KANDID

Knjievnik, istoriar i filozof Volter, ili, punim imenom, Franois Marie Arouet le Jeune Voltaire, najznaajniji je francuski knjievnik iz doba prosvetiteljstva. Roen je 21. novembra 1694. godine u Parizu u porodici siromanog plemia. Pohaao je jezuitsku [jezuit lan Drutva Isusovog, katolikog reda osnovanog u XVI veku za borbu protiv reforme, koji je postao potpora papinstvu i predstavnik nazadnjakog crkvenog krila.] gimnaziju, poeo da studira pravo ali je uskoro napustio studije. Kao talentovan pisac epigrama i duhovit satiriar rano je uao u pariske mondenske krugove. Zbog uvrede regenta, Filipa Orleanskog, zatvoren je 1717. u tvravu Bastilju, gde ostaje godinu dana. U zatvoru je napisao tragediju Edip, koja e mu doneti veliku popularnost. U periodu od 1717. do 1726. godine u Parizu doivljava velike knjievne uspehe, ali zbog svae s vitezom Rohanom opet dospeva u Bastilju. Godine 1726. odlazi u Englesku i tamo ostaje tri godine. Boravak u Londonu predstavlja znaajnu prekretnicu u njegovom ivotu: Volter tamo sklapa pri-jateljstva sa najistaknutijim engleskim knjievnicima, meu kojima je i Svift, i upoznaje se sa filozofskim delima Poupa, Njutna i Loka. U Engleskoj objavljuje Anrijadu jedan od retkih epova XVIII veka, spev protiv religijskog fanatizma. U to vreme pie Filozofska pisma (na francuskom jeziku objavljena 1734. g.) koja je pariski Parlament proglasio skandaloznim i javno spalio. [Gledajui kako mu spaljuju knjige na lomai, Volter je prokomentarisao: Moje su knjige kao kesteni. to se vie peku, vie se i prodaju.] Nakon toga mu je boravak u Parizu ponovo onemoguen i on odlazi, u drutvu svoje prijatel jice, duhovite i obrazovane markize od atlea [Markiza od atlea, odnosno Emilija de Bretej, bila je samouki naunik matematiar i fiziar. Prevela je sa latinskog na francuski jezik dela Lajbnica i Njutna, dopunjavajui prevode svojim komentarima i objanjenjima teih delova originalnih tekstova. Njen prevod Njutnovih dela se jo uvek koristi. Vaila je za najumniju enu svoga doba. Emilija de Bretej je bila lepa, inteligentna i ambiciozna devojka. U devetnaestoj godini udala se za markiza Florena od atlea i s njim imala troje dece. Poto se Emilijin mu posvetio vojnoj karijeri, s njom se retko viao pa se ona 1730. god. preselila u Pariz. U Parizu je vodila luksuzan i raskalaan ivot i imala vie ljubavnih veza, sve dok 1733. godine nije postala Volterova ljubavnica., Dok je Volter iveo u izgnanstvu u Nemakoj i vajcarskoj, Emilija de Bretej imala je ljubavnu aferu sa pesnikom Sen- Lamberom. Kad je otkrio ovu vezu, Volter, koji se vratio u Francusku, izazvao je u nastupu ljubomore veliki skandal koji se umalo nije tragino okonao, Emilija je umrla prilikom poroaja u 43. godini ivota. Vrativi se u Pariz posle njene sahrane, Volter je neko vreme boravio u kui u kojoj je sa njom iveo. Po kazivanju posluge, Volter se po noi esto budio, ustajao i po mraku uzvikivao Emilijino ime. (Boanstvena ljubavnica)], u njen dvorac u ampanji. Deset godina provedenih tamo predstavljaju najsrenije i najplodnije razdoblje njegovog ivota. U tom periodu je napisao svoje uvene tragedije (Zaira, Meropa itd.), filozofska i istorijska dela (Elementi Njutnove filozofije itd.), a dopisuje se i s pruskim kraljem Fridrihom Velikim. Godine 1744. Volter se vraa u Pariz [Tada pie libreto za operu Princeza od Navare, koja mu je

donela veu slavu meu aristokratijom nego njegova najbolja umetnika dela, iako ju je sam nazvao sajamskom lakrdijom.], gde je imenovan dvorskim pesnikom i istoriarem Luja XV, ali zbog ale na raun kraljeve ljubavnice, markize de Pompadur, mora ponovno da napusti Pariz. Nakon kraeg lutanja odlazi u Berlin, odnosno Potsdam, na poziv Fridriha II (Velikog). Prisno prijateljstvo s kraljem-prosvetiteljem, s kojim je esto, u etnjama i na veerama, duhovito razgovarao [Voltaire je neko vrijeme proveo na dvoru pruskog kralja Fridricha. Jednom je s kraljem krenuo na rijeku na veslanje. Kada su stupili u amac Voltaire primjeti da u amac ulazi voda i naglo skoi na obalu. Kralj, koji je ostao u amcu, s osmijehom ree: Zar se toliko bojite smrti? - Naravno da se bojim, na svijetu je mnogo kraljeva, ali je samo jedan Voltaire ] i koji je traio da Volter ispravlja njegove spise, trajalo je tri godine. Iz Potsdama se Volter povlai u zamak Fernej, na vajcarsko-francuskoj granici, koji je kupio radi line sigurnosti. Do tog vremena i neposredno nakon toga nastali su njegovi romani Zadig (1747.), Mikromegas (1752.) i Kandid(1759.). U tom razdoblju pie pamflete i pisma, ogoreno se bori protiv fanatizma Crkve i brani nevino osuene. Svoje borbene anti-klerikalne rasprave pie pod pseudonimima. [Volter je tokom svog ivota upotrebio vie od dve stotine raznih pseudonima na svojim mnogobrojnim i raznovrsnim spisima. (Volterov Kandid)] Tek kada je umro Luj XV i kada je malo popustio apsolutizam u Francuskoj (godine 1778.), Volter se trijumfalno vraa u Pariz, obasipan cveem i uz klicanje itavog grada, ali tri meseca kasnije, 30. maja, umire. Prvo je sahranjen tajno, kako bi se izbegle demonstracije, a 1791. godine revolucionari njegovo telo prenose u Panteon. Volter je bio jedan od najizrazitijih predstavnika epohe prosvetiteljstva [Pokret u evropskoj kulturi koji se zasniva na uverenju da je celokupni ivot drutva mogue izgraditi na samostalnoj i kritikoj upotrebi uma; prirodna svetlost ljudskog uma uslov je ukupnog drutvenog napretka.] (koja se u Francuskoj esto i nazivala epohom volterijanstva) i najslobodoumnijih duhova ondanje Evrope; saradnik uvene Enciklopedije [najvii domet prosvetiteljskog pokreta; delo koje objedinjuje celokupno ljudsko znanje u odreenom vremenskom periodu ; izlazila od 1751. do 1780. g. u 35 tomova ]. Tokom boravka u Engleskoj pribliio se Lokovom empirizmu i njegovom zalaganju za tolerantnost [Volter: Ja se ne slaem ni sa jednom rei koju si izgovorio, ali u do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovori], a takoe je izuavao Njutnovu mehaniku, koju je u Francuskoj popularisao (protiv Dekartove filozofije). Volter je, uopte, bio znaajan za popularizaciju filozofije, sjedinjujui knjievnost i filozofiju i pretvarajui i jednu i drugu u borbenu i duhovitu knjievno-filozofsku prosvetiteljsku publicistiku. Bavio se metafizikim pitanjima Boga, slobode, besmrtnosti due. Bio je estoki protivnik (i kritiar) Katolike crkve, kao osnove feudalizma i mistike, praznoverja i predrasuda, borac iji je radikalni pokli Unitite bestidnicu! (erasez l'infme!) snano odjeknuo itavim vekom. Pod uticajem deizma [Uenje koje doputa da Bog postoji samo kao prauzrok sveta, a negira postojanje Boga kao linosti (teizam) i njegovo meanje u ivot prirode i drutva (uda i sl.)]smatrao je da religija mora biti moralna, prirodna i u skladu s ljudskim razumom [Volter je smatrao da bez Boga moralnost nije mogua, zbog toga Bog mora postojati. Kad Bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti]. Volter je smatrao da, to je manje dogmatska, religija postaje bolja i istinitija. U mladosti, zastupao je slobodu volje, ali je kasnije promenio stanovite, priznajui samo slobodu delovanja [Prema Volteru, sloboda je kada ovek moe da radi ono to eli (psiholoki determinizam). (According to Voltaire, freedom is when one can do what one wants to do (the psychological determinism). ) (The philosophies of enlightenment)] . Stav je promenio i u odnosu na problem zla; bio je optimista [Jedno od njegovih dela, Zadig, vrlo je

slino Kandidu po zapletu i strukturi, ali izraava veoma optimistian pogled na ivot. (One of his works, Zadig, is very similar to Candide in plot and structure, but expresses a highly optimistic view of life.) (prema Voltaires criticism of Leibniz, Patrick Mooney)], ali je optimizam definitivno napustio, kako se smatra, posle zemljotresa u Lisabonu [Povijesni primjer razornog djelovanja potresa na vie razina jest glavni grad Portugala. Lisabon je proivljavao ekonomski procvat temeljen na zlatu i dijamantima iz brazilskih rudnika kad ga je pogodio potres. Bilo je to 1. studenoga 1755. U zoru na blagdan Svih svetih crkve su vrvjele vjernicima. Molitva i zvona odzvanjali su gradom. Odjednom buka, lom i ljudski urlici! Prvi val odnio je 30 tisua ivota. Blagostanje je naglo prekinuto, a dravu su zahvatili nemiri ( Potresi zlo koje utire put novim civilizacijama)]. Otro kritikuje racionalistiku filozofiju i podsmijava se metafizikim sistemima Dekarta, Spinoze, Lajbnica. Roman Kandid, koji se smatra njegovim remek-delom i jednim od najrevolucionarnijih djela francuske Prosveenosti XVIII vijeka, predstavlja odgovor na Lajbnicove [Lajbnic, Gotfrid Vilhem (1646.-1716.), nemaki filozof, jedan od najznaajnijih predstavnika racionalizma; osniva i prvi predsednik Berlinske akademije nauka; dela: Monadologija i Teodiceja; njegova filozofija bazirana je na pojmu monade (pojedinane supstancije (ne proteu se; ne zauzimaju nikakav prostor) koje se meusobno razlikuju po predikatima, stvara ih ili unitava udo, imaju percepcije (duu), ali nisu je sve svesne; piramidalno hijerarhijski ureene, vie monade svesnije su, vrhovna monada je Bog. Poloaj i organizacija monada su ono to bi mogli nazvati realnim prostorom. Monade nemaju prozore.) i est osnovnih principa koji predstavljaju zakone racionalnog miljenja i orue koje treba da omogui detaljan opis stvarnosti (princip neprotivrenosti, princip dovoljnog razloga, princip predikata-u-subjektu, princip identiteta onoga to se ne moe razlikovati, princip najboljeg (od svih moguih svetova), princip prestabilirane harmonije).] principe (najboljeg od svih moguih svetova, prestabilirane harmonije, dovoljnog razloga), odnosno ideju po kojoj je ovaj na svet najbolji od svih moguih jer je izraz prestabilirane (unapred postavljene) harmonije kosmosa [Poto se predpostavlja da je Bog beskonano dobar i beskonano moan, postavlja se pitanje otkud zlo u svetu. Lajbnic odgovara da Bog uvek ini ono to je najbolje i moe odluivati o svemu to je logiki mogue. Bog je mogao da stvori svet u kome ne bi bilo zla, ali takav svet nije najbolji od svih moguih! Najbolji mogui svet je onaj u kome je koliina dobra maksimalizovana uprkos injenici da neka dobra nuno povlae za sobom izvesna zla. Celokupan skor dobra vei je u naem svetu nego to bi bio u bilo kojem drugom od moguih svetova. Stvarajui ba ovaj svet Bog je dokazao svoju dobrotu.(Filozofija)]. Kandidom je Volter hteo da pokae koliko je takav kosmoloki optimizam udaljen od stvarnosti. U romanu se Lajbnicova teorija ne osporava direktno, ve Volter svom junaku podaruje toliko patnje i bola da fraza kako je ovo najbolji od svih moguih svetova zvui jednostavno groteskno. Osim metafizikog optimizma, na udaru Volterove kritike nali su se svi koji su bili krv i meso feudalnog sistema(Kora, Volterov Kandid) rat, verska netolerancija, nasilje, nauka koja ne zna za progres, ljudska glupost i dr. On neumoljivo i nemilosrdno prikazuje svetenike, sudije, bogatae, inkvizitore, Jevreje, naivine i filozofe. Neki od njegovih neprijatelja, pojavljuju se u romanu prerueni, ali tako da italac lako moe da pretpostavi o kome je re. Svoj roman objavio je 1759. godine u enevi. Mesec dana kasnije gradsko vee ga zabranjuje, to je samo doprinelo da postane poznat i izvan granica vajcarske, pa se ubrzo primerci romana

pojavljuju u Parizu i drugim evropskim gradovima. Knjiga postaje vrlo popularna (40 izdanja u toku Volterovog ivota), ali i napadana. Na optube Volter jednostavno odgovara da on tu detinjariju nije napisao. Delo je objavljeno pod pseudonimom [kao prevod s nemakog od g. doktora Ralfa, sa dodacima koji su naeni u doktorovom depu kada je umro u Minhenu leta gospodnjeg 1759.], kao francuski prevod jednog nemakog dela, u ta nisu verovali ni itaoci ni cenzori Luja XV (jer je Kandid i sadrajem i stilom otkrivao svoje francusko, prosvetiteljsko, poreklo), ali mogli su samo da nagaaju ko je pravi pisac, jer je ovaj bio dovoljno razborit i oprezan da se ne otkriva, ni prvima ni drugima [Volteru se inilo da mu opreznost nalae da i u svojim privatnim pismima tvrdi da Kandiduopte nije njegovo delo. Neobino bogatstvo mate, ubitana ironija, lak i duhovit stil sve je to izazivalo sumnje da je on ipak pisac dela koga se odricao. (Kora, Volterov Kandid)]. Ova opreznost svedoila je o Volterovom velikom ivotnom iskustvu kada je napisao Kandida bio je ve u ezdesetpetoj godini ivota i vie nije imao nikakvih iluzija o svetu u kom je iveo. Volter je bio izrazito dobar satiriar [ malo je pisaca koji su imali talenat za satiru, kakav je on imao. (Kora,Volterov Kandid)] i voleo je da pie takozvane filozofske romane [Filozofski roman je esej ili pamflet, jer u njemu pisac hoe da izloi ili napadne izvesne ideje. On je i roman, jer opisuje izmiljene dogaaje. Ali ne moe biti ni tako ozbiljan kao esej, ni tako verovatan kao roman emu, uostalom, ni ne tei. Pisci, stvarajui takva dela, ne misle ni jednog trenutka da e italac smatrati te fikcije stvarnou, ak im se ini poeljnim da se filozofski roman pokae kao neko fantastino pripovedanje. Filozofski roman i filozofska pria cvetaju u vremenu u kome se ideje razvijaju bre od ustanova i obiaja. Tada knjievnici, gonjeni potrebom da kau ta misle, ali ometani strogou policija, cenzura ili inkvizicija, pokuavaju da pobegnu u apsurdnost i da se uine nepovredivim inei se neverovatnim. prema: Candide Voltaire, filozofski roman,] ili filozofske pripovetke, meu kojima Kandid zauzima posebno mesto. Volter se ovim knjievno-filozofskim rodom slui da da bi s vie slobode izrazio svoje ideje, koje bi se u eseju pokazale kao prevratnike i mogle bi da uvrede ili ozlojede itaoce. to se italac vie oseti prenesenim u neki svet, to je smireniji i lake prihvata iznenaujue istine. Ovaj rod knjievnosti Volter je pretvorio u satiru naravi, za koju je najkarakteristinije to da linosti samo personifikuju izvesna obeleja (naravi, ili pojmove) da bi se jasno videlo koliko su opravdana i istinita pred sudom razuma. Kandid je pravi obrazac takve satire naravi, to se vidi ve iz naslova. Sama re kandid (od latinskicandidus, to znai ist) moe se prevesti kao naivko - u francuskom dolazi u znaenju naivan, nevin. To je personifikovano svojstvo naivnog optimizma koji se suoava s brutalnom stvarnou (Kora, Volterov Kandid).Kao to je naivko Kandid, ... mladi kome je priroda podarila najpitomiju narav... [i dalje: ... Lice mu je ve odavalo duu. Umeo je sasvim pravilno o svemu da sudi, a bio je vrlo prostoduan. Zato su ga, mislim, i zvali Kandid. Volter, Kandid, str. 5] , uz pomo ironije, prikazan kao izrazita krajnost jedne ljudske osobine koja se podjednako moe ceniti kao i prezirati, tako je stvarnost prikazana brutalnijom nego to jeste, da bi naivnost naspram nje izgledala jo naivnije. Inspirisan [ obrazovan solidnim poznavanjem najveih dela svetske filozofije i knjievnosti, poevi od Hiljadu i jedne noi, Volter je u sebi sjedinio veoma raznovrsne i bogate knjievne i filozofske uticaje koje naroito moramo imati u vidu kad itamo dela kao to je njegov Kandid. Tu su, pre svega, francuske knjievne i filozofske tradicije, poevi od slavnog i

velikog Rablea, preko Sirana de Bereraka, pa do Volterovih neposrednih pretea, ukljuujui i Fenelona. Tu su, dalje, uticaji panske knjievnosti, a pre svega Servantesa i Grasiana. A tu su i engleski uticaji, poevi od Ben Donsona i ekspira do Svifta, koga je Volter osobito cenio, pa i podraavao, kao to se donekle vidi i u Kandidu. (Kora, Volterov Kandid)] Hiljadu i jednom noi, Servantesovim Don Kihotom i razliitim pustolovnim romanima i putopisima, naroito Sviftovim Guliverom, Volter vodi Kandida od Vestfalije, Nemake provincije, preko Holandije i Francuske ak u Paragvaj i Eldorado, pa, ponovo preko Francuske i Engleske, u Veneciju i Tursku, gde se njegovo putovanje najzad zavrava. Iako biva suoen sa ratom, nematinom, zamorom, elementarnim nepogodama, nekoliko puta jedva izbegavi smrt, Knadid, do pred sam kraj romana, ostaje neizleivi optimista veran Panglosovom uenju. Panglos, kao bezuslovni zagovornik optimizma, predstavlja karikaturu Lajbnica i njegove filozofije. Panglos je predavao metafiziko-teologo-kosmolo-nigologiju. [(nigaud glup; ovaj termin predstavlja ironiju na termine metafiziara XVIII veka)] Divno je umeo dokazivati da nema posledice bez uzroka i da je, u ovom najboljem od svih moguih svetova, zamak gospodina barona najlepi od svih zamkova, a gospoa najbolja od svih moguih baronica. (a mladi junoa Kandid sluao je njegove pouke sa svom bezazlenou svojih godina i svoje prirode, smatrajui ga najveim meu filozofima) (Kandid, str. 6). Prikazujui Panglosa budalastim i arogantnim [ oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je rei da je sve ne moe bolje biti. (6)nesree pojedinaca ine opte dobro; otuda, to je vie pojedinanih nesrea utoliko je sve bolje. (18), Kakav moe biti dovoljni razlog ove pojave (zemljotresa u Lisabonu; prim. aut.)? pitao se Panglos (20), Ja uvek ostajem pri svom prvom miljenju, odgovori Panglos, jer, najposle, ja sam filozof i ne prilii mi da sebe oporeknem, poto Lajbnic mora biti u pravu, poto je uostalom, predodreena harmonija najlepe to postoji na svetu, kao i puni prostor i suptilna materija. (122), i dr.], Volter se podsmeva Lajbnicu i njegovim sledbenicima [Nije on badava bio na pruskom dvoru, nije uzalud posmatrao ta rade i kako rade nemaki filozofi, koji dalje od Lajbnica i Volfa, nisu ni hteli ni znali da misle. (Kora, Volterov Kandid)]. Nasuprot Panglosu, Martin, koga Kandid u Surinamu uzima za saputnika, predstavlja Voltera i njegove poglede, prikazane, dodue, kroz lupu ironije i time dovedene do svoje krajnosti. (Volter, dakle, svom pripovednom postupku ironije i satire ostaje veran ak i kada iznosi stavove koji su bliski (ili istovetni sa) njegovim linim.) Ovaj naunik, koji je doiveo mnogobrojne nedae i nije se imao emu vie nadati (str. 79) smatra da je ovaj svet stvoren samo da pucamo od jeda (83), da je Bog ovu zemljinu loptu, ili, bolje rei, lopticu ostavio na milost ili nemilost nekom pakosnom biu (80), da su ljudi oduvek bili i ostali zli, laljivi, nezahvalni, zavidljivi, vlastoljubivi [(Martin:) Jo nisam naao grad koji ne eli propast susednom gradu, ni porodicu koja ne eli da iskopa grob drugoj kojoj porodici. Svugde se slabi groze monih, pred kojima puze Milion ubica postrojenih u pukove jure s jednog kraj a Evrope na drugi ljude raspinju zavist, briga i nespokojstvo (str. 80) i kad su kopci imali uvek istu ud, zato bi onda ljudi menjali svoju? (83)] i da dobro ne postoji [Ali ipak ima i dobra, odgovori Kandid. To moe biti, ree Martin, ali ja ne znam za njega.(80)] Martin kae: Video sam toliko neobinih stvari da za mene nema vie niega neobinog. (83). Ovakav stav Volter ekstremizuje kroz lik venecijanskog plemia Pokokuranta (od italijanskog poco, to znai malo, i curan-te, to znai koji se brine), koji iznosi otru kritiku nauke [ u svim tim knjigama ima samo praznih sistema, a ni jedne korisne stvari. (str. 107)] i umetnosti

slikarstva [Imam mnogo slika, ali ih vie ne gledam. (105)], muzike[Ova buka moe oveka da zanima jedno po asa Danas je muzika samo vetina izvoenja tekih stvari. (isto)], a posebno knjievnosti, cinino komentariui knjievnu tradiciju, od Homera, preko Vergilija, Horacija i Cicerona do, Volteru, savremenih pozorinih komada, teolokih dela i engleske knjievnosti [Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uivanja kad je itam ali sve mi se to do krajnosti inilo smrtno dosadno. (o Ilijadi), ne verujem da ima jo neeg tako hladnog i vie neprijatnog. (o Eneidi), Uvek sam s krajnjim gaenjem itao njegove neotesane stihove (o Horaciju), Nikad ga ne itam i ja znam isto toliko koliko i on, i nije mi potrebna niija pomo da budem neznalica. (o Ciceronu), ima ih tri hiljade, a ni tri tuceta dobrih. (pozorinih komada), to se tie ove zbirke propovedi i svih ovih debelih teolokih svezaka, moete ve misliti da ih ja nikako i ne otvaram, niti ja niti iko drugi., Meni bi se svidela sloboda kojom su nadahnuti engleski umovi, kad strast i stranarstvo ne bi kvarili sve to je u toj dragocenoj slobodi za potovanje., tog varvarina tog nezgrapnog podravaoca Grka koji je unakazio stvaranje sveta Ni ja ni iko drugi u Italiji nismo mogli da naemo zadovoljstva u tim luakim glupostima. (o Miltonu), Budale se svemu dive kod jednog uvenog pesnika. Ja itam samo za sebe; volim samo ono to mogu da upotrebim. (1069)], voen devizom govorim to mislim i vrlo mi je malo stalo do toga da i drugi misle kao ja (109). Dok se Kandid divi njegovoj sposobnosti da se uzdigne iznad svega to ima (109), Martin, iako shvata da je njemu ogadilo sve to ima (109), uglavnom deli Pokokurantovo miljenje [Martin je potpuno bio senatorovog miljenja. (str. 105), Martin je naao da Pokokurante sudi sasvim razborito. (107, 109, i dr.)]. Mogue je da lik Pokokuranta Volter koristi da pokae sopstvenu blaziranost i gaenje koje osea prema tradicionalnim vrednostima (Ako je tako, evo jo jedne otrovne strelice Volterove ironije koja je uperena u njega samog!), ali i da na ovaj nain pokuava da razorua potencijalne kritiare, podsmevajui se sopstvenoj poziciji [(Kandid:) Zar nije zadovoljstvo sve kritikovati, otkriti nedostatke tamo gde drugi misle da nalaze lepote?, (str. 109-10) ]. Tvrdnju da je sve najbolje to moe biti Volter iznova osporava kroz lik starice, Kunigundine slukinje i pratilje. Ona je, kao i svi drugi likovi u Kandidu, prola kroz svakojake nevolje, koje, tokom putovanja brodom, prepriava Kandidu i Kunigundi. Svoju povest [erki pape i kneginje, mladoj, bogatoj i prelepoj, pred samu svadbu otrovan je verenik-knez, to je prva od uasnih nesrea koje su je snale: postaje robinja na gusarskom brodu, gleda kako joj rastru, seku i mrcvare majku, nekoliko puta je preprodaju irom Afrike, biva iz dana u dan silovana, razboljeva se od kuge, tokom opsade utvrenja janiari joj odseku i pojedu polovinu stranjice, slui po bezbrojnim ruskim krmama... sve dok, ostarela, u bedi i sramu, nije stupila u slubu kod Kunigunde.prema: Kandid (str. 37-44)] zakljuuje rekavi im: zatraite od svakog putnika da vam ispria svoju prolost, pa ako se nae samo jedan koji nije esto prokleo ivot, koji nije esto rekao sebi da je najnesreniji ovek na svetu, bacite me strmoglavce u more. (45). Epizoda sa staricom prenosi vaan deo njegove poruke; ivot je, govori nam Volter, dolina suza. Dovoljno je samo da pogledamo oko sebe, pa da prepoznamo patnju u svakoj osobi koju sretnemo. Lik Kunigunde Volter je nainio po uzoru na izabranice srca glavnih junaka vitekih romana [Dominantan knjievni anr u XVI veku. U njemu su opisani podvizi viteza lutalice (koji se pojavljuje kao branilac pravde i neustraivi borac protiv tlaenja), kojima je on pronosio slavu svoje dame i od kojih je itaocima zastajao dah. Rodonaelnik ovog anra je bio

roman Amadis od Galije koji se pojavio u paniji 1508. god.], a, po uzoru na Don Kihotovu [I lik Kandida ima slinosi sa Don Kihotovim; Don Kihot, zaluen vitekim romanima, kao da ne vidi svet oko sebe, kao i Kandid pod uticajem Lajbnicove filozofije.] Dulineju, njeno prisustvo osea se tokom itave radnje, iako ee biva spominjana, nego to se lino pojavljuje. Ona zapravo predstavlja simbol nekog ideala, najvieg cilja, koji ovek sebi postavlja i pretv ara u svrhu svog postojanja, a koji se obino, jednom dosegnut, ne ini vie tako privlanim ni znaajnim, kao to je i Kunigunda, kada je Kandid konano uzima za enu, pocrnela, zakrvavljenih oiju, uvelih grudi, naborana lica, opaljenih i ispucanih ruku (123). Ovo je jo jedan argument protiv optimizma, ali i potvrda (Volterovog) stava da ljudska bia nisu stvorena sa posebnim ciljem ve su samo mievi na brodu kojim upravlja njegova visost (Bog, prim. aut.) (127-8). [I ranije je Volter napisao neto slino, u pismu Fridrihu Velikom: Mi smo mievi, i boanstveni arhitekt koji je sagradio ovaj svet nije, koliko je meni poznato, nikom otkrio svoju tajnu. prema: napomene (uz Kandid)] Budui deista, Volter veruje da Bog nema udela u svakodnevnom funkcionisanju kosmosa [Lako je, dakle, razumeti Volterovo neslaganje sa tezom da bi Bog mogao stvoriti takav sistem u kome bi, da bi sve bilo najbolje mogue, njegovo meanje bilo neophodno]. Eldorado predstavlja dravu utemeljenu na deistikoj religiji. Zemlja u kojoj je Bog dao ljudima sve to im treba (68), u kojoj su svi jednaki i nema nesuglasica (svi su istog miljenja(68)), nema crkvenih institucija, ni svetenika kao posrednika izmeu Boga i ljudi, ve su oni svi svetenici(68), zapravo je Volterova Utopija. Zlatna zemlja, o kojoj su pre Voltera ve pisali mnogi autori, pokazuje bezgranini potencijal ljudskog duha. Pripovedajui o Eldoradu, u mnogo emu po uzoru na Guliverova putovanja, Volter naglaava koliko je na svet zapravo distopija[negativna utopija; utopija zemlja koja ne postoji naziv preuzet iz istoimenog politiko-filozofskog romana Tomasa Mora koristi se za svaku dravu sa idealnim ureenjem]. Kao najveeg krivca za to istie Crkvu, koju u Kandidu predstsvlja kao jednu od najiskvarenijih, najkorumpiranijih, najagresivnijih i najnasilijih institucija na Zemlji [Ovo potvruju epizode sa Jezuitima u Paragvaju ( koji ovde sa panskim i portugalskim kraljem ratuju, a u Evropi te kraljeve ispovedaju, koji ovde ubijaju pance, a u Evropi im ukazuju put na nebo. (50)), lisabonskim zemljotresom (kada Crkva, koristei sujeverje naroda kao odgovor na jedan i prevenciju novog zemljotresa prireuje auto-da-fe, delo vere, kojim se surovo sveti i obraunava sa protivnicima), i dr.]. Kritiku Crkvenih institucija i svetenstva Volter naglaava predstavivi, jednog za drugim, lik protestantskog pastora i lik jednog anabaptiste[Anabaptisti su sekta koja je traila krtenje u zrelim godinama]. Nasuprot pastoru, koji je dotle govorio sam, pun as bez prestanka, o milosru na nekom velikom skupu (13), a zatim grubo odbio Kandidovu molbu da mu da hleba, nekakav ovek, koji nije bio krten, neka dobriina anabaptist po imenu Jakov (14), iz iste samilosti prema jednom od svojih bljinjih, povede ga sa sobom kui, oisti ga, dade mu hleba i piva, pokloni mu dve forinte i naumi, tavie, da ga naui da radi u njegovim tvornicama (14), a zatim, na Kandidovu molbu, ovaj dobroudni ovek bez predomiljanja uze u svoju kuu doktora Panglosa (18). Predstavnike crkve Volter opisuje kao licemere koji ne postupaju u skladu s verom koju propovedaju. Olienje takvog crkvenog velikodostojnika je veliki inkvizitor, koji, iako mu dunost nalae da lino predstavlja primer hrianskih vrlina, poinjava teak greh. On

zloupotrebljava svoja ovlaenja i pod pretnjom lomae prisiljava don Isahara da sa njim podeli Kunigundu. Lik don Isahara, bogatog Jevrejina, surovog i pohlepnog oveka koji misli da novcem moe da se kupi srea, kao i ostala spominjanja Jevreja u nega-tivnom kontekstu [Dozvae jednog Jevrejina kome Kandid prodade za pedeset hiljada cekina dijamant koji je vredeo sto hiljada, dok se on kleo Avramom da ne moe vie dati. (118), Jevreji su ga toliko izvrdali da mu je ostalo samo to malo poljsko dobro. (125), i dr. ] , moda pokazuje Volterov antisemitizam, ali mogue je da za njega re Jevrejin zapravo znai trgovac i da kritika upuena Jevrejima predstavlja kritiku beskrupuloznih trgovaca. Baron Tunder-ten-tronk i njegov sin predstavnici su prepotentne, uobraene aristokratije Volterovog vremena kojoj je stalo samo do plemike titule. [Ovo se u Kandidu naglaava vie puta, a naroito kad na kraju romana baron uporno odbija da dozvoli da se Kandid oeni njegovom sestrom, uz obrazloenje neu dozvoliti da mi se ikad prebaci sramota da deca moje sestre nemaju pristupa na sabore Nemake. Ne, moja e sestra poi samo za jednog carskog barona. (124)] Ue posmatrano, takoe se moe pretpostaviti da oni, kao i bugarski kralj, najmiliji kralj na svetu (10), veliki um koji Kandidu daje oprotaj sa toliko blagosti i milosti da e one biti hvaljene u svim novinama i svim vekovima (11), simbolizuju samovoljne vladare, tanije Fridriha Velikog, sa kojim je Volter imao nesuglasice [ im se Volter usudio da kritikuje i Fridrihove postupke, kralj je pokazao svoje pravo prosveeno vladarsko lice. (Kora, Volterov Kandid)]. Bugari i Abari zapravo su Prusi i Francuzi, kojima Volter kroz Kandida upuuje anti-ratnu poruku. Neobaveznim tonom opisujui hiljade poginulih vojnika sa obe strane, on naglaava apsurdnost rata i njihovu bezobzirnost prema ljudskim ivotima koje bespotrebno rasipaju. Kritika rata bazirana je velikim delom na Volterovom iskustvu sa Sedmogodinjim ratom (175663. god.). Budui da je u linosti Kandida otelotvoren optimizam, stvorilo se miljenje (kae Kora u: Volterov Kandid) da jeKandid najreprezentativnije delo pesimistike faze Volterovog stvaralatva. Meutim, nije opravdano zakljuivati da je satirika kritika kosmolokog optimizma, i pored otrine koja je inae svojstvena Volterovim kritikama, isto to i pesimizam. Ispravniji zakljuak bi bio da Volter smatra da, iako se ne moe oekivati nikakav napred ak u pogledu promene ljudske prirode, ipak postoji traak nade da individualno ljudsko bie moe da prevazie sveoptu iskvarenost i patnju i vodi odgovoran i produktivan ivot. On smatra da ovek, ako ve ne ivi u najboljem od svih moguih svetova, treba da se oslobodi teorija i posveti konkretnom radu kako bi taj svet unapredio. Smisao ovekovog postojanja je samo u tome da obrauje svoj vrt (130), da se nosi sa svakodnevnim ivotnim problemima, a ne da razmilja o metafizikim pitanjima. O tome govori zavretak Kandida [Panglos bi ponekad rekao Kandidu: Svi su dogaaji povezani jedan s drugim u ovom najboljem mogu-em svetu. Jer, svakako, da vi niste bili isterani s nekoliko dobrih udaraca nogom odostrag iz jednog lepog zamka zbog ljubavi prema gospoici Kunigundi, da vas nije stavila na muke inkvizicija, da niste peice preli Ameriku, da niste dobro tresnuli maem barona, da niste izgubili sve svoje ovnove iz lepe zemlje El-dorada, ne biste sad ovde jeli ueereni kedrat i morske lenike. Dobro je to reeno, odgovori Kandid, ali treba da obraujemo svoj vrt. (Kandid, str. 130)] Volter je,

uZakljuku, ipak dopusio da se Kandid iskupi za sve filozofske grehe koje je napravio verujui iluzijama o predodreenoj harmoniji i maksimalnoj dobroti ovoga sveta. A to ubedljivo pokazuje da je Volterov Kandid u svojoj sutini humanistiko delo i da Volterova kritika ljudskih poroka i slabosti ipak na kraju tei idealu ovenosti. (Kora, Volterov Kandid) Posmatrajui strukturu Kandida, uoavamo da Volter nije previe panje posvetio ni vroj povezanosti fabule ni produbljenijoj karakterizaciji likova. U ovom delu ne postoji ni jedan lik koji se moe smatrati potpuno ozbiljnim. Oni mogu da budu mueni i spaljivani, a da, pritom, ni autor ni italac ne osete istinsko uzbuenje. Tome se, meutim, ne treba uditi, jer u ovom sluaju ne predstavlja nedostatak. Svi ti likovi zapravo su ili otelotvorenje odreene ideje, doktrine [satira naravi; vidi iznad.], ili heroji iz mate, nestvarni i kao izvueni iza nekog kineskog paravana od hartije. Kad bi italac mogao da se poistoveti sa Volterovim likovima, ili da ih doivi kao realne osobe, njihove bezbrojne nesree bile bi mu uasne, a ne smene, a pogotovo bi bio nedolian aljivi ton koji obavija itav roman. Taj ton je, to je za Voltera uobiajeno, podrugljiv i, na prvi pogled, povran. I pored toga to je njegovo pripovedanje prepuno katastrofa, tempo je tako brz da italac jednostavno ne stie da se raalosti. Svaki je stil dobar osim onoga koji je dosadan, kae Volter i svoje tvrdnje se dosledno pridrava. Komini efekat Volter, osim ironijom, postie razliitim sredstvima: povezi-vanjem nespojivih ideja i pojava [... viteka klanica... (12), prizor spaljivanja nekoliko ljudi, na tihoj vatri, uz veliku sveanost je pouzdano sredstvo da se zemlja vie ne trese (23), est svrgnutih vladara zajedno veeraju u jednoj gostionici (115), iskvareni svetenici, i dr.], upotrebom filozofskih pojmova u neadekvatnom kontekstu [ opazi u iblju doktora Panglosa kako daje pouke iz eksperimentalne fizike sobarici Kako je gospoica Kunigunda imala mnogo sklonosti za prirodne nauke, posmatrala je bez daha vie puta ponovljene oglede kojima je prisustvovala. Ona jasno zapazi doktorov dovoljni razlog, posledice i uzroke, i vrati se sva uzbuena ispunjena eljom da postane uena, pomiljajui da bi ona mogla biti sasvim dovoljan razlog mladom Kandidu, a i on isto tako njoj. (7), Gospodin baron videi ovaj uzrok i ovu posledicu otera Kandida iz zamka. (8), Bajonet bi isto tako dovoljan razlog smrti nekoliko hiljada ljudi. (12), i dr.] , neobinim paradoksima [ovekov pad i prokletstvo uli su neminovno u najbolji od svih moguih svetova. (21), sloboda moe postojati i pored apsolutne neminovnosti(22), Nema boljeg oveka na svetu od mene, a evo, ubio sam ve tri oveka i meu tom trojicom dvojica su svetenici (55), ako je istina to ti propovednici govore, onda smo svi mi jedan drugom rod po ocu. Samo, morate priznati da se sa svojim roacima ne moe uasnije postupati. (74), ovde kod nas dobro je s vremena na vreme ubiti nekog admirala da se drugi ohrabre (97), i dr.], a povrh svega ironinim ponavljanjem kako, uprkos svim nevoljama koje su ga snale, Kandid ivi u najboljem od svih moguih svetova [Pravo mi je rekao doktor Panglos da je sve u svetu najbolje to moe biti (14), sve je ovo najbolje to moe biti. (21), Bez sumnje je novi svet onaj koji je najbolji od svih moguih svetova. (35), Sve je dobro, sve ide dobro, sve ide najbolje to moe biti. (97), i dr, pa i na samom kraju (Panglos:) Svi dogaaji su povezani jedan s drugim u ovom najboljem moguem svetu. (130)]. to ima zajedniko tako raznovrsnim Voltaireovim djelima? Prije svega ton, koji je kod Voltairea uvijek podrugljiv, brz i, barem po izgledu, povran. U tim djelima vi neete nai ni

jedne jedine osobe koju autor smatra sasvim ozbiljnom. Sve su one ili utjelovljenje jedne ideje, jedne doktrine, ili heroji mate, izvueni iz nekog paravana od laka, ili iza nekog kineskog zastora. Moete ih muiti, spaljivati, a da ni autor, ni italac ne osjete pravog uzbuenja. Njegova pripovjedanja su samee katastrofe, ali ih duh uvijek natkriljuje; njihov tempo je tako brz da nitko nema vremena da se raalosti. Prestissimo na bi bio na svom mjestu ni u posmrtnom maru, ni u misi Requiem, ali ba prestissimo ili allegretto najmiliji su Voltaireovi oblici. Voltaire uiva da prikae sveenike, koje naziva magima, suce, koje zove muftijama, novara, inkvizitore, idove, naivine i filozofe. On ima nekoliko izabranih neprijatelja, koji se pojavljuju u svakom romanu nanovo prerueni. to se ena tie, on ih malo cijeni, prema njegovu miljenju, one misle samo na to kako e obljubiti nekog mladog, lijepog i dobro graenog mukarca, ali, kako su podmitljive i bojaljive, one e se podati i nekom starom inkvizitoru ili nekom vojniku, ako se tako mogu obogatiti ili spasiti svoj ivot; one su prevrtljive i odrezale bi nos svome muu, koga gorko oplakuju, samo da izlijee nekog novog ljubavnika. Ono to zapravo ini jedinstvo ovih pripovjedaka je Voltaireova filozofija. Za nju su rekli, da je "kaos jasnih ideja", i da je , prema tome, neskladna. Faguet prigovara Voltaireu, da je sve pregledao, sve ispitao, a ni ta produbio: "je li optimist? Je li pesimist? Vjeruje li u slobodnu volju ili u sudbinu? Vjeruje u besmrtnost due? Vjeruje li u boga? Nijee li svaku metafiziku i je li donekle agnostik, ili, nije lli to samo do izvjesne mjere, to jest, je li ipak metafizik? Tko e mi odluno odgovoriti sa da ili ne na ma koje od ovih pitanja" VOLTAIREOVI AFORIZMI: Sve nevolje dolaze na krilima, a odlaze vukui noge. Tko ograniava svoje elje, uvijek je veoma bogat. Ljude hvalimo kad ih smatramo oholima, a molimo kad ih smatramo slabima. Najbolja vladavina je ona u kojoj se ovjek mora pokoravati samo zakonima. ANEGDOTA O VOLTAIREU: Kada su 1734 godine tiskana Voltaireova Filozofska pisma, u kojima hvali vjersku i politiku toleranciju i engleski nain ivota, francuska ih je javnost oduevljeno primila, ali slubeno je miljenje djelo smatralo heretikim, knjiga je spaljena, a Voltaire je morao napustiti Pariz. Gledajui kako mu spaljuju knjige na lomai, Voltaire je prokomentirao: "Moje su knjige kao kesteni. to ih vie peku, vie se prodaju. FILOZOFSKI ROMAN: Filozofski roman je teka knjievna vrsta, zato to je hibridan. On je esej ili pamflet, jer u njemu pisac hoe da izloi ili napadne izvjesne ideje. On je i roman, jer opisuje izmiljene dogaaje. Ali ne moe biti ni tako ozbiljan kao esej, ni teko vjerojatan kao roman. Uostalom on ne tei toj vjerojatnosti i rado naglauje karakter intelektualne igre koji mu je svojstven. Pisci stvarajui takva djela, ne misle ni jednog trenutka, da e italac uzeti te fikcije za stvanost. Naprotov ini im se poeljnim da se filozofski roman pokae kao neko fantastiko pripovjedanje. Pa onda, zato je autor pribjego toj udnovatoj i uvjetnoj filozofiji? Zato, da bi s vie slobode izrazio ideje, koje bi se u jednom eseju pokazale kao prevratnike i vrijeale ili ozlojedile itaoce. to se italac vie osjeti prenesen u neki svijet, u kojem vlada ista ludost, to e biti umireniji i lake e prihvatiti istine koje iznenauju.

Zato e filozofski roman i filozofska pria cvjetati u vrijeme, kada se ideje razvijaju bre od ustanova i obiaja. Tada knjievnici, gonjeni potrebom da kau to misle, ali smetani strogou policija, cenzura ili inkvizicija, pokuavaju da pobjegnu u apsurdnost i da se uine nepovredivim inei se nevjerojatnim. CANDIDE ILI OPTIMIZAM Voltaire je svoj roman objavio 1759 godine u enevi. Mjesec dana kasnije gradsko vijee ga zabranjuje, no ubrzo se primjerci romana pojavljuju u Parizu i drugim europskim gradovima. Knjiga postaje vrlo popularna (40 izdanja za Volt aireova ivota), ali i napadana. Na optube Voltaire jednostavno odgovara da on tu djetinjariju nije napisao. Promotrimo li strukturu Candida, uoavamo da Voltaire nije previe pozornosti posvetio ni vroj povezanosti fabule ni produbljenijoj karakterizaciji likova. To nije nikakav nedostatak i ne treba uditi, jer kad bismo Voltaireove likove prihvatili kao "realne" ljude, tada bi nam njihove nesretne sudbine bile uasne, a ne smijene, a pogotovo bi bio neumjesan aljivi ton koji se provlai kroz cijelu knjigu. aljivost ugoaja Voltaire postie razliitim sredstvima: povezivanjem nespojivih ideja i pojava, uporabom filozofskih pojmova u neadekvatnom kontekst (jedan od likova seksualni odnos naziva vjebom iz eksperimentalne fizike), neobinim paradoksima te povrh svega ironinim ponavljanjem kako, unato svim nevoljama u kojima se nalazi, Candide ivi "u najboljem od svih moguih svjetova". Voltaireov roman je jetka satira na raun ideje njemakog filozofa Leibinza, po kojoj je svijet u kojem ivimo ba onakav kakav je morao i mogao biti, to jest da je on najbolji od svih moguih svjetova. U romanu se Leibnizova teorija ne osporava direktno, ve Voltaire svom junaku "podaruje" toliko patnje i bola da fraza kako je ovo "najbolji od svih moguih svjetova" zvui jednostavno groteskno. Osim metafizikog optimizma, na udaru Voltaireove kritike nali su se i rat, vjerska netolerancija, nasilje, ljudska glupost i dr. Bilo bi pogreno zakljuiti da je Voltaire propovijedao pesimizam. On dri da se ovjek, ako ve ne ivi u najboljem od svih moguih svjetova, treba osloboditi teorija i posvetiti koncentriranom radu kako bi taj svijet unaprijedio. To bi mogao biti smisao Candidovih rijei upuenih Panglossu kako svaatko treba uzgajati svoj vrt. Voltaire je svoje remek-djelo Candida, napisao 1759., u svojoj ezdeset petoj godini. Paul Morand je iz toga zakljuio, da u Francuskoj pisci nisu nikad mlai, nikad toliko slobodni od svakog pritiska kao poslije ezdeset godine. Oni su osloboeni od mlaadenakih tjeskoba, od jurnjave za poloajima, koja im, u jednoj zemlji u kojoj literaturaa ima socijalnu ulogu, u zrelim godinama oduzima prevelik dio njihovih snaga. "Jednog dana sve e biti dobro, to je naa nada; Sve je dobro danas, to je iluzija." Ve se u ovoj pjesmi vidi nacrt doktrine progresa i filozofije, koju e Voltaire razraditi u Candidu. Pisci naeg vremena otkrili su, da je svijet besmislen; ali je Voltaire u Candidu napisao sve, to se o tome moe rei; rekao je on to duhovito, to je bbolje nego se ljutiti, i to ostavlja neto hrabrosti za budui rad. POGLAVLJE PRVO: CANDIDE, od latinski candidus to znai ist. U francuskom dolazi u znaenju naivan, nevin. U zamku gospodina baruna Thunder - ten - tronckha, u Vestfaliji, ivio je jedan mali djeak, kome je priroda bila dala najblaa navike. Dua mu se na licu ogledala. Rasuivao je prilino zdravo i vrlo jednostavno; zato su ga, mislim, i zvali Candide. Stare su kune sluge nasluivale,

da je sin sestre gospodina baruna i nekog dobrog i potenog vlastelina iz susjedstva, za koga se ta djevojka nije nikada htjela udati, jer je mogao nabrojiti samo sedamdeset i jedno koljeno; ostatak njegova genealokog stabla unitio je zub vremena. BARUN, BARUNICA & OBITELJ: Gospodin barun bio je jedan od najmonijih plemia Vestfalije, jer je njegov zamak imao prozore i vrata. ak je i njegova velika dvorana bila ukraena jednim velikim sagom. Od svih pasa iz svojih dvorita po potrebi je sastavljao svoj lovaki opor; konjuari su bili vodii pasa, a seoski kapelan vrhovni ispovjednik. Svi su ga zvali monseigneur i smijali se, kad je neto propovijedao. Gospoa barunica, koja je teila oko tri stotine i pedeset funta, bila je zbog toga vrlo potovana. Doekivala je goste s dostojanstvom, koje ju je inilo jo uglednijom. Njezina ki Cunegonda, koja je imala sedamnaest godina, bjee rumena, svjea, debela, poeljna. Barunov sin u svenu je izgledao dostojan svoga oca. PANGLOSS: Odgajatelj Pangloss bio je kuni prorok, i mali je Candide sluao njegova predavanja sa dobrobunou svoje dobi i svoga karaktera. Pangloss je pouavao metafiziko teologo - kosmolonigologiju. Divno je dokazivao, da nema poslijedice bez uzroka i da je u ovom, najboljem od svih moguih svijetova, zamak gospodina baruna najljepi od svih zamaka, a gospoa barunuca najbolja od svih moguih barunica. -Dokazano je- govorae on - da stvari ne mogu biti drugaije, jer poto je sve stvoreno za neku svrhu, sve je nuno za najbolju svrhu. Upozoravam, da su nosevi stvoreni, da nose naoari, i mi imami naoari. Noge su oito stvorene, da budu obuvene, i mi imamo obuu. Kamenje je stvoreno, da se klee i da se od njega prave zamci, zato gospodin ima vrlo lijep zamak; najvei barun pokrajine mora najbolje stanovati; a kako su svinje stvorene, da budu pojedene, mi jedemo svinjetinu itave godine. Prema tome, oni, koji tvrde da je sve dobro, govore gluposti; treba rei, da je sve najbolje. LUBAV CANDIDA I CUNEGONDE: Ona ga bezazleno uhvati za ruku, mladi bezazleno poljubi djevojci ruku s mnogo ara, osjeaja i naroitog milja; njihova se usta sretoe, oi zaarie, koljena zadrhtae, ruke zabludie. Gospodin barun Thunder - ten - tkonckh proe pored paravana, i, videi taj uzrok i tu posljedicu, najuri Candida iz zamka snanim udarcem noge u stranjicu. POGLAVLJE DRUGO: AFORIZAM: Ljudi su stvoreni samo zato, da pomau jedni drugima. Bugari su ga oteli, i vjebali ga za rat: Tjerali su ga, da se okree nadesno, nalijevo, da izvadi iz puke ipku, da je opet uvue, da niani, da gaa, da stupa ubrzanim korakom, i udarili su mu trideset batina puanom ipkom. Sutradan vjebao je malo bolje, tako da je dobio samo dvadeset udaraca; prekosutradan dobio je samo deset, a drugovi su ga gledali kao neko udo. POGLAVLJE ESTO: NAROD IVI U STRAHU OD INKVIZICIJE: Poslije zemljotresa, koji je poruio tri etvrtine Lisabona, mudraci tezemlje nisu bili nali uspjenijeg sredstva, da sprijee potpuno unitenje, ve da pripreme narodu jedan lijep autodafe. CANDIDE SUMNJA DA JE OVO NAJBOLJI SVIJET: Ako je ovo najbolji od moguih svijetova, kakvi su tek ostali? Hajde, jo nekaka da su me samo iibali, to mi se dogodilo kod Bugara. Ali, vi, dragi Panglosse, najvei meu filozofima, zar sam morao vidjeti, kako su vas objesili, a da ne znam zato! O, dragi moj anabaptiste, najbolji meu ljudima, zar ste se morali

utopiti u toj luci? O, gospoice Cunegondo, biseru meu djevojkama, zar je trebalo da vam raspore trbuh? Mjesto radnje: Njemaka, Vestfalija u dvorcu baruna Thunder-ten-tronckha Vrijeme radnje: 18.stoljee. Tema romana:Voltaire svom junaku Candidu podaruje toliko patnje i bola kroz njegova putovanja i kroz njegov ivot da Leibnizova fraza kako je ovo najbolji od svih moguih svjetova(svijet u kojem trenutno ivimo) jednostavno zvui groteskno. Voltaire na taj nain nije propovijedao pesimizam, ve smatra da ovjek ako ve ne ivi u najboljem svijetu od svih moguih svjetova, treba pustiti teoriju na miru i posvetiti se realnosti i radu, kako bi svijet u kojem stvarno ivi poboljao i unaprijedio. Kratak sadraj
Pristojan i pametan, ali naivan mladi Candide (to u prijevodu znai ist, nevin, naivan) ivi u Njemakoj, u Vestfaliji, u dvorcu baruna Thunder-ten-tronckha u kojem ive i barun, barunica, njihova djeca te dvorski uitelj Pangloss. Uitelj Pangloss je vjeran Leibnizovoj doktorini i vjeruje kako je sve dobro u najboljem od svih moguih svjetova. Tako i Candide prihvaa tu doktorinu bez prigovora. Meutim, jednoga dana Candide bude protjeran iz dvorca jer pokua poljubiti barunovu ker Cunegondu. Na taj nain poinju njegova lutanja i otkrivenja koliko je zla, patnje i ljudske gluposti prisutno u svakodnevnom ivotu i svijetu. Nedugo zatim Candida unovae na prijevaru u bugarsku vojsku, koja je bila u ratu s Abarima. Candide jedva izvue ivu glavu i pobjegne u Nizozemsku, sav zgroen ratnim strahotama kojima je bio nazoan. U nizozemskoj sretne bijednog prosjaka i veoma se iznenadi kada shvati da je to njegov stari uitelj Pangloss. Ovaj mu ispria da su Bugari razorili barunov dvorac i da su ubili Cunegondu i njezinu obitelj. Unato svemu to je doivio, stari Pangloss i dalje tvrdi da je to najbolji od svih moguih svjetova i da je sve ba onako kako i treba biti. Strahoviti potres uniti grad Lisabon, taman kada su Candide i Pangloss stigli u Portugal. Zbog svojih izjava, budu uhieni od inkvizicije: Panglossa objese, a Candida krvniki iibaju. Zatim ga lijei nepoznata ena koja ga naposlijetku odvede do Cunegonde. Ona mu ispria sve o uasima kroz koje je prola i o svom trenutnom stanju. Da je u vezi sa dvojicom mukaraca idovskog bankara i Velikog inkvizitora osobno. Candide ih igrom sluaja obojicu ubije i bjei s Cunegondom u Buenos Aries. Tamo se u prelijepu Cunegonde zaljubi panjolski guverner. Candide nedugo zatim bjei u Paragvaj, kojim upravljaju jezuiti. Sveenik pukovnik koji mu prua gostoprimstvo je zapravo Cunegondin brat kojeg kad Candide otkrije da se eli vjenati sa Cunegondom u dvoboju probode maem jer se ovaj usprotivio. Opet bjeei, ovaj put sa slugom Cacambom, dolazi u zemlju ljudodera gdje ih Cacambova prisebnost spasi od sigurne smrti. Potom zavre u mitskoj zemlji Eldorado, gdje se zlato i drago kamenje mogu nai na svakom koraku. Nema ju ni sud ni zatvor ni crkvu jer su svi ljudi plemeniti, dobri, mudri i istinski religiozni. ivotni je standard vrlo visok a drava podupire znanost i umjetnost. On ubrzo naputa Eldorado jer ga vue ljubav prema Cunegondi. Natovari se zlatom i dragim kamenjem, dijamantima i zlatom te napuste Eldorado. Candide se ukrca na brod za Europu, a Cacamba poalje u Buenos Aries da ishodi od guvernera da pusti Cungondu na slobodu. Stari znanstvenik Martin mu ini drutvo. Martin ima pesimistiki pogled na svijet koji u potpunosti odudara od onoga emu je Candida uio Pangloss. Raspravljaju o dobru i zlu tijekom cijele plovidbe. Candide stie u Veneciju, gdje najprije sree bogatog Pococurantea koji unato neprocjenjivom bogatstvu ni u emu ne uiva, a potom i 6 kral jeva koji su ostali bez prijestolja. Candide je svojim najnovijim poznanstvima i iskustvima sve uvjereniji da nitko ne moe izbjei nesretnom usudu, bez obzira koliko moan ili bogat bio. Martin i Candide stignu u Carigrad i tamo nau i Cunegondu, njezina brata, Cacamba i uitelja Panglossa. Cunegonda je ostarjela, ali se Candide unato tome oeni njome. Candide kupi mali posjed na kojem se svi smire. Candida vie ne zanimaju lajbnikovske ideje pri kojima i dalje uitelj Pangloss ostaje. Rijeima o potrebi da uzgajamo svoj vrt zavrava roman.

Zakljuak ovjek ivi u vrlo okrutnom svijetu i vrlo, vrlo okrutnoj okolini ali takav prostor ne mora nuno biti i ovjekova jedina mogunost. Ovaj roman nam govori o tome da ako se poboljamo kao pojedinac moemo dosta doprinjeti svom ivotu, a tako i unijeti u svoju okolinu dobrotu i raznolikost, unato tome to je zlo svuda oko nas. Svatko bi trebao uzgajati svoj vrt tj.urediti svoj ivot da bude lijep, dobar, poseban, koristan