Decak srednjeg rasta je izronio iz drvca sume.

Kosa mu je bila braon, a lice mu je bilo blagih crta, sa malo pegama ispod plavih ociju, koje se nisu ni primecivale iz daljine. Decak nije mogao da ima vise od 16-17 godina.Raven o vrlo zadovoljan. Vracao se je iz Anholma sa pijace i zaradio je lepu sumu. Isao je svojom omiljenom precicom preko sume koja se je protezala od Kern durma, zitnice Anholma, pa sve do njegovog sela Gern'kuna. Bilo je predvece. Celo jutro je prodavao na pijacu Anholma i toliko mu je islo da se sada vraca kuci bez icega osim zlatnika.Magarca ja ostavio kod porodicnog prijatelja koji se je nalazio u gradu. Dan mu je bio ispunjen. Sada dok je isao sumom disao je punim plucima. Vazduh je bio pun vlage i to mu se je veoma svidjalo. Celu sumu je dobro poznavao kao sto poznaje svoje dvoriste i nije se plasio divljih zivotinja, jer ih nije bilo. Barem niko nije nikada naleteo na njih. Tamo kilometar prema njegovoj proceni lezalo je malo selo Gern'kun. I ako se nije razlikovalo od mnogih drugih sela sirom Vantermunije, Ravenu je to bilo prosto najlepse mesto za zivot. Selo je prosto sraslo sa okolinom, ljudi u njemu su zivelu u harmoniji sa prirodom. Uzimali su koliko im treba i uvek su pazili sta uzimaju i kada uzimaju, kako bi imali i za ubuduce. Ostalo mu je jos otprilike kilometar do sela. Pogledao je ka nebu i video je da se je vec smracilo, pa je zbog toga suma postala mracnija, ali to njega nije brinulo, jer se je odlicno snalazio u njoj. Jos nekoliko stotina metra. Mogao je da nasluti buku sa seoskog trga, ali ono sto je cuo nije bila zivahna galama dece i zena sa trga, vec njihovi krici, krici uzasa i straha. Kako se je priblizavao u nozdravama je poceo da oseca smrad paljevine i da vidi iz daljine vatru. Poceo je da trci medju drvecem i nekoliko trenutaka kasnije na proplanku koji se je izdizao iznad sela ugledao je uzasan prizor. Selo je gorelo. To nije bila nenamerno izazvana vatra, vec su je palili kako se cinilo ljudi. Gern'kun je bio napadnut. Svuda po selu trcali su vojnici sa isukanim macevima, sekirama i buzdovanima. Naspram vatre izgledali su kao utvare, a i slicno su se i kretale. Sisao je sa proplanka ponovo u sumu. Um mu je brzo radio. Njegovom ocu Tiesenu je sigurno trebala pomoc. Mozda su ga uhvatili i kucu spalili. Mora da se probije do svoje kuce. Posto bi mu trebalo dugo vremena da zaobilazi kako bi dosao do kuce, brzo je odlucio da krene kroz selo i ako mozda ne bi stigao tamo nepovredjen. Sklonio se je na istocni obod sela, jer je tamo smatrao da ima najmanje napadaca. Onda je izasao iz sume i preskocio malu drvenu ogradu, koja je

sluzila za odbranu od divljih zivotinja, a nije nista znacila napadacima. Provalcio se je iz dvorista u dvoriste kuca koja su bila u plamenu. Susretao je ljude koji su pomahnitalo bezali na sve strane, ali je ubrzo uvideo da ako zalazi medju uplasene ljude koje prave buku, to je vise privlacilo napadace nego kada bi se kretao sam. Zbog toga se je klonio sto dalje od ulica i preskakao je razne ograde upadajuci u tudja dvorista. Vrlo je sporo napredovao, delom zbog pozara koji je buktao na sve strane, delom zbog napadaca koji su pravili racije po kucama. Rado bi pomogao svim zenama sa decom koja su bila silom odvodjena u nepoznatom pravcu, ali se je vise plasio za sudbinu svog starog oca, a i nesto ga je plasillo i dovodilo do uzasa kada bi se nasao u blizini nekog vojnika. Trebalo mu je oko pola sata da stigne do seoskog trga. Gledajuci ga sa strane Ravenu se je slamalo srce da vidi inace prelepi trg u plamenu. U centru je fontana presusila i bila je zdrogbljena, a drvo koje je bilo severno u odnosu na fontanu bilo je prosto progutano plamenima. Tako dok ga je gledao Ravenu su prosla vizija svog najranijeg detinjstva, koje je za jednu noc bilo sruseno. Ali morao je nastaviti dalje, morao je spasiti svog oca. Znao je da se nalazi blizu centra sela. A njegova kuca se je nalazila skroz na severu od trga. Nije mogao da zaobidje trg, koji je bio krcat zarobljenim narodom i vojnicima, zbog seoskih zgrada koji su bili u plamenu. Nije mogao dugo da razmislja, pa je na brzaka odlucio da mora krenuti nekom sporednom ulicicom. Oduzece mu nesto vise vremena, ali barem nece biti zarobljen. Krenuvsi, Raven se je ispred kapije svog imanja nasao 15 minuta kasnije. Metalna vrata su prosto bila razvaljena i samo polegla sa strane. Kuca je buktala u plamenu i jedva da se je drzala na temenu. Uzasnut potrcao je koliko ga noge nose prema ulazu, ali je usporio kada je video starijeg coveka koji je bio naslonjen na bunar. Covek je bio u ranim cetrdesetim godinama. Bio je jedva nesto visi od Ravena, sa identicnim crnom odorom istoj kao i kod Ravena. U stomaku je imao dve zabodene strele, a u rukama je drzao veliki mac. Covek je jos uvek bio ziv. -Oce!-Raven je uzviknuo. Tiesen je podignuo glavu kao odziv. Na glavi je imao crnu kapu. Oko njega su lezali tri lesa neprijatelja. -Ravene...-kaza Tiesen tesko.-budalasti decace kako si mogao biti tako glup. Moras pobeci, Meroni ce osetiti prazninu u svojim redovima... -Dosao sam da te spasim oce. Svi u selu su zarobljeni ili pali. Ja...

-Ne!-podize glas Tiesen, pa potom ponovo napuni vazduh plucima.-Moras pobeci, moras se spasiti, moras preziveti i ispricati sta se ovde desilo. Uzmi mac Ravene, uzmi mac i idi! -Ne, necu Oce. Necu te ostaviti.-rece Raven jecajuci. Potom obrisa suze garavim rukavom. -Moras, uzmi mac Ravene, on je kljuc spasenja...svih nas.-procedi Tiesen, i potom njegov pogled odluta u vecnost. Raven je prodrmao oca, dozivao ga je i plakao nad njime. Bio je slomljen, kako spolja tako i iznutra. Njegovo detinjstvo se je zavrsilo i mozda prerano je usao u svet odraslih. Mora pobeci odatle, mora se spasiti i ispuniti ocevu zelju. Odjednom Raven je cuo neko siktanje i video je u punom ratnom opremom vojnika. Imao je oklop crn kao mrak, sa zasiljenim krajevima. Kaciga mu je bila u obliku azdajine glave i izgledala je kao azdajina glave sa crnim zubima i svetlecim crvenim ocima. Jos jednom je zastiktao i onda je pojurio ka Ravenu, masuci ogromnom sekirom. Raven je instiktivno uzeo mac iz oceve mrtve ruke. Mac i ako je bio masivan Ravenovim rukama je bio iznenadjujuce lak. Napadac je vec zamahnuo i cinilo se je da ce Ravenova glava uskoro pasti pod udarcem, ali odjednom mac je sam od sebe poleteo ka sekiri protivnika i Raven je dobio novu snagu. Napad je bio blokiran, ali je potom ponovo pomahnitalo napao sa druge strane. Raven je ponovo jos jednim spektakularnim pokretom sprecio udarac, a potom je mac ustremio ka protivnikovoj glavi. Cuo se je udarac metala o metal i napadacev slem je pao na crnu zemlju. Lice napadaca je prestravilo Ravena. Bilo je u oziljcima, belo, a tamo gde su trebale da budu oci svetle su dve skerletno crvene kugle. Napadac je siktao zbog toga sto je imao kompletno pokvarene crne zube. Onda je lice napravilo ljutu grimasu i prosiktalo nerazumno, ponovo sa sekirom koja je letila ka Ravenu. -Isah Vrian.-prosaputao je glas u Ravenovoj glavi. -Isah Vrian.-iznenada progovori Raven nesvesno blokirajuci sekiru, a zatim je secivom broburazio stomak Meronu. Meroni, da tako se zovu, sablasna bica severa. Ponovo je osetio umori, a u isto vreme i srecu zbog svog prvog trijumfa. Onda se je ponovo okrenuo ocu i u bradi se je pomolio, potom zaklopio oceve oci koje su i dalje gledale u vecnost. Raven je zatim uzeo minut vremena i u sebi se je pomolio za dobro putovanje oceve duse. -Erian me nian- ponovo je rekao glas u Ravenovoj glavi, a Raven je kao hipnotisan pratio.

-Erian me nian-rekao je ocu. Potom je ponovo ustao i shvatio je da se je previse zadrzao. Mogao je vec cuti udaljene krike i siktanja Merona. Nije mogao da se vrati istim putem kojim je dosao, morace da ide na sever, dalje u sumu. Krici su se priblizavali, a Raven je uzeo opasac koji je bio oko Tiesenovog pojasa i stavio je mac u futrolu, a zatim je tako drzeci opasac sa macem u rukama potrcao iza kuce, koja je vec pocela da propada. Krici su bili sve blizi. Popeo se je preko netaknutog severnog zida, bas kada su krici poceli da se cuju u dvoristu. Suma sa je pred njega pruzala mracnija nego ikad. Utrcao je u nju bez oklevanja i trcao koliko ga noge nose. Mesec kao da mu je odmagao bio je visok i pun. Zbog toga Mogao je jasno da vidi ispred sebe, ali je takodje mogao da bude lako uocen sa daljine, a da to ne zna. Krici su bili sve dalje i dalje, ali su se jasno culi. Prosao je cas, mozda dva prema proceni Ravena od kada je pobegao. On nije zastajao niti se osvrtao. Sa severa je ponovo poceo da se spusta na jug, ali zaobilazeci selo u sirokom luku. Plasila ga je najvise pomisao da bude progonjen, ali nije cuo ni glasa od potere, a i da je cuo verovatno bi do sada bio napadntu. Fizicki iscrpljen i sa malo iskustva u borbi, verovatno bi bio lako uhvacen. Proslo je mozda dva do tri sata od bega kada se je konacno zaustavio.Bio je veoma gladan i umoran. Nalazio se je jedno dvadesetak kilometara od Anholma. Zeleo je da sto pre stigne do tog grada kako bi objasnio i upozorio grad na napad, ali jednostavno nije vise imao snage. Imao je bolove u udovima i u stomaku. Od jela nije imao nista, a ne bi ni mogao da ulovi nista, jer je bio mrak i nije imao luk i strelu. Bilo bi dobro kada bi imao patuljacke pistolje na raspolaganju, ali to bi napravilo strasnu buku. Njemu je trebalo najskrovitije mesto gde ce spavati i gde nece biti vidjen. Slabije je poznavao taj predeo. Hteo je da bude sto dalje od sela i zato je krenuo zapadno. Iznenadio se je kada je dospeo na put. Bio je previse otkriven pomislio je. Ucinilo mu se je da je cuo siktaj i zato se je ponovo vratio u sumu. Konacno je nasao jednu jarugu, koja je bila niti previse pod zemljom, ali i previse nije otkrivala. Bila je pokrivena liscem sto je cinilo da tlo bude mekano. Stavio je opasac sa macem pod glavu, sklupcao se je i u suzama zaspao. -Sehalem me seniah-prosaptao mu je glas u glavi. Lose je spavao. Sanjao je nemirne snove, u glavi su mu prolazile razne slike. Vecina su bile vezane za njegovo detinjstvo, gde bi se igrao u selu, a onda

kada se je osecao najsrecnije slika bi se rastopila i pretvorila bi se u u pakao. Plameni bi se pojavili i umarsirali bi Menori koji bi ubili njegove najmilije, a bas kada su trebali da ubiju njega, onda bi se on iznenada probudio i shvatio da se je vec to desilo, a da je on i dalje ziv...za sada. Ovo se je desavalo celu noc. Kada je san poceo da se ponavlja, kada je poceo ponovo lepo da sanja iznenada je poceo da se budi. Neko ga je tresao. Kako se je Ravenu povracala svest poceo je da se oseca uplasenim. Bojao se je da otvori oci, jer ga je plasilo to sto je mogao da vidi. -Budi se, znamo da ne spavas.-iznenada se je cuo hrapav glas, ali ipak ljudski. U pozadini se je potom cuo smeh. Raven je zatim otvorio oci i dok mu se je vid vracao u normalu, mogao je da razazna siulete ratnika, Vantermunskih vojnika! -Ah, probudila si nam se lepotice. Bezbedan si! Mi smo vojnici 2. armije, 4te legije Venhela. Ja sam Fielanih . A ti si?- rekao je covek koji je bio iznad Ravena. Glas mozda je bio ljudski, ali je to u stvari bio vilovnjak. Par dugih usiju su mu strcali iznad zlatno-zelene kose, imao je nekakav stav koji niti je bio usiljen niti neprijatesljski. Njegove bistro plave oci su gledale u Ravena, ali se je Ravenu cinilo kao da vide kroz njegov um. Nikada pre nije video vilovnjaka ispred sebe, niti je imao neka posla s' njima. -Ja sam Raven, sin Tiesenov.-rekao je Raven sramezljivo-upalsenim glasem. -Dobro Ravene. Ne znas koliko si ti velike srece. Ali idemo, necemo gubiti vreme ovde, jer mozemo biti posmatrani, a da to i nismo svesni. Uzgred, lepo si se sakrio ne bi te ni primetili da nismo cule tvoje krike pre nekih pola sata. Probudio bi i azdaju iz najdublje pecine. Hajde sada moramo da dugo pesacimo.- dodao je na kraju, vedro. Raven je bio zaprepascen. Mogao je biti lako uhvacen, ali kako je moguce, da Meroni nisu culi krike, ako su zaista bili tako veliki? Raven je bio sav ukocen kada je stao na nogama. Bolela su ga noge, ali verovatno ne toliko, koliko su mogle da ga bole da je bio na otvorenom. Raven je zatim uzeo opasac sa macem i pogledao u Fienliha. -U redu je, uzmi mac, mozda ce ti trebati, niko nije bezbedan. Previse smo se zadrzali, sada moramo pohitati u kamp.- rekao je, a zatim dao znak i potrcao dalje kroz sumu. Raven i jos trojica su ga pratili. Probijali su se kroz drvece sto su brze mogli. Jutro je bilo maglovito, tako da je suma bila malo

sablasna. Raven nije bas znao u kom pravcu su se kretali, ali kako je osetio posle nekih pola sata miris paljevine, predpostavljao je da su se priblizili njegovom selu. Nije se usudjivao da pita, vec je bez govora pratio Fielaniha. Verovatno je vec bilo podne kada se je magla povukla, tako da su suncevi zraci kroz sumu probijali, bez vecih poteskoca. Kretali su se vec nekih 3 sata, kada je Fielanih konacno stao i dao im znak da stanu. Tada su se probili kroz gusto zbunje. Sa strane je mozda izgledalo gusto, ali u sredini je bilo retko. -Ovde cemo se odmoriti 15 minuta, pa onda nastavljamo put ka Anholmu.-rekao je Fienlah nekako cudno gledavsi u Ravena.-Hirase izvadi nesto malo zecijeg mesa od jutros. Krupniji covek je iznenada otkrio da se ispod njegovog purpurnog plasta krije jedna torba. Iz nje je izvadio hartiju u kojoj je bilo meso. Obedovali su tiho i kratko. Za Ravena je ovo bilo poslastica, kada se u uzme u obzir da je retko obedovao zecevinu i da nije jeo skoro ceo jedan dan. Iznenada je podnosljivije stajao na nogama. -Izvinte lorde, ali sta se je desilo sinoc? Jel Anholm napadnut?-upitao je Raven iznenada, a svi su se okrenuli ka njemu. Bio je malo posramljen. -Sve u svoje vreme decace, sve u svoje vreme...-kaza mu Fielanih gledajuci ga tuzno. Potom je ustao i rekavsi da moraju da nastave, svi su posli. Ponovo su poceli da trce kroz granje nizih drveca, kada su konacno izasli na cistinu. Raven je iznenada je prepoznao gde se nalazi. Nalazili su se na uzivsenju gde je pocinjala suma, a zavrsavala su se polja, jugo-istocno od Anholma. Pred Ravenom su se prikazali tuzni prizori. Polja koja su u ovo doba godine bila zlatna, sada su delimicno ili u potpunosti bila crna i strasna. Kern durm je bio spaljen. U vazduhu se je osecao jak miris paljevine. Kako je pogledom gledao sve juznije i juznije Raven je iznenada ugledao Anholm, veliku tvrdjavu i trgovacki grad severa Vantermunije. Iza njenih zidina se je dizao crno-sivi dim, a na samim zidinama su se nalazile velika udubljenja, koja su se videla cak i sa ove daljine.Ravenu je potekla suza niz desni obraz, Fienlah je potom rekao stavio ruku na Ravenovo levo rame i dao znak da moraju da nastave. Spust nije bio bas toliko lak, kao sto se je cinilo na prvi pogled. Na prostoru grada Anholma i njegove okoline je nekada bilo jezero. Udubljenje je bilo veliko oko 60ak metara. Oni su se nalazili na najstrmijoj strani to jest na samoj litici koja je gledala na severu pravo prema Anholmu, koji se je nalazaio

na najvisoj tacki u sredini jezera. Nekada je to mesto bilo ostrvo, dom plavih vilovnjaka Anhola koji su imali svoje selo. Ne zna se kako su dosli cak na severu Vantermunije toliko daleko od mora. Iz prica od svog oca Raven je saznao da su pre nekih dve hiljadu godina Vantermunci dosli i ziveli neko vreme na obalama jezera, a onda dosli u dodir sa Anholima i uspostavili prijateljske veze. Posle toga ne zna se tacno kako je nestalo to ogromno jezero, jer su se zapisi izgubili usled gubitka komunikacije sa jugom zemlje. Iz najranijih legenda spominje se da su Vantermunci odgovorni za nestanak vode, ali ne zna se tacno zasto. Sada Anhola vise nema, jer su otisli u nepoznato, a od njih je ostalo samo ime Anholm i nekoliko rusevina koji su se nalazili u okolini grada. Trebalo im je oko pola sata da se spuste. Ravenu je bilo prosto zao prizora koji ih je zateknuo na dnu. Citavo naselje ispod njega je bilo spaljeno. Verovatno neko farmersko selo. To ga je podsetilo na njegovo selo. Krenuli su kroz naselje. Mnoge kuce su bile delimicno spaljeno, dok su neke bile potpuno spaljene, tako da se je videlo samo teme sa rusevinama. Tu je bila veca zgrada koja je verovatno sluzila za sastanak farmera. Kako su prolazili dalje kroz naselje Raven je zatekao hram koji je bilo ostecen, ali je ipak odoleo rukama vatre. Iz nje je upravo izasao jedan covek. To je bilo prvi put da su sreli nekog posle citavog puta. Ocigledno je poznavao Fienlaha. -Zdravo Urenahe.-kaza Fienlah i potom polozi ruku na srce. -Pozdrav i tebi.-odgovori mu Urenah. Bio je vec zasao u kasnim tridesetim sa crnom kosom i braon ocima, i manjim, ali ipak krupnijim stasom od Fienlaha delovao je pretece.- Dobili smo tvoju poruku. Ocekuju te u kampu. -U redu. Jel mozes da nam pozajmis vase konje kako bi brze stigli, jer vremena nema na pretek, a potreba je velika. -U redu nalaze se ispred vecnice. Verujem da ce vam trebati tri, jer ovaj decak nije bas toliko mali da moze da jase sa nekim.- rekao je Urenah krecuci se prema istoj onoj zgradi koju su malopre prosli. Usli su unutra. Bila je mracna i zagusljiva zbog dima. U hodnicima gde su ocito nekada bile mesta za svece, sada su bile stavljene baklje. Slike koje su predstavljale rad na poljima bile su razbacane i izgazene po podu, sada neugledne i izbledele. Stolovi su bili pobacani i obrnuti, dok su neki ponovo uspravljeni kako bi moglo da vojnici ostave svoje stvari. Nije bilo u zgradi puno vojnika mozda dvadeset i

vecina je sedela i gledala ih gde prolaze, dok su drugi nesto zvrljali na pergamentu. Prostorija nije bila velika, tako da su nekoliko sekundi kasnije izasli na drugu stranu u dvoristu zgrade. U dvoristu je bio veliki broj konja raznih boja. Tu je bila cela jedna jedinica, a o njima su se brinuli desetak vojnika. Urenah je prisao jednom i sapnuo nesto coveku, koji ih je potom Poveo ka jednoj udaljenijoj grupi konja. -Mislim da ce da vam odgovoraju. Pripadaju nasim izvidjacima i verovatno su najbrzi konji u nasoj jedinici. Sa njima ce te stici do Anholma za sat vremena, najvise dva.-kaza Urenah smeseci se. Raven je prvi put video njegove biserno bele zube. Potom je uzjahao jednog sarenog konja, koji je na prvi pogled izgledao kao konj za vucu, ali je izgled varao. To je bila jedna veoma stabilna zivotinja. Fienlah je uzjahao jednog crnog, a njegovi telohranitelji, kako ih je zvao, su po jednog braon boje. Odmah su krenuli u kas, pozdravljajuci Unleaha, i izlazeci iz tog sela dospeli su na Zeleni put. Put je bio trgovacki i vodio je direktno do Brestola, glavnog grada. Sada je bio pust i nije se mogla videti ziva dusa, osim ponekih polomljenih ili spaljenih kola, put je bio monoton. Tada je Raven shvatio. Zasto nema izbeglica? Gde su nestali toliki ljudi? Gde su stanovnici Anholma? Moralo je biti barem nekog, a on pored vojnika nije video nijednog drugog obicnog seljaka ili ma kakvog drugog stvora, jer u Anholmu je pored ljudi su tu obitavali, takodje su ziveli Patuljci, Orci, cak i Vilovnjaci, a odjednom ova dolina je postala pusta i crna, kao da je vatra sve maskirala u neprepoznatljivo. Skupio je snage i dok su usporili iz blagog kasa u obicno hodanje, upitao je Fienlaha: -Lorde, zasto nema nikog drugog osim vojske? Gde su nestali ljudi? Fienlah koji je bio ispred njega osvrnuo je glavu i pogledao u njegovom pravcu. Na licu mu se je videla tuga. Konacno je progovrio: -Secas se kada sam ti rekao da si vrlo srecan? -Naravno. -Nisam to rekao sa razlogom. Mnoge uzasne stvari su se desilo prosle noci. Stvari koje cak ni mi Vilovnjaci koji smo mnogo stariji i mudriji od vas Ljudi ne razumemo dobro. -Kakve stvari? Koliko je ljudi ubijeno? Da li je ostatak stanovnistva porobljen?-upitao je Raven sa nekim losem osecajem u stomaku.

-Molim te, smiri se sve cu ti reci, ako mi obecas da neces reci Legatu. To vazi i za vas dvoje.-kazao je Fienlah, prebacujuci pogled sa Ravena ka ostalom dvojicom koji su jahali ispred njih.-Jer kao sto si mozda primetio, mi nismo branioci ovoga grada i oblasti. Mi smo ovde dosli kao pomoc braniocima Pete legije Druge armije. Iz vilovnjacke sume-grada Mistik. -Stigli smo bas negde oko ponoci. Pre toga sam cuo da smo slali nekoliko izvidjaca, ali nijedan se nije vracao. Kada smo konacno stigli blizu Slapa Tihe reke koji je ponirao u Anholmsku dolinu ugledali smo pravi prizor pakla. Grad i okolina su bili u plamenu, a Vilovnjaci, kao sto sam ja na primer nismo mogli da u daljini vidimo dobro. Onda smo se pomocu istocnog kraka Zelenog puta spustili u dolinu. -Ono sto smo videli prevazilazi sve do sto sam do sada ja u svom zivotu video. -Sta ste videli? Molim te reci mi, zelim da znam sve.-rece Raven sa uzbudjenjem u glasu. -Nismo videli nista.-kaza tupo Fienlah.-Nije bilo nikoga. Mnogi od nas su se bojali iznenadnog napada i svi smo se kretali zbijeno u iscekivanju. Legat je poslaotesku konjicu kako bi izvidili. Napredovali smo sporo, dok su oko nas igrali plameni. Onda se je jedna grupa konjanika vratila i razgovarala nasamo sa Legatom. -Potom je naredjeno da krenemo punim marsem ka gradu i da budemo u pripravnosti za brze akcije. Konacno smo stigli negde oko tri stati posle ponoci ispred Tihe reke. Uzas koji smo zatekli je bio samo pocetak za koji smo saznali kasnije. -Molim vas Lorde reci te mi. Moram da znam sta se je tacno desilo.-kaza Raven kada je Fienlah prestao da govori. Velika radoznalost ga je nagonila da sazna sto vise moze. -Bah, previse si mlad. Bolje je za tebe da sto manje znas, jer ce te manje more muciti. -Molim te mislim da vec imam more. Zaboga oca sam gledao kako mi umire u narucju!-razdra se Raven. U njemu je bes titnjala, koja je bila usmerena ka Fienlahu, a ni sam nije znao zasto. Nije mu on kriv za njegove preobleme. -U redu.-rece Fienlah konacno sa uzdahom.- Reka je bila crvena, crvena od krvi. Vojnici su se plasili da je predju, jer su mislili da je ukleta. Ali su je ipak

presli. Krenuli smo prema kapiji grada koja je bila polomljena i bacena u stranu. Podelili smo se u 3 grupe. Jedna grupa je krenula ka istoku, druga ka centru, a treca ka zapadu grada. -Na svakom koraku smo zatekli mrtvace i leseve. I to ne bilo kakve leseve, vec iskljucivo leseve zena, dece i starih ljudi. Bili su brutalno ubijeni i razbacani na sve strane. Stizali su zivestaji Legatu da je na vodopadima pronadjena hrpa zena i dece nabacana u podnozju. Bio ja pravi horor. Vise nismo brinuli da li ce nas napasti, vec da sve te neduzne pronadjemo i sahranimo kako valja. -Vidim.- kaza Raven. Nije mogao da objasni zasto, ali se je osecao prilicno ranodusnim, delom zbog toga sto nije mogao da zamisli kako bi to izgledalo, delom zbog toga sto nije poznavaote ljude. Ali nije ni sam veruvao u to objasnjenje. Nesto mu je palo na pamet. -Lorde kad kazete samo leseve zena i dece. Da li to znaci da niste nasli muskarce? -Nazalost da nismo nasli nijednog muskarca starijeg od 15 godina, a mladjeg od 50. Nadam se da shvatas zasto si ti srecan. Ti si jedini prezivili koga smo uopste nasli u ovom prokletom podrucju. Na ove reci Raven je samo cutao. Osecao je nesto izmedju bola i uzbudjenja u telu. Neka podnosljiva i blaga bol, ali kontinuirana. Pitanaj su mu se gomilala u glavi, a nije uopste pitao Fienlaha. Samo su cutecki ponovo krenuli u blagi kas prema Anholmu. Sunce je vec pocelo da polako zalazi na zapadu, dok se je na severoistoku vec polako nazirao Mesec. Okrugao i beo. Pejzaz je postajao monoton. Ravenu je polako bilo dosadno. Znao je da se jedno 5-10 kilometara nalazi Tiha reka. Ona je u Svetu poznata po dveju imenama. U Vantermuniji je poznata pod prostim imenom Tiha reka, dok je u patuljackim zemljama poznata kao Brza reka ili Brun Vrmon. To je zbog toga sto se na najvisoj patuljackoj planini nalazi njen izvor i ona je toliko brza i ledena da je nemoguce piti, jer je zaledjivala unutrasnjost svakog nesrecnog stvorenja koje bi se usudjivalo da pije iz nje. Kako bi se spustala u Ravnicama Vantermunije ona je polako gubila na brzini. Vilovnjaci imaju drugi naziv za nju, a to je Lefiriaes aian, sto bi u prevodu znacilo Lefirijin dah. Mada prost narod Anholma nije toliko znao o vaznosti ove reke na severu kontinenta, oni su od nje navodnjavali njive, a cesto bi imali problema tokom proleca, jer su snegovi

koji bi se otopili ulili u reku i dramaticno podizali njen nivo. Reka je nakraju isla sve na jug uz put i onda bi usla pod zemljom. Najvece kule Anholma su vec mogle da se vide, kako su isli dalje na sever uz put. A onda kada su otprilike nalazili kilometar od ulaza u grad, pred njima se je prikazao ceo Anholm u punom sjaju, barem bi se nekada prikazao. Bio je to istovrmeno velicanstven i uzasan prizor. Sada se je vec mogla videti svaka rana na gradu, a i zamku. Vecinu velikih kula je bilo uruseno. Veliak vrata grada su bedno bila navaljena sa strane na zid. Desna strana juznog zida je bila vecinom srozana. Sve kule juzne strane zida su bile popaljene, a ispod njih su bili postavljeni beli, plavi i zeleni cadori. Ravena je podsecalo na vasar, ali je znao da to mora da je kamp legije. Konacno su stigli i ako Raven to mozda nije znao Fienlahu je konacno laknulo. Doveo je decaka na sigurno. II Glava Neka prilika je prilazila izvoru vode u zapadnoj Vantermuniji. Bila je krupna sa crnim oklopom. Na trbusnoj strani bio joj je beli dvoglavi orao sa bodezom u levoj, a jabukom u desnoj kandzi. To je bio simbol kraljevske porodice Vantermunije, ali i simbol same Vantermunije. Osoba nije nosila nista na glavi. Lice mu je bilo staro i izbrazdano. Imao je zabrinuti pogled ili mu je mozda takva pojava.Brada i kosa su vec bili osedeli, jedino su po dve braon linije prolazile preko slepoocnica kako bi se znalo da je nekada ta kosa bila braon. Zeleni plast mu je padao sa ramena ka petama. Uprkos svojoj starosti Sebastijan je i dalje bio neustrasiv i plemenit. Sada kao Vrhovni komandant Vantermunske vojske podigao je svoj ugled u svim srcima vojnika, kao i naroda Vantermunije koji su u njemu videli svoga zastitnika i savrsenog viteza. Sada sesnaest godina posle bitke za Garn Mirar, bio je mudriji nego ikada pre. Posle te strasne bitke gde je GarnMirar pao u ruke Merona nepovratno, obecao je sebi da nece nikada napraviti takvu gresku u svom zivotu i da ce razmatrati svaku opciju pre nego sto nacini bilo kakav potez. To ga je dovelo posle svih godina mukotrpnog rada i odbrane od Merona do najveci moguci polozaj u drzavi posle kralja. Kralj ga je toliko cenio kao komandanta i kao prijatelja da mu je poverio, kada je njegov sin napunio deset godina, mentorstvo nad njim.

Malorijan je bio prirodni talenat, kakve nije sreo vec dvadesetak godina. Imao je ocev duh za borbu, a i njegovu snagu, dok je pamet i spokoj njegove majke, da joj dusa pociva u miru, davao izuzetnu razboritost i smirenost u borbi. Zajedno sa decakom i sa delom Kraljeve garde napustio Vantermuniju, pre dve godine i otisao u vilovnjacki Erion, kako bi decaka mogao bolje poduciti borbama, a takodje da ojaca i njegov duh. Sada posle tacno dve godine ponovo se je nalazio u maticnoj zemlji. Pre dva dana su posle skoro nedelju dana putovanja stigli u Sarn,najvecu grad-luku posle Brestola. Danas bi posle podne trebali da krenu za Samervudu. On bi konacno video svoju porodicu, svoju zenu i kcerku. Do kraljeve planine bi putovali tri dana, a onda bi se odmorili jedan dan, i do kraja nedelje bi bili u Samervudu, a mozda bi za tacno nedelju dana bili u Brestolu. Ah, jedva ceka da vidi stara poznata lica i da pokaze koliki su napredak ostvarili za ove dve godine. *************************************************** Visoki decak je zurio sebe u ogledalu. Imao je prcast nos i krupne plave oci. Kosa mu je bila svetlo braon i lagano mu je padala na ramenima. Brada je pocela polako da mu raste, a muskultura se je skoro potpuno razvila. Malorijan je bio zadovoljan. Bio je uzbudjen sto se je vracao kuci. Konacno gotovo je! Nece vise morati da radi vise vezbe macevima i raznim drugim oruzjima. Nece morati da resava besmislene zadatke koje su mu zadavili vilovnjaci Eriona. Za manje od godinu dana bice konacno pravi muskarac. Odlazak iz Eriona je za sigurno imao svoje lose strane. Juvelina! Ah ta vilovnjakinja. Ukrala mu je srce i negde sakrila na tom ostrvu. Da nije nje on sigurno ne bi mogao da izdrzi svo to vreme na ostrvu, slusajuci razne zahteve koje je morao da ispunjava, pod izgovorom da na njemu lezi sudbina Vantermunije. Osecao je svaki njen uzdah i otkucaj srca, a bio je siguran da je i ona isto osecala isto za njega, prosto su ziveli jedan za drugim. Rastanak je bio bolan, ali joj je obecao da ce se vratiti i da ce je jednog dana ozeniti. Da li ga je ozbiljno shvatila nije bio siguran, jer je mozda izgledala vrlo mlada, ali je od njega bila stara barem pedeset godina, ali ipak tako detinjasta, tako zivahna, tako lepa! Nije bila slicna nijednom drugom Vilovnjakinji koje je upoznao.

-Gospodaru.-rekao je poznati glas Heterhana, njegovog licnog sluge Upravo je prekinuo njegova razmisljanja usavsi u sobu.-Vreme je. -Znam dolazim za nekoliko minuta.-rekao je uzbudjeno. -Da li vam treba nesto pre nego sto krenemo? -Ne hvala ti Heterhane. -Kako kazete, Vase velicansto.-rece Heterhan klanjajuci se, a potom je napustio prostoriju. Malorijan je zatim obukao crnu verzinjacu i stavio opasac sa macem oko struka. Potom je prisao u ogledalu i jos jednom se je ogledao. Kada je izasao u dvoristu zamka Sarn, tamo je video poznata lica. Pored Sebatijana tu je bio i Kaniluje Cvrstoruk, gospodar Sarna. Njegovo mrsava pojava je bila znatno niza od Sebastijanove, ali nesto vise od Malorijanove. Imao je crveno svecano odelo, tako da su njegovi crni brcici odudarali od njegove nosnje. Njegov usiljen osmeh, Malorijanu je delovalo nekako zlobno, ali ga je ovaj covek u stvari zabavljao. -Vase velicanstvo nadam se da ste lepo spavali. -Jesam, hvala na brizi.-rekao je Malorijan i stvarno je to mislio. Bilo mu je sve bolje nego klimava kabina broda u kojem je spavao. Vetar im nije bio na volji pa im je trebalo citavih sedam dana da stignu do Zaliva celjusti. -Dobro je.-rekao je smesuci se jos usiljenije.-Treba ce vam zbog dugog puta koji je pred vama. Takodje se nadam da vam je i boravak bio prijatan ovde. -Oh naravno. Jedino zalim sto nisam video vise od vaseg grada. -Pa rado bih vas poveo u obilazak i sami to znate, ali znate da nam je Lord Sebastijan izricito zabranio, da razglasujemo vase prisustvo u gradu.kazao je Kanilije sa tugom na licu. -I voleo bih da tako ostane Kanilije i sam znas da sam ti rekao, da je Princeva bezbednost na prvom mestu. Trenutno nemamo vremena da se razbacujemo, mozda neki drugi put Kanilije.-ubacio se je Sebastijan. -Da...-rece Kanilije.-Drugi put. Pa Vase velicanstvo, Sebastijane i ostali zelim vam veoma srecan i brzi put do kucama. Neka vas Naherijana cuva i pruzi vam srecu, jer svakakve glasine kolaju o vojsci koja se gomila iznad nasih vidika. -Da Kanilije. Hvala ti na gostoprimstvu, ali videcemo dalje kako cemo.rekao je Sebastijan i zajedno sa Malorijanom se je uputio ka izlazu iz dvorista. Pratila ih je garda i Kanilije.

Izasli su na prostra dvorsite spoljasnjeg zamka. Izuzev strazara i stanovnika zamka nikoga drugog nije bilo. Nosili su sive ogrtace, predstavljajuci se kao trgovci krzna. Otisli su ka spoljnoj kapiji severo-istocnog zida. Tamo su ih cekali 10 konja. 6 su bila osedlana, dok ostala cetiri su nosila tovar. Od tih cetiri bilo je dogovoreno da kada da kada budu udaljeni na odredjenom odstojanju puste te konje, jer ce se sami vratiti u gradsku konjusnicu. Kratko su se oprostili, jer nisu imali vise sta da prozbore i onda su krenuli. Putovali su mozda sat vremena, pre nego sto su pustili konje da se vrate. Onda su nastavili put. Pred njima se je prostirala velika ravnica, gola i pusta. Bila je savrsena za ispasu, ali je imala i svoje mane. Ona je bila dom brojnih copora stepskih vukova, kojota i drugih mesozdrea. Oko sebe nisu videli nista osim nepregledno more zuto-zelene boje. To je bio juzni obod Tarnevijenske stepe. Na dva do tri dana jahanja nalazila se je Ikaria Fin, Sebastijan je znao to vrlo dobro i nesto ga je u srcu steglo i teralo da sto brze tera svog konja u kas. Za njega je ta oblast bila prokleta, kao i za mnoge druge, ali je razlika bila u tome sto je njegova krivica za takvo stanje. Znao je da nikada vise nece krociti niti imati prilike da kroci u tu oblast jos jednom. Sada je hteo da sto brze stigne do Kraljevske planine, jer ne zna zasto, ali u drustvu mrtvih je osecao vecu sigurnost, nego sto je trenutno osecao u drustvu zivih. Pocelo je da pada vece kada su odlucili da treba da odu na pocinak. Trebaju pre svega da nadju mesto gde ce prespavati. Kada padne mrak nece videti nista pred sebe. Posle pola sata potrage, nasli su savrseno mesto. Bilo je malo udubljeno i pruzalo je neku vrstu zastite od nocnih ociju zveri ili cak i neceg viseg. Zapalili su vatru i gledali zalazak sunca, koji je u prostranoj ravnici bio prosto zapanjujuc. Kada se je smracilo odlucili su da podgreju meso koje su sa sobom poneli. Rucali su u miru, a potom su poceli da pricaju price. Svi su medjusobno znali svoje price, jer ipak zajedno su proveli citave dve godine. Jedino Sebastijan je uvek imao neku novu pricu. Stari ratnik je tokom svog zivota cuo mnoge legende, price o pohodima i pesme. Ponekada je pricao i o svojim bitkama, ali to je bilo retko. Posle nekog vremena su izmedju sebe pozeleli laku noc, a zatim zaspali u tisini noci.

Jutro je bilo isto, kao i prethodnog dana, mozda malo hladnije, ali savrseno za putovanje. Prvo su na mestu gde su sinoc palili vatru, ponovo zapalili i ispekli meso dva zeceva kojih su ulovili. Dok su Malorijan i garda obedovali. Sebastijan je ustao i izvadio durbin iz svoje torbe. Onda je njime pogledao za 360 stepeni unakolo, ali nije video nista osim zeleno-zutog okeana. -Mislis da nas neko prati.-upitao je Malorijan. Verovao je intuicijama svog ucitelja. -Hm. Ne znam, ali imam neki cudan osecaj. Cela ravnica mi deluje isuvise tiho i bezbrizno.-rekao je Sebastijan. Garda ga je slusala i osvrcala se. -Mozda previse brines, ne vidi se nista kilometrima unaokolo.-kazao je Malorijan, ali je osecao neku hladnocu iznenada kako mu kroz kicmu prolazi. Sebastijan ga je ignoisao. Malorijan je mogao je da zivi na ovom mestu. Sve je bilo mirno i tiho i nije bilo nikakve buke, za razliku od mesta na kojima je navikao. Sve mu je bilo nekako idilicno. -U redu.-na kraju je kazao Sebastijan, sklapajuci teleskop i vracajuci ga u torbu.-Moramo nastaviti put. Racunam da ako danas malo vise jasemo, mozda cemo pre senke noci moci da vidimo vrhove Kraljevske planine. Ceo dan su hitali kroz prostranu stepu, ali pejzaz se uopste nije menjao. Kao da idu u krug. Jedino Sebastijan, koji je tu bio najstariji, je znao da idu pravim putem. Kada je vec Sunce pocelo da sa spusta iza njihovih ledja onda su odjednom ugledali prvo kao tacku u daljini, ali su ipak znali da je to sto gledaju Kraljevska planina, vecni dom kraljeva i kraljica Vantermunije. Za svakim satom koji je prolazio videli su je sve vise i vise, kao da je rasla pred njima. Ali ipak su uvideli da nece stici do nju pre mraka, pa su odlucili da se ponovo ulogore. Ovoga puta su zaspali rano, jer ce sutra morati da dodju do nje sto brze. Jutro je doslo brze nego sto je Malorijan ocekivao. Ustali su onda kratko doruckovali i ponovo su bili na sedlima. Malorijanu je vec dosadilo. Dva dana bez prestanka sedi na ledjima konja u punom trku. Pitao se je kako konji uopste ponose ovo i nadao se je da ce barem izdrzati jos danas. ******************************************** Malorijan se je probudio osvezen. Doruckovali su na brzaka, a zatim ponovo uzjahali i krenuli ka planini. Nisu nista razgovarali. Malorijan je uzivao u pejzazu, dok je disao punim plucima svezi jutarnji vazduh. Malo mu je bilo

muka, ali ga je ubrzo proslo. Planina je i dalje rasla pred njima, sve dok konacno nisu ugledali njen koren. Pred njima se je pruzala visoka planina, sa zatupljenim vrhom. Vrlo glatka, a u isto vreme pogubno stenovita. Bila je gola i sumorno siva. To je bila jedina planina u Vantermuniji koja nije bila ni u kakvom vencu planina, vec je bila obicna gromada. Za sve Vantermunce je predstavljala sveto mesto, jer je bila konacno prebivaliste vladara Vantermuije, svih loza. Bile su dve Pampasovi i Bijenteli u kojoj je i sam Malorijan pripadao. Bijenteli su u stvari bili generali dva generala Sentuk i Direnin, braca koji su preuzeli presto, posle okoncanja loze Pampasova, pre gotovo pet stotina godina. Malorijan je dobro znao istoriju svojih predaka. Sentuk i Direnin su potom podelili zemlju Vantermuniju na dva dela, a granica im je bila Zuta reka. Vladali su zajedno, ali su Sentuka potom u zaveri ubili Carobnjaci, jer se nisu slagali sa njegovim rezimom. To je dovelo do rata koji umalo nije unistio celu populaciju Sveta, bio je to Rat Munja. Rat je srecom zavrsen primirjem, ali od tada Vantermunci nemaju poverenje u Carobnjacki savez koji vlada trenutno vlada drugom polovinom Vantermunije. Vec su se sklonili u senku planine i bili u njenu podnozju. Nisu mogli da znaju koliko je sati, ali je potom Sebastijan rekao: -Mi se nalazimo na severoistoku planine, ali se glavni ulaz u Katakombe nalazi sa druge strane. Zaobilazak bi nam oduzeo jos jedan dan, ali posto sam vec bio ovde, ja znam za tajni prolaz i kako cemo direktno uci u Katakombe i biti tamo za manje od 2 sata. -Da pustim goluba.-rekao je covek sa debeljuskastim licem. Malorijan nije mogao da mu se seti imena. -Da. -Zasto ce nam golub?-upita Malorijan. -Zato da bi nam otvorili sporedna vrata Cuvari Kraljeva.- rekao je sa osmehom na licu Sebastijan. -Ko su oni? -Ah, decace moras jos mnoga toga da naucis o tradiciji i istoriji svoga kraljevstva. Cuvari su drevna porodica, verovatno stara kao Prvi kraljevi. Oni su kao sto im ime kaze cuvari Katakomba. Oni ne odgovarju nijednom Vantermunskom kralju, jer im je Jos prvi kralj Vantermunije dao planinu kao njihov posed, pod uslovom da cuvaju grobove.

-Oni imaju svoje zakone.-kaza Sebastijan, a zatim se okrene svima.-To znaci da je prakticno ovo njihova zemlja i dokle god smo tamo moracemo da postujemo njihova pravila, jer bas kao sto cuvaju posmrtne ostatke oni tako mogu i da oduzmu zivot....makar to bio kraljevski. -Znaci morate biti obazrivi i da pazite sta pricate. A sada moramo uci u dugacak tunel. Mozda necemo moci da vidimo pred sobom svetlost dugo, zato pazite se prilikom izlaska. Ostavite konje, jer nam oni vise nece biti potrebni, a sami ce se vratiti u Sarn. Potom su poceli da prate Sebastijana. Trebalo im je oko pola sat da nadju ulaz, koji se je nalazio iza zbunja i drveca na udubljenju od deset metara. Kada su prisli njemu nasli su nepravilne i grube brazde isklesane u kamenu. Malorijan ih je prvi put video, a po izrazu lica Garde i oni ih prvi put vide. Cinilo se je da je Sebastijan znao sta radi. Prisao je zidu od kamena i blago dotakao dlanom ugravirana slova. Zatim je poceo sebi nesto da mrmlja u bradu nekoliko sekundi. Odjednom slova gde je njegova ruka dotaklaugravirana slova poceli su da dobijaju plavu boju a zatim u uglovima brazdi pocela je da se siri sve dok nije formirala lik vrata u kamenu. Potom su se vrata rasirila i prolaz pred njima je bio otvoren, mracan i preteci. -Vilovnjacka magija.-rekao je Sebastijan. Svi prisutni osim Malorijana i njega bili su zapanjeni. Malorijanu nije bilo prvi put da vidi magiju, upoznao se je sa njom podosta u Erionu.-U redu. Pripermite baklje, jedna ce vam biti upaljena, dok ce vam druga biti u drugoj ruci, za rezervnu uspon mozda ima mnogo stepenica, ali je i dalje tezak i opasan. Svi su ga poslusali, a on je kao predvodnik prvi zakoracio u tamu, a njegov zeleni plast ga je pratio. Bilo je zagusljivo i mracno. Svetlost baklji je bacala nekoliko desetina metara, ali je tama i dalje bila sablasna i preteca. Koracali su oprezno i jedan iza drugog, jer prolaz je bio sirok toliko da moze jedna osoba da prodje. Tama ih je okruzivala, neki vojnici su vec poceli da panice kako nikada nece da stignu do kraja, ali Sebastijan je isao nepokolebljivo. Malorijan je izgubio racunicu vremena i broj stepenika. Stao je negde do negde oko 250. Iz nepoznatog pravca kapljala je voda, a zatim je polako prerastala u huku. Bili su blizu reke. Reka je tekla od sredine Kraljeve planine sve kroz sumu Samervud i ulivala se je u Svetski okean u gradu Samervudu.

Sebastijan mu je pricao da ko god prati reku moze stici do Samervuda, ali jos prosli vladari Vilovnjaci su to znali, pa su zacarali mesto gde reka pocinje da ulazi u sumu, tako da putnika zavarava i odvede ga u pogresnom pravcu. Ta zastita je bila vrlo korisna, jer je napadac danima mogao da luta sumom, a da ne nadje Samervud. Odjednom pored huka vode, Malorijan je poceo da cuje mrmljanje nekih glasova, za trenutak je pomislio da je posasaveo, ali su ga izgleda culi Sebastijan i ostali. -Blizu smo.-prosaptao je Sebastijan. Potom su usli u malo vecu prostoriju, koja je u stvari bila raskrsnica za lavirint. Glasovi su bili blizi nego ikad. Onda je pocela buka da se dize i da se iz zida formiraju vrata, ogranicena plavom bojom. Potom se je cula skripa kamen o kamen i onda na vrhu malog stepenista doprla je svetlsot. Potom je neko zakoracio unutra. -Lorde Sebastijane da li ste tu?-rekao je covek malo otezanim tonom. -Da tu smo Benitare.-kazao je Sebastijan i zakoracio na svetlost. -Uh hvala Pampasu. Zabrinuli smo se da ste se izgubili i da vam se je nesto desilo. kazao je Benitar. -Da, pa imali smo malo poteskoca prilikom uspona, jer smo malo bili prepunjeni, ali sve je porslo glatko. -Ako je takom onda molim vas pratite me. Gospodar vas ceka.-rekao je Benitar. Onda su ga pratili. Kada su se popeli na vrh stepenica i izasli iz tunela shvatili su da se i dalje nalaze u utrobi planine. Nalazili su se u hodniku Katakomba. Izgledao je prilicno svecano. Svece su bile zakacene za luster koji je licio na plafon. Prostorija je bila prilicno glatka, a na zidovima su bile oslikane legende i detalji iz zivota. Na podu je bio purpurni tepih kojim su koracali ka izlazu. Trebalo im je malo vremena da se priviknu na dnevnu svetlost. Odjednom nasli su se u prostranom dvorisu okruzenu trima gradjevinama. Zgrade su bile od mermera kako se je Malorijanu cinilo. Podsecale si ga na zgrade koje je video u Brestolu. Bile su isklesane i glatke, ali se je sticao utisak da su urezane u samu planinu, bas kao kod Patuljaka. U dvoristu nije bilo nikoga, samo se je cuo dah vetra i odzvanjenje njihovih koraka. Malo je bilo jezivo, ali ipak mirno i spokojno. Benitar ih je vodio ka zgradi koja je bila levo od ulaza iz Katakombi. Bila je najveca od dve ostale, Malorijan je predpostavljao da se tamo nalazi Gospodar ove planine.

Usli su u hodnik dvorane, a Benitar je potom napustio prostoriju. Bila je prirodno svetla, jer umesto plafona od kamena imala je plafon od stakla. To je Malorijana podsetila na Brestol. Pod je bio oblozen, bas kao i katakombe purpurnim tepihom. A zatim su usli u samu dvoranu gde je obitavao gospodar. U sredini dvorane na uzvisenom mestu nalazio se je tron. Na tom tronu sedeo je Gospodar Vensal. Imao je dugu crnu kosu i tijaru u njoj. Imao je kratko osisanu bradu braon boje. Bio je mladji od Sebastijana, ali ipak stariji od Malorijana. Imao je tamno braon odoru i tanki crni pojas sa macem. Takodje njegov ogrtac je bio od ozije vune. To je malo bunilo Malorijana, jer plemici nisu imali obicaj da nose takav plast. Jos vise je bio zapanjen, jer ga je zamisljao kao starog coveka mozda kao Sebastijana, cak i starijeg. Svakako nije ocekivao princa u punom cvatu mladosti. Dok su prilazili Malorijan je mogao da vidi njegovo. Njegove plave oci su mu davale mudrosti dubinu njegovog uma. U isto vreme prazno i neprozirno, ali s druge strane toplo i prijateljski. Kada su stali ispred tron on je iznenada podigao pogled. -Kojim dobrom dolazis u moj posed Gospodaru Sebastijane?-upita iznenada njegovim momackim glasom. -Zar ne moze jedan stari covek da poseti grob svog bivseg gospodara, Lorde Vensale? -Da i sa sobom vodi pola kraljevske garde? Ti Sebastijane koliko ja znam nemas krv Direnina u sebi. Nemoj me lagati, nemoj u tvoje stare dane. Oci jednog Kerola vide zaista daleko.-rekao je ravnodusno Vensal. -Nisam ni imao nameru da te lazem dobri Lorde. Sve je ovo zbog bezbenosti Njegovog kraljevskog visocanstva.-odgovrio je Sebastijan nepokolebljivo. -Ah dragi Prince. Vidim porasli ste od zadnjeg puta.-rekao je Vensal. Malorijan je bio iznenadjen, jer nikada pre nije video ovog coveka.-Naravno tada ste jos uvek bili u kolevci, a ja sam bio mladji nego sto ste vi sada. Nadam se Lorde da je Princ ocvrsnuo prilikom boravka na Erionu. -Da, prirodni je talenat bas kao njegov otac. Kad smo vec kod toga vrlo mi je zao zbog tvog oca. Bio je veliki covek dostojan zadatka koji mu je poveren.

-Da zaista je bio veliki covek, ali je njegovo vreme proslo i sada je moja duznost da nadgledam sve one svete ljude. I nadam se da cu biti dostojan svoga zadatka. -I dostojan ces biti dragi moj Vensale, jer se duh tvoga oca prenosi na tebe i on te nikada nece napustiti. -Verujem tvojim recima, ali isto tako verujem da ste sigurno umorni od puta koji ste proveli. Vec sam organizovao da se vasi kreveti spreme. Idite osvezite se i za dva sata cemo zajedno vecerati.-rece Vensal. Potom je gospodarev sluga pojavio iza trona. Pokazao im je da ga prate sto su ucinili. Izasli su ponovo u hodnik, pa napolje. Poveo ih je u srednji dvor. Usli su unutra. U njemu su zatekli nekolicinu sluga koji su su poklonili, a zatim ubrzanim korakom krenuli ka izlazu. Svi su bili obuceni u kozu. Vodic im je prisao zatim usao u kako se cinilo dnevni boravak. Pratvsi ga odveo ih je ka jednim vratima sredini zida. -Ova vrata vode ka spavaonicama sa garderobom. Mozete izabrati koju god hocete. U sedam je vecera, odmorite se i molim vas za vreme vecere da odlozite oklop.-rekao je plitkim glasom, a zatim se je poklonio i napustio prostoriju. -U redu culi ste ga. Zelim da idet i da se malo odmorite. Takodje ne zelim da Princu stojite ispred vrata. Ako pokazemo besprekornu odanost Vensalu, njegovo poverenje moze nam zlata vrediti.-rekao je Sebastijan ,a zatim se je uputio uz stepenice i usao u prvu sobu sa desne strane. Bila je prosta i ocigledno namenjena iskljucivo gostima. Imala je krevet koji je bio pokriven svilom,a preko svile najfinija koza. U centru je imao jedan stocic pokriven belim stolnjakom, a na podu je bio egzoticni tepih, Zidovi su bili i mermerni, ali na dodir topli. Na plafonu je bio zakacen mali srebrni luster sa dve svece. Suprotno od kreveta i vrata bio je plakar od kako se cinilo hrasta. U plakaru je Malorijan ostavio svoju verzinjacu, a svoj opasac sa macem na malo stocicu. -Gospodaru.-cuo se je zenski glas uz kucanje. Malorijan je otvorio. -Izvolite moja devo.-rekao je Malorijan seretski. Devojka je bila mozda nesto starija od njega crne kose i rumenih obraza. Gledala ga je kao da je neka slika.

-Ovaj...Lord Vensal me je poslao da vam dam odecu za veceru.-rekla je ona, a njeno lice je postalo jos crvenije. -Hvala vam puno.-rekekao je Malorijan nezainteresovano i potom uzeo iz devojcinih ruku. Poklonila se je i onda okrenula i u brzom hodu spustila se u dnevni boravak. Ostavio je odecu na sto i zatim je otisao u kupatilo i tamo imao toplu kupku. Posle toga se je obukao u novu odoru i oko struka je stavio opasac sa macem. Napustio je sobu i stisao u dnevni boravak. Bio je iznenadjen, jer su se u dnevnom boravku nalazili svi. Sebastijan je sedeo za stolom zajedno sa svima i diskutovao o daljim akcijama i planovima za put. Ostali su medjusobno pricali. Malorijan se je pridruzio Sebastijanu i vojniku koji je sedeo za njim. Bilo mu je neobicno sto su svi bili obuceni u normalnu odecu. -Vidim decace da si se spremio za veceru.-rekao je Sebastijan gledajuci Malorijana.- Dobro, jer moram da ozbiljno popricam sa tobom. -O cemu? -O ponasanju za vecerom.-kazao je Sebastijan ozbiljno.-Vensal je jedan vrlo, kako da kazem, specifican covek. -Zar ti nisi malopre rekao da moramo da mu budemo odani? -Jesam, ali ovo je drugacije. -Kako?-prekide ga Malorijan. -Pa vidis,-nastavi Sebastijan neometen.-radi se o Vensalovom ocu Srbosalu. Vidis pre otprilike godinu dana on je ubijen od strane Vilovnjaka Eriona. -Sta? Kako?-iznenada povika Malorijan u iznenadjenju. -Tise decace i zidov imaju usi. Smiri se i sve cu da ti ispricam potanko. -Slusam. -U redu.-poce svecano Sebastijan.-Prica se desava pre gotovo trideset godina. Srbosal je tada bio mladic,a njegov otac tadasnji gospodar Aenit ga je poslao u Erion radi boljeg obucavanja, otprilike kao sto je tvoj otac tebe sada poslao. Na Erion je stigao i brzo se smestio. Poceo je naporno da trenira i redovno da se dopisuje sa ocem. I sve je teklo normalno i zaista je napredovao fizicki, a takodje i psihicki. -Ali onda se je, kako je meni jednom rekao, desila nepredvidjena stvar. Dosla je Jareina. Kad god se je odmarao uvek je sa njom razgovarao i poceli

su da se tajno sastaju. Problem je bio u tome sto je ona bila obecata drugome, a taj drugi je upravo bio sadasnji kralj Eriona, Gaher. -Mislis kralj Gaher?Otac princeze Juveline?!-upitao je Malorijan zabezeknuto. -Da isti. A sada pusti me da nastavim. rekao je Sebastijan.-Kao sto sam rekao Jareina je bila obecana Gaheru i sama nije imala nista protiv, jer je Gaher bio isto lep i ljubak. Juvelina se je jedino tajno sastajala sa Srbosalom i uskoro je zatrudnela, ali nije htela da kaze Srbosalu, jer bi to poremetilo njegove pripreme i dovela bi ga u opasnost. Tako da je svima rekla da ide u Kseniraks da meditira i zato niko nije nista sumnjao. -Tamo je posla sa nekolicinom svojih sluga i porodila se je u tajnosti. Poslala je tajno pismo Srbosalu u kome kaze da dolazi u Erion i da se je porodila i da je dete njegovo, za to niko ne sme da zna. Kada je dosla u Erion tamo ju je cekao on na tajnom mestu. Dogovorili su se da ce tajno da napusti Erion i da ce dete povesti sa sobom. Niko nece znati da je rodjeno, zbog toga je Srbosal odlucio da ga imenuje tradicionalnim cuvarskim imenom. -Napustio je Erion, pod izgovorom da ga je otac pozvao kuci. Posle nekog vremena Gaher je saznao za vezu nasavsi pisma i poceo je da vice na Jareinu, a Jareina je od bola i sramote bacila se je sa kraljevske terase i time okoncala svoj zivot. Gaher je od bola i ljutnje napravio zakletvu da ce se kad tad osvetiti Srbosalu. I kao sto mozes da zakljucis uspeo je. -Ubio je jadnog Srbosala, kada je prvi put bio napustio Kraljevsku planinu. To ti je moj decace jedna vrlo tragicna prica.-dodao je na kraju Sebastijan. Malorijan nije znao sta da kaze na to. III glava Misli su mu bile u rasulu. Vensal je polu-vilovnjak polu-covek. Juvelinina majka je takodje majka i Vensla. Da li to isto ceka i njih. Juvelinu i njega? Sta ako je i ona obecana nekome? Da li ce njen otac ili mozda taj kome je obecana da njega progoni do kraja zivota? Mnoga pitanja su mu se vijorila po glavi, ali nijedan odgovor. Svi su prestali da govore i zurili su u plamen iz kamina. Plamen je prosto mazeci drvo menjalu njegovu boju. Bili su zadubljeni u svoje misli. Malorijanu je bilo tesko da razmislja. Nije znao kako da se ponasa pred njim.

Mozda bi bilo bolje da Sebastijan nije rekao bas sada. Konacno se u se vrata nezno otvorila i na njima je stojao Benitar. -Gospodar vas poziva da dodjete u sali za rucanje.-rekao je svecano Benitar poklonivsi se. Sebastijan se je okrenuo Malorijanu i klimnuo mu je glavom. Cela ta druzina se je uputila ka vratima. Izasli su na hladan vazduh u dvorsite koje je bilo osvetljeno bakljama. Bilo je i dalje nekako sablasno strasno. Usli su u treci dvor. Ovo je izgleda bio dvor namenjen iskljucivo zabavama. Prosli su kroz sirok hodnik. Hodnik je imao tri vrata. Prva su bila u celu i izradjena od najfinijeg drveta Zanfarena, koje je iskljucivo raslo u velikim prasumama. Druga dva vrata su takodje bila svecana i stajali su suprotno, jedna levo, a druga desno. Oni su usli na ova levo i nasli su se u dobro osvetljenu i prostranu salu za rucavanje. U centru sale je bio sto najveci koga je Malorijan ikada video. U celu stola, skroz suprotno od ulaza, sedeo je Vensal i dalje raskosan. Oko njega su bili postavljeni razne djakonije, dok je ostali deo stola bio prazan. -Dragi gosti. Pridjite, sedite, gosti te se.-rekao je Vensal, a Malorijan i ostali su seli. Malorijan je seo sa Vensalove leve strane, dok je Sebastijan zauzeo desnu. Ostali su seli kako su hteli. -Zeleo bih prvo da vecerate, a tokom dezerta cemo pricati. Stvari su vrlo vazen.-rekao je Vensal, a drugi su ga gledali. Malorijan je bio malo sumnjicav, jer je naucio da tako govore ubice koje zele da otruju nekoga. Pogledao je u Sebastijana, koji mu je uzvratio pogled koji je govorio da je sigurno. Jeli su, kako se cinilo dosta brzo, jer se je stalno culo zveckanje tanjira. Niko nije progovarao ni rec. Posle nekog vremena konacno se je zveckanje prekinulo i svi su digli poglede. -Pa moji Lordovi nadam se da vam je trbuh sada pun. Voleo bih da sa vama da porazgovaram, stvar je vrlo vazna i bojim se da ne moze da ceka jutro i nije za svacije usi, jer se ovih dana cak i tajne sire brze nego li sto su izgovorene.- rekao je Vensal dizuci pogled ka Gardi. -Ako bi ste bili ljubazni da napustite prostoriju.-rekao je Sebastijan uzviseno. Klimajuci glavom napustili su je tiho i necujno. -Tako je vec bolje. kaza Vensal.-Vidim da ste konacno stigli sa Eriona. Dobro je. Prince verujem da su vas dragi Vilovnjaci naucili po koji trik?

Malorijan je bio uzasnut. Zar su culi razgovor? Morace da alo glumi. -Jesi, moj Lorde. Naucili su me puno stvari.-rekao je Malorijan pokusavajuci da zvuci ubedljivije. -Ah, nemojte se prezati da pricate o vasim prijateljima predamnom. To sto se je desilo mome ocu je bilo pre vaseg vremena.-rekao je Vensal smeseci se. -Nemoj Lorde da budes takav. Svi znamo sta se je desilo vasem ocu i to sto se je desilo bila je cista mladalacka ljubav i ludost. Ljubav iz koga se je rodilo dete kakvo se nije rodilo vec vekovima. Prava svetinja.-rekao je Sebastijan. Vensal se je samo osmehnuo. -Ah ne persirajte mi gospodaru Sebastijane. To sto su moj otac i majka uradili bilo je svakako krsenje pravila Zakona Eriona i stvaranje nepotrebne mrznje, a ta ljubav je bila svakako nesto vise, jer ste vi svedok njenog ploda. Ja ovog decaka zelim da postedim patnje i da mu izadjem u susret sa dobrim savetom.-rekao je Vensal. Malorijan je bio uzrujan. Da li je moguce da on zna?! -O cemu vi to Lorde?-upitao je Sebastijan. -Oh. Izgleda da je plod brzi od semena.-rekao je Vensal smeseci se. Vensal je poceo da besni na njega. Na trenutak mu je izgledao kao pravi demon koga bi rado proburazio macem. Vensal je izgleda to znao.- Nemojte Prince da se ljutite, to je za vase dobro, za dobro vaseg oca i kraljevine prema kojoj imate obaveze. -Ne pratim vas.-dodao je Sebastijan uzbudjen. -Oh kad vec moram. Govorim Sebastijane o velikoj ljubavi naseg Princa i moje drage polu-sestre Juveline.-rekao je Vensal. Sebastijan je samo na to razgoracio oci. Kako je moguce da on kao Veliki komandant vojske nije znao, a da ovaj ovde covek koji gotovo da nije napustio planinu dobije informacije preko mora? -Kako si to znao?-upitao je direktno Malorijan, bio je besan na Vensala i ruku je polozio na drsku maca, ali nije smogao snage da ga izvuce. -Nije bitno kako decace, vec je bitan savet koji cu da ti dam, a moze pre ili kasnije da te kosta tvoga zivota.-rekao je Vensal ozbiljno. Sala je postala postala veoma tiha.

-Vidis Prince Vilovnjaci nisu iz cista mira izdajice, vec je u njhovoj prirodi da budu takvi. Zbog toga se njima ne sme verovati, jer ce vas pre ili kasnije izdati kako bi spasili svoju kozu. -Dosta!-uzviknuo je Sebastijan.-On je zaboga Princ Vantermunije, buduci Kralj i kao takav on mora da ima ljubav za sve svoje podanike bilo oni Vilovnjaci, Ljudi, Patuljci, Orci ili slicni! -Ah, ali ipak pored svega, svi mi nismo isti i nemamo istu prirodu. Pitas se zasto ti ovo govorim Prince.-upitao je Vensal. Malorijan ga je nemo gledao. -Ne govorim ja samo u ime slucaja moga oca, o kome ti je Sebastijan sa puno zara ispricao. Ne, nisu samo pokazali svoju krvolocnost i lukavost Vilovnjaci tu.-rekao je Vensal. -Na sta ciljas?-upitao je Sebatijan zbunjeno. Vensal kao da je samo na to cekao. -Dragi Prince da li znas kako je tvoj deda umro?-upitao je Vensal. -Naravno, ubili su ga Dzinovi iz zasede.-odgovorio je. Imao je neki cudan osecaj. -Ah, ali ti ne znas celu pricu. Tvoji ucitelji bilo to oni Vilovnjaci ili Ljudi nisu hteli da ti ispricaju celu u ime prijateljstva. -Taj primer nista ne dokazuje Vensale. Bio je to puki nepredvidjeni cin koji su tvrdili da su izvrsili u ime Kralja.-kazao je Sebastijan ljutit. Ali Vensal je bio nepokolebljiv. -To upravo govori osoba koja ni sama nije upoznata sa spletom toga dogadjaja. Veruj mi imam vesti o tome sta se stvarno zbilo, ali pusticu dragom Princu da sam odluci sta je dobro, a sta lose. Hajdemo imam nesto da ti pokazem.-kazao je Vensal ustajuci. Izasli su u prazan hodnik. Vensal je izasao u dvoriste pracen Malorijanom i Sebastijanom. Uputili su ka velikim otvorenim vratima i dospeli u glavnu Dvoranu Katakombe, Dvoranu Zivih. Dvorana je bila ogromna i kako se cinila sva od srebra i zlata. Presijavala se je pod svetloscu hiljadu sveca, kao da je u njoj samo sunce bacalo svoje zute zrake. U svakom kutku je bio po jedan oltar i cinilo se je da su tela od kamena. -Dobrodosli dragi Prince u kraljevskoj prostoriji, konacnom prebivalistu kraljevskih porodica Vantermunije, Dvorana Healin. Ovde su pohranjeni

stotinu kraljeva i kraljica Vantermunije iz svih loza sve od Pampasa do vasih Bijentila. -Velicanstevno!-rekao je Malorijan uzbudjeno, dok je Sebastijan razvrcao glavom i sam ocaran. -Jeste. Ti si Malorijane jedini zivi kralj koji je posetio ovo mesto vec nekoliko decenija. Pogledaj, dobro pogledaj lica ovih vladara, jer i ako mrtvi mudrost njihovog lica i velicina njihovih dela mogu da ti daju snagu i mudrost za vladavinu, kakvu nijedan ucitelj ili plemic. Medju njima lezi i tvoj deda Gerion Hrabri ili bolje bi bilo Gerion Prevareni. Hodi! Posli za njim i n je poveo u jedan kutak gde se je ocigledno nalazilo telo Geriona. Covek je imao krunu Fejanu, koju je prepoznao sa slike iz knjige koje su ga terali da cita. Kruna su kovalli patuljci. Njegove blage i prepoznatljive crte lica, stavljali su mu do znanja da je zaista ovaj covek iz njegove porodice. Kratka uredno podsisana brada mu je daval kraljevski izgled. Nesumnjivo ovo je bio covek o kome je slusao tolike price od svog oca i ucitelja na Erionu. -Da Prince ovo je Kralj kome se zaista trebas diviti. Ali njegova dela tokom zivota zasenjuje tragicna prica o njegovom padu.-kazao je ozbiljno Vensal sa tugom u ocima. -Lorde, molim vas recite mi kako je moj deda zaista poginuo.-rekao je Malorijan. Vensal je bio zadovoljan njegovom reakcijom. -Veruj mi posle ovoga imaces sasvim drugaciji pogled.-kazao je Vensal, a Sebastijan je samo cutao.- Kao sto znas vodio se je u to vreme rat sa Dzinovima. Razlozi su mnogi i kao sto si mozda cuo iza ovog rata stojala je visa sila, ali reci cu samo da je to pocetak nesrecnih godina Vantermunije. -Tvoj deda je prosao mnoge milje kako bi se prikljucio vojsci u zavrsnoj bici sa dzinovima. Bezbedno je presao Crnu reku i nasao se je u Nomidulskoj sumi. Prolazio je u zemlje vilovnjackog lorda koji je bio odan Vantermuniji. Kad je usao sumi, dosao je lordov glasnik govoreci da je lord pocastvovan sto je sam Kralj dosao u njegov posed i da bi ga rado primio na njegovo imanje da se odmori. -Gerion je naravno prihvatio i nije imao razloga da sumnja u lojalnost lorda. Kada je dosao lord ga je toplo primio. Odmorio se je i dok je isao ka dnevnom boravku vile, nacuo je razgovor strazara o tome kako ce ga predati dzinovima da ga ubiju cim padne mrak.

-Kralj je naravno odmah poceo da bezi iz zamka, ali su to dusmani znali i poceli su da ga porgone. Kada je izasao sa imanja u tom trenutku iz sume su izronili deset diva visokih kao ogromne stene i onda su ubili tvoga dedu. Naravno nisu se tu zaustavili, vec su unistili i imanje i pobili sve one koji su bili u njemu. Ne zna se zasto su to uradili, jer nije bilo zivog svedoka. Posle toga, pokunjeni zbog smrti kralja vojnici su izgubili bitku i izgubili celu oblast. Suma je tada prozvana Prokletom sumom, zbog kasnijih desavanjima koja je prouzrokovala izdaja u njoj. Da li sada vidis sta zelim dokazati? -Bez valjanog dokaza, to mogu biti ciste lazi.-oglasio se je Sebastijan. -Ja imam dokaze. Imam dnevnik Gahera, koji je u to vreme tek krunisan. On je svakako kovao zaveru protiv Vantermunije, kako bi oslabio moc Vantermunije. Bojao se je prejakog uticaja Vantermunije na njegove rodjake u njoj. Zeleo je da je oslabi, kako bi mogla njihova autonomija da ojaca.-rekao je Vensal. Smeskao se je, jer je osecao neku vrstu pobede. Malorijan je samo zurio izmedju njih. -A zasto bi to uradio? Poznato je da Plavi Vilovnjaci nisu u dobrim odnosima sa Sumskim Vilovnjacima? Ponavljam, to su samo nagadjanja i ne vode nicemu. U ostalom nismo culi sta Princ misli o tome.-kazao je Sebastijan, a zatim je pogledao u Malorijana. Na licu mu se je videla tuga, jer je osecao da je neka vrsta stete vec nacinjena. Malorijan je i dalje zurio. Toliko toga je osecao odjednom. Njegova ljutnja pretvorila se je u neku vrstu uzbudjenosti. Pitao se je da li da veruje Vensalu koji je izgleda bio mudar i znao je o cemu prica ili Sebastijanu i iskustvu koje je do sada imao sa Vilovnjacima. -U redu je decace. Znam kako ti je.-rekao je Sebastijan gledajuci ga.Mislim da bi svima sada prijao san. Ujutre su misli lakse za razmatranje. Ipak razmisli o ovome, jer ti si ipak buduci Kralj i na tebe JE da donosis poslednje odluke. Izasli su ponovo u dvoriste i uputili se u vilu za goste. U dnevnom boravku su bili gotovo svi clanovi Garde. Malorijan se je uputio u svoju sobu i nije uzvracivao zacudjene njihove poglede. Legao je u krevet iscrpljeniji nego ikad. Razmisljajuci o izrecenim recima, zaspao je. Jutro je brzo doslo nego sto je bio svestan. Probudilo ga je lupanje vrata. To je bila devojka od juce, gledala ga je stidljivo kada joj je otvorio. Rekla mu je da ga lord Vensal ocekuje za sat vremena ispred Katakomba i da

je vrlo vazno. Takodje mu je rekal da podje sam. Posle toga obukaoje verzinjacu onu od juce i sisao je u boravak. Tamo ga je Sebastijan ocekivao. -Kako se osecas decace?-upitao je. -Dobro. Razmislio sam o svemu sto je sinoc receno.-odgovorio je uzimajuci vazduh. -I sta si razmisljao? -Sve te stvari sto je Vensal rekao imaju mnogo smisla, pogotovo sto je kako se cini istina i tvoja reci za prijateljstvu prema Vilovnjacima je takodje istinita. Ipak ja cu verovati u svoje instikte i necu razlikovati osobe po njihovoj krvnoj pripadnosti. Na ovom Svetu ima lose i dobre osobe, a nama je da odlucimo ko je sta. Zbog svega sto se je desilo Vensalu on ima svoj pogled na svet, a mi moramo postovati njegov izbor, bas kao sto verujem da ce on postovati nas. -Mudre reci, doista mladi Prince. Nesto sto bi rekao tvoj otac ne sumnjam.-kazao je sa velikim olaksanjem Sebastijan. -Sebastijane moram jos nesto da popricam sa tobom nasamo.Sebastijan je samo klimnuo glavu i povukli su se u poseban prostor. -Voleo bih da nista ne kazes mom ocu, jer ne verujem da je jos uvek spreman da prihvati moj izbor.-prosaptao je. -U redu je decace, tvoja tajna je sigurna uz mene sve dok njeno izricanje bude potrebno.-rekao je Sebastijan. -Takodje zeleo bih jos nesto da ti poverim.-rekao je. -Slusam te... -Vensal me je pozvao da kasnije dodjem sam ispred Katakombama. Pa... -Ne moras se nista bojati decace.-prekinuo ga je Sebastijan uz smesak.Kazao sam ti da mozemo da verujemo svima u ovome Dvoru, jer porodica Cuvara predstavlja jednu od lojalnijih, ako ne i najlojanijih Kralju i vantermuncima. -U redu poslusacu te.-rekao je Malorijan. Nesto kasnije dosao je Benitar i pozvao Malorijana da ga prati. Izasli su kameno dvoriste, a na vrhu stepenista koje su vodile u Katakombe stojao je Vensal. Visok i plav, imao je plemicko drzanje. Kada sustali pred njega Benitar se je poklonio i nestao je kao duh.

-Dobro jutro moj Prince. Necu vas pitati o nicemu od onog sinoc, vec zelim da me pratite, jer imam jos jednu poslednju stvar da vam pokazem pre nego sto krenete svojim putem.-rekao je Vensal, a zatim se je okrenuo i usao u svetle odaje. Poveo ga je ponovo do groba Geriona, njegovog dede. Stao je ispred njega. Odnekud je izvadio neku vrstu kljuca i sagnuo se je i otvorio kamena vratanca. Odatle je izvadio jednu kutiju koja je bila pocela da se skapava. Okrenuo se je ka Malorijanu. -Ne verujem da znas sta upravo drzim u rukama.-rekao je Vensal otvarajuci kutiju.-Mnogi ga se ne secaju, jer se je verovalo da je izgubljen, ali je on ponovo nasao put do svog vlasnika. -Ratimir!-izgovorio je Vensal svecano sa bleskom od ocima.-Iskovan je od samog smajevog ocnjaka jos od Stara vremana. Jak u borbi, a pogotovo u cuvanju svoga ognjista. Tvoj deda je posekao ovim secivom mnoge dzinove, pre nego sto ga je izdala. Sada je vreme da se vrati iz zaborava i da se prenese na naslednika. -Predajem ti ga sa nadom da ces imati sto manju potrebu da posegnes za njim.-kazao je Vensal klececi pred njime uzdizuci moc iznad svoje glave. Malorijan je poceo da oseca neku toplinu oko srca uzeo je mac. Zamahnuo je njime kroz vazduh. Cuo se je fijuk. -Lak je i brz.-kazao je Malorijan. -Da Vase Velicanstvo to je najlaksi mac u Vantermuniji, a verovatno i dalje. Velim da necete kazati za njega ikome, on mozda mozda izgleda kao ostali finiji macevi, ali kada se jednom veze za nosioca, uvek ce teziti da se vrati.-rekao je Vensal. Malorijan je samo napravio jedan osmeh i zaboravio je svu ljutnju koju je osecao prema njemu, do tada. -Naravno Vensale, ova tajna ce ostati izmedju mene i tebe.-rekao je Malorijan, a potom je iz korica izvadio stari koji je bio znatno tezi, a ubacio novi. -Sada si moj Prince spreman da postanes Kralj, ako neka nezgoda natera tvoga oca da ostavi presto, ti ces biti dostojan naslednik. Uvek imaj to na umu.-rekao je. Zatim su se uputili ka izlazu gde ih je cekao Sebastijan sa jos dvojicom. Vensal ga je odveo u svoj dvor, pod izgovorm da imaju nesto vazno da diskutuju. Malorijan se je sam uputio u gostinsku sobu da se spremi za polazak. Trebali su da podju za otprilike jedan sat, kako bi do kraja veceri stigli pred sumom. Otisao je u svoju odaju i tu je spakovao sve svoje

stvari u jednu torbu, ostalu odecu koju je dobio od one devojke sklopio je na jednom mestu. Nesto kasnije ponovo je dosla ista devojka i dalje mu se smeseci sramezljivo. I ako nije prozborio sa njom nista posebno, na neki nacin zracila je pozitivnom aurom. Kada je otisla sisao u dnevni boravak video je da se u njemu nalazi Sebastijan. Nesto je govorio strazarima, a kada je primetio Malorijana okrenuo se je. -Ah momce, bas sam hteo da dodjem u tvoju sobu. Imam nesto vazno da ti kazem.-rekao mu je.-Lord Vensal misli da smo praceni. -Kako? Niko ne zna za nas dolazak? Preduzete su sve mere opreza prilikom dolaska.-kazao je Malorijan u cudu. -I ja to mislim. On tvrdi kako su su njegovi ljudi jutros nasli neke tragove kampovanja i da je bilo dosta otiska kopita. Bila su duboka, sto znaci da ko god ih je jahao verovatno je bio pod teskim oklopom. -Kako to da nisu uoceni? Zar ne bi se videli pod ovom stepom?-upitao je Malorijan. Nije mu se svidjala pomisao da mu neko u snu moze grlo prerezati. -Ne znam, a ne zna niti Lord. Stepom se obicno krecu ili uzgajaci konja ili vojnici. Nesto brzo i spretno definitivno juri ovom stepom cim izbegava poglede onih kojima je stepa dom. -Sta cemo onda preuzeti povodom toga? -Preduzememo neke mere opreza. Od sada cemo se kretati u zastitnoj formaciji. Ja i ti cemo ici u sredini i necemo se odvajati. Isto tako necemo zaaziti u naseljena mesta, jer ne mozemo se uzdati u poverenje seljana. I ako mozda imaju dobru dusu, ali zato imaju kukavicno srce.-rece Sebastijan. -Zar to nije malo prestrogo? Ova stepa je prevelika, moze biti bilo ko? -Da, moguce je da to sto govoris istina, ali takodje mislim da ne treba da sumnjamo u sumnju ljudi koji su ovde proveli ceo svoj zivot.-kazao je Sebastijan. Malorijan nije na to mogao nista da odgovori. -U redu vidimo se za jedan sat u dvoristu. Ceka nas zaista dug put.kazao je svima, a potom svi su se povukli u svoje sobe. ********************************************* Prohladno jutro je zamenilo toplije podne. Nije bilo skoro nijednog oblaka na nebu, tako da je Dvor Vensalov bio vrlo veselo mesto. U dvoristu se je sakupio veliki broj ljudi. Malorijanu je odjednom celo to mesto ozivelo. I

svaki od njih je u ruci drzao venac Vesne, biljke mita. Svi su se oni skupili da isprate Princa i pored toka sto je Sebastijan insistirao na velikoj tajnosti, Vensal je rekao kako svi njegovi rodjaci bi pre sebi isekli ruku nego da izdaju Princa. Posle toga nije se vise bunio. Kada je Malorijan izasao svi do jednog su okrenuli pogled ka njemu, a pojedinci su poceli da se dosaptavaju. U sredini te rulje bili su osedlani konji, natovareni njihovim stvarima. Malorijan je krenuo ka konjima, pracen od strane Sebastijana i gardistima. Onda je odnekud izronio i sam Vensal, kada su se popeli na konjima. -Dragi moji gosti, neka vam Sveprisutni pokaze najbezbedniji put ka vasim odredistima.-kazao je. -Hvala i tebi Vensale, sine Srbosalov, na toplom gostoprimstvu. Reci cu iste reci koje sam ti rekao prilikom naseg susreta.-rekao je Sebastijan svecano.-Ti si dostojan zadatka koji je pao na tvoja ledja i tvoj otac bi se sigurno ponosio tobom. Na ove reci je Vensal samo klimnuo. Onda su poceli da se krecu ka kapiji, koja je bila sirom otvorena. Ljudi su onda poceli da bacaju ispred nogu konja vence u nadi da ce oni putovati mirno. Po prvi put od kada je dosao u dvor Vensalov Malorijan je izasao na glavni ulaz. Prvo sto je mogao da primeti je bila nepregledna suma Samervud, koja je sa planine izgledala nepregledno. Mogao je da vidi u daljini more. Nije mogao da ga vidi, ali je znao da se negde pri obali nalazi misticno mesto Samervud o kojima bi cesto slusao od strane Sebastijana. Put pred njima je bio siv i poplocan tako da su se konji dosta brzo spustali. Jedva su obuzdavali konje koji su, ponovo okrepljeni i oporavljeni, jedva cekali da krenu u kas. Negde na polovini puta naisli su na mostic koji je prelazio preko bucne reke. Nepuni sat kasnije bili su u podnozju planine. Put je isao dalje na istok i spajao se je sa priobalnim putem i vodio je dalje na istok u Brestolu,a na jugu u Samervud. Odlucili su da preseku put i da prvo idu u Samervud zbog licnih razloga Sebastijana. Krenuli su u kas pre ravnog polja i posle nekog vremena naisli su na zid od gustog drveca. Kroz drvece se je video samo mrak, zbog drceva koji su zaklanjali sunceve zrake. Suma je na zapadu i istoku isla u nedogled. Ta mocna suma je bila Samervud. Drevno mesto prvih Vilovnjaka koji su dosli u Vantermuniju, mnogo pre nego li sto su se pojavili ljudi. Ona je u stvari bila

deo drevne sume koja je imala pravac severoistok. Nekada su to obitavali tamni vilovnjaci, ali im se je izgubio svaki trag. Tako da sada uglavnom obitavaju ljudi i Zeleni Vilovnjaci u Samervudu i u nekoliko sela oko njega. Sebastijan je iznenada stao i osvrnuo se je. -U redu.-kazao je u polu sapatu.-Sada ulazimo u Samervud i postajemo vrlo ranjivi zbog guste sume. Ja poznajem dovoljno sumu, ali vam govorim da se ni po koju cenu ne odvajate, jer mozete lutati danima, dok ne naidjete na nekoga. Takodje budite oprezni za svaki slucaj. Svi su klimali glavom i nastavili put. Usli su u sumu i kretali se oprezno. Posle nekog vremena Sebastijan ih je naterao da se spuste sa konja, jer ulaze u samo jezgro sume. Malorijan je osecao neku tenziju u vazduhu, a kako mu se je cinilo i ostali takodje. Koracali su najtise sto mogu, a uskoro mracna suma je postala jos mracnija zbog mraka. Odlucili su da stane i da tu provedu noc, ali je gromoglasan fijuk poremetio njihove planove... IV glava Raven nije mogao da veruje sta mu se je sve izdesavalo za nepuna dva dana. Ceo zivot mu se j preokrenuo naglavacke. Otac mu je umro na rukama, njegov zavicaj je potpuno unisten, a njega sprovode vojnici u unisteni grad. I sto je najcudnije od svega cini se da je on jedini preziveo neocekivani napad Merona, cudovista severa. Sada dok je koracao ka vojnickom kampu tog toplog dana, prosto je bio iznenadjen kako je posle jedne bure postalo sve tiho. Fienlah je isao ispred njega i nije progovorio ni rec. Usli su u more belih satora. Svi vojnici koji su bili ulogoreni tu su im pravili mesta da prodju ka satoru Legata i zurili su u njih ne verujuci svojim ocima. Vojska se je sastojala i od Vilovnjaka i Ljudi. Delovali su mocno i neunistivo. To je Ravena iznerviralo, jer da su oni bili tu verovatno bi sada sve bilo isto. -Da li bi?- upitao se je u sledecem trenutku, ono sto je video nije bilo prirodno. Meroni su bili prava cudovista sa uzarenim ocima, kojima je jedino bilo stalo da uniste sve pred sobom. Zaustavili su se pred najvecim barjakom, kojem je na vrhu stajao beli dvoglavi orao na crvenom platnu.

-Sacekaj ovde.-rekao je Fienlah, a potom je gotovo necujno usao u sator. Nekoliko trenutaka kasnije cuo se je zamor i reci: Gde? Kako? Povedi me... Potom je iz satora izasao covek iste visine kao i Fienlah, ali je bio covek, ne Vilovnjak. Imao je crne brkove i crnu kosu. Krupnog je stasa i bio je u kasnim tridesetim reklo bi se. Izgledao je varvarski i imao je tako drzanje, koje je bilo pomalo smesno. -Ah decace, ti srecni, srecni budalasti decace.-iznenada je kazao uzbudjen.-Uh. Trebalo b da se valjano predstavim. Ja sam Legat Stegar Ostroruk. A ti bi bio? -Ja...Ja sam Raven, sin Tiesenov, gospodare.-kazao je poluplasljivo. Stegar se je samo na to osmegnuo. -Ah Ravene, izvoli pod cador. Moras mi objasniti sta se je desilo u ovoj crnoj dolini.-kazao je pokazajuci ka satoru. Usli su i Raven je seo u jednu drvenu stolicu. U sredini je bio sto sa kartu oblasti na njemu. U satoru su bile jos dve osobe i Fienlah koji je takodje seo za stolicom. Stegar je seo na najvecoj stolici. -Decace, mora da si zedan i gladan od tolikog puta.-kazao je. -Pa, ne b.... -Donesite pice i piletinu. I zaboga pospremite ovaj sto.-uzviknuo je plaseci Ravena. U satoru su zatim usla dva coveka, koja ocigledno nisu bili vojnici. Brzo su sklopili kartu i predmete sa stola i odlozili ih u kutku satora.Zatim su usla jos dva coveka sa tanjirima i pecenjem koje je mirisalo bozanstveno. Postavili su tanjire pecenje, napunili case i povukli se munjevitom brzinom. -Ravene, jedi, pij, a usput ces mi ispricatio svemu sta se je desilo.kazao je Legat uzimajuci jedan batak u ruke. Raven je uzeo noz i vijusku i odsekao jedan mali deo. -Posluzite se i ostali.-rekao je zvakajuci.Fienlah ga je samo pogledao i klimnuo glavom, ali nije uzeo. Dok je druga osoba odsekla malo vece prace i uzela u usta. -Sada-rekao je nekoliko sekundi kasnije Stegat, brisuci salvetom usta.ces mi ispricati sve lepo sta ti se je dogodilo juce i koje mogao da uradi sve one zlocine. Raven je prvo poceo bojazljivo, ali se je oslobodio i poceo detaljno da pripoveda o svemu od juce. O tome kako se je vracao iz Anholma sa

pazarom, kako je zatekao svoje selo u plamenu, kako se je probio do svog oca Tiesena, o tome kako je ubio Merona. Na ovo zadnje su svi ustuknuli od pomena tog imena. -Meroni!-uzviknuo je Legat.-Kako je to moguce, njih niko nije video godinama, a kamoli u tom broju. -Izgleda Legate da se sprema nesto veliko. Stari neprijatelji ponovo prave potez.-kazao je po prvi put Fienlah. -Da ta prokleta stvorenja se ponovo pojavljuju. Nego decace jesi siguran da su to Meroni mozda su te oci varale ili si ih pomesao. -Tog, pre nego da ga ubijem uspeo sam da mu skinem masku i vidim lice. Lice je bilo bledo kao najbelije mleko, oci kao dve uzarena kamena, a u ustima je imao zube ostre poput vuka, a siktao je na mene poput zmije. U satoru je zavladao muk. Svi su sada bili uvereni da to jesu Meroni. U mislima su pocele da im se pojavljuju najcrnje stvari. Jer Meroni nisu videni godinama, ne jos od cuvene bitke za Garn Mirar. -Gospodo moram da ovo odmah posaljem Kralju, ovo su zaista velike vesti. Do daljeg ste svi slobodni. Kapetane Fienlah, posto ste vi nasli nasli g. Ravena on je vasa puna odgovornost. Voljno.-rekao je Stegar napustajuci sator. Fienlah je samo klimnuo i okrenuo se je Ravenu. Izasli su napolje i odma su bili okruzeni zainteresovanim licima. Fienlah se nije obazirao vec je neizanteresovano koracao, pracen sramezljivim Ravenom koji je jedva drzao korak. Vodio ga je izmedju satora i povremeno se je osvrtao pitajuci ga da li drzi korak. Kamp koliko god se je Ravenu ucinilo na prvi pogled da je velik ipak nije bio. Vec posle jednog minuta stigli su na kraju kampa u blatnjavom delu. Priblizili su se satoru ispred kojeg je sedeo jos jedan Vilovnjak, koji je od jednog komada drveta lovackim nozem pravio figuru. -Ah Fienlase konacno si stigao, a vidim da su glasine bile istinite, znaci to je to deriste?-kazao je Vilovnjak dizuci pogled ka Fienlahu. Imao je dugu zlatnu kosu i bio je otprilike iste gradje kao i Fienlah, ali nekako usiljenog lica. Raven je osetio da mu se nece dopasti. -Da, Sveprisutni je izgleda bas naklonjen ovom decaku, Ehsale.odgovorio mu je Fienlah prilazeci satoru. -Pa kako je preziveo?-upitao je Ehsal.

-Mislim da je Raven za danas dosta pricao i slusao o svom prezivljavanju. Njemu treba dobar san, kako bi sto brze zaboravio na te dogadjaje.-kazao mu je Fienlah izlazeci iz satora bez oklopa. -Ajde reci mi. I onako cu pre ili kasnije da saznam i sam.-rece mu Ehsal. Fienlah je malo razmislio. -Onda saznaj kasnije. -Bas si tvrdoglav. Pravo vlastelinsko dj... -Ubio je Merona, Ehsale.-kazao je povisenim tonom Fienlah. Ehsal je samo razgoracio oci u cudjenu i pogledao je potom ka Ravenu, ponovo sa smeskom. -A je li. Ne deluje mi kao da je ratnik, vec kao neko obicno seljance.rekao je smeseci se. Raven je bio iznerviran.-Decace da li bi ti smeo u dvoboju da mi pokazes svoj uvrednost? Raven je samo pognuo glavu i osecao neku vrstu uzbudjenja zbog straha. -Dosta Ehsale, umoran je.-rece Fienlah. -Tako sam i mislio. Ovaj decak nije ratnik, vec jedno uplaseno seljace koje jedino ume da cuva ovce.-kazao je u polusmehu Ehsal. Privukli su bili paznju okolnim vojnicima. Fienlah je taman zaustio da nesto kaze, ali je Raven iznenada osetio u sebi veliki bes. -U redu! Ako zelis dvoboj dobices ga! I ja Raven, sin Tiesenov te izazivam tebe Lorde Ehsale na castan dvoboj! Bori se samnom ili budi zauvek prozvan kao Ehsal Kukavica!-uzviknuo je to odjednom. Nije ni bio svestan svojih reci i bas kada je hteo da ih povuce, vec je bilo kasno. Ehsal je vec otisao. -Ah vidim imas lavovski jezik, da vidimo da li imas i tu snagu. Prihvatam dvoboj i zelim da cim se spremis, dodjes u centar kampa.-kazao je Ehsal sa osmehom na licu. Raven je hteo da mu ga skine, ali je takodje bio uplasen. Fienlah ga je odveo u sator. -Decace da li ti imas pametu tu tvoju glavu?!-upitao ga je uzrujano. -Ali ja..ja...nisam... -Ne znas ni sam sta si upravo uradio, zar ne?-upitao ga je. Raven je sumorno klimnuo glavom.-Upravo si sebe doveo u zivotnu opasnost. I ako ne verujem da bi te Ehsal povredio, ipak ces dobiti dobre batine, a trebas

nam ziv da izadjes pred Savet. Uh, u redu evo uzmi moj oklop, mozes zadrzati svoj mac. Skinuo je svoj oklop i pomogao je Ravenu da ga obuce. Bio mu je veliki i Raven je uz malih problema ipak uspeo da se krece. Nije bio to tezak oklop nekog viteza, vec laki oklop izvidjaca, sto je Fienlah naravno bio. Izasli su napolje i Fienlah ga je poveo ka centru kampa, gde se je nalazila improvizovana kruzna arena, ogranicena velikim stitovima. U areni se je nalazio Ehsal takodje u punoj ratnoj opremi bec stita i sa isukanim macem. -Vidim da si se vec pojavio decace. Vrlo hrabro od tebe.-kazao je kao i uvek smeseci mu se. Nije ga uzimao za ozbiljno. -Tvoju bruku Lorde ne bih propustio ni za sta.-kazao je Raven nesvesno. -Zmijski jezik.-dodao je.-Hocemo li. Raven je klimnuo glavom i pridigao stit. Ehsal je vec pohitao ka njemu, a Raven je u znak odbrane podigao stit. Udarac je bio jak i Raven, je morao da se sagne kako bi se efikasnije odbranio. Ehsal je i dalje napadao, a Raven je morao da dize stit kako bi se branio. Ehsal je potom sutnuo sa strane i stit odbacio u stranu, a Raven je iznenadjeno pao unazad ispustajuci svoje secivo. U sledecem trenutku se je Ehsalov mac nasao nasao na nekoliko centimetara od Ravenove guse. Potom je Ehsal okrenuo Ravenu ledja i svima je lezerno podigao mac. Raven je kipteo od besa. Potom je ustao i napao je svom snagom Ehsala sa ledja, ali u sledecem trenutku nasao se je ponovo na prasnjavoj zemlji. -Kao sto rekoh, zmijski jezik, ali bedan mis, sa lisicijim mozgom. Nisi vredan borbe.-rekao je ozareno Ehsal. Oko njega se je cuo smeh mnogih. Raven je i dalje kiptao od besa. U glavi su poceli da mu se javljaju razne misli i saputanja: ,,On ga mora ubiti! -Jos jednom!-uviknuo je ustajavsi. Ehsal se je okrenuo i dalje sa osmehom na licu. -Oh. Vracas se po jos vidim. Nije ti dosta ta sljiva na licu?-kazao je. Bio je u pravu, zaista je imao modricu na licu, ali je bio previse pod besom. Prosto je kipteo od besa, zato je cvrsto stezao ocev mac u ruci.-U redu, ali ovog puta cu te dobro premlatiti i zatvoriti ta tvoja lazljiva usta.

Kada se je Ehsal okrenuo, Raven je pohitao ka njemu. Ehsal je to ocekivao i potom je u zadnjem trenutku vesto odbranio Ravenov udarac i ponovo pokusao da ga udari istim potezom. Raven se je neverovatno odmaknuo i potom ponovo napao velikom zestinom sto je odbacilo Ehsala metar i jedva ga ostavivisi na nogama. Raven je i dalje napadao, a Ehsal se je jedva branio sve dok nije konacno pao na ledja bez maca, ali sa stitom u desnoj ruci. Bio je iznenadjen i u soku dok je Raven udarao svojim macem u stit. Raven je bio besan i pred sobom je poceo da vidi sve crveno. Na stitu je poclea pukotina da se vidi, kako se je cinilo bas kad je trebao da zada poslednji udarac kako bi unistio stit iza njega se je nasao Fienlah zadrzavajuci ga za ruku. Raven je polako okrenuo glavu ka Fienlahu smirivajuci se. Disao je tesko i bilo mu je vruce toliko vruce da je poceo da se znoji. Fienlahov mudri pogled nije odavao nikakve misli, vec je bezizrazajno gledao u dubinu Ravenovog uma. Vreme kao da je stalo za Ravena. Raven je gledao u Fienlahove oci i nije primecivao nikoga oko sebe. Glasovi su se utisali, sve je postalo mracno, ali to nije za njeg bilo bitno. On je samo gledao u Fienlahove oci i osecao je kao da mu je to poenta zivota. Neprestano gledanje u dva plava safira. A onda postepeno su mu se postepeno vracala sva cula. Polako je cuo poklice iznenadjenja i zavijanja. I onda jedan ostar hrapav glas. -Sta se to desava! Kakva e ovo tuca! Fienlase ocekujem izvestaj! Sramota izlozio si opasnost nas jedini izvor informacija o dogadjajima od sinocnog uzasa!-vikao je coveculjak crne kose i brade, koje je prekrivalo najveci deo lica. Kada je Raven bolje osmtrio i nije bio bas coveculjak, mozda je bio manji od vojnika koji su stajali pored njega, ali je zasigurno bio za pola glave veci od njega. -Kapetane Hendir, trazim oprstaj za moju nemotresnost, ali decak je prihvatio izazov i zato nisam hteo da se mesam. Nastojim da je vrlo dobro prosao.-odgovorio je svecano Fienlah. -Istina, ali mora biti prijavljen Legatu i na njemu je da presudi. Legat bi zeleo da se sa mladim gospodarom vidi za oko 2 sata, a do tada bi trebalo odgovornije da obavljate svoju duznost.-i sa tim recima se je okrenuo i dvojici strazara, koji su ga pratila, pokazao je palcem prema nama.-Ovo

dvoje ce da vas prati gde god isli, kako bi vas sprecili u novim nevoljama. Nadam se da cete se oboje lepo ponasati. Oboje smo bez reci u pratnji strazara napustili ring. A jadni,koji i nije bio bas jadni po Ravenu, Ehsal je samo sedeo u blatu i nemo gledao u raspolovljen stit. Dvoje vojnika su mu prisli. Prosli su kroz masu koja se je rasklanjala praveci im put i ponovo su stigli do satora. Ehsal ih nije cekao tamo. -Daj da ti pomognem oko opreme.-kazao je Fienlah, koji je do tada bio odutan. Cutke je, sa lakocom skinuo tezak stit sa Ravena. Onda su oboje sednuli ispred satora i nemo gledali ispred sebe. -Bas si izgubio kontrolu tamo Ravene. Sta ti se je desilo?-upitao je Fienlah konacno. -Da, ni sam nisam siguran sta je tacno... -Ti potezi su bili neverovatni. Svi ti nacini koje si izveo kao da si vezbao.-kazao je Fienlah, nezainteresovano. -Da.-odgovorio je tupo Raven.-Otac me je ucio jedno vreme macevanju, ali je video da nisam za to pa je odustao...mora da se je isplatilo. -Veliki je covek taj tvoj otac, kada te je naucio takvim potezima, jer on bio nekakav vojnik? -Nisam siguran. On je bio obican farmer, ali mi je u Sali pricao da imamo rodbinu na sve cetiri strane sveta i da je ponesto od njih nacio.odgovarao je Raven sigurnije, ali ga je prica o ocu veoma rastuzila. Fienlah je to izgleda primetio. -Boli zar ne. -Sta? -Kada izgubis voljene? -Verovatno.-rece Raven slegnuvsi ramenima. -Veruj mi sto vise pricamo o njima to ce nas tuga brze proci. -Ne pomaze mi-kazao je Raven.-Ja i dalje osecam veliku tugu. -Ah, ali ti samo razmisljas o trenutku njegove smrti.-rece Fienlah mudro.-Probaj da razmisljas o svim vasim srecnim trenucima, tako ces pored prelazenja svoje tuge uspeti i da sacuvas uspomene na njega. Raven ga je poslusao. Prisecao se je svih svojih srecnih trenutaka, ali i tuznih. To mu je donekle popravilo raspolozenje na bolje, ali tuga ga i dalje nije do kraja napustila.

-Kako se osecas?-upitao je posle nekog vremena Fienlah. -Bolje, ali tuga mi je i dalje tu.-odgovori Raven pokazajuci ka srcu. -Tu je jos jedan vazan faktor.-smesio se je Fienlah.-Vreme. Nemoj nista da brines uvek postoji novi dan, koji donosi novu nadu, a sada spavaj malo. Verujem da ce nam trebati snaga da se suocimo sa Legatom, verovatno nije presrecan. Raven se je opruzio u satoru i pokusao da zaspi. Nije mu uspevalo. Posle nekog vremena je upitao: -Fienlase, izvini sto ste pitam, ali molim te reci mi ko je tebi umro? Fienlah se je dvoumio da li da mu kaze, ali je ipak odgovorio: -Moja porodica. Moja majka, moj otac i moj mladji brat. Ravena je ovo iznenadilo. Odjednom mu je Fienlah postao bliskiji nego ikad. Fienlah verovatno nije imao porodicu, ali on to nije znao, jer Fienlaha nije znao skoro nijedan dan. Ipak se je osecao kao da mu je blizak i da ga poznaje dugo vremena. Sada, kada je bolje razmislio zeleo je da ga bolje upozna. Hteo je da nesto kaze, ali se je ipak zaustavio. Posle nekog vremena zaklopio je oci i utonuo u san. Nije znao koliko je proslo vremena, ali cinilo mu se je da je bilo vrlo malo. -Ustaj.-cuo se je blagi glas koji je pripadao Fienlahu. Raven je otvorio oci i ugledao je Fienlaha u vojnickoj odori. Ustao je i na reci Fienlaha da ga prati posao je za njim. Izasli su iz satora, a tamo ih je cekao Hendir sa bakljom u ruci. Koracali su polako, bez reci, ka satoru Legata Stegara. Raven je bacio pogled ka Fienlahovom licu, ali nije se videlo nista, jer je izgledao skoncentrisano ili je samo bio izgubljen u mislima. Nije mogao da proceni. Dosli su pred sator Legata. Ispred njega su se nalazili nekoliko desetine strazara. Neki od njih su nosili baklje, tako da je atmosfera izgledala vrlo vazno. Verovatno je i bila, mislio je Raven. Usli su pravo u sator. Raven nije video da se dok su ulazili sa strane nalazila dva vojnika spremna za skok.Fienlah sa svojim vilovnjackim instiktima je to osetio, ali su ga vojnici brzo nadjacali i bacili na kolena svezanog. Raven je pokusao da pomogne, ali je bio brze savladan od nikog drugog do Legata Stegara. -Sta to radite?!-uzviknuo je gledajuci u Fienlaha koji je stezao zube i siktao ka strazarima. -Decace, molim te opusti se i sve ce ici glatko...-kazao je mirno Stegar.

-Zar tako postupa Kraljevska vojska prema svojim vojnicima?!-vikao je Raven. -Decace! Tisina!-uzviknuo je Legat stezuci Ravenu ruku do bola. -Pustite ga, kukavice! Sta vam je on skrivio!-vikao je i dalje Raven pomahnitalo. -Ravene...u redu je...-prosaptao je Fienlah. Ovo je Ravena pogodilo kao strela, tako da se je u trenutku smirio. -Zasto? -Takav je zakon sinko. Doveo je u opasnost cilj koji je bio pod strogim nadzorom. To se kaznjava smrcu.-rekao je mirno Legat.Raven je u neverici gledao ka njemu i u tom trenutku varvarski obrisi Stegara su se uobliclicili, tako da je Stegar zaista postao varavar. -Ne, ne mozete...-mucao je Raven.-Sa...sam sam kriv. Ja sam izazvao Ehsala. Ja trebam da odgovaram. -Ehsal je vojnik, koji je morao da sve svoje zadate zadatke stavi ispred licnih stvari. I on ce odgovarati.-rekao je Stegar. Raven nije mogao da veruje svojim usima. Dvoje osobe ce zbog njega stradati. Toliko krvoprolice. Toliko smrti, da li ovaj zivot ima smisla? -Ali...-pokusao je da kaze nesto u odbranu, ali nije uspevao da sastavi prostu recenicu. -Vodite ga.-zapovedio je vojnicima Legat. -Ne! Nemojte! -U redu je Ravene, stvarno je u redu. Bila mi je cast...-tesio ga je Fienlah. -U redu je decace. Ne brini za njega, on je vojnik i prihvatice punu odgovornost.-takodje ga je tesio Stegar, a potom je napustio sator ostavljajuci ga tako sa dvojicom strazara koje su i dalje bili tu. -Neka dobije 50 udaraca bicem sutra za vreme postrojenja. I mozete li da ucinite da izgleda manje dramaticno, za ime Sveprisutnog, ovo je Vojska!cuo se je glas Legata. Za Ravena Legat je postao pravi Meron. Mozda nije bio bled i toliko strasasnog izgleda, ali su njegovi postpupci bili ravni njihovim. Zasto Fienlah? Zasto njegov zastitnik? Osobu koje je zavoleo gotovo kao da je njegov bliznji? Ravenovo razmisljanje je prekinuo Legat koji se je vratio u sator nekoliko minuta kasnije.

-Eh, sad decace moram sa tobom u cetiri oka da porazgovaram.-rece Stegar.-Napustite nas. Strazari su ga poslusali. -Izvini zbog ovoga decace, ali moras razumeti da su to takvi zakoni, a zakoni se moraju postovati.-kaza Legat, a Raven je piljio glupo u jednu tacku izbegavajuci pogled. -Ah neces da pricas. U redu je razmumem. Olaksavajuca okolnost mu je ta sto ce biti bicovan debljim bicem, tako da ce umreti hmm.. brze i bezbolnije. Koliko god to bilo moguce. ,,Varvarin, pravi Vravarin. Senke Klarena te pojele. Kuneo je u sebi Raven kao najveca seoska baba. Stegar je nastavio. -I dalje cutis. Dobro, necemo vise o tome. -Kao sto sam ti pre rekao planirali smo da te sprovedemo u Brestol, ali je doslo do izmene plana. Ipak ce Savet poslati svoju delegaciju da te ispita na licu mesta, a onda ce oni razmisliti sta ce da rade sa tobom. U satoru je i dalje bilo tiho. Ovo je pocelo da nervira Stegara. Bilo je vise nego ocigledno da nije umeo sa decom, ali se je trudio da i dalje bude ljubazan. -Ravene, ne mozes doveka cutati.-povisio je malo ton. Raven je i dalje cutao kuneci u sebi. Scena bi bila smesna, da nije bilo toliko ozbiljna. -Ako ces tako onda neka ti bude. Spremili smo ti speicjalni sator, sa najudobnijim lezajem koji smo uspeli da obezbedimo. Straza!-uzviknuo je, a zatim su se pojavili isti strazari kao malopre. Odveli su ga na najodsecenije mesto sa satorom velikim gotovo kao i onaj u centru kampa. Nesto se je u Ravenu prelomilo. Osecao je da ce uraditi nesto neocekivano, ali jos uvek nije imao ideju. V glava -Goblini!-cula se je vika pracena fijukom strela. Svuda oko njih zavijalo je smrtonosno smejanje i krktanje. Koliko god da su se trudili nisu mogli da nadju odakle dopiru strele. Malorijan je potrcao ka najblizem zbunju. Kada je uskocio okrenuo se je samo da bi video dvoje kako leze nepomicno na tvrdoj zemlji sa crno-zelenoj streli u ledjima. Ostali, ukljucujuci i Sebastijana, su trcali tamo amo.

Prolomio se je jos jedan fijuk kroz zbunje, a potom je Malorijan osetio bol u levoj ruci. Istrcao je iz zbuna i potrcao ka najguscem delu sume. Znao je da je se ne smeju odvajati, ali cinilo mu se je da mu nije preostalo izbora. Kako se je udaljaio cuo je sudar metala o metal i Sebastijana gde uzvikuje njegovo ime. Sakrio se je iza jednog debelog stabla i napiao je ranu u levoj ruci. Strele nide nije bilo. Dobro je, pomislio je samo ga je okrzla. Bas kada je izvukao svoj mac i hteo da se vrati pred njega je izaslo neko najruznije stvorenje koje je ikada video. Bilo je tamno zeleno sa licem i rukama obojenih u ratne boje. Tanak oklop od drveta mu je takodje davao dodatnu zastitu i lako stopljavanje sa sredinom. Usi i nos su mu bili znatno veci, kao i kod patuljaka. Kosa je bila u stvari jedan crni rascupani pramen. Goblin je otkrio ostre ocnjake kada je poceo da govori na svom jeziku, a zatim je lakim pokretom napao Malorijana pravo ka srcu. -Grin sder Paglavu!-culo se graktanje, praceno serijom udarcima. Malorijan se je nespretno branio. Trebalo mu je nekoliko sekundi da se pribere, a zatim se je uspesno branio. Ratimir je poceo da peva dok je leteo kroz vazduh. Goblin je skako na sve strane, provlaceci se Malorijanu kroz noge, pokusavajuci da ih brzim pokretima posece, ali nije mogao zbog Kraljevskog oklopa. Skako je po kamenjima na drvece, pa bi potom nasrnulo Malorijanu na glavu. Borba je trajala nekoliko minuta, a onda je Malorijan nacekao goblina kada je ponovo hteo da skoci odzgo. Jos je brisao crnu krv o travu, kada su se pojavila jos dva goblina. Malorijan je bio pribraniji, ali su goblini izgleda imali dosta iskustva. Ni sam nije znao koliko se je borio kada su oboje pali pod njegovim macem. Onda vise nije cuo niti zvuke borbe. Bio je izgubljen. Lutao je po sumi oprezno, ali nije cuo nikoga, niti video. Sove su pocele da hukcu. Shvatio je da se vrti u krug, jer se je vratio kod dva lesa. Brzo se je sklonio odatle, jer ga je neko mogao lako videti i napasti. Ta stvorenja, znao je iz prica, da se lako snalaze po mraku i lako citaju tragove. Sto nije bio slucaj za Malorijana ili bilo koga drugog coveka. Samo su zaista iskusni mogli da razaznaju tragove po toj crnini. Bol u levoj ruci ga je vratio u stvarnost. Rana je pocela da pulsira od bola. Morace da ga je previje, jer ce da se inficira, a vrlo dobro je znao da se to moze zavrsiti tragicno. Sume Eriona su mu bila jos uvek u svezem secanju.

Tamo se je nasao sa smrti u oci. Divlje zveri su ga progonile donocno i gadno su ga povredile. Trebalo mu je nedelju dana, kako bi izasao iz nje i to pukim slucajem, jer su ga pronasli slucajni cvilenjaci koji su isli u Kseniraks. Tada se je setio da ga je negovala njegova voljena Juvelina. Ma koliko god bilo strasno to iskustvo, tih nekoliko meseci bili su nezaboravni za Malorijana. Juvelina sada kada se je setio nje, poceo je da se pita sta trenutno radi. Dali misli na njega? Ah nikada nece zaboravti te... Odjednom se je ukocio. Brzo je povio ranu, cepajuci od nogavice tkaninu. Onda je poceo da se krece brzo. Kako je to moguce? Kako je mogao da predvidi takvu prostu taktiku? Zar on koji ce sledeci biti Kralj? Morace nesto da radi, morace da pozuri, morace da nadje izvor neke vode. Kretao se je brzo vise nije mario da li ce ga ti odvratni goblini cuti i napasti iz neke zasede. Probijao se je kroz prastaro drvece, dok su mu se cizme gazile preko paprat i mahovinu. Za njega je postojao samo jedan cilj, a to je nalazenje vode. Vrtio se je u krug, ali nije obracao paznju samo se je kretao. Misici su poceli da ga izdaju pa je poceo da se zatetura. Gegao se je, a zatim se je zanosio kao kakvi pijanac na svoju Slavu. Vid mu se je pomutio. Boje su pocele da mu se mute. Zeleno je postalo zuto, zuto je postalo svetlo plavo. Crno je postalo tamno zeleno. Plavo je postalo crveno. Halucinacije su takodje pocele. Video je razne obrise oko sebe. Dzinove i ogromne vukove. Vojnike i konjanike. A onda je ugledao naprezuci njegov vid do maksimuma. Plavi mesec se je preslikavao o crvenu vodu. Teturao se je do nje, a onda je iznuren pao na kolena isper potoka. Pogledao je u svoj lik u vodu. Nije se je prepoznao, ali onaj slabasni razum koji mu je ostao govorio je suprotno. Njegove plave oci su mu postale crne. Podocnjaci su bili kao crne pecine, a reke vena su se slivale oko njegovog lica. Bio je u jadnom stanju. I dalje je gledao u potok. Ponovo je halucinacija proradila. U odraz je nejasno video konjanika kako stoji iznad njega. Zatim mu se je sve pomracilo pred ocima i pao je ka napred.

Crno. Samo je to video. Nije znao da li je trepkao ili je mislio da nije. Nije nista osecao. Ruke i noge kao da ih nije imao, svaki deo tela nije osecao. Kao

da je lebdeo, ali nije mogao da zna da li lebdi. Izgubio je svako culo. Otupeo je i fizicki i psihicki. U jednom trenutku palo mu je napamet jedna misao: ,,Znaci ovako je biti mrtav. Potom je osetio snazan bol. Postao je svestan sebe. U usima je pocelo da zuji gotovo nepodnosljivo do granice bola. Odjednom svetlost, jaka bela svelost, toliko jaka i zaslepljujuca da je imao osecaj da mu sami bogovi gledaju u dusu i njega samog. Onda je oseti hladnocu kakvu nikada nije osetio. Kao da mu je celo telo mrzlo, a onda je ponovo postalo neverovatno vruce i onda je osecao ogrmnu vrucinu i bol. Bila je to vrelina hiljadu sjajnih zvezda. Mislio je da ce da se raspadne, zeleo je samo da umre. Da umre kako bi prestla svi ti ekstrimni bolovi koje je osecao. Da smrt bi bila bolja. Mozda je vec bio mrtav, mozda je ovo smrt? Zar je otisao u Pakao kod Demona? Sta je zgresio? Onda je bol pocela da se povlaci i postala je sve umerenija i podnosljivija. Odjednom je u belo svetlo koje je video ispred sebe bila zaklonjena nekom tamnom prilikom. Potom ih je ponovo zatvorio i poceo da sanja. Da sanja slatke snove.

Ratni poklici i sudaranje metala odjekivali su tihom sumom. Sebastijan je uspevao, uprkos svojoj starosti, da odbija napade i cak je ubio dvoje goblina. Drzao se je u grupi kako bi suzbijali napade i nije primetio Princa koji se je zbog nedostatka iskustva odvojio. -Zajedno, ljudi zajedno. Gde je Malorijan?!-vikao je Sebastijan. -Ne vidim ga gospodine! Mora da se je odvojio!-vikao je telohranitelj. -Malorijane! Malorijane!-uzvikivao je Sebastijan izbegavajuci istovremeno strele i boreci se protiv jednog poveceg goblina.-Bah...Za cast! Potom je poleteo ka svom protivniku. Napadao je velikom zustrinom. Iz ociju su mu sijale iskre crvene svetlosti i mac je svetleo misticnom crvenom bojom. Velikog goblina mora da je ovo uznemirilo, jer se je sve teze i teze branio. U jednom trenutku pod silovitom naletu Hadurna, maca Sebastijanovog, lobanja goblina je bila smrskana i stvorenje je izgubilo svest. -To je verovatno bio njihov vodja.-pomisli Sebastijan, dok se je ostatak goblina organizovano povukao u tamu sume. Sebastijan je u sebi zahvaljivao

Vensalu sto im je skrenuo paznju na sumnjivosti u stepi, jer verovatno ne bi preziveli napad da ga nisu ocekivali. Varljiva su ti goblini. -U redu pretrazite leseve i recite mi ako nadjete nesto sumnjivo.zapvedio je. -Sta cemo sa Princem, moj Lorde? -Princ je sasvim sposoban da se snadje na neko vreme. Prvo cemo se organizovati i naci neke tragove i onda krenuti u potragu. -Milorde dodjite ovo da vidite.-doviknuo je strazar pored lesa. -Nemoguce.-uzdahnuo je Sebastijan. Strazar je u ruci drzao kamen koji je plavom bojom bio ispisan znakorla sa rasirenim krilima. Sebastijan je prepoznao taj znak i dok su plava slova bljestala u tami prisecao se je. To je znak Simarglov. -Meroni! Meroni!-vikao mu je glas u glavi. Zar je opet doslo vreme krvoprolica? Moraju sto pre pronaci pronaci Princa i stici u Samervud i pisati Kralju. -Daj mi taj kamen. Uzmite sta mislite da je korisno. Moramo sto pre stici u Samervud sa Princem.-povikao je odlucno. -Lorde, ova oruzja su bila otrovna nekim nepoznatim otrovom. -Proverite da niste povrdjeni.- zatim je ustao i na kraju bojista pronasaoprincev trag. Vodio ga je do jednog drveta, a zatim je primetio da se se je ukrstio jos jedan trag ili dva. Nije mogao biti siguran, jer su se jedva primecivali. Trag je vodio juczno od bitke, a onda se je u jednom trenutku okrenuo ka istoku. Onda je primetio da se negde zaustavlja, kao da je Malorijan posustajao. Lisce je bilo poleglo, sto je navelo Sebastijana na sumnju da je Malorijan ranjen i da je padao.Rana je verovatno bila zatrovana otrovom. Morace da pozure, Princ je mozda mrtav, a oni to ne bi ni znali. Ne morace da veruje da je Princ ziv, mozda povredjen, ali ziv.