1.

УВОД

1.1. ПРЕДМЕТ, ЗНАЧАЈ И ЗАДАТАК ФИЗИКЕ

Физика заузима водеће место у групи природних наука, јер представља основу из које
су се развиле многобројне техничке дисциплине.

Развијеност технике зависи од достигнућа физике. Велики број открића у физици, брзо
се преноси у технику и практично искоришћава.

У почетку развоја, физика је проучавала целокупну природу. Акумулирањем људских

сазнања, почело је разгранавање природних појава према сродности, које су се развиле
као посебне научне дисциплине. Ипак, међу њима постоји повезаност.

Физика је природна наука, која проучава законе само једног одређеног дела природних
појава, које називамо физичким појавама. Физика проучава и описује основне особине
материје и њене промене. Према данашњим схватањима, постоје два облика материје:
супстанција и физичко поље. Супстанција је све оно од чега се састоје тела: хемијски
елементи, једињења и њихове смеше. Физичко поље је облик материје чијим се
посредством остварује узајамно деловање у природи. Физика не обухвата проучавање
појава органских и виших облика кретања, као ни хемијске процесе међу атомима и
молекулима.

Објашњења која дају модели и теорије никада не откривају "крајње" узроке појава
(зашто се тела гравитационо привлаче, зашто је брзина светлости у вакууму константна
и слично). Такво "крајње" објашњење и није циљ физичке теорије.*

У физици се проучавају закони природних појава код тела свих димензија, почевши од
најситнијих делића атома и елементарних честица, па до највећих небеских тела,
уколико појаве нису изазване хемијским или "органским" силама.**

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
*Алберт Ајнштајн је рекао: Можда ћемо некад једном мало више знати о тајни света, али праву
природу ствари никад нећемо сазнати.

**Многи астрономи верују да је васиона почела свој живот једним крупним догађајем. Радило се о
невероватно врелој, густој експлозији, која се назива "Велики прасак", која се догодила пре неких 15
милијарди година. У овој експлозији створени су сва материја, енергија, простор, као и само време***.

***Време, као једна од основних величина физике, уведено је у стандарде слично дужини и маси. Оно се
манифестује низањем догађаја и збивања, биолошким старењем, веком трајања и не дефинише се преко
једноставних појмова. Веома је корисно када се време као величина може поредити са трајањем неке
појаве. Посебно је важно стварање временске скале, јер нам она омогућава да догађаје упоређујемо
један са другим у односу на време њиховог наступања.

1
Главне области физике, условљене историјским развојем открића физичких појава, "од
нижих ка вишим облицима кретања материје" јесу: механика (укључујући и акустику),
термика (наука о топлоти), електромагнетика (наука о електрицитету), оптика (наука о
светлости) и атомистика (наука о атомима).

Свака од ових области данас се толико развила, да се може проучавати као самостална
научна дисциплина.

Штавише, свака од њих је омогућила развој технике и постала база из које су израсле
поједине инжењерске дисциплине. На пример, машинска техника базира на механици и
термици, електротехника на електромагнетици, нуклеарна техника на атомистици, итд.

Проничући у суштину физичких појава, установљено је да постоји међусобна

повезаност и јединство физичких појава. (Пример: веза између електричне и магнетне
појаве.)

Може се догодити да за објашњење неких појава или низа појава недостају извесне
чињенице или експерименталне потврде. У таквим случајевима се у циљу објашњења
посматране појаве чине хипотезе или претпоставке.

Физичка хипотеза је научна претпоставка, која треба да допуни оскудно сазнање о

некој појави, или групи међусобно повезаних појава на бази непотпуних
експерименталних чињеница.

Ако се експерименталним путем потврди исправност неке теорије, она постаје општи
закон. После поновних провера, теорија се или прихвата или по потреби мења, све док
се са сигурношћу утврди њена исправност или потпуна неисправност.

Према методима проучавања, класична подела физике је извршена на:

- експерименталну физику и
- теоријску физику.

Експериментална физика базира на проучавању физичких појава и закона путем

непосредног посматрања физичких појава и путем анализе експеримената.

Теоријска физика повезује експериментално откривене чињенице и законе помоћу

математичких релација и теоријских закључака и хипотеза у опште теорије.

Пример: теорија релативности обухвата тумачење природе и погледе који се тичу

времена, простора, брзине светлости, односа масе и енергије, физичког поља, итд.

Ради што боље систематичности у проучавању физике, уобичајено је да се у општим

курсевима физике градиво излаже тако што се следи историјски развитак открића
физичких појава, тј. иде од нижих ка вишим облицима кретања, тј. поделом физике на:
а). механику,
б). термику,
в). електромагнетику,
г). оптику,
д). атомску и нуклеарну физику.

2
а). У механици се проучавају закони равнотеже и кретања тела, као и узроци услед
којих настају промене ових стања.
Према природи тела, механика се дели на:
- механику чврстог тела,
- хидродинамику,
- аеромеханику.
Механика се даље дели на:
- статику,
- кинематику,
- динамику.
У статици се проучавају услови равнотеже тела, под утицајем разних сила и
момената сила.
Кинематика проучава кретање тела не узимајући у обзир узроке и многа својства
тела, него само положај и путању, брзину и убрзање тела у времену и простору.
У динамици се проучава дејство сила на тело у кретању и мировању, узимајући
при том у обзир масу тела на које те силе дејствују.

У механици се проучавају и:
- еластичност тела,
- осцилаторно кретање,
- таласно кретање.

У механику спада и акустика, која обухвата појаве везане за звук.

б). Термика обухвата проучавање топлоте и то, како њене природе, тако и топлотних
процеса.
Термика се обично дели на:
- термометрију,
- калориметрију,
- термодинамику,
- науку о преношењу (простирању) топлоте.
Термометрија проучава мерење температуре.
Калориметрија проучава мерење количине топлоте.
Термодинамика проучава претварање топлоте у механички рад, као и друге
врсте енергије и обрнуто.
Простирање топлоте провођењем (кондукцијом), струјањем (конвекцијом) и
зрачењем.

в). Електромагнетика је део физике у којем се проучавају електричне појаве, одн.

узајамно дејство и повезаност електрицитета и магнетизма. Ови облици кретања
материје сматрају се вишим од механичких облика и топлоте.

Уобичајено је да се наука о електрицитету дели на електростатику, електромагнетику и

електронику.

г). Оптика је област физике у којој се испитују, проучавају и објашњавају светлосне

појаве. Подела:
- геометријска оптика,
- физичка оптика,
- квантна оптика.

3
 Геометријска оптика проучава законе простирања, одбијања и преламања
светлосних зракова, не узимајући у обзир природу светлости.
Физичка оптика проучава светлосне феномене за чије се објашњење мора узети
физичка природа светлости.
Квантна оптика је савремена наука, која сматра да физичке величине имају
целобројни умножак елементарног кванта.

д). Под атомском и нуклеарном физиком се подразумева део физике у коме се проучава
структура атома и атомског језгра, особине елементарних честица, као и законитости
микросвета.

Овај део физике се углавним развио у двадесетом веку, па се назива и модерном

физиком.

Модерна физика обухвата сем атомске и нуклеарне физике још и физику чврстог тела,
физику плазме, физику елементарних честица, као и друге области.

Претходна подела физике ниуком случају не показује неку строгу изолованост једне
области физике од друге. Већина физичких појава има комплексну зависност једне од
других.

1.2. ФИЗИЧКЕ ВЕЛИЧИНЕ И ЈЕДИНИЦЕ

Проучавања у физици и испитивање ма каквих физичких појава, захтевају поред

њиховог квалитативног запажања и упознавања, још и налажење квантитативног
односа међу физичким величинама. С тога је од битног значаја мерење разних
величина.

Измерити неку физичку величину значи одредити колико се пута у њој садржи нека
друга величина, која је конвенцијом изабрана за јединицу мере. Јасно је да јединица
мере мора бити исте врсте, као и мерена величина.

Број који показује колико се пута величина изабрана за јединицу налази у мереној
величини, назива се бројна вредност те величине. Поред бројне вредности увек се мора
навести и јединица мере.

Потребно је да јединице буду усклађене – кохерентне. Скуп кохерентних јединица

образује систем мерних јединица, или систем мера.

Код нас је законски санкционисан тзв. Међународни (или Интернационални) систем

мерних јединица (SI), чије су основне величине и јединице дате у Табели 1.1.

На бази седам основних јединица и одговарајућих формула, образују се изведене

јединице SI, чији се број стално повећава са развојем науке, технике и технологије.

4
 Taбeлa 1.1. Oснoвнe вeличинe и jeдиницe SI

Основне јединице SI
Величина
Назив Ознака
дужина метар m
маса килограм kg
време секунда s
јачина електричне струје ампер A
термодинамичка температура келвин K
светлосна јачина кандела cd
количина материје (градива) мол mol

Од изведених величина и јединица на пример, јединица густине ρ изводи се из

релације, која математички дефинише густину (количник из масе m и запремине V ),
па ће бити:

У SI јединицама мера, јединица за масу је килограм (kg) а за запремину јединица

дужине на трећи степен, тј. метар на трећи (m3), па ће се добити да је јединица густине:


m
  kg3 .
V m

Јединице извесног броја изведених величина имају посебне називе. Размотрићемо то на

примеру силе, као физичке величине. Јединица силе као сложене физичке величине
изводи се из релације, према којој је сила F једнака производу масе m и убрзања a :

F ma ,

па даље, пошто је јединица убрзања једнака количнику јединице брзине и јединице

времена, тј:

добиће се да је:

У SI јединицама мера јединица масе је килограм (kg), јединица дужине метар (m) и
јединица времена секунда (s), па ће се добити да је јединица силе:

5
Ова физичка јединица има посебно име: њутн (ознака N ). Дакле, јединица силе у SI
систему мера назива се њутн , а једнака је: kg · m · s-2 .

Међународни систем јединица (SI) представља скуп јединица које се састоје од

кохерентних јединица и децималних умножака и делова тих кохерентних јединица.
Грађење јединица SI по принципу кохерентности значи да су све јединице изведене од
основних по принципу 1×1=1, тј. да је однос међу свим изведеним јединицама система
једнак јединици. Илустроваћемо то на следећа два примера:

m m2
1 J = 1 N · 1 m = 1 kg · 1 2 × 1 m = 1 kg · 1 2
s s

1J m2
1W= = 1 kg · 1 3
1s s

1.3. ДИМЕНЗИЈЕ ФИЗИЧКИХ ВЕЛИЧИНА

Димензија неке физичке величине представља математички израз у којем је скупом

математичких операција једна (изведена) физичка величина изражена помоћу основних
физичких величина. Претпоставимо да је извесна изведена физичка величина X
представљена основним физичким величинама A, B, C, · · · · · помоћу једначине:

X  A  B   C           
p q r

где експоненти p, q, r, ····· могу бити позитивни или негативни, цели бројеви или
разломци, а могу бити једнаки и нули. Онда ће десна страна димензионе једначине
представљати димензију изведене физичке величине X .

У систему који као основне величине има масу, дужину и време, димензија силе
(изведене величине) била би израчуната на следећи начин. Пошто је сила F једнака
производу масе m и убрзања a , a убрзање се може изразити количником брзине v и
времена t , то се димензиона једначина може написати у облику:

s
F  m  a  m   m  t  m  s  t  2 или F  M   L   T 
v 2

t t

где су са m, s i t означене основне физичке величине, a сa M  , L , T  димензије

основних физичких величина, док је израз:

M   L  T 2
димензија силе, тј. изведене физичке величине.

6
Код димензионих једначина не играју никакву улогу ни бројне вредности, ни јединице
појединих величина. Димензионе једначине у физици служе корисно при постављању
одређених физичких законитости приликом посматрања неке појаве, затим, код
контроле резултата добијених при разним израчунавањима, итд. За примену овакве
димензионе анализе треба имати у виду да се могу израчунавати само величине истих
димензија. To значи да међу физичким величинама морају бити исте димензије са обе
стране знака једнакости. Исто тако, чланови полинома у некој једначини морају имати
исте димензије, јер се могу сабирати и одузимати само величине истих димензија.

Претпоставимо да се на основу димензионе анализе треба да нађе физичка законитост,

која се односи на брзину при слободном падању камена у близини земљине површине.
Посматрајући ову физичку појаву, може се констатовати да ће брзина v коју стекне
камен зависити од убрзања g земљине теже, јер је слободно падање управо последица
дејства ове силе. Даље, може се констатовати да ће брзина коју стекне камен бити
утолико већа, уколико је већа висина h са које камен слободно пада.

Стављајући да v треба да буде пропорционално са g i h на неки степен x , односно y

може се поставити једначина:

v  k  gx hy

где је k нека константа (бездимензиони коефицијент). Пошто су димензије брзине v ,

убрзања g и висине h , следеће:

v  L   T  g  L   T  h  L 
1 2
; ;

то се може поставити следећа једначина:

L  T 1  k  L  T 2  Ly  k  Lx  y  T 2 x

x

Упоређивањем експонената уз L и T , добија се:

1 x  y

 1  2 x .

1 1
Одавде произилази: x  , y  , па даље:
2 2

v  k  g  h  2  k  g  h .
1

Дакле, физички закон којим се може представити брзина при слободном падању у
близини зекљине површине треба да има горе изведен облик. И заиста, из обрасца за
брзину при слободном падању изведеним другим питем, добија се:

v  2  g  h  1,41 g  h

дакле, иста законитост као и она изведена на основу димензионе анализе.

7
1.4. СКАЛАРНЕ И ВЕКТОРСКЕ ВЕЛИЧИНЕ У ФИЗИЦИ

Величине у физици према својој природи, могу се разврстати у две опште групе:
скаларне и векторске величине.

- Скаларне су оне, које се могу изразити потпуно само једним бројем и одговарајућом
јединицом (на пример: маса, време, запремина, густина и сл.)

- Вектори су усмерене (орјентисане) величине, па је за њихово представљање потребан,

поред њихове бројне вредности (интензитет вектора), још и правац и смер. (На пример:
брзина, убрзање, сила и сл.)

Интензитет или јачина вектора представља апсолутну вредност вектора. Назива се још
и бројна величина или модул вектора. Интензитет вектора је скаларна величина.

Два вектора су једнака ако су једнаки њихови интензитети, ако су истог правца и истог
смера.

Скаларне величине се сабирају, одузимају, множе и деле алгебарски, тј. збир двеју
скаларних величина a и b је једноставно a + b , разлика a - b , производ a · b и
количник a / b .
  
Векторске величине се сабирају геометријски, тј: v  v1  v 2 .

Бројна вредност (интензитет) резултујућег вектора је: v  v12  v 22  2  v1  v 2  cos  ,

 
где је θ угао између v1 и v 2 .

Слика 1.1. Сабирање вектора:

Знак »-« пред вектором означава само супротан смер вектора. Може се спровести
одузимање вектора:
     
v1  v 2  v или v1  v  v 2 ,
односно:
     
v 2  v1  v или v 2  v  v1 .

8
Сваки вектор се може разложити у две или више компоненти у било којим правцима:

  
a b c
  
ad e
    
a f ghm

Слика 1.2. Разлагање вектора

  
Производ из вектора a и скалара b је вектор c  a  b , који има исти правац и смер

као вектор a и бројну вредност b пута већу.

a  
Количник  d даје вектор истог правца и смера, као што је вектор a , али b пута
b
мање бројне вредности.
 
Јединични вектор зове се и ort датог вектора. На пример: a  a  a 0 , где је: a
 
интензитет вектора a и a 0 јединични вектор. Интензитет јединичног вектора бројно

је једнак јединици, тј. a 0  1 .

Два вектора могу да се међусобно множе на два начина и то тако да се као резултат
множења добије скалар, или да се као резултат множења добије вектор.
 
Скаларни или унутрашњи производ два вектора a и b :
 
 
 
a  b  a  b  cos  a , b  a  b  cos  ,

тј. скаларни производ једнак је производу дужине једног од њих и пројекције другог на
правац првог.

 
ako je   90 0 , a  b  0
 
ako je   0 0 , a  b  a  b

Слика 1.3. Скаларни производ два вектора

9
   
Векторски или спољашњи производ два вектора a и b је вектор c .
  
ab c

 
 
c  a  b  sin  a , b  a  b  sin  .

Смер вектора c је управан на раван (површину паралелограма) чије су стране вектори
    
a и b . Ако производ a  b има смер кретања казаљке на часовнику, вектор c је
орјентисан у смеру кретања десног завртња.

Треба имати у виду:

   
a  b  b  a ,
  
ако је   90 0 a  b  a  b  c 0
 
a b  ab

 
ако је   0 0 ab 0

Слика 1.4. Векторски производ два вектора

2. КИНЕМАТИКА ТРАНСЛАТОРНОГ И РОТАЦИОНОГ КРЕТАЊА

Кретање је једно од најопштијих карактеристика материје. Све се налази у сталном

непрекидном кретању. Кретање и материја су неодвојиви једно од другог.

Можемо разликовати ниже и више облике кретања материје. У ниже спадају: померање
тела у простору и времену, светлост и зрачење, физичко поље и сл., док у више спадају:
живот, мишљење, хемијске промене и сл.

Механички облик кретања се манифестује у промени положаја тела у простору и

времену.

Ако се тела крећу брзинама малим у односу на брзину светлости, спадају у домен
проучавања класичне физике, (одн. Галилеј – Њутнове механике).

Ако се тела крећу брзинама упоредивим са брзинама светлости, спадају у домен

проучавања Ајнштајнове теорије релативности, или тзв. релативистичке механике.

10
За кретање у домену микросвета (атома или елементарних честица), важе законитости
квантне механике.

2.1. ДЕФИНИЦИЈА МАТЕРИЈАЛНЕ ТАЧКЕ

Материјална тачка је тело чије се димензије могу занемарити у односу на величину

путање по којој се тело креће. Пример: авион у ваздуху, брод на океану, Земља око
Сунца, итд.

Материјална тачка има следећа својства: може се кретати (мењати свој положај у
времену и простору), садржати неку количину материје и подвргнута је узајамном
дејству осталог света. Материјална тачка представља извесну идеализацију.

2.2. РЕЛАТИВНОСТ КРЕТАЊА И УПОРЕДНО ТЕЛО

Свако кретање је релативно. Тело у односу на које се посматра положај или кретање
неког тела или материјалне тачке, назива се упоредно тело, тело референције или
систем референције (упоређивања).

Најчешће се примењује Декартов правоугли координатни систем.

А – материјална тачка,
x, y, z – координате (мењају се са временом)

Основне кинематичке једначине,

(или кинематичке једначине кретања):
x  f 1 t  ,
y  f 2 t  ,
z  f 3 t  .

Слика 2.1. Координате положаја

материјалне тачке

2.3. ТРАЈЕКТОРИЈА И ВРСТЕ КРЕТАЊА

Линија коју у току кретања описује материјална тачка, зове се њена трајекторија
(путања).

Трајекторија може бити права или крива линија, па је кретање праволинијско или
криволинијско.

11
 Транслација или линеарно померање је такво померање тела при којем се све
тачке тела крећу по путањама исте дужине и истог облика. При томе нека дата линија у
телу одржава увек исту орјентацију у простору.

Слика 2.2. Транслација или линеарно померање тела

Ротација или угаоно померање је такво померање при којем се све тачке крећу
по концентричним круговима око неке осе, осим тачака на тој оси.

Напомена:

Тело се може кретати и комбиновано,

тј. и транслаторно и ротационо.

Слика 2.3. Ротација или угаоно померање тела

2.4. РАВНОМЕРНО ( УНИФОРМНО ) КРЕТАЊЕ

Материјална тачка врши униформно кретање када у једнаким интервалима времена.

прелази једнаке путеве

Најчешћи облик овог кретања је инерцијално кретање.

12
 S
 const.
t

v  const.

Слика 2.4. Дијаграм зависности пута од времена S  f t  , када је брзина константна

S1 S 2 S 3 S n
v      
t1 t 2 t 3 t n

S 2  S1 S 3  S 2
   const.
t 2  t1 t3  t2

S
или једноставније: v 
t
S  v  t . У општем случају:
S  S0  v  t

Слика 2.5. Дијаграм зависности брзине од времена,

када је брзина константна

Брзина је нова физичка величина једнака количнику пута и времена, а бројно једнака
дужини пута пређеног у јединици времена.

Јединица за брзину је m s , а њена димензија v  L T  LT 1 .

2.5. СРЕДЊА БРЗИНА

Када тело прелази у једнаким интервалима времена различите путеве, онда је такво
кретање променљиво.

S S
даје само средњу брзину v sr у датом интервалу, тј. vsr = .
t t

13
Средња брзина је једнака оној сталној брзини, којом би тело при униформном кретању
прешло исти пут S за исто време t као при променљивом кретању:

S dS
lim  .
t  0 t dt

2.6. ЈЕДНАКО - УБРЗАНО КРЕТАЊЕ

Променљиво кретање код кога се у једнаким интервалима времена брзина мења за исти
износ, зове се једнако – убрзано кретање. При том, брзина може да расте или опада, али
у оба случаја то је убрзано кретање, само при успоравању убрзање је са негативним
знаком.

S n S 2 S 1
 
t t t

v  const.

Слика 2.6. Дијаграм зависности пута од времена,

код убрзаног кретања

V
 const.
t

a  const.

У општем случају:

v  v0  at

Слика 2.7. Дијаграм зависности брзине од времена,

када је убрзање константно

14
 v  v 0 v
a   const.
t  t0 t

v  a  t

Слика 2.8. Дијаграм зависности убрзања од времена,

када је убрзање константно

m L
Јединица за убрзање је 2
, а његова димензија: a  2  L  T  2 .
s T

v0  v
v sr  v  v0  a  t
2
v0  v 1
S  v sr  t  t S  v0  t  a t2
2 2

Случај када тело полази из мира v 0  0  :

1
v  at S a t2
2
v  v0
v  v 0  a  t . Одавде се добија: t  . Ово се убаци у једначину:
a
1
S  v0  t  a t2
2

v  v0 1  v  v0 
2

S  v0   a 
a 2  a 
Одавде је:
v  v 02  2  a  s .

Када тело полази из мира v 0  0 , добија се:

v  2as .

Пример: Слободан пад.

a  g  9,81 m sh
s2
1
v  g t h  g t2
2

15
2.7. ЕЛЕМЕНТИ РОТАЦИОНОГ КРЕТАЊА

Код овог кретања тело се обрће око једне осе, која се зове обртна оса или оса ротације.
Удаљеније тачке крећу се већим брзинама, али је угаоно померање (угаона брзина)
једнака.

a - радијално (централно, нормално)

убрзање

  d
 sr  ,   lim 
t t  0 t dt

  
ugao 1
  t ,   T 1
vreme T

radijan rad
јединица: 
sekunda s

Слика 2.9. Кружно кретање материјалне тачке

У техници се угаона брзина  чешће изражава бројем обрта у секунди или минути, тј.
obrt o obrt o
као  , или  .
s s min min

, а димензија    2  T  2 .
rad 1
Јединица за угаоно убрзање  је 2
s T

Угаона брзина је:    0    t . Периферијска (обимна) брзина је: S  r  

S  d d
v  lim  r  lim r .   , па је: v  r   . v  r 
t  0 t t  0 t dt dt

v  d d
a  lim  v  lim v .  ,
t  0 t t  0 t dt dt

v2
a  v   , v  r   , па је: a  r    2
.
r

Слика 2.10. Векторско слагање

убрзања код кружног кретања

16
2.7.1. ПЕРИОД РОТАЦИЈЕ

Време Т за које тело изврши један обрт, назива се период ротације. Ако је угаона
брзина константна, важи однос    , па ће за случај када је   2 , и t  T ,
t
бити:
2
 .
T

Исти однос добија се и на следећи начин: Тачка пређе пут 2r за време T , па је
2r  vT . Пошто је v  r , добија се:

2  r  2  r  v T 2 
  , тј.   .
v r  v T

1
Ако се у јединици времена изврши  обрта, биће   , а с обзиром на релацију
T
  2  , биће:   2     . Величина  се зове учестаност или фреквенција и
T
често се обележава и са f .

3. ДИНАМИКА КРЕТАЊА МАТЕРИЈАЛНЕ ТАЧКЕ

У динамици се при проучавању кретања тела узимају у обзир и узроци који то кретање
производе, а такође се узима у обзир и маса тела које се креће.

Особина свих тела да се одупиру промени кретања, зове се инерција..

Квантитативна мера за инерцију тела представља физ. величину, која се зове маса (m).

За јединицу масе је усвојена маса од 1 килограма ( 1 kg ) . Један килограм масе је врло

близак маси кубног дециметра чисте воде на +4 0C .

Сила је узрок сваке промене брзине и правца кретања тела. Дакле, сила је узрок који
може да промени стање кретања или мировања тела.

Силе могу бити активне или динамичке (нпр. сила земљине теже, сила притиска водене
паре, итд.), и силе које се противе кретању и спречавају кретање, које се зову пасивне
силе или отпори.

Сила има интензитет, нападну тачку, правац, (нападну линију) и смер, што значи да је
векторска величина.
 
Производ масе и брзине тела назива се количина кретања:   m  v .

17
3.1. ЊУТНОВИ ЗАКОНИ КРЕТАЊА

У основи динамике су три закона (или принципа) класичне механике, које је Њутн
(Newton) научно формулисао 1687.год. и назвао их Аксиоми или Закони кретања. То су:

а). Закон инерције ( I Њутнов закон ) ,

б). Закон промене количине кретања ( II Њутнов закон ) ,
в). Закон акције и реакције ( III Њутнов закон ) .

а). Закон инерције ( I Њутнов закон ) : Свако тело остаје у стању мировања или
равномерног (униформног) праволинијског кретања све док дејством спољних сила
није принуђено да своје стање кретања промени, или: тело препуштено самом себи не
мења своју брзину.

Математички израз закона инерције гласи: v  const. .

б). Закон промене количине кретања ( II Њутнов закон ) : Промена количине кретања
у времену пропорционална је сили која дејствује на тело и врши се у правцу силе.
  
d mv    dv   F
Математички облик овог закона је: F , F m ma , a .
dt dt m

Сем тога, однос маса двају тела обрнуто је сразмеран убрзањима, која им даје иста
сила, тј: m1 : m2 = a2 : a1 .

Јединица за силу је њутн , ознака: N . Њутн је сила која тело масе 1 kg убрзава за
1 m/s2 .

в). Закон акције и реакције ( III Њутнов закон ) : Узајамна дејства двају тела су увек
међусобно једнака и супротно усмерена.
 
Математички израз закона акције и реакције гласи: Fa   Fr .

3.2. ИМПУЛС СИЛЕ ( ЛИНЕАРНИ МОМЕНТ )

У извесном временском интервалу t сила која дејствује на неко тело може да буде
сталног интензитета F  const. , или пак променљивог интензитета ( F  f t  ) .

Слика 3.1. Дијаграми зависности силе од времена

18
Производ тренутне вредности силе и интервала у којем дејствује зове се импулс силе:

dp  F  dt .

Код непроменљиве силе: p  F  t . Импулс силе је векторска величина и орјентисана

је као и сила F .

Димензија импулса је: dim p F  t  sila  vreme  MLT 1 ,

kg  m kg  m
а јединица: 1 N·s = 1 2
 s 1 .
s s
Димензија и јединица импулса силе су исте као и за количину кретања.

3.3. ПРИТИСАК

Силе које делују на неко тело могу бити спољашње и унутрашње. Спољашњим силама
називају се силе које делују на честице неког тела од стране других тела. Унутрашњим
силама називају се силе којима честице једног истог тела делују једне на друге.

Пример:
Узмимо да спољашња сила F делује нормално на површину S и да је дејство силе
равномерно распоређено по овој површини. Тада се однос јачине силе и величине
површине на коју делује ова сила назива притисак.

F F  sin 
p p
S S
Слика 3.2. Притисак када сила дејствује нормално и под углом на површину

dF
Код неравномерног дејства сила: p .
dS

Јединица за притисак је паскал , ознака: Pa . То је притисак који производи сила од

1 њутна 1N  равномерно делујући на површину од 1 m2 .

1N
1Pa  .
1m 2

19
Притисак од 105 Pa назива се бар bar  .

У техници и физици употребљавале су се још и јединице притиска:

1kp
- техничка атмосфера 1at  ,
1cm 2

1,033kp
- физичка атмосфера 1atm   760mmHg ,
1cm 2

- милиметар живиног стуба 1 mmHg = 1 tor .

Сила притиска је једнака производу притиска и површине, тј.:

F  pS или dF  p  dS .

3.4. ГУСТИНА, СПЕЦИФИЧНА ЗАПРЕМИНА И СПЕЦИФИЧНА ТЕЖИНА

Однос масе m тела и његове запремине V зове се густина тела:

m kg
 , јединица: .
V m3

Запремина јединице масе хомогеног тела зове се специфична запремина. Она је

реципрочна вредност густине:

1 V
Vs   .
 m

Специфична тежина  хомогеног тела је однос тежине G и његове запремине V ,

дакле:
G N
  , јединица: .
V m3

Специфична тежина и густина стоје у следећем односу:

 g .

3.5. ЦЕНТРИПЕТАЛНА И ЦЕНТРИФУГАЛНА СИЛА

Центрипетална и центрифугална сила су силе које делују на тело које ротира око једне
тачке, која се зове центар ротације.

Ако се маса m (материјална тачка) креће по кружној путањи полупречника r , онда је

према II Њутновом закону:

20
 v2
Fr  m  a r  m   2 r  m
r

Према III Њутновом закону:

- центрипетална сила је сила акције, а
- центрифугална сила је сила реакције.

Слика 3.3. Центрипетална и центрифугална сила

3.6. СИЛЕ ТРЕЊА

Трење је општа макроскопска појава која се обавезно јавља при релативном кретању
тела, која се на ма који начин додирују, као и при релативном померању делова неког
тела (на пример: флуида).

Разликујемо силе трења при клизању и трења при котрљању. Трење при котрљању је
мање од трења при клизању.

Сила трења Ftr  при клизању, пропорционална је нормалној компоненти тежине тела,
тј. нормалној сили  N  , па се може овај закон математички приказати релацијом:

Ftr    N ,

где је  - коефицијент трења при клизању (неименован број који не зависи само од
карактера додирних површина, него и од релативне брзине кретања тела) .

Трење се не губи ни ако релативна брзина постане 0 , то је статичко трење, а трење при
кретању је динамичко трење.

Треба разликовати силу трења при кретању, као и  s (статички коефицијент трења) од
коефицијента трења при кретању  d (динамички коефицијент).

Да би неко тело почело да клизи по некој

површини, треба да је:
 
F  Ftr ,

F   s  N  .

Слика 3.4. Кретање тела под дејством спољне силе и силе трења

21
  
   F  Ftr
F  Ftr  ma , a .
m
  
У стању мировања: F  Ftr  0 , па је: a  0 .

3.7. РАД

У свакодневном животу реч "рад" се примењује за сваки облик активности, који

захтева макакав облик физичког или менталног напрезања. У физици, термин "рад" се
употребљава у ограниченом смислу.

У најпростијем случају праволинијског кретања, када се правци силе и пута поклапају и

када сила има стални интензитет, рад се може израчунати из релације:
 
AF S ,
 
где је: F - сила , а S правац помераја (пут).
 
У случају када сила F која делује на тело, с правцем померања S заклапа угао  , рад
се израчунава из релације:

 
A  F  S  F  S  cos  .

Рад је позитиван када је   , негативан
2
 
за   и једнак нули за   .
2 2

Слика 3.5. Сила, која дејствује под углом на тело

 
Иако су F и S векторске, рад је као њихов производ скаларна величина.

Јединица рада у SI јединицама је џул , ознака: J . Рад од 1 Ј изврши сила од 1 N

на путу од 1 m .

3.8. СНАГА

Физичка величина која карактерише брзину вршења рада назива се снага или ефекат.
Дакле, снага је:
A
P
t

22
Ако се сила мења са временом, снага не остаје константна. У том случају

A dA
P  lim  .
t  0 t dt

dA F  dS
dA  Fs  dS , P   FS  v .
dt dt

Јединица за снагу у SI јединицама је ват , ознака: W . Снага износи 1 W када се рад

од 1 Ј изврши за 1 s .

Од историјског значаја је и јединица за снагу, тзв. коњска снага. Коњска снага је

једнака 75 kp  m s , а означава се: KS .

kp  m J
1 KS  75  75  9,81  736 W .
s s

3.9. ЕНЕРГИЈА

Енергија има различите облике: (топлотна, електрична, хемијска, механичка, итд.) који
могу да се трансформишу један у други.

У механици, енергија настала услед кретања је кинетичка енергија. Енергија коју има
неко тело услед тога што се налази на некој одређеној висини, зове се гравитациона
потенцијална енергија, или кратко, потенцијална енергија.

Енергија неког тела се мери радом који може да се изврши. На пример, ако неко тело
масе m има брзину v , онда је његова конетичка енергија једнака раду неке силе F ,
која тело зауставља на растојању S .

EK  F  S

Пошто сила F успорава тело негативним убрзањем а , то је:

EK  F  S  m  a 
1
2
a t2 
m
2
 1
a  t 2   m  v2 .
2

Потенцијална енергија:
EP  m  g  h

Слика 3.6. Промена потенцијалне енергије са висином

23
3.10. СУДАРИ

Краткотрајно узајамно деловање два тела при њиховом сусрету, назива се судар.

Погледајмо шта се дешава када један гумени балон ("пројектил") налети на други који
мирује ("мета").

Слика 3.7. Анализа судара

Код гумених балона I + II фаза трају неколико десетих делова секунде, док код
билијарских кугли само хиљадити део секунде.

Последица судара је промена брзина тела и праваца њихових кретања, предаја или
прерасподела кинетичке енергије, итд.

Постоје контактни и бесконтактни судари. Бесконтактни су у присуству неког поља

(гравитационог, електричног, магнетног, итд.).

Да би се интеракција између два тела могла сматрати сударом, неопходно је да силе

које се појављују:
1. зависе од растојања,
2. да су краткотрајне.

За све сударе у изолованим системима тела (када не утичу остале спољне силе), важи
закон одржавања импулса. За судар два тела чије су масе m и M , тај закон је:
   
m  v 0  M  V0  m  v1  M  V1 ,

(индекс "0" – пре судара; индекс "1" – после судара).

Збир на левој страни је укупни импулс пре судара, а збир на десној страни – укупни
импулс после судара.

Ако се тела приближавају дуж исте праве линије, судар је централни или чеони.

Тела се могу кретати и дуж различитих праваца.

У зависности од еластичних својстава тела, разликујемо апсолутно нееластичне и

еластичне сударе.

24
 Слика 3.8. Врсте судара

Нееластични судари: код њих се један део кинетичке енергије тела претвара у
унутрашњу енергију, одн. троши на трајно деформисање тела (пример: судар возила –
њихови делови се савијају, ломе, облик им се трајно промени).

Особеност нееластичних судара је промена унутрашње енергије тела у судару. То

зависи од врсте материјала.

Највећи део кинетичке енергије тела прелази у унутрашњу енергију онда када се тела
(пројектил и мета) у судару споје у једну целину па се затим крећу заједно, као
јединствено тело. (Пример: две грудве снега, судар метеорита са Земљом, када човек
ускочи у чамац, када метак продре у кутију са песком и остане у њој.) Сви такви
судари називају се апсолутно нееластични.

Апсолутно нееластичан судар је судар након којега се оба тела крећу заједно, као једна
целина.

Брзина u тела (масе m  M  ) , насталог при апсолутно нееластичном судару налази
се из закона одржања импулса:
  
m  v  M  V  m  M   u ,

одакле је:

 m  M 
u v  V ,
mM mM
 
где су m и M масе , а v и V брзине пројектила и мете пре судара. Ако мета пре
судара мирује V  0 , онда је:

 m 
u v .
mM

Што је маса мете M већа од масе пројектила, то је брзина u мања. Ако је M >> m ,
онда та брзина може бити толико мала, да се не може запазити.

Апсолутно еластичан судар је судар код којега је укупна кинетичка енергија тела после
судара једнака укупној кинетичкој енергији пре судара.

25
    
Одржање импулса: m  v 0  M  V0  m  v1  M  V1

   
m  v 02 M  V02 m  v12 M  V12
Одржање енергије:    .
2 2 2 2

Ако се тела пре судара крећу дуж праве линије (централни судар), векторске ознаке се
могу изоставити:
m  v 0  M  V0  m  v1  M  V1 .

Најједноставнији случај централног еластичног судара је случај када друго тело – мета
мирује пре судара V0  0  . Тада су решења:

mM 2m
v1   v0 и V1   v0 .
mM mM

3.11. ЗАКОНИ ОДРЖАЊА

Међу законе одржања класичне физике спадају: закон одржања масе, закон одржања
количине кретања, закон одржања енергије, закон одржања количине наелектрисања и
закон одржања момента количине кретања.

а). Закон одржања масе: Ако се у неком изолованом систему одиграва било која
промена (физичка или хемијска), онда је збир свих маса и енергија пре и после
одигране промене непромењен. (У хемији се овај закон назива Лавоазјеов закон).

б). Закон одржања количине кретања. Укупна промена количине кретања

изолованог система тела је једнака нули или количина кретања изолованог система тела
остаје константна.
  
m a  v a  mb  v b         mi  v i  const.

Пример: трзај ватреног оружја при опаљењу метка, кретање ракете насупрот смеру
издувних гасова.

в). Закон одржања енергије. Енергија се не може уништити, ни из чега

створити, него може да прелази из једног у други облик.

г). Закон одржања количине наелектрисања. Наелектрисања се не могу

стварати ни уништавати, она могу само да се преносе са једног тела на друго, или да се
померају унутар неког тела.

д). Закон одржања момента количине кретања. Момент количине кретања

изолованог тела или изолованог система тела задржава сталну вредност.

26
 I    const.

Ако се при ротацији момент инерције I изолованог система мења, онда се мора
мењати његова угаона брзина  , тако да производ I   остаје константан.

4. ДИНАМИКА РОТАЦИЈЕ КРУТОГ ТЕЛА

4.1. МОМЕНТИ У ФИЗИЦИ

а). Линеарни момент (количина кретања). Линеарни момент је мера тежње

неког тела у кретању да задржи то кретање, при чему је та тежња функција инерције:
 
  mv .

б). Момент силе. Ако је круто тело утврђено на некој осовини која пролази кроз
тачку О , а на њега делује нека спољња сила F у тачки A , онда ће ова сила тежити
да окрене тело око осе О .

Слика 4.1. Момент силе

На слици је: О – пол (моментна тачка), А – нападна тачка, F – сила, r0 – нормално

растојање силе од осе обртања.
  
М – момент силе: M rF

 
 
M  F  r0  F  r  sin r , F

При обртању, мера за дејство силе није сама сила, већ момент те силе. Момент силе је
векторска величина чији правац пада у правац осе обртања, а смер му се одређује
правилом десног завртња.

27
Димензија момента силе је: dim M  F    M  L2  T 2 , дакле, иста као и рада или
енергије. Јединица за момент је: N  m .

в). Момент спрега. Систем две паралелне силе једнаких интензитета а

супротних смерова, зове се спрег сила.

Слика 4.2. Момент спрега

Производ интензитета једне силе F и нормалног растојања d између праваца сила

зове се интензитет момента спрега:

T  F d

Момент спрега не зависи од избора моментне тачке, те је с тога момент спрега

слободан вектор, који је управан на раван дејства сила. Спрег сила изазива ротацију
тела.
  
T F d

dim T  F    M  L2  T 2 .

Јединица спрега је иста као и момента силе, тј. N  m .

4.2. ИНЕРЦИЈА КОД РОТАЦИОНОГ КРЕТАЊА

Инерција је општа особина свих тела, а јавља се код сваке врсте кретања. Код
транслаторног кретања, према II Њутновом закону, одређена маса m под дејством
   
силе F добија увек исто убрзање a , јер је F  m  a .

При ротацији тела све тачке немају исту брзину,

нити добијају исто убрзање. Уколико је нападна
тачка силе даља од осе ротације, утолико је угаоно
убрзање веће.
M  F r .
Пошто је по II Њутновом закону F  m  a t , а
тангенцијално убрзање a t  r   , где је  угаоно
Слика 4.3. Зависност убрзања
убрзање.
од нападне тачке силе M  m  r   r

28
 M
 ,
mr2

где је: m - маса, M - момент силе, r - растојање.

Код ротационог кретања важну улогу игра производ m  r 2 , који се назива момент
инерције материјалне тачке, наравно, посматрано у односу на осу обртања. Дакле, код
ротационог кретања, квантитативна мера за инерцију није маса, него производ масе
материјалне тачке и квадрата њеног растојања од осе ротације.

Момент инерције материјалне тачке: По дефиницији, момент инерције материјалне

тачке једнак је производу њене масе и квадрата њеног удаљења од осе обртања, тј.:

Im  m  r2 .

Пошто је момент инерције квантитативна мера за инерцију при ротационом кретању, то

значи да две материјалне тачке m1 и m 2 , које се налазе на различитим растојањима
r1 и r2 од осе ротације могу имати исту инерцију уколико задовољавају релацију:

I m  m1  r12  m 2  r22 ,
тј. ако је:
m1 r22
 .
m 2 r12

Другим речима, две масе m1 и m 2 на растојањима r1 и r2 уколико задовољавају

горњу једначину, имају еквивалентно дејство при ротацији.

Из овог, даље произилази да се може наћи одговарајућа маса m0 која ће на јединици

растојања r  1 имати исти момент инерције. У том случају, према релацији:

I  m1  r12  m 2  r22  m 0   2 ,

момент инерције биће бројно једнак маси m0 која на јединици растојања даје
еквивалентну инерцију при ротацији.

Димензија момента инерције је: dim I (=) m  r 2  M  L2 , а једнака је: kg  m 2 .

4.3. РАД, СНАГА И КИНЕТИЧКА ЕНЕРГИЈА КОД РОТАЦИОНОГ

КРЕТАЊА

Нека тело ротира око осе O под дејством тангенцијалне силе F у тачки G . Ако је
сила F константна, а њен правац увек управљен на полупречник r , онда је рад који
изврши ова сила на путу од C до C  .

29
 Дакле, рад А код ротационог кретања је:

A  F  s  M 

dA  M  d / dt

dA d
M 
dt dt

P  M 

P - снага код ротационог кретања, где је:

M - момент, а  - угаона брзина, тј. снага код
Слика 4.4. Рад код ротационог ротационог кретања је једнака производу из
кретања момента силе и угаоне брзине.

Кинетичка енергија тела које ротира, налази се као збир кинетичких енергија свих
делића тога тела. Тако имамо:

m1  v12 m 2  v 22 mi  v i2 1

EK 
2

2
  
2 2

  mi  v i2 .
Пошто су периферне брзине тих делића: v1  r1   , v 2  r2   , · · · · , v i  ri   ,
добиће се:
1 1
E K    mi  ri 2   2    2   mi  ri 2
2 2

Дакле, кинетичка енергија код ротационог кретања је:

1
EK   I  2
2

Ако тело врши истовремено и транслацију и ротацију, онда је:

1 1
EK   m  v2   I  2 .
2 2

4.4. ДЕФОРМАЦИЈА ТЕЛА

4.4.1. СТРУКТУРА ЧВРСТИХ ТЕЛА

Ради упрошћавања проблема статике, кинематике и динамике, претпоставимо да су

тела крута, тј. да под дејством спољних сила не мењају облик. Међутим, таква тела у
природи не постоје.

30
Сва тела под дејством спољних сила мењају облик и запремину, тј. деформишу се у
већој или мањој мери. Таква тела се називају чврстим телима.

Чврста тела се деле на кристална тела и аморфна тела, која се битно разликују по
својим физичким особинама.

4.4.2. ОБЛИЦИ ЕЛАСТИЧНИХ ДЕФОРМАЦИЈА

Под дејством спољних сила чврста тела се деформишу, а материјал тела се

супротставља деформацији, тј. напреже се.

Напрезање материјала неког тела зависи од начина дејства сила на тело.

Могу се разликовати шест врста простих напрезања: 1. Истезање, 2. Сабијање,

3. Смицање, 4. Увијање или торзија, 5. Савијање, 6. Извијање

3. Смицање

1. Истезање 2. Сабијање 4. Увијање (торзија)

Поред ових шест врста

простих напрезања
јављају се и тзв.
сложена напрезања.

5. Савијање 6. Извијање

Слика 4.5. Врсте простих напрезања

31
4.4.3. ДИЈАГРАМ НАПОНА

Када се на штап дужине  и попречног пресека S делује у лонгитудиналном правцу,

доћи ће до мањег или већег издужења.

Ако се у правоуглом координатном систему прикаже релативна деформација штапа

(промена дужине у односу на укупну дужину) као функција нормалног напона, добиће
се дијаграм напона.

На дијаграму напона на хоризонталној оси

(апсциси) је релативна деформација, а на
вертикалној оси (ординати) механички
напон.

Анализа дијаграма:

- Од тачке О до тачке P дијаграм има

праволинијски облик, што значи да је у
том интервалу релативна деформација
пропорционална напону.
- Преко  P релативна деформација више
није пропорционална напону. Тачка P зове
се граница пропорционалности.
Слика 4.6. Дијаграм напона

- Уколико напон отпочне да се смањује било испред тачке P било иза ње, али свакако
пре неке тачке E , материјал штапа се постепено враћа у онај облик који је имао

- Преко  E материјал се неће враћати у првобитни облик дуж линије EPO , већ неким
другим, на пример дуж линије GD . То указује да напон већи од  E изазива у штапу
пластичне деформације.

- Тачка E на дијаграму напона назива се граница еластичности.

- Преко напона  E у штапу настају пластичне деформације, да би при неком напону

 K дошло до кидања. Попречни пресек штапа се сужава, а највише на једном месту
према средини, тако да се у најсуженијем пресеку врши прекид.

- Напон на граници еластичности зове се дозвољени напон и мора се предвидети да се

материјал не оптерећује преко границе еластичности.

- Тачка M је граница чврстоће материјала.

32
4.4.4. ХУКОВ ЗАКОН

"Релативна деформација је сразмерна напону".

  e  ,

где је:  - релативна деформација, e - коефицијент еластичности,  - напон.

Хуков закон важи до границе пропорционалности еластичног тела.

1
Модул еластичности: E .
e

F 
Код дужинске деформације:  EY  ,
S 

где је: F - сила која делује у правцу штапа, S - попречни пресек штапа,

- релативно истезање, EY - Јунгов модул.


F V
Код запреминске деформације:   EV  ,
S V

где је: EV - запремински модул еластичности.

33
5. КРЕТАЊЕ ТЕЛА У ГРАВИТАЦИОНОМ ПОЉУ

5.1. ЗАКОН ОПШТЕ ГРАВИТАЦИЈЕ

Два тела међусобно се привлаче силом која је управо пропорционална производу

њихових маса и обрнуто пропорционална квадрату њиховог међусобног растојања.

m1  m2
F   ,
r2

11 N  m2
где је:  - гравитациона константа (   6,67 10 ) (не зависи од природе тела,
kg 2
нити од средине у којој се тела налазе),
m1 , m2 - масе тела која се привлаче,
r - растојање међу њима.

Гравитациона привлачна сила је сила веома малог интензитета. Међутим, ако се ради о
веома великим масама, као што су масе два небеска тела, онда интензитет гравитационе
силе добија огромне вредности.

5.2. КРЕТАЊЕ ТЕЛА У ГРАВИТАЦИОНОМ ПОЉУ

5.2.1. КОСИ ХИТАЦ

Свако тело (материјална тачка) избачено са одређеном почетном брзином под извесним
углом у односу на хоризонтални правац, изводи кретање које зовемо коси хитац.

Коси хитац је сложено кретање: равномерно праволинијско по закону инерције и

равномерно променљиво у вертикалном правцу под утицајем Земљине теже.

Слика 5.1. Коси хитац

34
 На тело делује сила Земљине теже
интензитета

F  m g или FX  0 и FY  m  g ,

предзнак "-" јер су смерови y - осе и

Земљине теже супротни.
Слика 5.2. Домет косог хица

Према томе, основни закон динамике примењен на дато кретање има облик:

FX  m  a X  0 ; FY  m  aY  m  g ,

а пројекције убрзања су:

aX  0 ; aY   g .

С тога је:

v X  v0 X  const. , одн. x  vX  t ,

1
vY  v0Y  aY  t  v0Y  g  t ; y  v 0Y  t   g  t 2 .
2

v0 X  v0  cos  ; v0Y  v0  sin 

1
x  v0 X  t ; y  v 0Y  t   g  t 2 .
2

Максимална висина тела одређује се из услова да је компонента брзине дуж y - осе

једнака нули vY  0 , то јест:

v 0Y
vY  v0Y  g  t P  tP  ,
g

где је t P - време за које је тело постигло максималну висину.

Укупно време кретања тела које изводи коси хитац налази се из услова да је y  0 , одн.

1 2  v 0Y
y  v0Y  tU   g  tU2  0 или tU  ,
2 g

где је tU - укупно време кретања тела.

35
Максимална висина тела износи:

2
1 v 1 v  v02Y 1 v02Y v02Y
y max  v0Y  t P   g  t P2  v0Y  0Y   g   0Y      ;
2 g 2  g  g 2 g 2 g

v02Y
y max  ,
2 g

а максимални домет:

2  v 0Y 2  v 0 X  v 0Y
xmax  v0 X  tU  v0 X   ;
g g

2  v 0 X  v 0Y
xmax  .
g

Највећи домет косог хица је ако се тело избаци под углом од 450 ,
што се види са слике 5.2.

5.2.2. ХОРИЗОНТАЛНИ ХИТАЦ

Хоризонтални хитац је кретање које изводи тело бачено у хоризонталном правцу неком
почетном брзином и на које у току кретања делује само Земљина тежа.

Ово је такође кретање сложено од два кретања:

равномерно праволинијског у хоризонталном
смеру и слободног падања у вертикалном смеру.

1
x  v0  t , y    g t2 .
2

Комбинацијом x и y , добија се:

x 1 x2
t , y  g 2 .
v0 2 v0

Ова једначина описује путању по којој се креће

тело које изводи хоризонтални хитац.

Слика 5.3. Хоризонтални хитац

36
5.2.3. СЛОБОДНИ ПАД

Свако тело када није подупрто или

обешено, пада дуж вертикалног правца на
Земљину површину.

Слободни пад је пример равномерно

убрзаног кретања са почетном или без
почетне брзине.

Тренутна брзина:

v  v0  g  t .

Средња брзина:

1
v S  v0   g  t .
2

Пут (висина):
Слика 5.5.
Слободни пад
1
у вакууму S  h  v0  t   g  t 2 .
2

Без почетне брзине v0  0  :

1 1
Слика 5.4. v  g  t ; vS   g t ; h   g t2 .
Слободни пад 2 2

5.2.4. ВЕРТИКАЛНИ ХИТАЦ

Кретање тела баченог почетном брзином v0  навише, назива

се вертикални хитац.

Како се тело креће насупрот сили Земљине теже, вертикални

хитац представља једнако успорено кретање од тачке A до
тачке B . У положају B , v  0 , па се од тачке B до тачке A
креће једнако убрзано.

1 1
v  v0  g  t ; v S  v0   g  t ; h  v0  t   g  t .
2

2 2

Тело достигне максималну висину у тренутку када је v  0 .

v0
Слика 5.6. 0  v0  g  t  t .
Вертикални хитац
g

37
Комбинацијом израза за тренутну брзину и израза за дужину пута, одн. висину, добија
се:
1
h  v0  t   g  t 2 ,
2

v0 1 v2 v2 1 v2 v2
h  v0    g  02  0   0  0 .
g 2 g g 2 g 2 g

v02
h
2 g

Време падања је једнако времену успона. Брзина при паду (удару у подлогу) биће иста
као почетна брзина.

5.2.5. БЕСТЕЖИНСКО СТАЊЕ

Пример I
Предмет у лифту:
- Кабина се креће у смеру "према горе" . Тежина тела је већа од тежине у стању
мировања.

P  P  F1  m  g  m  a  m   g  a  .

- Кабина се креће у смеру "према доле" . Тежина тела је мања од тежине у

стању мировања.

P  P  F1  m  g  m  a  m   g  a  .

- Ако је a  g , тежина терета је једнака нули.

P  m   g  a   m  0  0 .

Ово је бестежинско стање.

Необичне појаве: Тело обешено о конац и изведено из равнотеже остаје непомично у

отклоњеном положају, вода изливена из чаше лебди у ваздуху у облику велике сферне
капље. Исто се дешава у кабини космичког брода при кретању око земље.

Пример II
Земљин сателит:
- Код равномерног кружног кретања сателита око Земље, улогу центрипеталне
силе има сила Земљине теже, па је:

38
 m  v2
 m g  v  Rg ,
R

где је: R - радијус кружног кретања сателита у односу на центар Земље, g - убрзање
Земљине теже.

 m  m km
v   9,8 2  6,4 10 6 m   8 10 3  8 .
 s  s s

5.2.6. РАД У ГРАВИТАЦИОНОМ ПОЉУ

Размотрићемо рад који врши сила Земљине теже при кретању тела по различитим
путањама (трајекторијама).

Ако се тело масе m налази на висини h изнад

површине Земље:
F  m g .

Рад те силе је:

A  F h  m g h .
Слика 5.7. Рад силе земљине теже

Ако се тело из истог положаја услед деловања Земљине теже креће по стрмој равни
AC   :

F  m g 
h
;   AC  ,

h
A  F     m  g     m  g  h ,

A  A  m  g  h

Рад силе теже не зависи од облика путање по којој се тело креће и одређен је само
његовим почетним и крајњим положајима.

Рад силе теже на свакој затвореној путањи

Слика 5.8. Конзервативна сила
(трајекторији) увек је једнак нули.
Силе чији је рад по затвореној
трајекторији једнак нули, називају се
конзервативне силе.
Ако рад зависи од облика путање (нпр.
силе трења), то су неконзервативне силе.

39
6. СТАТИКА КРУТИХ ТЕЛА И ФЛУИДА

Статика проучава услове равнотеже тела у стању мировања, нпр. у односу на Земљу.
Код статике сусрећемо равнотежу материјалних тачака и равнотежу тела.

6.1. УСЛОВ РАВНОТЕЖЕ МАТЕРИЈАЛНЕ ТАЧКЕ

Материјална тачка се налази у равнотежи када је векторски збир свих сила, која на њу
делују, једнак нули.

    
F1  F2  F3  F4  F5  0

n 
F
i 1
i 0

При практичној примени често је погодно да се дате

силе претходно разложе на компоненте, које леже у
правцу координатних оса.

Тада је услов равнотеже материјалне тачке:

  
Слика 6.1. Равнотежа
материјалне тачке
 FX  0 ,  FY  0 ,  FZ  0 .

Ако на уравнотежену материјалну тачку делује

известан број сила, онда вектори тих сила мора да чине
тзв. затворен полигон сила.

Уколико полигон сила није затворен, материјална

тачка се не налази у равнотежи.

Координатни систем треба уводити тако да се његов

координатни почетак поклапа са материјалном тачком
Слика 6.2. Полигон сила

6.2. УСЛОВИ РАВНОТЕЖЕ КРУТОГ ТЕЛА

Тело се налази у релативном миру када не врши ни транслаторно ни ротационо

кретање. Оно се не може транслаторно кретати ако је векторски збир сила, које на њега
делују, једнак нули. Међутим, овај услов може бити испуњен а да тело врши ротационо
кретање.

40
 Слика 6.4. Ротација тела условљена је и
Слика 6.3. Под дејством сила долази до
нормалним растојањем правца силе од осе
ротационог кретања тела
ротације

Производ интензитета силе и нормалног растојања правца силе од тачке ротације, даје
вредност момента силе (или статичког момента силе).

Услови равнотеже крутог тела могу се формулисати на следећи начин:

n 
Тело неће вршити транслаторно кретање, ако је: F
i 1
i 0 ,

 n
а неће вршити ротацију ако је:  i 0 .
M
i 1

6.3. ЦЕНТАР МАСЕ И ТЕЖИШТЕ ТЕЛА

Положај крутог тела у простору може се представити као положај неке његове тачке,
која се зове центар масе. Нека се круто тело састоји из низа произвољно распоређених
материјалних тачака m1 , m2 , m3 , · · · · mn . Уводи се појам средњих координата x0 , y0 ,
z0 тела:

x0 
m1  x1  m 2  x 2       m n  x n
или x0 
m  x
i i
,
m1  m 2       m n m i

y0 
m  xi i
, z0 
m  zi i
.
m i m i

x0  0 , m 2  r2   m1  r1   0 .

m1  r1  m 2  r2

Обе стране горње једначине помножићемо са g , ако је систем у гравитационом пољу.

41
 m1  g  r1  m 2  g  r2 , mg G . (G – тежина)

G1  r1  G 2  r2 (Моменти сила теже су једнаки)

Слика 6.6. Систем од два тела у

Слика 6.5. Средње координате положаја
гравитационом пољу

Ако тело поседује центар симетрије, онда он уједно представља центар масе.

6.4. ВРСТЕ РАВНОТЕЖЕ ТЕЛА

Равнотежа тела је у непосредној вези са њиховом стабилношћу. Тело може бити у:

а). Стабилној равнотежи ,
б). Лабилној равнотежи ,
в). Индиферентној равнотежи

а). Стабилна б). Лабилна в). Индиферентна

Слика 6.7. Врсте равнотеже тела

а). Стабилна равнотежа: Ако тело изведемо из равнотежног положаја, образоваће се

спрег силе теже усмерен тако да тежи да га врати у његов првобитни положај.

б). Лабилна равнотежа: Извођењем тела из његовог равнотежног положаја, образоваће

се спрег који дејствује тако да настоји да тело пређе у стабилну равнотежу. (Тело је
обешено тако да је тачка ослонца испод тежишта).

42
в). Индиферентна равнотежа: Она представља гранични случај између стабилне и
лабилне равнотеже. Тачка ослонца пролази кроз тежиште. При померају тела, тежиште
остаје у равнотежи, без обзира на положај.

а). Стабилна б). Лабилна в). Индиферентна

Слика 6.8. Пример равнотеже једне лопте

6.5. СТАТИКА ФЛУИДА

Сва тела која могу да "теку" зову се једним именом флуиди, а то су течности и гасови.

Течности прилагођавају свој облик суду у који се стављају не мењајући своју

запремину, док гасови потпуно испуњавају запремину ширећи се равномерно у њему.

Течности и гасови се међусобно разликују по компресибилности, наиме, гасови се лако

сабијају (мењају укупну запремину), док су течности стишљиве само под дејством
великих сила.

Флуиди се међусобно разликују по вискозности, тј. лакоћи са којом теку.

6.6. ПРИТИСАК У ТЕЧНОСТИМА

Запремина течности V : V  S h .
Тежина течности G : G  S h pg .

Тежина течности је у ствари сила F .

F
 pg h .
S
Величина F S назива се притисак. У свим тачкама
исте дубине у истој течности притисак је исти и
делује нормално на површину у односу на коју се
мери.
Слика 6.9. Притисак течности

Притисак p  g  h назива се хидростатички притисак. Ако на површину течности

споља дејствује још притисак p 0 , онда је укупан притисак у течности на некој дубини
h једнак:
p  p0  p  g  h

43
У случају да се притисак мења са местом, може се приказати диференцијалним
количником:
dF
p .
dS

На некој дубини h у течности, притисак делује подједнако у свим правцима.

6.7. ХИДРОСТАТИЧКИ ПАРАДОКС

а). б). в)
Слика 6.10. Хидростатички парадокс

Судови различитих облика, одн. запремина, са истом површином дна напуне се до

истих висина са неком течношћу. Иако су неједнаке количине течности у њима, силе
притиска на дно биће исте.

Тумачење: Сила реакције којом зид делује на течност, може да се разложи на две
компоненте од којих је једна управљена хоризонтално ка унутрашњости и потире се са
истом са друге стране течности, док се вертикална компонента у примеру б). одузима
од тежине, а у примеру в). додаје тежини течности.

Према томе: Сила притиска којом течност дејствује на хоризонтално дно суда не
зависи од облика суда, већ од површине дна, висине стуба течности и наравно, њене
специфичне тежине.

6.8. ПРЕНОШЕЊЕ ПРИТИСКА КРОЗ ТЕЧНОСТ

Притисак се преноси кроз течност

подједнако у свим правцима.

F1   1  p1  S1   1  p1  V

F2   2  p 2  S 2   2  p 2  V

F1 F2
p1  p 2 , p 
S1 S 2

F1 S1

Слика 6.11. Преношење притиска кроз течност F2 S 2

44

Слика 6.12. Хидраулична преса
Значи, ако се однос S1 S 2 изабере
довољно велики, онда је могуће дејством
неке мале силе на S 2 произвести велику
силу на клипу S1 . При томе су померања
клипа S 2 врло велика према померању
клипа S1 . Оваква околност се користи
код хидрауличне пресе.
Да би ход великог клипа могао да буде
већи, притисак на мали клип се
наизменично понавља. Тиме мали клип
има улогу пумпе.

6.9. ПОТИСАК ФЛУИДА (АРХИМЕДОВ ЗАКОН)

На свако тело потпуно или делимично потопљено у неки флуид делује потисак једнак
тежини флуида истиснутог тим телом.

Овај закон не зависи од облика тела и њега је први формулисао Архимед, па је познат
као Архимедов закон.

F2    g  h2  S ,

F1    g  h1  S ,

m
где је:  - густина флуида, g  9,81 .
s2

Хоризонтални притисци који дејствују на бочну

површину тела узајамно се поништавају.

Потисак: F  F1  F2    g  S  h1  h2  =

=   g V  m  g .
Слика 6.13. Потисак флуида

6.10. ПЛИВАЊЕ

Да ли ће неко тело пливати или потонути у једној течности зависи од тога да ли је

његова специфична тежина мања или већа од специфичне тежине течности у коју је
тело стављено. Уколико је специфична тежина тела једнака специфичној тежини
течности, тело лебди.

45
 При пливању неког тела, на његов део потопљен
у течност, делује потисак. То значи да ће исто
тело у течностима различитих специфичних
тежина утонути до различитих дубина.

Тело које плива заузима такав положај да

нападне тачке силе потиска и тежиште буду у
истој вертикали.

За брзо одређивање специфичних тежина

течности служи ареометар. Ареометар је
стаклено шупље тело, које на доњем делу има
отежани део напуњен оловом или сачмом. Овим
се омогућује пливање ареометра у вертикалном
стабилном положају. У горњем делу ареометар се
сужава и ту се налази градуисана скала. Код
Слика 6.14. Одређивање специфичне
тежине ареометром
течности мање густине ареометар тоне дубље.

6.11. АТМОСФЕРСКИ ПРИТИСАК

Ваздух, као и остала тела, има тежину, која се може одредити. Притисак атмосферског
ваздуха на нивоу морске површине износи 101 325 Pa . Тај притисак је у ствари
тежина ваздушног стуба Земљине атмосфере на квадратном метру морског нивоа.

Атмосферски притисак се мери барометром. Живин

барометар је стаклена цев затворена на једном крају и
испуњена живом. Када се цев окрене у суд са живом,
ниво живе у цеви се неће спустити до нивоа живе у
суду, него ће се зауставити на висини од 76 cm .

Хидростатички притисак живиног стуба од 76 cm , у

ствари одговара нормалном атмосферском притиску.
Слика 6.15. Живин барометар

Величина атмосферског притиска се мења са

надморском висином, временом, влажношћу
ваздуха и његовом температуром.

Крива натега служи за просто пребацивање

течности из једног суда у други.

У равни A – B владају различити притисци.

Притисак у суду је већи за хидростатички
притисак течности.
Слика 6.16. Крива натега

46
7. МЕХАНИКА ТЕЧНОСТИ И ГАСОВА

7.1. ОСНОВНА СВОЈСТВА ТЕЧНОСТИ И ГАСОВА

Кретање идеалног флуида (који је нестишљив и без вискозности) може бити ламинарно
и турболентно (вртложно).

У тачку A наилазе разне честице течности

које при стационарном кретању имају на
том месту брзину v A .

У даљем кретању честице стижу у тачку

Слика 7.1. Ламинарно кретање идеалног B , у којој имају брзину v B , а када
флуида стигну у тачку C имају брзину v C .

Ако све честице флуида имају исте брзине v A , v B , v C .... у одређеним тачкама
 A, B, C.... онда је то ламинарно кретање, а ако су у тим тачкама брзине различите за
разне честице, онда настаје вртложно (турбулентно) кретање.

Замишљене линије дуж којих се крећу честице течности зову се струјне линије или
струјнице. Брзина честице течности у појединим тачкама струјнице има тангенцијални
правац.

Део флуида ограничен струјницама назива се струјна цев. Код ламинарног струјања две
струјнице се не могу међусобно сећи, па према томе количина флуида која уђе на један
крај струјне цеви мора изаћи на други крај, а никако се не може кретати "кроз зидове"
струјне цеви. Ако су пресеци струјних цеви S1 и S 2 , а брзине на тим местима v1 и
v 2 , онда ће количине флуида које протеку у истом временском интервалу t бити:

S1    v1  t  S 2    v 2  t / :    t  ,
где је:  - густина флуида .

После деобе обе стране са   t  из горње

једначине следи:

S1  v1  S 2  v 2          S n  v n  const.,

тј. при струјању флуида кроз струјну цев

одржава се константан производ
Слика 7.2. Струјна цев – једначина попречног пресека струјне цеви и брзине
континуитета протицања флуида.

Производ S  v назива се проток или јачина струје флуида, а релација S  v  const. ,

зове се једначина континуитета. Једначина континуитета представља конкретизацију
закона одржања масе.

47
 v1 S 2

v 2 S1

У струјној цеви притисак је мањи на местима где је брзина флуида већа.

7.2. БЕРНУЛИЈЕВА ЈЕДНАЧИНА

Бернулијева једначина представља конкретизацију закона одржања енергије флуида у

пољу деловања гравитационе силе. Струјна цев је нагнута у односу на подлогу.

Кад нестишљиви флуид тече кроз струјну цев променљивог попречног пресека, његова
брзина се мења.

S1 и S 2 су попречни пресеци струјне цеви на

висинама h1 и h2 , а брзине v1 и v 2 су
брзине флуида на тим пресецима.

Флуид се креће кроз струјну цев услед

разлике притисака на крајевима струјне цеви
p1 и p 2 .

Пошто се дуж струјне цеви мењају S , h, v, p,

то се ради на померању одређене масе m
течности дуж струјне цеви, под дејством силе
притиска F  p  S може се у општем случају
представити релацијом:

A   F  ds   p  S  ds ,

Слика 7.3. Струјна цев – Бернулијева где је ds елеменат пута дуж кога се врши
једначина померање одређене масе флуида.

S  ds  dV , где је: dV - елеменат запремине флуида.

m
A   p1  p 2   V   p1  p 2   .


Овом раду, на основу закона одржања енергије, једнака је промена укупне енергије на
крајевима струјне цеви, тј.:

A  E K  E P

 p1  p 2   m  1  m  v 22  v12   m  g  h2  h1 
 2

48
 m m 1 1
p1   p2    m  v 22   m  v12  m  g  h2  m  g  h1 / : ( m )
  2 2

1 1 1 1
p1   p 2    v 22   v12  g  h2  g  h1 / · 
  2 2

1 1
p1  p 2     v 22     v12    g  h2    g  h1
2 2

1 1
p1     v12    g  h1  p 2     v 22    g  h2
2 2

или, пошто се ово може односити на ма коју тачку у струјној цеви, биће:

1
p    v 2    g  h  const.
2

Ово је један од облика Бернулијеве једначине за идеализован случај стационарног

кретања нестишљивог и невискозног флуида.

У горњој једначини први члан представља статички притисак (проузрокован дејством

спољашње силе притиска), други члан тзв. хидродинамички притисак и трећи
хидростатички притисак , па се Бернулијева једначина може исказати као теорема:
"Збир статичког, хидродинамичког и хидростатичког притиска исти је за сваки пресек
струјне цеви кроз коју стационарно струји идеални флуид".

   v 2    g  h  const. / :   g 
1
p
2

p v2
  h  const.
  g 2 g

Ово је други облик Бернулијеве једначине. Овде сваки члан има димензију дужине
(висине). Први члан представља пиезометријску висину, други члан тзв. брзинску
висину, и трећи положајну (геометријску) висину. Бернулијева једначина се може
исказати на други начин: "При стационарном струјању идеалног флуида збир
пиезометријске, брзинске и положајне висине сваког делића флуида је константан у
свакој тачки путање делића и независан је од времена протицања".

Бернулијева једначина изражава закон одржања енергије примењен на кретање флуида:

1
p  V   m  v 2  m  g  h  const.
2

Константан је збир енергије сваког делића идеалног флуида при стационарном

струјању у ма ком пресеку струјне цеви.

49
7.3. ПРИМЕНА БЕРНУЛИЈЕВЕ ЈЕДНАЧИНЕ

7.3.1. БОЧНО ИСТИЦАЊЕ ТЕЧНОСТИ

Анализирајмо брзину којом из широког суда

истиче течност кроз бочни отвор малог
пресека.

Ако је брзина спуштања нивоа занемарујућа

према брзини истицања, тада се из
Бернулијеве једначине примењене на нивое 1
и 2 добија:

1
p0    g  h  p0     v2
2
Слика 7.4. Примена Бернулијеве
једначине на бочно истицање течности v  2 g h

Дакле, брзина истицања течности из широког суда једнака је брзини коју добије тело
које слободно пада са висине h .

Ово је била Торичелијева теорема о истицању течности.

При истицању течности кроз неки отвор попречног пресека S , струјнице конвергирају
према отвору, па се услед тога млаз сужава добијајући минимални попречни пресек
S K близу самог отвора. Ова појава се зове контракција млаза. За воду и кружни отвор
је:
S K  0,65  S .

7.3.2. ИСТИЦАЊЕ ТЕЧНОСТИ ИЗ ЗАТВОРЕНОГ СУДА КРОЗ ОТВОР НА ДНУ

Анализирајмо истицање течности из

затвореног суда, напуњеног до висине h
течношћу густине  . Простор изнад
течности нека садржи нпр. ваздух на
притиску p1 .

Посматрајмо целу запремину течности као

да струји кроз једну струјну цев и нека су
брзине v1 и v 2 у тачкама 1 и 2 .
Притисак у тачки 2 је p 2 .

Примењујући Бернулијеву једначину на

Слика 7.5. Примена Бернулијеве једначине нивое 1 и 2 , добија се:
на истицање течности

50
 1 1
p1     v12    g  h  p 2     v 22 . v2  ?
2 2

1 1 2
p1  p 2     v12    g  h     v 22 / ·  
2 2 

p1  p 2
v 22  v12  2   2 g h .


Ако је брзина истицања флуида v 2 знатно већа од брзине спуштања v1 нивоа течности
у суду, а што ће бити ако је S1 >> S 2 , тадаје:

p1  p 2
v2  2   2 g h .


Уколико је притисак p1 (у затвореном суду) тако велики да се члан 2  g  h може

p  p2
занемарити у поређењу са 2  1 , тада се из горње једначине добија:


p1  p 2
v2  2  .


Ова релација се може применити и на истицање гасова (гасовити флуид) из затворених

судова, уколико није сувише велика разлика притисака p1 и p 2 , тј. ако струјање
флуида није турболентно.

7.3.3. ПРОТИЦАЊЕ ТЕЧНОСТИ КРОЗ ЦЕВ ПРОМЕНЉИВОГ ПРЕСЕКА

1 1
p1     v12  p 2     v 22
2 2

Са повећањем пресека цеви брзина опада,

а притисак расте, и обрнуто, са смањењем
пресека цеви брзина расте, а притисак
опада.

Слика 7.6. Примена Бернулијеве једначине Овим се објашњава функционисање гасног

на протицање течности пламеника, воденог млаза, итд.

51
7.4. ОТПОР СРЕДИНЕ И УНУТРАШЊЕ ТРЕЊЕ

7.4.1. ВИСКОЗНОСТ

Флуиди имају заједничку особину да им произвољно мале силе могу да изазову велике
промене облика, тј. деформацију. При томе се јављају вискозне силе које се противе
релативном кретању честица флуида.

На пример, при кретању неке течности са малом брзином кроз цев, слојеви у додиру са
зидовима цеви спорије се крећу од оних који су у унутрашњости.

Ова промена брзине јавља се као последица унутрашњег трења између честица флуида.
Ако је кретање ламинарно, онда честице флуида не прелазе из једног слоја у други.

За такво кретање Њутн је дао једначину према којој је сила унутрашњег трења
(вискозност) у течности:

dv
F   S  ,
dx

dv
где је:  - коефицијент вискозности, S - додирна површина, - градијент брзине.
dx

Уколико је течност лакше покретљива, њена вискозност је мања, те је и сила трења

мања.

Реципрочна вредност коефицијента вискозности назива се коефицијент флуидности.

Однос   , где је  густина флуида, назива се кинематичка вискозност  .

Јединица вискозности у интернационалном систему је N  s , тј. Pa  s .

m2

Код течности вискозност опада са температуром, док код гасова расте.

8. МОЛЕКУЛАРНО – КИНЕТИЧКА ТЕОРИЈА ИДЕАЛНОГ ГАСА

У случају гасовитих тела применићемо модел идеалног гаса, чије молекуле (атоме)
замишљамо као еластичне куглице, које се транслаторно крећу до међусобних судара
или судара са зидовима суда у коме се налази гас.

Узимањем средњих вредности брзина и кинетичких енергија огромног броја молекула

могу се израчунати величине, као што су: притисак, температура, унутрашња енергија
и друге. Како се у оваквим прорачунима користи статистика, овај прилаз назива се и
статистички метод у физици.

52
Сударима огромног броја молекула о зидове суда објашњава се притисак гаса.

Ако се посматра једна коцка испуњена гасом, онда се може претпоставити да се у свим
правцима креће исти број молекула. Значи да ће се 1 3 од укупног броја молекула тога
гаса кретати у сваком од три правца, који се изаберу нормално на зидове тога суда.

Молекули масе m , који се крећу нормално према зиду таквог суда брзином v , имаће
количину кретања m  v . После еластичног судара са зидом суда, молекул је одскочио
назад истом брзином v , у истом правцу али у супротном смеру, па је количина
кретања истог молекула m   v  , тј.  m  v . Тако је промена количине кретања тога
молекула: m  v   m  v   2  m  v .

Судар са зидом врши се за време t и при том зид дејствује на молекул силом F .
По закону акције и реакције иста толика сила дејствује и на зид. Два узастопна судара
једног молекула о исти зид десиће се пошто дотичан молекул пређе две дужине ивице
коцке (растојање супротних зидова суда у коме се гас налази). Ако је дужина те ивице
L , онда ће бити:

2  L
t 
v

Импулс средње силе F има вредност F  t  2  m  v , одакле следи:

2mv v m  v2
F   F  2  m  v   .
t 2  L L

Ако је n укупан број молекула у коцки (суду), онда ће средња сила F којом n 3
молекула дејствује на један зид суда износити:

n m  v2
F  .
3 L

F
Пошто је  p , то ће притисак на једну страницу коцке бити:
S

n m  v2 n m  v2
p    , где је: V - запремина суда.
3 L3 3 V

n
Из претходне релације следи: p V   m  v2 .
3

n
Пошто је  n 0 , тј. број молекула у јединици запремине, добија се:
V

n0 2
p  m  v 2   n0  E K .
3 3

53
Ако би V означило запремину једног мола гаса који садржи N (Авогадров број)
молекула, онда из претходне релације следује:

2
p V   N  EK  R  T .
3

Види се да је кинетичка енергија молекула, па према томе и њихова брзина,

пропорционална температури гаса.

3 R 2
Из претходне релације следи: EK   T   k T .
2 N 3

Константа k представља гасну константу по молекулу и назива се Болцманова

константа.

Ако се у неком суду налази смеша више врста гасова, тада маса свих молекула неће
бити иста, него ће маса молекула сваког појединог гаса у смеши бити: m1 , m 2 , m3 ,
···, итд.
n n n
p  01  m1  v12  02  m 2  v 22  03  m3  v 32  · · ·
3 3 3

Ово су парцијални притисци појединих гасова у смеши, тј.

p  p1  p 2  p 3  · · · · ·

Према томе, притисак гасне смеше једнак је збиру парцијалних притисака појединих
гасова у смеши (Далтонов закон) .

8.1. МАКСВЕЛОВ ЗАКОН РАСПОДЕЛЕ БРЗИНЕ МОЛЕКУЛА

Максвел је извео математички израз закона

расподеле хаотичног кретања молекула по
брзинама на датој температури и при
равнотежном стању неког гаса.

Брзине молекула групишу се око неке

брзине која је највероватнија за одређену
температуру и која износи:

2  R T
vW  .
Слика 8.1. Максвелова расподела брзине M
молекула гаса

54
8.2. ЈЕДНАЧИНА ГАСНОГ СТАЊА

Код гасова се у великој мери могу мењати запремина, притисак и температура. Ове
величине одређују стање неког гаса и називају се основни параметри.

Нека се у суду налази гас на температури T0 , запремини V0 и притиску p 0 . Тај гас

се може загревањем и сабијањем довести до температуре T , запремине V и притиска
p . Према Геј – Лисак – Шарловом закону добија се:

V0
V T при p 0  const.
T0

p0
p  T при V0  const.
T0

Пошто су стања B и C на истој температури,

за њих важи Бојл – Мариотов закон:

p  V  p 0  V   p   V0 ,

Слика 8.2. Бојл – Мариотов закон или у општем случају p  V  const.

извођење једначине гасног стања

p 0  V0 p V
Заменом се добија: p V   T , или:  const.
T0 T
Ово је општи закон за идеалне гасове, а једначина се зове Клапејронова једначина, или
једначина стања гасова.

V0  m  V S ,

где је: m - маса гаса , а V S - специфична запремина датог гаса.

p 0 V0 p V
p V  T  m  0 S T  m  Rg T .
T0 273

Константа R g има различиту вредност за сваки гас и израчунава се према специфичној

запремини V S датог гаса. Константа R g назива се "гасна константа".

Запремина V0 у једначини гасног стања може се приказати и помоћу моларне

запремине. Пошто запремина V0 одговара маси m неког гаса, то ће под истим
условима моларној запремини v 0 одговарати молекулска маса истог гаса.

55
Дакле:
V0 v 0 m
 , одн. V0   v0  n  v0 .
m M M

Заменом у једначину гасног стања добија се:

p0  v0
p V  n  T  n  R T ,
T0

где је R константа која зависи од врсте гаса и назива се "универзална гасна константа".
У најпростијем случају, када се ради о једном молу неког гаса, тј. када је n  1 ,
једначина стања има облик:

p V  R  T .

Вредност константе R је:

p0  v0 101325  Pa  22,4  10 3 m 3 mol

R   8,314 J mol.K
T0 273K

8.3. ШИРЕЊЕ ГАСОВА ПРИ ЗАГРЕВАЊУ

Гасови се при загревању знатно више шире од чврстих и течних тела. С обзиром на то
што гасови мењају своју запремину са променом притиска, то се термичко ширење
гасова посматра само под условом да се дата количина гаса одржава под сталним
притиском.

Гасови се при загревању под сталним притиском шире према релацији:

V  V0 1    t  .

Коефицијент  има увек скоро исту вредност без обзира на врсту гаса и она износи
1 273 0 C 1 . Овакав процес при коме се притисак одржава константним, а мењају се
запремина и температура, назива се изобарски процес.

Гас се може загревати и тако да се његова запремина одржава сталном. У том случају
повећава се притисак гаса према закону који има сличан облик као и закон ширења,
односно:
p  p 0 1    t  ,

где је: p 0 - притисак гаса на 0 0 C , а p - притисак истог гаса на t 0

C .

Коефицијент  има скоро исту вредност за све гасове и зове се коефицијент притиска,
а има практично исту вредност 1 273 , као и коефицијент ширења. Овакав процес при
коме се запремина одржава константном, назива се изохорски процес.

56
Увођењем апсолутне температуре горња два закона се могу написати у следећем
облику:
 1   273  t  T
V  V 0  1   t   V0     V0  ,
 273   273  T0

одакле је:
V T V1 T1
 ;  ,
V0 T0 V 2 T2

и у општем случају:
V
 const.
T

Такође је и:
 1   273  t  T
p  p 0  1   t   p0     p0  ,
 273   273  T0

одакле је
p1 T1
 ,
p 2 T2

и у општем случају:
p
 const.
T

Одавде се ови закони могу формулисати:

1). При сталном притиску запремине гаса се односе као одговарајуће апсолутне
температуре,
2). При сталној запремини притисци гаса се односе као одговарајуће апсолутне
температуре.

Ова два закона су позната под именом Геј – Лисак – Шарлов закон.

Изобарски процес Изохорски процес

Слика 8.3. Изобарски и изохорски процеси

57
Унутрашња енергија идеалног гаса своди се на кинетичку енергију хаотичног
транслаторног кретања његових молекула.

Средња кинетичка енергија једног молекула идеалног гаса одређује се формулом:

1 3
EK   m  v 2   k T ,
2 2

где су: k - Болцманова константа ; T - апсолутна температура .

Ако идеални гас садржи N молекула, његова унутрашња енергија биће:

3
U  EK  N   N  k T .
2

За један мол идеалног гаса добија се:

3 3
U  NA  k T   R T ,
2 2

где су: N A - Авогадров број ; R - универзална гасна константа.

Мол је количина супстанције система, који садржи толико специфичних структурних

елемената (молекула, атома, јона, електрона) колико се садржи атома у 0,012 kg
изотопа угљеника 12C.

Број структурних елемената, који се садржи у једном молу супстанције назива се

Авогадров број или Авогадрова константа. ( N A  6,022  10 23 mol 1 )

9. ОСНОВИ ТЕРМОДИНАМИКЕ

Термодинамика је део физике у коме се изучавају појаве везане за претварање топлотне

енергије у друге облике енергије (у механичку, хемијску, електричну), и обрнуто.
Претварање једног облика енергије у други увек је везано за неко тело, које се у
термодинамици назива радно тело. Остала тела (у односу на радно тело) третирају се
као околна средина – околина. Радно тело може да буде чврсто, течно или гасовито и да
у датим условима мења своје стање, или да утиче на промену стања других тела из
своје околине.

У термодинамици се проучавају термичка својства макроскопских система, не водећи

рачуна о његовој микроструктури. Термодинамика оперише макро – величинама, као
што су: температура, притисак, унутрашња енергија, запремина, итд., које су општег
карактера.

Један систем (радно тело) може да размењује енергију са својом околином вршењем
механичког рада или протоком топлоте.

58
Ако су услови такви да не долази до размене енергије са околином, систем је изолован.
У изолованом систему се током времена успоставља стање термодинамичке равнотеже,
приликом којег су термодинамичке координате (притисак, густина и температура)
хомогеног система једнаке у свим тачкама.

9.1. КОЛИЧИНА ТОПЛОТЕ

Када су два тела (система) са различитим температурама у топлотном контакту, између

њих ће настати топлотна размена. Топлотна размена одвија се све док се температуре
тих тела не изједначе. За одређивање промене унутрашње енергије тела при размени
топлоте уведена је величина – количина топлоте.

Квантитативна мера промене унутрашње енергије тела при топлотној размени, назива
се количина топлоте.

Количина топлоте коју неко тело приме или отпушта зависи од његових топлотних
својстава, његове масе и промене температуре:

Q  c  m  T ,

где је: c - специфични топлотни капацитет тела, m - маса тела, T  T2  T1 (разлика

коначне и почетне температуре). Ако је почетна температура T1 виша од коначне
температуре T2 , тада је T негативно, па ће количина топлоте Q бити негативна. То
означава да је тело изгубило (отпустило) одређену количину топлоте.

Количина топлоте је облик предавања енергије (унутрашње) од једног тела (система)

другоме. Она се изражава јединицом J (џул).

9.2. ТОПЛОТНИ КАПАЦИТЕТ

Обично искуство показује да се нека тела лакше, а друга теже загревају. Иста количина
топлоте неће повисити температуру различитим телима за једнаке интервале, иако
имају једнаке масе. Величина којом се карактерише својство тела да различито мењају
температуру при довођењу или одвођењу исте количине топлоте, иако су њихове масе
једнаке, назива се топлотни капацитет.

Топлотни капацитет бројно је једнак количини топлоте коју је потребно да тело

(систем) прими или отпусти да би му се променила температура за један степен
(келвин):
Q
C .
T

Топлотни капацитет тела зависи од његове масе, хемијског састава, термодинамичког

стања и врсте процеса.

59
За загревање дате масе гаса за један степен потребне су различите количине топлоте
ако се загревање врши у различитим условима, на пример, при сталној запремини или
при сталном притиску. У другом случају потребна је већа количина топлоте.

Јединица топлотног капацитета је џул по келвину (степену): J K . Џул по келвину

(степену) једнак је топлотном капацитету тела (система) чија се температура повиси за
један келвин (степен) при довођењу количине топлоте од једног џула.

Топлотни капацитет јединице масе једнородног тела, назива се специфични топлотни

капацитет:
C Q
c  ,
m m  T
где је: m - маса тела.

Јединица специфичног топлотног капацитета тела је џул по килограму за степен

(келвин): J kg  K  .

На пример, специфични топлотни капацитети неких супстанција су:

вода  c  4200 J kg  K  ,

гвожђе  c  460 J kg  K  ,
олово  c  130 J kg  K  .

Ако се топлотни капацитет односи на један мол супстанце, он се назива моларни

топлотни капацитет.

Моларни топлотни капацитет бројно је једнак количини топлоте коју је потребно да

прими или отпусти мол супстанције да би јој се променила температура за један степен
(келвин).

Код гасова треба разликовати специфични топлотни капацитет при сталној запремини и
специфични топлотни капацитет при сталном притиску.

Моларни топлотни капацитет гаса, при сталној запремини CV  , бројно је једнак
количини топлоте коју треба да прими или отпусти један мол гаса да би му се
променила температура за један степен (келвин) при сталној запремини.

Моларни топлотни капацитет гаса при сталном притиску C P  дефинише се на исти

начин, само што се уместо запремине притисак одржава константним.

Ако се специфични топлотни капацитети гаса при сталном притиску и сталној

запремини односе на јединичну масу (1 грам) супстанције, онда се обично користе
ознаке c P и cV .

Однос C P CV , који се обично означава са  , има различите вредности за једноатомске,

двоатомске, троатомске молекуле.

60
 5
За једноатомске гасове    1,67 , за двоатомске гасове   1,40 , а за гасове чији
3
се молекули састоје од три или више атома   1,33 .

9.3. АДИЈАБАТСКА ПРОМЕНА СТАЊА ГАСА

Промена стања гаса код које нема размене топлоте са околином зове се адијабатска
промена. При адијабатским процесима мења се температура гаса на рачун унутрашње
енергије система.

На пример, при адијабатској експанзији гас врши рад

на рачун своје сопствене топлоте, која се смањује. То
значи да температура система мора опадати.

За адијабатске процесе важе релације:

p  V   const. и T  V  1  const. ,
C
где је:   P . Пошто је   1 , то у поређењу са
CV
изотермом p  V  const. , адијабата p  V   const. ,
Слика 9.1. Изотерма и има стрмији облик криве у p  V - дијаграму.
адијабата

9.4. РАД ПРИ ШИРЕЊУ ГАСОВА

При загревању цилиндра, одн. гаса подизаће се

клип насупрот спољашњег атмосферског
притиска.
Нека је укупна сила дизања клипа F, а
померање x . Извршен рад A биће:
A  F  x .
Сила F којом гас делује на клип површине S
својим притиском p износи:

F  pS .

Заменом у први израз добија се:

Слика 9.2. Вршење рада (померање
клипа) при загревању гаса A  p  S  x  p  V ,

или уопште, када се запремина гаса мења од V1 на V2 , при сталном притиску,

извршени рад је A  p  V1  V2  .

61
Графички гледано овај рад је једнак шрафираној површини:

Слика 9.3. Извршени рад при сталном Слика 9.4. Извршени рад при променљивом
притиску притиску

Изотермна промена гасног стања, која се врши према Бојл – Мариотовом закону,
представља се хиперболом.

За малу промену запремине dV , код изотермне промене стања гаса, може се написати
да је dA  p  V . Када се промена врши од запремине V1 до V2 , извршени рад је:

V2 V2
dV
A 
V1
p  dV   p V 
V1
V
.

Пошто је p  V  n  R  T , то се из горње једначине добија:

V2
dV V
A  n  R T    n  R  T  ln 2 .
V1
V V1

Код изотермног процеса, запремина гаса је обрнуто пропорционална притиску, па је:

p1
A  n  R  T  ln .
p2

Израчунавање рада код адијабатских процеса је сложеније па се овде даје само крајњи
образац:

nR CP
A  T1  T2  , где је:   .
 1 CV

62
9.5. ПРВИ ПРИНЦИП ТЕРМОДИНАМИКЕ

Први принцип термодинамике је посебан случај закона одржања енергије примењен на

топлотне трансформације.

Једна од формулација првог принципа термодинамике гласи:

Количина топлоте, доведена изолованом систему, једним делом повећава његову

унутрашњу енергију, а други део претвара се у рад против спољашњих сила,

dQ  dU  dA , или dQ  dU  p  dV ,

где је: dQ - количина топлоте која се преда радном телу (систему), dU - промена
(повећање) унутрашње енергије система, dA - рад против спољашњих сила.

Ова дефиниција илустрована је на слици:

Друга формулација овог принципа је: "Промена

унутрашње енергије система при преласку из једног у
друго термодинамичко стање једнака је збиру
ослобођене количине топлоте и раду спољних сила":
dU  dQ  dA .

Први принцип термодинамике може да има различите

облике:

а). dQ  0 (систему се не доводи топлота, нити

Слика 9.5. Суд са покретним
клипом садржи идеални гас.
Том систему доводи се
топлота споља, при чему се
повећава његова унутрашња
енергија и врши одговарајући
рад.
се од њега одузима), тада је: dA   dU (рад се врши
на рачун унутрашње енергије система, која се услед
тога смањује). Смањење унутрашње енергије система
није неограничено, па би рад био ограничен.
Обављање рада без утрошка енергије било би исто
што и стварање енергије ни из чега.
Узимајући то у обзир, први принцип термодинамике
се може формулисати и на следећи начин:

Немогуће је конструисати машину коју називамо перпетуум – мобиле прве врсте, тј.
машину која би непрестано вршила рад, без утрошка било ког облика енергије.

б). dU  0 (унутрашња енергија система се не мења); dQ  dA (доведена

количина топлоте у потпуности се троши на вршење рада).

в). dA  0 (систем не врши никакав рад); dQ  dU (сва доведена количина

топлоте троши се на повећање унутрашње енергије система).

Први принцип термодинамике указује на могућност претварања топлоте у рад и

обрнуто, рада у топлоту. Остаје питање да ли се сва топлота може претворити у рад.
Одговор на то питање добија се на основу другог принципа термодинамике.

63
9.6. КРУЖНИ ПРОЦЕСИ

Сви процеси у природи могу се поделити у повратне (реверзибилне) и неповратне

(иреверзибилне) .

Повратан је такав процес који може да се врши у два супротна смера без икаквих
измена код околних тела. На пример, претварање потенцијалне у кинетичку енергију
код еластичних осцилација, кретање клатна и сл.

Неповратан је такав процес који се спонтано врши само у једном смеру. На пример,
трење, зрачење топлоте, мешање гасова различитих притисака и запремина, растварање
неког тела у течности, итд.

У термодинамици, под називом процес подразумева се свака промена притиска,

температуре и густине система.

Нека се на пример, гас у цилиндру са клипом шири

од стања B до стања C на тај начин да ток
промене буде приказан кривом BAC . Рад при
ширењу је тад представљен површином
BAC , C B B и представља позитивну вредност.
При сабијању гаса нека се процес одвија по линији
CAB , (или по ма којој другој, што зависи од
температуре на којој ће се гас сабијати). Рад
утрошен на сабијање гаса представљен је
површином CABB C C и негативан је.
Слика 9.6. Кружни процес

Према томе, резултујући рад на слици, који је представљен површином BACAB

позитиван је.

Процеси који се врше на сличан начин, тј. код којих се из неког стања B дође до стања
C , и обратно (макар и другим путем), до почетног стања B , називају се кружни
процеси или циклуси:

Q1  U 2  U 1  A1  рад од B до C ,

Q2  U 1  U 2  A2  рад од C до B ,

A  A1  A2  Q1  Q2  Q2  < Q1  .

9.7. ДРУГИ ПРИНЦИП ТЕРМОДИНАМИКЕ

Искуство је показало да разни облици енергије лако прелазе у топлоту, на пример, при
трењу, механичка енергија прелази у топлотну, при сагоревању хемијска енергија
такође прелази у топлотну, затим прелаз електричне енергије у топлотну, итд.

64
Међутим, претварање топлоте у механички рад је сложеније и немогуће је остварити
процес при коме би се сва доведена топлота могла превести у механички рад, тј.
претворити у механичку енергију.

Други принцип термодинамике се односи на експериментално утврђене чињенице да се

целокупна топлота неког тела не може претворити у рад и да се уопште претварања
топлоте у друге врсте енергије потчињавају извесним ограничењима.

Други принцип термодинамике дефинише се и на следећи начин:

Не постоји термодинамички процес у којем би једини резултат био претварање топлоте

у рад.

Када би такви процеси били могући, тада бисмо рад могли производити црпећи топлоту
из мора и океана, или неког другог топлотног резервоара.

На основу тога, добијамо још једну формулацију другог принципа термодинамике:

Немогуће је конструисати перпетуум мобиле друге врсте, тј. немогуће је саградити

машину која би користила топлоту морске воде или ваздуха за добијање рада.

Свака топлотна машина, осим претварања унутрашње енергије у рад, предаје један део
примљене топлоте околним телима.

За добијање рада неопходно је да стално постоји разлика температура између грејача од

кога радно тело (гас или пара) прима топлоту и хладњака (улогу хладњака обично врши
атмосфера, или нека друга средина) коме се предаје неискоришћена топлота.

Сва тела у природи, а нарочито вода мора и океана, атмосферски ваздух, Земљина кора
и др. садрже огромне количине унутрашње енергије.

Рад машине која би на пример користила унутрашњу енергију морске или океанске
воде не би био у опреци са првим законом термодинамике, јер би она користила
постојећу унутрашњу енергију, трансформишући је у друге облике, а вода би се
постепено хладила. Зато је таквој машини и дат назив перпетуум мобиле друге врсте.
Међутим, према другом принципу термодинамике, конструкција такве машине је
немогућа, јер би за добијање рада на рачун те унутрашње енергије била неопходна и
друга средина са нижом температуром. За добијање таквих услова потребно је трошити
енергију.

Топлота може прећи спонтано само од топлијег на хладније тело и том приликом се
добија рад, док се за обрнут процес мора утрошити известан рад.

У парни котао се доводи, с једне стране, гориво као извор топлоте, а с друге стране,
вода. Топлота ослобођена сагоревањем горива предаје се води, која испарава.
Експанзијом паре у цилиндру парне машине покреће се клип KL . Изморена пара
(пошто је извршила свој задатак у парној машини) пушта се у атмосферу, или одводи у
кондензатор C  у коме се хлади помоћу воде, кондензује у течност и пумпом P 
поново враћа у котао, тј. доводи у почетно стање.

65
 Слика 9.7. Топлотно постројење – други принцип термодинамике

Слика 9.8. Преношење топлоте са Слика 9.9. Преношење топлоте са

топлијег на хладнијег тело хладнијег на топлијег тело

9.8. КАРНООВ ЦИКЛУС

Ово је посебан случај термодинамичког циклуса, а састоји се из два изотермна и два

адијабатска процеса.

Изотермски делови циклуса остварују се помоћу два термостата с температурама T1 и

T2 . При додиру радног тела с првим термостатом, грејачем T1  const. оно прима
количину топлоте Q1 а у контакту с другим термостатом, хладњаком T2  const. ,
радно тело предаје количину топлоте Q2 .

66
 Слика 9.10. Карноов циклус

Узмимо да у почетном стању гас (радно тело) у цилиндру има запремину V1 , притисак
p1 и температуру T1 . Довођењем цилиндра у топлотни контакт с грејачем (термостатом
температуре T1 ), гас се изотермички шири и при томе се врши рад. Гас при томе
добија од грејача неку количину топлоте Q1 . Овај процес графички је представљен
изотермом (кривом) 1 – 2 на сл. а).

Изотермски процес ширења прекида се пре него што клип дође до краја цилиндра. То
стање гаса има параметре V2 , p 2 , T1 . У том тренутку цилиндар се искључује од
грејача; потом се гас шири адијабатски до запремине V3 која одговара max. ходу клипа
у цилиндру (адијабата 2 – 3 , сл. б). При томе се гас хлади до температуре T2 .

Сада се охлађени гас изотермски сабија при температури T2 - температура другог

термостата (хладњака) са којим се цилиндар доводи у топлотни контакт за време ове
фазе процеса све док се гас не сабије до запремине V4 (изотерме 3 – 4 , сл. в).

67
При изотермском сабијању гас је предао хладњаку неку количину топлоте Q2 , једнаку
извршеном раду при његовом сабијању. После тога гас се сабија адијабатски до
запремине V1 , када његова температура поново постаје T1 (адијабата 4 – 1 , сл. г).
Карноов циклус тиме се затвара и гас се враћа у почетно стање. После тога, циклус се
може поновити.

На делу циклуса 1 – 2 – 3 силе притиска гаса врше

рад  A  0 , на путу 3 – 4 – 1 рад се врши над
гасом  A  0  . Бројна вредност рада једнака је
површини која је ограничена кривом циклуса 1 – 2 –
3–4.

Обрнути Карноов циклус служи за рад уређаја за

Слика 9.11. Обрнути Карноов хлађење.
циклус

9.9. ПРЕНОШЕЊЕ ТОПЛОТЕ

1). Код провођења (кондукције), топлота се преноси тако што молекули са већом
кинетичком енергијом путем интеракција са суседним молекулима, предају део
енергије.

2). Код конвекције, простирање топлоте се врши струјањем или кретањем неког
флуида.

3). Код зрачења се топлота преноси од топлијег ка хладнијем телу без загревања
средине која их раздваја.

10. МОЛЕКУЛАРНЕ ПОЈАВЕ КОД РЕАЛНИХ ФЛУИДА

10.1. ВАН дер ВАЛСОВА ЈЕДНАЧИНА СТАЊА РЕАЛНИХ ГАСОВА

Код неких гасова могуће је да се већ на обичним температурама дејство термичког

кретања поништи на тај начин што ће се смањењем запремине гаса, тј. повишењем
притиска, молекули довести на тако мала растојања, да ће молекуларне привлачне силе
бити довољно велике и моћи и поред дејства молекуларног кретања да молекуле
повежу у склоп који карактерише течно стање. Такви гасови (на пример: хлор, NH3 ,
SO2 ) могу се, дакле на обичној температури, применом довољно високог притиска
превести у течно стање. Код других гасова то се може постићи тек када се охладе, тј.
када се снизи термичка енергија њихових молекула.

68
За сваки гас постоји одређена температура изнад које се он не може претворити у течно
стање ни највећим притиском. Та температура зове се критична температура TK  датог
гаса. Када се гас охлади до те температуре, може се довољно високим притиском
претворити у течност. На критичној температури за то је потребан притисак p K , који
се зове критичан притисак. Специфична запремина гаса у том тзв. критичном стању,
зове се критична запремина V K .

Код гасова који се већ на обичној температури могу под притиском превести у течно
стање, критична температура је виша од обичне температуре. Уобичајено је такве
гасове називати реалним гасовима.

Уколико је критична температура блиска температури на којој се налази реалан гас,

онда се такво гасовито тело назива пара.

Према томе, паре су гасовита тела која лако прелазе у течност, док су идеални гасови
она гасовита тела која се на обичној температури налазе далеко од критичне
температуре.

Критична температура за водену пару је 374 0C , па је према томе разумљиво што се на

обичној температури она назива пара, а не гас.

Једначина стања реалних гасова гласи:

 a 
 p  2   V  b   n  R  T ,
 V 

где је: p - притисак, V - запремина гаса, а a V 2 - корекциони фактор за притисак и

b - корекциони фактор за запремину. Ову једначину дао је Вандервалс (Van der Waals)
и с тога се назива његовим именом: Вандервалсова једначина стања реалних гасова.

10.2. ПОВРШИНСКИ НАПОН

Слободна површина течности понаша се као

танка затегнута мембрана. Ова појава потиче
од међумолекуларних сила (тзв. Вандервалсове
силе).

Ове силе су равномерно распоређене око

молекула у унутрашњости течности и
међусобно се поништавају. Међутим, за
молекуле на површини течности ове силе нису
Слика 10.1. Настајање површинског компензоване, па ће се на њима јавити дејство
напона резултанте, услед чега ће сви молекули у
површинској зони бити подвргнути дејству сила које су усмерене ка унутрашњости
течности.

69
Површински слој ће тежити да се скупи, што даје утисак затегнуте мембране.

Затегнутост површинског слоја течности не зависи од површине. Али, са повећањем

површине неке течности повећава се њена потенцијална енергија, јер се нови молекули
из унутрашњости течности померају на површину. Тај процес повећања потенцијалне
енергије праћен је улагањем рада. Овај рад је сразмеран повећању површине, тј.

dA    dS ,

где је:  - коефицијент површинског напона.

Површински напон се може дефинисати као потенцијална енергија по јединици

слободне површине течности. Јединица површинског напона је:

J N m N
2
 
m m2 m

Дакле, површински напон се мери радом по јединици површине, одн. силом по

јединици дужине.

За дату течност, површински напон опада са повишењем температуре. Када се

температура течности приближи критичној температури, вредност површинског напона
тежи нули, јер на критичној температури нестаје разлика међу течношћу и гасом.

Површинским напоном се објашњава стварање капи при истицању течности кроз мали
отвор, стварање пене, итд.

Појава да се течности опиру повећању своје слободне површине, одн. теже да је смање,
назива се површински напон.

10.3. КАПИЛАРНЕ ПОЈАВЕ

На местима додира течних и чврстих тела настају, услед егзистенције привлачних сила
између молекула једног и другог тела, тзв. капиларне појаве. На молекуле течности уз
зид суда делују две силе: кохезиона сила FK са смером ка унутрашњости течности и
адхезиона сила FA са смером управним на раван зида.

Слободна површина течности се увек поставља нормално на резултанту F ових двеју

сила. Угао који заузима површина течности према зиду суда назива се угао додира
течности, или угао квашења.

Када је адхезија већа од кохезије, угао додира је оштар и течност се пење уз зид суда,
кваси га. Резултантна сила је управљена ка зиду суда.

Ако је кохезија већа од адхезије, резултантна сила је управљена ка унутрашњости

течности и течност не кваси суд. Површина течности заузима туп угао према зиду суда.

70
 Слика 10.2. Дејство кохезионих FK  и адхезионих FA  сила

Код потпуног квашења, течност тежи да има што већу додирну површину са чврстим
зидом, а код потпуног неквашења обрнуто. Због тога се течност у капиларним цевима
пење, одн. спушта, ако се један крај потопи у течност.

Пењању течности у капиларама противи се тежина стуба течности у цеви изнад нивоа
течности у суду. У једном моменту се успоставља равнотежа између силе површинског
напона, која делује у правцу површине течности и тежине стуба течности у капилари.

Дакле, у случају равнотеже биће:

F  cos   G .

Пошто је: F  2  r  

G    g V    g  r 2   h ,

из горње једначине следује:

2    cos 
h .
 g r
Слика 10.3. Подизање нивоа течности у
капилари

Слика 10.4. Течност кваси зидове суда Слика 10.5. Течност не кваси зидове суда

71
Када се стави на хоризонталну површину чврстог тела које потпуно кваси, кап течности
се разлије. Кап течности која не кваси заузима (више или мање) сферан облик и лако се
креће по површини.

Иста течност кваси једна, а не кваси друга тела. Тако нпр. вода кваси чисту површину
стакла, а не кваси нпр. парафин. Жива не кваси стакло, а кваси чисту површину гвожђа.

Појава да ниво течности у капиларним

цевима стављеним у ширу посуду није
на истом нивоу као у посуди зове се
капиларност.

У случају квашења зидова цеви,

течност се пење у капилари (појава
капиларне атракције), а у случају
неквашења, течност се спушта (појава
капиларне депресије).

Капиларе су цеви чији је канал ужи од

1 mm .
Слика 10.6. Капиларна атракција и депресија

11. ЕЛЕКТРОСТАТИКА

11.1. ЕЛЕКТРИЧНО ПОЉЕ

Електрично поље постоји око сваке скупине наелектрисаних честица. У електричном

пољу се остварује физички процес међусобног деловања количине електрицитета,
узајамно привлачење разноимених количина електрицитета и одбијање истоимених.

Ради испитивања ел. поља обично се примењује пробна количина електрицитета, која
представља јединично позитивну количину електрицитета, тако малу да њено
присуство не утиче на карактеристике поља ког испитујемо.

Ако пробну количину електрицитета унесемо у ел. поље, на њу ће деловати сила поља,
електрична сила, која тежи да је помери у потпуно одређеном смеру.

Путања коју описује пробна количина електрицитета, назива се електрична линија сила.

Смер ел. линије силе се поклапа са смером кретања пробне количине електрицитета
дуж ње.

Ел. линије сила почињу на позитивним количинама електрицитета и завршавају на

негативним.

72
Слика 11.1. Линије сила електричног поља Слика 11.2. Линије сила електричног поља
за две разноимене количине електрицитета за две истоимене количине електрицитета

Слика 11.3. Распоред и смер линија сила Слика 11.4. Деловање силе у
усамљених поз. и нег. наелектрисаних електростатичком пољу
тачкастих тела

Графички приказ ел. поља олакшава изучавање. Смер ел. линија сила даје представу о
смеру поља и о смеру деловања ел. сила у свакој тачки поља, а густина распореда ел.
линија сила карактерише јачину ел. поља.

Електрично поље које ствара непокретна и непроменљива количина електрицитета

назива се електростатичко поље.

Дискусија слике 11.4.: Нека се иза граница овог простора налази нека количина
електрицитета Q . Ако на ову количину електрицитета делује сила F и при томе ова
количина електрицитета буде унета у електростатичко поље, онда ће ова сила,
савлађујући отпор сила електростатичког поља FE , извршити рад, док ће енергија
електростатичког поља непрекидно да расте.

73
Ако сила F приликом померања количине електрицитета Q у тачку 1
електростатичког поља изврши рад A1 , онда је одговарајућа енергија електростатичког
поља порасла за вредност једнаку овоме раду.

Претпоставимо да је у тачку 1 електростатичког поља унешена јединично позитивна

количина електрицитета. Прираст енергије електростатичког поља би се изменио Q
пута:
A
1  1 ,
Q

где је:  1 - прираст енергије електростатичког поља сведен на јединично позитивну

количину електрицитета, A1 - прираст енергије електростатичког поља при померању
количине електрицитета Q у тачку 1 поља.

Ако позитивна количина електрицитета Q својим присуством у некој произвољној

тачки поља повећава енергију тог поља за вредност A , онда је потенцијал те тачке
поља једнак:
A
 .
Q

Потенцијал дате тачке је једнак једном волту, ако при преношењу у ту тачку поља
количине електрицитета, једнаке једном кулону, сила изврши рад једнак једном џулу.

Ако је електростатичко поље створено деловањем само позитивне количине

електрицитета, онда ће потенцијали свих његових тачака бити позитивни. У било којој
тачки поља сила мора да изврши рад који иде на пораст потенцијалне енергије поља.

Ако ел. поље ствара негативна количина електрицитета, рад ће вршити сила
електростатичког поља на рачун енергије поља. Рад сила поља у овом случају је
негативан, јер је он повезан са губитком енергије електростатичког поља.

Потенцијал електростатичког поља може бити позитиван и негативан.

Условно је усвојено да је потенцијал тачака на површини земље једнак нули.

Геометријско место тачака електростатичког поља, које имају једнаке вредности

потенцијала назива се еквипотенцијална површина.

Сила електричног поља премешта позитивну количину електрицитета увек од тачака са

вишим потенцијалима, ка тачкама са нижим потенцијалима. Насупрот томе, она
негативне количине електрицитета премешта из тачака са нижим потенцијалима у
тачке са вишим потенцијалима.

У оба случаја премештање количине електрицитета повезано је са утрошком енергије

електростатичког поља.

74
 Слика 11.5. Еквипотенцијалне површине Слика 11.6. Еквипотенцијалне површине
око наелектрисане усамљене сфере између две наелектрисане паралелне плоче

Слика 11.7. Еквипотенцијалне површине Слика 11.8. Еквипотенцијалне површине

око две истоимене количине око две разноимене количине
електрицитета електрицитета

Да би срачунали рад сила поља при преношењу количине електрицитета из једне тачке
поља у другу, неопходно је познавати разлику потенцијала или напон између датих
тачака поља.

Алгебарска разлика потенцијала између двеју тачака електростатичког поља назива се

напон између тих тачака:

U 1, 2   1   2 ,

где је: U 1, 2 - напон између тачака 1 и 2  електростатичког поља V  ,  1 - потенцијал

тачке 1 електростатичког поља V  ,  2 - потенцијал тачке 2  електростатичког поља
V  .
A A A1, 2
U 1, 2   1   2  1  2  ,
Q Q Q

75
где је: Q - количина електрицитета коју сила поља преноси из тачке 1 у тачку 2 
поља, A1, 2 - рад који изврши сила поља при преношењу количине електрицитета Q из
тачке 1 у тачку 2  поља.

Напон између било којих тачака електростатичког поља бројно је једнак раду који
изврши сила поља при преношењу јединичне позитивне количине електрицитета из
једне тачке поља у другу.

Напон између две тачке поља износи један волт, ако при преношењу једног кулона
електрицитета из једне тачке поља у другу, сила поља изврши рад једнак једном џулу.

A1, 2  U 1, 2  Q   1   2   Q ,

A1, 2 - рад сила поља при преношењу количине електрицитета Q из тачке 1
електростатичког поља у тачку 2  ,
U 1, 2 - напон између тачака 1 и 2  електростатичког поља V  ,
Q - количина електрицитета C .

Рад сила електростатичког поља не зависи од пута:

AMN   M   N   Q

ANM   N   M   Q   M   N   Q   AMN

AMN  ANM   M   N   Q   N   M   Q  0
Слика 11.9. Рад сила
електростатичког поља

Рад сила електростатичког поља при преношењу количине електрицитета по било ком
затвореном путу увек је једнак нули.

Сила поља FE :
FE  K  Q ,
где је:

FE - сила поља, која делује на количину електрицитета Q у датој тачки поља,

K - сила поља, сведена на јединично позитивну количину електрицитета која се назива
јачина електростатичког поља.

FE
K .
Q

Јачина електростатичког поља је бројно једнака сили поља, која делује на јединично
позитивну количину електрицитета у испитиваној тачки поља.

76
За јединицу јачине електростатичког поља усвојен је волт по метру V m  .

Јачина ел. поља у датој тачки једнака је једном волту по метру ако у тој тачки поља на
количину електрицитета једнаку једном кулону, делује сила поља једнака једном
њутну.

Јачина ел. поља је векторска величина. Смер вектора јачине ел. поља поклапа се са
смером деловања ел. силе на јединично позитивну количину електрицитета у датој
тачки поља.

Хомогено ел. поље је поље у коме је јачина свуда једнака по вредности и смеру.
Електричне линије сила у хомогеном ел. пољу усмерене су међусобно паралелно и
распоређене су свуда са једнаком густином.

Две су карактеристичне манифестације електричног поља:

1). Деловање на количину електрицитета унету у електрично поље.
2). Инфлуенционо деловање ел. поља.

Слика 11.10. Деловање сила електричног поља на количине електрицитета

Слика 11.11. Елипсоид у електричном пољу

  
Јачина електричног поља K : F QK ,

 dF N V
K (=) (=) .
dQ C m

Електричне линије сила тангентама у свакој својој тачки показују смер вектора K .
Позитивне количине електрицитета крећу се у смеру поља.

77
11.2. КУЛОНОВ ЗАКОН

Кулонов закон изражава зависност сила узајамног деловања тачкастих количина

електрицитета од њихове величине.

Слика 11.12. Кулонов закон

Сила којом међусобно делују две тачкасте количине електрицитета сразмерна је

производу тих количина електрицитета и обрнуто сразмерна квадрату растојања између
њих.

Q1  Q2
F k ,
R2
где је:

F - сила узајамног деловања између количина електрицитета  N  ,

1 1
k - коефицијент сразмерности. k   ,
4   4  r 0

F C2 N  m2
(За вакуум: r 1 ,  0  8,85  10 12 (=) , па је: k 0  9  10 9 ),
m N  m2 C2

Q1 , Q2 - вредности количина електрицитета C  ,

R - растојање између количина електрицитета m  ,

 - диелектрична константа средине F m  . (    r   0 )

1 Q Q
F  1 2 2
4   R

Одавде се добија јачина ел. поља које ствара тачкаста количина електрицитета:

F Q1
K  .
Q2 4      R 2

Јачина електростатичког поља које ствара више количина електрицитета:

   
Резултантно електрично поље: K  K1  K 2       K n .

78
 Слика 11.13. Резултантно електрично поље у случају две количине електрицитета

11.3. ФЛУКС ПОЉА И ГАУСОВА ТЕОРЕМА

Јачина поља може се приказати густином

линија силе, тј. бројем линија силе по
јединици површине, која је нормална на те
линије.

Физичка величина која се у општем

случају дефинише скаларним производом
 
јачине ел. поља K и вектора S , назива се
флукс електричног поља  .
 
K S ,

 

  K  S  cos  K , S ,

где је S - вектор површине S .
Слика 11.14. Флукс електричног поља

Како је скаларни производ два вектора једнак производу интензитета једног вектора и
интензитета нормалне пројекције другог вектора на правац првог вектора, онда је:

  Kn  S ,

где је K n - пројекција K вектора на правац нормале на површину S .

Флукс електричног поља кроз неку површину једнак је производу величине те

површине и нормалне пројекције јачине поља на правац нормале на ту површину.

Или: Флукс поља је бројно једнак броју линија сила, које пролазе кроз посматрану
површину.

79
11.4. КАПАЦИТЕТ И КОНДЕНЗАТОРИ

Између количине електрицитета и потенцијала било ког металног проводника постоји

директна пропорционалност:

Q  C  ,

где је: Q - количина електрицитета проводника,

 - потенцијал проводника,
C - коефицијент пропорционалности, који се назива електрични капацитет или
капацитет проводника.

C  
Q 1C
C ;  1F .
 1V

Јединица капацитета је: фарад F  . Проводник има капацитет један фарад, ако његов
потенцијал порасте за један волт, када му се доведе количина електрицитета од једног
кулона.

Капацитет проводника не зависи од материјала и масе проводника. Капацитет

проводника зависи од површине и средине у којој се налази проводник.

Знатне капацитете можемо постићи ако израдимо систем од два проводника са великом
површином и поставимо их на малом међусобном растојању у средину са великом
диелектричном пропустљивошћу. Овакви уређаји се називају кондензатори и имају
велику примену у електротехници.

Најпростији облик кондензатора је плочасти кондензатор. Састоји се од две металне

површине A и B , на међусобном паралелном растојању d и слојем диелектрика
између њих.

Слика 11.16. Плочасти кондензатор

Слика 11.15. Плочасти кондензатор
прикључен на извор једносмерне струје

80
 U
K ,
d

где је: K - јачина електростатичког поља у диелектрику кондензатора V  m,

U - напон на крајевима кондензатора V  ,
d - растојање између плоча кондензатора m  .

Капацитет плочастог кондензатора је сразмеран површини плоча кондензатора и

диелектричној пропустљивости диелектрика који се налази између плоча кондензатора,
а обрнуто је сразмеран растојању између плоча:

S
C   , (  0   r )
d

где је: C - капацитет плочастог кондензатора F  ,

 - диелектрична пропустљивост диелектрика F  m ,
S - површина сваке плоче кондензатора m 2 ,  
d - растојање између плоча m  .

11.5. СПРЕЗАЊЕ КОНДЕНЗАТОРА

Скуп неколико кондензатора који су међусобно паралелно, редно или комбиновано

повезани, назива се батерија кондензатора.

а). Паралелно спојени кондензатори

U1  U 2  U 3  U

Q1  C1  U ; Q2  C 2  U ; Q3  C 3  U

Одавде следи:

Q1 C1 Q2 C 2 Q3 C 3
 ;  ; 
Слика 11.17. Шема паралелно спојених Q2 C 2 Q3 C 3 Q1 C1
кондензатора

Количина електрицитета на крајевима паралелно спојених кондензатора сразмерна је

капацитивностима тих кондензатора.

Q  Q1  Q2  Q3

Q  C1  U  C 2  U  C 3  U  C1  C 2  C 3   U

81
 Q Q
 C1  C 2  C 3 ; ( CE  )
U U
n
C E  C1  C 2  C 3 ; C E   Ci
i 1

Еквивалентни капацитет батерије паралелно спојених кондензатора једнак је збиру

капацитета појединих кондензатора од којих је батерија састављена.

б). Редно спојени кондензатори

Q1  Q2  Q3  Q

U  U1  U 2  U 3

Q1  C1  U 1 ; Q2  C 2  U 2 ; Q3  C 3  U 3

C1  U 1  C 2  U 2  C 3  U 3  Q
Слика 11.18. Шема редно спојених
кондензатора

Q Q Q
U1  ; U2  ; U3 
C1 C2 C3

Q Q Q
U  
C1 C 2 C 3

U 1 1 1 U 1
   ; 
Q C1 C 2 C 3 Q CE

n
1 1

1 1 1 1
   ;
C E C1 C 2 C 3 C E i 1 C i

Реципрочна вредност еквивалентног капацитета батерије редно спојених кондензатора

једнака је збиру реципрочних вредности капацитета појединих кондензатора од којих је
батерија направљена.

У посебном случају од два редно спојена кондензатора:

1 1 1
 
C E C1 C 2

1 C  C1 C1  C 2
 2  CE 
CE C1  C 2 C1  C 2

82
11.6. ЕНЕРГИЈА У ЕЛЕКТРИЧНОМ ПОЉУ

У току процеса пуњења: q C u ; dq  C  du

dA  dq  u  C  u  du

C U 2
U
A   C  u  du  .
0
2

Укупна енергија:

C U 2 Q U Q2
A   .
Слика 11.19. Енергија у ел. пољу 2 2 2C

12. ЈЕДНОСМЕРНА ЕЛЕКТРИЧНА СТРУЈА

Електрична струја представља усмерено кретање наелектрисаних честица.

Условно је усвојено да се смер електричне струје увек поклапа са смером кретања

позитивних количина електрицитета, на пример са смером кретања позитивних јона у
електролитима и гасовима. Тамо где је ел. струја настала као резултат кретања само
негативних наелектрисаних честица, на пр. слободних електрона у металима, за смер
ел. струје усвојен је смер супротан кретању електрона.

Слика 12.1. Електрична струја у металу Слика 12.2. Електрична струја у

електролиту

Мера интензитета кретања електричних честица у проводницима представља јачину

струје, односно струју I .

Јачина струје је количина електрицитета која протекне кроз попречни пресек

проводника у јединици времена.

83
 Q
I
t
Јединица струје је ампер  A .

Струја кроз проводник је једнака једном амперу ако кроз површину његовог попречног
пресека у једној секунди протиче количина електрицитета од једног кулона:

1C
1A  .
1s
Одавде следи:
Q  I t ,

где је: Q - количина електрицитета C  ,

I - јачина струје  A ,
t - време s  .

У случају када се ради са јачим струјама, количина електрицитета се мери већом

јединицом, која се назива ампер-час  Ah  .

1 Ah = 3600 C .

У електротехници се ради са струјама чије се јачине крећу од милионитог дела ампера

до десетине хиљада ампера.

За напајање уређаја у техници веза, радиотехници, телевизији и др. користе се струје од

милионитог до хиљадитог дела ампера – електротехника слабих струја.

Електротехнички уређаји код којих се струје мере десетинама, стотинама и хиљадама

ампера, припадају електротехници јаких струја. (Електране, трансформаторске станице,
електрична вуча, електротермија, итд.)

За мерење струје у електричним колима служе инструменти, који се називају

амперметри.

У електротехници је важно знати не само јачину струје кроз проводник, већ и густину
струје, зато што густина струје представља меру дозвољеног електричног оптерећења
проводника.

Густина струје  представља струју по јединици површине попречног пресека

проводника:
I

S

где је:  - густина струје у проводнику,

I - јачина струје у проводнику,
S - површина попречног пресека проводника..

84
Густина струје је изражена у A .
m2

Једносмерна електрична струја је струја која у току времена не мења своју вредност.

Слика 12.3. Електрично коло са Слика 12.4. Графички приказ једносмерне

амперметром струје

При протицању једносмерне струје кроз проводник кроз сваки попречни пресек
проводника у јединици времена протиче једнака количина електрицитета.

Извори електричне енергије једносмерне струје деле се на више група:

1). Електричне машине (генератори) једносмерне струје, које механичку

енергију трансформишу у електричну.

2). Хемијски извори електричне енергије (акумулатори).

3). Термоелементи.

4). Фотоелементи

Електромоторна сила извора електричне енергије је једнака једном волту, ако при
преносу једног кулона електрицитета дуж целог затвореног кола он изврши рад који је
једнак једном џулу:

1J
1V  .
1C

12.1. ЕЛЕКТРИЧНА ОТПОРНОСТ И ОМОВ ЗАКОН

Супротстављање које показује проводник према електричној струји која кроз њега
протиче, назива се електрична отпорност проводника или само отпорност R .

Важе релације (Омов закон):

U U
R , I , U RI .
I R

85
Јединица за отпорност R је ом   .

Проводник располаже отпорношћу од једног ома, ако при напону на његовим крајевима
једнаком један волт, кроз њега протиче струја једнака једном амперу.

1V
1  .
1A

Отпорност проводника је сразмерна његовој дужини и обрнуто сразмерна површини

попречног пресека:


R ,
S

где је: R - отпорност проводника,

 - коефицијент пропорционалности, који се назива
специфична отпорност проводника,
 - дужина проводника,
S - површина попречног пресека проводника.

Јединица специфичне електричне отпорности је омметар   m  .

При прорачуну обично је дужина у метрима m  , површина попречног пресека у

 
квадратним милиметрима mm 2 , а специфична отпорност проводника у   mm 2 m .  
1
Насупрот отпорности проводника је проводност проводника: G  .
R

Електрична отпорност проводника мења се са температуром. Метални проводници при

порасту температуре, повећавају своју отпорност.

Rt  R 20  1    t  20  ,

где је:  - коефицијент пропорционалности (температурски коефицијент отпорности).

а). Редна или серијска веза отпорника

Ако су потрошачи укључени у електрично

коло један иза другога у низу, при чему
немамо нигде грањања електричне струје,
онда се такво електрично коло назива
редно или серијско.

I1  I 2  I 3  I

Слика 12.5. Редна веза отпорника U  U1  U 2  U 3

86
 U  RE  I , U 1  R1  I , U 2  R2  I , U 3  R3  I .

R E  I  R1  I  R 2  I  R3  I

R E  I  R1  R 2  R3   I

n
R E  R1  R 2  R3 , R E   Ri
i 1

Укупна (еквивалентна) отпорност при редном спајању отпорности једнака је збиру

отпорности.

U U
I 
R E R1  R 2  R3

Вредност струје I на спољњем делу редног кола је сразмерна напону U на крајевима

кола и обрнуто сразмерна његовој укупној отпорности R E .

б). Паралелна веза отпорника

Први Кирхофов закон:

n
I 0  I1  I 2  I 3  I
i 1
i 0

"Збир струја које долазе у било који чвор

паралелног кола једнак је збиру струја које
из тог чвора одлазе", или: "Алгебарска
сума струја које долазе у тачку грањања
једнака је нули".
Слика 12.6. Паралелна веза отпорника I 1  I 2  I 3      0

U 1  U 2  U 3      U

I 0  I1  I 2  I 3

U U U U
I0  , I1  , I2  , I3 
RE R1 R2 R3

Струје кроз паралелно спојене потрошаче расподељују се обрнуто сразмерно

величинама њихових отпорности.

U U U U
  
R E R1 R 2 R3

87
 U  1 1 1 
     U
R E  R1 R2 R3 

1 1 1 1
  
R E R1 R 2 R3

1
RE 
1 1 1
 
R1 R 2 R3

У посебном случају, за само два потрошача:

1 1 1 R  R2 R1  R2
   1  R
R R1 R 2 R1  R 2 R1  R2

Други Кирхофов закон (I начин): "Обилазни напон неког затвореног дела једне мреже
једнак је нули".

Ua  Ub  Uc  0

U a   Ra  I a

U b  Rb  I b  E1

U c   Rc  I c  E 2
Слика 12.7. Затворено електрично коло

 R a  I a  Rb  I b  Rc  I c   E1  E 2

n n

 E i   Ri  I i
i 1 i 1

Други Кирхофов закон (II начин): "У сваком затвореном делу неке електричне мреже
алгебарски збир електромоторних сила једнак је алгебарском збиру производа струје са
одговарајућом отпорношћу".

12.2. ЕЛЕКТРИЧНИ РАД И СНАГА

Електрична струја, протичући кроз проводнике, извршиће рад трансформишући

електричну енергију у неки други облик енергије, као на пример: топлотну, светлосну,
механичку, хемијску, итд.

88
 A  Q U ,

где је: A - електрична енергија  J  ; Q - количина електрицитета C  ; U - напон V  .

Q  I t ,  A U  I t ,

где је: A - рад  J  ; U - напон V  ; I - струја  A ; t - време s  .

U I R ,  A I2  Rt ,

U U2 U2
I ,  A 2  Rt  t .
R R R

Већа јединица је 1 kWh = 3 600 000 J .

Снага електричне струје је њен рад у јединици времена:

A
P ,
t

где је: P - снага електричне струје W  ; A - рад електричне струје  J  извршен за

време t s  .

Електрична струја развија снагу од 1 W , ако у једној секунди извршава рад једнак
једном џулу.

1J
1W 
1s

U  I t
P U  I ,
t

I2  Rt
P I2 R ,
t

U 2 t U 2
P  .
Rt R

12.3. ТЕРМИЧКО ДЕЛОВАЊЕ ЕЛЕКТРИЧНЕ СТРУЈЕ И ЏУЛОВ ЗАКОН

Приликом протицања електричне струје кроз проводнике у њима се увек развија

топлота.

1 J = 0,24 cal

89
 cal
Величина C  0,24 назива се термички еквивалент.
J
Џулов (Joule) закон:

A I2  Rt ,

где је: A - рад  J  ; I - струја  A ; R - отпор   , t - време s  .

Q  C  A  0,24  I 2  R  t ,

где је: Q - количина топлоте cal  .

12.4. ЕЛЕКТРИЧНА СТРУЈА У ТЕЧНОСТИМА

Дестилована вода, алкохол, ацетон, етар и многе друге хемијски чисте течности
практично не проводе струју, те се сматрају диелектрицима.

Међутим, када се у њима растворе соли, киселине или базе, ове течности постају
проводници.

Раствори соли, киселина или база, називају се електролити.

У овим растворима, пре протицања струје постоје наелектрисане позитивне и негативне

честице. Разликујемо позитивне јоне (катјоне, који иду према катоди) и негативне јоне
(анјоне, који иду према аноди).

При томе водоник и метални атоми или радикали металног карактера дају катјоне, док
остали дају анјоне.

Пролаз струје кроз електролите увек прате хемијски процеси, који су непосредна или
посредна манифестација појаве електролизе.

Квантитативне односе појаве електролизе дефинишу Фарадејеви (Faraday) закони:

I. Количина електролизом излучене материје је пропорционална јачини струје I и

времену проласка струје t :

G  a I t ,

где је: G - количина излучене материје mg  ; I - јачина струје  A ; t - време s  ;

a - електрохемијски еквивалент, тј. количина материје у mg излучене струјом од 1 A
у 1s.

II. Количине G и G  различитих материја излучених истом струјом у истом времену

односе се као њихови хемијски еквиваленти, или као њихови електрохемијски
еквиваленти:

90
 A A
G : G  a : a  : ,
n n
A
где је: A - атомска маса; n - хемијска валенца; - хемијски еквивалент.
n
Из изложеног се види да се у сваком раствору соли, киселина и база одиграва
непрекидни процес електролитичке дисоцијације, чија се суштина састоји у томе што
молекули – диполи воде (растварача) електрично делују на молекуле – диполе
растворене материје и приморавају их да се распадају на позитивне и негативне јоне.

"Дисоцијација" је разједињавање, распад.

Рад хемијских извора електричне енергије

у уској је вези са проласком струје кроз
електролит, који представља најважнији
део ових извора.

У електролитима се струјом преноси и

супстанција, а не само наелектрисање.
Слика 12.8. Електролитичка дисоцијација

Не распадају се на јоне сви молекули растворене супстанције, јер се упоредо са

дисоцијацијом, дешава и супротан процес – рекомбинација јона.

Молекул исте супстанције, без обзира на врсту расварача, дисосује увек на исти начин:
HCl се увек распада на H+ и Cl -, NaCl на Na+ и Cl -, H2SO4 на 2H+ и SO4--, што
показује да се ти позитивни и негативни јони, везани једни за друге, налазе у
молекулима и пре растварања.

Рад хемијских извора електричне струје у уској је вези са проласком струје кроз
електролит, који представља најважнији део ових извора.

При проласку струје кроз раствор сумпорне киселине, на електродама се издвајају

кисеоник и водоник.

Експерименти су показали да електрохемијски систем који се састоји из кисеоника,

раствора сумпорне киселине и водоника:

2 H  H 2 SO4   O2

представља галвански спрег, који је способан да трансформише своју хемијску енергију

у електричну. Ако електроде искључимо са струјног извора, онда ће се између њих
појавити извесна разлика потенцијала. При томе ће се између аноде (електрода на којој
се издваја водоник) и катоде (електрода на којој се издваја кисеоник) – појавити напон.

Појава напона између електрода, која наступа као последица таложења материје на
њима при електролизи, назива се поларизација електрода.

91
Електромоторна сила EMS  која се јавља као последица поларизације електрода,
назива се поларизациона EMS .

Ако поларизоване електроде кратко спојимо спољашњим проводником, онда ће се под

утицајем поларизационе EMS у колу појавити електрична струја. Електрична струја у
колу ће тећи све дотле док се не утроше активне материје на електродама – кисеоник и
водоник.

Електрохемијски систем који смо размотрили, представља најпростији електрични

акумулатор.

Количина електрицитета, мерена амперчасовима, коју акумулатор може дати при

нормалном пражњењу, назива се капацитет акумулатора.

Степен искоришћења акумулатора је однос између енергије која се добија при

пражњењу акумулатора, према енергији која се утроши приликом његовог пуњења. Он
се код оловних акумулатора креће од око 0,75 до 0,85 .

Акумулатори који се данас употребљавају, деле се на две основне групе: оловне и

челичне (алкалне) акумулаторе.

12.5. ЕЛЕКТРИЧНА СТРУЈА У ГАСОВИМА

У обичним условима, када су гасови под притисцима приближно једнаки

атмосферским, они су добри изолатори.

Њихови молекули (атоми) су неутрални и немају слободне електроне или друге

наелектрисане честице, којима би се остварила електрична водљивост.

Молекули или атоми гаса јонизују се под неким спољашњим утицајима. Тада се
молекули гаса претварају у једноструко или вишеструко наелектрисане позитивне
тешке јоне.

Електрична проводљивост у гасовима се остварује позитивним јонима и слободним

електронима.

Под енергијом јонизације подразумева се енергија коју је потребно употребити да се

електрон доведе из везаног у слободно стање.

Пример: Између плоча А и К постоји

ел. поље, које потиче из извора B . Ако се
између плоча постави пламен шпиритусне
лампе, онда ће због јонизације ваздуха у
пламену, потећи струја.

Слика 12.9. Јонизација ваздуха

92
 Процес сједињавања супротно наелектрисаних
јона (у гасовима најчешће позитивно
наелектрисаних јона и слободних електрона)
назива се рекомбинација.

Слика 12.10. Рекомбинација

Строго говорећи, електрична проводљивост гаса никада није једнака нули. У обичним
условима, ваздух (гас) је увек изложен утицају космичких зрака и радиоактивном
зрачењу, које потиче из Земљине коре.

Несамостално пражњење се јавља када се протицање електричне струје кроз гасове

остварује само деловањем неког спољњег утицаја (јонизатора).

За испитивање зависности струје од напона међу електродама, користи се уређај са

слике.

Слика 12.12. Уређај за мерење струје кроз

Слика 12.11. Струја кроз гасове
гасове

OB – област линеарне зависности (област важења Омовог закона)

BC – сви јони доспевају до електрода (струја засићења)
CD – повећан број јона повећањем активности јонизатора и ударна јонизација
секундарним електронима услед повећања напона између електрода. На овом принципу
ради Гајгер – Милеров бројач.

Слика 12.13. Ударна јонизација гаса

93
13. ЕЛЕКТРОМАГНЕТИЗАМ

13.1. МАГНЕТНО ПОЉЕ И ЊЕГОВЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Када електрична струја протиче кроз проводник, њено деловање се не осећа само у
проводнику, него и у околном простору:

Слика 13.1. Привлачење проводника кроз Слика 13.2. Одбијање проводника кроз које
које теку струје у истим смеровима теку струје у супротним смеровима

Магнетна игла постављена у близини проводника кроз који протиче струја, тежи да се
постави управно на правац струје:

Слика 13.3. Магнетна игла у магнетном пољу електричне струје

Простор око проводника са струјом у коме делују магнетне силе, назива се магнетно
поље.

Линије које се протежу у правцу деловања магнетних сила називају се магнетне линије
сила. Оне се могу учинити очигледним помоћу гвоздених опиљака на листу папира.

94
 Слика 13.4. Магнетне линије сила око Слика 13.5. Нехомогено магнетно поље
проводника кроз који протиче струја (густина је различита у различитим
тачкама)

Слика 13.6. Хомогено магнетно поље Слика 13.7. Одређивање смера магнетних
(густина је иста у различитим тачкама) линија сила (Максвелово правило)

95
Смер магнетних линија сила око проводника кроз који протиче електрична струја
одређена је помоћу Максвеловог (Maxwell) правила или правила десног завртња: "Ако
се завртањ уврће у смеру струје, његова ће се ручица обртати у смеру магнетних линија
сила".

На слици 13.8. приказани су проводници са струјом, који су постављени управно на

површину цетежа. Применом правила десног завртња одређујемо смер магнетних
линија сила, који је на слици 13.8. приказан стрелицама.

Слика 13.8. Проводници кроз које протиче струја, постављени управно на површину
цртежа

Слика 13.9. Магнетно поље око проводника у којима струја има исти смер

Слика 13.10. Одбијање два проводника кроз које теку струје у супротним смеровима

96
13.2. МАГНЕТНА ИНДУКЦИЈА И МАГНЕТНА ПРОПУСТЉИВОСТ

Експериментално је утврђено да на
проводник кроз који протиче електрична
струја, а који се налази у магнетном пољу,

делује механичка сила F :

F  BI  ,

где је: F - механичка сила  N  ,

I - струја кроз проводник  A ,
 - дужина проводника m  ,
B - магнетна индукција T  .

F
Слика 13.11. Механичка сила која делује B
на проводник кроз који протиче струја I 
у магнетном пољу

Магнетна индукција је бројно једнака механичкој сили која делује на јединицу дужине
проводника кроз који протиче струја једнака јединици јачине струје.

Јединица магнетне индукције је тесла T  .

Хомогено магнетно поље има вредност магнетне индукције једнаку један тесла, када на
праволинијски проводник дужине један метар кроз који протиче струја од једног
ампера, постављеном управно на магнетне линије силе у овом пољу, делује сила
једнака једном њутну.

Величина која карактерише способност тела да се намагнете зове се магнетна

пропустљивост или пермеабилност.

Јаки магнетни материјали: гвожђе, никл, кобалт, итд.

Слаби магнетни материјали: ваздух, вода, дрво, стакло, бакар, алуминијум, итд.

Јединица магнетне пропустљивости је хенри по метру H m  .

Магнетна пропустљивост вакуума износи:  0  4    10 7 H m .

Релативна магнетна пропустљивост је број који показује колико пута је магнетна

пропустљивост одређене материје већа или мања од магнетне пропустљивости
вакуума:
  r  0 .

97
13.3. МАГНЕТНИ ФЛУКС

Магнетни флукс представља укупан број

магнетних линија сила који пролази кроз
дату површину.
 
BS ,

 
 
  B  S  cos  B, S

где је:  - магнетни флукс у Wb  (вебер),

B - магнетна индукција T  (тесла),
 
S - површина m 2 .

Јединица магнетног флукса је вебер Wb  .

Слика 13.12. Флукс кроз површину у
хомогеном магнетном пољу

Вредност флукса једнака је једном веберу када он продире кроз површину од једног
квадратног метра, постављену управно на магнетне линије хомогеног магнетног поља
чија је магнетна индукција једнака један тесла.

Wb
T .
m2

13.4. ЈАЧИНА МАГНЕТНОГ ПОЉА

Поред магнетне индукције магнетно поље карактерише и величина, која се назива

јачина поља.

   B
BH ; H


где је: B - магнетна индукција T  ; H - јачина магнетног поља  A m  ;

 - магнетна пропустљивост средине.

13.5. БИО – САВАР – ЛАПЛАСОВ ЗАКОН

Служи за израчунавање густине магнетног

поља ван проводника, кроз који тече
електрична струја:

I
BM   0  ,
2   d
Слика 13.13. Магнетно поље око
 0  4    10 7 H m
праволинијског проводника

98
13.6. ЕЛЕКТРОМАГНЕТНЕ СИЛЕ И РАД СИЛА МАГНЕТНОГ ПОЉА

Магнетно поље делује одређеном силом на свако електрично пуњење,које се у њему

креће.

За разлику од електростатичког поља, у магнетном пољу је сила која делује на

покретно електрично пуњење усмерена не дуж линије сила, већ управно на њу.

Ако у хомогено магнетно поље унесемо

праволинијски проводник кроз који
протиче струја I , постављен управно на
магнетне линије сила, онда ће вредност
механичке силе бити:

F  BI  ,

где је: F - механичка сила  N  ,

B - магнетна индукција T  ,
I - јачина струје  A ,
Слика 13.14. Одређивање смера механичке  - активна дужина проводника m 
силе у хомогеном магнетном пољу

За одређивање смера механичке силе која

делује на проводник кроз који протиче
електрична струја, а који се налази у
магнетном пољу, примењује се Арнолдово
правило или правило леве руке.

Ако леву руку поставимо тако да магнетне

линије сила падају на длан, а да
испружени прсти показују смер струје у
проводнику, онда испружени палац
показује смер деловања механичке силе.

Слика 13.15. Арнолдово правило или

правило леве руке

99
 F  BI  ,

Крстићима на слици означена је B , а  је

активна дужина покретног проводника.
Смер силе F одређен је по правилу леве
руке. a је пут који пређе проводник.

A F a  BI a ,

A BI a  BI S  I  ,

Слика 13.16. Одређивање рада механичких где је:  - магнетни флукс.
сила у магнетном пољу

13.7. ДЕЈСТВО МАГНЕТНОГ ПОЉА НА КРЕТАЊЕ

НАЕЛЕКТРИСАНЕ ЧЕСТИЦЕ (ЛОРЕНЦОВА СИЛА)

На наелектрисану честицу која се креће у магнетном пољу делује магнетна сила, која се
назива Лоренцова сила.

  
F  qv  B ,

где је: q - наелектрисање честице,

v - брзина кретања наел. честице,
B - индукција магнетног поља.

Као што знамо из кинематике, честица ће

се у оваквом случају кретати по кружници
(кружно кретање). Лоренцова сила је тада
Слика 13.17. Наелектрисана честица у центрипетална сила.
магнетном пољу

14. ЕЛЕКТРОМАГНЕТНА ИНДУКЦИЈА

Електромагнетна индукција је појава при којој се у проводнику ствара електромоторна

сила када се овај креће у магнетном пољу.

Вредност индуковане електромоторне силе E у праволинијском проводнику сразмерна

је вредности магнетне индукције B , брзини кретања проводника v и активној дужини
проводника  :

100
 E  Bv ,

где је: E - индукована електромоторна

сила V  ,
B - магнетна индукција T  ,
 - активна дужина
проводника m  ,
v - брзина кретања
проводника m s  .

Слика 14.1. Одређивање вредности

индуковане електромоторне силе

Смер индуковане електромоторне силе

одређује се помоћу Арнолдовог правила
десне руке:

"Ако десну руку поставимо тако да

магнетне линије сила падају на длан, а
испружени палац показује правац кретања
проводника, тада ће остали испружени
прсти показивати смер индуковане
електромоторне силе".

Слика 14.2. Одеђивање смера индуковане

електромоторне силе

У пракси је згодније смер индуковане електромоторне силе одређивати помоћу

Ленцовог закона: "У проводнику се увек индукује струја таквог смера при коме се она
супротставља узроку који изазива".

101
 Слика 14.3. Одеђивање смера индуковане електромоторне силе помоћу Ленцовог закона

Појаваелектромагнетне индукције се у електротехници користи за претварање

механичке енергије у електричну. У ту сврху се израђују специјални уређаји –
електричне машине, који се називају генератори. Принцип рада генератора заснован је
на обртању оквира у магнетном пољу.

14.1. ФАРАДЕЈЕВ ЗАКОН И ЛЕНЦОВО ПРАВИЛО

Величина електромоторне силе која се индукује у оба случаја: при кретању проводника
у магнетном пољу и при променама магнетног поља.


E
t

Ово је Фарадејев закон електромагнетне индукције, који гласи: "При промени

магнетног флукса који обухвата нека затворена контура, индукује се у тој контури
електромоторна сила, која је једнака брзини промене флукса".

Знак "-" разјашњава Ленцово правило: "Индукована струја има такав смер да својим
магнетним пољем компензује промене флукса услед којих је дошло до електромагнетне
индукције".

14.2. САМОИНДУКЦИЈА

Индукована електромоторна сила у електричном колу коју смо до сада посматрали,

била је последица промене страног магнетног поља.

Електромоторна сила која се појављује у електричном колу због промене јачине струје
у њему, назива се електромоторна сила самоиндукције, а појава стварања
електромоторне силе при промени струје у колу, назива се самоиндукција.

Смер електромоторне силе самоиндукције одређен је Ленцовим законом, који гласи:

"При повећању струје у колу, електромоторна сила самоиндукције имаће смер супротан
овој струји и супротстављаће се њеном порасту. Приликом смањења јачине струје,

102
електромоторна сила самоиндукције ће се супротстављати смањењу струје у колу, тј.
имаће исти смер као и струја која тече кроз коло".

Електромоторна сила самоиндукције се израчунава по обрасцу:

di
eL  L  ,
dt

di
где је: - брзина промене јачине струје у колу;
dt
L - индуктивност или коефицијент самоиндукције кола.

Јединица за мерење индуктивности је хенри H  . Један хенри је индуктивност

проводника у коме се приликом континуалне промене јачине струје за један ампер у
једној секунди, појави електромоторна сила самоиндукције од једног волта.

14.3. МЕЂУСОБНА ИНДУКЦИЈА

Ако поставимо два намотаја један

поред другог, тада ће магнетни
флукс који ствара струја кроз први
намот, захватити и навојке другог
намота.

Слика 14.4. Узајамна индукција

Стварање електромоторне силе у једном намоту, при промени јачине струје у другом
намоту, који се налази у непосредној близини првог, представља појаву узајамне или
међусобне индукције:

di
eM  M ,
dt

где је: M - коефицијент међусобне индукције који зависи од димензија, облика и

међусобног положаја намота и од величине магнетне пропустљивости средине.

Јединица коефицијента међусобне индукције је хенри H  .

Коефицијент узајамне индукције два намота једнак је једном хенрију ако се при
промени јачине струје у једном од њих за један ампер у једној секунди, индукује у
другом електромоторна сила једнака једном волту.

103
Редно спојени намотаји: L E  L1  L2  L3      Ln .

1 1 1 1
Паралелно спојени намотаји:      .
L E L1 L2 Ln

14.4. ТРАНСФОРМАТОР

Трансформатор се састоји од два калема жице, примарног и секундарног и заједничког

гвозденог језгра, на коме су они намотани.

Примарни калем се прикључује на извор

наизменичног напона , док се на
секундарни прикључује потрошач.
Магнетни флукс који производи струја
примарног калема I P  , пролази кроз
секундарни калем. Језгро је затворено, па
сав флукс који производи струја I P  ,
пролази и кроз секундарни калем.
Слика 14.5. Трансформатор

Када се примар прикључи на напон који треба променити, кроз њега протиче
наизменична струја и у језгру настаје магнетни флукс, у складу са променама струје у
примару. Услед овог променљивог флукса индукује се у секундару електромоторна
сила исте фреквенције, као што је фреквенција струје у примару.

Једначина трансформатора:
U S nS
 ,
U P nP
где је:
U S - напон на секундару,
U P - напон на примару,
n S - број навојака секундара,
n P - број навојака примара.

IS UP
 ,
IP US
где је:
I S - струја у секундару,
I P - струја у примару.

104
14.5. ЕНЕРГИЈА МАГНЕТНОГ ПОЉА

LI2
A ,
2
где је:
A - енергија магнетног поља  J  ,
L - индуктивност намотаја H  ,
I - јачина струје кроз намотај  A .

С друге стране, за енергију магнетног поља можемо писати израз:

H2 BH B2
A ; A ; A .
2 2 2
где је:
A  
- запреминска густина енергије магнетног поља J m 3 ,
H - јачина магнетног поља  A m  ,
 - магнетна пропустљивост средине H m  ,
B - магнетна индукција T  .

15. МЕХАНИЧКЕ И ЕЛЕКТРОМАГНЕТСКЕ ОСЦИЛАЦИЈЕ

15.1. ОСЦИЛАТОРНО КРЕТАЊЕ

Кретање које се понавља у одређеним временским интервалима, зове се периодично

кретање.

Временски интервал у коме се кретање понавља, назива се период T .

У случају да се периодично кретање стално врши по истој путањи, онда је то

осцилаторно кретање, на пример: кретање клатна, затим тега окаченог о еластичну
спиралу, кретање еластичне опруге, итд.

За свако осцилаторно кретање је карактеристично наизменично претварање

потенцијалне енергије у кинетичку и обрнуто.

Када се тело креће ка равнотежном положају, брзина му расте и потенцијална енергија

се претвара у кинетичку. У тренутку пролаза кроз равнотежни положај тело има
највећу брзину и највећу кинетичку енергију, док је потенцијална енергија тада једнака
нули.

105
Удаљавајући се од равнотежног положаја тело смањује брзину и кинетичка енергија се
претвара у потенцијалну.

Када тело достигне највећу удаљеност од

равнотежног положаја, брзина му је
нула, па према томе и вредност
кинетичке енергије тада је нула, док је
потенцијална енергија тела тада достигла
своју максималну вредност.

Највеће удаљење тела од равнотежног

положаја при осцилаторном кретању
зове се амплитуда, а ма које удаљење
тела од равнотежног положаја у једном
тренутку зове се елонгација.
Слика 15.1. Примери осцилаторног кретања

У зависности од физичке природе осцилација и начина њиховог настајања разликујемо:

- механичке осцилације (на пример, осцилације тела обешеног о металну
опругу, клатна часовника, струне на музичком инструменту, мембране, итд.)
- електромагнетне осцилације (осцилације вектора јачине електричног поља и
магнетне индукције).

Однос броја осцилација n и времена t за које се изврше, зове се фреквенција  или

f . Према томе је:

n
f  .
t

Фреквенција (учестаност) може се изразити као број осцилација у јединици времена, па

према томе је:
1
f  .
T

Јединица за фреквенцију је херц Hz  , тј. једна осцилација у секунди.

Херц је фреквенција периодичне појаве чији период траје једну секунду.

Свако тело, или систем тела који може да осцилује, зове се осцилатор.

Осцилација је амортизована (пригушена) ако њене амплитуде опадају са временом.

Неамортизоване (непригушене) осцилације имају сталну амплитуду.

106
Код свих осцилација јавља се сила која је променљива и по величини и по правцу, а
орјентисана је ка равнотежном положају тела које осцилује. Ова сила се обично назива
реституциона сила.

У најпростијем случају њена јачина се мења пропорционално са елонгацијом, тј.:

F  k  x .

Константа пропорционалности k зове се дирекциона сила. У случају опруге, k се

назива крутост опруге. Знак "-" у горњој релацији означава да је F увек супротно
усмерено од елонгације x .

15.2. БРЗИНА, УБРЗАЊЕ И ЕНЕРГИЈА КОД ХАРМОНИЈСКОГ ОСЦИЛОВАЊА

Осцилације имају најпростији облик када

се врше по правој путањи и када се на
такво кретање може применити релација:

F  k  x .
Слика 15.2. Просто хармонијско кретање

Овакво осциловање се обично назива просто хармонијско кретање. Такве осцилације се

често зову и синусне осцилације.

Узмимо да тело масе m , везано за један крај еластичне спирале учвршћене на другом
крају за непокретну тачку, може да се креће без трења по хоризонталној подлози.

Према II Њутновом закону сила је:

F  ma .

k
m  a  k  x  a x .
m

Тачка M врши стално кретање по кругу полупречника R . Пројекција M  тачке M

на правцу x изводи кретање које одговара простом хармонијском кретању (Сл. 5.3.).

Доказ:
Rx ;    t

x  x0  sin   t  ,

где је t - време мерено од почетка, када је тачка M била у 0 .

107
 Периферијска брзина тачке M је R ,
те ће брзина v ове тачке одговарати
пројекцији R на x - осу, односно:

v    x0  cos  t  .

Радијално убрзање ar тачке M износи

R   2 те ће и тачка M  имати убрзање
a, које ће одговарати пројекцији
вектора ar на x - осу, тј:

a   2  x0  sin   t    2  x .
Слика 15.3. Дијаграм хармонијског кретања

Знак "-" је зато што је убрзање a увек супротног смера од x , тј. уколико је тело даље
од равнотежног положаја, утолико му је мање убрзање.

Према II Њутновом закону је:

F  m  a  m   2  x ,

односно:  2  m  k , па одатле следује:

F  k  x .

Овим је доказано да се просто хармонијско кретање може представити пројекцијом

сталног кружног кретања.

У општем случају, време може да се рачуна од било ког тренутка, па је општи образац
за елонгацију:

x  x0  sin   t    ,

где је:  - фазни угао или фаза.

1
Пошто је   2    f , где је   , постоји однос:
T

 2   f
  2  .
f f

Пошто је   2   f  2  , то се из релације 2 m  k добије за период

T
хармонијске осцилације:

m
T  2   .
k

108
Графички приказ хармонијског кретања је синусна линија.

Из релација:

x  x0  sin   t  ,

v    x0  cos  t  ,

a   2  x ,
види се да су елонгација x , брзина v и
Слика 15.4. Синусни дијаграм хармонијског убрзање a тачке M , периодичне
кретања функције времена t .

2 
Пошто је   , значи да се x , v и a периодично мењају са истим периодом T .
T

Табела 15.1. Вредности елонгације, брзине и убрзања код хармонијског осцилаторног

кретања у разним тренуцима осциловања

Енергија:

EK 
1
2 2
2 1
2

 m  v 2   m    x0  cos t    m  x02   2  1  sin 2 t ,
1

одакле произилази:
1 1
EK   m  x02   2   m  x02   2  sin 2 t .
2 2

С обзиром да је x  x0  sin t , биће:

1 1
EK   m  x02   2   m  x 2   2 .
2 2

С обзиром на закон одржања енергије: E  EK  EP  EK  E  EP .

109
Поређењем претходних једначина, види се да је укупна енергија осцилатора:

1
E  m  x02   2 ,
2

а да је потенцијална енергија осцилатора:

1
EP   m  x2  2 .
2

Види се да E K достиже максимум при проласку осцилатора кроз равнотежни положај,

тј. за x  0 . E P достиже максималну вредност за x  x0 .

Дакле, у току осцилаторног кретања, енергија стално прелази из потенцијалне у

кинетичку и обрнуто.

При томе, за један период T укупна енергија E двапут потпуно пређе у кинетичку
енергију E K (при оба проласка кроз равнотежни положај) и двапут потпуно пређе у
потенцијалну енергију E P (оба положаја амплитуде x0 ).

У извесном смислу, код хармонијског осциловања може се говорити о "осциловању

енергије" из кинетичке енергије у потенцијалну и обрнуто.

Графички прикази потенцијалне, кинетичке и укупне енергије хармонијског

осцилатора, дати су на следећим сликама.

Укупна вредност кинетичке и

потенцијалне енергије изгледа овако:

Слика 15.5. Графички приказ кинетичке и Слика 15.6. Графички приказ укупне
потенцијалне енергије енергије

110
15.3. СЛАГАЊЕ ОСЦИЛАЦИЈА

Тела могу бити истовремено под дејством две или више осцилација. Када осцилације
имају исти правац кретања, слагање векторских величина може се вршити и простим
алгебарским сабирањем, на пример, слагањем двеју синусних осцилација истог правца,
које су дате једначинама:

x1  x01  sin 1  t  ,

x2  x02  sin  2  t   

Добија се резултујућа осцилација, која има елонгацију:

x  x1  x2 .

Слагање осцилација истог правца може се вршити и графичким путем, као што је
приказано на следећим сликама:

Слика 15.7. Слагање осцилација истог правца

Слика 15.8. Сложена осцилација

Елонгација x сложене осцилације може се разложити применом математичких метода,

на више синусних осцилација.

При томе је једна осцилација основна (тзв. основни хармоник) и има фреквенцију

f  , која се зове основна фреквенција. Остале компоненте које сачињавају ову
2 
сложену осцилацију и чије су фреквенције 2 f , 3 f , 4 f , · · зову се више
хармонијске осцилације (или виши хармоници).

111
15.4. ТИПОВИ ОСЦИЛАЦИЈА

Слика 15.9. (1) неамортизована осцилација, (2) амортизована осцилација,

(3) апериодична осцилација

15.5. ЕЛЕКТРОМАГНЕТНЕ ОСЦИЛАЦИЈЕ

Аналогно механичким постоје и електромагнетне осцилације. То су процеси чије се

неке електричне и магнетне карактеристике понављају периодично у времену.

Најједноставнији систем у којем се могу

Слика 15.10. Просто осцилаторно коло
појавити слободне електромагнетне
осцилације је осцилаторно коло, састављено
од калема и кондензатора.
У току процеса осциловања долази до
претварања енергије електричног поља
кондензатора у енергију магнетног поља
завојнице и обратно.

Слика 15.11. Процес осциловања у електричном осцилаторном колу

112
Сопствена кружна фреквенција осцилаторног кола може се написати у облику:

1 1
 , одн. T  2    L  C ; f  .
L C 2   L  C

Ово је израз за сопствени период осцилаторног кола, који је познат под називом
Томсонова формула.

16. ТАЛАСНО КРЕТАЊЕ

16.1. ПОСТАНАК И ПРЕНОШЕЊЕ ТАЛАСА

Ако се једна честица (делић) еластичне средине у било ком агрегатном стању изведе из
равнотежног положаја, на том месту ће еластична равнотежа бити поремећена. Импулс
покренуте честице се преноси на прве суседне, а затим на све удаљеније честице
средине, које се такође померају из својих равнотежних положаја. Тако се првобитно
изазвани импулс може проширити кроз одређену средину, брзином која зависи од
особине тела.

Такав поремећај, који се простире кроз тело, зове се талас. Талас је појава ширења
осциловања у некој средини.

Брзину простирања таласа треба разликовати од брзине неког тела, јер при простирању
таласа честице тела само осцилују око равнотежног положаја, тј. остају на својим
местима, а преноси се само фаза осцилације, одн. енергија таласног извора.

Место у коме започиње таласно кретање, назива се извор таласа.

Површина нормална на правац кретања таласа, на којој све честице (тачке) осцилују у
истој фази, назива се таласни фронт (или таласна површина).

Ако је средина хомогена и изотропна, брзина кретања таласа једнака је у свим

правцима. У таквим срединама талас ће се ширити по концентричним сферама са
центром у извору таласа. Ови таласи се зову сферни таласи. Овде су таласни фронтови
сферне површине.

Када су таласни фронтови равне међусобно паралелне површине, онда су то равни

таласи.

Таласи који потичу од удаљених извора могу се (апроксимативно) посматрати као

равни таласи.

113
Таласи који се шире по површини, у свим правцима, зову се површински таласи, а ако
се простиру кроз хомогену средину подједнако у свим правцима, онда се они зову
сферни или просторни таласи.

Ради простијег приказивања сферних и површинских таласа, уводи се појам зрака.

Зрак је узани домен таласа дуж једног правца простирања и често се представља
правом линијом.

Зрак је линија нормална на таласну површину (фронт таласа). Светлосни зрак је

геометријски појам. То је линија (правац) дуж које се преноси енергија таласа.

Скуп више зракова назива се сноп.

Слика 16.1. Сферни талас Слика 16.2. Равни талас

Према правцу кретања делића еластичне средине у односу на правац простирања,

таласи се деле на лонгитудиналне и трансверзалне.

Слика 16.3. Шема простирања Слика 16.4. Шема простирања

лонгитудиналних (уздужних) таласа трансверзалних (попречних) таласа

114
Таласи, у којима се осцилације честица врше у правцу кретања таласа, називају се
лонгитудинални таласи.

Када честице средине осцилују нормално на правац кретања таласа, онда је то

трансверзални талас.

Код лонгитудиналних таласа наизменична згрушавања и разређивања се смењују

периодично и с временом се све више померају од таласног извора.

Код трансверзалних таласа све честице остају на месту, док се само фаза осцилације
креће брзином c .

Трансверзални талас, код кога се осцилације врше само у једној равни, зове се
поларизовани талас.

16.2. ЈЕДНАЧИНА ПРОГРЕСИВНОГ ТАЛАСА

Тачке средине до којих се прострла еластична деформација почињу да осцилују према

синусном закону. Такав талас зове се синусни талас:

  0  sin   t  ,

где је:  - елонгација, 0 - амплитуда,  - кружна фреквенција, t - време.

Таласна једначина:

 x
  0  sin  t   ,
 v

x
где је: - време кашњења.
v
Ова једначина се често приказује у следећим облицима:

t x 
  0  sin 2    ,
 T v T 

 t x
  0  sin 2    ,
T  


  v T  v  f .
T

Величина  назива се таласна дужина. Она је једнака растојању два најближа слоја,
који се налазе у истој фази осцилације.

115
Време T назива се период таласа.
v f .

Брзина кретања таласа једнака је производу таласне дужине и фреквенције осциловања.

Брзина простирања трансверзалних таласа по затегнутој жици:

F
v ,


m
где је F - сила затезања,  - линеарна густина (бројно је једнака маси жице

јединичне дужине).

Брзина простирања лонгитудиналних таласа у чврстим и течним срединама дата је

формулом:

E
v ,


N 
где је: E - Јунгов модул еластичности  2  ,  - густина средине.
m 

Брзина звука у идеалном гасу је:

R T
v  ,
M

J
где је: R - универзална гасна константа ( R  8,31 10 3 ),
mol  K
T - температура у K степенима ,
M - моларна маса гаса ,
 - однос моларних специфичних количина топлоте гаса при сталном притиску
и сталној запремини.

За ваздух (под претпоставком да је то идеални гас) на собној температури:

T  290 K  ,   1,4 ; R  8,31 10 3

J
;
mol  K
m
v  340 .
s

Величина бројно једнака енергији, пренесеној таласним кретањем у јединици времена

кроз јединичну површину нормалну на правац простирања таласа, назива се интензитет
таласа:

116
 1 W 
I    v   2  x02  2  .
2 m 

16.3. ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА ТАЛАСА

Нека два таласа долазе до исте тачке A у

простору. Сваки талас ће проузроковати
осцилације честица у тој тачки, тј. у њој ће
се истовремено јавити две осцилације.

Таласно кретање ће зависити од

резултујуће осцилације, која се добија
слагањем двеју осцилација. Оваква појава
слагања осцилација, одн. таласа, назива се
интерференција таласа

Слика 16.5. Интерференција таласа

Максимално појачавање таласа у тачки A

јавља се ако је разлика путева:

S 2  S1  n   .

Потпуно поништавање таласа у тачки A

јавља се у случају да је разлика путева:


S 2  S1  2n  1  .
Слика 16.6. Интерференција таласа 2
истих фреквенција и амплитуда

16.4. СТОЈЕЋИ ТАЛАСИ

Када се два таласа исте таласне дужине и амплитуде крећу један другоме у сусрет,
јавља се специјалан случај интерференције.

Тачке " A " у којима се осцилације поништавају, зову се чворови стојећег таласа. У тим
тачкама су честице у миру и не врше никакве осцилације.

117
Тачке " B " у којима честице осцилују максималном амплитудом, зову се трбуси
(трбух) стојећег таласа.

Слика 16.7. Стојећи таласи

Чворови и трбуси стојећег таласа имају сталан положај у простору, те отуда и потиче
име стојећег таласа.

Растојање између два суседна чвора, одн. два суседна трбуха, једнако је половини
таласних дужина таласа чијом интерференцијом настаје стојећи талас.

Таласне једначине гласе:

Прогресивни талас у правцу x осе:

 t x
1  0  sin 2    .
T  
Талас супротан прогресивном таласу:

 t x
2  0  sin 2    .
T  
Слагањем ових двају таласа, добија се резултујућа елонгација стојећег таласа:
2   x
  1  2  2  0  cos  sin   t  .


16.5. ХАЈГЕНСОВ ПРИНЦИП

Када се на пут неког таласа стави препрека са узаним прорезом, запажа се да ће се талас
иза отвора (прореза) ширити по круговима као да му је почетак у самом отвору.

118
 Слика 16.8. Хајгенсов принцип Слика 16.9. Простирање таласа кроз
препреку са отворима

Ако се иста појава посматра на кружно савијеној препреци са мноштвом отвора, онда
ће се талас и после препреке ширити по концентричним круговима, као и када не би
постојала препрека.

Ове појаве се тумаче на следећи начин: када је талас у првом случају стигао до прореза
код A , онда и тачка A својим осциловањем изазива такође нове таласе, тј. постаје и
сама извор нових таласа, који се шире иза препреке.

У другом случају, пошто има већи број прореза, сваки од њих ће постати центар око
кога се шире нови таласи иза кружне препреке.

Слика 16.10. Простирање таласа Слика 16.11. Дифракција таласа

119
Стварни таласи, шире се иза препреке као да ова не постоји. То је резултат
интерференције мноштва тзв. елементарних таласа, који се шире из појединих прореза.

На основу овога, Хајгенс (Huygens) је дао принцип: "Свака тачка у коју доспе неки
талас, може се сматрати извором новог таласа".

16.6. ОДБИЈАЊЕ ТАЛАСА

Слика 16.12. Одбијање таласа

Нека је AB равна препрека од које се одбија талас који полази из тачке " 0 ". Талас
најпре погађа тачку C која прва постаје извор новог таласа, те се око ове тачке
формира елементарни талас.

После тачке C сукцесивно бивају погођене тачке 1, 2, 3,· · итд. око којих се
формирају елементарни таласи, али са закашњењем које је све веће уколико су тачке
даље од C . Јавиће се резултујући талас који ће изгледати као да долази из тачке 0 ,
симетрично према тачки 0 у односу на раван препреке.

Угао  зове се упадни угао, а   одбојни угао.

При одбијању таласа упадни и одбојни углови су међусобно једнаки и леже заједно са
нормалом на граничној површини у истој равни.

120
16.7. ПРЕЛАМАЊЕ ТАЛАСА

sin  v1
  n1, 2 ,
sin  v2

где је:
-  - упадни угао,
-  - преломни угао,
- v1 - брзина простирања таласа у
првој средини,
- v2 - брзина простирања таласа у
другој средини,
- n1, 2 - индекс преламања таласа за
прву и другу средину.

Ако је v1  v2 , преломни угао је мањи

од упадног, при чему се обично каже да
се зрак ломи ка нормали.
Слика 16.13. Преламање таласа

16.8. ЗВУЧНИ ТАЛАСИ - АКУСТИКА

Акустика је наука о звучним појавама. Под звуком се подразумевају појаве које

осећамо чулом слуха.

Механичке осцилације еластичне средине (ваздуха), опсега фреквенција од 20 Hz до

20000 Hz, које се осећају чулом слуха, називају се звучни таласи.

При обичном говору, фреквенције не прелазе 10000 Hz .

Осцилације испод 20 Hz не осећају се чулом слуха и зову се инфразвук. И осцилације

изнад 20000 Hz се не могу чути, а називају се ултразвук.

Звук код кога су осцилације правилне и сталне фреквенције назива се тон, а осећај
висине тона зависи од фреквенције, тј. уколико је фреквенција већа, тон је виши.

Јачина тона зависи од амплитуде осцилације.

Звук може бити прост и сложен.

Звук који већ постоји и чујемо га, не дозвољава да се чује неки други звук, све док овај
не буде довољно јак да се "пробије" . Ова појава се назива ефекат маскирања или
прекривања. (Услед фабричке буке, људи вичу да би се споразумели, итд.)

121
Слика 16.14. Спектри простог и сложеног Слика 16.15. Осетљивост ува на промену
звука и спектар шума фреквеције

Обзиром на велики опсег интензитета звучне енергије коју људско уво може да чује,
мера за јачину звука се изражава логаритамским односом:

 dB   10  log
I
,
I0

W
где је: I 0 - интензитет звука од 10 16 и одговара прагу чујности.
cm 2

Јединица за јачину звука је децибел. (На пример, шуштање лишћа има јачину звука
10 dB , тих радио 40 dB , разговор 60 – 65 dB , воз у покрету 85 – 90 dB, сирена 95 dB.
Звук јачине 120 dB изазива бол у уву.)

16.8.1. УЛТРАЗВУК

Механичке осцилације еластичне средине преко 20000 Hz називају се ултразвучне

осцилације или ултразвук.

Као извори ових осцилација користе се пиезокерамичке плочице и неки други

материјали.

Ултразвук јаког интензитета може произвести врло јака механичка дејства, као и
хемијске промене на неком материјалу.

Ултразвучна енергија се користи за стварање физичких, хемијских или биолошких

промена на објекту који се третира, док се код пасивне примене ултразвучна енергија

122
користи код инструмената за мерење и испитивање квалитета објеката, откривање
положаја предмета у некој средини и слично.

Најважније примене ултразвука:

1. Изазивање дисперзије, тј. разбијање неке материје у фине, ситне честице, које ће
се добро измешати са течношћу.
2. Побољшање емулзификације, тј. мешање две течности које се нормалним путем
не могу помешати (вода и бензин).
3. Коагулације чврстих и течних честица из магле, дима и прашине.
4. Старење вина.
5. Терапеутско дејство.
6. Ултразвучно прање и одмашћивање.
7. Ултразвучно заваривање.
8. Испитивање материјала без разарања (напрслине), мерење дубине воде, дебљине
слојева и сл.

16.9. ЕЛЕКТРОМАГНЕТНИ ТАЛАСИ

Електромагнетни талас се састоји од низова електричних и магнетних поља, која се

шире кроз простор потпуно се одвојивши од свога извора (на пример од наелектрисане
честице која осцилује), тако што непосредно настају једно из другога.

У свакој тачки простора кроз коју пролази електромагнетни талас, постоји истовремено
и електрично и магнетно поље, чији су вектори узајамно нормални, али су исто тако
нормални на правац простирања.

Електромагнетни талас је значи, трансверзални талас.

Извори електромагнетних таласа су наелектрисане честице које се крећу убрзано у

проводницима или ван проводника, као и неки процеси у молекулима, атомима и
атомским језгрима.

Брзина електромагнетних таласа v :

1
v ,
 0   r  0  r

где су:  0 и  0 диелектрична и магнетна пропустљивост вакуума.

(За вакуум  r  1 ;  r  1 ).

Брзина електромагнетних таласа у вакууму:

1 m
c  3 108 .
 0  0 s

123
 Слика 16.16. Електромагнетни талас

16.9.1. СКАЛА ЕЛЕКТРОМАГНЕТНИХ ТАЛАСА

Специфичне особине електромагнетних таласа зависе од њихове фреквенције, одн.

таласне дужине. Колика ће бити та фреквенција зависи од извора таласа, одн. система
који их емитује. То могу бити језгра атома, атоми и молекули, загрејана тела, снопови
наелектрисаних честица које се крећу убрзано у вакууму или проводницима.

124
17. ГЕОМЕТРИЈСКА ОПТИКА

Оптика је наука о светлости, тј. о оним физичким појавама, које изазивају надражај
чула вида.

Електромагнетне радијације имају врло широк опсег таласних дужина, али човечије око
региструје само уско подручје од 400 nm до 800 nm . Ово подручје се назива видљива
светлост.

Уколико у видљивој светлости нема свих таласних дужина, она се види као обојена
светлост.

Електромагнетне радијације, па и видљива светлост простиру се у вакууму брзином

. У провидним телима ова брзина v  је мања.
m km
c  3108 , одн. 300 000
s s

c
Однос  n назива се индекс преламања светлости.
v

Светлост показује тзв. дуалистичку природу. С једне стране, приказује се као

електромагнетни талас, а с друге стране показује и квантну (корпускуларну) природу.
Кванти светлости називају се фотонима.

Тела која емитују светлост називају се светлосни извори.

Оптика се дели на геометријску и физичку (таласну) оптику.

Геометријска оптика се бави одређивањем путање светлости с циљем израде оптичких

инструмената и њену основу чине 4 закона:
1. Закон праволинијског простирања светлости.
2. Закон одбијања светлости
3. Закон преламања светлости
4. Закон међусобне независности простирања светлости.

Физичка оптика задире у суштину природе светлости и појаве као што су:
интерференција, дифракција, двојно преламање, поларизација, итд.

17.1. РАВНА И СФЕРНА ОГЛЕДАЛА

Свака углачана површина која може правилно да одбија светлост, назива се огледало.
Површина огледала може бити: равна, сферна, цилиндрична, параболична, итд.
Огледала могу бити: испупчена (конвексна) и издубљена (конкавна).

Равно огледало ствара лик који је симетричан према предмету у односу на раван
огледала. Код равних огледала добијају се виртуелни ликови.

125
 Као што се види, лик није добијен у пресеку
стварних зрака, већ њихових продужетака, па
се зато назива имагинаран или виртуелан лик.

Сферна огледала дају изобличене ликове,

увећане или умањене.

Код испупчених (конвексних) огледала лик је

увек виртуелан, док код издубљених
(конкавних) може бити виртуелан или
стваран.
Слика 17.1. Формирање лика равним
огледалом

17.2. ЕЛЕМЕНТИ СФЕРНОГ ОГЛЕДАЛА

T - теме (центар или пол) огледала

Слика 17.2. Елементи сферног огледала
C - центар кривине.
R - полупречник кривине.
1
- кривина сферног огледала.
R
R
F - жижа сферног огледала f  .
2
Тетива AB је отвор огледала.
Одговарајући централни угао зове
се угаони отвор огледала.
Линија OO  је оса огледала.

Налажење лика:
За конструкцију ликова предмета, које дају сферна огледала, користе се три
карактеристична зрака светлости:
1. Зрак паралелан оптичкој оси, који после одбијања од огледала пролази кроз
жижу.
2. Зрак који пролази кроз жижу и креће се после одбијања од огледала паралелно
са оптичком осом.
3. Зрак који пролази кроз центар кривине огледала и одбија се натраг од њега у
истом правцу.
У пресеку било која два од ових зрака, добија се одговарајућа тачка лика. За сферно
R
огледало f  .
2
На основу геометријске теореме о бисектриси угла у троуглу PKL , може се написати:

126
 PC : CL  PK : KL  p :  ; ( p  PT ;   LT ) .

У случају зракова који падају на огледало близу темена T , биће:

 p  R  : R     p :  ,
p  R  pR  p ,

2 p  pR  R .

Дељењем последњег израза са pR , добија се:

2 1 1
  .
R p 

R
Обзиром да је f  , добија се једначина издубљеног сферног огледала:
2

1 1 1
  .
p  f

Табела 17.1. Дискусија претходне једначине

p  f
p2f 2f  f
p2f 2f
p f 
p f 0

Издубљено сферно огледало даје стварне (реалне) ликове, осим у случају када је
p  f . Лик је у том случају нестваран (имагинаран, нереалан, замишљен).

Слика 17.3. Формирање лика код издубљеног огледала

127
 Слика 17.4. Формирање лика код испупченог огледала

Из троуглова OAC и O AC произилази да је:

  1   2 ,

3  2   ,

одакле се добија:  3   1  2 2 .

Пошто су углови 1 ,  2 ,  3 мали, може се узети да је:

h h h
1  ; 2  ; 3  .
p R 

Заменом ових вредности у једначини  3   1  2 2 добија се коначан облик за

једначину испупченог огледала:

1 1 2 1 1 2
   , одн.   .
p  R p  R

R
Обзиром да је f  , добија се једначина испупченог сферног огледала:
2

1 1 1
  .
p  f

128
 Слика 17.5. Добијање виртуелног лика код издубљеног огледала

Са претходне слике се види, на основу сличности троуглова, да је:

L 
 .
P p

17.3. ПРЕЛАМАЊЕ СВЕТЛОСТИ - ТОТАЛНА РЕФЛЕКСИЈА

При преласку из једне средине у другу, светлост скреће са свога правца простирања
који је имала у првој средини. Ова појава се зове преламање (рефракција) светлости.

sin  c1 n2
  n ,
sin  c2 n1

где су: n1 , n2 - индекси преламања

дотичних средина у односу на вакуум,
чији је индекс преламања једнак 1 .

Када светлосни зрак прелази из оптички

гушће у оптички ређу средину, онда је
преломни угао  већи од упадног угла  .

Слика 17.6. Тотална рефлексија

Упадни угао  се повећава само до извесне границе за коју је преломни угао   90 0 .

При даљем повећању упадног угла  g , зрак више не може да пређе у другу средину,
већ се одбија од граничне површине.

Овакво одбијање светлости зове се тотална рефлексија. Угао  g при коме је   90 0

зове се гранични угао тоталне рефлексије.

129
За гранични угао  g , је према томе:

sin  g n2
0
 sin  g  n .
sin 90 n1

17.4. ПРЕЛАМАЊЕ СВЕТЛОСТИ КРОЗ РАВНУ ПЛОЧУ И ПРИЗМУ

a. Планпаралелна плоча

Светлост се прелама двапут, једанпут при

уласку у провидно тело, а други пут при
изласку из њега.

sin   n  sin  ; n  sin   1  sin 

Одавде излази да је    , тј. зрак не

мења правац, већ је изложен само
паралелном померању за величину:

sin    
BD  AB  sin      AC 
Слика 17.7. Преламање кроз cos 
планпаралелну плочу

Ако је d - дебљина плоче, тада ће бити:

sin   cos   cos   sin 

BD  d   d  sin   cos   tan   .
cos 

Обзиром да је:

sin  sin  sin 

sin   и tan    ,
n 1  sin 2  n 2  sin 2 

то следи:

 cos  
BD  d  sin   1   .

 n  sin 2 
2


Дакле, померање је сразмерно дебљини плоче и утолико је мање уколико је угао мањи.
Када је   0 , биће и померање BD равно нули.

130
 b. Призма

Ако површине које преламају светлост

нису паралелне, већ захватају известан
угао  , онда се такво тело назива
оптичка призма.

Из слике се види:        1  1 .

  1     1    .

Пошто је угао међу упадним нормалама:

  1   , а поред тога   0 , то је
Слика 17.8. Преламање светлости кроз укупно скретање:    1      .
оптичку призму

Дакле, скретање зависи од упадног и излазног угла, као и од преломног угла призме.

Најмање скретање настаје када је  1   , а према томе је и 1   . У том случају је:

 
      2  и    , затим  min        2   и   па је, према
2 2
томе, индекс преламања призме у односу на ваздух:

 
sin
sin  2
n  .
sin  
sin
2

Слика 17.9. Тотална рефлексија зрака кроз призму

131
17.5. ДИСПЕРЗИЈА СВЕТЛОСТИ

Брзина простирања светлости у вакууму не

зависи од таласне дужине (боје) светлости.
Међутим, у разним провидним телима,
брзина светлости зависи од таласне дужине.

Када сложена светлост наиђе на средину

која је прелама, она се разлаже на разне боје.
Та појава се назива дисперзија светлости.

Слика добијена дисперзијом светлости

Слика 17.10. Разлагање полихроматске назива се спектар.
светлости

17.6. ОПТИЧКА СОЧИВА

Сферно оптичко сочиво је тело, најчешће од стакла, ограничено двема коаксијалним

сферним површинама, или једном сферном и једном равном површином.

Оптичка сочива се деле на сабирна, или испупчена (конвексна) и расипна или

издубљена (конкавна).

Слика 17.11. Врсте сочива: а) биконвексно, b) планконвексно, c) конкавно-конвексно

d) биконкавно e) планконкавно f) конвексно-конкавно

Сочива приказана под a, b , c су сабирна, а под d , e , f су расипна.

132
 Слика 17.12. Објашњење предње жижне Слика 17.13. Објашњење задње жижне
даљине сочива даљине сочива

На овим сликама F је жижа сочива, а f је жижна даљина сочива.

Слика 17.14. Елементи оптичког сочива

Нека из тачке A полази зрак под углом 1 према оси таквог сочива. Пошто се двапут
преломи, зрак сече осу под углом  2 у тачки B с друге стране сочива.

Нека су центри кривина сочива у тачкама O1 и O2 , а r1 и r2 одговарајући

полупречници. Под претпоставком да 1 није велико, зрак ће од свог првобитног
правца скренути за неки угао  .

sin    ; sin   

 1  n  1 ; 2  n  2

1   2   ; 1   2  n   .

Укупно скретање је:

   1   2    n      n  1  
Слика 17.15. Преламање светлости кроз
оптичко сочиво

133
    1   2    n  1    n  1  1   2  .

У горњу једначину требало би унети следеће замене:

h1 h2
 1  tan  1  ;  2  tan  2  ;
p 

h1 h2
1  sin 1  ;  2  sin  2  ;
r1 r2

h h 
  n  1   1  2 
h1 h2
; h1  h2
p   r1 r2 

1 1 1
  n  1     
1 1
.
 p  r1 r2  f

Дакле, једначина сабирног сочива је:

1 1 1
  .
 p f

Једначина расипног сочива је:

1 1 1
  .
 p f

Слика 17.16. Преламање светлосних зрака

расипним сочивом

17.7. КОНСТРУКЦИЈА ЛИКОВА КОД СОЧИВА

За конструкцију ликова које дају сочива користе се три карактеристична зрака

светлости:

1. Зрак паралелан оптичкој оси, који после преламања кроз сочиво пролази кроз
жижу.

134
 2. Зрак који испред сочива пролази кроз жижу, а после преламања се креће
паралелно оптичкој оси.
3. Зрак који пролази кроз оптички центар сочива и креће се по изласку из сочива
без промене упадног правца.

Лик који дају сочива може бити реалан (имагинаран), усправан (обрнут) и увећан
(умањен).

Под увећањем се подразумева количник висине лика h и висине предмета h p :

h 
V  .
hp p

Расипна сочива имају негативну жижну даљину, чиме се означава да је жижна даљина
имагинарна.

Слика 17.17. Формирање лика танким сабирним сочивом

Слика 17.18. Формирање лика танким расипним сочивом

135
17.8. ОПТИЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

Под оптичким инструментима се подразумева комбинација сочива, огледала,

дијафрагми и осталих делова у циљу добијања подесних ликова разних предмета.

а. Лупа

Лупа је прост оптички инструмент који се

састоји из простог или сложеног сочива.
Њом се добијају повећани ликови малих
предмета. Ликови су виртуелни.

Растојање s лика од ока приближно је

једнако растојању  лика од сочива, тј.
h
s   .   tan   2 (  - угао под
s
којим се види лик), а угао под којим се
види предмет без лупе биће
  tan   h1 .
s
Слика 17.19. Конструкција лика код лупе

Увеличање ће бити:

 tan  h2
u   .
 tan  h1

Пошто је:

h2  s
  ,
h1 p p

то произилази:

s
u .
p

Једначина сочива примењена на лупу гласи:

1 1 1
  .
p  f

Множећи обе стране једначине са s добија се за увеличавање лупе једначина:

136
  1 1 s s s s 0,25
u  s         1  , одн.: u  ,
 f  f s f f f

где је: s  0,25 - растојање јасног вида (0,25 m = 25 cm ).

b. Микроскоп

Микроскоп је оптички инструмент помоћу кога се добија много веће увеличање него
помоћу обичне лупе. Служи за посматрање врло ситних предмета и састоји се из два
сложена сабирна сочива, објектива и окулара.

Слика 17.20. Конструкција лика код микроскопа

На претходној слици су: F1 - жижа објектива, F2 - жижа окулара, h1 - величина

предмета, h2 - величина првог лика, h3 - величина коначног лика.

h3 h2 h3
u    u1  u 2 .
h1 h1 h2

s
u .
f1  f 2

18. ФИЗИЧКА ОПТИКА

18.1. ТАЛАСНА СВОЈСТВА СВЕТЛОСТИ

Процеси који се врше у елементарном светлосном извору (атому) одређују фреквенцију

светлосних таласа. Фреквенција светлости  се може израчунати из релације која важи
за све осцилаторне процесе:

137
    c ,

где је:  - таласна дужина, а c - брзина светлости.

Ако светлосни зрак пролази кроз више различитих средина, његова фреквенција остаје
стална, али се мења таласна дужина  , јер брзина простирања таласа зависи од
индекса преламања.

Дисперзија (преламање): Нека је 0 таласна дужина светлости у вакууму, а  у некој

другој средини, затим, c0 је брзина светлости у вакууму, а c у тој другој средини.
Тада ће бити:

0   c0 ;    c .

Одавде се деобом добија:

0 c 0
 n ,
 c

где је n - индекс преламања светлости. Из ове релације следи:

0 c
 , односно: c  0 .
n n

У видљивом делу спектра, индекс преламања n неког тела расте од већих ка мањим
таласним дужинама, тј. што је мања таласна дужина, то је већи индекс преламања

Слика 18.1. Зависност индекса преламања Слика 18.2. Зависност индекса преламања
n од таласне дужине светлости n од таласне дужине са областима
таласних дужина 1 и 2 за које настаје
аномална дисперзија

Али има случајева тзв. аномалне дисперзије, који одступају од овог правила. Готово
свака средина има област аномалне дисперзије, која се најчешће налази у
инфрацрвеном или ултраљубичастом делу спектра. Ове појаве се објашњавају
резонанцијом атома или молекула. Наиме, када светлост која пролази кроз неку
средину има фреквенцију једнаку сопственој фреквенцији атома или молекула дотичне

138
средине, онда настаје резонанција, а са тим се мења правилност промене индекса
преламања са таласном дужином светлости.

18.2. ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА СВЕТЛОСТИ

Треба имати у виду да атоми емитују светлост само тренутно, а да је трајна светлост у
макроскопским размерама резултат огромног мноштва елементарних светлосних
таласа, који се емитују из светлосних извора.

Ефекти трајне интерференције могу се јавити само код тзв. кохерентне светлости. То је
светлост која се емитује са истом фреквенцијом и фазом, а са макроскопског гледишта
траје дуже време. Светлост од два независна светлосна извора не може бити
кохерентна.

Интерференција два кохерентна светлосна зрака настаје ако је различита њихова

путања.

Максимално појачање се јавља ако је:

  z   , а максимално слабљење када је:

  2 z  1 , где је  - разлика путева,
2
 - таласна дужина светлости и z - ма који
цео број.

При томе путна разлика није геометријска

разлика пређених путева, већ разлика
оптичких дужина пута, јер два светлосна
зрака при истој геометријској дужини путева
могу да пролазе кроз средине различитих
индекса преламања. У овим срединама је
њихова брзина различита, па један низ таласа
долази раније до тачке пресека од другог.
Слика 18.3. Интерференција светлости

Ако се светлосни извор налази на коначној раздаљини и зраци који полазе од његових
појединих тачака су дивергентни, онда се такав облик интерференције назива
Френелова интерференција. Облик интерференције који настаје од паралелних зрака, тј.
када се светлосни извор налази у бесконачности, назива се Фраунхоферова
интерференција.

Свакоме су познате боје које се могу посматрати на мехуру сапунице, на води по којој
је просуто уље, на крилима неких инсеката, итд. Ове појаве боја на танким провидним
опнама настају услед интерференције беле светлости.

139
 AD - таласни фронт

У тачки C се зраци састају, али оба зрака

су прешла неједнаке путеве.

Први зрак SA прешао је пут AB  BC , а

други зрак S C је прешао само DC .
Услед неједнакости пређених путева зраци
се у тачки C састају са извесном
разликом у фази и тако настаје
интерференција.

Ако је у питању провидна опна која нема

свуда исту дебљину, а осветљена је са
монохроматском светлошћу, она ће
Слика 18.3. Интерференција светлости изгледати тамно на местима где буде
код танке провидне опне

путна разлика зракова једнака мултиплу таласне дужине и светло где буде путна
разлика једнака непарном мултиплу половине таласне дужине.

Ако је светлост бела, тј. сложена од свих спектралних боја, тамна места за поједине
боје неће се поклапати због неједнаких таласних дужина, па се појављује на том месту
смеша свих осталих боја.

Тако ће се на појединим местима опне јавити различите боје које се мењају са

променом дебљине опне (на пример: мехура сапунице).

18.2.1. МАЛКЕЛСОНОВ ИНТЕРФЕРОМЕТАР

Слика 18.4. Мајкелсонов интерферометар

140
На слици 18.4. са P1 је означена полупрозрачна посребрена плоча, а са M 1 , M 2
огледала.

Интерференциону слику може да гледа посматрач кроз дурбин P (наизменичне светле

и тамне пруге).

Огледало M 2 може да се помера паралелно само себи у правцу CA помоћу финог

завртња.


Ако померимо огледало M 2 за дужину која одговара монохроматске светлости
4
извора S , онда се светла тачка помери на место суседне тамне интерференционе траке
или обратно.

Интерферометри се примењују за прецизно мерење дужине, угла, контролу глаткоће

углачаних металних и других површина.

18.3. ДИФРАКЦИЈА СВЕТЛОСТИ

Хајгенсов принцип се може применити на светлосне, као и на друге таласе.

Ако су тела, одн. отвори, велики према

таласној дужини светлости, онда се
светлост простире праволинијски.
Међутим, ако су тела или отвори малих
димензија, које се могу поредити са
таласном дужином светлости, онда се
јављају појаве дифракције (савијања)
светлости.

Обзиром на праволинијско простирање

светлости, требало би очекивати да ће
величина светле мрље на заклону N бити
утолико мања уколико је мањи отвор у
првом заклону.

Међутим, огледи показују да почев од

неке одређене величине отвора, његово
даље смањење изазива увећање светле
мрље на другом заклону уместо
очекиваног смањења.
Слика 18.5. Дифракција светлости

При том светла мрља губи своју оштрину и постаје неравномерно осветљена, тј.
појављују се светлије или тамније пруге које испуњавају области AB  , знатно већу од

141
области која се добија геометријским конструисањем. Ова појава се објашњава
Хајгенсовим принципом.

Ако се посматра светлосни извор мањих димензија кроз густу тканину, на пример
удаљена улична сијалица кроз раширен кишобран, виде се спектралне боје које потичу
од фреквенције светлости на малим отворима у тканини.

18.4. ПОЛАРИЗАЦИЈА СВЕТЛОСТИ

Тек на основу открића поларизације светлости, могло се закључити да је светлосни

талас трансверзалне природе.

Особине поларизоване светлости могу се лако разумети посматрањем еластичних

трансверзалних осцилација гуменог црева (иако је то само једна аналогија).

Слика 18.6. Ефекат поларизације код механичког трансверзалног таласног кретања

Дугачко гумено црево везано је једним крајем за зид у тачки A , а затим провучено кроз
два рама M и N која су постављена на извесном растојању један од другог. Други
крај црева (код B ) држи се у руци.

Покретима руке могу се изазвати трансверзалне осцилације црева, тако да оне имају
облик спирале. Први рам M доводи осцилације црева у једну раван (вертикалну), а
други рам који је постављен хоризонтално гуши ове осцилације.

Први део црева од B до M одговара неполаризованом таласу. Други део црева,

између рамова M и N , осцилује у једној равни, тзв. раван осциловања, па је талас
поларизован, док је у трећем делу, иза другог рама, између N и A , талас угашен. Ако
би се рам N поставио паралелно првом, поларизовани талас би слободно прошао и
кроз њега све до зида.

Слично је и са поларизацијом светлости. Обичан светлосни зрак осцилује у свим

правцима нормално на правац простирања.

Када се обична светлост пропусти кроз једну врсту филтра, који се назива полароид,
она показује напреднаведену орјентацију.

Међутим, човечије око не може да осети разлику између обичне и поларизоване

светлости.

142
Услед тога се доказивање и посматрање поларизоване светлости врши са другим
полароидом, који са првим заклапа угао од 90 0 .

Први полароид се обично назива

поларизатор, а други анализатор.

Ако је оса анализатора A паралелна

са осом поларизатора, поларизована
светлост пролази без промене кроз
анализатор. Кад осе анализатора и
поларизатора захватају угао од 90 0
(укрштени положаји), поларизована
светлост не може да прође кроз
анализатор.

Даљим обртањем анализатора процес

се понавља. Према томе, ако се
анализатор окрене за 180 0 светлост
се опет појављује, а за 270 0 опет се
гаси, итд.
Слика 18.7. Поларизација светлости

19. КВАНТНА ПРИРОДА ЗРАЧЕЊА

Почетком 19. века интерференција и дифракција светлости откриле су њену таласну

природу, а поларизација светлости је показала да се ради о трансверзалним
(попречним) таласима. У то време, физичка природа светлосног таласа још није била
позната.

Емисија (зрачење) светлости је сложен процес, који се одвија у атомима.

Електромагнетно зрачење (таласи) настају у случају ако у побуђеном атому електрон
пређе са нивоа веће, на ниво мање енергије. Време оваквог прелаза износи око 10 8 s .

Идеализован извор светлости могао би да одашиље талас само једне одређене таласне
дужине, који се назива монохроматски талас.

Реални извори светлости емитују тзв. таласне пакете коначне дужине x .

Таласни пакет представља резултат слагања

(суперпозиције) више хроматских таласа,
различитих таласних дужина у неком малом размаку
ширине  , а ширина пакета одговара двострукој
максималној амплитуди E овог резултујућег таласа.
Слика 19.1. Таласни пакет

143
 
Под светлосним вектором подразумева се променљиви вектор E јачине електричног
поља, који је компонента електромагнетног таласа.

Планк је показао да је квант (најмањи износ) енергије E сразмеран фреквенцији

зрачења:
E  h  ,

где је:  - фреквенција, а h - Планкова константа.

h  6,626 10 34 J  s .

[ Осврт на Планкову константу:

За зрачење из видљиве области спектра таласне дужине

  6 10 3 10 10 m  6 10 7 m ,

енергија кванта тог зрачења је:

h  c 6 10 34  3 1010

E  h    7
 3 10 17 J .
 6 10

То је веома мала енергија и зато су квантни ефекти тако дуго остали

незапажени. Уочени су тек при проучавању "финих" детаља природе
почетком 20. века. ]

19.1. ТОПЛОТНО ЗРАЧЕЊЕ И ЊЕГОВА КАРАКТЕРИСТИКА

Сва тела загрејана до одређене температуре емитују електромагнетно зрачење, које се

обично назива топлотно зрачење. На нижим температурама таласне дужине зрачења се
налазе углавном у инфрацрвеној области (ту спада и највећи део грејања класичним
огревом), а на вишим се емитује и зрачење у видљивој области. Расподела интензитета
по фреквенцијама, зависи од температуре. Слично томе, и апсорпција зрачења зависи
од температуре.

Емисиона моћ неког тела ET на датој температури T је енергија емитована у

јединици времена са јединице површине тела у интервалу фреквенција између  и
   . Укупна емисиона моћ ET се налази сумирањем по свим интервалима
фреквенција.

С друге стране, апсорпциона моћ AT на датој температури T показује који део
енергије која пада у јединици времена по јединици површине тела у датом

144
фреквентном интервалу између  и    бива апсорбован. Укупна апсорпциона
моћ AT се добија сумирањем по свим интервалима фреквенција.

Ако се тело види као црно, значи да је оно апсорбовало највећи део зрачења из
видљивог дела спектра. Идеални случај је тело које на свим температурама (до тачке
топљења) апсорбује сву енергију која на њега пада, без обзира на фреквенцију. Такво
тело се назива апсолутно црно тело act  и за њега важи:

T 1
Aact .

Идеални модел апсолутно црног тела представља

шупља лопта са малим отвором на површини.
Неравна унутрашња површина лопте се покрије
добро апсорбујућим материјалом (на пример:
чађ). Кад зрачење кроз отвор продре у лопту, у
њој се више пута одбија и при томе увек
делимично апсорбује, тако да практично нимало
зрачења не напушта лопту.

Слика 19.2. Модел апсолутно црног

тела

Немачки физичар Кирхоф открио је половином прошлог века значајан закон: Однос
емисионе и апсорпционе моћи тела не зависи од својства тела, већ само од фреквенције
зрачења и температуре:

 f  , T  ,
ET
AT

где је: f  , T  - нека универзална функција, која је једнака емисионој моћи

апсолутно црног тела Eact

T .

Важно за праксу: Ако се познаје апсорпциона моћ неког тела (која се лако може
мерити), њеним множењем са Eact
T добија се одмах и емисиона моћ тог тела.

Ово је база за оптичку пирометрију, тј. одређивање температуре оптичким путем.

Eact
T је битна и за експерименталну и за теоријску физику.

145
19.2. ЗАКОНИ ЗРАЧЕЊА

19.2.1. ШТЕФАН – БОЛЦМАНОВ ЗАКОН

Сагласно Штефан – Болцмановом закону за емисиону моћ апсолутно црног тела добија
се:

ET    T 4 ,

где је:   5,670 10 8 Wm 2 K 4 - Штефан – Болцманова константа .

Површина коју ограничава крива

f   , T  и апсцисна оса пропорционална
је емисионој моћи апсолутно црног тела
Eact
T , а самим тим, према Штефан –
Болцмановом закону четвртом степену
апсолутне температуре.

Даље, крива има максимум чији се

положај са порастом температуре помера
ка краћим таласним дужинама (тело се
загревањем прво усија до црвене, па
даљим загревањем прелази у наранџасту
боју).

Слика 19.3. Универзална Кирхофова Немачки физичар Вин ја нашао зависност

функција апсолутно црног тела у максимума таласне дужине max од
зависности од таласне дужине за температуре T :
различите вредности температуре

"Производ таласне дужине која одговара максимуму емисионе моћи апсолутно црног
тела max  и апсолутне температуре је константа".

Друга формулација гласи: "Таласна дужина која одговара максимуму емисионе моћи
апсолутно црног тела на датој температури је обрнуто пропорционална апсолутној
температури".
b
max  T  b и max  ,
T

где је константа b  0,29 10 2 K  m .

146
Овај закон се обично назива Винов закон померања, јер тврди да се максимум емисионе
моћи апсолутно црног тела са порастом температуре помера ка краћим таласним
дужинама.

19.3. ФОТОЕЛЕКТРИЧНИ ЕФЕКАТ И ПРИМЕНА

Апсорпција светлости у чврстим, течним или гасовитим материјалима праћена је

електричним појавама које се називају фотоелектрични ефекат. Разликују се:
спољашњи, унутрашњи и баријерни или вентилни фотоелектрични ефекат.

а). Спољашњи фотоелектрични ефекат, или једноставно фотоефекат је појава

ослобађања електрона из материјала под дејством електромагнетног зрачења. Јавља се
првенствено код метала, а такође и у гасовима на појединачним атомима или молекула
(фотојонизација).

Две електроде (катода K од материјала који се

испитује и анода A ) су смештене у балон из
кога је евакуисан ваздух. На електроде је
доведен напон, који се може мењати. При
осветљавању катоде монохроматском
светлошћу кроз кварцни прозор P , у колу се
појављује струја коју региструје галванометар.

Најизраженији ефекат настаје под дејством

ултраљубичасте светлости, када се ослобађају
негативна наелектрисања.

Струја у колу сразмерна је интензитету

Слика 19.4. Принципијелна шема светлости.
система за праћење фотоефекта

Са графика се види да при некој вредности

напона U  0  фотоструја достиже max.
вредност и постаје константа са даљим
повећањем напона. Ово показује да сви
електрони који се у јединици времена
ослободе са катоде стижу на аноду. Та струја
назива се струја засићења – сатурације.

У случају U  0 , фотоструја није једнака нули.

Слика 19.5. Струјно – напонске
карактеристике за различите
вредности светлосног флукса
Да би се ослабила или потпуно прекинула,
неопходно је на електроде довести кочећи
напон U  0 . Код напона U  U Z , сви
електрони биће заустављени пољем.

147
Поред тога, за сваки метал постоји најмања фреквенција (највећа таласна дужина)
светлости која може да узрокује фотоефекат. Ова фреквенција (таласна дужина) назива
се праг, "црвена граница" фотоефекта.

Законитости фотоефекта:
1. Број фотоелектрона, емитованих у
јединици времена, сразмеран је
интензитету светлости.
2. Брзина емитованих фотоелектрона
зависи само од фреквенције светлости.
3. За сваку супстанцу постоји
карактеристична црвена граница
Слика 19.6. Енергија фотоелектрона у фотоефекта.
функцији фреквенције упадне светлости

Примена фотоелемената:

Слика 19.7. Шема Слика 19.8. Шема фотомултипликатора

вакуумске фотоћелије

б). Унутрашњи фотоелектрични ефекат. Када се осветли неки полупроводник или

диелектрик, ослобађају се слободни електрони у њему, тј. повећава се његова
проводност.

Слика 19.10. Струјно – напонска

Слика 19.9. Шема фотоотпорника карактеристика фотоотпорника:
a). када није осветљен
b). када је осветљен.

148
в). Баријерни фотоелектрични ефекат.

A - танак слој материјала који је провидан

за светлост

B - бакароксид Cu 2 O  дебљ. 0,1mm

P - чист бакар Cu 

Слика 19.11. Шема фотоелемента са

баријерним слојем

Када на бакароксид падне светлост, у њему се захваљујући фотоефекту образују

слободни електрони.

На граници слојева Cu 2 O и Cu образује се слој дебљине од 10 5 до 10 4 mm који

има исправљачка својства, тј пропушта само електроне из Cu 2 O у Cu , услед чега се
бакар наелектрише негативно, а Cu 2 O позитивно.

Услед тога се између ових слојева јавља потенцијална разлика.

У спољашњем колу појавиће се једносмерна струја од Cu 2 O ка Cu .

Компоненте које раде на овом принципу називају се фотоелементи са баријерним или

вентилским слојем. Оне су у могућности да директно претварају светлосну енергију у
електричну.

Силицијумски фотоелементи са баријерним слојем нашли су широку примену у изради

соларних батерија код којих се врши директно претварање сунчеве енергије у
електричну. (Извори за напајање ел. енергијом вештачких сателита и космичких
летилица).

19.4. МАСА, ИМПУЛС И ПРИТИСАК ФОТОНА

По релативистичкој теорији веза између енергије E и масе фотона m f дата је

следећом релацијом:

E  m f  c2 .

Пошто фотон има енергију E  h  , његова маса је:

149
 h 
mf  .
c2

Фотон се креће брзином светлости c , па је његов импулс:

h 
mf c  .
c

Види се да се са повећањем фреквенције зрачења  повећава маса и импулс фотона.

Пошто фотони располажу импулсом, то светлосни флукс при удару у неку површину
врши притисак.

а). Притисак на површину која идеално

апсорбује је:
I
p .
c
Притисак на површину која одбија:
2 I
Слика 19.12. Уз објашњење светлосног p ,
c
притиска

где је: I  N  h 
( N - број фотона који у јединици времена пада на јединицу
m
површине), h - Планкова константа  6,626 10 34 J  s , c - брзина светлости  3108
s

19.5. КОМПТОНОВ ЕФЕКАТ

Амерички физичар Комптон је 1923. год. посматрао расејање x - зрака на лаким

сустанцијама, тако што је њихов сноп пролазио кроз супстанцију c , а детектор D
који је могао да одређује и таласну дужину зрачења постављен је под различитим
угловима у односу на упадни сноп.

Експерименти су недвосмислено показали

да x - зраци расејани под углом  имају
таласну дужину већу од таласне дужине
0 упадних зрака за величину  :


    0  2  C  sin 2 .
2
Овде је C - константна величина
Слика 19.13. Комптонов ефекат (Комптонова таласна дужина):

150
 h
C   2,246 10 12 m .
me  c

То значи да промена таласне дужине зависи само од угла расејања.

Квантна теорија даје адекватно објашњење Комптоновог ефекта. Према овој теорији
x - зраци представљају сноп фотона. Комптонов ефекат настаје при судару фотона са
слободним електронима или са електронима који су слабо везани за атом, тако да се
могу сматрати скоро слободним. При судару, фотон предаје део своје енергије и
импулса електрону у сагласности са законима одржања енергије и импулса.

Када је електрон јако везан у атому, онда фотон размењује енергију и импулс са
целокупним атомом. Пошто је маса атома много већа од масе електрона, то ће фотон
предати атому незнатан део енергије. Због тога ће се таласна дужина  расејаних
фотона веома мало разликовати од таласне дужине 0 упадног зрачења.

19.6. МОДЕЛИ АТОМА

Почетком 20. века сматрало се да је атом једна непробојна сфера испуњена позитивним
флуидом у којем су, на неки начин, изоловани и одвојени електрони. То је био тзв.
Томсонов модел атома.

Откриће радиоактивности пружило је даље могућности за истраживање атомске

структуре. Очекивало се да кроз један тако замишљен атом алфа-честице не могу да
прођу.

Међутим, Радерфордови експерименти показали су сасвим нешто супротно. Алфа-

честице могу да прођу кроз атом, односно, могу да продру у атомски простор.

Природна радиоактивност је својство атомских језгара неких хемијских елемената да се

спонтано (без спољашњих утицаја) емитујући  - честице,  - честице,  - кванте,
као и неке друге честице, трансформишу у језгра атома других хемијских елемената.

 - честице (језгра),

 - честице (електрони),

 - зраци (електромагнетно
зрачење веома малих
таласних дужина).

Слика 19.14. Радиоактивно зрачење у присуству

електричног и магнетног поља

151
На основу скретања у магнетном и електричном пољу утврђено је да су  - честице
позитивно наелектрисане,  - честице – негативно, а да су  - зраци електрично
неутрални.

а). Планетарни модел атома: У већ поменутим Радерфордовим експериментима

коришћене су јако танке фолије злата и на њих пуштен сноп  - честица.

Према Томсоновом моделу требало би очекивати да се  - честице не могу пробити

кроз простор атома. Међутим, резултати експеримента су указали супротно, тј. највећи
део инцидентних  - честица пролази практично несметано кроз простор атома. Један
мали број  - честица се расејава, тј. скреће са првобитног правца.

На бази овога, Радерфорд је реално претпоставио да масивни позитивни део атома

заузима ваома мали део атомског простора и представља језгро атома.

 - честице при проласку кроз атомски простор, у близини језгра наилазе на јако
електрично поље које потиче од позитивно наелектрисаног језгра атома. Како је  -
честица такође позитивно наелектрисана, јавља се одбојна Кулонова сила, која
одбијајуће делује на  - честицу и изазива њено скретање. За честице које пролазе
довољно далеко од језгра, одбијајуће дејство Кулоновог поља језгра је мало и оне
практично пролазе несметано кроз атомски простор. Потврдивши на овај начин,
егзистенцију атомског језгра, Радерфорд даје слику – модел атома, сличну планетарном
систему. Језгро се налази у центру атома, око њега, на довољној удаљености, круже
електрони слично као што планете круже око Сунца.

Слика 19.15. Расејање  - честица

Детаљи Радерфордовог експеримента

дати су на слици 19.16.

Угао  је угао детекције, који се

може мењати померањем детектора
око мете. Радерфорд је нашао да је
број расејаних честица, на углу 
сразмеран:
Слика 19.16. Радерфордов експеримент

152
 2
z 2
N     e  
1
,
 E  sin 4 
2

где је: z - број наелектрисања језгра, E - енергија инцидентних  - честица.

19.7. ХИПОТЕЗА О КВАНТИМА ЕНЕРГИЈЕ

Макс Планк је 1900. год. дао идеју о механизму емисије и апсорпције топлотног
зрачења. По његовој идеји, осцилатор емитује енергију или је апсорбује не
континуирано, него дисконтинуирано само у одређеним износима – пакетима. Ови
пакети енергије названи су кванти енергије. Енергија сваког кванта зависи само од
фреквенције зрачења:
E  h  ,


где је: h - Планкова константа h  6,6256 10 34 J  s . 
Ова релација је применљива не само на топлотно зрачење, него и на електромагнетно
зрачење уопште, као што су светлост, x - зрачење,  - зрачење, итд.

Енергетски квант или фотон може се изразити и преко угаоне фреквенције на следећи
начин:
E    ,

где је:   2    угаона фреквенција, а  ( h прецртано) је Планкова константа

подељена са 2   :
h
  1,0545 10 34 J  s .
2 

Према Планковој хипотези, извори енергије (осцилатори) не могу имати било какву
вредност енергије, него само цео умножак основног енергетског кванта:

E  n  h   n     ; n  1 , 2, 3, · · ·

Осцилатор може бити у енергетском стању када и даље осцилује, а не емитује зрачење.

153
19.8. БОРОВИ ПОСТУЛАТИ

1. Електрони у атомима могу постојати само у одређеним стањима (на

одређеним путањама, са одређеним енергијама, на одређеном енергетском нивоу) која
се не мењају без спољашњег дејства. То су тзв. стационарна стања (путање, орбите)
атома (електрона). У овим стањима атом (електрон) не емитује нити апсорбује
електромагнетно зрачење.

2. При кретању по кружној орбити електрон може имати само одређене,

дискретне вредности момента импулса (количине кретања):

h
 n  m  vn  rn  n  , n  1, 2, 3, · · ·
2 

3. Када атом (електрон) прелази из једног стационарног стања са енергијом En

у стање са енергијом E m , он емитује или апсорбује квант енергије h  , који је једнак
разлици енергија ова два стања:

h   En  Em .

Први постулат обезбеђује стабилност атома, други омогућује да се одређене физичке

величине конкретно и израчунају и говори о томе да су могуће само оне путање
електрона које зависе од природног броја n , а трећи описује линијске спектре атома
водоника.

19.9. ЛИНИЈСКИ СПЕКТРИ

Када се атом водоника ексцитира (или јонизује), тада он може да испусти вишак
енергије емитујући електромагнетно зрачење у виду енергетских кванта – фотона. Ова
израчена енергија по фреквенцијама, спада у инфрацрвену, видљиву и ултравиолетну
област, мада је могуће код других атома добити и високо енергетско зрачење, које
спада у област x - зрачења.

Ексцитирано стање атома значи да смо ми, дејствујући споља, пребацили електрон из
једне путање на другу. Враћање електрона на првобитну путању манифестује се онда
емисијом зрачења према другом Боровом постулату.

Анализа емитоване светлости, уколико спада у видљиви део спектра, може се

извршити, на пример, оптичком призмом. На фотографској плочи констатује се низ
оштрих линија које се групишу у серије. Свакој од линија одговара једна одређена
таласна дужина и фреквенција, односно енергија E  h  .

Експериментално је нађено код водоника више линија, које се групишу у серије и чија
се таласна дужина може лако добити из следећих израза, које је својевремено Ридберг
(Rydberg) емпиријски добио:

154
 Слика 19.17. Спектрографија са оптичком призмом

Лиманова (Lyman) серија 1 1 1 

 RH   2  2  , n  2,3,4,  
ултраљубичаста  1 n 
Балмерова (Balmer) серија 1  1 1 
 RH   2  2  , n  3,4,5,  
ултраљубичаста и видљива  2 n 
Пашенова (Paschen) серија 1 1 1 
 RH   2  2  , n  4,5,6,  
инфрацрвена  3 n 

Остале серије атома водоника леже у далекој инфрацрвеној области. Добиле су називе
према истраживачима, који су их открили. Поједине линије из серије добијају се
мењањем броја n . Константа RH , која се јавља у горњим изразима, јесте тзв.
Ридбергова константа за водоник:

RH  1,09677576 10 7 m 1 .

Она је приближно иста за све елементе, мало се повећава са редним бројем елемента.
c
Знајући таласну дужину  , лако се одређује фреквенција из   , односно

енергија E     .

На доњој слици, као пример, дат је спектар линија Балмерове серије за водоник, који
делом пада у видљиви део спектра.

Таласна дужина прве линије H  добија се из Ридберговог израза стављајући да је

n  3 , друга стављајући да је n  4 . За H  линију, на пример, добија се:

Слика 19.18. Спектар Балмерове серије

155
 1  1 1
 1,09 10 7   2  2   0,1524 10 7 m 1 ,
 2 3 

1
 10 7  6,562 10 7 m ,
0,1524

c 3 108
  7
 4,57 1014 Hz ,
 6,562 10

E  h   3,03 10 19 J  1,9 eV .

Слично као код водоника, могу се добити спектри и свих осталих елемената. Сви ови
спектри (тзв. оптички спектри) настају прелазима периферних електрона у
електронском омотачу атома. Сваки елеменат има свој карактеристични спектар.
Истраживање спектара, који настају емисијом ексцитираних атома, спада у метод
(оптичка спектроскопија или спектрографија) који се данас изванредно користи за
идентификацију елемената у некој непознатој смеши.

19.10. БОРОВА ТЕОРИЈА СПЕКТРА АТОМА ВОДОНИКА

Електромагнетно зрачење (спектралне линије) се емитује или апсорбује само када

електрон прелази са једне путање на другу, из једног енергетског стања у друго
енергетско стање.

Атом са електроном на једној путањи, располаже једном одређеном енергијом. Када

електрон мења путању, мења се и ова енергија. Фреквенција емитованог зрачења при
прелазу електрона, следи из израза за други Боров постулат:
Ei  E f
 ,
h
где је: Ei - енергија прелазног стања (полазне путање),
E f - енергија крајњег стања (крајње путање).

Када се електрон креће по једној одређеној

путањи, при чему по претпоставци не
зрачи енергију, онда мора бити задовољен
услов да је Кулонова сила једнака
центрифугалној сили.

Fk  Fef

Z  e2 m  v2

r2 r
Слика 19.19. Атом са једним електроном

156
Одавде се израчунава:

Z  e2 n2  2
v ; r , n  1,2,3,  
n m  Z  e2

где је: Z - редни број,

e - елементарно наелектрисање електрона ( e  1,6 10 19 C ),
 - Планкова константа подељена са 2 , (   1,05 10 34 J  s ),
m - маса електрона ( m  9,1 10 31 kg ),
n - квантни број (целобројне вредности почевши од јединице).

За n  1 електрон је на путањи најближој језгру, има највећу брзину. То је основно

стање атома водоника, када атом није ексцитиран.

За n  2 електрон се налази на првој следећој путањи, полупречник путање је четири

пута већи, брзина упола мања. То је прво ексцитирано стање атома водоника.

За n  3 електрон ће бити још даље од језгра, биће то друго ексцитирано стање, итд.

Спектралне линије, које се групишу у већ поменуте серије, настају на следећи начин,
према следећој слици:

Слика 19.20. Спектралне серије водоника

Ако је атом на неки начин ексцитиран, па се деексцитира прелазом електрона са виших

стања на основно стање добија се Лиманова серија. Ако се деексцитира прелазом на
прво ексцитирано стање добија се Балмерова серија, итд. На пример, прва Балмерова
линија ( H  ) настаје прелазом електрона са другог ексцитираног стања n  3 на
прво ексцитирано стање n  2  .

157
19.11. ТАЛАС ДЕ БРОЉА И РЕЛАЦИЈЕ НЕОДРЕЂЕНОСТИ

Подстакнут дуализмом светлости, де Брољ је 1923 год. дао следећу хипотезу: "Свакој
честици која се креће брзином v , односно која поседује импулс p , може се
h
придружити талас који карактерише таласна дужина   ". (Идентичан израз за
p
фотон).

Таласни вектор k се, такође , може дефинисати:

 p  
2  p
k ; k k   .
  

Укупна енергија честице која није слободна, већ се налази у неком потенцијалном пољу
износи:

p2
E U ,
2m

одакле следи да је:

p  2  m  E  U  ,

па је њена таласна дужина:

h
 .
2  m  E  U 

Електрон са кинетичком енергијом k (задатом у eV ) има де Брољеву таласну дужину:

h 150,4eV
  10 10 m .
2mk k (eV )

За електроне са енергијом 150,4eV добија се   10 10 m , што је реда величине

константе решетке кристала, тј. растојања између суседних равни атома.

19.11.1. ХАЈЗЕНБЕРГОВЕ РЕЛАЦИЈЕ НЕОДРЕЂЕНОСТИ

Шема на којој су атоми решетке (на којој долази до дифракције) замењени двема
пукотинама на међусобном растојању d (константа решетке), приказана је на следећој
слици:

158
 Скоро сви елементи које региструје
"посматрач" (неки бројач или фотоплоча)
падају између прва два интерференциона
минимума, који су дефинисани путном

разликом: S  d  sin   , тако да се за
2
X добија:
 1
X   .
2 sin 

(Знак > одговара осталим дифракционим

линијама.)
Слика 19.21. Дифракција на атомима
решетке

Са претходне слике се види да је услед интеракције електрона са решетком (расејање на

атомима решетке) дошло до промене x - компоненте импулса електрона:

h
p x  p  sin    sin  .


Комбиновањем двеју наведених релација, добија се:

h 1
p x  X     h .
2 2

Исте такве релације важе и за остале координате и њима придружене импулсе. Оне
представљају чувене Хајзенбергове релације неодређености.

Хајзенбергове релације неодређености су последица сложене (дуалне) природе

микрочестица. Добила је назив по томе што са аспекта класичне физике ова релација
представља ограничење у односу на информацију о систему, на какву су физичари били
навикли.

19.12. КВАНТНИ БРОЈЕВИ И ПАУЛИЈЕВ ПРИНЦИП ИСКЉУЧЕЊА

У општем случају, Шредингерова једначина описује временску промену таласне


функције, која је ф-ја времена и координата (положаја) честице    r , t  . (Овде се
користе парцијални изводи).

Конкретне таласне ф-је као решења Шредингерове једначине зависе од три квантна
броја. То су:

159
 n - главни квантни број, који може да има вредност 1, 2, 3, ··· ;
 - орбитални квантни број, који за задато n може да има
следећих n вредности: 0, 1, 2, ··· n  1 ;
m - магнетни квантни број, који за задату вредност орбиталног
квантног броја  узима 2  1 вредности од   до  
у корацима од по 1 , тј.  ,  1,  2,  ,1,0,1,2,   1,   .

Паулијев принцип искључења гласи: "Искључена је могућност да се у систему више

електрона, у стању окарактерисаном са задатим вредностима четири квантна броја,
нађе више од једног електрона".

Прецизније: Не могу постојати два електрона која имају једнака сва четири квантна
броја. Ако су им на пример, главни, орбитални и магнетни квантни бројеви једнаки,
онда им се z - пројекције спина морају разликовати. Обично се каже – разликују се по
спину.

Електрони који имају исти квантни број n формирају електронску љуску и обично се
уводе следеће ознаке: за n  1  K ; n  2  L ; n  3  M ; n  4  N ;
n  5  O , итд.

У K љусци може бити највише 2 електрона, у L 8 , у M 18 , у N 32 , у O 50 ,

итд.

19.13. ЛАСЕРИ

Ласер = Light Amplification by Stimulated Emission of Radiation = појачање светлости

стимулисаном емисијом зрачења.

При проласку зрачења кроз супстанцу одвијају се два процеса супротних ефеката: у
једном се број фотона смањује, а у другом повећава. Зависно који од тих ефеката
превлада, дата средина ће смањивати или повећавати интензитет зрачења које кроз њу
пролази.

Стимулисано (индуковано или принудно) зрачење, добијено помоћу ласера, обично се

назива ласерско зрачење.

Сви фотони ласерског зрачења имају исту фреквенцију (таласну дужину), фазу,
поларизацију, правац и смер кретања, који се поклапају са карактеристикама фотона
упадне светлости која индукује ласерско зрачење.

Ово зрачење се одликује високим степеном кохерентности и монохроматичности, а

нарочито усмереношћу снопа. Све то омогућава огромне концентрације светлосне
снаге на изузетно малој површини (од 1013 W на површини пречника 10 6 m )

160
Основни делови сваког ласера су: радно тело (активна средина) где настаје
стимулисани зрачење, извор зрачења за побуђивање те средине, систем за појачање
стимулисаног (индукованог) зрачења – оптички резервоар и систем за хлађење.

Подела ласера:

Основна два критеријума по којима се

ласери деле су: 1). агрегатно стање
активне средине и 2). начин пумпања.

Према агрегатном стању активне средине,

ласери се деле на чврсте, течне и гасовите.

Чврсти ласери:
кристални (рубински),
аморфни (стало неодијум),
Слика 19.22. Појачање интензитета
стимулисане течности полупроводнички (галијум арсенидни).

Течни ласери:
са хелатима,
са органским бојама.

Гасни ласери:
атомски (хелијум – неонски He  Ne ),
молекулски ( CO2 ),
јонски (аргонски, криптонски)

Према врсти пумпања, деле се на:

оптичко пумпање,
пумпање електричним пражњењем,
хемијско пумпање.

Примена ласера:

1. Мерење удаљености објеката (до сада најтачнија мерења).

2. За резање, бушење, заваривање и глачање разних материјала.
3. У медицини за прецизне операције на оку, мозгу, штитној жлезди, итд.
4. За издвајање хемијских елемената или њихових изотопа из разних хемијских
једињења.
5. Мерење загађености атмосфере, присуство штетних гасова.
6. Ласерско оружје.
7. Пренос информација (звук, слика, итд.) (оптички каблови – светловоди).
8. У рачунарској техници (штампачи, писачи, итд.).
9. Ласерска холографија (добијање просторног лика предмета).

161
20. ЈЕЗГРО АТОМА

У првој фази истраживања структуре материје проучавани су омотач атома (атомска

физика) и његово језгро (нуклеарна физика).

Радерфордов – Боров (планетарни) модел атома (1911. год.): У центру атома је "Сунце"
– језгро, а око њега по орбитама круже "планете" – електрони. Улогу гравитационе силе
код атома има електрична привлачна сила између електрона и језгра.

Касније је установљено да у атомском језгру поред позитивних протона постоје још и

нуклеарне честице – неутрони. На основу тога формиран је модел према којем се језгро
састоји од нуклеона: протона и неутрона (нуклеарни модел језгра).

Основне карактеристике атомског језгра су: маса, количина наелектрисања, редни број
и спин.

Маса језгра приблично је једнака укупној маси нуклеона у његовом саставу. Масе
мировања протона и неутрона су приближно међусобно једнаке ( m p  1,673 10 27 kg ;
mn  1,675 10 27 kg ). Маса мировања електрона износи me  9,108 10 31 kg . Однос масе
mp
протона према маси електрона је  1836,19 .
me

Атомско језгро поседује количину наелектрисања Z e , где је e - количина

наелектрисања протона, Z - редни број хемијског елемента, једнак броју протона у
језгру.

Протон поседује позитивну количину наелектрисања, која по апсолутној вредности

одговара количини наелектрисања електрона (елементарна количина наелектрисања:
e  1,602 10 19 C ). Неутрон је електрично неутралан.

У данашње време позната су језгра са редним бројем од Z  1 до Z  107 . Број

неутрона у језгру означава се обично са N . Редни број се често назива и атомски број
језгра.

Укупан број протона Z  и неутрона N  назива се масени број језгра  A :

AZ N .

Нуклеонима (протонима и неутронима) приписује се масени број једнак јединици, а

електрону – нулта вредност.

Атомска језгра са једнаким редним бројевима, али са различитим вредностима масеног

броја (са различитим бројем неутрона), називају се изотопи.

162
У нуклеарној физици као јединица масе користи се атомска јединица масе. Атомска
јединица масе је дванаести део масе атома угљеника 6C12 ; означава се са u .

g
Пошто Авогадров број износи 6,0225 10 23 mol 1 , а у угљенику 6C
12
има 12 ,
mol
атомска јединица масе је:
g
12
u mol  1,66 10 27 kg .
1
12  6,0225 10 23

mol

Радијус атомског језгра може се одредити помоћу

формуле:

r  r0  3 A ,

где је r0 - радијус језгра водониковог атома

r 0 
 1,3 10 15 m , где је A масени број језгра.

Коришћењем емпиријске формуле за израчунавање

радијуса може се проценити и густина језгра:
M
 ,
4
  r 3
Слика 20.1. Димензије језгра 3

где је M - маса језгра. Густина језгра не зависи од броја нуклеона у језгру, што значи
да су густине тежих и лаких језгара једнаке. Ако је маса протона једнака маси неутрона
u , заменом одговарајућих бројних вредности, добија се:

kg
  1017 .
m3

Густина нуклеарне супстанције од које су изграђена атомска језгра изузетно је велика.

Када би се од "материјала" од којег је изграђено атомско језгро направила, на пример,
коцка ивице 2mm , њена маса би износила око милион тона.

20.1. ДЕФЕКТ МАСЕ И ЕНЕРГИЈА ВЕЗЕ

Прецизним мерењима је показано да је маса мировања језгра као целине мања од збира
маса мировања протона и неутрона, које садржи то језгро када су они у слободном,
независном стању.

163
У општем случају може се написати:

M  Z  m p  N  mn ,

односно:

M  Z  m p  N  mn  M  0 ,

где је: M - маса језгра, Z - број протона и N - број неутрона у језгру.

Разлика збира маса мировања слободних нуклеона (протона и неутрона) и масе

мировања језгра у чији састав они улазе, назива се дефект масе.

Нуклеарне силе условљавају релативно велику енергију везе нуклеона у језгру.

Енергија везе језгра је енергија коју треба саопштити језгру да би сви његови нуклеони
прешли у слободно, независно стање остајући при томе у стању мировања (њихова
кинетичка енергија једнака је нули). Или: то је разлика између укупне енергије
мировања слободних (независних) нуклеона и њихове енергије у саставу језгра.

Из закона одржања енергије следи да се при образовању језгра издваја иста енергија
коју је потребно утрошити при цепању језгра на саставне нуклеоне.

Пошто енергија везе језгра зависи од броја нуклеона (који је код разних језгара веома
различит), она се обично обрачунава по једном нуклеону – то је специфична енергија
везе.

На основу Ајнштајнове релације, енергија везе језгра може се написати у облику:

EV  M  c 2  Z  m p  N  mn  M  c 2

У нуклеарној физици често се користи атомска јединица енергије којој одговара

 
атомска јединица масе u  c 2  931,5MeV . На основу тога се добија:

 
EV  Z  m p   A  Z   mn  M  931,5MeV ,

где су масе протона, неутрона и језгра изражене у атомским јединицама масе u  .

20.2. НУКЛЕАРНЕ СИЛЕ И МОДЕЛИ АТОМА

а). Нуклеарне силе

Атомска језгра представљају релативно стабилне системе , иако међу протонима делују
одбојне електричне силе. Та релативна стабилност језгара указује да међу нуклеонима у
језгрима постоје узајамна деловања привлачног карактера, тзв. нуклеарне силе (јаке
интеракције). Постоје и нуклеарне силе знатно слабијег интензитета (слабе
интеракције).

164
Основна својства нуклеарних сила:

1). Нуклеарне силе су кратког домета (до 10 15 m ). Са повећањем растојања

интензитет нуклеарних сила врло брзо опада, тако да на 10 14 m постаје нула. Када се
нуклеони нађу на веома малим растојањима, нуклеарне силе постају одбојне, што
спречава нуклеоне у језгру да се споје.

2). Нуклеарне силе (јаке интеракције) су знатно већег интензитета од

интензитета осталих до сада познатих сила у природи.

3). Нуклеарне силе су независне од наелектрисања. (Својство електричне

независности). (Нуклеарне силе између два протона, два неутрона и између протона и
неутрона су једнаке).

4). Нуклеарне силе имају својство засићености. (При повећању броја нуклеона у
језгру, нуклеарне силе се не мењају).

5). Нуклеарне силе нису централне. (Нису управљене дуж праве која спаја
центре честица).

6). Нуклеарне силе зависе од орјентације спинова узајамно делујућих нуклеона.

7). Нуклеарне силе су јединствене силе које се суштински разликују од свих до

сада познатих сила у природи.

б). Модели атомског језгра

Постоји више модела, али ћемо поменути два:

1). Модел течне капи,

2). Модел љуске.

1). Модел течне капи представља атомско језгро у облику нестишљиве

наелектрисане течне капи (састављене од нуклеарне супстанце – "нуклеарне
течности").

2). Модел љуске – протони и неутрони нису распоређени у језгру хомогено,

равномерно, већ у неком одређеном поретку, груписани у засебним (посебним)
љускама.

20.3. ЗАКОН РАДИОАКТИВНОГ РАСПАДА

Потпуно независно од физичких и хемијских услова, број језгара неког радиоактивног

изотопа, који се распада у неком одређеном временском интервалу, увек је константан.

165
Ако се у неком малом временском интервалу dt распадне dN језгара, онда је овај
распад увек сразмеран броју језгара присутном у том интервалу N и константи
радиоактивног распада  :
dN
   N .
dt

Знак "-" је нужан, јер се број радиоактивних атома смањује са временом. Константа
радиоактивног распада  карактеристична је за сваки радиоактивни изотоп, изражава
се у јединици s 1 . Интеграљењем горњег израза добија се закон радиоактивног
распада:

N t  N 0  e   t ,

где је: N - број атома који су остали нераспаднути после времена t , N 0 је почетни
број атома када је почело време мерења. Горња једначина указује да број атома
радиоактивног елемента опада експоненцијално са временом. Очигледно да ако је
константа распада  велика, да се за краће време распадне исти број атома и обратно.

а). Период полураспада

Као једна од карактеристика радиоактивног распада неког изотопа, уведена је величина

период полураспада. То је време потребно да се од почетне количине тачно половина
атома распадне. После истека времена од једне периоде остатак од једне половине
атома биће смањен на половину за наредни период полураспада, итд. Да би се нашла
зависност времена полураспада T  од константе радиоактивног распада, потребно је у
задњој релацији ставити да је:

N0
Nt 
2

и решити по t  T :

N0
 N 0  e  T
2

ln 2 0,693
T  .
Слика 20.2. Закон радиоактивног распада  

Различити радиоактивни изотопи имају широк опсег времена полураспада. Уран 238
 
распадне се на половину за 4,5 милијарде година 10 9 , радијум за 1590 година,
фосфор 32 за око 14 дана, итд. Међутим, има изотопа који се распадну на половину
за неколико секунди, или чак хиљадитих делова секунде.

166
20.4. МЕТОДИ ПОСМАТРАЊА РАДИОАКТИВНОГ ЗРАЧЕЊА

Радиоактивно зрачење не може се непосредно опажати. За то се користе посебни

уређаји – детектори.

При проласку радиоактивног зрачења кроз радне супстанце, долази до разних процеса
на чијим се ефектима заснива рад детектора.

Постоји више врста детектора:

а). Јонизациона комора

Радиоактивно зрачење које доспева у активну

запремину коморе јонизује гас , при чему се
образују јони оба знака.

Под утицајем јаког електричног поља, јони се

скупљају на електродама.

Најбоље се региструју  и  честице, а слабије

 зрачење.
Слика 20.3. Јонизациона комора

б). Гајгер – Милеров бројач

Слика 20.4. Гајгер – Милеров бројач

При проласку радиоактивног зрачења (  или  честица) гас у бројачу се јонизује.

Јони доспевају до електрода и тиме се струјно коло затвара, а на отпорнику R
појављује се напонски сигнал. Прикључују се слушалице или бројач импулса.
Недостатак: мртво време бројача (око 100ms ) због тромих позитивних јона.

167
в). Вилсонова комора

Слика 20.5. Вилсонова комора

Активна средина коморе је засићена пара, најчешће воде, хелијума, азота или аргона.

Наглим притиском на клип пара се прво сабије, а затим отпуштањем клипа,

температура паре се снижава и она прелази у презасићено стање. Таква пара се лако
кондензује у течност.

Приликом проласка само једне  честице, образује се хиљаде пари јона, који постају
центри кондензовања паре. На тај начин се формирају капљице течности, које
обележавају трагове честица. Трагови се могу видети голим оком.

г). Сцинтилациони бројач

Слика 20.6. Сцинтилациони бројач

Рад овог детектора заснован је на својству супстанци које под утицајем радиоактивног
зрачења емитују сцинтилације малог интензитета, (Сцинтилација = светлуцање). Могу
се регистровати и  фотони на луминисцентном кристалу.

168
20.5. НУКЛЕАРНА РЕАКЦИЈА И ОТКРИЋЕ НЕУТРОНА

Трансформације атомских језгара, изазване њиховим узајамним деловањем или

деловањем елементарних честица, називају се нуклеарне реакције.

За све нуклеарне реакције важе закони одржања укупне енергије, импулса, момента
импулса, количине наелектрисања, броја нуклеона, итд.

Енергија реакције (или Q - вредност реакције) је разлика укупне енергије мировања

честица које ступају у реакцију и укупне енергије мировања честица које настају у
реакцији:

Q  m A  c 2  ma  c 2  mC  c 2  mc  c 2 .

Кад је Q  0 , у реакцији се ослобађа енергија и таква реакција се назива егзотермном.

Ако је Q  0 , за одвијање реакције неопходно је улагање енергије – ендотермна
реакција.

Откриће неутрона:

Слика 20.7. Откриће неутрона

Открићу неутрона претходили су радови Ботеа и Бекера, који су  - честицама из

полонијума бомбардовали берилијум. У тим интеракцијама ослобађани су неутрони
који су налетали на оловну плочу. Уместо да њоме буду заустављене, ове честице су
кроз њу релативно лако пролазиле (што се није очекивало). Нешто касније брачни пар
Жолио – Кири открили су да слој парафина јако апсорбује те честице.

Постало је нејасно како то зрачење може да прође кроз оловне плоче дебљине 10 до
20 cm , а с друге стране, да га у високом степену апсорбује слој парафина.

Убрзо је дато адекватно објашњење. Установљено је да то зрачење (неутрони) из

парафинске плоче избија протоне врло високе енергије.

На тај начин је експериментално потврђено постојање неутрона.

169
Пошто ове честице имају велику продорну моћ (могу да прођу и кроз олово дебљине
неколико десетина центиметара) и непосредно не јонизују гасове, закључено је да су
оне електрично неутралне.

То су честице које улазе у састав језгра такође свих атома (осим обичног водоника).

20.6. НУКЛЕАРНА ФИСИЈА И ФУЗИЈА

а). Фисија

Специјалан случај нуклеарних реакција је процес фисије језгара атома неких хемијских
елемената.

Нуклеарна реакција у којој долази до деобе (цепања) језгара атома тешких хемијских
елемената, на два, ређе три нова језгра, при чему се емитују два до три неутрона и  -
зраци, назива се нуклеарна фисија.

Може се остварити дејством, обично, неутрона

(може и других честица), а може да настане и
спонтано код неких трансуранских елемената.

Новонастала језгра у процесу нуклеарне фисије

обично се називају фисиони продукти или
фрагменти.
Слика 20.8. Фисија

Слика 20.9. Ланчана реакција

170
Процес фисије прати емисија неутрона (просечно 2 – 3 неутрона по једном догађају).
Ови неутрони интерагују са суседним језгрима, они могу проузроковати деобе нових
језгара, повећавајући тако интензитет фисионог процеса. Такав буран процес фисије
атомских језгара назива се ланчана реакција.

Минимална маса фисионе супстанце у којој је могуће остварити процес ланчане

реакције, назива се критична маса.

У процесу нуклеарне ланчане реакције, с обзиром на то да је реч о огромном броју

фисија језгара, ослобађа се, углавном у облику топлоте, изузетно велика енергија. На
пример, при деоби свих језгара које садржи један грам урана издваја се енергија која се
добија при сагоревању 5 тона угља или 3000 литара нафте.

Уређаји (системи) у којима се остварује процес контролисане нуклеарне ланчане

реакције називају се нуклеарни реактори.

б). Фузија (термонуклеарне реакције)

Фузија је спајање, синтеза, атомских језгара лакших елемената и супротан је процес од

фисије језгара тешких елемената.

Ови нуклеарни процеси често се називају термонуклеарне реакције, јер се остварују у

условима високих температура.

У процесу нуклеарне фузије (спајања) два лака језгра у једно ново језгро, ослобађа се
још већа енергија по једном нуклеону него при нуклеарној фисији.

171
21. ЛИТЕРАТУРА

[1] Б. Павловић, Н. Николић, Д. Станојевић: ФИЗИКА , Новинско – издавачка

установа "Службени лист СФРЈ", Београд 1980., стр. 1 – 311 .

[2] Д. Павловић: МЕЂУНАРОДНИ СИСТЕМ ЈЕДИНИЦА - SI , Новинско –

издавачка установа "Службени лист СФРЈ", Београд 1980., стр. 1 – 281 .

[3] В. Вучић: ОСНОВНА МЕРЕЊА У ФИЗИЦИ , "Научна књига", Београд

1979., стр. 1 – 359 .

[4] М. Пејовић: ОПШТИ КУРС ФИЗИКЕ , "Научна књига", Београд 1989., стр. 1
– 247 .

[5] Ј. Сурутка: ОСНОВИ ЕЛЕКТРОТЕХНИКЕ I део , "Научна књига", Београд

1977., стр. 1 – 146 .

[6] Ј. Сурутка: ОСНОВИ ЕЛЕКТРОТЕХНИКЕ II део , "Научна књига", Београд

1978., стр. 1 – 179 .

[7] М. Коцић: ФИЗИКА , "Просвета", Ниш 1996 , стр. 1 – 407 .

[8] Е. Даниловић, М. Распоповић, С. Божин: ФИЗИКА за I раз. гимназије ,

"Научна књига", Београд 1992., стр. 1 – 138 .

[9] М. Распоповић, С. Божин, Е. Даниловић: ФИЗИКА за II раз. гимназије ,

"Научна књига", Београд 1992., стр. 1 – 208 .

[10] С. Божин, М. Распоповић, Е. Даниловић: ФИЗИКА за III раз. гимназије ,

"Научна књига", Београд 1994., стр. 1 – 212 .

[11] М. Распоповић, Д. Капор, М. Шкрињар: ФИЗИКА за IV раз. гимназије , завод

за издавање уџбеника Београд. 1995., стр. 1 – 268 .

172
22. ТЕСТОВИ

173
174