Giovani Arpino - Miris ene

RAFAELU MATIOLIJU Ono to vam dugujem, mogu reima delimino da platim...... na je zadatak da se tako duboko, bolno i strasno promemo ovom Zemljom, privremenom i nepostojanom, da bi se njena sutina ponovo nevidljivo rodila u nama. Mi smo pele Nevidljivog. Mi neprestano sakupljamo med vidljivog da bismo ga stavljali u veliku zlatnu konicu Nevidljivog. RILKE, iz jednog pisma 1925. Moda svako spasenje koje ne potie otuda gde je opasnost jo znai nesreu. HAJDEGER, Zato pesnici?

I
Velika zlatasta muva zujala je oko prozora u odmoritu na stepenicama; zidovi su mirisali na sveu boju; iznenada zaokrui, sreno presee vazduh, pronae otvor meu pritvorenim prozorskim krilima i ieze. Nagnuh se i ja da bacim opuak cigarete. Dvorite je bilo pusto, jedva dva pedlja betona pod suncem s kraja avgusta. U daljini oskudno zelenilo breuljaka s druge strane reke preli se val u nebo bez sjaja. Pre nego to zazvonih proverih rukama kapu vrsto nabijenu na elo, vor i liniju kravate. Vrata se odmah otvorie, kao da je ta ena stalno bila iza njih u zasedi. Bee to starica neverovatno rumena, siuna, obuena u belo i sivo; trepui i smeei se svim svojim ljupkim borama dade mi znak da uem. Iza nje prostirao se mrak dugog hodnika. Skrenusmo odmah u kuhinju, gde dve stolice ve behu prislonjene uza sto. Bravo, bravo, tano u minut, to mi se svia, uzdahnu ne skidajui s lica onaj svoj osmeh, klimajui s odobravanjem, prekrtenih ruku. Rekoh svoje ime i oprezno u nedoumici zadrah kapu na kolenu. Sveti boe, gotovo je jo deak, raalosti se pritvorivi kapke a ja osetih da crvenim. Ko zna da li e jedan deak kao vi imati strpljenja da u ovoj prilici... upravo to: strpljenja. Zastade u pola reci zadravajui dah, malo otvorivi usne nad vetakim zubima. Rekoh na to da mi je u kasarni oficir objasnio svaku pojedinost. Smeak ieze, ponovo klimnu gladei nadlanicu desne ruke skupljenim prstima leve. Imala je izvanredno lepe ruke, prozirne kao papir, u skladu sa njom, sa tom ednom sredinom, sa dva cveta u vazi na stolu.

Student, ini mi se. Jedinac? Rekoh joj neto o svom ocu slubeniku, o majci, o mlaoj sestri. Dok sam traio prikladne reci ona tri porodina lika izronie za trenutak iz magle to ih je stalno obavijala, da bi se odmah potom neno rasplinula. Tano naznaih svoje godine dvadeset, i fakultet na koji sam bio upisan ekonomija i trgovina. inio mi se tuim glas koji mi je izlazio iz grla. Ona odgovori s uzdahom, bez olakanja: O dananjoj omladini ja ne znam nita, ree najzad kao da se pravda. Ni njega, tamo, sa svom njegovom velikom nesreom, ne uspevam da razumem. Bie da je to zbog starosti. A, osim toga, vredi li ta i da se razume? Saaljevati, to da. Ali kao da je neto pecnu, ponovo ustade i s osmehom na licu na kome se javie kratki, nagli drhtaji upita: Ima hladne kafe, hoete li? Dobra je. Ili moda, bolje, sok od pomorande? Nemojte mi rei da vam nije po volji. Okretala se oko sebe. Pomislih: veverica. Odmah mi se nae u rukama oljica s kafom. Dozvoljavate li da puim?. Mirno se nasmeja: Molim. I on, cigaretu za cigaretom. Vi mukarci. Proprati ono on kratkim znakom prstiju u visini ramena kao da ukazuje na znaaj onoga to se skrivalo s druge strane mraka hodnika. Ponovo skrsti ruke da bi dodala jo jedan svoj zakljuak: Ipak, sve u svemu, ostavljate utisak valjanog momka, da, da. Nastavismo da se gledamo, ja vrsto reen da prvi ne postavim nikakvo pitanje. Ja sam mu tetka, odlui se spustivi glas. On kae da sam samo roaka, ali u stvari sam i vie nego tetka; jer, ko je drugi sem mene dvorio do poslednjeg trenutka njegovu jadnu mamu? Na njenu sreu, umrla je pre nego to je doivela gore patnje. Posle je sve bilo tako teko, niko to nikada nee moi ni da zamisli. Do dana nesree njega sam malo znala. Uvek je negde putovao po svetu kolege, akademija, kasarne. Ali od tada sam morala ja da se pobrinem za njega, vidi se da je usud odredio takvu sudbinu. I tako to traje ve devet godina, da znate. Popih kafu, oljica mi ostade u ruci, jo hladna. Devet godina, nastavi jednolino, glasom sve tiim: Danas to nije nita, ali u poetku: oh, neu ni da se podseam kako je bilo u poetku. Mladi kao on, pa da izgubi oi i ruku! Tako, samo zato to na gospod bog nee da iko bude zadovoljan na ovom svetu. Na manevrima, igrajui se bombom. Kaem igrajui se, jer ta i predstavljaju ti manevri u dananje vreme? Dajte mi tu oljicu. Komandant mi je objasnio, rekoh.

Da bih izgledao to vaniji piljio sam u ploice na podu. Po etiri su sastavljale plavi crte, neku vrstu izmiljenog cveta na beloj osnovi. Kroz prozrane zavese na prozoru svetlost je padala na one cvetove u vencu istiui njihovu nenost. ovek kao on, nastavljala je polako as skupljajui as oputajui bore na licu. I dosta bogat, da, bogat. On, valjda ne ja. S bednom udovikom penzijom. Ali on: bogat. Ni etrdeset godina. Zdrav kao dren. I sam na svetu. Ugasih paljivo opuak u tanjiriu koji mi prinese umesto pepeljare. Ne odmiite se od njega ovih dana, molim vas dodade. Ne treba nikada da ga ostavite samog. To znate, zar ne? I budite strpljivi, sinko moj, mnogo, mnogo blaenog strpljenja. Nemojte mu protivreiti, ne raspravljajte s njim, za milost boju, dajte mu uvek za pravo, neka on govori makar nikad ne prestao. Jedini je spas uvek mu odgovoriti: da. Da i da, gospodine. Razumete? Svakako, gospoo. io, vojnik koji je sada u bolnici, njegov pratilac do prekjue, bio je Kalabrez, tvrda glava, no ipak dobar; u nekim stvarima je ispoljavao i izvesnu pronicljivost. Odmah je shvatio da treba da odgovara samo da i da, gospodine. Eto i taj io: razbole se od tifusa ba ovih dana, uoi puta. Zar je to srean znak? I u naoj kasarni su bila tri sluaja oboljenja od tifusa, rekoh odmah primetivi da je to ne interesuje. Vodnjikave oi su me posmatrale, ali kao da su traile neki lik iznad mene. Jedva ujnim glasom usudi se da nastavi: Rav je preteka re i ja ba ne bih rekla da je rav, ali je ipak nainjen od nekakvog svog posebnog materijala, od neega to nema nikakve veze sa svetom kao to smo mi. Veliku je muku pretrpeo, svakako. Malice je bio takav i pre nesree, sam bog zna koliko je prepatila njegova majka podiui ga. A onda: bol. Ali to govorim u poverenju, je li tako, sinko? Hvala, gospoo. I dalje me je gledala s odblescima nenosti u oima a odmah potom s nepoverenjem; ostavi au, nastavi da briljivo glaa i ponovo licka dugmad na odei, lakim prstima ispravlja nevidljive nabore. Moda se uplaila da je suvie govorila. Doista Za vas je to na kraju krajeva i lep odmor ne propusti da doda skrenuvi pogled. Pet plus dva, kako kaete, sve u svemu nije za bacanje nedelju dana putovanja. Do Napulja i bez kasarnske stege. Imala je pravo, zato sam nastojao da dodam jo koju ubedljivu frazu.

Dobro, dobro, prekide me iznenada se snudivi, sada je bolje da poete. Odmah tu napolju su krpe. Zbog parketa. Sa tim vaim vojnikim cokulama. To su ona vrata u dnu hodnika. Ali prvo kucajte. Uvek kad idete k njemu prvo kucajte. A ja, bolje da ostanem ovde. Neka mi bog oprosti, uvek suvie izbrbljam. Ve me bee iskljuila iz svoje orbite. Sa laktom naslonjenim na sto ponovo se divila onim cvetovima u vazi, jagodicama ispruenih prstiju desne ruke prebirala je kao da kontrolie laticu po laticu. I nikad mu ne recite, kapetane', samo i uvek ,gospodine' uputi jo jednu opomenu u prazno, ne gledajui me.

Zvau te io. Dopada li ti se? Sve sam vas uvek tako zvao. Ili ti se ne svia? Ne izgleda li ti to kao ime psa? Ako se ne slae, reci. Slobodno reci. Sedeo sam i njegovo izrovaeno lice bilo je na manje od metar od mene. Tamne naoari koje su zahvatale sve do slepoonica i ukruena aka leve ruke u rukavici izazivali su slabe odsjaje u polusenci. Osmeh se namah pojavljivao briui odmah utisak njegovog lica koje se samo izmeu ivice kose i ruba naoara pojavljivalo glatko, neverovatno bledo. Kroz prozor, preko zavese, prodirali su slabi umovi ulice. Vruina? Jesi li tamo ta popio? Govori. Jesi li ili nisi student? E pa onda, priaj. Zavri smejui se. Isprui desnu ruku do stola koji nas je razdvajao, uze cigaretu iz tabakere. Pre nego to uspeh da upalim ibicu oni prsti se brzo pokrenue tano pogodivi razdaljinu od usana do vrha cigarete, kresnue upaljaem, ugasie ga i kao najelegantnija kuksva gornja vrsta krilca ponovo se spustie da bi se zatvorila na ruci u rukavici u skutu. Hoda li? Zna li da hoda? Imao sam nekog ia prole godine koji to uopte nije znao. Poricao je. Posle jednog asa ve je bio bez daha. Meni je, meutim, veoma potrebno da hodam. I konju bih isterao duu. Vi verujete da znate da hodate, ali stavljeni na probu nita, krpa, ponovo se nasmeja uvlaei dim. Hodam, da. U kasarni... Bez tih kasarnskih kretenluka, prekide podigavi ruku. Ili ipak? Reci mi, reci. Bila je to nevana stvar, povukoh se. Zabaci se zacenivi se od smeha, dok ga kaalj ne primora da se ponovo uspravi na divanu. Maramicom obrisa uglove usana.

Velianstveno, ree zatim otkrivi zube, imamo jednog ia koji misli. Razboritog ia. Da, studenta. Imao sam jednog drugog takvog, pre izvesnog vremena. Filozofija: prava muka. Ti ne izgleda takav. Kladim se da zna da si lukav. Ne uvek, gospodine, uini mi se da treba da odgovorim. Kozorog? Ne, Vodenjak, rekoh. Napravi grimasu. I ti Vodenjak. To ne ide. Dva Vodenjaka meusobno izazivaju gadne varnice. Ne elim da znam dekadu. Ni za ta na svetu. Zapui usta i ne dozvoli da ikada pisne o svojoj dekadi. Dobro, odgovorih. Slabo se zakalja. Vodenjak. Pijemonteanin. Ekonomija i trgovina, nita manje. A s obzirom da si ovde, onda si i ovekoljubac, eh. Ne razumem te, io. Ali zato bih te i morao razumeti? Zar ne, nemamo nikakvu uzajamnu obavezu da se razumemo? Za jednu sedmicu pet plus dva dosta je znati trpeti se. I hodati kasom. Je li tano?. Tano. E, vidi da nije, odvrati slavodobitno. Videe kakva je to vrsta vrlo specijalnog ne. Pa ipak, sutra u sedam. Ovde. Potom na stanicu, zatim enova, Rim, Napulj. Zna li ih? Napulj ne. Eto ti sad! Najzad emo dopratiti ovog Vodenjaka od ekonomije i trgovine na jedno novo mesto. Poinjao sam da oajavam, osmehnu se preko cigarete u zubima. S vremena na vreme glas bi mu se cepao u otrije odseke slogova i glasova. Nisam znao da emo se zadrati u enovi i Rimu. Ako sam dobro razumeo, primetih. Zadraemo se? A ko je rekao da emo se zadrati? Ako mi bude po volji. Ako padne kakva ideja. Da bodamo i da se drugim zabavljamo. Pet dana plus dva: ili se tie kako e ih provesti? Hteo si da kraducne neto od ukupne sume? Kurviice ekaju? Reci mi, samo reci. Ne. Niko ne eka. Rekao sam tek tako. io je rekao tek tako, poe da ustaje iroko zevajui.

Bio je beskrajno mrav, usukana metalna ica pokrivena kaputom i pantalonama koje su jo vie isticale toliku tananost. Iz okovratnika koulje izbijale su vratne ile kao kakve akije za podupiranje glave. Mirnim pokretima proe sobom, otvori ormar i flau, nali viski u veliku au i odmah isprazni polovinu. Duboko odahnu pre nego to je ispi do dna. Iz okolnog mraka pojavi se veliki sivi maak i neujno mu se priblii. Zaustavi se prema njemu, dok mu se rep lagano talasao po podu. Ovo je Baron objasni vrativi au. Kakav spomenik, ah? est godina. Kolos. Kastriran. Smrtno me mrzi, ali zlo ako nisam kod kue, ako ne uje moj glas. A kada sam tu uvek se trudi da se spotaknem. Nikad mu to nije polo za rukom, jadnom Baronu. ivotinja ga je ispitivala njukom okrenutom gore, a repom prooe elektrini drhtaji. Besan kao i uvek, eh, ree saginjui se ukrueno. Dodirnu maka eui ga po glavi izmeu uiju. Kastrirani grubijane. Zloince, ubico. Sutra putujem. Videe kako e te plemenita gospoa srediti. Gotovo je sa seckanim mesom. Debeljko. Maak je drhtao itei, bolno se istre ispod ruke i nestade u nekom uglu. Razume sve. Ja ga vream i on me mrzi. Ili obratno, smejao se. Ne znam otkud mu se u ruci stvori bambusova trska, prilino kratka i gipka. Iznenada se tuno osmehnu lupkajui vrhom trske po listu noge: Ne krijem da bih vie voleo seljaka, branina etvrtaste glave. Ali ti e moda predstavljati jednu varijantu. Videemo. Ustani. Pre nego to stupih napred isprui trsku, zaustavi me. Ovla mi vrhom dotae rame. Ali ti si mali. Prokletstvo. Malo vii od patuljka. Kakva je to vrsta lanog Vodenjaka! Kako emo hodati razliitim koracima i opsova. Pree me ponovo trskom od ramena do kolena, krivei usta. Ruku u rukavici bese zadenuo izmeu dva prva dugmeta na kaputu. Uh. Da probamo.

Raskrili vrata prema hodniku, odmah utnu i proklinjui odbaci one krpe za parket to se tu naoe pod nogama. Pribliih se i brzim sigurnim pokretom njegova ruka sa akom u rukavici zadenu mi se pod desnu miku. Osetih tvrdou onih kostiju, napetost nerava, jaku izboinu metala i koe koji su mu spajali protezu malo iznad lanka. Zbog naglog trzaja zamalo ne izgubih ravnoteu. Idiote. Od ega si napravljen? Od piljevine?, ree zaustavivi se. Gde misli da ide? Na litiju? Hodati znai hodati. ivo. Poletno smo marirali hodnikom, ujednaenim i sve brim korakom. Desno rame mi je bilo stisnuto uz njegovu ruku, trska popreno ispruena da bi mi merio koleno. Na svakom metru oseao sam vrh bambusa kojim je saekivao i kontrolisao moju nogu u pokretu. Posle tri kruga napred i natrag naglo se zaustavi. Ne klapa. Uopte, presee ne izvlaei ruku ispod moje. Ti ne hoda. Samo vue svojih ezdeset kilograma. Ako ne da zamaha nogama, gotovo ukruenim, razume, izgubie stranjicu, ostavie je na pola metra iza sebe i posle manje od pola asa zavrie bez dupeta. Nisi na pogrebu. Samo hrabro. Poguraj miiem zadnjice. Zna li kakav je to mii? Boji se da ga ne istroi? Poesmo ponovo i sada je njegov tap u pravilnim razmacima kruio od mog kolena do mojih lea kontroliui ih u brzim ritmikim polukrugovima. Pri petom krugu spazih seivo svetlosti kako se pojavi du vrata kuhinje i shvatih da nas to stara pijunira. Jo jednom. I pobodi pete u zemlju. ega se plai? Izglancanog parketa? Pobodi pete, neka ostanu stope u podu. Tada se naglo zaustavi te zamalo ne padoh. Jo jedna stvar, ree nepomian, s uzdignutom trskom, ne klatari lubanjom. Hodamo. Nema potrebe da se misli. Misli se sedei. Treba da krene i da se zaustavi tano u skladu sa mnom. Jesmo li se razumeli? Kao asovnik. I nemoj da se ljulja u hodu kao dame u etnji. Da, gospodine, rekoh i ne znam kako uspeh da otrpim a da ne kaem neto o suvie mranom hodniku. Ponovo smo bili u njegovoj sobi, ili je to moda bio njegov kabinet u kome su se iz uglova pomaljali razliiti snani instrumenti stereofonskog ureaja. Maak je duboko disao ispod divana. Kod ormara on nasu dve ae viskija do vrha i odmah prui jednu desnom rukom u prazno. Hrabro. Zaista pijem malo. Gotovo nikad, odgovorih prihvatajui au.

Je li? To me savreno ne interesuje. Pet dana plus dva sa mnom e piti. I bez mnogo prie. Kada vie ne moe, prospi negde. Makar u dep. Samo da ja ne primetim nasmeja se bezglasno. Srknuh malo, zatim oprezno kruei rukom pokuah da stavim au na sto. Stoj, io. Hoe da me pree? nasmeja se blago nasred sobe. Ne pokuavaj to sa mnom, deko. Nikad sa mnom. A sada iskapi. I vrati mi praznu au. Viski od dvanaest godina, to nije ala. Pio sam i ja na nogama, koji korak od njega. Nastojao sam da ga ne gledam koristei polusenku u kojoj je izgledao providan. Lice mu bese iezlo navie, siva opna bez znakova. Pee? Ne, gospodine, odgovorih. Mrav si. Kao prut. I suvie zailjenih kostiju. Dobiu modrice etajui s tobom. Ugojiu te viskijem. Ipak moram da priznam da ne smrdi. Onaj drugi io, tvoj prethodnik tifusar uas. Svakog dana pre izlaska morao sam mu sipati zavrat pola litra kolonjske vode. Toliko je zaudarao na talu, na podgrejanu orbu. Deset minuta kasnije bio sam na ulici, otealih onih kapaka, nesposoban da odredim kuda u. Imao sam jo vremena do povratka u kasarnu. Prokleh nitavilo to bese oko mene i u meni. Stojei na ploniku pre nego to se pokrenem, u vlanom lepljivom vazduhu potraih prijateljsku reklamu, da popijem kafu.

II Kad bi padala kia. Prokletstvo. Milion za jednu poplavu, jo je gunao. Sedeli smo jedan prema drugom na hladovitoj strani kupea, dok je na sputena prozorska stakla vetar nanosio vreli dah. Jo jedan sat puta i u enovi smo. Razastrta polja povremeno okiena nenadanim kutravim breuljcima vrtela su se u jutarnjoj svetlosti kao pod pepeljastim kiobranom. Od poetka bese poeo da se s prezrenjem ali na prostako omraeno leto, na otri pli sedita, na prazni voz. Velika brzina brzog voza, zbog koje su se tresli vagoni, onemoguila nam je bilo kakav pokuaj da u hodniku protegnemo noge.

Sedeo je nepomian i puio cigarete jednu za drugom, ruka u rukavici leala je na naslonu sedita, na elu jedva vidljiva koprena znoja. Na ivoj svetlosti obeleja na licu nisu izgledala kao pravi oiljci nego kao mrlje i senke davno preleanih boginja. Pa ipak, za vreme nekih njegovih jedva vidljivih pokreta ta glava mi se inila vie nego lepom: prizma koja je primala i modelovala ne toliko spoljanju svetlost koliko nagle skokove, raspoloenja, osobena postavljanja misli. Isprui desnicu. Ima li novanik? Da ujem? Izvadih ga iznenaen i prineh vrhovima njegovih prstiju. Ostavi ga na dlanu ruke. Koliko novaca?. Rekoh sumu. Jednim jedinim pokretom ga rastvori, izvadi ono malo novanica i prui mi ih. Uzmi. Jesu li dokumenti i dozvola za odsustvo tu unutra?, priupita grubo. Da, gospodine. Ja u ih zadrati, osmehnu se protegnuvi se zadovoljno i spusti novanik u dep. Moe da ima vie poverenja u mene? Je li tano? Poklonicu ti nov, na kraju. Ne boj se. Ako si sada uvreen, reci. Nisam, gospodine, odgovorili. Ne foliraj, nasmeja se laganim grohotima iz grla. Znam sasvim dobro da si se uvredio. Svaki bi. Samo, bolje je da prizna. U redu. Ako vam je do toga. Jesam. Smejao se s veim uivanjem. Najzad, nakalja se, priznae da i ja moram nastojati da se obezbedim. Moglo bi da ti dosadi pa da me ostavi nasred ulice, u nekom kafeu ili ak i ovde, u vozu. Ko te, na kraju krajeva, poznaje. Nisam od tih tipova, prigovorih. Moda. Ko zna. A onda, bio bi i kanjen. Jedan lep boravak u samici, to zna, zatitra cigaretom meu usnama. Ali onda me bar ostavi u ubeenju da znam da se titim. Da bude tako: slae li se? Kako hoete, gospodine.

Ne slae se uopte, ali tvoje 'da, gospodine' svejedno pljuti. Od gume si, io. Primi udarac i 'pluf opet si kao pre. Kladim se da je tvoj otac bio seljak. Je li? Slubenik je, rekoh. Onda je deda bio. Moj deda je drao trgovinsku radnju. Dobro, tvoj praded. Da ne duimo, raesti se. Suvie si oprezan. Suvie 'da, gospodine' kao seljaci, znam ja. Jer takav ti pomenuti seljak upravo tako uvek kae 'da' i dok kopa trap za krompir kopa ti i jamu. Veito se alei, razume se. Outah zabavljen beskrajno dugim minutom da odaberem, omekam i zapalim cigaretu. Ne govori vie? Bravo, naijenac, nastavi. Reci istinu: da je kakav idiot bio u ovom kupeu, bi li kao pre rekao 'da, gospodine' ili 'ne, gospodine' u pogledu novanika? Ili ne bi? Zato da ne? Blinji je za mene nula, odgovorih. Nasmeja se iroko, sa razumevanjem, ivo odobravajui. Raskopava se. Izvanredno, zakalja se ponovo. E pa onda, reci, reci: odluio si da je bolje iskusiti muku za jadnog Hrista ovde prisutnog, i tako dalje. Je li tano? Ne, gospodine. Vidi, vidi ne priinjavam ti muku?, osmehnu se ironino puei usne. Ne znam, gospodine. Ne verujem. Vidi da si od gume? odvrati zadovoljno. Dakle: ne priinjavam ti muku, muku koju shvatam kao saaljenje, osim toga, slua, vri svoju dunost, 'da, gospodine' ima spremno, i tako dalje, i tako dalje, prema tome, sasvim se ugodno osea. Je li tako? Hteo bih da kaem vi mi ne priinjavate muku ili izazivate saaljenje na bilo kakav glup nain, pokuah da objasnim. Svakako. Ali svakako. Da vidimo onda. Pre sam govorio: kada bi naiao jedan lep potop. Ti: ta si shvatio, nae se malo napred radoznao. Shvatio sam kako ste vi rekli. Stvar protiv ove vruine, odgovorih. Uopte ne, mozgonjo. Na stranu potop, potop bi uvek dobro doao. Na stranu na svetlost sam mislio, ne na vruinu. Vruina je samo rezultat. Svetlost, govorio sam ja,

objasni naglaavajui slogove, svetlost je utljiva, odvratno utljiva. A kia stvara umove. Sa kiom ovek uvek zna gde se nalazi. Nabije te u kuu ili u bilo koju kapiju. Jesi li uspeo da razume? Ne muim li te sada? Da, gospodine. Tako, da, prisilih se da odgovorim. Vrtelo mi se u glavi od tih njegovih reci ispaljenih kao mitraljeski rafal; jo sam ih uo kako zuje. Bio se opustio na presvlaku naslona, iznenada obuzet dosadom. Dakako. Crkni, protisnu potom lagano. Govorio sam sebi, ne tebi. ta govorim da se ini. Trebalo bi sebi da preseem jezik. Ponovo se razveseli na onaj svoj zloban nain, isplazi malo jezik i desnom rukom, kao makazama, stalno se smejui pokaza kako bi ga presekao. Odustade s grimasom. Zatim e: Ima li crnu kosu? Crnu ba ne. Smeu. Jesi li video kako sam ja crn? Kao gavran, izgovori ponosno. I enama se svia crna kosa. Dokaz mukosti.tako kau. Iznenada nagnu elo. Ej, da nema koja seda, sluajno? Ni jedna jedina, gospodine. Bilo mi je muno od popuenih cigareta, a pomalo sam oseao i da sam gladan. Pomislih na sendvi u putnoj torbi, ali se nikad ne bih usudio da ustanem, da ga izvuem i jedem tu, pred njim. On, meutim, izvue iz unutranjeg depa kaputa tanku metalnu pljosku u konom omotu, odvi zapua, otpi. Strano u ovo vreme, zadrhta. Ako vidi da proe kakav kondukterski klipan zovi ga. Nasloni slepoonicu da bi se odmarao dok su mu razliite misli brzo menjale izraze lica. Napolju su se smenjivali tuneli, a vrtlozi vlanog vazduha nahrupie u kupe. iroka masna kapljica utisnu mi se na akire, druga dotae njegovo elo. U enovi emo se zadrati. Ovde unutra je da poludi, neprestano je gunao ukrivo zavaljen. I uinie mi najveu moguu uslugu, da skine uniformu. Kaem hoe li imati civilno odelo?

Ne, gospodine. Kupiu ti ga ja, planu. Neu da izgleda da sam poveren milosrdnim rukama otadbine. Izvue, otvori, opipa svoj asovnik. Desno se ponovo pojavi more, tanka siva metalna koprena s onu stranu kua razbacanih bez reda. Kontrolor, obavestih. Podie ruku da ga zaustavi. ovek prie isturivi dugo tuno lice. Oko kape je imao pozlaenu traku. Osmehnu se sa saaljenjem. Gospodine nikogoviu, napade ga priguenim, otrim glasom, je li obavezno sluanje ovih svinjarija? Jeste li za to doneli odgovarajui zakon? Kako, gospodine, zatrepta ovek. Ponavljam: ove svinjarije. Ovo javno maltretiranje i udari akom u rukavici po postavi naslona blizu slepoonice. Radio, gospodine?, pribra se ovek. Gadost. Iskljuite ga odmah, odgovori. Svakako. Ali, vidite, treba iskljuiti svuda. Ureaji za ukljuivanje su u vagon-restoranu i sada ve..., mucao je kontrolor. Hoete li da opalim hitac iz pitolja?, izdui vrat, glas mu se pretvori u siktanje: ta znai iskljuiti ga? Znai da je iskljuen. Prema tome, pourite. Svakako, gospodine, ali sada ve ..., ovek bese izgubljen. Uzalud je pokuavao da uhvati moj pogled slaganja s njim. Osetih da crvenim. Ostadoh prikovan uz naslon. Izgubio sam oi i ruku za ast ove prljave zemlje. Da ili ne? Hoste li sada da izgubim i ui?, odjednom zaurla. Bee postao modar, dva mehuria pljuvake pojavie se u uglovima usta. Odmah, gospodine, odmah, kontrolor pobee poto nezgrapno prinese prste titu kape u znak pozdrava. Tada se opusti sa nasladom, desna ruka briljivo pomoe levoj da se

namesti tano u liniji sa bonim naslonom. I smejao se. Polako, malim suvim jecajima koji su izraavali zadovoljstvo i koji se na kraju rasplinue u kratke izlive kalja. Kakvo sam kopile! Najvee, jedinstveno kopile, ree razveseljen. Ko zna ta e veeras priati kui onaj jadnik. Naslonih se i ja da bih iz plia uo zvuke koje do tog trenutka ne bsjah uo. Muzika se jedva ula i samo kada bi se uho snano pritisnulo mogla se pratiti. Potom se ne u vie nita. Gotovo ni sam ne znajui kako, iroko sam otvorio usta nemo uivajui u slogovima prokletstva koje sam sruivao na njega. Ko zna ko nervira Barona, i dalje se veselio. Kada ja nisam u toj kui svi odmah pobenave. irokom okukom voz je usporavao ulazei u enovu. Sunce je bleskalo na raskrsnicama koloseka, na plonicima stanice. Vane sa pranjavim geranijima u grozdovima promakoe du zida. Dok sam skidao kofere videh ga kako se doteruje rukom je popravljao vor kravate, maramicom brisao elo. Izdade mi poslednja uputstva. Nisi sa mnom zato da vue kofere. Pozovi nosaa spolja, zato su i roeni. A mi u hotel, odmah ispred stanice. Onaj sa palmom. Jedan od malobrojnih koji imaju povezane sobe. Morae da zapui ui da bi mogao da spava. uju se dve hiljade vozova koji prou.

III Tek to proe podne die se vetar. Iznenadni i vreli udari oborie se diui guste vrtloge praine, hartije, suvog lia i erupajui kronje drvea u centru trga. Divno, ree on udiui ushien uskovitlani vazduh. Ali odmah potom sklonismo se u unutranjost restorana. S onu stranu prozorskih okana, pod nebom koje se sve jae plavilo, spazih krajiak luke, dizalicu, krmu nekog zaralog broda. Pod neprestanim snanim udarima vetra vijorile su se zategnute siune, nanizane zastavice. Ve smo bili u jednoj trgovinskoj radnji gde je on, potroivi pozamanu sumu, kupio za mene plavkasto odelo i koulju, a za sebe komplet od belog lana. Do veeri e nam ih dostaviti u hotel posle malih prepravki i poto proiju porube pantalona. etali smo posle

brzim korakom niz jednu ulicu koja se sputala; on je, raspoloen i utei mahao napred trskom, snano me podstiui svojom rukom ispod moje kako bi nam hod bio sve ivlji. A popodne kod jednog dobrog berberina, ree zadovoljno. Na stolu blagajniki rauni od razliitih porudbina ve su inili neku vrstu lepeze poklopljene pepeljarom. Kelner stie sa petim viskijem. Hoemo li ruati u jedan?, upitah. Vrtelo mi se u glavi od dva maloas popijena vermuta. Eh, da. Jesti. Bie da si gladan, odgovori zveckajui ledom u ai. Ko zna da li sam i ja tako bio gladan u tvojim godinama. Niega se ne seam. Nikakvih uspomena. Dau ti jedan sat slobodnog izlaska. Za sada neu jesti. Idi do anka i vidi imaju li pristojne sendvie. Ali nemoj da ih donose, samo pogledaj. Ustadoh. Bilo je sendvia razliitog oblika pod irokim poklopcima od plastike. Listii salate izvirivali su na ivicama. Deak s keceljom iza anka bio je sav u flekama; posmatrao je svoju zalizanu kosu to se umnoavala u odsjajima flaa. Pogleda me za trenutak s onom ravnodunou s kakvom se ceo svet odnosi prema vojniku, providnoj tvorevini koja ak ne smeta ni pogledu. Poneto ima. Ne ba mnogo isto, rekoh vrativi se. Malo prljavtine je najmanje na ta e naii na ovim stranama. A sada, kidaj. Otpusti me pruajui mi novanicu. Uzmi. Ruaj. Poi prema luci, tako e baciti i jedan pogled na devojke. Kakve devojke, zaudih se. One, uobiajene. Nikad nisi uo za njih?, podrugnu se, ali miroljubivo. Ima ih u oporima pred svakom kapijom. I Crnkinja, ako hoe. Jednom reju, one. Vie volim da ruam, nasmejah se. Slegnu ramenima, razdraen. Rekao sam: dok bude iao. Ili se okree na drugu stranu kada ih vidi? Jesi li jue roen? U redu, gospodine. Oacuj neku. Nikad se ne zna, suvo zakljui. Izvue asovnik: Da si ovde u dva. Bez zakanjenja.

Sagoh se da se oduprem vetru, veseo to sam sam i pri pomisli na novo odelo. Ali kako izbih prema luci ta mi se sloboda uini nelagodnom. S uenjem primetih da bih vie voleo da ga vidim pred sobom kako jede, zamislih neki njegov gest za stolom, neizbenu netrpeljivost prema kelneru. More mi je bilo s desne strane, zaklonjeno lukim postrojenjima, a izguljeni zid s leve. Prolazei tik uza zid primetih krme koje su se povukle unutra, a silazilo se u njih uskim stepenicama. Zastadoh pred koarama punim rakova lepo izloenih, malo dalje neka siva troma riba u dva prsta vode, kelner se odmah pomoli i otro me premeri, a ja nastavih onda da hodam. Okrenuvi se da unazad bacim pogled na duinu luke; one boje, pramci, poreani dimnjaci, dizalica i vetar uinie mi se kao da su nameteni za snimanje scene nekog filma. Oseao sam bol u oima, a meanje udaljene buke i glasova, moda sa trnice s druge strane zida, neugodno mi je pritiskalo glavu ionako ve pomuenu vermutom. Kod sledee table odluih se da zastanem. Krma je bila prazna i vlasnik me sa vrata kuhinje odmeri nemilosrdnim pogledom. Uini mi se da sam ve dugo odsutan, zarobljen u nekoj vazdunoj praznini u kojoj mi nije bilo lake nego me pritiskala, i nejasno osetih snju za svojim gradom, kuom ili kasarnom, svejedno. Razglednicu majci, pomislih. Brzo izabrah sa jelovnika, samo da to to pre otaljam i ostadoh da ekam pogleda uprtog u kolica sa kolaima. Uveravam vas, gospodine. Ni jedne sede vlasi. Samo dozvolite da vas usluim, ponovi berberin tihim glasom saginjui se. I ovde na vrhu, na kritinoj taki, sve je u redu. Dobro, dobro, hladno odgovori on. Manikirka se ve bee uurila s njegove desne strane, bez rei, usredsreena na nokte, na turpiju, a on, prekriven dvostrukim aravom, prepusti se brijanju. Video sam u ogledalu njegovo lice, naoarima preseeno nadvoje. Malo-pomalo sapun sakri oiljke i onu vrstu tamnih, siunih rupica kao da su svrdlom buene. Berberin se vrteo oko njega s nekom izuzetnom brigom, a i devojka se usrdno trudila. Odjednom, uznemirena, uzmae s turpijom: Oh, izvinite, gospodine, ree prekinuvi rad. Nita, draga. Nita, odvrati on najblaim tonom. ta se desilo?, zabrinu se berberin ljutito pretei devojci. Zaboga. Hrabro, draga. Nastavi. Sve je u redu, dodade on.

Devojka se nae sa svitkom vate, sada jo paljivija. Berberin nije znao kako da uprilii razgovor dva ili tri puta mi uputi pogled na koji, dobro sam se uvao, ne odgovorih. Bio je star, bled, u utrobi te svoje radnje; pomonik veoma mlad, napomaen, itao je sportske novine u najudaljenijem uglu prostorije. Kako je izgledala, upita tek to izaosmo. Bio je ostavio bogatu napojnicu i sve troje se bee stutilo da nam otvori vrata. Manikirka? Suvarak. Nije runa, ali mala, ni etrdeset kila, objasnih. Da sam znao. Dobila bi nogom. Gadno kopile, iskezi se. Ionako ne mogu da podnosim struganje turpije. Zamisli tek kad jo i ubode. Hodali smo brzo iako se ulica pela; vetar je bio opao, u visini prvih spratova nisu se vie ljuljale svetiljke. Oseao sam da se preznojavam i da sam malo umoran, i veliku elju da se vratimo u hotel i da obuem novo odelo. Ali e on: Je l'osea kakav divan vazduh. Tako treba da bude. Vetar ili, jo bolje, kia. I odmah potom ovakav zrak. Koji te podbada u kolenima. iveo! No, mogao sam se pouzdati u njegovu e, pljoska nije vie mogla da bude puna; i zaista, malo zatim sedosmo u jednu kafanu. Pravougaonik ispranog vrlo sjajnog neba pokrivao je taj novi nepoznati trg, zalazak sunca je jo bio daleko. U dnu, pored prodavnice novina, tramvajdije sakupljene u gomilu alile su se meko uborei glasovima. Sunevi zraci su ravno padali po koloni trolejbusa poreanih na poetnoj stanici i lomili se po prozorskim staklima i limu. Pade mi na pamet; novine, da ne zaboravim novine za veeras u krevetu. I ne znam kako me ta misao ponizi svojom bedom. Jeo bih neto. Ili, ne. Bolje ne. Inae veeras vie neu imati apetita, ree iroko udiui posle svog viskija. Apropo, devojke. Govori. One iz luke? Nisam video bogzna ta, odgovorih. Probah sladoled u koji mi je bio silom usuo dobar prst pia. Probudi se, io, njegov glas je bio miran, ali se unutra osealo neko zauzdavano kljuanje, sve drugo samo ne umirujue. Tvoj prethodnik, nepismen koliko voli, pronalazio ih je i pod kamenom. Nije ni imao druge teme. Na alost, kako da ima poverenja? Sviale su mu se sve. Ti razvei jezik. Govorio sam nastojei da se prisetim, a poneto i izmislih. Shvatih da bih dobro uinio da se naroito zadrim na nekoj eni obuenoj u haljinu narandaste boje, to je stajala na vratima ekspres-restorana. Ali je li bila visoka. Veoma visoka? ispitivao je.

Visoka, da. Kao vi. Veoma, veoma visoka. Ta nastavi, blagi boe. U ta to igramo? Da upamo rei kletima, postade nestrpljiv, sa dva prsta je ve kuckao aom po tanjiriu da bi ponovo naruio. Kelner trkom stie. Rekao sam vam sve, izvinite. Nisam sa njom govorio, rekoh. Stajala je na vratima restorana. Sama. Visoka. Crne kose. Guste, veoma crne kose. Crne kose. Valjda ne i koe. Je l'da nije imala kou suvie tamnu? Bela koa je najbolja, osmehnu se uprazno. Crna? Ne izgleda mi. Bela. Da, bez daljeg. Ipak ne mrava. Na kraju krajeva, pomalo krna ena, umorih se. Upravo ono to sam eleo da znam, nasmeja se uzbuen lupivi nogom. Krna ena. Ali mlada. Tako mi se svia, io. Sutra. ta sutra?, rekoh. Sutra je traimo. Traie mi je. Setie se tog restorana, za ime boga, i dalje se smeio dobujui pod stolom. Odlino. Ali ja ... Ti. ta ti... Ne bih znao. Ohoho, ne bi znao. ta kae, doavola? Da govori s njom? Sa tom enskom?, smejao se zadovoljan: Ne boj se. Kae joj istinu: ni vie ni manje. Ona odgovori: deset. Ti na to: petnaest. ega se plai? Da ispadne podvoda? Ba podvoda, jednom reju. Nisam hteo to da kaem. Ne znam, eto, s mukom odvratih. Nemoj odjednom da se pravi lud, promeni glas u kojem se u uobiajenoj samouverenosti oseao sada traak zabrinutosti. Krenu rukom kao da hoe da dotakne moju, no ostade podignuta: ega tu ima ravog? Neu da te primoravam. Ali ta je tu ravo? Idemo tamo, ti kae to ima da kae, zatim me otprati i stvar je gotova. Ni jedan sat, razume. Je li tako? Da, gospodine. ***

Htede da veera pre povratka u hotel. Za stolom, u restoranu tuno praznom, posle malo pruta i supe sa jajetom odmah se zasiti. Prebra prstima po grou, ali ga ne uze. Nije govorio, rasejan, cigareta mu se dimila u pepeljari. Ne pokaza ni najmanje interesovanja za ono to sam ja izabro, ne postavi nijedno pitanje. ivnu, meutim, ponovo dok smo ili ka hotelu; uo sam kako zvidue neku staru pesmu, bambusova trska veselo je sekla vazduh ispred nas. Nebo bee sazrelo nekim zelenilom bez sjaja, ruiasti i sivi zidovi pomaljali su se u daljini stepenasto poreani uz breg. Ali sve to sam gledao upijalo se u oi kao neto tue, slike sveta koji nije bio moj, ak i neprijateljski, i iezavao odmah zatim ne ostavljajui trag. Pio je jo pre nego to se popesmo u sobe, i ja sam morao da ekam pored njega u aperitiv-baru. Deak za ankom jedva nas udostoji pogleda, zadubljen u svoj strip. Pa ipak: Zato sa onom tamo sutra a ne odmah?, pokuah da kaem. Zar ne bi bilo bolje sada? Kad smo ve tu. Sutra moramo da otputujemo. Usprotivi mi se glasom koji bee postao dalek i tanak. Ne, veeras ne. Uvee ne. A, sem toga, nisam jo spreman. Moram da mislim na to. Otputovaemo sutra uvee. Ali popodne, u naim novim odelima: jedan lep trenutak ivota. Veruj mi, io, to e nam dobro initi. Da, gospodine. Gore, pratio sam ga dok je obilazio sobu, koju je u tren oka brzim ispitivakim dodirima trske pretraio i snaao se u njoj. Veliki paket sa novim odelima leao je na stolici, naduven od sjajne hartije. Otvoriemo i probati sutra. Ne urimo, ree umorno. Kofer je na stolu? Dobro je. Idi. Zvau te kroz pola asa. Sedei na krevetu, ne usuujui se da se svuem, ekao sam. Kada me pozva bio je ve legao, obuen u pidamu, leva ruka u rukavici na posuvratku pokrivaa, pepeljara, asovnik i cigarete na dohvatu ruke. Jesi li kupio novine. Torinske? Izvrsno. Neki put imaju najlepe na svetu oglase s branim ponudama. Sedi. Namesti se udobno, ree. itaj, brzo. Poeh: Visoka bankarska slubenica sa severa, trideset devet godina, sportski tip, sa dobrim vezama, upoznala bi visokog... itao sam do kraja dva polustupca ne prekidajui, iako su mi se usta bila osuila. On je puio, usredsreen, s vremena na vreme bi se kratko nasmejao ili promumlao neto nerazumljivo. I odobravao je, krivio usta, delio rukom kroz vazduh, u znak ironinog pristajanja, tobonji blagoslov. Na belini jastuka isticalo se njegovo lice pomodrelo od suvie jarke svetlosti koja je obasjavala sobu.

Iseci onaj o ljupkoj, otmenoj, 1,50, umetniki temperament, ree najzad. Jedan je od boljih. U mom koferu, u pregradi, ima veliki koverat. Stavi ga tamo. Imam ih na stotine. Sakupljam najduhovitije. Kad ti sve koze nisu na broju nema nita bolje nego da ti ih neko sve ponovo proita. Posluah, ostadoh za trenutak na nogama podno kreveta. U hodniku je zujao lift, glasovi se pojavie, potom izgubie. Idi samo, io. Laku no, ree skrueno. Ah, ne. Zaboravio sam svoju dobrotvornu obavezu. Zatrai da mu donesem omot u kome su bile koverte i listovi sa zaglavljem hotela. Ima li pero? Nasloni omot na kolena, pritisnu ga akom u rukavici, rairi list i poto je palcem desne ruke briljivo sledio rub hartije, poe da pie. Lagano, ogromna slova jedno za drugim, odvojena, jedno g veliko, zatim o, jedno v, jedno ... Polukruna crta poslednjeg slova zamalo mu ne izmae s lista. To je za tetku. Sea se moje tetke, upita pruajui mi omot. Ne sablanjavaj se. Ona je savreno navikla na to. Zabavlja je. Pretvara se kao da se ljuti i onda se ali Baronu, koji pobesni. Podseti me da sutra ubacimo u potansko sandue. Izdiktirau ti adresu. Dok sam pisao jo je imao snage da se nasmeje, ali veoma hladno. Sada idi. Spavaj. Ako moe, dodade leno podiui ruku u rukavici. Ja moram da se demontiram. Kada bih mogao i glavu da rasklopim. Ako hoete da vam pomognem, rekoh. Ne budi smean, odjednom istutnja rafal kroz stisnute zube. Posebno, nemoj da bude licemer. Jer to si: licemer. Nema ivota. Nema krvi. Dak pepela. Eto ta su tvojih dvadeset godina. A mene ba mnogo briga. Za tebe i za sve one tebi sline. Nitarije, jer i niste drugo. Sa vaom idiotskom humanou koju nedeljom pokazujete. Idi, idi da hre. I tako sam ti ve uzeo meru. Znam da ti veruje da e se spasti zapuivi sebi usta. Gubi se. I ne veruj da moe sada da klisne. Ako primetim da si izaao, srediu te za ceo ostatak sluenja vojnog roka. Kidaj. Ustajanje u osam. Izdrah tu vakelu vie zaprepaen nego uvreen. Odlepih noge jednu za drugom sa poda i mugnuh, u svoju sobu.

Bilo je toplo, Oseao se miris ustajalog kiselog vazduha, te otvorih prozor. Dole je bio naputeni orsokak utonuo u mrak. Kao iz daljine dopirali su umovi grada, ovi sa stanice hladniji i kretaviji. Oseao sam da su mi noge trnule, ali na oi nije dolazio pravi san. Naslonjen na prozorsku dasku htedoh da popuim poslednju cigaretu, da ne bih mislio na to koliko sam niko i nita. Duboko u noi probudih se obuzet ne znam kakvim strahom.| Jo upaljena svetlost u susednoj sobi pomoe mi da razazna konture vrata, ormara. Na vrhovima prstiju primakoh se da pogledam. Spavao je ralanjen u laktove i kolena. Neka vrsta belog zavoja obavijala mu je krajnji deo leve preseene ruke. Nezaklonjeno crnim naoarima lice se ukazivalo kao lik masakra. Flaica sa viskijem bila je na nonom stoiu, pored jedne boice. Sredstvo za spavanje, najverovatnije. Nakaljah se, lupnuh stolicom. Ne pomae se. Nastojei da mi to lice ne bude vie pred oima, kroih u sobu. Videh mnogo kravata u providnoj hartiji poredanih j u kutiji u koferu. Na dnu, ispod koulja, tvrd trouglast predmet. Revolver u futroli. Uz to, dve flae. Oseao sam iza svojih lea ono njegovo otro disanje. U kupatilu su svi delovi pribora bili pedantno poredani du ruba lavaboa, etkica i pasta za zube, suner, kolonjska ; voda, sapun jo neodmotan, dve etke. Pomirisah kolonjsku vodu, izvukoh cigaretu iz kutije na stolu. Oseao sam se kukavno i glupo, ali i obuzet besmislenom, mahnitom radou prezira i osvete. Ipak ne smogoh hrabrosti da otvorim paket s novim odelima. Pored kofera primetih njegova dokumenta, proitah podatke: trideset devet godina. I ime: Fausto . Ostadoh za trenutak nepomian lomei se izmeu namere da nateram sebe da jo jednom odvano osmotrim to lice i obmane da ga odmah i zauvek izbriem iz svakog seanja. Odustadoh. Podlo. Vrativi se u svoju sobu sedoh na ivicu krevetu, sa bljutavom, mekom cigaretom u duplji ake. Sivoelina svetlost ve je slabano ocrtavala ivice roletni. Dvostruki zviduk nekog voza bez odjeka utonu u tiinu.

Neu izdrati do kraja pomislih, ali iz nekog najudaljenijeg ugla saznanja to bee ostalo na oprezu. Ponovo se ispruih zatvorenih oiju na jo toplo uzglavlje. IV Vrhom trske dotae posuvratke pantalona, prvo jedan pa drugi, opisavi ceo krug, sve do vrha cipele. Da li dobro padaju? Da nisu kratke? Savrene, odgovorih. Okrenu se oko sebe; u snopu sunca sa prozora lan je bio blistavo beo. Sa tamnom kravatom, naoarima, rukom ukruenom na stomaku, uini mi se nestvarnim, fotografski lik u negativu skiciran izvan stvari ovog sveta da bi ih ismejao, liio duha, udaljio. Ponovo slegnu ramenima, opipa krajeve rukava iz kojih su izvirivali rubovi plave koulje. Jesi li siguran da ne izgledam kao sladoledija? Bolniar?, ukruti se, zadovoljan. Stoji izvanredno. Zaista. Napravi grimasu. Da. Ipak, odelo od lana mora biti malo izguvano. To je pravilo. Napipa krevet, isprui se snano se prevrui na bokove i skupljajui i pruajui noge kao da najveom brzinom okree pedale. A sada? upita ponovo, poto ustade. Vrlo dobro. Ne zna drugo da kae, protestovao je podozrivo. Ali dobro stoji. Kako bi trebalo da to iskaem? Idemo, odlui. Bie zadovoljan i ti: bez obavezne uniforme u vidu vree. Hajde, hajde. Da pobegnemo odavde. Da, gospodine.

Bio je samo prividno miran i veseo; iznenadna grenja usana, nametena ljubaznost u glasu odavali su strah. Jedna aica. Kafa. I spremni smo za sve, smejao se dok smo ekali lift. etvrt sata kasnije peli smo se uskom ulicom paralelnom sa lukom, prolazei izmeu malih ekspres-restorana vlanog i mranog izgleda, duanskih jazbina, krmi iz kojih se irio miris zagorelog ulja. Po zemlji otpaci poutelog zelenia i hartije posle jutronje pijace, a u visini traka neba koje se ukoso protezalo meu obrisima krovova. Iz potamnelih duplji prozora sa ponekog radio-aparata dopirali su glasovi i muzika. Jedna starica sa grozdom fotografskih aparata htede da izae iz kapije, oprezno nas osmotri i nae da joj je bolje da ostane u zaklonu, skupljena i uvijena kao koren. Nita? Jo nita. Samo dve. Uasne, odgovorih. Moda je nepodesno vreme. Narod sada jede. Da nismo doli suvie rano?, posumnja. Pitanje mi se uini neumesnim, outah. Naglo se zaustavi. Sluaj. Ne svia mi se tako. Kakvog ima smisla, odsee slogovima. Nai mi kafanu. ekau te. Poi sam. Pa se vrati po mene. Je li u redu? Moda je bolje. Ostavih ga za ankom u ekspres-restoranu. Bio je oznojen, kao bez snage, iza dimne zavese od cigarete. Nikakve rasprave o parama. I reci istinu, podseti jo jednom slabim dahom. Preoh celu ulicu hodajui sve bre jer me je razdraenost bockala po telu. Na kraju sumornih strmih uliica koje su se na mojoj desnoj strani obruavale prema luci pomaljale su se trake veoma dalekog bezbojnog mora. Meu mnogim izabrah kafanu iz koje je grmela muzika; tri ili etiri devojke me odmerie tek to uoh. Ni jedna mi se ne uini prikladnom. Saekah da jedna od njih zapodene razgovor. Iznenada razdraenost ieze, osetih se sabranim i odlunim.

Jasan je bio moj prkos da ne elim da pogreim. Ponavljam: upravo je zato sila. Zove se Mirka. Uobiajena imena. Njena prijateljica je ila da je potrai i ona je dola dole da je vidim. Sad eka. Kua u ovoj ulici, ima i nema dvadeset metara. Ona od jue? Jesi li siguran? Da, kaem vam da jesam, slagah. U redu, u redu. Idemo, uzdahnu veoma umorno. Ne ree vie ni rei dok ne poesmo da se penjemo na drugi sprat, uz suvie usko stepenite. Prigueni glasovi dopirali su s druge strane zidova. Morao sam mnogo da joj obeam, i rekoh sumu. Presee me srditim pokretom. Ovde. To su jedina vrata, zastadoh. Trenutak, uzruja se teko diui; iz depa mu se pojavi rukavica od belog konca, koju brzo navue na levu aku poravnavajui nervozno svaki prst. Jesam li u redu? Ta, reci. Svakako. Ali zaista. Nije istina. Suvie je vrue, suprotstavi se bez snage. Prokleta maramica to nee da izae! Pozvoni. ta eka? Pozvoni. Trudio se da obrie znoj. ena otvori gledajui nas tekim pogledom. Njen miris nas zaguljivo zapahnu. Ti ostani ovde, ree pokazavi mi kuhinju. Zatim, glasnije: Barbara, gde si, Barbara? Doi da pravi drutvo ovom lepom gospodinu. Sedoh za sto ispred dobro izglancanog tednjaka na gas. Sunane niti udarale su po metalnim delovima u kuhinji. uh tup udar s druge strane: sigurno je to on bio zakaio neki komad nametaja. S balkona je pijuniralo jedno oko, zatim se pojavi pola njukice devojice samo u gaicama.

Priblii se podozriva, sa ruicama vrsto stegnutim za leima. Nisi mi doneo sladoled, ree. Nisam znao da u te nai ovde, nasmejah se. Doneu ti drugi put. Sutra. Tako svi kau, i da mi ga mama ne kupi, sladoled nikada ne bih okusila, jogunila se namrtena. Vano se njihala na nogama, a onda se odlui da mi ukae poverenje i doe do stola naslonivi bradu i jedva vrhove prstiju. Mirisala je na talk. U septembru u videti gutere. Je l'zna? Zaista? Zaista. Ne laem. nastavi: U septembru odlazimo na more, ali na daleko more, ne kao ovo ovde, prljavo. Idemo u jedno selo sa zidovima punim gutera. Bravo. A ta radi sa guterima? Nita, nasmeja se, ne daju da se uhvate. Ponekad daju. Uhvati ga, vee ga kanapom i vodi u etnju. Ti si glup, naljuti se. Guteri ne daju da ih vee. Nisu psi. Da. Istina je. Nemoj rei mami da sam te nazvala glupakom. Je l' da joj nee rei? Ne. asna re? asna re. U znak novog prijateljstva i nagrade poe da koluta oima, da mae glavom. Ako mi da pedeset lira pokazau ti krastu, nastavi podigavi koleno sa flasterom. Ne treba da je otkriva inae ti nee zarasti, ocenih. Danas u dvoritu dva puta sam je otkrila. Za deset lira. Ali drugi put je jedan deko poto je pogledao pobegao i nije mi dao pare. Neu vie da se igram s njim.

Upalih cigaretu a ona se odmah uurbano rastra po kuhinji dok ne pronae majunu pepeljaru. Mama grdi kad vidi nered, objasni ponovo se bradom naslonivi na sto, i zna li ta kae? Da su svi ljudi nesrenici. Ah. Razumem. To uvek kae. Svi su nesrenici. I jo veli: ti si Barbara, ali kad bude velika nee imati bradu. Kako je to smeno! Barbara je lepo ime. Meni se vie svia Marija. Je l'zna? Posle smrti biu Gospa. Ali prava Gospa, ne kip. Vrhom prsta paljivo poe da se ee po stomaku. Komarac me noas ujeo. Ovde. Je l' se vidi, nagnu se. Ne. Ipak me ujeo. Kad me ujedu mama mi stavi pomade. Hladna je, najeim se. Nemoj se eati. E ba hou, isplazi jezik. Ako tako radi nee biti Gospa, rekoh. E ba hou, opre se lupnuvi nogom, kad umrem. Ti, kada e umreti? Ne znam, nasmejah se. Nema bradu. Nisi dovoljno star da bi umro, razmisli. Pruih ruku da je pomilujem, ali ona ivo uzmae. Uiniu mnoga uda, siknu. im me proglase Gospom videe kakva u uda da poinim. Bravo.

Sto miliona uda. Biu sva pokrivena zlatom, a oko mene stotinu svetaca, nastavljala je ponovo prevrui i kolutajui oima. Sigurno, rekoh. Ljude prokletnike, zna, sve u poslati u pakao, zakljui zadovoljna. I mene? Ne znam, odgovori naprivi nos. Nisi mi doneo sladoled. Ustadoh, a ona se odmah povue do vrata balkona. Odlazi? Jo ne. Napravih dva koraka ne bih li uo kakav um otuda. Vrata su zakljuana, vrata su zakljuana, pevuila je devojica smejui se. Da. Mama uvek zakljua kada je tu s nekim gospodinom. Ti si doao s jednim gospodinom? Da. Onda treba da eka dok nama izae. Ako hoe vikau. Ona odmah doe kad viem. Ne, ponovo sedoh, ovde emo lepo da sedimo. Ponovo prie stolu, ue u snop sunca koje joj obasja vrkove gotovo plavih uvojaka. Ide li u obdanite?, pade mi na pamet. Idem, ali se tamo razbolim. Svaki put dobijem temperaturu, odgovori ljutito. Mama nee vie da me alje. Kae da u ove godine biti sa bakom. A meni se ta baka ne svia. Je l' zna? Ohoho, rekoh. Da, zaista. Stara je, moli se, moli i ne razume. Nikad mi nita nije poklonila. I uvek plae. A mama mi kupuje mnogo lutaka. Zna li koliko? Pogodi. Ne znam. Recimo, deset, pokuah.

Petnaest, ciknu smejui se. Nikad niko ne pogodi, niko. Petnaest. I jednu ogromnu, veu od mene. I jednu crnu, sva je crna, ali ta mi se ne dopada i ne raunam je. Sa tom crnom nikad ne spavam. uh um vode, odjek poneke rei, ena se pojavi uzdahnuvi. Idi na balkon, Barbara, ree. Neu i neu, uzjoguni se devojica. Hoe li i ti kafu?, produi ena ne gledajui me i ve palei gas. Reci, malo je mnogo nervozan onaj tvoj prijatelj. Govori li s tobom? Samo je na svoju ruku, odgovorih. udan je itekako, jadna mu dua, dodade zavrui posudu za kuvanje ekspres-kafe. Imala je velike ruke sa bledim neobojenim noktima. Ali je gospodin. Reci ta hoe, ali on je gospodin. I dobro nabijen, hou da kaem bogat. Barbara, idi na balkon. Ne nabusito odbi devojica potresavi se, ostajem ovde i ovde. I gotovo. Idi ili u da zovem arobnjaka, gunala je ena. Imala je snana lea, svee i pune ruke koje su se pomaljale iz kune haljine. Ne verujem vie u maioniara. Ni u Befanu. Ne verujem i gotovo, viknu i ostade otvorenih usta. A ti nee ostati malo sa mnom, gospodiiu?, osmehnu se ena okrenuvi se, s onim svojim mranim, stalno kritikim pogledom. Deset minuta, a? Ili se stidi od svog prijatelja? Danas ne, zbunih se. Kako hoe. No, kajae se, kukave. Ali ja nisam tip koji navaljuje, nasmeja se bezvoljno. Evo kafe. Iz ove klopke jedva ispadne oljica i po. Je l' ti dosta pola? Dosta, hvala. Njemu u odneti tamo. Pa dobro, ako ne ostaje onda se hitro pokupite. A ti, Barbara, teko tebi ako se makne i vriti kao malopre, veeras onda nee gledati televiziju.

Na vratima se okrenu spustivi glas: Ali nije ranjen u ratu, je l' da? Suvie je mlad. ta onda? Dobro, nema veze, gadan ti je ovaj svet. to se ne oeni? Pretpostavljam da ima dobru penziju. Pre nego to ustadoh pokuah da joj pruim ruku, ali devojica zalupi vrata i bez odgovora je sa balkona motrila na mene namrgoena. Hodali smo dugo, on ravnoduan na vruinu, lica okrenutog gore, a bambusova trska nije bila vie isturena napred nego stisnuta pod pazuhom. Nije mi se govorilo, povremeno me zabavljalo to kako je svet naglo uzmicao i urio da nam ustupi mesto na ploniku, da se pribije uza zid. Obiosmo ceo jedan ogroman pravougaoni trg, s oskudnim zelenilom u sredini; oseao sam se isuenim, i buka od saobraaja gubila se ne smetajui mi. Revolver u koferu tupo mi sinu kroz glavu; samo da ovaj ne prosvira sebi metak ba ovih dana, sam avo zna ta mu se vrzma po glavi. Zato se ne oenite?, upitah kad sedosmo da se osveimo sladoledom. Eh?, iskosi se hladno, ali odmah potom ponovo mirno, kao iz busije: ta ti je? Pria bez veze? Rekoh onako, bilo bi logino. Logino, iskezi se pokazujui zube, idiotizmi. Oeniti se. Govori kao moja roaka. Ne razumem zato? Ljubav nije kaamak. Oeni se pa se posle smej. Bolje oeniti se nego obesiti se, nastavljao je da se podruguje: Sav si kao moja tetka: samo izvlai poslovice. No, ona ima sedamdeset godina. Ne stidi se? Bio je uglavio au sa sladoledom meu jedva povijene prste leve ake, sada bez bele konane rukavice. Prestade da mea kaiicom. Zar je ba mene morao da dopadne jedan starmali dobromislei deak tvog soja, ree. Nisam starmali. Rasuujem. Ili bar verujem. To je sve, htedoh da odgovorim. Rasuuje, dakle gnjavi. Bilo bi bolje da ti fali neka daska u glavi, nasmeja se suvo. Vie bih voleo uobiajenog nepismenjaka ili nekog nastranog tipa. Hoe, vraga: podmetnu ti i jednog to rezonuje i koji im otvori usta izvali stotinu gluposti.

Radije outah. Za stolom malo dalje od nas dva deaka podigoe glave sa slamica kojima su pili svoj sok i naulie ui. Ipak je svet pun valjanih devojaka, nastavih. Je li? Drite ih za sebe, uivajte u njima, presee on ne sputajui glas. Nije potrebno stavljati oglas u novine da bi se nala ona koja odgovara, ne htedoh da se uzdrim. Nervozno je vrteo ugaenu cigaretu izmeu kaiprsta i palca. Govori tako jer si me video kako sam bio ponovo pobenavio, ree potom traei rei. Misli kako hoe. Potpuno ti je na volju. Ako ti je do toga stalo, rei u ti da su one cure uvek kod mene izazivale taj utisak. Bilo je bolje dok su postojale javne kue. Ali ti o tome ne moe imati ni pojma. Kakva je ova naa zemlja, svemu da se smeje. Kada nita ne funkcionie ta izmisle? Da zatvore kupleraje. Njenu jedinu istinsku blagotvornu instituciju. Dva deaka za susednim stolom behu gotovo polegla po stolu da bi nas gledala. Nasmejae se. Zna li zato se jo nisam ubio?, upita. Ne, gospodine. Jer i ako bih crkao nikome ne bih uinio zainat, otro zasikta. Ali e odmah: Svinjarija, ovaj sladoled. im izae iz Torina gotovo je sa slatkiima. Ni estite krofne sa kremom. Zapii to u svoj dnevnik. Vi nikad neete umreti, gospodine, rekoh. Kako? Znam da izgleda glupo. Ipak, tako mi doe da mislim. Ne bih znao da objasnim. ini mi se da vi ne treba nikad da umrete, zbunih se. Lep kompliment. Lepa elja, nasmeja se rasejano. Ne donosi valjda nesreu, io? Video sam revolver, rekoh poluglasno. Tre se. Da, gospodine. Noas. Vi ste spavali. Gledao sam u va kofer i video revolver.

Klimnu nagnuvi lice. Podlo kopile, procedi. ao mi je to sam zabadao nos, ali sam dobro uinio, nisam se predavao. Prljavi izdajnie. Mrcino, nastavi savlaujui zadihanost. Desnom akom bee zgrabio kraj stoljnjaka i besomuno ga guvao. Moete mi rei togod hoete, branio sam se nastojei da savladam drhtanje glasa. Ali se ne kajem to sam to uinio. I ja odgovaram za neto. Ti nema nikakve odgovornosti. Nikakvog prava. Nita, viknu ledeno. Udesiu te ja za vrbicu. Ja u te poeati gde te i ne svrbi. Uiniete kako smatrate da je najbolje, upinjao sam se i dalje. Ipak, ja nisam va posilni. Niti va gromobran. Ne mogu sve da podnosim. Jedva se malko nasmei. Podnee, ree naglaavajui slogove, itekako e podneti. Ja u se pobrinuti da ti zaprim orbu. Ima samo jedan nain da se spase. Zna koji? Da klisne. Da uhvati tutanj. Nisam taj tip. Jesi. Idiot. Hajde, dii se. Bei. Kidaj. Pokai koliko si hrabar. Kunem se da neu vikati. Neu trati za tobom. Gospoice! Zamahnu trskom, dva deaka su nas sada netremice posmatrala ne znajui da li da nam se smeju ili da nas saaljevaju. Trska ponovo pade na sto. Hrabro. ta eka. Mrdni. Veruje da si potreban? Beskorisniji si od bilo kakve mrtve stvari. Idi. Neu uiniti takvu svinjariju. Nije svinjarija. Bila bi hrabrost. Ono to ti nikada nisi uo da se spominje. Za tebe je dobro: da, gospodine. I da kriom njuka kao to rade slukinje kradljivice. Dakle: odlazi li ili ne? Ne. Znam ta misli: otii e kada tebi bude zgodno. To misli. Kako hoete, gospodine.

Smeh mu se lomio u kratak, muan prasak. Jadna ludo. Hiljadu sam misli ja ispred tebe. Prema tome, pazi. Moe se desiti da ja prvi klisnem. Tako da te primoram da tri za mnom isplaena jezika. Ne rekoh vie nita, ljutei se s jedne strane to sam otiao suvie daleko, a, s druge, oseajui oporo zadovoljstvo zato to sam najzad uspeo da ne utim. On je i dalje vitlao trskom umorno diui. Dva deaka behu ustala. Pre nego to krenue jo su nas oklevajui posmatrala. Pripretih im pokretom ruke, to ih ubedi da zbriu u batu. Iz daljine ih uh kako se smeju. Trebalo bi da se vratimo u hotel. Po kofere, odluih se malo posle. Ustade, nastavismo ulicom brzim korakom, nesposobni da naemo ijednu re. Bio sam mrtav umoran, glava zagrejana i teka, ali sam uspevao da ne usporavam korak. Njegova ruka pod mojom sada je nastojala da me ponovo povue normalnoj, oajnikoj samilosti, ali ja sam znao da odolim, da se oduprem, iako sam se stideo zbog smuenih razloga takvog besmislenog otpora. Na jednoj raskrsnici prepunoj sveta sudarismo se, ali na moju glavu ne pade ni kletva ni prekor. Nisam imao srca da se izvinim. U gradu je rasla buka nadimajui se u dugo zamorno mumlanje, vazduh kasnog popodneva jo je treperio, gui, usijan, uprkos sve brem pribliavanju skore veeri koja je titrala u koracima, u pokretima svakog. U jednom delu ulice sa visokim stubovima i tremovima primetih da s udnjom gledam velike arene plakate nekog filma, ogoljen, maglovit oblik ene sa mainskom pukom u ruci nasuprot utoj lelujavoj svetlosti gojazne pagode. On je isturene brade, zvidukao, zatim prestade i potrese ga tihi smeh koji se ugui u grudima. S onu stranu zidova i gluve gustine grada prodre pisak sirene u luci. U aperitiv-baru hotela namesti se na visoku stolicu i poe da dobuje po anku levom rukom razljuen to nema kelnera. Sa udaljenog prozorskog okna dopiralo je poslednje sunce, zasja mu vrlo blistavo u naoarima i do ela, kose. isti se, ree mi im uspe da se nagne nad au viskija. Ja ostajem ovde. Do polaska voza. Ti se tornjaj gde hoe. Ruka mu je drhtala. Otpi prvi gutljaj sa loe prikrivenom lakomou. Nabori odela od lana povijali su se du celih lea. Uvalih se u fotelju u susednoj dvorani, sada ve izvan svega oko mene

V ... moda je svemu kriva moja skromnost. Idiotski je i beskorisno nastojati da se sami zavaravamo: prema tome, silom prilika moram da optuim sopstvenu skromnost, to jest svoju osrednjost .... Inae bih ga razumeo, i njegove najbesmislenije, najneprijateljskije i najdivljije rei uspele bi da uzdrmaju neto u meni, istinski razum ili pravu pobunu. Ne saaljenje, jer saaljenje samo naie i nestane i ne slui niemu, nego drukiji nain da se zamisli svet, ivot, videti i nastaviti taj ivot u njegovim najtajnijim znaenjima, i smejati se tom ivotu, smejati se u njemu i sa njim njegovom dobru i njegovom zlu, kao to to on zna da ini iako okrutno ... Moda sam samo jadna pustona osoba koja gura napred sa ono malo svog uobraenog umovanja i koja ak i ne uiva u zanosima, lepim ili podmuklim, mladoga doba ... Tako sam razmiljao, voz je tutnjao kroz no, on je bio zaspao u svom uglu, pognute glave i tresui se zbog drmusanja sedita, desna ruka u krilu. Popio je mnogo do polaska voza, i uzeo je tablete im se popesmo u kupe. Prodorni zviduci sa poetka kompozicije parali su crni mir noi. Beskrajno savesno sam ga gledao divei mu se odozgo do dole zbog njegovih oiljaka i rupica na licu, besprekornog vora kravate, slabanog lanka desne ruke, gipkog sastava prekrtenih kolena. I jurnjava voza je jo vie poveavala njegovu dra ljuljajui je s priguenom enjom, i otkrih kako je ta ljupkost stvarala savren omot oajnikom besu koji se skrivao u njemu. Zavideo sam mu, nejasno, zbog ishoda koji je znao da izvue iz samog sebe. Zatim, izvesne njegove rune rei, neki stavovi puni potcenjivanja iznenada se preokrenue u mom seanju i ja najzad shvatih da su oni tako smeni, tako potajno nabijeni razliitim odjecima, prosto da se nasmeje, i stisnuh zube da ne bih prsnuo u smeh koji mi je nadirao iz grudi. Ko zna kakav je njegov svakodnevni ivot u onoj kui, sa roakom, makom, hodnikom, viskijem u ormaru, pomislih dalje. Nikakva mi se pretpostavka ne uini zaista moguom. Ne uspeh da ga zamislim, vidim, na nekom od torinskih bulevara ili trgova, ili na obali Poa. Moda je i za njega ovaj put znaio bekstvo iz kruga navika zatvorenih jedna u drugoj. Uini mi se udesno lepim to to ne znam. Izaoh u hodnik, tamno staklo odrazi mi lik neodreenih crta. Naslonivi se na prozor pokuao sam da pogledom prodrem kroz no, kroz crnu prazninu koja bi se za tren pokidala u zidove, krovove, stubove, natpise, usamljene kapije preseene ivahnom svetlou, da bi se odmah potom ponovo sklopila.

U odrazu stakla uz koje sam priljubio elo videh svoj oni kapak, priguen sjaj komad rastegnute koe oka koji se hitro pojavljivao posle svakog treptaja trepavice. I setih se njega u krevetu hotela, bez naoara, i ljubiaste, suve, zbrkane mrlje njegovog lica na jastuku. Bio sam sit, bee me ubedio da ne oblaim ponovo uniformu te me novo odelo i dalje teilo, a sada i iznenaenje koje me je teralo na potajni smeh doprinelo je da se prijatno oseam. Pomislih na neto ljubazno to bih mu rekao, docnije ili sutra u Rimu. Moda bi neka posebna prijaznost pomogla i njemu i meni. Ne pade mi na pamet nikakav naroit in ili izraz, ali ve i sama ta nejasna odluka bi dovoljna da me razveseli. Ljubaznost, svakako, ili neto vie duha, toga sam se trebao pridravati da bi nae putovanje uinio lepim. U vozu je bilo malo putnika, jedva po dva ili tri u svakom kupeu, i gotovo svi pospali. Samo jedna postarija ena na kraju, sa otvorenom knjigom. Miris stare praine i tek podmazanih kvaka i ostalih metalnih delova nije bio naroito prijatan. Staemo jo dva puta do Rima, gde emo stii u rano jutro. Izbegavao sam da gledam na asovnik, oseao sam se zadovoljnim kao da lebdim i kao da sam u zaklonu ljuture ovog putovanja, pri pomisli na grad u koji emo stii, u toj tiini koja je oslobaala od bilo kakve potrebe. Zarekoh se da u iz Rima napisati kui bar dve razglednice. Okrenuvi se ponovo sam ga gledao nepominog u njegovom uglu, sa desnom akom sklopljenom oko rukavice leve ruke, sa bradom koja se drmusala u skladu sa ljuljanjem voza. Sve mi se uini da je na pravom mestu, uzdignuto do jednog vieg poretka stvari. Probudi se kad voz naglo trgnu, ruka mu odmah potrai cigaretu. Ehej, io. Jo smo ivi?, zevnu. Niste mnogo spavali. Pogreio sam: vitamin a ne praak za spavanje, do avola. Mora da sam mnogo pio. Itekako, nasmejah se. Nasmeja se i on gutajui da bi iz usta odstranio gorinu sna. A ti. Jesi li spavao? Ne, ali dobro sam. ak sam i jeo. Ima malo sveta, pa smo mirni.

I suvie, saglasi se. Hoemo li se due zadrati u Rimu? Ve su proletela gotovo dva dana, ispitivao sam. Uzdahnu: Bah! Imam roaka svetenika. Stalno mi pie. Trebalo bi da mu se javim. Je li prola Piza? Jo ne. Ponovo napravi grimasu ne bi li osveio jezik i nepca. Bombona. Eto ta bi trebalo. A poto je nema ree izvukavi flau iz depa. Onda e, ljubazno: Prvo ti jedan gutljaj. Hvala. Prave linije svetlosti presecajui se kidale su gustinu mraka, moda je Piza bila blizu, jedan voz se ukrsti sa naim zasuvi me sjajnim odblescima boja. Jednom sam imao devojku s ogromnim grudima. Kao one velike bundeve. Gunao je namrteno. Kad bismo spavali ona bi mi, okreui se, redovno zadavala nokaut udarce jednim od onih svojih uda. Zamisli, kakav ivot! Poesmo da se smejemo. Otpi jo, prui mi flau, a kad mu je vratih ne strpa je u dep. A jedan moj pukovnik? Ovo su njegove rei, kunem se: u ratu, u Africi ili Rusiji, ne seam se, jedan porunii, pun dugova zbog pokera, uvek se nudio kao dobrovoljac za najgluplje akcije. Za svaku akciju davali su nagradu. Pare odmah u gotovom, ako bi se vratio iv. On je umirao od straha, ali bi pre presvisnuo bez pokera. I tako je uiario i dve srebrne medalje i unapreenje. Voz je usporavao pred Pizom. No se razbi u krhotine svetlosti koja najzad poe da tee uz na bok sve gua i sve sreenija. U magli doline kroz veliki crvenkasti dim eliane ili cementare nazirali su se otri vrhovi bregova. Eh. Takvim bi ivotom trebalo iveti, uzdisao je klonuvi neraspoloen, sa drhtajem na usnama.Gospodin koji ue u voz u Pizi imao je nov kofer. Bio je visok i postariji, sede kose. Sede i utivo se nasmei pre nego to otvori novine. Imamo posetu, io, ree on. Gospodin podie pogled, pokua iza novina da se jo ljubaznije osmehne. Video sam da je kupe gotovo prazan, ree blago. Ali ako smetam.

Za ime boga, nasmeja se on, samo se raskomotite. Hoete li po jednu sa nama?. Molim, proaputa doljak. On prui flau. Ponavljam: ako hoete po jednu sa nama. Jesmo li ili nismo u Toskani, odvrati mu u istom tonu. Ah, zaista ... ree ovek brzo nas odmeravajui. ujte, ini mi se da je vaa flaa manje-vie prazna. Hvala. Ne bih hteo.... Posluite se, molim, ree on ne dajui mu odstupnicu. Rezerva je u koferu. Municija za usta. Samo marke stare dvanaest godina. ovek ponovo zahvali, uze flau, zadra je za trenutak u ruci, oprezno mi namignu u znak razumevanja, vrati je zahvaljujui. Zaista izvrstan, dodade. On otpi gutljaj. Dobro. Varalica, oceni zatim. Kako, gospodine, rekoh. Imamo prevaranta za vratom. Da. Moda misli da moe da se zavitlava sa nama. Pripazi, io, nasmeja se tuno. ovek lako uzdrhta, ali ne odgovori. Prelista svoje novine. Ne dozvoli da ti pobegne, io. Sem ukoliko se gospodin prevarant ne izgubi sa izvinjenjem da smo pijani. Dobro, gospodine. ovek sklopi novine, neodluan, s ojaenim izrazom, zatim kucnu prstom po slepoonici ispitivaki hvatajui moj pogled. Odreno odmahnuh glavom. Moradoh ponovo da prihvatim flau i da iscedim poslednje kapi. Gospodin jedva bee ispoljio nameru da ustane, kad ga njegova desnica zgrabi primoravi da ostane na mestu. Ali, molim. Gospodine moj, nasmeja se, neete valjda uskratiti malo razgovora ovde prisutnoj olupini. Ti, io, stani na vrata. Kao svaki valjan momak.

Zatvorih vrata kupea i naslonih se na njih. Bilo mi se samo malo zamutilo u glavi, ne znam ta me to u telu podbadalo da se smejem, govorim, maem rukama.