Uvod Pravo - Prezentacija NS

УВОД У ПРАВО
Aсс. мср Милица Васић

Доц. др Дејан Логарушић
Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 1

Садржај
1. Правне науке и њихова подела

2. Подела правних наука (према предмету и начину изучавања др
жаве и права)
3. Карактер Увода у право
4. Однос Увода у право и других правних дисциплинама
5. Развој Увода у право
6. Предмет увода у право
7. Метод Увода у право
8. Врсте метода
ОДНОС ДРЖАВЕ И ПРАВА

9. Држава и право у друштвеним променама
9.1. Еволуција
9.2. Револуција
9.3. Грађанска непослушност

10. Међусобни утицаји државе и права
11. Начело хијерархије у држави и праву
ДРЖАВА
12. Схватања о настанку и развоју државе
13. Функције државе
14. Држава као друштвена заједница
15. Појам државе
16. Елементи државе
16.1. Територија
16.2. Становништво
16.3. Власт
17. Теоријска схватања о суверености
18. Државна организација
18.1. Појам државне организације
18.2. Елементи државне организације
18.3. Државни орган

19. Државни облик
19.1. Појам и врсте државних облика
19.2. Облик владавине
19.3. Облик политичког поретка
20. Државна, народна и национална сувереност
20.1. Државна сувереност
20.2. Народна и национална сувереност
21. Облик државног уређења
21.1. Централизација и децентрализација
21.2. Политичко-територијална аутономија
22. Облик државне власти
23. Полицијска и правна држава
ПОЈАМ ПРАВА
24. Проблеми у дефинисању права
25. Право као норма и право као факт
26. Право као језички процес

27. Право као вредност
28. Општи појам права
ДРУШТВЕНА НОРМА
29. Појам друштвене норме
30. Норма и друштвена стварност
31. Врсте друштвених норми
31.1. Техничке норме
31.2. Подела друштвених норми према санкцији
ПРАВНА НОРМА
32. Појам правне норме
33. Елементи правне норме
33.1. Претпоставка (хипотеза) диспозиције
33.2. Диспозиција
33.3. Претпоставка (хипотеза) санкције
33.4. Санкција
35. Хијерархија правних норми

ИЗВОРИ ПРАВА (МАТЕРИЈАЛНИ И ФОРМАЛНИ)
36. Материјални извори права
37. Формални извори права
ПРАВНИ ОДНОС
38. Појам правног односа
39. Елементи правног односа
39.1. Субјект права, појам и врсте
39.2. Физичко лице
39.3. Правно лице
39.4. Заступник
39.5. Правно овлашћење
39.6. Субјективно право
39.7. Надлежност
39.8. Правна обавеза
39.9. Објект права
39.10. Правно стање (статус, ситуација)
39.11. Настанак, мењање и престанак правних односа

39.12. Правна чињеница
39.13. Застарелост и одржај
ПРИМЕНА ПРАВА
40. Појам и значај примене права
41. Позитивно право
42. Важење права
42.1. Персонално важење права
42.2. Територијално важење права
42.3. Временско важење права
42.4. Ретроактивност
43. Непознавање правне норме
44. Процес примене правне норме
45. Докази, претпоставке и фикције
46. Материјални акти
ВРСТЕ ТУМАЧЕЊА ПРАВА

47. Језичко тумачење права
48. Екстензивно и рестриктивно тумачење права

49. Слободно и везано тумачење права
50. Субјективно и објективно тумачење права
51. Статичко и еволуционистичко тумачење права
52. Логичко тумачење права
53. Аналогија (тумачење по сличности)
54. Argumentum a contrario (разлог супротности)
55. Argumentum a maiori ad minus (закључивање од већег ка мање
м)
56. Argumentum a minori ad maius (закључивање од мањег ка веће
м)
57. Уско тумачење изузетака (Exeptiones non sunt extendendae)
58. Систематско тумачење права
59. Историјско тумачење права
60. Циљно (телеолошко) тумачење права

СИСТЕМ ПРАВА
61. Појам и значај система права
62. Делови система права
62.1. Правна установа
62.2. Правна грана
62.3. Правна област
ВЕЛИКИ ПРАВНИ СИСТЕМИ

63. Појам и обележја великих правних система
64. Класификација великих правних система
ТЕОРИЈЕ О ПРАВУ
65. Античка гледишта о праву
66. Средњевековне теорије о праву
67. Нововековне теорије о праву

Назив предмета:
УВОД У ПРАВО
Врста и ниво студија:

ОСНОВНЕ АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ
Статус предмета:
ОБАВЕЗАН
Предавања:
ПЕТАК, 14 – 17 ч доц. др Д. Логарушић
18- 20 ч асс. Мср Милица Васић
Вежбе: Понедељак 17-19 часова

Циљ предмета:
Оспособљавање студената за разумевање општих веза
државе и права, изражених општим појмовима и
општим законима о држави и праву.
Ова дисциплина даје основна и општа знања о држави и
праву и проучава најзначајније правце у развоју
теоријско-правне мисли од античких времена до данас.
Држава – разматра се питање њеног постанка и развоја,
њеног појма, функције и организације, као и њених
облика.
Право – разматра се његов појам и његова природа, као и
састав правног поретка и његовог остваривања,
објективног права и правних вредности.

Исход предмета:
Оспособљавање студената да правилно тумаче и
примењују правне норме, као и познавање општег
појма државе и права, њиховог положаја и значаја у
друштву.
Садржај предмета:
Теоријска настава, практична настава (вежбе и други
облици наставе).
Методе извођења наставе:

Предавање, консултације, вежбе, семинарски радови и
колоквијуми.

Оцена знања (максимални број поена 100)
Предиспитне активности – минимум 30 поена
Неопходан број поена за оцену 6 (шест) је 55
 активност у току предавања: 0-10
 практична настава (вежбе): 0-10
 колоквијум I и II: 0-15
 семинар: 0-15
 усмени испит: 0-50
Литература:
В. Кутлешић, Д. Голић, Увод у право, Правни факултет за

привреду и правосуђе Нови Сад, 2017.
М. Симић, С. Ђорђевић, Д. Матић, Увод у право, Правни
факултет Крагујевац, 2009.

БРОДОЛОМЦИ
 - Испловљавање брода, 24 ч после олуја и велика
трагедија.. Њих 80 праве сплав, плутају 40 дана са
одређеним залихама воде и хране, 60 преживљава,
очајни на измаку снаге наилазе на невелико пусто
острво.. Због шока и неке необјашњиве силе сви
путници су имали привремену амнезију, ко су и шта су..
 Предлог човека у шеширу да извуку плав и да од њега
направе говорницу, свако да искаже своје мишљење
како ће преживети а сви ће одлучивати гласањем о
предлогу.. / мушкарци старији од 16 ће правити колибе,
пола пре а пола после подне, жене ће учествовати у
припреми хране, ограничиће се порције хране и воде,
деца млађа од 10 год. ће моћи да добију више хране/
 Крађа хране од једне жене, ухваћена од 3 чувара ..
 Напад на мушкарца због гласнох хркања ...

 Предлог да најстарији међу њима донесе одлуку, који је
био обучен у црну одору.. Подизање колибе од белих
трупаца, изолација жене а мушкарцу казна за допунски
рад, додатне смене за изградњу колибе ... Поновно
узимање хране без одобрења мајке за болесно дете..
 Човек у црном доноси одлуку да се мајка не изолује..
 Подењеност острвљања због одлуке ...
 Човек са еполетама и обраћање да ће са својим
друговима у плавим кошуљама обезбедити мир и
донети правила... Човек са шеширом протествује због
тога али убеђивањем, уценом и застрашивањем човек
са еполетама успева да убеди већину и доноси одлуку
да се њихова заједница назове острво спаса где се
забрањује убиства, крађа, силовања али и гласно
хркање, човек у црном и даље изриче казне на основу
прописаних правила
Правни факултет и тако ијеправосуђе
за привреду рођен управни систем16...
Новом Саду
 А с говорнице, око које се ретко ко окупљао, још се
понекад чуо громки глас Човека са шеширом, који је и
даље упорно протествовао против владавине Човека
са еполетама ....

1. Правне науке и њихова подела
 Правна наука – једна од најважнијих и најстаријих врста

друштвених наука (развијала се још од античког
света, а посебно у Римској империји).
 Правне науке – само једна врста друштвених наука које
изучавају државу и право (социологија, економске и
политичке науке итд).
 Прве посебне правне науке – грађанско и кривично
право.
 Држава и право – све правне науке изучавају ове
појмове, али на различите начине.
 Држава и право – друштвене појаве (отуда су и правне
науке друштвене науке).

ВЕЧИТИ ПРОБЛЕМ – ШТА ЈЕ ПРАВО?
 Право је теоријски појам, он није појам који је творевина
правне праксе.
 Свети Августин и питање шта је време?
Шта је дакле време? Ако ме нико не упита знам, али ако

пожелим да објасним некоме ко ме пита, онда не знам..
 “Право је наука о добром и правичном” – Улпијан
 “Право је правило разума чији је циљ остварење општег
добра” – Аквински
 “Право је општа заповест суверена поданицима” - Остин
 “Право је оно што државни службеници чине кад решавају
спорове” - Луелин

2. Подела правних наука (према предмету
и начину изучавања државе и права)
 Конкретно-правне (изучавају одређену конкретну

државу и право или поједине његове делове). На
пример, изучава се наша, француска држава и
друге одређене државе и права (као што је
Грађанско право Србије, Кривично право Србије и
слично). Ове се науке деле на историјско-правне
и позитивно-правне.

 Историјско-правне (изучавају државу и право,
какви су некада били, у њиховом историјском
развоју).
 Позитивно-праве (изучавају данашњу државу и
право, које постоје у савременом периоду). То је
важеће право, у које спадају Уставно право,
Управно право, Грађанско право, Радно право,
Кривично право, Облигационо право и слично.

 Апстракне теоријско-правне науке (изучавају
државу и право на апстрактан и уопштен начин). Ове
науке не проучавају одређену државу и право, већ
оно што је заједничко, опште и основно за све државе
и сва права.
 Увод у право (апстрактна теоријско-правна наука,
као и филозофија права, теорија државе и права и
друге).
 Општа и основна теоријска знања – служе,
даље конкретним и позитивно правним наукама да
долазе до нових сазнања. То значи да постоји
одређена повезаност и условљеност правних
наука.

3. Карактер Увода у право
 Увод у право – основна, општа и уводна правна наука.

То је полазиште за даље проучавање права и полазна
тачка за студије на правном факултету.
 основна академска дисциплина (материју Увода у
право чине основни, елементарни и темељни правни
појмови);
 општа правна наука (појмови и закони које утврђује,
успостављају се на нивоу апстрактног
размишљања);
 уводна наука (уопштена научна дисциплина која
пружа општи систематизовани материјал за даљу
научно-истраживачку обраду).

4. Однос Увода у право
и других правних дисциплинама
 Увод у право – теоријска дисциплина.

 Највећи број других правних дисциплина – позитивно-
правне дисциплине.
 Тесна повезаност Увода у право и ових дисциплина.
 Свака позитивно-правна дисциплина има сопствени
теоријски део, тј. садржи опште теоријске принципе
Увода у право.

 Увод у право у процесу утврђивање сопствених општих
појмова и закона, користи се синтетизацијом искустава
позитивно-правних дисциплина, које му дају значајну
грађу (неопходну за уопштавање).
 Специфичан однос Увода у право и историјско-правних
дисциплина.
 Суштинска повезаност Увода у право и Грађанског
права (историјски корени за ницање, а касније и
издвајање Увода у право, налазе се у Уводу у грађанско
право, и то у општем делу Грађанског права).

 Нема важних и неважних, битних и небитних
правних дисциплина – све су битне и важне.
 Отуда, међу правним дисциплинама не постоји однос
субординације, тј. однос типа надређености и
подређености.

5. Развој Увода у право
 Увод у право, као засебна правна наука и посебан

наставни предмет, оформио се релативно касније у
односу на неке друге правне дисциплине.
 Стара Грчка – створени филозофски темељи за
објашњавање државе и њене суштине (право и правна
мисао су били у другом плану). Држава и политичка
филозофија су били тежишна тачка у проучавању.

 Римско друштво – правна идеја веома заступљена и
настају прве клице Увода у право (пре свега део
Јустинијановог кодекса, под насловом "Институције" –
фокусиран, искључиво на грађанско право).
 Значај Римског права – развој универзитетске
европске мреже, већ од XI века (1088. године основана
Правна школа у Болоњи, у којој се формира и први
универзитет; 1167. године основан Универзитет у
Оксфорду, 1220. године Универзитет у Падови, 1224.
године у Напуљу, 1290. године у Лисабону, 1303. године
у Риму, 1365. године у Бечу итд.).

 Формирање самосталног црквеног, канонског права у
оквирима католичке цркве (у првој половини XII века,
Гроцијан из Болоње скупио све црквене одредбе под
називом Декрета и саставио од њих зборник).
 "Правничко огледало" (Вилхелм Дурантис, 1275.) –
усмерено ка сабирању постојеће грађе из области
права.
 XIII век и даље – енциклопедијски напори,
презентације опште грађе из правних грана.

 XVI век – француска школа фине јуриспруденције
превазилази дотадашњи начин потпуно слепог
тумачења римског права и његово свођење на крути
догматизам.
 Чврсто конституисање националних држава – ствара
простор за интензивирање идеје о општој теорији
права.
 Крајем XIX и почетком XX века – наука Увод у право
се коначно оформила (различити називи –
Енциклопедија права, Увод у правне науке, Општа
теорија државе и права и слично).

6. Предмет увода у право
 Предмет сваке науке – тачно и прецизно одређен део

објективне друштвене стварности, који се истражује и
проучава у циљу утврђивања знања из тачно одређене
области.
 Закон у науци – однос између две или више појава,
које су међусобно повезане.
 Метод – елемент који, поред предмета, омогућава да
идентификујемо ткиво једне науке. То је начин и
средство којим се долази до научне истине.

 Предмет и метод – међусобно нераскидиво повезани
и упућени један на други (немогуће је доћи до тачног
предмета, употребом погрешног метода).
 Предмет Увода у право – општи квалитети и везе
државе и права. Он не садржи појединачну државу и
појединачно право, већ тежи вишем степену
апстраховања и уопштавања (откривају се и проучавају
општи елементи, који су заједнички за све државе и сва
права).
 Апстрактни, невидљиви, "безваздушни" држава и
право – не постоје у стварности, јер их људи осећају на
сваком кораку, свакодневно, а да често тога нису ни
свесни.

 Разлика између предмета Увода у право и
предмета других правних дисциплина – предмет
Увода и право су држава и право у целини, док су
предмети других правних дисциплина, поједини делови
државе и делови права.
 Трипартитност у предмету Увода у право
 Општи квалитети државе;
 Општи квалитети права;
 Општи квалитети веза између државе и права.

7. Метод Увода у право
 Метод – начин, средство, пут којим се проучавају
одређене науке.
 Науке имају различите методе свог проучавања, па је,
отуда, метод саставни део науке.
 Свака наука има метод којим проучава свој предмет. То
је пут којим иде научна делатност и без њега не
можемо стићи до циља.
 Процес научног сазнавања – захтева најбоље,
најприкладније и најисправније путеве и начине
(одговарајући метод), који ће нас довести до исправног
резултата.
 Неисправан метод = погрешан резултат.
 Метод – није сам себи сврха, већ средство, пут ка
научној истини.

8. Врсте метода
 Свака наука - има свој посебни метод, али користи и

општи метод.
 Општи метод – онај који има опште начине и законе
посматрања појава и полази од одређених научних
поставки (метафизички, спекулативни, схоластички,
дијалектички и други).
 Посебан метод – свака наука, поред општег метода,
има свој посебни, специфични метод, који одговара
њеном предмету (тако, правне науке имају правни
метод, социолошке социолошки, историјске историјски
итд).

 Други методи – многе науке, поред општег и свог
посебног метода, користе и друге ради бољег и дубљег
изучавања свог предмета (тако, правне науке
употребљавају догматски, аксиолошки, социолошки,
историјски, компаративни и друге).
 1. Правни метод – основни, посебни основни метод у
изучавању правних наука. Изучава државу и право
путем правних норми. Он тумачи норме онакве какве
јесу. У оквиру правног метода треба разликовати:

a) Догматски метод – утврђује шта свака правна
јединица, тј. појам, мисао, реч и правна норма, тј.
скуп датих јединица, стварно значе, какво понашање
захтева право од правних субјеката. Догматизам
треба схватити као неприкосновеност ставова, који
потичу од признатих ауторитета, па зато, овај метод
посматра право као догму. Путем њега се некритички
усвајају и примењују правне теорије и норме, па он
истиче да све има да буде примењивано, онако како
је прописано, а да би се то остварило, нужан је
правни формализам.

б) Нормативни метод – близак догматском (усмерен ка
конкретном значењу правне норме), али посматра
право као целовит нормативни систем. Догматски
метод утврђује значење, а нормативни остварење
друштвене функције права (он истражује формалну
страну права, као и садржај права). Нормативним
методом утврђујемо из чега се право састоји и како
функционише (њиме се, тако, утврђује да се свака
норма састоји из диспозиције и санкције).

2) Аксиолошки метод – овим методом оцењујемо,
вреднујемо правне норме, правне односе и правни
поредак у целини (тзв. метод вредновања). Њиме се
пресуђује, какво би право требало да буде, а не какво
јесте и то вредновање се врши на основу одређених
критеријума и принципа. Овај метод користе
адвокати, грађани у поднесцима, али и судије,
службеници управних органа при доношењу
конкретних аката. Отуда је аксиолошки метод врло
значајан при стварању права.

3) Социолошки метод – објашњава друштвене факторе
настанка и развоја појава, па самим тим, и државе и
права. Правни метод не даје одговоре зашто су
држава и право онакви, какви су у правним нормама,
зашто су правне норме такве какве јесу, који су
друштвени фактори утицали на те појаве. Тако,
уствари, социолошким методом обогаћујемо знања
до којих не можемо доћи правним методом.

4) Историјски метод – овим методом, појаве се
посматрају у кретању, у њиховом настајању,
развијању и нестајању. Њиме можемо објаснити, који
су историјски и друштвени услови довели до
одређене правне норме, до њеног настајања и
каснијег нестајања. Колико је значајно изучавање
прошлих права, која су производ историјских услова,
може послужити пример Римског права. Баш ти
историјски корени су предуслов да се разуме и уђе у
суштину позитивног права.

5) Компаративни (упоредни) метод – проучава појаве,
упоређујући их са другим сличним или супротним, па
се тако јасније и боље проучавају држава и право.
Наиме, овај метод помаже упознавању тековина и
правних достигнућа других земаља, које можемо да
користимо на свом тлу, па тако боље упознајемо и
сопствено право, његове могућности и недостатке.
Упоредним методом утврђујемо сличност, али и
разлике при регулисању истих питања у различитим
правним системима.

6) Лингвистички метод – језик у праву има веома
велику улогу (правни теоретичар Рудолф Јеринг:
"Правник треба да мисли као филозоф, а говори као
сељак"). Лингвистички и логични метод су
нераздвојно повезани и не може се одвојити језичко
од логичког тумачења, па је, отуда, "правнички језик,
логици подчињен језик" (Радомир Лукић). Правни
језик нема ни своју граматику, ни своју морфологију,
али има синтаксу, семантику и стилистику. Он је пун
термина из латинског и старогрчког језика ("мртвих"
језика), али су у њега, такође, продрли и многи изрази
из великих светских језика. Зато, у њему расте број
термина и појмова, што доводи до смањења
формализма и омогућава да изаберемо одговарајуће
термине и стандардни стил за оптимално
разумевање и комуницирање.

7) Други методи – омогућују и употпуњују наша знања
(анализа, синтеза, опсервација, дедукција, индукција
и апстраховање - да би се дошло до општих појмова
и закона). Потребно је анализирати појаву, а потом
вршити синтезу, уопштавање и апстраховање.

ОДНОС ДРЖАВЕ И ПРАВА

9. Држава и право
у друштвеним променама
 Држава и право – припадају роду најстаријих

друштвених појава.
 Велики значај – уочавање начина на који право и
држава опстају и трају у динамичном развитку
друштвених процеса.

 Свака промена – открива извесну дозу развојне
димензије и дозу одређеног утицаја на државу и
право.
 Променљивост државе и права – утиче на
стабилизацију државно-правног поретка.
 Друштвене промене – остављају одређене последице
по државу и право.
 Општа подела друштвених промена – еволуција и
револуција (два основна облика друштвених
промена).

9.1. Еволуција
 Еволуција – тип постепене промене и развоја

државно-правног поретка.
 Основа еволуције – правни континуитет или правни
дисконтинуитет.
 Особине еволуције – поступност, дуготрајност,
спорост.
 Еволуција – из старог у ново се стиже помоћу
компромиса постигнутог на нивоу кључних
институција, које држе полуге моћи.

 Правни континуитет – прелазак из старог у нови
државно-правни поредак, на основу поштовања
основних правних правила претходног поретка.
 Правни дисконтинуитет – супротно од правног
континуитета.
 Суштина еволуције – поштовање позитивног права
приликом моделирања промене државно-правног
поретка.

 Облици еволуције – реформа, државни удар и пуч.
 Реформа – ненасилни облик еволуције (пуно дејство
принципа правног континуитета).
 Реформа – обухвата једну или више области
друштвеног живота (нпр. аграрна реформа, реформа
правосуђа, полиције, војске, образовања, културе).
 Реформа – спроводи се лагано, корак по корак.

 Државни удар и пуч – подразумевају и употребу
одређеног степена силе.
 Државни удар и пуч – насилна промена власти на
противуставан и противзаконит начин, али се не
мењају темељи на којима почива државно-правни
поредак.
 Циљ државног удара и пуча – промена групе на
власти и долазак на власт нове групе људи.

9.2. Револуција
 Револуција (лат. revolvere = мењати) – коренита и

радикална друштвена промена, којом се из основа,
суштински, битно, драстично мења постојећи
државно-правни поредак.
 Правни дисконтинуитет (потпуни раскид са правним
правилима) – пратеће обележје револуције.
 Опште обележје револуције – оштар правни раскид
са претходним поретком.

 Револуција (са становишта позитивног права) –
противправан чин, дубоко противуставна и
противзаконита, супротна правилима ревизионе
процедуре.
 Успешна револуција – омогућава револуционарима
да успоставе нови и једини важећи позитивно-правни
поредак, да донесу нови устав, нове законе и
прописе.
 Две велике револуције (Америчка из 1776. и
Француска из 1789.) – несумњив значај за развој
државе и права у свету; рађање нове, модерне
државе; ударени темељи и принципи на којима
функционишу данашњи државно-правни пореци.

9.3. Грађанска непослушност
 Грађанска непослушност – специфичан политички

принцип, који утиче на слободу, државу и право.
 Основна обележја:
 један од облика супротстављања демократској
власти;
 јавност и ненасилност;
 супротност закону;
 циљ – изазивање промене закона или политичке
власти.

 Важно запажање – незадовољни политички актери не
излазе из општег оквира лојалности према праву,
уставу, уставним принципима и стандардима
демократске државе.
 Грађанска непослушност ≠ еволуција и револуција
(не постоји циљ да се мења на исти начин постојећи
државно-правни поредак).
 Грађанска непослушност – не постоји завереништво и
тајност (нема намере да се деси значајна промена
државно-правног поретка, већ промена одређеног
правног прописа или политике државне власти).
 Начин извођења грађанске непослушности – јавним и
ненасилним средствима (пацифизам и пасиван
отпор, као делови инструментаријума).

10. Међусобни утицаји државе и права
 Однос државе и права – није прост и једносмеран,

него сложен и двосмеран, интерактиван, узрочно-
последично условљен однос (однос плуралитета и
вишезначног квалитета).
 Однос државе и права – најсродније и највише
повезане појаве у свету друштвених појава (веома
тесна међусобна узрочност, условљеност и
обострани утицаји).
 Државно-правни поредак – израз новог квалитета,
који обележава однос између државе и права.

 Однос државе и права – однос нераскидиве природе.
 Утицај државе на право – огледа се у организацији и
функционисању државе:
 Држава ствара и примењује право (она је, поред
других чинилаца у том стваралачком процесу –
народа, појединаца, удружења, установа итд,
најделатнији, најефикаснији, најдоминантнији и
најорганизованији чинилац, који поседује моћ
утицаја на усмеравање токова стварања и
примене права)

 Створено правно правило мора да се поштује
(држава је ауторитет који обезбеђује примену
правне норме, без обзира да ли је она стваралац
правне норме или је то неки недржавни субјекат).
 Обезбеђивање примене права – држава спречава
конфликтне друштвене односе и увек је
заинтересована за примену права.
 Утицај права на државу – организоване и
функционисање државе (држава је једна велика и
сложена правна организација).

 Право - формулише и организује државу (доносе се,
најпре, највиши и најзначајнији правни акти за
уређивање вертикалне и хоризонталне организације
државне власти).
 Димензија тзв. "дисциплиновања" и "моралисања"
државне власти од стране права - право као
корективни фактор, дејствује на државу и државну
власт, ограничавајући их.
 Циљ регулације односа између државе и друштва –
уравнотеженост и хармонизација свеукупних односа.
 Циљ подвођења државе под правна правила –
ограничавање и дисциплиновање државе.

11. Начело хијерархије у држави и праву
 Принцип хијерархије – карактерише однос између

државе и права (то је одређени ред, складност односа
виших и нижих органа, по коме су виши надређени
нижим, а ови подређени вишим).
 Хијерархијска лествица у државној организацији –
постоје разни степени власти, почев од највишег до
најнижег органа.
 Хијерархија у државној организацији – неопходност
(већа или мања).
 Хијерархијски однос у праву – неопходност (акти виших
органа јачи од аката које доносе нижи органи).
Хијерархија државних органа одговара хијерархији
правних аката.
 Хијерархија ≠ покорност, већ један нужан однос виших и
нижих органа, ради очувања јединствене организације.
 Хијерархијска лествица у праву – устав, закони,
подзаконски акти, акти најниже снаге.

ДРЖАВА

12. Схватања о настанку и развоју државе
 Грчки полис, римски civitas, средњевековни regnum и res

publica.
 Опште обележје полиса (града - државе) – његова
самодовољност, затвореност, врховна и коначна вредност.
 Основни циљ полиса – опште добро и правда, обједињавање
грађана у једну јединствену политичку заједницу.

 Држава – настала у развоју друштва у одређеном
моменту њеног развоја, када су се створили
одређени услови (није организација која стално
постоји).
 Класификација гледишта о настанку државе:
 Психолошка теорија – узроци настанка државе су
психичке природе (људи се деле на елиту, тј.
господаре и на послушне).
 Партијархална теорија – држава је настала
умножавањем становништва, тј. природним
продужењем и гранањем првобитне патријархалне
породице у племе, па онда у државу.

 Уговорна теорија – држава је настала друштвеним
уговором, који су створили људи ради заштите својих
права и интереса (људи се покоравају државној
власти, али они могу ту власт и срушити).
 Теорија силе – држава је настала под утицајем силе
(једна друштвена заједница је победила другу и
створила државну власт).
 Органска теорија – истиче сличност државе као
организма и природног, биолошког, људског организма
(држава је скуп више делова, који су у одређеном
релацијском односу).

 Разлика између државе и осталих људских заједница –
у држави постоји један централни ауторитет, који
прописује општа и обавезна правила о понашању људи
у њој (то су правила о понашању, а не правила о
мишљењима и осећањима).
 Разлика између државе и цркве:
 у цркви доминира значај духовних веза међу њеним
припадницима, однос према црквеним правилима је
последица аутономног веровања верника у њихову
садржину (појединац је слободан, без обзира на став
цркве, да иступи из вере и цркве, да пређе у другу
или да се осећа атеистом, тј. да не припада ни једној
цркви или вери);

 државу не тангирају људске емоције, жеље, хтења
и осећања. За право је држава једна правна
организација, држава се схвата као формална
апстрактна творевина. За државу је битно
спољашње понашање људи и она се не меша у
унутрашњу страну људске психе.
 Настанак државе – то није правно, већ фактичко
питање, јер је држава таква друштвена творевина,
која не настаје по правном редоследу, а ни по
унапред утврђеним законитостима.

 Међународно признање за настанак државе –
проблем признања настале државе од стране других
држава или читаве међународне заједнице не може
бити од утицаја на питање да ли постоји једна држава
или не.
 Међународно признање – утиче на позицију настале
државе у међународном поретку (добијање места у
ОУН, успостављање дипломатских односа са другим
државама, путовање њених грађана у друге државе
итд.).
 Међународно непризната држава – постоји као
држава, под условом да задовољава практичне
елементе који чине државу.

13. Функције државе
 Задаци и послови државе – у разним областима:

образовању, култури, науци, здравству и другим
делатностима (многи послови у овим областима, могу
се обављати и без државе).
 Држава и државна власт – недвосмислено
утврђивање њихове оправданости (то не значи да је
држава нужна у свим областима).
 Улога државе – не може се третирати као свеопшта
(увек постоје сфере друштвеног и људског живота
које морају остати ван предмета државног
интересовања).

14. Држава као друштвена заједница
 Држава = друштвена појава = друштвена

организација.
 Држава = скуп многобројних и разноврсних органа,
који доносе разне акте, долазе у непосредан контакт
са грађанима и примењују власт, силу, у примени
својих аката.
 Држава = друштвена заједница (заједница људи
повезаних извесним економским и духовним везама).

 Држава – више се изражава кроз организацију путем
које примењује своју власт, своју силу као најважније
обележје.
 Духовно јединство – претходи државној организацији
(стабилност државе нужно мора бити обогаћена
емоционалним јединством).
 Елементи државе као друштвене заједнице –
политичко, историјско, верско-религијско, језичко,
културно, економско, интересно и друго повезивање
међу људима.

15. Појам државе
 Држава је друштвена појава настала у друштву, у

једном дугом и врло сложеном друштвеном процесу
(овај процес није јединствен, али се у њему могу
запазити извесни заједнички узроци).
 Елементи појма државе:
 Држава располаже највећом силом, монополом
физичке силе (за разлику од других организација).
Држава има специјалне органе: полицију, војску,
судове и друге органе, којима интервенише и
манифестује силу.

 Држава ствара право, ради регулисања и одржавања
свог државног и друштвеног поретка (она доноси
разне акте, тј. устав, законе и слично, ствара
одређени правни поредак које је у интересу снага на
власти и који се путем силе штити и остварује).
 Држава својим правним поретком остварује
одређене вредности и циљеве (на пример,
солидарност или благостање или класни карактер
државе или одумирање државе итд).
 Дефиниција државе – држава је друштвена
организација која располаже монополом физичке силе,
ради очувања свог државно-правног поретка и
остварења вредности и циљева тог поретка.

16. Елементи државе
 Разликујемо три основна обележја (елемента) сваке

државе: територија, становништво (народ) и власт.
 Сва три елемента су конститутивног карактера
(неопходно је да се стекну сва три услова за
постојање државе).
16.1. Територија
 Територија – неопходан елемент за постојање државе

(држава је територијална заједница која врши власт
над људима одређеног пространства).

 Територија – физички, а не идеалан елемент државе
(чине је копно, вода и ваздух).
 Земљина површина – обележена границама и
обухвата све облике и делове одређеног земљишта
(територију државе чини део и испод земљине
површине, тј. земљина утроба, коју свака држава
може слободно користити).
 Морска површина – прави се разлика између обалног
и слободног мора (обално море чини одређени појас
морске површине поред обале држава и оно припада
држави којој припада обала, а ван тог појаса, море је
слободно и не припада територији ниједне државе).

 Ваздушни (и безваздушни) простор –одређивање
граница и вршење власти на овом делу постаје све
деликатније са напретком технике у области
астронаутике, вештачких сателита и слично. Честе су
повреде ваздушног простора.
 Значај територијалности:
 Вршење власти над људима;
 Обележавање одређене државе, њеног обима и
просторности у односу на друге државе;
 Обезбеђивање сигурности и безбедности грађана,
тј. примена власти одређене државе над њеним
становништвом.

 Принцип територијалности – вршење државне власти
над лицима која се налазе на одређеној државној
територији.
 Тзв. принцип екстериторијалности – из физички
посматране државне територије изузимају се тачно и
прецизно одређени делови територије, над којима
држава нема право да врши власт (ти делови се и не
сматрају територијом домаће државе, него
територијом стране државе).
 Принцип екстериторијалности – посебан правни
режим према страним дипломатским
представништвима, амбасада и конзулатима
(принцип реципроцитета).

16.2. Становништво
 Становништво државе – држављани и странци.

 Држављанство = припадање човека одређеној
држави (скуп одређених односа између држављана и
државе, правна веза између њих).
 Обавезе држављана према држави – одбрана
државе, поштовање правних норми, плаћање пореза
и слично, као и поштовање правних норми друге
државе у којој се налазе.
 Обавезе државе према држављанину –
обезбеђивање сигурности, безбедности и одређених
услова за живот и развој, обавеза заштите својих
држављана у другој држави.

 Три основна начела стицања држављанства:
 Начело крвне везе или порекла (ius sanguinis) –
дете стиче држављанство својих родитеља, без
обзира где се роди и где оно или његови родитељи
живе;
 Начело подручја, територије (ius soli) – дете стиче
држављанство на територији државе где се
родило, ако су родитељи непознати или без
држављанства;
 Начело пребивалишта (ius domicili) – лице стиче
држављанство државе у којој пребива, тзв.
стицање држављанства натурализацијом.

 Држављанство – трајна лична веза између државе и
држављана, јер једном стечено, држављанство
стално остаје (постоје, међутим, моменти када
долази до губитка држављанства).
 Бипатриди – лица са два држављанства.
 Полипатриди – лица са више држављанстава.
 Апатриди - лица без држављанства.
 Странци – лица која живе на територији државе чије
држављанство немају (без обзира да ли, уопште,
имају неко држављанство или не).

 Различита права и дужности државе према
странцима – странци не уживају извесна, нарочито,
политичка права, не могу вршити извесне функције и
дужности (вршење власти, служење војске и слично),
али и држава према њима не може у потпуности
вршити власт, као према својим држављанима.
 Дипломатски представници и лица која уживају
посебан статус (чланови амбасаде, дипломатског
посланства и конзулата, чланови разних
међународних организација, страних агенција и
слично) – уживају одређени имунитет, повластице и
над њима држава, у којој се налазе, не врши власт.

 Persona non grata (непожељна особа) – држава може
да захтева да такво лице, које се огрешило о њене
прописе, напусти њену територију. То је изузетак од
претходног правила.
16.3. Власт
 Власт – треће обележје државе (најважније и

најизразитије обележје).
 Власт – по њој (њеној суштини и карактеру) се
држава разликује од других друштвених организација
и заједница.
 Власт – однос између два субјекта, две стране (један
субјект, страна наређује, а други субјект, страна
слуша – однос надређености и подређености, тј.
извесног степена покорности).

 Принуда – значајан елемент власти (мањег или већег
степена).
 Класификација власти – власт у породици, школи,
друштвеним организацијама, удружењима.
 Манифестовање власти – у доношењу правила
понашања по којима се људи морају понашати и
обезбеђењу примене тих правила, путем принудних
мера.
 Повреда правила понашања – примена монопола
физичке силе од стране државе.

 Моћ – психолошки појам којим се обележава
способност личности да може својој вољи да
прилагоди туђу вољу, тј. способност управљања
догађајима и људима.
 Врсте моћи – моћ појединца и моћ колективитета
(њен највиши ниво је садржан у друштвеној моћи).
 Ауторитет – подразумева углед, поштовање, веру,
поверење, достојанство.

 Врсте ауторитета – ауторитет појединца и ауторитет
институција (државни, политички, људски,
партијски...).
 Ауторитет државне власти – најбитнији (за државну
власт није довољна само моћ, јер државна власт не
може опстати и функционисати без ауторитета).
 Разбојничка банда – нелегитимна сила без
легитимитета = насиље (имају моћ, али немају
ауторитет).

 Држава – може у одређеним историјским тренуцима
бити насилник (пример Хитлерове Немачке,
Стаљинова Русије, режим Чаушескуа).
 Право – битан елемент за правилно разумевање
државне власти (неизоставан део ауторитета који
припада држави у односу на све друге ауторитете).
 Ауторитет државне власти – додатно оснажен правом
и правним поретком.

17. Теоријска схватања о суверености
 Сувереност – један од најсложенијих и најбогатијих

теоријско-правних категорија (по садржају).
 Сувереност – један од најактуелнијих и
најконфликтнијих проблема садашњице.
 Суверенитет – центар правног уређења, онај центар
из кога зраче или се сматра да зраче, оне норме које
образују то правно уређење (Ђ. дел Векио).
 Сувереност – завређује мултидисциплинарну пажњу
(опште теорије државе и права, уставног права,
међународног јавног права).

 Боденово схватање суверености (Боден, творац прве
теорије о суверености, али и самог појма
суверености, дело "Шест књига о републици") –
сувереност је највиша, апсолутна и трајна власт над
грађанима и поданицима државе.
 Боденова теорија – улога у разобличавању и
оспоравању феудално-правне доктрине о држави и
праву, као и оспоравању теорије о суверености
римокатоличке цркве ("папа држи све законе у свом
крилу").

 Сувереност – трајно и битно обележје државе, без
које нема власти, а без власти нема ни државе.
 Боден – једно од главних обележја суверености је да
власт издаје законе за све субјекте у целини и за
сваког појединачно.
 Закон – одраз заповести суверена, који је изнад
закона, тј. права (суверен – legibus solutis).
 Боден – то не значи да је суверена власт арбитрерна
и ванправна, већ напротив (суверен је подложан
божијим и природним законима).

 Боденова теорија о суверености – један од првенаца
захтева за независношћу држава од царства.
 Леон Диги – корене суверености уочава не само у
краљевској власти (сувереност је право заповедања,
субјективно право, а не својство државне власти).
 Диги – сувереност је врста својине: једне, недељиве и
неотуђиве ("ретко оригиналан, стварајући мислилац у
области јавног права" – Тома Живановић).

 Томас Хобс – делом прихвата Боденово учење о
суверености (прихвата да је сувереност обележје
државе, али додаје и да је она суштина државе).
 Хобс – нема дуализма унутар државе, па ни
привилегованог положаја цркве.
 Унутрашња сувереност државе – огледа се у својству
државне власти, која је апсолутна, највише и
неограничена.
 Жан Жак Русо – принцип правне неограничености
државне власти ставља под сумњу (његова
политичка теорија о народу као носиоцу суверене
власти у држави).

 Русо – његова теорија друштвеног уговора, који
омогућује и аутономну слободу појединца.
 Основна сврха друштвеног уговора – налази се у
потреби постојања једног сталног и стабилног
поретка.
 Лабанд – реализацију врховништва државне власти
уочава у законодавству (од три државне власти,
законодавна је најбитнија).
 Право државе на санкцију – еманација и
манифестација суверене државне власти (Лабанд).

 Ханс Келзен – нормативна теорија о праву (Келзен
право схвата као идеалну појаву, састављену од
творевина људског духа).
 Келзен – право и држава су систем норми, који
представља посебни принудни поредак (право није
ништа друго, до норма и као тако, одвојено од
друштвене стварности на коју се односи; држава није
ништа друго, до персонификација правног поретка,
због чега она самостално и не постоји).

18. Државна организација
18.1. Појам државне организације
 Држава – у правној науци се најизраженије

доживљава као државна организација (путем ње
држава врши власт).
 Држава – посебна друштвена појава, која изражава
своја обележја монопола физичке силе.
 Држава – није једина друштвена организација (у
друштву постоје многобројне и разноврсне
организације).

 Основна карактеристика сваке организације у
друштву – постојање извесних органа, апарата, ради
обављања одређеног друштвеног посла, процеса.
 Организација – располаже одређеном принудом за
остварење друштвеног циља, ради кога постоји.
 Организација = систем органа и њиховог односа
(између органа постоји известан ред, постоје виши и
нижи органи, тј. постоји хијерархија - надређеност и
подређеност органа).

 Државна организација – располаже неограниченом силом
ради остварења свог државног и правног поретка (основна
разлика између државне организације и свих других
организација).
 Државна организација – има најсложенију, најуређенију
организацију.
 Правна личност државне организације? – У праву се
личношћу сматра, оно што је способно да има своју вољу
(човек – физичко лице). Однос између физичких лица није
прост, већ компликован и сложен.
 Држава – трајна заједница која увек надживљује физичка
лица.
 Државна организација – сачињена од одређених физичких
лица.

18.2. Елементи државне организације
 Елементи организације – битни (основни) и остали

(посебни).
 Посебни елементи – карактеришу поједине
организације.
 Основни елементи – циљ, људи, предмет пословања,
средства, организационо повезивање и самосталност.
 Циљ државне организације – тешко је одредити један
основни и заједнички циљ за све државе (државе су
различите и имају посебну теоријску и идеолошку
основу).

 Људи – државну организацију чине лица која врше
посао у њој, као једино занимање, као и лица која те
послове обављају повремено.
 Предмет пословања – у сагласности са циљем (отуда
повезаност ова два елемента).
 Предмет пословања у државној организацији –
привреда, образовање, култура и друге делатности.
 Средства за обављање предмета пословања и
остварење циља државне организације – монопол
физичке принуде (када државни апарат није у
могућности да другим средствима оствари своју
активност и поштовање правних норми).

 Организационо повезивање – потребна је велика
координација и организациона повезаност органа,
ради обезбеђења посебне чврстине и контроле рада
делова организације.
 Самосталност – државна организација од свих других
организацију, има највише самосталности. Држава,
преко своје организације, одобрава рад других
организација (све друге су зависне од државне
организације и морају своје пословање ускладити са
државом).

18.3. Државни орган
Појам државног органа

 Државни орган – део државне организације, који
обавља одређени део послова у тој организацији.
 Државна организација – целина састављена од
одређених делова.
 Државни орган – основни део државне организације.
 Повезивање државних органа – заснива се на
одређеним принципима.

 Критеријуми класификације државних органа –
величина, врста послова које обављају, улога и
задаци које имају у државној организацији.
 Принципи повезивања органа – реалан принцип
(врста послова, делатност органа) и територијални
принцип (територија, пространство).
Елементи и обележја државног органа

 Елементи и обележја државног органа – лица,
послови, средства, самосталност и повезаност са
државном организацијом.

 Лица – сваки државни орган је састављен од одређеног
броја лица, који може бити различит (може постојати орган
са само једним лицем, што је изузетак и органи са већим
бројем лица). Битно је да сва лица, без обзира колики је
број и којој групи пропадају, обављају послове у корист
државе, објективно и законито, у границама овлашћења и
не смеју наступати као приватна лица.
 Подела лица која обављају послове за државни орган
(државна службена лица)
 лица која ове послове као једино занимање;
 лица чије обављање послова није основно, једино
занимање (повремено обављају друге послове у
државном органу) – посланици, одборници, чланови
комисија, судије, поротници и други.

 Послови које државни органи обављају (надлежност)
– стварна и месна надлежност.
 Стварна надлежност – одређује се према пословима
(врсти, групи, сличности и повезаности послова), па
имамо: надлежност општинског суда, окружног суда,
органа управе за унутрашње послове, комуналне
послове итд.
 Месна (територијална) надлежност – одређује се по
територији, тј. пространству (месту) на коме орган
врши послове.
 Значај надлежности – веома велики (надлежност
обезбеђује ред, правилност и законитост у раду
државне организације, обезбеђује стабилност
правног поретка и сигурност грађана).

 Самосталност државних органа – неопходна за
обављање послова.
 Сукоб надлежности – две врсте: 1) када два или више
органа одбијају обављање послова (негативан сукоб
надлежности) и 2) када два или више органа
присвајају надлежност (позитиван сукоб
надлежности).
 Сукоб надлежности – ствара хаотично стање,
несигурност и нестабилност (интерес сваке државе је
да превазиђе сукоб надлежности).
 Средства државних органа - материјална средства
без којих се не могу обавити послови (различита и
бројна) и средства принуде (монопол физичке
принуде – нарочито јак и уочљив код војске и
полиције).

 Повезаност државних органа са државном
организацијом – државни органи служе државној
организацији и између себе морају бити повезани,
ради остварења циља те државне организације
(основни принцип је да односи између њих морају
бити засновани на надређености и подређености
виших и нижих органа).
Врсте државних органа

 Државна организација – чине је многобројни и
разноврсни органи (различити циљеви, послови,
задаци и положаји).
 Класификација државних органа – различити
критеријуми.

 Оружани и грађански (цивилни) органи – основна
подела у свакој држави.
 Оружани органи – у својим рукама имају средства
физичке силе, тј. оружје и примењују та средства.
 Основна подела оружаних органа – војска и полиција.
 Војска – служи за одбрану државе од спољних
непријатеља (изузетно, може се употребити и ради
обезбеђења реда и мира унутар државе, када су они
озбиљно угрожени, јер се само са полицијом не може
успешно интервенисати).

 Полиција – располаже јаком организацијом и
средствима употребе силе (у мањој мери него код
војске). Употребљава се ради очувања реда и мира
унутар државе, тј. за очување унутрашње
безбедности.
 Цивилни органи – велики број (поделе по разним
критеријумима и принципима – судови, органи управе
и слично).
 Однос између оружаних и цивилних органа – веома
сложен и најбоље је да њихове улоге буду одвојене,
тј. да цивилни одлучују, а оружани извршавају
(принцип подређености оружаних органа цивилним
органима).

Демократски и бирократски органи
 Критеријум поделе – начин формирања органа (да ли
се лица, која врше послове у њима бирају или
постављају).
 Демократски органи – лица која врше послове у њима
се бирају (на пример, од стране грађана –
посланици, законодавног тела – судије и слично).
 Бирократски органи – лица која врше послове у њима
се не бирају, већ постављају, могу бити наследна (у
монархијама) и слично.

Одлучујући и извршни органи
 Критеријум поделе – који су послови претежни,
одлучујући или извршни (тако, цивилни органи су
претежно одлучујући, нарочито они који доносе устав,
законе и друге важне акте у држави, док су оружани,
по правилу, извршни).
Политички и стручни органи

 Политички органи – изборни и стварају, одређују
политику (законодавни органи). Њих бирају грађани
(може постојати и политички орган који није биран –
монарх, диктатор и слично).

 Политички органи – састављени од политичких лица,
а не стручњака (ако су, којим случајем, њихови
чланови и стручњаци – лекар, инжењер и слично,
приликом вршења послова у том телу, не врше своје
стручне послове. Они су тада политичари).
 Политички органи – по правилу, имају право
политичке контроле стручних органа, јер они и
формирају ове органе.
 Политички органи – увек састављени од
представника владајуће политичке странке или
политичке групације.

 Стручни органи – не бирају се, већ постављају и
обављају разне стручне послове (изузетно, могу бити
бирани – судије, руководиоци у органима управе,
другим органима и слично).
 Стручни органи – чине их стручна лица, јер послови
тих органа захтевају одређену стручност. Ови органи
извршавају политику изражену у актима политичких
органа.

Индивидуални и зборни органи
 Критеријум поделе – да ли у органу одлучује једно
или више лица.
 Индивидуални (инокосни) орган – одлуке доноси
једно лице и одговара за рад целокупног органа.
 Зборни (колегијални) орган – за обављање послова и
доношење одлука потребно је дуже припремање,
студиознији рад, полемика, изношење разних
гледишта (парламент, судска већа, пороте, комисије,
комитети и слично).
 Зборни орган – у доношењу одлука (раду и
одлучивању) учествује више лица.
 Кворум – одређена већина потребна за рад и
одлучивање.

19. Државни облик
19.1. Појам и врсте државних облика
 Државни облик (облик државе) – начин на који се

успоставља однос између државе и друштва, тј.
начин на који се остварује позиција државе у друштву.
 Државни облик – теоријски оквир ради
идентификације правно-политичке димензије улоге
коју остварује држава у друштву (државни облик
настаје као продукт дејствовања снаге друштва).

 Државни облик – последица деловања друштва
организованог у форми државе (друштвене снаге
створену државу обликују и прилагођавају условима
објективних друштвених околности, преовлађујућим
потребама, интересима и циљевима).
 Четири основна државна облика:
 Облик владавине;
 Облик политичког поретка;
 Облик државног уређења;
 Облик државне власти.

19.2. Облик владавине
 Минимум овлашћења шефа државе – оличавање

државе, тј. њено представљање, као посебног
субјекта, као једне целине, као нечег
индивидуализираног.
 Генерална овлашћења шефа државе –
представљање према иностранству (ступање у однос
са другим државама) и представљање према унутра
(шеф управе и командант оружаних снага).
 Шеф државе – традиционално и историјски најстарији
државни орган, сталан и стабилан (за разлику од
владе и других државних органа).

 Подела држава према облику владавине – монархије
и републике (критеријум - организација и положај
шефа државе). У монархији шеф државе је правно
неодговоран, а у републици правно ограничен
(одговоран).
 Монархија (грчки monos – један) – означава једног
који влада.
 Монарх – више или мање ограничен или, чак,
неограничен.
 Основна разлика између монарха и председника
републике – монарх увек ужива веће привилегије,
више је неодговоран, не подлеже периодичним
изборима (раније се изједначавао са божанством).

 Монархија данас – све мањи број у свету, монарх је
више симбол јединства: "Краљ влада, али не управља"
(управљају министри, тј. влада). Отуда, данас, постоје
ограничене, уставне и парламентарне монархије.
 Институт тзв. "министарског премапотписа" – надлежни
министар или председник владе сносе одговорност за
акта која потписује монарх, с обзиром да је он
неодговоран (формула о монарховој безгрешности).
 Подела монархија – према називима монарха
(краљевина, царевина и слично); према времену
(монархије у робовласничком, феудалном и
буржоарском друштву); према правима која има монарх,
тј. према његовом ограничавању (неограничене и
ограничене).

 Република – облик владавине супротан монархији (на
челу државе налази се председник, који је изборан -
основ његовог легитимитета није наследан као у
монархији).
 Избор председника – грађани (непосредни избори),
парламент (посредни избори), изборни колегијум
(специјално изабрано тело за ту прилику).
 Мандат председника републике – ограничен,
најчешће на два пута, а дужина трајања мандата од
1-7 година (изузетно, у недемократским, диктаторским
и аутократским режимима, могућ је и доживотан
мандат, на пример члан 333. став 2. Устава СФРЈ из
1974. године за Јосипа Броза Тита).

 Председник републике – правно одговорно лице.
 Подела република – 1) ограничене и неограничене
(критеријум – права која има председник републике);
2) индивидуалне и колегијалне (критеријум – састав,
организација шефа државе).
 Правило – ограничена република и индивидуална
варијанта шефа државе (изузетак, на пример, у
СФРЈ, према Уставу из 1974. године, Председништво
СФРЈ је било колегијално, тј. колективни шеф
државе. Данас је то случај у Швајцарској).

19.3. Облик политичког поретка
 Политички поредак – снабдевен двоврсном

функцијом у разматрању државе (1 - у теоријском
смислу, самосталан државни облик; 2 – у политичком
поретку садржана је и особена вредносна структура).
 Демократија (грчки demos - народ) – владавина
целокупног народа.
 Аристотелова трихотомна класификација политичких
поредака – монархија, аристократија и политеја, као
добри политички облици (њима се супротстављају
тиранија, олигархија и демократија, као лоши
политички облици).

 Услови за реализовање демократије – гаранција
људских права, вишепартијски систем, слободни
избори, политичка култура, подела власти, независно
судство, одговарајући ниво животног стандарда,
развијено цивилно друштво, слободно формирање
политичке воље грађана итд.
Посредна и непосредна демократија

 Посредна демократија (вршење власти путем
представника) - највише заступљена (тешко је
остварити непосредну демократију, тј. окупити цео
народ да одлучује). Најчешће имамо комбинацију
посредне и непосредне демократије.

 Представничка демократија – највише заступљена
код законодавних органа.
 Непосредна демократија (вршење власти од стране
свих грађана, целокупног народа) – бољи и пунији
израз демократије (тешко остварива, практично
немогућа, изузев у одређеним малим срединама).
 Аутократија (грчки autos - сам) – држава апсолутно
надређена друштву (демократија – држава је израз
друштва и учешћа грађана у власти).
 Аутократија – правно нерегулисана, неограничена,
арбитрерна државна власт, чија се политичка
концентрише у рукама једног носиоца (појединца,
групе, партије).

 Аутократија – политичка моћ се не дистрибуира, већ
владар, као појединац, концентрише правно
неограничену власт (апсолутистички политички
режим).
 Основни облици аутократије – деспотија, тиранија,
европска апсолутна монархија, диктатура,
аристократија и олигархија.
 Деспотија – најстарији и најчистији облик политичке
владавине оријенталних и азијских аутократија старог
века (апсолутистичка владавина једног или групе
лица).

 Деспотија – власт ван закона, свирепа, ослања се на
насиље (деспот је потпуно слободан, њега не везују
никакви прописи).
 Тиранија – негативан облик политичког поретка,
идентична личној диктатури.
 Европска апсолутна монархија – полицијска држава,
модерна бирократска управа, која ради на основу
правних правила, што доводи до зачетка правне
државе.
 Диктатура – у новом веку, све више замењује
аутократију (данас, власт појединца или групе до које
се долази на нелегитиман начин, на пример,
државним ударом).

 Аристократија (грчки aristoil - најбољи) – посебан
облик апсолутистичке власти у којој влада мањина
(владавина једног слоја људи, који се сматрају
племенитијим од других, по пореклу или неком
другом основу).
 Олигархија (грчки oligos – неколицина њих) – додатно
кварење аристократије, када група тежи богатству. То
је владавина мањине, групе олигарха која није
племенита. Плутократија – владавина групе богатих.

20. Државна, народна и национална сувереност
20.1. Државна сувереност
 Сувереност – као квалитет, везује се за државу (њено

обележје).
 Порекло термина сувереност – лат. superanus – виши,
највиши, врховни.
 Суверен субјект – има најјачу власт, самосталан је и
независтан (сви остали су му потчињени и зависни).
 Појам сувереност – највише се везује за државу и њене
органе.
 Држава – располаже најјачом влашћу у односу на све
друге организације (сви су потчињени држави, која
располаже монополом физичке принуде).

 Сувереност државе – држава може на својој
територији вршити власт неограничено (најјача
власт од свих власти, супрематија државне власти),
независно и самостално (на државу не може
деловати принудом друга држава, нема страног
мешања).
 Правне норме – држава овим нормама манифестује
своју власт кроз правни поредак и њима ограничава
саму себе (државни органи морају поштовати донете
правне норме, држава је ограничена правом).

 Државна сувереност – фактичка категорија (држава је
везана правом).
 Државна сувереност – својство државе да у лицу
својих највиших органа, располаже највишом,
неограниченом и недељивом влашћу, независном у
односу на друге спољне субјекте (Миодраг Јовичић).
 Држава није суверена – уколико се државна власт не
може вршити трајно.

20.2. Народна и национална сувереност
 Теорија народне суверености – настала као одговор

на апсолутизам монархове власти (седиште
суверености сели се из краљевског престола на
народ).
 Народна сувереност - политичко-правни принцип,
чији је циљ да се обезбеди демократска сигурност
народа (народ као извор суверенитета).
 Појам народне суверености – односи се на владавину
народа, на чињеницу да је народ субјект вршења
највише власти.

 Разлика између појмова сувереност државе и
сувереност у држави – сувереност државе је
квалификована одлика државе и њених правних
својстава, а сувереност у држави се ослања на
носиоца суверене власти у држави.
 Национална сувереност – сувереност нације у односу
на друге нације, у односу на другу државу.
 Национална сувереност – основ права нације на
самоопредељење.
 Сувереност народа и демократија – лице и наличје
исте концепције (демократија подразумева да власт
припада народу).

21. Облик државног уређења
 Облик државног уређења – начин на који је

организован однос између централних и
нецентралних органа државне власти.
 Подела држава – унитарне и сложене.
 Унитарна држава – постоји само једна једина
државна организација у којој су изражени само
централни органи.
 Сложена држава – постоји више од једне државне
организације на територији државе (постоји јака
израженост и нецентралних, а не само централних
органа државне власти).

21.1. Централизација и децентрализација
 Централни органи – врше власт на целокупној

територији државе.
 Нецентрални органи – врше власт на мањим
територијама.
 Централизација – државни облик у коме је целокупна
власт усредсређена у централним органима.
 Јачање државе – доводи до јачања централних на
рачун нецентралних органа (све је мање аутономије и
децентрализације, а све више централизације).

 Централни органи – постављају и смењују државна
службена лица у нецентралним органима.
 Апсолутна централизација – у физичком смислу
данас потпуно немогућа.
 Деконцентрација државне власти – посебно погодно
средство за ефикасност централизације.
 Нецентрални орган у систему деконцентрације
власти – није децентрализован (нема никакву своју
самосталност, ни у погледу настанка, рада,
надлежности).

 Деконцентрација – обављање послова државне
власти на нижем нивоу (територијално дислоцирање,
размештање послова из једног центра).
 Деконцентрација – централизована власт се само
чини доступнијом грађанима (типичан пример је
управни округ, на пример Шумадијски округ).
 Деконцентрација власти – ублажава централизам,
али нема везе са децентрализмом, тј. са
децентрализацијом (спроводи се у оквиру
хијерархије, а хијерархија је начело централизације).

 Разлика између централизације и децентрализације
државне власти – децентрализација је супротан
процес централизацији, јер представља преношење
послова са централних на нецентралне органе.
 Децентрализација – органи су изабрани, а не
постављени.
 Облици децентрализације (према обиму) – тзв.
систем дуплог колосека или француски систем
(постоје две врсте нецентралних органа,
децентрализовани и нецентрализовани нецентрални
органи) и тзв. систем једног колосека или енглески
систем (нецентрални орган је делимично
централизован, а делимично и децентрализован).

 Територијална децентрализација – давање права и
слободе органима мањих и најнижих територија у
држави (код нас су то општине).
 Лична (персонална) децентрализација – давање
права да извесне државне послове врше
организације, чији су чланови везани одређеним
особинама (иста професија, делатност итд. – разна
удружења).
 Реална децентрализација – поједине организације
врше истоврсне државне послове (на пример,
обављање послова саобраћаја, здравља, културе и
сл.).

 Персонална децентрализација – битна су обележја
која повезују лица.
 Реална децентрализација – важни су послови, тј.
истоврсност послова.
 Потпуна децентрализација – данас је немогућа (не би
више постојали централни органи, не би било целине
државне организације).
 Унитарна и сложена држава – критеријум поделе је
однос између виших и нижих органа, тј. централних и
нецентралних органа.
 Унитарна држава – нижи делови имају много мање
права, него у сложеној држави.

 Централизација и децентрализација – два крајња
облика односа делова виших и нижих централних и
нецентралних органа у простој држави.
 Централизација – сва власт је у централним
органима (нецентрални органи извршавају послове
централних).
 Децентрализација – нижим органима се дају извесна
права, тј. аутономија.
 Локална самоуправа – облик одлучивања и
управљања локалних заједница, на ужој територији,
непосредно од стране њених становника или путем
њиховог представништва (које они непосредно
бирају).

 Нецентрални органи – не мешају се у послове државе
(остварују локалне, животне интересе становништва
локалне заједнице).
 Основна обележја локалне самоуправе – постојање
оригинерне надлежности, која није дарована од
стране централне државне власти. Такође, постојање
и финансијске самосталности (право локалне
јединице да убира сопствене приходе).

21.2. Политичко-територијална аутономија
 Термин аутономија – потиче из старогрчког језика

(autos – сам, један и nomos - закон, правило).
 Прост превод термина – сам свој законодавац.
 Територијална аутономија – територијална заједница
у оквиру државе, која има извесну самосталност, а не
сме бити супротна државном законодавству.
 Територијална аутономија – има своју тачну и
прецизно одређену територију.

 Основна одлика - право на одређени ниво
самоогранизације.
 Облици територијалне аутономије – покрајина,
област, кантон, округ, срез и слично.
 Сложена држава – државна организација у којој
делови имају много већа права и слободе, него што је
то у простој држави (делови организације имају
извесна обележја државе).
 Федерализам – политички однос, који се успоставља
између различитих територијалних целина (не може
га бити без компромиса – компромисан друштвени
однос).

 Идеја федерализма – стари грчки градови (полиси),
ради успешније одбране од заједничког непријатеља.
 Идејна клица федерализма – у идеји заједништва.
 Америчка федерација – прва федерација модерног
типа (претходила јој је конфедерација, али само као
прелазно решење).
 Два основна облика федерализма – федерација и
конфедерација.
 Федерација – уважава самосталност федералних
јединица, као и федерације (дводомна законодавна
власт – један дом оличава равноправну
заступљеност федералних јединица, а други дом је
општепредставничко тело свих грађана савезне
државе).

 Савезни устав – највиши правни акт федерације.
 Основна обележја државних органа савезне државе –
јединство и самосталност.
 Заједнички органи федерације – војска, полиција,
монета, царина, спољна политика.
 Федерација – најподеснији облик који треба да
омогући развој специфичности чланица заједнице,
али и да створи јединство и целину државе.
 Федерација – делови имају извесне елементе
државности (то није савез држава, већ савезна
држава).

 Федерација – чешћи облик државног уређења (боље
решење националног питања, омогућује
децентрализацију и слично).
 Конфедерација – не настаје као нова држава (за
разлику од федерације).
 Конфедерација – оснива се посебним уговором (она
није држава, јер се уговор може раскинути).
 Основни конститутивни акт конфедерације –
конфедерални уговор (има све особине
међународног уговора).

 Државе чланице конфедерације – располажу правом
нулификације (правом неприхватања одлука органа
конфедерације) и правом сецесије (правом иступања
из конфедерације).
 Конфедерација – делови имају скоро потпуни
карактер државе (савез држава).
 Конфедерација – односи између чланица се регулишу
уговором, државе су слободне (не морају прихватити
одлуке заједничких органа).

 Државе конфедерације – имају своју војску,
дипломатска представништва и слично.
 Историјски облици конфедерације –
Северноамерички савез, Немачки савез и други
(касније нестали, претворили се у федерацију или
просту државу).
 Конфедерација – редак облик у пракси (врло лабава
веза између држава, која не може дуго опстати).

22. Облик државне власти
 Облик државне власти – зависи од начина на који је

организован однос између органа централне државне
власти и њихових функција.
 Начело поделе власти и начело јединства власти –
два основна начела на којима се може заснивати
облик државне власти.
 Начело поделе власти – према овом критеријуму
разликујемо: председнички, парламентарни и
парламентарно-председнички систем организације
државне власти.

 Начело поделе власти – доминантно начело.
 Законодавна, извршна и судства власт - најзначајнија
подела државне власти (критеријум: најважнији,
основни послови у којима се манифестује власт).
 Два начина објашњавања наведених државних
власти – 1) то су разне државне власти (државна
власт јесте једна и јединствена, али се на разне
начине, у разним врстама послова манифестује); 2)
то су функције власти (отуда се говори о
законодавној, извршној и судској функцији).

 Законодавство – најважнија делатност (ипак се није
прва појавила).
 Управа – доминирајућа у прво време (послови су се
регулисали појединачним актима, наредбама и
упутствима).
 Законодавство – најпре се састојало у доношењу
закона, а касније и у најважнијим пословима вршења
државне власти (избор главних функционера,
утврђивање политике и сл.).

 Извршна делатност – стара се о извршењу политике,
закона и других аката законодавног тела (с једне
стране) и предлаже законе, друге акте и политику
законодавном телу (с друге стране).
 Управа – најконкретнија делатност (ради спонтано,
реализује политику, законе и друге акте законодавног
и извршног тела, конкретном применом на поједине
случајеве).
 Судство – дејствује када је правни поредак
поремећен, када је повређен закон или други пропис
(ради по тужби, на захтев одређеног субјекта).

 Судство – доводи у нормалу правни поредак, оцењује
законитост, тј. незаконитост почињене радње.
 Систем власти – организација односа између
законодавне, извршне и судске власти.
 Начело поделе и јединства власти – највише се
изражавају у односу законодавне, извршне и управне
делатности, а мање у односу на судску делатност.
 Судство – више је издвојено.

 Судска власт – изразито неполитичка власт (суд
решава спорове на основу објективних правних
норми, доводи у склад нарушени, поремећени правни
поредак).
 Професионалност судије – захтева се високи степен
његове стручне оспособљености, стручности и знања
(за разлику од главних носилаца законодавне и
извршне власти).
 Судије – нису политичари (носиоци законодавне и
извршне власти јесу).
 Законодавна и извршна власт – политичке власти.
 Судска власт – стручна власт.

 Начело поделе власти – теоријске основе дали Лок,
Монтескје, Медисон и други.
 Шарл Монтескје, француски теоретичар и филозоф
(1689-1755.) – шеста глава једанаесте књиге дела "О
духу закона" – план реорганизације односа међу
државним властима, тј. ограничавања апсолутистичке
власти монарха.
 Монтескје – подела власти на законодавну, извршну и
судску ("Све би било изгубљено, када би исти човек
или исто тело вршило све три власти").

 Законодавна власт – врши је парламент.
 Извршна власт – врши је влада и шеф државе.
 Судска власт – врше је судови.
 Демократска суштина поделе власти – ниједна власт
не може апсолутно доминирати над другом.
 Независност државних власти – органи једне власти
се не мешају у избор или смену органа, као ни у
делатност друге власти.
 Принцип поделе власти – основни циљ да се
обезбеде слободе појединца и да се обузда извршна
власт апсолутног монарха.

 Принцип поделе власти – законодавна извршна
управна и судска власт имају посебне, самосталне и
једне од других независне органе.
 САД – најпотпуније примењен принцип поделе власти
(ригидна, чврста, потпуна подела власти).
 Лок и Монтескје – нису подразумевали потпуно
одвајање органа и функција власти.
 Монтескје ("О духу закона") – говори о равнотежи,
балансу власти, једна власт ограничава, задржава
другу власт.

 Парламентарни систем – поред председничког има
највише елемената поделе власти (али много мање).
 Енглеска – колевка парламентарног система (касније
га прихватају и многе друге државе).
 Начело јединства власти – произашло из Русоове
концепције друштвеног уговора и схватања да је
народ једини аутентични носилац суверене воље.
 Парламент – орган који се сматра носиоцем
целокупне политичке власти (у њему су садржана и
законодавна и извршна функција).

 Основни принципи јединства власти – прве покушаје
запажамо у француским уставима (1793. и 1795.
година).
 Француски, Монтањарски устав из 1973. – Конвент
као орган који је требало да буде израз народне воље
("Конвентски систем").
 Француски Устав Директоријума из 1795. –
успостављен Директоријум, као посебан орган, са
концентрацијом државне власти ("Директоријални
систем").
 Недемократски, једнопартијски (комунистички) облик
политичког поретка – покушаји да се искористе
извесни елементи начела јединства власти.

 Тзв. скупштински систем јединства власти –
концентрација целокупне државне власти у
парламенту (према Уставу СФРЈ из 1964. и Уставу
СФРЈ 1974. године).
 Скупштински систем у апсолутном смислу –
практично, врло тешко остварив концентрат власти.
 Конвентски систем Швајцарске – школски пример
принципа јединства власти, тј. јединственог система
организације државне власти.

 Конкретни облици државне власти (најзаступњенији у
пракси):
 Председнички систем - најближи чистој подели
власти;
 Парламентарни систем - најближи равнотежи
власти;
 Скупштински (конвентски) систем – најближи
јединству власти;
 Мешовити (парламентарно-председнички) систем
– комбинација парламентарног и председничког
система.

 Председнички систем – најдоследније остварење
начела поделе власти.
 Устав САД-а из 1787. године – створен први,
најтипичнији и најуспешнији председнички систем
поделе власти (целокупна државна власт подељена
на три функције, сваку од три делатности државне
власти обавља по један посебан, једнако
демократски рангиран државни орган, истог
ауторитета).
 Законодавна власт – врши је парламент (дводоми
Конгрес, састављен од Представничког дома и
Сената), изабран непосредно од стране народа,
општим правом гласа.

 Извршна власт – моноцефална, њен једини носилац
је Председник, кога, такође, бира народ.
 Судска власт – врше је независни, само закону
подређени судови, изабрани, такође од стране
народа (уз одређене изузетке).
 Председнички систем – начелно посматрано, органе
све три власти бира народ (отуда, сви они имају исти
демократски легитимитет, капацитет и ауторитет –
представљају вољу народа).
 Председнички систем – на челу извршне (управне)
власти налази се председник.

 Председник – поставља све ниже органе управе и
они за свој рад једино њему одговарају.
 Одвојеност власти – председник се не може мешати у
посао парламента, а ни парламент у посао
председника.
 Председнички систем – најдоследније изведена
подела власти.
 Председнички систем – државна власт је, ипак, једна
и целовита (отуда мешања и додира између органа,
неизбежно мора да буде – начело о узајамном
ограничавању власти).

 Теорија "кочница и равнотежа" ("checks and balances")
– извршна власт има одређен утицај на законодавну
власт (председниково право суспензивног вета на
законе које изгласа парламент, председник, иако
нема право на законодавну иницијативу, ипак може
стављати предлоге парламенту у погледу закона, које
сматра да треба донети, упућивањем тзв. порука о
стању нације, које, заправо, садрже његове законске
предлоге).

 Теорија "кочница и равнотежа" – законодавна власт,
такође, има извесна овлашћења у односу на извршну
власт (парламент одлучује о усвајању буџета и
порезима, може позвати председника на одговорност –
тзв. impeachment, парламент има право да даје или
ускрати сагласност на председникова именовања
одређених високих државних функционера).
 Начело независности власти у председничком систему
– судску власт обављају независни судови,
потчињавајући се једино законима (ниједан други орган
извршне или законодавне власти, не може наређивати
судовима како да поступају у примени закона).

 Утицај судске власти на законодавну – прилично
велика (судској власти, америчким Уставом, дато
право да врши контролу над законодавством у
погледу поштовања Устава – Врховни суд има право
да спречи примену сваког закона, донетог од стране
парламента, који сматра неуставним).
 Председнички систем власти – функционише
успешно преко 200 година у САД-у, тј. земљи свог
порекла (тачније, од 1787. године).
 Парламентарни систем поделе власти – један од
најзаступљенијих облика државне власти.

 Енглеска – колевка овог система, који је настао као
резултат вишевековног развоја и непрестане борбе
за превласт између монарха и парламента.
 Парламент (законодавни орган) – постоји и у
председничком, и у парламентарном, и у
скупштинском (конвентском) и у мешовитом систему.
 Парламентарни систем – прва основна
карактеристика је знатан и формалан утицај
законодавне власти (чланови парламента бирају се
општим и непосредним гласањем од стране грађана,
на изборима који се одржавају, по правилу, у
редовним временским интервалима и на којима
учествују, најмање две или више политичких партија).

 Парламентарни систем – друга основна
карактеристика (која га, суштински, разликује од
председничког система) је установа владе или савета
министара, као посебног органа управе, различитог
од шефа државе.
 Парламентарни систем – бицефална егзекутива, тј.
извршна власт ("двоглава", са два носиоца).
 Председнички систем – моноцефална егзекутива, тј.
извршна власт ("једноглава", са једним носиоцем).
 Шеф државе – и у председничком, и у
парламентарном систему, лоциран у извршној власти
(монарх, уколико се ради о монархије, тј. председник
републике, уколико је у питању република).

 Шеф државе – и у монархији, и у републици не врши
ефективну управу, као у председничком систему
("шеф државе влада, али не управља" – ефективну
управу врши влада).
 Председнички систем – тзв. непарламентарна
егзекутива, по природи стабилна и независна од
парламента.
 Парламентарни систем – тзв. парламентарна
егзекутива (састоји се од шефа државе, као
стабилног дела егзекутиве и владе, као променљивог
дела егзекутиве).

 Парламентарни систем – суштинско обележје владе
да она произилази из парламента, тј. парламентарне
већине и чине је министри (шефови управних
ресора), као и министри без портфеља (чланови
владе без посебних ресора). На челу владе, налази
се председник владе, тј. први министар (премијер).
 Мандат за формирање владе – после
парламентарних избора, шеф државе поверава
представнику оне политичке партије или коалиције
партија, чија је политичка опција победила на
изборима (освојила највише гласова и има већину
посланика у парламенту).

 Влада (изабрана од парламента) – за свој рад, како у
целини, тако и сваки министар појединачно, одговара
парламенту, а не шефу државе.
 Влада – врши ефективну управу (све док ужива
поверење парламента).
 Парламентарни систем – најближи тзв. равнотежи
власти:
1. парламент утиче на рад егзекутиве: одређује општу
линију политике и влада је дужна да извршава законе
које доноси парламент;

2. влада располаже одређеним утицајем на
парламент: прво, сама влада може захтевати да се
парламент изјасни о њеном поверењу (мера притиска
владе на парламент да се покори владиној политици),
друго, влада може да распусти парламент, уколико
утврди да је у опасности да изгуби његово поверења,
а убеђена је у исправност своје политике (заправо,
парламент не распушта влада, већ шеф државе, на
образложен предлог владе).
3. друга значајна мера утицаја владе на парламент,
јесте владино право на законодавну иницијативу
(влада потиче из парламентарне већине и ова
већина, готово редовно, гласа за владине предлоге
закона).

 Парламентарни систем – не може се говорити о
стварној превласти, ни владе, ни парламента, већ,
управо, о равнотежи законодавства и егзекутиве.
 Мешовити систем поделе власти – комбинација
председничког и парламентарног система (настао у
другој половини XX века, најпре у Француској,
Уставом из 1958. године, а затим и у другим
државама).
 Мешовити систем – извршна власт организована као
бицефална (али уз одређене суштинске разлике у
односу на парламентарни систем).

 Мешовити систем – преузима институцију јаког
председника државе, са бројним овлашћењима из
председничког система, али истовремено задржава и
институцију владе, одговорне законодавном телу
(карактеристичну за парламентарни систем).
 Шеф државе у мешовитом систему – различит у
односу на његов положај у парламентарном систему.
 Шеф државе – знатно шира овлашћења (у великој
мери утиче и на само конституисање владе, као и на
њен рад).
 Шеф државе – најчешће га бира народ, непосредно
на општим изборима.

 Специфичан положај владе – влада је одговорна, не
само парламенту (као у парламентарном систему),
него и шефу државе (отуда, мешовити систем, често
називају и полупредседничким системом).
 Мешовити систем – посебан, специфичан систем, нов
квалитет (а не само пука комбинација председничког
и парламентарног система).
 Конвентски (скупштински) систем – најближи начелу
јединства власти (настао и први пут примењен у
време Француске револуције, 1789. године, за време
Јакобинске владе).

 Скупштински систем – прилично заступљен у
некадашњим социјалистичким државама бившег
источног блока (оне га редом напуштају и примењују
принцип поделе власти – данас, овај систем,
практично, не постоји, изузев у Швајцарској).
 Основна одлика скупштинског система – још тешња
међусобна веза законодавне и извршне власти, него
што је у парламентарном систему.
 Скупштински систем – изразита премоћ законодавне
над извршном влашћу (законодавна власт, тј.
парламент, и суштински и формално врши извршну
власт – у овом систему, у ствари, и нема посебне
извршне власти).

 Скупштински систем – постоји јединство законодавне
и извршне власти, и то у рукама парламента (у
француском конвентском систему није постојао ни
шеф државе, ни шеф владе, а ни влада – све
функције власти је обављао парламент).
 Швајцарска данас – начелно посматрано, извршна
власт је у рукама парламента, који ову власт врши
преко Савезног већа, изабраног на четири године,
која му је потпуно почињено.

23. Полицијска и правна држава
 Подела држава (две основне групе) – полицијске и

правне (критеријум: снага државе, однос између ње и
грађана, права и обавезе грађана).
 Подела држава – није само теоријска, него и стварна
подела.
 Полицијска држава – држава апсолутизма и врло
често носи назив апсолутистичка држава (она није
везана правом).
 Полицијска држава – њени органи ради по наредбама
и инструкцијама извршне власти (то је премоћ
полиције и извршних органа над законодавним
органима).

 Полицијска држава – постоји принцип јединства
власти (али власт није концентрисана у демократски
изабраном законодавном органу, тј. парламенту, него
у извршној власти, понекад чак и у појединцу, тј.
шефу те власти).
 Полицијска држава – појединац није грађанин, него
поданик (он има према држави само обавезе, али не
и права).
 Полицијска држава – представља прошлост (са
нестанком апсолутизма, нестаје полицијска, а настаје
правна држава).

 Данашње стање – ипак се, понегде, јављају разни
облици полицијске државе (у разним реакционарним
режимима крајњих десница, у фашизму, национал-
социјализму, расизму итд.).
 Правна држава – супротност полицијској држави
(настаје после полицијске, укидањем апсолутизма и
увођењем буржоаске демократије).
 Појава правне државе – време револуционарних
покрета, стварања либералне државе, увођења
слобода и права човека и грађанина, владавина
права и правног поретка.

 Држава организована по начелима правне државе –
то је случај, када су правила у вршењу државне
власти постављена објективним правом, право је
обавезно не само за оне којима се управља, него и за
оне који управљају.
 Правна држава – државна власт није слободна, већ
везана правом које ствара, а сваки акт државног
органа мора имати своју основу у правној норми.

 Правна држава – ту појединац није поданик, него је
грађанин, који има и права и дужности према држави
(против сваког акта државног органа, може се
употребити средство – жалба, тужба и побијати
незаконити акт).
 Данашње стање – правну државу срећемо код свих
демократских држава (она више није реткост, него
правило – изузетак су реакционарни режими, који не
остварују правну државу, где право служи сили,
уместо да сила служи праву).
 Укидање апсолутизма и полицијске државе – доводи
до настанка буржоаске демократије, која се
карактерише правном државом и владавином права.

ПОЈАМ ПРАВА

24. Проблеми у дефинисању права
 Термин права – под овим термином су се

подразумевали различити појмови и давана су
различита објашњења.
 Право – углавном се може посматрати као друштвена
појава, као сређена целина правних норми и
друштвених односа (правни поредак) и као
повезаност одређених правних норми (систем права).
 Право – најпре и најчешће се појављује и посматра
као друштвена појава.
 Заједничко за право и друге друштвене норме – то су
правила којима се регулишу понашања људи у
друштву.

 Покушаји дефинисања права – од првих дана
настанка и проучавања права (још у првом правном
уџбенику – Институцијама, дата је дефиниција
права).
 Проучавање права – још код старих Грка (од софиста,
Платона и Аристотела, па на даље).
 Разне дефиниције права – израз су одређених
филозофских и теоријских схватања (неке су врло
уопштене, неке сажете; неке са прецизним
елементима, друге врло описне, тј. дескриптивне;
неке истичу интегративни појам права, друге истичу
синтетички, енциклопедијски, логички итд.).

 Дефинисање права – проблематичност самог почетка
бављења изучавањем права уочио је и Кант: "Правници
су још увек у трагању за појмом `право`" (нема
апсолутно савремене "најбоље" дефиниције).
 Појам права – основни и најважнији (на основу њега
треба изградити све остале појмове у праву).

25. Право као норма и право као факт
 Правни поредак – као врста друштвеног поретка, који

је регулисан правним нормама, има своја два
елемента: нормативни (окупиран искључиво
нормама) и фактички (подразумева скуп стварних
понашања људи у међусобним односима).
 Нормативисти – кључ за разумевање права садржан
је у норми (право је нормативни скуп, ван реалитета
временске и просторне димензије: отуда се право
уздиже над људским понашањем).

 Нормативизам – да би се људи понашали у складу са
прописаним нормама, право мора бити издвојено из
контекста друштвене стварности (како би се могло
откривати правно и против-правно понашање).
 Ханс Келзен – најизразитији представник
нормативизма (дефинише право као поредак људског
понашања, а поредак је систем правила).
 Ханс Келзен – "Право није, као што се понекад каже,
правило. Оно је скуп правила, која имају ону врсту
јединства, коју ми схватамо као систем".

 Келзенова теорија – чиста теорија права, ослобођена
свих других елемената (идеолошких, политичких,
друштвених и других).
 Ханс Келзен – одваја право од правде (говори о
позитивном праву и каже да се наука позитивног
права мора јасно разликовати од филозофије
правде).
 Фактицисти – у праву виде само факт (који заједно са
другим друштвеним фактима, чини фактички
поредак).
 Фактицисти – у праву препознају оно што јесте, док
нормативисти истичу да је право састављено од
норми које исказују оно што треба да буде (основна
разлика нормативизма и фактицизма).

 Филхелм Лундстет – један од најзначајнијих
представника правног фактицизма(објашњава право
сасвим супротно нормативистичким схватањима).
 Филхелм Лундстет – "Право је увек и по свему
фактичко стање и збивање, један фактички поредак у
друштвеној реалности" (право се не своди на правна
правила или норме, већ оно представља једну
реалност коју Лундстет назива правном
машинеријом).

26. Право као језички процес
 Право – језички систем (језичка заједница), открива

суштину нужности уважавања језика.
 Језик – неминовно средство приликом стварања,
уобличавања, тумачења и примене права.
 Право и језик – логичке категорије, међусобно
повезане, неодвојиве и узајамно условљене.
 Право и језик – систематизоване целине логички
обједињених делова.

 Право је упућено на језик (језик – најсигурнији начин
сопствене материјализације).
 Чињеница – право се обраћа, не само правницима,
него првенствено, правним лаицима (народу,
грађанима, правним субјектима).
 Правна норма (основни састојак права) – мора да
буде разумљива, да би могла бити примењена.
 Писано саопштавање – доминантан облик
комуникације у праву (писани језик примаран за
разумевање језика у праву).

 Усмена варијанта језика – у обичајном, тј. неписаном
праву (знатно мањи део права у развијеном свету
модерне цивилизације).
 Право – мисаона творевина (незамисливо да
мисаона порука о императивности правног правила
стигне до субјекта без употребе језика).
 Немо право – не постоји (ако се правна правила не
саопште, сматра се да нису ни донета).
 Право – скуп одређених мисли и идеја.

 Језик – најмоћније средство за исказивање мисли
(отуда је језик први и најмоћнији инструмент у рукама
правника).
 Специфичности правног језика – савремено право
интензивно исказује потребу указивања на ове
специфичности.
 Право – један специфичан језички процес (делатност
састављена од мисли, које су изражене језиком –
усмено или писмено).
 Правнички језик – издваја се из правног језика.
 Јуролингвистика – изражава се тенденција о
неопходности формирања ове посебне правне
дисциплине.

 Правни језик – саставни део општег правног језика
(обичаји, традиција, историја и народна свест, као
приоритетни фактори, утичу на обликовање правног
језика).
 Правни језик – рађа се у "утроби" народног језика.
 "Мисли као филозоф, говори као сељак."
 Норма – суштаственост права.
 Право – окупља мноштво норми и систематизује их.
 Норма и право – резултат интелектуалне, умне,
духовне, свесне и вољне делатности људи.

 Исказ – садржи мисао коју изражавамо језиком
(дескриптивни и прескриптивни искази).
 Дескриптивни искази – описују или објашњавају
прошлост, садашњост, а могу објашњавати и
претпостављену будућност (битно је ту задржати
вредносно неутрални став према стварности и њу
веродостојно објаснити).
 Прескриптивни искази – сачињени од скупа речи,
садрже захтев чињења или нечињења (њима се
тражи од адресата, коме су упућени, да нешто учини
или да не учини).

 Функција дескрипције – обавештавање о чињеницама
и, на тај начин, посредно утицање на понашање
људи.
 Дескриптивни искази – доминирају фактицизмом.
 Прескриптивни искази – доминирају нормативизмом.

27. Право као вредност
 Антипозитивиста Густав Радбрух (дело "Филозофија

права") – право је она стварност, чији је смисао да
служи правној вредности, идеји права.
 Радбрух – изводи право из идеје правде (он се
противи, и правном нормативизму, и правном
фактицизму).
 Идеја права – не може бити ништа друго, него
правда.
 Право – може се појавити и као вредност, којој теже
скупине људи жељне добре организованости, са
циљем складног развоја међуљудских односа.
 Најупечатљивије вредности, које се правом остварују
– правда, слобода, мир, ред и сигурност.

 Правда – поред морала, неизоставни део самог појма
права.
 Праведност – основна врлина права.
 Правда – општеприхваћени вредносни систем
равномерности добра и једнакости друштвене
заједнице.
 Основа правде – њена корисност, као сврха којој се
тежи у људском развоју.
 Праведан закон – мора да му претходи исправна,
регуларна, на познатом пропису, заснована
процедура доношења (процедурална, формална
правда, претходи материјалној правди).

 Потпуна, идеална праведност закона – обједињеност
формалне и материјалне правде.
 Супстанцијална (садржинска, материјална)
праведност закона:
 Његов једнак однос према свима, који се нађу у
истој ситуацији;
 Праведан закон мора да има за свој циљ опште
добро.
 Циљ закона - треба да буде логичан, рационалан,
уман и добар у погледу опште користи и благодети за
читаво друштво (не само за поједине његове
припаднике, на пример, за функционере на власти,
чланове одређене политичке партије и слично).

 Ванредно и ратно стање – долази до оправдане
суспензије многобројних људских права, али са
циљем очувања целокупног друштвеног система, као
општег добра (неопходно је, што хитније, отклонити
узроке стања државне нужде).
 Слобода – право подржано физичком силом,
ограничава простор човекове слободе (испоставља
човеку захтев да испуни одређену норму о томе како
се он има понашати).
 Право – промовише вредност слободе, коригује
неограничену, а тиме и обезбеђену слободу.

 Мир – право истиче вредност мира као начина за
одржавање неопходне равнотеже у међуљудским
односима.
 Ред – правни поредак зрачи сопственом чврстином,
стабилношћу и доследношћу (циљ права је да
постигне одговарајући ред, односно да благовремено
одговори на интензивне и динамичне друштвене
процесе).
 Сигурност – не може постојати, нити опстајати,
уколико нема претходно утврђеног стабилизованог
реда.
 Основна максима сигурности – у једнаким
ситуацијама једнако, у неједнаким ситуацијама
неједнако.

28. Општи појам права
 Термин право – често се употребљава на разне

начине и са различитим значењем.
 Право као друштвена појава – може се изједначити са
позитивним, али и са историјским правом (разлика
између позитивног и историјског је у временском
важењу, а не у суштини права, као друштвене појаве).
 Право у субјективном смислу (субјективно право) –
право одређеног субјекта.

 Право у објективном смислу (објективно право) – скуп
правила и права из којих произилази право у
субјективном смислу.
 Право – државна категорија, везана за државу (права
нема у првобитној заједници, јер нема ни државе –
тек са стварањем државе, стварају се правне норме
које регулишу одређене друштвене односе).
 Правне норме – ствара их држава и њима одређује
како се људи морају понашати.

 Правне норме – везане су за друштвене односе
(норме се не могу схватити као нешто одвојено, ван
друштва и односа).
 Правна норма је спољашњост – у њој се изражавају
друштвени односи, који се регулишу, у њој се налази
садржина друштвеног односа.
 Правне норме – теже остваривању одређених
вредности и циљева (оне, зато, нису само гола
стварност).
 Правна норма – заповест (њу доноси држава, да би
се поштовала, применила).
 Основа права – његово важење и примена
(ефикасност).

 Право – скуп правних норми који регулише
друштвене односе у држави, усмеравајући их ка
развоју и остварењу одређених вредности и циљева,
а чија је примена обезбеђена (санкционисана)
државом.
 Општи, синтетички појам права – садржи нормативни
(право је скуп правних норми), социолошки (право
регулише друштвене односе) и фактички елемент
(правним нормама се остварују вредности и циљеви
одређеног друштва и државе).

ДРУШТВЕНА НОРМА

29. Појам друштвене норме
 Норма (правило) – реч латинског порекла.

 Друштвена норма (друштвено правило) – правило
понашања људи у друштву (стално се мења, као
последица промене друштвених односа).
 Човек (друштвено биће) – ствара многобројне и
разноврсне односе (друштвене односе).
 Друштвена правила – правила која регулишу понашања
људи.
 Врсте друштвених норми – обичајне, моралне, правне и
друге.

 Исто понашање – може бити регулисано од више
друштвених норми.
 Развој друштва – развој, настајање, мењање,
нестајање старих и стварање нових друштвених
норми (промене друштвених односа, мењају и
друштвене норме – друштвени односи утичу на
норме).
 Норме – утичу на друштвене односе, одређују
правила тих односа.
 Дејство норми на друштвене односе – позитивно
(омогућавају њихов развој) и негативно (коче,
онемогућавају даљи развој).

30. Норма и друштвена стварност
 Два значења норме:

 Норма је друштвено правило о понашању људи у
друштву или
 Норма је нешто што је нормално, што одговара
свакодневном понашању.
 Однос норме и стварности – човек је слободан да
ствара норму, али та његова слобода је, ипак, оивичена
одређеним дејствима нормалног, дејствима стварности.
 Друштвена норма – мора да одговара друштвеној
стварности, да буде израз друштвених односа (без
уважавања дате стварности, друштвена норма би била,
или немогућа, или бесмислена).

 Елементи друштвене норме:
 Објективан елемент (дата стварност);
 Субјективан елемент (слободан простор човека у
избору циљева и средстава потребних за
реализацију изабраних циљева).
 Спонтани поредак – онај који човек не жели.
 Идеалан поредак – онај коме човек тежи, али који је
недостижан.
 Улога норми – човек се креће између њих (мења
спонтани, а тежи ка идеалном).

 Друштвене норме – усмеравају кретање друштвених
односа и понашања људи одређеним правцем (под
условом да је реална, да одговара друштвеној
стварности).
 Друштвена норма – одређује какво би понашање
људи требало да буде.
 Идеал сваког друштва, организације и државе – да се
њихове норме поштују.
 Раскорак између нормативног (онога што је
прописано, што треба да буде) и стварног (онога што
јесте, што је у животу).

31. Врсте друштвених норми
 Друштвене норме – многобројне и разноврсне

(понашања људи и друштвени односи су бројни и
разноврсни).
 Опште и посебне норме – опште (творевине читавог
друштва); посебне (творевине одређеног облика
друштва, тј. друштвене заједнице или организације).
 Однос између општих и посебних норми – није
хијерархијски (посебне норме не извиру из општих,
већ су резултат свесног деловања људи).
 Посебне норме – унутардруштвене и међудруштвене
(интерне и екстерне).

 Настанак друштвених норми – могу бити последица
спонтаног, неорганизованог, стихијског деловања
људске масе или свесног, намерног, планираног
стварања организоване друштвене заједнице.
 Спонтаност настанка друштвених норми –
подразумева дуготрајан, ступњевит, постепен процес
стварања норме (спорост у настајању подразумева и
спорост у мењању).
 Свесно (намерно) створене друштвене норме – плод
су деловања организованог облика друштвене
заједнице (брзина у настајању подразумева и брзину
у мењању).

 Две основне, битне поделе друштвених норми:
 подела на техничке норме и друштвене норме у
ужем смислу и
 подела друштвених норми према санкцији.
31.1. Техничке норме
 Техничке норме (техничка упутства) – правила која

одређују примену одређених знања појединих наука и
вештина у разним областима (разне норме у
грађевинарству о зидању зграда, у техници о изради
машина и слично).

 Техничке норме – не регулишу односе између људи
(друштвене односе), него односе људи према техничким
знањима и правилима.
 Техничке норме - не садрже одређене прописане
санкције (непоштовањем техничких упутстава наступиће
последице).
 Техничке норме – изражавају одређену објективност на
коју човек не може утицати (човек се мора покоравати тим
правилима, јер су објективна нужност).
 Техничке норме – могу постати и друштвене норме у ужем
смислу, тј. правне норме (ако се санкционишу, када се за
њихово непоштовање одреди санкција – на пример, ако
држава нареди вакцинацију грађана од неких болести и
пропише санкцију уколико се те норме не поштују).

31.2. Подела друштвених норми према санкцији
 Друштвене норме – подела према различитим

критеријумима (тежина санкције, средства којима се
санкција остварује и субјекат, тј. орган који санкцију
примењује).
 Два основна начина извршења санкција:
 санкција се може извршити добровољно од стране
субјекта који је учинио прекршај диспозиције;
 санкција се може извршити од посебних органа,
употребом одређених средстава.

 Начин извршења санкција – зависи од величине
прекршаја, важности норме и тежине санкција.
 Класификација санкција (критеријум: субјекти, органи и
организације које примењују санкције):
 Санкције које примењује неорганизовано друштво, тј.
сви субјекти (нпр. линч);
 Санкције које примењују друштвене организације
(постоје одређени органи и поступак прописан
правилима организација);
 Санкције које примењује држава (држава располаже
посебним апаратом, који у одређеном поступку
утврђује повреду норме и примењује санкцију).
 Правило – примена санкције је организованија, уколико
је норма важнија, њена повреда већа и санкција тежа.

Обичај
 Обичај – типичан пример друштвене норме, чији је
стваралац дифузна, неорганизована друштвена маса
(настаје постепено, формира се споро и полако, али
када сазри, када се створи, чврсто је укорењен у
свести људи).
 Одлике обичаја:
 конзервативност (отпорност у односу на промене
друштвених околности заједнице у којој делује),
 спонтаност и стихијност (без унапред
испланираног циља);
 његово дуготрајно понављање у истоветном
облику и садржају (тиме се он чврсто везује за
човекову психу).

 Обичај – правила понашања људи у друштву
створена дугим, истоврсним, непосредним
понављањем.
 Обичајне норме – представљају одређену сталност,
настају када се друштвени односи стабилизују (норме
конзервативног карактера).
 Обичајне норме – могу бити врло важне и утицајне
(регулишу многобројне и разноврсне односе).
 Тзв. обичајно право – настаје када држава преузме
обичајне норме и санкционише их.
 Санкције обичајних норми – благе (као што је презир)
и врло тешке (као што је одузимање живота код крвне
освете).

Морал
 Морал – норме створене у свести људи на бази онога
што сматрају да је добро и зло.
 Моралне норме – за разлику од обичаја, не стварају
се дуготрајним понашањем (то могу да буду и
тренутна понашања, заснована на одређеном
опредељењу у свести људи о добру и злу).
 Моралне норме – не стварају се ван објективне
друштвене стварности (одраз су друштвеног бића и
стварности, а не нечег замишљеног, нестварног,
мистичног).

 Моралне норме – развијале су се са друштвом и
његовим променама (различит морал у првобитној
заједници, робовласничком, феудалном, буржоаском
и социјалистичком друштву).
 Санкције моралних норми – грижа савести.
 Значај моралних норми – врло велики (на моралним
нормама и принципима почива свако друштво).
 Особине моралних норми – аутономне, слободне
(сам субјект их усваја и на основу тога се понаша).
 Моралне норме могу бити наметнуте – ако се у
друштву изградио одређени морал, са којим се не
слаже појединац или одређена група, па се тај
владајући морал намеће.

 Разноврсност морала огледа се у засебности његових
правила у:
 Одређеним периодима историјског развоја људске
цивилизације (на пример, у атинској демократији је
било морално робове не сматрати људима, већ
оруђима која говоре).
 Одређеним деловима цивилизације (исламски морал
подржава оштро и грубо кажњавање неверства и
прељубе).
 Одређеним друштвеним групама (војнички морал,
лекарска етика, морални кодекс судија, адвоката и сл.).
 Морална санкција – може некада бити тежа по опстанак
појединца, чак и од правне (на пример, када одређено
морално правило апсолутно доминира групом и
појединцем).

Норме друштвених организација
 Норме друштвених организација – одређују
организацију и функционисање друштвених
организација, као и понашање чланова у
организацији (одређују права и дужности чланова,
као и санкције у случају повреда тих норми).
 Норме друштвених организација – за разлику од
обичаја и морала, далеко су организованије (постоје
посебни органи који утврђују повреду норме и
примењују санкцију према прекршиоцу).
 Норме друштвених организација – налазе се, по
правилу, у одређеним актима друштвених
организација (статутима, правилима итд.).

 Норме државе (као посебне друштвене организације),
правне норме – још већа сређеност,
систематизованост, одређеност санкције, поступак
утврђивања повреде норме и организованост
примене санкције.
 Норме друштвених организација – могу бити, у
извесној мери, зависне од правних норми (држава
дозвољава рад друштвеним организацијама).
 Норме неорганизованог друштва (обичај, морал итд.)
не зависе од правних норми (обичај, морал и друге
норме неорганизованог друштва, могу постојати и
развијати се мимо правних норми и државе).

ПРАВНА НОРМА

32. Појам правне норме
 Правне и моралне норме – правила понашања (могу се

поклапати – тада се показује снажна моралност правне
норме).
 Разлике између правне и моралне норме:
 Особине друштвених односа који се регулишу
моралним и правним нормама, нису истоветне
важности (са становишта државе и друштва као
целине, правне норме регулишу најбитније
друштвене односе).

 Моралне норме су правила истине (она су
директно упућена на намеру лица којем су
упућене).
 Моралне норме се стварају неорганизовано и без
одређених правила о њиховом стварању (правне
норме се стварају организовано и уз поштовање
одређене процедуре).
 Нормативност моралне норме је аутономна, тј.
постоји унутрашња норма ауторитета.

 Међу моралним нормама не постоји однос
хијерархије (међу правним нормама постоји
њихова међусобна хијерархијска усаглашеност).
 Казне су код моралних норми психичке (код
правних су физичке).
 Правна норма – правило о понашању људи
запрећено силом државне власти.
 Правна норма – најмањи и основни део права (без
правне норме нема права – право је скуп правних
норми санкционисаних од државе, њеним монополом
физичке принуде).
 Издвајање правне норме од других друштвених
норми – то је правило санкционисано од стране
државе.

 Небитно за правну норму:
 Садржај (шта се у правној норми регулише, који
односи).
 Облик изражавања правила (писмени или усмени).
 Други моменти и обележја.
 Битно за правну норму:
 Њена санкционисаност од стране државе
(обезбеђеност примене санкције, тј. казне).
 Садржи увек одређену заповест (људи се морају
по њој понашати – у случају да то не учине,
држава обезбеђује санкцију).

 Изражавање правне норме – писано или усмено, уже
или шире, описно или краће, у правним актима и
његовим деловима (члановима, параграфима итд.).
 Изражавање правне норме – настоји се да оне буду
што јасније, концизније и разумљивије (да би се
примениле).
 Важне норме (норме које регулишу опште случајеве,
норме трајног карактера) – изражавају се у писаном
облику, тј. у уставу, закону, уредби итд. (писани облик
је данас доминантан).

 Најважнија подела језичких исказа – дескриптивни и
прескриптивни.
 Дескриптивни искази – описују одређену ситуацију,
стање, чињенице, околности.
 Прескриптивни искази – упућују одређени захтев,
тражење, пропис, правило.
 Правна норма – може у целости бити на једном месту
у правном акту, а може бити и на разним местима (па
и у разним актима).
 Крајњи циљ права – његова примена.
 Правна норма ≠ члан правног акта (на пример,
закона).
 Члан без правне норме не постоји – правна норма
постоји и уколико није садржана у оквиру члана.

33. Елементи правне норме
 Правна норма – састављена из одређених

елемената.
 Правна норма – мисаоно-логичка творевина.
 Правна норма – сазнајемо је захваљујући мислима
исказаним у правним актима.
 Четири основна елемента правне норме:
 Претпоставка (хипотеза) диспозиције,
 Диспозиција,
 Претпоставка (хипотеза) санкције,
 Санкција.

 "Формула" правне норме – ПН=ПД+Д+ПС+С.
 Диспозиција - најважнији елемент правне норме
(истовремено и најважнији елемент сваке друштвене
норме).
 Диспозиција – само она постоји код неких норми.
 Претпоставка санкције и санкција – недостају код
највиших норми (ове норме се односе на
организацију и рад сувереног органа, изнад кога нема
органа који би применио санкцију, те се она, као и
претпоставка санкције, не одређује).

33.1. Претпоставка (хипотеза) диспозиције
 Претпоставка диспозиције – није правило и нема

нормативитет (не садржи нормативни захтев, али
садржи услов да би могло доћи до примене правила
диспозиције).
 Претпоставка диспозиције – описивање чињеница
које чине одређену ситуацију, коју претпоставља
диспозиција.
 Диспозиција (правило) – односи се на оно лице које
се, већ, нашло у ситуацији, која је описана у
претпоставци диспозиције.
 Претпоставка диспозиције – "чека" лице, које ће се
наћи у ситуацији која је у њој описана.

 Ситуација из претпоставке диспозиције – скуп
одређених чињеница и околности, које можемо
свести на догађаје и правне радње.
 Претпоставка диспозиције – елемент правне норме
који је фактичке природе (њиме се исказује
чињеница, догађај који се мора испунити, да би се
људи понашали по правилу, по диспозицији).
 Претпоставка диспозиције – везује се за диспозицију
(без претпоставке диспозиције се не може применити
диспозиција, она условљава примену диспозиције).

 "Уколико", "ако", "када", "у ситуацији", "под условом"....
– језички начини којима започињу искази
претпоставке диспозиције ("Ако" наступе правно
прописани догађаји и радње, онда "треба", тј. важи
диспозиција).
 Значај претпоставке диспозиције – велики (то је
дескриптиван исказ).
 Пример претпоставке диспозиције – Ако буде
разрешен декан, пре истека мандатног периода,
као и ако декан не буде благовремено изабран,
Савет именује вршиоца дужности декана.

33.2. Диспозиција
 Појам диспозиције – правило понашања људи

(најважнији део правне норме).
 Диспозиција – њоме се одређује како се људи морају
понашати у одређеним ситуацијама (нормативни
карактер).
 Правна норма – састављена од диспозиције и
санкције.
 Диспозиција – примарно правило понашања (људи се
прво имају понашати по њој).
 Санкција – секундарно правило понашања (уколико
се људи не понашају по диспозицији, морају се
понашати по санкцији).

 Диспозиција и санкција – налазе се у алтернативном
односу (ако се субјект не понаша по диспозицији,
понашаће се по санкцији).
 Диспозиција – у основи је заповест (њоме се захтева,
наређује одређено понашање људи).
 Начини изражавања диспозиције:
 Врло опширно (правило понашање се може
описивати, може бити велика дескрипција),
 Врло кратко,
 Скривено (да се просто и не примећује).

 Правна норма – не може бити без диспозиције (она је
заповест, "оно што треба да буде").
 Врсте диспозиција (критеријум – начин на који је
формулисана заповест):
 Наређујуће (правила понашања којима се наређује
субјекту одређено понашање – пример:
"Председник Републике је дужан да прогласи
поновно изгласани закон"),
 Забрањујуће (забрањују субјекту одређено
понашање – пример: "Забрањено је изнуђивање
исказа"),

 Овлашћујуће (садрже правила понашања у којима се
субјект овлашћује на одређено понашање – пример:
"Сваки пунолетан, пословно способан држављанин
Републике Србије, има право да бира и да буде
биран"),
 Описне, тј. индикативне (правила у којима се описује
понашање субјекта, мада и она представљају заповест,
јер се морају поштовати – пример: "Главни град
Републике Србије је Београд").
 Одређеност диспозиције зависи од природе и карактера
гране права – пример: кривично право, кривично процесно
право, грађанско процесно право карактерише што
одређенија диспозиција, јер се њима регулишу осетљиви и
битни, конфликтни друштвени односи.

 Врсте диспозиција (критеријум – степен одређености
појмова који су у њима садржани):
 Диспозиције са одређеним појмовима (боља,
сигурнија и лакша примена права – пример:
"Судији престаје радни век, кад наврши 65 година
живота или 40 година стажа осигурања, по сили
закона"),
 Диспозиције са неодређеним, недовољно
одређеним појмовима (неодређеност не сме бити
таква, да је диспозиција нејасна, неразумљива или
бесмислена – пример: "Мајци се пружа посебна
подршка и заштита пре и после порођаја").

 Правни стандарди - нарочито карактеристични
неодређени појмови (појмови који мењају своју
конкретну садржину, зависно од сваког
конкретног случаја, а ипак остају, у суштини,
исти – пример: "За судију поротника може бити
именован пунолетни држављанин Републике
Србије, који је достојан функције судије
поротника").
 Правни стандард – "достојан функције судије
поротника" (преостаје да се у процесу примене
диспозиције утврђује значење тог правног
стандарда).

 Алтернативне диспозиције (постоје два или више
понашања у диспозицији, по којима се субјект може
понашати, а највише их налазимо у имовинском и
привредном праву, облигационом, наследном и
другим правима, у којима се даје више слободе
субјектима).
 Алтернатива – може се изразити различито, али
се, обично, изражава речју "или" – пример: "Испит
је јединствен и полаже се усмено, писмено или
усмено и писмено" (значи, постоје три
алтернативна правила упућена адресатима,
испитивачима).

 Дискреционе диспозиције (постоји "дискреционо
право", "дискрециона власт", "слободна оцена"
итд.)
 Дискреционо право се, обично, изражава
речју "може" – пример: "Министар може
именовати свог специјалног изасланика" (од
воље надлежног министра зависи хоће ли
донети појединачну правну норму, којом ће
именовати свог специјалног изасланика).
 Дискреционе диспозиције – нарочито
срећемо у управном праву (њима се даје
дискреционо право код издавања дозвола и
других управних аката).

 Диспозитивне диспозиције (одређују извесно
понашање субјекта, али се субјектима даје право да
могу сами створити друго правило понашања у
истом односу – субјекти то право могу искористити,
али не морају).
 Створена диспозиција од субјекта – замењује
одређену, прописану диспозицију (због тога се ове
диспозиције називају заменљивим).

 Диспозитивне диспозиције – обавезне (уколико
субјект није створио нову диспозицију, мора се
понашати по постојећој).
 Дипозитивне диспозиције – највише их срећемо у
оним правима, у којима преовлађује аутономија
воља странака, да сами субјекти уређују своје
односе (облигационо, наследно и привредно
право) – пример: "Ортаци ортачког друштва,
одговорни су солидарно за све обавезе друштва
целокупном својом имовином, ако са повериоцем
није друкчије уговорено".

33.3. Претпоставка (хипотеза) санкције
 Претпоставка диспозиције – дескриптивно исказан

елемент.
 Претпоставка санкције – не истиче захтев "треба", не
садржи правило (исказује оно што јесте).
 Претпоставка санкције – фактичког карактера (излаже
како се вређа диспозиција).
 Претпоставка санкције – описује људску радњу којом је
учињен прекршај, деликт (дескриптивни исказ).
 Претпоставка санкције – успоставља нужну релацију
између диспозиције и санкције (претходи јој диспозицијом
утврђено правило о понашању, а исходи јој правило
садржано у самој санкцији).

 Претпоставка санкције – веома битан и значајан
елемент правне норме (уколико нема повреде правила
о понашању, такво се понашање не може ни
санкционисати).
 Прекршај (деликт) – назив за претпоставку санкције (у
језику правне књижевности).
 Прекршај – посебна врста противправног понашања,
које носи са собом мању опасност у односу на кривична
дела.
 Тежина санкције – зависна од тежине прекршаја
(санкције су оштрије, уколико је тежи прекршај).
 Класификације деликата – позитивно-правне и
конкретно-правне науке праве врло различите поделе.

 Најважнија подела деликата (критеријум: према
гранама права) – кривично-правни деликти (кривична
дела), грађанско-правни деликти (наношење штете),
привредно-правни деликти (привредни преступи),
дисциплинске повреде и прекршаји.
 Прекршаји – лакше повреде разних норми у
многобројним областима (ови деликти постоје у
посебном прекршајном праву, као саставном делу
управног права).
 Субјект који је повредио диспозицију, учинио деликт –
правно је одговоран за почињени деликт.
 "Објективна одговорност" – одговорност за повреду
норме.

 "Субјективна одговорност" – како је деловао субјект, да
ли је деликт учињен са намером или без ње, да ли је
постојао умишљај или нехат и слично.
 Правна одговорност – подложност одређеног лица
самој санкцији.
 Објективна одговорност – довољно је да постоји
противправно понашање (не истражује се психички
аспект тог понашања).
 Принцип субјективне одговорности – истражује се
психички однос лица, које се противправно понаша
(свест лица према учињеној радњи и њеним
последицама).

 Правне изреке:
 "Незнање закона шкоди" (Ignorantia legis nocet)
 "Непознавање закона никога не оправдава"
(Ignorantia iuris non exusat)
 Очекује се да људи познају правна правила – у

супротном, сваки повредилац диспозиције правне
норме, могао би се правдати тиме да није знао да
постоји правна норма, која му забрањује то понашање.
 Субјективна одговорност деце – не постоји (успоставља
се објективна одговорност родитеља).

 Правно неодговорна лица – поред деце, деликтно
неспособна лица (психички, душевно поремећене
особе, које немају свест о својим радњама и
последицама које оне изазивају).
 Умишљај и нехат – ступњеви урачунљивости (постоји
свест о радњи и о последицама).
 Разлика између умишљаја и нехата:
 код умишљаја је присутна и свесна намера да се
изврши радња и да настану управо те последице
радње, које су и настале.
 код нехата, свесну намеру и хтење, замењује
непажња (лице је олако држало, сматрало да до
последице неће доћи).

 Пример претпоставке санкције: "Новчаном казном од
5.000 до 30.000 динара казниће се за прекршај физичко
лице ако не поступи по налогу чувара заштићеног
подручја или га омете у вршењу његових овлашћења".
 Значи, тек уколико се лице није понашало на начин који је
описан у хипотези санкције (лице је извршило повреду
диспозиције), може доћи до примене санкције.
33.4. Санкција
 Појам санкција – санкција је, као и диспозиција,

нормативног карактера.
 Диспозиција – основно правило понашања.
 Санкција – примењује се онда када је диспозиција
повређена.

 Санкција – као правило понашања, упућена је субјекту -
прекршиоцу диспозиције, тј. лицу које је учинило
прекршај (деликт).
 Санкција – схвата се и као принудна мера, казна.
 Врсте санкције – опомена, укор, новчана казна, казна
лишења слободе итд.
 Сврха санкције – различита.
 Интензитети санкције – некада (одузимало се онолико
добро, колико је повређено прекршајем, тзв. "систем
талиона", "одмазда", тј. "око за око, зуб за зуб") и данас
(санкција има васпитни карактер – настоји се да се
субјект преваспита, да опет постане добар члан
друштва, као и да се упозоре други грађани да не чине
деликте).

 Казна (данас) – не врши репресалију, већ превенцију.
 Санкција – може бити више или мање одређена
(најбоље је да санкција буде што одређенија, што
прецизнија – ствара се стабилност правног поретка и
државе, онемогућује се злоупотреба државних органа,
произвољност и несигурност грађана).
 Санкције – одређује држава (држава је, у крајњој
линији, та која ће обезбедити примену санкција, уколико
се субјекти сами не понашају по њој).
 Санкције – унапред се одређују (принцип законитости,
тј. легалитета – деликт и санкција морају бити
одређени, прописани, пре него што је деликт учињен –
пример: СР Немачка, канибализам).

 Принцип законитости – испољен у изреци: "Nullum
crimen, nulla poena sine lege" (Нема кривице, нема казне
без закона).
 Принцип законитости – обезбеђује сигурност и
безбедност грађана (грађани знају које су радње
дозвољене и слободно се понашају).
 Принцип законитости – обезбеђује и стабилност
правног поретка (унапред се зна шта је дозвољено).
 Правило – свака правна норма садржи санкцију и њу
одређује држава или држава обезбеђује примену
санкције (коју је одредио неки други субјект).
 Правна норма без санкције – битно је да постоји
државни орган који ће санкцију накнадно одредити.

 Низање санкција – ако се санкција не примени, не
реализује, нова правна норма прописује и нову
санкцију, која ће сада бити уперена, не само према
прекршиоцу диспозиције првобитне правне норме, него
и према надлежном субјекту који санкцију није
применио.
 Врсте санкција (критеријум: према различитом степену
одређености) – тачно, у фиксираном износу одређене
(нпр. 1000 динара), у одређеној граници (нпр. од 1000-
5000 динара) или само максимална (нпр. 5000 динара).

 Кумулативне санкције – санкцији може бити одређен
збир казни (за деликт се може одредити казна затвора
и новчана казна).
 Алтернативне диспозиције – за одређен прекршај може
се изрећи новчана казна или казна затвора.
 Тзв. "уговорне казне" – нормом се може оставити да
сами субјекти одреде санкцију.
 Тзв. "замењиве санкције" - странке могу уговорити
казне, а ако то они не учине, примениће се прописана
санкција од стране државног органа.
 Санкције одузимају добра – потребно је да оне буду
што одређеније и да тиме омогуће што бољу примену.

 Врсте санкција (критеријум: према тежини прекршаја)
– теже и лакше.
 Врсте санкција (критеријум: према врсти добара која
се одузимају санкцијом):
 санкција моралног карактера, тј. опомена укор итд;
 санкција имовинског карактера, тј. новчана казна,
накнада штете итд;
 санкција којом се одузима слобода грађана, тј.
лишење слободе и
 санкција којом се одузима живот, тј. смртна казна.

 Врсте санкција (критеријум: према појединим врстама
прекршаја и гранама права):
 кривичне санкције (за кривична дела);
 имовинске санкције (за грађанске, тј. имовинске
деликте);
 дисциплинске санкције (за дисциплинске повреде);
 санкције за прекршаје (повреде административних
норми).

 Врсте санкција (критеријум: према томе на кога су
уперене, на кога се примењују):
 санкције према лицима (опомена, укор, новчана
казна, казна лишења слободе итд.);
 санкције према актима (ови акти могу бити
поништени или укинути);
 Санкције које се односе на међународно право – у

међународном праву постоји као санкција рат
(међутим, овакву санкцију је тешко организовати и
реализовати).

34. Врсте правних норми
 Бројни критеријуми класификација правних норми –

врсте друштвених наука које се регулишу нормама,
садржај норме, на кога се односе норме, ко ствара
норме итд.
 Најважније поделе правних норми – условне и
безусловне, апстрактне и конкретне, опште и посебне.
 Условне норме – оне правне норме које садрже услов
(од испуњења услова, зависи примена норме – пример:
"Грађанин који је навршио 18 година живота, има право
да бира и да буде биран..." или "Ко има имовину, дужан
је да плати порез").

 Безусловне норме – оне које не садрже услов (њихова
примена није условљена – пример: "Зајемчена је слобода
мисли и опредељења" или "Забрањен је принудан рад").
 Опште – односе се на неодређен број случајева и на
неодређен број лица (оне су безличне и апстрактне, у
њима нису одређене личности).
 Појединачне – односе се на тачно одређен случај, на
одређено лице или на одређена лица (нису безличне и
нису апстрактне, већ су персонализоване).
 Тома Живановић – појединачним правним нормама
одриче својство права ("праве правне норме" су само они
ставови требања или захтеви, који су апстрактни, општи,
тј. они који се односе на све случајеве исте врсте).

 Ханс Келзен – "Право се не може састојати само из
општих норми", оно обухвата и појединачне норме
(супротно мишљење).
 Решење проблема – појединачне норме треба
разликовати од општих и не можемо их искључити из
састава права.
 Пример опште норме – "Људски живот је
неприкосновен", "Сви су људи једнаки".
 Генералне и партикуларне (посебне) правне норме –
критеријум поделе је територијално важење норме
(генерална норма – важи на територији целе државе;
партикуларна норма – важи на делу територије
државе).

 Генерална и партикуларна правна норма – могу бити
опште, али и појединачне.
 Партикуларне правне норме – могу да важе на делу
територије државе и да важе за сва лица на том делу
територије.
 Пример генералне норме – "Свако има право на личну
слободу и безбедност"
 Пример партикуларне (посебне) норме – "Судији АП
Војводине, престаје радни век, када наврши 65 година
живота или 40 година стажа осигурања, по сили
закона".

35. Хијерархија правних норми
 Правни поредак – скуп повезаних правних норми.

 Повезивање правних норми – на различите начине
(према друштвеним односима који се регулишу
правним нормама, садржају правних норми, начину
регулисања итд.).
 Нарочита важност за правни поредак – повезивање
правних норми по општости, тј. конкретности у
регулисању друштвених односа.
 Опште норме – норме које на општи, безлични начин
регулишу друштвене односе.

 Конкретне норме – доносе се, по правилу, на основу
општих, тј. произилазе из њих (отуда су конкретне
испод општих, постоји њихова зависност, тј. хијерархија
у односу на опште норме).
 Опште норме – нису све истог степена, исте општости
(постоје више и ниже опште норме).
 Више опште норме – налазе се у основним, вишим
актима (уставу и закону).
 Ниже опште правне норме – налазе се у нижим актима
(уредбама, правилницима и сл.).
 Правило – виши акти садрже више норме, норме са
већим степеном општости (норме са вишим степеном
општости су изнад, а испод њих су норме са нижим
степеном општости).

ИЗВОРИ ПРАВА
(МАТЕРИЈАЛНИ И ФОРМАЛНИ)

36. Материјални извори права
 Материјални извори права – нису везани за правне

акте, већ за друштвене факторе и узроке који стварају
право, из којих "извире" право.
 Материјални извори права – важно је ко ствара право,
из чега право "извире", а не у ком облику и на који
начин се изражава.
 Материјални извори права – друштвене чињенице и
снаге које имају моћ стварања права, моћ да из њих
извире право.

 Право је приморао да регулише:
 Природне потребе човека (одржавање живота,
тела, слобода кретања, здравље, полни односи и
рађање, васпитање деце и сл.).
 Економски односи (поседовање земљишта и других
добара, њихова заштита, производња, размена
добара, стварање и употреба новца и сл.).
 Политички и културни односи (обављање и заштита
власти, државна организација, судство, војне
функције, етнички односи, верски односи...).

37. Формални извори права
 Формални извори права – општи правни акти, јер имају

моћ да стварају право, тј. друге и нове опште правне
акте (сваки општи правни акт је извор из којег потиче
основ за настанак правних правила о понашању).
 Однос између формалних извора права – заснован на
хијерархијском устројству (вертикална повезаност
општих правних аката).
 Правна снага – моћ правног утицаја, који један акт
врши на други правни акт (правни акт јаче правне снаге
ствара обавезу за правни акт слабије правне снаге).

 Надлежност субјекта – примарни критеријум за
уочавање правне снаге субјекта (органа) који је правни
акт донео.
 Надлежност органа за доношење одређене врсте
правног акта – саобразна капацитету правне моћи тог
органа (што је орган виши и правни акт, који он доноси,
биће правно јачи, снажнији).
 Пирамидална структура правних аката – обезбеђена је
начелом законитости (обавезом нижег правног акта да
буде материјално и формално усаглашен са вишим
правним актом).

 Извор права у формалном смислу – онај облик, форма
у којој се изражава право и који служи као извор права
(није формални извор права сваки облик у коме је
створено и изражено право).
 Формални извори права – само општи правни акти (на
основу њих се доносе конкретни правни акти).
 Појединачни правни акти – могли би, само у извесним
случајевима, бити извор права (када нема општег
правног акта, а постоји интерес државе да се одређени
друштвени однос реши, тзв. "правна празнина").

 Два правна система: англо-саксонски и европско-
континентални.
 Англо-саксонско право – конкретни правни акти могу
бити извор права (формални извори права могу бити и
други акти, па чак и пракса државних органа).
 Англо-саксонски правни систем – није се стварао под
утицајем римског права, већ под утицајем обичаја и
праксе.
 Англо-саксонски правни систем – постоје писани општи
правни акти, али нису једини израз права (Енглеска,
САД и све државе које су биле у саставу Британске
империје и следили њен систем).

 Европско-континентално право – настало под утицајем
римског права.
 Европско-континентално право – главни формални
извори права су: устав, међународни уговори, закон,
подзаконски општи правни акти, општи акти
територијалних јединица и општи акти друштвених
организација.
 Право – појављује се, изражава у општим и конкретним
актима (конкретни акти извиру из општих).

Врсте формалних извора
 Формални извори права:

 Општи правни акти (устав, закон, разни подзаконски
акти итд.).
 Акти које доносе друштвене и друге организације.
 Друге норме, акти и пракса (обичаји, судски
прецедент, судска пракса и пракса других органа –
нарочито у англо-саксонском праву, док су у европско-
континенталном, ово споредни, секундарни формални
извори права).
 Правни обичаји – обичаји који уређују оне друштвене
односе, које би, иначе, регулисало право да постоји.

 Обичај – секундарни формални извор права, заједно са
судским прецедентом.
 Значај обичаја - Римско право ("не треба одступати од
оног чега се сви држе", "a communi observantia non est
recedendum").
 Значај обичаја – нарочито изражен у средњевековном
праву.
 Обичај у праву – неписано правно правило о понашању
лица, настало дуготрајним једнообразним понашањем,
које је праћено свешћу о правној обавезности тог
правила.
 Два елемента обичаја – спољашњи и унутрашњи.

 Правни обичај – настаје као последица увреженог
става одређене заједнице о исправности одређеног
понашања (до тог става се долази постепено, сталним
понављањем истог понашања).
 Однос између права и правног обичаја – можемо
посматрати кроз делатност законодавства (може доћи
до тзв. "позакоњења обичаја") и делатност судске
праксе (долази до законског упућивања на обичај,
гради се специфична веза са неписаним правним
правилом).
 Однос обичаја према законској норми –
интерпретирање законске норме, њено укидање или
попуњавање правне празнине (нарочита вредност
обичаја задржана је у Енглеској).

 Обичај у европско-континенталном праву – није извор
права (извор права су општи правни акти).
 Обичај (у извесним случајевима) – може бити извор
права (ако се у правном акту означи, да ће се обичај у
одређеним случајевима применити; обичајне норме
могу бити санкционисане од стране државе, тзв.
"обичајно право").
 Судски прецедент – онај судски акт који служи као
извор права (у англо-саксонском праву).
 Државе са прецедентним правом – нема свака судска
пресуда карактер преседана, тј. прецедента.

 Четири основна обележја судској прецедента:
 Суд је везан одлукама виших судова (Велика
Британија – Дом лордова и Апелациони суд, везани
су сопственим одлукама);
 Свака релевантна одлука, изречена од било ког
суда, представља снажан аргумент који се мора с
поштовањем узети у обзир.
 Одлука обавезује само у погледу свог ratio
detidendi.
 Прецедент не застарева, али врло стари
прецеденти у модерним околностима, по правилу,
неће се примењивати.

ПРАВНИ ОДНОС

38. Појам правног односа
 Проблематика правног односа – једна од

незаобилазних тема правне мисли (поред појма права,
правде и правне норме).
 Правни однос (у најопштијем смислу) – друштвени
однос (друштвени однос чине правни, економски,
политички и културни односи).
 Сваки друштвени однос – није и правни однос (у
друштву постоје многобројни односи, који нису
регулисани правним нормама – нпр. однос
пријатељства, другарства и слично).
 Правни однос – друштвени однос који је заштићен
ауторитетом друштвене власти (држава својим правним
апаратом штити само оне односе који су њој важни,
битни и конфликтни, само оне који производе и могу
произвести сукоб међу људима у друштву).

 Правни односи – важни конфликтни друштвени односи,
који су заштићени правним ауторитетом државне власти.
 Правни однос – регулисан правном нормом (разликује се
од других друштвених односа по томе што држава
обезбеђује његово остварење).
 Правни односи – врло различити и многобројни.
 Правни односи – могу се регулисати:
 Општом нормом (друштвени однос није регулисан и
конкретном нормом; пример: случај непримењивања
опште правне норме на конкретан случај);

 Општом и конкретном нормом (када се конкретна
правна норма донесе за одређени случај, који се
регулише као врста случајева у општој норми;
пример: на основу опште норме о плаћању пореза,
донесе се норма која се односи на одређено лице
које је дужно да плати порез);
 Само конкретном нормом (друштвени однос није
регулисан општом правном нормом, па се регулише
само конкретном нормом; пример: случај правне
празнине).

 Правни однос – подразумева постојање нумеричког
двојства, тј. дуалитета (на једној страни налазе се
одређена овлашћења, а на другој одређене обавезе).
 Истовременост релације између правних субјеката, који су
у правном односу – реч је о корелативном односу (праву
одговара обавеза и обрнуто).
 Једнострано обавезујући правни односи – овде постоји

само једно овлашћење, једна обавеза, један објект.
 Двострано обавезујући правни односи – овде постоје два
правна овлашћења, две правне обавезе и два правна
објекта.

39. Елементи правног односа
39.1. Субјект права, појам и врсте
 Субјекти права – субјекти у правном односу (није битно

колико субјеката има у односу; на пример: купопродајни
однос).
 Субјект права – лице коме право ставља нешто у
корист или на терет (даје му одређена права,
овлашћења или му ставља неке обавезе, дужности).
 Правни однос – не може постојати без правних
субјеката, тј. лица која имају правна овлашћења и
правне обавезе.

 Историјски посматрано – није одувек сваки човек био
признат за правног субјекта (пример: 1) робови и
неслободни људи у Старом веку, 2) у САД процес
укидања црначког ропства и сегрегације, коначно је
окончан, тек, 1972. године и то, одлуком Врховног суда
САД-а, 3) Мојсијево правило о санкцији која се има
предузети према волу који је убио жену – чак је и
животиња сматрана правно одговорном).
39.2. Физичко лице
 Две врсте правних субјеката – физичка и правна лица.

 Лице (лат. personae) – у изворном смислу је некада
означавало маску (указује нам извесно прикривање
представе коју имамо о човеку ван права).
 "Персонализовање човека" – човеку се ставља правна
маска, он се правно уоквирује.
 Правна квалификација човека као физичког лица – даје
нам представу о његовом правном субјективитету.
 Статус физичког лица – даје нам правни субјективитет
(имамо право и правна овлашћења и правне обавезе).
 Ниво правних овлашћења и правних обавеза – зависи
од одређених својстава личности (постоји разлика у
погледу обима права и обавеза физичког лица,
пунолетног и малолетног, психички здравог и душевно
оболелог итд.).

 Правни субјективитет – могу поседовати физичка и правна
лица (човек појединац и друштвена творевина).
 Правна способност физичког лица – подразумева својство
поседовања правних овлашћења и правних обавеза (њу
поседују сва физичка лица, без разлике).
 Правна способност – стиче се рођењем (правно су
способни, подједнако, и девојчице и дечаци, припадници
црне, беле и жуте расе, мање или више психички
развијене особе и сл. – битно је да је дете живо рођено).
 Правна способност – не зависи од уписа новорођенчета у
матичну књигу рођених, јер тај упис нема значај
конститутивног акта (пример: нарочито у неразвијеним,
забитим планинским селима, може се десити да се
порођај обави и у самој кући, а упис у матичну књигу
рођених тек након неког временског периода).

 Правна способност – њу поседују сва физичка лица,
без обзира на њихову психичку и вољну способност.
 Изузетак од општег правила стицања правне
способности рођењем – посебна правна фикција, која
се односи на правну способност, још увек нерођеног, а
зачетог детета (признаје се правна способност плоду,
док се још увек налази у мајчиној утроби, али под
условом да је то у његовом интересу и под условом да
се дете живо роди).
 Правни субјективитет физичког лица – окончава се
његовом смрћу.

 Правне последице правног субјективитета – могу
трајати чак и након смрти физичког лица, као субјекта
права (пример: последица воље покојника у погледу
његове заоставштине, тј. имовине коју је стекао за
живота).
 Правна способност – небитан је психичко-вољни
елемент.
 Делатна способност – надградња над правним
субјективитетом (способност физичких лица да свесним
радњама изазивају правне последице).
 Делатна способност – радње које настају као психички
продукт свести физичког лица, са вољом да настану
тачно одређене правне последице.

 Подела делатне способности:
 Пословна;
 Деликтна;
 Политичка.
 Битна претпоставка деликтне способности –

урачунљивост (психичка способност човека да може
имати свест о својим вољним радњама, којима
изазива настанак одређених правних последица).
 Деликтна способност – малолетници и душевно
болесна лица нису деликтно способни (они немају ни
пословну, ни деликтну, ни политичку способност, већ
само правну).

 Делатна способност (код нас) – стиче се са навршених
18 година живота (има држава у којима се одређене
врсте делатне способности стичу различито).
 Делатна способност – не поседује је свако лице.
39.3. Правно лице
 Правни субјекти – физичка и правна лица.

 Лаици у праву – лице које има професионално
образовање правника, често, називају правним лицем
(грешка која се студентима правног факултета не може
и не сме опростити).

 Правно лице – састављено од људи, који га и стварају,
али оно има свој посебан правни субјективитет, који се
налази изван појединачних правних субјективитета
физичких лица.
 Правно лице – друштвена творевина људи и имовине,
којој је, као неразлучивој целини, признато својство
субјекта права (Коста Чавошки).
 Правно лице – људска, у суштини, вештачка творевина,
која нема своју вољу, своју свест, али је ипак субјект
права.
 Правно лице – посебан субјект права, носилац правне и
пословне способности.

 Правна лица – не могу имати права и дужности
родитеља, стараоца и слично, не могу се казнити
затвором, али имају она права и обавезе која
одговарају њиховој природи.
 Правно лице – увек представља организацију, тело
састављено од више чланова, са одређеним органима
(у име правног лица, увек се појављују одређен орган;
пример: то је, уствари, индивидуални орган, физичко
лице у лику директора, управника и слично).
 Индивидуални орган (директор, управник и сл.) – у име
правног лица обавља послове и за свој рад одговара
правном лицу; он заступа и представља правно лице.

 Стицање својства правног лица – организација стиче
ово својство, тј. постаје субјект у праву (може обављати
правне послове), тек пошто јој се то својство призна
одређеним актом државе.
 Стицање својства правног лица – често се везује и са
регистрацијом, тј. уписом у одређене књиге регистра и
слично (пример: код нас предузеће стиче својство
правног лица уписом у Регистар код Републичке
агенције за привредне регистре).
 Опсег правних овлашћења и правних обавеза правних
лица – знатно нижи у односи на физичка лица.
 Начело слободе – физичким лицима је допуштено да
чине или да не чине све оно што није изричито
забрањено правним нормама.

 Начело ограничености – правна лица могу чинити само
оно што им је и изричито дозвољено правним нормама.
 Својство правног лица – зависи од државе (она даје
организацијама право да буду субјекти).
 Правно лице – мора бити таква творевина, да
располаже одређеном организацијом, да обавља
одређене послове у интересу организације, да има
чланове, органе, задатке и да је све то одређено у
нормама, као што су: статут, правила итд.
 Правна лица – могу се поделити на оне творевине код
којих је имовински карактер претежан и оне творевине
код којих је овај елемент споредног, незнатног значаја.

39.4. Заступник
 Заступник – пословно способно физичко лице, које

поседује правна овлашћења и правне обавезе да у име и
у интересу другог лица закључује одређене правне
послове и предузима одређене правне радње.
 Малолетници и неурачунљива физичка лица – немају
способност самосталног расуђивања о сопственим
правним интересима (таквим лицима се одређује
старалац).
 Заступништво – посебна врста правног односа, који се
успоставља између два субјекта права: заступаног лица и
заступника.
 Заступано лице – има одређена овлашћења и обавезе
према заступнику.

 Заступник – поседује надлежност, тј. овлашћење да
дела у туђем, а не у сопственом интересу (он има и
правну обавезу, јер се не може понашати ирационално).
 Врсте заступништва – законско и уговорно.
 Законско заступништво – проистиче непосредно из
садржине закона (има непосредно упориште у закону и,
зато, постоји без обзира на стварну вољу заступаног
лица или заступника – примери: 1) родитељи су
законски правни заступници своје деце, 2) надлежност
председника Републике да представља Републику
Србију у земљи и иностранству).
 Законско заступништво – нарочито присутно у области
привредног (трговинског) права.

 Правно лице – није у могућности да поседује капацитет
људског субјективитета (неопходно га је персонализовати
у представљању).
 Уговорно заступништво – постоји када физичко или
правно лице сматра да ће своје правне интересе боље и
успешније остварити уз помоћ лица које поседује стручна
знања из области права (зато се закључује уговор о тзв.
"пружању правне помоћи" – пример: код обављања
адвокатских послова).
39.5. Правно овлашћење
 Правно овлашћење – одређено понашање субјекта у

односу на другог субјекта (правно заштићено понашање
субјекта права).

 Правна средства која правни поредак обезбеђује
(најпознатија) – жалба и тужба.
 Правни однос – успоставља се поводом неког правног
објекта, тј. поводом интереса који правни субјекти имају
према том правном објекту.
 Врсте правних овлашћења (критеријум различитости
могућег опхођења правних субјеката према одређеном
интересу) – субјективна права и надлежности.
39.6. Субјективно право
 Субјективно право – правно овлашћење субјекта права

ради заштите његовог сопственог интереса.
 Субјективно право – право (овлашћење) које има субјект
ради заштите свог интереса (оно је одређено у правним
нормама, у објективном праву).

 Одређење субјективног права – акценат је усредсређен на
његов сопствени интерес, интерес самог правног субјекта.
 Правна обавеза (за другог правног субјекта са којим је у
правном односу) – настаје само уколико правни субјект
истакне своје субјективно право.
 Уколико правни субјект не жели да се користи својим
субјективним правом – његов ће интерес остати
незаштићен.
 Титулар субјективног права – има правну могућност да
својом вољом наметне правну обавезу другом правном
субјекту (чињење или нечињење, тј. уздржавање, као и
ангажман правног поретка, ради санкционисања правног
субјекта који има одређену правну обавезу, уколико је не
поштује).

 Објективно право – чине га правне норме.
 Субјективно право – произилази из објективног права
(ограничено, одређено објективним правом).
 Субјективно право – мора бити утврђено у самом
правном поретку, путем одговарајућих правних аката
(уколико то право није утврђено, лице се не може
позивати на своје субјективно право).
 Реализација субјективног права у правном животу –
зависи од воље његовог титулара.
 Носилац субјективног права – може се понашати, чак и
ирационално, противно свом сопственом интересу, не
позивајући се на своје субјективно право.

 Суштина злоупотребе субјективног права – једно лице,
вршећи своје субјективно право, онемогућава друго лице
(делимично или потпуно) на вршење његовог субјективног
права.
 Ранија права – дозвољавала су да субјект може своје право
вршити неограничено (принцип: "Ко користи своје право,
никоме не чини штету").
 Савремена права – врше ограничења субјективним правима
(забрањује се тзв. "злоупотреба права").
 Битно за појам "злоупотребе права" – да се вршењем права
не чини прекршај, деликт, нешто што је забрањено, већ да
се врши пуноважно, дозвољено право (пример: злоупотреба
вршења права својине постоји, ако субјект на свом имању
ископа бунар, тако да на суседовом имању пресуши бунар,
подигне зграду, а онемогући суседу грејање сунца).

 Два основна схватања у погледу злоупотребе права:
 Субјективно (за постојање злоупотребе права,
потребно је да постоји намера субјекта да
вршењем свога права, штети другом субјекту),
 Објективно (довољно је само да постоји
неправилно вршење субјективног права, тј.
вршење права супротно његовом циљу).
 Подела субјективних права:

 Апсолутна и релативна,
 Стварна и облигациона,
 Преносива и непреносива.

 Апсолутна права – уперена су према свим лицима
(пример: право својине).
 Релативна права – уперена су само према одређеним
лицима (пример: право из купопродаје или зајма).
 Стварна права – права на некој ствари (пример: право
својине на одређеној кући, стану итд.) и она се врше
према свим лицима (апсолутна права).
 Облигациона права – права према неком лицу.
 Преносива права – она која се могу пренети са једног на
друге субјекте (пример: право створено на одређеној
ствари, може се пренети са једног на друге субјекте,
куповином, поклоном итд.).
 Непреносива права – она која се не могу пренети, која су
везана за субјекта, тако да их само он може вршити
(пример: не може се пренети бирачко право).

39.7. Надлежност
 Надлежност – вршење права субјекта у интересу

другог, а не у свом интересу (код субјективног права,
субјект врши право у свом интересу; код надлежности,
субјект врши право у интересу другог).
 Врсте надлежности – бројне.
 Нарочито важна надлежност – државна надлежност,
надлежност државних органа (судије, радници и друга
лица која врше права у интересу државе).
 Субјекти који врше права код надлежности – везани су
интересом оних субјеката за које врше право.

 Надлежност – не садржи само право, већ и дужност,
обавезу да се право врши у одређеном оквиру.
 Надлежност – не сме се вршити ирационално, већ
искључиво рационално (субјект – носилац
надлежности, мора се понашати онако, како би се
понашало лице у чијем интересу он врши).
 Носилац субјективног права – може се понашати и
ирационално.
 Носилац надлежности – не може се понашати
ирационално.
 Злоупотреба надлежности – понашање субјекта
(носиоца надлежности), који вршењем надлежности
оштети туђе субјективно право или ако своју
надлежност не врши у интересу другог субјекта.

 Први случај – имамо, уствари, злоупотребу субјективног
права.
 Други случај – злоупотреба надлежности постоји, када
се надлежност не врши у интересу субјекта, због чијег
је интереса и успостављена надлежност, већ у нечијем
другом интересу.
 Злоупотреба надлежности – нарочито важна код
државне надлежности (често се назива злоупотребом
власти).
 Злоупотреба власти – основно је да је радња, вршење
права законито, али то није учињено у циљу у коме је
одређено, већ у неком другом циљу (пример: ако се не
постави, не изабере најбоље лице за судију или
радника, већ лице по протекцији, личним везама, а сва
лица која су конкурисала испуњавају услове).

 Вршење надлежности – службено лице мора вршити
права, послове у интересу државе (оно не сме
злоупотребити службени положај, јер је то кривично
дело).
39.8. Правна обавеза
 Правна обавеза – понашање субјекта права на које је

он обавезан правном нормом, јер ће у супротном бити
примењена санкција.
 Правна обавеза – стоји насупрот правном овлашћењу
(корелативни појмови – праву одговара обавеза и
обрнуто).

 Субјект права – овлашћен је да захтева одређену
обавезу од субјекта дужности.
 Правна обавеза – мора имати свој правни основ, који
се утврђује правом (извор те обавезе је увек садржан
у праву; правна обавеза је на праву заснована).
 Подела правних обавеза (критеријум: природа
садржине обавезе, тј. да ли се могу преносити или
не):
 Преносиве (могу се пренети са једног на друге –
пример: обавеза из зајма, повраћај дуга и сл.),
 Непреносиве (не могу се преносити са једног на
друге, везане су за одређену личност – пример:
обавеза служења војске).

39.9. Објект права
 Објект права у правном односу – око њега се ствара однос

између субјеката.
 Правни објекти – сва материјална и духовна добра,
вредности, као и људске радње, поводом којих правни
субјекти ступају у међусобне правне односе.
 Класификација правних објеката:
 Природна добра (земља, вода, биљке, животиње, руде
сл.),
 Људске творевине
 Материјалне (оруђа, зграде, одећа, храна, намештај);
 Духовне (језик, вера, васпитање, част итд).
 Људске радње чињења (производња роба, обрада
земље, верски обреди);
 Људске радње нечињења (уздржавање од чињења којим
се омогућује да друга лица нешто чине).

 Сваки правни однос садржи две врсте правних
објеката:
 Неко природно добро или људску творевину;
 Неку радњу чињења или нечињења.
 Ствар (ужи појам у односу на појам објекта правног

односа) – део материјалног света, који се налази у
човековој власти, односно којим човек може
господарити.
 Подела ствари:
 Покретне и непокретне;
 Заменљиве и незаменљиве.

 Покретне ствари – могу мењати своје место, а да не
промене своју суштину (књига, штоф итд.).
 Непокретне ствари – не могу мењати своје место, а да
не промене своју суштину (кућа, њива итд.).
 Заменљиве ствари – могу се заменити, јер се одређују
по мери и броју, а не као посебне ствари (пример:
позајмите од колегинице књигу, од комшинице кафу и
сл.).
 Незаменљиве ствари – одређују се с обзиром на
посебна специфична обележја, која су карактеристична
за одређену ствар (пример: вајарско дело, одређена
слике итд.).

 Човек – не може бити предмет, већ субјект правног
односа (он се сматрао предметом у старом праву, у
робовласничком систему, када је роб био објект, а не
субјект права).
 Субјективна права – могу бити предмет правног односа
(пример: пренос субјективних права и тражбина на
треће лице).
39.10. Правно стање (статус, ситуација)
 Правно стање (статус, ситуација) – скуп права и

обавеза везаних за одређени субјект права (тако,
имамо појмове: посланик, одборник, делегат, радник,
судија итд. и сви они имају одређена права и обавезе,
које су карактеристичне за ту врсту, категорију
субјеката).

 Права и обавезе – могу се вршити или не вршити
(битно је да она постоје и да су одређена правним
нормама).
 Врсте правних ситуација:
 Опште (односе се на већи број лица, одређене
категорије и апстрактно изражавају правно стање
субјекта – пример: правна ситуација радника,
судија итд.),
 Индивидуалне (односе се на правну ситуацију
одређеног лица – пример: правна ситуација
одређеног пореског обвезника, одређеног радника
итд.).

 Постојећа права и обавезе – дају могућност за стицање
нових права и обавеза (пример: на основу бирачког
права, може се лице изабрати за посланика,
одборника, судију и слично, што ствара нову правну
ситуацију).
39.11. Настанак, мењање и престанак правних односа
 Правни односи – друштвени односи регулисани

правном нормом.
 Правна норма – самим доношењем не обавезује
(постоји, по правилу, временски размак од доношења
до обавезивања).
 Правни односи – не настају самим доношењем правне
норме (по правилу, пошто се норма донесе, оставља се
одређено време за сазнавање правне норме, после
чега норма ступа на снагу, почиње да важи).

 Настанак правног односа – зависи од врсте правне
норме, којом је он регулисан.
 Условна правна норма – за настајање правног односа
потребно је, не само да је норма донета и да је ступила
на снагу, већ мора да буде испуњен и услов у правној
норми.
 Безусловна правна норма – правни однос наступа, чим
почне да важи правна норма, чим та норма ступи на
снагу.
 Настајање сасвим новог правног односа - када се
друштвени однос регулише правном нормом, а дотле
није био регулисан.

 Мењање правног односа – мењају се друштвени
односи, мењају се и правне норме, које регулишу те
односе, мењају се и правни односи.
 Мењање правног односа – престаје стари, а настаје
нови правни однос.
 Разлика између мењања и настајања сасвим новог
односа – код мењања постоји веза са старим правним
односом, а код настајања сасвим новог правног односа,
те везе нема.
 Престанак правног односа – може настати на разне
начине.
 Правни однос настаје са важењем правне норме –
правни однос и престаје са престанком важења правне
норме.

 Правни однос престаје:
 Када држава нема више интереса да регулише
друштвене односе правом, па укида правне норме;
 Код условних правних норми, односи престају
испуњењем услова (пример: старатељство над
малолетним лицем престаје када лице напуни 18
година).
 Код безусловних правних норми потребно је да
сама норма престане.
 Када нестане објект правног односа (пример: када
је предмет тачно одређена ствар, ствар која се не
може заменити).
 Испуњењем обавезе (пример: исплатом дуга).

 Важно – престанак правног односа, везан је за важење и
врсту правне норме.
 Динамичност правних односа – правни односи се мењају
са променом, развојем друштва (друштво се стално мења,
мења се право, доносе се нове правне норме, те се
стално стварају, мењају, настају и престају правни
односи).
39.12. Правна чињеница
 Правне чињенице – оне чињенице (догађаји, људске

радње итд.) услед којих настају, мењају се и престају
правни односи.
 Правни односи – условљени су постојањем само правно
релевантних чињеница (пример: правна норма о бирачком
праву садржи чињеницу – узраст, године старости, тј. са
навршених 18 година живота).

 Многобројне и разноврсне правне чињенице –
чињенице од којих зависе правни односи.
 Поделе правних чињеница – разноврсне (најосновнија
подела: обичне и правне чињенице, догађаји и људске
радње, правни акти и остале радње, радње сагласне и
противне праву).
 Обичне чињенице – одређене су обичним мерилима,
мерилима живота, природним законима, а не правом
(пример: старост, смрт, рођење, пожар итд.).
 Правне чињенице - одређене су правом, право их
квалификује као такве (пример: умишљај, нехат и сл.).
 Догађаји – чињенице настале независно од воље и
свести човека (пример: рођење, смрт итд.).

 Људске радње – чињенице настале свешћу и вољом
људи (пример: куповина ствари, повраћај дуга итд.).
 Подела људских радњи:
 Телесне (физичке);
 Психичке радње.
 Правни акти – услед њих настају, мењају се и
престају правни односи.
 Остале радње – радње које нису правни акти.
 Људске радње сагласне праву – када субјект склопи
законит уговор, када користи бирачко право и сл.
 Људске радње противне праву – када човек изврши
убиство, крађу или неки други деликт.

39.13. Застарелост и одржај
 Два врло важна института: застарелост и одржај

(везани за правну чињеницу - протек времена).
 Застарелост – протек времена, услед чега се губе
одређена права, овлашћења, престају одређени односи
(тако наступа застарелост гоњења, ако се не предузму
радње против учиниоца деликта у одређеном року).
 Одржај – стицање права услед протека времена у коме
је право вршено (ако неко врши право својине на
ствари за одређено време, онда стиче одређена права,
иако их раније није имао).
 Застарелост – наступа, ако је субјект био у могућности
да врши право, а није га вршио.

 Правни поредак – постоје права која, ипак, не
застаревају, односно не могу се стећи одржајем.
 Застарелост и одржај – уклањају несклад између права
и стварности (право треба да одговара стварним,
друштвеним односима).
 Застарелост – "онај ко своје овлашћење не врши,
уствари, и нема никаквог интереса да га има, па га се,
на тај начин, одриче".
 Одржај – "ако неко не врши право, а има могућности, па
то право врши други, после извесног времена,
стварност је другачија него норме".
 Одржај – санкционише право стање ствари.

ПРИМЕНА ПРАВА

40. Појам и значај примене права
 Правне норме – доносе се ради примене.

 Циљ државе – примена права.
 Држава –ствара право и њиме регулише друштвене
односе.
 Примена права – врло важан елеменат правног
поретка.
 Примена права – скуп људских радњи у односу према
захтевима из диспозиције и санкције правних норми.
 Применом права – проверава се правилност доношења
правних норми.
 Правна норма – најмањи део права (састављена из два
елемента – диспозиције и санкције).

 Понашање субјекта по диспозицији – добровољно, није
принудног карактера (субјект се може, а не мора по њој
понашати – добровољна примена права).
 Добровољна примена права:
 Аутономна (резултат свесности субјекта из убеђења да
је то што чини добро) и
 Хетерономна (субјект се понаша по диспозицији и из
страха од санкција, да не буде кажњен).
 Примена права – састоји се у понашању по диспозицији
(понекад се и не примећује) и по санкцији (највише се
запажа, манифестује).
 Примена права по санкцији – принудна примена права.
 Гледиште правног поретка и државе у вези примене права
– много је боље да се право примењује понашањем по
диспозицији.
 Примена права – држава мора створити одређене услове.

41. Позитивно право
 Понашање по правним нормама – примењивање права.

 Позитивно право – право које се примењује.
 Свако право – није позитивно.
 Позитивно право – право које важи у постојећем
времену (право које је раније важило, у прошлости, је
историјско право).
 Континуитет између ранијег и важећег права – важеће
право је настало, развило се из ранијег права
(преузимање многих принципа и института из римског
права).
 Непримењивање правних норми – не значи и њихово
непостојање.

 Непримењивање права – повлачи одређене санкције.
 Позитивно право – право које важи, које је на снази и
дужност је сваког субјекта да га примењује.
 Позитивно право – треба разликовати од правног
поретка.
 Правни поредак – чине нормативни и фактички
елемент, правне норме и понашање по њима.
 Позитивно право – чине само важеће правне норме.

 Позитивно право – нормативног карактера.
 Динамичност – битна карактеристика позитивног права
(друштво је у сталном кретању, настаје ново право са
новим друштвеним односима, сада позитивно право
постаје историјско и тако стално).
 Право "de lege lata" – право које је данас на снази,
важеће.
 Право "de lege ferenda" – право које настаје даље, у
будућности, у кретању, промени друштвених односа.

42. Важење права
 Важење права – важење правних норми и важење

правних аката у којима су правне норме смештене.
 Три основне димензије, кроз чију ћемо призму
сагледавати важење права:
 Људи,
 Територија,
 Време.
 Правне норме се посматрају:
 У односу према лицима на која се односе
(персонално важење);
 У односу према територији на којој важе
(територијално важење);
 У односу према времену у коме важе (временско
важење).

42.1. Персонално важење права
 Правна норма – особено правило о понашању људи

(персонални карактер права је неминован).
 Правне норме – регулишу само и искључиво понашање
одређених лица.
 Персонално важење правних норми – једнако се тиче и
физичких и правних лица.
 Правна норма – може се тицати свих становника, свих
грађана, свих лица која живе у једној држави.
 Најшире персонално важење – имају уставне норме.
 Најуже персонално важење – има појединачна правна
норма (односи се на тачно одређено лице или одређен
број лица).

 Делимично персонално важење права – када је реч о
општим правним актима (пример: закони не морају
важити за сва лица, већ за одређену групу лица –
правне норме којима се регулишу права и обавезе
студената, тичу се само студената).
 Устав – један и једини, највиши општи правни акт и
односи се на све грађане.
 Остали општи правни акти – увек можемо наћи
примере за ограничено, персонално важење права
(пример: Закон о високом образовању тиче се лица која
желе да студирају, лица која студирају, лица која су
запослена у високошколским установама).

 Персонално важење права – у тесној вези са
територијалним важењем (општа правна норма може
важити и за одређену групу лица, која се налазе на
одређеном делу територије државе – пример: опште
правне норме закона, који се односи на становништво
АП Војводине у Србији).
42.2. Територијално важење права
 Територијални принцип – састоји се у томе да право

важи на територији државе, односи се на људе који
живе на територији државе чије је право.

 Данас – код примене права полази се од
територијалног принципа (само у извесним
случајевима, примењује се персонални принцип –
пример: у погледу дипломатских представника не
примењује се територијални принцип, већ се ствара
изузетак, тј. екстериторијалност, сматра се да се
дипломатска представништва налазе на територији
своје државе).
 Проглашавање "непожељним личностима" (persona non
grata) – ако би дипломатски представници прекршили
домаће право, ако би радили против интереса државе у
којој се налазе.

 Територијално важење правних норми – одређена
ограничења (извесне правне норме не важе за странце,
већ само за држављане – пример: служење војске,
стицање извесних звања и положаја, бирачко право и
слично).
 Важење правних норми у простору (на територији) –
зависи и од врсте правних норми.
 Опште правне норме – важе на територији оног
државног органа на којој се простире и власт,
надлежност тог органа (пример: у федерацији, савезни
општи акти важе на територији целе државе,
републички на територији републике итд.).

 Појединачне (индивидуалне, конкретне) правне норме –
примењују се на целој територији државе (пример: ако
је било који општински суд донео пресуду, а лице на
које се пресуда односи, налази се на територији месне
надлежности другог општинског суда, пресуда ће се у
њој извршити).
 Појединачне норме које су по својој садржини везане за
одређену територију, место – важе само на тој
територији, само у том месту (пример: ако је субјект
добио грађевинску дозволу за подизање стамбене
зграде у одређеном граду, улици, онда та норма важи
само за ту територију, место).

 Право – важи на одређеном простору (целој држави
или на делу њене територије).
 Потпуно и делимично територијално важење права:
 Потпуно територијално важење права (ниједан део
државне територије није изузет од важења права,
покривена је целина државног простора – пример:
устав и закони, ратификовани међународни уговори
и сл.).
 Делимично територијално важење права (право
важи само на једном делу територије државе –
пример: статут општине или Статут АП Војводине).

42.3. Временско важење права
 Постојање друштвеног односа – важење правне норме.

 Непостојање друштвеног односа – престанак важења
правне норме.
 Друштвени односи који су извесно време били правни –
могу то временом престати (право не мора више
регулисати извесне друштвене односе – ови и даље
постоје, али нису више правни).
 Важење правне норме у времену:
 Почетак важења правне норме и
 Престанак важења правне норме.

 Норма може почети да важи:
 Тренутком доношења, објављивања;
 Протеком одређеног временског периода након

објављивања;
 Пре него што је донета и објављена, случај
"ретроактивности".
 Vacatio legis – одређено време од доношења и
објављивања правне норме до почетка важења, односно
ступања на снагу (пример: "Закони и сви други општи
акти, објављују се пре ступања на снагу" и "Закони и други
општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана
објављивања и могу да ступе на снагу раније, само ако за
то постоје нарочито оправдани разлози, утврђени
приликом њиховог доношења" – ово је опште одређени
рок).

 Краћи или дужи рок - за поједине правне акте.
 Рок – има за циљ да се субјекти упознају са нормом (да
се припреме за примену, оспособљавање државног
апарата и других ради примене).
 Краћи рок – пример: норме ступају на снагу даном
објављивања, па чак и даном доношења.
 Дужи рок – пример: случај са великим законима, као
што су: Кривични законик, закони о поступцима итд.

 Могућност: временско важење целине правног акта ≠
временско важење правних норми садржаних у том
правном акту (доносилац одређеног правног акта не
прописује истовремени почетак важења свих правних норми
садржаних у том правном акту – пример: Закон о забрани
дискриминације, који је Народна скупштина РС донела
2009. године, каже: "Овај Закон ступа на снагу осмог дана
од дана објављивања у Службеном гласнику РС, осим чл.
28-40, који ће се примењивати од 01. јануара 2010. године").
 Престанак важења правне норме – основно правило је да
правна норма може престати да важи, може бити стављена
ван снаге само правном нормом исте или веће правне
снаге.
 Општи принцип – "виша норма укида нижу норму", тј. lex
superior derogat legi inferiori.

 Правне норме – престају да важе доношењем нове
 Четири различите могуће ситуације престанка важења
правних норми:
 Да се новом правном нормом изричито пропише
престанак претходне правне норме;
 Да се новом правном нормом не пропише, на јасан
начин, да престаје да важи претходна правна норма;
 Да се новом правном нормом не пропише да
престаје да важи, претходна правна норма;
 Да се правном нормом пропише да она важи за
тачно одређени временски период.

 Појединачне правне норме:
 Почетак важења - одређује се у самој норми;
 Престанак важења – важи правило да примењена
појединачна норма и поступање по њој, доводи до
престанка важења те норме (пример: ако субјект
сазида кућу по појединачној норми, не може
сазидати другу кућу по тој норми).
42.4. Ретроактивност
 Временско важење правних норми – правило је да

норме важе убудуће (да се примењују на ситуације које
настану после доношења правних норми).

 Повратна снага, повратно (ретроактивно) дејство
правних норми – састоји се у томе да правне норме
важе и за време пре него што су донете (могу се
применити на ситуације, догађаје, који су се десили пре
доношења правне норме).
 Повратна снага правних норми – изузетак (субјекти
треба, пре примене, да сазнају за норме, да се упознају
са њима – то је услов за стабилност правног поретка и
сигурност грађана).
 Повратно дејство правних норми – субјект није сигуран
да ће његово понашање бити исправно.

 Повратно дејство правних норми – треба избегавати (у
појединим гранама права оно се, чак, и забрањује –
приме: у кривичном праву постоји принцип легалитета).
 Принцип легалитета – дело мора бити прописано као
кривично дело и санкција за то дело одређена, пре него
што је дело учињено (nullum crimen nulla poena sine lege
– нема кривичног дела ни казне без закона).
 Повратна снага правне норме у кривичном праву –
дозвољена само ако је закон блажи по окривљеног, а
поступак није окончан.
 Ретроактивност – изричито регулисана и Уставом РС из
2006. године ("Закони и сви други општи акти не могу
имати повратно дејство. Изузетно, само поједине
одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то
налаже општи интерес, утврђен при доношењу
закона").

43. Непознавање правне норме
 Правне норме – морају се објавити да би биле сазнате.
 Устав РС – "Закони и сви други општи акти објављују се
пре ступања на снагу. Устав, закони и подзаконски
општи акти РС, објављују се у републичком службеном
гласилу, а статути, одлуке и други општи акти АП,
објављују се у покрајинском службеном гласнику".
 Правне норме – могу се учинити доступне субјектима
путем радија, телевизије, штампе итд.
 Објављивање у одређеном службеном гласилу –
обавезно (текст у њему сматра се тачним, аутентичним
и истинитим).
 Принцип – ignorantia legis nocet (непознавање закона
шкоди).
 Непознавање прописа – не ослобађа одговорности.

44. Процес примене правне норме
 Примена права – врло сложен процес.

 Примена правних норми – одређен ред и континуитет.
 Сазнавање правне норме – неопходно (да би се правна
норма могла применити).
 Сазнавање правних норми – састоји се у утврђивању
правог, тачног, аутентичног текста правне норме (нижа
критика правне норме).
 Општа правна норма (доноси се општим правним
актом) – прави текст норме је онај који је објављен у
одређеном службеном гласилу.
 Важење правне норме – после утврђивања правог
текста правне норме, мора се утврдити да ли правна
норма важи у простору и времену (виша критика
правне норме).

 Утврђивање важења правне норме – врло значајна
фаза (могу се применити само оне норме које су на
снази, које важе).
 Утврђивање правне снаге правне норме – свака
правна норма има одређену правну снагу (правна снага
се одређује у поређењу правних норми).
 Хијерархија правних норми – ниже правне норме имају
мању правну снагу од виших и обрнуто.
 Правна снага правних норми – одређује се, везује за
правне акте у којима се налази.

 Утврђивање правог значења правне норме – да би се
норма применила, неопходно је норму протумачити,
утврдити њено право значење (тумачење правне
норме).
 Тумачење – врло сложен и деликатан поступак.
 Утврђивање чињеница које су у норми одређене и без
којих нема примене – правне чињенице.
 Утврђивање правних чињеница – врши се доказима.
 Завршетак процеса примене – сама непосредна
примена правне норме (састоји се у понашању
субјеката по њој – подводи се конкретан однос под
правну норму и остварује се правна норма).

45. Докази, претпоставке и фикције
 Докази – материјална средства или људске радње,

којима се утврђују чињенице важне, релевантне за
право.
 Примена права – извођење доказа је врло важна
радња у овом процесу.
 Примена правних норми – доста зависи од правилно
изведеног доказног поступка и утврђених чињеница.
 Бројне и разноврсне поделе доказа – на основу разних
критеријума.
 Врло важна подела – непосредни и посредни докази.

 Непосредни докази – они који на директан, непосредан
начин утврђују правно релевантну чињеницу (пример:
увиђај на лицу места утврђује непосредно извесне
чињенице).
 Посредни докази – таква средства доказивања, преко
којих се на посредан, а не директан, начин утврђује
чињеница која је предмет доказивања (пример:
саслушање сведока, налаз вештака итд.).
 Оцена доказа (оцена вредности појединих доказа) –
врло значајан део у поступку доказивања.

 Модерно право – постоји принцип слободног уверења,
слободне оцене доказа (државни орган, по слободном
уверењу, изводи доказе и утврђује њихову вредност).
 Циљ поступка доказивања – да се дође до стварне
истине, до утврђивања правог чињеничног стања, тзв.
"материјалне истине".
 Раније право – важило је начело тзв. "формалне
истине" (састојало се у томе да је орган био дужан да
сматра истинитом извесну чињеницу, чим је постојао
одређен број доказа, па и ако не би био убеђен у
истинитост доказа).

 Формална истина и формална оцена доказа – уступила
је место, данас, материјалној истини и слободној оцени
доказа.
 Слободна оцена, слободно уверење органа – никако не
значи његову самовољу, неограниченост.
 Правило – чињенице се у праву морају доказати,
утврдити тачним.
 Тзв. претпоставке и фикције – правне претпоставке
(оне чињенице које се сматрају тачним и без
доказивања).
 Разне класификације претпоставки – с обзиром на
критеријуме и предмет изучавања.

 Најпознатија класификација – обориве и необориве
претпоставке.
 Обориве претпоставке – оне које се могу доказивати
(пример: постоји претпоставка у праву да је оптужени
невин, а онај који то оспорава дужан је да докаже, да
пружи доказе и обори ову претпоставку).
 Претпоставка невиности – општи стандард
демократских друштава и општи уставни принцип.
 Устав РС: "Свако се сматра невиним за кривично дело,
док се његова кривица не утврди правоснажном
одлуком суда".

 Оборива је и претпоставка да се оцем детета сматра
супруг мајке ("Очинство мушкарца који је уписан у
матичну књигу рођених, као отац детета, може бити
оспорено").
 Необориве претпоставке – постоје када се сматра да су
чињенице тачне и не дозвољава се да се доказује
супротно (пример: апсолутна, необорива претпоставка
је принцип "пресуђена ствар", тј. "res iudicata" – узима
се да је истинито оно што је пресуђено у правоснажној
пресуди).
 Фикције – правне претпоставке код којих се сматра да
нешто постоји, иако не постоји (право има интерес да
предност да фикцији, а не стварности).

 Фикције – у начелу се избегавају у правном поретку
(њихов број није велики – представљају изузетак).
 Фикције – њима се приступа само када треба да се
постигне неки, изузетно значајан циљ, који је немогуће
постићи на други начин (пример: принцип
екстериторијалности правне надлежности државе на
територији и над представницима страних држава у
дипломатским представништвима).
 Правна фикција – "зачето, а нерођено дете, сматра се
као да је већ рођено, ако је то у његовом интересу".

 Фикција – она необорива претпоставка за коју се
поуздано зна да је неистинита.
 Претпоставка – наслућује се, претпоставља се да
нешто постоји као тачно, па се дозвољава или не
дозвољава доказивање супротног.
 Правна претпоставка – базира се на вероватноћи да
једна чињеница постоји.
 Фикција – замишља се да чињеница постоји, иако се
зна да она не постоји.
 Претпоставке и фикције – постоје у праву из практичних
разлога.

46. Материјални акти
 Завршни део процеса примене права – директна,

непосредна примена правне норме, понашање субјекта
по њој.
 Правни поредак – чине све правне норме (опште и
појединачне).
 Примена правних норми – састоји се у материјалним
актима.
 Крајња, непосредна примена права – састоји се у
доношењу материјалних аката.
 Материјални акти – људска понашања по правним
нормама, разне телесне радње.

 Материјални акти – врло различити, различите поделе.
 Општа подела материјалних аката – телесни покрети
(чињење) и некретање (нечињење).
 Важна подела материјалних аката – акти сагласни
праву (реализује се законит правни поредак – субјекти
се понашају по правним нормама, како је то прописано)
и акти несагласни праву (имамо незаконите акте,
неостваривање правног поретка).
 Материјални акти – у тесној вези са правним актима
(путем материјалних аката, остварују се правни акти,
примењују се правне норме).

 Правни акти – производе правне последице
(материјални акти немају такво дејство – не производе
промене у правном делу поретка, али служе
реализацији правних аката).
 Елементи материјалних аката – облик (форма) и
садржина (материја).
 Материјализација и садржина правног акта – састоји се
у самој радњи, људском понашању по правним
нормама.
 Материјализација – истоветна са основном садржином
радње и не издваја се као посебна појава.
 Материјални акти – врло различити (извршење правних
норми се може вршити многобројним и разноврсним
људским радњама и на разне начине).

ВРСТЕ ТУМАЧЕЊА ПРАВА

47. Језичко тумачење права
 Језик – најсавршенији облик изражавања људи

(средство за саопштавање мисли и воље).
 Значај језика у процесу тумачења права – изузетно
велики.
 Језички систем – састављен од речи, израза и
реченица.
 Реч – комбинација слова, која окупљена одређеним
редоследом, на одређеном месту, има и одређено
значење.
 Хомоними – једна иста реч може имати једно или више
различитих значења.
 Синоними – две или више различитих рачи имају једно
исто значење.

 Језик – систематизовани скуп који је способан да гради
језички поредак.
 Мисаона функција права – изражава се најсигурније
путем језика.
 Језичко тумачење – први корак у откривању значења
 Језичко тумачење – утврђивање правог значења
правне норме путем језика.
 Правила у вези са речима, скуповима речи (изразима),
реченицама и интерпункцијом (као критеријуми за
разликовање у оквиру језичког тумачења) – лексичко
(тј. реченичко), граматичко, синтактичко и
интерпункцијско тумачење (сва ова тумачења, морају
се објединити, да би се дало језичко тумачење).

 Тешкоће у језичком тумачењу:
 Није у стању да прати све нијансе друштвених
промена;
 Мисли су много суптилније;
 Истим речима се изражавају разни појмови;
 Приликом стварања правних норми, врше се
уопштавања;
 Речима се не може прецизно изразити оно што
творац жели (отуда јасне и нејасне норме,
бесмислене, противречне и неодређене).
 Правне норме које отежавају тумачење:
 Бесмислене (норма нема никаквог значења, па се не
може сазнати садржај психе која се исказује);
 Противречне (норма сама у себи може бити
противречна и тада се не може исправити);

 Неодређене (норме са разним значењем и
неодређеним појмовима – на пример: "Посебно
тежак случај", "Знатна имовинска штета", "Добар
привредник" и сл.);
 Норме са омашком, штампарске и друге грешке.
 Правила у процесу језичког тумачења:
 Језик у правној норми има исто значење, као и у
обичном говору;
 Језику треба дати посебно правно значење, само
ако га има у правној норми и уколико је одређено у
извесним актима;
 Знацима језика у истој правној норми не треба
давати различита значења.

 Језичко тумачење – нема сигурности да значење до
кога смо дошли представља право, да је истинито (зато
се, поред језичком, примењују и друга значења).
 Битно – утврдити оно значење правне норме које
одговара циљу норме.
 Врсте језичког тумачења:
 Екстензивно и рестриктивно;
 Везано и слободно;
 Субјективно и објективно;
 Статичко и еволуционистичко.

48. Екстензивно и рестриктивно тумачење права
 Екстензивно и рестриктивно тумачење – критеријум:

број објеката.
 Екстензивно (шире) тумачење – када се при
утврђивању правог значења правне норме даје речима
шире значење (обухвата више објеката).
 Рестриктивно (уже) тумачење – када се при утврђивању
правог значења правне норме даје уже значење
(значење које обухвата мање објеката).
 Средње (нормално, буквално) значење – обухвата
објекте који се нормално, просечно обухватају
дотичним значењем (то је значење које се нормално
даје речима).

49. Слободно и везано тумачење права
 Слободно и везано тумачење – критеријум: однос

према језичком значењу.
 Слободно тумачење – правда се променом
друштвених односа, који се брже мењају него правне
норме (право треба да одговори стварности и, због
тога, тумач не треба да буде везан правном нормом,
тј. њеним језичким значењима, већ да је слободно
тумачи).
 Слободно тумачење – настаје онда када тумач није
везан никаквим језичким тумачењем.

 Слободно тумачење – води слободном стварању права
(губи се суштина тумачења и могућност стабилности и
хијерархије у праву и држави).
 Везано тумачење – за право значење правне норме
узимамо једно од оних значења до којих смо дошли
путем језичког тумачења.
 Везано тумачење – даје већу сигурност (тумач је везан
значењима језичког тумачења, везан је за правну норму
и њено значење).
 Тумачење – утврђивање правог значења правне норме
(а не њено стварање).
 Тумач – мора да се креће у оквиру правне норме, њеног
текста, мора да тражи њено право значење.

50. Субјективно и објективно тумачење права
 Субјективно и објективно тумачење – критеријум: воља

 Субјективно тумачење – сматра за право значење
правне норме, оно значење које норма има за творца
(то је значење којој норми даје творац).
 Субјективно тумачење – правда се тиме да творац
ствара норме, да оне изражавају вољу творца, па је у
тумачењу потребно наћи оно значење, које ће тој вољи
одговарати.

 Воља творца – треба је тражити у речима, у правној
норми, у ономе што је творац изразио и стварно дао у
норми, а не оно што је хтео дати.
 Објективно тумачење – оно које право значење
правној норми даје по значењу које речи стварно имају,
шта саме речи значе.
 Право – изражава стварне друштвене односе (правна
норма мора бити израз тог стања, а не онога што је
творац хтео да она буде).
 Воља државе – није нешто ван друштвених односа.
 Субјективно тумачење – више долази до изражаја код
правних норми створених од приватних лица (ту се
воља субјекта, тј. творца норме нарочито изражава).

51. Статичко и еволуционистичко
тумачење права
 Статичко и еволуционистичко тумачење – критеријум:
време.
 Статичко тумачење – тумачење које право значење
правној норми даје по значењу које су речи имале у
моменту доношења норме (разлог за овакво тумачење
је правна сигурност).
 Еволуционистичко (динамичко) тумачење – оно које
право значење правној норми даје по значењу које речи
имају у тренутку тумачења.
 Еволуционистичко тумачење – прилагођавање права
животу (само уколико се то може учинити тумачењем).
 Еволуционистичко тумачење – не може мењати и
стварати право (то може учинити само творац
стварањем правних норми).

52. Логичко тумачење права
 Логичко тумачење – појављује се и у процесу самог

језичког тумачења (и језичко тумачење мора бити
логички исправно).
 Право – логичка целина правних ствари (у праву се не
може без логике).
 Логичко тумачење – утврђивање правог значења
правне норме путем закона логике.
 Правила логике – присутна у сваком тумачењу (без
логичког тумачења, не може се замислити процес
тумачења).
 Две врсте логичког тумачења:
 Проверавање значења добијеног другим тумачењем
и
 Добијање новог значења, до кога нисмо могли доћи
другим тумачењем.

 Логичко тумачење у ширем смислу – обухвата два
тумачења која су нарочито предмет теорије и праксе:
 Аналогија и
 Argumentum a contratio.
 Аналогија и argumentum a contratio – везани су за тзв.

правне празнине.
 Правна празнина – друштвени однос, који није
регулисан правном нормом, а интерес је државе да
буде решен (није сваки друштвени однос који је
нерегулисан правном нормом истовремено и правна
празнина).

 Врсте правних празнина:
 Претходне, тј. примарне (приликом регулисања
односа, може се десити да се не регулишу неки
односи);
 Накнадне, тј. секундарне (у току примене норми,
може се утврдити да неки однос није регулисан).
 Друге поделе правних празнина:
 Правне и неправне;
 Апсолутне и релативне и др.
 Модерно право – настоји да све односе регулише (то је,
међутим, немогуће, јер људи нису способни да
предвиде све моменте и да се сете свих чињеница,
живот је у вечитом покрету, јављају се нова питања,
нови односи и нови погледи).

 Правне празнине – могу се решити на два начина:
доношењем општег или конкретног правног акта (први
случај је исправнији).
 Општи правни акт – односи се на све грађане, а не на
одређено лице и случај.
 Доношење општег правног акта – дуг и спор поступак.
 Правна празнина – потребно је одмах решити однос
(зато се не доноси општи правни акт, него конкретни –
том приликом се примењују аналогија и argumentum a
contratio).
 Аналогија и argumentum a contratio – посебна тумачења
везана за специјалне случајеве правне празнине.

 Аналогија и argumentum a contratio – врсте логичког
тумачења.
 Врсте логичког тумачења:
 Аrgumentum a maiori ad minus (закључивање од већег
ка мањем);
 Аrgumentum a minori ad maius (закључивање од мањег
ка већем);
 Уско тумачење изузетака.

53. Аналогија (тумачење по сличности)
 Аналогија – тумачење које се појављује у случају правне

празнине (друштвени однос који није регулисан правном
нормом, решава се тако, што се на њега примењује
значење које се добило тумачењем правне норме, која
регулише сличан случај).
 Постоје два случаја – један, који представља празну
празнину (није регулисан правном нормом) и други,
сличан њему (регулисан правном нормом).
 Процес тумачења путем аналогије – неопходно
утврђивање сличности случајева, потом тумачењем норме
која регулише сличан случај, доћи до значења које се
примењује на случај који није регулисан правном нормом.

 Процес тумачења путем аналогије – употребљавају се
правила логике (то је, уствари, логичко тумачење).
 Аналогија – треба бити резервисан у погледу њене
потпуне оправданости.
 Процес тумачења путем аналогије – прилично сложен и
деликатан (потребно је тачно утврдити сличност
случајева, утврдити интерес да се случај реши и сл.).
 Аналогија – не решава правну празнину општом
правном нормом, већ конкретном (од стране тумача).
 Аналогија – у извесним гранама права се и не
примењује (на пример у кривичном праву, нема места
аналогији, нити постоје правне празнине).

 Аналогија – увек носи извесне елементе неодређености
(то може да доведе до врло незгодних последица у
кривичном праву).
 Подела аналогије – по разним критеријумима.
 Уобичајена подела аналогије:
 Законска (састоји се у примени значења, које се
добија тумачењем једне норме на правну празнину);
 Правна (састоји се у примени значења које се добија
тумачењем општег начела).
 Законска аналогија – сигурнија од правне аналогије
(код законске се значење добија тумачењем једне
ближе, конкретније норме, у односу на општа начела).

54. Argumentum a contrario (разлог супротности)
 Argumentum a contrario – тумачење супротно аналогији

(аналогија се изводи из сличности, аrgumentum a
contrario тумачи на основу супротности).
 Argumentum a contrario – на случај који није регулисан
правном нормом (правна празнина), а који је сличан
случају који је регулисан правном нормом, примењује
се норма која је супротна норми којом је регулисан
случај.
 Argumentum a contrario – тумачење врло непоуздано
(мање сигурно од аналогије – погрешно би било
закључити да оно што није регулисано правном
нормом, увек значи да је допуштено понашање које је
супротно од понашања које је регулисано правном
нормом).

 Примена аrgumentum a contrario – у случају односа
опште и посебне, тј. специјалне норме, која
представља изузетак у односу на општу (однос општег
закона, тј. lex generalis-a и специјалног закона, тј. lex
specialis-a).
 Принцип – важи специјални, а не општи закон (lex
specialis derogat legi generali).

55. Argumentum a maiori ad minus
(закључивање од већег ка мањем)
 Argumentum a maiori ad minus – састоји се у томе, да се

на основу ширег, већег, закључи уже, мање (пример:
ако норма субјекту даје већа овлашћења, закључује се
да субјект има и мања овлашћења).
 Argumentum a maiori ad minus – полази од тога да, ако
субјект више, онда може и мање (пример: ако норма
даје субјекту право својине, онда се закључује да
субјект има и право употребе ствари).

56. Argumentum a minori ad maius
(закључивање од мањег ка већем)
 Argumentum a minori ad maius – исто као претходно, али

у супротном смеру (док се код претходног тумачи и
закључује од већег, ширег ка мањем, ужем, овде се
закључује од мањег ка већем).
 Argumentum a minori ad maius – полази се од тога да,
ако субјект може мање, онда не може више (пример:
ако је нормом одређено да субјект може закључити
зајам до одређеног износа, онда се закључује да не
може закључити зајам преко тог износа).

57. Уско тумачење изузетака
(Exeptiones non sunt extendendae)
 Начело правне логике – изузетке у праву треба

тумачити уско.
 Појам изузетка – врло је тешко утврдити.
 Најбоље решење – тачно набрајање, одређивање
случајева који чине изузетке (тзв. таксативно
набрајање).
 Утврђивање изузетака данас – упоређивањем норми и
тумачењем.
 Право – одређена систематизована целина у којој
владају одређени принципи хијерархије норми и
једнакост субјеката.

 Изузеци - кваре наведену хијерархију и једнакост
(изузимају се одређени субјекти и односи од одређених
врста односа и општости).
 Изузетак – добија уже тумачење, ако је случај тачно
предвиђен као изузетак (изричито је речено да је норма
изузетак и да се примењује на тачно одређене
случајеве).
 Изузетак – може добити и шире тумачење, ако случај
није тачно предвиђен као изузетак (могуће је да се
сличне појаве подведу као изузетак – право се стално
развија, извесни односи који су били изузеци, развојем
друштвених односа, постају опште правило, а ранија
општа правила, могу постати изузеци).
 Судска пракса – тумачи изузетке и уско и широко.

58. Систематско тумачење права
 Систематско тумачење – утврђивање правог значења

правне норме путем повезивања правне норме која се
тумачи са другим нормама.
 Правне норме – различити делови, али међусобно
повезани и чине целину, тј. систем правних норми.
 Правна норма – не може се тумачити потпуно одвојено,
изоловано од осталих норми.
 Место правне норме – одређује се према акту у коме се
налази норма, као и месту на коме се налази правна
норма у самом акту (правне норме се повезују уставом,
законима и другим актима, а исто тако заузимају у
уставу, законима и другим актима одређено место).

 Тумачење норми – треба вршити по њиховој
унутрашњој и смисаоној повезаности (пример: ако
тумачимо извесну норму у браку или о односима
родитеља и деце, потребно је повезати све норме о
браку и односима родитеља и деце).
 Битно – утврђивање правог значења правне норме
(треба норму која се тумачи повезивати и тумачити је у
одређеном систему).

59. Историјско тумачење права
 Историјско тумачење – право настаје у одређеном

историјском тренутку (правне норме се стварају под
одређеним друштвеним условима, развијају се и
нестају).
 Историјско тумачење – води рачуна о историјским
елементима и утврђује право значење правне норме,
тражећи га у околностима под којима је норма стварана
и под којима се мења.
 Историјско тумачење – од великог значаја (ниједно
тумачење не може осветлити значење правне норме са
историјског аспекта, а право је историјска творевина).

 Језичко, логичко и систематско тумачење – посматрају
норму, онакву каква јесте, као нешто дато, створено (не
као друштвену творевину).
 Историјско тумачење – улази у друштвену страну
правне норме (испитује друштвене околности које су
биле од утицаја на доношење правне норме и њене
промене).
 Историјско тумачење – тумач стиче сазнања о
документованом стању, које је постојало у времену које
је претходило самом чину доношења, као и у времену
самог чина доношења правне норме.

60. Циљно (телеолошко) тумачење права
 Циљно тумачење – у тесној вези са историјским

тумачењем.
 Циљно тумачење – утврђивање правог значења правне
норме помоћу циља (има за задатак да утврди циљ
норме и да одреди као право оно значење које најбоље
одговара циљу норме и праву уопште).
 Циљно (тражи циљ) и историјско тумачење –
социолошког карактера.
 Циљ – социолошки фактор, а не нормативан фактор.
 Циљеви правних норми – врло различити (чисто
правни, политички, национални, економски, културни и
други).

 Сврха циљног тумачења – тачно утврђивање шта се
жели постићи доношењем и применом правне норме.
 Циљно тумачење – повезано са свим другим
тумачењима (оно је завршетак, круна у процесу
тумачења – сва се тумачења огледају, проверавају у
циљном тумачењу).
 Свако значење добијено путем других тумачења
(језичког, логичког, системског и историјског) – треба
проверити и утврдити право значење (с обзиром на
циљ који треба да се постигне применом правне
норме).
 Циљ државе – заштита и остварење њених интереса
(држава ствара право, сваку правну норму са
одређеним задатком и циљем).

 Циљно тумачење – врло тешко применити.
 Одређивање циља норме – веома сложен посао и
захтева велико социолошко знање тумача.
 Циљно тумачење – основно је да тумач пронађе оно
значење које ће најбоље остварити интерес државе.
 Државни интерес – није тачно одређен у свакој
ситуацији (друштвени односи се мењају, многобројни су
и разноврсни).
 Почетак устава – садржи норме које одређују циљ
уставним нормама (тумач се при тумачењу правних
норми тог акта мора држати одређеног циља, који је
одређен на почетку акта).

СИСТЕМ ПРАВА

61. Појам и значај система права
 Право – састављено од многобројних и разноврсних

норми (људи се по тим нормама понашају, поштују их
или не поштују – то све чини правни поредак).
 Право (одређење) – као друштвена појава, правни
поредак и систем општих правних норми, логички
сређена и непротивречна целина.
 Право – све су правне норме међусобно повезане и
зависне.
 Право – скуп општих и појединачних норми, општих и
појединачних правних аката.

 Систем права – скуп општих правних норми, сређених
по одређеним критеријумима у одређене мање и веће
групације, целине, тако да све скупа чине јединствену и
непротивречну целину.
 Предмет система права:
 Опште правне норме и акти;
 Појединачне правне норме и акти;
 Пракса државних органа;
 Правна наука – врши изучавање правних норми и аката
и врши њихову систематизацију.
 Изучавање права као система – од огромне важности
(све се правне норме обрађују, сређују, теоријски
објашњавају и ствара се одређени ред и јединствена
целина).

 Важност права – лежи у његовој примени (оно се и
ствара ради примене).
 Систем права – услов остваривања правног поретка.
 Систематизација права – не може без примене права
(та два елемента треба посматрати повезано, у
међусобном утицају и јединству).
 Правни систем – у сталној динамици (као последица
кретања друштва, друштвених односа и правних
норми).
 Стално доношење правних норми – захтева њихово
изучавање, стварање нових грана права, па и нових
систематизација.

62. Делови система права
 Систем права – састоји се од одређених елемената

(делова).
 Општа правна норма – почетни део, основни елемент
система права.
 Правне норме – везују се за одређене друштвене
односе које регулишу, чинећи одређене делове.
 Делови (елементи) система права – правна установа
(институт или институција), правна грана и правна
област (критеријум поделе: садржина друштвених
односа и садржина правних норми).

62.1. Правна установа
 Правна установа – скуп правних норми, којима се

регулише један исти друштвени однос или његов мањи
део, а заснива се на истим начелима.
 Правна установа – најмањи део правног система, који
даље улази у веће делове.
 Правне установе – многобројне и разноврсне (у
породичном праву имамо: брак, породицу,
старатељство, усвојење...; у имовинском праву имамо
својину, државину, уговор...).
 Врсте правних установа:
 Уже и шире;
 Ниже и више;
 Подела по садржини друштвеног односа.

62.2. Правна грана
 Правна грана – скуп више установа исте врсте

друштвених односа.
 Правна грана – скуп правних норми којима се регулише
иста врста друштвених односа по истим начелима
(уставно, управно, породично, имовинско и друго право).
 Правна грана – садржи правне установе (пример: у
породичном праву постоје брак, породица, старатељство
итд.)
 Раније – било је мало правних грана.
 Данас – постоје многе гране права (многобројни
друштвени односи се регулишу правним нормама).
 У почетку – постојале су две основне гране права:
грађанско и кривично.
 Касније – многе гране права су настале одвајањем од
старих права.

62.3. Правна област
 Подела у правном систему на правне области –

најшири, највећи део, тј. елемент у правном систему.
 Правна област – садржи већи број правних грана исте
области друштвених односа.
 Правна област – скуп норми, којима се регулишу читаве
области истих друштвених односа на истим
принципима (у тим областима гране се повезују по
одређеним обележјима – пример: област унутрашње
јавно право обухвата све гране права које важе унутар
одређене државе или процесно право, садржи све
гране које регулишу поступак, као што су кривично
процесно право, грађанско процесно право и сл).

 Подела на правне области:
 Унутрашње и међународно право;
 Материјално и формално право;
 Јавно и приватно право.
 Унутрашње (интерно) право – скуп правних норми које
регулишу односе унутар државе (уставно, кривично,
радно, породично и друга права).
 Међународно право – скуп правних норми које регулишу
односе између држава.
 Подела међународног права – међународно јавно и
међународно приватно (две основне гране међународног
права).
 Међународно јавно право – садржи правне норме које
регулишу односе између држава, норме које регулишу
организацију и делатност међународних организација и
норме које регулишу решавање спорова међу државама.

 Основни акти међународног права – уговори, повеље,
декларације, резолуције итд.
 Међународно приватно право – правне норме које
регулишу односе између приватних субјеката и односе
између правних лица са елементом иностраности.
 Друге гране међународног права – међународно
привредно, међународно кривично итд.
 Материјално право – норме које регулишу права и обавезе
субјекта у праву (то је садржина, тј. материја права –
пример: права и обавезе супружника, родитеља и деце,
купца и продавца, зајмодавца и зајмопримца итд).
 Материјално право – примарна област.

 Формално (процесно) право – скуп норми који регулише
односе између субјеката у остварењу права и обавеза,
материјалног права.
 Формално (процесно) право – секундарна област
(претпоставља материјално право).
 Формално (процесно) право – регулише поступак, процес;
то је право о поступку.
 Материјално и формално право – треба их посматрати у
одређеној повезаности и јединству (између њих постоји
нераскидива веза).

 Критеријуми поделе на јавно и приватно право:
 Интерес који се штити правним нормама – јавно
право чине норме које штите државне, тј. опште
интересе, а приватно право норме које штите приватне
интересе, тј. интересе приватних лица;
 Субјекти у правним односима – јавно право је оно у
коме је субјект држава, а приватно у коме је субјект
приватно лице;
 Власт – јавно право чине норме у којима субјект врши
власт, а приватно у којима субјекти не врше власт, него
долази до сагласности воља међу субјектима.

ВЕЛИКИ ПРАВНИ СИСТЕМИ

63. Појам и обележја великих правних система
 Велики (главни) правни системи – њихов квалитет се

достиже превазилажењем националног правног
поретка, ван граница одређене државе и његовим
ширењем популарности на више других држава.
 Постојање посебних правних система – од посебног
значаја приликом проучавања сопственог, домаћег
права.
 Исправна оцена домаћег права – неопходно је узети у
обзир страно право (употреба упоредно-правног
метода).

 Прихватање туђих решења (без вођења рачуна о
специфичностима сопственог друштвеног миљеа) –
лош начин стварања правног система (готово исто као
и игнорисање свега што превазилази границе
сопствене аутохтоности).
 Компарација – доводи до пуног ефекта уобличавања
домаћих правних решења (наравно, то никако не значи
обавезу насумичног прихватања свега онога што је
дало добар резултат у праву неке друге државе).
 Некритичко, сирово копирање иностраних правних
решења – доводи до негативних ефеката (овакве
појаве су нарочито присутне у тзв. транзиционим
друштвима, међу које спада и Србија).

64. Класификација великих правних система
 Критеријуми класификације:
 Врсте друштвених односа;
 Историјски услови под којима се стварало право;
 Традиција народа и његови обичаји;
 Утицај разних правних система и правни извори;
 Култура једног народа итд.
 Континентални правни систем – развио се

рецепцијом римском права (највише се развио у
Европи, па отуда и назив европско-континентални, али
га сусрећемо под утицајем колонизације и ван
европских земаља).

 Карактеристике – то је писано, строго право, које
искључује судијско стварање права (то право је
кодификовано или тежи кодификацији).
 Континентални правни систем – није хомоген (разликује
се подручје француског, аустријског и других права).
 Судска улога у европско-континенталном правном
систему – само у тумачењу, а не и у стварању права
(битна разлика између европско-континенталног и
англо-саксонског правног система).
 Англо-саксонски (англо-амерички) правни систем –
поникао у Енглеској и у примени је и код држава које су
биле или су и даље с њом у заједници.

 Англо-саксонски (англо-амерички) правни систем –
углавном хомоген систем (примењује се и у САД-у, уз
извесна одступања – зато се зове англо-амерички).
 Англо-саксонски правни систем – обухвата државе
англо-саксонског порекла (постоји и назив common law
који влада у Енглеској, док назив anglo-american law
влада у америчкој литератури).
 Сommon law – основни и најважнији део овог система.
 Основна црта овог система – то је судијско право,
право стварано кроз судство и обичаје; то није строго и
кодификовано право (као што је случај са
континенталним системом).

 Енглеско право – стварало се и развијало на
својеврстан начин, без утицаја и рецепције неког другог.
 Европско-континентално право – развијало се под
утицајем римског права и његовом рецепцијом.
 Енглеско право – развијало се без утицаја римског
права и његове рецепције (стварало се из обичаја, тј.
обичајних норми).
 Две карактеристике битне за стварање енглеског
права:
 Стварало се из обичаја;
 Јак утицај суда (право се стварало у суду).
 Право САД-а – у почетку, када се стварала држава од
енглеских колонија, нарочито је било под утицајем
енглеског права (обичаји и правила староседелаца нису
могла да утичу).

 Систем исламског права и верска и традиционална
права:
 Исламско право – обухвата многобројне исламске земље,
али има и држава чији су народи примили ислам, али не и
исламско право.
 Исламско право – у исламским земљама је постало
државно право, а у исто време је право исламске вере.
 Исламско право – врло сложено и има више варијанти.
 Традиционална обичајна права – појављују се нарочито у
земљама у развоју (та права носе племенски и верски
карактер и постоје поред правних система одређене
државе).
 Бивше колонизоване земље – задржале правни систем
колонизатора (у тим државама се појављује
континентално, енглеско или исламско право, као главни
правни систем, а традиционална обичајна и верска права,
као допуна).

ТЕОРИЈЕ О ПРАВУ

65. Античка гледишта о праву
 Држава и право – увек су били у центру изучавања

многих мислилаца, филозофа, теоретичара,
политичара, разних стручњака и практичара.
 Проблем државе и права – заокупљао мислиоце још од
Платона и Аристотела, па све до данашњих дана.
 Прва теоријска схватања посвећена праву (као и
држави и политици) – везујемо за антички период.
 Антички период – велико изучавање државе и права.
 Античка гледишта – имају много елемената
идеалистичког, религиозног, социолошког,
нормативистичког и материјалистичког схватања (све је
то неодвојено, неиздиференцирано).

 Платон и Аристотел – оставили су човечанству огромно
богатство мисли, решених проблема на одређени начин
(то је представљало клицу многих теорија и схватања о
држави и праву).
 Платон (Сократов ученик) – аристократа по пореклу,
предлаже да на челу државе буду филозофи, иза њих
војници и на крају привредници, док су робови ван свих
слојева (чувено дело "Држава" – ставља филозофе
изнад закона).
 Платон – морални закон је основни закон, ставља закон
изнад људи (познато дело "Закони").

 Аристотел (Платонов ученик) – велики мислилац и
филозоф старе Грчке, бавио се проблемима државе и
права.
 Аристотел – схватао државу као природну нужност; по
њему "човек је политичка личност, човек не може без
државе".
 Аристотел (чувено дело "Политика") – није дао државу
каква треба да буде, већ онакву каква јесте (посматрао
је државу реалистички).
 Софисти – проучавају право; ударили су темељ тзв.
"теорији природног права".
 Идеја природног права – потиче од старих грчких
филозофа демократске линије.

 Антички свет – постоје два права: једно, које стварају
људи и друго, више право (по некима божанског
порекла, а по другима природног порекла и разумног
реда који влада у природи).
 Платоново и Аристотелово учење – најчешће везују за
државу, мада они имају велики допринос и у
проучавању права.
 Платон и Аристотел – велики допринос у проучавању
права.
 Платон (дело "Закони") – изложио становишта о
породичном, грађанском, кривичном и другом праву, о
законодавству, правној техници и другим питањима.

 Платон – исправно схватио право као оруђе политике, а
не као њену ствар по себи и за себе (у делу "Закони"
изложио цео правни систем за који је сматрао да је
најбољи и да треба да постоји у његовој идеалној
држави).
 Аристотел – усваја идеју природног права.
 Аристотел – поделио целокупно право на две врсте:
опште и посебно (опште право – неписано, засновано
на природи ствари, садржи основне принципе морала
без којих човек не може бити добар и то је право више
од права које стварају људи, јер је општеважеће и
обавезно; посебно право – позитивно право појединих
држава, које може прихватити или не прихватити опште
право, бити сагласно са њим или противречно њему).

 Римски правници – прихватили идеју природног права.
 "Ius civile" – право које је било јако формалистичко и
регулисало односе Римљана.
 "Ius gentium" – право које је регулисало односе римских
грађана и странаца.
 Проучавање права од стране Римљана – посебан
допринос у тој области.
 Римљани – били су, пре свега, практичари, а мање
теоретичари и филозофи (то се огледало и у области
државе и права).
 Римљани – нису много изучавали државу, већ право
(оно се изучавало догматском методом, практично,
онако како је изражено у нормама).

66. Средњевековне теорије о праву
 Феудализам – представља стагнирање.

 Владавина религије Средњег века – није могла створити
услове за напредне теорије.
 Свети Августин – стао у одбрану хришћанске религије и
цркве (чије је проповедник и члан био).
 Августин – први систематизовао хришћанска учења о
држави (објашњава људско друштво и државну
организацију као Божију вољу).
 Августиново "учење о предестинацији" – "ток историје
човечанства, као и сваког људског бића, унапред је
одређен Божијом вољом".
 Феудална гледишта – свака власт потиче од Бога.

 Идеје Платона и Аристотела - државом треба да влада
посебан слој управљача, које је Бог обдарио
способношћу (подударност са феудалним гледиштима).
 Тома Аквински – извршио систематизацију целокупне
католичке филозофије.
 Тома Аквински – заступа теорију природног права
(разликује вечно право, оличено у Божијем разуму, које
влада читавим друштвом и природом и право у ужем
смислу, везано за људе).
 Посебно место – школе глосатора, постглосатора и
француска школа елегантне јуриспруденције.

 Школа глосатора – темељи своју делатност на
Јустинијановом кодексу, некритички усваја текст, уз
дописивање дословног схватања значења његових
правила.
 Постглосатори – обезбедили су континуитет и
наставили традицију својих претходника (осим
примарног, грађанског права, издвајају државно, тј.
јавно право, опште право, као и национално, тј.
унутрашње право).
 Француска фине (елегантне) јуриспруденције – даје
нови подстицај за развој правне мисли (више се не
врши коментарисање без критике, чини се дубљи
мисаони напор и настају посебни правни институти).

 Црква у феудализму – имала је невероватно значајан
положај и улогу у духовној, верској и световној сфери
живота.
 XIV век – улога цркве све више опада, долази до
јачања државне власти и одвајања цркве од државе.
 XIV и XV век – опадање феудализма и прелазак у
капиталистичко друштво.
 Данте, велики светски песник (дело "Божанствена
комедија") – даје идеју о универзалној светској држави
(истиче монархију као власт једног лица, над свим
људима и свим стварима).

67. Нововековне теорије о праву
 Настанак капитализма и буржоаског друштва –

настанак многобројних теорија о држави и праву
(буржоаска схватања настоје да оправдају своју
државу и право, а настају и социјалистичка гледишта,
почев од социјалиста утописта, па све до
марксистичке теорије о држави и праву).
 Капитализам – довео до огромних, револуционарних
промена.
 Државе – све су јаче, огромне организације са
великом силом.
 Држава и право – изучавају се сасвим другим
методама (напушта се схоластика и мистика, а
прихвата се емпиризам).

 Класификација теорија о држави и праву:
 Природно-правна теорија (Хуго Гроцијус, Барух де
Спиноза, Томас Хобс, Џон Лок, Самјуел Пуфендорф,
Лајбниц, Волтер, Шарл Монтескје, Жан Жак Русо);
 Историјско-правна школа (Џереми Бентам, Бенжамен
Констан, Густав Хуго, Имануел Кант, Фихте, Вилхелм
Хегел);
 Императивна теорија права;
 Психолошке теорије (Леон Петражицки, А. И. Денисов);
 Социолошке теорије (Леон Диги, Рудолф Јеринг);
 Догматско-нормативистичке теорије (Ханс Келзен);
 Радбрухова теорија права (Густав Радбрух);
 Правни фактицизам (Стучка Пашуканис, Хегестрен,
Вилхелм Лундстет);
 Интегрална теорија о праву.

Uvod Pravo - Prezentacija NS

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Uvod Pravo - Prezentacija NS

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УВОД У ПРАВО

Aсс. мср Милица Васић

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 1

1. Правне науке и њихова подела

ОДНОС ДРЖАВЕ И ПРАВА

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 2

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 3

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 4

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 5

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 6

ВРСТЕ ТУМАЧЕЊА ПРАВА

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 7

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 8

ВЕЛИКИ ПРАВНИ СИСТЕМИ

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 9

Врста и ниво студија:

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 10

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 11

Методе извођења наставе:

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 12

В. Кутлешић, Д. Голић, Увод у право, Правни факултет за

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 13

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 15

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 17

 Правна наука – једна од најважнијих и најстаријих врста

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 18

Шта је дакле време? Ако ме нико не упита знам, али ако

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 19

 Конкретно-правне (изучавају одређену конкретну

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 20

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 21

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 22

 Увод у право – основна, општа и уводна правна наука.

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 23

 Увод у право – теоријска дисциплина.

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 24

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 25

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 26

 Увод у право, као засебна правна наука и посебан

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 27

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 28

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 29

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 30

 Предмет сваке науке – тачно и прецизно одређен део

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 31

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 32

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 33

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 34

 Свака наука - има свој посебни метод, али користи и

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 35

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 36

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 37

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 38

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 39

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 40

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 41

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 42

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 43

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 44

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 45

 Држава и право – припадају роду најстаријих

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 46

Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду 47