Evgenije Onjegin

Evgenije Onjegin je lik istoimenog romana u stihu Aleksandra Sergejevia Pukina. Najvea dra ovog dela je kombinovanje melanholije i realistinog prikaza drutva kao i bogati opisi razliitih strana ljudske due. Nakon prvog stiha imao sam oseaj da poznajem likove, poistovetio sam se sa njihovim osobinama, kao da svaki lik odgovara nekom delu moje linosti. Pesimistini, u svetu izgubljeni Evgenije, romantini i optimistini Vladimir, stidljiva Tijana, samopozudana Olga likovi su u kontrastu meu sobom, ali zajedno se stapaju u celinu i ine strane jedne iste osobe. Sredina je opisana na jako istanan nain i kao takva prodire u um itaoca. Dok sam itao oseao sam izvesnu vezu sa tadanjim vremenom, koje sam, iako mi je potpuno strano doiveo kao veoma blisko i poznato. Ova knjiga podstie na duboko razmiljanje i veoma je teko pretoiti u rei sva oseanja i misli koje je u meni probudila i podstakla. Moda je najvanije saznanje koliko je bolno sagledati sve neistoe i nesavrenosti ljudske due i biti u toku sa konfuznim stanjem glavnog lika. Evgenije je nabacio na sebe oklop nezainteresovanosti koja ne dozvoljava nijednom dogaaju da prodre dublje ispod povrine. Ovo delo je veoma slojevito i bavi se razliitim temama. Jedna od najvanijih je neljudskost drutva u kome ivi. Odrastao je okruen sivilom i hladnoom okoline i postaje njena slika, gord ovek otuen od ljudskih oseanja. Ne uspeva da se izbavi iz sopstvene sebinosti ni kada se preseli na selo. Surovost je duboko usaena u njemu, kao i nedostatak saoseanja prema ostalima. Sve se to ogleda u njegovim mislima preokupiranim samim sobom.

Onjegin je izgubio enu koju je voleo, ubio svog jedinog prijatelja i nije pronaao zadovoljstvo u ivotu i unutranji mir. On je rtva sopstvene gordosti i sebinosti. Osuen je na samou i to je njegova tragedija.