FAKTORI RAZVITKA LIČNOSTI

U odlučujuće faktore razvitka jedne

ličnosti spadaju nasledje, društvena
sredina, vaspitanje i stvaralačka
aktivnost vaspitanika.
 Nasledje kao faktor razvitka ličnosti
 Kao nasledjeno ne može se označiti sve
što dete donosi rodjenjem na svet. Mnogo
toga ne mora biti nasledjeno dobijeno od
predaka, već stečeno u prenatalnom
periodu.

 Pedagogiju interesuju biološki činioci

koji se nasledjuju od predaka i odredjuju
razvitak jedne ličnosti, a to su: telesna
konstitucija, nervni i endokrini sistem.
 Za formiranje ličnosti najvažnije su
dispozicije.

 Dispozicije su nasleđena anatomsko –

fiziološka organizacija i struktura nervnog
sistema, bilo u celini, bilo samo pojedinih
delova tog sistema.

 Postoje i stečene dispozicije. Kod ovih

dispozicija promene u nervnom sistemu nisu
rezultat nasledja već uticaja koje sama
jedinka trpi. One su stečene bilo pre, bilo
posle rođenja.
Uloga društvene sredine u razvitku ličnosti

 Faktori sredine koji utiču na individuu nazivaju se

spoljni faktori, a oni nasledni su unutrašnji faktori.

 Proučavanja pokazuju da uticaji klime i prirode koja

čovaka okružuje imaju značaja za razvitak ličnosti.

 Uticaji društvene sredine nazivaju se socijalni faktori, a

nasleđeni biološki.

 Nepravilno je razdvajati nasleđe i društvenu sredinu.

Vaspitanje kao faktor razvoja ličnosti

 Kada je reč o vaspitanju obično se misli samo na

školu, školski sistem, nastavu.Ti faktori jesu
značajni, ali nisu jedini.Uz školu, posebno važan
faktor, trba pomenuti porodicu, predškolske
ustaove, vanškolske vaspitne ustanove,
organizacije i društva, štampu, mas – medije. Svi
ovi faktori trbalo bi da deluju vaspitno.
 Svesna stvaralačka aktivnost kao
faktor razvitka ličnosti
 Najveći značaj za razvitak ličnosti ima
stvaralačka aktivnost, koja je jedini put i
sredstvo razvitka svake ličnosti.
 Da bi se shvatio put čovekovog razvoja,
naročito stvaralačkog potrebno je
razmotriti tri sledeća faktora tog razvitka:
1. Šta je čovek bio na početku?
2. Šta je uradio?
3. Šta je postao?
 Opšta aktivnost koja obezbeđuje razvitak
ličnosti u celini i koja je neophodna
svakom, jeste učenje. Zboga se i kaže da
je učenje opšti uslov za razvijanje svake
ličnosti.
 Jednostrana shvatanja faktora
razvitka ličnosti
 Postoje tri osnovne grupe shvatanja o
faktorima razvitka i formiranja ličnosti, to
su:
- Nativističke
- Empirističke
- Teorija konvergencije
 Nativistička shvatanja

 Shvatanje po kojima nasleđe, odnosno

unutrašnji faktori, imaju presudan značaj za
razvitak individue poznata su kao
nativistička shvatanja.(nativus – urođen).

 U doba feudalizma, kada je društvo

podeljeno na klase, javlja se teorija “plave
krvi” i teorija o prvom grehu, koju prihvata
crkva.
 Teorije u buržoaziji:
- Lambrozova teorija o “urođenim zločincima”
- Krečmerova konstituciona teorija
- Vajningerova teorija o urođenosti karaktera.

Zadatak ovih teorija je da uticaje socijalnih

faktora prikažu kao uticaje bioloških faktora, da
razvitak ličnosti i njen položaj u društvu prikažu
kao nešto što ne zavisi od ljudi i društva već od
nečega što je van njihovih domašaja i čemu,
usled toga, čovek ne trba da se suprotstavlja,
već mu se mora pokoriti.
 Empiristička shvatanja
 Empiristička teorija u prvom planu ističe sredinu,
tj. spoljašnje faktore kao najznačajnije u razvoju
ličnosti.Naziva se još i teorija miljea (milje-sredina
u kojoj čovek živi) i teorija okoline. Ova koncepcija
je jednostrana, na njoj se zasniva pedagoški
optimizam i teorija o svemoći vaspitanja.

 Jedan od istaknutih predstavnika empirizma je

Dzon Lok sa svojom senzualističko- empirističkom
teorijom o poreklu, koji tvrdi da ni jedna ljudska
ideja nije urođena već stečena.
 Što se tiče uloge sredine, Lok u njoj gleda moćan
faktor uticaja na razvoj ličnosti. Za njega je
sredina nepromenljiva. Prelaz iz manje kulturne
sredine u kulturniju je nemoguć. Polazeći od
njegovih postavki, francuski materijalisti XVIII
veka izgradili su teoriju o svemoći vaspitanja pod
kojom podrazumevaju organizovanost sredine i
uticaja koji se vrše na vaspitanika.
Teoretičari XVIII veka nisu na isti način shvatali
ulogu nasleđa, sredine i vaspitanja.
Dok Helvecije pridaje isključivi značaj
društvenopolitičkim okolnostima, ekonomskim
uslovima života, smatrajući da razlika u ljudskim
sposobnostima potiče od različitog vaspitanja,
Didro i Holbah smatraju da objašnjenje ovih
razlika ne treba tražiti samo u vaspitanju i sredini
nego i u nasleđu, u osobenostima struktura, u
fizičkoj organizaciji.
 Teorija konvergencije
 Ova teorija u buržoaskom društvu
predstavlja pokušaj pronalaženja nekog
srednjeg, kompromisnog rešenja u
isticanju faktora razvoja ličnosti tj. da se
prizna značaj i uticaj i nasleđa i društvene
sredine. Ovu teoriju formulisao je psiholog
Viljem Štern.
 Unutrašnjem faktoru tj. nasleđu Štern
pridaje mnogo veći, odlučujući značaj.

 Spoljašnji faktor, tj. sredina, ne može po

njemu ništa bitno izmeniti u razvoju, već
samo pruža materijal koji unutrašnji faktor
može, ali ne mora asimilovati.

 Štern smatra da u razvoju i formiranju

ličnosti udela imaju i nasleđe i sredina.