Read without ads and support Scribd by becoming a Scribd Premium Reader.
See Premium Plans
 
PSIHODIJAGNOSTIKA OPŠTI DEO pouzdan odnos. Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim disciplinama smatramodirektivnom i odlu
č
uju
ć
om. Ako imamo u vidu da klini
č
ki metod ve
ć č
etiri decenije ima svoje inesto van granicazdravstvenih ustanova kao „metod procene", onda je besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena„klini
č
ka", ili obrnuto, daje klini
č
ki metod ono što jeste zato što koristi „klini
č
ki" instrumentalijum. Zaklju
čić
emonašu analizu tvrdnjom da suština klini
č
ke metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj šemi.Šire posmatrano, klini
č
ki metod može da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da posluži kao sredstvo prou
č
avanja isaznavanja li
č
nosti. U tom smislu je sasvim izlišno upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je ve
ćuč
injeno i ta forma klini
č
kog metoda je nazvana metodom procene li
č
nosti. Promašaj je na
č
injen vezivanjemmetoda procene li
č
nosti za jedan cilj, za predvi
đ
anje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestiže fantazije.Smatramo da postoji mogu
ć
nost da klini
č
ki metod opstane u arsenalu psihološke nauke, nezavisno od psihopatologije kao sadržaja i nezavisno od predvi
đ
anja kao vrhunskog nau
č
nog kriterijuma vrednosti. Presedan zatakav koncept dao je još Mari (Murray, 1938).KRITIKA KLINI
Č
KOG METODAKlini
č
ki metod naj
č
eš
ć
e kritikuju oni koji se najviše i služe njim. Razlog za kritiku nije teško prona
ć
i, naro
č
ito akoste posle velikih napora i mnogo
č
asova ispitivanja utvrdili da je vaše razumevanje slu
č
aja ostalo, uprkos mnogimnovim podacima, prakti
č
no na istom. Zanemari
ć
emo ovu vrstu kriti
č
nosti frustriranog prakti
č
ara jer nijekonstruktivna, ne nudi nikakvo rešenje ni u perspektivi. Tako
đ
e nas, na ovom mestu, ne zanimaju ocene pisacarevijalnih prikaza validacionih istraživanja klini
č
kog metoda. O ovome
ć
e biti reci kasnije. Zato
ć
emo pažnjuobratiti na mišljenja metodologa istraživa
č
a. Najoštriji stav prema klini
č
kom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On, istina, nije klini
č
ki psiholog prakti
č
ar, alisu njegovo interesovanje za probleme li
č
nosti i njegovi metodski doprinosi kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir.Katel ovako piše:Za mene je.o
č
igledno da ne postoji poseban klini
č
ki metod (podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijskemetode, jer kada se on svede na suštinu onda vidimo daje identi
č
an sa multivarijanmom metodom. Redukcionizamnije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, ima
ć
emo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge kojisu redukciju prihvatili kao ubedljivo nau
č
no rešenje i u psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi slede
ć
eargumente.1. Daje nužno i dovoljno da za ispitivanje li
č
nosti koristimo slede
ć
a tri izvora informacija: a) biografske podatke(uzdužni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne testove (popre
č
ni presek).2. Da se merenje i obrada rezultata može izvršiti primenom posebne vrste faktorske analize (multivarijantnomanalizom).3. Da se interpretacija dobijenih rezultata može korektno obaviti pomo
ć
u odgovaraju
ć
e teorije li
č
nosti (Katel,naravno, predlaže svoju.)16Katel je u pravu stoje izdvojio tri kriti
č
ne faze klini
č
ke metode: prikupljanje informacija, obradu podataka iinterpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je možda u pravu što se ti
č
e pravca tehnološkograzvoja koji bi u budu
ć
nosti mogao da se ostvari. Nije isklju
č
eno da u toj budu
ć
nosti klini
č
ki metod budeformalizovan postupcima koje je Katel opisao. Me
đ
utim, zabluda je da klini
č
ki metod izgleda tako kako nam gaKatel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjedna
č
avati klini
č
ki metod koji ve
ć
 postoji u stvarnosti sa projektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stvarni oblik proglasimo za privid, a Katelov projekt za suštinu. Najzad, prošlo je ve
ć
dvadeset godina od vremena kada je Katel publikovao ove svoje ideje, atragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvažnije je što se ova kritika stvarno odnosi samo na jedandeo klini
č
kog metoda u psihijatriji i klini
č
koj psihologiji, na tehnološki deo. Onaj osnovni, naturalisti
č
ki deoklini
č
kog metoda ne može da se ukida ni kritikom, a verovatno ni tehnološkim razvojem, barem ne u potpunosti.Sa sli
č
nih scientisti
č
ko statisti
č
kih pozicija klini
č
ki metod su kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli(Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da klini
č
ki metod postoji, ali su prigovorili daje „mekan", daje prijem
č
ivza subjektivne i nenau
č
ne uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je klini
č
ki metod neekonomi
č
an i da je mogu
ć
estvoriti jednu bolju, statisti
č
ku alternativu koja bi postoje
ć
i klini
č
ki metod u
č
inila izlišnim. Mada su ovi autori manjeekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je klini
č
ki metod, u svojoj sadašnjoj formi,nepotreban, i drugo uverenje, da se može zameniti boljim na statisti
č
kim osnovama. Zanimljivo je da klini
č
ari,lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da u
č
ine u budu
ć
nosti, ali da to nezna
č
i da
ć
e
č
ovek, klini
č
ar, i njegov klini
č
ki metod postati nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna seodnosi na ocenu nau
č
ne tehnologije u ovom trenutku i mogu
ć
nosti da se bitno unapredi sada postoje
ć
i klini
č
kimetod u psihijatriji i klini
č
koj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred usvojene tehnologije i dajeosavremenjivanjem dijagnosti
č
ke tehnologije mogu
ć
e ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedantakav nau
č
no tehnološki program. O tome
ć
emo više pro
č
itati kasnije. Druga je stvar više principijelna. Scien-tisti
č
ki optimizam koji najviše sre
ć
emo kod ameri
č
kih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa klini
č
kogmetoda, naturalisti
č
ki i psihotehni
č
ki, posmatraju kao antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dužnost dauklone
č
oveka i njegov nesavršeni naturalisti
č
ki na
č
in saznavanja i da ga zamene nau
č
no tehnološkim. Izgleda namda je kod takvih istraživa
č
a razvijeno uverenje da je dijagnosti
č
ar najve
ć
a smetnja postavljanju ta
č
ne dijagnoze. Taj je stav obi
č
no povezan sa stavom: „Budu
ć
nost je ve
ć
po
č
ela, nemojmo
č
ekati slede
ć
a pokolenja, uradimo to sada!"Medu kriti
č
arima klini
č
kog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj autor uzima na nišan
 
naturalisti
č
ki karakter klini
č
kog metoda. Po njegovom mišljenju klini
č
ki metod nema nau
č
nu osnovu i produkt jeempirizma i voluntarizma. Mada je bez nau
č
ne teorijske i metodološke osnove, ljudi obuzeti sop-stvenom važnoš
ć
u prihvataju se rešavanja složenih zadataka na ovaj na
č
in, u dubokom uverenju da rade ispravno. Sve to mora da sezaustavi, savetuje Ajzenk,1 zameni pravim nau
č
nim pristupom. Namesto proizvoljnosti moraju se usvojiti2 Psihodijagnustika 17
č
injenice koje su priznate u nauci i moraju se postaviti u osnovu metoda principi koji su eksperimentalno i statisti
č
ki provereni. Ajzenk se zalaže za na
č
elo prime-njene nauke, što zna
č
i da odbacuje improvizacije, intuitivne inovacije bez prethodne provere i svako proširivanje polja delatnosti koja nema
č
vrstu osnovu u empirijskoj nauci. Savremenaklini
č
ka psihologija je, prema oceni Ajzenka, zastranila. U njoj je prevagnulo klini
č
ko nad psihološkim, veština,improvizacija i empirizam nad naukom. Jedini ispravni put kojim se može kretati klini
č
ki metod u psihologiji i psihijatriji je prihvatanje teorija u
č
enja, prihvatanje verifikacije putem nau
č
nih eksperimenata i prihvatanje faktorskeanalize (kanoni
č
ke analize) kao statisti
č
kog sredstva. Kada sve to bude ostvareno, polje rada
ć
e biti uže nego danas,ali
ć
e metod saznanja i intervencije biti solidan i rezultati nau
č
no predvidljivi, pogodni za kontrolu i obradu radidaljeg usavršavanja principa rada.Ako iznete kriti
č
ke zamerke upu
ć
ene klini
č
kom metodu povežemo, onda iz njih saznajemo da su kriti
č
arinezadovoljni
č
injenicom da se on razlikuje od eksperimentalnog i statisti
č
kog metoda. Ovi kriti
č
ari bi, kako izgleda, bili zadovoljni kada bi „ukinuli" klini
č
ki metod, a mesto njega sintetizirali jedan spoj „nau
č
nog", to jest statisti
č
kog ieksperimentalnog metoda. To što najviše smeta je subjektivna komponenta klini
č
kog metoda, naturalizam i samdijagnosti
č
ar u dirigentskoj funkciji. Ma koliko da poštujemo nauku i nau
č
nost, ma koliko da smo svesni slabosti igrešaka
č
oveka u radu, mišljenju, procenama i donošenju odluka, ne
č
ini nam se opravdan zahtev da redukujemometode psihologije na predloženi na
č
in. Mada zamerke koje se iznose na teret klini
č
kog metoda uglavnom prih-vatamo, ponu
đ
eni recepti i zaklju
č
ci tako
đ
e nisu bez mana. Klini
č
ka psihologija ne mora da bude primenjena naukau smislu zatvorenog sistema u kome „Teorija" sve zna, a „Metod" sve može, pa se praksa svodi na to da „Teorija" i„Metod" igraju ping-pong dobacuju
ć
i jedno drugom „Pojave" kao lopticu. U psihologiji, kao i u psihijatriji, imamnogo
č
ega što još nije uhva
ć
eno ni u teoriju ni u metod. Tu slobodu realnog sveta moramo poštovati ravnopravnosa poštovanjem prema nauci, to jest teoriji i metodu. Otvorenost psihologa i psihijatara prema tom „nascentnomsvetu" nije njihov minus. Što takav stav vre
đ
a scientiste, to je njihov problem. Ne vidimo razloge da napustimootvoreno posmatranje sveta, istraživa
č
ki, Ijubo-pitljivi, ljudski i nedogmatizovani pogled na ljude koji su u ulozitražioca pomo
ć
i. Klini
č
ka psihologija i klini
č
ki metod bez eksplorativne otvorenosti zaista bi se strovalili u statistikui eksperiment, bez ostatka ali, to ne bi bio trijumf nauke nego poraz psihologije. Smatramo da je klini
č
koj psihologiji potreban klini
č
ki metod koji je kao formula sasvim dobar, mada je elemente te formule mogu
ć
no i potrebno usavršavati. U toj formuli ima mesta, što bi možda za
č
udilo Brauna i sve kriti
č
are klini
č
kog metoda, i zastatistiku i za eksperiment, ali ima mesta i za slobodno istraživanje, za slobodnu igru nužnosti i slu
č
aja u li
č
nosti pojedinca, kao što ima mesta i za kreativnu integraciju podataka.DIJAGNOSTI
Č
KA KLASIFIKACIJAI pored toga što su klini
č
ki psiholozi primarno zainteresovani za individualne razlike i specifi
č
nosti, oni su primorani da traže i opšte, tipske karakteri-18stike ispoljenog poreme
ć
aja pojedinaca. Decenijama duga polemika oko idiograf-skog i nomotetskog pristupa kaoda se završila nekom vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez opšteg nema ni zaklju
č
ivanja i u krajnjojkonsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin i sar. 1960). Allport (1962) je odstupio donekle od svoje ranije teze oisticanju individualno specifi
č
nog, idiografskog. Naj
č
eš
ć
a forma uopštavanja u klini
č
kim disciplinama jestedijagnosti
č
ka klasifikacija. U skladu sa tim klini
č
ar nastoji da utvrdi i klasifikuje devijantno ponašanje. Ovaj zadatak ima i svoje teorijsko opravdanje u potrebi svake nauke da klasifikuje pojave prema nekom racionalnom ili empirijskivalidnom sistemu. Tako isto postoje i prakti
č
ni razlozi jer su i psihijatri
č
esto u nedoumici oko klasifikacije posmatranih slu
č
ajeva. Dijagnosti
č
ka klasifikacija može da bude veoma važna za pacijente zbog potencijalnodalekosežnih medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih konsekvenci. Uostalom, svi testoviinteligencije, po
č
ev od Binet-Simonove skale, služe tom cilju.Da bi dijagnosti
č
ka klasifikacija bila mogu
ć
a, neophodni su slede
ć
i pre-duslovi.a) Mora da postoji jedna adekvatna i opšte prihva
ć
ena klasifikacija. Ovaj uslov u savremenoj psihijatriji nijeispunjen jer nisu rešena bazi
č
na pitanja ni razjašnjeni pojmovi na kojima takva klasifikacija treba da se zasniva(Stengel, 1959). Uprkos pokušajima da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi me
đ
unarodnim konvencijamanedoslednosti tune nisu rešene, jer se isti pojmovi razli
č
ito tuma
č
e, ili se vodi „dvojno knjigovodstvo". b) Kriterijumi dijagnosti
č
ke klasifikacije moraju biti jasno utvr 
đ
eni. Krite-rijumi psihijatrijske klasifikacijezasnivaju se na simptomima i sindromima. Me
đ
utim, nema nijednog simptoma koji je specifi
č
an samo za jednu odmnogobrojnih grupa i podgrupa postoje
ć
eg sistema nazološke klasifikacije (Ziegler i Philips, 1961).c) Mora da postoji utvr 
đ
ena i proverena veza izme
đ
u postavljenog klasi-fikacionog sistema i dijagnosti
č
kihmetoda. Stengel isti
č
e da je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema psihopatoloških pojava za sada jedinarealna mogu
ć
nost. Problem je u tome što se skoro podjednako
č
esto sre
ć
emo sa cirkularnim dokazivanjima ivalidnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se dokazuje ili obara korelacijom procenjiva
č
a ili metoda saklasifikacionim sistemom. Na potpuno identi
č
an na
č
in dokazuje se i validnost ili nevalidnost pojedinih metoda.Razlika je samo u tome što se jednom bira kao kriterijum kategorija poreme
ć
aja a drugi put metoda. Još je ve
ć
e zlo
 
što ni svi rezultati ovih cirkularnih validacija nisu jednozna
č
ni i jasni.OBJEKTIVNOST KLASIFIKACIONE DIJAGNOZESpisak istraživa
č
kih radova posve
ć
enih proveravanju parametara dijagnosti
č
ke klasifikacije i klasifikacionogsistema zamašan je. Rezultati ovih provera uglavnom su nepovoljni za postoje
ć
i klasifikacioni sistem. U stvari, ovirezultati19 potvr 
đ
uju mišljenje Stengela da je jedino opravdanje za dalje koriš
ć
enje postoje
ć
eg sistema to što nije stvoren bolji.Rezultati do kojih je došao Ash (1949) vrlo se
č
esto navode kao ilustracija. Tri istaknuta psihijatra, sa iste klinike,dijagnostikovala su grupu od 35 bolesnika. Nezavisno jedan od drugog, bolesnike su razvrstali u slede
ć
e nozološkekategorije: psihoze, psihoneuroze, psihopatije, mentalnu zaostalost i normalne. Do potpunog slaganja izme
đ
u sva tri psihijatra došlo je u 45% slu
č
ajeva. Schmidt i Fonda (1956) navode daje slaganje izme
đ
u dva psihijatra postignuto u4/5 slu
č
ajeva, a Goldfarb je našao slaganje u 60% slu
č
ajeva koje su dijagnostikovala
č
etiri iskusna klini
č
ka psihologa.Detaljnija analiza ovih istraživanja pokazala je da rezultati variraju zavisno od slede
ć
ih
č
inilaca:a) Broj dijagnosti
č
kih kategorija je zna
č
ajan
č
inilac. Stoje broj kategorija u koje se poreme
ć
aj može razvrstati ve
ć
islaganje me
đ
u dijagno-sti
č
arima je manje. Prema tome, sistemi sa ve
ć
im brojem nozoloških kategorija povla
č
e zasobom opadanje pouzdanosti (Ziegler i Philips, 1961; Schmidt i Fonda, 1963). b) Širina nozoloških kategorija je zna
č
ajan
č
inilac. Rezultati empirijskih istraživanja pokazuju da je pouzdanostklasifikacije široke kategorije (psihoza, psihoneuroza, psihopatija) ve
ć
a nego u potkategoriji ovih grupa. Ako jeslaganje dijagnosti
č
ara u pogledu kategorije bolesti iznosilo oko 80 u pogledu potkategorija nije bilo više od 50(Schmidt i Fonda).c) Intenzitet izražene devijacije je zna
č
ajan
č
inilac. Što je manifestacija devijacije intenzivnija, slaganje me
đ
u procenjiva
č
ima je ve
ć
e. (Hunt, Schwartz i sar.).d) Vrsta pojave koja se kategoriše je zna
č
ajan
č
inilac. Razlike u slaganju me
đ
u dijagnosti
č
arima mnogo zavise od pojave ili varijable koju dijag-nostikuju. Psihijatri su se složili u oceni shizofrenije do korelacije od .73 do .95 ali u pogledu crta li
č
nosti slaganje je bilo bezna
č
ajno (Schmidt i Fonda). U jednom drugom istraživanju psihijatri su uopisivanju simptoma depresije postigli slaganje u 85% slu
č
ajeva ali u opisivanju simptoma agresije nije bilo nikakvesaglasnosti.e) Osnovna proporcija podgrupa u populaciji je zna
č
ajan
č
inilac. Poznavanje naj
č
eš
ć
ih vrsta poreme
ć
aja koje seupu
ć
uju u neku ustanovu radi dijagnostikovanja bitno uti
č
e na ta
č
nost i slaganje me
đ
u dijagnosti
č
arima. Tamo gde je populacija homogena u vezi sa vrstom oboljenja slaganje se može i vešta
č
ki povisiti ako dijagnosti
č
ari izbegavajuda traže izuzetke.VREMENSKA STABILNOST DIJAGNOZEMasserman i Carmichael su pratili 24 neuroti
č
ara i 54 psihoti
č
ara godinu dana po izlasku iz bolnice. Po istekugodine dana utvrdili su daje 24% pacijenata20iz grupe psihoneuroze prevedeno u kategoriju psihoza, dok je svega 6% psihoti
č
nih prešlo u kategoriju psihoneuroza. Goldberg (1965) je saopštio rezultate dvadesetogodišnjeg pra
ć
enja grupe od 200 psihijatrijskih bolesnika. On je utvrdio daje 14% neuroti
č
ara u toku perioda pra
ć
enja prevedeno u grupu psihoza. Autor jezaklju
č
io daje pouzdanost dijagnoza psihoze i neuroze nejednaka odnosno daje dijagnoza psihoneuroza manje pouzdana.I pored nesumnjivog zna
č
aja i potrebe za psihijatrijskom klasifikacijom bolesnika, kao i mišljenja da su „svedijagnosti
č
ke odluke u suštini klasifikacione odluke" (Cronbach, 1960), možemo konstatovati da parametriklasifikacionog sistema nisu naro
č
ito dobri. Sistematska analiza empirijskih istraživanja ovog problema naro
č
ito jeotežana zbog veoma razli
č
itih nacrta i metoda koji su koriš
ć
eni (Evsenck, 1958).DINAMI
Č
KA DIJAGNOZAU ve
ć
oj ili manjoj meri skoro svaki psihološki nalaz o slu
č
aju daje neko objašnjenje o mogu
ć
em razlogu nastanka poreme
ć
aja ili devijacije, o me
đ
uodnosima manifestnih i latentnih potreba i formacija li
č
nosti, o obrascima interper-sonalnih odnosa, o pojavi anksioznosti i drugim dinami
č
kim aspektima li
č
nosti. Dinami
č
ka procena li
č
nosti predstavlja standardni zadatak koji se rešava klini
č
kom metodom. Nasuprot klasifikacionom pristupu, koji polazi odonoga što je manifestno (simptomi, znaci, klini
č
ka slika), dinami
č
ka procena polazi od tuma
č
enja.
Č
ak i kadadinami
č
ka procena nastoji da klasifikuje li
č
nost, ona je klasifikuje na osnovu nevidljivih kategorija, kao što suintrapsihi
č
ki konflikti, mehanizam odbrane, nesvesni stavovi i dr. Pojave koje se opisuju u dinami
č
koj procenili
č
nosti jesu one koje iz same li
č
nosti usmeravaju odre
đ
eno ponašanje, dok sami pojmovi o tim pojavama(„konstrukti") služe u cilju tuma
č
enja ponašanja. Posebno je zna
č
ajan onaj aspekt dinami
č
ke dijagnoze koji senaziva razvojna hipoteza i koji, naravno, daje „geneti
č
ki model" strukture i dinamike li
č
nosti i tuma
č
enje porekla poreme
ć
aja. Moglo bi se re
ć
i da dinami
č
ka dijagnoza predstavlja odgovor na pitanje: „Koji su uzro
č
nici, mehanizmii poreklo poreme
ć
enog ili devijantnog ponašanja N. N.?"U okviru ovog teksta posebno su zna
č
ajna tri problema vezana za dinami
č
ku dijagnozu: a) teorija; b) metode i c)terminologija.Dinami
č
ka dijagnoza i teorije li
č
nosti. Od svih nabrojanih zadataka klini
č
ke psihodijagnostike dinami
č
ka dijagnoza je ta koja najviše zahteva kontakte sa teorijama li
č
nosti. U samoj stvari dinami
č
ka dijagnoza predstavlja, podefiniciji, pri-menu neke teorije u opisivanju i tuma
č
enju li
č
nosti i ponašanja. Drugim recima, klini
č
ar može da daje
Search
Search History:
Searching...
Result 00 of 00
00 results for result for
  • p.
    • Notes
    Load more