http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/99/jaidrugi/3.

html :

(komplikovanije napisano)

Personalni i kolektivni identitet

Self and society are twin-born.  
Cooly   

Dakle, i personalni i kolektivni identitet uvek se uspostavljaju u odnosu na niz razlika koje su drustveno saznate, tj.
svaki identitet je relacioni, ali dok se personalni identitet odnosi na razlicitost, kolektivni identitet se odnosi na
slicnost. Medjuzavisnost ove dve dimenzije identiteta dokazuje se time sto nema »ja« bez drustvenog zivota, jer
covek tezi da sebe situira u globalni referentni okvir, ali ni drustveni zivot ne postoji bez formiranja licnosti.

Personalni identitet

Za razliku od kolektivnog identiteta, samoidentitet nije samo kontinuitet u vremenu vec pretpostavlja refleksivnu
svest – samosvest kao »ja« koje razume sopstvenu biografiju; znaci, da bi pojedinac postao »ja« mora imati pojam o
sebi u smislu razvijene autenticnosti. Dakle, personalni identitet podrazumeva postojanje svesti o samom sebi kao
razlicitog od svih drugih. »Ja« (ego) staje iza svih linija partikularnih uloga i normi – kaze Habermas – i predstavlja
se kao osoba koja zadovoljava zahtev doslednosti, odnosno »identitet uloge« zamenjuje se »ego-identitetom«, kada se
akteri susrecu kao individue, a ne kao »igraci uloga«. Isti autor istice tri tradicije o personalnom identitetu: 1.
analiticka ego psihologija (H. S. Sullivan,5 E. Eriksen), 2. kognitivno-razvojna psihologija (Jean Piaget,6 K.
Kohlberg) i 3. simbolicko-interakcionisticka teorija akcije (G. H. Mead,7 Goffman, J. Habermas) (57: 86, 73).
U formiranju identiteta licnost izvlaci svoj stil zivota iz svoje kulture, ali ona nije prosto »subjektivna strana kulture«
jer u formiranju personalnog identiteta igra ulogu i unutrasnji sastav dispozicija licnosti (to je stari spor o ulozi
bioloskog i socio-kulturnog nasledja i individualnih dispozicija). Zato Allport i govori o identitetu kao »becoming«
(nastajanju), tj. kao o »projektivnom rezultatu svoga rasta« (navodeci Junga, 90).
O kategorijama personalnog identiteta (»self«, »ego«, »persona«) govorili smo u prethodnom poglavlju, buduci da
one cine temeljni sadrzaj svake forme identiteta, jer identitet pretpostavlja svest o sopstvu (bilo personalnom ili
kolektivnom), odnosno uspostavljanje razlike izmedju »ja« ili »moje« i »drugoga«. Zato Allport i pravi razliku
izmedju »rane savesti«, koja se sastoji iz individui nametnutih naredbi od strane autoriteta i regulise se osecanjem
krivice i brige, i savesti u zrelom dobu kada individua vrsi izbor i ponasa se prema sopstveno utvrdjenim principima
(razlikovanje izmedju heteronomije i autonomije, prema recima Habermasa). Ali, taj proces nije jednostavan i lak,
kao sto je ranije istaknuto, i zato se javlja osnovni problem za svaku individuu: kako ne izgubiti svoje »ja«
prilagodjavajuci se zivotu u kolektivu, jer proces osvajanja identiteta moze biti i sputan pod uticajem represivne
kulture (o cemu je pisao Herbert Marcuse u: Covek jedne dimenzije). Stoga je u procesu identifikacije vazno pitanje
adekvatnog povezivanja i usaglasavanja personalnog i kolektivnog identiteta, ne gubeci iz vida da su to samo dve
dimenzije procesa humanizacije coveka. Dakle, pitanje je »mere«, tj. koliko se covek adaptira zahtevima svoje
kulture, a koliko ima sposobnosti da se putem samorefleksije od nje distancira i formira jezgro vlastitosti
(uniqueness).
S tim je povezan i problem integriteta koji takodje ima dve dimenzije, kao personalni i kao socijalni integritet.
Nijedan pojedinac ne moze da zivi izolovano, van sveta svoje kulture; ali je integracija u socio-kulturnu sredinu samo
jedan korak u procesu identifikacije, kao odredjivanje svoga mesta u svetu kojem pripadamo, ali i nesto vise –
raspoznavanje sebe samog od okoline. Dobro prilagodjena individua, koja je pomocu kolektivnog identiteta
obezbedila pripadanje »svojoj« zajednici, samo je deo celine koja joj pruza zastitu i sigurnost. Medjutim, to je u
sustini »ontoloski nesigurni identitet« (Tap) buduci da je individua van kolektiva prazna i nekompletna. Da bi nasla
cvrst oslonac i u samom svetu u kojem zivi, tj. da ne bi sve sukobe i promene u okolini dozivljavala kao krah
identiteta, individua mora da izgradi i personalni integritet koji ce je zastititi od poremecaja u okolnom svetu i pomoci
joj da usaglasi svoj zivot kako sa sredinom tako i sa svojim unutrasnjim zivotom, koji je slozen i cesto protivrecan
(sukob potreba, stanovista, aspiracija). Tek kada su usaglaseni personalni i socijalni integritet, individua ce biti u
stanju da formira personalni identitet i da se uhvati u kostac sa ambivalentnostima ljudske egzistencije.
Potrebe za sigurnoscu i za emocionalnim prihvatanjem u zajednici su vazne komponente personalnog identiteta. Ali,
buduci da je identitet proces, sigurnost se sukobljava sa neizvesnoscu i mnogi u toj borbi odustaju priklanjajuci se
sigurnosti. A potreba za emocionalnim prihvatanjem moze se svesti na cistu simbiozu, koja sprecava nuzan proces
»odvajanja« pomocu kojeg se stice nezavisnost. Iz toga proizlazi da je »mera« usaglasavanja na izgled
suprotstavljenih komponenti i dimenzija sustinski proces u konstituisanju personalnog identiteta. Zato Eriksen
upozorava da se u nastojanju da se bude zajedno moze doci do »overidentity« (preterane identifikacije), odnosno do
potpunog gubitka samoidentiteta jer se pojedinac identifikuje sa »herojem« klike i gomile i formira stereotipe (34:
253–4).
Mucchielli navodi kao psiho-socijalne reference koje odredjuju personalni identitet: status, dob, pol, profesiju, moc,
obaveze, drustvene uloge, kompetencije, uspostavljanje veza, mogucnosti razvoja, sposobnosti, motivaciju,
adaptaciju i stil ponasanja (103: 8–9). Pored toga, ulogu igraju i poreklo i »zivotna istorija«, polozaj u drustvenim
odnosima, interesi i sistem vrednosti. To je, u stvari, kombinacija individualnih svojstava i karakteristika koje
proizlaze iz odnosa individue i njene sredine; pri tom, polozaj individue u drustvenim odnosima odredjuje i njen
status i drustvene uloge i stil ponasanja i stepen adaptacije, dok se mogucnosti razvoja sposobnosti i motivacije ne
mogu razumeti bez uvida u unutrasnju strukturu licnosti. Ova napomena ukazuje na svu slozenost procesa formiranja
personalnog identiteta, koji usled promenljivosti socio-kulturnih uslova i usled razvoja unutrasnjih svojstava ne moze
biti dovrsen sa odredjenom fazom zivota; ali se moze preciznije odrediti kada taj proces intenzivnije pocinje: postoji
gotovo opsta saglasnost da se moze uzeti period adolescencije kao konstitutivna faza u razvoju personalnog
identiteta. Zato se u tom prelomnom periodu i javljaju brojni problemi sa kojima individue cesto nisu u stanju da
izadju na kraj. Od nacina na koji ce sredina pomoci pojedincu da savlada te probleme (potiskivanjem ili
razresavanjem) zavisice do kojeg ce nivoa samoidentifikacije pojedinac doci.
Ovde dolazimo do pojma zrelosti licnosti. U vezi sa onim sto je prethodno receno, kao zrelost moze se oznaciti
Storrovo shvatanje da u uzajamnom odnosu ja – drugi pojedinac nijedan ne iscezne nego da svaki doprinese
afirmaciji i realizaciji licnosti drugog. U tom smislu, samorealizacija se sastoji u najsirem ispoljavanju individualnih
potencija kombinovano sa postizanjem zrelih odnosa sa drugima. »Covek koji je sposoban za najdublje ljudske
odnose je covek koji je najvise ‘svoj’«, pisao je ovaj autor (133: 43, 174, 177). A Mucchielli shvata zrelost kao
prevazilazenje problema i sposobnost razvoja, kao i sposobnost da se integrisu nova iskustva i stvara nov identitet
(103: 90–91). Zrelost se postize kada se savladaju ambivalentnosti i konfuzija personalnog identiteta, koja se sastoji:
a) u teznji ka doslednosti i u suprotnoj teznji ka preispitivanju i stalnom usaglasavanju novih komponenti, i b) u teznji
ka prepoznatljivosti subjekta i u stalnom otkrivanju novih skrivenih kapaciteta.
Posto je sazrevanje proces, mogu se razlikovati nivoi: psihicke, socijalne i moralne zrelosti. Psihicko sazrevanje moze
se okarakterisati kao sto cini Habermas – kao jacanje »ega« i distance u odnosu na »super-ego« i kao redukovanje
domena u kojem funkcionisu nesvesni odbrambeni mehanizmi. Ali »ego-identitet« ne zahteva samo kognitivno
upravljanje (mastery) opstim nivoom komunikacije vec i sposobnost zadovoljavanja sopstvenih potreba u toj
komunikacionoj strukturi. Razvoj ide od konkretnih potreba, preko duznosti, do autonomne volje i to kroz:
refleksivnost, apstrakciju, diferencijaciju i generalizaciju – kao sposobnost da se razumevaju partikularne norme sa
stanovista opstosti (57: 70, 87).
Buduci otrgnut od prirode, kaze Fromm, covek mora da stvori pojam o sebi (»ja sam ja«) i to osmisljavanje vlastitosti
predstavlja proces psihickog sazrevanja. Znaci, pored osetljivosti za zahteve sredine, individua formira i kriticki
pristup prema sopstvenoj kulturi. Prema Sulejmanu Hrnjici, zrelost je sposobnost uspostavljanja ravnoteze u licnosti,
a to oznacava stepen postignute integracije licnosti i integracije u drustvenu sredinu, sklad izmedju razvijenih
potencijala, stepen sposobnosti za resavanje problema i uskladjivanje sa potrebama drugih; odnosno sposobnost za
kognitivno efikasno reagovanje na adekvatan emocionalan i socijalan nacin. Medjutim, zrela licnost nije nuzno
prilagodjena osoba, jer ako zahtevi sredine ugrozavaju njene potrebe ona ih ne mora prihvatiti buduci da kriterijum
zrele licnosti nije usvajanje zahteva kulture, vec stav prema tim zahtevima. U to se ukljucuje i intelektualna zrelost u
smislu realne samoprocene kako vlastitih sposobnosti tako i stvarnosti oko sebe; kao i emocionalna zrelost koja se
ispoljava u sposobnosti da se podnesu emocionalne napetosti, u emocionalnoj nezavisnosti i realnosti prema zivotu,
kao i u samokontroli (64: 37–43, 63, 89–90).
Socijalna zrelost ukljucuje sve prethodne komponente uz razvijenu sposobnost za realnu procenu drugih i za
uspostavljanje normalnih odnosa sa drugima s ciljem ostvarivanja drustvene komunikacije. Ovde je takodje
neophodno uspostavljanje drustvene ravnoteze izmedju individualnog i socijalnog integriteta i identiteta, sto
oznacava sposobnost osobe da pronadje svoje adekvatno mesto u socio-kulturnoj sredini, ali i da uspostavi realan
odnos sa sobom (ni precenjujuci ni potcenjujuci). Socijalna zrelost se moze shvatiti i kao stepen razlikovanja »ego-
ideala« od sredine i u tom smislu Jean Piaget pise o cetiri stepena u tom procesu sazrevanja: 1. faza apsolutnog
realizma, kada jos nije ucinjen napor da se razluce instrumenti misljenja i objekti; 2. faza neposrednog realizma, u
kojem se instrumenti misljenja razlikuju od stvari ali su situirani u stvarima; 3. faza posrednog realizma, kada se
instrumenti misljenja jos vide kao vrsta stvari; i 4. faza subjektivizma ili relativizma, gde se instrumenti misljenja
situiraju u svoj okvir i dolazi do razlikovanja »ja« i sveta (118: 152). Socijalna zrelost je povezana kako sa ovim
razlikovanjem tako i sa shvatanjem drustvenih obaveza, duznosti i odgovornosti, ali u svetlosti samoosvescenja i
samopostovanja.
Sustinska komponenta psiholoske i socijalne zrelosti je moralna zrelost, o cemu pise Habermas, pozivajuci se i na
Piageta kao pretecu u razmatranju ovog problema.8 Habermas smatra da je moralni razvoj odlucujuci za »ego-
identitet«; u tom procesu pojedinac uci da razlikuje norme i principe i da postupa prema principima. Moralna osoba je
ona, pise Habermas, koja zadrzava interaktivnu kompetenciju i pod stresom, u situaciji moralnih konflikata, umesto
da se nesvesno brani od konflikata, a pod »interaktivnom kompetencijom« on podrazumeva sposobnost individue za
interpretativnu mogucnost kulturne tradicije i za svesno resavanje moralno relevantnih konflikata akcije. Moralni
razvoj Habermas vidi na tri nivoa: 1. prekonvencionalni nivo, kada dete reaguje na kulturna pravila u smislu
izbegavanja kazne i dobitka; 2. konvencionalni nivo, kada se uspostavlja kriterijum »zakona i reda« u smislu
fiksiranih pravila za odrzavanje drustvenog poretka; i 3. postkonvencionalni, autonomni, principijelni nivo, kada se
moralni principi i vrednosti definisu nezavisno od autoriteta (57: 78, 83–93).
Hrnjica naglasava da se moralna zrelost ispoljava u sposobnosti da se stvaraju i proveravaju moralne vrednosti kroz
analizu sireg iskustva u kontaktu sa drustvenom sredinom; ali se moralno zrela osoba ne ponasa u skladu sa
drustvenim normama (ukoliko ih prihvata) iz straha od kazne, nego zato sto je uverena u njihovu vrednost (64: 93).
Moze se, dakle, zakljuciti sa Giddensom, da je samoidentitet ostvarenje »ja« koje je refleksivno shvaceno od strane
osobe u smislu vlastite biografije (46: 53); odnosno da je samoaktualizacija kontinuirani proces progresivne
diferencijacije i kristalizacije koja prosiruje samosvest i razvoj sopstva (Maslow i Rogers, prema 21: 25). Ili, najkrace
receno, to je sposobnost da se tezi i ocuva sopstveno »ja« zivotom u kolektivnoj sredini.

Kolektivni identitet 

Komplementarnost pola okoline naspram pola individue.  

 Nuttin   

Ljudsko bice, kako u svom individualnom tako i u kolektivnom obliku, tezi da uspostavi svoj identitet da bi pronaslo
smisao svoga zivota i da bi se integrisalo u univerzum (106: 219). Oba ta cilja su medjusobno povezana jer se humani
karakter individue manifestuje upravo u cinjenici da ona zivi i u svom vlastitom svetu i kao deo univerzuma. Zato je
prenaglaseno i jednostrano glediste da je covek primarno, ako ne i prevashodno, socijalno bice koje zanemaruje
individualnost coveka, kao ono sto je differentia specifica ljudskosti.9 Ali se ne moze izgubiti iz vida ni cinjenica da
je covek homo societas, tj. da smo socijalno konstituisana bica i da covek ne zivi neposredno u prirodi, vec u
»sekundarnoj prirodi«, odnosno u socio-kulturnoj sredini, prema kojoj dobija ljudska svojstva (jezik, obicaje,
drustvene norme i vrednosti, itd.). Zbog toga se mozemo sloziti sa Jenkinsom da je svaki ljudski identitet socijalni
identitet, jer se identitet odnosi na znacenja, a to je uvek stvar konvencije i inovacije (68: 4); ali da postoje uvek dve
dimenzije: individualni jedinstveni identitet i kolektivni zajednicki identitet. Uputno je pravljenje razlike izmedju
»umerenih ili slabih argumenata« i »radikalnih i jakih argumenata« u prilog tezi da smo svi socijalno konstituisana
bica, sto Bakhurst i Sypnowich objasnjavaju na sledeci nacin: prvi argument tvrdi da su nasi identiteti znacajno
oblikovani pod uticajem drustva i kulture, kao rezultat kompleksnog procesa socijalizacije i obrazovanja; ali mi
nismo »upisani« od strane drustva vec ucestvujemo i u sopstvenoj konstituciji i upraznjavamo izvesnu autonomiju;
dok drugi argument naglasava nasu duboku uslovljenost drustvenom okolinom smatrajuci da fundamentalne snage
naseg identiteta mogu postojati samo u socijalnom polju, te je i svest proizvod drustva (9: 5). Prvi argument je
prihvatljiviji jer uzima u obzir dijalektiku odnosa izmedju unutrasnjih i spoljasnjih cinilaca u oblikovanju kako
individualnih tako i kolektivnih identiteta i uspostavlja most izmedju heteronomije i autonomije. Znaci, i prilikom
rasprave o kolektivnim identitetima ne moze se uzeti u obzir samo socijalna dimenzija, samo ono sto je zajednicko
clanovima kolektiva. Vazna su i sva ona individualna obelezja koja clanovi date grupe unose u svoju zajednicu.
Drustvene zajednice se medju sobom razlikuju ne samo po razlikama u kulturi i drustvenom ponasanju nego i po
specificnom sadrzaju (interpretaciji znacenja) koji toj zajednici daju njeni clanovi. Drugim recima, i kolektivni
identiteti imaju svoj subjektivni i objektivni aspekt i oba se moraju razumeti i analizirati da bi se mogla shvatiti
svojevrsnost datog kolektiviteta. Stoga se mora donekle korigovati Jenkinsov stav da se personalni identitet odnosi na
razlike, a kolektivni na slicnosti buduci da i svaki kolektivni identitet podrazumeva odnos prema drugom
kolektivu/grupi (razlike), a ne samo slicnost unutar grupe.
Anthony Smith govori o tri komponente zajednickog iskustva koje konstituisu kolektivni identitet: 1. u smislu
kontinuiteta iskustva generacija date populacije; 2. kao »zajednicko secanje« na specificne dogadjaje koji su cinili
prelomne tacke kolektivne istorije; i 3. kao osecanje zajednicke sudbine (130: 179). Dakle, zajednicko iskustvo koje
se kao »istorijsko secanje« proteze i na nove generacije ucvrscuje identitet kolektiva, dajuci mu vremenski kontinuitet
i osecanje da su njegovi clanovi – preci i potomci – povezani zajednickom sudbinom. To osecanje istorijske i
sudbinske povezanosti najjace je izrazeno u genealogiji porodicne zajednice ali i nacionalnog kolektiva, za razliku od
radnih kolektiva, u kojima su clanovi vise povezani profesionalnim iskustvom i zajednickim zadacima. A Stephen
Manuell pise i o zajednickim crtama kojih su ljudi nesvesni, o »stecenoj tendenciji koja je postala instinktivna«,
pozivajuci se na Eliasa koji smatra da se ti kvaliteti uzimaju »zdravo za gotovo«, u smislu habitusa (89: 177). To se
moze uzeti kao specificno svojstvo kolektivnih identiteta, u kojima habitus ili obicajno ponasanje igra znacajnu ulogu
i zato je prisustvo nesvesnih elemenata mozda isto toliko vazno kao i svest o grupnoj autonomiji, za razliku od
personalnog identiteta koji se oblikuje tek kada se formira samosvest o vlastitoj egzistenciji. Na pomenutoj osnovi se
formiraju stereotipi kao nekriticko prihvatanje misljenja drugih/grupe, sto cini znacajan sadrzaj kolektivnog
identiteta.
U kolektivnom identitetu se povezuju poreklo i istorija, proslost i buducnost, ukorenjenost u tradiciju i rituali koji se
praktikuju u kolektivnim svecanostima i proslavama (103: 11), pomocu kojih se ucvrscuje osecanje pripadnosti i
solidarnosti u simbiozi sa drugima. Prema Durkheimu, kolektivno bice se izrazava u religioznom verovanju, u
moralnoj praksi, u nacionalnoj tradiciji i u kolektivnom misljenju. Zato Jenkins kaze da se proslost reflektuje
individualno kao secanje, a kolektivno kao istorija (68: 28).
Kao vrste kolektivnog identiteta mogu se razlikovati: grupni identitet, klasni identitet, socijalni identitet, kulturni,
nacionalni i profesionalni identitet. Iako se grupni i klasni identitet ne mogu striktno razlikovati od socijalnog
identiteta, jer su njegove podvrste, ipak je ovo razlikovanje analiticki korisno jer se odnosi na uze i sire sfere
drustvenog bica, koje imaju specificne karakteristike.
Za grupni identitet je karakteristicno da se odnosi na manje celine koje se odlikuju neposrednim odnosima medju
clanovima (face-to-face) i tu je individualna i kolektivna identifikacija mnogo tesnje povezana, u smislu ja-mi
identifikacije; kao primeri mogu se navesti: porodicna grupa, grupa vrsnjaka, prijateljske grupe i sl. U tim odnosima
neraskidiva je veza izmedju individualnih dispozicija i socio-kulturnog nasledja, buduci da se pojedinci susrecu
»licem u lice« i na osnovu licnih poznanstava stvaraju grupe, ili u njima zive na osnovu rodjenja ali u medjusobnom
personalnom kontaktu (za razliku od etnicke zajednice, koja se takodje smatra kao veza »po krvi« ali bez personalnih
kontakata sa ostalim clanovima). Stoga se moze reci da je grupni identitet elementarna forma kolektivnog identiteta
po dve osnove: prvo, sto svaki pojedinac pripada nekoj grupi i sa njom se identifikuje, i drugo, sto je po svojoj
strukturi najmanje slozena.
Klasni identitet je takodje podgrupa socijalnog identiteta jer obezbedjuje osecanje pripadnosti jednom segmentu
drustva (sloju, klasi) i diferencijaciju od drugih segmenata u istoj vrsti, omogucujuci da se formira klasna solidarnost
i organizuje klasna borba kao orudje promene datih drustvenih odnosa. I Pervin (114: 26–28), kao i Basil Bernstein
(15: 28–32), pise i o stvaranju specificnog tipa »bazicne licnosti« na nivou klasa, koje odredjuju nacin delovanja i
ponasanja. Oba autora pokazuju kako su procesi socijalizacije i obrazovanja klasno odredjeni i da kao takvi igraju
znacajnu ulogu u formiranju razlicitih tipova licnosti. Pervin takodje naglasava da faktori socijalne klase igraju ulogu
i u pogledu statusa individue, kao i ulogâ koje igra, duznosti kojima je vezana i privilegija koje uziva. Klasni identitet
ne oznacava samo samopercepciju clanova date klase vec i percepciju o individuama u drugim klasama, oznacavajuci
relaciju mi-oni kao demarkacionu liniju izmedju klasne pripadnosti i klasnog antagonizma.
Socijalni identitet obuhvata siri okvir i odnosi se na identifikaciju individua sa drustvenim sistemom, ili »drustvom« u
smislu drustvene prakse svakodnevnog zivota, u kojem nalaze svoje mesto, pre svega, kroz institucije u koje se
ukljucuju, tj. odnosi se na drustvene polozaje koje individue zauzimaju u drustvu. U tom smislu se govori o
institucionalizaciji socijalnog identiteta, jer se individue na nivou drustva ne mogu neposredno identifikovati sa
svojom sredinom, vec samo putem institucionalizacije drustvenih uloga koje su im dodeljene, ili koje su izabrali (ovo
drugo vec oznacava sferu profesionalnog identiteta). Institucije se javljaju, kaze Jenkins, kao »ustanovljeni tipovi
prakse koje je prepoznao akter« kao »nacin na koji su stvari date«. Institucije, na taj nacin, stvaraju navike i rutine u
ponasanju koje se praktikuju, umesto da se stalno iznova bira nacin odnosenja obezbedjujuci predvidljivost (68: 24,
128). To Berger i Luckmann nazivaju »habitualizacijom« (stvaranjem obicajnosti) koja prethodi institucionalizaciji
kao »tipiziranje ustaljenih akcija« koje postaju dostupne svim clanovima drustva. Buduci da se stvaraju zajednicki
uzori ponasanja, vaznu ulogu igra socijalna kontrola koja obezbedjuje da se clanovi drustva pridrzavaju postavljenih
zahteva. Ustaljivanje pravila putem institucija je toliko jako i znacajno za funkcionisanje drustvenog sistema da se
institucije javljaju i kao »realnost po sebi«, konfrontirajuci se sa individuama kao spoljasnja i prisilna cinjenica,
upozoravaju ovi autori (14: 53–54, 58). Iz tih razloga je tesko mnogim ljudima da prepoznaju institucije kao vlastiti
proizvod, koje nemaju ontoloski status izvan ljudske aktivnosti i prihvataju ih kao »objektivnost« koja ima snagu
bezuslovnog autoriteta nad individuom. Drugim recima, mikro-aspekt svojih grupnih identiteta individue tesko
povezuju sa makro-aspektom drustvene strukture i zato cesto dozivljavaju svoj socijalni identitet kao pripisan i
sudbinski. To je prvenstveno slucaj sa »prisilnim institucijama«, kako na primer crkvu i drzavu nazivaju Gerth i
Mills, buduci da one ukljucuju clanove bez njihovog izbora, za razliku od »dobrovoljnih institucija« (43: 23). Od
razlike izmedju ovih tipova institucija zavisi kako ce se tipovi licnosti (sa svojim personalnim identitetima) uklapati u
institucionalne poretke i kako ce funkcionisati u odredjenom tipu drustvene strukture. Ali u analizi socijalnog
identiteta, smatraju ovi autori, mora se analizirati i onaj »deo« individue koji nije smesten u institucije, sto predstavlja
relativnu autonomiju i sluzi kao »osnova novog pocetka« u socijalnoj organizaciji (43: 77). Jer svaki pojedinac nije
samo »ono sto drugi misle da je« i »ono sto on misli da drugi misle o njemu«, vec i ono sto sam misli da jeste (43:
91). Ali u drustvu u kojem su uloge stereotipizirane nema mnogo prilike da se razlikuje predstava o sebi i sta drugi
misle o doticnom »ja«. Ocene mnogih »drugih« se organizuju u drustvu u jedan uzor (»vazni drugi«) koji ne
predstavlja celo drustvo vec onaj segment koji je vazan za pojedinca. Na taj nacin se apstrakcija »socijalni identitet«
priblizava pojedincu (tipican primer je identifikacija sa »vodjom«), pri cemu je vazno osecanje lojalnosti, koje ima
razlicite stepene u razlicitim tipovima drustava: dok je lojalnost (drzavi, vodji) u demokratskim drustvima selektivna,
u totalitarnim drustvima ona je totalna i bezuslovna. Gerth i Mills prave razliku izmedju »komunalnog« i
»socijalnog« identiteta, jer se u prvom slucaju individue integrisu sa drugima iz osecanja da pripadaju zajedno
(porodica, nacija), dok se u drugom integracija vrsi na osnovu osecanja da postoji zajednicki interes (poslovne
korporacije).
U konstituisanju socijalnog identiteta vaznu ulogu igra autoritet, koji predstavlja olicenje socijalne volje i zizu
integracije, buduci da socijalni identitet kao apstrakcija mora biti posredovan entitetom sa kojim se individue mogu
identifikovati. Autoritet je povezan u sirem socijalnom kontekstu (u drustvenoj strukturi i drustvenom sistemu) sa
distribucijom moci, u kojoj politicka vlast, tj. oni koji mogu da uticu na odnose drugih protiv njihove volje, koristi
silu da nametne odredjenu definiciju stvarnosti, prema kojoj ce se vrsiti i kolektivna i personalna identifikacija. O
tome govori Elias kao o ulozi »grupne harizme«. Vec je Rousseau konstatovao da se jaci odrzava kao gospodar
pretvarajuci silu u pravo, a poslusnost u duznost. A Gerth i Mills tome dodaju: da bi se vlast autorizovala, ona mora
da se obuce u »pravdu« i »moralnost« (43: 196). Iz tih razloga ljudi se suocavaju sa jednim od osnovnih pitanja: koji
institucionalni poredak predstavlja prihvatljiv model za konstituisanje socijalnog identiteta.10
Friedman smesta taj model u modernost gde kao principi preovladjuju racionalnost i razvojnost i gde se kultura
zasniva na kodu individualne slobode i sposobnosti za samorealizaciju, na bazicnoj jednakosti i demokratiji (37: 84).
To znaci da drustvo moze biti individualizovano i da subjekti vide svoj zivot u perspektivi razvoja, u kojem moderne
individue dozivljavaju sebe kao autonomne i ciji personalni identitet nije pripisan od strane drustva (37: 95).
Konkretnije receno, autor govori o »zapadnoj modernosti« kao svesti o specificnosti, o razlici, o razlicitom nacinu da
se cine iste stvari, tj. kao o »dezintegraciji holisticke strukture identiteta« i »raspadu poretka pripisanih hijerarhija«;
ili kao o nastajanju »drugosti« kada postoje druge mogucnosti identiteta koji se razvija (37: 240–41). Univerzum
modernosti oznacava, prema Giddensu, okolinu sansi i rizika, gde »sudbina« ne igra ulogu jer je buducnost otvorena
da bi bila oblikovana ljudskom intervencijom. To je kraj »prirodnog sveta« koji postaje »stvorena okolina« (46: 109,
144).
Jedan aspekt socijalnog identiteta koji se odnosi na socijalne aktere i socijalnu dinamiku obradjuje Melucci. On
ustanovljuje da socijalni identitet obezbedjuje akterima da deluju kao ujedinjeni subjekti i da uspostave kontrolu nad
svojom akcijom, jer kolektivna akcija proizvodi simbolicku orijentaciju i znacenja koja akteri prepoznaju, kao i
sposobnost kolektivnih aktera da naprave razliku izmedju sebe i okoline. Na taj nacin Melucci objasnjava osnovu
drustvenih pokreta, u kojima individue, delujuci kolektivno, »konstruisu« svoju akciju definisuci u kognitivnom
smislu polje mogucnosti i ogranicenja i dajuci smisao onome »biti zajedno« i ciljevima kojima teze (94: 43–48).
Proizlazi da je socijalni identitet, kao i svaki kolektivni identitet, konstrukcija koja izrazava najvisi nivo apstrakcije
drustvene pripadnosti; zato se ljudi mnogo cesce identifikuju kao clanovi nizih zajednica, ili konkretnije odredjenih
sredina (kao otac-majka, prijatelj-neprijatelj, Francuz-Nemac, radnik-burzuj, itd.) nego kao pripadnici kapitalizma-
socijalizma, odnosno drustvenog sistema u celini. Medjutim, da bi se shvatili i fragmentarni kolektivni identiteti,
moraju se analizirati drustvena struktura i drustveni sistem kao celovit institucionalni poredak u koji se smestaju svi
segmenti drustva, koji, kao sto kaze Connolly, simbolizuju »ono sto smo«, kao mesto najvaznijih podela izmedju
»unutra« i »spolja«, »nas« i »njih«, »domaceg« i »stranog« (27: 201). Preko drzave, socijalni identitet odredjuje
odnos ukljucenosti i iskljucenosti u odnosu na druge socijalne grupe. A u tom odnosu konstituise se socijalni identitet
kao pripadnost odredjenom drustvu, koji u sebi obuhvata sve druge partikularne kolektivne identitete. 
Kulturni identitet je specifican izraz socijalnog identiteta buduci da je kultura i sustinski deo socijalnog sistema i
njegova osnova. Kultura je ukljucena u siri socijalni sistem na tri nacina: 1. kao objektivni opis sadrzaja zivota date
populacije definisan pomocu sistema znacenja koji odredjuju distancu od »nas«; 2. kao niz elemenata koje populacija
koristi za samoidentifikaciju a koji se razvijaju na pojmovima zajednistva, jezika, krvi, porekla; i 3. kao organizator
celokupnog zivotnog procesa, ukljucujuci i materijalnu reprodukciju (37: 88). Posto se izvan kulture kao
»simbolickog univerzuma«11 ljudsko bice ne moze adaptirati svetu u kojem zivi, buduci da kultura svojim pravilima,
znacenjima i vrednostima pruza neophodan referentni okvir koji zamenjuje sistem instinkata, kulturni identitet daje
individuama ono sto je specificno za vrstu Homo Sapiens i to na dvostruki nacin: kao »genericka kultura«, odnosno
kao nacin na koji su ljudska bica organizovana, i kao »diferencijalna kultura«, tj. kao istorijska specifikacija prve i
svojevrsna interpretacija opsteg (ljudskog) nacina zivota (37: 72–73). Kao interpretacija date drustvene realnosti
kultura omogucuje konkretnije situiranje individua u socijalni kontekst, jer pruza mogucnost razumevanja specificnih
znacenja koja se razlikuju od kulture do kulture i daju jednoj populaciji svojevrsnost, a ne samo zajednicki okvir. U
tom smislu pise Friedman da ljudska biologija zahteva podsticaj od strane kulturnog programa da bi se oformio
ljudski organizam koji bi bio u stanju da funkcionise, te kulturu izjednacuje sa »ljudskom prirodom« s obzirom da se
po njoj razlikujemo od svih drugih vrsta, kao skup zajednickih tekovina jedne zajednice. Formiranje kulturnog
identiteta utice na sve znacajnije sfere zivota individua. Pervin navodi sledece: uticaj na potrebe i nacin njihovog
zadovoljavanja, na odnos sa autoritetom, na stvaranje pojma »ja«, na konflikte koje dozivljavamo i kako ih resavamo,
kako se borimo sa zivotom i smrcu, sta smatramo zdravim a sta bolesnim (114: 19–20).
Kulturni identitet se postize pomocu kulturnih stereotipa, koje Nuttin odredjuje kao »sistem normativnih postulata« ili
kao »strukture percepcije/interpretacije sveta«, u smislu serija zamisli koje su shematizovane putem socijalizacije i
obrazovanja (106: 15–17). Osnovu toga procesa cini sposobnost simbolizacije i razumevanja znacenja, koji
obezbedjuju zajednicki okvir interpretacije sveta i ponasanja. Mi svet dozivljavamo tako sto ga razumevamo na
odredjeni nacin, a to je uvek interpretacija u intersubjektivnoj razmeni sa drugima, jer kada konstruisemo znacenja mi
»citamo« duh (mind) drugih, kaze Jerome Brunner; a stvaranje znacenja podrazumeva situiranje izraza i dogadjaja u
strukturirane okvire koji se povezuju sa onim sto nam je poznato i koji omogucuju nase snalazenje u svom
sopstvenom svetu. Razumevanje znacenja zavisi od toga kako ce ih razumeti drugi sa kojima zivimo u istoj kulturi, a
to je primarni preduslov ljudske solidarnosti. Brunner, medjutim, naglasava da u stvaranju znacenja ucestvuju
uzajamno kultura i individualnost, jer shvatiti znacenje (to grasp a meaning) i prepoznati se u tom cinu stvara osnovu
da bi ljudska bica zivela zajedno u simbolicki regulisanom sistemu (20: 19, 28).
U tom procesu jezik se javlja kao posrednik izmedju individua i kulture jer izrazava iskustvo i saznanje svih ljudi, a
ne samo personalno iskustvo, buduci da je rec prenosilac simbolickog sadrzaja i zahvaljujuci tom prenosenju svaka
individua ucestvuje u nekoj vrsti »objektivnog« sveta svih drugih ljudi (106: 68–69). Individua se na taj nacin stavlja
na mesto drugih i preuzima njihove stavove, te reaguje prema sebi kao prema drugom, tj. postaje sama sebi objekt. Tu
se postavljaju dva pitanja: koje simbole individue internalizuju i kako se stvaraju zajednicke vrednosti kada je niz
simbola uspesno nametnut celoj populaciji (43: 273, 298)?
Dakle, u utvrdjivanju kulturnog identiteta treba analizirati: zajednicki jezik (ili dominantni jezik u visejezickim
kulturama i njegovu vezu sa jezicima manjinskih zajednica), dominantne simbole i vrednosne orijentacije i sisteme,
istorijske mitove i legende, kao i »narodnu« i »masovnu« kulturu (koja se sa prvom kombinuje u takozvanoj turbo-
folk kulturi).
Kulturni identitet mozemo razumeti, stoga, kao obrazac zajednickog nacina zivota i misljenja, zajednickog iskustva
na kojem se temelje oblici i sadrzaji saznanja i kao vrednosni referentni okvir koji ukazuje individuama sta je
pozeljno a sta nije sa stanovista date kulture.
Individue mogu uspostaviti kulturni identitet ili putem asimilacije (sto je najcesce slucaj sa manjinskim kulturnim
zajednicama), ili putem selektivnog i kritickog odnosa prema ponudjenom obrascu, iz kojeg usvajaju ono sto je
neophodno za zajednicki zivot (jezik, prepoznatljive simbole, na primer, zastavu i himnu, osnovne vrednosti koje
odrzavaju zajednicu, kao sto su patriotizam, postovanje prava drugih, ali se mogu negativno odnositi prema drugim
drzavotvornim simbolima kao sto su monarhisticki ili ideoloski). Kulturni identitet u tom smislu oznacava pripadnost
individua datoj kulturi, sa kojom se ne moraju u potpunosti identifikovati (na primer, ne moraju prihvatiti nacionalne
mitove), ali moraju usvojiti ono sto je paradigmaticno za datu kulturu da bi bili njeni integrisani predstavnici. Ovde se
narocito uocava razlika izmedju identiteta i identifikacije, buduci da usvajanje kulturnog identiteta ne podrazumeva
gubljenje samoidentiteta, vec ga naprotiv, pretpostavlja, jer je kulturni identitet refleksivno suocavanje individue sa
svojom kulturom, koju pojedinac reinterpretira u svom stilu. Ali se kulturni identitet moze i nametnuti u slucaju
dominacije vecinske kulture u multikulturnim zajednicama u kojima se javlja realan problem: kako sacuvati svoj
manjinski kulturni identitet a da se ne podstaknu dezintegracija i separatisticke teznje; ili kako definisati opsti
referentni kulturni okvir koji bi uvazavao sve kulturne razlike i omogucio opstanak multikulturne zajednice?
Ako je kultura »gramatika drustvenog zivota« (Harris), onda je uspostavljanje kulturnog identiteta conditio sine qua
non ne samo svih formi kolektivnog vec i personalnog identiteta. Institucionalizacija kao shematizacija i
standardizacija samo je instrument koji moze uspesno da radi samo ako je uspostavljen kulturni identitet, tj. ako se
individue identifikuju prevashodno sa svojim simbolickim univerzumom, a ne prosto sa institucijama, koje su samo
organizaciona shema za funkcionisanje standardizovanog ponasanja. Kada se, dakle, da prioritet uspostavljanju
kulturnog identiteta – kao nase »druge prirode« – nad institucionalizacijom socijalnog identiteta, mogu se lakse resiti,
ne samo teorijski nego i prakticno, neke znacajne dileme ljudske egzistencije, kao sto su: kako povezati apstraktnu
bezlicnost institucionalnog poretka sa aktivnim zivotom i svescu individua (Berger i Luckmann); kako uspostaviti
odnos izmedju kolektivnog, zajednickog identiteta i individualnog svojevrsnog identiteta, tj. kako usaglasiti slicnosti i
razlike (Jenkins); ili kako usaglasiti socijalizaciju (kultiviranje) sa individuacijom, tj. kako dovesti u sklad kulturne
determinante sa individualnim dispozicijama?12
Jedno od vaznih podrucja kulturnog identiteta jesu drustvene vrednosti koje cine glavni referentni okvir za celokupno
misljenje i ponasanje individua. Nacin na koji individue usvajaju drustvene vrednosti (prisilno ili selektivno)
umnogome utice na to kako ce se one ukljucivati u svoju zajednicu (tip kulturnog identiteta), ali i kako ce se odnositi
prema sebi (personalni identitet). Vrednosti odredjuju kako se individue odnose prema prirodi i svetu koji ih
okruzuje, prema drugim ljudima, prema vremenu u kojem zive i prema zajednicama kojima pripadaju. To znaci da
bez vrednosnih opredeljenja individue i kolektivi ne bi mogli definisati svoje mesto u svetu i shvatiti gde pripadaju (u
cemu su zajedno), a u cemu se razlikuju od drugih, buduci da je mesto coveka u »prirodi« otvoreno i nije vrsno
fiksirano, pa se mora urediti pomocu odredjenog vrednosnog referentnog okvira. Zato je veoma vazno vrsiti analizu
vrednosti kada se hoce razumeti odredjeni tip kulturnog identiteta, jer od toga da li su usvojene vrednosti uskladjene,
ili su konfuzne, ili vlada anomija, zavisice koherencija kulturnog identiteta kao pouzdanog oslonca za formiranje
personalnog identiteta.
Moze se zakljuciti da su personalni i kolektivni identiteti interakcione naravi i da je pitanje skladnog uspostavljanja
medjusobnih odnosa, u stvari, pitanje »mere« uspostavljenog personalnog ili kolektivnog identiteta. Zato je pogresno
oznacavati prvi kao subjektivni, a drugi kao objektivni aspekt procesa identifikacije, jer se i personalni identitet, kao
subjektivni izraz sopstva zasniva na objektivnim tekovinama i ciniocima socio-kulturne sredine, kao sto su i
kolektivni identiteti, kao objektivna osnova samoidentiteta, subjektivno reflektovani, bilo da je rec o pojedinacnim ili
grupnim subjektima. Osnovno je da covek ne moze da zivi bez ostvarenja obe dimenzije identiteta, mada se cesto
dogadja da pojedinac propusti da formira svoje »ja« usled preterane identifikacije sa svojom socio-kulturnom
sredinom (ili uzom zajednicom) i usled simbioze koja ga sprecava da se »odvoji« i postane nezavisna, autonomna
licnost (o ovome ce biti vise reci u poglavlju o krizi identiteta).
 

5 U mojoj knjizi Problemi savremene teorije licnosti pisala sam opsirnije o teoriji H. S. Sullivana.
6 Videti u mojoj knjizi Antropologija u personalistickom kljucu, III deo.
7 U obe pomenute knjige dat je opsiran prikaz Meadove teorije.
8 O tome Piaget pise u knjizi Moralni razvoj deteta.
9 Marxov tekst da je covek sveukupnost drustvenih odnosa najcesce se tako tumacio, iz cega je nastala
kolektivisticka doktrina, iako Marx ukazuje na to da je konkretna individua polaziste svake analize.
10 Kant je okarakterisao tri tipa vladavine ili institucionalnog poretka: kao anarhiju kada se kombinuju zakon i
sloboda bez sile, kao despotizam kada se primenjuju zakon i sila bez slobode i kao varvarstvo gde vlada sila bez
zakona i slobode (prema 43: 197).
11 O ovome videti moju knjigu Antropologija u personalistickom kljucu, »Kultura kao ‘gramatika drustvenog
zivota’«, gl. 6–8.
12 O etnickom i nacionalnom identitetu govoricu u sestom poglavlju ove knjige.

http://forum.burek.com/index.php/topic,68515.0.html

Traganje za religijskim identitetom

   Posljednje godine dvadesetog vijeka otkrivaju se kao vrijeme traganja za vrijednostima, kako novim tako i starim. 
Prenaglašena samouvjerenost industrijskog društva dovela je do pojave duboke kolektivne nesigurnosti.  Neko će možda
pokušati da ovoj nesigurnosti potraži lijeka tako što će da se dočepa nekog oblika religijskog identiteta.  Obrazlaganje ide
ovako : ako sebe mogu da shvatim u terminima jednog apsolutnog, vječnog sistema čiji sam i ja dio, ništa mi, u krajnjem
slučaju, ne može nauditi. 
Traganje za religijskim identitetom, i subjektivnom izvjesnošću koja sa tim ide, dio je ljudske prirode i otuda je samo po sebi i
pozitivno i često nužno za održavanje čovjekovog duševnog zdravlja.  Ali traganje za religijskim identitetom nije isto što i
duhovno traganje.  Biti svjestan svojih religijskih korjena je utješno, ali nije istovjetno ni sa vjerom niti sa iskustvom Boga. 
Vjera, me, kada je autentična, vodi s onu stranu sigurnosti u prostor u kome se zaista može pronaći mir, ali samo u jednoj
neusidravanoj plovidbi širokim morem stvarnosti. 

http://www.pescanik.net/content/view/3261/95/

Identitet
Vladimir Gligorov   
10.06.2009.

Robert Merton je bio veoma zadovoljan svojim ogledom iz 1957: The Role-Set: Problems in Sociological Theory. U njemu je on,
na posredan način, razmatrao smislenost ideje o individualnom identitetu, sa sociološke tačke gledišta. Nije naprosto hteo da
podseti na to da svaka osoba ima više društvenih uloga, kao što, uostalom, ima i više društvenih statusa (položaja), već i da se sa
svakim od tih statusa stiče i više društvenih uloga. Isto važi i za svaku pojedinu ulogu – uz nju ide više položaja u društvu. Može
da se raspravlja o tome koliko ta teorija društvene strukture ima smisla, a ja sam jednom davno smatrao da nema, ali to ovde nije
toliko važno. Merton je hteo da ospori jednostavne ideje o individualnom identitetu, što je u neku ruku ključna motivacija
sociologije. U tom smislu, reč je o klasičnom tekstu sociološke teorije, jednom od najboljih.

Zašto je pojam individualnog identiteta problematičan? Priđimo tome zaobilazno. Zašto je pojam kolektivnog identiteta
problematičan? Pre par godina je Amartja Sen krenuo da odgovori na to pitanje napisavši knjigu pod naslovom Identity and
Violence: The Illusion of Destiny. Osnovna teza o nasilnom ispoljavanju kolektivnog identiteta zasnovana je na jednostavnom
zapažanju da svaki čovek ima više društvenih uloga, te se samo nasilno svi ti posebni identiteti mogu svesti na jedan kolektivan.
Ovo je njegov odgovor onima koji zagovaraju politiku motivisanu kolektivnim identitetom; koji kulturne, etničke ili druge
kolektivne vrednosti uzimaju kao opravdanje za posedovanje političke moći.

Ovde možda ima smisla krenuti još jednom zaobilaznicom. Sen ne govori o tome da se samo nasilno svi pripadnici jedne
zajednice mogu svesti na jedan kolektivan identitet, bilo da je on, na primer, verski ili etnički. Isti problem postoji i ako se taj
kolektivni identitet nameće bilo kom pojedincu, jer on ili ona imaju mnoštvo uloga, ili posebnih identiteta, pored toga što su
vernici ili imaju neko etničko poreklo. Ovo je Senu jasno zato što je on jedan od najvećih poznavalaca teorije javnog izbora,
dakle teorije koja se bavi problemima agregacije pojedinačnih svojstava u zajednička. Problem je formalno isti bilo da pokušamo
da sve uloge, ili sve vrste individualnog identiteta, saberemo u jednu zajedničku ulogu, u jedan kolektivni identitet, ili da
pokušamo da pojedince, koji u nekom društvu imaju različite uloge, nekako podvedemo pod jedan zajednički identitet. (Problem
agregacije je takođe razlog zašto Derek Parfit smatra da je lični identitet nevažan u, na primer, Is Personal Identity What
Matters?; detaljnije u On What Matters.) To nije moguće sprovesti tako da se obezbedi postojanje jednog kolektivnog indetiteta,
a da se ne povredi integritet svih tih posebnih uloga ili svih tih pojedinačnih identiteta: nije moguće formalno, dakle tako da bude
logički konzistentno; nije dakle reč samo o nečemu što je nepoželjno, recimo sa stanovišta nekog pacifističkog, mondijalističkog
ili, da upotrebim taj varvarizam, građanističkog moralnog stanovišta – nije to nešto što zastupaju pripadnici takozvanog drugog
Sveta (takozvani kosmopoliti), takozvane druge Srbije, takozvanog drugog Irana ili takozvane druge ili njihove Rusije. Koji tip i
kolika količina nasilja će biti potrebni ili će morati da se upotrebi, to je naravno empirijsko pitanje.

A isto stoji stvar, kao što je Merton na drukčiji način zapazio, ako se želi identifikacija individualnog identiteta, a prihvata se
pluralizam društvenih uloga svakoga pojedinca, čak i ako se posmatra samo jedan konkretni društveni status. Problem identiteta
pojedinaca u svim tim društvenim položajima i ulogama je isti kao i problem kolektivnog identiteta pojedinaca ili zajednica.
Možemo, na primer, da kažemo da neko ko je student obavlja niz različitih studentskih uloga, kao i da neko ko, na primer, sluša
predavanja može to da čini kao student, ali i kao neko ko zauzima mnoštvo drugih društvenih položaja kojima se ta uloga može
pridružiti. Šta je identitet toga ko zauzima tako razuđene društvene položaje i obavlja tolike različite društvene uloge? Budući da
svu tu različitost nije moguće dosledno sabrati u jednu zajedničku karakteristiku, a da se ne naruši integritet svih tih posebnih
identiteta, individualni identitet je isto toliko problematičan koliko i kolektivni identitet.

Najvažnija je posledica po normativnost naučnih saznanja. Ukoliko se u sociolgiji (a pogotovo u antropologiji) traži uporište za
neku politiku kolektivnog indetiteta ili za ideju o fiksnim karakteristikama individualnog identiteta – njih tamo nema. Sociologija
oslobađa i od iluzije o postojanju i od moralne tiranije, na primer, kolektivnog identiteta. To, naravno, ne znači da ne možemo da
objasnimo zašto se konstruišu sasvim određeni kolektivni i individualni identiteti. Zapravo, to je jedno od veoma važnih i
zanimljivih pitanja kojim se bave društvene nauke.

Uopšteno govoreći, na isti način na koji možemo da oslobodimo racionalnost i kauzalnost od oslanjanja na jednu ili drugu
definiciju identiteta, možemo isto da učinimo i sa odgovornošću, moralnom ili bilo kojom drugom. Šta se svime time postiže?
Naučnost u objašnjavanju društvenih pojava, jer se teži samo saznajnim, a ne i vrednosnim ciljevima. Za razumevanje razvoja
naučne misli mnogo je važnije razumeti zašto se isti nalaz često otkrije istovremeno na više mesta od više ljudi koji su potpuno
nezavisni jedni od drugih, od bilo čega što bismo mogli da saznamo o identitetu naučnika, bilo njegovom ličnom, tako i bilo kom
kolektivnom koji se nekome pripisuje. It is the thought, the smile, and the sound of the piano that matter.

Peščanik.net, 10.06.2009.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%98%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82_%28%D0%BF
%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0%29

Identitet (psihologija)
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Identitet je trajno osećanje celovitosti i postojanosti ličnosti uprkos promenama u njoj i oko nje. Osećanje identiteta
počinje da se formira u detinjstvu, a posebno tokom adolescencije kada postoje i najveće krize identiteta. Kada osoba
postavlja sebi ključno pitanje „ko sam ja”, „čemu težim”, „odakle sam” i sl. Poseban značaj u procesu formiranja
identiteta imaju osobe iz najbliže okoline, ali i sistem socijalnih vrednosti zajednice u kojoj pojedinac živi. Prema
Eriksonu, osećanje ličnog identiteta zasnovano je na zapažanju samoistovetnosti i neprekidnosti postojanja u vremenu
i prostoru, kao i opažanja činjenice da drugi ljudi zapažaju i priznaju ovu činjenicu. Pojedinac koji je stekao osećanje
ličnog identiteta ima doživljaj kontinuiteta između onoga što je bio nekada, što je danas, kao i onoga što zamišlja da
će tek biti.
http://www.pouke.org/forum/index.php?topic=1393.0

Лазарица Одг: ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ Владета Јеротић

мисионар « Одговор #2 послато: 16. Август , 2009, 15:27:44 »
Инвентар
форума Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који
одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове
зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава
ЗАХВАЛНИЦЕ и њихов значај. Чини нам се, чак, да сваки од њих има приближно
:3 подједнаку вредност и подједнак значај.
Ван мреже 1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог
Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово
Поруке: 5.761 чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из
садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би
Kaži mi ko ti je желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера
prijatelj pa će mi није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве,
on reći ko si принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може
замислити не само складна породица већ ни складно друштво.
2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса
Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам
биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и
колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и
друштво, умногоме зависи будући развој личности. Импулсивно
препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са
последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро
познате, није само "фатум" наше индивидуалне прошлости и нашег
националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост
сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и
моралну хигијену својих анималних прохтева.
3. Способност подношења непријатности, бола и патње
Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало
дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности,
непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом
свесном контролом како не бисмо. дозволили да други уместо нас
подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког
бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба
медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је
нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног
регредирања.
4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести
Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих
нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према
захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив,
заснована на претњама страху и осећању кривице, понаша се према
самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Онакво
човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем
претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено
због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи
изградили своју савест - ствара од људи мучитеље других или
неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице
траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији,
која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор
особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене
идентификације не постоји у основи личности емоционална
приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим
случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се
ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са
особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се
 претеране маскулине или феминине особине личности, које онда
делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у
животу.

http://www.arhitektura.rs/gradovi/139-gradovi/716-novi-beograd-izgubljeni-identitet
Novi Beograd - izgubljeni identitet
Ocena korisnika:  / 8
Glasaj vote com_content 716 http://w w w .arhite
Loše Najbolje 
Napisao Dragan Marković   
četvrtak, 06 maj 2010 09:13
Uvod

U savremenom informatičkom društvu postmoderne ere, urbana područja se suočavaju sa sve većim gubitkom
autentičnosti i identiteta. Pošto mu je uskraćeno iscrpno objašnjenje, pojedinac počinje da gubi osećanje pripadnosti i
zajedništva, uz porast otuđenja nastalog zbog škrtih mogućnosti susreta koje pruža moderni grad.

Pitanje identiteta mesta

Kada piše o stanovanju, Kristijan Norberg-Šulc (Christian Norberg-Shulz) naglašava da ono znači mnogo više od
posedovanja krova nad glavom i određenog broja raspoloživih kvadratnih metara. On ističe da se stanovanje
prvenstveno sastoji od snalaženja čoveka  u prostoru i njegovog poistoveđevanja sa njim – identifikacije. (Norberg-
Shulz, 1990) Prema mišljenju ovog autor, identifikacija predstavlja odnos kroz koji se ljudsko biće poistovećuje sa
svojim domom, tj. otvara prema ambijentalnom karakteru sa težnjom da ga humanizuje i personalzuje. (Norberg-
Shulz, 1990) Kevin Linč (Kevin Lynch) pak ističe da identifikovati neki objekat znači ustanoviti ono što razlikuje dati
objekat od drugih stvari. Ovu karakteristiku on naziva identifikacijom i to nikako ne u smislu jednakosti sa nečim
drugim, već baš po tome, što se ustanovljava kao osobena individualnost, pa eventualno i kao njegova jedinstvenost
kao unikata. (Linčm, 1974)

Prihvatajući ideju kulture kao osnove gradskog sistema produkcije, Lazarević-Bajec naglašava da se kulturi identitet
prvenstveno oslanja na prošlost, odnosno podrazumeva istorijsku uslovljenost i zahteva kontinuitet. (Lazarević-Bajec,
2009) Šoe pak konstatuje da je funkcionalistički plan grada anahroničan, jer se ne vezuje ni za mesto, niti za
odrednice kulturne tradicije i da “on treba da bude samo izraz jedne demjurške slobode misli, stavljene u službu
efikasnosti i estetike.“ (Šoe, 1978, 25) Odnosno da funkcionalistička urbanistička rešenja mogu se primeniti na bilo
koju grupu ljudi, u bilo kom vremenu i na bilo kom prostoru, da to su to anahronični prototipovi određeni jednom za
svagda, zasnovani na tendenciji da tehnologija reformiše kulturu. (Šoe, 1978)

Integralni Urbanizam

Nova podtema psihologije čovekove okoline u savremenim teorijama urbanizma određuje pristup ka identitetu mesta,
kao ličnom identitet pojedinca u odnosu na fizički svet kroz osećanja, vrednosti, naklonosti i koncepcije o ponašanju
koje se odnosi na fizičku okolinu u čovekovom svakodevnom životu. (Ellin, 2006) Tačnije, sociolozi i antropolozi su
počeli da optužuju urbaniste koji su zanemarivali razmatranje načina na koji ljudi opažaju, doživljavaju i koriste
prostor. Teorijska koncepcija Integralnog Urbanizma raskida sa do tada striktnim modelima i način za postizanje
svojih ciljeva vidi u savremenoj ekologiji i informacionim tehnologijama. Modernistički pogled na prostor kao
objektivan, homogen, neutralan zamenjen je shvatenjem u kome se slavi subjektivnost, heterogenost i vrednovanje
značenja autentičnosti. “Sada se naglašava naše mesto u prostoru. Mi odbijamo čisto funkcionalističko shvatanje
arhitekture u korist stvaranja mesta koja su u stanju da zadovolje i sve druge vrste naših potreba.“ (Elin, 2002, 9)

http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0048-5705/2001/0048-57050101049M.pdf
PSIHOLOGIJA,
2001, 1-2, 49-60
UDK 159.923.2
49
O pojmu identiteta u psihologiji
JOVAN MIRIĆ
Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd
Kao prvi primer navešću niz prideva koje u malobrojnom i nesistematično
izabranom uzorku tekstova nalazimo uz imenicu ''identitet''. Evo tih prideva:
optimalni, beznadni, šuplji, prazni, postignuti, ''foreclosed'', difuzni, krti, fleksibilni,
projektovani, situirani, integrisani, konsolidovani, pozitivni, negativni, iznuđeni,
stečeni, autonomni, heteronomni, društveno-istorijski, sopstveni, aktualni,
jedinstveni... Naveo sam svega 23 prideva koji potiču od samo šest autora članaka
(Wood, 1983; Marcia, 1988; Slugosky and Ginsburg, 1990; Harter, 1988; Popović,
1992 i Murray, 1990), pri čemu sam namerno izostavio iz spiska prideve koji
označavaju vrste ili aspekte identiteta kao što su: socijalni, lični, polni, profesionalni,
generacijski, etnički, nacionalni, religijski, moralni... Kada se ovi pridevi poređaju
na jednom mestu, teško je odoleti iskušenju da se čovek malo našali i produži spisak,
recimo ovako: lelujavi, zastareli, posrnuli, posuvraćeni, preterani – i kakav god još
hoćete. Ustvari, trebalo bi da se svaki od ovih prideva pronađenih u literaturi
smisleno odnosi na po jednu zasebnu i relevantnu psihološku varijablu, ali se nikako
ne bi moglo reći da naša nauka u jednom ipak uskom području proučavanja raspolaže
toliko velikim brojem brižljivo razgraničenih i operacionalno definisanih varijabli.
To se ne može reći iz više razloga, a ja ću ovde pomenuti samo nekoliko
najpovršnijih.
Za drugi primer možemo uzeti izraze sa rečju ''identitet'', takođe pronađene u
nasumično izabranom uzorku članaka vodećih autora u ovoj oblasti psihološkog
proučavanja. Evo tih izraza: ego-identitet, self-identitet, status identiteta, stil
identiteta, kvalitet identiteta, razvoj identiteta, formiranje identiteta, osećanje
identiteta, doživljaj dobrog identiteta, osećaj identiteta, način doživljavanja
identiteta, struktura identiteta, ''high in identity'', projekt socijalnog identiteta,
orijentacija identiteta... Naveo sam svega 15 izraza koje možemo naći u sedam
članaka o identitetu (Marcia, 1988; Blasi, 1988; Berzonsky, 1988; Harre, 1990;
Murray, 1990; Hogan and Cheek, 1983; Erić, Vučo i Starčević, 1997). I povodom
ovog spiska izraza možemo reći isto što i povodom spiska prideva: spisak je
neodređeno otvoren, proizvoljno promenljiv itd.
Dakle, naveo sam 23 prideva i 15 izraza iz vrlo malog uzorka psiholoških
tekstova o identitetu. Mislim da su ova dva primera sasvim dovoljna da učvrste našu
sumnju da je sve u najboljem redu sa osnovnim pojmom. Ili je pojam identiteta u
psihologiji loše definisan ili se ta reč nedisciplinovano koristi – ili i jedno i drugo. U
ovom radu pokušaću da to ispitam, zatim da ukažem na makar
O pojmu identiteta u psihologiji
one glavne izvore zbrke, kao i da predložim puteve kojima možemo stići do većeg reda i
jasnoće oko ovoga pojma.
Socijalno-psihološki pojam
identiteta
U nekim socijalno-psihološkim istraživanjima takođe se koristi reč ''identitet'',
ali drukčije nego u eriksonovskoj i kognitivno-razvojnoj literaturi (v. Dipboye,
1977). Mislim na istraživanja koja, često i eksperimentalno, nastoje da utvrde da li i
na koji način raznovrsna socijalno-psihološka ponašanja (kao što su agresivnost,
preuzimanje rizika, varanje itd.) zavise od toga da li je pojedinac anoniman, potpuno
utopljen u gomilu, ili je ''njegov identitet'' utvrdljiv, odnosno da li ga drugi mogu
identifikovati kao konkretnu osobu. Već i letimičan pregled upotrebe reči ''identitet''
u ovakvim radovima biće dovoljan da nam otkrije njeno značenje, za koje bismo
onda mogli koristiti bolje reči, napr. ''prepoznatljivost'', ''(ne)anonimnost'' ili, pošto
je ova upotreba te reči komplementarna eriksonovskoj, ''spoljašnja odredljivost''.
Ovakvo značenje reči ''identitet'' vidi se u postupku milicionara kada nam traži na
uvid ličnu kartu, ili u izrazima kao što su ''dokument za identifikaciju'' i sličnim.
Zaključci
Izneo sam jedno filozofsko i tri glavna psihološka značenja reči ''identitet''.
Potrebno je da dodam kako se može ići i dalje i otkriti, pored ovih glavnih načina
upotrebe te reči u psihologiji, još nekoliko specifičnijih, između kojih onda treba
povući dodatne i finije razlike1. A ovde će biti dovoljno da se zadržimo na ovim
glavnim razlikama kako bismo istakli nekoliko momenata koje stalno treba imati na
umu.
1) Iako se u različitim psihološkim disciplinama reč ''identitet'' ne
upotrebljava u istom nego u različitom značenju, ta različitost se ipak ne može
smatrati izvorom neke prevelike zbrke. Ali razlog tome je banalan i leži u krajnje
oskudnoj komunikaciji između tih disciplina. Dakle, ostaje nam da izvor najveće
konfuzije oko ove reči tražimo unutar disciplina i da ga precizno lociramo.
Međutim, i sada se može reći da bi bilo bolje da su za različita značenja nađene i
različite reči, takve koje bi tačnije imenovale ključne značenjske izmene (''istost'', ili
''određenost'').
2) Kada se reč ''identitet'' pravilno upotrebljava, čak i ako joj je značenje
različito, ono je uvek relaciono a ne supstancijalno. Reč ''identitet'' upućuje na
relaciju istosti (u filozofiji i u pažljivije pisanim radovima kognitivno-razvojnih
istraživača) ili na relaciju određenosti (unutrašnje, kod Eriksona i psihoanalitičara,
ili spoljašnje, kod socijalnih psihologa). Drugim rečima, identitet nije neki segment
psihičkog aparata onako kako je, npr., kičmeni stub deo skeleta.
3) Najveća zbrka u psihološkoj literaturi o identitetu, dakle, ne dolazi otuda
što se ta reč ne upotrebljava onako kao u filozofiji, niti otuda što se u različitim
disciplinama upotrebljava različito. Izvorom najveće zbrke i promašenog truda treba
smatrati to što se gubi iz vida relaciono značenje reči ''identitet'' pa se ne retko
govori kao da ona označava neki entitet, poput osnovnih psiholoških reči kao što su
motiv, samstvo, Ja, Ego, crta... Najveću grešku u tome pogledu napravio je upravo
Erikson, kod koga identitet na prvom mestu znači sadržaj nečije određenosti, pa tek
na drugom samoodređenost.
4) Identitet čak ni kao (samo)određenost ne može da bude sadržaj odgovora
na pitanje ''Ko sam ja?'', jer u tom odgovoru ja otkrivam sebe, a ne svoj identitet.
Odnosno, ''moj identitet'' nije to ko sam, nego to da sam neko, pa makar na to pitanje
odgovorio sa ''Niko''. Ako se ovo izgubi iz vida i pod identitetom se podrazumeva
sadržaj odgovora na to pitanje, onda neminovno identitet postaje neki segment ili
aspekt Ja, samstva, ili ega. Uzmimo jedan malo udaljen primer. Ako majstor Žika na
pitanje ko je, odgovori da je on stolar i ako mi iz toga zaključimo da je to njegov
profesionalni identitet, onda se moramo upitati šta mu je profesija i u čemu je
razlika između profesije i profesionalnog identiteta. Kad Žikin sin Slaviša kroz
osam godina postane takođe stolar, tada će se moći smisleno reći da ima isto
zanimanje kao i otac mu, a neće biti smisleno reći da ima isti identitet. Tada, kroz
————————
1 U tom pravcu otišao je već pomenuti Rozenberg i našao deset različitih značenja reči
"identitet", ali je, nažalost, i taj spisak nepotpun pošto u istom članku isti autor istu reč koristi na
jedanaesti način.
osam godina, moći ćemo reći da i otac i sin imaju profesionalni identitet, što znači
da su obojica određeni u polju zanimanja (obojica su se opredelili za jedno
zanimanje). A zasad je samo Žika određen u tome polju, Slaviša nije, jer još pohađa
osnovnu školu i samo mašta da bude fudbaler.
5) Traganje psihologa za identitetom kao intrapsihičkom strukturom,
eventualno smeštenom negde između ega i samstva, ne donosi ništa osim
mistifikacija ili praznog mudroslovlja. Pitanja koja su naučno-psihološki smislena
jesu pitanja o psihičkim procesima na kojima počiva (samo)određenost (polna,
profesionalna, nacionalna itd.), o faktorima od kojih ta određenost zavisi, o njenim
posledicama, o načinima ili varijantama određivanja, o uzrastu kada nastaje – itd.
itd.
http://www.smedia.rs/ona/detalji.php?id=1841

5 razloga za i 5 protiv promene devojačkog prezimena

posle udaje
Prvi izlazak je bio solidan i već uz ime dodajete njegovo prezime,
oslovljavate se kao gospođa…. Razmišljate kako bi vam stajalo Ilić
umesto Petrović. A kada se zaista začuju crkvena zvona, razmislite i
pročitajte naš spisak pet razloga za i protiv promene prezimena posle
udaje.

Ljudi će vas svakako zvati kako se preziva i vaš suprug. Takav je

običaj - većina ljudi kod nas smatra da mlada treba da uzme
muževljevo prezime

Bez obzira da li imate tradicionalne ili liberalne stavove po pitanju

promene prezimena, da li spadate u one koji to doživljavaju kao
nepotrebnu promenu identiteta ili ne, ako ne uspete da se dogovorite sa budućim suprugom uvek možete da izaberete
kompromisno rešenje- da na svoje dodate i njegovo prezime.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2004&mm=12&dd=05&nav_category=120&nav_id=157221

Promena identiteta samo jedna od mera

Beograd -- Novi zakon o Programu zaštite učesnika u krivičnom postupku sadrži i mogućnost promene identiteta
ugrožene osobe. da se tim zakonom štite svi učesnici u krivičnom postupku.

"Treba naglasiti da je Program zaštite poslednje sredstvo koje država ima. Ovo je veoma skup i složen postupak i pre
njega država ima na raspolaganju sudsku zaštitu, policijsku zaštitu, sva ona redovna sredstva", rekao je Majić.

Taj Program biće moguće primenjivati samo u slučaju tri najteža krivična dela - protiv ustavnog uređenja i
bezbednosti, protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom (ratni zločini) i organizovanog
kriminala.

Zakon predviđa četiri vrste mera, od kojih je prva fizička zaštita ličnosti i imovine. Druga je promena prebivališta ili
premeštanje u drugu zavodsku ustanovu, treća je prikrivanje identiteta i podataka o vlasništvu, a četvrta promena
identiteta.

http://www.dj-media.net/clanak/3911/moduli.php?naziv=dizajn
Više promena identiteta
KIKINDA – Mada većina ljudi do kraja života nosi ime koje su dobili po rođenju, ima i onih koji menjaju i ime i
prezime. Zakon to omogućava punoletnim osobama, i ženama i muškracima, mada žene češće menjaju prezime.
Pripadnice lepšeg pola u Kikindi menjaju prezime ne samo na venčanju već i nakon što se razvedu. To je GL
potvrđeno i u Službi za poslove matičara i ličnih stanja građana u SO Kikinda. Inače, sve je više Kikinđana koji
podnose zahteve za promenu imena, prezimena ili kompletnog ličnog imena.

– Ove godine bilo je više zahteva za promenu imena nego lane, kad su podneta 52 zahteva. Ove godine već su stigla
84 zahteva – 21 za promenu imena, a 63 za promenu prezimena. I prošle i ove godine, ime i prezime češće su menjale
žene, najčešće posle razvoda – kaže Nada Blanuša, koordinatorka za poslove matičara i ličnih stanja građana u SO
Kikinda.

Uzimaju suprugino prezime

Ove godine je zahtev za promenu imena ili prezimena dostavilo 30 muškarca i 54 žene. Promenu identiteta najčešće
žele ljudi od 20 do 40 godina. Muškarci menjaju prezime kada žele da nose majčino, a ne očevo prezime, ali ima i
drugačijih primera.

– Muškarci menjaju prezime i kada se žene strankinjama, pa iz bilo kojih razloga žele da nose suprugino prezime.
Međutim, kada se razvedu, naši ljudi obavezno požele da se ponovo zovu kao nekad. Suprugino prezime uzimaju i
radi regulisanja nekih prava – kaže Blanuša.

Ona navodi primer jednog muškarca koji je pre nekoliko godina menjao i ime i prezime, ali je posle određenog
vremena ponovo poželeo da se zove kao nekada. Drugi nije bio zadovoljan svojim, tradicionalnim imenom i
prezimenom, pa je uzeo englesko ime i prezime iako živi u Kikindi.

Uslov za promenu
Ime i prezime ne mogu promeniti oni građani protiv kojih se vodi istraga ili su osuđeni za krivično delo za koje se
gone po službenoj dužnosti, a traju pravne posledice osude. Nekim Kikinđankama ne dopadaju se tradicionalna
ženska imena, pa je jedna Milka promenila ime u Tamara, dok je izvesna Dragica postala Una. Jedan građanin više
se ne preziva Kenjalo nego Petrović, dok je jedan Guzina sada Zorić.

http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-0861/2006/0350-08610654319K.pdf

Александар Крел
Етнографски институт САНУ, Београд
eisanu@sanu.ac.yu
Промене стратегије етничког идентитета Немаца у
Суботици у другој половини 20. века∗
Овај рад представља настојање да се немачка национална мањина у
Војводини постави у фокус етнолошког/културноантрополошког
истраживања. Аутор настоји да идентификује најзначајније узроке
промене стратегија етничког идентитета Немаца у Суботици. У раду
се анализирају најизраженији симболи/маркери етничког идентитета
суботичких Немаца у контексту објективних социјалних, економских и
демографских карактеристика немачке националне мањине у
Војводини. Осветљава се улога коју су симболи/маркери етничког
идентитета немачке националне мањине одиграли у
трансформацијама њихових идентитетских стратегија, у другој
половини 20. века. У исто време, рад представља покушај да се
упознају и објасне најзначајнији модалитети очувања, ревитализације
и јавног испољавања етничког идентитета Немаца у Суботици и
Војводини.

Закључак
Испитивање етничких феномена међу члановима „Немачког народног
савеза“, спроведено у малој локалној заједници, која је стицајем историјских
околности остала без сопствене интелектуалне елите и било каквог облика
политичке моћи, показало је да је етнички идентитет/етницитет – као и сваки
други облик идентитета – социокултурна конструкција, која симболичком
афилијацијом постиже хомогенизацију својих чланова, те да се, у складу са
потребама етничке заједнице, може мобилисати или демобилисати.
Идентитетске стратегије Немаца у Суботици, као и припадника
немачке националне мањине у Војводини, и њихова промена, условљене су
уставно-правним парадигмама, које кореспондирају са актуелним друштве-
ним и политичким тренутком у коме се налази државна заједница којој припа-
дају. У периодима када је положај немачке националне мањине у њој био
повољан, њени припадници су се опредељивали за стратегију јавне употребе и
истицања симбола/маркера етничког идентитета. Када је њен положај био
доведен до тачке на којој се поставило питање опстанка њених припадника у
Војводини, они су се определили за етничку мимикрију и функционисали као
тзв. скривена мањина. У периодима када је као идентитетска стратегија
преовладавала отворена употреба и јавно истицање симбола/маркера етничког
идентитета попут језика, личног имена и презимена, религије, обичаја и
културног наслеђа немачка национална мањина је успостављала израженије
етничке границе у односу на етничке групе у окружењу. У том погледу, њени
припадници посебно су инсистирали на употреби немачког језика и личних
имена и презимена везаних за Немце.
Резултати овог истраживања показали су потребу за наставком
испитивања етничког и културног идентитета Немаца у Суботици, али и у
осталим срединама у којима делују њихова удружења, и то антрополошким
приступом, јер он подразумева комбинацију посматрања субјективног односа
појединца према појмовима етничка група и идентитет, те њихово тумачење
у контексту друштвених, економских, политичких __________и историјских околности у

којима се реализују.__

(pogledati: http://www.scribd.com/doc/15615933/Vladeta-Jerotic-Covek-i-
Njegov-Identitet )
http://www.verujem.org/teologija/ziziulas_identitet_crkve.htm

Митрополит пергамски
ЈОВАН Зизиулас

ИДЕНТИТЕТ ЦРКВЕ
 
  

Православна Црква постоји и живи унутар историје те пролази кроз њу без губљења свог идентитета. Ово је
врло важан аспект Цркве, који при том није напред осигуран. С обзиром да смо сведоци да су неке
хришћанске цркве живот у историји започеле истинским идентитетом, а завршиле тако што су промениле
свој идентитет, те се с правом питамо да ли су уопште цркве или не, питање идентитета Цркве очигледно
захтева велику опрезност.

Када кажемо да идентификујемо једно биће, под тим заправо подразумевамо да указујемо на његову
различитост, посебност. Другим речима, ми заправо одређујемо оне елементе који нам не дозвољавају да
заменимо ово биће неким другим. Тако, кад кажемо, примера ради, да сваки од нас има своју легитимацију
код полиције, то управо значи да држава настоји да установи посебност свакога од нас. Са циљем да не дође
до замене међу грађанима, држава уписује име, презиме, као и друге податке сваког од нас, штавише, узима и
отисак прста. Све ово има за крајњи циљ да се избегне замена једне личности неком другом. Идентификација,
дакле, има за циљ посебност, при чему овај идентитет, посебност, никад не може бити апсолутан, те нам то
заправо и ствара потешкоће кадажелимо да говоримо о нечијем идентитету. Наиме, сва имена, или пак
елементи распознавања, који се садрже у нашим личним картама (занимање, висина и слично), могу се наћи и
код више других људи и то поготово данас, посебно ако имамо у виду генетски инжењеринг и у последње
време све актуелнији поступак клонирања. Тако, чак ни отисци прстију неће више моћи да осигурају
посебност једног бића. Видимо дакле да је врло тешко одредити апсолутну посебност и идентитет једног
бића. То што тражимо приликом идентификације нечега, или то што називамо "суштинска разлика", онај је,
дакле, елеменат који се тиче само једног одређеног бића и никог другог.

Пре него што пређем на тачно лоцирање идентитета Цркве на основу православне еклисиологије, навешћу
неколико приступа овом проблему који су, рекао бих врло уобичајени и код нас православних. Ово чиним
пре свега зато да бих указао на проблем те да би смо се замислили над одређеним стварима и тако постали
опрезнији да не дођемо у ситуацију да изгубимо свој идентитет, тј. идентитет Цркве, а да тога нисмо ни
свесни.

http://www.filg.uj.edu.pl/~wwwip/postjugo/files/273/Etnicki-i-nacionalni-
identitet.pdf
Usp. Zgodovinski časopis 57, Ljubljana 2003.
Petar Korunić
NACIJA I NACIONALNI IDENTITET
U ovom radu autor raspravlja o izgradnji nacije, te o etničkom i nacionalnom identitetu
kao znanstvenom problemu. Ova je rasprava dio širih istraživanja o kulturnoj i etničkoj
raznolikosti (pluralizmu) u Hrvatskoj u 19. i 20. stoljeću, napose o različitim tipovima
društvenih, etničkih i nacionalnih identiteta. To je vrlo opsežno istraživačko područje i
neobično važno za povijest hrvatskog naroda u cjelini, od srednjega vijeka sve do
suvremenosti. Ta istraživanja moraju biti interdisciplinarna i otvorena svim društvenim
znanostima, napose historiografiji, sociologiji, politologiji, antropologiji, lingvistici,
etnologiji, ekologiji itd.
1. Fenomen etničkog i nacionalnog identiteta
"Prema uobičajenoj formuli stav identiteta glasi: A=A. Taj stav važi kao vrhovni zakon mišljenja.
Za koji trenutak ovaj ćemo stav pokušati promisliti. Jer s njime bismo htjeli iskusiti što identitet
jest.(...) Kao zakon mišljenja stav važi samo ako je on zakon bitka, koji glasi: svakom biću kao
takvom pripada identitet, jedinstvo sa samim sobom."
M. Heidegger, Stav identiteta, u: Kraj filozofije i zadaća mišljenja, Zagreb 1996.
Svaku raspravu o naciji, te o etničkom i nacionalnom identitetu, i o društvenom
identitetu uopće, otežavaju ozbiljne terminološke poteškoće. Zato, kada se upuštamo u
istraživanje fenomena tih identiteta upoznajmo najprije dva bliska a ipak različita pojma i
entiteta: prvo, pojam/entitet etnički, koji stoji uz etničke skupine, etničke zajednice i etnički
identitet i, drugo, pojam/entitet nacionalni, koji nastaje uz naciju, nacionalnu zajednicu,
nacionalizam i nacionalni identitet. Za ovu je našu raspravu važno da uočimo razliku između
ta dva pojma i entiteta (etničkog i nacionalnog) kao i te dvije zajednice (etničke i nacionalne)
i ta dva kolektiviteta i identiteta (etničkog i nacionalnog).
Nema sumnje da su i etničke grupe1 i etničke zajednice (etnije)2 i etnički identiteti trajno
vezani uz povijest čovječanstva: uz čovjeka i odnose među ljudima. Nalazimo ih u svim
regijama svijeta i svim razdobljima. Od kada znamo za povijest čovječanstva, o čemu
svjedoče i arheološki nalazi i materijalna kultura i mnogi pisani dokumenti i cjelokupni
povijesni razvitak, svugdje nailazimo na kulturnu i etničku raznolikost.
To dakle stanje (etnička i kulturna raznolikost i društveni pluralizam) postoji u prošlosti
i u suvremenom svijetu. Teško je naći neku regiju ili državu koja je bila ili jest etnički posve
čista i homogena (koja posjeduje tzv. "jedinstvo krvi i porijekla"). Pritom polazimo od
teorema da su prvobitne proto-etnije i etničke grupe i etnički identiteti po svom postanku
starije povijesne pojave od nacije i nacionalnih identiteta. Jer su nacije, kao cjelovite
nacionalne zajednice, i nacionalni identiteti (kao masovni kolektiviteti) moderni fenomeni
koji se izgrađuju u epohi Moderne i modernog društva.
1 Etnička grupa (engl. ethnic group, hrv. etnička grupa): etnička skupina; česti pojam u društvenim znanostima
(engl. i američkim), a označuje skupinu ljudi koji dijele zajednički identitet na temelju iste kulture, tradicije,
religije, povijesti, istog jezika, etničkog porijekla i drugih osobina.
2 Etnija (frnc. ethnie, tal. etnia, engl. ethnic group): cjelovita etnička/ljudska zajednica, utemeljena na
zajedništvu etnosa, osobitim vrijednostima i na povijesnom kontinuitetu; etnije imaju osobitu etničku svijest
(identitet) i ime pod kojim se prepoznaju (etnonim); u sastavu većinske etnije mogu se nalaziti sub-etnije i subetničke
grupe koje dijele temeljne vrijednosti i značajke etnije unutar koje se nalazi.
2
U stručnoj je naime raspravi o naciji, nacionalizmu i nacionalnom identitetu postignuta
suglasnost o tome da ti pojmovi i/ili entiteti predstavljaju pojave koje su nastale u epohi
Moderne i modernog društva, od kraja 18. stoljeća dalje; da nastaju u tijeku složenih procesa
modernizacije 􀀧 integracije 􀀧 transformacije ljudskog društva u Novom vijeku, u tijeku
izgradnje modernog društva i primjene modernosti na svim područjima života ljudi, u tijeku
industrijske revolucije, kapitalističko-industrijskog poduzetništva, modernog školstva i općeg
obrazovanja, naglog razvoja urbanizacije i, pod utjecajem tog novoga svijeta u nastajanju i te
industrijske civilizacije, u tijeku izgradnje masovnijih kolektiviteta u kojima se ljudi
međusobno udružuju u nove makro cjeline: jezične, kulturne, obrazovne, političke,
ekonomske, socijalne itd.
Postignuta je i suglasnost da su ranije upotrebe pojma nacije - u Srednjem vijeku i
ranom Novom vijeku - ciljale na nešto posve drugo: da je pojam nacije ranije (sve do 18.
stoljeća) označavao male lokalne svrsishodne zavičajne udruge, ekipe, grupe ili pod-skupine
unutar većih ljudskih skupina na nekom prostoru. Postignuta je suglasnost da tek u 19. i 20.
stoljeću, u tijeku izgradnje modernog društva prema europskom modelu modernosti, fenomen
moderne nacije i nacije-države i nacionalizma i novih kolektivnih nacionalnih identiteta
postaju središnjim povijesnim pojavama (kao kolektiviteti i makro- fenomeni) u kojima
nastaju moderni procesi integracije (koji transformiraju i integriraju sve mikro- i mezzorazine
ili sve segmente, sve regije i sve pokrajine jednog naroda u nove/veće nacionalne
cjeline ili u nova nacionalna "jedinstva") na području: književnog jezika, jezika pismenosti i
obrazovanja, nove jezične zajednice, jezičnog identiteta, školstva i obrazovanja, visoke
kulture, industrijskog kapitala i novčarskih ustanova, nacionalnog tržišta, novog političkog
sistema, modernih nacionalnih institucija (političkih, kulturnih, ekonomskih, obrazovnih itd.),
socijalnih odnosa itd.
Razvitak i izgradnja jednog (moderne nacije i nacije-države) ovisi o razvitku drugoga
(modernog građanskog društva). Ali i nakon izgradnje moderne nacije u 19. i 20. stoljeću,
unutar njezine cjelovite političke zajednice i moderne nacionalne države - unutar njezina
posve novog/modernog političkog, kulturnog i ekonomskog sistema - postoje i dalje se
izgrađuju i sub-etnije3 i sub-kulture i etnički identiteti. Drugim riječima, i etnije i etničke
grupe i etnički identiteti (kako na razini organizacije sub-zajednica tako i sub-etnija i subkultura
i ujedno na razini osobnog i grupnog i kolektivnog identiteta) stalno se mijenjaju i
transformiraju i u suvremenom svijetu, u epohi Moderne i modernog društva: u procesu
modernizacije nastaje njihova moderna organizacija, nastaju i izgrađuju se novi/moderni
društveni sistemi, što sve zajedno (i organizacije i novi društveni sistemi) utječe na promjenu
njihova identiteta.
Tako je bilo i na etničkom, političkom i državnom prostoru hrvatskog naroda u svim
razdobljima u prošlosti, od njegova doseljenja na teritorij rimske Dalmacije do danas. Na
primjer, u 19. i 20. stoljeću, u razdoblju izgradnje modernog društva i moderne hrvatske
nacije, unutar hrvatskih pokrajina, uz hrvatski narod koji se na tom prostoru organizirao i
razvijao (u tijeku nacionalno-političkog pokreta) kao dominantna etnija, tj. kao homogena i
cjelovita moderna nacija, postoji više sub-etnija i sub-etničkih grupa i njihovih sub-kultura:
srpska, češka, slovenska, talijanska, njemačka, slovačka, židovska, mađarska i druge. Sve
zajedno (i hrvatska etnija, tj. hrvatski narod i sve druge sub-etnije na tom prostoru) čine
stanovništvo Trojedne kraljevine (Hrvatske, Slavonije i Dalmacije). Svi zajedno (i hrvatski
narod i njegova kultura i sve sub-etničke grupe i njihove sub-kulture u hrvatskim
pokrajinama) tvore kulturnu i etničku raznolikost (pluralizam) i nalaze se u vrlo složenoj
3 Sub-etnija:u sastavu i etnije (kao cjelovite etničke zajednice) i dominantne ili makro-etnije (šire narodne ili
nacionalne zajednice) nalaze se više sub-etnija, sub-etničkih skupina i sub-kultura.
3
političkoj, kulturnoj, društvenoj i socijalnoj interakciji: unutar kulturnog, vjerskog i
društvenog pluralizma.
Vrlo je bio složen odnos između hrvatskog naroda, kao dominantne etnije (ili kao
većinskog naroda) i svih drugih sub-etničkih grupa i sub-etnija. Njihove višestruke
međusobne odnose i veze - a napose kulturne, etničke, privredne, političke i socijalne
interakcije - još uvijek nismo temeljito istražili, a svakako ne s gledišta suvremenih
znanstvenih modela i teorija, ne i s interdisciplinarnog gledišta.4
Prema tome, nacije i nacionalne zajednice i nacionalni identiteti, kao suvremene
povijesne pojave, moderni su fenomeni. Nastaju i izgrađuju se, tijekom socijalnih promjena i
procesa dugoga trajanja, u epohi Moderne i modernog društva ne samo kao individualni i
grupni identiteti nego i kao moderni nacionalni kolektiviteti i ujedno kao kolektivni identiteti.
I jedno (moderne nacije) i drugo (moderni etnički i nacionalni identiteti) i treće (moderni
etnički i nacionalni kolektiviteti) i četvrto (kolektivni identiteti) pojavljuju se u Evropi krajem
18. stoljeća, s nastupom epohe Moderne i ostvarenjem njezina projekta, a izgrađuju se i
neprekidno mijenjaju tijekom 19. i 20. stoljeća. To je razdoblje kada europski narodi, unutar
modernog društva (i industrijske civilizacije), ostvaruju relativni napredak na svim
područjima života, stvaraju nove nacionalne vrijednosti i tragaju za višestrukim društvenim
identitetima, koji nastaju u procesu konstrukcije. To je proces stalnih društvenih i nacionalnih
promjena, ali i socijalnih, etničkih i nacionalnih suprotnosti, koji još uvijek nije završen.
Prema tome, u epohi Moderne i modernog društva, od kraja 18. do kraja 20. stoljeća,
nastaju i izgrađuju se, razvijaju i neprekidno transformiraju: i moderno društvo i društveni
identiteti uopće, i moderna kultura i kulturni identiteti, a napose moderna nacija (kao nacijadržava
organizirana na sustavima i vrijednostima modernog društva i međunarodnog prava) i
moderni nacionalni identiteti i moderni kolektiviteti i kolektivni identiteti, ali i etničke grupe i
sve etnije i etnički identiteti.
2. Znanstveni problemi istraživanja
Kada je međutim riječ o hrvatskim prostorima valja kritički da odgovorimo na slijedeća
pitanja. Da li su društvene znanosti kod nas temeljito proučile izgradnju tih modernih
fenomena: i izgradnju moderne hrvatske nacije i hrvatskog nacionalnog identiteta i nastanak
nacionalnog kolektiviteta? Da li smo na tom prostoru (etničkom i političkom) istražili
višestruke društvene identitete u njihovoj međuovisnosti i ujedno kulturnu i etničku
raznolikost u prošlosti? Ne, još nismo utemeljili ta istraživanja. Još uvijek nemamo odgovore
na osnovna pitanja vezana uz problem porijekla, strukture i razvoja etničkih i nacionalnih
identiteta. Još uvijek te fenomene nismo istražili na razini suvremene znanosti. I uza sve
radove koji se dotiču tih problema, mi se ipak danas nalazimo na početku znanstvenih
istraživanja o tome.
Nema sumnje da ni jedna povijesna pojava u našoj prošlosti, napose kada je riječ o 19. i
20. stoljeću, nije izazvala toliko lutanje, ideoloških sukoba i neizvjesnosti kao što je određenje
identiteta ("osobnosti") Hrvata, hrvatskog naroda i napose porijekla i izgradnje moderne
hrvatske nacije. S tim u vezi, ni o jednoj povijesnoj pojavi u društvenim znanostima, a napose
povijesnim znanostima koje proučavaju različita područja iz povijesti hrvatskog naroda od
prapovijesti do suvremenosti, nije iskazano toliko istraživačkih lutanja kao što je to učinjeno u
proučavanju formiranja i integracije moderne hrvatske nacije, izgradnje njezina višestrukog
društvenog i nacionalnog identiteta (jezičnog, kulturnog, obrazovnog, političkog, državnog,
državno-pravnog, vjerskog itd.) a posebno u određenju odnosa hrvatske nacije spram njezine
okoline: spram drugih etnija, naroda, nacija i kultura na prostoru srednje i jugoistočne Europe.
4 Najtemeljitijesu istraženi Slovenci (i slovenska etnija) i Srbi (i srpska etnija) u Hrvatskoj, te hrvatsko-slovenski
i hrvatsko-srpski odnosi. Nužno je nastaviti ta istraživanja.
4
U većini se slučajeva polazi od gledišta da ideja nacije, te nacionalna svijest i
nacionalizam prethode naciji i da ideje i ideologije bitno utječu na formiranje hrvatske nacije.
Ali u tom slučaju, kada je riječ o 19. stoljeću, kada nastaju osnove moderne hrvatske nacije,
taj stav/model izaziva silne probleme. Jer u tom razdoblju, uz hrvatski nacionalni program i
hrvatsku nacionalnu ideju, uz hrvatstvo, suvremenici zastupaju ideje ili ideologije ilirstva,
južno-slavenstva, slovinstva, austroslavizma, slavenstva, te različite pravce pravaštva,
narodnjaštva, liberalizma, konzervativizma, klerikalizma, unionizma, federalizma itd.
Zastupaju različite ideologije i programe i konstruiraju različite društvene identitete.
Istodobno postoje i izgrađuju se brojni etnički identiteti u Hrvatskoj: identiteti sub-etničkih
grupa i sub-etnija i sub-kultura.
Ako međutim imamo na umu rezultate povijesne i društvene znanosti uopće, napose
kada je riječ o određenju izgradnje moderne hrvatske nacije (kao nacionalne zajednice u
građanskom društvu) i nacionalnog identiteta u spletu svih tih ideologija i tzv. nacionalnih
svijesti, onda je sigurno da taj problem još uvijek nismo i ne možemo riješiti. Problem je još
složeniji ako polazimo od gledišta da su i nacionalna svijest i nacija kao kolektivitet i razni
nacionalizmi i nacionalni identiteti trajne i nepromjenjive povijesne pojave, stvorene jednom
za sva vremena. U tom se slučaju nalazimo na području ideologije, mita, stereotipa i teorija iz
19. stoljeća, ali ne i na području znanstvenih istraživanja izgradnje naroda i moderne nacije i
nacionalnih identiteta.
Pojava fenomena etničke obnove u suvremenom svijetu - i trajno prisustvo etničkih i
nacionalnih promjena, suprotnosti i sukoba (vjerskih i socijalnih i etničkih i nacionalnih) na
svim prostorima u prošlosti i u suvremenosti - i s tim u vezi trajno prisustvo problema
istraživanja fenomena nacije i nacionalizma, potaklo je mnoge istraživače u društvenim
znanostima u mnogim sredinama u svijetu da svestrano prouče fenomen (porijeklo, izgradnju,
razvoj i obnovu) etničkog i nacionalnog identiteta: njegove osnove, strukture, sadržaje,
elemente i funkcije. Ta je tema postala veoma aktualna i, po mišljenju mnogih istraživača,
danas prijeko potrebna.
Kako pristupiti istraživanju fenomena etnosa i etniciteta i identiteta? Postoje brojne
teorije o tome. Valja poznavati tu literaturu. Uza sve razlike među tim teorijama, sve se svode
na dva pristupa: prvo, u kojem se istražuju ljudski subjektivni elementi (ljudska svijest i
posebni osjećaji, mitovi, ideologije i simboli vezani uz narod, naciju i nacionalizam) i, drugo,
u kojem se ne zanemaruju emotivni činitelji, ali se drži da ih je vrlo teško ako ne i nemoguće
istraživati u dalekoj prošlosti, pa se prije svega nastoji istražiti one povijesne pojave i
strukture koje nalazimo u zbilji, izvan ljudske svijesti i svijeta subjektivnosti, koje su utjecale
i utječu na proces konstituiranja i reprodukcije i transformacije etničke/ljudske zajednice:
područje jezika, kulture, privrede, političkog sistema, školstva i obrazovanja, socijalnih
odnosa, interakcija itd.
U prvom slučaju, osnovu svake nacije traži se na području ljudske subjektivnosti i
emotivnosti: nacionalne svijesti, posebnih osjećaja, raznih nacionalizama, duhovnosti,
ideologija, mitova, tradicije, kulta predaka itd. Postoji međutim veliki problemi u istraživanju
svih tih elemenata: prvo, zato jer ljudsku emotivnost, napose nacionalnu svijest, ne možemo
oživjeti u dalekoj prošlosti i kritički je proučavati, tj. nije podložna neposrednom promatranju
i, drugo, često se sve te osnovice (svijesti i osjećaja vezanih uz naciju) promatra kroz različite
ideologije, koje se nalazi u novinskim člancima i tekstovima programskog sadržaja, a to su
drugorazredni povijesni izvori za upoznavanje fenomena etnosa i identiteta. Uz to, u tom je
pristupu prisutan mit o samorazumljivosti i nacije i nacionalne svijesti i osjećaja vezanih uz
naciju. To je teorija neobuzdanog romantizma iz 19. stoljeća, koju je utemeljio već E. Renan,
a mnogi razvijali do danas. Zato taj model nije dovoljno pouzdan da bismo mogli kritički
istraživati taj fenomen.
5
U drugom slučaju, polazi se od gledišta da u svakom konkretnom primjeru, kod svakog
naroda i/ili u svakoj zemlji, valja najprije istražiti i temeljito upoznati proces konstituiranja i
reprodukcije i transformacije etničke zajednice: od prvobitne i početne jezgre etnosa
(obitelji, roda i plemenske skupine), preko kompleksne zajednice etnosa (saveza plemena, te
izgradnje naroda ili šire narodne/ljudske zajednice i života u njoj) do najsloženije zajednice
etnosa (postupne izgradnje moderne nacije kao cjelovite nacionalne zajednice i nacionalne
države ili nacije-države). Ujedno se traži da se na tom prostoru istraži i upozna pluralni svijet
u stalnom razvoju: jezični i vjerski i etnički i politički i društveni i socijalni i svaki drugi, tj.
identitet "prvoga" i "drugoga" itd.
To su dva različita pristupa istraživanju fenomena etnosa, etniciteta i identiteta.
Moderna nacija i nacija-država nastaje na vrhuncu procesa konstituiranja i reprodukcije
i transformacije etničke zajednice kao nova ljudska zajednica koju tvore (a) masovniji
kolektiviteti na svim makro- razinama i (b) posve drugačija organizacija života ljudi/etnosa i
(c) posve drugačiji procesi samo-identifikacije stanovništva.
Mogli bismo dakle zaključiti da u svim epohama ljudske povijesti i na bilo kojem
prostoru na Zemlji, gdje postoje uvjeti za život ljudi, nalazimo zajednice ljudi/etnosa (na
nekom stupnju njihova razvoja) i da, ako i koliko nam sve to u konkretnom slučaju povijesni
izvori dopuste, možemo i moramo (ako je riječ o znanosti) pratiti dva procesa u uzajamnoj
ovisnosti: (a) proces konstituiranja, i reprodukcije, i transformacije etničke zajednice, od
etničke grupe, roda i plemenske skupine, naroda i narodne zajednice do nacije i nacionalne
zajednice i (b) proces samo-identifikacije ljudi sa tim zajednicama u kojima oni žive i djeluju
i/ili njihovu svijest o tim zajednicama i njihove osjećaje spram tih zajednica i spram "drugih",
odnosno i identitet prvoga (ili identitet sa "svojom" etnijom) i identitet drugoga (identitet
druge etnije, drugog naroda) itd.
3. Identitet: teorijski i metodološki aspekti problema
3a) O identitetu uopće
Da bismo odgovorili na brojna istraživačka pitanja vezana uz društveni, etnički i
nacionalni identitet u hrvatskim pokrajinama (Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Istri i Vojnoj
krajini) i na hrvatskom prostoru u dalekoj prošlosti, od srednjeg vijeka do suvremenosti,
napose vezana uz izgradnju moderne nacije i pojavu različitih oblika nacionalizma uopće,
također vezana uz pojavu i razvoj hrvatske nacije i oblikovanje više etnija i sub-etnija i subkultura
unutar njezine političke zajednice i nacionalne države, uz određenje nacionalnog i
etničkog identiteta kod hrvatskih preporoditelja, elite i različitih društvenih skupina i kod
cjelokupnog stanovništva u Hrvatskoj u 19. i 20. stoljeću, što je predmet naše šire rasprave, a
rezultate tih istraživanja pokazat ćemo u dvije knjige, valja najprije upoznati što je identitet
uopće, napose u odnosu prema višestrukom društvenom, etničkom i nacionalnom identitetu.
3b) Identitet s gledišta logike i zakona istinitog mišljenja
I. Identitet je jednakost:
• Zakon mišljenja, koji znanost od antike, od grčke filozofije do danas nalazi u formuli
za stav identiteta, formula A = A govori o jednakosti, tj. o apstraktnom i jednostavnom
pojmu identiteta. Taj stav identiteta kaže: A je A, tj. svaki je A sam isto, drugim riječima,
svaka je stvar ili pojava identična samoj sebi.
II. Identitet je istovjetnost:
• Formula za stav identiteta A je A ipak ne govori samo da je svaki A sam isto, već u
isto vrijeme kazuje: Svaki je A sam isto sa samim sobom, tj. svaka je stvar ili pojava sama
ista sa samom sobom. U istovjetnosti (A je A) nalazi se taj odnos "s" ili "sa" kao
posredovanje, kao sveza i sinteza, kao sjedinjenje u jedinstvo.
6
III. Identitet je jedinstvo sa samim sobom:
• Zato se identitet, kao zakon istinitog mišljenja, tijekom čitave povijesti zapadne
civilizacije, od antike do danas, pojavljuje kao jedinstvo i istovjetnost, kao posredovanje u
tom jedinstvu, u jedinstvu sa samim sobom.
3c) Identitet s gledišta općih načela
I. Identitet je jednakost i jedinstvo:
• Prema formuli za stav jednakosti, identitet je ono što je potpuno isto: A = A. Drugim
riječima, formula A = A (A je A, tj. svaki je A sam isto) i označuje jednakost i govori o
jednakosti i jedinstvu sa samim sobom.
II. Identitet razmjera:
• Prema formuli za stav razmjera, identitet je odnos po kojemu je nešto ili netko, u
različitim okolnostima, posve jednako samo sebi i/ili posve jednak sam sebi, tj. istovjetan
je sa samim sobom: Svaki je A sam isti sa samim sobom.
III. Identitet različitosti:
• Prema formuli za stav različitosti i opreke, identitet je ukupnost činjenica (ime, lični
opis, naziv, izgled itd.) koje služe da se jedna osoba ili neka pojava razlikuje od bilo koje
druge osobe ili pojave: A se razlikuje od B, C, D...
3d) Identitet s gledišta etnosa i etniciteta
I. Identitet "prvoga" (= "Mi" i/ili "naš" identitet):
• Prema formuli za stav identiteta jednakosti (A=A: Svaki je A sam isto) i razmjera (A
je A: Svaki je A sam isti sa samim sobom), kada je riječ o etnicitetu ili etnosu, možemo
upoznati identitet "prvoga", tj. etnički ili nacionalni identitet određene etničke grupe,
etničke zajednice, naroda i narodne zajednice i nacije kojoj "mi" ("naša" grupa ili elita)
pripadamo.
II. Identitet "prvoga" i "drugoga" (= "naš" i "njihov" identitet -"Mi" i "Oni"):
• Prema modelu identiteta različitosti i opreka, između "nas" (= identiteta "prvoga") i
"njih" (= identiteta "drugoga") na području etnosa, identitet "prvoga" ("Mi" ili "naš"
identitet) je ukupnost činjenica (etničkog porijekla, posebnog jezika, tradicionalne
kulture, životnih uvjeta, moderne kulture, običaja, običajnog prava, društva i društvenih
stanja, posebne povijesti itd.) koje služe da se odredi identitet "drugoga" ("njihov"
identitet - "Oni"): da se jedna osoba/pojedinac, neka etnička skupina ili etnija odredi
pomoću Drugoga, pomoću druge etničke grupe ili etnije kao oprečna osobnost, oprečne
etničke posebnosti, oprečne karakterne osobine, oprečna slika i oprečno iskustvo,
drugačiji život, oprečna povijest i sudbina itd.
III. Identitet "drugoga" (druge etničke skupine ili druge etnije):
• Prema tome, identitet "drugoga" (ili identitet drugoga čovjeka/pojedinca, druge
etničke skupine, druge etnije, drugoga naroda ili druge nacije) nastaje u procesu
konstrukcije etničkog i/ili nacionalnog identiteta "prvoga" i obrnuto.
• U tom slučaju identitet "prvoga" (tj. "naš" identitet) i identitet "drugoga" ("njihov"
identitet) - koji gotovo u pravilu, uvijek kada je riječ o etnosu (etniji uopće, a narodu i
naciji napose) i etnicitetu, idu zajedno (i "mi" i "oni" i/ili "mi" i "drugi") - i govore i
svjedoče o postojanju kulturne i etničke raznolikosti (pluralizma) na određenom prostoru,
unutar neke političke zajednice ili države, kao i unutar neke narodne i/ili nacionalne
zajednice.
7
• To dakako vrijedni i za hrvatski prostor, prostor na kojem je hrvatski narod bio
dominantna ili većinska etnija, na kojem je postojala, od srednjega vijeka do danas,
kulturna i etnička raznolikost (pluralizam) i društveni pluralizam.5
3e) Identitet složenih povijesnih pojava i procesa
I. Identitet povijesnih pojava i promjena:
• Velike međutim teškoće nastaju kada pokušamo kritički analizirati višestruki
društveni identitet uopće i napose identitet povijesnih pojava i procesa, kao što je
izgradnja naroda (kao ljudske zajednice) i proces njegove transformacije u modernu
naciju. Zašto? Zato jer se te povijesne pojave, svi povijesni procesi i društveni odnosi
neprestano mijenjaju. Moramo ih promatrati, kada je riječ o povijesnim pojavama koje
nastaju, razvijaju se i neprekidno transformiraju u epohi Moderne i modernog društva,
unutar složenih procesa modernizacije i integracije.
• Tada se i etnicitet i etnički identiteti i nacije i nacionalni identiteti izgrađuju u
procesima stalnih i intenzivnih promjena i socijalnih interakcija. Kako onda upoznati
višestruke identitete povijesnih pojava i procesa koji se nalaze u dinamičnom razvoju,
unutar pluralnih kulturnih i društvenih odnosa i stanja, koji se nalaze u stalnim
promjenama i neprekidnim transformacijama?
II. Identitet kao proces i interakcija:
• Zbog toga je s gledišta apstraktnog ili jednostavnog identiteta (A = A: A je A) teško,
ako ne i nemoguće, upoznati identitet neke moderne nacije kao konkretne nacionalne
zajednice, tj. identitet nacionalnih kolektiviteta jednog naroda, kao i etničke i nacionalne
identitete. Zato, jer se i narod i nacija i etnije i sub-etničke skupine neprekidno izgrađuju,
mijenjaju, transformiraju i razvijaju, kao što se neprekidno mijenjaju društveni odnosi i
stanja u kojima nastaje moderna nacija.
• Napose je složen problem istraživanja međuetničkih odnosa i njihovih stalnih
međusobnih interakcija. Jer je riječ o postojanju kulturne i etničke raznolikosti
(pluralizma) i ujedno i kulturnih i etničkih i društvenih interakcija na određenom
prostoru: o postojanju više etničkih skupina i etnija i o njihovim međuodnosima. Još teže
je otkriti identitet povijesnih procesa, jer je i sam identitet proces.
• U tom slučaju polazimo od uvjerenja, koje uvjetno prihvaćamo kao teorem, o
postojanju višestrukih društvenih identiteta koji se nalaze u stalnim promjenama i
složenim međusobnim interakcijama. Jer identitet neke povijesne pojave "danas" nije isto
što i njihov identitet "jučer". Unutar višestrukih i kompleksnih društvenih identiteta
nalaze se svi ostali. Sve te identitete (društveni, etnički i nacionalni) valja promatrati kao
proces (identitet se neprekidno razvija), kao interakciju (međuodnos mnogih identiteta) i
kao međuodnos identiteta i okoline (identitet 􀀧 okolina).
III. Kompleksni društveni identiteti:
• Ako identitet promatramo kao proces i interakciju, onda je jasno da je s gledišta
apstraktnog identiteta (A = A) nemoguće upoznati kompleksne društvene identitete, jer se
oni nalaze u stalnim promjenama i odnosima uzajamne ovisnosti. Zato, ako želimo
upoznati višestruke društvene identitete i identitete povijesnih pojava i procesa, moramo
tragati i za jedinstvom apstraktnog identiteta (prema formuli: A je A, tj. svaki je A sam isti
sa samim sobom) i ujedno, polazeći od tog zakona istinitog mišljenja, na kojem počiva
znanost, upoznati jedinstvo i različitost kompleksnog identiteta prema formuli: A je A i
ne-A, tj. svaka je povijesna pojava u svakom trenutku identična samoj sebi, ali ujedno i
5 Nužno je utemeljiti ta sveobuhvatna i vrlo složena istraživanja na hrvatskom prostoru. To je golemo područje
istraživanja i neobično važno za povijest hrvatskog naroda i formiranje hrvatske nacije.
8
različita od same sebe, jer se nalazi u procesu promjena i transformacije i stanju
međuovisnosti.
• Tada jedinstvo i različitost složenog i kompleksnog identiteta (kada promatramo
povijesne pojave i procese dugoga trajanja kao što je izgradnja nacije, nacionalnih
kolektiviteta i kolektivnih identiteta) prepoznajemo i kao proces i kao sintezu kroz
njegovo sjedinjenje u jedinstvu i različitosti. A to se zbiva, upoznali smo, tijekom stalnih
društvenih promjena i transformacija i socijalnih interakcija, u procesu nastajanja
višestrukih društvenih identiteta u međuovisnosti.
IV. Proces identifikacije i konstrukcije identiteta:
• Kada je riječ o etničkim i nacionalnim identitetima, nužno je otkriti proces
identifikacije i/ili konstrukcije tih identiteta pomoću znanstvenog modela:
∗ formule identitet identiteta i razlika (A je A i istog trenutka ne-A) i
∗ ujedno formule za stav različitosti i opreka između identiteta "prvoga" i identiteta
"drugoga" - razlike između "nas" i "njih", "naših" i "njihovih".
• A to je proces u kojem etnički i nacionalni identiteti nastaju kao rezultat prohoda
entiteta (etničke skupine, etnije, naroda ili nacije) kroz sustav razlika, različitosti i opreka,
kroz sustav identiteta "drugoga" ili kroz sustav identiteta i okoline: identiteta "prvoga" 􀀧
njegove okoline (= identiteta "drugih"), s tim da je ta okolina uvijek kompleksnija od
identiteta "prvoga". Zato, bez te okoline (drugih identiteta, vrijednosti i sustava) ne
možemo shvatiti identitet "prvoga".
• Prema tome, društveni identitet uopće, a etnički i nacionalni identitet napose, koji se
neprestano mijenjaju i transformiraju, možemo upoznati putem tri modela identiteta u
međuovisnosti i međudjelovanju: prvo, pomoću modela identitet identiteta i razlika,
drugo, modela identiteta "drugoga" i, treće, kao sintezu jednog i drugog modela, pomoću
modela identitet 􀀧 okolina.
V. Znanstveni model etničkog i nacionalnog identiteta:
• Na tome je utemeljen naš znanstveni model i etničkih i nacionalnih i društvenih
identiteta. Ali uz napomenu da taj model (identitet identiteta i razlika + identitet
"drugoga" + identitet 􀀧 okolina), bilo da je riječ o procesu konstrukcije etničkog i
nacionalnog identiteta ili o konstrukciji etničkog i nacionalnog kolektiviteta ili o kulturnoj
i etničkoj raznolikosti, počiva na uvjerenju da na određenom prostoru i/ili u nekoj državi
postoji kulturni, etnički i društveni pluralizam.
• Taj dakle model počiva na znanstvenoj spoznaji i na ovim načelima:
∗ da na nekom prostoru, unutar neke uže ili šire regije, postoje najmanje dvije, a
najčešće više etničkih grupa i etničkih/ljudskih zajednica i nacionalnih zajednica, da
postoji dakle i identitet "prvoga" i identitet "drugoga" i/ili identitet "drugih";
∗ da sve te etničke grupe i etnije impliciraju etničke odnose, a nacije i nacionalne
zajednice pretpostavljaju postojanje nacionalnih odnosa i stanja;
∗ da etnički i nacionalni odnosi, te etnički i nacionalni identiteti, uključuju
postojanje najmanje dvije kolektivne strane i/ili dva kolektiviteta: i etnička i nacionalna
kolektiviteta koja se izgrađuju i konstruiraju na nekom prostoru;
∗ da je tada u pravilu riječ o kulturnim i etničkim pluralnim sredinama; to se odnosi
i na hrvatski etnički i politički prostor od srednjega vijeka do danas;
∗ da se na tim međuetničkim i međunacionalnim odnosima - kako unutar kulturne i
etničke raznolikosti tako i unutar društvenog pluralizma, u procesu etničke identifikacije -
uvijek konstruiraju najmanje dva međuovisna identiteta: identitet pripadnika i nepripadnika
nekoj etničkoj ili nacionalnoj zajednici, tj. i identitet "prvih" (koji pripadaju
"našem" kolektivitetu) i ujedno identitet "drugih" (koji pripadaju "njihovom"
kolektivitetu) itd.;
9
∗ da identitet dakle "drugoga" uvodi razliku između "nas" i "njih", "naših" i
"njihovih"; da stoga identitet "drugoga" pretpostavlja postojanje i istraživanje identiteta
"prvoga" odnosno da pretpostavlja postojanje višestrukih društvenih identiteta, tj.
postojanje etničke, nacionalne i kulturne različitosti (pluralizma) na određenom prostoru i
da je to golemo znanstveno područje;
∗ da je dakle identitet nužno promatrati (kako na razini nastanka i razvoja identiteta,
tako i na razini procesa samo-identifikacije ili svijesti) prema modelu: identitet 􀀧 njegova
okolina (odnosno modelu: identitet/okolina), jer tek njegova okolina - koja je u pravilu
daleko složenija i kompleksnija od identiteta "prvoga", jer se radi o beskonačnom broju
"drugih" identiteta i vrijednosti - daje puni sadržaj i smisao postojanja i razvoja identiteta
"prvoga".
3f) Višestruki društveni identiteti
Kada je riječ o povijesnim pojavama i procesima dugoga trajanja, kao što su na primjer
pojava, izgradnja i razvoj moderne nacije i etnija ili etničkih/ljudskih zajednica uopće, nužno
je njihove identitete promatrati (a) unutar sveobuhvatnih pluralnih društvenih, kulturnih i
etničkih odnosa i stanja, unutar društvenih identiteta uopće, unutar kojih postoje mnogi i
višestruki identiteti u njihovoj uzajamnoj ovisnosti; (b) pomoću formule za stav kompleksnog
i složenog identiteta ili pomoću modela identitet identiteta i razlika (A je A i istog trenutka
ne-A, tj. svaka je povijesna pojava u svakom trenutku identična samoj sebi, ali i različita od
same sebe jer se nalazi u procesu neprekidnog razvoja) i ujedno (c) pomoću identiteta
"drugoga" i (d) modela identitet 􀀧 okolina. Jer se, tijekom procesa dugoga trajanja, oblikuju
mnoge usporedne pojave i mnogi sistemi na različitim područjima (jezika, kulture, političkog
i državnog sistema, privrede, prava, vjere, ideologije itd.) koji su međusobno povezani i
uvjetovani.
U isto vrijeme pojavljuju se, unutar neke narodne i nacionalne zajednice različiti
društveni identiteti u međuovisnosti: jezični, kulturni, politički, državni, privredni, etnički,
vjerski itd. Svi ti međutim zasebni identiteti, u različitim uvjetima i prostorima, mogu tvoriti
jedinstveni nacionalni kolektivitet, tj. izgrađuju složeni kolektivni identitet jedne nacije (kao
homogene i cjelovite nacionalne zajednice) koja uspostavlja odnose s drugim etnijama,
narodima, nacijama, kulturama itd.
Prema tome, i etnički i nacionalni identiteti dio su složenih društvenih identiteta uopće.
A to znači da ni etničke ni nacionalne identitete, kao ni etnicitet uopće, ali onda ni porijeklo i
razvitak naroda i nacije, ne možemo upoznati ako ih ne proučavamo unutar višestrukih i
složenih društvenih identiteta i socijalnih promjena uopće, ali i unutar širih regija i odnosa
spram "drugih" identiteta, kultura, naroda i nacija. A to je, kako smo vidjeli, model: identitet
("prvoga") 􀀧 okolina (drugi identiteti i sistemi).
3g) O (ne)mogućnosti istraživanja nacionalnog identiteta
Kako je rečeno, unutar društva i društvenih odnosa, unutar određene sredine, postoje
višestruki društveni identiteti i ujedno unutar određene moderne nacionalne zajednice postoji
više oblika identiteta (etnički, jezični, kulturni, politički, državni, regionalni, vjerski itd.) koji
svi zajedno mogu tvoriti jedinstvo nacionalnog kolektivnog identiteta. Upoznajmo najvažnije
opće tipove etničkog i nacionalnog identiteta:
I. Na razini etničkih i/ili nacionalnih sentimenata:
• Na razini raznih oblika patriotizama i nacionalizama, na razini etničke i nacionalne
svijesti, osjećaja, htijenja i znanja, u procesu etničke i nacionalne identifikacije i/ili
konstrukcije, u određenoj sredini nastaju:
∗ individualni identiteti - etnički i nacionalni identiteti kojima se pojedinci ljudi, kao
individue svojom voljom poistovjećuju s nekom etničkom grupom ili etničkom
10
zajednicom ili nacijom, unutar koje žive i prihvaćaju njezine vrijednosti, njezin pravni i
politički poredak i iskazuje lojalnost spram nje itd.;
∗ grupni identiteti - etnički i/ili nacionalni identiteti kojima se neka etnička grupa ili
elita svojom voljom poistovjećuje s nekom etnijom ili nacijom, unutar koje živi i prihvaća
njezine vrijednosti, tradiciju, pravila, organizaciju itd.;
∗ kolektivni identiteti - etnički i/ili nacionalni identiteti kojima se određeni kolektiv
(grupa ljudi, elita, etnija ili narod u cjelini) svojom voljom poistovjećuje s određenom
etničkom zajednicom ili nacijom, unutar koje živi i želi živjeti i time prihvaća njezine
temeljne vrijednosti i cjelinu organizacije;
∗ identitet kolektiviteta - na toj se razini, kada se više/manje cjelokupno stanovništvo
poistovjećuje s nekom etničkom zajednicom ili nacijom, konstruira etnički kolektivitet
(etničke zajednice) ili nacionalni kolektivitet (nacije).
• Na osnovicama etničkih i nacionalnih sentimenata izgrađuju se i razvijaju (1) svi
oblici etničke i nacionalne svijesti; (2) svi oblici patriotizma i nacionalizma i (3) različite
ideje o naciji i nacionalnoj zajednici. U tom se slučaju naciju doživljava i predočuje na
razini ideje nacije, svijesti, te etničkih i nacionalnih sentimenata.
II. Na razini zbilje:
• Unutar neke nacionalne zajednice, njezine političke zajednice ili nacionalne države, u
kojoj je ta nacija dominantna etnija, nastaju:
∗ društveni identiteti - na mnogim područjima unutar nacionalne zajednice u
njihovoj uzajamnoj ovisnosti: npr. jezični, kulturni, politički, državni, vjerski, staleški,
nacionalni, regionalni, stranački, individualni, kolektivni itd.
∗ etnički identiteti - na dvije razine: prvo, identitet konkretne etnije ili etničke
zajednice kao kolektivitet i, drugo, etnički identitet kojim se pojedini čovjek ili etnička
grupa poistovjećuju s tom konkretnom etničkom/ljudskom zajednicom;
∗ nacionalni identiteti - na dvije razine: prvo, identitet nacije kao zajednice (kao
nacionalni kolektivitet) i, drugo, nacionalni identitet kojim se pojedini čovjek, neka
etnička grupa i neki narod poistovjećuju s tom nacijom.
• Ovdje je riječ o konkretnim zajednicama ljudi/etnosa (i o nacionalnoj zajednici i o
sub-etnijama unutar neke političke zajednice) koje se tijekom dugoga vremena u zbilji
izgrađuju kao kolektiviteti na nekom teritoriju i unutar određenih vrijednosti. Sada prema
tome polazimo od uvjerenja i od spoznaje da moderna nacija, kao entitet i konkretna
cjelovita nacionalna zajednica jednog naroda, ili neka etnija, nastaju i izgrađuju se u zbilji
kao ljudska zajednica, a ne samo na razini ideje nacije, nacionalnih sentimenata, etničke i
nacionalne svijesti.
4. Epoha Moderne: nacija i nacionalni identitet
Početke pred-kapitalističke privrede (na području zanatstva, obrta, trgovine i novčarskih
ustanova), te početke modernih vizija o novim oblicima i formama u kulturi (na području
književnosti, slikarstva, kiparstva, obrazovanja, filozofije, prava itd.) i ujedno ideje o
općem/ljudskom napretku i pravednom društvu, dakako ne-feudalnom i ne-staleškom, kao i
stanovite povijesne i društvene promjene koje postupno donose relativni napredak u nekim
evropskim sredinama, lako možemo pratiti (u gradovima sjeverne Italije) već od 11. do 13.
stoljeća, a u Europi uopće od 14. stoljeća dalje. Nastanak, izgradnju i razvoj posve novih
sistema - napose novi privredni, pravni, kulturni, politički i državni sistem, osnovice
građanskog civilnog društva i time posve nove društvene sisteme, koji tijekom dugoga
vremena od 11. do 18. stoljeća, još uvijek unutar sveobuhvatnih globalnih struktura feudalnog
staleškog poretka, snažno utječu na sveobuhvatne povijesne i društvene promjene, na kojima
Evropljani grade budući novi svijet - možemo pratiti unutar velikih epoha: od Humanizma i
Renesanse preko Reformacije do Klasicizma, Prosvjetiteljstva i Romantizma.
11
Pa ipak, nema sumnje da epoha Moderne - koja, za razliku od ranijih stoljeća, u
potpunosti transformira ljudsko društvo i uvodi ga u industrijsku civilizaciju i tehnički
napredak, čije ostvarenje ne ide glatko, kao što ni opći ljudski "napredak" nije ispunio nade
mnogih generacija ljudi - počinje od kraja 18. stoljeća pojavom prosvjetiteljstva, industrijske
revolucije i industrijalizacije i zatim pojavom buržoaskih revolucija, koje konačno ruše dugu
epohu feudalizma i feudalnog staleškog poretka.
Nasuprot feudalnom društvu, koje je osnovano na privilegijama i hijerarhijskim
odnosima, koje održava nejednakost među ljudima, te stvara i održava hijerarhijske odnose i
među ljudima i u društvenim odnosima, Moderna u tijeku njezine epohe nudi izgradnju novih
povijesnih pojava i odnosa u društvu. U toj epohi, u procesu dugoga trajanja, čovječanstvo
nastoji izgraditi nov svijet na slijedećim sistemima:
I. Na modernom globalnom društvenom sistemu (tzv. industrijskom društvu):
• Postupno se izgrađuje moderno društvo, koje u 19. i 20. stoljeću vrši najdublju
transformaciju ljudskog društva u povijesti tijekom procesa industrijalizacije 􀀧
industrijskog kapitalizma 􀀧 masovne urbanizacije 􀀧 liberalne demokracije. To je
moderno društvo, kod svakog naroda, kada prihvati i njegove osnovice uvodi u život,
omogućio nastanak posve novih društvenih odnosa i stanja, te izgradnju i razvoj zasebnog
društava i društvenih sistema, ali i novih socijalnih odnosa.
• Prihvaćanje i izgradnja modernog društva, najvažnija je osnova kod svakog naroda za
njegov razvoj na svim područjima života u suvremenom svijetu.
II. Na osnovicama sistema moderne globalne visoke kulture:
• Kao nove kulturne vrijednosti, sistem globalne moderne visoke kulture nastaje u
Europi u tijeku velikih epoha od Humanizma i Renesanse, preko Protestantizma do
Klasicizma, Prosvjetiteljstva i Romantizma. Te se kulturne vrijednosti šire iz europskog
centra, gdje nastaju, prema periferiji. Na njima nastaje svijet moderne visoke kulture:
književni jezici, književnost, znanost, umjetnost, obrazovanje itd.
• Tijekom epohe Moderne, unutar modernog društva, u procesu ostvarenja obrazovne i
kulturne revolucije, svaki narod u svojoj sredini, tijekom organiziranog nacionalnog
pokreta, prihvaća evropske vrijednosti i izgrađuju zasebnu nacionalnu kulturu, razvija
standardni moderni književni jezik, stvara modernu književnost, razvija znanost i
znanstvene institucije, stvara umjetnost, utemeljuje i organizira posve nove kulturne
nacionalne institucije, stvara nove nacionalne vrijednosti i sadržaje, razvija pismenost,
obrazovanje i obrazovne institucije. Na tim osnovana, koje se neprekidno mijenjaju, svaki
narod temelji zasebni kulturni identitet.
III. Na osnovicama sistema globalne industrijsko-kapitalističke privrede:
• U procesu ostvarenja industrijske revolucije i industrijalizacije, s kojom i započinje
epoha Moderne i modernog društva, svaki narod u svojoj sredini, prema vlastitim
ekonomskim mogućnostima, uvodi opću industrijalizaciju u privredi, postupno izgrađuje i
razvija sistem kapitalističke privrede, razvija nacionalno tržište, čime potiče razvoj roba i
kapitala, te ubrzani razvoj urbanih sredina.
IV. Na osnovicama modernog političkog sistema (sistema liberalne demokracije):
• Moderno društvo razvija posve nov politički sistem. Nastaje dugo razdoblje
formiranja modernih demokracija, koje postupno ostvaruju građanske slobode,
višestranački politički sistemi, slobodne izbore, nov sistem parlamentarizma i
predstavničke vlasti, trodiobe vlasti (njezinu podjelu na zakonodavnu, izvršnu i sudsku
vlast), razdoblje formiranja najvažnijih nacionalnih institucija, ostvarenja nacionalnog
suvereniteta, uvođenja u život načela jednakosti i slobode, izgradnje moderne cjelovite
političke zajednice, moderne nacije i nacionalne države itd.
• Na tim osnovama (na političkom sistemu utemeljenom na građanskom društvu i
njegovom pravnom i političkom poretku) svaki narod organizira cjelokupni javni život i
12
mobilizira cjelokupnu javnost. Na tim osnovama nastaje moderna nacija, te posve novi i
nacionalni kolektivitet i nacionalni identitet.
V. Na novim društvenim sistemima i sistemima društvenih odnosa i stanja:
• Tek tada, u tom razdoblju, unutar modernog društva, tek u epohi Moderne nastaje
nova organizacija nacionalne zajednice. Tek su tada nastali posve novi društveni sistemi i
društveni odnosi i nova društvena stanja koji su omogućili izgradnju i organizaciju
cjelovite i homogene moderne nacije, drugačije nego li ikada do tada. Tada nastaju posve
novi i etnički i nacionalni identiteti. Ako prihvatimo to gledište, onda ne stoje teorije o
etničkoj i kulturnoj naciji.
U odnosu na stoljeća koja su joj prethodila, epoha Moderne (i snažni procesi
modernizacije i integracije i transformacije koji nastaju u tijeku ostvarenja projekta Moderne)
postupno se iz Evrope širi svijetom, osvaja ga i u potpunosti mijenja. Istovremeno, zajedno s
tom modernizacijom, svijetom se šire nacionalni pokreti, otkrivaju se etnički i nacionalni
identiteti i formiraju moderne nacije. Etnički i/ili nacionalni identitet je u usponu, na svim
razinama i u svim dijelovima svijeta. Od tada nadalje, svijetom se šire i socijalne napetosti i
nacionalni sukobi širokih razmjera.
S gledišta znanstvenog modela koji ovdje zastupamo - kada naciju promatramo kao
novu ljudsku zajednicu koja nastaje na vrhuncu procesa etničkog konstituiranja zajednice,
koja se izgrađuje i organizira unutar modernog društva, na osnovicama modernih društvenih
sistema, kada nastaje posve nova organizacije svih etnija i sub-etnija, ali i posve novi etnički i
nacionalni identiteti - ne možemo prihvatiti teorije o nastanku dva posve različita modela
nacije. Prvi model: po svom porijeklu najprije nastaje zapadni model nacije, to su tzv.
građanske nacije, koje nastaju u zapadnoj Evropi. Drugi model je ne-zapadni, a to je tzv.
etnički model nacije.
5. Društvo, društveni odnosi i nacionalni identitet
Već smo kazali da je epoha Moderne ujedno i epoha modernog građanskog društva i
epoha modernih nacija, ali i epoha konstrukcija modernih oblika etničkih i nacionalnih
identiteta. Zbog toga je važno istražiti međusobnu ovisnost nacije i društva. Moderno društvo
(preko društvenih sistema, društvenih odnosa, socijalnih interakcija i institucionalnog
poretka) bitno utječe na izgradnju naroda i moderne nacije.
Isto to vrijedi i za pojavu i razvoj hrvatskog naroda i hrvatske nacije. Prema svemu
tome, i hrvatska je nacija nastala i izgradila se kao zajednica posve novoga tipa (i
integracijska i socijetalna i nacionalna koje izgrađuju nacionalni kolektivitet) tek u epohi
Moderne, tek unutar modernog građanskog društva, tijekom dugoga procesa modernizacije i
integracije i transformacije društva, kada nastaje proces preobrazbe hrvatske narodne
zajednice u homogenu i cjelovitu nacionalnu zajednicu.
Međutim, što je društvo? Da li je taj pojam jasan u povijesnoj znanosti? Po svemu
sudeći, ni jedan pojam u znanosti nije tako nejasan kao pojam društva. Na prvi pogled taj nam
je pojam jasan sve dok ga ne pokušamo definirati. A onda nastaju problemi.
Na pojavu i izgradnju društva utječu pravne norme i vrijednosti. Tip i strukturu društva
određuju: pravne norme, društveni odnosi i interakcije među ljudima. Prema tom modelu,
postoje tri reda fenomena društva: prvi i najopćenitiji jest svijet društva kao sistem, tj.
apstraktni globalni društveni sistem; drugi red jest svijet institucionalnog poretka koji se gradi
na društvenim odnosima u konkretnoj sredini i, treći red, jest svijet interaktivnog poretka.
Upoznajmo višeznačnost tog entiteta.
Društvo (i kao pojam i kao sistem i kao entitet) možemo upoznati kao skup društvenih
odnosa i stanja, kao institucionalni poredak i preko društvenih sistema. Stoga, fenomen/entitet
društva tvore ova tri međusobno povezana reda:
13
I. DRUŠTVO kao apstraktni pravni poredak i kao apstraktni društveni sistem, tj. kao
apstraktno globalno društvo i apstraktni društveni svijet.
• Taj red društva predstavlja apstraktnu cjelinu, formu ili apstraktne globalne strukture
koje zajedno tvore složeni društveni sistem. Utemeljen je na normativno-pravnom
sustavu, na apstraktnim globalnim pravnim normama.
• Jezgra svakog društva odnosno svakog društvenog sistema i institucionalnog poretka,
kada se izgradi u konkretnoj sredini, jest:
∗ (1) socijetalna zajednica - koja kao društvena zajednica sadrži sustav pravnih
normi, pravila i statusa, a od ljudi koji unutar nje žive traži odanost i lojalnost trajnim
vrijednostima, pravnom i političkom poretku, pripadnost toj zajednici itd., te u tom
pogledu ima snažnu integracijsku ulogu kod svakog naroda u organizaciji narodne
zajednice, a napose, unutar modernog društva, u izgradnji moderne nacije, ali i svih
oblika etnije - i
∗ (2) društveni (pod)sistemi (prava, politike, kulture, privrede, uprave, sudstva,
obrazovanja itd.) koji također imaju snažnu integracijsku ulogu.
II. DRUŠTVO kao institucionalni poredak, a tvore ga društveni odnosi i stanja u
društvu, tj. društveni sistemi 􀀧 okolina i stvarni društveni svijet.
• U zbilji se društvo izgrađuje kroz društvene sisteme, institucije i cjelovitu
organizaciju jednog naroda (kroz narodnu ili nacionalnu zajednicu) koji na određenom
teritoriju ima upravu, političku zajednicu i državu, a izgrađuje se na osnovicama
globalnog društva: kulturnim, privrednim, političkim, pravnim itd. Tvori ga dakle
ukupnost društvenih odnosa i stanja ljudi i naroda.
• Prema tome, društvo se kao entitet u zbilji izgrađuje preko društvenih sistema,
socijalnih odnosa, institucija i institucionalnog poretka, unutar svih društvenih područja
koja nastaju unutar neke organizirane narodne ili nacionalne zajednice. Tada nastaje
zasebno društvo, koje je znatno samostalno spram svoje okoline.
III. DRUŠTVO kao interaktivni poredak, kao svijet pravnih, društvenih i socijalnih
interakcija između pojedinaca i društvenih grupa; to je stvarni društveni svijet uzajamnog
prisustva i interakcija koje se događaju među ljudima u nekoj sredini.
• U tom smislu društvo tvori svaki skup ljudi, tj. određena grupa ljudi/osoba koji su se
udružili unutar društvenih institucije, udruga, političke zajednice, države.
• Na toj razini društvo možemo prikazati i kao individualni poredak, a to je svijet
stvarnih osoba/ljudi. Sastavljeno je dakle od pojedinaca, koji su se udružili u konkretne
svrhe i ciljeve. Tada je društvo sačinjeno (1) od pojedinaca, (2) od interakcije među
pojedincima i (3) od institucija na kojima je izgrađeno.
To je dakako idealno-tipski model za prikazivanje kompleksne društvene stvarnosti.
Time ne kažemo da uistinu postoje tri odvojena entiteta. Ipak je nužno razlikovati sva tri reda
fenomena društva. Kada društvo motrimo kao zasebni entitet, svaki red valja promatrati
odvojeno. Ali u isto vrijeme, budući da društvo valja motriti preko izgradnje društvenih
sistema i odnosa, jasno je da sva tri reda tvore cjelinu (fenomena društva) bez koje je
nemoguće upoznati što je društvo.
Pojedini dakle dio, kao posebni red fenomena društva, valja gledati preko sva tri reda.
Prvi tvori globalno društvo, tj. makro-društveni sistem. U drugom se redu radi o izgradnji
društvenih sistema (kulture, privrede, obrazovanja, uprave, političke zajednice, države itd.) i
odnosa u društvu kod nekog naroda, tj. o mikro-društvenom sistemu. U trećem se redu radi o
socijalnim interakcijama među ljudima. Globalno društvo je, na primjer, feudalno društvo
(feudalni staleški pravni i politički poredak) ili moderno društvo (koje izgrađuje posve novo
ljudsko društvo tijekom procesa: industrijalizacije 􀀧 industrijskog kapitalizma 􀀧 masovne
urbanizacije 􀀧 liberalne demokracije).
14
Nužno je dakle imati na umu da i (1) globalno društvo i (2) društvo kao institucionalni
poredak i (3) društveni sistemi u svakoj sredini (kod svakog naroda, unutar svake narodne ili
nacionalne zajednice napose) oblikuju: socijalni poredak, mnoge socijalne promjene i
višestruke interakcije među ljudima. Sve tri razine fenomena društva važne su za
upoznavanje i prikazivanje kompleksnog i stvarnog društvenog svijeta, svijeta ljudskog
društva. Sve tri razine društva bitno utječu i na konstrukciju različitih identiteta: društvenih,
kulturnih, etničkih, nacionalnih itd.
6. Etnički i nacionalni identitet u hrvatskoj javnosti
Nastavimo ovdje našu raspravu o etniji i etničkom identitetu. Nužno je o tome imati
jasne pojmove i spoznaje, jer u protivnom ne možemo utemeljiti ni znanstveni model niti
istraživanja o etničkom i nacionalnom identitetu, te o etniji i naciji.
Etničke zajednice ili etnije - i pred-etnije (rod i pleme, čije zajedništvo počiva na
rodoslovnim strukturama, tzv. jedinstvu "krvi i porijekla") i proto-etnije (međusobno
udruživanje više plemena, čije zajedništvo više ne tvori isto rodoslovno porijeklo) i protomoderne
etnije (nastanak šire narodne zajednice koja se izgradila i organizirala unutar
određenog društva i društvenih sistema, pravnog i političkog poretka, političke zajednice, te
posjeduje zajedničke kulturne vrijednosti, ali i kulturnu i vjersku i etničku raznolikost) - po
svom porijeklu spadaju u najstariji tip ljudskih zajednica, koje su nastajale u tijeku svestrane
čovjekove djelatnosti, rada i organizacije.
Po svom dakle nastanku, te etničke zajednice (etnije) su starije od nacije. Jer nacije, kao
moderne homogene zajednice, nastaju i izgrađuju se, kako je rečeno, tek u epohi Moderne i
modernog društva, tek kada su izgrađeni moderni društveni sistemi, tek na vrhuncu procesa
etničkog konstituiranja zajednice, ne prije, ne u epohi feudalizma i feudalnog poretka. Tada, u
feudalizmu, nastaju pred-moderni i posve drugačiji oblici organizacije narodne/ljudske
zajednice, koja ne postiže punu cjelovitost i homogenost (ni etničku ni socijalnu ni političku
ni kulturnu) koju izgrađuju moderne nacije.
Ovdje se dakako radi o načinu i mogućnosti organizacije i razvoja etnosa. Pred-moderna
društva, na jednoj strani, i moderno društvo i moderni društveni sistemi, na drugoj strani, daju
posve drugačije institucije (pravne, političke, državne, privredne, komunikacijske, obrazovne,
upravne, parlamentarizma, trodiobe vlasti, nacionalnog suvereniteta itd.) na kojima se
izgrađuje posve drugačiji poreci (pravni, politički i privredni) i izgrađuju i organiziraju sasvim
drugačije etnije (ljudske zajednice).
Kada je prema tome riječ o modernoj naciji, koja nastaje unutar epohe Moderne i
modernog društva, tada ne mislimo samo na fenomen nacionalnih sentimenata (na nacionalnu
svijest i volju i sve oblike nacionalizma), koji se u nekim elementima (svijesti i solidarnosti)
vežu i sa etničkim sentimentima u pred-modernim društvima, već poglavito mislimo na
sasvim drugačiju organizaciju svih oblika etnija i napose na drugačiju organizaciju nacionalne
zajednice u modernom društvu.
No, kako je rečeno, i nakon nastanka moderne nacije, i dalje postoje etničke zajednice i
sub-etničke grupe, ali sada unutar institucija moderne nacije: unutar njezine političke
zajednice i nacionalne države, čiji je nosilac nacija kao dominantna i/ili šira meta-etnija. Sada
se moderna nacija izgrađuje kao dominantna etnija, dok se sve "druge" etničke zajednice i
etničke grupe - koje se nalaze unutar njezina političkog i državnog teritorija i socijetalne
zajednice modernog društva - i razvijaju i organiziraju kao sub-etnije unutar svojih subkultura.
Sve dakle "druge" sub-etnije i sub-etničke grupe, koje nacija (preko njezine države)
obuhvaća kao dominantna etnija, posjeduju identitet "drugoga" i konstruiraju takav
individualni, grupni i kolektivni identitet.
Nema dakle sumnje da u svim razdobljima i u svim društvima, od najstarijih vremena
do suvremenosti, unutar neke političke zajednice ili države ili neke nacije kao dominantne
15
etnije, uvijek postoje više sub-etnija i sub-etničkih grupa i skupina, da postoji kulturna i
etnička raznolikost (pluralizam). Tako je bilo, kako smo naveli, i unutar svih hrvatskih
pokrajina, unutar Trojedne kraljevine (Hrvatske, Slavonije i Dalmacije) u 19. stoljeću kada su,
u tijeku Hrvatskog narodnog preporoda i zatim hrvatskog nacionalnog i političkog pokreta,
stvorene nove integracijske nacionalne osnovice na kojima se izgradila i organizirala moderna
hrvatska nacija.
U tom razdoblju, kada se i u hrvatskoj sredini prihvaćaju i izgrađuju temeljne
vrijednosti globalnih sistema (kulture, privrede, tehnologije, pismenosti, obrazovanja i druge)
koji nastaju u razdoblju Moderne i modernog društva, i unutar Hrvatske nastaje proces
modernizacije i integracije ne samo cjelokupnog društva nego i svih etnija, proces njihove
svestrane organizacije. Međutim, samo se dominantna etnija (a to je na hrvatskom prostoru
bio hrvatski narod) izgrađuje, transformira i organizira u modernu naciju i homogenu
nacionalnu zajednicu, koja integrira i asimilira mnoge sub-etničke grupe, ali ne i etničke
zajednice koje su se unutar građanskog društva uspjele organizirati i održati svoj sub-kulturni
i vjerski identitet. Cjelokupni taj etnos (i sve etnije i sub-etničke grupe i hrvatski narod i
modernu hrvatsku naciju) na hrvatskom prostoru u 19. stoljeću međusobno povezuje u jednu
cjelinu: pravi i politički poredak, moderno društvo i društveni i/ili socijalni odnosi, socijetalna
zajednica, unutrašnja uprava, sudstvo, školstvo, moderna kultura, moderna privreda itd. Ali je
i tada riječ o kulturnoj i etničkoj raznolikosti i o društvenom pluralizmu.
U 19. stoljeću, u najvažnijem razdoblju kada se izgrađuju osnovice moderne hrvatske
nacija, na hrvatskom političkom prostoru žive, kako smo upoznali, više etnija: hrvatska,
srpska, češka, slovenska, slovačka, njemačka, mađarska, talijanska, židovska, rumunjska i
druge i više sub-etničkih skupina. Na tom je prostoru dominantna etnija bila hrvatska,
odnosno hrvatski narod, koji se unutar modernog društva (građanskog, kapitalističkog i
industrijskog svijeta) transformirao u modernu naciju. Hrvatski je narod i/ili Hrvati
dominantna etnija unutar Trojedne kraljevine (Hrvatske, Slavonije i Dalmacije): jer Hrvati
tvore većinu stanovništva na tom prostoru, hrvatski je jezik standardiziran i uveden u javnu
upotrebu (u književnosti, obrazovanju, sudstvu i javnim komunikacijama uopće), oni su
prihvaćali kulturne utjecaje, određivali razinu visoke kulture i usmjeravali njezin razvitak i
modernizaciju, samo su oni bili nosioci hrvatske državnopravne i kulturne tradicije, oni su u
svojim rukama imali vlast i unutrašnju upravu, većinu u parlamentu (u Hrvatskom saboru), u
županijskim skupštinama, u općinama i gradovima, određivali su sistem obrazovanja, te u
svojim rukama imali najvažnije institucije u zemlji: kulturne, političke, upravne, sudske,
privredne i druge; oni su napokon organizirali hrvatski narodni preporod i zatim hrvatski
nacionalni i politički pokret, koji je mobilizirao većinu stanovništva u Hrvatskoj, a taj je
preporod i nacionalni pokret stvorio osnovice (kulturne, privredne, obrazovne, političke,
državne, komunikacijske, temeljne institucije itd.) na kojem je izrasla moderna hrvatska
nacija. Na tom prostoru (Trojedne kraljevine) ni jedna "druga" etnija (osim hrvatskog naroda)
nije se tako organizirala i nije povela pokret takvih širokih razmjera. Zato na tom prostoru, o
čemu svjedoči povijest, nije mogla nastati ni jedna druga nacija (kao dominantna zajednica)
osim hrvatske nacije. Tako je bilo i u drugim sredinama.
Etnički i nacionalni identiteti (individualni, grupni i kolektivni, na razini etničke ili
nacionalne svijesti, na jednoj, i objektivni na razini zbilje, tj. identiteti etničkih zajednica i
identitet hrvatske nacije, na drugoj strani) u Trojednoj kraljevini (Hrvatskoj, Slavoniji i
Dalmaciji) u 19. stoljeću, kao i njihova uzajamna ovisnost ili interakcije među njima, bili su
složeni, a još je složenije njihovo istraživanje. Prije svega, uz oblikovanje etničkih i
nacionalnih identiteta (individualnih i kolektivnih na razini etničke i nacionalne svijesti)
moramo uvijek promatrati formiranje i razvoj identiteta na razini zbilje: i identiteta etničkih
grupa i identiteta hrvatskog naroda i identiteta hrvatske nacionalne zajednice i identiteta
hrvatskog društva.
16
Nužno je pritom razlikovati dvije razine identiteta o pluralnim odnosima: prvo, one koji
su vezani uz višestruke društvene identitete u pluralnim društvenim odnosima i stanjima i,
drugo, one koje su vezani uz etničke i nacionalne identitete u kojima se ogleda kulturna i
etnička raznolikost (pluralizam). I jedna i druga razina identiteta prisutna je u Hrvatskoj. U
tom slučaju nužno je istražiti: a) društvo i društvene identitete 􀀧 okolina (unutar društvenih
sistema/okolina i spram pluralnih društvenih odnosa) i b) etničke i nacionalne identitete 􀀧
okolina (napose odnos hrvatske nacije spram drugih etnija unutar kulturne i etničke
raznolikosti).
Valja nadalje razlikovati dvije razine identiteta koje nastaju u procesu osobne
identifikacije. Prva razina, kada kod pojedinaca/osoba nastaje horizontalna ("bočna")
identifikacija pri čemu se mogu pojaviti više identiteta jednakih po svojoj društvenoj
vrijednosti, na primjer više identiteta-uloga: muškarac ↔ suprug ↔ roditelj ↔ profesija ↔
stanovnik nekog mjesta itd. Druga razina, kada kod pojedinaca nastaje vertikalna
identifikacija i identiteti koji su u hijerarhijskoj uzajamnoj ovisnosti, na primjer identiteti
kojima se iskazuje teritorijalna pripadnost: nekoj zavičajnoj regiji → općini → županiji →
hrvatskoj pokrajini → političkoj zajednici → hrvatskoj državi; ili identiteti kojima se iskazuje
pripadnost etnosu: nekoj porodici → užoj etničkoj grupi → etničkoj zajednici → hrvatskom
narodu → hrvatskoj naciji → naciji-državi (Hrvatskoj).
Izabrana literatura:
Anderson, B. (1990) Nacija: zamišljena zajednica, Zagreb, Školska knjiga
Armstrong, J. (1982) Nations before Nationalism, Chapel Hill, University of North Carolina
Press
Banac, I. (1988) Nacionalno pitanje u Jugoslaviji, Zagreb, Globus
Barth, F. (1969) Ethnic Groups and Boundaries, Boston, Little, Brown and Co
Budak, N. (ur.) (1995) Etnogeneza Hrvata, Zagreb, MH
Čičin-Chand, R. & Kumpes, J. (ur.) (1998) Etničnost, nacija, identitet: Hrvatska i Europa,
Zagreb, Institut za migracije i narodnosti
Deutsch, K. W. (1966) Nationalism and Social Communication, New York, Mit Press
Deutsch, K. W. (1969) Nationalism and its Alternatives, New York, MIT Press
Deželić, G. (1879) Hrvatska narodnost ili duša hrvatskog naroda, Zagreb, MH
Gellner, E. (1998) Nacija i nacionalizam, Zagreb, Politička kultura
Gross, M. (1973) Povijest pravaške ideologije, Zagreb, Institut za hrvatsku povijest
Gross, M. (1985) Počeci moderne Hrvatske: Neoapsolutizam u civilnoj Hrvatskoj i
Slavoniji 1850-1860. godine, Zagreb, Globus
Gross, M. i Szabo, A. (1992) Prema hrvatskome građanskom društvu: Društveni razvoj u
civilnoj Hrvatskoj i Slavoniji šezdesetih i sedamdesetih godina 19. stoljeća, Zagreb,
Globus
Habermas, J. (1988) Filozofski diskurs moderne, Zagreb, Globus
Haselsteiner, H. (1997) Ogledi o modernizaciji u srednjoj Europi, Zagreb, Naprijed
Hobsbawm, E. J. (1993) Nacije i nacionalizam, Zagreb, Novi Liber
Hroch, M. (1985) Social Preconditions of National Revival in Europa, Cambridge,
University Press
Janjić, D. (1987) Država i nacija, Zagreb, Politička misao
Jelavich, Ch. (1992) Južnoslavenski nacionalizmi, Zagreb, Školska knjiga
Jenkins, R. (1997) Rethinking ethnicity, London, SAGE Publications
Dženkins, R. (2001) Etnicitet u novom ključu, Beograd, Biblioteka XX vek
Kalanj, R. (1994) Modernost i napredak, Zagreb, AntiBARBARUS
17
Kann, R. A. (1950) The Multinational Empire: Nationalism and National Reform in the
Habsburg monarchy 1848-1918, I, New York
Kann, R. A. (1957) The Habsburg Empire, New York
Kann, R. A. (1974) A History of the Habsburg Empire 1526-1918, London
Karaman, I. (1972) Privreda i društvo Hrvatske u 19. st., Zagreb, IHP
Karaman, I. (1989) Privredni život Banske Hrvatske 1700. do 1850, Zagreb, Liber
Karaman, I. (1991) Industrijalizacija građanske Hrvatske 1800-1941, Zagreb, Naprijed
Katičić, R. (1998) Literarum studia: Književnost i naobrazba ranoga hrvatskog
srednjovjekovlja, Zagreb, MH
Klaić, N. (1971) Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, Zagreb, Školska knjiga
Klaić, Vj. (1899) Povijest Hrvata od najstarijih vremena do svršetka XIX stoljeća,
Zagreb, MH
Kohn, H. (19672, 1946) The Idea of Nationalism, New York, Collier-Macmillan
Kohn, H. (1955) Nationalism: Its Meaning and History, New York, Van Nostrand
Kohn, H. (1957) Nationalism and Liberty, London, Macmillan
Kohn, H. (1962) The Age of Nationalism, New York, Collier
Korunić, P. (1986) Jugoslavenska ideologija u hrvatskoj i slovenskoj politici: Hrvatskoslovenski
politički odnosi 1848-1870 godine, Zagreb, Globus
Korunić, P. (1989) Jugoslavizam i federalizam u hrvatskom nacionalnom preporodu
1835-1875: Studija o političkoj teoriji i ideologiji, Zagreb, Globus
Korunić, P. (1991) Program konfederalizma u hrvatskoj političkoj i društvenoj misli u
XIX. stoljeću, Povijesni prilozi 10, 1991, 103-156, Zagreb, HIP
Korunić, P. (1992) Hrvatski nacionalni i politički program 1848-49. godine, Povijesni
prilozi 11, 1992, 177-122, Zagreb, HIP
Korunić, P. (1993) O porijeklu hrvatske nacije u hrvatskoj politici u 19. stoljeću,
Povijesni prilozi 12, 1993, 133-228, Zagreb, HIP
Korunić, P. (1994) Problem istraživanja porijekla hrvatske nacije, Spomenica Ljube
Bobana, 1994, 145-157, Zagreb, Zavod HP
Korunić, P. (1997) Porijeklo i integracija nacije kao znanstveni problem, Migracijske
teme 3, 1997, 151-188, Zagreb, Institut MIN
Korunić, P. (1998a) Hrvatski nacionalni program i društvene promjene za revolucije
1848-1849. godine, Radovi 31, 1998, 9-39, Zagreb, ZHP
Korunić, P. (1998b) Struktura hrvatskog programa i društvene promjene za revolucije
1848-49. godine, Historijski zbornik LI, 1998, 83-96, Zagreb, HPD
Korunić, P. (1999a) Porijeklo i integracija hrvatske nacije kao znanstveni problem, u:
Zbornik M. Gross, 1999, 137-160, Zagreb, Zavod HP
Korunić, P. (1999b) Porijeklo, integracija i budućnost nacije, u: Etničnost i povijest,
priredio E. Heršak, 1999, 55-82, Zagreb, Institut MIN
Korunić, P. (2000) Fenomen nacije: porijeklo, integracija i razvoj, Historijski zbornik LIII,
2000, 49-99, Zagreb, HPD
Korunić, P. (2003) Nacija i nacionalni identitet: uz porijeklo i integraciju hrvatske nacije,
Zgodovinski časopis 57, 2003, 163-208, Ljubljana, ZD
Korunić, P. (2004) Nacija i nacionalni identitet u epohi Moderne: Osnova rasprave o
izgradnji moderne hrvatske nacije, Zagreb, Školska knjiga
Kržišnik-Bukić, V. (ur.) (1995) Slovenci v Hrvaški, Ljubljana, Inštitut ZIN
Lerotić, Z. (1984) Nacija, Zagreb, Globus
Lerotić, Z. (1985) Načela federalizma višenacionalne države, Zagreb, Globus
Luhmann, N. (1998) Teorija sistema, Beograd, IKZS
Luhmann, N. (2001) Društveni sistemi, Beograd, IKZS
Macartney, W. A. (1971) The Habsburg Empire, London
18
Mannheim, K. (1968) Ideologija i utopija, Beograd, Nolit
Maritain, J. (1990) Filozofija povijesti, Zagreb, KS
Maritain, J. (1992) Čovjek i država, Zagreb, Globus
Markus, T. (2000) Hrvatski politički pokret 1848.-1849. godine, Zagreb, Dom i Svijet
Markus, T. (2001) Slavenski Jug 1848.-50. i hrvatski politički pokret, Zagreb, HP
Neumann, F. (1974) Demokratska i autoritarna država, Zagreb, ŠK
Parsons, T i drugi (1969) Teorije o društvu, Beograd, VK
Parsons, T. (1991) Društva, Zagreb, AC
Plessner, H. (1997) Zakašnjela nacija, Zagreb, Naprijed
Pokrovac, Z. (ur.) (1991) Građansko društvo i država, Zagreb, Naprijed
Strossmayer, J. J. - Rački, F. (1971) Politički spisi, (ur) V. Koščak, Zagreb, Znanje
Radić, A. (1936) Narod i narodoznanstvo, Zagreb, MH
Raukar, T. (1997) Hrvatsko srednjovjekovje, Zagreb, ŠK
Redžić, E. (1963) Prilozi o nacionalnom pitanju, Sarajevo, VK
Renan, E. (1981) Što je nacija, Kulturni radnik 6, 1981, Zagreb
Renner, K. (1899) Staat und Nation, Wien
Rihtman-Auguštin, D. (2001) Etnologija i etnomit, Zagreb, Publica
Schultze, H. (1993) Staat und Nation in der europäischen Geschichte, München, Verlag C.
H. Beck
Seton-Watson, H. (1980) Države i nacije, Zagreb, Globus
Skok, P. (1934) Dolazak Slavena na Mediteran, Split
Skok, P. (1950) Slavenstvo i romanstvo na jadranskim otocima, Zagreb
Smičiklas, T. (1882) Povijest Hrvatska, 1879. (I) i 1882. (II), Zagreb, MH
Smičiklas, T. (1904-1990) Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae -
Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, vol. I-XVIII,
Zagreb, MH
Smith, A. D. (1979) Nationalism in the Twentieth Century, Oxford, M. Robertson
Smith, A. D. (1983) Theories of Nationalism, London, Duckworth
Smith, A. D. (1986) The Ethnic Origins of Nations, Oxford, Blackwell
Smith, A. D. (1991) National Identity, London, Penguin Books
Smit, A. D. (1998) Nacionalni identitet, Beograd, XX vek
Stančić, N. (1980) Hrvatska nacionalna ideologija preporodnog pokreta u Dalmaciji: M.
Pavlinović i njegov krug do 1869, Zagreb, HIP
Stančić, N. (1985) Hrvatski narodni preporod 1790-1848, u: Hrvatski narodni preporod
1790-1848. Hrvatska u vrijeme Ilirskog pokreta, Zagreb, MH
Stančić, N. (2002) Hrvatska nacija i nacionalizam u 19. i 20. stoljeću, Zagreb, Barbat
Suppan, A. (1999) Oblikovanje nacije u građanskoj Hrvatskoj 1835-1918. godine, Zagreb,
Naprijed
Südland, L. V. (1991) Južnoslavensko pitanje, Zagreb, MH
Šidak, J. i drugi (1968) Povijest hrvatskog naroda 1860-1914, Zagreb, ŠK
Šidak, J. i drugi (1988) Hrvatski narodni preporod - ilirski pokret, Zagreb, ŠK
Šidak, J. (1973) Studije iz hrvatske povijesti XIX. stoljeća, Zagreb, IHP
Šidak, J. (1979) Studije iz hrvatske povijesti za revolucije 1848-49, Zagreb, IHP
Šišić, F. (1925) Hrvatska povijest od najstarijih vremena do 1918, Zagreb, MH
Vattimo, G. (1987) La fin de la modernité, Paris, Seuil
Zöllner, E. i Schüssel, T. (1997) Povijest Austrije, Zagreb, Barbat
Summary
19
Nation and National Identity
Petar Korunić
The paper is a part of extensive research on cultural and ethnic pluralism in Croatia, on
different types of social, religious, cultural, ethnic and national identities, and relations toward
other identities, ethnic groups, nations and cultures.
Ethnic revival in the modern world - as well as persisting ethnic and national changes,
differences and conflicts (social, ethnic and national) in all areas, in the past and at present -
as well as the lasting presence of the problem of researching the phenomenon of nation and
nationalism, inspired many researchers in social sciences to research thoroughly the
phenomenon of ethnic and national identity.
There a difference between the ethnic and the national. These are two different notions
(ethnic and national), two different societies (ethnic and national), and two different identities
(ethnic and national). Ethnic groups have always been connected with the history of mankind:
with man and with relations with people. They can be found in all regions of the world and in
all periods since prehistoric times. Cultural and ethnic diversity (pluralism) are not new.
Ethnic and cultural diversity, as well as social pluralism, existed in the past and exist now, in
our modern world. The earliest ethnic communities (proto-ethnic groups: tribes, races, ethnic
groups) and ethnic identities ore of older origin than nations and national identities. This is
because nations and national states, which are the result of the culmination of the process of
ethnic formation of a community, and national identities, are fairly recent phenomena, formed
between the end of 18th and the end of the 20th centuries.
This is the model in which ethnicity and the ethnic identity are viewed as a process in
which different social, ethnic and/or national identities originate, continuously develop and
transform (1) within organized ethnic groups, (nations), sub-ethnic groups, and their
subcultures (ethnic groups); (2) on the level of continuous social changes, social relations and
situations, and (3) on the level of interpersonal relationships in the process of social
interaction. In the course of these on-going changes in the present, and greatly influenced by
modernization and integration of societies and modern social systems, we are witnesses of the
birth of entirely new phenomena. Besides individual and group identities we can also see the
formation of entire collective identities: cultural, educational, political, economic, ethnic,
national, etc.
Ključne riječi:
ethnic, ethnic group, nation, Croatian nation, nationalism, ethnic and national identity,

cultural identity, modern society

http://www.goethe.de/ins/cs/bel/ver/gue/sgu/mku/srindex.htm

Identitet i moda
Kažu da su stil i moda prolazni kroz vreme, ali da se uvek vraćaju posle izvesnog perioda. Kako i na koji način utiču na identitet
čoveka, u kojoj meri čine osobu, prikazaćemo kroz niz autentičnih projekata, jer upravo ono što čitamo, slušamo, nosimo,
kupujemo mnogo govori o nama samima. U svetu gde vlada potrošačka hiperkonzumacija, hajde da pokrenemo i kulturno-
vrednosnu hiperkonzumaciju.

http://www.poslovnaznanja.com/objavljeni-autorski-tekstovi/e-magazin/22-jak-identitet-kvalitetne-karakterne-osobine-
brenda.htm

Očuvajte svoju reputaciju! - Menadžment krize - Hristov Consulting

Jak identitet

U svetu živi preko šest milijardi ljudi, u Srbiji preko šest miliona, a svako od nas ima svoj sopstveni identitet, nešto, ili mnogo
štošta što nas razlikuje od ostalih. Na Web-u već ima milijarde Web prezentacija, po jedna za svakog stanovnika zemaljske
kugle. Sve one takođe imaju svoj identitet, odnosno skup osobina koji ih razlikuje od ostalih. Rekli smo da je suština brendinga
zauzeti mesto u svesnosti ljudi tako da oni vaš brend (web sajt) mogu razlikovati od ostalih. Kako ostvariti jak identitet na webu
kada se za svesnost njegovih korisnika takmičite sa milijardama drugih web prezentacija? Da bi ste imali i najmanju šansu da se
na njemu pročujete, neophodno je da ta vaša prezentacija ima sopstvenu ličnost, svoj poseban identitet. Što snažniji identitet
ostvarite to ćete imati više uspeha. Kao što svoju ličnost (individualnost) kreiramo tokom života, tako i na Web-u, vi kreirate
vaš identitet, vašu ličnu kartu na webu. Najuspešniji biznisi na Internetu nisu slučajno i sajtovi sa najjačim identitetom. Čuvene
svetske marke (trademarks) ili žigovi (brand names) kao Google, Yahoo, EBay, Amazon, nisu slučajno najposećeniji sajtovi na
Net-u, a samim tim i korporacije vredne milijarde dolara.

Izmišljeni identitet
Kratki izvod iz poglavlja: Izmišljeni identitet
 iz knjige Stvarnost i iluzija Andreja Pangosa
andreapangos@libero.it www.pangoseditore.com 

Argument vezan za izmišljeni identitet obrađuje se tokom tečaja Istinski

Identitet.

Izmišljeni identitet

 Izmišljeni identitet sastoji se od: onoga što čovek zamišlja da jeste i od onoga što zamišlja da nije.
Izmišljeni identitet je skup fenomena kao što su: slike, senzacije, emocije, koncepti, sećanja i drugi za koje
individua zna i koje deli na ja i ne ja, na osnovu principa: ja sam ovo i nisam ono. Dakle, izmišljeni identitet
sastoji se od ja i ne ja odnosno od onoga što čovek definiše kao ja i ne ja. Izmišljeni identitet nije samo skup
elemenata koje čovek zamišlja da jeste, jer da bi definisao ono što on jeste (što zamišlja da jeste) automatski
definiše i ono što nije (zamišlja da nije). Odnosno definišući: ja nisam ovo ni ono, indirektno utiče i na
definiciju: ja sam ovo i ono. Time je izmišljeni identitet jedan opširan fenomen onoga što čovek definiše kao
sebe, jer izmišljeni identitet uključuje takođe i ono što čovek definiše kao ne sebe odnosno definiše kao druge
ljude i svet. Izmišljeni identitet je segment uma pojedinca. 
 Izmišljeni identitet, Istinski Identitet i Stvarni Identitet

Definišem skup: ja i ne ja kao izmišljeni identitet jer se ne radi ni o Istinskom Identitetu (Totalitetu), ni
o Stvarnom Identitetu (Apsolutu) takođe i zbog toga što kada se ne Poznaje (sopstveni) Istinski Identitet i
(sopstveni) Stvarni Identitet, onda čovek može samo da zamišlja sopstveni identitet. Samo ko Poznaje
(sopstveni) Istinski Identitet i (sopstveni) Stvarni Identitet, Poznaje Sebe, dok onaj ko ne Poznaje Sebe može
samo da zamišlja da je ono što upravo zamišlja da jeste odnosno zamišlja da nije ono što zamišlja da nije.
Takođe i zamišljanje da se je Istinski Identitet a bez Spoznaje toga, predstavlja jedan elemenat izmišljenog
identiteta. Kada pojedinac samo zna (intelektualno) da Je Totalitet, a bez da Je Svestan da Je Totalitet, tada
njegov izmišljeni identitet čine takođe i neosvešćene ideje kao na pr: Ja Sam Istinski Identitet, Ja Sam Totalitet
i Totalitet je moj Istinski Identitet. Takođe i zamišljanje da se je Stvarni Identitet a bez Spoznaje Stvarnog
Identiteta predstavlja jedan od elemenata izmišljenog identiteta.  

Kada pojedinac samo zna (intelektualno) da Je Apsolut, a bez da Je Svestan da Je Apsolut, tada njegov
izmišljeni identitet čine takođe i ideje kao na pr: Ja Sam Stvarni Identitet, Ja Sam Apsolut i Apsolut je moj
Stvarni Identitet. Time takođe i zamišljanje da se Je Totalitet i Apsolut jeste deo izmišljenog identiteta. Samo
znati i zamišljati da se Je Totalitet i Apsolut sigurno ne znači da se Je Svesni da se Je Totalitet i Apsolut, to jest
ne znači da se je Spoznalo Sebe kao Totalitet i kao Apsolut. Izmišljeni identitet je pre svega upravo posledica
ne Spoznaje (sopstvenog) Istinskog Identiteta odnosno (sopstvenog) Stvarnog Identiteta, što znači da je
posledica ne Spoznaje Sebe kao Totaliteti i kao Apsoluta. Svaki čovek je ustvari Totalitet, odnosno u
Stvar(nost)i je Apsolut.

Preobražaj izmišljenog identiteta

Izmišljeni identitet nije «negativan sam po sebi». Izmišljeni identitet je jedan instrument koji kada se
prikladno koristi može da dovede do Spoznaje (sopstvenog) Istinskog Identiteta i (sopstvenog) Stvarnog
Identiteta i do Bivanja. Baš u okviru izmišljenog identiteta dolazi do odluke da se stimuliše Nastajanje, odnosno
da se eliminišu prepreke za Nastajanje. Kada čovek odluči da stimuliše Nastajanje, ta odluka je «doneta takođe
i izmišljenim identitetom», jer sve dok se pojedinac nije potpuno Ostvario, izmišljeni identitet je uvek «živ».
Pošto je izmišljeni identitet element koji zaista postoji i koji je prisutan sve dok se čovek potpuno nije Ostvario,
ono što može da se uradi je odlučiti na koji način će se koristiti izmišljeni identitet i time odrediti kvalitet
njegovog korišćenja. 

Izmišljeni identitet ne može biti jednostavno negiran. Šta više, takav pristup otežava Nastajanje, jer
stvara konflikte između različitih delova izmišljenog identiteta, čime se on pojačava. Izmišljeni identitet bi
trebalo da bude potencijalni saveznik Nastajanja, a ne neprijatelj. Uvek je izmišljeni identitet taj koji je u
konfliktu sa sobom. Izmišljeni identitet treba koristiti kao spasilački čamac kojim se stiže do druge obale reke,
odnosno za prelaženje iz stanja u kojem «vlada» izmišljeni identitet u stanje u kojem pojedinac «vlada»
izmišljenim identitetom u cilju njegovog neutralisanja osvešćivanjem. 

Instrumentalizacija izmišljenog identiteta u funkciji Nastajanja, predstavlja najkvalitetniji način

korišćenja izmišljenog identiteta. Naravno, i u tom slučaju je uvek izmišljeni identitet taj koji instrumentalizuje
sebe, podstaknut odlukom da stimuliše Nastajanje i podstaknut i samim Nastajanjem. Dakle, izmišljeni identitet
treba koristiti kao instrument za Nastajanje, koje se postiže saznavanjem sadržaja izmišljenog identiteta i
njegovim osvešćivanjem (harmonizacijom njegovih vibracija i energija sa Beskonačnom Svešću). Definišem
izmišljeni identitet pretvoren u instrument za stimulisanje Nastajanja: preobraćeni izmišljeni identitet.  

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=06&dd=30&nav_id=442203

Tadić: Kosovo, hrišćanski identitet

Izvor: Tanjug

Beč -- Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio sinoć u Beču da očekuje da će Evropa imati sluha za činjenicu da je na
prostoru Srbije njena hrišćanska kolevka.

Predsednik Srbije Boris Tadić sa kancelarom Austrije Vernerom Fajmanom (Tanjug)

"Pitanje Kosova za Srbiju nije samo pitanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, već pre svega pitanje očuvanje
identiteta", rekao je Tadić.

Podsećajući da je na tlu Srbije rođen car Konstantin, tokom čije vladavine je hrišćanstvo postalo državna religija u
rimskoj imperiji, Tadić je rekao da se na prostoru Srbije rađala Evropa i njen hrisćanski identitet.

"Srbija i srpski narod suočavali su se sa različitim iskušenjima kako u prošlosti tako i danas, jer postojimo na mestu
sudara kultura i civilizacija. I danas u 21. veku mi se suočavamo ne samo sa pitanjem naše budućnosti u EU, već i sa
pitanjem našeg hrišćanskog identiteta i njegovog očuvanja", rekao je Tadić sinoć na proslavi 150. godišnjice Srpske
crkvene opštine.

"Danas se suočavamo sa pokušajem da se uzurpira identitet srpskog pravoslavnog postojanja na prostoru Kosova i
Metohije", kazao je Tadić, kao i da postoji namera da se izgradi veštački kosovski identitet koji postoji dve godine,
nasuprot srpskom pravoslavnom identitetu koji traje vekovima.

On je kazao da očekuje da će Austrija, na čijem tlu je srpski pravoslavni i kulturni identitet, takođe opstao vekovima,
prepoznati i značaj očuvanja srpskog identiteta na Kosovu.

"Niko bez identiteta ne može postojati u budućnosti. To pitanje nadilazi državne interese, ono je transcedentno i to je
pitanje smisla našeg postojanja. Zato Kosovo nije samo državno pitanje", rekao je Tadić.

Prema njegovim rečima, oko 250.000 Srba koji danas žive u Austriji jesu ambasadori svoje kulture i vere u jednoj
prijateljskoj zemlji, u kojoj će i u budućnosti biti lojalni građani

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/5554
41/%D0%9D%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B5+%D0%BC
%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%BD%D0%B5+
%D1%81%D0%B0%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B5+

%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82.html

Националне мањине сачувале идентитет

Министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић рекао да је упис у бирачки списак за избор Савета
националних мањина показао да су мањине у Србији сачувале свој идентитет.

Рок за упис у бирачки списак за избор Савета националних мањина истекао је јуче. У зависности од броја
уписаних, националне заједнице имаће право на директан, односно посредан избор Савета.

Гостовање Светозара Чиплића у Јутарњем дневнику

Приликом доношења закона рачунало се да ће највише три национална савета ићи на непосредне изборе.

"Упис у бирачки списак за избор Савета националних мањина показао je да су националне мањине у Србији
сачувале свој идентитет. Биће 14 или 15 националних Савета, који ће ићи на непосредне изборе", рекао је
министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић у Јутарњем дневнику РТС-а.

Коначни резултати уписа у бирачки списак биће познати данас. Током трајања уписа, осим постојећих 15
националних савета, прилику за формирање искористили су и Албанци, Ашкалије, Чеси и Словенци.

"Албанци су се пријавили још прошле године. То је знак да у Србији нема политичких и прогона по етничкој
основи и да сви могу да очувају свој идентитет и да буду укључени у српско друштво", рекао је министар.

Мањине предузимају одговорност

На изборима ће учествовати 19 националних мањина. Они ће бити спроведени на целој територији Србије, у
свих 167 општина. Министар Чиплић каже да ће сутра расписати електорске и непосредне изборе, додајући
да ће они бити одржани у последњој недељи маја, а најкасније 6. јуна.

"Националне мањине ће, по избору Савета, саме предузети одговорност за образовање, за своју културу и
информисање, што им гарантује Устав. То је поена мањинске самоуправе", истакао је Чиплић.

"То значи да ће мањине, заједно са локалном самоуправом, Покрајином или Републиком, вршити
надлежности и преузети одговорност за сопствени идентитет и одговорност да сви буду укључени у
заједницу на начин како је то прописано законом", рекао је министар.

Говорећи о избору повереника за равноправност и неслагању невладиног сектора са предложеним

кандидатом, Чиплић је рeкао да је цивилни сектор у Србији развијен и да Скупштина има право да разговара
са његовим представницима, а да министри и влада немају законски основ за мешање.

"Сигуран сам да ће парламент изабрати правог кандидата", закључио је министар Светозар Чиплић.

Подршка мањина раду Министарства

Национални савети Мађара, Словака, Румуна, Русина, Хрвата, Украјинаца, Македонаца, Немаца, Буњеваца,
Рома, Бошњака, Бугара, Влаха, Египћана, Грка и Савез јеврејских општина дају пуну подршку даљем раду
Министарства за људска и мањинска права и министру Светозару Чиплићу.

Координација националних савета мањина истиче да је за остваривање мањинских права и слобода

неопходно постојање тог министарства и да је залагањем министра Чиплића, после седам година правног
вакума, донет Закон о националним саветима националних мањина.

Почео је да ради и Савет Републике Србије за националне мањине, а из Фонда за националне мањине
финансираће се активности у области културе, образовања и информисања.

Национални савети, истовремено, протестују због иницијатива усмерених ка укидању њихових конкретних
надлежности у образовању, залажући се за усклађивање Предлога закона о ученичком и студентском
стандарду са решењима у Закону о националним саветима националних мањина.

До уторка је сакупљено и предато више од 27.000 потписа на посебном бирачком списку за избор
Националног савета Албанаца, изјавио је посланик Коалиције Албанаца Прешевске долине у Скупштини
Србије Риза Халими.

"Сакупили смо 2.400 потписа више од законом предвиђеног броја. Практично смо обезбедили да у јуну
имамо директне изборе за Национални савет Албанаца", рекао је Халими агенцији Фонет.

Он је позвао "странке које су имале недоумице или су биле против" да се у наредна два месеца укључе у
кампању за Национални савет Албанаца, како би избори за Национални савет Албанаца били квалитетнији.

identitet

deficitarna pojava na tržištu personalnosti; ne može se ugraditi kao silikoni, lažirati kao
orgazam niti kupiti kao diploma, ili ga imaš ili nemaš; diferencia specifika između
NEKOG i nikog

Identity (philosophy)
From Wikipedia, the free encyclopedia

Jump to: navigation, search

In philosophy, identity, from Latin: identitas (“sameness”), is the exact sameness of things. According to Leibniz's
law two things sharing every attribute are not only similar, but are the same thing. The concept of sameness has given
rise to the general concept of identity, as in personal identity and social identity.

An entity can only be fully identical with itself. Any difference gives rise to a separate identity. Thus identity is
whatever makes an entity definable and recognizable, in terms of possessing a set of qualities or characteristics that
distinguish it from other entities.[1][2] In layman's terms, identity is whatever makes something the same or different.[3]

Contents
[hide]

 1 Logic of identity
 2 Metaphysics of identity
 3 Qualitative versus numerical identity
 4 See also
 5 External references

[edit] Logic of identity

In logic, the identity relation (also called "equality") is normally defined as the binary relation that holds only
between a thing and itself. That is, identity is the two-place predicate, "=", such that for all x and y, "x = y" is true if x
is the same thing as y. Identity is transitive, symmetric, and reflexive. It is an axiom of most normal modal logics that
for all x and y, if x = y then necessarily y = x. That is, identity does not hold contingently, but of necessity.

[edit] Metaphysics of identity

Metaphysicians, and sometimes philosophers of language and mind, ask other questions:

 What does it mean for an object to be the same as itself?

 If x and y are identical (are the same thing), must they always be identical? Are they necessarily identical?
 What does it mean for an object to be the same, if it changes over time? (Is applet the same as applet+1?)
 If an object's parts are entirely replaced over time, as in the Ship of Theseus example, in what way is it the same?

The Law of identity originates from classical antiquity. The modern formulation of identity is that of Gottfried
Leibniz, who held that x is the same as y if and only if every predicate true of x is true of y as well.

Leibniz's ideas have taken root in the philosophy of mathematics, where they have influenced the development of the
predicate calculus as Leibniz's law. Mathematicians sometimes distinguish identity from equality. More mundanely,
an identity in mathematics may be an equation that holds true for all values of a variable. Hegel argued that things are
inherently self-contradictory and that the notion of something being self-identical only made sense if it were not also
not-identical or different from itself and did not also imply the latter. In Hegel's words, "Identity is the identity of
identity and non-identity." More recent metaphysicians have discussed trans-world identity -- the notion that there
can be the same object in different possible worlds. An alternative to trans-world identity is the counterpart relation in
Counterpart theory. It is a similarity relation that rejects trans-world individuals and instead defends an objects
counterpart - the most similar object.

[edit] Qualitative versus numerical identity

Arbitrary objects a and b can be said to be qualitatively identical if a and b are duplicates, that is, if a and b are
exactly similar in all respects, that is, if a and b have all qualitative properties in common. Examples of this might be
two wine glasses made in the same wine glass factory on the same production line (at least, for a relaxed standard of
exact similarity), or a carbon atom in one's left hand and a carbon atom in one's right shoulder.

Alternatively, a and b can be said to be numerically identical if a and b are one and the same thing, that is, if a is b,
that is, if there is only one thing variously called "a" and "b". For example, Clark Kent is numerically identical with
Superman in the sense that there is only one person (who happens to wear different clothes at different times). This
relationship is expressed in mathematics with the "=" symbol, e.g., a = b, or Clark Kent = Superman.

Идентитет (филозофија)
Из Википедије, слободне енциклопедије
Скочи на: навигација, претрага

У филозофији, идентитет, од латинског: идентитас ("истости"), је тачан истост ствари. Према Лајбниц закон две ствари
деле сваки атрибут нису само слични, али су исту ствар. Концепт истости, довело је до општег концепта идентитета, као
и личног идентитета и социјалног идентитета.

Лице може се у потпуности идентичан са самим собом. Било каква разлика изазива посебан идентитет. Тако је
идентитет је било шта што ентитет дефинисати и препознатљиви, у смислу поседовања скупа особина или
карактеристика које га издвајају од других лица [1] [2] У смислу лаику је. Идентитет је било шта што нешто исти или
различити [3. ]
Садржај
[Хиде]

    * 1 логике идентитета

    * 2 Метафизика идентитета
    * 3 Квалитативни насупрот нумеричке идентитет
    * 4 Види такође
    * 5 Спољашње референце

[Уреди] Логика идентитета

У логици, однос идентитета (назива се "једнакост") се обично дефинише као бинарна релација која садржи само
између ствари и себе. То је, идентитет је два места предикат, "=", такав да за свако к и и, к = И "је истина ако је к исто
што и И. Идентитет транзитивна, симетрични, и рефлексно. То је аксиом вецина нормалних модалне логике да за свако
к и и, ако је к = и онда нужно и = к. То је, идентитет не држи потенцијално, већ нужност.
[Уреди] Метафизика идентитета

Метафизичара, а понекад и филозофа језика и ума, замолите друга питања:

    * Шта то значи за објекат који се исто као и сама?

    * Ако је к и и су идентични (иста ствар), морају увек бити исти? Да ли су они нужно идентична?
    * Шта то значи за објекат који се исто, ако се мења током времена? (Да ли аплет исто као аплет +1?)
    * Ако објекта делови су у потпуности замењени током времена, као у Брод Тезеј пример, на који начин је то исто?

Закон о идентитету потиче из класичне антике. Савремених формулација идентитета јесте Готфрид Вилхелм Лајбниц,
који је утврдио да је Кс као И ако и само ако сваки предикат важи к важи и и.

Лајбниц идеје су се корен у филозофији математике, у којима су утицали на развој предиката рачун као закон
Лајбницова. Математичари понекад разликују од идентитета једнакости. Више мунданели, идентитета у математици
може бити једначине која важи за све вредности променљиве. Хегел је тврдио да се ствари саме по себи само-
контрадикторан и да је појам нечега што себе идентични само смисла да није било и не-исте или различите од себе и
не подразумевају друго. Код Хегела речима, "Идентитет је идентитет идентитета и не-идентитет". Новије метафизичара
су разговарали о Транс-Ворлд идентитет - појам који не може бити исти објекат у различитим могућим световима.
Алтернатива за Транс-Ворлд идентитета је колега колега у вези теорије. То је сличност однос који одбија Транс-Ворлд
појединаца и уместо брани објеката колега - највише сличан објекат.
[Уреди] Квалитативни против нумеричке идентитет

Самовољно објеката А и Б може се рећи да је квалитативно идентичан уколико и Б су дупликати, то јест, ако су А и Б
баш као у свим аспектима, то јест, ако А и Б имају све особине квалитетне заједничко. Примери за ово могу бити две
чаше вина направљена у истој фабрици вина стакла на истој производној линији (бар за опуштену стандард Тачан
сличности) или угљеников атом у некој левој руци и угљеников атом у нечијем десном рамену.

Алтернативно, А и Б може се рећи да је бројчано идентично, ако су А и Б једна те иста ствар, то јест, ако је Б, то јест, ако
постоји само једна ствар различито се зове "А" и "Б". На пример, Кларк Кент је бројчано идентично са Супермен у
смислу да постоји само једна особа (која се дешава да носе одећу различитих у различитим временима). Овај однос се
изражава у математици с "=" симбол, нпр, = Б или Кларк Кент = Супермен.

Personal identity (philosophy)

From Wikipedia, the free encyclopedia

Jump to: navigation, search

This article may be confusing or unclear to readers. Please help clarify the article; suggestions may be found on the talk
page. (February 2009)

In philosophy, personal identity refers to the numerical identity of persons through time. That is to say, the
conditions under which a person is said to be identical to himself or herself through time. Identity is an issue for both
Continental Philosophy and Analytic Philosophy. A key theme in Continental Philosophy is in what sense can we
maintain the modern conception of identity, while realizing many of prior assumptions about the world are incorrect.

Contents
[hide]

 1 Description
o 1.1 The mind-body problem
o 1.2 Consciousness basis
o 1.3 The bundle theory of the self
o 1.4 The no-self theory
 2 Personal continuity
o 2.1 Ego identity
 3 Criticisms and other analysis
 4 See also
 5 Notes
 6 References
o 6.1 General information
o 6.2 Articles and publications
o 6.3 Online articles

[edit] Description
Personal identity over time: What does it take for individuals to persist from moment to moment — or in other words, for the
same individual to exist at different moments?

The question regarding personal identity has addressed the conditions under which a person at one time is the same
person at another time, known as personal continuity. This sort of analysis of personal identity provides a set of
necessary and sufficient conditions for the identity of the person over time. In the modern philosophy of mind, this
concept of personal identity is sometimes referred to as the diachronic problem of personal identity. The synchronic
problem is grounded in the question of what features or traits characterize a given person at one time.

[edit] The mind-body problem

The mind-body problem concerns the explanation of the relationship, if any, that exists between minds, or mental
processes, and bodily states or processes. One of the aims of philosophers who work in this area is to explain how a
supposedly non-material mind can influence a material body and vice-versa.

Our perceptual experiences depend on stimuli which arrive at our various sensory organs from the external world and
these stimuli cause changes in our mental states; ultimately causing us to feel a sensation, which may be pleasant,
unpleasant, or neutral. Someone's desire for a slice of pizza, for example, will tend to cause that person to move their
body in a specific manner and in a specific direction to obtain said pizza. The question, then, is how it can be possible
for conscious experiences to arise out of a lump of grey matter endowed with nothing but electrochemical properties.
A related problem is to explain how someone's propositional attitudes (e.g. beliefs and desires) can cause that
individual's neurons to fire and his muscles to contract in exactly the correct manner. These comprise some of the
puzzles that have confronted epistemologists and philosophers of mind from at least the time of René Descartes.

[edit] Consciousness basis

John Locke considered personal identity (or the self) to be founded on consciousness (viz. Memory), and not on the
substance of either the soul or the body. Book II Chapter XXVII entitled "On Identity and Diversity" in An Essay
Concerning Human Understanding (1689) has been said to be one of the first modern conceptualizations of
consciousness as the repeated self-identification of oneself. Through this identification, moral responsibility could be
attributed to the subject and punishment and guilt could be justified, as critics such as Nietzsche would point out.

According to Locke, personal identity (the self) "depends on consciousness, not on substance" nor on the soul. We
are the same person to the extent that we are conscious of our past and future thoughts and actions in the same way as
we are conscious of our present thoughts and actions. If consciousness is this "thought" which "that goes along with
the substance ... which makes the same person", then personal identity is only founded on the repeated act of
consciousness: "This may show us wherein personal identity consists: not in the identity of substance, but... in the
identity of consciousness". For example, one may claim to be a reincarnation of Plato, therefore having the same soul
substance. However, one would be the same person as Plato only if one had the same consciousness of Plato's
thoughts and actions that he himself did. Therefore, self-identity is not based on the soul. One soul may have various
personalities.

Neither is self-identity founded on the body substance, argues Locke, as the body may change while the person
remains the same. Even the identity of animals is not founded on their body: "animal identity is preserved in identity
of life, and not of substance", as the body of the animal grows and changes during its life. On the other hand, identity
of humans is based on their consciousness. Take for example a prince's mind which enters the body of a cobbler: to
all exterior eyes, the cobbler would remain a cobbler. But to the prince himself, the cobbler would be himself, as he
would be conscious of the prince's thoughts and acts, and not those of the cobbler. A prince's consciousness in a
cobbler's body: thus the cobbler is, in fact, a prince.

But this interesting border-case leads to this problematic thought that since personal identity is based on
consciousness, and that only oneself can be aware of his consciousness, exterior human judges may never know if
they really are judging - and punishing - the same person, or simply the same body. In other words, Locke argues that
you may be judged only for the acts of your body, as this is what is apparent to all but God; however, you are in truth
only responsible for the acts for which you are conscious. This forms the basis of the insanity defense: one cannot be
held accountable for acts from which one was unconscious - and therefore leads to interesting philosophical
questions:

"personal identity consists [not in the identity of substance] but in the identity of consciousness, wherein if Socrates
and the present mayor of Queenborough agree, they are the same person: if the same Socrates waking and sleeping
do not partake of the same consciousness, Socrates waking and sleeping is not the same person. And to punish
Socrates waking for what sleeping Socrates thought, and waking Socrates was never conscious of, would be no more
right, than to punish one twin for what his brother-twin did, whereof he knew nothing, because their outsides were so
like, that they could not be distinguished; for such twins have been seen."

Or again:

"PERSON, as I take it, is the name for this self. Wherever a man finds what he calls himself, there, I think, another may
say is the same person. It is a forensic term, appropriating actions and their merit; and so belong only to intelligent
agents, capable of a law, and happiness, and misery. This personality extends itself beyond present existence to what
is past, only by consciousness, --whereby it becomes concerned and accountable; owns and imputes to itself past
actions, just upon the same ground and for the same reason as it does the present. All which is founded in a concern
for happiness, the unavoidable concomitant of consciousness; that which is conscious of pleasure and pain, desiring
that that self that is conscious should be happy. And therefore whatever past actions it cannot reconcile or
APPROPRIATE to that present self by consciousness, it can be no more concerned in it than if they had never been
done: and to receive pleasure or pain, i.e. reward or punishment, on the account of any such action, is all one as to be
made happy or miserable in its first being, without any demerit at all. For, supposing a MAN punished now for what he
had done in another life, whereof he could be made to have no consciousness at all, what difference is there between
that punishment and being CREATED miserable? And therefore, conformable to this, the apostle tells us, that, at the
great day, when every one shall 'receive according to his doings, the secrets of all hearts shall be laid open.' The
sentence shall be justified by the consciousness all person shall have, that THEY THEMSELVES, in what bodies soever
they appear, or what substances soever that consciousness adheres to, are the SAME that committed those actions,
and deserve that punishment for them."

Henceforth, Locke's conception of personal identity founds it not on the substance or the body, but in the "same
continued consciousness", which is also distinct from the soul since the soul may have no consciousness of itself (as
in reincarnation). He creates a third term between the soul and the body - and Locke's thought may certainly be
meditated by those who, following a scientist ideology, would identify too quickly the brain to consciousness. For the
brain, as the body and as any substance, may change, while consciousness remains the same. Therefore personal
identity is not in the brain, but in consciousness. However, Locke's theory also reveals his debt to theology and to
Apocalyptic "great day", which by advance excuse any failings of human justice and therefore humanity's miserable
state. The problem of personal identity is at the center of discussions about life after death, and immortality. In order
to exist after death, there has to be a person after death who is the same person as the person who died.

[edit] The bundle theory of the self

David Hume undertook looking at the mind/body problem (and Mind/brain identity). Hume also investigated a
person's character, the relationship between human and animal nature, and the nature of agency. Hume pointed out
that we tend to think that we are the same person we were five years ago. Though we've changed in many respects,
the same person appears present as was present then. We might start thinking about which features can be changed
without changing the underlying self. Hume, however, denies that there is a distinction between the various features
of a person and the mysterious self that supposedly bears those features. When we start introspecting, "we are never
intimately conscious of anything but a particular perception; man is a bundle or collection of different perceptions
which succeed one another with an inconceivable rapidity and are in perpetual flux and movement".[1]

It is plain, that in the course of our thinking, and in the constant revolution of our ideas, our imagination runs easily
from one idea to any other that resembles it, and that this quality alone is to the fancy a sufficient bond and
association. It is likewise evident that as the senses, in changing their objects, are necessitated to change them
regularly, and take them as they lie contiguous to each other, the imagination must by long custom acquire the same
method of thinking, and run along the parts of space and time in conceiving its objects.[2]
Note in particular that, in Hume's view, these perceptions do not belong to anything. Hume, similar to the Buddha,
compares the soul to a commonwealth, which retains its identity not by virtue of some enduring core substance, but
by being composed of many different, related, and yet constantly changing elements. The question of personal
identity then becomes a matter of characterizing the loose cohesion of one's personal experience. (Note that in the
Appendix to the Treatise, Hume said mysteriously that he was dissatisfied with his account of the self, yet he never
returned to the issue.)

In short, what matters for Hume is not that 'identity' exist but that the relations of causation, contiguity, and
resemblances obtain among the perceptions. Critics of Hume might point out that in order for the various states and
processes of the mind to seem unified, there must be something which perceives their unity, the existence of which
would be no less mysterious than a personal identity

[edit] The no-self theory

Another view of personal identity is known as the no-self theory. According to this view the self cannot be reduced to
a bundle because the concept of a self is incompatible with the idea of a bundle. This is because the idea of a bundle
implies the notion of bodily or psychological relations that do not in fact exist. A principle exponent of this view is
James Giles. Giles argues that the no-self or eliminativist theory and the bundle or reductionist theory are in
agreement about the non-existence of a substantival self. The reductionist theory, however, makes the mistake of
attempting to resurrect the idea of the self in terms of various accounts about psychological relations. The no-self
theory, on the other hand, 'lets the self lie where it has fallen'.[3]This is because the no-self theory is a rejection of all
theories of the self, even the bundle theory. On Giles' reading, Hume is actually a no-self theorist and it is a mistake
to attribute to him a reductionist view like the bundle theory. This reading is supported by Hume's famous assertion
that personal identity is a fiction. On this account the Buddhist view of personal identity is also a no-self theory rather
than a reductionist theory. This is because the Buddha clearly rejects all attempts to reconstruct the self in terms of
consciousness, feelings, or the body.[4]

[edit] Personal continuity

In psychology (which historically is philosophically concerned with dualism), personal continuity, also called
personal persistence, is the uninterrupted connection concerning a particular person of his or her private life and
personality. Personal continuity is the union affecting the facets arising from personality in order to avoid
discontinuities from one moment of time to another time.

Personal continuity is an important part of identity; this is the process of ensuring that the quality of the mind are
consistent from moment to the next, generally regarded to comprise qualities such as self-awareness, sentience,
sapience, and the ability to perceive the relationship between oneself and one's environment. Personal continuity is
the property of a continuous and connected period of time and is intimately concerned with a person's body or
physical being. Associationism, or the method of how ideas combine in the mind, allows events or views to be
associated with each other in the mind, thus leading to a form of learning. Associations can result from contiguity,
similarity, or contrast. Through contiguity, one associates ideas or events that usually happen to occur at the same
time. Some of these events form an autobiographical memory in which each is a personal representation of the
general or specific events and personal facts.

[edit] Ego identity

Main article: Id, ego, and super-ego

Ego integrity is the ego's accumulated assurance of its capacity for order and meaning. Ego identity is the accrued
confidence that the inner sameness and continuity prepared in the past are matched by the sameness and continuity of
one's meaning for others, as evidenced in the promise of a career. Body and ego must be masters of organ modes and
of the other nuclear conflicts in order to face the fear of ego loss in situations which call for self-abandon.

[edit] Criticisms and other analysis

The Buddha attacked all attempts to conceive of a fixed self, while stating that holding the view "I have no self" is
also mistaken. This is an example of the middle way charted by the Buddha.
Eric Olson gives a definition of a human as a biological organism and asserts that a psychological relation is not
necessary for personal continuity. Olson's personal identity lies in life-sustaining processes instead of bodily
continuity. This biological approach squares with many other psychological accounts of personal identity but does
not fall into common metaphysical traps.

Other criticisms state that the intuitive concept of self is an evolutionary artifact. In the Freewill model of
consciousness the brain models its own unconscious processes just as it models other people. This modeling makes
the assumption that the model will continue to apply through time, and so assumes they are the same person they
were yesterday. This leads to the intuitive sense of self. The sense of ‘self’ has also become part of our language, part
of our concept of responsibility, and the basis of self based morality.

According to this line of criticism, the sense of self is an evolutionary artifact, which saves time in the circumstances
it evolved for. But sense of self breaks down when considering some rare events such as memory loss, split
personality disorder, brain damage, brainwashing, and various thought experiments.[5] When presented with these
imperfections in the intuitive sense of self and the consequences to this important concept which rely partly on the
strict concept of self, people tend to try to mend the concept, possibly because of cognitive dissonance. Critics of
personal continuity believe that this leads to extending the concept of self beyond its practical application and
justification.[6]

Лични идентитет (филозофија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Скочи на: навигација, претрага
Овај чланак може да буде збуњујуће, или нејасно читаоцима. Молимо Вас да помогну појасне чланак,
сугестије можете наћи на страни за разговор. (Фебруар 2009)

У филозофији, лични идентитет се односи на нумеричка идентитета лица кроз време. То значи да, услове под
којима је лице каже да је идентична са себе кроз време. Идентитет је питање и за континентални филозофију
и аналитичке филозофије. Кључна тема у континенталној Филозофија је у ком смислу можемо одржати
модерне концепције идентитета, а реализује многе претходне претпоставке о свету су нетачни.
Садржај
[Хиде]

    * 1 Опис
          О 1,1 ума и тела проблема
          О 1,2 Свест основу
          О 1,3 Пакет теорију о себи
          О 1,4 не-само теорија
    * 2 Личне континуитет
          О 2,1 его идентитет
    * 3 критике и других анализа
    * 4 Види такође
    * 5 Напомене
    * 6 Литература
          О 6,1 Опште информације
          О 6,2 чланака и публикација
          О 6,3 онлине чланке

[Уреди] Опис
Лични идентитет се временом: Шта је потребно за појединце да истрајемо из тренутка у тренутак - или
другим речима, за исти појединца да постоји у различитим тренуцима?

Питање у вези са личног идентитета обратио се услови под којима особа у једном тренутку је исто лице у
неко друго време, познат као лични континуитет. Ова врста анализе личног идентитета пружа скуп потребни
и довољни услови за идентитет особе током времена. У модерној филозофији ума, овај концепт личног
идентитета се понекад назива као дијахроне проблем личног идентитета. Синхронијски проблем је утемељена
на питање шта карактеристике или особине карактеришу одређене особе у исто време.
[Уреди] ума и тела проблема
Ум-тело проблема односи се на објашњење односа, ако постоји, која постоји између умова, или менталне
процесе и телесних државе или процеса. Један од циљева филозофа који раде у овој области је да објасни
како наводно нематеријалне ум може да утиче тело материјал и обрнуто.

Наш перцептивних искустава зависе подстицаји који стигну на наше различите чулне органе из спољног
света и ове стимулансе да изазову промене у нашем ментална стања, на крају изазива нас да осетите осећај,
који може бити пријатан, непријатан или неутралан. Неко је жеља за парче пице, на пример, ће тежити да
проузрокује ту особу да се крећу тела на специфичан начин и у одређеном правцу да добију рекао пицу.
Питање је, дакле, како може бити могуће да свесно искуства произилазе из једнократног сиве материје
обдарен само електрохемијске особине. Проблем је да објасни како се нечије ставове исказног (нпр. уверења
и жеље) неурони који изазивају појединца на ватру и његове мишиће да се уговор у тачно исправан начин.
Ови обухватају неке од загонетки којима су се суочили епистемологистс и филозофа ума из најмање времена
Рене Декарт.
[Уреди] Свест основу

Џон Лок сматра лични идентитет (или само) да се заснива на свести (тј. меморије), а не о садржају било душе
или тела. Књига ИИ Поглавље КСКСВИИ под називом "О идентитет и различитост", у једном есеју Што се
тиче људског разумевања (1689) је рекао да буде једна од првих модерних концептуализације свести као
поновљеног само-идентификацију о себи. Кроз ову идентификацију, морална одговорност може се приписати
предмет и казна и кривица може бити оправдано, као критичари као што је Ниче би указати.

Према Лок, лични идентитет (себе) "зависи од свести, а не на материју" ни на душу. Ми смо исто лице у мери
у којој смо свесни наше прошлости и будућности мисли и акције на исти начин као што смо свесни наше
садашње мисли и дела. Ако свест је ова "мисао" које "која иде уз ... супстанцу која чини исто лице", затим
лични идентитет је само заснована на поновљеним акт свести: "То може да нам покаже где личног
идентитета састоји се: није у идентитет супстанце, али ... у идентитет свести ". На пример, неко може тврдити
да је реинкарнација Платона, дакле са истим душу супстанце. Међутим, могло би да буде иста особа као
Платон само ако није имао исту свест Платонових мисли и радње које је сам урадио. Стога, само-идентитет
није базиран на душу. Једна душа може да има различите личности.

Нити је само-идентитет заснован на телу супстанце, тврди Лок, као орган може да се промени, а лице остаје
исто. Чак је и идентитет животиња није заснована на своје тело: "животиња идентитет се чува у идентитет
живота, а не суштина", као тело животиње расте и мења се током свог живота. С друге стране, идентитет
људи заснива се на њихову свест. Узмимо за пример ума принца, који улази у тело обућар: екстеријер за све
очи, обућар остати обућар. Али, да сам принц је обућар би себе да се, као што ће бити свестан мисли Принц и
дела, а не онима на обућар. Принц је свест у телу је обућар: тако обућар је, у ствари, принц.

Али ово интересантно границе случај води на овај проблем, јер су мислили да лични идентитет је заснован на
свести, и да само себе могу бити свесни своје свести, екстеријер људских судије не могу да знам да ли они
заиста јесу судећи - и кажњавање - исто лице, или једноставно исто тело. Другим речима, Лок тврди да може
да суди само за дела свог тела, јер то је оно што је очигледно свима осим Бога, међутим, ви сте у ствари
одговоран само за дјела за која сте свесни. Ово чини основу лудила одбране: не може се сматрати одговорним
за радње из којих је један био у несвесном стању - и самим тим доводи до занимљивих филозофска питања:

    "Личног идентитета састоји се [не у идентитету супстанце] али у идентитет свести, где ако Сократа и овог
градоначелник Куеенбороугх слажу, они су иста особа: ако је исти Сократ буђења и спавања не учествују
исте свести , Сократ буђење и спавање није исто лице и казнити за оно што Сократ будно спавање Сократ
мисли. буђење и Сократ никада није био свестан, неће бити више права, него да кажњавају једне Твин за оно
што његов брат близанац-није, од чега знао ништа, јер су њихове хартија су биле толико допада, да не могу
се разликовати;. близанаца за такве су видели "

Или опет:

    "Особа, као што сам је потребно, је назив за ово себе где год човек пронађе оно што је он сам назива, тамо,
мислим, још могу да кажем да је исто лице је форензички термин, присвајајући поступака и њихових
заслуга;. И. тако да припада само интелигентни агенти, способан да закон, и срећу, и беда Овај личности се
протеже изван овог постојање онога што је прошлост, само свести, - при чему он постаје забринут и
одговорним;. поседује и приписује да се прошлост акције , само по истом основу и из истог разлога као што
то чини овај Сви која је основана забринутост за срећу, неизбежни истовремена свести;. оно што је свестан
задовољство и бол, у зељи да је себе да је свестан да . будемо срећни и зато без обзира на прошлост акције не
може да помири или адекватна за који приказују само по свести, она може бити више брине у томе него да су
никада није урађено, а да примају задовољство или бол, односно награда или казна, на у обзир било такве
акције, је све једно да буду срећни, или јадни у свом првом бићу, без грехова уопште Јер, мислећи МАН
кажњен сад за оно што је урадио у другом животу, од чега би могао бити да има. без свести уопште, шта је ту
разлика између те казне и ствара се јадно и због тога,? сагласан са тим, Апостол нам каже, да је, на велики
дан, када свако мора 'примити у складу са његовим дјелима, тајне сва срца ће бити постављени отворена. "
Казна мора бити оправдана свест сва лица имају, да су они сами, у ком органима ма се појављују, или шта
супстанце ма које свести придржава, су исти који су починили те радње, и заслужују да је казна за њих. "

Од сада, Лок схватање личног идентитета се оснива не на материју или тело, али у "истом наставио свест",
који је такође разликује од душе, јер душа може да немају свест о себи (као у реинкарнацију). Он ствара
трећи мандат између душе и тела - и Лока мисао свакако може бити од стране оних који су медитирали,
након научник идеологија, ће идентификовати сувише брзо да мозак свести. За мозак, као тело и као свака
субстанца, може да се промени, а свест остаје исти. Због тога личног идентитета није у мозгу, али у свести.
Међутим, Лок теорија такође открива свој дуг теологије и Апокалиптична "велики дан", који је унапред било
изговор слабости људске правде, те стога јадно стање човечанства. Проблем личног идентитета је у средишту
дискусије о животу после смрти, и бесмртност. У циљу да постоји након смрти, мора да постоји после смрти
особе која је иста особа као особа која је умрла.
[Уреди] пакет теорију о себи

Дејвид Хјум је предузела гледа на ум / тело проблема (и ум / мозак идентитета). Хјум је такође истраживао
карактер особе, однос између људских и животињских природе и природе агенције. Хјум је истакао да смо
склони да мислимо да смо иста особа смо пре пет година. Иако смо променили у многим аспектима, иста
особа се појави присутан као што је био присутан тада. Могли бисмо да почну да размишљају о томе које
функције могу мењати без промене основног себе. Хјум је, међутим, пориче да постоји разлика између
различитих карактеристика лица и тајанствени себе да наводно носи те функције. Када почнемо
интроспецтинг, "ми никада нису интимно свесни, али ништа посебно перцепција, човек је скуп или колекција
различитих перцепција које успеју једни друге незамисливе брзином и налазе се у сталним флукса и покрета"
[1].

То је обичан, да је у току нашег размишљања, а у сталним револуције наших идеја, наше маште лако се
покреће са једне идеје на било који други да личи, и да је ово само је квалитет на фенси довољно обвезница и
придруживању. То је исто тако евидентно да је као чула, у променама њихових предмета, захтевао да их
мењају редовно, и узети их као гранични лажу једни другима, машту мора дуга обичај стекне исти начин
размишљања, и покрените дуж делова простора и времена у осмишљавању својих објеката [2].

Посебно обратити пажњу на то, с обзиром Хјума, зар ове перцепције не припадају ништа. Хјум, као Буда,
упоређује душу да Комонвелт, који задржава свој идентитет не на основу неких трајних основне супстанце,
али тако што се састоји од много различитих, у вези, а ипак стално мењају елементе. Питање личног
идентитета постаје ствар која карактерише лабаве кохезије нечијег личног искуства. (Имајте на уму да у
Додатку Расправа, Хјум је рекао да је мистериозно незадовољан његов рачун од себе, али се никада није
вратио у питању.)

Укратко, оно што је битно за Хјум није да "идентитет" постоје, али да су односи узрочности, граничење, а
сличности добити међу перцепције. Критичари Хјума може истичу да би за различите државе и процеси ума
да изгледа јединствен, мора да постоји нешто што перципира њихово јединство, чије постојање би било
ништа мање мистериозна од личног идентитета
[Уреди] Не-само теорија

Још један поглед на лични идентитет је познат као не-себе теорије. Према овом мишљењу Сопство не може
да се сведе на пакет, јер концепт само је неспојиво са идејом пакету. То је зато што је идеја о пакет
подразумева појам телесне или психолошке односе који не постоји у ствари. Принцип експонент овог става је
Џејмс Џајлс. Џајлс тврди да је не-себе или елиминативист теорије и сноп или редукционистички теорије су
споразум о непостојању именички себе. Редукционистички теорија, међутим, чини грешку покушава да
васкрсне идеју само у смислу разних рачуна о психолошким односима. Не-само теорија, с друге стране,
"омогућава само лаж, где је пао" [3] То је зато што не-себе теорија је одбацивање свих теорија себе, чак и
свежањ теорије.. На читање Џајлс ", Хјум је заправо не-себе теоретичар и то је грешка атрибут да га видите
редукционистички као свежањ теорије. Ово читање је подржан од стране познатих тврдња Хјума је то лични
идентитет је фикција. На овај рачун будистички поглед на личног идентитета је такође не-само теорија, него
редукционистички теорију. То је зато што је Буда јасно одбацује све покушаје да реконструише само у
смислу свести, осећања, или тела [4].
[Уреди] Лични континуитет

У психологији (која је историјски филозофски бави дуализам), лична континуитет, такође зове лична
упорност, да ли је веза непрекидно у вези одређеног лица његовог или њеног приватног живота и личности.
Лични континуитет је синдикат утиче аспекте који проистичу из личности, како би се избегли прекиди у
једном тренутку времена за други пут.

Лични континуитет је важан део идентитета, то је процес којим се обезбеђује да се квалитет ума у складу из
тренутка до следећег, генерално сматра да обухватају особине, као што су самосвест, осећај, разум и
способност да сагледа однос између себе и своје окружење. Лични континуитет је власништво континуирано
и повезаних време и интимно бави телом особе или физичко биће. Ассоциатионисм, или метод како се
комбинују идеја у уму, дозвољава догађаји или прегледа да буде повезан са сваким другим у уму, тако што је
довело до облик учења. Удружења могу бити резултат граничење, сличности, или контраст. Кроз граничење,
један сарадници идеје или догађаји који се обично догоди да се деси у исто време. Неки од ових догађаја
обрасца аутобиографске меморије у којој свака је лични приказ опште или посебне догађаје и личне
чињеница.
[Уреди] его идентитет
Главни чланак: ИД, его и супер-ега

Интегритет ега је акумулирана осигурање ега својих капацитета за ред и смисао. Его идентитет нагомилане
поверење да је унутрашњи истости и континуитет припремљен у прошлости су подешени од стране истост и
континуитет једне значење за друге, као што се види у обећање каријере. Тело и его се мора мајстори органа
режима и других нуклеарних конфликата како би се суочавају са страхом од губитка ега у ситуацијама које
позива на само-напустити.
[Уреди] Критика и других анализа

Буда напали сви покушаји да се замислити фиксне себе, док наводећи да држи поглед "Немам ја" је такође
погрешна. Ово је пример средњи пут оцртава Буда.

Ерик Олсон даје дефиницију човек као биолошки организам и тврди да психолошки однос није неопходан за
личну континуитет. Олсон личног идентитета лежи у живот одржавању телесне процесе уместо
континуитета. Овај биолошки приступ квадрата са многим другим психолошким рачуне личног идентитета,
али не спадају у уобичајене метафизичке замке.

Други критике наводи да интуитиван концепт само је еволуциони артефакт. У добровољним моделу свести у
мозгу модела своје несвесне процесе као што модела других људи. Ово моделирање чини претпоставка да ће
модел наставити да се примењују кроз време, па претпоставља да су исте особе су јуче. Ово доводи до
интуитивни осећај за себе. Смислу 'само' је постао део нашег језика, део нашег концепта одговорности, и на
основу само на основу моралности.

Према тој линији критике, осећај себе је еволутивни артефакт, који штеди време у датим околностима
еволуирала је за. Али, осећај себе руши када се разматра неке ретке догађаје као што су губитак памћења,
Сплит поремећај личности, оштећења мозга, испирање мозга, и разне експерименте мислио [5] Када је
представљен са овим несавршености интуитивни осећај за себе и последице овог важног. концепт који се
ослањају делимично на строгом концепт о себи, људи имају тенденцију да покушају да поправе концепт,
вероватно зато што когнитивне дисонанце. Критичари личног континуитета верују да то доводи до
проширења концепт само изван њених практичну примену и оправдање. [6]

Identity (film)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Jump to: navigation, search

Identity

Identity film poster

Directed by James Mangold

Produced by Cathy Konrad

Written by Michael Cooney

John Cusack
Ray Liotta
Amanda Peet
Alfred Molina
Clea DuVall
Rebecca De Mornay
Starring
John Hawkes
John C. McGinley
William Lee Scott
Jake Busey
Pruitt Taylor Vince
Bret Loehr

Music by Alan Silvestri

Cinematography Phedon Papamichael Jr.

Editing by David Brenner

Distributed by Columbia Pictures

Release date(s) April 25, 2003

Running time 91 minutes

Country United States

Language English

Budget $28,000,000

Gross revenue $90,259,536

Identity is a 2003 American horror-thriller film, directed by James Mangold and written by Michael Cooney. The
film stars John Cusack, Ray Liotta, John C. McGinley and Amanda Peet. The plot was inspired by Agatha Christie's
novel And Then There Were None.

Contents
[hide]

 1 Plot
 2 Cast
 3 Production
 4 Reception
 5 References
 6 External links

[edit] Plot

Malcolm Rivers (Vince) is a psychotic killer awaiting execution for several vicious murders that took place at a
motel. His psychiatrist, Doctor Mallick (Molina), has discovered a journal belonging to Rivers that may explain why
he really committed the murders. With this late evidence brought forth, a new hearing takes place on a stormy night
in which Mallick will try to persuade the Judge (Holmes Osborne) to spare Rivers. Meanwhile, a group of ten
strangers find themselves stranded in the middle of the storm in a remote motel in the Nevada desert, run by the
manager Larry Washington (Hawkes). The ten strangers are a limo driver, Ed Dakota (Cusack); an '80s TV star,
Caroline Suzanne (De Mornay); a cop, Officer Rhodes (Liotta), who is transporting a killer, Robert Maine (Busey); a
prostitute, Paris Nevada (Peet); a pair of newlyweds, Lou (Scott) and Ginny (DuVall) Isiana; and a family in crisis,
George (McGinley), Alice (Leila Kenzle) and Timmy (Loehr) York. With the phone lines down due to the storm, the
group prepare to spend the night, taking care of those that have been injured through their arrival. However, the group
quickly finds that there is an unknown murderer present, killing off each of the guests and leaving behind one of the
motel's room keys to be found, starting with Room 10's key and counting down.

Caroline Suzanne is the first to be killed, and Ed finds her head in a dryer. Ed thinks that the convict killed her and
when he, Rhodes, and Larry check the convict, they discover he has escaped.

All the other people become increasingly worried, and Ginny runs to her room despite been told to stay put. Her
husband Lou chases after her but is also mysteriously murdered. Meanwhile, Ed and Rhodes find the con, knock him
out, tie him to a pole and put Larry on duty guarding him. Everyone calms down when they realize that the con is
caught, but he is later found dead with Larry's baseball bat in his throat. Rhodes is furious, and Ed finds Suzanne's
wallet in Larry's box. Larry then panics and holds Paris at knife-point, but she escapes and discovers a dead body
(Stuart M. Besser) in Larry's freezer. With everyone distracted by the frozen corpse, Larry attempts to escape in his
truck, claiming he did not kill anybody. He then accidentally runs over George, killing him instantly while George
saved his stepson, Timothy, from being run over.

The survivors tie up Larry who tells them his story but does not get much sympathy from Rhodes, but the others
believe him when he says he did not kill anyone. Meanwhile Timothy's mother dies, presumably from her injuries
(Ed accidentally ran her over). Ed then tells Paris, Timmy, and Ginny to leave the motel, against Rhodes' wishes.
Ginny and Timmy both die when their car blows up but their bodies are nowhere to be seen. The remaining four
discover that all the bodies have now disappeared and that all ten share the same birthday. Paris also discovers that
Rhodes is a convict as well and that he stabbed the officer to death and took his place. Rhodes sees her look through
his car and attempts to kill her, but she is saved by Larry, who in turn is shot dead by Rhodes.

At the hearing, the contents of Malcolm's journal are revealed, indicating the prisoner suffers from an extreme case of
dissociative identity disorder, harboring ten distinct personalities. Mallick is able to bring forth one of Malcolm's
personalities, Ed, revealing that events at the motel are occurring inside Malcolm's mind, each personality being a
distinct person though all sharing the same birth date. After hearing of events in the motel, Mallick informs the Ed
personality that he must find and eliminate the hostile personality in order to prevent Malcolm from being executed
lest all the personalities be killed off. In the motel setting, as the group is dwindled down, Ed believes that the
personality of Rhodes is the murderer, and sacrifices himself to kill Rhodes, leaving only Paris alive. When Mallick
demonstrates that that homicidal personality is dead, the Judge decides to place Malcolm in a mental institution under
Mallick's care.

As Malcolm is driven along with Mallick to the institution, in Malcolm's mind, Paris has driven away from the motel
to her hometown in Florida, Frostproof. As she tends an orange grove, she discovers the Room 1 motel key in the
ground, and turns around to find the young Timmy standing behind her. Timmy, the true homicidal personality, had
orchestrated all the deaths at the motel, and made it appear that he had been killed as well; he finishes his task by
killing Paris, reciting Hughes Mearns's "Antigonish". Now driven only by Timmy, Malcolm strangles Mallick, and
the transport truck runs off the side of the road.

Идентитет (филм)
Из Википедије, слободне енциклопедије
Скочи на: навигација, претрага
Идентитет

Идентитет филмски плакат

Режија: Џејмс Манголд Улоге:
Кети Конрад Продукција
Написао Мајкл Цоонеи
Глуми Џон Кјузак
Реј Лиота
Аманда Пит
Алфред Молина
Цлеа ДуВалл
Ребека Де Морнеј
Џон Хокс
Јохн Ц. МцГинлеи
Вилијам Ли Скот
Јаке Бусеи
Пруитт Таилор Винце
Брет Лоехр
Музика Алан Силвестри
Кинематографија Пхедон Папамицхаел Јр
Уређивање Дејвид Бренер
Издавачка кућа Цолумбиа Пицтурес
Датум (и) 25. април, 2003
Трајање 91 минута
Држава Сједињене Америчке Државе
Језик Енглески
Буџет $ 28.000.000
Бруто приход 90.259.536 $

Идентитет је 2003 амерички хорор-трилер филм у режији Џејмса Манголда и написао Мајкл Цоонеи. У
филму глуме Џон Кјузак, Реј Лиота, Јохн Ц. МцГинлеи и Аманда Пит. Заплет је инспирисан романом Агате
Кристи, а затим их није било.
Садржај
[Хиде]

    * 1 Површина
    * 2 Играју
    * 3 Производња
    * 4 пријема
    * 5 Литература
    * 6 Спољашње везе

[Уреди] Улоге

Малколм Реке (Винс) је психотични убица чека извршење неколико зачарани убистава која је одржана у
мотелу. Његов психијатар, доктор Маллицк (Молина), је открио часопис припада реке које могу да објасне
зашто је он заиста починио убиства. Са овим крајем доказа роди, нови претрес се одржава на олујне ноћи у
којој Маллицк ће покушати да убеди судија (Холмес Осборне) на претек Реке. У међувремену, група од десет
странаца се наћи насукани усред олује у удаљеним мотел у пустињи Неваде, које води менаџер Лари
Вашингтон (Хавкес). Десет странаца се лимузину возача, ур Дакота (Цусацк), ТВ звезда 80-их, Каролина
Сузана (Де Морнеј), полицајац, службеник Родос (Лиота), који је превозио убица Роберт Мејн (Бјуси),
проститутка , Париз Невада (Пит), пар младенаца, Лу (Скот) и Џини (ДуВалл) Исиана и породица у кризи,
Џорџ (МцГинлеи), Алиса (Лејла Кензле) и Тими (Лоехр) Њујорк. Са телефонске линије доле због олује, групе
припремају да проведу ноћ, водећи рачуна о онима који су били повређени кроз њихов долазак. Међутим,
група је брзо утврди да је непознати убица данас, усмртивши попуста за сваки од гостију и остављајући иза
једног од собе мотела тастерима се могу наћи, почевши са 10 соба кључ и одбројава.

Каролина Сузана је прво да буду убијени, и Ед налази у главу за косу. Ед сматра да осуђени је убио и када је,
Родос, и Ларри проверите осуђеника, они откривају да је побегла.

Сви други људи постају све више забринути, као и Џини ради у њену собу, упркос речено је да остану. Њен
муж Лу гони по њој, али је мистериозно убијен. У међувремену, Ед и Родос наћи са, трести га напоље, везати
га за стуб и ставио на дужности обезбеђења Лари њега. Свако смирује када схвате да је ухваћен са, али је
касније пронађен мртав са бејзбол палицом Лари у грло. Родос је бесан, и Ед налази Сузана новчаник у
кутији Лари. Лари онда паника и држи нож у Паризу-тачке, али она измиче и открива мртво тело (Стјуарт М.,
Бесер) у замрзивач Лари. Са свима ометан замрзнути леш, Лери покушава да побегне у камиону, тврдећи да
он није убио никога. Он је случајно онда ради преко Џорџ, убио га одмах, док Џорџ спасао пасторак, Тимоти,
од тога прегазио.

Преживели заузет Лари ко их прича своју причу, али не добија много симпатија од Родоса, али остали му
верују када каже да није убио никога. У међувремену Тимоти мајка умире, ваљда из своје повреде (ур
случајно јој прегазио). Ед онда каже Паризу, Тими и Џини да напусте мотела, против Родоса 'жеље. Џини и
Тими и умиру када је њихов аутомобил експлодира, али су њихова тела нигде да се види. Преостала четири
открили да су сва тела нестала, и да су свих десет деле исти рођендан. Париз такође открива да је Родос је
осуђеник као и да је избоден на смрт официра и узео његово место. Родос види њен изглед кроз његов
аутомобил и покушава да је убије, али је спасен Лари, који је опет убио Родос.

На саслушању садржај часописа Малколм су откривена, што указује затвореника пати од екстремни случај
дисоцијативних поремећаја идентитета, скривање десет различитих личности. Маллицк је у стању да рађање
једног од Малколм је личности, Ед, открива да су догађаји у мотелу се дешавају унутар ума Малколм, свака
личност као посебна особа, иако сви деле исти датум рођења. После саслушања догађаја у мотелу, Маллицк
обавештава ур личност која мора да пронађе и елиминише непријатељске личности у циљу спречавања
Малколм од тога да не извршавају све личности убила. У мотелу подешавања, као што је група доле се
смањио, ур верује да личност Родос је убица, и жртве себе да убије Родос, остављајући само Париз жив. Када
Маллицк показује да је убица личност је мртав, судија одлучује да се Малколм у менталну институцију под
старатељством Маллицк'с.

Као што је Малколм је вођен заједно са Маллицк институцији, у виду Малколм је, Париз је водио од мотела у
родни град на Флориди, Фростпрооф. Као она тежи Оранге Грове, она открива Соба 1 мотела кључ у земљу,
и окреће око да пронађе младог Тими стоји иза ње. Тимми, прави убица личност, имао је оркестрирана све
смрти у мотелу, и учинио да изгледа да га је убио, као, он заврши свој задатак убијањем Паризу, рецитовање
Хјуз Меарнс је "Антигонисх". Сада вођена само Тими, Малколм странглес Маллицк и превоз камиона
побегне стране пута.

Identity (social science)

From Wikipedia, the free encyclopedia

Jump to: navigation, search

This article may require cleanup to meet Wikipedia's quality standards. Please improve this article if you can. The talk
page may contain suggestions. (February 2008)

This article includes a list of references, but its sources remain unclear because it has insufficient inline citations.
Please help to improve this article by introducing more precise citations where appropriate. (October 2008)

Identity is an umbrella term used throughout the social sciences to describe a person's conception and expression of
their individuality or group affiliations (such as national identity and cultural identity). The term is used more
specifically in psychology and sociology, including the two forms of social psychology.[1] The term is also used with
respect to place identity.

Contents
[hide]

 1 Description
 2 Use in psychology
 3 Use in social psychology
 4 Use in social anthropology
 5 Use in philosophy
 6 Implications
o 6.1 Identity changes
 7 See also
 8 References
 9 Further reading
 10 External Links

[edit] Description

A psychological identity relates to self-image (a person's mental model of him or herself), self-esteem, and
individuality. An important part of identity in psychology is gender identity, as this dictates to a significant degree
how an individual views him or herself both as a person and in relation to other people, ideas and nature. In cognitive
psychology, the term "identity" refers to the capacity for self-reflection and the awareness of self (Leary & Tangney
2003, p. 3).

Sociology places some explanatory weight on the concept of role-behavior. The notion of identity negotiation may
arise from the learning of social roles through personal experience. Identity negotiation is a process in which a person
negotiates with society at large regarding the meaning of his or her identity.

Psychologists most commonly use the term "identity" to describe personal identity, or the idiosyncratic things that
make a person unique. Meanwhile, sociologists often use the term to describe social identity, or the collection of
group memberships that define the individual. However, these uses are not proprietary, and each discipline may use
either concept and each discipline may combine both concepts when considering a person's identity.
[edit] Use in psychology

Erik Erikson was one of the earliest psychologists to be explicitly interested in identity. The Eriksonian framework
rests upon a distinction among the psychological sense of continuity, known as the ego identity (sometimes identified
simply as "the self"); the personal idiosyncrasies that separate one person from the next, known as the personal
identity; and the collection of social roles that a person might play, known as either the social identity or the cultural
identity. Erikson's work, in the psychodynamic tradition, aimed to investigate the process of identity formation across
a lifespan. Progressive strength in the ego identity, for example, can be charted in terms of a series of stages in which
identity is formed in response to increasingly sophisticated challenges. On some readings of Erikson, the
development of a strong ego identity, along with the proper integration into a stable society and culture, lead to a
stronger sense of identity in general. Accordingly, a deficiency in either of these factors may increase the chance of
an identity crisis or confusion (Cote & Levin 2002, p. 22).

Although the self is distinct from identity, the literature of self-psychology can offer some insight into how identity is
maintained (Cote & Levin 2002, p. 24). From the vantage point of self-psychology, there are two areas of interest: the
processes by which a self is formed (the "I"), and the actual content of the schemata which compose the self-concept
(the "Me"). In the latter field, theorists have shown interest in relating the self-concept to self-esteem, the differences
between complex and simple ways of organizing self-knowledge, and the links between those organizing principles
and the processing of information (Cote & Levin 2002).

The "Neo-Eriksonian" identity status paradigm emerged in later years, driven largely by the work of James Marcia.
This paradigm focuses upon the twin concepts of exploration and commitment. The central idea is that any
individual's sense of identity is determined in large part by the explorations and commitments that he or she makes
regarding certain personal and social traits. It follows that the core of the research in this paradigm investigates the
degrees to which a person has made certain explorations, and the degree to which he or she displays a commitment to
those explorations.

A person may display either relative weakness or relative strength in terms of both exploration and commitments.
When assigned categories, four possible permutations result: identity diffusion, identity foreclosure, identity
moratorium, and identity achievement. Diffusion is when a person lacks both exploration in life and interest in
committing even to those unchosen roles that he or she occupies. Foreclosure is when a person has not chosen
extensively in the past, but seems willing to commit to some relevant values, goals, or roles in the future. Moratorium
is when a person displays a kind of flightiness, ready to make choices but unable to commit to them. Finally,
achievement is when a person makes identity choices and commits to them.

Further information: Self (psychology)

[edit] Use in social psychology

At a general level, self-psychology is compelled to investigate the question of how the personal self relates to the
social environment. To the extent that these theories place themselves in the tradition of "psychological" social
psychology, they focus on explaining an individual's actions within a group in terms of mental events and states.
However, some "sociological" social psychology theories go further by attempting to deal with the issue of identity at
both the levels of individual cognition and of collective behavior.

The question of what psychological reasons drive the individual's adoption of group identities remains open. Many
people gain a sense of positive self-esteem from their identity groups, which furthers a sense of community and
belonging. Another issue that researchers have attempted to address is the question of why people engage in
discrimination, i.e., why they tend to favor those they consider a part of their "in-group" over those considered to be
outsiders. Both questions have been given extensive treatment by Henri Tajfel and John C. Turner's social identity
theory. Their theory focuses mainly on the role of self-categorization and attempts to show how a simple sense of
distinctiveness can lead people to act in a discriminating way. Moreover, social identity theory shows that merely
crafting cognitive distinction between in- and out-groups can lead to subtle effects on people's evaluations of others
(Cote & Levine 2002).[2]

Different social situations also compel people to attach themselves to different self-identities which may cause some
to feel marginalized, thus traveling between different groups and self-identifications. These different selves lead to
constructed images dichotomized between what people want to be (the ideal self) and how others see them (the
limited self). Educational background and Occupational status and roles significantly influence identity formation in
this regard.[3]

Another issue of interest in social psychology is related to the notion that there are certain identity formation
strategies which a person may use to adapt to the social world. (Cote & Levin 2002, p. 3–5) developed a typology
which investigated the different manners of behavior that individuals may have. (3) Their typology includes:

Psychological symptoms Personality symptoms Social symptoms

Develops cognitive blocks that Shows extensive dependency upon others

Refuser prevent adoption of adult role- Engages in child-like behavior and no meaningful engagement with the
schemas community of adults

Possesses greater psychological

Is apathetic toward application of Has no meaningful engagement with or
Drifter resources than the Refuser (i.e.,
psychological resources commitment to adult communities
intelligence, charisma)

Interacts to some degree with role-models,

Has a sense of dissatisfaction due to Shows disdain for imperfections
Searcher but ultimately these relationships are
high personal and social expectations within the community
abandoned

Possesses clear personal values and Sense of personal identity is Has an extremely rigid sense of social
Guardian attitudes, but also a deep fear of almost exhausted by sense of identity and strong identification with adult
change social identity communities

Accepts personal skills and

Is responsive to communities that provide
Resolver Consciously desires self-growth competencies and uses them
opportunity for self-growth
actively

Kenneth Gergen formulated additional classifications, which include the strategic manipulator, the pastiche
personality, and the relational self. The strategic manipulator is a person who begins to regard all senses of identity
merely as role-playing exercises, and who gradually becomes alienated from his or her social "self". The pastiche
personality abandons all aspirations toward a true or "essential" identity, instead viewing social interactions as
opportunities to play out, and hence become, the roles they play. Finally, the relational self is a perspective by which
persons abandon all sense of exclusive self, and view all sense of identity in terms of social engagement with others.
For Gergen, these strategies follow one another in phases, and they are linked to the increase in popularity of
postmodern culture and the rise of telecommunications technology.

[edit] Use in social anthropology

Anthropologists have most frequently employed the term ‘identity’ to refer to this idea of selfhood in a loosely
Eriksonian way (Erikson 1972) properties based on the uniqueness and individuality which makes a person distinct
from others. Identity became of more interest to anthropologists with the emergence of modern concerns with
ethnicity and social movements in the 1970s. This was reinforced by an appreciation, following the trend in
sociological thought, of the manner in which the individual is affected by and contributes to the overall social
context. At the same time, the Eriksonian approach to identity remained in force, with the result that identity has
continued until recently to be used in a largely socio-historical way to refer to qualities of sameness in relation to a
person’s connection to others and to a particular group of people.

This ambiguous and confusing approach to identity has led on occasion to rather restrictive interpretations of the
concept, following two more or less opposite tendencies. The first favours a primordialist approach which takes the
sense of self and belonging to a collective group as a fixed thing, defined by objective criteria such as common
ancestry and common biological characteristics. The second, rooted in social constructionist theory, takes the view
that identity is formed by a predominantly political choice of certain characteristics. In so doing, it questions the idea
that identity is a natural given, characterised by fixed, supposedly objective criteria. Both approaches need to be
understood in their respective political and historical contexts, characterised by debate on issues of class, race and
ethnicity. While they have been criticized, they continue to exert an influence on approaches to the conceptualisation
of identity today.

These different explorations of ‘identity’ demonstrate how difficult a concept it is to pin down. Since identity is a
virtual thing, it is impossible to define it empirically. Discussions of identity use the term with different meanings,
from fundamental and abiding sameness, to fluidity, contingency, negotiated and so on. Brubaker and Cooper note a
tendency in many scholars to confuse identity as a category of practice and as a category of analysis (Brubaker &
Cooper 2000, p. 5). Indeed, many scholars demonstrate a tendency to follow their own preconceptions of identity,
following more or less the frameworks listed above, rather than taking into account the mechanisms by which the
concept is crystallised as reality. In this environment, some analysts, such as Brubaker and Cooper, have suggested
doing away with the concept completely (Brubaker & Cooper 2000, p. 1). Others, by contrast, have sought to
introduce alternative concepts in an attempt to capture the dynamic and fluid qualities of human social self-
expression. Hall (1992, 1996), for example, suggests treating identity as a process, to take into account the reality of
diverse and ever-changing social experience. Some scholars have introduced the idea of identification, whereby
identity is perceived as made up of different components that are ‘identified’ and interpreted by individuals. The
construction of an individual sense of self is achieved by personal choices regarding who and what to associate with.
Such approaches are liberating in their recognition of the role of the individual in social interaction and the
construction of identity.

Anthropologists have contributed to the debate by shifting the focus of research: One of the first challenges for the
researcher wishing to carry out empirical research in this area is to identify an appropriate analytical tool. The
concept of boundaries is useful here for demonstrating how identity works. In the same way as Barth, in his approach
to ethnicity, advocated the critical focus for investigation as being “the ethnic boundary that defines the group rather
than the cultural stuff that it encloses” (1969:15), social anthropologists such as Cohen and Bray have shifted the
focus of analytical study from identity to the boundaries that are used for purposes of identification. If identity is a
kind of virtual site in which the dynamic processes and markers used for identification are made apparent, boundaries
provide the framework on which this virtual site is built. They concentrated on how the idea of community belonging
is differently constructed by individual members and how individuals within the group conceive ethnic boundaries.

As a non-directive and flexible analytical tool, the concept of boundaries helps both to map and to define the
changeability and mutability that are characteristic of people’s experiences of the self in society. While identity is a
volatile, flexible and abstract ‘thing’, its manifestations and the ways in which it is exercised are often open to view.
Identity is made evident through the use of markers such as language, dress, behaviour and choice of space, whose
effect depends on their recognition by other social beings. Markers help to create the boundaries that define
similarities or differences between the marker wearer and the marker perceivers, their effectiveness depends on a
shared understanding of their meaning. In a social context, misunderstandings can arise due to a misinterpretation of
the significance of specific markers. Equally, an individual can use markers of identity to exert influence on other
people without necessarily fulfilling all the criteria that an external observer might typically associate with such an
abstract identity.

Boundaries can be inclusive or exclusive depending on how they are perceived by other people. An exclusive
boundary arises, for example, when a person adopts a marker that imposes restrictions on the behaviour of others. An
inclusive boundary is created, by contrast, by the use of a marker with which other people are ready and able to
associate. At the same time, however, an inclusive boundary will also impose restrictions on the people it has
included by limiting their inclusion within other boundaries. An example of this is the use of a particular language by
a newcomer in a room full of people speaking various languages. Some people may understand the language used by
this person while others may not. Those who do not understand it might take the newcomer’s use of this particular
language merely as a neutral sign of identity. But they might also perceive it as imposing an exclusive boundary that
is meant to mark them off from her. On the other hand, those who do understand the newcomer’s language could take
it as an inclusive boundary, through which the newcomer associates herself with them to the exclusion of the other
people present. Equally, however, it is possible that people who do understand the newcomer but who also speak
another language may not want to speak the newcomer’s language and so see her marker as an imposition and a
negative boundary. It is possible that the newcomer is either aware or unaware of this, depending on whether she
herself knows other languages or is conscious of the plurilingual quality of the people there and is respectful of it or
not.

[edit] Use in philosophy

See also: Personal identity (philosophy)
See also: Identity (philosophy)

Philosophers have also reflected on the identity concept. In many ways Philosophical reflection on identity predated
psychological. Philosophical discourse on identity begins with Descartes. His famous mantra "I doubt, therefor I
think, therefor I am." have left many to inquire what exactly "I" is, and if indeed we can derive an "I-ness" from
doubt.

Hegel rejects Cartesian philosophy, supposing that we do not always doubt and that we do not always have
consciousness. In his famous Master/Slave Dialectic Hegel attempts to show that the mind (Geist) only become
conscious when it encounters another mind. One Geist attempts to control the other, since up until that point it has
only encountered tools for its use. A struggle for domination ensues, leading to Lordship and Bondage.

Nietzsche who was influenced by Hegel in some ways but rejected him in others, called for a rejection of "Soul
Atomism" in The Gay Science. Nietzsche supposed that the Soul was a interaction of forces, an ever-changing thing
far from the immortal soul posited by both Descartes and the Christian tradition. His "Construction of the Soul" in
many ways resembles modern Social Constructivism.

Martin Heidegger, following Nietzsche, did work on identity. For Heidegger, people only really form an identity after
facing death. It's death that allows people to choose from the social constructed meanings in their world, and
assemble a finite identity out of seemingly infinite meanings. For Heidegger, most people never escape the "they", a
socially constructed identity of "how one ought to be" created mostly to try to escape death through ambiguity.

Many philosophical schools derive from rejecting Hegel, and do this diverse traditions of acceptance and rejection
have developed.

Paul Ricoeur has introduced the distinction between the ipse identity (selfhood, ‘who am I?’) and the idem identity
(sameness, or a third-person perspective which objectifies identity) (Ricoeur & Blamey 1995).

[edit] Implications

The implications are multiple as various research traditions are now heavily utilizing the lens of identity to examine
phenomena. One implication of identity and identity construction can be seen in occupational settings. This becomes
increasing challenging in stigmatized jobs or “dirty work”(Hughes, 1951). In a recent article Tracy and Trethewey
state that “individuals gravitate toward and turn away from particular jobs depending in part, on the extent to which
they validate a “preferred organizational self” (Tracy & Tretheway 2005, p. 169). Some jobs carry different stigmas
or acclaims. In her analysis Tracy uses the example of correctional officers trying to shake the stigma of the
“glorified maids” (Tracy & Tretheway 2005). “The process by which people arrive at justifications of and values for
various occupational choices.” Among these are workplace satisfaction and overall quality of life (Tracy & Scott
2006, p. 33). People in these types of jobs are forced to find ways in order to create an identity they can live with.
“Crafting a positive sense of self at work is more challenging when one’s work is considered “dirty” by societal
standards” (Tracy & Scott 2006, p. 7). “In other words, doing taint management is not just about allowing the
employee to feel good in that job. “If employees must navigate discourses that question the viability of their work,
and/ or experience obstacles in managing taint through transforming dirty work into a badge of honor, it is likely they
will find blaming the client to be an efficacious route in affirming their identity”(Tracy & Scott 2006, p. 33).

In any case, the concept that an individual has a unique identity developed relatively late in history. Factors
influencing the emphasis on personal identity may include:

 In the West, the Protestant stress on one's responsibility for one's own soul;
 Psychology itself, emerging as a distinct field of knowledge and speculation;
 The growth of a sense of privacy;
 Specialization of worker roles during the industrial period (as opposed, for example, to the undifferentiated roles of
peasants in the feudal system);
 Occupation and employment's effect on identity; [citation needed]
 Increased emphasis on gender identity, including gender identity disorder and transgender issues.[citation needed]
[edit] Identity changes

An important implication is related to identity change, i.e. the transformation of identity.

Contexts include:

 Radical career change (Ibarra 2003)

 Gender identity transformation
 etc.
 National
 Идентитет (друштвене науке)
Из Википедије, слободне енциклопедије
Скочи на: навигација, претрага
Овог члана може захтевати да се састане Чишћење Википедије стандарде квалитета. Молимо Вас да
побољшате овог члана, ако можете. Разговор може да садржи предлоге. (Фебруар 2008)
Текст документа са црвеним питање марк.свг
Овај чланак садржи листу референци, али извори остају нејасни, јер је довољно уметнути цитата.
Молимо Вас да помогну да се побољша овај чланак увођењем прецизније цитата где је то потребно.
(Октобар 2008)

Идентитет је кишобран термин који се користи широм друштвених наука да се опише концепцији
човека и изражавање њихове индивидуалности или групе склоности (као што су национални
идентитет и културни идентитет). Термин се користи тачније у области психологије и социологије,
укључујући и два облика социјалне психологије [1] Термин се такође користи у односу на место
идентитета..
Садржај
[Хиде]

    * 1 Опис
    * 2 Употреба у Психологија
    * 3 Употреба у социјалној психологији
    * 4 Употреба у социјалне антропологије
    * 5 Употреба у филозофији
    * 6 Импликације
          О 6,1 Идентитет промене
    * 7 Види такође
    * 8 Референце
    * 9 Даље читање
    * 10 Спољашње везе

[Уреди] Опис

Психолошки идентитет односи се на слику о себи (ментални модел особе од њега или себе),
самопоуздање и индивидуалност. Важан део идентитета у психологији је родни идентитет, јер то
диктира у значајној мери како појединац погледа њега или себе и као особа и у односу на друге људе,
идеје и природе. У когнитивне психологије, појам "идентитета" односи се на капацитет за само-
размишљање и свест о себи (Лири и Тангнеи 2003, стр 3).

Социологија места неких објашњења тежину на концепту улога понашања. Појам идентитета
преговори могу произаћи из учења друштвених улога кроз лично искуство. Идентитет је преговарачки
процес у коме особа преговара са друштвом у целини у погледу значења његовог или њеног
идентитета.

Психолози најчешће користи термин "идентитет" да опише лични идентитет, или идиосинкратских
ствари које чине јединствену особу. У међувремену, социолози често користе израз за описивање
социјалног идентитета или прикупљања чланства групе које дефинишу појединца. Међутим, ове
користи нису власништво, и сваку дисциплину могу да користе концепт и сваку дисциплину може
комбиновати оба концепта приликом разматрања идентитет особе.
[Уреди] Употреба у Психологија

Ерик Ериксон је био један од првих психолога да се експлицитно заинтересовани за идентитет.

Ериксониан оквир почива на разлике међу психолошком смислу континуитета, позната као его-
идентитет (понекад идентификоване само као "само"); личне идиосинкразије које раздвајају једну
особу из следећег, познат као личног идентитета и прикупљања друштвених улога које особа може
играти, познат као ни друштвени идентитет или културни идентитет. Ериксон рад, у психодинамичко
традицији, чији је циљ да се испита у процесу формирања идентитета кроз радни век. Прогресивни
снаге ега идентитет, на пример, може да се оцртава у смислу низ фаза у којој је идентитет формиран
као одговор на све сложеније изазове. На неким од читања Ериксон, развој јак идентитет ега, уз
одговарајућу интеграцију у стабилног друштва и културе, довести до јачег идентитета уопште. Сходно
томе, недостатак у било који од ових фактора може повећати шансе да криза идентитета или
конфузија (Обала и Левина 2002, стр 22).

Иако је Сопство разликује од идентитета, у литератури само-психологија може да понуди неки увид у
то како се одржава идентитет (Обала и Левина 2002, стр 24). Из угла само-психологије, постоје две
области од интереса: процеса којим се формира себе ("ја"), а стварни садржај схеме који чине селф-
концепта ("ја") . У другом пољу, теоретичари су показали интересовање за односе само-концепт за
самопоуздање, разлике измедју комплекса и једноставан начин организовања само-знања, као и везе
између тих принципа организовање и обраду информација (Обала & Левина 2002 .)

Је "нео-Ериксониан" идентитет статуса парадигма појавила у каснијим годинама, у великој мери вођен
радом Џејмса Марша. Ова парадигма се фокусира на двоструким концепти истраживања и
посвећености. Централна Идеја је да сваки појединац је осећај идентитета се одређује у великој мери
од истраживања и обавезе које он или она чини у погледу одређених личних и социјалних особина. Из
тога следи да срж истраживања у овој парадигми истражује степени на које је особа направила
одређене истраживања, као и степен у којем он или она приказује посвећеност тих истраживања.

Особа може да прикаже било релативна слабост или релативне снаге у смислу истраживања и обавеза.
Када је додељена категорија, четири могуће пермутације резултат: идентитет дифузија, идентитет
продаје, идентитет мораторијум, и идентитет достигнуће. Дифузија је када лице нема обе истраживања
у животу и интерес у извршењу чак и за оне унцхосен улоге које он или она заузима. Форецлосуре је
када особа није изабрао интензивно у прошлости, али изгледа спремни да почине на неке важне
вредности, циљеве, односно улоге у будућности. Мораторијум је када особа приказује врсту
флигхтинесс, спремни да направе избор, али не могу да се посвете њима. Коначно, успех је када неко
прави идентитет изборе и обавезује их.
Даље информације: Сопство (психологија)
[Уреди] Употреба у социјалној психологији

На општем нивоу, само-психологија је приморан да се испита питање како личног односи се на

социјално окружење. У мери у којој ове теорије се место у традицији "психолошку" социјална
психологија, они фокусирају на објашњавању акције појединца у оквиру групе у смислу менталних
догађаја и држава. Међутим, неки "социолошке" социјална психологија теорије иду даље од покушаја
да се баве питањем идентитета на оба нивоа спознаје појединачних и колективних понашања.

Питање шта психолошких разлога диск усвајање појединца, групе идентитета остаје отворено. Многи
људи добију осећај позитивног самопоштовања из њиховог идентитета група, које унапређује осећај
заједнице и припадност. Друго питање које истраживачи су покушали да адреса је питање зашто људи
се баве дискриминацијом, односно, зашто они имају тенденцију да фаворизују оне које сматрају делом
своје "у групи" над онима који се сматрају аутсајдерима. Оба питања су добили велико третман
Анрија Тајфел и Џон К. Тарнер друштвена Теорија идентитета. Њихова теорија фокусира углавном на
улогу само-категоризација и покушај да се покаже колико једноставан осећај посебности може
довести људе да делују на дискриминирајући начин. Поред тога, социјални идентитет теорија показује
да само црафтинг когнитивне разлике између у и ван-групе може да доведе до суптилних ефеката на
процене других људи (Обала & Ливајн 2002) [2].

Различитим социјалним ситуацијама и натера људе да себи придају различита само-идентитета, који
може изазвати неке да се осећају маргинализованим, тако да путују између различитих група и само-
идентификација. Ови различити себе да доведе до изграђена слике дицхотомизед између онога шта
људи желе да буду (идеално само) и како их други виде (ограничена само). Стручне спреме и
занимања статуса и улоге значајно утичу на формирање идентитета у том погледу. [3]

Још једно питање од интереса за социјалне психологије односи се на идеју да постоје одређени
идентитет формирање стратегија које лице може користити да се прилагоде друштвеном свету. (Цоте
& Левина 2002, стр 3-5) развио типологија која истраживао различите начине понашања који могу да
појединци имају. (3) Њихов типологија обухвата:
Психолошки симптоми Личност симптоме социјалне симптоми
Рефусер Развија когнитивне блокова које спречавају усвајање одрасле улоге шеме бави деце
понашање емисије велико зависност од других и нема смисла ангажовање заједнице одраслих
Скитница поседује више психолошких ресурса него Рефусер (тј., интелигенција, харизма) Да ли
апатични према примени психолошких ресурса Нема смисла ангажовање и посвећеност за одрасле
заједнице
Претраживач је осећај незадовољства због високе личне и друштвене очекивања емисије презир
недостатака унутар заједнице Иинтеракција до неког степена са улогом-моделима, али је на крају ови
односи су напуштене
Гардијан Има јасне личне вредности и ставова, али и дубоки страх од промена осећај личног
идентитета је скоро исцрпљена смислу друштвеног идентитета екстремно крутом осећај друштвеног
идентитета и јаке идентификације са одраслим заједницама
Резолвер Свесно жеље себе раста Прихвата личне вештине и способности и користи их активно
реагује на заједницама које пружају могућност за раст само-

Кенет Герген формулисана додатна класификација, које укључују стратешки Манипулатор је пастиш
личност, и релациони себе. Стратешки манипулатора је особа која почиње да се тиче свих чула
идентитета само као роле-плаиинг вежбе, а који постепено постаје отуђен од свог друштвеног "ја".
Пастиш личности напусти све аспирације ка прави или "суштински" идентитет, већ су погледали
друштвене интеракције као прилике да се играју напоље, а самим тим постају, улоге играју. Коначно,
релационих себе је перспектива којом лица напусте сваки осећај за ексклузивне себе, и видите све
осећај идентитета у смислу друштвеног ангажмана са другима. За Герген, ове стратегије следе једна
другу у фазама, и они су везани за повећање популарности постмодерне културе и успон
телекомуникационе технологије.
[Уреди] Употреба у социјалне антропологије

Антрополози су најчешће запослени "идентитет" термин да се односи на ову идеју сопства у лабаво
Ериксониан начин (Ериксон 1972) Својства заснована на јединственост и индивидуалност што чини
особа разликује од других. Идентитет је постао више интереса за антропологе са појавом модерних
проблема са етничком припадношћу и социјалним покретима у 1970. То је био појачан захвалност,
пратећи тренд у социолошкој мисли, на начин на који се појединац утиче и доприноси укупном
друштвеном контексту. У исто време, Ериксониан приступ идентитет остао на снази, а резултат тог
идентитета је наставио све до недавно да се користи у великој мери друштвено-историјски начин да се
односи на квалитете истости у односу на вези особе другима и да одређену групу људи.

Овај двосмислене и збуњујуће приступ идентитет довела у прилику да прилично рестриктивна

тумачења концепта, након две мање или више супротне тенденције. Први фаворизује примордиалист
приступ који узима осећај себе и припадају колективне групе као фиксна ствар, дефинисане према
објективним критеријумима као што су заједничко порекло и заједничке биолошке карактеристике.
Друга, укорењена у социјални конструкционисти теорији, заузима став да идентитет се формира
превасходно политички избор појединих карактеристика. При томе, то питање идеју да идентитет је
природно дат, карактерише фиксни, наводно објективних критеријума. Оба приступа треба да се
разуме у својим политичким и историјским контекстима, карактерише дебату о питањима класа, раса
и националности. Док су критиковали, они настављају да врше утицај на приступе у поимању
идентитета данас.

"Идентитет" Ови различити истраживања показују колико је тешко концепт је да лоцирају. Пошто
идентитет је виртуелна ствар, немогуће је да га дефинише емпиријски. Дискусије о идентитету
користе термин са различитим значењима, од основних и трајан истости, да флуидност, непредвиђене
ситуације, по договору и тако даље. Брубакер и Цоопер Напомена тенденција у многим научници
помешати идентитет као категорија праксе и као категорије анализе (Брубакер и Купер 2000, стр 5).
Заиста, многи научници показују тенденцију да прате своје предрасуде идентитета, после мање или
више оквира горе наведене, а не узимајући у обзир механизме којима се концепт искристалисала као
реалност. У таквом окружењу, неки аналитичари, као што су Брубакер и Цоопер, предложили су
укидање концепт потпуно (Брубакер и Купер 2000, стр 1). Други, напротив, покушавали да уведу
алтернативних концепата у покушају да ухвати динамична и флуидна квалитете људског друштвеног
само-изражавања. Хала (1992, 1996), на пример, предлаже лечење идентитета као процес, да узме у
обзир реалност различитих и стално мења друштвено искуство. Неки научници имају увео идеју
идентификације, чиме идентитет се доживљава као састоји се од различитих компоненти које су
"идентификовани" и тумаче од стране појединаца. Изградња индивидуалних осећај себе постиже
лични избор о томе ко и шта да повежете са. Такви приступи су ослобађајуће своје признање улоге
појединца у друштвену интеракцију и изградњу идентитета.

Антрополози су допринели дебате померања фокуса истраживања: Један од првих изазова за

истраживача који желе да спроведе емпиријско истраживање у овој области је да се идентификују
одговарајући аналитички алат. Концепт граница је користан овде за идентитет показујући како
функционише. На исти начин као Барт, у свом приступу етничке припадности, заговарао критична
фокус за истрагу као "етничке границе која дефинише групу, а не културно ствари које га окружује"
(1969:15), социјални антрополози као што су Коен и Бреј су померила фокус аналитичке студије из
идентитет границама које се користе у сврху идентификације. Ако је идентитет врста виртуелни сајт у
којима су динамични процеси и маркери се користе за идентификацију је очигледна, границе обезбеди
оквир на коме се гради овај виртуелни сајт. Они су концентрисани на то како идеје припадности
заједници је другачије конструисан од стране појединих чланова и како појединци у оквиру групе
осмисли етничких граница.

Као не-директиве и флексибилну аналитичко средство, концепт граница помаже како да дефинишу
мапу и променљивост и променљивости који су карактеристични за искуства људи од себе у друштву.
Док идентитет је нестабилно, флексибилан и апстрактне "ствар", њен манифестација и начин на који
се она спроводи су често отворени за приказ. Идентитет је очигледно направљен коришћењем маркера
као што су језик, хаљина, понашање и избор простора, чији ефекат зависи од њиховог признања од
стране других друштвених бића. Маркери помоћи да се створи границе које дефинишу сличности или
разлике између маркера и носи ознаку перцеиверс, њихова ефикасност зависи од заједничког
разумевања њиховог значења. У друштвеном контексту, неспоразуми могу да настану због погрешно
тумачење значаја специфичних маркера. Исто тако, појединац може да користи маркере идентитета и
да утичу на друге људе, без нужно испуњава све критеријуме које спољни посматрач може да се
обично повезују са таквим апстрактним идентитет.

Границе могу бити укључиво или искључиво у зависности од тога како се они виде други људи.
Ексклузивно граница јавља, на пример, када особа усвоји маркер који намеће ограничења на
понашање других. Инклузивно граница је створена, насупрот томе, коришћењем маркер са другим
људима који су спремни и способни да се удружују. У исто време, међутим, укључујући границу ће
наметнути ограничења на људе је укључен ограничавајући њихово укључивање у оквиру других
граница. Пример за ово је употреба одређеног језика новајлија у соби пуној људи који говоре
различитим језицима. Неки људи могу да разумеју језик који користи ова особа, док други не могу.
Они који не разумеју можда ће бити потребно користити новајлија о овом конкретном језик само као
неутрални знак идентитета. Али они такође могу да виде као наметање ексклузивне границу која је
требало да их означили искључен из ње. С друге стране, они који се разумеју језик новајлија могла то
узети као инклузивне границе, преко којих новајлија сарадницима сама са њима на искључење других
људи садашњости. Исто тако, међутим, могуће је да људи који не разумеју новајлија, али који такође
говоре неки други језик не желе да говоре језиком новајлија и како видимо јој ознаку, као и наметање
негативне границе. Могуће је да је новајлија ни свесни или несвесни тога, у зависности од тога да ли
она сама зна друге језике или је свестан плурилингуал квалитета људи тамо и поштује или не.
[Уреди] Употреба у филозофији
Погледај такође: Лични идентитет (филозофија)
Погледај такође: Идентитет (филозофија)

Филозофи су се одразиле и на идентитету концепт. На много начина филозофско размишљање о

идентитету предатед психолошки. Филозофски дискурс о идентитету почиње са Декарта. Његов
чувени мантру: "Ја сумњам, мислим да за њих, за њих сам ја." су оставили много да се распита шта је
тачно "Ја" је, и ако заиста можемо извести "Ја-рт" из сумње.

Хегел је картезијански одбацује филозофију, мислећи да ми не увек сумња и да ми не увек свести. У

свом чувеном Мастер / Славе Хегелове дијалектике покушај да се покаже да је ум (Геист), постати
свесни када наиђе још један ум. Један Геист покушаји да контролишу друге, јер је до тог тренутка
само је наишао алата за његово коришћење. Борба за доминацију следи, што је довело до милост и
ропство.

Ниче, који је био под утицајем Хегела на неки начин, али је одбацио га у другима, позвао на
одбацивање "Душа Атомисм" у геј наука. Ниче претпоставља да је душа била интеракција снага,
непрестано мења ствар далеко од бесмртности душе поставио од стране Декарт и хришћанске
традиције. Његов "Изградња душе" на много начина личи на модерне социјалног конструктивизма.

Мартин Хајдегер, након Ниче, радили о идентитету. За Хајдегера, људи стварно само облик
идентитета после суочавања са смрћу. То је смрт која омогућава људима да бирају друштвене
изграђене значења у њихов свет, и састави коначан ван идентитет наизглед бесконачне значења. За
Хајдегера, већина људи никада не побегне "они", друштвено конструисан идентитет ", како неко треба
да буде" створена углавном покушавају да побегну кроз смрт двосмислености.

Многе филозофске школе потиче од одбацивања Хегела, и радите то различите традиције прихватања
и одбијања развили.

Пол Рикер је увео разлику између Ипсе идентитет (сопства, 'ко сам ја? ") И идем идентитет
(истоветност, или трећег лица перспективе која објектификује идентитет) (Рикер и Бламеиа из 1995).
[Уреди] Последице

Импликације су више разних истраживачких традиција су сада у великој мери користе сочиво
идентитета да испита феномен. Једна импликација идентитета и идентитета изградње могу се видети у
раду подешавања. Ово постаје све већи изазов у жигосани пословима или "прљаве послове" (Хјуз,
1951). У недавном чланку Трејси и Третхевеи државе да се "појединци гравитирају ка и окрену од
одређене послове у зависности од тога у делу, на којој мери су валидацију" Преферред организационе
себе "(Трејси & Третхеваи 2005, стр 169). Неки послови носе различите стигми или аццлаимс. У својој
анализи Трејси користи пример службенике покушава да уздрма стигме на "прослави слушкиње"
(Трејси & Третхеваи 2005). "Процес којим људи долазе на оправдања и за различите вредности и
професионалним изборима." Међу њима су на радном месту задовољство и укупног квалитета живота
(Трејси и Скот 2006, стр 33). Људи у ових врста послова су принуђени да пронађу начине како би се
створила идентитет могу да живе са. "Изрицање позитивном смислу од себе на послу је већи изазов
када се нечији рад сматра се" прљавим "по друштвеним стандардима" (Трејси & Скот 2006, стр 7).
"Другим речима, ради мрља менаџмент није само о запосленом омогућава да се осећају добро у тај
посао. "Ако запослени морају кретати дискурса који доводе у питање одрживост њиховог рада, и / или
искуство у вођењу мрља препреке кроз трансформацију прљави посао у беџ части, постоји велика
вероватноћа да ће наћи окривљују клијент буде ефикасан пут у афирмацији њиховог идентитета
"(Трејси & Скот 2006, стр 33).

У сваком случају, концепт који појединац има јединствени идентитет развијен релативно касно у
историји. Фактори који утичу на нагласак на личном идентитету смеју да садрже:

    * На Западу, Протестантска стрес на једном одговорност за сопствене душе;

    * Психологија себи, у настајању, као посебне области знања и спекулација;
    * Раст осећај приватности;
    * Специјализација радника улога током индустријског периода (за разлику од, на пример, да
неиздиференцирани улоге сељака у феудални систем);
    * Занимања и запошљавања је утицај на идентитет; [цитат потребан]
    * Повећана нагласком на родни идентитет, укључујући поремећај родног идентитета и трансродних
питања. [Цитат потребан]

[Уреди] Идентитет промене

 Важна импликација односи се на промене идентитета, односно трансформације идентитета.

Контексти укључују:

    * Радикална промену каријере (Ибарра 2003)

    * Пол идентитет трансформације
    * Итд
    * Национална

Идентитет је трајно осећање целовитости и постојаности личности упркос променама у њој и око ње. Осећање
идентитета почиње да се формира у детињству, а посебно током адолесценције када постоје и највеће кризе
идентитета. Када особа поставља себи кључно питање „ко сам ја”, „чему тежим”, „одакле сам” и сл. Посебан значај у
процесу формирања идентитета имају особе из најближе околине, али и систем социјалних вредности заједнице у
којој појединац живи. Према Ериксону, осећање личног идентитета засновано је на запажању самоистоветности и
непрекидности постојања у времену и простору, као и опажања чињенице да други људи запажају и признају ову
чињеницу. Појединац који је стекао осећање личног идентитета има доживљај континуитета између онога што је био
некада, што је данас, као и онога што замишља да ће тек бити.

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/3963-cvijetin-milivojevi-ta-je-identitet-srbije.html

CVIJETIN MILIVOJEVIĆ: ŠTA JE IDENTITET SRBIJE

utorak, 23 februar 2010 03:04

Umesto što na sva zvona obećava kampanju za poboljšanje imidža Srbije u svetu, ova vlast bi trebalo da se pozabavi
temeljima identiteta Srbije

Kad je ono svoje putešestvije, nakon karambola kod Troje, Odisej završio brodolomom, uzburkano more ga je izbacilo na
Ogigiju, Atlantovoj kćeri Kalipso u naručje. Junak i nimfa voleli su se sedam godina, čak mu je i besmrtnost obećavala samo da s
njom ostane. Iako je nimfa noću bila njegova opsesija, Odisej je danju plakao za svojom kućom, za sinom Telemahom i ženom
Penelopom, za svojom rodnom Itakom... Tako je strast pokleknula pred domoljubljem.

U susednoj državi koja, i dalje, voljom svoga južnog komšije, nosi bukagije u vidu svog punog imena i prezimena (Bivša
Jugoslovenska Republika Makedonija), ovih dana, u modi je pokajanje. Desetine hiljada Makedonaca što su - pre nego što je EU
i Skoplju ukinula vize - po bugarskim državnim šalterima, kleli da nisu to što jesu i da jesu ono što nisu, tj. dokazivali bugarsko
poreklo svog prezimena, radi dobijanja pasoša Bugarske, sada se masovno i javno kaje, izvinjavajući se rođacima i prijateljima
zbog nacionalnog neverstva. Sad, crno na belo, uzimaju potvrde da su se pokajali i da su opet - Makedonci.

Od početka devedesetih, ovde su u modi bile, prvo izraelske pa hrvatske putovnice, nesrećni građani Srbije čeprkali su po
svome rodoslovlju i stotinama godina unazad, tražeći neku kopču nužnu za sticanje domovnice koja život znači.

Jer, država je tvoja onoliko koliko brine o tebi, a ti se iskreno osećaš delom njenog organizma čak i ako ti ona ništa ne daje, ali ti
makar suviše i ne uzima. Oni koji su vodili „Majku Srbiju“ mnogo su uzimali, a malo davali. Srbija nije znala ni dokle je, ni kakva
je, ni šta će, ni gde će, ni kad će, ni zašto će. Njeno državno samosvojstvo i danas je nedorečeno, kao u svakoj nedovršenoj
državi. Zato je građanska lojalnost ovoj državi bila, na žalost, ili nacionalna ili nadnaravna.

Šta je identitet Srbije? Šta je identitet građana Srbije? Šta je identitet srpskog naroda? Šta su građani Srbije - Srbi ili Srbijanci - i
zašto se tako pazi na nijanse, da se ne uvredi, bilo većinski bilo manjinski narodi? Kako je onda pravilno nazivati građane
Hrvatske nehrvatskog porekla - Hrvati ili Hrvaćani, ili možda Hrvatijani? Otkud toliko polemika jesu li su građani Kosova
Kosovari ili Kosovci? U čemu je tanana nit između narodnosnog i određenja po državljanstvu - Bošnjak ili Bosanac itd? I tome
slično.

Ono što vi, kao individua, kolektivitet ili zajednica jeste, ono što vi smatrate da jeste, odnosno ono što bi trebalo da jeste - to je
identitet, jednog čoveka, jedne države, jednog naroda. Sve ostalo je iracionalno, kao ljubav prema fudbalskom klubu. U
zemljama sa dovršenim identitetom, osećaj pripadnosti državi ili naciji, uvek je posledica činjenice da država ispunjava svoje
obaveze prema građanima, a ne tera ih samo silom da oni izvršavaju.

Česi su osim na Karla 4, Vltavu i „zlatni Prag“, uverio sam se ovih dana, preponosni na svoju kulturu, svoje hokejaše, na Slaviju i
Spartu. Slovaci se hvale činjenicom da imaju četiri velika proizvođača automobila, da su uveli evro, da imaju respektabilnu
stopu privrednog rasta; Nemci u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, uprkos činjenici da, posle ujedinjenja, ne ide baš sve onako kako se
euforično očekivalo, ističu divan osećaj da majka matica brine o njima...

Na šta smo mi ponosni?

Ono što određuje punoću jedne države (ili punoću osećaja pripadnosti) jesu elementi njenog identiteta.

Dok je, širom sveta, na delu pozitivno demografsko apsorbovanje, pa u jednoj francuskoj fudbalskoj reprezentaciji ogromnu
većinu čine Afrikanci, oni koji su vodili ovu državu ili uzurpirali pravo na predstavljanje srpske nacije, sve su činili da amputiraju
čak i delove sopstvenog nacionalnog tela - odrekli su mogućnost da katolici po verskom mogu da budu Srbi po nacionalnom
određenju; od stotina hiljada onih što su se izjašnjavali kao Srbi muslimani, ostao je Kusturica, pa i on služi za sprdnju
ovdašnjim ekstremnim „globalistima“. Pogledajmo samo primer albanskog naroda: iako većina pripada muslimanskoj konfesiji,
albanski nacionalni kolektivitet čine i Albanci katolici i Albanci pravoslavci.

Da je bilo sreće i pameti, možda bi se Makedonci, svih ovih godina, otimali za naše državljanstvo. I ne bismo živeli u
paradoksalnoj situaciji da se, iako danas samo „stara Srbija“ iliti Vardarska Makedonija (tj. onaj deo nekoć geografski
jedinstvene celine) postoji kao država, za razliku od Pirinske (bugarske) i Egejske (grčke), gde nema ni države ni makedonskog
naroda - još priča o velikosrpskom hegemonizmu i latentnim aspiracijama ka BJRM.

Državni i nacionalni identitet se gradi hladnom glavom, ali i indoktrinacijom i mudrom državnom propagandom. On se ne može
silom nametnuti. Zato ova vlast, umesto što, na sva zvona, obećava kampanju za poboljšanje imidža Srbije u svetu, treba da se
pozabavi temeljima identiteta Srbije. I, za početak, pročita večnog Marksa koji je tvrdio da bez baze nema nadgradnje.

http://www.bos.rs/cepit/politika-kultura/teme/1.htm

IDENTITET
Predavač: Bojan Jovanović

1. Identitet, Marinko Vučinić

Reč identitet prisutna je danas u svim svetskim jezicima, latinskog je porekla i ima osnovno značenje u pojmu
ponavljanja istog. Osnovno određenje identiteta obuhvata one osnovne kulturološke, istorijske, socijalne, lingvističke
i društvene karakteristike koje oličavaju i označavaju pripadanje određenoj zajednici, profesiji, polu ili političkoj
grupaciji. Zato možemo govoriti o postojanju raznih oblika identiteta (rasni, polni, profesionalni, kulturološki,
politički i nacionalni). Identitet tako označava u svojoj biti pripadnost nekoj grupi, profesiji, rasi, političkom pokretu i
organizaciji. Identitet u stvari služi kao neka vrsta orijentira u društvenoj, socijalnoj i političkoj organizaciji društva.
On ima i svoju posebnu individualnu dinamiku i razvoj, i zato je od posebne važnosti za sagledavanje uloge koju
pojedinac ostvaruje u društvu.

Identitet nije jednom i konačno dat, iako se elementi identiteta javljaju već samom čovekovim ulaskom u
organizovanu zajednicu. Jezik, istorija, tradicija, kultura i nacionalna pripadnost, sve su to osnovni elementi koje
čovek usvaja kao svojevrsne konstante identiteta. Identitet nije statična kategorija već se menja u zavisnosti od
različitih društvenih, istorijskih, civilizacijskih i kulturoloških okolnosti i prilika. Može se s puno osnova govoriti o
nastanku novih identiteta, transformaciji postojećih i konačno obnovu starih već oformljenih identiteta. O identitetu
ne govore samo intelektualci vezani za humanističke nauke, novinari, političari i pisci, već je on u centru pažnje i
stručnjaka za tržište, potrošnju i marketing. Identitet se razvija kao širok i sveobuhvatan pojam, a njegova izvorišta se
nalaze u našem istrorijskom, socijalnom, obrazovnom i kulturnom iskustvu. Zato se identitet ispoljava u svojoj
složenosti i višestrukosti. Svako od nas može u sebi prepoznavati nekoliko uporednih identiteta koji se ukrštaju i
prepliću ne potirući se međusobno. To je složen i višeznačan proces stvaranja i izgradnje identiteta kroz koji prolazi
svaki čovek na putu vlastite socijalizacije i uklapanja u određeno društvo, organizaciju ili grupu. Kad god čovek sebi
postavlja pitanje o svom položaju u društvu i smislu svog postojanja on i u isto vreme postavlja i pitanje o svom
identitetu. Kriza društva i počinje kao kriza identiteta.

U mnogostrukosti identiteta posebno mesto zauzima problematika nacionalnog identiteta jer je u njemu sadržano
mnoštvo činilaca koji ga formiraju. Nacionalni identitet je jedan od najvažnijih ali i najprotivrečnijih ispoljsvanja
identiteta. Nacionalni identitet u velikoj meri uslovljava razvoj i ispoljavanja ostalih oblika identiteta. Posebno treba
naglasiti ulogu kulture u zasnivanju identiteta jer kultura predstavlja osnovno civilizacijsko jezgro u stvaranju ne
samo nacionalnog identiteta. Kultura tako čini dinamičko jezgro identiteta i zato je od posebne važnosti da
prepoznajemo i razvijamo istinske civilizacijske vrednosti. Identitet je vezan za izgradnju sistema vrednosti u jednom
društvu i ako se u identitet ne ugradi određeni kulturni obrazac onda on postaje prazan pojam bez suštinskog smisla.
Kultura i stabilan sistem vrednosti tako predstavljaju osnovne elemente u stvaranju identiteta. Posebna je uloga
globalizacije i evropskih integracija u zasnivanju neke vrste univerzalnog identiteta, a nastaje i evropski identitet. Tu
se otvara pitanje da li će na taj način doći do poništavanja mnogostrukosti i posebnosti identiteta. Više ne postoji
jednom uspostavljani identitet već sada preovlađuje proces njegovog neprestanog razvijanja, menjanja i
problikovanja. Stvaranje i stabilan razvoj identiteta ima posebnu važnost za razvoj mladih ljudi jer im usvajanje
određenog identita stvara uslove za uklapanje u društvo i postojeći sistem vrednosti. Dinamika i slojevitost identiteta
predstavlja ozbiljan izazov za svaku generaciju. Poseban značaj za formiranje identiteta imaju humanističke i
civilizacijske vrednosti koje su u temelju stabilnog i funkcionalnog kulturnog obrasca.“Kulturni čovek nije
jednostran.On neguje i svoju intelektualnost i svoju osećajnost i svoju moralnost“. Kao primer jednog visokog
kulturnog obrasca uzima se onaj obrazac koji su stari humanisti izradikli na osnovu antičke filozofije.Oni nisu brinuli
o usavršavanju društvenih ustanova, nego o oblagorođavanju pojedinaca. Oblagorođavanje je trebalo da počne
samopromatranjem i samosavlađivanjem. Čovek ne sme robovati svojim strastima. Umesto da vladaju one njime,
neka vlada on njima. Da bi mogao upravljati samim sobom, njemu je potrebno jedno jedno merilo vrednosti, prema
kome bi svoje prohteve i težnje odmeravao i cenio. Stari Grci su govorili: „Poznaj sebe sama“. „Sve sa merom“
govorio je Slobodan Jovanović. Nalaženje mere, spoznavanje samog sebe i uspostavljane ravnoteže u tumačenju
sveta u kome živimo osnovni su preduslov za stvaranje identiteta koji će se razvijati kao dinamična i raznolika
struktura.

2. O identitetu , Bojan Jovanović

Svaki aspekt čovekovog života praćen je i odgovarajućim osećanjem i svešću o

njegovom kulturnom, društvenom i duhovnom postojanju. Složenost i antitetičnost tog
postojanja ogleda se kako u isticanju razlike od drugih, tako i u težnji da se sa njima
uspostavlja komunikacija i ostvaruje zajedništvo. Svest o pripadanju svojoj,
podrazumeva i svest o razlikovanju od drugih zajednica. U tom smislu je i potreban
odgovarajući pristup poimanju i određenju identiteta kao kompleksne odrednice
čovekovog individulnog i kolektivnog postojanja. Ukazivanje na bitne aspekte te
složenosti u okviru dinamičkog teorijskog modela čini se posebno značajnim za pristup
rešenju problema identiteta multietničkog i višenacionalnog balkanskog kulturnog prostora.

Dinamički teorijski model identiteta podrazumeva sagledavanje interakcijskog aspekta njegovih bitnih činilaca.
Identitet ukazuje na složenu realnost koja osporava ono što se nastoji predstaviti dominantnom idealizujućom slikom
o sebi. Da bi adekvatno sagledali realnost identiteta ukazaćemo na podrazumevajuću različitost njegovih postojećih
ali često nepriznavanih elemenata. Poput polnog identiteta koji uvek podrazumeva i prisustvo drugopolnosti, anime u
muškom, odnosno animusa u ženskom identitetu, tako i verski, etnički i nacionalni identitet pretpostavlja i postojanje
nepriznavane unutrašnje drugosti.

Određen kao svest i osećanje istosti koje kolektiv iskazuje o sebi kao neprekidno pamćenje uprkos promenama
kojima je izložen, identitet implicira identifikaciju, pa se zato o njemu može govoriti najpre kao o jednom
dinamičkom procesu, a ne o fiksiranoj, nepromenjenoj kategoriji. Ukoliko se taj proces identiteta sagleda kao rastuća
diferencijacija čija obuhvatnost zavisi od osvešćenja relevantnih socijalnih, duhovnih i kulturnih činilaca, onda se
pokazuje da identitet podrazumeva i znatno širi i dublji psiho-socijalni realitet vezan i za postojanje unutrašnje
drugosti. Taj realitet se odnosi na činjenicu da kolektiv nije samo ono što smatra da jeste, već i ono što ne priznaje da
jeste, a što je sadržano u negativnom aspektu njegovog životnog i istorijskog iskustva. Osvetljeni i osenčeni deo
njegovog bića, iskazuje se kao svesni i nesveni aspekt njegovog postojanja. Budući da svest današnjeg čoveka
pretpostavlja i dotadašnje iskustvo osvetljavanja nesvesnog, tradicionalni sadržaji kulture predstavljaju i potisnuti deo
njegovog aktuelnog kulturnog postojanja.

"Identitet nesvesnog", za Junga, odnosno "komplementarni identitet" i "identitet drugog", za Ronalda Leinga, ukazuju
na potrebu za celovitijim sagledavanjem identiteta koji, osim svog "Ja" aspekta i svoje racionalne dimenzije,
podrazumeva i onu drugu, nedovoljno poznatu i nepriznavanu stranu. Ono što smatramo da jesmo nije, dakle,
identično sa onim realnim identitetom koji označava i ono što ne priznajemo da jesmo. Ta razlika je potencijal
približavanja sebi, a put tog približavanja karakteriše veći stepen svesti o sebi i vezama koje uspostavljamo sa
drugima. Iako identitet nema moć da proizvodi razlike, razlika između pomenutih aspekata identiteta pokazuje se u
potencijalu koji može imati pozitivno ili negativno značenje. Naime, ukoliko je praćeno osvešćivanjem sebe, onda se
negativitet iskazuje kao činilac preobražaja. Međutim, ukoliko se negativitet potiskuje, kao neosvešćeni deo,
sopstvene neaktualizovanosti, onda on može biti smetnja.

Dubinske odrednice identiteta prepoznaju se u celovitom sagledavanju kolektivnog bića, koje osim svog manifestnog,
idealizujućeg aspekta pretpostavlja i onaj prikriveni, nedovoljno izraženi sadržaj. Podrazumevajući te različite činioce
identiteta valja imati u vidu i ona prikrivena obeležja koja određuju realnost jednog kolektiva. Zato se narod, nacija i
država mogu sagledati iz jednog šireg antropološkog uvida u važnost realnog identiteta. Građen na principu razlike
prema drugima, identitet, odnosno njegov konstrukt relativizuje se otkrivanjem drugosti u sebi. Otkrivanje i
priznavanje svog negativiteta kao svoje radikalne drugosti izražava se u potrebi za formiranjem šireg koncepta
identiteta. To se posebno može uočiti u kontekstu kolektivnog identiteta čija se složena slika može adekvatno
sagledati samo u kontekstu svih njegovih relevatnih činilaca. Iako priznavanje sopstvene drugosti čini bliskim drugog
u ravni pluralnog identiteta, potisnuti i nepriznavani talog istorijskog i kulturnog iskustva često je i povod anahronim
i retrogradnim pojavama. Negativno iskustvo kao naša drugost nesvesno potvrđuje dotadašnji identitet kolektiva
formiran u okviru određenog obrasca kulture.

Osvestiti tu slepu silu drugosti znači uspostaviti vlast nad njom u kontekstu kulturnog obrasca. Najdublja prošlost
koja živi u nama upućuje nas na sadašnjost i vreme u kome živimo, a ne u doba u kome smo živeli. Zato kada se
odnos prema prošlosti podigne na nivo kulta i postane izvorište verovanja u njenu sakralizovanu realnost neminovno
se i postavlja ograda prema budućnosti. Biti ono što jeste znači i postajati to u smislu potvrđivanja sebe u stalno
promenljivim okolnostima. Biti isti na isti način znači biti mumificiran, mrtav. Kako svaki novi kontekst dovodi u
pitanje dotadašnje značenje elemenata, činioci identiteta su u novim uslovima pred izazovom svog usaglašavanja i
potvrđivanja.

Iako je na implicitan način bila princip ljudskog identiteta, pluralnost je postala manifestna osnova civilizacijskog
života. Na toj osnovi svakome se priznaje autentičnost, odnosno mogućnost da postoji na svoj i neponovljiv način
kojim se razlikuje od drugih, kao što i postojanje svih drugih potvrđuje međusobnu različitost. Različiti od nas, drugi
postaju komplementarni našem zajedničkom ljudskom iskustvu koje svoj pravi značaj pokazuje u individuacionom
procesu pojedinca i kolektiva. Shvaćena kao činilac dopunjavanja i ucelinjenja, komplementarnost identiteta
podrazumeva drugo kao konstituent ja. Priznavanje tog drugog u sebi, osnov je poštovanja drugog i različitog od nas.

Važnost sagledavanja onih drugih, bitnih činilaca sopstvenog identiteta ogleda se u stvaranju tolerantnog odnosa
prema drugima kao različitim od nas u zajedničkom životnom prostoru. U tom smislu je i važno osvetljavanje,
osvešćivanje onog nepriznavanog, nepoznatog aspekta identiteta. Posledice negativnog istorijskog iskustva
multietničkog balkanskog prostora uvećavaju problem adekvatnog rešenja kolektivnog identiteta u kontekstu
aktuelnih evropskih i svetskih integracijskih procesa.

Ukoiko bi ukratko rezimirali izloženo, mogli bismo reći da sagledan u okviru dinamičkog teorijskog modela kao
složena realnost koja se razlikuje od idealizujuće slike o sebi, identitet podrazumeva znatno širi i dublji kulturni i
psiho-socijalni realitet kolektivnog postojanja. Različiti aspekti tog postojanja ukazuju na različite činioce identiteta.
Kolektiv nije samo ono što smatra da jeste, već i ono što ne priznaje da jeste, a što je sadržano u negativnom aspektu
njegovog istorijskog iskustva. Taj osvetljeni i osenčeni deo kolektivnog bića iskazuje se kao svesni i nesvesni aspekt
njegovog realnog postojanja.

Dubinske odrednice identiteta prepoznaju se u celovitom sagledavanju kolektivnog bića koje osim svog manifestnog,
idealizujućeg aspekta, pretpostavlja i onaj prikriveni, nedovoljno izraženi sadržaj koji određuje njegovu realnost. Iz te
perspektive narod, nacija i država mogu se sagledati iz šireg antropološkog uvida u važnost njihovog realnog
identiteta.
Razlika između pomenutih aspekata identiteta pokazuje se u potencijalu koji može imati pozitivno ili negativno
značenje. Naime, ukoliko je praćeno osvešćivanjem sebe, onda se negativitet iskzuje kao činilac preobražaja. Tada ta
razlika postaje potencijal približavanja sebi, a put tog približavanja karakteriše veći stepen svesti o sebi i vezama koje
se uspostavljaju sa drugima. Međutim, ukoliko se negativitet potiskuje, kao neosvešćeni deo sopstvene
neaktualizovanosti, onda on može biti smetnja samopotvrđivanju. Tada se i potencijalno ali neosvešćeno jedinstvo
ispoljavalo u negativnom smislu kroz međusobnu netrpeljivost i konflikte.

Budući da je život svake zajednice određen njenim odnosom sa drugim zajednicama, u tim relacijama ona i potvrđuje
svoj identitet. U pretpostavljenoj hijerarhiji, odnosno vertikalnoj strukturi, svaki aspekt injenog dentiteta odlikuje se
različitim stepenom opštosti. U težnji da se bude stvarni deo veće celine, komplementarnost identiteta se otkriva kao
važan princip uspostavljanja zajedništva.

Imajući, dakle, u vidu ovakav pluralni koncept identiteta, mogu se jasnije sagledati posledice nastale zbog
neuvažavanja principa komplementarnosti i otvorenosti prema drugom. Za razliku od komplementarnog principa,
egocentrično isticanje sebe podsticano neosvešćenim i nepriznavanim negativitetom dovodi do suprotstavljanja ili
konflikta sa drugim. Pluralnost se, dakle, ispoljava u pozitivnom smislu kao komplementarnost, a u negativnom kao
konfliktnost.

Iako je na implicitan način bila princip ljudskog identiteta, pluralnost je u pozitivnom smislu postala manifestna
osnova civilizacijskog života. Svest o komplementarnosti iskazuje se u moći integrisanja različitog i nadvladanja
težnji ka podvajanju i odvajanju. Komplementranost identiteta pred izazovom je potvrđivanja kao univerzalnog
principa ljudskog postojanja. Stvaranjem veće celine, dotadašnji etnički, državni i regionalni delovi svesni
međusobne različitosti dobijaju danas mogućnost svog civilizacijskog integrisanja.

LINKOVI

 UNECSO-vu definicija kulturnog identiteta, data 1996. u Deklaraciji o kulturnim pravima

http://shr.aaas.org/thesaurus/detail.php?tid=795
 Odrednicateorija identiteta u okviru Internet enciklopedije filozofije http://www.iep.utm.edu/i/identity.htm
 Veb sajt Identity Theory, koji se sastoji od stotine stranica sa intervjuima, esejima, pričama, poezijom,
fotografijom i drugim (uglavnom umetničkim) formama izražavanja
http://www.identitytheory.com/

ZADACI

1.      Kako biste odredili identitet?

2.      Koji su činioci identiteta?
3.      Da li je identitet dat ili zadat, odnosno da li ga nasleđujemo ili ga stvaramo?
4.      Koja je uloga nepriznavanih, potisnutih i nesvesnih sadržaja našeg identiteta?
5.      Šta možete reći o fenomenima gubljenja i sticanja identiteta?
6.      Da li smo kao pojedinci i članovi kolektiva odgovorni za svoj identitet?

Rodni identitet
Izvor: Wikipedia

Skoči na - Скочи на: navigacija- навигација, pretraga - претрага

Ženski simbol.

Muški simbol.

Transrodni simbol.

Rodni identitet je subjektivni osećaj pripadnosti ili nepripadnosti jednom od rodova. Rodni identitet nije nužno
zasnovan na polu (pravom ili pripisanom), niti je zasnovan na seksualnoj orijentaciji. Postoji mnogo rodnih varijeteta
sa kojima sa osoba može identifikovati, ali se oni generalno mogu svrstati u pet kategorija: muškarac, žena, oba,
negde između ("treći pol") ili nijedan[1][2].

Rodi identitet kao termin potiče iz medicinskog diskursa, u kome je služio za lakše objašnjenje terapije korekcije pola
javnosti[3]. Termin se koristi i u psihologiji. Sociologija, studije roda i feminizam još uvek koriste krovni termin rod
za rodni identitet i rodne uloge. Termin se koristi i u rodnoj taksonomiji.

Neki istraživači iz ove oblasti smatraju da na rodni identitet utiču "genetske, prenatalno hormonalne, postnatalno
socijalne i postpubertalno hormonalne determinante"[4]. Biološki faktori uključuju uticaj testosterona na mozak.
Psihoanalitičari veruju da su socijalni faktori pre svega vezani za porodicu, jer se po njihovoj teoriji rodni identitet
gradi do treće godine[5]. Generalno se smatra da rodni identitet ne zavisi od pola i odgoja, iako trpi jak uticaj od njih.
Postoje dokazi[6] da polna diferencijacija mozga ne mora da bude u skladu sa ostalim seksualnim karakteristikama, što
utiče na to da se osoba oblači ili ponaša na način koji drugi mogu smatrati da izlazi iz kulturalnih rodnih normi;
ovakvo rodno izražavanje se može opisati kao rodni varijetet.

Ja-koncept ili sopstveni identitet može trpeti uticaj od svesti osobe o tome kako je drugi doživljavaju. Rodni identitet
se ne znači stavljanje osobe u kategoriju muškarca ili žene, ali, s druge strane, ukoliko se ne bi uključio koncept
interakcije sa društvom u celini, ovaj pojam ne bi imao smisla. Ljudi su socijalna bića. Osobe koje se identifikuju kao
transseksualne mogu imati jaku želju da ih drugi doživljavaju i smatraju kao osobe koje pripadaju rodu, suprotnom od
njihovog kariotip, ali često menjaju svoje telo i ponašanje tako da se usklade sa svojim unutrašnjim osećanjem, što ne
mora da ima nikakve veze sa tim da žele da budu muškarci ili žene.
Sadržaj/Садржај
[sakrij/сакриј]

 1 Rodi identitet – ispod površine

 2 Formiranje rodnog identiteta
 3 Rodni identitet i rodna uloga
 4 Rodni identiteti van Zapadne kulture
 5 Vidi dalje
 6 Reference
 7 Spoljne veze

[uredi - уреди] Rodi identitet – ispod površine

Mnogi ljudi smatraju da su cisrodni, odnosno da pripadaju muškom ili ženskom rodu, koji odgovara biološkom
muškom ili ženskom polu. Pre 20. veka pol osobe se određivao u potpunosti na osnovu spoljnjeg izgleda njihovih
genitalija; kada je nauka počela da razume hromozome i gene, pol je počeo da se definiše na osnovu njih. Oni koji se
polno definišu kao žene imaju genitalije koje se smatraju ženskim i par X hromozoma; oni koji se smatraju
muškarcima, imaju genitalije koje se smatraju muškim i jedan X i jedan Y hromozom. Međutim, neke osobe imaju
kombinacije hromozoma, hormona i genitalija koje se ne uklapaju u tradicionalne definicije "muškog" ili "ženskog".
Osim toga, genitalije se mogu veoma razlikovati, a neke osobe mogu imati više od jednog tipa genitalija; i druge
telesne karakteristike koje su povezane sa polom (oblik tela, maljavost lica i tela, visina glasa, itd.) mogu i ne moraju
da se poklapaju sa socijalnim kategorijama muškog i ženskog. Novija istraživanja pokazuju da jedna u sto osoba
može imati neke interseksualne karakteristike[7]. Zasnovano na ovim činjenicama, svi smo mi negde u kontinuumu
biološkog pola, kao i roda.

Transseksualne osobe (po sopstvenoj identifikaciji) nekada žele da izmene primarne polne karakteristike, sekundarne
polne karakteristike ili obe. Proces ove izmene se naziva terapija korekcije pola, dok se sama operacija koja je ovde
najizraženija, pa se često jedina i pominje, naziva operacija korekcije pola (ili popularno operacija promene pola).
Terapija korekcije pola može da uključi uklanjanje penisa, testisa i grudi, kao i pravljenje vagine, penisa i grudi.
Ranije su se ovakve operacije izvodile nad decom sa duplim ili nejasnim genitalijama. Međutim, savremena
medicima se protivi takvim operacijama, jer mnoge osobe kojima je pol hirurški određen po rođenju kasnije žale
zbog tih odluka koje su drugi doneli u njihovo ime. Operacija korekcije pola za odrasle osobe koje se same na nju
odlučuju su takođe predmet rasprava, ali uglavnom u pravnim sferama, obično o pitanju zakonskog statusa tih osoba
u odnosu na brak, penziju, osiguranje itd. Druga debata je iz sfere etike i odnosi se na pitanje da li osobe imaju prava
da same o tome odlučuju ili da li je to odgovornost lekara koji će obaviti te operacije samo u slučaju prave potrebe.

Najjasniji primer zašto je nužno praviti razliku između pola i roda jeste u slučaju kada su genitalije uklonjene
nesrećnim okolnostima. Tada su libido i mogućnost osobe da stupa u seksualne odnose promenjeni, ali rodni identitet
može ostati isti. Jedan od poznatih takvih slučajeva jeste David Reimer, o kome piše John Colapinto u As Nature
Made Him. David Reimer je ostao bez penisa zbog lekarske greške tokom obrezivanja posle rođenja. Lekari su mu
napravili vaginu i roditelji su ga odgajali kao žensko dete. Međutim, Reimer se oduvek osećao kao dečak i počeo je
otvoreno da živi kao muškarac sa svojih 14 godina. I u drugim slučajevima rodni identitet osobe se može u potpunosti
razlikovati od onog koji joj je pripisan na osnovu genitalija, a rodni izgled osobe (kao muškarac, žena ili androgina
osoba) se ne mora poklapati sa njenim biološkim polom, u jednom slučaju, ili sa rodnim identitetom, u drugom.
Termin "rodni identitet" je, dakle, šiti od pola koji je ustanovljen na osnovu posmatranja genitalija.

[uredi - уреди] Formiranje rodnog identiteta

Formiranje rodnog identiteta je kompleksan proces koji počinje sa začetkom, ali koji uključuje i kritične procese rasta
tokom gestacije i iskustvo nakon rođenja. Postoji puno razlika, ali jezik i tradicija u mnogim društvima zahtevaju da
se osoba kategoriše ili kao muškarac ili kao žena, mada postoje neka društva koja prepoznaju i više rodnih kategorija,
kao što su berdače među Američkim Indijancima.

Kada se rodni identitet osobe ne poklapa sa polom, odnosno sa genitalijama, osoba će verovatno patiti od rodne
disforije, odnosno duboke nesreće zbog tog neslaganja.
Neka istraživanja su ukazala na to da se rodni identitet stvara i fiksira u ranom detinjstvu, nakon čega se ne menja.
ova istraživanja se baziraju uglavnom na ispitivanju transseksualnih osoba koje govore o veoma ranom
identifikovanju sa rodom koji ne odgovara njihovom telu. Prema ovim istraživanjima, rodni identitet se formira oko
2-3 godine. Međutim, ova istraživanja se mogu dovesti u pitanje dok se ne istraži kada su cisrodne osobe postale
svesne svog identitet.

Drugi autori su kritikovali ova istraživanja dovodeći u pitanje izbor uzorka. Odobravanje hormonalne terapije, kao i
operacije korekcije pola kontrolišu lekari. Jedno od pitanja koje se u tom procesu postavlja s namerom da se
prepoznaju "prave" transseksualne osobe jeste kada je osoba počela da se identifikuje sa suprotnim polom. Istraživači
su mogli nenamerno da odbace deo uzorka pri pokušaju određivanja tipičnog vremena formiranja rodnog identiteta. S
druge strane, postoji mogućnost da transseksualne osobe daju poželjne, tj. "tačne" odgovore, kako bi povećale šanse
da dobiju odobrenje za terapiju. Patrick Califia, pisac koji je i sam prošao kroz terapiju korekcije pola, kaže da su
transseksualne osobe potpuno svesne kakve odgovore treba da daju kako bi im terapija bila odobrena:

"Niko od naučnika koji se bave rodom ne shvata da su oni sami odgovorni za stvaranje takve situacije gde
transseksualne osobe moraju da opisuju fiksiran niz simptoma i recituju istoriju koja je prepravljena na jasno propisan
način kako bi dobili lekarsko odobrenje za ono što bi trebalo da bude njihovo neotuđivo pravo."

[uredi - уреди] Rodni identitet i rodna uloga

Glumica Alexis Arquette.

Glavni članak: Rodna uloga

Verovatno postoji onoliko varijanti seksualnih i rodnih identiteta koliko ima ljudi i isto toliko načina ispoljavanja
ovih identiteta u kompleksnosti svakodnevice. Društvo, međutim, ima tendencije da određene socijalne uloge pripiše
muškim, odnosno ženskim individuama. U nekim društvima postoje i socijalne uloge koje su pripisane drugim
rodnim identitetima, koji ne postoje u zapadnoj kulturi. Nekada je veza između rodne uloge i rodnog identiteta
nejasna. Pojednostavljivanje po kome postoje "pravi" muškarci i "prave" žene i da se oni/e ponašaju "prirodno"
doprinosi mnogim nejasnoćama. Rodni identitet mnogih osoba se ne uklapa u ove tradicionalne koncepte i njihovo
ponašanje može biti drugačije od onog koje bi se tradicionalno očekivalo od muškaraca, odnosno žena. Ove osobe se
mogu identifikovati kao transseksualne, transrodne, genderqueer, mogu se ne identifikovati ni na koji način, ili se
identifikovati cisrodno, iako imaju drugačije rodno izražavanje (androgini).

Neke slavne osobe poznate po svom androginom izgledu ili cross-dressing-u su: Dame Edna, Gladys Bentley, David
Bowie, Pete Burns, Eddie Izzard, Boy George, Norman Iceberg, k.d. lang, Annie Lennox, Jaye Davidson, Marilyn
Manson, Marlene Dietrich, Mylène Farmer, Gackt, Grace Jones, Patrick Wolf, Marc Bolan, Brian Molko, Phranc,
Madonna, Prince, Susan Powter, Kate Bornstein, Kristen McMenamy, Antony Hegarty i drugi.

http://www.vesti.rs/Intervju/Licni-identitet-je-vazniji-od-nacionalnog.html

Lični identitet je važniji od nacionalnog

19.Dec.2006, 12:00, Izvor: Blic

Lični identitet je važniji od nacionalnog

'Verovao sam da biti izgubljen znači nalaziti se u središnjim poglavljima sopstvenog bildungs romana, ali onda sam
postao jako usamljen dok sam se uspinjao uz strmu, krševitu liticu samospoznaje. Neprestano sam čitao i razmišljao,
razmišljao i čitao, i pio, ne bih li shvatio smisao života i ko je kriv za sve, a da, zapravo, nisam... >> Pročitaj celu vest
na sajtu Blic << ... ni počeo da živim', napisao je Aleksandar Hemon u romanu 'Nowhere man' koji je upravo objavila
izdavačka kuća 'Rende'. Prethodna knjiga ('Pitanje Bruna') ovog pisca rodom iz Sarajeva, koji već 15 godina živi u
Americi i piše na engleskom, uvršćena je na liste najboljih knjiga prestižnih magazina 'Njujork tajms' i 'Vašington
post'.
Govoreći za 'Blic' o svom novom romanu, Aleksandar Hemon napominje da je sam naslov svojevrsna referenca na
čuvenu pesmu 'Bitlsa': 'Glavni junak Jozef Pronek, junak vredan čitaočeve ljubavi, što je veoma važno, mlad je čovek
čiji se identitet raspadne kad napusti Sarajevo; sticajem ratnih okolnosti u Americi ostaje duže od planiranog, gleda
na televiziji opsadu svog grada i bori se sa problemima identiteta koje donosi emigracija.' Knjiga na preskoke prati taj
proces, a kako roman odmiče, nacionalni identitet biva sve manje važan...

- Njemu nikada nije ni bio naročito važan. Nacionalni identitet je uvek drugima važniji. Kao što je bitniji drugima
nego meni. Njegov je identitet bio organizovan njegovim vezama s ljudima u Sarajevu. I on je kao i svaki čovek deo
neke mreže ljudi, i ta ga mreža definiše. To je zapravo identitet. A on je iz svoje mreže ispao i nije našao mesto u
nekom drugom sistemu ljudskih veza. Čovek niotkuda. Autobiografski momenat?

- Naši su životi paralelni, ali nisu isti. Delimo iskustva, recimo odrastanja i mladosti u Sarajevu, ali ja sam se malo
bolje snašao od njega u onome što je dolazilo kasnije. Volim ga kao što se voli mlađi brat. Na neki način, blizanci
smo koji nikad nisu na istom mestu u isto vreme. U američkim prikazima kaže se i da je vaš roman studija o stanju
savremenog čoveka danas?

- Mislim da danas nema više te univerzalnosti gde jedna knjiga može da priča o svima istovremeno. Njegovo iskustvo
je posebno, drugačije od iskustva recimo čoveka njegove generacije koji je odrastao u udobnom američkom
predgrađu. Ima li i taj mladi američki čovek problem identiteta?

- Nema onakav kakav ima čovek odavde. Jer mladi Amer ne ispada iz svoje mreže niti se na njega vrši pritisak, tako
čest na ovim prostorima, da se nacionalno identifikuje. Vidite, nacionalni identitet nužno i nasilno pojednostavljuje
čoveka. Šta god da sam po nacionalnosti, ja sam najpre pisac, čovek određene generacije i urbanih kodeksa. Nije li
lični identitet važniji od nacionalnog?

- Svakako. Daleko važniji. Samo što on ne daje ustavna prava. Nacionalnost u nekoj državi garantuje građanska prava
(a to može podrazumevati niz udobnosti) ljudima određene nacije, a drugima ne garantuje. No, to je druga i duga
politička priča kojom se knjiga ne bavi previše.

Rekli ste de je jedan od najvažnijih momenata romana 'Nowhere man' emocionalna nit?

- To je ključ čitanja knjige. Roman nema jednostavnu narativnu putanja. Ono što ga organizuje, drži na okupu jeste
lik Jozefa Proneka koji je vredan ljubavi. Emotivna veza s likom. Kao i u životu, čovek se da voleti i kad ima mane.
Ljubav uvek pretpostavlja sposobnost da se oprosti. Niko nije savršen. I to nesavršenstvo je plodno tlo umetnosti i
književnosti. Kako vam danas deluje taj bivši jugoslovenski prostor?

- Sad različite zemlje imaju različite sudbine. Bosna, Hrvatska, Srbija, Slovenija... sad i Crna Gora. Sve se to
razdvaja. Govorimo jednim jezikom. S druge strane, to su međusobna inostranstva, drugačije stvari se dešavaju,
različite su istorijske putanje, pa se dođe u situaciju dubokog nerazumevanja iako se isti jezik govori.

Tatjana Nježić

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2008-11-03&id=152176

ERIKSONOVA EPIGENETIČKA TEORIJA IDENTITETA

Traganje za ličnim identitetom

Mnogi stručnjaci smatraju da je Erik H. Erikson, američki psiholog, svojim idejama udahnuo nov život u
psihoanalitičku teoriju. Istina neki misle i da to što on radi nije više psihoanaliza. Sam Erikson, međutim, sebe smatra
psihoanalitičarem, Frojdovim učenikom.

Erikson se od Frojda razlikuje u sledećim stavovima i gledištima:Manje naglašava nesvjesno i id, a više ističe značaj
svijesti, razuma, kao i važnost ega za ličnost i njen razvoj;Razvoj ličnosti je usmeravan ne samo odnosima u porodici,
već i zbivanjima u široj socijalnoj, kulturnoj sredini. Razvoj ega nije toliko psihoseksualan, koliko
psihosocijalan;Rano djetinjstvo,premda izuzetno važno, ne određuje fatalno čitav potonji razvoj. Razvoj ličnosti traje
kroz čitav život, do smrti; Pojedinac je po svojim ljudskim mogućnostima prije dobar nego rđav.

Neopsihoanalitička teorija ličnosti Erika Eriksona spada djelimično u socijalnoanalitičku ali dobrim dijelom i u ego
psihologiju.

Eriksonova epigenitička teorija identiteta naglašava značaj socijalnih činilaca razvoja, ali i ističe stupnjevitost i
neizmjenljivost redosljeda stupnjeva u razvoja ega, koji je genetski predodređen. U svakom psihosocijalnom
stadijumu postoji karakterističan odnos između ličnosti i njegove socio-kulturne sredine, kao i osobene psihosocijalne
krize, čiji načini rešavanja određuju dalji razvoj ličnosti.

Pojam identiteta

U psihologiji ličnosti identitet (lat. identitas = istovetnost) označava doživljaj suštinske istovjetnosti i kontinuiteta ja
tokom dužeg perioda vremena, bez obzira na njegove mijene u različitim periodima i okolnostima.

Osjećanje identiteta je, smatra Erikson, samo djelimično svjesno. Ovo osjećanje je rijetko ekstremno svjesno, kao,
recimo, u periodima nadolaženja krize identiteta, kada prijeti opasnost rasplinjavanja (npr. kod mladih koji su
izuzetno zaokupljeni sobom, svojim izgledom, mogućnostima i potrebama). Doživljaj identiteta je, dakle, inače, u
normalnim prilikama, nesvjestan (mi rijetko svjesno mislimo o vlastitom polnom, profesionalnom, ili ličnom
identitetu), a ako počnemo da se pitamo ko smo, da li smo mušarci/žene, koje su nam osnovne vrijednosti, i sl., to je
pouzdan znak konfuzije ili krize identiteta. U periodima konsolidacije identiteta, kada smo zadovoljni sobom, kada
znamo šta hoćemo i kuda idemo, kada smo sigurni da nas cijene ljudi koje uvažavamo, osjećanje identiteta, negde u
pozadini svijesti, više je nesvjesno ili polusvjesno.

Kriza identiteta je po Eriksonu specifično psihičko stanje u jednom prekretnom periodu (pubertet, vjenčanje,
penzionisanje i sl.) u kojem usljed narušavanja osjećanja kontinuiteta i istovetnosti ja nastaju teškoće u osjećanju
identiteta. Kriza identiteta otkrivena je prilikom rehabilitacije američkih ratnih veterana koji su "izgubili osjećanje
ličnog identiteta i istorijskog kontinuiteta" (promijenjen doživljaj sebe samog, osjećanja nesigurnosti,
depersonalizacije itd.), kao i kod mladih delinkvenata koji su imali probleme sa samoodređenjem .

Tako je Erik Erikson, preko proučavanja abnormalnih pojava došao do otkrića normalne krize u razvoju identiteta, u
stadijumu oformljenja identiteta. Ova razvojna kriza odnosi se na prolazne, mada ozbiljne teškoće u oblikovanju
stabilnog identiteta mladića ili devojke, odnosno na zbrku uloga koja se tada javlja. Ova kriza može imati
dalekosežne posledice na čitav potonji razvoj ličnosti, i zato ima izuzetno mesto među razvojnim krizama. Traganje
za ličnim identitetom je neizvjestan i težak put ispunjen sumnjama, lutanjem, krizama i eksperimentisanjem sa
različitim ulogama.

Nije svaka kriza identiteta nezdrava, neurotična, naprotiv, ona je često plodan momenat za preokret u razvoju, šansa
za uspješno odrastanje. Patološke krize dovode do uzaludnog trošenja energije, do ireverzibilnih promjena i do
psihosocijalne izolacije. Normalne, razvojne krize vode višem stupnju psiho-socijalne integracije, reverzibilne su i
otvaraju nove mogućnosti sazrijevanja. Novi stadijum u razvoju uvijek je izazov i "potencijalna kriza usljed radikalne
promjene perspektive". Kriza ne mora da predstavlja “prijetnju ili katastrofu, nego prekretnu tačku i, otud,
ontogenetski izvor snage i neprilagođenosti”

Ukoliko se kriza formiranja identiteta pozitivno razriješi, osoba iz nje izlazi kao samostalna, samosvjesna, jedinstvena
ličnost, sa stabilnim ličnim identitetom, što je najvažnije dostignuće rane mladosti i zalog budućeg uspješnog razvoja
ličnosti. Uspješno oblikovanje ego identiteta zavisi od čvrstog uvjerenja pojedinca da je njegovo samoopažanje,
opažanje sopstvenog kontinuiteta i istovetnosti u skladu sa opažanjem drugih njegovih osobina. Osjećanje ličnog
identiteta zasnovano je, dakle, na dva istovremena zapažanja:zapažanja samoistovjetnosti i neprekidnosti sopstvenog
postojanja u vremenu i prostoru; opažanja činjenice da drugi ljudi zapažaju i priznaju ovu činjenicu.

Pojedinac koji je stekao osjećanje ličnog identiteta ima doživljaj kontinuiteta između onoga što je bio nekada, što je
danas, kao i onoga što zamišlja da će tek biti.Identitet, mada podrazumijeva kontinuitet i stabilnost, nije nešto
apsolutno, statično, nepromjenljivo, već se mijenja sa uzrastom, sa iskustvom, sa istorijskim i društvenim
promenama.

Razvoj identiteta u djetinjstvu

Proces sticanja identiteta odvija se, prema Eriksonu, kroz cio život, prolaskom ličnosti kroz određene stadijume
razvoja, koji su praćeni krizama identiteta. Iz svake od njih, ukoliko se uspešno prevlada, osoba izlazi sa povećanim
osjećanjem unutrašnjeg jedinstva i sa više smisla za dobro rasuđivanje.

Razvoj identiteta Erikson je prikazao kao osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja ličnosti. Tih osam stadijuma
iscrpno je opisao u knjizi Identitet i životni ciklus (Zavod za uybenike, Beograd 2008), ali i u nekim drugim svojim
djelima, a to su prije svega, Djetinjstvo i društvo (1950, 1963), Uviđanje i odgovornost (1964) i Identitet: mladost i
krize (1968). Svakom od tih stupnjeva odgovara određeni osnovni kvalitet ega, njegova snaga i određena "vrlina".
Prvi stupanj jeste sticanje osnovnog povjerenja, drugi je, sticanje autonomije, treći, inicijative, četvrti je marljivost,
peti je oformljenje identiteta, šesti intimnost, sedmi, stvaralaštvo i posljednji, osmi, integritet.

Oblikovanje negativnog identiteta

U izvjesnim nepovoljnim situacijama, ishod razvoja identiteta može biti formiranje negativnog identiteta. U
određenim specifičnim situacijama (npr. poznati ili pretjerano zahtjevni roditelji) umjesto gubitka identiteta,
adolescent osvetnički, iz očajanja „bira negativni identitet, to jest, identitet izopačeno zasnovan na svim onim
identifikacijama i ulogama koje su u kritičnim fazama razvoja jedinki predstavljane kao najnepoželjnije ili opasne, a
ipak kao najrealnije«. Izbor negativnog identiteta, naizgled nerazuman i neobjašnjiv, postaje razumljiv kada se zna da
ovakav izbor donosi olakšanje i spas od konfuzije identiteta. Biranje negativnog identiteta je u skladu sa radikalnošću
i isključivošću mladih i slijedi princip aut Caesar aut nihil, tj. logiku: Ako već ne mogu da budem car, onda ću biti -
ništa.

Negativni identitet označava doživljaj svojih suštinskih karakteristika ličnosti kao rđavih ili bezvrijednih, a sebe kao
opasnog, zlog, nemoralnog ili inferiornog stvorenja. Prema Eriksonu, istraživanja pokazuju da “u svakom sistemu
koji je zasnovan na tlačenju, isključivanju i izrabljivanju, oni koji su tlačeni, isključeni i izrabljivani nesvjesno vjeruju
u lošu sliku koju predstavljaju, a koju su o njima napravili oni dominantni”. U posebnim društveno nepovoljnim
okolnostima (npr. kod pripadnika progonjene nacije, rase, vjeroispovijesti),rezultat razvoja identiteta često može biti
obrazovanje negativnog identiteta.U adolescenciji ovaj vid identiteta formira se kod izvjesnih pripadnika
maloljetničkih bandi, narkomana ili duševnih bolesnika.

Ukoliko društvena sredina odbacuje neko dijete zato što je pripadnik “niže” rase ili etničke grupe, kod njega može
doći do prihvatanja negativnih atributa kao bitnih sačinilaca ličnog identiteta. Erikson navodi kao paradigmatičan
primer slučaj Malkolma Dž. koji je bio dobar učenik i hteo je da studira prava, ali mu je profesor savjetovao da, s
obzirom da je Crnac, odabere “realno” zanimanje, i da bude – stolar! Tada je on postao očajan, a onda je prihvatio
negativni identitet i postao preprodavac droge, delinkvent. Najzad, svoj identitet je našao kao vođa radikalnih,
borbenih Crnih Muslimana.

Eriksonova velika zasluga je što je u psihologiju uveo i razradio pojam identiteta, izgradivši vrlo uticajnu i
mnogostruko praktično primjenljivu psihosocijalnu teoriju razvoja identiteta. Njegov značajan doprinos je što je ego i
čovjekov identitet i njegove krize smjestio u društveni i istorijski milje, povezujući čvrsto ono što je intimno, krajnje
subjektivno sa onim što je objektivno dato, društveno i kulturno. „Upravo smještanje ja u kulturni i istorijski kontekst
– okvir vremena i prostora – najkreativniji je Eriksonov doprinos teoriji o ja“, smatraju poznati teoretičari ličnosti Hol
i Lindzi. Najzad, on je proširio istraživanje ljudskog razvoja na cjelokupni životni ciklus, od rođenja do smrti.

Žarko Trebješanin

http://www.b92.net/zivot/novodoba.php?nav_id=347932

Ko sam ja? Ili o identitetu

Radeći psihodijagnostiku kao klinički psiholog, često sam bila u prilici da lakše dobijem odgovore na pitanje „kakvi
biste želeli da budete“ nego na pitanje „ko ste vi“. Izgleda kao da je lakše imati projekciju onoga šta bi za nas, a i
one oko nas, bilo poželjno, prihvatljivo, dostojno samopoštovanja i poštovanja drugih, više određeno.

Autor: Vesna Brzev-Ćurčić

Izvor: magazin "ELLE"
Ljudi su, posebno u stanjima povišene anksioznosti, depresivnosti, životnih turbulencija, malo zbunjeni u pogledu
onoga kako bi mogli da se definišu. To ne znači da su izgubili identitet, već da neka stanja mogu da dovedu do
prolaznih konfuzija, čak i u takvoj odrednici kakav je identitet. Govoreći o identitetu danas, posmatraćemo ga iz više
uglova, upravo onih u kojima danas živimo.

Pojam identitet latinskog je porekla (identitas) i znači istovetnost. U psihološkom smislu identitet određuje neku
vrstu različitosti između ljudi, ali i doživljaj sebe kao jedinstvenog i trajnog. U tome i jeste istovetnost. Pitanje
identiteta pitanje je same čovekove suštine. Identitet omogućava osećanje kontinuiteta između prošlosti, onoga što je
bilo nekada, onoga što je sada i onoga što osoba misli da će biti. Teoretičari kažu da je to jedinstvo ličnosti tokom
jednog perioda. Naš narod ima sjajnu izreku koja kaže: „Koliko ljudi, toliko ćudi“. Preneto na pojam identiteta,
moglo bi da se kaže da je to jedinstven sklop odlika jedne osobe koji je razlikuje od svih ostalih.

Pod pojmom identiteta danas se nalaze ne samo lični identitet nego i nacionalni, etnički, kulturni, evropski, vizuelni,
korporativni, digitalni, zvučni i još brojni. Tako se identitet zapravo u svom pojednostavljenju i rastavljanju na
pojedinačne činioce, u stvari, usložnjava. Mnoge od tih identiteta nametnula je savremena civilizacija, tehnološki
napredak, a delom i pomodarstvo. Što je osećanje identiteta neke osobe „labavije“, to je ona sklonija prikupljanju
različitih formi identiteta.

Identitet se formira gotovo od rođenja. Naizgled nepostojeća a ipak tako složena komunikacija koja se uspostavlja
između majke i deteta po rođenju, omogućava stvaranje jedinstvenog osećanja Ja. Mnogi teoretičari slažu se da se
odnos majka–dete uspostavlja i pre rođenja, odlukom majke da začne, a potom i rodi. Odnos sa partnerom, socijalno i
ekonomsko okruženje, opšte stanje, posebno psihičko, koje prethodi začeću igraju vrlo važnu ulogu. Sam tok
trudnoće, tok porođaja, željeni pol deteta, „narav“ koju beba ispoljava po rođenju, takođe su faktori koji utiču na
uobličavanje tog odnosa. Neki očekuju mirnu bebu, a dobiju živahnu, a drugima se desi upravo obrnuto. O polu da i
ne govorimo. Od toga šta je za majku signal da beba nešto želi ili joj nešto smeta do reakcije na to, zavisi i šta za
majku postaje znak koji joj pomaže da raspozna potrebe bebe i na njih odgovori.

U samom početku beba ne razlikuje sebe od majke, ne razlikuje Ja od ne-Ja, ne postoje dva bića nego jedno stopljeno
s drugim. Postepeno, vremenom, beba polako „shvata“ i prihvata da je majka odvojena od njega i da je svako od njih
posebno biće za sebe. Faze kroz koje beba i majka prolaze su raznovrsne, bogate zajedničkim ali i pojedinačnim
intrasubjektivnim karakteristikama. Tokom druge godine javlja se „Ja“ koje dete koristi kada govori o sebi, odrednica
kojom razlikuje sebe od drugih, ali i definiše sebe kao odvojeno biće.

Identitet koji podrazumeva polni, rodni, rodbinski, profesionalni, socijalni, vrednosni, seksualni, nacionalni, religijski
aspekt jedne ličnosti, svoj puni zamah dostiže u doba adolescencije. Za adolescente je karakteristična izvesna
konfuzija kada je u pitanju identitet. Uspostavljanje granica između onoga što je spolja i onoga što je sadržano u Ja
često se ljulja i deluje nestabilno.

Adolescenti eksperimentišu sa svojim granicama, svojim identitetom u najširem smislu. Nisu retke ekskurzije u
različita stanja i osećanja, pomeranja iz jednog ka drugom sasvim oprečnom opredeljenju. Sve to ima za cilj proveru
onoga što se oseća kao Ja, ali i potrebu adolescenta da istražuje, a time i osnažuje svoje sveukupne potencijale. Nije
retkost da se u adolescenciji pojavi pitanje pravog identiteta, pitanje tačnog polnog identiteta, traženje profesionalnog.
Sve to praćeno je napetošću, stanjima anksioznosti, nemira, a nekad i reakcijama koje podsećaju na depresivne.

U tom traganju, adolescent prolazi kroz Scilu i Haribdu dok ne dođe do krajnjeg odgovora na pitanje „ko sam ja“.
Ova adolescentna lutanja često uznemiravaju odrasle, posebno roditelje, koji su pomalo nestrpljivi u svom očekivanju
da se proces formiranja identiteta konačno završi i da svaka strana zna ko je onaj drugi u stvari.

Tokom razvoja stiče se i odnos prema celokupnom unutrašnjem svetu, upravo onom koji označava identitet. Mladi
ljudi svoj identitet grade i kroz odnose sa drugima, prvenstveno svojim vršnjacima koji na tom uzrastu imaju daleko
važniju ulogu od roditelja. Oni su merilo vrednosnih sistema, ukusa, imaju prevagu moći i nude obrasce za život. Deo
toga adolescent prihvata kao svoje, a deo odbacuje smatrajući ga neprihvatljivim s aspekta onoga kako se oseća.
Tokom ovog najsloženijeg i neponovljivog perioda odrastanja, mladi uobličavaju i konačno definišu osećanje
nacionalnog identiteta. Nacionalni identitet omogućava da se osećamo kao svoji među svojima bez obzira na
prepreke, teškoće, izazove koje pripadnost jednoj naciji nosi. Međutim, zreli i ostvareni ljudi nemaju problem sa
ljudima koji imaju drugi nacionalni identitet jer ih, zbog čvrstine njihovog, drugi ne ugrožava. Upravo oni koji se
najviše bune zbog drugih nacionalnih identiteta ukazuju na slabost svojih.

Paradoksalno ili ne, to izaziva brojne sukobe. Zanimljivo je kako se ljudi adaptiraju na nove sredine u koje odlaze
svojom voljom ili su prognani. Neki se potpuno poistovete sa nacijom kojom su okruženi, prihvataju bezrezervno
običaje, stil života, vrstu hrane, jezik do mere da gotovo zaborave sopstveni. Drugi pak neguju svoju tradiciju,
običaje, hranu, jezik. I jedni u drugi zapravo su u nekoj meri neprilagođeni jer nisu u stanju da prihvate činjenicu
življenja na drugom mestu koju usklađuju s onim što je srž njihovog nacionalnog identiteta.

Danas nije retkost čuti da se od nekoga traži da ima čvrst profesionalni identitet. Ako je lekar, onda je lekar; ako je
pekar, onda je pekar. Čvrst profesionalni identitet znači da se osoba oseća kao da je lekar ili pekar, ali da u isto vreme
radeći iz nužde ili slobodne volje neki drugi posao ne gubi osećanje profesionalnog identiteta.

Zato ljudi koji se ne bave svojim primarnim zanimanjem ili su raseljeni diljem ove planete imaju utoliko manje
problema sa nalaženjem posla koji ne odgovara njihovoj spremi ukoliko je njihov profesionalni identitet bio dovoljno
čvrst. Takve ljude iz ležišta ne može da izmesti apsolutno ništa.

Savremeni ekonomski trendovi nameću i nešto što se zove korporativni identitet. Svaka korporacija ima potrebu za
originalnošću, jedinstvenošću, ali i odanošću onih koji za nju ili u njoj rade. Korporativni identitet označava
poštovanje zajedničkog na uštrb individualnog. Timski rad je neminovan, ali postaje štetan ako svi misle identično,
svi se u svemu slažu i sve teče „kao da su jedan“. Upravo to govori o gubitku ličnog identiteta.
Timski rad je zajednički rad, sa istom idejom i entuzijazmom, istim ciljem i sredstvima osoba različitog identiteta, što
i čini prednost. Unošenjem ličnog aspekta, svog poimanja, svojih shvatanja, tim može samo da dobije. Nije retkost da
se u velikim korporacijama guši lična inicijativa. Nije retkost ni da zaposleni u velikim kompanijama pevaju himnu
firme svakog jutra (nije šala), da se oblače šablonski i da se već i po tome zna ko kojoj korporaciji pripada. Gušenje
individualnosti možda može da pomogne rastu korporacije (nisam ekonomista), ali je svakako štetno po učesnike.
Ako neko treba da se odrekne svog identiteta, šta mu ostaje? Takozvani team building je sjajna stvar ako ne
podrazumeva da se svi zaposleni, zajedno sa svojim porodicama, sastaju i „druže“ svakog vikenda. Tako i porodica
gubi identitet da bi korporacija rasla.

U praksi se čuje da neke osobe imaju ono što se u nauci zove „lažno Ja“. To su osobe koje funkcionišu „kao da“,
maglovitih granica, uverenja, lako uskaču u uloge i često negde zagube sebe.

Često se u raspravama, sukobima, nadmetanjima čuje rečenica: „Znaš li ti ko sam ja?“. Ovo ima prizvuk pretnje, ali i
pitanje da li neko uvažava tuđ identitet, pravo na originalnost, mišljenje, stav, ubeđenje, dostojanstvo. Tako i rečenica
„Ko si sad pa ti?“ ima uvredljiv ton i izaziva bes i agresiju drugog. Dakle, identitet je odrednica oko koje nema
pregovaranja, nagodbi.

Osobe formiranog i čvrstog identiteta su stabilne, postojane, odolevaju životnim osujećenjima, umeju da se raduju,
tuguju, planiraju, oslonac su drugima, znaju u svakom trenutku ko su. One nemaju problem da odgovore na pitanje
„ko ste VI“.

http://prosvetalicenca.serbianforum.info/t104-razvoj-linog-identiteta

RAZVOJ LIČNOG IDENTITETA

 od Dangie taj Sub Jan 02, 2010 9:50 pm

Ličnost je karakterističan način ponašanja neke osobe u tipičnim situacijama. Lični identitet je svest da smo u svim situacijama
ista osoba i da smo istovetna ličnost. To uključuje doživljaj vlastitog tela i telesnog izgleda (fizičkog ja) i ocene o svojim
psihičkim osobinama – crtama ličnosti (psihičkog ja) kao i svom socijalnom statusu (naše mišljenje kako nas drugi ocenjuju i
svest o pripadnosti pojedinim grupama i vlastitog položaja i ulozi u tim grupama

Prema tome svaki čovek je spoj čitavog niza karakteristika – fizičkog izgleda, inteligencije,načina reagovanja (temperamenta),
emocija, navika.... i one funkcionišu kao integrisana celina. Ove osobina su relativno trajne , i ta celina – struktura ličnosti se
vremenom izgrađuje a donekle i prekomponuje i menjaja.

Psihologija ličnosti proučava

- strukturu ličnosti (sastavnih delova ličnosti)
- dinamiku ličnosti (snage koje pokreću ličnost na aktinost – motivi)
- razvitak ličnosti

Razvoj ličnosti je kontinuiran proces postepenih promena. Novorođenčad nemaju ličnost ali imaju individualne osobine koje
potiču iz različito razvijenog centralnog nervnog sistema. One iskazujurazličiti stepen i intenzitet opšteg i difuznog stanja
uzbuđenosti. Ova aktivnost i živost u reagovanju ostaje trajna karakteristika osobe i predstavlja jezgro oko koga će se ličnost
kasnije formirati.
Na razvoj ličnosti utiču pokušaj ličnosti da se socijalizuje tj. da se integriše u društvenu sredinu pa se na osnovu svega
navedenog može reći da na formiranje ličnosti utiču sledeći činioci
1. nasleđe
2. sredina i
3. aktivnosti samog subjekta

1. nasleđe je odgovorno za formiranje fizičke strukture, inteligencije i temperamenta ličnosti.

2. sredina u kojoj se subjekt razvija (porodica i društvo) je odgovorna za karakterne osobine ličnosti
3. aktivnost subjekta doprinosi da se pojedine nasleđene ili stečene osobine ličnosti istaknu ili suzbiju.
Fizička struktura i razvoj ličnosti:
- lepe i ružne osobe
- zdrave i bolesne ili hendikepirane osobe
- razvijene i nerazvijene osobe....
Pojava raznih oblika poremećaja ličnosti vezanih za navedenim slučajevima.(objasniti)
Preporuke za pravilan razvoj ličnosti u navedenim situacijama.(objasniti)

Inteligencija i razvoj ličnosti:

- previše inteligentna i manje inteligentna deca
Pojava raznih oblika poremećaja ličnosti vezanih za navedene slučajeve (objasniti)
Preporuke za pravilan razvoj ličnosti u navedenim situacijama.(objasniti)

Porodica i razvoj ličnosti:

Uticaj stanja u porodici na razvoj ličnosti. Uticaj majke i dojenja na kasniji razvoj ličnosti (prve 2-4 godine) Uticaj broja dece u
porodici. (objasniti)

Škola i vršnjaci i razvoj ličnosti :

Uticaj škole, nastavnika, i grupa na razvoj ličnosti (objasniti)

Društvene organizacije i razvoj ličnosti: (objasniti)

Mediji i razvoj ličnosti: (objasniti)

Razvoj ličnosti treba da dovede do zrele ličnosti a to je

1. ličnost sa dovoljno razvijenim osnovnim psihofizičkim funkcijama (intelektualna zrelost)
2. ličnost sa dovoljno usklađenim naslednim i stečenim osobinama – mogućnostima (emocionalna zrelost)
3. ličnost zadovoljavajuće integrisana u društvo (socijalna zrelost)

Odnos zrele ličnosti prema svetu karakteriše interesovanje za zbivanja u svetu. Odnos prema sebi odlikuje realno ocenjivanje
samog sebe i prihvatanje sebe onakvog kakav jeste ali i težnja za vlastitim razvojem i samokontrolom. U odnosu prema
drugima zrele ličnost pokazuje poštovanje tuđe ličnosti, osetljivost za potrebe drugih i postupanje po moralnim principima koji
važe kao opšti.

http://www.dernek.ba/blog/119301/lolita87/samoidentitet

Samoidentitet
Prije samo nekih 50 ak godina nije bilo tesko shvatiti ko si i sta si, koji ti je cilj, i koja svrha. Nekako
su odgovori stizali godinama, rasli s vama i sasvim rijetko predstavljali problem pojedincu. Uveliko
je vas drustveni, kao i samoidentitet odredjivalo kako, gdje i kad ste se rodili, ostatak su bile samo
male varijacije i nadogradnje.
Medjutim pojavom sve vecih licnih sloboda, kako strucni autori nazivaju, usponom individualizma,
desava se nesto potpuno suprotno. Identitet vise ne predstavlja puko sazrijevanje nase licnosti, prije
potpunu izgradnju, odlozenu za kasne godine nase adolescencije.
Naime sve do neke dvanaeste godine, ono smo, sto se od nas ocekuje da budemo. Razigrana dijeca,
koja uspjesno, ili manje uspjesno vladaju gradivom u skoli, eventualno se bavimo sportom, za koji
su roditelji zakljucili da imamo talenta i u sustini, do te dobi, zivimo u staklenom balonu roditeljske
paznje.
Nakon toga, dolazi period kada se nas mozak budi, jer su se vremenom na staklu pocele javljati
pukotine i zrak vise nije tako ustajao, te pocinjemo praviti sitne nepodopstine, koje nam daju osjecaj
da smo ljudska bica, te hrane nasu potrebu za egzistencijalnim slobodama. Nekad u ranoj
adolescenciji, polaskom u srednju skolu, otkrivamo da danas nije jedino sto postoji, da je postojalo i
jucer, i milijun godina prije, a bogme da postoji i sutra....
Uvidjamo kako svijet koji nas okruzuje nije uvijek takav bio, i da negdje iza zidina naseg doma, i
ograda malog drustva iz osnovne skole, postoje i neka druga pravila, univerzumi u kojem vladaju
potpuno nove norme, zapravo, da se svijet ne sastoji iz par osnovnih boja, nego da je, molim te
lijepo, svijet jako sareno mjesto.
Eh, tu se nalazi zamka! Otkrivamo sasvim nove muzicke pravce, stilove zivota, zasebne podkulture,
koje te privlace bljestavilom svoje originalnosti i naprosto te tjeraju biti osoba sa stavom, koji je
nepokolebljiv i sasvim ispravan.
Namece se pitanje izbora odjece, sminke, frizure, knjiga koje (ne) citas, muzike koju (ne) slusas i
kvadrimilijuna slicnih pitanja na koje samo ti znas ispravan odgovor.
Vrsnjaci koji se ne izdvajaju iz mase, padaju u zaborav zaprasenih strebera, koji ne misle svojom
glavom, vec glavom ljudi prije njih. Ko je molim te lijepo vidjeo da ja ne nosim crni lak za nokte??
Pa on me definise kao licnost!!!!
Glupost......
Tu se javlja problem laznog identiteta. Mislite li stvarno, da prisvajanjem jednog identiteta, koji je
nastao kao glas protesta protiv drustva, postajete individua, koja se ne krece u bilo kakvim
okvirima??? Zar zaista vjerujete da brijanjem glave, oblacenjem poderane odjece, kupovinom tona
sprejeva za kosu u raznim bojama isticete stav???? Pa zar tad upravo ne postajete jednaki svim
takvim u drustvu? Postajete upravo ono od cega bjezite! Naime, sta je to, do cisto podrzavanje jedne
subkulture. Dokazujete upravo suprotno, da ste jedinka podlozna uticajima, svojim revoltom i
zeljom za individualitetom, odajete se kao nesigurna osoba, koja se krije iza maske slicnih.
Prezirete komformizam, jednakost, tradiciju, pravila, stujete anarhizam, a u sustini, sve sto cinite je,
stvaranje novih pravila, koja osudjuju svakog ko nije kao vi.
Licno, meni je zlo od od sazalnih pogleda prijatelja, koji vjerujuci kako su pokupili svu pamet
svijeta, usudjuju se vjerovati, da samo zato sto imam sasvim normalnu frizuru, sto mi omiljeni
odjevni predmet nisu crne hlace, po kojim su izvjesani lanci i omiljeni accesoar nije narukvica sa
bodljama, zivot prazan i neispunjen, a mozak potpuno neinficiran bilo cim intelektualnim.
Dragi moji prijatelji, moj mozak je u savrsenom redu. To sto se ponekad znam i nasmijati, ne znaci
nuzno ( naglasavam rijec nuzno), da sam poluretardirana zvecka, koja se cereka jer nista ne
razumije!
To sto nisam unakazila svoj izgled, odjecom koja nema kroj, te bojama, koje i ne postoje u solarnom
spektru, ne znaci da zelim udovoljiti nekome svojim izgledom, do samoj sebi. To znaci, dragi moji,
da nosim ono sto mi godi, i sasvim odrazava moj personalitet osobe izgradjenog stava, za koji joj ne
treba odobrenje ili demant okoline! Sta ako pazim da mi lak nije iskrzan? Ne, duso, ne znaci da sam
k***a, vec da volim lijepo izgledati, a i ako obucem veliki dekolte ili jako kratku suknjicu, jadne
duse, nije to zbog toga, jer zelim ugoditi vasim ocima. Jeste li pomislili da volim svoje tijelo, da se
osjecam dobro u svojoj kozi??
Kladim se kako se toga niste sjetili!
Zato me ne smatrajte glupom, jer na glavi mi je jos uvijek boja kose kakvu mi je priroda dala, ili jer
stavljam puder, kreon, ili jer ne slusam alternativnu muziku, jer se ponekad opijem, jako cesto i
kikocem....
Imam stav, svi imaju stav, neki konstruktivan, neki destruktivan!
Zapitajte se, prije nego li me osudite, jesam li ja ta koja svoju licnost krije pod plastom bunta, ili
otvoreno, bez imalo ustrucavanja zivim svoj zivot tu gdje jesam, takav kakav jest, u vrijeme koje je
se desava!

http://xtratvision.forumxpress.net/t53-identitet
XTRAT

Zabavi te se, raspričajte se!

 Prijem  
 Portal  
 Kalendar  
 Galerija  
 FAQ - Često Postavljana Pitanja  
 Registruj se  

 Pristupi  

IDENTITET
IDENTITET

1. Identitet, Marinko Vučinić

Reč identitet prisutna je danas u svim svetskim jezicima, latinskog je porekla i ima osnovno značenje u pojmu ponavljanja istog.
Osnovno određenje identiteta obuhvata one osnovne kulturološke, istorijske, socijalne, lingvističke i društvene karakteristike
koje oličavaju i označavaju pripadanje određenoj zajednici, profesiji, polu ili političkoj grupaciji. Zato možemo govoriti o
postojanju raznih oblika identiteta (rasni, polni, profesionalni, kulturološki, politički i nacionalni). Identitet tako označava u
svojoj biti pripadnost nekoj grupi, profesiji, rasi, političkom pokretu i organizaciji. Identitet u stvari služi kao neka vrsta
orijentira u društvenoj, socijalnoj i političkoj organizaciji društva. On ima i svoju posebnu individualnu dinamiku i razvoj, i zato
je od posebne važnosti za sagledavanje uloge koju pojedinac ostvaruje u društvu.

Identitet nije jednom i konačno dat, iako se elementi identiteta javljaju već samom čovekovim ulaskom u organizovanu
zajednicu. Jezik, istorija, tradicija, kultura i nacionalna pripadnost, sve su to osnovni elementi koje čovek usvaja kao svojevrsne
konstante identiteta. Identitet nije statična kategorija već se menja u zavisnosti od različitih društvenih, istorijskih,
civilizacijskih i kulturoloških okolnosti i prilika. Može se s puno osnova govoriti o nastanku novih identiteta, transformaciji
postojećih i konačno obnovu starih već oformljenih identiteta. O identitetu ne govore samo intelektualci vezani za
humanističke nauke, novinari, političari i pisci, već je on u centru pažnje i stručnjaka za tržište, potrošnju i marketing. Identitet
se razvija kao širok i sveobuhvatan pojam, a njegova izvorišta se nalaze u našem istrorijskom, socijalnom, obrazovnom i
kulturnom iskustvu. Zato se identitet ispoljava u svojoj složenosti i višestrukosti. Svako od nas može u sebi prepoznavati
nekoliko uporednih identiteta koji se ukrštaju i prepliću ne potirući se međusobno. To je složen i višeznačan proces stvaranja i
izgradnje identiteta kroz koji prolazi svaki čovek na putu vlastite socijalizacije i uklapanja u određeno društvo, organizaciju ili
grupu. Kad god čovek sebi postavlja pitanje o svom položaju u društvu i smislu svog postojanja on i u isto vreme postavlja i
pitanje o svom identitetu. Kriza društva i počinje kao kriza identiteta.

U mnogostrukosti identiteta posebno mesto zauzima problematika nacionalnog identiteta jer je u njemu sadržano mnoštvo
činilaca koji ga formiraju. Nacionalni identitet je jedan od najvažnijih ali i najprotivrečnijih ispoljsvanja identiteta. Nacionalni
identitet u velikoj meri uslovljava razvoj i ispoljavanja ostalih oblika identiteta. Posebno treba naglasiti ulogu kulture u
zasnivanju identiteta jer kultura predstavlja osnovno civilizacijsko jezgro u stvaranju ne samo nacionalnog identiteta. Kultura
tako čini dinamičko jezgro identiteta i zato je od posebne važnosti da prepoznajemo i razvijamo istinske civilizacijske vrednosti.
Identitet je vezan za izgradnju sistema vrednosti u jednom društvu i ako se u identitet ne ugradi određeni kulturni obrazac
onda on postaje prazan pojam bez suštinskog smisla. Kultura i stabilan sistem vrednosti tako predstavljaju osnovne elemente u
stvaranju identiteta. Posebna je uloga globalizacije i evropskih integracija u zasnivanju neke vrste univerzalnog identiteta, a
nastaje i evropski identitet. Tu se otvara pitanje da li će na taj način doći do poništavanja mnogostrukosti i posebnosti
identiteta. Više ne postoji jednom uspostavljani identitet već sada preovlađuje proces njegovog neprestanog razvijanja,
menjanja i problikovanja. Stvaranje i stabilan razvoj identiteta ima posebnu važnost za razvoj mladih ljudi jer im usvajanje
određenog identita stvara uslove za uklapanje u društvo i postojeći sistem vrednosti. Dinamika i slojevitost identiteta
predstavlja ozbiljan izazov za svaku generaciju. Poseban značaj za formiranje identiteta imaju humanističke i civilizacijske
vrednosti koje su u temelju stabilnog i funkcionalnog kulturnog obrasca.“Kulturni čovek nije jednostran.On neguje i svoju
intelektualnost i svoju osećajnost i svoju moralnost“. Kao primer jednog visokog kulturnog obrasca uzima se onaj obrazac koji
su stari humanisti izradikli na osnovu antičke filozofije.Oni nisu brinuli o usavršavanju društvenih ustanova, nego o
oblagorođavanju pojedinaca. Oblagorođavanje je trebalo da počne samopromatranjem i samosavlađivanjem. Čovek ne sme
robovati svojim strastima. Umesto da vladaju one njime, neka vlada on njima. Da bi mogao upravljati samim sobom, njemu je
potrebno jedno jedno merilo vrednosti, prema kome bi svoje prohteve i težnje odmeravao i cenio. Stari Grci su govorili:
„Poznaj sebe sama“. „Sve sa merom“ govorio je Slobodan Jovanović. Nalaženje mere, spoznavanje samog sebe i uspostavljane
ravnoteže u tumačenju sveta u kome živimo osnovni su preduslov za stvaranje identiteta koji će se razvijati kao dinamična i
raznolika struktura.

Re: IDENTITET

 od Admin taj Sre Okt 29, 2008 10:27 pm

2. O identitetu , Bojan Jovanović

Svaki aspekt čovekovog života praćen je i odgovarajućim osećanjem i svešću o njegovom kulturnom, društvenom i duhovnom
postojanju. Složenost i antitetičnost tog postojanja ogleda se kako u isticanju razlike od drugih, tako i u težnji da se sa njima
uspostavlja komunikacija i ostvaruje zajedništvo. Svest o pripadanju svojoj, podrazumeva i svest o razlikovanju od drugih
zajednica. U tom smislu je i potreban odgovarajući pristup poimanju i određenju identiteta kao kompleksne odrednice
čovekovog individulnog i kolektivnog postojanja. Ukazivanje na bitne aspekte te složenosti u okviru dinamičkog teorijskog
modela čini se posebno značajnim za pristup rešenju problema identiteta multietničkog i višenacionalnog balkanskog
kulturnog prostora.

Dinamički teorijski model identiteta podrazumeva sagledavanje interakcijskog aspekta njegovih bitnih činilaca. Identitet
ukazuje na složenu realnost koja osporava ono što se nastoji predstaviti dominantnom idealizujućom slikom o sebi. Da bi
adekvatno sagledali realnost identiteta ukazaćemo na podrazumevajuću različitost njegovih postojećih ali često nepriznavanih
elemenata. Poput polnog identiteta koji uvek podrazumeva i prisustvo drugopolnosti, anime u muškom, odnosno animusa u
ženskom identitetu, tako i verski, etnički i nacionalni identitet pretpostavlja i postojanje nepriznavane unutrašnje drugosti.

Određen kao svest i osećanje istosti koje kolektiv iskazuje o sebi kao neprekidno pamćenje uprkos promenama kojima je
izložen, identitet implicira identifikaciju, pa se zato o njemu može govoriti najpre kao o jednom dinamičkom procesu, a ne o
fiksiranoj, nepromenjenoj kategoriji. Ukoliko se taj proces identiteta sagleda kao rastuća diferencijacija čija obuhvatnost zavisi
od osvešćenja relevantnih socijalnih, duhovnih i kulturnih činilaca, onda se pokazuje da identitet podrazumeva i znatno širi i
dublji psiho-socijalni realitet vezan i za postojanje unutrašnje drugosti. Taj realitet se odnosi na činjenicu da kolektiv nije samo
ono što smatra da jeste, već i ono što ne priznaje da jeste, a što je sadržano u negativnom aspektu njegovog životnog i
istorijskog iskustva. Osvetljeni i osenčeni deo njegovog bića, iskazuje se kao svesni i nesveni aspekt njegovog postojanja.
Budući da svest današnjeg čoveka pretpostavlja i dotadašnje iskustvo osvetljavanja nesvesnog, tradicionalni sadržaji kulture
predstavljaju i potisnuti deo njegovog aktuelnog kulturnog postojanja.

"Identitet nesvesnog", za Junga, odnosno "komplementarni identitet" i "identitet drugog", za Ronalda Leinga, ukazuju na
potrebu za celovitijim sagledavanjem identiteta koji, osim svog "Ja" aspekta i svoje racionalne dimenzije, podrazumeva i onu
drugu, nedovoljno poznatu i nepriznavanu stranu. Ono što smatramo da jesmo nije, dakle, identično sa onim realnim
identitetom koji označava i ono što ne priznajemo da jesmo. Ta razlika je potencijal približavanja sebi, a put tog približavanja
karakteriše veći stepen svesti o sebi i vezama koje uspostavljamo sa drugima. Iako identitet nema moć da proizvodi razlike,
razlika između pomenutih aspekata identiteta pokazuje se u potencijalu koji može imati pozitivno ili negativno značenje.
Naime, ukoliko je praćeno osvešćivanjem sebe, onda se negativitet iskazuje kao činilac preobražaja. Međutim, ukoliko se
negativitet potiskuje, kao neosvešćeni deo, sopstvene neaktualizovanosti, onda on može biti smetnja.

Dubinske odrednice identiteta prepoznaju se u celovitom sagledavanju kolektivnog bića, koje osim svog manifestnog,
idealizujućeg aspekta pretpostavlja i onaj prikriveni, nedovoljno izraženi sadržaj. Podrazumevajući te različite činioce identiteta
valja imati u vidu i ona prikrivena obeležja koja određuju realnost jednog kolektiva. Zato se narod, nacija i država mogu
sagledati iz jednog šireg antropološkog uvida u važnost realnog identiteta. Građen na principu razlike prema drugima,
identitet, odnosno njegov konstrukt relativizuje se otkrivanjem drugosti u sebi. Otkrivanje i priznavanje svog negativiteta kao
svoje radikalne drugosti izražava se u potrebi za formiranjem šireg koncepta identiteta. To se posebno može uočiti u kontekstu
kolektivnog identiteta čija se složena slika može adekvatno sagledati samo u kontekstu svih njegovih relevatnih činilaca. Iako
priznavanje sopstvene drugosti čini bliskim drugog u ravni pluralnog identiteta, potisnuti i nepriznavani talog istorijskog i
kulturnog iskustva često je i povod anahronim i retrogradnim pojavama. Negativno iskustvo kao naša drugost nesvesno
potvrđuje dotadašnji identitet kolektiva formiran u okviru određenog obrasca kulture.

Osvestiti tu slepu silu drugosti znači uspostaviti vlast nad njom u kontekstu kulturnog obrasca. Najdublja prošlost koja živi u
nama upućuje nas na sadašnjost i vreme u kome živimo, a ne u doba u kome smo živeli. Zato kada se odnos prema prošlosti
podigne na nivo kulta i postane izvorište verovanja u njenu sakralizovanu realnost neminovno se i postavlja ograda prema
budućnosti. Biti ono što jeste znači i postajati to u smislu potvrđivanja sebe u stalno promenljivim okolnostima. Biti isti na isti
način znači biti mumificiran, mrtav. Kako svaki novi kontekst dovodi u pitanje dotadašnje značenje elemenata, činioci
identiteta su u novim uslovima pred izazovom svog usaglašavanja i potvrđivanja.

Iako je na implicitan način bila princip ljudskog identiteta, pluralnost je postala manifestna osnova civilizacijskog života. Na toj
osnovi svakome se priznaje autentičnost, odnosno mogućnost da postoji na svoj i neponovljiv način kojim se razlikuje od
drugih, kao što i postojanje svih drugih potvrđuje međusobnu različitost. Različiti od nas, drugi postaju komplementarni našem
zajedničkom ljudskom iskustvu koje svoj pravi značaj pokazuje u individuacionom procesu pojedinca i kolektiva. Shvaćena kao
činilac dopunjavanja i ucelinjenja, komplementarnost identiteta podrazumeva drugo kao konstituent ja. Priznavanje tog
drugog u sebi, osnov je poštovanja drugog i različitog od nas.

Važnost sagledavanja onih drugih, bitnih činilaca sopstvenog identiteta ogleda se u stvaranju tolerantnog odnosa prema
drugima kao različitim od nas u zajedničkom životnom prostoru. U tom smislu je i važno osvetljavanje, osvešćivanje onog
nepriznavanog, nepoznatog aspekta identiteta. Posledice negativnog istorijskog iskustva multietničkog balkanskog prostora
uvećavaju problem adekvatnog rešenja kolektivnog identiteta u kontekstu aktuelnih evropskih i svetskih integracijskih procesa.

Ukoiko bi ukratko rezimirali izloženo, mogli bismo reći da sagledan u okviru dinamičkog teorijskog modela kao složena realnost
koja se razlikuje od idealizujuće slike o sebi, identitet podrazumeva znatno širi i dublji kulturni i psiho-socijalni realitet
kolektivnog postojanja. Različiti aspekti tog postojanja ukazuju na različite činioce identiteta. Kolektiv nije samo ono što smatra
da jeste, već i ono što ne priznaje da jeste, a što je sadržano u negativnom aspektu njegovog istorijskog iskustva. Taj osvetljeni i
osenčeni deo kolektivnog bića iskazuje se kao svesni i nesvesni aspekt njegovog realnog postojanja.

Dubinske odrednice identiteta prepoznaju se u celovitom sagledavanju kolektivnog bića koje osim svog manifestnog,
idealizujućeg aspekta, pretpostavlja i onaj prikriveni, nedovoljno izraženi sadržaj koji određuje njegovu realnost. Iz te
perspektive narod, nacija i država mogu se sagledati iz šireg antropološkog uvida u važnost njihovog realnog identiteta.

Razlika između pomenutih aspekata identiteta pokazuje se u potencijalu koji može imati pozitivno ili negativno značenje.
Naime, ukoliko je praćeno osvešćivanjem sebe, onda se negativitet iskzuje kao činilac preobražaja. Tada ta razlika postaje
potencijal približavanja sebi, a put tog približavanja karakteriše veći stepen svesti o sebi i vezama koje se uspostavljaju sa
drugima. Međutim, ukoliko se negativitet potiskuje, kao neosvešćeni deo sopstvene neaktualizovanosti, onda on može biti
smetnja samopotvrđivanju. Tada se i potencijalno ali neosvešćeno jedinstvo ispoljavalo u negativnom smislu kroz međusobnu
netrpeljivost i konflikte.

Budući da je život svake zajednice određen njenim odnosom sa drugim zajednicama, u tim relacijama ona i potvrđuje svoj
identitet. U pretpostavljenoj hijerarhiji, odnosno vertikalnoj strukturi, svaki aspekt injenog dentiteta odlikuje se različitim
stepenom opštosti. U težnji da se bude stvarni deo veće celine, komplementarnost identiteta se otkriva kao važan princip
uspostavljanja zajedništva.

Imajući, dakle, u vidu ovakav pluralni koncept identiteta, mogu se jasnije sagledati posledice nastale zbog neuvažavanja
principa komplementarnosti i otvorenosti prema drugom. Za razliku od komplementarnog principa, egocentrično isticanje
sebe podsticano neosvešćenim i nepriznavanim negativitetom dovodi do suprotstavljanja ili konflikta sa drugim. Pluralnost se,
dakle, ispoljava u pozitivnom smislu kao komplementarnost, a u negativnom kao konfliktnost.

Iako je na implicitan način bila princip ljudskog identiteta, pluralnost je u pozitivnom smislu postala manifestna osnova
civilizacijskog života. Svest o komplementarnosti iskazuje se u moći integrisanja različitog i nadvladanja težnji ka podvajanju i
odvajanju. Komplementranost identiteta pred izazovom je potvrđivanja kao univerzalnog principa ljudskog postojanja.
Stvaranjem veće celine, dotadašnji etnički, državni i regionalni delovi svesni međusobne različitosti dobijaju danas mogućnost
svog civilizacijskog integrisanja.

Re: IDENTITET

 od Admin taj Pet Nov 21, 2008 8:49 pm

" Smiriš li huk misli, čućeš sebe-pravoga "

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Re: IDENTITET

 od Admin taj Pon Dec 15, 2008 9:53 pm

Pojam identiteta
Buduci da je covek i personalno i socijalno bice, pojam identiteta je povezan sa pitanjem o odnosu individue i drustva. Antiteza
individualizma i sociologizma javlja se kao redukovani odgovor na pitanje kako se shvata individualna egzistencija u odnosu na
drustveni kontekst i da li je ovaj samo spoljasnji okvir za individualnu interakciju. Louis Dumont smatra da individua i drustvo
nisu suprotstavljeni kao deo i celina, vec su homologni elementi sustine coveka (32: 10). Zato se ne moze govoriti o hijerarhiji
odnosa jer je licnost osoba sa individualnim i jedinstvenim iskustvom, ali je za nastajanje coveka vazno i konstituisanje
kolektivnog humaniteta, kao »drustveni materijal« bez kojeg se ne moze oformiti ni sama licnost. To Nuttin tumaci kao
»bipolarno jedinstvo: licnost-svet«, jer covek tezi da se situira u globalni referentni okvir, a u svoju sredinu on nije situiran
prosto kao gledalac (106: 335). Covek je svojom individualnoscu i akter u svojoj sredini, jer je vec sama (personalna)
interpretacija akt menjanja sveta, sto reljefno opisuju Berger i Luckmann.2
Suprotstavljanje individualizma sociologizmu je bespredmetno, jer ljudski svet ne postoji u takvim ekstremnim oblicima. Vec je
Durkheim upozorio da »individualizam nije egoizam vec sazaljenje i simpatija coveka prema coveku... to nije glorifikacija sebe
vec individue uopste...«. Suprotno tome, u sociologizmu dolazi do »ontoloske apologije kolektiva« nad individualnim, sto cini
osnovu totalitarne doktrine, buduci da se individue svode na sluzbu »superiornom bicu« (83: 61, 84). Tek kada se shvati
dijalektika individualnog i drustvenog moze se ustanoviti da su personalni i kolektivni identiteti dve strane jednog istog procesa
– sazrevanja covekove licnosti.
Identitet se moze definisati kao »organizacija mentalne strukture kako kognitivnih tako i afektivnih karakteristika koje
predstavljaju percepciju individue (ovde se moze reci i grupe – Z. G.) o samoj sebi kao o razlicitom bicu, u skladu sa sobom a
odvojenom od drugih, sa razumnim stepenom koherencije u ponasanju, potrebama, motivaciji i interesima« (137: 13). Ili kao
»subjektivno dozivljeni entitet, ukupna svest o sebi jedne osobe, proces koji omogucuje integraciju opazanja, osecanja i misli o
vlastitoj licnosti« (Krech i Crutchfield, u 64: 49). Prema Eriksenu, identitet je sposobnost da se ocuva unutrasnja istovetnost i
kontinuitet. Berger i Luckmann smatraju da identitet reflektuje znanje o posebnom zajednickom osecanju u datom drustvu
(grupni identitet), a u personalnoj sferi reflektuje se »tip identiteta« koji postulira drustvo. Na taj nacin identitet nastaje u
interakciji izmedju organizma, individualne svesti i socijalne strukture. Maslow definise identitet kao rast prirodnih
sposobnosti: da se shvati realnost, da se prepozna »ja«, drugi i priroda, osecanje spontanosti i odvajanja, kao i autonomije i
originalnog misljenja i bogatstva emocionalnosti i kreativnosti, mobilnosti vrednosnog sistema i vizije sebe u buducnosti (103:
106). Identitet se odnosi na permanentnost u vremenu, na pojam jedinstva, na kontinuitet subjekta iza varijacija i na
razlikovanje subjekta od drugih, tj. na sposobnost da se prepozna i bude prepoznat (A. Melucci).
S obzirom da je princip razlike jedna od bitnih odrednica identiteta, vazno je podsetiti se na izreku Kluckhohna i Murraya da je
svaki covek u izvesnom smislu kao svi drugi ljudi (primarni identitet kao humanitet), da je svaki covek kao neki drugi ljudi
(socio-kulturni identitet – kategorizacija, specifikacija) i da je kao nijedan drugi covek (samoidentifikacija). Samoidentitet je
produkt institucija moderniteta, kada se otkriva da »ja« nije pasivni entitet i kad se kao nov pojam javlja »life-style«, kaze
Giddens, buduci da se individuama postavlja zahtev da biraju izmedju razlicitih opcija zbog pluralizacije konteksta akcija i
razlicitih autoriteta; tada »trazenje sebe« postaje »novi smisao identiteta« jer se nude mnogo vece mogucnosti za
samoizrazavanje.

_________________

Re: IDENTITET

 od Admin taj Pon Dec 15, 2008 9:54 pm

Alex Mucchielli analizira komponente iz kojih je sastavljeno osecanje identiteta i navodi: osecanje jedinstva, koherencije,
pripadnosti, vrednosti, autonomije i poverenja (103: 5). Eriksen tome dodaje i vremenski kontinuitet, kao i osecanje za
razlicitost. Osecanje jedinstva se zasniva na vremenskom kontinuitetu i osecanju razlike u odnosu na druge, te se uspostavlja
koherentna predstava o »istosti« vlastitog bica. Na ta dva znacenja pojma identiteta ukazuje i Jenkins, kao postojanje, s jedne
strane, potpune istosti (sameness) – identicnosti, a sa druge, kao razlicitost koja podrazumeva kontinuitet u vremenu (68: 3).
Posebnu vaznost u objasnjenju identiteta imaju osecanja pripadnosti i autonomije, koja na prvi pogled stoje u medjusobnoj
opreci. Medjutim, pripadanje zajednici, koje se izrazava u grupnoj solidarnosti i simbiozi sa drugima, kao i u povezanosti
osecanjem poverenja i zajednickim vrednostima, ne mora da iskljucuje autonomiju kao osecanje relativne nezavisnosti i
samosvesti. Drugim recima, kolektivni identitet ne oznacava nuzno asimilaciju individualnosti, vec je pretpostavka za odvijanje
procesa individuacije. Ali, iako je ovaj problem teorijski resiv, on se u realnom zivotu cesto pojavljuje kao paradoks, stavljajuci
individue pred dilemu da biraju jedno ili drugo. To je narocito slucaj u zatvorenim kolektivitetima, gde se osecanje pripadanja
namece kao bezuslovno, iskljucujuci autonomiju kao »strano telo« jednog koherentnog grupnog autoriteta. Tu se ocituje kako
je teznja za pripadanjem povezana sa jakim emocijama stida i ponosa, i obezbedjuje osecanje kontinuiteta zivota, kao i smisao
rodjenja, patnje i smrti (123: 278).
Identitet nije neutralna kategorija i on se uvek konstituise sa neke tacke gledista, smatra Jenkins (68: 27). Zato je kulturni milje
fundamentalni kontekst u definisanju pojma identiteta u kojem Mucchielli navodi sledece psiho-kulturne reference: kulturni
kodovi i vrednosni sistemi, religija, ideologija, pogled na svet, grupne norme, kulturne namere, kognitivni sistem, pa i
psiholoske crte i mentalitet (103: 6–7). Odredjeni kulturni identitet predstavlja opsti okvir, koji je inherentan i pripisan, i sluzi
kao polazna tacka za individualnu orijentaciju. Iz tih razloga svaki identitet je socijalna kategorija, kao sto je pokazao vec
George Herbert Mead,3 a C. W. Mills potvrdio isticuci da je drustveno ono polje gde se srecu i spajaju individualno i kolektivno.
Prema Meadu, »ja« je sinteza samoodredbe i definicije o toj osobi koju nude drugi (»mi« kao »znacajni drugi«), buduci da se
samosvest dostize samo preuzimanjem ili pretpostavljanjem pozicije drugog (»uopstenog drugog«). Prema tome, sopstvo
(selfhood) se drustveno konstruise u procesu primarne i sekundarne socijalizacije. Individualni identitet je bez znacenja u
izolaciji iz drustvenog sveta, zakljucuje Jenkins (68: 20). Mead je dokazivao da mi uopste ne mozemo videti sebe a da se ne
vidimo onako kako nas drugi ljudi vide i to je pocetna osnova formiranja identiteta (»primarni identitet«). Medjutim, Jenkins
kritikuje Meada sto prenaglasava ulogu »uopstenog drugog« koji predstavlja organizovanu zajednicu, previdjajuci uticaj
ljudskih nagona na drustvenost koja je u nasoj prirodi, jer mi ne mozemo ziveti bez tog povezivanja (68: 44).

Re: IDENTITET

 od Admin taj Pon Dec 15, 2008 9:55 pm

Neki autori naglasavaju ulogu socijalnih navika u procesu formiranja identiteta, a Friedman istice da individualni identitet ne
moze biti slobodno izabran jer je pozicion, a to znaci odredjen mestom osobe u siroj mrezi odnosa (37: 36). Kultura je taj
sistem odnosa kao drustveno propisanih znacenja u kojima se individua prilagodjava ljudskim uslovima postojanja, jer
pretpostavlja intersubjektivnu razmenu sa drugima sa kojima zivimo u zajednickom svetu. Ali, kultura nije samoevidentna
kategorija, ona je u najboljem slucaju apstrakcija iz stvarnosti (37: 74) i zato se postavlja pitanje: kako obicni ljudi cine svet
smislenim u kulturnom kontekstu (20: 21). To otezava uocavanje veze izmedju personalne egzistencije i kulturnog modela
svodeci ga najcesce na stereotipizirane obrasce svakodnevnog zivota. Ali ta rutina pomaze da se konstruise »formativni okvir«
egzistencije koji kultivira osecanje »bazicnog poverenja« kao originalne tacke iz koje nastaje kombinovana emotivno-
kognitivna orijentacija prema drugima, prema svetu i prema sebi samom (46: 38).
Laing, u poznatom delu Self and Others (Ja i drugi), jasno naglasava uzajamnost ovog odnosa kada pise da nijedno iskustvo ne
nastaje u vakuumu, jer svaki identitet pretpostavlja nekog »drugog«, odnosno da postoji komplementarnost izmedju »ja« i
drugog, a to znaci da svaki odnos podrazumeva definiciju »ja« od strane drugog i drugog od strane »ja« (82: 82, 86). A Paul
Ricoer kaze: »ja« se upravo sastoji u razlikovanju od drugog. Svet postaje moj, kazu Berger i Luckmann, kada ga ja razumem, a
to znaci da razumem i definicije drugih, tj. da se dogadja reciprocno definisanje sveta (14: 130). U tom procesu individua
najpre »preuzima« svet u kojem drugi vec zive, jer ona ne samo da zivi u istom svetu sa drugima vec i participira u bicima
drugih i na taj nacin postaje clanom drustva.
Sledeci Meadovu liniju, Connolly konstatuje da je identitet ono sta sam i kako sam priznat od strane drugih, tj. da identitet
pretvara razlike u »drugost« da bi se mogla osetiti sopstvena samoizvesnost; dakle, razlike i samoidentitet su komplementarni.
Na taj nacin, nastavlja autor, individue zasticuju sebe pretvorivsi razlike u »drugost« i time identifikuju nejasnosti u identitetu
(27: 64–65, 159). Jer »drugi« je i suprotnost i komplementarnost, i jasnije definise poziciju osobe, buduci da je »drugost«
konkretizacija razlike. I prema Meadu, »samo-predstava« (self-image) i grupna »mi-predstava« nisu odvojene, jer posredstvom
»uopstenog drugog« osoba preuzima uloge drugog. Ali se »drugi« u odredjenim tipovima zajednica pretvara u »oni« nasuprot
»mi«, tj. u »neprijatelja«.

Re: IDENTITET

 od Admin taj Pon Dec 15, 2008 9:55 pm

Identifikacija sa »drugim« pocinje u porodici, sa roditeljima, kada se stvara predstava o »ego-idealu« formiranom kao »glass-
looking-self« (»ja« vidjeno kroz naocare) – kao sto bi rekao Cooly. Tu se zacinje primaran proces identifikacije, koji oznacava
jos nesvesno preuzimanje porodicnih normi kroz sistem navika i imitacije. Predstava koju dete (u ranom detinjstvu) ima o sebi
je prvenstveno slika koju su o njemu stvorili roditelji, a koja se kasnije moze ispostaviti kao »pogresan identitet«. Zato se
identifikacija kao prva faza u konstituisanju identiteta, kao proces prilagodjavanja kulturnim (porodicnim) standardima, ne
moze izjednaciti sa pojmom identiteta, na sta je ukazao Eriksen praveci neophodnu distinkciju izmedju pojmova identifikacije i
identiteta. Identitet podrazumeva sposobnost uocavanja razlike izmedju »samo-predstave« i »mi-predstave« i nezavisno
prosudjivanje o vlastitim dispozicijama. Kada se identitet svede na proces identifikacije, dolazi do preterane socijalizacije
(oversocialized person), o cemu je upecatljivo pisao Dennis Wrong, buduci da pojam »ja« (self) podrazumeva ne samo slicnost
vec i razliku, kao i refleksivnost i proces. Prema Jenkinsu, individualno moralno sudjenje – koje karakterise uspostavljeni
identitet licnosti – izvodi se iz personalnih sklonosti ili osecanja, a ne iz spoljasnjih kulturnih kanona (68: 29–30). Naravno,
kulturne norme, koje se usadjuju putem identifikacije, sluze kao matrica u kojoj se kristalise individualni pogled na svet, kao
subjektivna tacka gledista koja cini jezgro samoidentiteta. Zato se kao rezultat identifikacije moze javiti ne samo identitet nego
i »negativni identitet« i »ne-identitet«, upozorava Connolly (27: 65). Proces identifikacije moze da nametne krivu sliku o osobi,
koja ne odgovara njenoj prirodi, ili se moze zaustaviti usled odsustva »ego-ideala« (na primer, u razrusenoj ili poremecenoj
porodici), odnosno usled nedostatka emocionalne vezanosti, ili zbog neadekvatnog procesa socijalizacije, koji zanemaruje
unutrasnje individualne dispozicije i potrebe. Ostru kritiku porodice, koja cesto sprecava formiranje identiteta licnosti, pruza
David Cooper, kada konstatuje da prvo sto se nauci u porodicnoj socijalizaciji jeste da se lisimo sebe i da zivimo kao drugi, tj. da
se pokorimo, da reagujemo prema uslovnim refleksima i uvek poslusno (28: 13). U situaciji kada nedostaje adekvatni drugi kao
uzor za ustanovljenje zadovoljavajuceg identiteta, nastaje frustracija, kaze Laing (82: 87). Dakle, osoba mora da interiorizuje
uloge »drugog« u procesu identifikacije, tj. da ih interpretira na svoj nacin, sto Mucchielli naziva »le moi« za razliku od »le soi«
kao okvira normi socijalne zajednice i orijentacije za socijalno ponasanje (103: 445).
Iz navedenog proizlazi da identitet nije dat kao inherentno svojstvo bilo osobe ili socijalne grupe, vec se konstituise postepeno
i kontinuirano, u velikoj zavisnosti od procene sposobnosti individua od strane drugih, sto moze da dovede ili do podsticanja
poverenja u sebe ili do nedostatka poverenja (osecanje inferiornosti). U procesu identifikacije, osoba (ili grupa) vrsi
samoprocenu i odabira izvesne karakteristike iz sopstvenog repertoara da bi konstituisala sopstveni identitet; ali to nije ni lak
ni jednostavan proces i zato cesto dolazi do konfuzije identiteta. Medjutim, pita se Tap, da li je identifikacija otudjenje
identiteta (137: 236)? Odgovor na pitanje zavisi od tipa identifikacije: da li je ona prosto imitacija i duplikacija ili asimilacija, ili
stvara prostor za individuaciju i autonomiju.

Re: IDENTITET

 od Admin taj Pon Dec 15, 2008 9:56 pm

Jezgro samoidentiteta, kao osecanja da individua nije drugi vec »bice na svoj nacin« Gordon Allport naziva »proprium«, sto se
moze izjednaciti sa pojmovima »ego« i »self« (1: 44).4 Grace Harris pravi razliku izmedju termina »individua«, »self« i
»persona«: individua je »pojedinacni clan ljudskog roda«; »ja« je centar iskustva, subjekt ponasanja koji je svestan tog iskustva
i koji omogucuje aktivnost zahvaljujuci kojoj ljudi postoje; a persona je osoba koja se ponasa kao »ja«, kao delatno bice, kao
autor akcije koja ukljucuje moralni poredak (59: 601). Dok je, prema Radcliff-Brownu, individua bioloski organizam, a persona
kompleks socijalnih odnosa, za Charlesa Taylora persona je osoba koja ima svest o sebi kao akteru, kao bicu koje moze da pravi
svoje planove i da ih procenjuje na osnovu odredjenih vrednosti da bi vrsila izbor. Ali personu ne razlikuje od zivotinje samo to,
kaze Taylor, sto smo svesni sebe kao aktera vec i to sto imamo shvatanje o odredjenim standardima koji cine da smo
samosvesni akteri (25: 257, 263). U razvoju svesti kao krucijalnog cinioca za razvoj licnosti, Allport razlikuje dve faze: »svest
moranja« (must-consciousness) i »svest trebanja« (ought-consciousness), tj. pretvaranje iskustva straha i zabrane u iskustvo
preferencije, ili »prelazak od tribalizma ka individualitetu« (1: 73-74).
Proizlazi da je sloboda bitno svojstvo identiteta, kao sposobnost da se vrsi izbor iz raspolozivih elemenata kulture i kao
sposobnost delanja u skladu sa svojom savescu, kao i donosenje odluka u odnosu na sopstvene vrednosne sheme (1: 82). Ili,
kao sto kaze Connolly, sloboda se odnosi na »osobu na distanci«, koja ima stvaralacku napetost, nezavisnost i upitanost (27:
196). Slobodu poseduje osoba, prema recima Allporta, koja je sposobna da usvaja vise deterministickih tendencija i zna za
razlicita resenja, jer se stalno preispituje stavljajuci na najvise mesto izabranu ideju (1: 86). Drugim recima, bez pojma slobode
ili autonomije ne moze se objasniti konstituisanje »ja«, koje u samom terminu sadrzi pojam »autos« i »nomos«, kao
samoregulaciju, sto sugerise da licnost ima svest o sebi i drugima, i da upravlja sobom pomocu samosvesti, svesti o
kompetenciji i odgovornosti i racionalnosti, odnosno da poseduje kriticku refleksiju, tj. sposobnost da odluci sta da izabere
kada se suoci sa alternativama (60: 15, 58).
Ali, postoji i iskustvo depersonalizacije, koje potvrdjuje da razvoj identiteta nije automatski i jednosmeran. I »selfhood«
(sopstvo) i »personhood« (ja kao akter) moze biti i uskraceno, jer pojedinac moze ali i ne mora da ostvari svoj identitet, koji je
jedna ljudska potencija, ali ne i cinjenica zivota; kao sto moze doci i do samoobmane (self-deception) usled nedovoljnog
poznavanja samog sebe (60: 46).

Re: IDENTITET

 od Admin taj Pon Dec 15, 2008 9:56 pm

Moze se zakljuciti da pojam »ja« (identiteta) sustinski razlikuje coveka od drugih zivih bica, jer samo covek ima predstavu o
svojevrsnosti sopstva i vlastitog iskustva, koje nije plod samo saznanja (osvojenih znanja) vec i osmisljavanja kroz vlastitu
procenu onoga sto se stice u procesu ucenja i socijalizacije u interpersonalnoj komunikaciji. Individualna interpretacija
zatecenih plodova kulture i svest o tome da ih mozemo modifikovati i menjati predstavlja fundamentalni sadrzaj identiteta,
koji osobi omogucuje da upotrebi zamenicu »ja« kao oznaku za unutrasnje i vlastito stanoviste. Dakle »ja« je ono sto je
»moje«, sa cime se kao sopstvo identifikujem, tj. nacin na koji individua (ili grupa) razume, vrednuje i reaguje na sebe (21: 22).
Identitet, medjutim, podrazumeva ne samo pozitivan proces osvajanja nezavisnosti i slobode nego i negativan proces
odvajanja od zajednice kojoj pripadamo (porodice, socijalne grupe, kulture), sto je traumaticno jer se kida pupcana vrpca
kojom smo vezani za objekt pripadanja; time se otvara jedan prostor pun neizvesnosti i nepoznanica. Zato se i dogadja da taj
korak mnogi i ne naprave, zrtvujuci svoj identitet zarad sigurnosti i cvrste uzljebljenosti u dati socijalni milje i nasledjene
standarde. A to znaci da se identitet mora shvatiti procesualno sa neizvesnim ucincima, buduci da nije unapred poznato da li
ce prevladati identifikacija (prilagodjavanje) ili individuacija (formiranje identiteta). Ishod tog procesa zavisi i od socio-kulturnih
i od psiholosko-antropoloskih cinilaca, o cemu ce biti reci u narednim poglavljima.
Allport smatra da se »self« odnosi na subjekt koji misli, shvata i saznaje, koji ima sopstvene interese, a »ego« oznacava
mehanizam koji organizuje i racionalizuje pojave; dok René L’Écuyer definise »self« kao onog koji je percipiran kao objekt, a
»ego« kao onog koji percipira, kao proces (85: 23).

http://dejangrba.dyndns.org/Academic/Lectures/Identity_Filmography
/Identity_Filmography_S.html
Ko? [Identitet u filmu (Photo-Robot)]

Često i otvoreno tematizujući identitet u različitim kontekstima i na mnogim nivoima, film predstavlja odličan izvor za
razmatranje pitanja identiteta i načina njegove konceptualizacije i formalizacije. Ovo predavanje prikazuje i komentariše neke
aspekte i pristupe identitetu kroz filmske primere korišćene na radionici Photo-Robot.

Ko? (Identitet u filmu), tekst, Sveske Br.95, Mali Nemo, Pančevo, 2010.
Akira Kurosawa, Heaven and Hell (Tengoku to jigoku) (1963)

Motiv ovog filma zasnovan je na iznijansiranosti društvenog manifestovanja identiteta, prvenstveno ekonomskog položaja
pojedinca. Klimatizovana kuća na brdu u kojoj živi glavni junak filma je istovremeno i uvredljivi motiv glavnom negativcu za
otmicu njegovog sina i trag koji policiji omogućava da započne istragu. Elegancija sa kojom ovaj film dramatizuje i detaljno
prati razvoj situacije, čini ga i jednom od najuticajnijih identitetskih odrednica „filmova procedure“ koji su posvećeni
prikazivanju složenih procesa, najčešće kriminalnih operacija i policijskih istraga.

Billy Wilder, The Major and the Minor (1942)

Tajne polnog identiteta, labilnost rodnog identiteta i seksualnih preferenci, cinično su i izuzetno duhovito obrađene ovim
filmom. Sve se odvija u kontekstu „Lolita sindroma“ koji je uvek provokativan jer označava mušku sklonost ka mladim,
seksualno sposobnim, ali kontrolabilnim ženama čime ukazuje na biološku uslovljenost sukoba polova. Cinizam, a u tom smislu
i realizam, ovog filma se manifestuje u direktnim i jezički bravuroznim aluzijama kao i u činjenici da se seksualno- i rodno-
identitetski zapleti prikazuju, ali ne komentarišu i ne analiziraju već se to prepušta publici, što ga čini neuporedivo
superiornijim i uzbudljivijim od „raspričanih“ filmova slične tematike, na primer od Kubrickove Lolite (1962).
Charles Vidor, Gilda (1946)

Slojevitost i enigmatičnost (hetero)seksualne tenzije odnosno privlačnosti, koja nam često govori mnogo toga o nama samima
što inače ne bismo voleli da osvestimo, je osnova ovog izuzetnog noir filma. Važan aspekt je i relativnost individualnog
identiteta, u ovom slučaju odnos ljubavi/mržnje glavnih junaka, koji omogućava uzajamno uspostavljanje i podržavanje
njihovih identiteta. Sâm noir žanr, u kojem su elementi narativa, osim ponekad zapleta, po pravilu predstavljeni neposredno i
jasno, je veoma pogodan za razmatranje konceptualnih i formalnih aspekata identiteta.

Irvin Kershner, The Eyes of Laura Mars (1978)

Sadizam „pogleda“ kao procesa i fenomena kulturno kodifikovanog vizuelnog identifikovanja je sjajno kritikovan spajanjem
fotografije i mode, čineći jednu od dve glavne teme ovog filma. Druga je tajnovitost ličnog identiteta (površno poznavanje
same/samog sebe) koja se manifestuje u činjenici da ljudi obično uništavaju i/ili bivaju uništeni onim što najviše vole.
Jean Jacques Beineix, Diva (1981)

Vešto balansirajući na ivici znalački stilizovanog kiča, ovaj film konceptualizuje i prikazuje složenost i kompozitni karakter
individualnog identiteta, a prvenstveno identiteta samog filma kao umetničkog dela i kulturnog artefakta. Diva je jedan od
najuticajnijih filmova u evropskoj kinematografiji osamdesetih i devedesetih godina.

John Boorman, The Emerald Forest (1985)

Društvena uslovljenost i krhkost ličnog identiteta u visokotehnološkoj civilizaciji sukobljene su u ovom filmu sa njegovim
psihičkim kvalitetima. Ključ filma su šamanističke prakse koje povezuju pojedinca sa prirodom i omogućavaju individuaciju iz
fizioloških i neverbalnih mentalnih procesa. One čine jednu od glavnih odrednica kreativnog delovanja koju savremena kultura
zanemaruje i potiskuje, insistirajući na pseudo-racionalnom odnosno pragmatičkom pristupu.
Joseph Ruben, The Stepfather (1987)

Duhovita kritika krutosti i besmislenosti kulturnih konvencija koje određuju okvire i kontrolišu načine fukncionisanja
društvenih institucija kao što je porodica, a time i uspostavljanje javnog, ali i ličnog identiteta njenih članova. Društvene
konvencije su u velikoj meri posledica patoloških svojstava većine, što svaka ideologija pažljivo maskira i istovremeno
instrumentalizuje, a ovaj film inteligentno iznosi na videlo u formi „disfunkcionalnog“ glavnog junaka. The Stepfather je film
strave u onoj meri i u onom smislu u kojem je to i društvo.

Kathryn Bigelow, The Hurt Locker (2008)

Osim što je za sada jedini ubedljiv film o iračkom ratu (iz perspektive okupatora), The Hurt Locker diskretno, ali snažno i
saosećajno tematizuje enigmatično bogatstvo i nepredvidljivost psihičkih odrednica identiteta. Opasnost i prostor između
života i smrti, u kojima slučaj, instinkt i intuicija igraju glavne uloge, određuju glavnog junaka. Koncepcijski se može porediti sa
filmom The Eyes of Laura Mars.
Mike van Diem, Character (Karakter) (1997)

Ovaj složen, inteligentno mišljen i elegantno formalizovan film neposredno prikazuje i razmatra neke od osnovnih komponenti
karatkera ličnosti: poreklo i dejsvto emocija, značaj i cenu društveno uslovljenih ambicija, nepredvidljivost i višeznačnost
intimnih odnosa i njihovih efekata i, što je verovatno najvažnije, relativnost individualnog identiteta koji zavisi od pozicije i
situacije iz koje se posmatra. Ispostavljajući surovog i okorelog oca kao mudrog i plemenitog, doslednu i skromnu majku kao
hirovitog despota, a njihovog vrednog i uspešnog sina kao ne preterano bistrog, Karakter efikasno koristi tezu u refrenu pesme
Sympathy for the Devil: Just as every cop is a criminal, And all the sinners saints.

Philip Davis, I.D. (1995)

Stereotipi, konzumerizam, površnost, rutina i oportunizam na kojima se temelji društveni identitet u kasnom kapitalizmu, i koji
ga čine ne samo veoma labilnim nego i krajnje etički dubioznim, duhovito su upotrebljeni u ovom filmu. Označavajući prestup i
energiju nasilja, koji omogućavaju glavnim junacima da se po prvi put zaista osete živim, kao u krajnjoj liniji samo još jedan od
kulturnih obrazaca, film prevazilazi standardnu i, po mom mišljenju veštačku, dilemu između nasleđa i sredine kao primarnih
identitetskih odrednica. Time takođe čini zanimljivu prethodnicu i uvod kompleksnijem filmu Davida Finchera, Fight Club
(1999).
Richard Fleischer, The Narrow Margin (1952)

Mnogo više nego identitetske igre njegovih protagonista, rediteljski postupak, narativni i vizuelni kvaliteti ovog kompaktnog i
efektnog noir b-filma su značajno odredili stilski identitet trilera, akcionog i kriminalističkog filma od pedesetih godina 20. veka
do danas. Idejom da je ličnost pojedinca određena neposrednim delovanjem, akcijom, onim što radi i postiže a ne onim što
govori ili o čemu razmišlja, uticao je na konceptualizaciju mnogih kasnijih značajnih filmova kao što je The French Connection
Williama Friedkina (1974).

Tomas Alfredson, Let the Right One In (Låt den rätte komma in) (2008)

Ovaj film bravurozno koristi identitet samog horor žanra i vampirske tradicije kao metafore zanosa, nevolja, uzbuđenja i čari
adolescencije. Adolescencija je identitetski veoma značajan period ljudskog života kojem likovne umetnosti i kultura, nastajući
prvenstveno u svetu odraslih, uglavnom ne pridaju pravi značaj već ga uglavnom eksploatišu, na primer u industriji proizvoda
za decu.
http://ussud.org/index.php?
option=com_content&view=article&id=237:evropski-identitet-
identitet-u-izgradnji-&catid=41:pisana-rije&Itemid=61
Evropski identitet, identitet u
izgradnji:

Autor: Saima Jusufović

Sigurno je, da evropski identitet, kao zajednička vrijednost, sastoji se iz razlicitih filozofskih i
kulturno-povijesnih elemenata, koji se naslanjaju na historijske korijene i neprekidno se dopunjavaju sa novim
elementima. To je identitet, kao i svaki drugi kolektivni identitet, koji pokušava proizvjesti jedinstvo različitosti.

Vrijednosti ovog identiteta su često izraženi kroz niz njegovih ciljeva i načela, kao sto su : mir, napredak,
demokratija, sloboda, jednakost, pravda, ljudska prava, socijalna kohezija, zaštite okoline, međukulturni
dijalog ...

Kolektivni identitet omogućava bilo kojem društvu da uspostavi potrebnu koheziju za zajednički život u
solidarnosti i uzajamne pomoći, bez potrebe za potiranjem različitosti među svojim članovima.

Sve ove vrijednosti predstavljaju dio univerzalnih vrijednosti na kojima teži cijelo čovječanstvo. Evropa stremi,
kroz svoj pristup Uniji, ostvariti te ambcijozne vrijednosti u životu svojih naroda. To je izazov, otud potreba za
angažovanje svih snaga i sredstava u izgradnji jakih evropskih identiteta, ljudskih/humanih i otvorenih.

Doprinos religija u izgradnji evropskog identiteta:

Religija ima sigurno važnu ulogu u ovoj velikom projektu izgradnje evropskog identiteta, barem iz dva razloga:

 Sve vrijednosti koje se mogu temeljiti u evropskom identitetu su vrijednosti koje u cijelosti proističu iz
religija; iako izraženi u različitim pristupima, one mogu biti obogaćujući i komplementarni faktor.
 Faktor duhovnosti je važan faktor, koji moze dati pozitivan poticaj za osnivanje vrijednosti identiteta
uopšte.

Postavlja se pitanje šta islam može doprinijeti na ovom polju  ?

Islam moze imati svoj doprinos u temelje evropskog identiteta kroz dva važna faktora:

 Sve veća prisutnost muslimana u većini evropskih zemalja, proizvela je da islam predstavlja drugu vjeru
u nekim zemljama. Vjera i vjerska kultura koju posjeduju muslimani Evrope moze biti element
zbližavanja.
 Povijesna iskustva jednog muslimana koji može kombinovati oboje i jedinstvo i raznolikosti, vraća Evropu
u vrijeme Andaluzije u zemljama istočne Evrope. Iskustvo koje je imalo svojih poteškoća, ali svakako i
svojih prednosti.

Koje su zajedničke odgovornosti za izgradnju evropskog identiteta?

Muslimani u Evropi imaju odgovornost u izgradnji evropskog identiteta. Odgovornost koja moze dati svoj plod,
jedino uz spremnost evropskog drustva, odnosno uz njegovo usklađivanje svih vještina i raznih energija, za
vrijednost zajedničke sudbine.

Odgovornost muslimana doprinosi evropskom identitetu kroz svoje korijene u tri već preuzete
obaveze:

 Zalaganje za postupno integrisanje njihovih običaja i vjerskih izraza u evropskom kontekstu. Oni
svjedoče da su za ovu obavezu, jer sve inicijative preduzete u gradnji mjesta u savršenoj integraciji u
urbanom krajoliku naših gradova, u obuci imama i stvaranju vjerskih okvira, govore u prilog toj činjenici.
 Opredjeljenje onoga koji vodi evropskog gradjana islamske vjeroispovijesti za sudjelovanje u društvu,
kroz svoje socijalne, kulturne i političke aktivnosti. Ovo su obaveze koje moraju biti ojačane i ohrabrene
posebno izmedju nasih mlađih narastaja.
 Zalaganje za interkulturalni i medjureligijski dijalog, gdje je neophodan konstantni razvoj. Inicijative u
ovom području su sve izražajnije; i sve veći broj udruzenja za dijalog sudjeluju na lokalnim, nacionalnim
i međunarodnim nivojima.

Usporedo s ovom odgovornoscu muslimana, tu je svakako odgovornost društva, koje moze stvoriti uslove da
muslimani daju veliki doprinos u izgradnji evropskog identiteta.

Odgovornost drustva na tom području, odgovara statusom državljana muslimansko evropske

komponente, stavljajući danas sljedeće zahtjeve:

 Povjerenje pruzeno muslimanima kao pozitivnim clanovima drustva, koji imaju svoje mjesto u društvu.
Takvo povjerenje ojacava opredjeljenje/obaveze, otklanja faktore getoizacije i marginalizacije i ohrabruje
i podstice ulaganje energije u zajednickim interesima.
 Rigorozna suzbijanja svih oblika rasizma, ksenofobije i islamofobije. Razlike i specifičnosti svake vjerske i
kulturne zajednice mogu biti element uzajamnog obogaćivanja, kao sto mogu biti u obratnom slucaju
faktori izolacije, ovisno o pristupu koji uslijedi kod onih koji se bave tim razlikama i specifičnostima.
 Nezainteresovano tretiranje vjerskog pitanja Islama u evropi, a prije svega na nivou vjerskog
predstavljanja muslimana. Evropska tradicija, vrlo odlikuje sekularizmom u odnosima izmedju drzave i
vjere, mora biti postivana kad se tice muslimana. Ukoliko muslimani djeluju u okviru zakona, oni moraju
biti slobodni i nezavisni u organizovanju, obuci vjerskih kadrova. Domaca ili strana politika ne smije u
tom pravcu ometati, vec moze promovisati samo nacela pravne jednakosti izmedju razlicitih vjera.
Politike, nekih evropskih zemalja žele povezati vjerske poslove muslimana u Evropi sa pojedinim
muslimanskim zemaljama, otkrivajući islam kao stranu religiju, koja nema prava kao i sve druge religije
u Evropi.

Prisutnost muslimana u Evropi je šansa za izgradnju bogatog evropskog identiteta na kulturnoj i vjerskoj bastini,
sto daje tom identitetu globalnu dimenziju.

Doista, identitet ujedinjene Evrope je veliki posao koji treba sve snage i potencijale. U ovoj eri globalizacije koja
prožima i obilježava naše doba, moramo raditi na tome da dajemo covjeku nadu i ujedno mu garantujemo mir i
solidarnost.

Potrebno je da insistiramo na sadasnjosti i da planiramo budućnost.

Muslimani su šansa za evropu. Sansa na kojoj evropa može pokazati da su sve one deklarativne vrijednosti koje
je krase, zaista utkane u temelj i suštinu njenog društva.

http://forum.krstarica.com/archive/index.php/t-316285.html
Koji su vam omiljeni filmovi ovog zanra mada taj zanr kao zanr i ne postoji vec sam ga ja tako nazvao
jer obozavam psihologiju i filmove pa volim kad ih vidim zajedno.

Evo da objasnim ocemu se radi i na sta mislim:

Kada kazem psiho trileri ili psiho drama ne mislim na neki film koji je napet do kraja i ima
raznorazne obrte i ljudi se znoje dok ih gledaju i bivaju veoma uzbudjeni nego mislim na
sasvim drugacije filmove - na filmove u kojima se obradjuje neka tematika iz psihologije ili
pak psihijatrije.To je za mene pravi "psiho" film.

Inace kada se kaze psiho trileri odmah svi pomisle na neku akciju neku napetost iscekivanje
obrt radnje,neverovatni kraj i slicno.E ja ne mislim na te filmove pa ih nemojte navoditi
molim vas jer takvi filmovi mogu da budu i trileri i drame pa i akcije a da ne dodiruju tematiku
psihologije.Tipican primer je odlican film "psiho triler" Un ussual suspect ali on nazalost nema veze
sa psihologijom vise ima veze sa kriminalistikom.Znaci ne navodite takve filmove.

Da bih vam objasnio malo bolje sta su za mene Psiho Filmovi navescu nazive filmova i
objasnicu koju granu psihologije obradjuju u njima.

Ove filmove bih podelio u nekoliko podvrsta

1- Filmovi sa poremecenim ubicama koji ubijaju jer su asocijalni,i manijakalni i nemaju osecanja i grizu savesti ubijaju iz
uzivanja
Primer Noc vestica,

2-Filmovi sa poremecenim ubicama koji ubijaju,manijakalni su ali ubijaju samo iz nekog cilja
Primer Americki psiho 2

2a.Filmovi sa poremecenim ubicama koji ubijaju a znaju da ubijaju i zele da prestanu,znaju da je to lose,ali ipak
nemaju snagu da prestanu,to je jace od njih,traze pomoc
Primeri - Najbolji primer za ovo je Americki psiho - lik ubija i zna da ubija,i zeli da prestane (cak se uzdrzao da
ne ubije svoju sekretaricu),znaci da ipak ima malu kontrolu ali ne uvek.Na kraju filma opterecuje ga cinjenica
da ne moze da prestane da ubija on se jadan cak i zali ali mu ne veruju da je on ubica.....

2-filmovi sa poremecenim ubicama koji ubijaju a da i ne znaju da ubijaju (obicno ne znamo ni mi

pa saznamo na kraju filma pa tek onda nam ima sve smisla) - primer - Secret Window-Tajni prozor sa Dzoni Depom

3-Filmovi u kojima glavni junak ima dvostruu ili visestruku licnost licnost
Primeri - Gde cete bolji primer od filma Identitet-lik ima sedmostruku licnost.Hickokov Psiho-lik ima dvostruku
licnost-svoju i licnost svoje majke koja je umrla.Nas film Davitelj protiv davitelja isto kao i Psiho.Zatim Fight club-lik
ima licnost Edvarda Nortona i licnost Bred Pita.Secret Window-Tajni prozor sa Dzoni Depom-lik ima dve licnosti
svoju i licnost nekog svog izmisljenog fana knjige

4-Filmovi u kojima glavni junak je lud i ima paranoju ili teoriju zavere(koja naravno prelazi u bolest)
Primeri-Bug ili Buba sa Esli Dzad-jedan lik ima paranoju i svuda po svom telu vidi bube a nema ih,pa povredjuje svoje telo
da bi se "ocistio"

5-Filmovi koji obradjuju socijalnu psihologiju i odnose ljudi

6-Filmovi koji obradjuju vojnu psihologiju Radnja opisuje psihologiju coveka i njegovu psihu koja je usled ratova i
slicnih stvari poremecena malo pa sad glavni junak ima neke "vizije" ili cuje neke glasove a ustvari poceo je da ludi
i da ulazi u sizofreniju zbog velike traume koju obicno vuce iz rata

7-Filmovi koji obradjuju Kognitivnu psihologiju - Glavni junaci su ili geniji ili autisticni ili imaju neke kognitivne sposobnosti
koje ostali ljudi nemaju (telepatija,telekineza,prekognicija,predestinacija predskazanja itd) ili imaju neki dar za nauku
racunanje a ovamo su ludi po malo
i imaju halucinacije i slicno.
Primeri - A beautiful mind,Memento-(obradjuje tematika kratkorocnog pamcenja),Rain man,

8-Filmovi koji obradjuju bihejvioralnu psihologiju (tj ponasanje ljudi u odredjenim situacijama)
Ovde spada delikvencija,nasilje nervoza u odredjenim situacijama i slicno...
Primeri - Paklena pomarandza(obradjuje delikventno ponasanje,jos se u filmu pojavljuju psiholozi da ga
proucavaju he he uzivao sam,zatim fudbalski film Huligani i slicni koji prikazuju delikventno ponasanje
ljudi.Das Expeiment-nemacki film,ovo nam pustali da gledamo na faksu iz predmeta Psihologija licnosti
House of nine(usled nagona za prezivljavanjem likovi iz filma pocinju da se ubijaju kako bi oni jedini preziveli i
osigurali svoju egzistenciju-Id pobedjuje superego tj moral),Control - neki ubica uzima lek koji mu smanjuje agresivnost i on
postaje drgacija tj bolja licnost(slicno kao paklena pomorandza) ali na kraju saznaje valjda da je uzimao plaacebo i psiholozi
donose zakljucaj da se agresivno ponasanje moze suzbiti psihom a ne lekovima,tako nesto

9-Filmovi koji obradjuju tematiku izivljavanja glavne licnosti nad drugima

Primeri Hostel 1 i Hostel 2 (ovi su po meni najgrdji i najtezi za gledanje)

10-Filmovi koji obradjuju tematiku poremecaja nagona

a)Za hranom - Hanibal serija filmova.....
b)Za sexom - Secretary(devojka ne moze da dozivi orgazam dok je neko ne udara-mazohista je)
c)za zivotom - Happening - Dogadjaj(ljudi gube nagon za zivotom i pocinju da se ubijaju)

11 Filmovi u kojima su glavni likovi opsednuti necim

a) opsednutost brojevima Primer film Number 23 sa Dzim Kerijem-lik je opsednut brojem 23 i svuda vidi 23-cipele
olovke kad pogleda u sat ono je 23:23 i misli da to sve ima neko specijalni znacenje a ustvari je lud.itd
b) opsednutost religijom ili bolje reci okultizmom.Primer Deveta kapija sa Dzoni Depom u kojem su svi likovi opsednuti
nekom knjigom sa kojom moze da se prizove sam djavo.
c) opsednutost

12 Filmovi u kojima glavni likovi misle da izvode naucno-fantasticne stvari ili parapsiholoske stvari
putovanje kroz vreme,menjanje sudbine usporavanje vremena (,a ustvari imaju sizofreniju,psihozu itd)
Primeri Efekat leptira,Donnie Darko(komentar-Ovo je najjjjjjjaci film svih vremena.Samo jedan covek postoji koji ga je razumeo
potpuno-Ricard Keli)

Ima jos mnogo ovakvih filmova i mozda jos nekoliko podzanrova "Psiho filma" ali me mrzi vise da pisem,tako da ostalo je na
vama,pisite koji ste film
gledali a da je slican ovim nabrojanim filmovima jer sam veliki fan ovakvih filmova,skupljam ih i svaki film u proseku odgledam
po 20 puta,i
nikad mi ne dosade (verovatno zato sto i ne gledam film kao film,glumce specijalne efekte i slicno nego mi je bitno da proucim
samo temu iz psihologije
koju proucavaju,moze se ceo film desavati samo u 2 prostorje sa 5 nekih nepoznatih glumaca ali ako film obradjuje meni neku
zanimljivu temu iz
psihologije\psihijatrije,to je za mene odlican film.To vam je priblizno slicno kao da izvodite neki psiholoski eksperiment i
gledate rezultate
tj ponasanje ljudi,mada opet oni na filmu to malo preuvelicaju i prebukiraju da bi bilo zanimljivo za gledanje,mozda je sa ugla
nekog doktora psihologije
to sve smesno i anaterski uradjeno ali ok.

Posebno apelujem na sve psihologe i studente psihologije da se prikljuce temi i da sa svog strucnog aspekta podele svoje
strucno misljenje o ovakvim
filmovima!!!

http://www.bos.rs/cepit/evolucija/html/7/identitet.htm

IDENTITET
Nenad Golčevski,
Centar za proučavanje informacionih tehnologija Beogradske otvorene škole

Persona + e.....................................................................................................................................................
Panta rei...........................................................................................................................................................
Quo vadis.........................................................................................................................................................

Odluka o tome kojim ćete terminom označiti neku pojavu, sama po sebi govori mnogo o
tome na koji način ćete je tretirati, koje njene aspekte naglasiti i koji vid njenih manifestacija
staviti u fokus svog proučavanja. Individua kao psihološki subjekt, verovatno je centralni
fenomen celokupne psihološke nauke i zato ne čudi činjenica da postoji bar tuce termina
kojima ga je moguće označiti. Ovi termini potiču iz različitih psiholoških škola i pristupa, a
polja njihovih značenja nikada se ne preklapaju u potpunosti. U sajberpsihologiji se
individualna organizacija nosioca psihološkog postojanja i delovanja, po pravilu označava
terminom identitet. S obzirom da se ovom rečju ne može označiti sam subjekt kao nosilac ove
organizacije, kao neka vrsta pomoćnih oznaka, ili pak u specifičnom kontekstu, javljaju se još termini self i ličnost ili,
neutralni termini kao što su osoba, odnosno individua. Ipak, kada se govori ili piše o ovoj temi, ona se po pravilu
označava kao "problem identiteta". Ovaj termin nosi sa sobom masu konotacija, a većina njih tiče se nekih važnih
aspekata i specifičnosti proučavanja individue kao psihološkog subjekta u sajberprostoru. Krenimo redom.

Persona e

U psihološkim i radovima iz srodnih oblasti, termin identitet, dobio je dimenziju značenja koja je upravo suprotna
njegovom latinskom korenu i onome što je on originalno podrazumevao. Naime, u rečnicima se može naći da
identitet označava "svojstvo neke veličine da - unatoč svojim promjenama i promjenama situacije u kojima učestvuje
nalazeći se u odnosima s različitim drugim veličinama - ostaje jednaka sama sebi", odnosno da identitet ličnosti
podrazumeva "istovetnost lica koja se utvrđuje na osnovi oznaka koje ga karakteriziraju kao posebnost i izdvajaju od
ostalih ljudi" (Bosanac M., Mandić O., Petković S.,1977). Uprkos tome, kao psihološki konstrukt, on implicira
višestrukost identiteta jedne ličnosti. Tako se govori o polnom, nacionalnom, klasnom i brojnim drugim vrstama
identiteta, pri čemu je svaku jedinku moguće opisati u odnosu na svaku od tih kategorija identiteta i to manje ili više
nezavisno jednu od druge.

Koncept identiteta vezuje se takođe i za način na koji se osoba predstavlja svojoj okolini, pri čemu je ovde akcenat na
onim aspektima identiteta koje ona u određenom okruženju otkriva, odaje ili naglašava, što je od velikog uticaja na to
kakvu će sliku o identitetu date individue stvoriti ljudi sa kojima je ona u interakciji. U tom smislu ovaj pojam ima
snažnu socio-psihološku konotaciju što ga povezuje sa teorijom uloga i mnogim pojmovima i teorijama iz oblasti
socijalne percepcije.

Problemi međusobnog usklađivanja i zajedničkog delovanja ovih različitih psiholoških i socio-psiholoških

manifestacija fizički nedeljive jedinke, pitanja o faktorima koji takvo jedinstveno funkcionisanje omogućuju, kao i
dilema oko njene suštinske celovitosti odnosno podeljenosti, nužno se u sajberpsihologiji postavljaju sa radikalno
drugačijih osnova nego što je to slučaj u tradicionalnim psihološkim disciplinama. Ovo je, pre svega, posledica nekih
specifičnih psiholoških odlika sajberprostora: značajnog ograničenja mogućnosti čulnog (posebno vizuelnog)
kontakta i njoj sledstvena anonimnost osoba u komunikaciji, ogromnog broja interakcija među potpunim strancima,
mogućnosti da se replika ili odgovor vremenski odlože bez pobuđivanja sumnje kod sagovornika i konačno, možda
najvažnije, odsustva osnovnog unificirajućeg faktora celovitosti jedinke - njenog fizičkog, materijalnog tela. Kao
rezultat složaja i zajedničkog delovanja ovih i nekih ovde nepomenutih uslova, u sajberprostoru ne samo da postoji
mogućnost da osoba stvori nekoliko različitih i međusobno nezavisnih identiteta, već takva mogućnost postaje u
njemu uobičajena pojava, nešto što se podrazumeva i očekuje, a u nekim njegovim domenima čak i zahteva. Ti
"novokomponovani", virtuelni identiteti nisu uvek, naravno, u potpunosti definisani. To nisu paralelne ličnosti koje
sajbernauti stvaraju, naizmenično, po želji ili potrebi, aktivirajući neku od njih. Mada ima i takvih slučajeva,
modaliteti u kojima se ovaj fenomen multipliciranja identiteta jedne iste osobe javlja, veoma su raznoliki i tiču se
bogatstva mogućnosti koje u ovom smislu sajberprostor nudi, koliko i odlika same osobe koja ih stvara. Tako,
različite oblasti sajberprostora i različiti načini boravka i delovanja u njemu, omogućuju i izazivaju, po stepenu,
intenzitetu i obliku, različite vrste ove svojevrsne hiperprodukcije identiteta.

Lažno predstavljanje i kreiranje imaginarnih ličnosti samo je najočiglednije u tom nizu. Ponekad se ono svodi na
sporadično i minimalno menjanje nekih svojih fizičkih osobina ili karakteristika ličnosti. Od fenomena ove vrste
najpoznatiji i najeksponiraniji svakako je >promena pola<, odnosno tendencija, prisutna i kod žena i kod muškaraca,
da se tokom boravka u sajberprostoru izdaju za osobu suprotnog pola.

Česti su takođe slučajevi da se osoba u sajbersvetu predstavlja i ponaša na način upravo suprotan onom koji je
karakteriše u realnom životu. Ovo se obično smatra za neku vrstu "acting out-a", ali se ne previđa ni mogućnost da se
na ovaj način neki intrapsihički konflikti prorađuju na razvojno koristan način.

Postoje, konačno, i oni, krajnje bezazleni oblici ovog fenomena, kao što je selektivno prikazivanje onih svojih odlika
koje su relevantne za sadržaj ili temu koji okuplja virtuelnu zajednicu u kojoj se komunikacija odvija.

No, bez obzira na ove razlike, od kojih svaka predstavlja posebnu temu i poseban istraživački problem, kao bazičan
zaključak ostaje nam činjenica da između "on-line" i "of-line" identiteta jedne iste osobe postoji značajna
diskrepanca, te da sajberprostor sa svojim specifičnostima, izaziva kod njegovih posetilaca neku vrstu fragmentacije
ličnosti, stvaranje većeg broja labavo utemeljenih, za određenu svrhu specijalizovanih, za određenu nameru i
kratkotrajnu upotrebu oformljenih identiteta, čiju realnost i značenje, te povratni uticaj koji ovi imaju na ličnost koja
ih kreira, tek treba ispitati.

Panta rei

Identitet kao psihološki konstrukt, oponira navedenim rečničkim definicijama ovog termina u još jednom važnom
aspektu - promenljivosti. Naime, kada u psihologiji govorimo o identitetu, svakako pod njime ne podrazumevamo
nešto statično, nepromenjivo, nešto što "unatoč svojim promjenama i promjenama situacije u kojima učestvuje...
ostaje jednaka sama sebi" (Bosanac M., Mandić O., Petković S.,1977). Naprotiv, identitet bilo koje vrste se, pre
svega, razvija i gradi, i u tom smislu on je podložan promenama u vremenu, ali i u prostoru, s obzirom da okruženja
različite vrste zahtevaju različite načine samo-predstavljanja i samo-opažanja.

Sajberprostor je, pak, okruženje koje pruža do nedavno nezamislive mogućnosti za ispitivanja i preispitivanja
sopstvenog identiteta, između ostalog i kroz maločas opisano stvaranje i isprobavanje njegovih različitih oblika i
naročito, efekata koje takvi alternativni identiteti imaju, kako na intrapsihičkom planu tako i u "socijalnom ogledalu".
U ovom značenju, sajberprostor se često naziva "laboratorijom identiteta" ili, kako to sumira Sherry Turkle,
verovatno najcitiraniji autor u ovoj oblasti, "Internet je postao važna socijalna laboratorija za eksperimentisanje sa
konstruisanjem i rekonstruisanjem selfa koje je karakteristično za postmodernu egzistenciju".

Sa druge strane, omogućujući pristup moru informacija i posrednu ili neposrednu komunikaciju sa ogromnim brojem
ljudi, sajberprostor predstavlja neku vrstu pojačivača uticaja koje socijalni faktori imaju na identitet osobe. U njemu
vaši stavovi, uverenja, ciljevi, vaša celokupna životna filozofija, dakle mnogo od onoga na čemu vaš identitet i
počiva, neprekidno biva relativizovano, izloženo drugačijem gledištu, izazvano i oponirano.

Kao zajednički imenitelj upravo opisanih odlika sajberprostora mogla bi se označiti činjenica da on omogućava
ubrzano sticanje velike količine raznovrsnih životnih iskustava, što ne može biti bez odjeka na psihološke aspekta
identiteta osobe koja kroz takvu vrstu "instant" spoznaje prolazi. Piaget se svojevremeno, doduše u znatno drugačijem
kontekstu, nije posebno pohvalno izrazio o mogućnosti ubrzanja ljudskog razvoja. Pitanje vrste i oblika uticaja o
kojima je ovde reč, nameće se, u tom smislu, kao suštinsko.

 
Quo vadis

Sajberprostor, dakle, nudi ljudima mogućnost da budu šta god požele. Lični identitet postaje sopstvena kreacija, a
svaki sajbernaut slobodni umetnik. Ili...

U psihološkom smislu identitet podrazumeva, u većoj meri nego konstrukti slične vrste, znatan udeo kognicije, dakle
svesnog odlučivanja u njegovom kreiranju. U sajberprostoru taj udeo se mnogostruko uvećava, s obzirom da drugi
znaju o vama samo ono što im vi sami saopštite.

Naivno bi, međutim, bilo pretpostaviti da ova činjenica anulira dejstvo one vrste unutrašnjih i spoljašnjih
determinanti ponašanja i postojanja, na kojima su zasnovane psihoanalitička, bihejvioristička i druge psihološke
paradigme. Rešenje koje se stoga nameće bilo bi posmatrati identitet, ili pak, identitete koje individua kreira u
sajberprostoru, slično kao i onaj koji poseduje u realnosti, kao proizvode složene interakcije crta, i sklopa ličnosti,
njene unutrašnje dinamike i ekonomije, kulturnog nasleđa iz koga potiče i genetičkog materijala koji je rođenjem
nasledila, uslova u kojima se razvijala, sredine u kojoj sada živi, te situacionih faktora koji na nju trenutno deluju.
Proučavanja sajberprostora zasnovana na ovako postavljenom problemu donela bi nam, siguran sam, pregršt
informacija, ali i starih, dobro poznatih aporija uz možda poneku novu dimenziju njihove nerešivosti.

Da ne bude zabune, sajberprostor ne isključuje motive i skrivene želje, ulazne i izlazne draži, individualne razlike i
kategorije, strukture i faze. No, on isto tako ne dozvoljava da se na psihološke fenomene koji se u njemu odigravaju,
prosto transponuju naučna oruđa, već pomalo zastarela i pohabana čak i u svetu iz kog potiču. Prividni haos
sajberprostora, nastanjenog labavim, iscepkanim, fluidnim i bestelesnim identitetima, moguće je stoga pretvoriti u,
smislenim konceptima i tehnikama, osmišljeno i promišljeno polje proučavanja i saznanja. Te koncepte i te tehnike
neophodno je, međutim, prethodno prilagoditi uslovima koji vladaju u sajberprostoru, jer bez uvida i razumevanja
pozicije sa koje započinjemo svoju saznajnu potragu, jedino što ćemo postići, je da ljude koji se u sajberprostor
otiskuju u potrazi za slobodom od stvarnosti, istine, odgovornosti... oslobodimo i te, virtuelne ili realne, subjektivne
ili objektivne, slobode.