ranko Mai, Ratne Slike i Utisci (1912.1913.) Zagreb. tampa Srpske tamparije 1913. Cena 250 kruna (dinara).

G. Branko Mai, ije mi je ime poznato po dvema pripovetkama u Delu, prikupio je u jednu knjigu pod gornjim naslovom svoje utiske, koj e je imao kao ratni dopisnik na putu po Crnoj Gori, Arbaniji, Grkoj i Srbiji. Pisac veli skromno da ovu zbirku feljtona izdaje na sv et bez naroitih pretenzija. Doista, ko bi traio od ove knjige sistematski pregled balkanskih ratova, oiis bitaka, kretanje voj saka, prevario bi se u nju. Meutim, to g. Mai nije hteo dati. On dolazi na teren ratnih dogaaja, kao radoznao ovek, posmatra, saosea, belei, crta i slika. I njegovi retci, nervozni, kratki, nedovreni, daju jedan vrlo zanimljiv album zemalja, naroda , ljudi, predela, prirodnih pojava, ratnih lepota i uasa, da mi se ini, itajui ih, kao da ja putujem sa piscem i preivljujem njeg ove zgode i nezgode. Doista, putopis je blagodaran literarni oblik. To je kao neki roman jednog putovanja. Piscu su odreene ruke. Moe da pria, opisuje, razgovara, slika, zabavlja, pouava, zbija alu. teta je, to se ta vrsta literature kod nas jae ne razvija. Za poslednje nekolike godine, dobili smo od putopisa samo Napuljske etnjeg. Mila Pavlovia, i sad ove Ratne Slike. Meutim, Ljuba Nenadovi i Milan Jovanovi dali su dobre osnove srpskoj putopisnoj knjtkevnosti, i ona, moda, od svih drugih knjievn ih vrsta, ima najvie uslova kod nas za razvitak. Opis Crne Gore, g. Mai poinje svojim putem uz Loven. Kako drugojae izgleda ova zemlja po g. Maiu nego po ve klasinim pismima Ljube Nenadovia. Dok nam je od naeg starog putopisca ostala u glavi slika Crne Gore kao zemlje veitih junaka, krnih, duhovitih ljudi, bezbrinog patrijarhalnog ivota, kod g. Mapa emo nai ovakve redove: Kad proosmo Krstac, dalmatinsko-crnogorsku granicu, osetismo studen, stravu i osamljenost prolazei ovim pustim uvalinama u kojima, osim magle i kamenja, iema niega vie. Ovako negde slpno mora biti na severnom polu. Koliko je tamo leda, toliko je ovde kamena. Gledajui neprestano, ve nekoliko sati, ove ogromne bregove i uvaline, zasute golim krem i kamenjem, oseao sam u isti mah: tugu, divljenje i saaljenje prema onim ljudima kojima je ovaj jadni i pusti kraj otadbpna. Dosta je ve i to junatvo: naselnti ove krke, gudure i kamenjare." I kao kontrast tome, internacionalni hotel u Baru, koji pisac karakterie vrlo dobro ovom anegdotom: Kapetan, koji je iao prvi pred nama, nabasa iza zalizanog kelnera utirkane koulje i u novom fraku, i upita ga naim jezikom, gde je glavna kafanska sala. On napravi glupo lice i htede proi mimo nas. Kapetan ga tad zadra i upita nemaki on, mesto odgovora iskrivi glavu jo smenije i upita usluno: Vous dites, Monsieur? Moj kolega progovori francuski, i kelner nas onda odvede u prostran hodnik prvog sprata, kojim se orili zvuci Majerberove Afrikane." G. Mai, u opte, ima dara da daje ive karakteristike. Mislim da se ne bi mogla dati ivlja sl ika savladane Albanije nego sa ovo nekoliko pievih rei: Proosmo jo ispred jedne jadne arnautske kolibe, pokrivene rogozinom u sred movarne pitaline, obrasle bujnom trskom i vrbama. Oko kue je sve pusto i u najveem neredu. Va na samoj razvaljenoj kapiji lei crknuto kljuse. Palo je na prednje noge i tako ostalo sa iskrivljenim vratom i iskeenim zubima. Malo podalje od njega stoje ispregnute i slomljene drvene dvokolice s ogromnim neokovanim tokovima, valjada jo iz predistorijsko g doba. Jedan zguren ovek u arnautskim dronjama, ut u licu kao vosak, duboko se klanja, nozdravlja nas po turski i prua ruku za milostinju, sav se tresui u telu od groznice. Nakostreeno i gladno pseto laje na nas iza njega. Bacismo mu par groa; i onda tek spazismo u napuklom roglju njegove kuice zabodenu krivu motku na kojoj je visila pokpsla krna bela zastava." Kroz ceo opis Crne Gore i Albanije provlai se jedna teka nita tmore, dosade, bede, sumornih misli, zgrenog srca. Tek pero veselije zapeva, kad se naie na srpske oficire. Mora da je pisac imao vrlo lepih trenutaka u njihovom drutvu, jer ne moe rei progovoriti o njima, a da se ne oduevi. On se osea sav srean na Rijeci, gde seda u automobil sa dva srpska oficira, na zajednikom putu preko Sutormana, i pri prijemu kod komandanta Primorskog odreda na dva dana po zauzimanju Ljea, i na Krfu, i u Drau, gde ih pozdravlja oduevljeno: Da ste zdravo, junaci!" A kad, kraj grkih obala, sree itavu malu transpo rtnu flotu, krcatu sriskom vojskom", on klie: Koliko prijatnog iznenaenja, ponosa i radosti! Na par stotina metara razabirali smo sasvim lepo, prostim okom, srpske vojnike u sivoj uniformi, kako nam veselo mau ajkaama. To je bio divizion artiljerije ko ja polazi za Skadar." Drugi deo ove knjige, kroz Grku i Srbiju! mnogo je slabiji. Observacije su obine, stil nema onnh boja i slika, koje oivljavaju celu jednu zemlju ili doba. Opis Kumanovske bitke je novinarsko prepriavanje poznatih fakata i uzaludnih pokuaja da se da neto to se nije preivelo. Ali i u ovom delu knjige ima lepih mesta, dobro izabranih pojedinosti, tanih refleksija. Stojei pred kumanovskim razbojitem drugojae se jedan kulturan ovek ne moe oseati nego kao g. Mai, koji veli: U prvi momenat izgleda da na nas vie deluje smrt jednog oveka, nego itavi bregovi mesa od hiljada iznakasnih ljudi. Ali odmah za tim, kad ovek stane bolje posmatrati te mrtve gomile, poinje ga hvatati neka neopisiva jeza, odvratnost i st rah. Oseamo toliku osamljenost, prazninu i besciljnost naeg ivota, da ve poinjemo sumnjati u svesnost i vrednost svoga bia." Feljtoni iz Bugarske su ve mnogo bolji. G. Mai se nije dao prevariti spoljnim bleskom bugarske kulture. On priznaje sve t o je dobro u toj mladoj dravi. Sa zadovoljstvom istie u Sofiji nove, lepe kue; moderne, prave ulice; ista, ureena etalita; elegantno obuene dame i gospodu. Oduevljeno govori o masama krotkog i snanog bugarskog naroda, o seljacima niskog stasa, okrugla lica, smerna pogleda, irokih plea, utljivog izgleda, o seljacima tedljivim i marljivim kao ele. Uvek isti mir, ista hladnoa i ozbiljnost, koja na nas ve deluje kao tuga ili saaljenje. Isti su takvi i u samom boju: ozbiljni, posluni i sig urni. Za najee vatre kad padaju kao snonlje, idu samo napred; i da im se zapovedi da se ustave pod samom kiom od vatre i olova, oni bi to isto tako hladno i posluno izvrili." Ali g. Mai vidi i mrane strane dananje Bugarske. Te otmene dame, ti ofic iri koji imituju Pruse do poslednjeg dugmeta, zavlae se po jevtinim krmama i tu zajedno s amalin om ili kakvim masnim bakalinom, koji samo supu ne jede prstima, ruaju vrlo skromno i oskudno." Nije to to se nema. Ne, to oni smatraju kao vrlinu. Peali pare", govore s ponosom. Dok drava nije imala ni komore ni saniteta, obian potporunik primao je 700 800 dinara mesene plate. U divnim sofijskim kuama, koje svojim spoljanjim izgledom zasenjuju stranca, provodi se vrlo nrimitivan i prost ivo t, koji je jo vrlo daleko od modernog konfora i uivanja. I ta oskudica sadraja, solidnosti i iravog temelja ne osea se samo u familijarnom ivotu, ve u svim granama bugarskog javnog ivota. Tu se stvorila itava jedna polutanska, nesolidna inteligenc ija s duplim moralom, koja je meusobno zbog linih interesa krvno pozavaena, i koja neiskreno vodi miran, blag i utuen bugarski narod, ne verujui ni sama u ono to propoveda. Toliko demagogije, cinizma, neiskrenosti i tvrdoglavosti doista je vrlo teko nai kod inteligencijejednoga naroda." Isto tako su lepo snimljeni uasi jedrenske opsade, ovejih muka, bede i jada. Evo jedne

karakteristine slike, koja se ukazala piscu kad je uao u Jedrene po padu tvrave: U jednom jendeku punom blata i neisti, bori se s duom turski podoficir, snanog tela ali nakostreene kose i grozno unakaenog lica. On prevre oima na gomilu koja se kupi oko njega i upinje poslednju snagu da neto ree. I tuka e edno tepanje vie u to s druge strane neka seljanka svom muu koji je bio u gomili. I odmah svi odlaze da vide tu novu rtvu". G. Mai se nee svakako zaustaviti na slikama i utiscima. Uostalom, kako se vidi izjedne primedbe pri kraju knjige, on obeava jedan roman Bez otadbine" i zbirku pripovedaka Lutanje". Ovom svojom knjigom, pokazao je da ima sve dobre osobine jednog modernog pisca, i, ako ovako pro dui, uspeh mu je osiguran. Vojislav J. Ili Mlai: Krvavi Cvetovi. Beograd 1914. Jedno je neosporno u ovoj knjizi, kao i u velikom delu novije ratne lit erature u opte: vie se zbori, nego se ima da kae; viejerei, nego utisaka; vie oseanja, nego opaanja. Os novni utisci, koje ima ovek od ovakvih velikih dogaaja, svode se u prvim momentima na dva ili tri glavna oseanja; sve ostalo ili je prosta varijacija toga ili rezultat docnijih razmatranja. ovek ne mora biti odvie pakostan i kliknuti povodom tolikog p isanja o ratu da su to sve samo osvetnici Kosova mastilom; naprotiv, mnogima od njih treba priznati znatno vie. Ono, meu tim, to se veini tih pisaca ima zameriti, nije to, to piu, nego to, to mnogo piu; gato s malo utisaka od vrednosti da se zapamte, s malo dubljih opservacija i s malo stvarnih elemenata piu itave zbirke, knjige, serije knjiga. Taj je sluaj i sa g. Vojislavom Iliem. O n je dao dvetri dopadljive, nebanalne, ak i lepe pesme; u njima je imao topline, nenosti, mnogo srca; naao j e dvetri originalne, efektivne, vrlo srene teme i saoptio ih je stihom, koji je na izvesnim mestima vie nego dobar. Vojniko pismo jedna je od najboljih ne samo njegovih, nego u opte od pesama isnevanih povodom ovih napornih ratova. Tu ima i uzbuen os novni ton, s mnogo dirljive razneenosti jak kontrast strane stvarnosti sa nadama i eljama brine porodice; ima dobro pogoene predstave onih dobrih, toplih dua, to se mole i ekaju; ima, dalje, dobre gradacije; ima, najzad, u glavnom dobar, mestimice ak besprekoran stih. U Vojnikovom Oprotaju ima topline i mnogo srca i zgodan je refren, koji ima ritam doboa ili vojnikog ubrzanog mara. Jednoruki div s Taraboa u glavnom je dobra pesma; najvie radi jako istaknute tendencije; s neim trajnijim, i pored mana koje ima u logici i stihu. Ostale stvari stoje mnogo ispod njih i nijesu, u opte, ni u mogunosti, da se s njima mere. To su politiki lanci svrstani u stihove, n to politiki lanci nie vrste; ili vrlo blede, neupeatljive slike s malo jaim reima u oskudici boja i sadraja. Po neke su fragmenti borbe, saoptavani vrlo esto u mnogobrojnim izvetajima, dani sa ponekad izvesnom telegrafskom oskudnou i jednolinou (Kapetan, Venanje Srbije i Adrije). U nekima, dalje, ima poze i nametenosti, koja je tim manje simpatina, to je ovaj niz ratova dao u svoj svojoj strahoti toliko primera plemenite prirodnosti i veliine, koja se nije udeavala. Pukovski Svetenik jedan je dobar primer da se to pokae. Ranjenik zaboravljen, ve pomire n s grobom" lei u krvi s desnicom na mau", kao u mirnodopskim fotografijama, i oekuje smrt. U taj as njegove osamljenosti i najtee depresije uje topli glas svetenika: Sine, Bog je s tobom". I taj pastir dobri, svetenik ravan onima iz najsvetlij ih dana Hrianstva, nosi na svojim leima ranjenika iz bojne linnje. Tom momentu velikom po gestu i sceni g. Ili daje ovaj neravni i nezgodnostima znatno oslabljeni zavretak: II dokle se, strano, ko bura, za njima Halakanje ulo... i dok oblak dima Zavija e gusto pomraeni zrenik, Sa teretom svojim podrta odela, Stupao je hladno, pod kiom rapnela, Svean i uzvien, nukovski svetenik. Zadnji stihovi iskvarili su sav lepi prvi utisak. Podrta odela dolo je radi slika sa rapnela i bez potrebe dalo slici jedan neoekivan, neprijatan i izlian detalj. Re hladno, u onoj situaciji nemogua i vie nego neprirodna, daje itavom utisku jedan pozorini gest, a itavoj slici jak ton nametenosti. Najzad svean i uzvien, ti veliki pridevi, ne treba da se kau o njemu kad on stuia; to je utisak, koji mi imamo o sveteniku svemu; taj utisak imali bi mi ak i bez tih rei, koje pesnik upravo radi tog a nije ni trebao da daje. Stvar je prirodna. G. Ili nije se hteo zadovoljiti da dade pesmu, dve, tri; on je hteo itav niz, it avu zbirku. Otud nejednakost inspiracije, nejednakost emocije, nejednakost panje i najzad nejednakost uspeha. A to je teta. Jer ima u njega stihova, ija ,je lepota van sumnje i ija toplina dolazi do diskretnog, ali prelaznog uzbuenja. Ova strofa iz jedne dugake i neuspele pesme ima toliko emocije i toliko leie prostote i jezgrovitosti, da ona sama vredi koliko itava zbirka: II krst jed an beo od jelovih grana Starac zdelja momku i na krstu stavi: Ovde moj jedinac, ponos mojih dana Spi na venoj stra i srpskoga Jadrana, iveo je s au; umro je u slavi"... ... II krst jedan beo od jelovih grana Otac die sinu i natpis mu stavi. itajui te stihove ovek ali, to je G. Ili hteo vie nego je trebao i nego to je u ovaj mah mogao. Ima naih pesnika. kojijone e da izvade naravouenije iz Rakieva primera: da je bolje dati pedeset pesama, koje ostaju, nego sto i pedeset, koje se zaborave istoga dana, kad se i pojave. Louis Leger: Serbes, Croates et Bulgares. Paris, Maisoimenve 1913. I ovo je djelo posljedica balkanskih prevrata; ne da ga je pisac sastavio moda specijalno zbog rata: on je poeo da upoznaje francusku javnost sa slovenskim svijetom, dok ih jo nije bilo ni izdaleka ovoliko koliko ih je danas koji nas populariziraju u Francuskoj; ali rat je uinio da je ono izalo ba sada kad je aktuelno. To su slike iz naeg jugoslovenskog duhovnog i politikog ivota; sve treba da informira, pa zato i nema pretenzija : jer ono se obraa publici koja ima djetinje pojmove o svemu to je izvan Pariza. Mi Srbohrvati i Slovenci zauzimljemo da kako najvei dio knjige, ali i Bugari imaju svoje mjesto; moda je ak opravdano ako piscu sa srbijanske strane prebacuju izvjesno bugarofilstvo. Od historiskih lanaka itae i Jugosloven ugodno ona topla priznanja naem velikom historiografu, profesoru Jireeku kome su nae zemlje postale duhovna otadbina. Francuza e sigurno vie zanimati avanturista s najboljim namjerama" grof ore Brankovi: zato je taj lanak i pisan feljtonski. Ima komike u tome da navodni nasljednik car Duana poiva gdje i kralj Milan, u Kruedolu. Postanak Naroda Srpskog" informira popularno o staroj srpskoj historiji. U knjievnim lancima daje pregled nae srpskohrvatske i slovenske knjilsevnosti, prikazujui njen duh, stariju bosansku kult uru, Dositijevu Renesansu i Gajev Ilirizam. 0 svemu kozira leerno, ba onako kako treba da se pria svijetu koji sve tue tako teko ita a jo tee nalazi interesantnim. Tako pisac otkriva" svojim zemljacima navodne i nenavodne razlike koje nas dijele. Zatim prelistaje brzo nau knjievnu historiju, i poinje sa Slovencima koje sve obuhvata pod lijepim imenom Slovenije. esto ih i ne

spominje direktno kao Slovence, ali oni osjeaju da ne gube ako ih se razumijeva pod Srbohrvatima, i ne viu: vidi se na rod sa 80% alfabeta, dakle upravo koliko je analfabeta u nas koji dreknemo do boga, ako kojeg Hrvata nazovemo Srbinom ili obratno. Tu ima interesa i za Francuza da su Slovenci imali ve 1790. adtaciju Figarove enidbe"; pa kod Napoleoniste Valentina Vodnika, oca slovenske knjievnosti; nadasve kod Nodjeovih, navodno ilirskih, inspiracija nekih njegovih romana. Nije nimalo dareljiviji G. Lee u srpskohrvatskoj knjievnosti; to su tek take: slovo o Osmanu", dva o Ilirstvu, Preradovi, i jo dva tri imena; i to je pogled". Svakako ima pravo da je kod nas pismenost i filologija mnogo jaa nego knjievnost, i s te strane mu nee niko da zamjeri to preskae onaj nebroj imena iz naih udbenika; ali on zaboravlja da smo, bar mi austriski Jugosloven i, odvie nod uticajem Nijemaca a da ne budemo zaraeni filologitisom. Ovdje je aljivo kad se ita kako je poljski naunik Kristijan Ostrovski preveo na francuski jedno Sorkoevnevo pjevanje Osmana" da pokae Francuzima primjer ... Gundulieva genija. lanak e o bosanskoj civilizaciji itati Francus vjerovatno s uenjem kako se u Bosni 17. i 18. vijeka nije samo nabijalo ljude na kolac nego i prosvjetno radilo. Pria se najprije, dakako, o obligatnim Bogumilima, pa o Franjevcima koji, meu nama u Bosni, znae neto u katolianstvu heretiko: nacionalnost; o Divkoviu, gdje se pria kako su se Muslimanke u 17. vijeku molile Bogorodici od Olova; o patriotinom mistifikatoru Marnaviu koji je za dobro otadbine" potekao iz Gens Marcia; 6 pokatolienom Muslimanu Lovri Sitoviu koji bi htio da narodne pjesme ne priaju o lijepim enama ni rujnom vinu nego o svetim stvarima nemogui fantom kao sve toje lijepo; pa i o pravoslavnim pastirima, a i ovcama: bilo je pravoslavnih parova koji su se morali da vjenavaju pred kadijom jer njihovih popova nije bilo na daleko. Ali zato su prikazi naeg duhovnog i nacionalnog Uskrsnua premaleni. Nadasve je Ilirizam nedovoljno obraen, i ako bi on mogao da bude ba za Francuza tako zavodljiva tema, jer se moe da dovede u vezu sa Napoleonovom Ilirijom, i da se tako prikae cijelo Uskrsnue zapadnog dijela nae rase kao kasnu posljedicu najveeg djela francuskog naroda, kao zadnji val Velike Revolucije. Ovako se nee moi da vidi zato ta faza naeg nacionalnog ivota uope prestavlja neko probuenje. Ali i tu imade duhovitih, ba francuskih poenta: tako kad Car Ferdinand, dozvoljavajui Hrvatima novine, kae Maari piu mnogo, ali Hrvatima ne daju da piu"; ili kad se o Gaju iri glas da se on hoe da proglasi ilirskim kraljem; ili kad on spaljuje, iza Reakcije, svoju korespondenciju s Rusima jer mu prijeti veleizdajniki proces (m4da je ba tada nekako i nastala). Nisu bez izvjesnog ara ni poljske veze s Ilirizmom: romantiki kozak Mihajlo ajkovski, notonji Sadik Paa, iji nas je Kirdali" tako uzbuivao u djetinjstvu, predlae etrdesetiosme Gaju savez za neko nebulozno osloboenje svih Slovena": kako se je lako oslobaalo u Romantiji! Srpska Renesansa orijentira ve bolje jer opirnije prikazuje Rajia i Obradovia; osobito Dositeja koji je tako tipian kao dijete Voltera i Rusoa i cijelog onog prosvjetnog vijeka": vidi se da Francuz uiva kad se namjeri na kakva antiklerikalca i apostola vjere nove nauke. Uz Dositej a i. Gaja daje i svijetle slike dvaju naih velikih sveenika: Vladike Rada, iji Vijenac" zove nacionalnim poemom Crne Gore, i Biskupa trosmajvra ije je mecenstvo i on osjetio, i iji je spomen zato vie akt pijeteta nego studija. Koliko li e jo e kati Veliki Biskup na spomenik, ali ne na kameni ? Francuzi e itati, dakako, najradije francusko u nas; zato je G. Lelge s duhom obradio i dodirne take izmeu nae i francuske knjievnosti: zato je spomenut i mali Vruerovi, ija je moda najvea zaslug a da je Brijer Dorivo. Jedan zaboravljeni roman or Sandove, Uskoci", koji ima s nama isto toliko odnoaja koliko i Dodeovi Kraljevi u progonstvu", daje mu zgodu da pria o Seskim Uskocima. Priajui o Molijeru u Dubrovniku, tj. o dubrovakim lokalizacijama Molijerovih komedija u 18. vijeku, koje su potpuno stupile na mjesto originalnog rada u Gradu koji je unutra ve bio umro, u glavnom upotrebljuje G. Matiev rad. I o Merimeovoj Guzli" ne kae nita nova, to bi ovjek napokon oekivao od jednog Francuza; o njoj se kod nas, i bez zadnjeg klasinog djela G. Jovanovia, zna vie. Interesantnije je za nas kad pria o Nodjeu, i uope o svim onim duhovnim pojavama u Francuskoj koje su nastale pod uticajem Fortisove lektire, Napoleonove Ilirije, i epidemije narodnih pjesama poetkom 19. vijeka. Knjievni kuriozitet je lanak o oru iz Slavonije, kojega je G. Lee otkrio ve u Jagievu Zborniku. Interesantan je taj Georges d Esclavonie, kanonik u Turu i pisac jednog francuskog pobonog djela, ne kao neki akleventa kog je sudbina bacila iz Slovenije ak u Francusku (studirao je u Sorboni, i 1389 ve je Maitre es Arts), nego zato to taj Slovenac ne osjea dananje razlike izmeu Slovenaca i Srbohrvata: on zove svoj (glagolski ) alfabet hrvatskim, i osjea se potpuno Srbohrvatom, t. j. Jugoslovenom. Iz njegovih se nota vidi koliko je bila rairena pod kraj srednjeg vijeka slovenska liturgija meu katolikim Jugoslovenima, i koliko nam je do danas ve oteto od tuinskih vlada: ond a je od Istre do Spljeta sve bilo glagoljako. Bugari su obraeni u tri lanka koji prikazuju starobugarsko pravo, stogodinjicu bugarske pismenostn, i Pajsija. Drugi lanak, koji prikazuje prvog Bugarina koji je pisao narodnim jezikom, Episkopa Sofronija, govori toplo o jadnom i ganjanom popu koji je tako esto dolazio pod vjeal a a ipak nije nigda visio, i koji je tako zlatan, kad se isnriava to je utekao iz otapbine: nije on ostavio svoj narod da mogne bolje da ivi, nego da mogne bolje da radi za nj jer mu to kod kue nije bilo mogue. I narod je opravdao taj bijeg: jo se i danas zove u Bugarskoj svaka pobona knjiga openito Sofronije". Srodan je Rajiu u radu a Dositeju u cilju Pajsije: prvi koji je u Bugarskoj ustao protiv helenisanja oivljujui nacionalnu tradiciju, koju je on iskopavao i iz Hilandara i iz Orbina, tj. iz ruskog prijevoda Orbinova koji je sastavljen po nalogu Petra Velikog. Ostali su bugarski lanci (Savremena Bugarska, Car Ferdinand, Izlet u Sofiju) manje vrijedni, ali e biti sigurno najvie itani jer su politini". To su zapravo novinarski lanci koji i ne spadaju u ovako pristojno drutvo; uz to su prva dva jedno te isto samo drugim rijeima. Ali nikako ne spada amo grenje mrtvog kralja. Kralj Milan, kakav bio da bio, da kad je mrtav ne zasluuje to, barem u jednoj naunoj publikaciji: to treba ostaviti politikim paskvilima. Ali ima i na drugim mjestima ponavljanja; vidi se da je kojeta najprije sastavljeno kao zasebno djelo, na se poslije pokualo od svega da naprav i neku jedinstvenu cjelinu. Ipak se veina ita vanredno ugodno jer pisac bira s umjetnikim ukusom interesantne stvari. Jer ko e da ita nae dosadno ? Ne itamo ga ni mi, a kamo li e stranac, a pogotovo Francuz. Iza lektire osjeti ovjek koja je to vel ika umjetnost: sastavljati nauna djela koja nisu dosadna. Kad li e i u nas na Zapadu da pone ona prijatna knjievna nauka, koju su u Beogradu ve onako daleko dotjerali B. i P. Popovi i J. Skerli. 0 djelu kao djelu moglo bi se, sa francuske strane, da kau samo pohvale. Ali nas Jugoslovene ne moe da ostavi zadovoljne onaj tako uski horizont elementarne kole s kojom nas uvaa" kao neke Tibetance, jer mi danas ve osjeamo da nismo neka elementarna nacija. Dakako to ne moe nikako da ide u

grijeh piscu jer on ne moe da producira nego ono to e njegovi da itaju; to bi mogla da bude samo mana Velike Nacije", koja tako mizerno malo zna o svemu to je tamo dolje". Negda, u djetinjstvu nae rase, padali smo u nesvijest kad bi nas stranci samo i imenovali. Zamislite: o nama o nama! govori Francuz, Francuz! Danas je to prolo: ne gladujemo vie za stranim ioznanstvom jer smo doli do uviavnosti da je glavno raditi kod sebe, jaati sebe, pa e jakom doi svak. Dakako, vrijedi i to se drugi s nama bave, ali samo onda ako to kod nas vrijedi: ako to pojaava kod nas vjeru u budunost, ako pojaava na nacionalni egoizam i ovinizam, nau nacionalnu ekskluzivnost i intoleranciju; sve stvari nepotrebne, moda ak i nemoralne kod osiguranih naroda, ali imperativno potrebne narodu koji tek nastaje, kojega mogu uljezi svaki as da izbace iz kue. Srbsko, eki napisao Josef Jan Svatek, sa naslovnom slikom srpske prestonice. Praha 1913. Str. 196. Jozef Jan Svatek je poznat eki pisac. On je mnogo putovao po svetu i napisao nekoliko i lepih i vrlo zanimljivih knjiga. Poznata su mu dela: Za okeanom, zatim U zemlji Faraona, pa Po Jeladi i Kroz Italiju. Sem tih napisao je putopis Atlantis, Uzemljipolumeseca i Putovanje po Africi. Poslednje njegovo delo zove se Srbsko t. j. Srbija. Ratni dogaaji na Balkanu privukli su panju celoga sveta: balkanski narodi digli su se protivu Turske imperije. Oekivala se krvava vojna, kako se to kae, krsta sa polumesecom. Svate k je bio meu prvima, koga su ratni dogaaji odvukli na bojno polje da iz neposredne blizine prati razvoj istoriske drame. Svat ek je pokuao da izblie proui srpski narod i njegovo dranje u ratu, kao i njegove sposobnosti. Miljenje koje je dotle imao o Sr bima potpuno se menja i on dobija pravilne poglede na jedan narod, o kome se u Evropi vazda pogreno sudilo. Svatek se divi srpskom junatvu; on se divi odvanosti, izdrljivosti i portvovnosti srpskih boraca i za njih ima puno pohvalnih rei. Delo Srbsko ima karakter iutopisa, to najzad i jeste. Svatek im je doao u srpsku prestonicu a doao je ba u ono doba, kada je vladala najvea ratna groznica obilazi i posmatra svet po ulicama, dvor kraljevski, obilazi bolnice, posmatra rad crvenog krsta i drugih sanitarnih misija. Nalazi ranjenike i s njima se razgovara, sastaje se sa ekim lekarima, koji su odmah pohitali u Srbiju da brai ionude svoje usluge, iznosi epizode o ratu, to ih je uo, prati ivot u bolnicama, saetaje se s nekim komitama i sve dublje ulazi u posmatranje ratne drame. Ubrzo potom ostavlja Beograd, jer ga privlai bojno polje. Usput opisuje trei poziv, gde i stariji ljudi oduevljeno odlaze na bojno polje. Sa interesovanjem posmatra lsiv i haotian promet na eleznikim stanicama; zadivljuje ga uredno parkiranje vozova i red. Usput posmatra eku fabriku eera u upriji, nailazi na turske zarobljene ofi cire i s njima se razgovara. I oni odaju dostojnu hvalu srpskom oruju i junatvu. Svatek dolazi u Ni i Vranju. Opisuje ova lepa sr pska mesta i nalazi za njih dosta poetskih prispodoba Nastupa staru srpskotursku granicu, tu se sree sa borcima koji nose glavu poznatoga arnautskog zlikovca Salih age i prati prve upade srpske vojske, kao i arnautske pokuaje i prepade. Posle borbe ulazi i sam u Kumanovo i s panjom prati pobedonosno kretanje prve srpske armije... Njega privlai slavna prestonica Cara Duana. Svatek je vrlo lepo opisuje kao i okolna mesta i ivot stanovnitva. Posle svega ulazi u srce Albanije i u kratkim potezima opisuje zemlju i narod, a i muhadire bosanske, koje na tom putu susree. Cela Knjiga g. Svateka die simpatijom prema srpskom narodu i iz nje se vidi da se pisac trudio da bude, u koliko je to bilo moguno, objektivan. eka knjievnost je ovom knjigom obogaena i nalazimo da moe ekim itaocima u nekoliko poteza prikazati srpski narod, koji je svojom snagom izvojevao sebi slobodu. Sa te strane ova je knjiga i vrlo pouna za brau ehe. Povodom jedne knjige. Poslednji srpski ratovi otro su demantovali nae pesnike. Ne sve, nego one koji su gledali na narod s podrugljivim osmehom, kao na puk koji nema snova". I one koji su sumnjali u ivotnu mo i izdrljivost narodnu. I one koji su smatrali da je sadanje nokoljenje nesposobno za snana oseanja i velika dela, i koji nisu mogli ni nazreti ni naslutiti svu veliinu najblie budunosti. Dok je narod prikupljao snagu, nesnici su gubili veru i pouzdanje i trovali svoju duu sumnjom i nevericom. Oni su videli narod samo kroz svoje mrano duevno raspoloenje ili svoje frivolno lakoumlje. Pred sudbonosnim preokretom nae nacije, pesnici su, po ispovesti jednog od njihovih predvodnika, stavljali kao poetski ideal ene i cvee". Oni su proorgijali najskupocenije vreme, i u mesto da elie duu narodnu dali su se razmlitaviti tuinskom poetskom strujom, od koje se trezne i stresaju i narodi u kojima je ponikla. Do due ovda onda oteo se i naim p esnicima po koji patriotski usklik, ali je on izgledao anahronian i staromodan usred egoistinih ljubavnih fraza, tropske cvetne nomenklature, romantinih Tristana i Izoldi i mitolokih Belorofina. Narod i poezija nisu se razumevali ni iz daleka. Poezija je beala od stvarnosti i sklanjala se da je ne zahvati kakvo od banalnih" oseanja: patriotsko, humano, moralno i socijalno. To bi znailo za pesnike prestati biti otme n, a ta bi tada kazale markize na ijim su lepezama nai pesnici ispisivali svoje stihove ili baronice kojima su posveivali zbirke svojih pesama? Pripovedai su, donekle, ili u raskorak s pesnicima. Oni su se obraali puku i zagledali u masu, ali mahom be z istinskog saoseanja. To je bilo vie kao slikarski sport pri kome oko vidi nevolj u, ali se ne obliva suzom, ili kao pasija nekih velikih dama iz dobrotvornih drutava da pruaju novac sirotinji, ali da zatvore srce pred njenim jadom. Doao je rat i pokaz ao ta i koliko vredi taj prezreni puk. I na mah ponosita, otmena i pomodna poezija savi koleno pred opankom. Ponikoe pesme u kojima se slavi narod. Rodoljubiva poezija od koje se po malo zastiavao i njen najbolji predstavnik anti povrati svoje izgubljene sinove. Kad nisu mogli i umeli biti duhovni predvodnici vitekog pokreta srpski pesnici postadoe mu oduevljeni panegiriari. Samo, i u stihovnoj i u nevezanoj patriotskoj poeziji naih dana oeea se neki nesklad. kao u ratimovanog glasovira. Uz to nema ni dovoljno topline, ni silnog zanosa, ni snane rei. Neko samrtniko bledilo i neki bolesniki umor razlio se po gotovo svim delima to su ih izazvali nai junaki ratovi. I poezija i proza kao da zamuckuju ioput oveka koji je u st rahu ili zabuni. Blizina epohalnih dogaaja, primeri portvanja koji podseaju na mit i legendu, preziranje ivota kakvo se susree samo u vitekim epopejama, sve to kao da zaprepauje pesnike, koji nisu ni u snu sanjali o takvom izobilju moralne snage u narodu . Uzbuenje duhova silno je i istnnito, i kao to ono koi jezik besedniku, tako isto lomi pero knjievniku. U takvom sluaju jaka emocija ne da maha da se trai najlepa re da se odri spokojstvo u iskazu da se postigne ivost u opisu. ovek nije gospoda r svoga posla, nego ga veliki dogaaji zanose i bacaju u nesvjest, il u kakvo pjanstvo preerano", kao to veli na najvei pesnik. Tek kad nas vreme malo uda.tvi od svee i sirove jave koja cepa nerve i zagluuje ula; kad se ovek prene od iznenaenja i i

zadihanosti, kad se utisci srede i umetniki irerade, onda e se moi stvoriti klasina dela istorije i poezije o velikim danima dananjice. Gledana s te take knjiga g. Pavlovia spada u dobra knjievna dela. Meu njegovim knjigama ima ih nesumnjivo boljih, ali je u ovoj literaturi koja glorifikuje nae ratove ona jedna izmeu najboljih. G. Pavlovi je uoio nekoliko sjajnih momenata iz rata i umeo ih umetniki obraditi. On je u tim stvarima na svom poslu, jer ve odavno, on ne samo vodi borbu za unutranji preporoaj Srbijin, nego ,je i jedan od najneumornijih radnika za nacionalno osloboenje i jedinstvo. Piui svoje Zapise" g. Pavlovi ne kaje nikakvu pogreku iz prolosti kao to je sluaj s ponekim knjievnicima nego samo ostaje veran zadatku koji je jo u danima rane mladosti postavio sebi za ivotni cilj. Balkanicus: Srbi i Bugari u balkanskom ratu. Beograd 1913. Cena 2 dinara. Knjiga Balkanikusa ma da i nema danas one aktualne cijene, to ju je imala u doba, kad je izala, ipak je veoma zanimiva i pru;a mnogo dobroga materijala za prosuiva nje srpsko-bugarskih odnoaja prije raspada balkanskog saveza i rata meu saveznicima. Karakter njezin je skroz nolemian, ali ta se polemika znatno razlikuje od one, koja je vrlo esto ograniena samo na strastvene ispade i nemila sumnjienja. Otmjeni i objektivni ton Balkanikusa upravo itaoca ugodno iznenauje i mi piscu potpuno moemo vjerovati, kad u predgovoru uvjerava za sebe, da je trideset godina propovijedao slogu i savez izmeu Srbije i Bugarske posebice, a balkanskih naroda uopte. Ovakav ovjek mogao je i objektivniji i hladniji prosuivati nego iko drugi pogotovo onda, kad znamo jo i to, da mu je stajao na raspoloenju materijal, koji inae nije pristupaan obinom urnalistu. U knjizi Balkanikusa ima razlinoga materijala. Rekao sam na poetku ovoga referata, da knjiga nije vie danas tako aktualna kao to je to bila u prvoj polovini 1913. godine, kad je izala. U drugoj polovini iste godine dogodilo se toga toliko, da je jedva kogod mogao predvidjeti ovakav slijed dogaaja. Ta ko su noviji dogaaji stvorili prilike o kojima se dodue u knjizi Balkanikusa nita ne nagovijeta, ali e pozorni italac jasno razabrati, da je Balkanikus u prosuivanju faktikog stanja imao iotpuno pravo. Prikazau jo u kratko sadraj knjige. Ponajp rije su tu etiri lanka pretampana iz Samouprave, u kojoj su izali krajem 1912. i u poetku 1913. Polemika je to protiv Frankfutskih novina, rimske Tribune (o pitanju Skadra!), zatim lanak: Dravni ugovori, u kojem se logiki dokazuje potreba revizije srpskobugarskog saveznikoga ugovora i lanak o zarobljenju ukri pae, jedrenskoga zapovjednika. U nizu lanaka pod naslovom Lile Burgasatalda; Kumanovo BitoljDra ustanovljuje se u kratko i objektivno znaenje pobjeda bugarskih i srpskih za cjelokupni ispad rata saveznika s Turcima. Tu se stavljaju na pravu mjeru bugarske pobjede i njihovo znaenje, koje je izvjesna urnalistika odvie uzdigla dakako s odreenom tendencijom, a umanjila znaenje srpskih pobjeda. Balkanikus utvruje injenicu, da su saveznici i Srbija i Bugarska sklapajui ugovor i vojnu konvenciju imali na umu poglavito vardarsko bojite i smatrali ga kao strategijski vanije. ta vie konvencija izmeu Srbije i Bugarske, koja je sastavni dio ugovora i koju su potpisali vladaoci, ministri spoljnih poslova i oba efa glavnoga taba nita i ne gov ore o kooperaciji na trakijskom bojitu. Ona znade samo za kooperaciju na vardarskom bojitu. Tek 23. avgusta 1912., dakle u nepun mjesec pred mobilizaciju izlaze Bugari s idejom, da e trakijsko bojite biti vanije i predlau, da se razmisli o iojaanju saveznika na tom bojitu. Srpski je generaltab popustio u toj stvari ... U dodatku knjizi ima italac niz priloga, koji slubeno utvrenim fa ktima osvjetljuju postupak Bugara u krajevima Makedonije i Stare Srbije, to su ga zaposjeli Srbi u jedan rijetko objektivni lanak bekoga Zeita" o Albaniji (Arbanaka avet". Nov izvor nemira). Zanimiv je i poljednji prilog, lanak naime sofijskoga list a Blgarije (list dr. Daneva) pod naslovom: Vojska i naa diplomatija, u kojem se dodue rezervisano, ali ipak jasno istie, da je bugarska diplomatija posvema ispunila svoju dunost, dok se to o bugarskoj vojsci, odnosno njinim vojskovoama ne bi moglo ustvrditi. Vojislav J. Ili Mlai: Krvavi Cvetovi. Beograd, tamparija .tampe", 1914. Krvavi Cvetovi" koje je g. Vojislav Ili mlai u ovaj poetski venac spleo i osvetnicima Kosova i Slivnice namenio, ne miriu svi jednako, niti su svi jednake vrednosti, ali ih mah om iskupljuje tenja pesnikova da se, koliko je mogue, oblikom izdvoji od mnogih prigodnih barda koji s u u vezanom slogu slavili podvige srpske i crnogorske vojske u potonjim ratovima. Ta tenja pesnikova nije, oito, bila svuda okrunjena eljenim uspehom, ali mu svakojako treba upisati u zaslugu to nije hteo da bude samo ratni letopisac, no i svetom iskrom zagrejani Tirtej. Ve kod prvih stranica privukla je nau panju iskrenost i jaina nekih strofa, kojima daje osobito.g reljefa plasti na forma i, naroito, jezik, koji ,je svuda jedar i ist od stereotipske verboznosti koja danas nekim srpskim bardima zamenjuje pesniku sutinu. Sastavci, kao to su u Ilievoj zbirci kadreni arlsu Karteru i Vojniko pismo, nisu samo lepe pesme, no i plemenita dela koja zasluuju svako priznanje. to se nas tie, mi to priznanje odajemo pesniku u najveoj meri. Serbisches Rotes Kreuz und internationale Liebestatigkeit wahrend der Balkankriege 1912/13 von C. Sturzenegger. Zurich. Verlag: Art. Institut Orell Fussli, 1914. Srpski crveni krst je odavna poznat i izvan granica Srbije. Njegovo izvrsno funkcponisanje prevazilo je svako oekivanje ve u poetku u srpskoturskim ratovima 1876, 1877. i u srpsko -bugarskom ratu 1885. god., a naroito je zadivila svijet organizacija srp. crvenoga krsta u zadnjim balkanskim ratovima. Meu mnogima, koji su ta svoja opaanja o ureenju i djelovanju srp. crvenoga krsta publpkovali, nalazi se i gospoica turceneger. To je ona ista to je za vrijeme rusko-japanskog rata bila dodije,ljena sa vajcarskom misijom japanskom crvenom krstu. U svojoj nam knjizi turceneger prikazuje u kratkim potezima srpski crveni krst od njegova osnivanja; upoznaje nas sa raznim stranim misijama i provodi kroz bolnice, to iznosi mnoge potresne momente pri lijeenju i vidanju ranjenika. Izmeu ostaloga upada mnogo u oi s a koliko topline i oduevljenja pie o radu i samonrijegoru Srpkanja bolniarki kod vidanja ranjenika. Evo kako sama o tome veli: ...... preko 2000 dama iz najboljih krugova bilo je zaposleno kod srpskoga crvenog krsta (1000 njih u samom Beogradu) i one su izdrale ne jednu nedjelju nego dvanaest mjeseci portvovno i ustrajno radei dan i no; mirno i ne ogovarajui svravale su i najraznovrsnije poslove, spremale i prale ranjenike, ispomagale su kod operacnja, na previjalitu; one su u poetku nenaviknu te na taj posao po malo bivale slobodnije i smjelije, radinije i umjenije. Ja sam te dame promatrala kod njihova posla i moram

priznati, ja sam im se upravo divila". To openito priznanje Srpkinjama bolniarkama potsjea me na jednu zgodu za vrijeme moga djelovanja kod srpskoga crvenoga krsta u zadnjem srpskobugarskom ratu u rezervnoj bolnici u Vranji: Ranjenici su neprestano dolazili s bliskoga bojita, ispunpli su gotovo sve sobe, popunili sve krevete. Meu ostalim ranjenicima dobili sm o i prvoga ali teko oboJveloga od kolere. Bolesnik je bio odmah strogo izoliran, trebalo je nai bolniara, koji e mu biti dodijeljen i s njime zajedno izoliran. Upravnik je bolnice bio radi toga u poetku u maloj zabuni ali ga od toga brzo oslobodi gospoa N. supruga jednoga vieg srpskog oficira. Ona se javila dobrovoljno kao bolniarka oboljelome. Naravski da se je odmah nalo vie bolniara, koji su se takoer dobrovoljno javili za njegovanje toga i jo drugih pridolih bolesnika od kolere, a gospoa je na izrinu molbu okolnne morala odustati od svoje namjere. Knjigu gospojice turcenegerove, koja je pisana njemakim jezikom preporuujemo svima onima koji vladaju tim jezikom, a koji bi se htjeli... da potanje upoznaju sa Srpskim crvenim krstom. it aoci e se u isto vrijeme moi osvjedoiti, s koliko je topline jedna tuinka pisala o nama. Knjiga je ukraena sa preko sto vrlo uspjelih fotografija. Napomena Pjesma: Boj na Luarzi. Cetinje. Miun M. Pavievi. I fusnote dostupne su u pdf formatu.