FRAKTALNA MEHANIKA

1
LEKCIJA 1

Prof.dr uro Koruga


UVOD U FRAKTALNU MEHANIKU

Do sada smo se u okviru mehanike (gr. q_ovoe-
uradim, pronalazim), nauke o kretanju i mirovanju, susretali sa
pojmovima klasiana (statika, kinematika, dinamika) i kvantana
mehanika. Postojanjem dve mehanike namee se pitanje: kakav
je njihov odnos i veza? Odgovor na ovo pitanje jo se u
potpunosti ne zna, ali je sasvim jasno da mehanika nije linijska
(jednocelna) ve prelomljena (lat. fractus - prelom, iljasta
struktura) najmanje dvocelna nauka, klasina (makrosopska)
i kvantna (mikroskopska). Fraktum celine (Fig1.1a) na dva
dela moe se ostvariti na vie naina, a osnovna etiri su: (1) da
delovi nemaju ni dodir, ni povezanost, (2) da delovi imaju
dodir, ali nemaju povezanost, (3) da nemaju dodir, ali imaju
povezanost, i (4) da imaju i dodir i povezanost. Jedan od ovih
odnosa karakterie osnove postojeeg fraktuma mehanike pa
e se reenje nai u okviru jedanog od navedenih sluajeva.
Naeno integralno reenje je fraktalna mehanika.

Bilo koje reenje sa slike 1.1b je gotski tip i integralno
reenje je sa osnovom dva, dok je reenje pod 1c Antiki -
Taleski tip (odgovara formi molekula vode, a voda je po
Talesu praizvor svega), i predstavlja modifikovano reenje 1b4,
a integralno reenje je sa osnovom tri. Postavlja se pitanje: kako
ispitati sutinski karakter fraktalnosti i ustanoviti koji tip
povezanosti najbolje opisuje prirodne fenomene? Jedan od
najvanijih kriterijuma za odgovor na ovo pitanje je sadraj,
odnos i povezanost univerzalnih fizikih konstanti. Danas nam
na raspolaganju za odgovor na ovo pitanje ne stoji ni jedna
bolja alatka.

Univerzalne fizike konstante su polazna osnova za
razmevanje zakona prirode i sistemtizaciju ljudskih znaja o
prirodi, kao jednoj od fundamentalnih naunih oblasti. Smatra
se da savremena fizika, pa samim tim i mehanika, poinje sa
Galilejom (Galilei Galilo, 1564-1642) koji je jo kao student
otkrio izohornost oscilacija klatna, koristei otkucaje svog pulsa
za merenje vremena (ovo Galilejeovo otkrie kasnije e pomoi
Hajgensu da konstruie astronomski asovnik sa klatnom).
Uvoenjem eksperimenta kao krunskog dokaza u nauci, Galilej je
nainio istorijsku prekretnicu i s pravom se smatra osnivaem
moderne mehanike.



Fig.1.2: Galilej je uveo
eksperment u nauku kao
krunski dokaz





Fig.1.1: Galilej osniva
a) Mehanika

b)
Kvantna

Klasina

1
2

3

4
c)

Fraktalna



Klasina Kvantna


Fig1.1. Mogua reenja odnosa
klasine i kvantne mehanike

2
Mehanika kao teorijska disciplina poinje mnogo ranije,
jo u antiko doba. Najpoznatija imena antike Grke koja su
istraiali prirodne zakone (kretanje i mirovanje) su Tales
(Thales iz Mileta, ca. 640-548 p.n.e), Pitagora (ca. 582-507p.n.e),
Platon (ca.427-347), Aristotel (Aristotele, ca 384-322 p.n.e),
Arhimed (ca. 287-212 p.n.e) i dr. Aristotel je bio uenik u
Platonovoj akademiji, ali se kasnije osmostalio, osnovao Licej,
uveo pojam fizika (gr. |uoii, - priroda) i prvi napisao delo pod
ovim nazivom. Njegov pristup bio je Ptolomejski (geocentrini)
i metafiziki (iza vidljive prirode i njene dinamike krije se
nevidljiva pokretaka sila). Medjutim, seme fizike antikog
doba nalazi se kod Talesa, koreni kod Platona, a stablo kod
Aritotela (Leartije, 1979, Mari,1997). Moderna fizika je samo
jedna razgranata grana stabla ljudskog saznanja.

Moe se rei da je seme biofizike u antiko doba zasejao
Hipokrat (Hipokratus,ca.460-377 p.n.e.), koji je stanje ljudskog
organizma (zdaravo/patoloko) posmatrao sa aspekta prirodnih
zakona, nasuprot do tada rasprostranjenom mitolokom
uverenju da sudbina i stanje ljudskog organizma iskljuivo
zavisi od bogova. Napisao je Kanon medicine u kome je pored
ostalog rekao da celini prirode pripada i oveija priroda, koja
je potinjena istim zakonima kao i sva priroda, jer je sve
boansko i sve ljudsko. Medicina nije nita drugo do
podraavanje prirode. Lekar je sluga i tuma prirode.


1. UNIVERZALNE FIKE KONSTANTE: G, c i h

1.1 Gravitaciona konstanta G

Silu gravitacije (privlaenja) izmeu dva tela masa M1 i
M2 izraavamo pomou izraza


2
2 1
r
M M
G F = , (1.1)
gde je: G- univerzalna gravitaciona konstanta, r- rastojanje
izmeu centara masa M1 i M2. Na osnovu drugog Njutnovo
zakona silu moemo napisati u obliku


= a m F . (1.2)

Kada se telo nalazi na povrini Zemlje tada zamenom da
je m = Mk (kugla), a =g (ubrzanje sile zemljine tee 9.806 m/s
2

), Mz-masa Zemlje, Rz, poluprenik Zemlje dobijamo da je

(1.3)
,
Teorija vodi, eksperiment
odluuje- Faradej
2
z
z
k
R
M
G
M
F
g = =

3

pa je univerzalna gravitaciona konstanta


(m
3
/s
2
kg)

to se moe napisati kao
(1.5)

pa je na osnovu dimenzonalne analize univerzalna
gravitaciona konstanta sinergija (sa dejstvom) ubrzanja
(m/s
2
), kao spoljnog dejstva na masu, i specifine povrinske
gustine mase (m
2
/kg) na unutranjosti povrine koja je u
interakciji sa okruenjem.


1.2 Brzina svetlosti c

Na osnovu veeg broja merenja brzina svetosti (Galilej je
prvi predloio metod merenja, danski anstronom Roemer je
imao prvi uspeha, a popravke u merenju uinio je ameriki
naunik Mikelson) u vakuumu je

c = 299 792 500 150 m/s,

dok se kroz razliite sredine svetlost prostire razliitim
brzinama i moe se pod odreenim uslovima dovesti do nule.

Ajntajn (Albert Einstein, 1879-1955) je u okviru teorije
relativnosti 1905. god., koju je inae jo 1887. godine zapoeo
Voit, a razradio 1899. godine Lorenz, izneo
hipotezu da telo m ne moe dostii brzinu
svetlosti i da vea brzina od brzine svetlosti
ne moe postojati u trodimenzionalnom
prostoru. Uveo je i pojam invarijantnosti
brzine svetlosti ( v + c = c, c + c = c). O ovim
predloenim osobinama svetlosti vode se
diskusije, a jedan broj istraivaa ih
osporava.

Ajntajn je doveo u vezu brzinu
svetlosti sa masenom energijom materije
(1.6)

modifikujui zakon o odranju koliine
kretanja (m1v1+m2v2 = const.) u relativistiku
formu, tj. delei klasinu formulu sa
11
24
2 6 2
10 ) 041 . 0 6 . 6 (
10 6
) 10 370 . 6 ( 806 . 9

=

= =
z
z
M
gR
G
) / ( 10 ) 041 . 0 6 . 6 (
2 2 11
kg m s m G

=
2
mc E =
m/s
2

m
2
/kg

4
faktorom
2
) / ( 1 c v . Formula (1.6) nala je svoju
eksperimentalnu potvrdu u nuklearnim reakcijama, tz. defektu
mase. Unutranja energija sistema sastavljenog od mase m
iznosi mc
2
i ona je mnogo vea od energije koja ima ta ista masa
kada se kree brzinom v u spoljnjem trodimenzionalnom
prostoru, jer je c vee od v. Potvrda izraza mc
2
dobijena je u
nuklearnim reakcijama, jer je energija koja se oslobodila u
nuklearnim reakcijama bila jednaka defektu mase pre i posle
eksplozije, tj. E=(m1-m2)c
2
= Amc
2
, gde je m1 masa sistema pre
nuklearne reakcije i m2 masa sistema posle nuklearne reakcije,
odnosno Am defekt mase sistema. Drugim reima jedan deo
mase sistema (Am) se pretvorio u enregiju i to tano onoliku
koliku dobijemo kada pomnoimo sa kvadratom brzine
svetlosti. Dakle, Ajntajn je bio u pravu kada je teorijski
predvideo postojanje ove vrste energije, mada su mnogi
naunici bili sumljiavi prema jednaini E= mc
2
, kao i
celokupnom njegovom radu. Protivnici Ajntajna ak su
organizovali hajku na njega i njegove rezultate piui kako
sto najeminentnijih naunika osporavaju Ajntajna. Kau da
je na sve te napade Ajntajn hladokrvno odgovorio da su u
pravu bio bi dovoljan samo jedan naunik da ospori moje
rezultate, a ovako sa veim brojem naunika htelo se stvoriti
utisak da je nauna javnost protiv njegovih rezultata. Ali kako
teorija vodi, a eksperiment odluuje to posle Manheten
projekta svi upueni u ovu problematiku su zautali, ali iz
razliitih razloga; jedni jer se teorija poklopila sa
eksperimentom, a drugi od straha ta takav rezultat donosi. Na
alost strah ovih drugih je bio opravdan, jer se dogodila
Hiroima i Nagasaki.

Ovo je omoguilo da se uvidi da masena energija
materije i kinetika enegija tela pripadaju istom fizikom
zakonu, jer kada se formula razvije u red po binomnom zakonu
dobija se


......
384
105
48
15
8
3
2
1
1
6
8
4
6
2
4
2 2
2
2
2
+ + + + + =

=
c
v
m
c
v
m
c
v
m mv mc
c
v
mc
E
n
(1.7)

Binom tipa (1- x
2
)
-1/2
strogo je zasnovao jo 1826. godine
Abel (Niels Henrik bel, 1802-1829), mada je forma zakonitosti
bila poznata jo Njutnu (Isaac Newton, 1642-1727). On je
umesto eksponenta - stavio pozitivan ceo broj ili nulu. Ovaj
tip zakonitosti, binomni red, upotrebio je najpre Lorenc
(Hendrik Anton Lorentz, 1853-1928), a zatim Minkovski

5
(Hermann Minkowski, 1864-1909) i na kraju Ajntajn (Albert
Einstein, 1879-1955) za zasnivanje teorije relativnosti.

Uvia se da drugi lan reda u izrazu (1.7) ima oblik
kinetike energije

2
2
1
mv E
k
= (1.8)
i da su obina brzina (v) i brzina svetlosti (c) u paru prisutne u
svakom lanu, osim u prvom i drugom. Ova iznimka, koja
postoji i u formulama koje danas koristimo, dobar je povod da
se vratimo antikim korenima fizke, jer kako je Platon govorio
jedan nije Jedan, dva jedva da je Jedan (Leartije,1979), to drugim
reima znai da energiju mase ne mogu da karakteriu
pojedinano brzina v ili brzina c, ve obe istovremeno.

Ajntajn lan reda mv
2
ne pie u ovom obliku ve u
obliku
2
2
v
m (Einstein,1916), to pokazuje njegovo
prenebegavanje sutine postojanja faktora .. Nije u
navedenom lanu vezana za brzinu, odnosno kvadrat brzine,
ve za zakontost toga lana u redu zakona energije prirode.
Formalno i kvantitativno je tano kako je Ajntajn napisao, ali
sutinski i kvalitativno pogreno. Da bi se dolo do pravih
saznanja mora se istovremeno sa formom i kvantitetom
posmatrati sutina i kavalitet. Da bi se to otkrilo mora se
posmatrati druga strana problema, a ona je slina poznatoj prii
o razgovoru matematiatra i fiziara dok putuju autobusom da
bi na fakultetu u drugom gradu odrali predavanja. Za vreme
putovanja, jednog momenta, matematiar upita fiziara ta vidi
na brdu, a ovaj odgovori da vidi jednu crnu ovcu. Pri tom se
fiziar zaudi zato mu je matematiar postavio tako
jednostavan zadatak sa oiglednim reenjem. Znatieljan ta e
matematiar na to isto pitanje odgovriti, fiziar ga upita: a ta
on vidi? Matematar odgovori da vidi jednu ovcu kod koje je
najmanje jedna strana crna. Fiziar se prenu i zaudi, kako to
da on to isto nije rekao, jer je izreeno logino, tano i
jednostavno. U trenutku shvati da je doao do saznanja da je
njegov odgovor, mada formalno taan, u sutini nepotpun,
zanemario je drugu stranu postojanja, koju nije mogao videti
oima, ve zamisliti umom.

Um, kao komleksna saznajna mainerija budne (svesne) i
spavajue svesti (podsvesne i nesvesne), nas dovodi do saznanja
postojanja druge strane izraza 1.7, koja glasi:

...... 6 , 4 , 2 , 0 !
2
= =

n za
c
v
m
par
nep
n E
n
n
n
, (1.9)


6
i kada se razvije u red dobije se


(1.10)

Vidimo da za n=0, nulti lan, ima nula faktorijal (!) i to
desni 0! i levi !0. To je novina u odnosu na izraz 1.7,
odnosno na razgovor matematiara i fiziara, jer druga strana
ovce nije crna nego ima i bele tufne (nula faktorijal i brzinu v
0
).
Uloga nula faktorijala kako u matematici, tako i u mehanici (sada
se prvi put pojavljuje uz mc
2
) nije jasna. Isto tako jedinica koja
potie od v
0
je zagonetna, ali se ipak moe razumeti, jer se v
0

moe napisati kao v
0
=v/v=1, pa lan E0 glasi

2
0
) (! c
v
mv
E = . (1.11)

Izraz 1.11 pokazuje da u masi m postoji koliina kretanja
mv koja se ostvaruje brzinom inverznoj brzini v (v
0
=1=v/v)
obezbeujui tako sinergetski efekt sa brzinom c koja je
invarijanta prostor-vremena. Unutranje stanje mase m
odreeno je koliinom kretanja koju definie brzina v. Drugim
reima masa prelazi u energiju preko unutranje koliine
kretanja koju poseduje.

Nula faktorijel (do sada se pisao kao 0!, a to je ustvari
samo desni nula faktorijal) je jedna od velikih nepoznanica u
matematici, a jo vea u njegovoj fizikoj interpretacji. Vrednost
nula faktorijala je jedan, to je vrlo udno, ali ako ne bi bilo tako
svet matematike , koji mi danas znamo, bi se sruio kao
kula od karata. Drugim reima, vrednost nula faktorijala
jednaka jedinici je iznuena, ali zato je 0!=1 niko pouzdano
ne zna. Inae faktorijel je povezan sa gama funkcijom koju je u
svet matematike uveo Ojler (Leonhard Euler, 1707-1783).
Naprimer, faktorijel broja 5 je 5!=12345 = 120, i predstavlja
desni faktorijel. Na poznati matematiar uro Kurepa (1907-
1993) uveo je pojam levi faktorijal i izneo hipotezu da je najvei
zajedniki delilac brojeva n! i !n broj 2 (Boi, 2002).
U jednaini 1.9 n faktorijali su 0!, 2!, 4!, 6!......Kod 2!
imamo 12 , pa je neparan broj 1, a paran 2 pa dobijamo . Kod
4! imamo je 1234, pa je proizvod neparnih brojeva 13 = 3, a
parnih 24 = 8, to daje 3/8. Kod 6! to je 135 = 15, odnosno
246 = 48, to daje 15/48. Ovde se susreemo sa fenomenom
loma, frakture, faktorijela na vrednost koju daju neparni i
parni inioci n!. Zbog fenomena frakture faktorijela n!, kao i
fenomena samoslinosti, ovu novu oblast nauke nazvali smo
fraktalna mehanika. Sve je razumljivo osim 0!, i fenomena
njegove fraktalnosti. Da li je u pitanju fenomen odnosa levog i
. ..........
48
15
8
3
2
1
0 !
! 0
4
6
2
4
0
2
2 0
+ + + + =
c
v
m
c
v
m
c
v
m c mv E
n
Energija i stanje mase m
definsani su istovremeno
brzinom v i brzinom c.

7
desnog fraktala kod lana E0, tj 1=0!/!0 ? Koja je fizika
interpretacija ovog fenomena? Da li u 0!/!0 stoji zakonitost leve i
desne zavojnice?

Uoavamo da pored masene E0 i kinetike energje E2
postoje lanovi koji odreuju nove vrste energije, a koje su u
direktoj sprezi sa njima. Ako posmatramo energiju za n = 4 tada
dobijamo da je


2
4
2
4
4
8
3
4 2
3 1
c
v
m
c
v
m E =

= . 1.12

A za n = 6 dobijamo da je

4
6
4
6
6
48
15
6 4 2
5 3 1
c
v
m
c
v
m E =


= . 1.13

Energije E4 i E6 bie predmet izuavanja i tumaenja u toku
kursa Fraktalne mehanike i to u poglavlju o spoljnim uticajima.


1.3 Plankova konstanta

Plankova konstanta nastala je kao rezultat razjanjenja
ultraviolentne katastrofe koja je postojala krajem IXX i
poetkom XX veka. Energiju zraenja crnog tela u podruju
plavog i ultraviolentnog spektra nije bilo mogue na
zadovoljavajui nain objasniti pomou Rejli-Dinsovog
(Rayleigh-Jeans) zakona energije. Planku (Max Plank, 1858-
1947) je uspeo u toku 1900 godine da doe do zadovoljavajueg
reenja na bazi uvoenja novih hipoteza u odnosu na klasinu
mehaniku (prva hipteza: energija oscilatora se menja
diskontinualno u tano odreenim iznosima, i druga hipoteza:
energija kvanta je srazmerna frekvenciji oscilovanja i ima stalnu
vrednost). Na bazi hipoteza i uz pomo fitovanja sa
eksperimentalnim rezultata doao je do zakona koji je u
potpunoj saglasnosti sa eksperimentlnim rezultatima u itavom
intervalu talasnih duina i na svim temperaturama.

Novi zakon zraenja crnog tela dobio je oblik
(

= =
3 / 5
2
1
1 2
) , (
m
W
e
hc
T f w
kT hc

1.14

gde je: h- Plankova konstanta: 6,626 10
-34
Js, c- brzina svetlosti:
2,99779 10
8
m/s, k- Bolcmanova konstanta: 1.380662 10-23 J/K.

Sada se energija moe napisati u obliku

Sva apsolutno crna tela na
istoj temperaturi, bez obzira
na atome od kojih su
sastavljeni, imaju istu
spektralnu krivu.
Fig.1.4: Plankova konstanta
h kao most estino-talasne
prirode materje

8
hv E = , 1.15
a koliina kretanja (momentum)

0
h
m = , 1.16
to povezuje talas i esticu, pa se Plankova konstanta kao
osnova kvantnog dejstva moe smatrati i mostom estino-
talasne prirode materije i svetlosti.

1.4 Penrouzova sistematizacija fizike

Penrouz (Rodger Penrose) je jedan od vodeih svetskih
fiziara dananice. Izvrio je sistematizaciju fizike (mehanike)
na osnovu G, i c (Fig.1.3). Brzinu svetlosti je uzeo kao
inverznu vrednost (c
-1
= 1/c), to je sa fenomenolokog aspekta,
a prema lana E2, jednaine 1.10 ispravno. Kao to se sa slike 1.3
vidi ostaju jo dva polja, odnosno dve fizike. Jedna nastaje kao
rezultat sadejstva klasine i kavantne, a drugi kao rezultat
sadejstva nove fizike sa kvantnom teorijom polja i optom
teorijom relativnosti.

Pored toga Penrouz je afirmisao antiki doprinos modernoj
nauci, jer je u svet nauke pored fizikog i mentalnog sveta uveo
i Platonov svet (istine, lepote i moralnosti). Ova tri sveta
(fiziki, mentalni i Platonov) nemaju apsolutnu samostalnost,
ve relativnu, pa zato u osnovi to je jedan svet.

1.5 Fraktalna mehanika

Materija se na mikro nivou dri na okupu prevashodno na
bazi valentnih elektrona, jonskih, vodoninih i drugih
ineterakcija. Pored elektrine sile valentni elektroni, i elektroni
koji formiraju jonsku i vodoninu vezu, imaju i magnetnu silu.
Za strukturu i osobine date mase elektrina i magnetna sila
valentnih elektrona je od posebnog znaaja. Odnos magnetne i
elektrine sile valentnih elektrona je Fm/Fe ~ 10
-4
. Ovo znai da e
kvantne osobine materije biti prisutne ne na vrednosti 10
-34
Js,
ve e se pojavljivati i na 10
-30
Js. Vee vrednosti 10
-30
Js
pripadaju klasinoj mehanici, a vrednosti manje od 10
-30
Js
kvantnoj mehanici. Oblast u kojoj istovremeno vae klasina i
kvantna dejstva pripada fraktalnoj mehanici. Fraktalna
mehanika prouava sinergetske fenomene klasinog i kvantnog
dejstva u opsegu od 10
-30
do 10
-34
|Js|, kao i makroskopske
sisteme koji na bazi tih dejstava, fraktalno i/ili multifraktalno
nastaju (Koruga,2007). U najoptijem smislu moe se rei da je
fraktalna mehnika nauka o masi, energiji, informaciji,
organizaciji i upravljanju koji imaju fraktalnu osnovu.

Fig.1.5: Penrouzova tri
sveta i njihov meu odnos
(Penrose,2004)

9
Kao to kavantna mehanika ima Plankovu konstantu
tako fraktalna mehanika ima fraktalno dejstvo , odnosno
kvantno-klasino sadejstvo u domenu 10
-34
-10
-30
Js.
Fraktalno dejstvo moe se napisati u obliku

) 10 10 (
30 34
Js t d F

= 1.17

Vrednost sile kree se u intervalu 10
-11
-10
-9
N,
pomeraja (displacement) koji vri ta sila u intervalu
10
-12
-10
-9
m i vreme dejstva sile F na putu d u
vremenskom intervalu 10
-10
-10
-8
s. Imajui u vidu da
se sve navedene vrednosti mogu eksperimentalno
odrediti pomou AFM (Atomic Force Microscopy) i
OMF (optomagnetnog fingerprinta) to je fraktalna
mehanika (FM) istovremeno teorijska i
eksperimentalna nauka.

Teorija FM poinje 1977. godine sa
matematikim opisom ureenih struktura (fraktala),
uoenih kao red u haosu, a predloio ih je Maldenbrot (Benoit
Mandelbrot, IBM). U fraktalnoj mehanici dananja teorija
fraktala ima slian status kao kinematika u klasinoj mehanici.
Dinamika FM nisu samo klasine diferncijalne jednaine
(kretanje mase u prostoru i vremenu) ve i dinamika kodogene
mase u prostor-vremenu. Ekspermentalno podruje FM je
fraktalna oblast materijala (dejstvo kod obine i kodogene
mase), embriogeneza (nastanak biolokih sistema), biosistemi
(dijagnostika i terapija), samoorganizacija i samo-uspostavljanje
nanosistema (od nano do makro nivoa).

1.6 Integralna fizika

Integalna fizika prouava sinergetske
fenomene prostor-vremena-mase na 10
30
m i
10
-30
m. U integralnoj fizici sublimirani su
svi zakoni prirode ukljuujui mentalne i
Platonovske (istinu, lepotu i moral). To je
nauka o svemu, simbioniko jezgro svih
nauka.

Da bi se izgradila integralna fizika
potrebno je mnogo toga jos uraditi, ali put
od hiljadu koraka, mora poeti prvim, a on
se sastoji u prepoznavanju, na bazi
univerzalnih konstanti prirode, da jedna
takva nauka nedostaje.


Fig.1.6 Mesto Fraktalne
mehanike i Integralne fizikeu
sistemu nauka oprirodi
(modifikovano prema slici 1.3)
Fig.1.6: Fraktalna
mehanika i njen odnos sa
drugim naunim oblastma
fizike
Fig.1.7: Kosmika zmija i sile u prirodi (Salam,1990)


10
Pitanja:
1. Zato su uiverzalne fizike konstante polazna osnova za
razumevanje prirodnih zakona?
2. Zato je neophodna nauka koja predstavlja sinergiju klasine i
kvantne mehanike?
3. Zato nova nauka nosi naziv fraktalna mehanika?

Zadaci:
1. Sistematizovati sve do sada poznate fizike konstatne po
kriterijumu po raznim kriterijumima (u MKS sistemu) i
potrai pravila njihovog ureenja.
2. Nacrtaj dijagram zraenja crnog tela na osnovu izraza 1.14
3. Na osnovu izraza 1.17 napravi tablu fraktalnog dejstva za
razliite vrednost F,d i t.

LITERATURA

Boi,M., Pregled istorije i filozofije matematike, Zavod za
udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002.
Einstain,A, Relativity: The Special and General Theory, Crown Pub.,
New York, 1916.
Koruga, Dj. From Geometrical Fractal Theory to Fractal Mechanics,
613-618, Eds . Sumarac, D and Kuzmanovic,D., Proceedings of the 1
st

International Congress of Serbian Society of Mechanics, Kopaonik,
2007
Leartije,D., ivoti i miljenja istaknutih filozofa, BIGZ,
Beograd,1979.
Mandelbrot,B., The fractal geometry of nature, W.H.Freeman and
Company, New York, 1977.
Mari,I.,Platon i moderna fizika, Drutvo Filozofa i sociologa Crne
Gore, Niki,1997.
Penrose, R., The Large, the Small and the Human Mind, Cambridge
University Press, Cambridge, 2000.
Penrose,R., The Road to Reality: A Complete Guide to the Laws of
the Universe, Random House, London, 2004.
Plank, M., Uber das Gesetz der Energieverteilung in Normalspectrum,
Annalen der Physik 4, 553, 1901.
Salam,A., Unification of Fundamental Forces, Cambridge University
Press, Cambridge, 1990.