Сложен, вишезначан и веома разноврстан појам –

неки аутори под њим подразумевају – „систем

научних знања“ или „систем мишљења“, други –
„науку“ или само „научну дисциплину“, „вештину
(руковођења војском)“, „идеју“, „план“, „акцију“ и
тако даље. У зависности од приступа, стратегија би
се, као предмет мишљења, могла наћи и у улози речи,
мисли, ствари или процеса.
- Етимолошки, термин стратегија потиче из античког
периода, од кованице две грчке речи strategos autokrator,
што би у слободнијем преводу могло да значи „вештина
војсковође“
- На језичку недоследност буквалног превода сложене
грчке речи stratos – „војска“ и ago – „водим“, што значи
„војску водити“, указао је аустријски теоретичар Ерих
Едер (Erich Eder), који је упутио на дубоко и скривено
значење појма стратегија и под њим је подразумевао
„вештину вођења војске“
Реч стратегија је коришћена у Атини (508. године пре нове
ере) за описивање руковођења уз помоћ десет генерала
ратног савета. Развили су принципе ефикасног лидерства за
постизања ратних циљева. Подразумевала је и начине
мотивисања војника током вођења рата.
Затим, теоријска анализа стратегије у практичном значењу
је коришћена и у Азији, при чему је најпознатије дело из
тог времена Сун Цу-а „Вештина ратовања“ (4. век пре нове
ере).
Из наведене кованице изведен је, не само појам
стратегија, него и појам стратег, под којим се
најчешће подразумевао војсковођа, али тим термином
није само означаван војник високог чина (генерал),
него понекад и високи службеник са цивилним и
војним компетенцијама, вођа специјалне мисије с
посебним овлашћењима или властодржац у некој
провинцији. Према Енциклопедији Британика,
„стратег“ је у старој Грчкој било високо војно
звање, које одговара данашњем генералу или
врховном команданту.
У античкој Грчкој се под појмом стратегија
подразумевало средство или поступак помоћу којег
је стратег (војсковођа) настојао да командује својим
јединицама тако да надмудри и обмане противника
и обезбеди победу над њим, првенствено вештим
избегавањем директног окршаја. Схватање
стратегије, као „вештине стратега“, било је
заступљено и код других народа током читавог
античког периода. На пример, у Египту су стратези
били цивилни владари (од 3. века пре нове ере до 4.
века нове ере).
Од античког периода до раног средњег века,
карактеристика писаца који помињу реч стратегија у
својим делима је да под тим појмом подразуме-
вају, пре практичну политичку вештину и војну
делатност појединаца, него теорију стратегије.
Изузетак је био кинески аутор Сун Цу (4. век пре
нове ере) и његова теоријска анализа стратегије у
пракси, која је изложена у чувеном делу
Вештина (умеће) ратовања.
 Сун Цу (Sun Zi, одн. Sun Тzu) зачетник
стратегијског, емпиријског мишљења

„Рат је од животне важности за државу; то је

подручје у којем се решава бити или не бити, то је
стаза која води у сигурност или пропаст. Стога је
нужно добро га проучити” (Сун Цу, Вештина
ратовања)
Стратегијске и тактичке доктрине развијене у
Вештини ратовања темеље се на обмани, стварању
привида ради довођења непријатеља у заблуду,
неизравном приступу, прилагођавању ситуацији у
којој се налази непријатељ, еластичном и
координираном маневру појединачних борбених
елемената и брзој концентрацији против слабих
тачака.
Вештина ратовања садржи 13 поглавља:
− Процена ситуације
− Вођење рата
− Офанзивна стратегија
− Распоред снага
− О снази
− Шта је минус, а шта плус
− Маневар
− Девет променљивих чинилаца
− Искази из преосталих пет поглавља
 Процена ситуације - Оцена стања
стратегијске стварности

− Чинећи мноштво прорачуна можемо победити, с мало

не можемо. Колико незнатне изгледе за победу има
онај ко уопште ништа не рачуна.
− “Ратну ситуацију морамо разматрати узимајући у
обзир пет темељних чинилаца и упоређујући их са
седам елемената (војни стручњаци упоређивали су
јачину, обученост, доследност у примени политике
награђивања и кажњавања и тако даље).”
Морални утицај; Ако суверен влада праведно,
доброхотно и исправно, он иде »правим путем« или
»правом стазом« и тако врши велики морални
утицај;

Време; Чинилац време морамо схватити као узајамно

деловање природних сила; како ће деловати зимска
хладноћа и летње врућине и како ће се проводити
ратне операције у складу с годишњим добима.
(пример: Стаљинградска битка од 17. јула 1942. до
2. фебруара 1943. године)
Земљиште; Појам земљиште односи се на раздаљине,
проходност терена, је ли отворен или узак, какви су
изгледи да се на њему погине или очува живот.
(пример: Термопилска битка је битка која је вођена
између савеза грчких градова-држава и Персијског
царства код Термопилског пролаза у
централној Грчкој – 480 г.п.н.е.)
Заповедништво; Под заповедништвом подразумевамо
генералове квалитете: мудрост, искреност,
човекољубље, храброст и строгост.
(пример: Колубарска битка (прва фаза 16-30.
новембра, противнапад 3-12. децембра 1914.) ушла је у
историју ратовања као јединствен пример да се војска,
којој је предвиђен потпун слом, за кратко време
реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе
непријатељу одлучујући пораз. Тактика
прегруписавања само I армије и концентрисаног удара
на VI армију (која је била развучена на широком
фронту) коју је извео генерал Живојин Мишић (после
битке унапређен у чин војводе) данас се изучава на
војним школама широм света)
Доктрина: Говорећи о доктрини, имам у виду
организацију, остваривање надзора, доделу
одговарајућих чинова официрима, утврђивање путева
набавке најважнијих артикала потребних војсци
(пример: Набавка минобацачких граната за време
Колубарске битке)

“Нема генерала који није чуо за тих пет чинилаца.

Побеђују они који их имају; губе битке они који их
немају”
Пример: Опсада тврђаве Жао
До 260. пне. Кина је опседала тврђаву Жао у Шангдангу већ 3
године. Одлучан да преломи у своју корист, Жао Куо је повео
450.000 људи у разбијање опсаде. Кинеска армије под командом
 Баи Кија била је мања и почела је да се повлачи. Жељан да
уништи непријатеља, Жао Куо појурио је са војском оставивши
колону са залихама иза. То је омогућило кинеској коњици да
уништи све залихе супротстављене армије.
Без хране, Жао Куо је био приморан да се повуче у Шангданг,
али како ни тамо није било намирница довочних да нахрани
толику војску, убијен је 46 дана касније када се у узалудном
покушају пробијања опсаде његова изгладнела армија предала.
Баи Ки је према записима погубио 400.000 војника, а Жао Куо,
зато што није водио рачууна о логистици, изгубио је и живот и
армију.
 
 Вођење рата - стратегијски услови
ратовања
− Постојање опремљене, наоружане, обучене и добро
организоване војске.
− Поуздано предвиђање трајања рата и цена једног дана
рата.
− Избегавање дуготрајних операција, јер исцрпљују,
троше морал војника и моћ државе и тако слабе њену
стратегијску позицију.
− Мобилизација!
− Избор војсковође (Колубарска битка - (до 14. новембра
војвода Петар Бојовић предводио прву армију а када је
рањен команда српске војске поставила генерала Ж.М.)
 Офанзивна стратегија- услови
успешности стратегијских дејстава
− Успех постиже она држава која се благовремено
определи за оптимално ефикасан метод; избор
стратегије (једне или већег броја), адекватне датој
стратегијској стварности и перспективи њених
промена.
− Предвиђање будућих стратегијских збивања. "Најбоље
од свих решења проблема је оно које то чини пре него
што проблем искрсне. Најбоље од свих непријатеља
побеђује онај који га предухитри".
− Ако непријатеља одвојимо од његових савезника.
− Најгори начин ратовања је напад на градове. Али ће
добре војсковође покорити непријатељеву војску без
борбе.
− За врсту маневра одлучујемо се на основу степена
повољности или неповољности сопствене позиције у
датој стратегијској стварности. Екстремно неповољан
је наш положај "... ако смо у свим питањима
неравноправни, (тада непријатеља) морамо знати
обманути, јер мала војна снага није ништа друго него
план јачег непријатеља"
− "Напредоваће онај владар који изабере праву особу (за
војсковођу)“. "Збуњена војска доноси победу другоме“.
(пример: Битка у Теутобуршкој шуми вођена у јесен
године 9. (вероватно од 9. до 11. септембра))

− Нација чији челници и стратег државе и војсковођа, не

знају шта хоће, налази се у великој невољи како у,
такозованом, миру тако и у рату.
−Побеђује онај који зна кад би требало започети оружну
борбу, а кад је корисно избећи је.

Пример: До 1812. Наполеон је имао власт над континенталном

Европом, а изузетком Русије. Те године је због наводног
ослобођења Пољске и спречавања трговине Русије и Британије,
руском цару објавио рат. 

Рачунао је да ће брзим ратом победити Русе, али је величина

његове армије од 680.000 људи то спречавала. Три месеца, Руси су
се тактички повлачили, уводећи Наполеона све дубље у земљу.
Руси су примењивали тактику спаљене земље, односно
уништавања територије пре него што падне Наполеону у руке.  
После повлачења Руси су одлучили да му се супроставе код
Бородина 7. септембра. Он је у најкрвавијој бици
Наполеонових ратова победио и освијио Москву. Потом првог
дана његовог боравка Руси су запалили град. Како
капитулације није прихваћена - морао је да напусти Москву и
да се повлачи током зиме, која је уз руске нападе десетковала
некада бројну војску.
 
У тренутку када је Наполеон напустио Русију, 380 хиљада
његових војника било је мртво, 100.000 заробљено и више од
50.000 обогаљено. Због превеликих амбиција и лошег
планирања евентуалног повлачења, Наполеон је изгубио једну
од највећих армија икада окупљених.
− Побеђује она војска чији војсковођа је сјајан стратег и
стратегист у неопходној мери.
− Веће изгледе на успех има војска која једнодушно
прихвата сврху стратегијског дејства, од оне која не
поседује такво јединство.
− Достизању сврхе сопствених операција може се надати
она војска чијим припадницима, посебно генералима и
официрима, ниједног тренутка не попушта пажња.
− Победиће онај ко има способније генерале којима се
владар не меша у посао

(пример: битка за Стаљинград - Упркос својој доброј

процени, Фридрих Паулус је пратио Хитлерова
наређења да држи позиције у Стаљинграду по сваку
цену, чак и кад су његове снаге биле потпуно
опкољене.)
 Распоред снага- стратегијско
мишљење

− Без победе ума, победе у глави, нема "друге" - реалне

победе. За војсковођу је најважније да јасно мисли и
далекосежно планира.
− Нападнимо неприпремљеног непријатеља кад напад
најмање очекује, избегавајмо га тамо где је јак и
нападнимо га тамо где је слаб.
−Лош је плашљив, колебљив и лаковеран војсковођа.
Такав је сличан чобану који води овце да би се
нахранили вуци.

Пример: Године 636. армија од 40.000 арапских муслимана под вођством Kalida ibn al
Valida харала је јужним провинцијама Византијског царства. Византинци су послали
100.000 људи под командантом Ваханом да прекине инвазију.
15. августа, Вахан је затекао арапе код Јармука где и требало да их нападне.
Истовремено, његов подређени, Тритириус, покушавао је да преузме команду. Како
је владало такво неповерење, ни један ни други низу покретали напад из страха од
издаје.
Након пет дана спорадичних окршаја, Арапи су напали византијску војску, која је и
даље била у растројству са командом због чега су скоро сви убијени, продати у
робље или преобраћени у ислам.
 О снази- организација и функционисање
војске

− Руководити с много људи једнако (исто) је као и

руководити с мало њих. Све је ствар организације.
− Не захтевај да ти нешто ураде недаровити. Не треба
задуживати људе задацима које они не могу обавити.
Издвојмо их и доделимо им задатке примерене
њиховим способностима. Храбри се могу борити,
опрезни бранити а мудри саветовати.
− Кад распоређујемо своју војску морамо искористити
предности ситуације управо тако као да на стрмој
литици постављамо куглу која се почиње котрљати.
Снага коју користимо је мала, али резултати су велики.
 Шта је минус, а шта плус

− Војностратегијска иницијатива је предност, у слободи

стратегијских дејстава једно од сукобљених страна,
уопште, или делу, односно амбијенту војишта. Основу
предности чини већа моћ и конкретне силе једног од
сукобника. Уопште узевши, у бољој ситуацији је онај
који први запоседне бојно поље и чека свог
непријатеља.
− Доведимо непријатеља у позицију да не зна шта би
требало да брани кад нападамо и да не зна шта би
требало да нападне кад се ми бранимо.
(пример: Битка у Теутобуршкој шуми)
− Ко све брани до краја неће успети ништа да одбрани.
− Може непријатељ бити моћнији, али, ако не познаје
наше снаге, бескрајно ће планирати како да нас
нападне.

− Како вода обликује свој ток прилагођавајући се

земљишту, тако и војска постиже победу градећи је
према приликама код непријатеља.
 Маневар
− Најтеже умеће је умеће маневрисања.
− Умешан ратник меневром стиче предност, неумешан
(неискусан) се излаже опасностима.
− Непланско маневрисање нема ничег заједничког са
стратегијом.
− Онима који не наступају кад могу, и онима који не
одступају кад морају, треба одрубити главу.
(Пример: Бородинска битка 7. септембра 1812. Руска војска
– Кутузов - се повлачила пред нападом Наполеонове
војске, после битке француска војска заузела Москву,
али због немогућности снабдевања намирницама и због
зиме напушта Руске границе уз огромне губитке)
 Девет променљивих чинилаца- околности
и предности
− Кад се нађемо на пољу смрти морамо се тући
− Има ситуација кад не морамо послушати наредбу
владара (нпр. Колубарска битка). Војсковођа у току
операције "... није одговоран ни небу изнад себе, ни
земљи под собом, ни непријатељу пред собом, ни
владару иза себе".
− Принцип аутономности дејства војске.
− Предности и недостаци стварају једни друге. Они који
знају то не губе из вида.
− Рат је проблем државе и зато је такозвани државни врх
дужан да схвати истину да је свака држава
континуелно (непрекидно) у виртуелном, само
повремено у реалном рату.
− Негативне особине генерала су: неопрезност
(безбрижност), глупост повезана с храброшћу,
кукавичлук, јер та особина води у неодлучност,
напраситост јер га свако може изазвати и учинити
будалом, пренаглашена частољубивост и
сентименталност.
Стратегија је у Војној енциклопедији дефинисана као
„систем научних знања и вештина о припремању и
вођењу рата и употребе силе ради остваривања
одређених војних, политичких или економских
циљева“.
Предмет стратегије као војне науке усредсређен је
на „основне закономерности рата, посебно његовог
суштинског елемента – оружане борбе, али и на
друге облике испољавања војне силе“.
 Однос стратегије и тактике
Већина теоретичара односа с јавношћу сматра да се
разликовање појмова стратегије и тактике у пракси
неправилно користи. Како треба уочити разлику,
укратко, под стратегијом се подразумева
дугорочно планирање, док је тактика више
окренута спровођењу стратегије и она је, како
пише Девис “битна за резултате, али се заснива на
стратегији и планирању” (Davis, Anthony, 2003).
 Значајна дела о стратегији

(1) Сун Цу ''Умеће ратовања'',

(2) К.Ф. Клаузевиц ''О рату'',
(3) Александр Андреевич Свечи́н “Стратегија”,
(4) Liddell Hart ''Стратегије посредног прилажења”,
(5) Андре Бофр ''Увода у стратегију'',
(6) Џ. Вили “Војна стратегија”
(7) Душан Вишњић “Стратегија државе као судбина
нације”.
 Basil Henry Liddell Hart - ”Када се не прихвата
изазов употребе војне силе, такав чин се не мора увек
тумачити као слабост, него као врлина и мудрост
уколико би то прихватање донело само штету.”
André Beaufre (Андре Бофр)- "Ићи напред, гледати
назад... тако се стиже у пораз. Не заборавимо да је
историја поставила много више питања него што је
дала одговора".

Carl Philipp Gottfried (or Gottlieb) von  Clauzewitz "рат

није ништа друго, него наставак политике другим
средствима."
Едер (Eder Erich) акценат ставља на примени овог
термина у домену политике, економије и
безбедности, и изводи сопствену дефиницију
стратегије.
Према њему:
„Стратегија државе је планирана, циљна
приправност и координирана примена свих
политичких, дипломатских, привредних,
технолошких и научно-интелектуалних (духовних)
снага једне државе као и њених војних снага у миру,
кризи и у рату“
 Стратегија државе је опште и интегрално
програмско становиште за очување и достизање
највиших националних (државних) вредности и
интереса, уз ангажовање умних, духовних и
материјалних потенцијала државе ради њене
заштите и успешног развоја, кроз оствари’вање
дефинисаних циљева у миру и рату.
Бофр под тоталном стратегијом подразумева
„вештину комбиновања коришћења средстава у
различитим областима могућног дејства ради
остваривања политичких намера“.

Посебно је истакнуто да се тотална стратегија дели на

онолико општих стратегија колико има области у
којима делује политичка власт: економија,
дипломатија, култура, војска. (Бофр)
Стратегија у политичком смислу означава:

„Дугорочно планирање и политичко предвиђање са

циљем осигурања слобода деловања, социјалних
слобода, животног квалитета и уређења државе на
основу Устава, у циљу остварења заједничке
политичке концепције“.

(Ернст Кристоф Мајер, Клаус-Михаел Нелте и Хајнц-

Уве Шефер)
 Политичка стратегија

Политичка стратегија је део стратегије државе

која се бави дефинисањем начина достизања и
заштите националних (државних) интереса и
циљева политичким средствима.

Због значаја политичке стратегије за достизање

или заштиту националних интереса и циљева,
политичка стратегија се често изједначава са
појмом стратегија државе.
 Стратегија националне безбедности

је отворен и динамичан програмски и делимично

доктринарни садржај у који „улазе“ ставови друштва о
најопштијем државном циљу на заштити сопствених
вредности, његовом опстанку, расту и развоју, а „излазе“
ставови о активностима и мерама на превентивном и
репресивном плану усмерених ка остваривању безбедности
као превасходне државне функције.
Можемо је дефинисати и као услов, основ, усмеравајући и
корективни документ једне државе (друштва) настао као
израз уважавања општеприхваћених стандарда
безбедносног организовања савремених држава.

У најопштијем значењу у стратегији националне

безбедности налази се црвена линија испод које држава
неће и не може ићи у одбрани својих интереса.
 Стратегија националне безбедности

представаља основни документ на основу којег велика већина

савремених држава конституише своје системе националне
безбедности.

Она није изолован документ без везе са хијерархијски вишим

документима, у које би се могли сврстати „државне“,
националне или тоталне стратегије, које стратегија националне
безбедности конкретизује у делу посвећеном безбедности и у
хијерархијски нижим стратегијским и доктринарним
документима, као што су стратегије одбране, војне
стратегије, војне доктрине, стратегије за борбу против
криминала и сличне стратегије и доктрине које се односе на
посебна питања достизања и очувања националне безбедности.
 Стратегија одбране

Први стратешки документ ниже општости у односу на Стратегију националне

безбедности је Стратегија одбране.

Стратегија одбране представља основни документ у којем се дефинишу ставови о

стању безбедности, изазовима, ризицима и претњама безбедности који се тежишно
односе на систем одбране, као и опредељења о одбрамбеним интересима и циљевима,
политици одбране, систему, ресурсима и другим кључним питањима којима се
дефинишу полазне основе за функционисање система одбране и ангажовање снага при
реализовању мисија и задатака. „Стратегија одбране Републике Србије заснована је на
Уставу Републике Србије и Стратегији националне безбедности Републике Србије.
Основни је стратегијски документ који усмерава развој нормативних, доктринарних и
организацијских решења система одбране, планирање и финансирање одбране и
ангажовање ресурса одбране Републике Србије.“
Своју даљу операционализацију Стратегија националне
одбране има у Доктрини одбране и другим доктринама, а
стратегија националне безбедности кроз појединачне
подржавајуће стратегије (подстратегије), које се доносе по
разним линијама рада за деловање субјеката система
безбедности.
 Војна стратегија

Војна стратегија као елемент стратегије државе

даје основне смернице за политику одбране земље,
као и за израду војне доктрине.

Према Ж.Мишићу, стратегија "с највишег

гледишта" излаже "... упуте, главне принципе и
начела за руковођење и управљање целокупним
ратним снагама на војишту, да би се постигао ратни
циљ."
 Војна стратегија се бави израдом
принципијелних начела и упутствима за припрему
земље и њених оружаних снага за рат, у
зависности од његовог карактера и циљева.
Она припрема методе и облике оружане борбе
према карактеру рата и стратегијских дејстава,
како свих видова оружаних снага заједно (или
видова) тако и методе и облике партизанске борбе
у рату у њиховом стратегијском значењу.
 Безбедносна политика

У једном демократском, плуралистичком, правном и цивилном

друштву, безбедносну политику која се темељи на политичким,
демократским и уставно-правним основама, можемо
дефинисати као оквирни комплекс мера и активности на
политичком, економском, социјалном, безбедносном,
одбрамбеном плану као и у другим областима донесеним у
складу са садржајном научном, стручно-оперативном и
практичном чија се операционализација одвија анализом
изворишта угрожености и усмерава путем легитимних
подсистема у држави који са јасно прецизираним
функцијама, те поштујући начела уставности и законитости
своје активности проводе у складу са демократским
вредностима друштва, а све у циљу заштите спољне и
унутрашње безбедности друштва.
 Безбедносна стратегија

Само она стратегија која је ефикасна, добро

усмерена, правилно постављена, практична, законита
са избором метода и средстава, временски и
просторно опредељена и са научно-стручном и
искуственом основом на нивоу националне државе
може успешно операционализовати циљеве
безбедносне политике.
 Битни фактори безбедносне стратегије

• политика образовања и њено прилагођавање

савременим потребама и захтевима савременог
друштва,
• руководна способност,
• професионализам,
• оперативно деловање.
 Основна средства безбедносне
стратегије
Безбедносна процена, политичко-безбедносна
процена, информације безбедносног карактера које
дају успостављени системи у оквиру органа и служби
безбедности, информације правосудних органа,
донета овлашћења за примену законитих мера,
потребна средства и опрема, нарочито у примени
средстава принуде, специјална средства за
поступање у осетљивим и безбедносно сложеним
приликама, оквирни и конкретни планови донети
на основу глобалне политике безбедности итд.
 Систем
Систем се може дефинисати као скуп елемената
и учесника,

који су у међусобној интеракцији

и интеракцији са околином,

организовани да испуне један или више циљева.

 Концепта система
Елементи:
1) Системско окружење које може да се
подели на:
•Транснационално окружење
•Опште окружење схваћено као непосредно
окружење са којим су учесници у систему у
директној интеракцији
•Трансакционо окружење у оквиру ког су
различити елементи система (његови
подсистеми) у међусобној интеракцији
Систем и његови елементи

Подсистем Подсистем

Подсистем Подсистем

Систем

Национално окружење

Међународно окружење
2) Улазне информације (input) који
проистичу и из спољњег и унутрашњег
окружења система: претње, потребе, захтеви,
очекивања, подршка, ресурси, информације,
енергија.
3) Компоненте система – његови суштински
учесници у социјалним и људским системима
– и њихове интеракције.
4) Механизми који омогућавају систему да
функционише, учи и прилагођава се.

5) Резултат (output) (службе/производи) које

систем ствара и који морају да одговоре на
претње, потребе, захтеве и очекивања са којим
се систем суочава.
 Потребе, Повратна
очекивања, информација Активности и
претње услуге

Структуре и
механизми
овлашћење,
доношење
Улазне стратегија одлука, резултати
иформације управљање
ресурсима

подршка
Шире окружење

Обавештајни
контрола комуникација
подаци
 Унутрашње интеракције у систему и са
спољним системима
Систем може да буде затворен и отворен.
Систем је затворен ако његови учесници нису у интеракцији са
спољашњим окружењем.

Људски и социјални системи су углавном отворени.

Важно је одредити интеракције у систему са спољним
системима, јер они утичу на ефикасност и економичност
система.
Сваки појединачни систем мора повремено да прилагоди своје
циљеве, резултате и начине функционисања, развоју свог
окружења.
Интеракција се одвија на 4
нивоа:
• Ниво 1: Између система и надсистема (нпр.
између безбедносног система и политичког
окружења)
• Ниво 2: Између система и његових
подсистема (нпр у односима између
безбедносне политике и мисија датих војсци,
полицији и граничној полицији)
• Ниво 3: Између подсистема (нпр. у сарадњи
полиције и граничне полиције)
• Ниво 4: У самим подсистемима (нпр. реформе
учињене на нивоу учесника)

Односи по својој природи могу бити:

неформални (личне везе) и формални
(обликовани процедурама).
 Структура система
Примарни задатак је креирање структуре система,
укључујући саставне елементе.
Основни принцип „структуре прате стратегију“ се не
примењује увек, јер ограничења која поставља политичка
структура или историја земље, могу доста да ограниче врсте
реформи које је могуће постићи у полицијској организацији
(први пример покушај централизације власти у САД или
Швајцарској- други пример Шенгенски споразум). Стога, један
од главних задаатака у безбедносном систему је пронаћи
најбољу могућу равнотежу између тога који елементи треба да
се централизују, а који елементи треба да остану
децентрализовани: одговор на ово питање варираће у
зависности од специфичног националног контекста.
 Механизми система

Један од захтева сваког система је функционална

ефикасност.
Како би се остварио овај циљ, мора се остварити
одређен број услова.

Циљеви система морају да буду дефинисани и

претворени у јасне циљеве,
а системске структуре и радни процеси морају да
буду одговарајући како би се ови циљеви остварили
уз расположива средства.
 Стратегијски менаџмент

се састоји од анализа, одлука и акција које

нека организација предузима да би створила
и одржала конкурентске предности.

У пракси, ова три процеса, који се често

називају стратегијска анализа,
формулисање стратегије и
имплементација стратегије, показују висок
степен међузависности.
 Стратегијски менаџмент
- Три фазе процеса -

• Стратегијска анализа
– “Где се организација сада налази?”

• Формулисање стратегије (стратегијски избор)

– „Где организација жели да буде
и како тамо да стигне?“

• Имплементација стратегије
– “Путовање” као начин да организација заиста “стигне
тамо где жели да стигне”
 Стратегијско планирање

Прве две фазе стратегијског управљања (стратегијска анализа

и формулисање стратегије) чине стратегијско планирање,
које се може дефинисати као утврђивање:
– 1) дугорочних (главних, општих, основних,
стратегијских) циљева којима организација треба да
тежи и
– 2) најбољих (базичних) начина (средстава, путева,
праваца) за њихово остварење, у условима стално
мењајућег окружења
 Стратегијска анализа

• Анализа општих и посебних циљева организације

• Анализа екстерног окружења организације
• Анализа интерног окружења организације
 Стратегијска анализа
- Две подфазе –

• 1) Анализа постојећег стања (прошлости и садашњости)

организације и окружења
• 2) Предвиђање (процењивање) будућег
стања организације и окружења
• Обе подфазе се реализују коришћењем метода
стратегијске анализе, као што су:
– Анализа заинтересованих страна, каузална, SWOT или
PESTLE анализа, панел или делфи метода групног
одлучивања.
 Мисија, визија, вредности

 Мисија
 Општи јединствени безвремени циљ, сврха или разлог
постојања организације - система
 Визија
 Далекосежан поглед на будућност орга-низације какву
желимо и којој тежимо.
 Вредности
 основни етички и други ставови и веровања којима се
организација руководи у остваривању мисије, визије и
циљева.
Мисија- објашњава глобални правац деловања компаније,

Од мисије се очекује да одрази базичну сврху постојања

предузећа и његове препознатљиве начине остваривања своје
улоге у задовољавању интереса главних стеикхолдера. (наша
права одговорност је према нашим грађанима, према
запосленима, уверени смо да бољи резултати на спречавању
криминалитета доприносе повећању поверења грађана у
полицију, боља организација доводи до повећања зарада а
доприноси бољој ефикасности итд.)ЗАШТО ПОСТОЈИМО?
 Значај мисије

• Иако се понекад може мењати под притиском визије

и стратегије,
– Мисија је најстабилнија менаџерска одлука и чест доказ
континуитета организационих активности
– Из ње се изводе визија, вредности, стратегија и друге
планске одлуке
• политике, акциони планови, пројекти, програми, правила,
процедуре
Визија - објашњава појам онога што је организацији важно,

Визија представља менталну слику којом се уверљиво и реалистично

артикулише атрактивнија будућност. Менаџери, лидери и покретачи
промена, (обезбедиће услуге грађанима највишег квалитета,
одговорићемо на захтеве грађана брзо, одговорно…) ШТА ЖЕЛИМО?
Визија је мапа пута која показује пут које организација намерава да пређе
у свом развоју. То је цртање слике одредишта организације и
обезбеђивање објашњења за то одредиште.
 Значај визије

 Визија је суштинска претпоставка за остварење

мисије
 Њоме се формулише далекосежан поглед на будћност
сопствене организације.
 Она је „звезда водиља“ или слика будућности, односно
будућег (а не постојећег) стања организације, какво
менаџер жели и којем тежи.
 Значај вредности

 Очекује се да организација формулишу своје вредности

тако да оне подразумевају:
 Постављање циљева који су:
законити (легални) и
етични (легитимни, морални, општеприхватљиви)

– Коршћење средстава која су:

• законита и
• етична

– У пракси су могуће различите комбинације законитих и незаконитих, етичних и

неетичних циљева и средстава,
Стратегијски циљеви представљају стање односно
тип или ниво пословних перформанси којима ће
полицијска организација тежити у остваривању своје
мисије.
Циљ-разумљива и јасна изјава о жељеном стању у
будућности,

Стратегија- објашњава правац кретања организације,

 Кључни атрибути стратегијског менаџмента

• У процесу одлучивања узима у обзир и бројне

стејкохлдере
При доношењу одлука менаџери морају имати у виду и
захтеве многобројних стејкохлдера (појединаца, група и
организација који имају некакав интерес у успеху
организације). Менаџери неће бити успешни уколико се
непрестано фокусирају на једног стејкохлдера. Нпр.
запослене, ширу друштвена заједницу, градску управу, јавно
тужилаштво, грађане, медије итд.
 Стратешки циљеви
Морају бити:
• Мерљиви (мора постојати бар један параметар
којим се мери напредак ка циљу)
• Одређени (овим се даје јасна порука о томе шта је
неопходно да се постигне)
• Адекватни (циљеви морају бити у складу са
визијом и мисијом организације)
• Реални (циљеви морају бити изазовни, али
изводљиви, односно остварљиви)
• Временски одређени (мора посојати временски
оквир за постизање циљева)
 Процес доношења одлука

Одлуке се морају доносити јер се проблеми

морају решавати.
 Ланац оперативног доношења
одлука

Информације, надзор и
одлука тактика и евалуација
прикупљање и распоређивање
анализа
 Учесници у процесу одлучивања

окружење

Они који Они који

пружају Они који
спроводе
информације врше утицај
одлуке

Они који
доносе
одлуке
 Нивои доношења одлука
• Политички: Одлуке које успостављају
политичке циљеве које треба остварити и
оквир у ком се развијају релевентне
стратегије и оперативне и тактичке мере,
• Стратешки: Одлуке које узимају у обзир
шире окружење и циљеве и које укључују
оне које доносе одлуке са највиших
хијархијских нивоа
• Оперативни: Одлуке које се односе на
специфичне елементе процеса/операције и морају
да буду у складу са свеобухватним циљевима,
укључује оне који доносе одлуку а који су добили
специјална овлашћења у ту сврху али морају да се
уклопе у ширу стратегију.
• Тактички: Одлуке које се односе на специфичне
мере које су неопходне за или могу да утичу на
спровођење акција на вишем нивоу што укључује
оне које доносе одлуке са директном
одговорношћу за одређено подручје на које та
одлука има утицаја.
 Лидерство и овлашћења
Лидери (стратегијски руководиоци) заиста имају
важну улогу, али морају стално да буду свесни
повољних прилика и опасности с којима се суочавају
у екстерном окружењу и да да добро познају ресурсе и
могућности своје фирме (организације). (нпр. Кока-
Кола)
Лидери морају да буду проактивни, да предвиђју
промене, да се непрестано усавршавају, и када је то
неопходно да својим стратегијама направе драматичне
промене.
Лидери се разликују у начину приступа важним
елементима процеса одлучивања: информацијама и
опцијама.
 Процес одлучивања и информације

Неопходни
Значи да се одлуке доносе када се просуди да је ниво информација
довољан.
Максимални
Значи да лидер покушава да добије све могуће информације пре
доношења одлуке.
Једнострани
Значи да лидер одлучује сам.
Вишеструки
Значи да лидер тражи савет пре доношења одлуке.
 Процес одлучивања и стилови лидерства.

Одлучан Акценат се ставља на брзину, ефикасност и

кохерентност одлуке. Имплементација се држи
донете одлуке.
Флексибилан Акценат се ставља на брзину одлучивања, али
је имплементација флексибилна.
Хијерархијски Анализира се велика количина података и
консултују се стручњаци.
Интегративни Назначен је оквир за решење и оцењене су
различите опције.
Генерал Шварцкопф, који је командовао коалиционим
снагама у другом Заливском рату тврди да добар лидер
мора да:
• поправи оно што не ваља, а не да мења оно што ваља;
• постави јасне циљеве;
• постави високе стандарде;
• пусти друге да раде свој посао;
• прихвати да су могуће грешке;
• буде у могућности да преузме команду када добије такво
задужење;
• ради оно што је исправно и морално прихватљиво.