PLANIRANJE U

MENADŽMENTU

Studenti: Profesor:
Vladimir Šovljanski 5390 Malešević Erika
Vlatko Lukić 5475
 UVOD U PLANIRANJE

“Ako nešto može poći pogrešno, poći će pogrešno u najgore vreme

i na najgorem mestu.” – Murphy
Planiranje je kreativnost usmeravanja organizacije na
osnovu analize prošlosti, ocene sadašnjosti i predviđanja
budućnosti.
Pojam planiranje potiče od latinske reči “planus” – pravljenje
nacrta, skica.
Planiranje kao proces ima izuzetno dugu tradiciju i svoju prvu
primenu pronalazi u arhitekturi i građevinarstvu.

Kada govorimo o planiranju prvi stepen podele a ujedno i

najgrublji bi podrazumevao podelu sa aspekta dva pristupa:
Makro – svetsko, nacionalno i regionalno, ekonomsko,
planiranje rasta i razvoja
Mikro – faza menadžmenta
 PLANIRANJE KAO FAZA
MENADŽMENTA

Planiranje je primarna i suštinska faza procesa menadžmenta

kao i bitna odgovornost svih menadžerskih nivoa.
Planovi pomažu u ranom uočavanju problema, otkrivanju njihovih uzoraka i
nalaženja adekvatnog načina njihovog rešavanja.

Pre organizovanja, vođenja i kontrole, menadžeri moraju da planiraju kako

bi za definisanu misiju i viziju, odrediti glavne pravce delovanja koji definišu
šta je potrebno da se uradi, kada da se uradi, kako da se uradi i ko da uradi.

Planiranje je potrebno kada uspeh preduzeća zavisi od skupa povezanih

odluka koje su vazne i složene da se ne mogu donositi spontano niti u uskom
krugu.
Planiranje se sastoji iz:
postavljanja ciljeva
strateškog planiranja
predviđanja
operativnog planiranja
planiranja celokupnog poslovanja
 POSTAVLJANJE CILJEVA

Postavljanje ciljeva predstavlja početak, a njihovo

ostvarenje, kraj i svrhu svih planova.
 Teoretičari menadžmenta navode veliki broj principa kojih se menadžeri
moraju pridržavati prilikom formulisanja ciljeva, a neki od njih su:

 Ciljevi bi trebalo da budu u pismenoj formi i da budu svima poznati

 Ciljevi moraju biti precizno definisani, jednostavno izraženi i lako
razumljivi
 Ciljevi bi trebalo da budu realni, dostižni, ali i dovoljno teški kako bi
delovali motivišuće
 Ciljevi moraju biti usklađeni, tj. da su svi usmereni u jednom pravcu
 U formulaciji ciljeva bi trebalo da učestvuju i oni koji će raditi na
njihovom ostvarenju, kako bi ciljevi bili bolje prihvaćeni
Vrste ciljeva
Prema stepenu merljivosti:
 Zatvoreni (precizni, kvantitativni ciljevi)
 Otvoreni (kvalitativni, teško ih je meriti)

Prema vremenu:
 Kratkoročni (do 1. godine, postojeće resursna kombinacija)
 Dugoročni (duže od 1. godine, dovode do promene resursne
kombinacije, tj. investicija)
Vrste ciljeva preduzeća su:
 Finansijski- rast prihoda, rast zarada, veće dividende, veći priliv
gotovine, stabilnost
 Strateški - rast tržišnog učešća, bolji kvalitet proizvoda, bolja
reputacija kod klijenata, veća konkurentna sposobnost...
 
Osnovni ciljevi preduzeća su:
 Opstanak- očuvanje preduzeća
 Rast- povećanja obima proizvodnje, povećanje obima prodaje,
povećanje tržišnog učešća...
 Razvoj- uvođenje novog proizvoda, osvajanje novog tržišta, uvođenje
nove tehnologije
Hijerarhija ciljeva
Svaki organizacioni nivo organizacije ima cilj koji je usmeren ka
realizaciji cilja višeg organizacionog nivoa. Na ovaj način formira se
sistem lančanih ciljeva u organizaciji, kojim se postiže veza između
strateškog i operativnog nivoa u preduzeću.

Uspostavljanjem hijerarhije ciljeva:

 sprečavaju se nesporazumi i preklapanje više ciljeva,
 koordiniraju se i integrišu napori na ostvarenju strateških ciljeva
organizacije (pojedinac bolje razume vezu svog posla i ukupnog
poslovanja preduzeća).
 STRATEŠKO PLANIRANJE

Strategije pomažu organizacijama da temeljno promisle

o tome šta žele postići i kako to postići.
 Top-menadžment kompanije ima neke jedinstvene odgovornosti -
jedna od njih je donošenje strateških (dugoročnih, korporativnih)
planova, koji se zavisno od delatnosti organizacije donose za period 1-5
i više godina.
 Strategijsko planiranje nastaje uvažavanjem principa kontigencije i
holističkog pristupa.

 Koncept kontigencije: umesto “jednog i najboljeg pristupa” postoji

više različitih odgovora koji vode identičnim rešenjima u zavisnosti od
promene uslova u okruženju. Kontigencija u strateškom
menadžmentu znači da se donete odluke kontinuelno preispituju.

 Holistički pristup: Inicijativa za donošenje odluka spušta se do

najnižih nivoa. Uvažavaju se znanje, informacije i mišljenje svih
relevantnih subjekata. Afirmiše se timski rad u odlučivanju i princip
“jedinstvene raznolikosti”. Pošto se formuliše predlog strategije,
svaki pojedinac određuje način na koji će uticati na strategiju polazeći
od svoje odgovornosti i ekspertize.
Dobre strategije su:
 Jasne po pitanju ciljeva, relativnih prioriteta i proizvoda rada
 Potpomognute pravilnim shvatanjem uzoraka, trendova, prilika,
prepreka i moguće budućnosti
 Zasnovane na jednom realnom shvatanju efikasnosti, različitih
političkih instrumenata i institucijskih kapaciteta
 Kreativne
 Kreirane pomoću efikasnih mehanizama, kako bi se mogle prilagoditi
iskustvu
 Razvijene i efikasno prenešene svim interesnim stranama koje
uzimaju učećšće u njihovom stvaranju
 Zasnovane na razvojnoj politici koja svoj rad može potkrepiti
dokazima i primerima
 PREDVIĐANJE

Predviđanje daje verovatan tok budućih događaja.

 Cilj predviđanja je smanjenje neizvesnosti u pogledu okruženja
organizacije, čime se povećava sposobnost organizacije da optimalno
posluje u datom okruženju.
 Predviđanje se ostvaruje kroz merenje neizvesnosti budućih događaja
koji mogu uticati na ostvarenje ciljeva organizacije, odnosno njenih
strateških planova.
 Predviđanjem se daje procena verovatnoće odigravanja događaja,
kao i procena njihovog uticaja na operativne planove i budžete.
 Na osnovu predviđanja vrši se planiranje.
 Planovi su odluke o načinu pripreme za verovatan tok budućih
događaja.
Metode predviđanja
Predviđanje suštinski i pozitivno utiče na rad organizacije, pre svega
na ostvarivanje ciljeva organizacije. Predviđanje predstavlja ključnu
vezu između strateškog i operativnog planiranja.
 
Uobičajene metode predviđanja:
 ekstrapolacija trenda
 ekonomska analiza
 istraživanje tržišta
 mišljenje stručnjaka
 Izbor metode predviđanja vrši se na osnovu odnosa troškova
sprovođenja metode i vrednosti informacija dobijenih primenom te
metode.
 OPERATIVNO PLANIRANJE

Cilj operativnog planiranja je sačinjavanje specifičnih

planova i budžeta na osnovu kojih će se preduzeće pripremiti
za verovatne buduće događaje naznačene u predviđanju.
 Operativni (menadžerski) planovi, počinju tamo gde se završavaju
strateški planovi, u cilju njihovog stvarenja kroz konkretne i detaljnije
aktivnosti i mere i oni se odnose na kraće vremenske periode (dnevni,
nedeljni, mesečni, kvartalni, polugodišnji).
 Ovi planovi su u funkciji strateških planova i svode se na obavljanje
predviđenog posla na vreme, bez korišćenja više resursa nego što je
predviđeno, izbegavanje kriznih situacija i dodatnih troškova koji oni
nose.
 Operativno planiranje vrši se za operativni period, koji traje 3-12 meseci.

Operativno planiranje obuhvata:

 prikupljanje informacija
 procenu varijanti
 izbor najuspešnijeg pravca delovanja
Operativno planiranje:
 Planske odluke za jednokratnu upotrebu (specifični ciljevi)
 Planske odluke za permanentnu upotrebu (rešavanje pitanja koja se
neprekidno ponavljaju)

Planske odluke za jednokratnu upotrebu određuju detaljan kurs akcije

za rešavanje problema nerepetitivnog karaktera, tj specifičnih ciljeva.
▪ Biznis plan (vremenskim intervalom određen skup aktivnosti
koje su u skladu sa definisanim ciljevima i strategijom)
▪ Program (skup projekata koji su trenutno aktivni i projekata koji
su prihvaćeni ali imaju vremenski odloženi početak)
▪ Projekat (veliki broj aktivnosti i događaja sa specifičnim
redosledom, trajanjem i odgovarajućim resursima)
 Shema strategiskog i operativnog planiranja
 PLANIRANJE CELOKUPNOG
POSLOVANJA

Cilj planiranja celokupnog poslovanja je integracija i procena

planova i budžeta u pogledu njihovog doprinosa finansijskim
ciljevima preduzeća.
 Finansijskim planiranjem se procenjuju razne strategijske i operacione
odluke vezane za planiranje iz perspektive ukupne organizacije, kako
bi se odredila njihova generalna izvodljivost.
Za određivanje izvodljivosti finansijskih planova koriste se kriterijumi:
 rentabilnosti
 likvidnosti
 Rentabilnost ukazuje na odnos između dobiti i sredstava potrebnih da
bi se ta dobit ostvarila. Odnos povraćaja na investicije, odnos obrta
kapitala i marža dobiti, predstavljaju dobru ukupnu indikaciju
rentabilnosti preduzeća. Povraćaj na investicije predstavlja odnos
dobiti i ukupne aktive preduzeća. Odnos obrta kapitala predstavlja
iznos prihoda i ukupnog iznosa aktive ili investicija. Marža dobiti je
odnos dobiti i prihoda.

 Likvidnost preduzeća je mera njegove sposobnosti da plati dospele

račune. Mere likvidnosti zasnivaju se na uspostavljanju odnosa
između aktive i pasive. Najčešće se analizira odnos gotovog novca i
računa koji se mogu primiti. Robni fondovi su isključeni iz obrtnih
sredstava (knjigovodstvena vrednost robe često nije jednaka tržišnoj
vrednosti).
 Aktiva – celokupna imovina organizacije i sva njena potraživanja
(novčana i materijalna) od drugih organizacija. Sredstva u aktivi se
dele na osnovna i obrtna sredstva.

 Obrtna sredstva – zalihe, kratkoročna potraživanja, gotovina i

gotovinski ekvivalenti (žiro račun, devizni račun i slično). Obrtnih
sredstava treba da bude dovoljno kako bi se u potpunosti uposlila
osnovna sredstva. Osnovna sredstva – sva imovima organizacije koja
je dužeg veka i nije finansijska (zgrade, zemljište, oprema, vozila i sl.)
 
 Pasiva – sredstva koja organizacija duguje kreditorima,
zajmodavcima i sl. Odbijanjem pasive od aktive dobija se čista
imovina ili vlastita sredstva organizacije.
Tehnike planiranja i odlučivanja
 Kao tehnike za planiranje i odlučivanje primenjuju se kvantitativne
metode, kod kojih se pomoću modela problema analiziraju alternative
i donose efikasne odluke.
 Kvantitativne metode: metoda očekivane vrednosti, metoda matrice
odlučivanja, metoda drveta odlučivanja, metoda Gantovog
dijagrama, PERT metoda, linearno, nelinearno, dinamičko
programiranje, ekspertni sistemi, teorija reda, metoda porudžbine
robe i sl.
 ZAKLJUČAK

Planiranje je funkcija menadžmenta koja u savremenim

uslovima poslovanja postaje neizbežna i sve vise dobija
na značaju.
 Planiranje prethodi organizovanju, vođenju (usmeravanju) i kontroli.
 Promene u menadžment pristupu uzrokuju i evolutivni razvoj funkcije
planiranja a sam proces planiranja dobija drugačije sadržaje.
 Preduzeće mora usmeriti svoju pažnju na pokretačke faktore
promena i na predviđanje trendova u skorijoj i daljoj budućnosti.
 Za suočavanje sa diskontinualnim promenama potrebno je brzo
uočavanje opasnosti i mogućnosti.
 U uslovima diskontinuiteta preduzeće mora imati kako fleksibilnost
da brzo reaguje u kratkom roku, tako i fokus na poslove koji će doneti
pozitivne rezultate u dužem roku. Budućnost preduzeća i njegova
komparativna prednost zavise od uloge menadžmenta da predvidi
budućnost, da bi na vreme donelo strategije prema novim
izmenjenim okolnostima.
HVALA NA PAŽNJI