Природне карактеристике:

• Природа Војводине је само привидно монотона и једноставна.

Војводина је мале надморске висине (75-200 m), па до 641 m (Вршачке
планине – Гудурићев врх), која представља највишу тачку Баната и целе
Војводине. Најнижа тачка је ушће реке Нере у Дунав.
• У геолошкој грађи Фрушке горе и Вршачких планина учествују
палеозојски шкриљци, мезозојски кречњаци и неогени седименти. По
дну војвођанске равнице до 3500 m дубине леже морски и језерски
седименти ( потичу из морске и језерске фазе постојања Панонског
мора). Преко њих су наталожене огромне наслаге песка и леса (из
плеистоцене фазе када је глацијација захватала планине које окружују
Панонски басен). У алувијалним равнима река наталожене су моћне
наслаге шљунка, песка и муља.
• Рељеф – у рељефу Војводине истичу се острвске планине, пешчаре,
лесне заравни, лесне терасе и алувијалне равни већих река.
• Острвске планине представљају остатке старог спуштеног Панонског
копна, које је настало Херцинском орогенезом. То су Фрушка гора (539 m)
и Вршачке планине (641 m).

Вршачке планине (слика лево) и Фрушка гора (слика десно)

• Пешчаре представљају еолске елементе рељефа. У Војводини то су:
Банатска или Делиблатска пешчара – у јужном Банату, правац пружања
северозапад – југоисток. Састоји се од дина које се издижу и до 60 m
висине. Некада је ту био жив, покретан песак, а тек у 19. веку је почело
пошумљавање пешчаре шумском и травном вегетацијом. По ободу
пешчаре подигнути су воћњаци и виногради. Проблем пешчара је
недостатак површинске воде, а решење је бушење бунара, јер се
подземне воде налазе на 50 m дубине.
 Бачка или Суботичка пешчара – протеже се од Суботице до Баје,
Сегедина и Будимпеште. У рељефу има дина и утолеглица између њих.
По пешчари су подигнути воћњаци и виногради.
Рамско-голубачка пешчара – налази се испред улаза Дунава у Ђердап.
Обухвата Рамску, Голубачку, Градиштанску и Пожеженску пешчару. Дине
ове пешчаре су 60 m висине.

Банатска пешчара (слике лево), Суботичка (горе десно) и Градиштанска

пешчара (доле десно)
• Лесне заравни – на простору Војводине их има 5. То су:
Банатска лесна зараван – у јужном Банату, опкољава Банатску пешчару.
Дебљина леса је до 40 m висине. Реком Тамиш је пресечена и од ње се
одваја Тамишка лесна зараван или плато.
Тамишка лесна зараван се простире између Бегеја и Тамиша. Дебљина
леса износи 25 m.
Тителска лесна зараван или Тителски брег – северно од ушћа Тисе у
Дунав. Изнад Тисе се диже стрми одсек, где дебљина леса износи 60 m.
Бачка или Телечка лесна зараван – захвата средишњи
део северне Бачке, пружа се јужно од Бачке пешчаре између Дунава, Тисе
и бачких канала. На овој лесној заравни развијен је чернозем.
Сремска лесна зараван – протеже се од Земуна до
Вуковара и прекрива јужне падине Фрушке горе. Зато је она на југу благих
страна, а северна страна планине је стрма, јер је подсеца Дунав. Такође је
развијен чернозем.

Банатска лесна зараван

Слике и снимци Бачке или Телечке лесне заравни (слике горе) и Сремске
лесне заравни (слике доле)
Тителска лесна зараван или Тителски брег
• Алувијалне равни су најниже (70-90 m) и најмлађе облике рељефа. То су
широке наносне равнице око великих река Дунава, Тисе, Саве, Тамиша,
Бегеја. Састоје се од речних наноса глине, песка и леса. Обрасле су
шумама и трском. При високим водама, често су плављене. Уколико су
периодично плављене, алувијалне равни су најплоднија земљишта.

Алувијалне равни Тисе (слика лево),

Дунава код Футога ( горе десно) и
Саве код Београда ( доле десно)