Jovan Cviji

Aneksija Bosne i
Hercegovine i srpsko
pitanje
[1908]
Ova rasprava je izila na srpskom 1908, za vreme aneksione
krize, a odmah za tim na francuskom, ruskom i ekom jeziku.
Izvodi na engleskom. Sva izdanja ove broure bila su zabranjena
u Austriji.
Izvor: Jovan Cviji, Sabrana dela, Knjiga 3 (Tom I): Govori i lanci.
Izdavai: Srpska akademija nauka i umetnosti / Novinsko-izdavaka
radna organizacija Knjievne Novine", / Zavod za udbenike i nastavna
sredstva. Urednici: Akademik Radomir Luki, odgovorni urednik
Mihailo Maleti, Dragutin Rankovi, Beograd, 1987.

Sadraj:
Uvod
Geografski i ekonomski poloaj Srbije
Znaaj Bosne i Hercegovine za Srpski narod
Duh i smisao Austrougarske uprave u Bosni
Srpski i jugoslovenski problem

Uvod
Poslednjih decenija nije bilo dogaaja, koji je izazvao toliku uzrujanost meu
balkanskim narodima i dravama, a naroito i na prvom mestu u srpskom
narodu, kao aneksija Bosne i Hercegovine, koju je Austro-Ugarska
samovlasno izvrila krajem septembra ove [1908, prim. PR] godine. Taj in
ubija veru u vrednost meunarodnih ugovora, pokazuje da su male zemlje
kao Srbija i Crna Gora, ne samo ekonomski skoro zaguene, nego i politiki
neobezbeene; njime se na oevidan nain vrea princip narodnosti, jer se
definitivno stavlja pod tuinsku upravu centralni deo srpskoga naroda, koji je
ve podeljen na sedam koje uprava koje drava. Dalje je zbog aneksije Bosne
i Hercegovine i irim slojevima postao jasan teki nacionalno-politiki
poloaj srpsko-hrvatskoga naroda, koga ima oko deset miliuna i reljefno se
sagledao njegov nacionalni problem. Naposletku je uhvatilo korena duboko
oseanje da za srpskohrvatski narod nastaju veliki dogaaji, koji se moda
mogu samo za neko vreme odloiti.
Geografski i ekonomski poloaj Srbije
Na jednom vrlo vanom i tekom geografskom poloaju formirala se u prvim
desetinama prologa [XIX, prim. PR] veka nova mala politika teritorija,
vazal Turske, Kneevina Srbija. Ona je zauzimala sredini poloaj u
severnom delu Balkanskoga Poluostrva, kroz koji prolazi najvanija
komunikaciona arterija Poluostrva, moravsko-vardarska linija i vezuje
srednju Evropu s Turskom, Malom Azijom, docnije i sa Sueckim Kanalom.
Zemljite Srbije je nagnuto s Juga na Sever, sve vee reke teku u tom pravcu i
njihove su doline otvorene prema Dunavu. Ta Srbija je dakle bila po
geografskom poloaju vie dunavska nego balkanska zemlja, zatim je zbog
centralnog poloaja i moravske doline vana tranzitna zemlja izmeu srednje
i zapadne Evrope i Blieg Istoka.
Vazalna Srbija je bila otvorena prema austrijskoj monarhiji i bila je na nju
trgovinski upuena. Njene ekonomske veze sa Austro-Ugarskom nisu tada ni
oteavane ni spreavane. Osim toga, Srbija je, kao deo velike turske carevine,
odravala sa ostalim delovima njenim ive trgovake veze. Imala je dakle u
svima pravcima slobodno ekonomsko i trgovako kretanje. Preko turske
Bosne i Hercegovine gonili su trgovci rogatu stoku i ita i za Jadransko
Primorje, naroito za Dubrovnik. Od komunikacija, kojima je Srbija izlazila
na Jadransko More, osobitu je ulogu imao stari trgovaki drum, koji je od
Mokre Gore vodio preko Foe i Bilea. Njime se sa stokom od granice Srbije
na Mokroj Gori za etiri-pet dana moglo stii u Jadransko Primorje.
Od Berlinskog Kongresa poloaj Srbije, i ako je postala samostalna
kraljevina, u nekoliko i zbog toga to je postala samostalna i oznaeni centar i
kristalizaciona taka srpskog naroda, postaje nesravnjeno tei. Od ovoga
kongresa poloaj Srbije je takav da Austro-Ugarska ima mogunosti da sprei
ili da oduzme Srbiji uslove za pravi ekonomski i kulturni razvitak, i da, ne
prisvajajui formalno teritoriju Srbije, napravi od nje svoga ekonomskog i
politikog vazala. Na Berlinskom Kongresu je dakle geografski i ekonomski
poloaj Srbije na njenu tetu znatno izmenjen.
Kao politiko-teritorijalni rezultat ovoga kongresa javljaju se ove ideje i ova
fakta: pazilo se samo na interese velikih sila; male balkanske drave samo su
kroz te interese i preko onih velikih sila, koje su za njihovu teritoriju najjae
zainteresovane, manje ili vie teritorijalno dobijale. Dalje, spreeno je da u
severnom delu Balkanskoga Poluostrva postane neprekidan niz slovenskih
dravica time to je dat mandat Austro-Ugarskoj da okupira Bosnu i
Hercegovinu. Tako postaje jedna velika sila, najpre privremeno, sada, posle
aneksije i stalno, balkanska drava.
Pod uticajem tih ideja, i zbog poslednje teritorijalne promene, Srbija i Crna
Gora su teritorijalno onakaene i ekonomski vezane. Nijedna nije dobila ni
onoliko teritorije koliko su njihove vojske osvojile i drale pre Berlinskoga
Kongresa. Ne samo da je spreeno da se ove dve dravice teritorijalno
sastave, ve je formirana izmeu njih uzana politika teritorija, koja je dobila
ime Novopazarski Sandak, i, radi vee sigurnosti da se Srbija i Crna Gora ne
sastave, u njega su uli, pored turske uprave i vojske, austrijski garnizoni.
Srbija je dobila neprirodne i geografske i etnografske i politike granice i ne
samo da nije dobila izlaz na Jadransko More, do ijih se obala prostire
jednostavan srpski narod, ve nije bila gospodar nijednoga svog izvoznoga
pravca. Dok je do Berlinskog Ugovora imala Austro-Ugarsku kao graninu
dravu samo du severne granice, od okupacije Bosne i Hercegovine dobila
ju je i na Zapadu. Zapadnu granicu Srbije Austro-Ugarska je odmah posle
Berlinskog Kongresa iz politikih razloga skoro hermetiki zatvorila. Srbija
je izgubila i stari trgovaki put od Mokre Gore preko Foe za Dubrovnik i
time onaj, ranije slobodan izlaz na Jadransko More. Sve granice Srbije i sve
komunikacije, kojima bi ona mogla stojati u ekonomskoj i trgovakoj vezi sa
srednjom i zapadnom Evropom, postale su zatvorene Austro-Ugarskom.
Srbiji bi osim ovih granica ostali samo jo dva, istina jako zaobilazna, pravca,
kojima bi u sluaju velike nude mogla stupiti u ekonomske i trgovake veze
s onim svetom, koji troi njene zemljoradnike i stoarske produkte. Ti su
pravci: jedan niz Dunav za pristanita Crnoga Mora, a drugi od Vranja preko
Soluna za mediteranske, naroito italijanske pijace. Ali na prvom, vanijem
izvoznom pravcu nailazi se na visoke takse za prolaz laa kroz erdap, koje
opet potiu od Berlinskog Ugovora, a na drugom su jo vee tekoe. I jedne
i druge u docnije izloiti. Postiglo se dakle da je Srbija posle Berlinskog
Kongresa bila ekonomski potpuno zatvorena i mogla je imati samo onoliko
ekonomske i politike samostalnosti koliko bi se dopadalo njenom najveem
susedu, dualistikoj monarhiji, pod kojim je najvei deo srpsko-hrvatskoga
naroda i koja je stalno politiki protivnik Srbije. U Evropi nema drave koja
bi imala tako rav ekonomski poloaj obeleenih osobina kao to ga je Srbija
dobila na Berlinskom Kongresu. Posle ovoga kongresa Srbija je dakle bila
skoro opkoljena zemlja, a mi smo postali uhapeni narod.
Iznemogla od dva rata, koje je pred Berlinskim Kongresom vodila s Turskom,
poraena rezultatima ovoga kongresa i pod uticajem za nju nepovoljnih
optih politikih prilika, takozvana nezavisna Kraljevina Srbija potpala je
posle Berlinskog Kongresa pod ekonomski, a zatim i politiki uticaj Austro-
Ugarske, postala je gotovo njen vazal. Zakljuen je sa Austro-Ugarskom
povoljan trgovinski ugovor, koji je izgledao kao prva etapa za carinski savez,
i ceo ekonomski ivot Srbije vrsto se vezao za dualistiku monarhiju; izvoz
je bar prividno bio poglavito prema Peti i Beu upuen, u stvari je vei deo
njegov samo prolazio kroz Austro-Ugarsku i kretao se prema Anversu,
Roterdamu i nemakim pristanitima. Zakljuena je bila sa Austro-Ugarskom
i vojna konvencija, po kojoj se Srbija odrekla svakog nacionalnog rada i
svake veze sa Bosnom i Hercegovinom. Ceo politiki ivot Srbije stajao je
pod skoro iskljunim uticajem Austro-Ugarske; ta vie ona je izazivala i
mnoge od unutranjih politikih dogaaja. Izgledalo je da je ostvarene ideja
onih velikih sila, koje su na Berlinskom Kongresu bile najmonije i drale da
e Srbija postati samo ekonomsko-politiki vazal Austro-Ugarske.
Pod tim uticajem Srbija je bila sve do poslednjih 1012 godina. Skoro ceo
narod u Srbiji bio je najodlunije protivan novom ekonomskom i politikom
vazalstvu i, ne uviajui i teak geografski i ekonomski poloaj Srbije posle
Berlinskoga Kongresa, svodio je sve te dogaaje samo na dinastiju i smatrao
ih jedino kao potrebu dinastije i dinastine politike. U Srbiji se s mukom
vladalo, deavali su se teki unutranji dogaaji. Pored toga pojedinci i
partije, uznemireni usled takvog stanja, a nemajui dovoljno moralne i
socijalne discipline, odali su se u masi ljutim unutranjim borbama. Naa
zemlja daje klasian primer kako rav geografski i ekonomski poloaj moe
izazvati i unutranju anarhiju. Ipak ima jedna dobit, koju je Srbija imala
prvih godina posle Berlinskog Kongresa: imajui povoljan trgovinski ugovor
s Austro-Ugarskom i, utvrdivi pomenuti politiki odnos s ovom monarhijom,
ona je bila kao u nekoj politikoj zavetrini i ipak je kulturno i privredno
napredovala; u ovom vremenu je stvoren znatan broj vanih kulturnih
tekovina.
Pristigle su nove generacije, ostalo je pojedinaca koji nisu bili moralno
slomljeni ranijim dogaajima, javile su se nove energije a u isto vreme
nastaju i odluni prvi koraci za emancipacijom od Austro-Ugarske. To je
naroito ojaalo poslednjih 45 godina. Dok pre 1012 godina Austro-
Ugarska nije skoro nikad pravila smetnje srpskom izvozu i nije zatvarala
severnu granicu Srbije, jedina ekonomska vrata Srbije posle Berlinskog
Kongresa, ona je od pre 1012 godine poela da zabranjuje izvoz svinja i
rogate stoke. Kao povod se navode stone bolesti, koje se uestano odonda
javljaju, otkad poinju tenje za emancipacijom od Austro-Ugarske. Ali nije
samo time Austro-Ugarska napravila jo dubljim antagonizam koji je izmeu
nje i Srbije ve postojao. Izgleda da klerikalna dualistika monarhija ima
neku naroitu sposobnost da se s velikom vetinom identifikuje sa svakom
napopularnom strujom. Odavno omrznuta od popularnih grupa u Srbiji, ona
je bila neprijateljski raspoloena i prema srpskom parlamentarizmu.
Da bi se oslobodila od ekonomske i politike zavisnosti, Srbija uini
gorostasan napor i, protivno svoj teini i bezizlaznosti geografskog poloaja,
ue u ekonomski i carinski rat s Austro-Ugarskom, koji je trajao dve i po
godine. I tek u avgustu ove godine zakljuen je istina trgovinski ugovor
izmeu Srbije i Austro-Ugarske, ali tako male vrednosti da se ekonomski rat,
i dalje latentno nastavlja. Za vreme carinskog rata se pokazalo da su izvozu
Srbije i niz Dunav i prema Solunu stavljene nasuprot znatne smetnje.
Srbija izvozi tri glavne vrste produkata: sirovo i suvo voe (naroito suve
ljive), ita i stoku (naroito rogatu stoku i svinje), u novije vreme i dosta
ivine.
Posle objave carinskog rata, suve ljive i ita mogli su biti upueni poglavito
niz Dunav u Brailu i Galac, odakle su kroz Crno More, Bosfor i Dardanele
dalje raznoeni. Taj izvoz je naiao na pomenute visoke takse na erdapu. Po
Berlinskom Ugovoru Austrija je dobila pravo na regulisanje erdapa i ona je
to pravo prenela na Ugarsku po cenu unutranjih kompenzacija, u kojima su,
kao to je poznato, te zemlje neiscrpne. Ugarska je regulisanje erdapa ravo
izvela, a zatim je uvela visoke takse za prolaz laa kroz erdap, po kojima je
svima ostalim dravama znatno oteana plovidba na donjem Dunavu. O
prvom, isto tehnikom, pitanju ne mogu se due baviti. O njemu vrlo
nepovoljno sude tehniki strunjaci
*
. Dosadanjom praksom je dovoljno
utvreno da je regulisanjem erdapa plovidba vrlo malo dobila; mala dobit je
poglavito u tome to se plovidba moe da vri vei broj dana u godini nego
pre regulisanja. Za prolaz brodova ravo regulisanim erdapom od Moldave
do Turne Severina, na duini od 104 km., plaaju se vrlo visoke takse. Na te
takse naiao je eksport ita i suvih ljiva iz Srbije za vreme carinskog rata, i
srpski proizvoai i trgovci morali su imati znatnih gubitaka.
* C. V. Suppan, u delu Wasserstrassen und Binnenschiffahrt", 1902,
Berlin, na
Stp. 94.
Jo je mnogo tee ilo s izvozom ive stoke. Poto je bila zatvorena sva
granica prema Austro-Ugarskoj, onaj stari drum preko Foe i Bilea mnogo
ranije, odmah posle Berlinskoga Kongresa, stoka se morala prenositi jedino
eleznicom do Soluna, a odatle laama za Egipat, Maltu i naroito za
italijanske trgove, gde je stizala posle 1027 dana. Uz to je jo eleznica od
srpske granice do Soluna, kroz tursku teritoriju, u rukama austrijskih
kapitalista i s austrijskom administracijom, i transportne takse su vrlo skupe.
Naposletku, srpski izvoz je tom linijom samo donde moguan, dok smo s
Turskom u prijateljskim odnosima. Prenos jednoga goveeta iz Srbije do
enove kota sa svima trokovima 5560 dinara. Za preradu svinjetine u
konserve postojale su klanice, naroito moderna, po amerikanskom nainu,
ureena klanica kod Beograda i konserve su u raznim pravcima izvoene, na
prvom mestu u Francusku.
Naposletku je bilo znatnih tekoa i za izvoz sveeg voa, i ono se u poetku
carinskog rata moralo u bescenje prodavati.
Srbija je dakle odredbama i konzekvencijama Berlinskog Ugovora
ekonomski zatvorena kao u miolovci i predata na milost i nemilost
dualistikoj monarhiji. Aneksijom Bosne i Hercegovine takav se poloaj
Srbije definitivno fiksira.
Poslednjim inovima Austro-Ugarske i Bugarske do kraja je uniten onaj
privremeni red i ona labilna ravnotea, koji su stvoreni Berlinskim Ugovorom
i na njihovo mesto se mora ustanoviti nov teritorijalni i ekonomski red u
ovom kraju Evrope. Na Berlinskom Kongresu je Srbiji nametnut opisani
ubitaan geografski i ekonomski poloaj i Srbija mora najpre, i s pravom,
traiti da se pri utvrivanju novog reda taj poloaj u tom smislu izmeni to e
se osigurati bar minimum uslova, koji su joj za ivot i razvijanje potrebni.
Ovi bi se u tome sastojali to bi Srbija dobila izvesnu teritorijalnu zonu u
oblasti srpskoga naroda, kojom bi izlazila na Jadransko More.
Pored ekonomske postoji i politika opasnost za Srbiju. Njena mala teritorija
ostaje samo za neko vreme da vri ulogu umetka izmeu Austro-Ugarske i
ojaale nezavisne kraljevine Bugarske, koja je dvaput vea od Srbije. Takva
ekonomski uguena politika teritorija ne moe se dugo kao samostalna
odrati. Definitivno uvedena na Balkansko Poluostrvo, Austro-Ugarska e
nastaviti zavojevaku politiku prema Jugu. Ona ne moe trpeti na svojoj
junoj granici malu Srbiju, koja joj je ve svojom egzistencijom protivna,
koja mora izazivati nade srpsko-hrvatskoga naroda za nacionalnom
samostalnou i, htela ili ne htela, initi stalno nesigurnim poloaj Austro -
Ugarske u Bosni i Hercegovini. O tome su naisto imperijalistiki raspoloeni
dinastino-vojniki krugovi Austro-Ugarske; u austrijskim vojnikim
asopisima voene su pre nekoliko godina diskusije o pravcu prodiranja dalje
prema Jugu i utvreno je da put ne vodi kroz uzan, izmeu Srbije i Crne Gore
umetnut Novopazarski Sandak koji je i zbog terena za vee vojne
ekspedicije jedva prohodan, ve preko Srbije, u prvom redu moravskom
dolinom.
Nije manja opasnost za Srbiju ni od Bugarske, naroito ako neprijateljsku
akciju prema Srbiji zapone u sporazumu s Austro-Ugarskom. Obavetenim
krugovima je poznato da se Bugarska poslednje 23 godine stalno
neprijateljski ponaala prema Srbiji, da je u dva maha traila ma kakvih
povoda za objavu rata Srbiji i da je u tome bila spreena samo intervencijom
nekih velikih sila.
Znaaj Bosne i Hercegovine za srpski narod
Pri utvrivanju granica Srbije i Crne Gore na Berlinskom Kongresu nije se
dakle pazilo ni na teritorijalnu ravnoteu ni na minimum teritorije, koji je
potreban za ivot dveju srpskih dravica, na momente o kojima inae ipak i
najformalistinija diplomatija vodi rauna. Isto su tako sasvim zanemarena
nacionalna ravnotea i velika nacionalna prava, prirodna prava jednoga
naroda. Ja pri ovome ne mislim na potpuno izvoenje principa nacionalnosti i
na tano nacionalno omeavanje drava. Takva metoda, izvedena na jednom
kongresu i za izvesne krajeve, mogla bi moda da izazove druga nacionalna
pitanja i poznate protivnosti u Evropi, koje se tiu periferijskih oblasti i
periferijskih delova pojedinih naroda. Ali kao neosporan minimum principa
nacionalnosti mora vredeti to da se ne sme dati tuinu, stranoj dravi,
centralna oblast i jezgro jednoga naroda, jer to znae Bosna i Hercegovina za
srpski narod. One dakle nisu za Srbiju i srpski narod ono to su Elzas i
Lotringija za Francuze ili Trenta i Trst za Italijane ili alpijske austrijske
oblasti za Nemaku, ve ono to je oblast Moskve za Rusiju i to su najvri
delovi Nemake i Francuske za ova dva naroda, oni dakle delovi koji su
najbolji predstavnici nemake i francuske rase. Ne sjediniti Bosnu i
Hercegovinu sa Srbijom i Crnom Gorom ili im bar ne dati autonomnu upravu,
ve ih predati Austro-Ugarskoj, to znai stvoriti labilnu ravnoteu, pakleno
stanje, koje ne da mira ni zavojevau ni nacionalnom pretendentu i protiv
koga su u stalnoj uzbuni sve ive sile jednoga naroda. Takve kombinacije su
najvea besmislica; one ne samo ne osiguravaju mir, ve su leglo stalnih
nemira i opasnosti za mir, naroito nameteno bure puno baruta pored velike
vatre, koja ga sa svih strana lie.
I ako je opte poznato da su Bosna i Hercegovina oblasti isto srpske rase, ja
u u kratko predstaviti njihov poloaj i znaaj za srpski narod.
Srbija i Crna Gora su male oblasti kristalizacije, u kojima nije skupljena ni
jedna treina naroda srpsko-hrvatskoga jezika.
Rezultat izraunavanja je ovaj: Naroda naega jezika ima oko deset miliuna.
On po broju dolazi na tree mesto meu Slovenima, odmah posle Rusa i
Poljaka. Od nemake granice do Carigrada nema veeg naroda od naega.
Vei je dakle od eha, Maara, Bugara i Grka. Godinji prirataj naega
naroda iznosi oko 100.000; isti je ili vei od okolnih naroda, a spada meu
narode koji najvie prirataju. U tom velikom kompleksu ili etnografskoj
oblasti srpskoga naroda Bosna i Hercegovina imaju centralni poloaj.
Sva ta narodna masa od deset miliuna govori jednim jezikom koji je toliko
jednostavan, kao retko koji u Evropi. Od Istre pa duboko u Makedoniju mogu
se seljaci meu sobom sporazumevati. Osim toga je slavistima i znalcima
jezika poznato, da na Balkanskom Poluostrvu nema narodnoga jezika koji je
toliko formiran i usavren za literaturu i nauku kao to je srpski jezik.
Prvi knjievni spomenik srpskoga jezika postao je u Bosni 1189 godine,
poznato pismo bana Kulina. Najlepe narodne umotvorine postale su na
zemljitu Hercegovine i Bosne. Jezik Hercegovine uzeo je osnivalac srpskoga
knjievnog jezika i novije srpske literature, Vuk Karadi, za knjievni jezik
srpskoga naroda. Taj isti jezik usvojen je za knjievni jezik Hrvata jo u prvoj
polovini 19 veka. Mnogi najzasluniji ljudi srpskoga naroda poreklom su iz
Bosne i Hercegovine. Nekoliko od dananjih najboljih srpskih knjievnika,
iji su spisi rasprostranjeni i cenjeni po celome srpskom narodu, Hercegovci
su i Bosanci. Svako nauno preduzee u Beogradu nalazi najivljih saradnika
u Bosni i Hercegovini. O celini srpskoga naroda i njegovim nacionalnim
tenjama ima ista shvatanja sva srpska urnalistika, a u izvesnom pravcu
prednjai srpska urnalistika Bosne i Hercegovine. Pored svih prepreka, koje
se stalno stavljaju, literarne i naune veze izmeu Beograda s jedne i
Mostara, Sarajeva i Banjaluke s druge strane ostale su ive i intimne.
Ali narod obeleenoga prostora nije vezan samo istim jezikom i literaturom.
Na veem delu te geografske prostorije postoji srpsko nacionalno oseanje i
miljenje, koje je u irokim narodnim slojevima tako jako kao ni kod jednoga
balkanskog naroda. Po zajednikim istorijskim tradicijama jasno se osea da
su narod i vii narodni ivot sastavljeni ne samo od ivih linosti nego i od
mrtvih i od dogaaja prolosti. I ako ima regionalnih razlika, iste su osnovne
psihike osobine naroda cele obeleene oblasti, one stvaralake osobine
narodnoga duha, koje se u svemu pokazuju: poevi od motiva u ornamentici
i od naina na koji se zgrade i alatljike grade pa do pogleda na ivot, do one
sume oseanja, praznoverica i matanja, kojima narod daje sebi rauna o
svetu i ivotu. I u ovome pogledu narod Bosne i Hercegovine predstavlja
jedan od etnografski najsveijih i najjaih delova srpskoga naroda i ini
nerazdvojnu celinu s narodom zapadne Srbije, Novopazarskog Sandaka i
Crne Gore. Kad se iz crnogorskih Brda pree u Hercegovinu ne opaa se u
narodu nikakva razlika. Isto je tako, kad se iz pograninih krajeva Srbije
pree u Bosnu ili u Novopazarski Sandak. Skoro celo stanovnitvo zapadne
Srbije poreklom je iz Hercegovine, Bosne i Novopazarskog Sandaka.
Trgovina ne samo Bosne i Hercegovine ve i susednih oblasti, pa i zapadne
Srbije poglavito je u rukama Hercegovaca. Nigde nije odanost i portvovanje
za kulturne i prosvetne interese srpskoga naroda vie razvijena no u
Hercegovini i Bosni. ta vie Bosanci i Hercegovci su u znatnom broju
uestvovali u svima ratovima, koje je Srbija u 19 veku vodila radi svog
osloboenja i osloboenja susednih oblasti. Oni su jo u tursko vreme, pre
okupacije, digli veliki broj svojih crkava, kola i osnovali druge prosvetne i
kulturne, ustanove, i taj su rad i posle okupacije nastavili; i sad sami
izdravaju svoje kole i uitelje i ine velika zavetanja na ekonomske i
prosvetne ciljeve. Imaju svoju prosvetnu organizaciju, koja raspolae znatnim
sredstvima za kolovanje darovitih, mladih ljudi na univerzitetima.
Idui iz Srbije prema Zapadu najpre se u centralnoj Bosni nailazi na katoliko
stanovnitvo srpskoga jezika. Granica izmeu jednostavnog pravoslavnog i
meovitog pravoslavno-katolikog stanovnitva ide u glavnome razvoem
izmeu reka Drine i Bosne. Katoliko stanovnitvo Bosne i Hercegovine se
do okupacije osealo kao celina s pravoslavnim. Izmeano s pravoslavnim,
koje prevlauje, ono lei u sredini izmeu Hrvatske, u kojoj veinu ini
katoliko stanovnitvo, i Srbije s istonom Bosnom i Hercegovinom gde su
iskljuno pravoslavni. Iz tih delova Bosne moe se dakle znatno uticati da se
izravnaju razlike stvorene razlinim istorijskim razvitkom izmeu zapadnih i
istonih zemalja istoga naroda i da se one jo vre spoje, no to je sad
sluaj, u jednu kulturnu celinu. Ovo tim pre i lake to su veina Hrvata i
Srba i u Hrvatskoj pokazali da su ne samo osetili potrebu da se uzajamno
trpe, ve i sposobnost i uviavnost da zajedniki rade. Duh i smisao austrijske
okupacione uprave bio je tome sasvim protivan: rastavljao je i udaljavao ove
narodne delove kao to e se videti iz idue glave.
Iz izloenoga je jasno da su Bosna i Hercegovina po vrednosti naroda, po
njegovom centralnom poloaju u etnografskoj masi srpsko-hrvatskoga naroda
i po zgodnoj meavini pravoslavnih i katolika klju srpskoga problema. Bez
njih ne moe biti vee srpske drave. One su najvanija oblast i za reavanje
srpsko-hrvatskoga i time Jugoslovenskoga pitanja.
Duh i smisao austrougarske uprave u Bosni
Austro-Ugarska je drava jedne dinastije. Njena teritorijalna politika je isto
tako poglavito politika dinastije. Onoga asa kad izgubi suverenstvo nad
jednom oblau, ona odmah uporno trai da proiri svoj suverenitet nad ma
kojom drugom oblau, gde je momentalno najlake, gde je najmanji otpor.
To nije politika jednoga velikog dravnog organizma, koji, pun snage i
ivota, smiljeno zauzima onu oblast, koja mu zbilja treba. Ne, austrijska
teritorijalna politika je nelogina, po glavnoj osobini srednjevekovna.
Iz takvih motiva, a sticajem osobitih prilika, ona je na Berlinskom Kongresu
dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu. Ne bi ga mogla dobiti bez
krepke pomoi, koju su joj ukazale Nemaka i Engleska, naroito prva, za
koju je okupacija Bosne izgledala snaenje nemakih tenji i nemake
politike. Zavojevanje ovih srpskih zemalja nije bila potreba irokih narodnih
slojeva Austro-Ugarske; nisu ga eleli ni pojedini ekonomski slojevi, ni
industrijski i trgovaki. To je elela samo dinastija i dvorsko-vojnika struja.
to je posle svrenog ina dala na to pristanak neznatna veina parlamenta, to
ne moe iznenaditi one, koji znaju malu vrednost ovoga organa u Austro-
Ugarskoj, naroito za spoljna pitanja; naprotiv, poznavaoce austrijskih prilika
je iznenadilo to to nije jednoglasno primljeno.
Razumljivo je to takva nelogina i neprirodna politika zavojevanja nije
mogla da ispuni skoro nijedno obeanje, koje je na Berlinskom Kongresu
iznosila kao razlog za okupaciju. Najglavniji je razlog bio taj to Dalmaciji
treba kopneno zalee s kojim bi se komunikacijama vezala. Kako su velike
sile malo uzimale u obzir tenje naroda Bosne i Hercegovine, ovo je za njih
moglo biti razlog. Ali to obeanje Austro-Ugarska nije ispunila. Ona za 30
godina nije uspela da eleznicama vee okupirane zemlje s Dalmacijom; ove
su zemlje ostale strane jedna drugoj kao to su bile i pre okupacije. Osim
toga, ne samo do Berlinskog Kongresa, nego i do danas Dalmacija je ostala
jedna od zemalja koje su ekonomski najnazadnije, i to priznaju sami
Austrijanci u parlamentu, u urnalistici, u brourama. Dalji razlozi za
okupaciju bili su ovi: Austro-Ugarska moe, kao drava velikih sredstava, da
rei agrarno pitanje i moe da unese mir i red meu narod raznih vera, meu
hriane i muhamedance, koji se meusobno tru. I, dok su Srbija i Bugarska,
u kojima je bilo istih agrarnih prilika, potpuno reile agrarno pitanje, i to
odmah posle Berlinskog Kongresa, jedina ga Austro-Ugarska nije reila. Ne
samo da nije unela red i mir meu narod raznih vera i konfesija, ve je te
protivnosti, samo zaotrila.
Kao to nije mogla izvriti gornje zadatke, tako nije mogla ni inae uneti
pravu kulturu i mir u Bosnu i Hercegovinu. Austro-Ugarska monarhija nosi
sobom poglavito izvestan, specifino austrijski duh uprave i klerikalno-
katolike tenje. To je ono to se naroito osea u njenom spoljnom radu na
Balkanu, naroito u okupiranim zemljama.
Pod austrijskim duhom uprave razumem poznatu suvu austrijsku
administraciju, zatim strog policijski red. To je najpotpuniji reim tutorisanja,
do virtuoznosti izveden u Bosni i Hercegovini, moe biti poslednji primer
stare policijske drave. Vlast je sve regulisala, sve nareuje, u svata se mea,
koliko god moe ubija svaku linu inicijativu. Poznati austrijski Beamter-i ,
koji su vrlo ljubazni i usluni prema strancima, smatraju Bosance i
Hercegovce kao divljake, gledaju na njih s velike visine (von oben herab) i
misle da su doli da ih usree na svoj nain i prema svojim emama. Nema
sumnje da oni unose izvestan policijski red i one kulturne novine koje
odgovaraju malim ljudskim potrebama. Ali austrijska administracija nije
umela, i ona to ne moe, da sazna prava oseanja i logiku ovoga naroda, koji
joj je sasvim stran. Osim neto malo Bosanaca i Hercegovaca, koji su postali
inovnici, skoro niko od mnogobrojnih stranih inovnika ne razume u pravom
smislu, narodni jezik, pun slika, koje seljaci esto upotrebljavaju da prikriju
duboke razlike u shvatanju izmeu sebe i austrijske administracije, da je
ismeju i da obelee neprijateljstvo. Veina iz centralne sarajevske uprave,
koji misle da znaju narodni jezik, govore nekim jedva razumljivim argonom
srpskoga jezika, tako da je se lake s njima nemaki sporazumeti ili meati
mnogo nemakih rei da bi se ovek s njima sporazumeo. Ovakva uprava,
koja tutorie i ozgo dekretira, nije ni mogla poeti rad ozdo, od naroda i da ga
tako navikne da se sam die. Niti su oni razumeli narod, niti narod njih. To
potpuno nerazumevanje i nesporazumevanje uzrok je mnogim kominim
scenama, koje izazivaju omirski smeh u Bosni i Hercegovini. Neki od
bosansko-hercegovakih knjievnika postali su vrlo popularni
predstavljanjem te disonancije izmeu naroda i administracije, naroito
daroviti Koi koji je zbog toga i sada u zatvoru.
Ta tutorska uprava nepoverljiva je prema narodu, sumnja u svakoga, stalno
pijunira i ima mesta, sreom retkih, gde se skoro treina stanovnitva bavi
pijunaom; raspolae celim sistemom malih sredstava, kojima zastraava,
pritiskuje, bocka, ubija svaki slobodan pokret i esto dovodi do oajanja
pojedince i pojedine grupe stanovnitva. Kao prava zavojevaka uprava, koja
je dola po komandi, po mandatu Evrope, ne po nekoj potrebi, ona se ne brine
da digne narod na vii nivo, i da ga tako sebi priblii i za sebe zadobije. I zato
narod smatra tu upravu za neprijatelja i mahom je duboko mrzi. Austrijska
tutorska uprava ume osobitom vetinom da odneguje duboku mrnju kod
svojih podanika. Ta mrnja je toliko jaka da je oni prenose i na stanovnitvo
slobodnih balkanskih drava, gde je ona svakojako manje razvijena, jer ovo
stanovnitvo nije na sebi osetilo teak reim policijske drave; osea samo
ostale nezgode, koje se javljaju u odnosima izmeu njihovih drava i Austro-
Ugarske, a to je ipak manje teko. Zbog takvoga narodnog raspoloenja nema
ni u jednoj oblasti zemljine kugle relativno toliko andarmerije i vojske, koje
uvaju narod, i tako mnogo utvrenja kojima se narod zastraava, kao u
Bosni i Hercegovini. Jedan engleski politiar koji je pre tri godine proputovao
Bosnom i Hercegovinom saoptio mi je ovo pouno uporeenje: Austro-
Ugarska je upotrebila vie vojnikih sredstava da dri u pokornosti narod
Bosne i Hercegovine od 1,5 miliun, nego Engleska u Indiji, gde ima skoro
300 miliuna stanovnika.
Pored opte nepoverljivosti austrougarska uprava Bosne i Hercegovine
odlikuje se katoliko-klerikalnim duhom i tenjama: neznatne raspre i klice
verske netrpljivosti neguje, razvija i eksploatie da bi stvorila neprijateljstva
izmeu konfesija i mogla upotrebiti jedne protiv drugih. Zbog apsolutistiko-
klerikalnog duha su prosveta i opti kulturni nivo irokih narodnih slojeva
jako zanemareni.
Po zvaninim podacima 1906 godine ima u Bosni i Hercegovini svega 253
dravne osnovne kole, osim toga 70, koje izdravaju crkvene pravoslavne i
31 koje izdravaju katolike optine. U Srbiji ima 1272 osnovnih kola. Samo
u etiri okruga, koji su prisajedinjeni Srbiji posle Berlinskog Kongresa, ima
227 osnovnih kola, skoro onoliko isto koliko u Bosni i Hercegovini, koje su
pet puta vee od ona etiri okruga. U Novopazarskom Sandaku i ostaloj
Staroj Srbiji, koja je pod Turskom i znatno manja od Bosne i Hercegovine,
ima samo srpskih kola oko 240. Poznat je veliki broj kola u Makedoniji,
koje pripadaju grkoj, srpskoj i bugarskoj narodnosti. Po broju kola Bosna i
Hercegovina se ne samo ne mogu poreivati sa Srbijom, nego znatno izostaju
i iza Stare Srbije i Makedonije. Mnogobrojnim sitnim nainima bosanska
uprava ometa osnivanje i rad pravoslavnih osnovnih kola.
Isti odnosi ostaju kad se poredi broj uitelja i budeti osnovnih i drugih kola.
U Srbiji ima 2375 uitelja, a u Bosni i Hercegovini 810, i od toga broja vie
od 200 plaaju crkvene kolske optine. Srbija izdaje godinje na osnovne
kole 4,577.110 dinara, a u Bosni i Hercegovini se na njih troi 1,264.540
kruna. U Bosni i Hercegovini imaju tri dravne gimnazije i jedna realka, a u
Srbiji 20 gimnazija i realaka, od kojih su 10 pune, a ostale sa 47 razreda;
samo u pomenuta etiri okruga, koje je Srbija dobila posle Berlinskog
Kongresa, imaju etiri gimnazije i realke. Dalje u Srbiji imaju 4 uiteljske, 4
trgovake, ratarske i vinodelske i 3 kole za vie obrazovanje devojaka; zatim
Univerzitet s 80 nastavnika i oko 1000 uenika. Na srednje i strune kole i
na Univerzitet Srbija troi preko 2,5 miliuna dinara. Bosna i Hercegovina
nemaju Univerziteta, a na srednje i strune kole se ne troi ni polovina od
onoga koliko na njih Srbija izdaje.
kole u Bosni i Hercegovini nemaju samo zadatak da daju nauna i korisna
znanja i da diu nivo opte prosveenosti. U albama koje su pravoslavni i
muhamedanci podnosili austrougarskom caru i zajednikom ministru
finansija izneseni su mnogobrojni dokazi: da se nastava predmeta udeava
prema tenjama bosanske uprave, da u nastavnom telu nesrazmerno
prevlauju katolici i da se na najraznovrsnije naine favoriziraju katoliki
uenici, dok se prave smetnje, naroito pravoslavnim uenicima. I to je samo
radi principa: divide et impera. Nesumnjivo je da se kroz kolske, naroito
srednje kolske udbenike, kvari srpski narodni jezik Bosne i Hercegovine.
To mogu i sam potvrditi: zbog izopaenog jezika ja sam s mukom mogao
razumeti pojedina mesta iz tih udbenika.
Uprava klerikalno-katolikog duha nije i ne moe biti nepristrasna prema
razlinim bosanskim verama. Moda nema nijednog seljaka u Bosni i
Hercegovini, koji nije osetio da je drava uprava ravo raspoloena prema
pravoslavnoj crkvi. inovnici centralne uprave u Sarajevu su katolici, skoro
iskljuno nieg obrazovanja, i to je ve dovoljno da svakome ulije
nepoverenje. Odmah posle okupacije osetile su se jasne tenje da se
dezorganizira pravoslavna crkva. Austrijski car je uzeo sebi pravo da sam
postavlja pravoslavne mitropolite. Zemaljska uprava u Sarajevu utie jako na
postavljanje svetenika ne samo preko mitropolita, carem postavljenih, ve i
time to sposobnost svetenika i sama ocenjuje, uzimajui u obzir njegovo
nacionalno i politiko ponaanje. To je detaljno izloeno u tri memoranduma,
to su ih pravoslavne optine Bosne i Hercegovine podnosile austrijskome
caru.
U Bosni i Hercegovini je nesrazmerno manje uraeno na dizanju ekonomnog
stanja irokih narodnih slojeva no u Srbiji.
Pomenuto je da nije reeno agrarno pitanje. Najvei broj seoskoga
stanovnitva i sada ine kmetovi, koji nemaju nimalo svoje zemlje. Prema
zvaninoj statistici ima:
Velikih
posednika
Slobodnih
seljaka
(koji imaju svoje
zemlje)
Kmetova
(bez imalo svoje
zemlje)
Polu-kmetova
(polu-slobodni
seljaci)
2.13% 33.45% 38.25% 11.26%
Kmetovi plaaju begovima po pravilu 1/3, dravi 1/10 od prinosa zemlje.
Zadran je dakle potpuno turski agrarni sistem, onaj kojim je poslednji put
regulisan odnos izmeu begova i kmetova 1859 godine. Ali, dok je u tursko
vreme desetina naplaivana u naturi, sad se preobraa u novac, i to vrlo esto
po ceni koja premaa pijanu. Mali inovnici, desetari koji procenjuju
desetinu, imaju od toga izvestan procenat. to vea desetina, to vea
desetareva nagrada. Prema proceni desetine, koja je skoro redovno vea no
to je u stvari, trai i beg ili aga svoju treinu. Osim toga su procene desetine
i zbog toga nepravilne to ih vre prema svome nahoenju mali nekulturni
inovnici, ne retko posednuti verskom mrnjom. Na poslednju nepravilnost je
obratio panju i J. M. Baernreither. Poznato je koliko ovakav srednjevekovni
sistem poseda i porezivanja spreava ljudsku aktivnost i kolika je prepreka da
iri narodni slojevi dou do materijalnog blagostanja. Ali, gde je nivo
prosveenosti na onako niskom stupnju kao u Bosni i Hercegovini ni slobodni
i poluslobodni seljaci nisu po materijalnom stanju znatno odmakli od
kmetova. I pored ovoga su u Bosni i Hercegovini uvedene sve one poreze,
koje obino postoje u ostalim evropskim zemljama.
Posle okupacije je nastao grozniav rad na eksploatisanju bosanskih uma, i
svake godine se izvozi na desetine miliuna kruna drva i grae; 1907 godine
izvezeno je toga 28 miliuna. Meni nije blie poznat rad na umskoj ekonomiji
u Bosni i Hercegovini, ali izgleda da to nije racionalno eksploatisanje uma,
kada se i posle tridesetogodinje eksploatacije izvozi 28 miliuna kruna drva i
grae. Kad se izveze tolika koliina drva godinje, je li moguno toliko
ogolelog zemljita poumiti? Ima znatnih rudarskih preduzea, naroito
rudnika eleza, mangana i uglja, zatim industrijskih preduzea. Te su poslove
preduzele pojedine firme iz Austro-Ugarske, i rade ih kao u kolonijama, gde
se ravo radi, eksploatatorski, s najveom mogunom dobiti. I radnici su
mahom dovedeni sa strane. Narod nije uveden ni u one poslove koje ume
raditi ili na koje bi se mogao navii, i od pomenutog, svakojako znatnog
ekonomskog rada, nije imao pravih koristi.
Dalje ima, kao u svakoj zemlji koja se oslobodi od turske uprave, u tome
napretka to su sagraena mnoga dravna zdanja i dravni hoteli (poslednje je
specijalitet bosanske uprave), ali je nesrazmerno vie od toga utroeno na
vojnike i andarmske kasarne i na bezbrojna i raznovrsna utvrenja, kojima
je sva zemlja kao mreom pokrivena. Na poslednje radove i na mnogobrojnu
andarmeriju, koju uprava, kao i vojsku, mora da dri radi svoje sigurnosti,
troi se znatan deo budeta Bosne i Hercegovine.
Najvie su hvaljeni ovi rezultati austrougarske uprave: lina i imovna
sigurnost i komunikacije, naroito eleznice. Obine sigurnosti za ivot
pojedinaca i imovne sigurnosti ima zbilja u Bosni i Hercegovini u dovoljnoj
meri. Ali je znatno ograniena ne samo sloboda linosti, ve i sloboda
kretanja, naroito onih pravoslavnih i muhamedanaca, koji su jaega
nacionalnog oseanja ili politiki energiniji. Oni se ne mogu slobodno
kretati ni iz mesta u mesto u Bosni i Hercegovini, mnogo manje izvan ovih
oblasti. Jer zbog vrlo razgranate pijunae i netanih ili lanih pijunskih
izvetaja, jako je ograniena i kompromitovana lina sigurnost. Ima vrlo
mnogo neravnopravnih i sumnjivih graana.
Najvee je napretke pokazala uprava Bosne i Hercegovine u graenju
eleznica. Nasledila je od turske uprave samo liniju BanjalukaDoberlin od
104 km. normalnog koloseka. Po izvetaju od 1906 god. bosanska uprava je
napravila za 30 godina 12322 km. eleznica uskog koloseka. Posle tampanja
ovoga izvetaja dovrena je eleznica uskoga koloseka od Sarajeva do srpske
granice na Varditu, dugaka 166 km. Veina je ovih eleznikih pruga, kao
to sam izvetaj tvrdi, raena za vojnike potrebe, ali nesumnjivo vrede i za
trgovinu i privredu zemaljsku. Neke pruge su ostale poglavito strategijske,
kao ona od Metkovia do Zelenike u Boki Kotorskoj, zatim pruga od
Sarajeva do Vardita.
Priznavajui ovaj elezniki napredak moram istai, da je to opti napredak
koji su pokazale sve balkanske drave posle Berlinskog Kongresa. Bugarska
je na pr. napravila vie i racionalnijih eleznica nego Austrija u Bosni i
Hercegovini. Srbija, koja u tom pogledu nije odmah pokazala znatne napretke
i sad ih nadoknaava, napravila je posle Berlinskog Kongresa ipak 558,8 km.
eleznice s normalnim kolosekom (1453 m.), koja je samo od ekonomskog
znaaja. Sve eleznice Bosne i Hercegovine, koje je Austro-Ugarska
napravila, uskog su koloseka. Zbog toga eleznice Srbije samo normalnog
koloseka vie staju nego sve bosanske eleznice. Osim toga Srbija je
napravila 270,3 km. eleznica uskog koloseka (0,76 m.), a u graenju su
472,4 km. eleznica uskog koloseka. Srbija ima dakle 826,1 km. gotovih
eleznica, a sa poslednjima u graenju 1298,5 km.
Priznavajui dakle one napretke, koje je austrougarska uprava u Bosni i
Hercegovini uinila, moram istai da oni ne stoje ni u kakvoj razmeri sa
glasom, koji je o tome po Evropi, naroito po zapadnoj Evropi, rairen. Veto
organizovanom reklamom u urnalistici i literaturi ti su napretci preuveliani.
Tvrdilo se: kako su Bosna i Hercegovina naprednije od ijedne balkanske
zemlje i kako je Austro-Ugarska izvrila ovde delo civilizacije, kome upravo
nema ravnog. Bosanska je uprava uzdigla reklamu do nivoa dravne
ustanove. Nijedan vaniji turist, a naroito korespondent novina, nije mogao
proi kroz Bosnu i Hercegovinu, a da za to prethodno ne sazna bosanska
uprava; svaki je na granici doekivan, stavljali su mu se na uslugu naroito za
to dresirani inovnici bosanske vlade, koji u odreenom smislu obavetavaju
o zemlji i narodu. Prireivani su kongresi urnalista sa sjajnim doekom i
besplatnim putovanjima. S velikim naporom postizano je da su sazivani
internacionalni kongresi u Sarajevu, kao arheoloki ili kao to je bila
ekskurzija geolokog kongresa. Meni je poznato da su lanovi ovoga drugog
kongresa tako doekivani i sjajno goeni kao nigde u Evropi.
Ipak u reklamskoj literaturi o Bosni i Hercegovini ima pisaca od dve vrste.
Jedni su oni koji hvale gospodara i upravu, koja ih je besplatno provela
eleznikim linijama i na fijakerima esto sa etiri konja i snabdela
poklonima. O toj malo otmenoj klasi urnalista i drugih pisaca ne vredi se
dalje baviti. Ali je za moral naega doba interesantno zabeleiti, da su takvi
urnalisti i pisci u Evropi prilino mnogobrojni.
Ima i nekoliko estitih pisaca koji su se prevarili, i meni se ini zbog ovoga:
Nisu znali srpskoga jezika i nisu za to ni s kim dolazili u dodir osim
odreenih inovnika i naroitih ljudi, koji su obueni kako treba provoditi
strance i ta im treba pokazati.
Nisu sami dublje prouavali ni zvanine podatke, naroito bosansku
statistiku, ve su po ljudskoj navici i tromosti rado primali one podatke, koje
im je bosanska vlada stavila na raspoloenje; a ja pouzdano znam da nema
iole znatnijega putnika kome ona te podatke nije nudila.
Ali izgleda da je kod pomenutih estitih pisaca ipak bio vaniji ovaj
psiholoki momenat. Iz zapadne Evrope se lako i brzo dolazi u Bosnu i
Hercegovinu, u Istok, koji je vie pitoresk, nego zemlje evropske Turske.
Otroumna uprava Bosne i Hercegovine setila se da uvede jednu instituciju,
koje inae nema nigde u Evropi, to su tzv. dravni, isti i dobro ureeni
hoteli, kojih ima u svima varoima, ak i u po nekom selu. Putnici uivaju u
zemljitu vanredne lepote i Istoku interesantnijem nego to je Istok evropske
Turske, a imaju u pomenutim dravnim hotelima sve ugodnosti. To je ono
isto oseanje koje imamo na snenim i divljim vrhovima vajcarskih Alpa,
kad na njima naemo poznate vajcarske hotele, ili ono oseanje koje ovek
ima kad gleda u kavezima, bez opasnosti, i sasvim komotno, interesantne i
opasne ivotinje. I spontano smo zahvalni dravnoj upravi koja nam je to
zadovoljstvo priredila.
Sasvim je neznatan broj pisaca, koji su preko svih pomenutih vetina videli
pravo stanje, bar delimice.
Srpski i jugoslovenski problem
Moda u Evropi nema linije koja razdvaja takve protivnosti kao to je linija
to odvaja srpski narod s jedne a austrougarsku monarhiju ili upravo ostali
kompleks austrougarskih zemalja i naroda s druge strane. Razlina su
oseanja, miljenje i pogled na svet. To je toliko razlino da Austro-Ugarska,
pored vekovnih dodira i veza, nije razumela oseanja i logiku srpskoga
naroda. A od onoga to se u Srbiji deava, ona sve pogreno shvata i, sreom,
besmisleno radi. Ovo se pokazuje u stalnim trenjima, nesuglasicama i
antagonizmu. Ja neu ovde detaljno predstavljati onu udnu meavinu od
dobrih i zlih osobina, kojima se srpski narod odlikuje i koje su proizvod
mnogobrojnih faktora kao patrijarhalnog ivota, istonjakih uticaja,
pravoslavne vere, istorijsko-politikog razvitka; jamano su u nekoliko i
prvobitne narodne osobine. Ali postoji kompleks jakih osobina, koje utiu na
odnos srpskoga naroda prema Austro-Ugarskoj i zbog kojih se on i u okviru
dualistike monarhije izdvaja kao strano telo.
Naroito se svaka austrijska spoljna akcija ima da bori sa ilavou i snagom
srpskog naroda i njegovom nesalomljivom tenjom za samostalnou.
Utvreno je da srpski jezik u slobodnoj utakmici osvaja i iri se. Poznata je
osobita lepota srpskih narodnih pesama i jaina istorijskih tradicija. I one su
se zajedno sa srpskim melodijama rasprostirale i osvajale. Narod ima u sebi
stvaralakog, ima onu ostrugu duha, koja podstakne na misao i ini da se
stvaraju novine. Kad su u pitanju nacionalna oseanja i tenje njegova je
uzajamnost i otporna snaga vrlo znatna. Njegov instinkt za samostalnou je
tako jak da kod pojedinaca katkad izgleda antisocijalan. Najjae je moda
razvijen kod crnogorskih otmenih nevoljnika. Srbi su uvek imali svoje
narodne ideale, i, kad su potpadali pod tuina, nisu kao narodna masa bili u
tuoj slubi. Vekovi borbe sa zavojevaem odnegovali su u srpskom narodu
nacionalni ponos i nacionalno junatvo, i vrena je selekcija, koje u toj meri
nije bilo ni kod jednoga balkanskog naroda. Kad im se ine nacionalne
nepravde, oni tada oseaju u sebi neto to je jae od njihove snage i od
razloga, koji im savetuju uzdrljivost. Moralni motivi su u irokoj narodnoj
masi po pravilu preteniji od materijalnih.
Dualistika monarhija to ne shvata jer ga u tom obliku nije nala kod ostalih
svojih slovenskih naroda. Ona je taj antagonizam pojaala katolienjem i
pounijaivanjem celih krajeva i pojedinaca, koja je u ranijim vremenima
vrila, zatim mnogobrojnim obeanjima o autonomiji, o samostalnosti crkve
itd., koje je u nevolji inila a nikad nije ispunjavala; u irokim narodnim
slojevima izazivala je najvee neraspoloenje time to je oduzimala najbolje
zemlje za dravu ili za naseljavanje kolonista.
Vrlo je est sluaj da Srbin i pravi Austrijanac, razgovarajui o nacionalnoj
politici i polazei od istih premisa, dou do sasvim suprotnih rezultata. Srbi
su svom snagom i svim biem svojim predstavnici pravog nacionalizma i
tenje za svojom i jugoslovenskom samostalnou. Samo se na slobodnoj
nacionalnoj osnovi moe stvoriti jugoslovenska kulturna i dravna zajednica.
Zbog toga ne moe nikakva strana uprava nai u srpskom narodu lojalne
podanike. Ta duboka psiholoka osobina i glavna politika crta narodne due
osea se ne samo u Srbiji, koja je takoe bivala pod stranim, i austrijskim
upravama, nego isto tako u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Hrvatskoj itd. U
najdubljim narodnim slojevima postoji ne samo nepoverenje nego esto i
mrnja, duboka, neiskorenjiva mrnja prema zavojevau. Tenja za
samostalnou nije se izgubila ni kod pojedinaca, koji su nacionalno
popustili. Ima u Austro-Ugarskoj Srba, koji su se linom vrednou i
zaslugama uspeli do visokih dravnih poloaja. Ima drugih koji su to ili
slino postali jedino iz vrlo obinih interesa. I jedni i drugi rade, razume se, u
austrijskom smislu. Ali kod prvih, estitijih, ima unutranje borbe izmeu
pomenute duboke psiholoke osobine i toga to su se sticajem prilika izmirili
s austrijskim jugoslovenskim tenjama; to izmirenje oseaju kao greh i esto
zbog unutranjih i spoljnih konflikata ivot alosno zavre. Ako i kod onih
najloijih, koji su se stranoj upravi predali radi koristi, skinete sve pokvarene
ljuske, kojima su obavijeni i kojih moe biti mnogo, iskrsne ipak bar malo
zdravo jezgro onoga dubokog oseanja srpskog, koje duu pee i mira ne da.
Pravoslavni su dakle u celini uporni, nepomirljivi predstavnici tenje za
samostalnim nacionalnim i kulturnim ivotom i pravoslavna vera je etiketa,
koja te tenje najbolje obeleava. Ali oni nisu jedini to. Te tenje i pogledi su
napredovali i u poslednje vreme dobijaju sve vie jugoslovensko obeleje,
postaju tenja za nacionalnom i kulturnom samosvojnou i samostalnou
junih Slovena. Sada se Austro-Ugarska samo donekle moe jo posluiti
jugoslovenskim katolicima i od njih praviti elemenat svoje politike. U
Dalmaciji su uvek mnogi katolici bili isto tako jaki predstavnici tenje za
nacionalnom samostalnou kao i pravoslavni; u vie su prilika iz Dalmacije,
koja je na moru, iji su stanovnici ireg horizonta i pod uticajem nacionalne
talijanske kulture, iz Dalmacije su poticali najrazumniji pogledi za srpsko-
hrvatskom nacionalnom samostalnou. Pomenuto je da su u Hrvatskoj
Hrvati i Srbi pokazali da su ne samo razumeli preku potrebu da se uzajamno
trpe, ve i sposobnost da zajedniki rade. Do naroda im je i narodne
samostalnosti i kulture, ne do dinastinih, klerikalnih i tuinskih interesa. Bez
nasilja se, izgleda, ne moe vie ni u Hrvatskoj voditi stara austrougarska
politika.
Postoji dakle jasno izraena tenja da ceo jugoslovenski kompleks od Trsta
do Soluna ini jednu nacionalnu celinu i razvija kulturu na nacionalnoj
osnovi. Konfesije se potinjavaju nacionalnom principu. A glavnu masu toga
jugoslovenskoga kompleksa ini srpski narod, koji, osim toga, zauzima i
najpovoljnije, ali zato i najtee, geografske poloaje, vodi glavnu borbu i
podnosi glavne rtve za tu ideju.
Prema onim dubokim oseanjima i prema ideji nacionalne samostalnosti
odavno se javlja kao protivnik zavojevaka akcija Austro-Ugarske na
Balkanskom Poluostrvu. To je zapoelo naroito u 17. veku i do danas se s
promenljivom sreom nastavlja. Austrougarska vojska je dopirala do Skoplja
i Kosova i morala se povlaiti; u dva maha je okupirala Srbiju i morala je
naputati; osvojila je Dalmaciju, Boku i sada Bosnu i Hercegovinu. Osnova je
te austrougarske politike ova. Ta je monarhija sa Severa, Istoka i Zapada
opkoljena monim dravama i narodima, pred kojima se morala povlaiti i
naputati njihove zemlje. Ako se sada, ma iz kakvih motiva, u njoj jave tenje
za aktivnom spoljnom politikom, one se moraju uputiti pravcem najmanjeg
otpora, prema Jugu, u oblast srpskoga naroda. Vrlo dugo su ti motivi bili
jedino dinastino-vojnike ambicije, pa i sad su one glavni pokreta austrijske
zavojevake politike. Istina u novije je vreme skoro stidljivo naglaavano, da
su im balkanske oblasti potrebne i zbog jaeg razvitka industrije, kojoj
trebaju pijace; kao da su za irenje industrije u Evropi potrebna teritorijalna
zavojevanja i kao da se ona ne bi mogla mnogo bolje i sigurnije razvijati bez
poznatog otpora i mrnje, koju Austro-Ugarska zavojevanjima protiv same
sebe seje po celom Balkanskom Poluostrvu! Osim toga je odavno zadobijala
za svoje osvajake planove izvesne katolike Jugoslovene, time to im je
stavljala u izgled ujedinjenje Jugoslovena, razume se s klerikalno-katolikom
etiketom. U novije vreme, pred aneksiju Bosne, poela je davati obeanja, da
e mesto dualizma biti uveden trijalizam u monarhiji, i da e tu treu
autonomnu celinu initi Jugosloveni. Poslednja ideja ili obeanje samo je
sredstvo za kombatiranje srpsko-hrvatskog nacionalizma i tenja za
jugoslovenskom samostalnou, sredstvo da bi se lake ili da bi se uopte
mogla izvriti dalja zavojevanja na Balkanskom Poluostrvu.
To su, izgleda, motivi i ideje dananje vrlo aktivne austrougarske spoljne
politike, o kojoj pisci zapadne Evrope, naroito Engleske, dre da joj je
glavne crte dao austrijski prestolonaslednik, koji je u dananjem zajednikom
ministru spoljnih poslova naao vie revnosnog no uviavnog pomagaa. Oni
dre da se poslednjim akcijama o novopazarskoj eleznici i aneksiji Bosne
vraaju tradicijama energine politike, koju je Andrai, potpomognut
Bizmarkom, s mnogo uspeha, vodio na Berlinskom Kongresu. Na tome su
kongresu Rusiji, ma da je vodila pobedniki rat, oduzeti svi plodovi pobede,
dok je Austro-Ugarska, ne ratujui, dobila dve velike oblasti, i otvorili joj se
jo lepi izgledi. Sad je Rusija u slinom stanju, iscrpena japanskim ratom i
unutra jo nesreena; iz tih nezgoda, u kojima se nalazi Rusija, treba izvui
sve mogue koristi. Rusija je, dre austrijski krugovi, quantite negligeable i
takva e dugo vremena ostati. Zbog toga misle da se moe voditi drska
politika bez ikakvog stvarnog riska. Austrija je dobila nove snage i nastaje
nova sjajna epoha dualistike monarhije. Oslanjaju se u zemlji poglavito na
demokratski klerikalizam, koji se stalno snai. Potpomaui proglaenje
bugarske nezavisnosti i kraljevine, Austro-Ugarska to nije uinila iz ljubavi
da ojaa Bugarsku ve je i to mera protiv Srbije; ona pomae Bugarsku da
sigurnije sprei tenje Beograda i Cetinja. Engleski pisac
*
, ije sam misli
ovde saoptio, dri da Rusija nije onoliko slaba koliko su pretpostavili
austrijski krugovi, osim toga ona ima saveznika. Dalje je ovaj pisac s
neobinom intuicijom osetio znaaj srpskoga naroda i novije jugoslovenske
struje na koje je naila politika zavojevanja austro-ugarske monarhije. Ona je
uzela da reava srpsko pitanje, najinteresantniji, najzapleteniji i najopasniji
deo velikog austrijskog pitanja. Calchas s razlogom misli da su Juni Sloveni
Ahilova peta habzburke sile.
* Calchas, The Problem of the Near East. The Fortnightly Review.
London. November 1908. c. 735.
Ima jo jedan, poznat uzrok, koji skoro nesvesno goni Austro-Ugarsku na
zavojevanja na Balkanskom Poluostrvu. Ma da austrijski krugovi nesumnjivo
misle i ele da vode svoju samostalnu politiku na Balkanu, oni to ine samo
do izvesne mere. to se velikih crta i pokreta tie oni u stvari moraju da vode
politiku germanstva i Nemakog Carstva. To mehaniki mora tako da bude.
Austrija ima na Severu i Zapadu kao suseda veliku nemaku naciju i silno
Nemako Carstvo, ogromne nacionalne i ekonomske snage, koje je na Jug
gura. Ovo tim lake to je Austrija sastavljena od mnogih naroda, koji se
stalno meusobno gloe i bore, to je u njoj samoj nemaki narod najmoniji
i to poglavito on daje kulturno, u mnogome i politiko obeleje dualistikoj
monarhiji. I ta prethodna misija, koju je germanstvo prenelo na Austro-
Ugarsku, sastoji se u ovome: Austro-Ugarska razgazi narode, koji dou pod
njenu vlast; izazove borbe meu narodima i delovima istoga naroda, raslabi
nacionalna oseanja i instinkte i gde je moguno infiltrira ih Nemcima.
Takva politika Austro-Ugarske sa svima motivima i sredstvima, koja su
predstavljena, stupila je u fazu ive akcije. Poela je novopazarskom
eleznicom, zatim aneksijom Bosne i Hercegovine, koje su po poloaju i po
vrednosti i kompoziciji naroda klju za reenje srpskoga problema. Time je
zapoeo odsudan sudar izmeu ideje srpsko-hrvatskog nacionalizma i
samostalnosti i austrijske osvajake politike, koja je radi raslabljivanja
Jugoslovena i lakeg prodiranja istakla ideju klerikalno-katolikog
jugoslovenstva.
Svi teki dogaaji, koji se u poslednje vreme vide na Slovenskom Jugu samo
su znaci borbe izmeu ovih dveju ideja. U tu grupu spada pootravanje
opisanog nesnosnog reima u Bosni, stvaranje veleizdajnike" afere i
hapenje Srba u masama u Hrvatskoj, upotrebljavanje svih sredstava, da se
razbije srpsko-hrvatska koalicija, iznoenje najnovijih neistinitih vesti o
Srbiji
*
itd. Ve od dueg vremena je dakle nastala ta fatalna borba, u kojoj
pate pojedinci i porodice, a kulturno tetuje ne samo i na prvom mestu srpski
narod, zatim ostali Juni Sloveni, ve i sama Austro-Ugarska. Vrlo znatan
deo energije srpskoga naroda odavno je zauzet tom borbom, a novije
generacije se njoj poglavito posveuju. Vrlo malo nacionalne energije moe
da se uputi na kulturni rad. Ceo kulturni razvitak jednoga, nesumnjivo
darovitoga naroda vezan je borbom za samostalan nacionalno-politiki
opstanak.
* Tu metodu i njene rezultate okarakterisao je osobito Andre Cheradame
(L'Europe
et la question d'Autriche. Paris. 1901. p.X): Ces alterations de la verite,
continuees methodiquement pendant des annees produisent des resultats
extraordinaires".
Obrnuto sva spoljna akcija Austro-Ugarska vezana je srpskim narodom i
srpskim problemom i ako ohola gospoda monarhije to ne bi nikad priznala.
Time je sva monarhija ne samo stalno oslabljena, ve se izlae opasnosti, da
izazove ceo tzv. austrijski problem. Sad je ve poela da gubi simpatije na
svima stranama, jer su njeni osvajaki planovi postali jasni, zatim to je
stavljala i sad stavlja zahteve, koji su srpskom narodu mrski ali su
nesimpatini i mnogim drugim dravama i narodima: da se Srbija i Crna Gora
ne smeju teritorijalno sastaviti i trudila se i trudi se da ove dravice ne dobiju
prirodne granice; u oblastima srpsko-hrvatskoga naroda, koje dri pod
svojom vlau, radi jedan zloest posao: razvija versku netoleranciju i razvija
i otuuje dva dela istoga naroda; time je dovodila zaotrenost i do graanskog
rata, kao to je bilo u Zagrebu u septembru 1902 godine. to pokazuje jae
elje za zavojevanjem srpskoga naroda i zavojevaa, kao sad Bosnu i
Hercegovinu, to sve veu mrnju protiv sebe izaziva. Od politikog
zavojevanja i politikog pritiska ne samo da nema koristi, ve ima tete u
svima pravcima do pravljenja smetnja i spreavanja svoga vlastitog
izvoza. I ako bi se desilo da odri ili i dalje osvoji koju zemlju srpskoga
naroda, ona ne moe nikad zadobiti njegovu odanost. To nasilno zauzee
mnogo ne vredi i dugo se ne dri; bar Austrija u tome ima iskustva. Zbog
predstavljenih dubokih psihikih osobina srpskoga naroda i nesalomljive
tenje za samostalnou, nema na toj zavojevakoj osnovi ni izmirenja ni
reenja. I da osvoji srpski narod, on e se zbog izloenih osobina opet
povoljnom prilikom dii i osnovati svoju nacionalnu dravu. Austro-Ugarska
bi bila zdravija i jaa kad ne samo ne bi dalje zavojevake napade na srpski
narod vrila, ve kad bi odvojila od sebe i one delove koje sada dri. Ostala
velika teritorija dualistike monarhije, s narodima koji su se jedan na drugi
manje vie navikli, ostala bi mirna i osigurana za kulturni i ekonomski rad.
Srpski narod, kao dravna celina, stupio bi s dualistikom monarhijom, kad
nema osvajakih namera, u najintimnije kulturne i ekonomske veze.
Od june nemake granice do Carigrada prostire se oblast manjih naroda
protivno najveem delu Rusije, srednjoj i zapadnoj Evropi, oblasti velikih
naroda. Na onom prostoru nema jo ustaljenih drava i formiranih naroda.
Sve je to u stvaranju, ili se sada stvara, i tenje srpskoga naroda za
nacionalnom celinom dobile su u svim njegovim delovima precizan oblik. Te
ideje ne bi moda mogla zaustaviti nikakva jednostavnija sila no to je
Austro-Ugarska, koja i sama mora prolaziti kroz nove krize i procese, osim
dananjih to se u njoj vre. Ali nije verovatno da e klerikalno-dinastina
Austro-Ugarska, s poznatom svojom birokratijom, s onom suvom policijskom
administracijom, naii na humane i kulturne putove, o kojima sam drao da ih
treba pri kraju ove rasprave naglasiti. Dalje, poznata je ona osobina ljudske
prirode po kojoj se esto kao stvar asti pometenih pojedinaca ili drave
postavi ono to im najvie kodi. Zato e odgovornost za dogaaje, koji e
nastupiti, pasti samo na Austro-Ugarsku:
Srpski se problem mora reiti silom. Obe srpske dravice moraju se poglavito
vojno i prosvetno najivlje spremati, odravati nacionalnu energiju u
zavojevanim delovima srpskoga naroda i prvu, iole povoljnu, priliku
upotrebiti da raspravljaju srpsko pitanje s Austro-Ugarskom.

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomo ]