Vladeta Jeroti VERA I NACIJA Biblioteka Lavirint, Ars Libri, Beograd, 1999. SADRAJ Predgovor treem izdanju 1.

Vera i nacija - nekada, sada i ovde 2. Vera i nacija - na Zapadu i Istoku, danas 3. Da li postoji zrelost naroda? 4. Ukorenjivanje i iskorenjivanje srpskog naroda Odgovornost intelektualaca u tumaenju tradicije 5. Seobe kao psiholoki i antropoloki problem 6. Otkud prevere u balkanskih naroda? 7. O komplementarnosti etikog i etnikog Pisac izmeu etikog i etnikog 8. Pravoslavlje i Zapad Uvod U emu se pravoslavlje bitno razlikuje od zapadnog hrianstva? Kritike zamerke upuivane zapadnoj crkvi od pravoslavnih... i pravoslavlju sa Zapada Pokuaj sinteze i perspektive budunosti 9. Sveti Sava i savremena omladina 10. Sveta Gora u duhovnom i politikom ivotu Srba 11. Duhovnost i tolerancija 12. O verskom fundamentalizmu danas 13. Porodica, agresija i religija 14. Da li postoji hriansko prosvetiteljstvo? 15. Sloena i protivrena linost Nikolaja Velimirovia 16. Apokaliptika iekivanja danas - hriansko vienje PREDGOVOR TREEM IZDANjU VERA I NACIJA je moja knjiga koja je u toku jedne godine, 1995, kada se prvi put pojavila u izdanju "Tersit" iz Beograda doivela dva izdanja. Od tada prolo je etiri godine kada se uinilo mome drugom izdavau, iz kue "Ars Libri " da knjiga VERA I NACIJA (drugo izdanje je ve odavno rasprodato) zadrava i dalje svoju aktuelnost i da bi njeno obnovljeno izdanje moglo da izazove odreeno interesovanje kod italake publike u naoj zemlji. Kada sam tom prilikom priao knjizi proitavajui je kao neutralan italac, izgledalo mi je da su dva ili tri poglavlja, od ukupno jedanaes t, uglavnom pisana u vremenu i za vreme kada je knjiga prvi put ugledala svetlost d ana i da su sadraji u ovim delovima knjige, od onog vremena do danas, unekoliko, izgubili od svoje nekadanje aktuelnosti. Naao sam se u nedoumici, da izostavim ovakva poglavlj a u knjizi, da ih izmenim, ili, ne menjajui nita u ranijim tekstovima da ih dopunim novim esejima koji bi osveili one ranije, proirujui tako obim knjige sa jedanaest na esnae st poglavlja. Odluio sam se za ovo poslednje reenje, dodajui, ve postojeim lanicama, pet novih sa naslovima: Da li postoji zrelost naroda? - Otkud prevere u balkansk ih naroda? - Sveta Gora u duhovnom i politikom ivotu Srba - Da li postoji hriansko prosvetiteljstvo? - Apokaliptika iekivanja danas-hriansko vienje, stavljajui ih ispred ili iza nekih ranijih lanaka koji sa ovim novim ine prirodniju celinu. U nadi da je u ovako proirenom izdanju eseja knjiga VERA I NACIJA dobila ponovo u aktuelnosti i zanimljivosti - a da e neka moja tumaenja, kao na primer ona u eseji ma "Pravoslavlje i Zapad" ili "Seobe kao psiholoki i antropoloki problem", kao i u ne kim drugim esejima, biti jo dugo vremena savremena - predajem knjigu u ruke itaocima

koji e biti najbolji tumai i kritiari brojnih problema kojima sam se i u knjizi VER A I NACIJA godinama bavio. PRAVOSLAVLJE I ZAPAD Uvod injenica je da je srpsku istorijsku prolost, kao i sadanjost, dobrim delom odredio ili opredelio geografski poloaj Srbije - raskrsnice i granice najpre, izmeu Istonog i Zapadnog rimskog carstva, potom izmeu Vizantije i Rima, odnosno pravoslavnog i rimokatolikog hrianstva. Pojam, pa i sindrom koji nazivamo "srpska Vizantija", izgovarajui je ponosno, melanholino ili patetino, veno je njihalo obeeno o nebo, klatei se pod uticajem jakih a promenjivih vetrova koji duvaju sa obe strane izla ska i zalaska sunca. Srpski ador razapet u vertikali, izmeu neba i zemlje, nikad dovoljn o uvren u horizontali Istoka i Zapada, obeleen za svagda "su dvije krune" kralja Stevana Prvovenanog, izmeane krvi u Nemanjikoj lozi, ostao je do danas na vetrometini pitajui se odakle je, gde je, ta mu valja initi. Posrui pod teretom nekoliko izgubljenih kosovskih bitaka, zaustavljen u razvoju vievekovnim robovanj em drugoj veri, a onda zahuktalog pokuaja da sa obe suprotne strane horizonta nadokn adi izgubljeno, "srpski Vizantinac" kao da i danas ostaje zbunjen pred uvek aktuelni m pitanjem: kome u se "carstvu privoljeti": nebeskom ili zemaljskom, istonom ili zapadnom? Iako polazim od duboko hrianske misli Solenjicina da je "Svaki, pa i onaj najmanji narod - neponovljiv trag Boije zamisli", teko da u biti u stanju da odgovorim na nekoliko, za mene, bitnih pitanja, kao to su: da li je bila i ostala Boija promisa o da Srbija postane "zlatan most", nezaobilazan, plemenit beoug u razmeni duhovnih vrednosti Istoka i Zapada, ili da sebe, posle najnovijeg iskustva, odluno sagleda kao sastavni deo specifine vizantijsko-grko-ruske kulture, ili najzad, da se kroz "igl ene ui" Srbija udene u "novi svetski poredak" onako kako to ovaj "poredak" od malih zema lja trai, preputajui tankom sloju duhovnih ljudi Srbije da se bave kulturom prolosti i pravoslavljem. Postavio sam sebi ambiciozan zadatak da na saet nain odgovorim na tri nova pitanja : 1. u emu vidim bitnu razliku izmeu pravoslavne i zapadne rimokatolike i protestantske veroispovesti; 2. koje su bitne kritike zamerke upuivane pravoslavlju sa Zapada i od pravoslavlja Zapadu i 3. ima li jo mesta i vremena za sintezu u perspektivi buduno sti? Traei da naem, zbilja, one bitne razlike u metafizikom, psiholokom i socijalnom doivljavanju pravoslavlja i zapadnih veroispovesti od strane tzv. istonog i zapadn og oveka, bez obzira na svesnu religijsku opredeljenost "istonog" i "zapadnog" oveka, namerno se nisam zadravao na ve odavno poznatim dogmatskim razlikama opirno raspravljanim u svim hrianskim dogmatikama (pitanje Filioque, na primer, upotreba beskvasnog hleba u Evharistiji, celibatski ili brani poloaj svetenika, priznavanje svetih tajni, odnos prema Bogorodici Mariji, itd.). Opredeljujui se da najvie govorim o religijskom suprotstavljanju pravoslavlja i Za pada, smatrao sam da su ove razlike, bez obzira da li su ih narodi na Istoku i Zapadu svesni, paradigma i za sve ostale suprotnosti koje su postojale i dalje postoje izmeu pra

voslavlja i Zapada (politike, ekonomske, umetnike i druge prirode). Sklon sam da se zbog tog a saglasim sa savremenim nemakim teologom Hansom Kingom (H. Kng) koji je jednom rekao: "Nema mira meu narodima dok ga ne bude meu religijama". U emu se pravoslavlje bitno razlikuje od zapadnog hrianstva? 1. Osnovna razlika izmeu pravoslavlja i protestantizma, prema Maksu Veberu, jeste u formi askeze. Dok na Zapadu imamo aktivnu askezu, delanje ljudi kao orua Boga, u pravoslavlju imamo kontemplativan, spasonosan misticizam u kome pojedinac nije orue, nego posuda boanskog1. (Podvlaenja B. J.) 2. Pravoslavlje ui da samo kao lan crkve ovek upoznaje Boiju Re i postaje sagovornik Boiji. Protestantska je misao da ovek moe i treba, na vlastiti strah i r izik, linim doivljajem da upozna Boga. Sergije Bulgakov2 ne odrie potrebu i znaaj linog susreta sa Reju Boijom, ali ovaj lini susret smatra moguim samo u duhovnom sjedinjenju sa Crkvom, ne u odvajanju od nje, znai saborno, a ipak i individualno . Hristos nas je uio da se Bogu obraamo ne sa "Oe moj", nego sa "Oe na", uvodei samim tim svako ljudsko "ja" u sabornost "mi". 3. Dok pravoslavna i rimokatolika crkva Sveto pismo i Sveto Predanje shvata u njihovom jedinstvu, kao prirodno za crkvenu svest, ne uklanjajui i njihovu razlik u, protestantizam je, priznajui samo Sveto pismo, odbacio Sveto Predanje, koje prema protestantima, zbog svoje razliitosti ima samo relativno-istorijski karakter i vr ednost. 4. "Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidau crkvu svoju" (Mat. 16,18). U pravoslav lju, prema Sergiju Bulgakovu3 , Petrov "kamen" shvata se kao vera koju je Petar ispov edio i razdelio svim apostolima, kao unutranje jedinstvo prave vere i ivota, dok se u katolianstvu ove rei shvataju kao ustanovljenje spoljanjeg jedinstva kroz jedinstve nu vlast Petra u Crkvi. Jedinstvo Crkve u rimskom shvatanju jeste jedinstvo upravlj anja usredsreeno u papinim rukama. To je duhovna monarhija, i to centralistikog tipa. V era je shvaena kao dogmatski kontinuitet i autoritet. U pravoslavlju, "odnosi izmeu Cr kve i drave u Vizantiji principijelno su bili odreeni prema tipu 'simfonije', to jest uz ajamne saglasnosti uz nezavisnost svake od oblasti4 ". Neto od ovakve nekadanje "simfonij e" ostalo je u enjivosti dananjih pravoslavnih crkava za to boljim uspostavljanjem odnosa drave i crkve, ee na tetu crkve. Odvajanje crkve je odavno injenica koju je najzad prihvatila i pravoslavna crkva, jer odgovara "i njenom dostojanstvu i poz ivu", a to ne odrie njen duhovni uticaj na sve oblasti ivota u dravi. 5. Prema Donu Majendorfu5, glavna karakteristika istonog hrianstva jeste u njegovom etikom i socijalnom stavu da oveka posmatra kao ve iskupljenog i proslavljenog u Hristu, a dravu kao Justinijanovu ideju "simfonije" izmeu "boanskih stvari " i "ljudskih dela". Zapadno hrianstvo je tradicionalno gledalo na sadanje s tanje ljudskog roda realistikije i pesimistikije, posmatrajui oveka, do due, rtvom krsta iskupljenog, ali i dalje grenog. Osnovna funkcija zapadne crkve je zbog toga bila i ostala da oveku postavi obrasce u miljenju a disciplinu u ponaanju, dok je istona crkva seb e doivljavala kao "mistini" organizam zaduen za "boanske stvari" sa ogranienim institucionalnim strukturama. Naglasak pravoslavne crkve na ve ostvarenoj eshatol

ogiji objanjava nedostatak direktne odgovornosti za istoriju kao takve. 6. Dok se u pravoslavlju ideja unutranjeg jedinstva, zasnovanog na slobodi i ljub avi, moe prema miljenju ruskog religioznog filosofa Alekseja Homjakova, najbolje je izraziti pojmom "sabornost", kojim se naglaava ne samo vidljivo jedinstvo ljudi n a nekom mestu, ve i stalna "mogunost takvog jedinstva, drugim reima, izraava ideju jedinstva u mnotvu", rimokatolici su, po miljenju slovenofila, harmonizaciju jedin stva i mnotva sveli na bezuslovni autoritet "jedinstva", dok se protestantizam pridrava t akve slobode, pri kojoj potpuno iezava jedinstvo Crkve. Preterana individualizacija hrianstva u protestantizmu dovela je do toga da se umesto autoriteta crkve javlja autoritet razuma i dominacija filosofskog racionalizma. 7. Pravoslavlje sa svojom mistikom i eshatologijom ima maksimalistiki karakter, pozivajui vernika na svetlost, oboenje, novu zajednicu stvorenu od Duha u Hristu, pozivajui ga u isto vreme na slobodu. Nasuprot ovakvom pravoslavnom maksimalizmu, koji postavlja verniku direktan zahtev ostvarenja Hristove rei: Budite savreni kao to je savren Otac va nebeski, stoji legalistiki i probabilistiki karakter rimokatolicizma, puritanistiki moralizam protestantizma i relativizam savremene "etike situacije". Kritike zamerke upuivane zapadnoj crkvi od pravoslavnih 1. Kada rimokatolici govore da je papa glava Crkve i "namesnik" Hristov na zemlj i, onda pravoslavni religiozni mislioci6odgovaraju da je ovakva ideja besmislena, jer Hr istos je glava Crkve i ne moe imati svoga namesnika. 2. Prisustvo spoljanjeg nepogreivog autoriteta u Crkvi, kojim se tako ponosi rimsk i katolicizam, nespojiv je sa linom slobodom u Crkvi. 3. Iako uoptena, porazno je tana kritika zapadnog hrianstva upuena od pravoslavnog ruskog teologa u Parizu Pavla Evdokimova7 , Hriani su, po njemu, uinili sve to su mogli da sterilizuju Jevanelje. Dananji hriani su jeretici u svojoj egzistenciji, kae Evdokimov, a njihova teologija je teologija evnuha; ak i onda kada je korektna, o na zapanjuje odsustvom svakog ivota. Ako je hrianska so na Zapadu zbilja postala bljutava, ostaje nam da verujemo da je u pravoslavlju ona i dalje zadrala svoj pr vobitni ukus Hristove hrane. ... i pravoslavlju sa Zapada 1. Crkva je, u pravoslavlju, prema Ernestu Bencu8, protestantskom teologu u XX v eku, uvek u opasnosti da u odnosu na dravu izgubi svoju unutranju slobodu. Druga stalna opasnost za pravoslavnu crkvu je nacionalizam, odnosno filetizam, kao vid crkven og nacionalizma. 2. Pravoslavna crkva, previe usmerena prema onostranom, kao da povremeno naputa svet doivljavajui ga na dualistiki nain, kao borbu dobra i zla, pri emu je materijaln i svet preputen privremeno "knezu ovog sveta", protiv koga se ovek moe samo pojedinano da bori. Ulazei u opasnost liturgijskog izolacionizma, i pribliavanja monofizitizmu, pravoslavna crkva kao da se odrekla dunosti ostvarivanja hrianske etike unutar drutvenog ivota, privrede, politike i kulture. Reju, pod pritiskom politikog razvoja, pravoslavlje je pribeglo jednostranom vrednovanju onostranog, odriui se oblikovanja sveta u Hristovom duhu, odnosno oveka kao "saradnika Boga". Ove zamerke upuene pravoslavlju ponajbolje formulie jedan od najpoznatijih pravoslavnih teologa danas, Don Majendorf, ovako: "Pravoslavno hrianstvo ima svoja sopstvena iskuenja: iskuenje da pobegne iz sveta, da se ponaa kao da ga se tie istor ija,

iskuenje da prihvati neku vrstu naivnog fatalizma uzdajui se u boansku Promisao, al i kao da ne zna za stvarnu demonsku mo u istoriji." 3. Zbog nedovoljnog ili nikakvog rada sa svojim narodom, od strane mahom nedoueno g pravoslavnog svetenstva, ovaj narod je, prvenstveno na Balkanu, sa izuzetkom Grke i Rumunije, nedovoljno crkven, tj. vezan je za crkvu prvenstveno preko starih, mah om paganskih obiaja ili rituala; u svesnom i podsvesnom ivotu narod je mnogo vie obuze t magijsko-animistiko-tradicionalnim nainom miljenja i ivljenja, nego to je stvarno upoznat sa sutinom hrianstva. Problem ohristovljenja, reklo bi se, veno paganske due ljudi, ostao je, uostalom, problem za sve tri hrianske crkve, ali moda najvei za pravoslavnu crkvu. 4. U pravoslavnim manastirima kroz vekove traio se put spasenja u liturgiji, mist icizmu i kontemplaciji, pa tako ovi manastiri nisu bili pogodno tle za razvoj nauke, za razliku od zapadnih monakih redova (naroito benediktanaca, franjevaca, dominikanaca) koji su pogodovali razvoju nauke. Ova ista primedba mogla bi da se odnosi i na razvoj um etnosti unutar zapadnog hrianstva, odnosno pravoslavlja (naroito slikarstva i muzike). Pokuaj Sinteze i perspektive budunosti Iz spomenutih i ovde dovoljno nespomenutih razlika, nekada se zaista ini bitnih, izmeu pravoslavlja, rimokatolicizma i protestantizma, u praksi i teoriji hrianskog uenja, razlike koje postaju sve razumljivije to se podrobnije bavimo pojedinim istorijsk im epohama u kojima se hrianstvo razvijalo (zapadno hrianstvo, humanizam i renesansa, Vizantija i Rusija, hrianstvo na Balkanu), i naroito posle briljivije psiholoke anali ze rimskog i grkog, odnosno vizantijsko-slovenskog duha naroda koji su nosili teret hrianstva kroz vekove, postavlja mi se pitanje sinteze, mogunosti ili neophodnosti meusobnog dopunjavanja. Pretpostavljam, zapravo, da je zakon enantiodromije, a on da i fenomen komplementarnosti, kao i poznati princip cointidentio oppositorum, unive rzalan zakon ivota, jer se moe otkriti i primeniti kako u manifestacijama psihikog ivota oveka, kao to su pokazivanja racionalne i iracionalne funkcije njegove, zatim oveko v introvertovan i ekstrovertovan stav, ili odnos izmeu mukarca i ene, tako i u ispoljavanju razliitih fizikih i psihikih osobina pojedinih rasa, naroda i drutvenih zajednica. Kada je re o razlikama u hrianskom ispovedanju jednog Boga i jednog Bogooveka Hrista, odnosno Svete Trojice, meu rimokatolicima, protestantima i pravoslavnim ljudima i narodima, uzimajui u obzir sve istorijske i antropoloke neminovnosti razlika meu njima, ne izgleda mi nemogue i neizvodljivo njihovo meusobno pribliavanje i dopunjavanje. Odbacujui u potpunosti svaki sumnjivi sinkretizam, a pogotovo svaki besmisleni "sintetiki koktel" razliitih a specifinih sastojaka pojedinanih uenja pomenutih veroispovesti, prihvatajui osobitost i posebn ost pravoslavlja, rimokatolicizma i protestantizma, kao deo Boijeg Promisla u istorij i i stvaralaki izazov narodima u napredovanju njihove sopstvene individuacije, zastup am uverenje u mogunost, pa i neophodnost, upravo na kraju jednog milenijuma, uzrasta nja sve tri hrianske veroispovesti do "mere i rasta punoe Hristove". Ovakvo pribliavanje i dopunjavanje mogue je ostvariti tek temeljnim meusobnim upoznavanjem nastanka, rasta i sadanje situacije u rimokatolikoj, pravoslavnoj i protestantskoj crkvi. Ne

izgleda da su uslovi za ovakvo meusobno upoznavanje i pribliavanje pogodni. A kada e biti i da li e uopte nekada biti pogodni? Zar su bili pogodniji u vreme Karla Velikog, ka da je ovaj javno ispovedao Filioque, ili kada su vizantijski car i patrijarh anatemisa li papu Nikolu I dvesta godina pre zvanine podele crkava 1054. godine, kada su poljski ka tolici "ognjem i maem" irili svoju veru u pravoslavnoj Ukrajini u VII veku, ili je vreme upoznavanja i dijaloga sazrevalo posle ustakih pokolja na Balkanu sredinom i kraj em XX veka? Pri svemu tome, pitam da li treba saekati da hrianska crkva u celini bude najvie ugroena nekom drugom invanzivnom rasom (utom, na primer) ili religijom (islamom) i da se spusti, ponovo, kao nekada u prvim vekovima hrianstva, u katakombe, pa da se tek onda probudi svest kod svih hriana sveta o potrebi ujedinj enja i zajednike odbrane u ime raspetog i vaskrslog Hrista? Podseajui na optepoznati princip privlaenja suprotnosti i njihovog meusobnog plodnog uticaja u istoriji kultura raznih naroda, ali i u psiholokom ivotu pojedin anih ljudi, kao privrenik Tojnbijeve teorije o "izazovu i odgovoru" u zbivanjima istor ije sveta, navodim miljenje Jei Novosjelskog9, jednog od najveih poljskih slikara danas pravoslavne vere, koji pie: "Sve sutinske odlike umetnike, kulturne, duhovne svesti Vizantije uvek se aktivno ispoljavaju tek u kontaktu sa zapadnim opozicionim elementima. Svaki kontakt vizantijske svesti sa zapadnom sveu neuveno je kulturnotvoraki plodan." Ne mogu ni danas drukije da zamislim duhovni sudar ili susret pravoslavne vizantijskoslovenske kulture sa Zapadom, nego kao stvaralaki plodan i za jednu i za drugu stranu hrianstva sveta. Analitikoj kulturi Zapada neophodna je bila u prolosti i ostala u sadanjosti, sintetizujua kultura istonog hrianstva, ali i obratno. Zapadna i istona kultura ine jedinstvo i nije ih mogue zamisliti jedne bez druge. da li je mogue predoseati tragediju za obe ove kulture danas, pretpostavljajui da se sputa nova "gvozdena zavesa" izmeu Istoka i Zapada, ovoga puta sputena od strane Zapada? Ili se ova "zavesa" sputa samo ispred Srbije? Poimo sada od nekih konkretnih prednosti i specifinosti svake od tri hrianske veroispovesti o kojima je ovde re. Sergije Bulgakov10 tano primeuje: "Svaka od istorijskih grana vaseljenskog hrianstva ima svoj naroiti dar koji je posebno izdva ja: katolianstvo - organizatorski dar vlasti i organizacije, protestantizam - etiki da r ivotne i intelektualne estitosti, pravoslavnim narodima dato je vienje umne lepote duhovn og sveta". Zar nije moguno, pitam se, da se protestantska etika u svakodnevnom ivotu, koja je osim pozitivnih vrednosti podstakla i negativne pojave, razvijajui prekom erni kapitalistiki egoizam, oblagorodi pravoslavnom sofiologijom; ili, da se naglaeno vlastoljubivi rimokatoliki racionalizam ublai pravoslavno "molitvom srca"; ili, da se pravoslavno potcenjivanje racionalnog i realnog u svakodnevno ivotu, to pravoslavn e odvodi u opasni politiki i ekonomski iracionalizam i individualni anarhizam, ispr avi negovanjem bolje organizovanosti, ali i prosveivanja unutar pravoslavne crkve i pravoslavnih naroda! Bulgakov11 se pozitivno odnosi prema jednoj ovakvoj mogunost i kada pie: "U potpunosti je moguno da e se i pravoslavlje okrenuti licem prema svetu u

veoj meri nego to je ono to inilo; ovome zove crkvena istorija. Ali, ostae njegov duhovni tip." Smatram znaajnim ovakvo vienje Sergeja Bulgakova upravo zbog toga to je pravoslavlje do sada, iz vie objektivnih i subjektivnih razloga, ostalo po strani od istorije, prolazei kroz nju, po reima Bulgakova, "kao kroz mraan i prazan hodnik ka Carstvu Nebeskom". Potcenjujui istorijska zbivanja i svoju ulogu u njima, oiju i s rca tajanstveno uperenih u eshatoloki kraj alosne istorije palog oveka, pravoslavlje se oduvek opasno pribliavalo manihejstvu i monofizitizmu. Mi se moemo sloiti sa ruskim religioznim filosofom Maksimom Tarajevim kada kae da "Jevanelje dela u istoriji, ali ne za istoriju"12, kao i sa definicijom hrianske Crkve "kao mistinog tela Hristovog koje je nadistorijsko". Ipak, da ne izgubimo iz vida da hrianstvo nije vanistorijsko. Istorija, meutim, treba da bude pozitivno shvaena, kao pozornica na kojoj valja da dou do izraaja svi akteri bogooveanske drame, kao i sve potencijalne mogunosti ovih aktera. Lino spasenje oveka nije mogue bez njegove aktivne i saborne angaovanosti koja zahteva ne samo religiozni odnos pojedinaca "ja i Bog", ve i etiki, ali i prosvetiteljski buberovski odnos "ja i ti". Oseajna religioznost u pravoslavlju, primeuju protestanti13, nije dovoljno razvila u narodu sposobnost gledanja stvarnosti ovoga sveta i njegovog menjanja. Samim tim nedovoljno je i odgovornosti oveka u socijalnom staranju, racionalnog sistematizo vanja i uobliavanja vlastitog naina ivota, pa prema tome i ekonomskog i drutvenog ivota. Nad pravoslavnim svetom, koji je racionalizam i racionalizaciju esto izjednaavao s a bezverjem, vladaju iracionalne sile koje utiu na ekonomsku svakidanjicu. Neobuzdan a tenja za zaradom kod pravoslavaca ima obeleje nagona za sticanjem koji se zadovoljava svim sredstvima. Nedostaje hriansko shvatanje profesije i zahtev za uzdranim nainom ivota, kakav vode upravo najbogatije zemlje sveta: vajcarska, vedska, Engleska. Smatram znaajnim i polemike vrednim Veberovo razlikovanje "orua Boga" i "posude Boanske", u praktinom i kontemplativnom ivotu protestanata i pravoslavnih. Ne vidim, ipak, zato bi ova razlika bila apsolutna. Zar ovek nije i posuda i orue Boije uvek onda kada je pasivna i aktivna strana ljudskog bia u odnosu na Boga kako val ja, jedna prema drugoj postavljena (vita activa et vita contemplativa)? Ostati u tok u celog ivota prvenstveno posuda koja prima boansku hranu kao Boiju Blagodat znailo bi odrei aktivnu ovekovu ulogu u borbi svetlosti i tame, u svedoenju Hristove Istine. Postati, s druge strane, samo orue Boije, prenaglaavanjem aktivne uloge oveka u svetu, nosi opasnost preuzimanja Boije uloge na sebe, postajanjem ovekobogom koji se gordi mogunou radikalnog menjanja sveta i prirode. Ne moe se odrei da onu prvu opasnost, potcenjivanja uloge aktivnog Boijeg saradnika i stvaraoca obdarenog Duh om Svetim, nisu sasvim izbegli pravoslavni narodi; ovu drugu opasnost, radikalnog, ve i demoniziranog aktivizma zapadnih ljudi, koji su na putu da zaborave i posudu i o rue koje im je od Boga dato, niko vie ne moe da negira. Jo jednom da se upitamo, zato ovek ne bi mogao biti i posuda i orue Boije, kada on to zaista jeste u svojoj sutini , bar za sve religiozne ljude sveta! Kada je re o Zapadu, nema sumnje da i pored prividnog trijumfalizma, s kojim dana s zajedno istupaju i rimokatolici i protestanti, unutar jezgra, i to elitnog jezgr

a obe zapadne crkve, postoji razvijena svest o manjkavosti i jednostranosti dosadanjeg istorijs kog puta obe zapadne crkve: rimokatolike, kao autoritarne i vlastoljubive crkvene monarhij e, i protestantske, kao crkve u kojoj je etika u potpunosti istisnula i zamenila veru u raspetog i vaskrslog Hrista, unutar koje crkve prijavljivanja i objavljivanja novih sekti neprekidno traju. Ako je tenja ka vaseljenskoj Crkvi i sveoptem jedinstvu opta enja i potreba sve tri hrianske crkve, a pretpostavljam da e ova tenja ubudue biti sve vea, onda je Sergije Bulgakov jo jednom u pravu kada smelo pie da "narodi danas trae pravoslavlje, esto za to i ne znajui"14. Da bi se pravoslavlje, meutim, zaista i ot krilo narodima, ono mora i samo da pretrpi promene i to ne da menja svoj dragoceni sad raj nepomuen Hristov lik - ve da menja formu ili, da se slikovitije izrazim, da drugaij e podeava ram Hristove ikone. Samo u tom smislu moemo prihvatiti i pozdraviti Bulgakovljevu poruku da "pravoslavlje ne samo da jo nije sebe iskazalo, nego tek zapoinje sebe da izraava na jeziku savremenosti i za savremeni svet" (podvukao B. J.). Bilo bi pogreno i tetno za pravoslavlje da sebe smatra savrenim i potpunim, zaboravljajui da je "nesavrenost svojstvena Crkvi na osnovi neiscrpivosti njene du bine" (Bulgakov), a zanemarujui, takoe, injenicu njene relativne istorijske nezrelosti. A ko pravoslavlje, pa i slovenski svet, zaista moe i treba u budunosti da ispravi i ubl ai otre grebene protestantskog rasprivanja i rimokatolikog uniformizma i tako donese Zapad u, prema reima Dostojevskog, "novog Hrista", jer je pravoslavlje najpotpunije sauvalo jedinstvo Predanja i Hristov lik u oveku, onda se ovakva Boija Blagodat moe izliti na pravoslavlje tek kada se postigne, ne samo relativno jedinstvo i saglasnost meu s amim pravoslavnim crkvama, ve i kada svest o veliini i znaaju pravoslavlja bude dostigla , u pravoslavnim narodima, onaj stepen razvoja u toku kojeg sve vei broj individua po staju linosti. Jer kao to je Don Majendorf tano primetio: "Jedino linosti mogu biti lanovi Hristove Crkve"15. Srpska pravoslavna crkva ili, kako se do poetka XX veka ee nazivala, pravoslavna srpska crkva, moe i treba da nae svoje mesto, ne samo u buduoj harmoninoj zajednici svih pravoslavnih crkava, ve i u svojoj, od strane duhovno prosvetljenih umova Sr bije, pretpostavljenoj misiji "zlatnog mosta" izmeu Istoka i Zapada. Srpska crkva ovu s voju misiju moe uspeno da obavi korenitom reformom svoga zastarelog crkvenog kolstva, podizanjem opteg obrazovanja svetenikog i monakog podmladka, savremenijom organizacijom celokupnog crkvenog ivota i njegovog funkcionisanja, linim trudom i radom svakog srpskog duhovnog oveka, laika i klirika na hrianskom prosveivanju srpskog oveka, to je sve mogue postii pod uslovom razvijene svesti o svojoj pravoslavnoj, a onda i srpskoj crkvenoj i istorijskoj prolosti, pre svega onoj vi zantijskoj, i potom, to je najznaajnije, sa punom, jer i doivljenom verom u Hrista Gospoda, koj i nam daje neiscrpnu nadu i ljubav i za ovaj i za onaj svet. Hrianski krst, pa i pra voslavni srpski krst, uistinu se sastoji iz jedne vertikale, to je njegova mistiko-asketsk

a strana unutarnje delatnosti podviga, tihovanja i sabiranja duha u doivotnom procesu oboen ja (theosis), i jedne horizontale - ovekovo pripadanje zemlji, na kojoj ovek slui boansku prirodu i druge ljude. 1 Demostenes Savramis: "Maks Veber i pravoslavna crkva" u: Pravoslavlje izmeu neb a i zemlje, priredio Dragoljub orevi, Gradina, Biblioteka "ordano Bruno", Ni, 1991. 2 S. Bulgakov: Pravoslavlje, Knjievna zajednica Novi Sad, Novi Sad, 1991, 69 s. 3 Ibidem, 155. 4 Ibidem, 230. 5 D. Majendorf, Vizantijsko bogoslovlje, Kaleni, Kragujevac, 1985, str. 263. 6 S. Bulgakov, Ibid., 147. 7 P. Evdokimov, "Hristovoj Crkvi", Jefimija br. 1, 1992, Trstenik. 8 E.Benz, Geist und Leben der Ostkirche, Rowohlt, Hamburg, 1957. 9 J. Novosjelski, "Vizantija i Zapad", Gradac, maj - oktobar, aak, 1988, str. 251. 10 S. Bulgakov, Ibid., 197. 11 S. Bulgakov, Ibid., 223. 12 P. Evdokimov, Le Christ dans la pense russe, Serf, Paris, 1970. 13 Demostenes Savramis: "Maks Veber i pravoslavna crkva", u: Pravoslavlje izmeu neba i zemlje, priredio Dragoljub orevi, Gradina, Ni, 1991, 88. i 89. str. 14 S. Bulgakov, Ibid., 267. 15 Linost, prema pravoslavnom ruskom teologu Kiprijanu Kernu, "senka (ikona) je boanske Linosti, stvorenje Boije, a ne produkt ljudske vrste. Ona je duhovna i prip ada duhovnom svetu."