ETIENNE DE LA BOETIE

POLITIKA POSLUNOSTI




Rasprava odobrovoljnom ropstvu [1550. godina]


Prevela
Edita Jankov
PRVI DEO
Vladanje mnogih ne valja
nek jedan vlada nad vojskom,
jedan nek bude kralj.

Ove rei Homer stavlja u usta Odiseju
1
dok se ovaj obraa narodu. Da nije rekao nita osim
Vladanje mnogih ne valja, bilo bi to dobro reeno. Radi loginosti trebalo je da kae da vladavina
nekolikih ne moe biti dobra, poto mo jednog jedinog oveka, im ovaj stekne titulu voe, postaje tetna
i nerazumna. Umesto toga izjavio je ono to zvui glupo: Nek, jedan vlada nad vojskom, jedan nek, bude
kralj. Ne smemo biti kritiki prema Odiseju koji je tada verovatno morao da izgovori ove rei da bi uguio
pobunu u vojsci, i zato je, po mome miljenju, birao rei da udovolji vanrednim prilikama pre nego istini.
Sa stanovita razuma, velika je nesrea biti bespogovorno na usluzi gospodaru, jer je nemogue biti siguran
da e gospodar biti blagonaklon, uvek je u njegovoj moi da bude svirep kad god mu se prohte. Imati vie
voa u odnosu na jednog, znai biti viestruko nesrean. Mada u ovom trenutku ne elim da raspravljam o
pitanju o kojem se dosad dosta raspravljalo, naime, da li su drugi oblici vladavine bolji od monarhije,
2
ipak
bih voleo da znam, pre nego to posumnjam u to da moharhija treba da preovladava u dravama, da li ona
pripada takvoj grupi, poto je teko poverovati da vlada blagostanje u dravi u kojoj sve pripada jednom
vladaru. Ovo pitanje, meutim, moe ostati za neku drugu priliku i zaista bi zahtevalo posebno razmatranje
koje bi, po prirodi stvari, obuhvatilo svakojake politike rasprave.
Za sada bih samo voleo da shvatim kako to da toliko ljudi, toliko sela, toliko gradova, toliko
naroda, ponekad pati pod jednim tiraninom koji raspolae upravo onom moi koju su mu oni poverili; koji
je u mogunosti da im nanese upravo onoliko zla koliko su oni voljni da podnesu; koji nee da ih mui, sem
ako mu se suprotstave, umesto da mu se pokoravaju. Zaista zauujue! Toliko esto ovek mora da se
rastui i zapanji nad injenicom da milion ljudi pokorno slui u jarmu, na ta ih nije prinudila neka sila jaa
od njih samih, ve jednostavno ushienost i divljenje imenu jednog oveka iju vlast ne treba da potuju.
To je nesumnjivo osoba ijim kvalitetima nema zato da se dive zbog nehumanosti i brutalnosti koje
ispoljava nad njima. Slabost je ljudska jer esto moramo da se podreujemo moi; moramo da inimo
ustupke, sami ne moemo uvek biti oni jai. Prema tome, kada je neki narod primoran da ratuje, i samim
tim slui jednoj politikoj grupi, kao to je grad Atina sluila tridesetorici tirana,
3
ne treba se uditi to se
narod pokorava, ve se jednostavno treba rastuiti nad takvom situacijom; umesto uenja i tugovanja,
treba se strpljivo zamisliti nad zlom i pun nade upreti pogled ka srenijoj budunosti.
Ljudska priroda je takva da uobiajene obaveze u meuljudskim odnosima zauzimaju znaajan
deo naih ivota. Opravdano je voleti vrline, potovati dobra dela, ispoljiti zahvalnost za neto dobro, bez
obzira odakle nam dolazilo, a neretko i nastojati da ukaemo poast odnosno ustupimo prednost nekome
koga volimo i ko to zasluuje. Neka zasluna linost sa retkom moi predvianja, linost koja je zatitila
narod u vreme opasnosti, odbranila ga izuzetnom odvanou, pokazala izrazitu brinost pri upravljanju
ako se zbog svega toga ljudi obaveu da e takvu linost sluati i zavisiti od nje do te mere da joj
poklanjaju odreene povlastice bojim se da to ne bi bilo pametno, jer ga time pomeraju sa poloaja na
kome je inio dobro i unapreuju na istaknut poloaj sa koga moe da ini zlo. Naravno, sve dok nastavlja
da ispoljava dobru volju, ne treba se plaiti da e nakoditi neko ko je uglavnom dobronameran.
Ali, o blagi Boe! Kakva je ovo udna pojava! Kako to da nazovemo? Kakva je priroda ove
nesree? Kakvo je to zlo, bolje rei, kakva degradacija? Videti beskrajno mnotvo ljudi koje ne samo to se
pokorava ve je gurnuto u ropstvo! Kojim se ne upravlja, ve nad kojim se sprovodi tiranija! Te olupine od

1
Ilijada, knj. II, stihovi 204205.
2
Vladavina jednog jedinog vladara. Od grkih rei monos (sam) i arkhein (vladati).
3
Autokratski Savet tridesetorice sudija koji su upravljali Atinom tokom osam meseci 404. godine p.n.e. Ispoljili su
takav monstruozni despotizam da se gnevno stanovnitvo Atine pobunilo i zbacilo ih.
ljudi nemaju imetka, nikoga svog, ni enu ni decu, ak ni sopstveni ivot. Pogaaju ih pljaka, nemoral,
svirepost, i to ne ini vojska niti horde varvara zbog kojih moraju prolivati krv i rtvovati ivote, ve jedan
jedini ovek; ne Herkules niti Samson, ve jedan obian ovek. Najee je taj isti obini ovek najvea
kukavica i mekuac u narodu, stran mu je barut, a na megdanu ne zna ta e. Ne samo to mu manjka snage
da ljudima upravlja silom ve jedva da je dovoljno muevan da legne sa enom u postelju! Zar da
prozivamo ljude da se podreuju takvom kukavikom voi? Zar da kaemo kako su kukavice i plaljivci ti
koji mu slue? Ako se dvoje, troje, etvoro ne brane od tog jednog, to nam moe izgledati iznenaujue, ali
ipak shvatljivo. U tom sluaju oveka moe da opravda mogu nedostatak hrabrosti. Ali ako stotina, hiljadu
ljudi trpi udi jednog jedinog oveka, zar nije tanije ako kaemo da im ne nedostaje hrabrosti, ve elje da
se pobune protiv njega, i da takav stav pre ukazuje na nezainteresovanost nego na kukaviluk? Kada ne
stotina, ne hiljadu ljudi, nego stotinu pokrajina, hiljadu gradova, milion ljudi odbija da napadne oveka od
koga kao najljubazniji gest primaju nametanje kmetstva i ropstva, kako to da nazovemo? Da li je to
kukaviluk? Naravno da u svakom zlu neizbeno ima granice preko koje se ne moe. Dvoje, moda
desetoro boje se jednog; ali ako hiljadu, milion ljudi, hiljadu gradova ne uspeva da se odbrani od
dominacije jednog oveka, to se ne moe nazvati kukavilukom, jer se kukaviluk ne sputa tako nisko, kao
to ni junatvo ne zahteva da samo jedan ovek osvoji tvravu, napadne vojsku ili osvoji kraljevinu. Kakvo
je to monstruozno zlo koje ak i ne zasluuje da bude nazvano kukavilukom, zlo za koje nijedan epitet nije
dovoljno negativan, koje ak i priroda odbacuje, a na jezik odbija da imenuje?
Stavite na jednu stranu pedeset hiljada naoruanih ljudi, a na drugu isto toliki broj; neka se
sukobe u bici jedna strana borei se da sauva slobodu, druga da je oduzme. Kojoj biste strani, onako
otprilike, obeali pobedu? ta mislite, koji ljudi bi hrabrije marirali u borbu: oni koji kao nagradu za svoje
patnje oekuju ouvanje slobode ili oni koji ne mogu da oekuju druge nagrade za uzajamnu borbu sem
zarobljavanja drugih? Jedna e strana pred oima imati blagodeti prolosti i nade u slinu sreu u
budunosti; oni e manje razmiljati o srazmerno kratkim patnjama bitke nego o onome ta posle eka njih,
njihovu decu i celokupno potomstvo. Drugu stranu nema ta da nadahnjuje hrabrou, sem slab nagon za
pohlepom, koji bledi pred opasnou i koji, po mome miljenju, nikada ne moe biti toliko jak a da ne
ustukne pred najmanjom kapi krvi iz rana.
Zamislite se nad istinski uvenim bitkama Miltijada,
4
Leonide,
5
Temistokla,
6
sauvanim u
pisanoj istoriji i u mislima ljudi, kao da su se dogodile jue, nad bitkama voenim u Grkoj za dobrobit
Grka i za primer svetu. ta mislite, koja je to sila malom broju ljudi dala ne snagu, ve sranost da se
odupru napadu tako ogromne flote koja je opteretila ak i mora, i da pobede vojske tolikih drava, tako
brojne vojske iji su samo oficiri brojano nadmaivali Grke? ta drugo no injenica da je u onim slavnim
danima taj napor predstavljao ne toliko borbu Grka protiv Persijanaca, koliko pobedu slobode nad
dominacijom, osloboenja nad pohlepom.
Zadivljuje nas kad ujemo prie o odvanosti koju sloboda budi u srcima onih koji je brane; a
kako bi nas tek zapanjile vesti o tome ta se svakodnevno dogaa stanovnitvu nekih zemalja, kako bi nas
tek zapanjilo da jedan jedini ovek moe da zlostavlja stotine hiljada ljudi i liava ih slobode? Ko bi
verovao takvim vestima samo na osnovu sluanja a da ne prisustvuje dogaaju kao svedok? I kad bi to bila
pojava samo u dalekim zemljama i o kojoj bi nam drugi priali, ko od nas ne bi pomislio da su to
izmiljotine, a ne potpuna istina? Nema ni potrebe za borbom da bi se pobedio taj tiranin, poto je on
poraen ve samim tim to zemlja odbija da pristane na porobljavanje: nije neophodno tiranina liavati bilo
ega, prosto mu ne treba dati nita. Nema potrebe da drava uini bilo kakav napor za sebe, pod uslovom
da ne ini nita protiv sebe. Prema tome, sami stanovnici doputaju, bolje reeno, sprovode u delo
sopstveno pokoravanje, poto bi odbijanjem da se pokore bili osloboeni. Jedan narod sam sebe porobljava,
preseca sam sebi grkljan kada moe da bira izmeu vazalstva i poloaja slobodnog oveka, a ipak okree
lea slobodi i stavlja sebi jaram, pristaje na bedu, tavie, naizgled je pozdravlja. Ako bi narod ita kotalo
da povrati slobodu, ne bih ovoliko podsticao na delanje, mada nema nieg to ovek ne bi dao samo da
povrati svoje prirodno pravo da sebe od zaprene ivotinje ponovo uzdigne u oveka. Ne traim od njega

4
Atinski vojskovoa, umro 489. godine p.n.e. Neke od njegovih bitaka: pohod na Skite; bitke kod Lemnosa, Imbrosa,
Maratona, gde je poraen Darije Pemijan.
5
Kralj Sparte, poginuo kod Termopila 480. godine p.n.e. branei klanac zajedno sa tri stotine odanih Spartanaca protiv
Kserksa.
6
Atinski dravnik i vojskovoa, umro 460. godine p.n.e. Neke od njegovih bitaka: pohod na egejska ostrva, pobeda nad
Persijancima pod Kserksom kod Salamine.
previe hrabrosti; neka sumnjivoj bezbednosti nesrenog ivota d prednost pred neizvesnom nadom u bolji
ivot. I ta onda? Ako za postizanje slobode nita vie nije potrebno sem enja za njom, ako je dovoljan
samo jedan jedini in volje, postoji li ijedan narod na svetu kome je jedna elja previsoka cena za to da
povrati prava koja bi inae morao da otkupi sopstvenom krvlju, takva prava iji gubitak ivote svih estitih
ljudi neizbeno ini neizdrivim, a smrt znai oslobaanje od takvog ivota.
Svako zna da e od male iskre da se razgori vatra i da e plamen sve jae buktati sve dok mu se
dodaju drva. Ako se vatra ne ugasi, nego joj se jednostavno ne dodaje vie goriva, pregoree, izgubie
snagu i plamena nee vie biti. Isto tako, to vie pljakaju, to vie otimaju, to vie rue i unitavaju,
tiranima se vie prua, obeava i oni samo postaju moniji i straniji, spremniji da unitavaju i rue. Ali ako
im se nita ne prua, ako im se bez nasilja naprosto niko ne pokorava, razgolitie se, postae nemoni kao
nita, ba kao kad koren ne prima vie hranjivih sokova, grana se osui i uvene.
Da bi postigli eljeno dobro, hrabri se ne plae opasnosti; razboriti ne odbijaju da trpe patnje.
Tromi i kukavice su ti koji nisu u stanju da izdre tekoe niti da ostvare svoja prava; zaustave se na enji,
a kroz plaljivost gube odvanost potrebnu da ostvare prava, mada elja da u pravima uivaju postoji u
njima kao deo njihove naravi. enja svojstvena mudrima, nesmotrenima, hrabrima i kukavicama,
podjednako je enja za svim onim to bi ih, kada se postigne, usreilo i zadovoljilo. Pa ipak, jedan element
nedostaje. Nije mi jasno kako to da priroda ne usadi u srca ljudi arku elju za slobodom, toliki blagoslov i
tako potreban, koji kada se sloboda izgubi, uzrokuje tolika zla da ak i blagoslov koji ostaje izgubi ukus i
aromu, jer je ropstvom korumpiran. Sloboda je, izgleda, jedina radost koju ljudi uporno ne zahtevaju;
dakako, kada bi je zaista eleli, dobili bi je. ini se da odbijaju tu dragocenost, poto se do nje tako lako
dolazi.
Jadni, bedni i bezumni narodi, drave tvrdoglavi u svojoj nevolji i slepi prema sopstvenom
dobru! Doputate da vas liavaju najveeg blaga na sopstvene oi; s njiva vam se uzima ar, domove vam
pljakaju, porodicu i imetak otimaju. ivite kao da ba nita ne moete smatrati za svoje; prosto se ini da
ste sreni to su vam oduzeti imanje, porodice, goli ivoti. Sve to razaranje, nesrea, propast, zadesili su vas
ne zbog stranih neprijatelja, nego zbog jednog neprijatelja kome ste vi dali mo koju ima, za koga hrabro
idete u rat, za iju veliinu ne odbijate da smrti ponudite svoje telo. On koji tako vlada vama ima samo dva
oka, samo dve ruke, jedno jedino telo, ne vie od bilo koga meu brojnim stanovnicima vaih gradova;
zaista nema nita vie od one moi koju mu vi poveravate da bi vas unitio. Odakle mu toliko oiju da vas
uhodi, ako mu ih vi sami ne omoguite? Otkud mu toliko ruku da vas udara, ako ih nije pozajmio od vas
samih? Stopala kojima gazi po vaim gradovima, odakle mu, ako to nisu vaa? Otkud mu mo nad vama,
sem uz vau pomo? Kako bi se usudio da nasrne na vas da nema vau saradnju? ta vam moe ako vi sami
ne zamurite pred lopovom koji vas pljaka, ako ne saraujete s ubicom koji vas ubija, ako niste sopstveni
izdajica? Vi zasejete njive da bi on mogao da ih opustoi; ureujete i punite svoje domove da bi on imao ta
da pljaka; podiete keri da bi on mogao da zadovoljava pohotu; hranite decu da bi ih on odlikovao
najveom povlasticom za koju zna: da ih povede u svoje bitke, da ih alje u klanicu, ini od njih sluge svoje
pohlepe i instrumente svoje osvete; predajete se mukotrpnom radu da bi on uivao u zadovoljstvima i
naslaivao se prljavim uicima; sami sebi uskraujete da njemu omoguite da bude jai i moniji kako bi
vas drao pod svojom vlau. Od svih tih ponienja, kakve ni ivotinje ne bi trpele, moete sebe izbaviti
samo ako pokuate, ne da se oslobodite, ve samo da elite slobodu. Odluite da vie ne sluite, i ve ste
slobodni. Ne traim da tog tiranina rukama oborite, ve jednostavno da prestanete da mu pruate podrku.
Tada ete videti da lii na velikog kolosa kome su izmakli postolje i koji je pao pod sopstvenim teretom i
razbio se u paramparad.
DRUGI DEO
Lekari su nesumnjivo u pravu kad nas upozoravaju da ne diramo neizleive rane; i ja verovatno
pridikujem ljudima koji su odavno izgubili osetljivost i, izgubivi svest o njenoj krhkosti, oigledno pate od
smrtne bolesti. Pokuajmo stoga da razumemo logiki, ako to moemo, kako se dogodilo da je slepa volja
za podreivanjem postala tako duboko ukorenjena u jednom narodu da ni sama ljubav za slobodu nije vie
prirodna.
Ako ivimo u skladu s prirodom i onako kako nas je ona uila, sloiete se, svi treba da sluamo
roditelje; kasnije bi trebalo da razum prihvatimo kao svoju vodilju i ne pristanemo da bilo kome robujemo.
S obzirom na poslunost koju instinktivno ukazujemo ocu i majci, mi smo jednaki i svako od nas prihvata
sebe za uzor. Pitanje da li je razum uroen ili ne, predmet je estokih rasprava uenih ljudi i tema svake
filozofske kole. Zasad mislim da ne greim ako kaem da u naim duama postoji uroeno seme razuma
koje, ako se neguje dobrim savetima i vaspitanjem, prerasta u vrlinu, ali koje, s druge strane, uvene i istrune
ako ne moe da se odupre zlu koje ga okruuje. Ako je na ovome svetu ita jasno i oigledno, pred ime
niko ne moe da zamuri, to je svakako injenica da je priroda, stvorena od Boga, dobroinitelj ljudi, sve
nas nainila po istom kalupu da bismo jedni u drugima videli drugove, bolje reeno, brau. Ako je u podeli
svojih darova priroda, po telesnim ili duhovnim obelejima nekima bila naklonjenija no drugima, ona ipak
nije imala nameru da nas smesti u ovaj svet kao na nekakvo bojite, a jae i pametnije nije obdarila zato da
se ponaaju poput naoruanih bandita u umi koji napadaju slabije. Pre bi se moglo zakljuiti da je time to
je nekima podarila vie, a nekima manje, priroda imala nameru da prui priliku za iskazivanje bratske
ljubavi, da bi neki od nas imali snage da pomognu drugima kojima je pomo potrebna. Prema tome, poto
nam je ova dobra majka odredila svet za mesto bivstvovanja, smestila u istu kuu, oblikovala po istom
modelu, da bismo, gledajui se, gotovo prepoznali sebe; poto nam je podarila glas i rei za odravanje
bratske povezanosti i tako, optom i uzajamnom porukom naih misli, postigla bliskost naih volja; poto
na svaki nain nastoji da vezu nae zajednice i srodnosti uini to tenjom i vrom; poto na sve mogue
naine otkriva nameru, ne toliko da nas povee, ve da od nas naini organsku celinu, nema sumnje da svi
mi starimo prirodno slobodni, poto smo svi braa. Shodno tome, nikome nije bliska pomisao da je neke od
nas priroda stvorila za ropstvo, jer nas je ona, zapravo, stvorila jednakima.
Istini za volju, jalovo je raspravljati o tome da li je sloboda prirodna ili ne, poto se niko ne moe
drati u ropstvu a da mu se ne nanese neko zlo, a u svetu kojim upravlja priroda, razume se, nita nije tako
protivreno kao nepravda. Poto je sloboda nae prirodno stanje, mi ne samo to je posedujemo nego
imamo potrebu i da je branimo. Ako moda neki i sumnjaju u ovaj zakljuak i ako su toliko iskvareni da
nisu u stanju da prepoznaju svoja prava i uroene tenje, ukazau svima njima ast koja im pripada i
postaviti, takorei, neuke zveri na propovedaonicu da bih svima pokazao njihovu pravu prirodu i poloaj.
Upravo zveri, tako mi Boga! Ako ljudi nisu sasvim gluvi, zveri urliu: ivela sloboda! Mnoge od njih
uginu im ih zarobe; kao riba koja izdahne im izae iz vode, tako ova stvorenja zamure pred svetlou i
nemaju elju da preive gubitak prirodne slobode. Kada bi ivotinje uspostavile svoje carstvo po rangu,
plemstvo bi bilo izabrano od ove vrste. Ostale, od najvee do najmanje, kada ih uhvate, pruaju toliki otpor
kandama, rogovima, kljunovima i apama da jasno pokazuju ivotinjskim govorom ta gube. Posle, u
zatoenitvu, tako jasnim znacima izraavaju svest o svojoj nesrei da je lako uoiti kako pre tavore nego
ive i nastavljaju da ivotare vie tugujui za izgubljenom slobodom nego uivajui u robovanju. Kako
drugaije objasniti ponaanje slona koji, branei se poslednjim snagama, shvata da je uhvaen i nalee na
drvo da bi slomio kljove, ime izraava enju da ostane na slobodi koristei razum i umee da pridobije
lovca. Nada se da e mu rtvovanjem kljova, tom otkupninom biti doputeno da povrati slobodu. Od
roenja hranimo konja kako bismo ga pripitomili da se pokorava naim naredbama. Toliko ga je teko
izdresirati da kad ponemo da ga dresiramo, on grize uzdu, propinje se pri dodiru bia, dajui oduka
nagonu i pokazujui pokretima da se ne pokorava slobodnom voljom, ve pod prinudom. ta vie moemo
rei?
ak i volovi stenju pod teretom jarma,
A ptice u kavezu pevaju tugovanke,
kao to rekoh pre izvesnog vremena, poigravajui se naom francuskom poezijom. Neu da se ustruavam
da vam piem, o Longa, da pokaem neke svoje stihove koje vam nikada ne itam zato to me toliko hvalite
da preti opasnost da se uobrazim. Elem, poto se sva stvorenja oseaju bedno, pate kad su potlaena i eznu
za slobodom; poto ak ni ivotinje, iako stvorene da slue oveku, ne mogu bez otpora da se naviknu na
zauzdavanje, koji je to avolski udes odrodio oveka od prirodnog stanja da on, jedini stvor istinski roen
da bude slobodan, ne pamti svoje prvobitno stanje i ne ezne da ga ponovo zadobije?
Postoje tri vrste tirana: neki stiu istaknute pozicije na izborima, narod ih bira; drugi silom
oruja, neki nasleem. Oni koji su mo stekli ratnim sredstvima, postupaju na nain koji jasno pokazuje da
vladaju osvojenom zemljom. Roeni kraljevi nisu nita bolji, poto su se napajali na nedrima tiranije,
majinim mlekom su posisali nagone tiranina, a ljude pod sobom smatraju nasleenim slugama, pa prema
linom nahoenju, krto ili izdano, kraljevinu smatraju svojom imovinom. Meutim, onaj kome je narod
dao vlast, meni se ini, morao bi da bude podnoljiviji i bio bi takav, po mome miljenju, da se ne deava
ovo: im sebe vidi na poloaju viem od drugih, ponesen osobinom koju naziva veliinom, odluuje da
nikada ne napusti svoj poloaj. Takav je ovek obino reen da vlast dobijenu od naroda prenese na svoju
decu. I im njegovi potomci usvoje ovakav stav, zauujue je do koje mere nadmauju druge tirane po
svim vrstama nedela, naroito po surovosti, poto ne nalaze druga sredstva da nametnu tu novu tiraniju,
sem da pootre vlast, a podanike do te mere udalje od svesti o slobodi da e ona, mada svea u seanju,
ubrzo biti odatle izbrisana. Pa ipak, da budem precizan, uoio sam da postoje izvesne razlike izmeu ta tri
tipa tiranije, ali biram da ne vidim nijednu. Mada je nain njihovog dolaska na vlast razliit, ipak im je
metod vladanja praktino isti. Oni koji su izabrani, postupaju sa narodom kao da dresiraju bikove. Osvajai
pljakaju narod. Oni koji su vlast nasledili, nameravaju da postupaju s narodom kao sa roenim slugama.
Da bismo ovo pojasnili, zamislimo novoroena bia koja niti znaju za ropstvo niti su eljna
slobode, ne znaju ak ni znaenje tih rei. Kada bi mogli da biraju izmeu ropstva i slobode, ta bi izabrali?
Nema sumnje da bi vie voleli da ih vodi razum nego da budu izloeni nareenjima udljivog pojedinca.
Jedini izuzetak, moda, predstavljaju Izraelci koji su, bez ikakve prisile ili potrebe, postavili sebi tiranina.
7

Nikad ne mogu da itam njihovu istoriju a da se ne razljutim, pa ak da postanem svirepo zlurad zbog
tolikih zala koja su ih stoga snala. Ali svakako da svi ljudi, sve dok su ljudi, pre nego to dopuste da
postanu robovi, moraju na to da budu prisiljeni ili navedeni obmanom; porobljeni od stranih armija, kao to
je to bio sluaj sa Spartom i Atinom koje je pokorila vojska Aleksandra Makedonskog,
8
ili porobljeni od
politikih stranaka, kao kada je u ranom periodu vlast nad Atinom prela u ruke Pizistrata.
9
Kada jednom
na prevaru ljudi izgube slobodu, nisu ih u tolikoj meri izneverili drugi, ve oni sami. To je bio sluaj sa
narodom Sirakuze, glavnim gradom Sicilije kada su, usred oajnikih borbi, nesmotreno mislei samo na
trenutne opasnosti, u vojskovou unapredili Dionizija,
10
svog najveeg tiranina. Nisu bili svesni da mu
poveravaju toliku vlast da e se ovaj prepredenjak, po pobednikom povratku, ponaati kao da je porazio ne
samo neprijatelje ve i sunarodnike, unapredivi sebe od vojskovoe u tiranina.
11

Neverovatno je kako narod, im jednom porobljen, potpuno zaboravlja na svoju slobodu pa se
ona posle teko povrati. Tako lako i spremno prihvata poslunost da se oveku, kad razmilja o toj situaciji,
namee zakljuak da taj narod nije u tolikoj meri izgubio slobodu, koliko je stekao ropstvo. Istina je da se
ljudi u poetku podrede pod prinudom i prisilom. Meutim, oni koji dolaze posle njih sluaju bespogovorno
i dobrovoljno prihvataju sve na ta su njihovi preci pristali, zato to moraju. Zato se ljudi, roeni
podjarmljeni pa odgajani, podizani u ropstvu mire, ne ulaui napore da ive pod prirodnim uslovima,
nesvesni postojanja bilo koje druge drave, odnosno prava, smatrajui sasvim prirodnim prilike pod kojima
su roeni. Nema tog naslednika, bio on raspikua ili nemaran, koji nee ponekad pregledavati registre
svoga oca da bi se uverio uiva li u svim blagodetima zavetanja, odnosno, da li su njegova prava i prava
njegovog pretka povreena. Ipak se namee utisak da snaan uticaj obiaja nije nadjaao naviku

7
Misli se na Saula, koga je miropomazao Samuel.
8
Aleksandar Makedonski je priznat za vladara svih Helena na Skuptini u Korintu, 335. godine p.n.e.
9
Atinski tiranin, umro 627. godine p.n.e. Pribegavao je lukavstvu i pretnjama da bi zaveo vlast u gradu i morao je da
bei nekoliko puta.
10
Dionizije Stariji, tiranin Sirakuze, umro 367. godine p.n.e. Niskog roda, ovaj diktator se nametnuo intrigama,
puevima i pokajanjima. Opasnost od koje je branio ovaj grad bila je invazija Kartaginjana.
11
Dionizije je prigrabio vlast u Sirakuzi 405. godine p.n.e.
podreenosti. Kau da je Mitridat
12
navikavao organizam na otrov. Poput njega i mi se uimo da gutamo i
da se navikavamo na gorak ukus otrovnog ropstva. Nesporno je da nas priroda uobliava po sopstvenoj
elji i utie na to da ispoljimo svoje bogate, odnosno ograniene sposobnosti, koje propadaju ako ih ne
razvijamo, bez obzira koliko one vredele. S druge strane, okolina nas uvek nekako uobliava prema sebi,
uprkos darovima prirode. Dobro seme koje u nas usauje priroda toliko je tanano i neno da se ne moe
odupreti ni najmanjoj ozledi pri pogrenoj prehrani; tee izrasta, poinje da vene, da bi na kraju istrunulo.
Voke e ouvati osobene kvalitete ako rastu neometano, ali ako se okaleme, odmah ih gube i njihov plod
e biti drugaiji. Svaka biljka nosi odreene osobine, kvalitete i svojstva. Pa ipak, kada se smrzne, kada joj
vreme, tlo ili batovanove ruke ugaaju, odnosno ne ugaaju, ta ista biljka moe da se razvija razliito.
Svako je mogao da uoi da su stari Mleci, aica ljudi koja je ivela u takvoj slobodi da ni
najpokvareniji meu njima ne bi poeleli da zavladaju ostalima, roeni i naviknuti da se ne nadmeu, osim
u tome ko e prednjaiti u negovanju i proklamovanju slobode. Oni su od kolevke tako vaspitavani i
odgajani da ni za ta na svetu ne bi ustupili ni jotu od svoje slobode. Ko bi, pitam vas, upoznat s prirodom
takvih ljudi, mogao danas da poseti zemlju oveka poznatog kao Veliki Dud,
13
i da tamo mirno posmatra
ljude koji nee da ive drugaije, sem da slue tom oveku i da odravaju njegovu vlast po cenu svojih
ivota? Ko bi rekao da te dve grupe ljudi vode isto poreklo? Zar ne bi pre zakljuio da je, napustivi grad u
kome ive ljudi, naiao na zverinjak? Pria se da je Likurg, zakonodavac u Sparti,
14
drao dva psa iste rase
tako to je jednog tovio u kuhinji, a drugog trenirao u polju na zvuk vojnike trube i roga, da bi pokazao
Lakedemonjanima da se i ljudi razvijaju na osnovu ranih navika. Odneo je ta dva psa na otvoren trg, a
izmeu njih stavio anak supe i zeca. Jedan je potrao ka anku supe, a drugi ka zecu, mada su i jedan i
drugi bili, kako je tvrdio, od istih roditelja. Ovaj vladar je, po svojim zakonima i obiajima, vodio
Spartance tako dobro, da bi svaki od njih pre umro nego priznao drugog suverenog gospodara, sem zakona
i razuma.
Sa zadovoljstvom u se prisetiti razgovora iz antikih vremena izmeu jednog od Kserksovih
ljubimaca, velikog kralja Persije i dvojice Lakedemonjana. Kada je Kserks opremao svoju veliku vojsku da
osvoji Grku, poslao je ambasadore u grke gradove da zatrae vodu i zemlju. To je bio in koji su
Persijanci usvojili da prozovu gradove na predaju. Meutim, ni u Atinu ni u Spartu nije poslao takve
glasnike: glasnike koje je pre toga poslao Darije, njegov otac, Atinjani i Spartanci su bacili u jame i bunare,
uz opasku da odatle slobodno svome vladaru ponesu vode i zemlje. Ti Grci nisu dozvolili ni najmanje
naruavanje vlastite slobode. Spartanci su ipak posumnjali da su takvim postupkom navukli gnev bogova,
naroito gnev Taltibija, boga glasnika. Da bi ga smirili, odluili su da Kserksu poalju dvojicu svojih
graana da umilostive boga za svirepu smrt Darijevih ambasadora. Dva Spartanca, jedan po imenu
Sperhije, drugi Bulije, dobrovoljno su ponudili sebe kao rtvu. Krenue tako i na svome putu stigoe do
palate Persijanca po imenu Hidarn, kraljevog namesnika za sve azijske gradove na morskoj obali. On ih
primi uz velike poasti, ugosti ih, zatim, re po re, upita zato tako tvrdokorno odbie prijateljstvo
njegovog kralja. Razmislite, Spartanci, ree on, i shvatite iz mog primera da kralj zna kako da poasti
one koji to zavreuju. Verujte, da ste njegovi ljudi, isto bi uinio i za vas; da vas poznaje i da ste njegovi
podanici, nema oveka meu vama koji ne bi bio gospodar nekog grkog grada.
Reima ovim, Hidarne, ti nas ne savetova, odgovorie Lakedemonjani, jer si ti iskusio samo
dobru stranu onoga o emu govori. Ti ne zna koje mi privilegije uivamo. Ti uiva u kraljevoj
blagonaklonosti, ali ne zna nita o slobodi, o njenoj aromi i o tome kako je slatka. Jer da je poznaje, sam
bi nam savetovao da je branimo, ne kopljem i titom, ve sopstvenim zubima i noktima.
Samo su Spartanci mogli dati takav odgovor, i obojica su dakako govorili kako su vaspitavani.
Persijancima je bilo neshvatljivo da ale za slobodom, poto je nisu ni upoznali, kao i Lakedemonjanima da
podreenost prihvate poto su okusili slobodu.

12
Mitridat VI (oko 13263. godine p.n.e.), pored Hanibala najstraniji i najmoniji neprijatelj Rima. U tekstu se govori
o njegovoj mladosti, kada je nekoliko godina proveo po strani, kalei se i organizam inei otpornim na otrov. U
starosti, kada ga je Pompej porazio, poto ga je izdao sopstveni sin, popio je otrov pa konano morao da se obrati
jednom blagonaklonom Galu da ga ubije bodeom (Plinije, Istorija prirode, XXIV, 2).
13
Vladar Mletake republike.
14
Polulegendarna linost u vezi sa ijim ivotom Plutarh priznaje da je bilo mnogo nejasnoa. Ostavio je svojoj dravi
u naslee rigorozan zakonik koji regulie zemlju, skuptinu, obrazovanje, i gde je pojedinac podreen dravi.
Katon iz Utike, jo od malih nogu mogao je slobodno da eta po kui Sule, despota. Zbog
poloaja i porodice njegovog roda, i zato to su Sula i on bili bliski roaci, vrata mu nikad nisu bila
zatvorena. Odlazio bi tamo uvek uz pratnju svog uitelja, kao to to bee obiaj za decu plemenita roda.
Uoio je da su u kui Sule, u diktatorovom prisustvu, odnosno po njegovoj naredbi, neki ljudi bili zatvarani
u tamnicu, neki osueni. Jedan je bio prognan, drugi zadavljen; jedan bi zahtevao imetak drugog graanina,
drugi neiju glavu. Ukratko, tamo se odlazilo ne kao u gradsku sudnicu, ve pred narodnog tiranina. To ne
bee sud pravde, ve nova jazbina tiranije. Na sve to dete ree svom uitelju: to mi ne date bode?
Sakriu ga ispod odee. esto odlazim u Sulinu sobu pre nego to ustane, a ruka mi je dovoljno jaka da ga
se ovaj grad otarasi. To su rei koje doista pripadaju Katonu. Bee to pravi poetak jednog junaka koji je
herojski zavrio svoj ivot. ak i kada ne bismo pomenuli njegovo ime, odnosno dravu, ve samo
konstatovali injenice, ta bi epizoda jasno govorila sama za sebe, i svako bi pogodio da je re o Rimljaninu
roenom u Rimu u vreme kad je taj grad bio slobodan.
I emu sve ovo? Dakako ne zato to verujem da ta zemlja, odnosno ba ta oblast ima s tim bilo
kakve veze, poto na svakom mestu, po svakoj klimi gorko je biti podreen, a prijatno je biti slobodan, ve
samo zato to mislim da treba aliti one koji dolaze na ovaj svet s jarmom oko vrata. Treba ih rasteretiti i
oprostiti im to nisu videli ak ni senku slobode i, kako je nisu svesni, ne vide zlo koje trpe robujui. Kada
bi stvarno postojala drava Kimeraca koju pominje Homer,
15
u kojoj je sunce drugaije sijalo nego kod nas,
putajui zrake est uzastopnih meseci, a zatim ostavljajui ljude da dremaju u mraku sledeih pola godine,
da li bismo bili iznenaeni injenicom da su oni roeni za vreme te duge noi navikli na mrak, pa dok im
niko nije pomenuo sunce, nisu ni osetili elju da vide svetlost? ovek ne ali za onim to nikad nije
poznavao. enja dolazi samo nakon uivanja i, usred tugovanja, seanja na minule sree. Zaista je u
prirodi oveka da bude slobodan i da to eli, mada je njegova priroda takva da instinktivno sledi pravac koji
mu je uenjem dat.
Priznajmo, dakle, da sve ono emu je uen i navikavan, oveku izgleda prirodno, a da mu je
zapravo uroeno samo ono to prima svojom prvobitnom, netaknutom prirodom. Navika postaje prvi razlog
dobrovoljnog ropstva. Ljudi su poput drebaca koji najpre grizu uzdu da bi je kasnije zavoleli, i propinjui
se pod sedlom, ubrzo ponu da uivaju u pokazivanju ama i ponosno se epure pod oklopom. Slino tome,
ovek se navikava na pomisao da je oduvek bio u podreenom poloaju, da su i oevi iveli na isti nain.
Pomislie da mora da trpi zlo i uveravae sebe na primeru i podraavanju drugih, konano, dajui
iskljuivo pravo onima koji mu nareuju, sa uverenjem da je to oduvek tako bilo.
Uvek se nau takvi koji, obdareni vie od drugih, oseaju teret jarma i ne mogu a da ne pokuaju
da ga zbace. To su oni to se nikada ne mogu primorati na pokornost i koji uvek, kao Odisej po kopnu i
moru, neprestano trae dim iz svoga dimnjaka i ne mogu a da ne tragaju za onim to im prirodno pripada,
da se ne seaju predaka, kao i ranijeg naina ivota. To su zapravo ljudi, otra uma i dalekosenog duha,
koji se poput svetine, ne zadovoljavaju samo onim to im lei pred nogama, nego se osvru okolo, ispred i
iza, pa ak prizivaju prole dogaaje da bi sudili o onim buduim, uporeujui i jedne i druge sa svojim
sadanjim okolnostima. To su oni koji ispravno razmiljaju, i svoj su um obogatili uenjem. ak i kad bi
sloboda sasvim nestala sa lica zemlje, takvi ljudi bi je izmislili. Za njih ropstvo ne prua nikakvo
zadovoljstvo, ma koliko da je ukraeno.
Veliki Turin
16
je bio potpuno svestan da knjige i uenje vie od bilo ega drugog omoguuju
ljudima da shvate sopstvenu prirodu i da se gnuaju tiranije. Znam da u njegovoj zemlji ima malo
obrazovanih ljudi, jer on nee da ih bude mnogo. Upravo zbog tog ogranienja, ljudi sa jakim arom i
predanou, koji su uprkos proteku vremena ouvali ljubav za slobodu, ipak ostaju nedelotvorni jer se ne
poznaju, bez obzira koliko ih je. Pod tiranijom su izgubili slobodu delanja, govora, pa skoro i miljenja.
Usamljeni su u svojim tenjama. Zaista, Momo, bog podrugljivosti, nije se alio kada je to kritikovao u
oveku, koga je Vulkan oblikovao, tanije, da Stvoritelj nije postavio prozori na srce svojih stvorenja da
bi im misli uinio vidljivim. Kae se da su Brut, Kasije i Kask, na svom pohodu da oslobode Rim pa samim
tim i ceo svet, odbili da u svoje drutvo prime Cicerona, tog velikog pobornika drutvene pravde, ako je
takav neko ikad postojao, jer su smatrali da ima plaljivo srce za tako uzvieno delo. Verovali su u njegovu
volju, ali ne i u njegovu hrabrost. Ko god da prouava dogaaje minulih vremena i stare anale, nee naii ni

15
Odiseja, knj. II, stihovi 1419. Kimerci su bili varvarski narod severno od Crnog mora, u osmom i sedmom veku pre
nove ere, po kome je Krim dobio naziv.
16
Otomanskog sultana u Carigradu esto su zvali Veliki Turin.
na jedan jedini sluaj da heroji nisu mogli svoju zemlju da otrgnu od zlih ruku kada su tom zadatku
pristupili vrstom, svesrdnom i iskrenom namerom. Da bi im pokazala svoju pravu prirodu, ini se da im je
sloboda podarila novu snagu. Harmodije i Aristogiton, Trasibul, Brut Stariji, Valerije i Dion postigli su
uspeno ono to su estito isplanirali. Jer srea skoro nikada ne izneveri snanu volju. Brut Mlai i Kasije
uspeno su ukinuli ropstvo i mada su stradali prilikom pokuaja da ponovo uspostave slobodu, nisu umrli
bedno (kakvo bogohuljenje bi bilo rei da je ieg sramotnog bilo u vezi s ovim ljudima, bilo u smrti bilo za
ivota!).
17
Njihov gubitak uzrokovao je veliku tetu, trajnu nesreu i potpuno razaranje Republike, koja je,
ini se, sahranjena zajedno s njima. Ostali, potonji poduhvati protiv rimskih imperatora bili su samo
spletkarenja ambicioznih ljudi koji ne zasluuju saaljenje za ono to ih je zadesilo, poto je jasno da nisu
nameravali da zbace, ve samo da uzurpiraju krunu, kujui zaveru da smaknu tiranina, ali da zadre
tiraniju. Ne bih voleo da takvi ljudi imaju uspeha i drago mi je to su svojim primerom pokazali da sveto
ime Slobode nikada ne treba zloupotrebljavati za prikrivanje ravog poduhvata.
Ali vratimo se temi ove rasprave iju sam nit zapravo izgubio: pravi razlog zbog koga ljudi
dobrovoljno izvravaju nareenja jeste to to su ljudi roene sluge i vaspitavani su kao takvi. Iz toga
proizlazi jo i to da ljudi pod tiraninom lako postaju kukavice i lako se podreuju. Za ovu napomenu
duboko sam zahvalan Hipokratu, slavnom ocu medicine, koji je ovu misao zapisao i preneo u svojoj
raspravi pod naslovom O bolestima. Taj slavni ovek bio je zaista obdaren velikim srcem, to je jasno i
pokazao u odgovoru Velikom Kralju koji je hteo da ga vee za sebe posebnim privilegijama i skupocenim
poklonima. Hipokrat je iskreno odgovorio da e mu optereivati savest upotrebi li svoju nauku za leenje
varvara koji su eleli da ubiju njegove sunarodnike Grke, ili ako svojim umeem verno slui bilo kome ko
je pokuao da porobi Grku. Pismo koje je poslao kralju, i sada se moe itati zajedno s ostalim njegovim
radovima i zauvek e svedoiti o njegovom velikom srcu i plemenitoj prirodi.
Do sada bi trebalo da bude oigledno da kada se jednom izgubi sloboda, nestaje i hrabrosti.
Potinjen narod ne pokazuje ni ljutitost, ni volju za borbu. Njegovi mukarci zlovoljno srljaju u opasnost,
kao da su vezani i obamrli. Srce im ne kuca snano za slobodu, to raa prezir prema opasnostima i
spremnost da se meu saborcima steknu ast i slava hrabrom pogibijom. Meu slobodnim ljudima postoji
nadmetanje ko e, svako ponaosob, uiniti najvie za opte dobro; svi oekuju da dele stradanja u sluaju
poraza, odnosno blagodeti pobede. Ali porobljen narod, pored ratnike hrabrosti, gubi i svaki znak
oduevljenja, poto su srca ljudi poniena, pokorena i nesposobna za bilo kakvo veliko delo. Tirani su toga
veoma svesni i, da bi jo vie ponizili podanike, ohrabruju ih da prihvate ovaj stav koji bi, na kraju, postao
nagonski.
Ksenofont, ugledni istoriar prvog ranga kod Grka, napisao je knjigu u kojoj opisuje razgovor
Simonida s Hijeronom, tiraninom Sirakuze, o mukama tirana. Ta knjiga obiluje prefinjenim i ozbiljnim
opomenama koje su uverljive da ne moe biti uverljivije. Kamo sree da su je svi ti despoti koji su ikada
postojali drali pred oima poput ogledala! Nemogue je da ne bi prepoznali sopstvene bradavice i osetili
stid zbog bubuljica. U toj raspravi objanjene su muke tirana jer moraju da se boje svakoga poto svakom
nanose zlo. Izmeu ostalog, nalazimo da loi vladari koriste strane vojnike u svojim ratovima i plaaju im,
ne usuujui se da povere oruje sopstvenom narodu, kome su naneli zla. (Bilo je dobrih vladara, ak i
meu Francuzima, koji su plaali najamnike iz drugih drava, dodue vie ranije nego sada, ali s potpuno
drugaijom namerom da sauvaju svoj narod, smatrajui da novac nije bitan u poreenju sa ivotima
Francuza. Verujem da je na to mislio Scipion, Veliki Afrikanac, kada je rekao da bi radije spasio jednog
sunarodnika nego pokorio stotinu neprijatelja.) Savreno je jasno da diktator svoju vlast ne smatra vrstom
sve dok nije dostigao visinu s koje ne postoji nijedan iole vredan podanik. Stoga se s pravom moe na njega
primeniti prekor Trasona gospodaru slonova, koji je zabeleio Terencije:
Zar ste zaista toliko ponosni
to nareujete divljim zverima?
Ovo lukavstvo tirana da podanike zaglupljuju jasno se moe uoiti po onom to je uradio Kir sa
Lianima poto je zauzeo Sard, njihovu prestonicu, i zarobljenog Kreza, njihovog basnoslovno bogatog
kralja, stavio na milost i nemilost. Kada je Kiru javljeno da se narod Sarda digao na ustanak, najlake bi
bilo da je ustanak uguio silom. Kako nije hteo da opustoi tako lep grad ili da tamo postavi vojsku da

17
Brut i Kasije su pomagali da se ubije Julije Cezar 44. godine p.n.e. Izvrili su samoubistvo poto ih je Marko
Antonije pobedio u bici kod Filipa 42. godine p.n.e
zavede vlast, setio se neobino pogodnog reenja da ublai ustanak. Otvorio je javne kue, gostionice i
javne igre i obnarodovao da stanovnitvo treba da ih poseuje. Ispostavilo se da je to toliko delotvorno da
nikad vie nije morao da die ma na Liane. Ti jadni ljudi su uivali smiljajui razne vrste igara. Tako su
Latini izmislili novu re po njima: to to mi nazivamo zabava, oni zovu ludi, po rei Lidi. Nisu svi tirani
tako jasno pokazali volju da omekaju svoje rtve; ono to je pomenuti despot proglasio i sproveo u delo,
veina ostalih je radila tajno, na samom kraju. U prirodi je svetine, koja je uvek gue naseljena u
gradovima, da bude podozriva prema onome ko brine za nju, a lakoverna prema onom ko je namagari.
Nije nita lake uloviti pticu u klopku, niti ribu pomou crva na mamcu nego sve te sirote budale namamiti
na ropstvo pomou arenih lai. Prosto je neverovatno kako narod doputa da bude upecan. Igre, farse,
spektakli, gladijatori, neobine zveri, medalje, slike i slina opojna sredstva bila su za antike narode
mamac ropstva, cena njihove slobode, orua tiranije. Tim postupcima i zavoenjem antiki diktatori su
tako uspeno namamili podanike pod jaram, da je zaglupljen narod, zadivljen zabavom i arenim jalovim
zadovoljstvima, prihvatio podreenost tako naivno, mada mu to ne slui na ast, kao mala deca dok ue da
itaju gledajui lepe slike u knjigama. Rimski tirani otili su jo dalje. esto bi gradskim straarima naredili
da prireuju gozbe, da bi se ulagivali svetini kojoj je zadovoljstvo da se najede uvek bilo iznad bilo ega
drugog. Ni najinteligentniji i najbistriji meu njima ne bi ostavili zdelu supe da bi ili da se bore za slobodu
Platonove drave. Tiranin bi poslao bogate poklone, mericu ita, galon vina, uz to i novac, a potom bi svi
besramno kliktali: iveo vladar! Budale nisu shvatile da su dobile, samo deli onoga to im zapravo
pripada, i da njihov vladar sve to ne bi mogao da im prui a da im najpre to nije oduzeo. ovek kome je na
poklon dat novac i koji se nakrkao na javnom piru, hvalei na sva usta Tiberija i Nerona zbog
velikodunosti, sutra e biti primoran da prepusti imanje njihovoj gramzivosti, svoju decu njihovoj poudi,
sopstvenu krv surovosti tih velianstvenih imperatora, i ne bi prozborili re, poput kamena, ne bi se
pomerili, poput panja. Svetina se oduvek tako ponaala, revnosno primala mito koji poten ne bi primio,
lakomisleno oguglala na ponienja i uvrede koje se asno ne mogu podneti. Nisam sreo nikoga u dananje
vreme ko se ne bi stresao pri samom pomenu Neronovog imena, tog uasnog zlikovca, odvratnog i
nitavnog tetoine. Pa ipak, kad je umro kad je ta palikua, taj krvnik, ta krvoedna zver umrla gnusno
kao to je i ivela plemeniti Rimljani, seajui se njegovih igara i sveanosti, rastuie se do te mere da u
znak alosti obukoe crninu. To je opisao Kornelije Tacit, pouzdan i ozbiljan, jedan od najpouzdanijih
pisaca. To nije nita neobino u odnosu na ono to je isti taj narod pre toga uradio kad je umro Julije Cezar,
koji je pogazio zakon i slobodu, u ijem karakteru, po mome miljenju, nije bilo nieg vrednog zbog
njegovog slobodoumlja koje je toliko puta hvaljeno. On je bio tetniji od najsvirepijeg tiranina koji je ikada
postojao, poto je upravo ta njegova otrovna ljubaznost osladila Rimljanima ropstvo. Posle njegove smrti,
taj isti narod, uvajui na nepcima ukus njegovih gozbi a u seanju njegovu dareljivost, do poslednjeg
oveka odao mu je poast. Naslagae klupe Foruma za veliku vatru na kojoj mu je spaljeno telo, a kasnije
mu podigoe stub, posvetivi ga Ocu naroda. (Takav je natpis na kapitelu.) Ukazae mu veu poast kad
je umro no to je po pravu trebalo da ukau bilo kom ivom stvoru na svetu, osim moda onima koji su ga
ubili.
Ti rimski imperatori nisu ak propustili ni da prisvoje titulu Narodnog Tribuna, delimino zato
to je taj poloaj neprikosnoven i nepovrediv, a delimino zato to je ustanovljen za odbranu i zatitu
naroda i uivao naklonost drave. Tim sredstvima su obezbedili da ih stanovnitvo do kraja podrava, kao
da su se tom titulom sluili ne zloupotrebljavajui je. I danas ima onih koji se tako ponaaju. Nikada ne
zapoinju nita nepoteno, pa ak ni neto znaajno, a da pre toga ne odre dopadljiv govor o narodnom
dobru i sveoptoj koristi. Vi dobro znate, o Longa, ovu formulu koju mudro primenjuju kad je to potrebno.
Da se razumemo, o mudrosti nema govora tamo gde ima toliko drskosti. Vladari Asirije, pa ak i kasnije
Medije, pojavljivali su se u javnosti veoma retko da bi pobudili nedoumicu meu svetinom nisu li moda
oni nekakvi nadljudi, i podstakli svet da zamilja ono to ne moe da proceni oima. Zbog toga su se mnogi
narodi koje su Asirci dugo drali pod vlau, navikli na bedno podanitvo i spremnije se mirili s njim jer
nisu znali ko im je vladar, odnosno da li ga uopte imaju, poto su se iz pria bojali nekoga koga nikada
nisu ni videli. Prvi vladari Egipta retko su se pojavljivali bez make ili granice u rukama, odnosno
plamena na glavi, maskirajui se tako i paradirajui poput udotvoraca. Tako bi kod podanika izazivali
duboko potovanje i divljenje, dok bi im se manje glup i manje ponizan svet, ini mi se, samo podsmevao.
alosno je pogledati lukavstva kojima su se prvi despoti koristili da bi utemeljili svoju tiraniju; otkriti
kojim mnotvom sitnih trikova su se sluili, uvek nailazei na lakoverne mase, koje se lako hvataju u
mreu. Uvek bi takvom lakoom namagarili rtve, da su ih ruganjem prosto jo vie porobili.
Kako drugaije da prokomentariem drugu izvitoperenu prevaru, koju su stari narodi uzimali
zdravo za gotovo? Bili su, naime, vrsto uvereni da je palac Pira, kralja Epira, udotvoran i da lei bolesti
slezine. Legendu su objanjavali time da je njegov palac posle spaljivanja lea, naen u pepelu, od plamena
netaknut. Tako lakoveran narod izmilja lai, a potom veruje u njih. Mnogi su prepriavali takve prie, ali
tako da se lako moglo videti kako su te prie nastale iz dokonog avrljanja po gradu i glupih glasina meu
svetinom. Kada je Vespazijan, vraajui se iz Asirije, prolazio kroz Aleksandriju na putu do Rima da bi
preuzeo vlast nad imperijom, inio je uda: bogalje uspravljao, slepima vraao vid i inio mnoga druga
dobra dela u koja su lakovernici poverovali kao da vide slabije, ja bih rekao, i od slepaca. I sami tirani su se
udili kako ljudi mogu trpeti tlaenje jednog jedinog oveka. Pribegavali bi korienju religije u sopstvenu
odbranu i, tamo gde je bilo mogue, posluili bi se deliem boanskog da bi opravdali svoja nedela. Ako je
verovati Vergilijevoj Sibili, Salmonej, za kaznu to se epurio kao Jupiter da bi zaveo narod, sada ispata u
najcrnjem paklu:
Trpeo je beskrajne muke zato to
podraavae
Gromove nebesa i vatre Jupitera.
Vozio se koijama u koje behu upregnuta
etiri konja, nesigurno se vozei na nebu,
A u ruci drae sjajnu baklju.
Meu Grke, na glavni trg vozie hrabro
U srce grada Elida:
Pokazujui nadmenost za koju je mislio
Da je poast
Koja nepobitno pripada samo bogovima.
Ova budala koja podraavae oluju
I nedostine gromove,
Zveckajui mesingom i pod vrtoglavim
teretom
Na atovima tvrdih kopita,
Dok ga Svemoni Otac gledae,
Ne vitlae bakljom, niti slabanim
plamenom
Zailjenog voska to se dimi,
Nego razjarenim treskom groma i munje
Prevrnue ga, okrenuvi ga naglavake.

Ako je neko ko je, postupivi u svoje vreme krajnje drsko, tako dobro prihvaen u paklu, mislim
da e oni koji koriste religiju kao plat da bi prikrili svoju bezvrednost, stei ak i vee zasluge da se na
kraju nau na istom tom mestu.
Nae voe su u Francuskoj uvele slina lukavstva, kao na primer abe krastae, krin na grbu,
sveto ulje i stegove sa zlatnim plamenom. Bilo kako bilo, ja ne elim da budem sumnjiav, poto ni mi ni
nai preci nismo dosad imali razloga za sumnjiavost. Nai kraljevi su uvek bili tako velikoduni u
mirnodopskim vremenima, a tako smeoni za vreme ratova, da se prosto ini kako ih priroda nije stvorila
kao ostale ljude, nego ih je ak pre roenja Svemogui odredio da vladaju i ouvaju kraljevinu. ak i da to
nije tako, ne bih se usudio da dovedem u pitanje istinu o naoj tradiciji niti da je tako strogo preispitam da
joj poljuljam tanano samoljublje. Ovo je teren za nau francusku poeziju, koja je, ini mi se, naprosto
preporoena kroz naeg Ronsara (Ronsard), naeg Baifa (Baf), naeg Belea (Bellay). Ti pesnici
unapreuju na jezik tako dobro da slobodno mogu da poverujem kako uskoro ni Grci ni Latini u tom
pogledu nee biti u prednosti u odnosu na nas, sem u pogledu stareinstva. I jamano bih nakodio naoj
rimi volim da upotrebim ba tu re, mada bi neke druge rei pre pristajale, jer ak i u dananje vreme
poznajem ljude sposobne da oplemene poeziju i povrate joj prvobitni sjaj ali, kako rekoh, naneo bih Muzi
veliku nepravdu kada bih je liio sjajnih pria o kralju Klodoviku, na osnovu kojih ve sada vidim naeg
nadahnutog Ronsara kako se lepo i lako razvija u Fransijadi. Cenim njegovu uzvienost, svestan sam snage
njegovog duha, a poznajem arm tog oveka: lepo e mu pristajati ratni steg upravo kao to su Rimljanima
lepo stajali veliki posveeni titovi i, po Vergilijevom opisu, tit baen s neba na zemlju. Upotrebie
ampulu osveenog ulja, kao to su Atinjani upotrebljavali Erihtonijevu korpu; dobie aplauz za junaka
dela, kao to su dobili venac od maslinovih granica, za koje se tvrdi da su i sada u Minervinom tornju.
Bilo bi drsko kada bih pokuao da omalovaim nae uspomene i tako okrnjim zasluge naih pesnika.
Ali da se vratim naoj temi, iju sam nit nenamerno izgubio: da bi uvrstili svoju mo, uvek je
bilo da su tirani na sve naine pokuavali da naue narod ne samo poslunosti i ropstvu ve i divljenju
prema njima. Prema tome, sve to sam do sada rekao u vezi sa nainom postizanja to lakeg podreivanja,
odnosi se na diktatore i njihov stav prema podreenom i obinom svetu.

TREI DEO
Sada stiem do take koja je, po mome miljenju, sr i tajna dominacije, oslonac i temelj tiranije.
Ko god pomisli da ubojite sekire ili strae slue da tite i zaklanjaju tirane, po mojoj oceni, misli pogreno.
Sve se to koristi, rekao bih, vie radi parade i epurenja nego iz ubeenja. Kopljanici zabranjuju ulazak u
palatu onima koji su jadno obueni i bez oruja, a ne naoruanima koji mogu da izvedu prevrat. Pouzdano
se moe tvrditi da je manje rimskih imperatora uteklo opasnosti uz pomo straara nego onih koje su ubili
sopstveni kopljanici.
18
Tiranina ne brane konjice, peadija niti oruje. Ovo moda ne zvui verovatno na
prvi pogled, ali je ipak istinito da svega etvorica ili petorica uvaju diktatora, etvorica, petorica dre
zemlju u ropstvu u njegovo ime. Petorica, estorica imaju pristup do njegovih uiju i uz njega su ili svojom
voljom, ili ih on okupi kao sauesnike u svirepostima, pratioce u zadovoljstvima, svodnike u
zadovoljavanju njegovih pouda i uesnike u podeli plena. Ta estorica tako uspeno upravljaju
gospodarem, da on postaje odgovoran ne samo za svoja nedela ve ak i za njihova. Ta estorica imaju pod
sobom njih est stotina koji ubiraju korist i sa tih est stotina rade isto to i s tiraninom. Tih est stotina pod
sobom imaju est hiljada koje unaprede i povere im upravljanje oblastima, odnosno finansijama, da bi
sluili kao instrument pohlepe i okrutnosti, izvravali naredbe u pogodnom trenutku i pravili pusto po
celoj zemlji tako da ne mogu opstati sem u senci onih est stotina, niti mogu da se izuzmu od zakona i
kazni, osim kroz njihov uticaj.
Posledice svega toga su pogubne. Svako ko eli da odmota klupko videe da ne samo est hiljada
nego sto hiljada, ak milioni su vezani za tiranina ovom vrpcom. Po Homerovim reima, Jupiter se hvali
to moe da prizove sve bogove kad povue lanac. Takav plan je u Senatu pod Julijem imao za posledicu
ustanovljenje novih poloaja, otvaranje novih slubi, ne zato, ako emo iskreno, da se izvri reforma
pravnog sistema, ve da se steknu novi pobornici despotizma. Ukratko, kada se dostigne odreena taka,
kroz velike ili male usluge do kojih se preko tiranina moe doi, nai e se skoro onoliko ljudi kojima
tiranija donosi korist, koliko i onih koji prieljkuju slobodu. Lekari tvrde da ako se u nekom delu tela
pojavi gangrena, u nekom drugom delu tela nastae promene koje odmah deluju na oboleli deo. Isto tako,
kad god vladar postane diktator, sav drutveni talog e se okupiti oko njega ne mislim na sitne lopove i
siledije bez uiju
19
koji su za republiku potpuno nevani nego na one koji su iskvareni goruim
ambicijama ili snanom pohlepom; ti e ga podravati da bi delili s njim ratni plen i postali sitni upravljai i
zapovednici pod velikim tiraninom. To je praksa meu okorelim razbojnicima i uvenim gusarima: neki
otkrivaju zemlju, drugi presreu putnike, neki opet ekaju u zasedi ili uvaju strau; neki ubijaju, drugi
pljakaju i, mada se razlikuju po poloaju, neki su samo nii slubenici, dok su drugi poglavice bandi, svaki
od njih ima oseanje da deli plen, ako ne glavnicu, a ono bar od uinka pljake. Na ovo se tesno nadovezuje
kako su se gusari Sicilije zbijali u tako velike grupe da je postalo neophodno poslati protiv njih velikog
Pompeja, i da su u svoj savez ukljuili lepe gradove i velike centre u koje su se sklanjali nakon povratka s
pohoda i debelo plaali za skrivanje opljakanog blaga.
Prema tome, despot potinjava narod. Jedne pomou drugih, tako da je zatien pomou onih od
kojih bi, da su to poteni ljudi, morao da se uva, kao to prilikom cepanja drva moramo da koristimo
zaglavak od istog drveta. Takvi su njegovi kopljanici, straari, naoruani vojnici. Nije da oni povremeno ne
stradaju od njegove ruke, ali sav taj olo, naputen i od Boga i od ljudi, moe da izdri zlo ako mu je
doputeno da ini zlo, i to ne protiv onoga ko ga iskoriava, ve protiv onih koji, poput njih samih,
podreuju druge, ali su bespomoni. Ipak, dok posmatram one koji muno slue tiranina da bi izvukli neku
korist od njegove tiranije i od potinjavanja naroda, esto sam zapanjen njihovom pokvarenou i alim ih
zbog njihove gluposti. Jer, ruku na srce, samo se glup ovek priklanja tiraninu, udaljavajui se pri tom od
slobode i, takorei, oberuke prihvata sluganstvo. Neka takvi ljudi, nakratko, ostave po strani svoje
ambicije, zaborave na grabeljivost i nek, pogledaju sebe kakvi su! Tako e jasno videti da varoani, seljaci
koje oni gaze nogama i s kojima postupaju gore nego to se sa zatvorenicima ili robovima postupa, videe,

18
Gotovo treinu rimskih imperatora ubili su sopstveni vojnici.
19
Odsecanje uiju za krau je drevni obiaj kanjavanja. U srednjem veku se jo primenjivao pod sv. Lujem. Tako
osakaeni mukarci postali su obeaeni i nisu mogli biti ni svetenici ni sudije
velim, da su ti ljudi, maltretirani na taj nain, ipak u poreenju s njima imuniji i prilino slobodni.
Seljak i zanatlija, bez obzira do koje mere porobljeni, ispunili su svoju obavezu kada urade to to im je
reeno, dok je diktator okruen ljudima koji mu se ulaguju i trae njegovu naklonost, inei i vie no to
diktator trai. Takvi ljudi ne moraju samo da sluaju, ve i da nasluuju njegove elje, a da bi ga
zadovoljili, moraju te elje da predvide. Moraju da se iscrpljuju, mue, ubijaju od posla u njegovom
interesu, a njegovo uivanje da prihvate kao svoje, zanemarujui sopstvene elje, izvitoperujui karakter i
kvarivi svoju linost. Moraju paziti na njegove rei, intonaciju glasa, gestove i poglede. Bolje da nemaju
oi, noge, ruke koje nisu spremne da odgovore njegovim eljama, odnosno da mu pogaaju misli.
Moe li se to nazvati srenim ivotom? Moe li se to nazvati ivljenjem? Ima li ieg nesnosnijeg
od toga, neu da kaem za izuzetnog oveka, ak ni oveka plemenita roda, ve, jednostavno, za oveka
zdravog razuma, odnosno, ii u dalje, za bie s ljudskim obrazom? ta je bednije nego kad nita ne moe
nazvati svojim, kad te drugi izdrava, udeljuje ti snagu, telo, ak i ivot?
Ljudi ipak prihvataju ropstvo da bi doli do bogatstva; kako bi mogli da steknu sve kad ne mogu
da tvrde ak ni to da pripadaju sebi? Kako pod tiraninom ita moe da se poseduje? Ipak se prave kao da je
bogatstvo njihovo, a zaboravljaju da su oni ti koji vladaru daju vlast da uzme sve od svakog. Vide da nita
oveka vie ne potinjava tiraninu od imovine; da je posedovanje imovine najtei zloin protiv njega, koji
se kanjava ak i smru; da on od svega vie voli novac i unitava samo bogate, koji mu dolaze kao pred
kasapina, nudei se natutkani do te mere da mu voda ide na usta. Ti izabrani ne bi trebalo da se seaju onih
koji su se obogatili pomou tirana i onih koji su se najpre obogatili pa izgubili i bogatstvo i ivot. Oni treba
da razmisle ne o tome kako su mnogi drugi stekli bogatstvo, ve pre o tome koliko malo njih je to
bogatstvo sauvalo. Kad pogledamo drevnu prolost ili jednostavno vreme u kome ivimo, bie nam jasno
koliko je mnogo onih koji su sramno stekli naklonost prineva, koji ili izvlae korist iz pokvarenosti ili
naivnosti, i koje su na kraju ti isti prinevi liili svega. Mada su u poetku takvim slugama izlazili u susret,
kasnije su iskusili promenu ponaanja koja ih je unitila. Dakako da je meu velikim brojem ljudi koji su
neko vreme bili u nekakvoj vezi s loim vladarima, bilo malo ili, takorei, nije bilo nijednog koji nije
iskusio tiraninovu mrnju koju su pre toga zajedno okretali protiv drugih. Poto su se obogatili pljakajui
druge uz pomo vladara, na kraju vide da vladar pljaka i njih.
ak i karakterni ljudi, ako se ponekad desi da tiranin takve uvaava i dri u milosti, poto u
njima vidi vrline i ispravnost koje pobuuju potovanje ak kod veine ljudi od karaktera, velim, ne mogu
dugo da izbegnu a da ne podlegnu optoj boljki i rano e iskusiti tiraniju na svojoj koi. Jedan Seneka,
jedan Bur, jedan Trasea, taj trijumvirat izuzetnih mukaraca posluie kao podsetnik takve nesree. Dvojica
od njih su bili bliski s tiraninom, imali su tu sudbonosnu odgovornost da u rukama dre upravljanje
njegovih poslova, i obojicu je cenio i voleo. Jedan je bio s njim u bliskom prijateljstvu, poto je svog
gospodara poduavao u detinjstvu. Surova smrt sve trojice dovoljan je dokaz kako se malo moe verovati u
iskreno prijateljstvo sa loim vladarem. I zaista, kakvo se prijateljstvo moe oekivati od nekog ije je srce
od kamena pa mrzi i sopstveni narod koji ga slua? To to ne ume da voli, potpuno osiromauje njegov duh
i unitava njegovu imperiju.
Ako neko osporava da su ti ljudi pali u nemilost zato to su hteli da budu poteni, neka slobodno
pogleda one koji su bliski tom istom tiraninu i videe da nisu proli nita bolje oni koji su u njegovoj
milosti i koji su se odrali neasnim sredstvima. Ko je uo za ljubav veu, naklonost istrajniju, ko je itao o
oveku koji je bio snanije vezan za neku enu nego to je Neron bio vezan za Popeju? Pa ipak, kasnije je
on sam otrovao tu enu. Agripina, njegova majka, usmrtila je svoga mua Klaudija da bi proslavila sina. Da
bi mu ugaala, nije nikada prezala ni od ega, pa ipak joj je upravo njen sin, njeno edo, njen vladar koga je
njena ruka uzdigla, konano oduzeo ivot. Istina koju niko ne porie, jeste da je takvu kaznu zasluila,
samo kamo sree da je nije izvrila ruka roenog sina. Da li je bilo bezazlenijeg, naivnijeg i, iskreno
reeno, glupljeg oveka od imperatora Klaudija? Ko je jo bio vie obuzet svojom enom nego on
Mesalinom, koju je na kraju sam predao delatu? Glupost tiranina po pravilu onemoguava da bude
blagonaklon, mada na neki tajanstven nain, okrutnim postupcima ak i prema najbliim saradnicima kao
da pokazuje kako malo razuma ima.
Opte su poznate rei tiranina koji je, zagledan u vrat svoje supruge, ene koju je neno voleo i
bez koje, ini se, nije mogao da ivi, pomilovao vrat ljupkom opaskom: Ovaj divni vrat bi za tren oka bio
preseen samo da naredim. Zbog toga su veinu nekadanjih diktatora jednostavno ubili najblii
poverenici, koji su manje verovali udima tiranina nego njegovoj moi, jer su spoznali pravu prirodu
tiranije. Tako je Domicijana ubio Stefan, Komoda jedna od njegovih ljubavnica, Antonina Karakalu ubio je
Makrin, a i ostali su zavrili na slian nasilan nain.
Istina je da tiranin zapravo nikada nije voljen, niti on istinski voli. Prijateljstvo je sveta re,
svetinja. Uspostavlja se samo meu ljudima od karaktera i nikada se ne ukorenjuje sem kroz uzajamno
potovanje; cveta ne toliko potkrepljeno ljubaznou koliko iskrenou. Ono to kod jednog prijatelja budi
poverenje u drugog jeste saznanje o ispravnosti: uverenje o prijateljevoj dobroj prirodi, njegovom potenju
i postojanosti. Prijateljstva nema tamo gde ima surovosti, neverstva, nepravde. A tamo gde se sakupljaju
pokvarenjaci postoji samo zavera, a ne drugarstvo. Takvi nisu uzajamno privreni, povezuje ih jedino strah.
Oni nisu drugovi, ve puki sauesnici.
Mada ne sasvim nemogue, ipak bi bilo teko nai istinskog prijatelja u tiraninu. Iznad drugih,
bez prijatelja, za sebe smatra da je s one strane prijateljstva, koje se zapravo zasniva na jednakosti koja
mora imati dva jednaka uda da ne bi antala. Zato je meu lopovima asno (tako se barem pria) deliti plen.
Oni su drugari. Ako se ne vole, a ono se potuju i nee da umanje snagu svaom. Ali miljenici tirana nikada
ne mogu potpuno da se oseaju sigurni, tim pre to je tiranin od njih nauio da je svemogu i iznad zakona i
obaveza. Zbog toga hoe da njegova volja bude iskljuiva i da bude gospodar svega, bez iijeg suparnitva.
alosno je da nikome nije stalo da izigrava mudraca u ime drugih, i da meu toliko laskavaca nema
nijednog koji je dovoljno mudar i hrabar da tiraninu kae ono to je, u basni,
20
lisica rekla lavu koji se
pretvarao da je bolestan: Volela bih da ti doem u jazbinu i da te posetim, ali vidim mnogo tragova
ivotinja koji vode unutra, a nijedan koji vodi napolje.
Ti bednici vide sjaj despotovog blaga i zaslepljuje ih velelepni prizor. Privlai ih bletavost i
priblie se, ne shvativi da prilaze plamenu koji e ih neizbeno opei. Na slian nain privuen, znatieljni
satir iz starih basni, videvi svetao plamen u rukama Prometeja, prilazi i ljubi ga, toliko mu se dopao, i biva
opeen.
21
Kao to nas pesnik iz Toskane
22
podsea, noni leptir, gonjen eljom, trai plamen jer sija, a u
isto vreme vidi i drugu osobinu vatre, onu da gori. Priznajui da miljenici ponekad mogu da izbegnu ruku
onoga koga slue, oni nisu nikada bezbedni u odnosu na vladara koji ih proganja. Ako je vladar dobar,
morae da poloe raun o svojoj prolosti i konano uvide da ima pravde; ako je vladar lo i slian bivem
gospodaru, imae svoje miljenike koji obino nisu zadovoljni samo time da zauzmu mesto prethodnika,
nego e ee zahtevati njihovo bogatstvo i ivot. Ima li, dakle, ikoga ko e pod tako opasnim okolnostima,
a sa tako malo sigurnosti, uprkos tolikim rizicima i tako opasnom gospodaru, i dalje imati ambicije da
zauzme do te mere zlokoban poloaj? Blagi Boe, kakve patnje, kolike rtve sve to zahteva! Danonono
biti opsednut kako da se udovolji Jednome, a istovremeno bojati ga se vie nego ikoga na svetu. Biti stalno
na oprezu, otvorenih uiju, zapitan kada e udarac doi; otkriti zaveru, uvati se zamki, motriti na lica oko
sebe ne bi li se videli znaci prevare; smekati se svakom, a smrtno se plaiti svakog; ne biti siguran ni u
koga, ni u otvorenog neprijatelja ni u pouzdanog prijatelja; pokazivati stalno veselo lice uprkos strahu u
srcu, nesposoban da se bude veseo, ali ne usuujui se da se bude tuan!
Ipak je zanimljivo udubiti se u to ta dobijaju iz sveg tog muenja, kakve koristi izvlae iz muka
svog bednog postojanja. U stvari, ljudi nikada ne okrivljuju tiranina zbog zala koje trpe, nego odgovornost
prebacuju na one koji na njega utiu. Svi se meusobno nadmeu: narodi, drave, ak i seljaci, teaci, u
pominjanju imena miljenika. Uoavaju njihove mane, grde ih na sva usta, priaju o njima bezbroj
bestidnosti, sipaju na njih hiljade kletvi. Sve njihove besede, zakletve, okrenute su protiv tih linosti.
Smatraju ih odgovornim za sve svoje nesree, boletine, gladovanja; i ako im povremeno ukazuju znake
potovanja, oseaju u srcima gnev i uasavaju ih se vie nego divljih zveri. To je slava i to su poasti koje
ljudi ukazuju uticajnim miljenicima i njihovim zaslugama. Kad bi mogli da rastrgnu njihova tela, traili bi
jo, samo dopola zadovoljni agonijom koju mogu da gledaju. Jer ak i kad su miljenici mrtvi, oni koji ive
posle njih nisu lenji da ukaljaju imena ovih ljudodera
23
da im potpuno unite ugled piui o njima knjige i
da im, takorei, razvlae kosti pred potomstvom, zauvek ih kanjavajui za grean ivot i posle smrti.
Nauimo, dakle, jo dok je vreme, nauimo da inimo dobro. Dignimo oi ka nebu zbog nae
asti, za samu ljubav prema vrlinama, i da se izrazim mudro, zbog ljubavi i asti Svevinjeg koji je
nepogreivi svedok naih postupaka i pravedni sudija naih greaka. Istinski verujem da sam u pravu, poto

20
Re je o Ezopovoj basni.
21
Eshil, Prometej Vatronoa (odlomak).
22
Petrarka, Kanconijer, sonet XVII. La Boesi je tano naveo stihove o nonom leptiru.
23
Tu re je upotrebio Homer u Ilijadi, knj. I, stih 341.
nita nije tako daleko od blagog Boga kao tiranija. Verujem da On u odreenom kutku pakla uva posebnu
kaznu za tirane i njihove sauesnike.












Naslov originalaEtienne de La BotieThe Discourse of Voluntary Servitude