Frederik Pol, ANALI HIIJA

Prevele Mirjana ivkovi i Sonja Janoski

1. NA RINKLROKU
Nije mi lako da ponem. Pomiljao sam na mnogo raznih mogunosti, kao to
je, recimo, ova otmena:

Neete znati ko sam, ako niste proitali neke knjige koje je napisao
gospodin Fred Pol. Priao je, uglavnom, onako kako je bilo. Tu i tamo je malo
preterao, ali uglavnom je ispriao istinu...

- ali moj prijateljski program za uskladitenje podataka, Albert Ajntajn,
kae da sam ja i inae uvek sklon da se pozivam na nekakva knjievna dela koja
niko ne zna, i tako je ovaj poetak, u stilu Haklberija Fina, ispao iz igre.
Pomiljao sam i da zaponem onim visokoparnim, produhovljenim kosmikim argonom
koji je (na ta me Albert takoe podsea) ve postao moj normalni nain
izraavanja:

Besmrtan, a ipak mrtav: gotovo sveprisutan i gotovo svemogu, a ipak
nimalo stvarniji fosforescentnog treptaja na ekranu - eto, tako ja postojim.
Kada me pitaju kako provodim vreme (toliko mnogo vremena; mnogo vremena
sabijenog u jednu sekundu i itavu venost takvih sekundi), kaem im istinu.
Kaem im da uim, da se igram, da pravim planove, radim. I zaista, to je istina.
Sve to radim. Ali tokom svega toga, i u meuvremenu, inim jo neto. Patim.

Mogao bih da zaponem i jednim svojim obinim radnim danom. Kao to to
ine pri PV intervjuima? "Naa skrivena kamera prati jedan trenutak u ivotu
slavnog Robineta Brodheda, titana meu finansijerima, politikog monika, oveka
koji vedri i oblai u svemu to se dogaa na milijardama svetova." A moda i
jedan pogled na mene kako arim i palim - recimo na jednom od onih sastanaka sa
mnogo lupanja pesnicama o sto, kakvi su moji susreti sa glaveinama Udruene
Strae protiv Mukih Ubica, ili jo bolje, na sastanku Brodhedovog Instituta za
ekstrasolarna istraivanja.

Popeo sam se na podium praen burnim aplauzom. Smeei se, podigao sam obe
ruke da ga utiam. "Dame i gospodo", rekao sam, "zahvaljujem se svakome od vas
ponaosob, to ste uprkos zauzetosti, nali vremena da nam se pridruite. Vi
predstavljate svetsku elitu astrofiziara i kosmologa. Meu vama su istaknuti
teoretiari i dobitnici Nobelove nagrade, i ja vas sve pozdravljam. Dobrodoli u
na institut. Otvaram ovaj seminar posveen istraivanju najsitnijih fizikih
struktura ranog univerzuma."

Ja zaista drim takve govore, ili bar poaljem svog dvojnika da ih odri,
i on to i uradi. Moram. Od mene se to i oekuje. Ja sam nisam naunik, ali preko
svog instituta obezbeujem novac za plaanje rauna da bi naunici mogli da
rade. Zato oni oekuju od da se pojavim i da ih pozdravim na otvaranju nekog
sastanka. A potom ele da odem da bi mogli da rade, i ja i to uinim.
Dobro, poto nisam mogao da se odluim kojim putem da krenem, neu
nijednim. Iako su, priznajem, svi meni svojstveni. Ponekada, eto, malice i
preteram u otmenosti; a ponekada, u stvari prilino esto, postajem neprijatan
zbog tereta onog mog unutranjeg bola koji kao da nikada ne prestaje. esto sam
pomalo naduven i preterano svean; ali i tada sam, na asnu re, veoma
delotovoran - kada su u pitanju vane stvari.
Trenutak u kojem zapoinjem ovu priu bie prijem na Rinklroku. Molim vas,
strpite se malo. Moraete da me podnosite samo jo kratko vreme, a ja to moram
da inim stalno.

Otiao bih ma gde, samo ako je dobar prijem. Zato da ne? Ne pada mi
teko, a neki prijemi su zaista neponovljivi. ak sam bio reio i da sam
upravljam svojim svemirskim brodom; ni to mi nije bilo teko, a i nije me nimalo
omelo u onih dvadesetak drugih koje sam radio istovremeno.
Jo pre nego to smo stigli osetio sam kako me podilaze oni prijatni
marci iekivanja, jer su domaini za tu priliku iskitili ceo asteroid. Sam po
sebi, Rinklrok je bio prilino neugledan. Pun crnih mrlja, isprskan plavim
takicama, dugaak deset kilometara. Imao je oblik manje-vie isplanirane kruke
koju su iskljuvale ptice. Naravno, taj roavi izgled nije poticao od ptiijeg
kljuvanja. To su bili otvori za pristajanje brodova poput naeg. A zbog
predstojeeg prijema, Rok je bio ukraen ogromnim, treperavim slovima, kao od
zvezdane praine.

PRVIH STO GODINA JE NAJTEE
NAA GALAKSIJA

- koja su se okretala oko njega kao jato dresiranih svitaca. Prvi deo
poruke bio je neutiv. Drugi je bio neistinit. Ali sve u svemu, bilo je prijatno
za oko.
To sam i saoptio svojoj dragoj portabl-supruzi, dok je mrmljala od
zadovoljstva, udobno mi se ugnezdivi na ramenu. "Dreavo je! Prava svetla.
Trebalo je da upotrebe holograme!"
"Esi", rekoh joj, okreui glavu da bih je gricnuo za uvo, "ima duu
kibernetiara."
"Ha!" odvrati ona, iskreui se da mi uzvrati - samo ona me je gricnula
mnogo jae - "pa ja i nisam nita drugo do dua kibernetiara, a to si i ti,
dragi moj Robine; i molim te, obrati panju na komande i nemoj tu da mi se
ludira."
Naravno, ona se samo alila. Bili smo na dobrom kursu i upravo lebdeli u
pravcu doka za pristajanje, izluujue sporo, kao i svi drugi fiziki predmeti;
preostajalo mi je jo nekoliko stotina hiljaditih delova sekunde u trenutku kada
sam nau Vernu Dragu usmerio na pravo mesto. I tako, poljubio sam svoju Esi ...
No, dobro, nisam joj dao ba pravi poljubac, ali da vam sada ne
objanjavam ba sve u tanine, slaete se?
... a ona je dodala: "Prave od toga veliku paradu, je l' da?"
"To i jeste velika parada", odgovorio sam joj, i poljubio je malo jae, i
poto smo imali vremena do mile volje, ona mi je uzvratila poljubac.
Proveli smo tako jo jednu beskrajnu etvrtinu sekunde, dok je Verna Draga
lebdela kroz nestvarno svetlucanje natpisa oko asteroida, prijatno i polako,
kako se samo poeleti moe. Drugim reima, vodili smo ljubav.
Poto ja vie nisam 'opipljiv' (a nije ni moja Esi) - poto nijedno od nas
dvoje nije vie od krvi i mesa - prirodno je da nas zapitate: "Kako vi to
radite?" Moj odgovor na to pitanje je - 'divno'. I jo - 'raskono', 's
ljubavlju', i, iznad svega, 'brzo'. Ne elim time da kaem da zabuavamo. Samo
da nam za voenje ljubavi nije potrebno vremena; i tako, nakon to smo jedno
drugo estoko zadovoljili, i jo neko vreme se natenane majali unaokolo, ak se
zajedno i istuirali (savreno nepotreban obred, koji kao i sve ostale obrede
obavljamo isto radi zabave), jo uvek nam je od one etvrtine sekunde
preostajalo dovoljno vremena da bacimo pogled po ostalim otvorima za pristajanje
na Roku.
Ispred nas je bilo neko zanimljivo drutvo. Primetio sam da je jedan od
brodova koji su pristali na dok pre nas bio veliki, stari, originalni hii-brod,
od one vrste koju bismo nazvali 'Dvadeseticom' - da smo u ono vreme znali da
takav brod postoji. Ali nismo proveli ono preostalo vreme zurei radoznalo oko
sebe. Mi smo multivremenski programi, znate. S lakoom obavljamo desetak radnji
istovremeno. Ja sam odravao vezu sa Albertom, da bih znao ukoliko doe neka
nova poruka iz jezgra, i da budem siguran, za svaki sluaj, da nije dolo neto
od Toka; istovremeno sam odravao vezu sa jo nekoliko stvari koje su me
interesovale, dok je Elsi vrila svoje vlastite provere. I tako, u vreme kada se
na prsten za prikainjanje sastavio sa jednim od onih otvora nalik na trag
ptiijeg kljuna, a koji su u stvari bili dokovi za pristajanje sa direktnim
ulazom u hodnike asteroida, oboje smo bili ba dobre volje i spremni za prijem.
Jedna od mnogih prednosti ovog naina postojanja u kome se nalazimo moja
draga portabl-Elsi i ja, jeste da ne moramo da otkopavamo sigurnosne pojaseve,
da proveravamo hermetike sisteme i otvaramo brave. U stvari, nita veliko ne
moramo da radimo. ak ne moramo ni da nosimo sa sobom svoje lepeze podataka -
one ostaju tamo gde su, a mi idemo gde god elimo pomou strujnih kola na bilo
kom mestu gde se ukljuimo. (Najee je to Verna Draga kad smo na putu, gde se
obino i nalazimo). Ako poelimo da odemo jo dalje, koristimo radio, ali onda
moramo uzeti u obzir onu dosadnu pauzu koja nastaje u zatvorenom krugu
komunikacije.
I tako, pristali smo uz dok i ukljuili se u utinicu sistema na
Rinklroku. Stigli smo.
Tanije reeno, nalazili smo se na Nivou Tango. Ulaz broj etrdeset i
neto u umorni, stari asteroid, i daleko od toga da smo bili sami. Prijem je ve
poeo. Prikljuci su ve podrhtavali. Desetak ljudi se iskupilo da nas pozdravi
- ljudi poput nas, hou da kaem - sa smenim eiriima od hartije na glavi i
aama u ruci, pevajui, smejui se. (Na vidiku se nalazilo i nekoliko pravih
ljudi, onih od krvi i mesa, ali oni jo mnogo hiljaditih delova sekundi nee
biti svesni naeg prisustva). "Deni!" povikao sam i zagrlio je; i "Sergej,
golupiu!" vrisnula je Esi, grlei jednu drugu osobu; i ba tada dok smo se jo
pozdravljali, grlili i radovali, upade jedan neprijatni, odseni glas: "Hej,
Brodhed!"
Znao sam iji je to glas.
Znao sam i ta e se sad dogoditi. Kakav prostakluk! Treptaj, blesak,
'pop', i evo ga - general Dulio Kasata, koji me gleda sa (jedva) prikrivenim
prezirom, onim kojim vojnik posmatra civila, preko ogromne, prazne ploe pisaeg
stola, kojeg do malopre nije bilo. "Hou da porazgovaramo", ree on.
"Uh! Dovraga", rekoh ja.

Ne dopada mi se general Dulio Kasata. I nikada mi se nije dopadao, iako
su nam se putevi stalno ukrtali.
I nije da sam ja to eleo. Kasatina pojava uvek je znaila loe vesti.
Nije voleo da se civili (poput mene) meaju u ono to je jo nazivao 'vojnim
stvarima', i nije ba voleo kompjuterski uskladitene ljude, ma koje vrste.
Kasata je bio samo vojniina. I bio je jo od krvi i mesa.
Samo, ovoga puta nije bio to pravi Kasata. Bio je to njegov dvojnik.
To je ve samo za sebe bilo zanimljivo, jer ljudi od krvi i mesa teko
mogu sebi napraviti dvojnika.
Bavio bih se jo malo ovom neobinom injenicom, da nisam bio prezauzet
razmiljanjem o onim stvarima koje mi se ne dopadaju kod generala Kasate. Naime,
ponaa se prostaki. Upravo je to dokazao. U gigabitskom prostoru, u kome ivimo
mi, raunarski uskladiteni ljudi, postoje odreena pravila ponaanja. Utivi
uskladiteni ljudi nee tek tako, bez upozorenja, banuti jedan drugom. Utivo e
vam se pribliiti, ukoliko ele da vam se obrate. Moda e ak 'zakucati' na
'vrata' i utivo saekati napolju dok ne uju 'uite'. I nikako nee predmete
kojima su kod kue okrueni trpati vama pod nos. Takvo ponaanje Esi naziva
nekulturnim, to otprilike znai da je grubijansko. Ba ono to sam i mogao
oekivati od Dulija Kasate: provalio je kroz fiziki prostor u kome smo bili, i
kroz njegovu gigabit-simulaciju u kojoj smo se svi mi nalazili. I evo ga sada,
zajedno sa pisaim stolom, ordenjem, cigarama i svim ostalim; i to je bio pravi
prostakluk.
Naravno, da sam hteo mogao sam sve to da izguram i da se vratim u
prvobitno okruenje. Prgavi momci umeju i to da urade. To vam je kao kada se dve
sekretarice otimaju za vezu na piezofonu svoga efa. Ali ja nisam hteo to da
uradim. Ne zato to mi smeta da ispadnem grub prema grubijanima. Neto drugo je
bilo posredi.
Konano sam stigao da se zapitam zbog ega je onaj pravi Kasata, onaj od
krvi i mesa, napravio sebi raunarskog dvojnika.
Pred nama je bila raunarom stvorena simulacija u gigabit-prostoru, ba
kao to je moja voljena portabl-Esi bila dvojnica moje takoe voljene (ali u
poslednje vreme, samo iz druge ruke) prave-Esi. Pravi, opipljivi Kasata bez
sumnje je u ovom trenutku vakao kraj svoje prave, opipljive cigare nekoliko
stotina hiljada kilometara daleko odavde, na satelitu na kome sa nalazio glavni
tab USPMU.
Kada sam shvatio ta je to sve podrazumevalo, gotovo sam se saalio na
dvojnika. I zato sam potisnuo u sebi sve one rei koje su mi se nagonski
nametale. Rekao sam samo: "ta hoe od mene, avo da te nosi?"
Siledije vole kada naiu na silediju. U elinom, nepominom pogledu
neto mu je kresnulo. ak se i nasmeio - mislim da je to trebalo da bude
prijateljski osmeh. Skrenuo je pogled sa moga lica na Esi, koja je uskoila u
njegovo okruenje da vidi ta se dogaa, i obratio joj se tonom koji je trebalo
da zvui neusiljeno: "Eto, kaite i sami, gospoo Brodhed, je li to nain na
koji stari drugari treba da razgovaraju?"
"Nije ba najbolji", prihvati ona, ravnoduno.
Ja navalih: "ta e ti ovde, Kasata?"
"Doao sam na prijem." On se nasmei. Bio je to ljigav, izvetaen osmeh;
kada se sve uzme u obzir, nije ba imao razloga za smejanje. "Kada su se manevri
zavrili, veina veterana kosmikih istraivanja dobila je voljno da doe na
ovaj prijem, da se sastanu sa starim drutvom. Zamolio sam da me pozovu. Hou da
kaem", objasni on kao da je ba Esi i meni trebalo neto objanjavati,
"udovoljio sam se i natovario sve na brod koji je dolazio ovamo."
"Manevri!" prezrivo mrknu Esi. "Manevri - protiv koga? Kada Neprijatelj
naie, vi ete izvui svoje estocevae i izbuiti te smrdljivce kao vajcarski
sir - bum, bum, bum?"
"U poslednje vreme, gospoo Brodhed, imamo na svojim patrolnim brodovima i
neto bolje od estocevaa", ljubazno primeti Kasata; meni je bilo dosta
askanja.
Ponovio sam svoje pitanje. "ta hoe od mene?"
Kasata prestade da se smei i povrati svoj prirodni, neljubazni izgled
lica. "Nita", ree on. "I to je zaista nita, Brodhede. Hou da se vie ne
mea u to." Prestao je ak i da se pravi ljubazan.
Sauvao sam svu hladnokrvnost. "Nisam se jo ni umeao."
"Lae! Mea se, i to ovoga asa, preko svog prokletog Instituta. Osnovao
si radne grupe. Jednu u Nju Dersiju, jednu u Di Moanu. Jednu o tragovima Mukih
Ubica. Jednu o ranoj kosmologiji."
Poto je sve to bila suta istina, sve to sam mogao da kaem bilo je ...
"Posao Brodhedovog Instituta je da se upravo time bavi. To stoji u naem
osnivakom aktu. Zato smo i osnovani, i zato mi je USPMU dala status pridruenog
lana i pravo da prisustvujem njihovim stratekim sednicama."
"E pa, burazeru", veselo upade Kasata, "i tu si se preao. Nema ti
nikakvo pravo. Samo ti se dozvoljava da prisustvuje. Ponekad. A dozvola nije
isto to i pravo na neto. I zato te upozoravam da je ne dovodi u pitanje. Jer,
mi ne elimo da nas ometa."
Ponekad stavarno mrzim te tipove. "Sluaj, Kasata", zapoeh, ali me Esi
prekide, pre nego to sam uopte stigao da uzmem zalet.
"Momci, momci! Zar ne moete to da ostavite za drugi put? Doli ste na
prijem, a ne da se svaate."
Kasata je oklevao jo trenutak, ratobornog izraza lica. A onda klimnu.
"Pa, dobro, gospoo Brodhed", sloi se on, "nije vam to loe. Mogu ja i da
priekam; i onako nisam obavezan da podnesem raport jo za jedno pet do est
zemaljskih sati". A onda se ponovo obrati meni. "Nemoj odlaziti sa Roka", naredi
mi. I nestade.
Esi i ja se zgledasmo. "Nekulturnjak", ree ona, nabravi nos kao da jo
osea smrad njegove cigare.
Ono to sam rekao bilo je mnogo gore, i Esi me obgrli rukom. "Robine? Taj
tip je prava svinja. Hajde, ne misli vie na njega, vai? Nemoj da zbog njega
opet postane loe raspoloen i kiseo, molim te."
"A, to nikako", uzvratih hrabro. "Prijem! Sada te smesta vodim u Plavi
Pakao!"

Prijem je bio zaista pakleno dobar.
Kada me je Esi, onomad, zapitala zar ne mislim da su od svega toga
napravili preveliku paradu, nisam te njene rei uzeo ozbiljno. Znao sam da ne
misli tako. Esi nikada nije bila vasionski istraiva, ali i bez toga, svako
ivi je znao ta ovaj prijem predstavlja.
Bio je organizovan da bi se proslavila nita manje nego stogodinjica
otkrivanja asterioda po imenu Kapija; a koliko ja znam, ljudski rod u svojoj
istoriji nije zabeleio nita vee od toga.
Rinklrok je bio izabran za mesto proslave stogodinjice iz dva razloga.
Prvi je bio taj to je asteeriod bio pretvoren u dom staraca. Bio je izvanredan
za boravak gerijatrijskih pacijenata. Kad god bi leenje arteroskleroze
pogoralo osteoporozu, ili pokuaj da se ukloni tumor doveo do pojave
Menijerovog sindroma, Rinklrok je bio ono pravo. Na njemu ostarela lica nisu
morala tako snano da pumpaju krv. Ostareli udovi nisu morali da se mue da bi
odrali u stojeem stavu sto kilograma kostiju i mesa. Najvea sila tee, bilo
gde na asteroidu, iznosila je samo jedan odsto normalne zemljine gravitacije.
Oni koji su se do tada samo teturali mogli su polako da tre ili da skakuu; ak
da se voze na toku, ako poele. Spori, nesigurni refleksi vie ih ne bi ukoili
u mestu ispred jureeg automobila; nije bilo automobila. Naravno, moglo bi se
desiti da umru. Ali to nije moralo da znai i kraj ivota, jer Rinklrok je imao
najbolje (i najvie koriene) ureaje za skladitenje linosti koji su se mogli
nai u svemiru. Kada se ona stara trupina od krvi i mesa vie nije mogla
popravljati, matorac bi se prepustio ljudima iz preduzea Drugi ivot, i prvo
ega bi potom postao svestan bilo je da mu se vid izbistrio i ojaao, da moe da
uje i najmanji um, da vie nita ne zaboravlja i da brzo ui. Bio je, ni manje
ni vie nego ponovo roen! - ali bez onih odvratnih odliva i neprijatnosti kao
prvi put. ivot - moda bi ipak trebalo da kaem 'ivot' - poto uskladiteni um
kao ovaj u materijalnom telu - nije bio lo. U izvesnom smislu bio je ak i
bolji.
To vam ja kaem, a ja valjda znam o emu govorim.
Nikada ne biste sreli veseliju skupinu raunarski uskladitenih ljudi od
onih koji su iveli na Rinklroku. 'Rok' znai 'stena', i zaista je to i bila.
Bio je to kvrgavi stari asteroid, svega nekoliko kilometara s kraja na kraj,
nalik na milione drugih koji se okreu oko Sunca, u prostoru izmeu Marsa i
Jupitera, ili na bilo kom drugom mestu. Pa - moda ne ba sasvim nalik. Ovaj
asterod bio je sav izbuen tunelima od jedne povrinske kore do druge. Nije ih
bila izbuila ljudska ruka. Takvog smo ga zatekli; i to je bio onaj drugi razlog
zbog kojeg je ba na tom mestu bilo najprikladnije da se proslavi stogodinjica
ovekovog prvog meuzvezdanog putovanja.
Kao to vidite, Rinklrok je bio veoma neobian asteroid; ak bi se moglo
rei jedinstven. U poetku je samo kruio oko Sunca po orbiti pod pravim uglom u
odnosu na ekliptiku. To je ono to je na njemu bilo neobino. Ali ono
jedinstveno bila je injenica da je u trenutku kada smo ga otkrili bio pun-krcat
prastarim svemirskim letelicama Hiija. Nije tu bilo samo dve-tri, bila ih je
itava gomila; u stvari, ukupno devet stotina dvadeset i etiri, da budem
precizan! I to letelica koje su jo funkcionisale! - dobro, funkcionisale su
gotovo uvek, naroito ako niste imali utvreno odredite. U tim prvim danima
zaista nismo ni znali gde emo stii. Popeli bismo se u brod, ispalili ga, a
zatim se zavalili u sedita, ekali i molili se Bogu.
Deavalo se da imamo sree.
Ali jo ee se deavalo da izginemo. Veina od nas koji smo preiveli i
sada se nalazimo na ovom prijemu pripadaju onima koji su imali sree.
Ali na svakom uspenom putovanju hii-letelicom nauili bismo neto novo,
i vremenom smo nauili dovoljno da moemo da stignemo bilo gde u Galaksiji, i da
ak budemo prilino sigurni da emo stii ivi. ak smo donekle i usavrili
tehnologiju Hiija. Oni su se sa povrine dizali u nisku orbitu pomou raketa;
mi smo nauili da koristimo Lofstromove petlje. I od tada onima koji su
upravljali programima za istraivanje svemira vie nije bio potreban asteroid.
Zato su ga prebacili u Zemljinu orbitu.
U poetku su nameravali da ga pretvore u muzej. A onda su odluili da od
njega naprave dom u kome e boraviti oni koji su preiveli putovanja hii-
letelicama. Od tada smo ga nazvali Rinklrok. Pre toga se zvao Kapija.

Evo nas sada pred novim problemom u komunikaciji; kako da vam objasnim ta
smo Esi i ja dalje radili?
Najlake e biti da kaem da smo se razdvojili.
Pa - jeste, upravo smo to i uradili. To se u stvari i radi na prijemima.
Onako bestelesni leprali smo unaokolo, razmenjujui pozdrave, zagrljaje,
obavetenja o tome gde smo bili i ta smo radili, sa svojim takoe bestelesnim
prijateljima - naravno, nisu svi nai prijatelji na Roku bili bestelesni, ali za
sada nismo jo obraali panju na one od krvi i mesa. (Ne bih eleo da dobijete
utisak da mi ne volimo svoje prijatelje koji imaju telo. Nisu nam nita manje
dragi od onih koji su uskladiteni, ali Boe moj, kajo su samo spori).
Dakle, sledeih nekoliko desetina hiljada milisekundi proteklo je u:
"Marti! Od kad se nismo videli!" i "Oh, Robine, pogledaj samo kako nam se Deni
Ji-ding podmladila!" i "Sea li se kako je ovo mesto nekada zaudaralo?" I to je
potrajalo, jer na prijemu je, ipak, bilo mnogo zvanica. Dobro, kazau vam taan
broj. Nakon prvih pedesetak srdanih zagrljaja i ljubaznih lai zastao sam za
trenutak da prizovem svoj verni program za skladitenje, Alberta Ajntajna.
"Alberte", upitah kada se stvorio preda mnom, ljubazno mirkajui: "Koliko?"
Kratko vreme je pukao na svoju lulu, a onda uperi njen kami na mene.
"Bogami, mnogo. Kad sve saberem, bilo je trinaest hiljada osam stotina etrdeset
dvoje vasionskih istraivaa na Kapiji. Neki su, naravno, izginuli bez traga.
Ima ih koji su reili da ne dou, ili su bili spreeni, ili jo nisu stigli.
Prema mom sadanjem proraunu, tri hiljade sedam stotina dvadeset est je
prisutno, od kojih su polovina uskladiteni. Naravno, tu je i jedan broj gostiju
nekadanjih istraivaa, kao to je gospoa Brodhed, a da i ne pominjem
pacijente koji su tu na leenju i nemaju veze sa istraivaima."
"Hvala ti", odgovorih, a onda, upravo kad se spremao da ode, dodadoh: "Jo
neto, Alberte. Dulio Kasata. Kopka me da saznam zato ga nerviraju studijske
grupe u Institutu, a naroito me interesuje zato je uopte doao. Biu ti
zahvalan ako to malo istrai."
"Ja to ve radim, Robine." Albert se nasmei. "Javiu ti se kad budem
siguran da imam informacije. A dotle - lepo se provedi."
"Ja to ve radim", odgovorih zadovoljno. Ba je korisno imati pomonika
kao to je Albert Ajntajn; on se brine o poslu dok se ja provodim. Bezbrino
sam se posvetio prijemu.
Nismo poznavali svih tri hiljade sedam stotina dvadeset estoro veterana
koji su doli na ponovno vienje. Ali meu njima je ipak bilo mnotvo onih koje
smo znali; i zato mi nije ba jednostavno da vam tano kaem to smo radili, jer
koga bi zanimalo da uje koliko puta je jedno od nas dvoje vrisnulo od sree pri
susretu s nekim od njih, ili koliko puta je neko od njih povikao kad nas je
ugledao: "Kakvo iznenaenje! Kako ti divno izgleda!"
Munjevito smo preletali gore-dole kroz gigabitski prostor i kroz
isprepletane kvadrante, nivoe i tunele u prastaroj steni, pozdravljajui svoje
kolege ili ve uskladitene prijatelje poput nas. Popili smo po jednu sa
Sergejom Borbosnim u Vretenu - Sergej je bio Esin kolski drug u Lenjingradu pre
nego to je otiao na Kapiju i zavrio sporo i ogavno umirui od prevelikog
zraenja. Dugo smo se zadrali na koktelu u Muzeju Kapije, etkajui sa aom u
ruci i razgledajui eksponate: artefakte sa Venere i planete Pegi, raznovrsno
orue i vatrene bisere i uskladitene podatke zvane 'molitvene lepeze' iz itave
galaksije. Sluajno smo sreli i Deni Ji-ing, koja se zabavljala sa naim
prijateljem, Odijem Voltersom III, pre nego to je on odleteo da poseti Hiije u
jezgru. Verovatno je elela da se uda za njega, pomislih, ali sve to vie nije
bilo vano, jer Deni je u meuvremenu poginula pokuavajui da se spusti
helikopterom usred jedne strahovite zimske oluje na planeti zvanoj Persefona.
"Zar od svih moguih gluposti", rekao sam, smeei joj se, "udes na vazdunoj
letelici!" Posle sam, naravno, morao da se izvinim, jer niko ne voli da mu se
kae da je glupo umro.
To su bile uskladitene due poput nas, one s kojima smo mogli da
razgovaramo bez tekoa i neposredno. Naravno, bilo je i mnogo ljudi od krvi i
mesa koje smo takoe eleli da pozdravimo.
Ali to je ve bio sasvim drukiji problem.

Teko se moe opisati ta znai biti um bez tela u gigabitskom prostoru.
U izvesnom smislu, to vam je kao seks.
To jest, to je neto to ne moete lako opisati nekome ko jo nije probao.
To o seksu mi je dobro poznato, jer sam svojevremeno pokuao da nekim udnim
ljudima opiem kakvo je to uivanje kada se vodi ljubav - dobro, ne ba ljudima,
ve razumnim stvorovima - nije vano ko su oni bili, da se na zadravamo - i
dobro sam se namuiio. Poto su mnogo milisekundi paljivo sluali kako
pokuavam da im to opiem, objasnim i metaforiki prikaem - i nisu shvatili -
rekli su neto nalik na: "Oh, da, sad mi je jasno! To je kao ona druga stvar
koju radite - kijanje, je li tako? Kad znate da morate, a ne smete, ali ipak
morate? I onda to pone da vas svrbi sve vie i vie, tako da na kraju ne moete
izdrati i morate da kinete, i onda vam je posle toga lepo? Je li tako?"
Ja sam samo rekao: "Ne, nije tako", i digao ruke od svega.
Eto, upravo tako je teko opisati kako izgleda boravak u gigabit prostoru.
Mogu da vam opiem neke od stvari koje tamo radim. Na primer, kada smo pili sa
Sergejem Borbosnim u Vretenu, nismo bili 'stvarno' u Vretenu. Vreteno jeste
postojalo u stvarnosti; bila je to sredinja upljina u asteroidu Kapija. Nekada
je bar koji se tu nalazio - zvao se Plavi pakao - bio omiljeno sastajalite
vasionskih istraivaa, gde su mogli da popiju, da se malo kockaju i da prikupe
hrabrost i potpiu se na prijavi za neko od onih zastraujuih i esto
smrtonosnih i jednosmernih putovanja na hii-brodovima. Ali 'stvarno' Vreteno
vie nije bilo mesto za pie. Pretvorili su ga u solarijum sa kvarc-lampama za
one najmalaksalije gerijatrijske pacijente meu stanovnicima Rinklroka.
Da li smo zbog toga imali problema? Ni najmanje! Jednostavno smo stvorili
svoju vlastitu simulaciju Vretena, zajedno sa kockarnicom kakva je postojala u
Plavom paklu, i seli zajedno sa Sergejem da cugamo rashlaenu votku i grickamo
perece i dimljenu ribu. Simulacija je imala stolove, barmene, ljupke konobarice,
trio koji je svirao hitove od pre pola veka, i bila ispunjena bunom gomilom
slavljenika sa prijema. Imala je, u stvari, sve to biste oekivali da naete u
jednoj veseloj toionici dina iz doba prohibicije izuzev jedne jedine stvari,
'stvarnosti'. Nita od toga nije bilo 'stvarno'.
Sve oko nas, ukljuujui i neke od gostiju sa prijema, bilo je samo niz
simulacija preuzetih iz ipova za skladitenje. Kao to smo, uostalom, bili i ja
i Esi u svom portabl obliku - kao to je bio i sam Sergej.
Kao to vidite, nismo morali da budemo u Vretenu, stvarnom ili bilo
kakvom. Kada smo seli da neto popijemo mogli smo sebi stvoriti ambijent kakav
god poelimo. Esi i ja smo to, u stvari, esto i inili. "Gde hoe da
veeramo?" kazala bi Esi, a ja bih odgovorio: "Paaa, ne znam ... Luteka? La Tour
d' Argent? ekaj, setio sam se, jede mi se peena piletina. ta kae na jedan
piknik ispred Tad Mahala?"
I tada bi nai pomoni sistemi posluno izvukli delove programa obeleene
kao 'Tad Mahal' i 'Piletina, peena', i mi bismo se obreli gde treba.
Naravno, ni okruenje ni hrana ni pie nisu bili 'stvarni' - ali nismo
bili ni mi. Esi je bila raunarski uskladiteni analog moje drage ene, koja je
jo bila iva negde u svetu - i jo moja ena. Ja sam, pak, bio uskladiteni
ostatak samoga sebe, ono to je preostalo kada sam umro prilikom onog
uzbudljivog susreta sa ivim Hiijem. Sergej je bio uskladiteni Sergej, zato to
je i on, takoe, bio mrtav. A Albert Ajntajn ...
No, dobro. Albert je bio neto sasvim drugo; ali drali smo ga uz nas jer
je bio ludo zabavan na prijemima.
I sve to nije nita menjalo na stvari! Pie nas je hvatalo isto kao nekad,
dimljena riba je bila isto onako masna i slana, komadii sirovih 'grickalica'
bili su isto onako krckavi i ukusni. I nikada se nismo gojili, ni patili od
mamurluka.
Dok su ljudi od krvi i mesa...
No, dobro, ljudi od krvi i mesa bili su neto sasvim drugo.
Meu onih tri hiljade stotinu dvadeset estoro veterana sa Kapije koji su
se okupili da proslave stogodinjicu Roka bilo je mnogo ljudi od krvi i mesa.
Mnogi su nam bili dobri prijatelji. Mnogi su bili od onih koje bih rado imao za
prijatelje, jer svi mi stari istraivai imamo mnogo toga zajednikog.
Problem sa ljudima od krvi i mesa je u tome to je s njima teko
razgovarati. Ja sam brz - delam u gigabitskom vremenu. Oni su spori.
Na sreu, moe se i tome doskoiti, jer inae bih poludeo pokuavajui da
razgovaram sa nekim od tih tromih, usporenih ljudi od krvi i mesa.

Nekada, dok sam jo bio mali, u Vajomingu, divio sam se onim ahovskim
majstorima koji su obiavali da sede po parkovima, gurajui umaene figure po
nauljenim tablama. Neki od njih umeli su da igraju i po dvadeset partija
istovremeno, hodajui od table do table. Divio sam im se. Kako su mogli da pamte
dvadesetak pozicija istovremeno, seajui se svakog poteza, kad sam ja jedva
uspevao da drim u glavi i onaj svoj jedan?
I onda sam ukapirao. Nisu pamtili nita.
Prosto su prilazili tabli, prouili poziciju, smislili strategiju, povukli
potez i prelazili na sledeu. Nisu nita morali da pamte. Umovia hista bili su
tako brzi da je svaki od njih mogao da predstavi sebi celokupnu sliku dok
protivnik poee uvo.
Vidite, takav sam i ja ljudima od krvi i mesa. Ne bih izdrao da
razgovaram sa ivom osobom a da istovremeno ne radim bar jo tri-etiri druge
stvari. Stajali su kao kipovi! Kad sam ugledao svog starog drugara, Frenkija
Hereiru, drao je jezik na usnama jer se oblizivao posmatrajui jednog drugog
laponca kako se mui da otvori flau ampanjca. Sem Straters je upravo zakoraio
da izae iz mukog toalet, a usta su mu bila otvorena da dovikne pozdrav nekoj
drugoj ivoj osobi u sali za prijem. Nisam ni pokuao. Samo sam napravio po
jednog svog dvojnika i poslao ga do njih. A ja sam 'otiao'.
Neu time da kaem da sam se bukvalno uklonio; samo sam obratio panju na
neto drugo. Nisam morao da ostanem, jer su moji podprogrami bili savreno
sposobni da svakog od mojih dvojnika usmere - jednog ka Frenkiju, drugog ka Semu
- da uine da se oni nasmee i otvore 'moja' usta, da progovore u trenutku kada
'me' oni primete. Dok stigne ono vreme kad treba da se odluim ta u da im
kaem, ja u se ve vratiti do njih.
Ali to su bili ivi ljudi. Sreom pa moj prag dosade, bilo je i mnogo
uskladitenih osoba (bolje reeno, nisu ba svi bili osobe). Neki su bili moji
stari drugari. Neke sam poznavao prosto zato to su ih svi poznavali. Bio je tu
Detvajler, koji je otkrio Vudu Svinje, i Lao-ien, koji je bio terorista sve
dok se nisu pojavili Hiiji, a onda je promenio stranu. On je otkrio javnosti
celu bandu ubica i bombaa u amerikom kosmikom programu. Bio je tu ak i
Hariman, koji je jo davno gledao svojim oima eksploziju jedne supernove, i
dovoljno dugo boravio na periferiji talasa koji se irio da bi dobio naunu
nagradu od pet miliona tadanjih dolara. Bio je tu i Mangrov, koji se obreo na
svemirskoj stanici Hiija koja je kruila oko jedne neutronske zvezde i otkrio
da su udne, male pokretne lopte usidrene za dokove na stanici u stvari
skupljai uzoraka koju su mogli da se poalju na povrinu zvezda i donesu odatle
nekih jedanaest tona - grudvicu veliine nokta - neutronijuma. Mangrov je na
kraju umro od doze zraenja koju je primio dok je taj materijal doneo do Zemlje,
ali to ga nije spreilo da nam se pridrui na Rinklroku.
I tako sam jurcao kroz prolaze Kapije, brz kao munja koja brazda nebo, i
pozdravljao se sa stotinama starih i novih prijatelja. Ponekad bi se portabl-Esi
nala kraj mene. Ponekad bi bila daleko, zaokupljena vlastitim pozdravljanjima.
Verni Albert je stalno bio dovoljno blizu da ga dozovem, ali nikada nije
uestvovao sa mnom u zagrljajima. U stvari, nikome drugom se nije pokazivao osim
meni, osim kad bi ga neko izriito pozvao. Niko u toj cerekavoj, zaguljivoj
atmosferi nalik na onu sa sastanaka za godinjice mature, novogodinjih doeka
ili svadbi, ne bi se trudio da upoznaje obini sistem za skladitenje i
pronalaenje podataka, iako je on bio najbolji prijatelj koga sam ikada imao.
I zato, kad smo se vratili u Vreteno, i pili sa Sergejem Barbosnojem, i
meni poelo da biva dosadno, proaputao sam. "Alberte?"
Esi me je samo pogledala. Znala je ta radim. (Na kraju krajeva, ona je
stvorila njegov program, da ne pominjemo i moj). Nije se bunila; nastavila je
veselo da brblja sa Sergejem na ruskom. U tome nije bilo nieg neutivog, jer
ja, naravno, razumem ruski - govorim ga sasvim teno, a pored njega jo i dosta
drugih jezika, jer ja sam, na kraju krajeva, zaista imao vremena do mile volje
da uim. Neutivo je bilo to su razgovarali o ljudima koje nisam poznavao, niti
su me zanimali.
"Zvao si me, o gospodaru?" apnu mi Albert u uho.
"Ne ludiraj se", odgovorih. "Jesi li uspeo da otkrije ta se dogaa sa
Kasatom?"
"Ne ba u potpunosti, Robine", priznade on, "jer da jesam ve bih te
potraio da te obavestim. Meutim, izvukao sam ve nekoliko zanimljivih
zakljuaka."
"Da ih ujem", proaptah, smeei se Sergeju koji mi je u au, i ne
pogledavi me, ulio jo jednu porciju ledene vodke.
"Ja to sagledavam kao tri odvojena pitanja", poe Albert, udobno se
zavalivi i spremajui se za jedno lepo, dugako predavanje. "Pitanje veze
izmeu seminara i instituta i interesa USPMU, pitanje manevara i pitanje linog
prisustva generala Kasate meu nama. Ta tri pitanja se dalje mogu razloiti na
..."
"Ne", proaptah, "ne mogu. Kratko i jasno, molim te, Alberte."
"Dobro. Seminari su, naravno, u neposrednoj vezi sa problemom
Neprijatelja: kako ih prepoznati po njihovim signaturama, i zbog ega ele da
menjaju tok evolucije svemira. Jedino to u svemu tome zbunjuje jeste zato se
sada USPMU brine zbog seminara na Institutu, kada se zna da je ve bilo mnogo
slinih konferencija na koje USPMU nije imala nikakvih primedaba. Verujem da je
ovo u vezi sa pitanjem manevara. I to verovanje mogu potkrepiti sledeim
podatkom: od kada su poeli manevri, sve komunikacije, kako sa USPMU satelita
tako i sa Straarnog toka stavljene su pod embargo."
"Em-ta?"
"Embargo. Da, tako je, Robine. Preseene. Cenzurisane. Zabranjene.
Zabranjeno je svako saobraanje i sa jednim i sa drugim. Ja zakljuujem da,
prvo, ovi dogaaji stoje u uzajamnoj vezi, i da svi zajedno imaju veze sa
manevrima. Kao to zna, pre nekoliko nedelja na Straarskom toku dolo je do
lane uzbune. Moda ta uzbuna i nije bila lana..."
"Alberte! Zaboga, ta to govori!?" Nisam progovorio glasno, ali Esi mi je
dobacila jedan zbunjeni pogled. Umirujui sam joj se nasmeio. Ili sam barem
pokuao, jer u toj misli nije bilo niega umirujueg.
"Ama ne, Robine", nastavi on blagim glasom, "nemam razloga da poverujem da
je uzbuna bila prava. Ali USPMU se moda zabrinula vie od mene; to objanjava
njene iznenadne manevre, koji su izgleda, bili prilika da se isprobaju neka nova
oruja ..."
"Oruja!"
Jo jedan pogled od Esi. Glasno i veselo, meutim, rekoh: "Nazhdrovya", i
podigoh au.
"Ba tako, Robine", smrknuto odgovori Albert. "Preostaje nam, dakle, jo
samo da odgovorimo na prisustvo generala Kasate. Verujem da je to objanjenje
veoma jednostavno. Doao je da motri na tebe."
"Onda to veoma loe radi."
"Ne bi se moglo rei, Robine. Dodue, general izgleda kao da je u ovom
trenutku potpuno zaokupljen nekim svojim stvarima, da. Trenutno je zakljuan sa
jednom damom, i to ve malo podue. Ali pre nego to se povukao sa tom mladom
osobom izdao je nareenje da sledeih trideset minuta, po stvarnom vremenu,
nijedna letelica ne sme napustiti asteroid. Mislim da e te najverovatnije
potraiti jo jednom, pre nego to to vreme istekne, a u meuvremenu ti ne moe
da ode sa asteroida."
"Boanstveno", rekoh ja.
"Mislim da nije", ravnoduno me ispravi Albert.
"On to ne sme da radi!"
Albert napui usta. "Dugorono gledano, ti si u pravu", sloi se on.
"Svakako da e, pre ili posle, biti u stanju da dopre do neke vie vlasti koje
e ponititi odluku generala Kasate, jer nad slubom USPMU jo donekle postoji
civilna kontrola. Ali za sada, bojim se da je on hermetiki zatvorio sve izlaze
iz asteroida."
"ubre!"
"To verovatno i jeste." Albert se nasmei. "Uzeo sam slobodu da sam
obavestim Institut o ovome to se desilo, i oni e, bez sumnje, neto uiniti -
na alost, to e ii brzinom zemaljskog vremena." On zastade. "Ima li jo ta?
Ili da nastavim sa istraivanjima?"
"Nastavi, do vraga!"
Jo izvesno vreme tumarao sam unaokolo, penei od besa, po gigabitskom
prostoru, pokuavajui da se smirim. Kad mi se uinilo da sam u stanju makar da
ostavim privid uljudnosti u razgovoru s nekim, vratio sam se Esi i Sergeju
Borbosniju u onoj simulaciji Plavog pakla. Esi, koja je bila usred jedne dugake
anegdote, ljubazno podie pogled k meni, i zadra ga na mom licu. "Ha, Robine",
ree ona, "tebe opet neto sekira."
Ispriah joj ono to mi je Albert rekao. "ubre", ree ona, sloei se s
mojom dijagnozom, a Sergej dodade ljubaznim, pevuckavim tonom: "Nekulturnij,
eto, to je on". Esi me s ljubalju uze za ruku. "Pa, najzad, dragi Robine", ree
ona, "u ovom trenutku to nije vano, slae se? Ionako smo nameravali da
ostanemo na prijemu jo dosta dugo, ak i po zemaljskom vremenu."
"Jeste, ali prokleta mu dua..."
"Njegova dua je ve dovoljno prokleta, dragi Robine. Hajde, popij neto.
To e te oraspoloiti."
Reio sam da je posluam.
Nije mi, meutim, polazilo za rukom. A nije bilo ni bog zna kako zabavno
sluati razgovor izmeu Esi i Sergeja.
Shvatite me, meni se Sergej dopadao. Ne zato to je bio lep, jer to nije
bio. Sergej Borbosni je bio visok, ispijen kao le, proelav. Imao je one
oseajne, ruske oi, i onaj sistematski, ruski nain nalivanja ogromnim
koliinama ledene votke, svaki put na eks. Poto je i on bio fiziki mrtav,
mogao je tako da pije u beskonanost i da se ne napije ako ne eli. Ali ako je
verovati Esinim reima, tu sposobnost je imao i u vreme kad su oboje jo
studirali u Lenjingradu i bili od krvi i mesa. To mora da je veoma zabavno,
naroito ako ste student - i uz to Rus. Ali mene nije ba oduevljavalo.
"Dakle, kako napredujete?" upitah ih ljubazno, kada sam primetio da su
prestali da razgovaraju i da sada oboje gledaju u mene.
Esi isprui ruku, s ljubavlju me pogladi po kosi i ree: "Hej, dragi
Robine, ovo nae podseanje na stare dane tebe ne zanima mnogo, je li tako?
Zato se malo ne proeta?"
"Ma ne, ne smeta mi", slagah iz mesta, ali ona samo uzdahnu i ree: "Idi".
I tako sam otiao. Morao sam, u svakom sluaju, da malo razmislim nasamo.
Nije mi ba lako da vam objasnim o emu sam eleo da razmislim, jer, bez
uvrede, ljudi od krvi i mesa, poput vas, nisu u stanju da istovremeno shvate
ogroman broj srodnih tema koje uskladitena i multivremenska osoba poput mene
svakog trenutka dri u glavi - to jest, u 'glavi' - pazi sad mene.
to me navodi na pomisao da sam napravio jo jednu ozbiljnu greku.
Ljudi od krvi i mesa ne mogu da ongliraju sa toliko mnogo misli. Ljudi od
krvi i mesa uopte nisu u stanju da vre paralelnu obradu informacija. Ljudi od
krvi i mesa rezonuju linearno. Ove nedostatke i potrebu da ih nadoknadim moram
imati u vidu kada saobraam sa ljudima od krvi i mesa.
Dakle, poto sam tri puta pokuao da naem pravi poetak svoje prie, sad
uviam da je trebalo da je zaponem na etvrti i potpuno drugaiji nain.
Trebalo je da ponem od one dece koja ive na Straarskom toku.

2. NA TOKU
Moraemo, dakle, da se vratimo malo unazad. U stvari, ne ba mnogo. Bar ne
mnogo prema zemaljskim merilima; ni blizu, ini mi se, onoliko koliko bismo
morali zbog nekih drugih stvari. Samo nekoliko meseci.
Moram vam ispriati o Kijavku.
Kijavko je imao osam godina - prema vlastitom raunanju vremena, koje se
razlikuje od svih vidova vremena o kojima smo do sada govorili. Pravo ime mu je
bilo Sternutator. To je bilo hiijevsko ime, i u tome nema niega neobinog, jer
on je bio dete Hiija. Imao je tu nesreu (ili sreu) da bude dete roditelja
koji su meu Hiijima bili specijalisti za dve veoma korisne discipline i
sluajno bili na deurstvu kada su Hii otkrili da vie ne mogu ostati u svom
skrovitu i da se moraju vratiti u svemir. Veliko mnotvo strunjaka Hiija
stalno je bilo u pripravnosti, oekujui upravo ovakav hitni zadatak. Montirani
umovi Prastarih Predaka Hiija konstatovali su da je takva potreba nastupila, i
deurne posade su smesta bile otpremljene napolje, u Galaksiju. Mali Sternutator
je otputovao s njima.
'Sternutator' nije podesno ime za dete u kolskom uzrastu, bar ne kada su
mu veina iz razreda ljudska bia. Na jeziku Hiija ta re oznaava jednu vrstu
akceleratora estica, priblino nalik na laser, u kome se estice 'golicaju'
(ili tanije reeno stimuliu) sve dok ne budu sve odjednom emitovane u vidu
jedne jedine, mone eksplozije. Deak je pogreio kada je svoje ime bukvalno
preveo kolskim drugovima, jer oni su ga, prirodno, od tada prozvali Kijavko.
Bolje reeno, veina ga je tako prozvala. Harold, devetogodinji ljudski
pametnjakovi, koji je sedeo iza njega na Pojmovima, rekao mu je da je on, u
redu, jedan od sedam patuljaka, ali da su roditelji izabrali pogrenog patuljka
da ga po njemu nazovu. "Isuvie si glup da bude Kijavko", rekao mu je Harold za
vreme odmora na igralitu, nakon to ga je mali Sternutator pobedio u testu za
prepoznavanje sistema. "Ti si u stvari Glupavko", dobaci mu on i baci se na
odskonu dasku, gurnuvi pri tom Kijavka tako da je odleteo na robota za
vebanje tai-ija. Obojica su pri tom imali sree. Robotigra je reagovao u
magnovenju, veto uhvativi malog Hiija u svoje meko obloene ruke. Tako se
Kijavko nije povredio, a Harold nije bio kanjen i morao da prekine odmor.
Robotvaspita na drugoj strani igralita, nije ni primetio ta se
dogodilo. I tako je tai-i robot oistio Kijavka od praine, utivo mu vratio na
mesto pomerenu vreicu koja mu se visila izmeu nogu, i apnuo mu u uho - na
jeziku Hiija: "On je jo mali, Sternutatore. Kad odraste bie mu ao."
"Ali ja neu da me zovu Glupavko!" zajecao je malian.
"Ovi drugi nee. Niko osim Harolda, a i on e ti se jednog dana izviniti."
Robotoigra je bio u pravu. Ili gotovo u pravu. Od jedanaestoro dece u razredu
malo ko je voleo Harolda. Niko se nije ugledao na njega, izuzev petogodinje
Softstik. Ona je takoe bila Hii, ali veoma mala. Uglavnom se iz sve snage
trudila da se umili ljudskoj deci. Kada je otkrila da se ona ne povode za
Haroldom i ona je prestala da ga sledi.
I tako se malom Kijavku nita loe nije dogodilo, izuzev to su mu
roditelji, kada im je sve te veeri ispriao, reagovali svako na svoj nain.
Jedan se naljutio, a drugoga je sve to zabavljalo.
Onaj to se naljutio bio je Kijavkov otac, Bremstralung, koji je svog
sina nalik na kostur uzeo na vlastitio kotunjavo koleno i zaitao: "Odvratno!
Zahtevau da se taj robotvavaspita prebaci meu radnike zato to je dozvolio da
onaj debeli siledija povredi naeg sina!"
Roditelj koga je sve to zabavljalo bila je Kijavkova majka. "Meni su se u
koli dogaale i gore stvari, Bremi", ree ona, "i to tamo kod kue. Neka deko
sam bije svoje bitke."
"Hiiji se ne biju, Femtovejv."
"Ali ljudi da, Bremi, i sve mi se ini da emo to morati da nauimo od
njih - oh, naravno, samo da se branimo, ne da povreujemo druge." Ona ispusti iz
ruke sjajni instrument iz koga je zraila neka svetlost i koji je ona prouavala
jer je bila donela posao kui, i poe - pokretima vie nalik na klizanje nego na
hod, zbog male gravitacije na Toku - preko sobe da uzme Kijavka iz oevog
krila. "Deka treba samo nahraniti, dragi moj", dodade ona neveselo, "i sve e
da zaboravi. Ti to mnogo ozbiljnije shvata nego on."
I tako je Femtovejv u ovoj maloj prepirci zabeleila pedeset od sto
moguih poena. Bila je potpuno u pravu kad je rekla da joj se mu vie razbesneo
od sina. (U stvari, sutradan je Bremstralung dobio ukor, zato to je jo uvek
bio nervozan kada je seo u Stolicu Snova. Dozvolio je, zbog toga, da mu misli
odlutaju ka tom ljudskom klincu-pametnjakoviu u vreme kad nisu smele biti niim
zaokupljene. To je bilo no-no. Znailo je da Bremstralung emituje vie zaostale
ljutine nego to je smeo sebi da dozvoli - u krajnjoj liniji, osnovni zadatak
jednog specijaliste na Stolici Snova bio je da nita ne osea, ve samo da bude
potpuno otvoren i prijemiv za sve osete koji bi mogli da dopru do njega preko
stolice).
Ali Femtovjev nije bila u pravu kad je rekla ono drugo. Kijavko nikada
nije zaboravio.
Ipak, pre bi se reklo da nije dobro zapamtio. Ostalo mu je u seanju ne
samo da se ljudska bia zaista ponekad tuku, ve da se ta borba ne mora uvek
voditi onim runim vornovatim pesnicama i odvratno naduvenim nogama. Ljudi mogu
nekoga da povrede i tako to mu nadenu ime.

Jesam li opet pogreio? Zar nije trebalo da ponem tako to u vam najpre
objasniti emu slui Straarski toak?
Dobro, bolje i kasno nego nikad. Da se opet malo vratimo unazad i poveemo
krajeve koji tre.
Kada se prvi Hii koji nije mogao upravljati svojom sudbinom (zvao se
Zapovednik) sreo sa prvim ljudskim biem koje je to moglo (zvalo se Robinet
Brodhed, jer to sam bio ja), hii-dete po imenu Sternutator se jo sa svojim
roditeljima nalazilo na onom deurnom brodu u jezgru. eznulo je za kuom.
'Kua' je bila udobna varoica od nekih osam do deset miliona stanovnika na
planeti koja je pripadala jednoj narandasto-ukastoj maloj zvezdi unutar
ogromne crne rupe koja je predstavljala jezgro Galaksije. Iako mu je bilo tek
tri godine, Kijavko je ve znao ta to znai. Znao je da se on i njegova
porodica nalaze na brodu zato to moe doi vreme kada e svi oni morati da
ostave sve za sobom, probiju se kroz varcildov omota i pridrue se onim
zvezdama napolju.
Naravno, nije oekivao da e mu se to zaista dogoditi. A nije ni niko od
ostalih. A potom, kada je njemu i njegovoj porodici bilo dodeljeno da ive na
Straarskom toku - tek tada je Kijavko shvatio ta je prava nostalgija.
Straarski toak imao je samo jednu svrhu.
Bio je mesto da se na njega postave Stolice Snova.
Stolice Snova su bile izum Hiija, na koji smo naili pre nego to smo
ikada sreli ivog Hiija. Hii su ih (izmeu ostalog) koristili i za to da prate
situaciju na planetama gde bi se jednog dana evolucijom mogla razviti razumna
iva bia, ali jo nisu - kao to je bila i naa planeta pre nekoliko stotina
hiljada godina, kada su Hii poslednji put posetili Zemlju.
Signali 'snova' nisu zaista bili snovi. U osnovi, bile su to emocije. Hii
(ili ovek) zatvoren u svetlucavu mreu antena na Stolici Snova mogao je da
oseti ono to osea neko drugi - ak i kada je taj neko bio veoma daleko od
njega. 'Daleko' u smislu meuplanetarnog rastojanja. U meugalaktikim razmerama
ovo nije koristilo, zato to su signali sa Stolice Snova dolazili putem obine
elektromagnetne frekvencije. Ograniavali su se na brzinu svetlosti i pokoravali
zakonu opadanja sa kvadratom rastojanja, tako da se efektivni domaaj Stolice
Snova kretao u okviru milijardi kilometara, a ne biliona biliona koji razdvajaju
jednu zvezdu od druge.
Bremstralung, kao i svi ostali strunjaci na Stolicama Snova, i Hii i
ljudi, igrao je ulogu oiju i uiju Straarnog toka. Zadatak im je bio da
kontroliu onaj najvaniji objekat u kosmologiji ljudskih bia i Hiija -
kugelblic koji je lebdeo izvan galaktikog oreola. Nijedan objekat u samoj
galaksiji nije mu bio blii, da bi mogao posluiti u te svrhe. Zato su izgradili
Toak i odvukli ga na poloaj koji je samo est astronomskih jedinica bio
udaljen od kugelblica, usamljenog predmeta u bliskom intergalaktikom prostoru.
Svi su se slagali da je ovo bio najprihvatljiviji nain. Dodue, u sluaju
da se neto ipak napokon pojavi u blizini kugelblica, i da straari dobiju
signale od kojih su strepeli, znali su da e do tog prijema doi tek etrdeset
minuta posle uznemiravajue pojave, jer toliko traje dok signali koji putuju
brzinom svetlosti est puta preu rastojanje izmeu Zemlje i Sunca (jer to vam
je est astronomskih jedinica, glupani jedni).
A nisu bili ak ni sasvim sigurni da e, u tom sluaju, Stolice Snova
uspeti da uhvate ma kakve signale.
Jer kao to su neki tvrdili, onaj model Stolice Snova koji su Hii u
poetku koristili nije reagovao na - recimo - uskladitene inteligencije kao to
je moja i ona Alberta Ajntajna; tek poto su ljudi nalik na Esi izvrili na
njima izvesne prepravke mogle su da obavljaju i takve zadatke. Zato bismo onda
verovali da e biti u stanju da otkriju potpuno nepoznate signature nekih - u
osnovi samo teoretski postojeih - Mukih Ubica?
Ali ovaj drugi problem bio je u praksi nereiv.
A u pogledu onog prvog - poto se u okolini kugelblica nita nije dogaalo
ve nekoliko miliona godina, tri etvrt sata ovamo ili onamo nisu izgledali
mnogo znaajni.

Sledeeg jutra Kijavka je probudio glas iz ureaja ugraenog u zid koji je
ponavljao na jeziku Hiija: "Vebe, Sternutatore, vebe. Probudi se, ovo je dan
za vebe!" Glas je ponavljao svoju poruku sve dok Kijavko nije iskliznuo iz
toplog zagrljaja svoje visee mree, a onda postao malo blai. "Dan za vebe
Sternutatore - ali samo vebe druge klase. Nee morati u kolu."
I tako se loa vest Kijavku pretvorila u dobru! Obesio je vreicu o svoja
kotunjava bedra, navukao odeu i poslao poziv Haroldu - jer oni se nisu uvek
tukli - dok je podmazivao zube. "Hajde da gledamo brod kako pristaje", predloio
je Kijavko, a Harold, trljajui snene oi i zevajui odvrati: "Moe da se
kladi u svoju malu guzicu, Glupavko. Sastanak za deset minuta na uglu kolske
dvorane."
Poto je bio dan za vebe, uz to vebe druge klase, oba Kijavkova
roditelja ve su bila otila na posao, alu ugraani kuni ureaj je umesto njih
obavljao sve roditeljske dunosti. Nogovarao je Kijavka da dorukuje (e, danas
ba neu! No, ipak mu je dozvolio da mu napravi sendvi koji e smazati u trku)
da obavi svoje vazduno kupanje (ali to je sino uradio, i ak ni njegov otac
nije bio tako strog u pogledu higijene). Kijavko zatvori vrata stana dok je
ureaj jo bio u pola rei i pouri kroz hodnike Toka, opustele zbog vebe, u
pravcu kolske dvorane.
Kada se Harold nije pravio vaan, a Kijavko nije bio naduren, bili su
prijatelji.
Ali nije tako bilo od poetka. Harold je, tako rei, bio prvo ljudsko bie
koje je Kijavko ugledao, a Kijavko je sigurno bio prvi Hii u Haroldovom ivot.
Svako je bio zgroen nad izgledom onog drugog. Kijavku je Harold izgledao debeo,
bezoblian, odvratno naduven - otprilike kao le koji je proveo u vodi nedelju
dana. Haroldu je Kijavko izgledao jo gore.
Hii lii na isuenu mumiju oveka koji je umro u pustinji. Kijavko je
imao ruke i noge, kao ovek, ali na njima nije bilo mesa vrednog pomena. I,
naravno, imao je onu smenu vreicu. Da i ne pominjemo onaj blagi smrad na
amonijak koji stalno veje oko svakog Hiija.
Prijateljstvo, dakle, u poetku nije bilo instinktivno. Ali s druge
strane, nisu imali naroito veliki izbor. Na itavom Straarskom toku bilo je
manje od pedesetoro dece, a dve treine ih je bilo po drugim kolama,
rasporeenim po periferiji Toka. Izbor vrnjaka bio je, dakle, veoma ogranien.
Naravno, nisu dolazile u obzir bebe i oni mlai od est godina. Poluodrasli
tinejderi bili su, dabome, na velikoj ceni - i Kijavko i Harold bi bili izvan
sebe od sree da se drue s nekima od njih - ali, naravno, oni nisu hteli da se
gnjave sa klincima.
Mogli su da odlaze u druge sektore. ak je i osmogodinji Kijavko to vie
puta uradio, sam ili sa kolskim drugovima. Ali sve to se nalazilo u tim drugim
sektorima bilo je i u njegovom, a tamonju decu nisu poznavali.
Nijedno pravilo nije zabranjivalo Kijavku da ide gde god hoe, s drugarima
ili sam - osim u zabranjene kabine na spoljnoj ivici Toka, gde je posada
danonono deurala u Stolicama Snova. Nije mu bilo zabranjeno da se igra u
opasnim zonama. Opasnih zona, u stvari, nije ni bilo. U ogromnom Straarskom
toku sigurno je bilo mesta gde su se zaista opasne koliine energije naglo
razvijale bez upozorenja - prilikom signalnih eksplozija, regulisanja rotacije,
pomereanja mase - ali nigde na Toku energija se nije mogla koristiti bez stalne
kontrole neumornih raunarskih programa, a esto i uz uee uskladitenih umova
mrtvih ljudi ili Hiija. Naravno, od ivih osoba pogotovo nije pretila nikakva
opasnost. Na Toku nije bilo otmiara i silovatelja. Nije bilo otvorenih bunara
u koje bi se moglo upasti, ni uma da se ovek u njima izgubi. Naravno, tu i
tamo bi se nailo na poneki umarak, ali nijedan nije bio toliki da osmogodinje
dete ne bi videlo kako da izae iz njega, ak i kad se nalazilo u samom
sreditu. Kad bi se neko dete izgubilo, makar i za trenutak, dovoljno je bilo da
se obrati svom robotoradniku i ovaj bi mu pokazao kuda da ide. To jest, ako je u
pitanju bilo ljdsko dete. Mali Hii, kao to je to bio Kijavko, nije ak morao
ni potraiti robotoradnika; mogao je prosto da priupita Prastare Pretke u svojoj
vreici.
U stvari, Straarski toak je bio toliko bezbedan da je veina dece
ponekad zaboravljala na strahovitu opasnost zbog koje straare, a to je bio
sluaj i sa nekim od odraslih koji su ga opsluivali.
Zato su se morali podseati. Vebe su se esto odravale, ak i za decu -
naroito za decu, jer kada straari na Stolicama Snova, otkriju ono na ta
motre, a to e se jednoga dana sigurno dogoditi, deca e morati da se brinu sama
o sebi. Nijedan odrasli nee tada moi da se stara o njima. ak e i
robotoradnici biti zauzeti, jer e im programi istoga asa biti ukljueni na
analize, komunikacije i skladitenje podataka. Deca e morati da se sakriju na
odreenom mestu - u stvari, da se sklone s puta - i da se tamo tresu od straha
sve dok im neko ne kae da smeju opet da se pojave.
Ovakve stvari se nisu prvi put uvebavale. Sredinom dvadesetog veka aci u
Americi i u Sovjetskom Savezu morali su da naue da se naglo bace pod klupe,
ostanu isprueni, prepletu prste na potiljku, i znoje se od straha - ako bilo
ta od toga ne urade, govorili su im nastavnici, atomska bomba e ih ispriti
kao krompirie. Ali mnogo vea opasnost vrebala je ovua decu ovde, na
Straarskom toku. Nisu bili u pitanju samo njihovi ivoti. Ako naprave neku
zbrku bilo bi izgubljeno, moda, sve.
I zato, kad je bio dan za vebe i ona su se znojila od straha.
Bolje reeno, uglavnom jesu. Ali s vremena na vreme imala su i vebe druge
klase.
'Druga klasa' znaila je da treba preduzeti samo uobiajene mere
predostronosti zato to dolazi brod za snabdevanje. Vebe druge klase nisu
uopte bile zastraujue - to jest, ako ne razmiljate o njima do kraja. (Ako
razmiljate, prepali biste se na pomisao da su eto, sve normalne aktivnosti na
Toku morale biti prekinute i da su ak i straari koji nisu bili na dunosti
morali da poure u dodatne stolice snova, da bi se osigurali da se sluajno neka
nepoeljna stvar ne pojavi preruena u onaj, tako rado oekivani, brod za
snabdevanje.)
U dane kad je dolazio brod za snabdevanje nije bilo kole. Nigde na Toku
se nije radilo (uz obavezni izuzetak Stolica Snova), jer su svi bili zauzeti
pristajanjem svemirskog broda. Porodice koje su odsluile svoj rok i spremale se
u orbitu pakovale su svoje stvari i okupljale se na pristajalitu da prve
ugledaju brod koji e ih vratiti u primamljivo i toplo klupko zvezda koje su
sainjavale Galaksiju. Ali i svi ostali su bili spremni da nadgledaju istovar
prispele poiljke i upoznaju se s pridolicama.
Dok je stigao do ugla kolske dvorane Kijavko je ve bio pojeo svoj
sendvi, i Harold ga je ekao. "Kasni, Glupavko", obrecnu se deak.
"Jo se nije oglasio signal za posmatrae", ispravi ga Kijavko, "prema
tome jo nismo zakasnili ni u kom pogledu."
"Ne dapaj se! To su babea posla. Hodi."
Harold je iao prvi. Podrazumevao je da ima pravo na to. Ne samo da je bio
stariji od Kijavka (prema linom raunanju vremena, iako je prema standardima
ogromnog svemirskog asovnika u irenju Kijavko bio roen jo pre Haroldovog
ukun-ukundede), ve je i tri puta bio krupniji od njega, kada se etrdeset
Haroldovih kilograma uporede sa ne vie od petnaest, koliko je teio mali Hii,
mrav poput kostura. Harold Vroek je bio visok deak, svetle kose i oiju boje
kupina, ali nije bio mnogo vii od Kijavka, iji je narod prema ljudskim
merilima bio sav ispijen i izduen.
Ali Haroldu je smetalo to Kijavka nije mogao nadmaiti u jednoj stvari -
u jaini. Ispod sasuene, kao utavljene koe malog Hiija nalazili su se moni
miii i tetive. Iako se Harold trudio da se ispenje kroz ulazno-silazno okno do
nivoa pristajalita bre od Kijavka, mali Hii je bez napora drao tempo s njim.
Napustio je gornji kraj lestvica pre Harolda, tako da mu je Harold zadihano
doviknuo odozdo: "Pazi, Glupavko! Nemoj da se nae na putu robotoradnicima!"
Kijavko se nije potrudio ni da mu odgovori. ak ni dvogodinje dete na
Toku ne bi bilo toliko glupo da se nae nekome na putu u ovakvoj prilici.
Svemirski brodovi su dolazili samo etiri do pet puta u toku jedne standardne
godine. Nisu se zadravali. Nisu se usuivali, i niko se nije usuivao da njih
zadrava.
I zato, im su se obreli u ogromnom vretenastom prostoru Nivoa 2, povukli
su se to su blie mogli ka zidu, podalje od uurbanih robotonosaa i odraslih
koji su dolazili da posmatraju pristajanje broda.
Svi dokovi za pristajanje, ukljuujui i Nivo 2, nalazili su se na
unutranjoj strani Toka. Njegov spoljni omota bio je na tom mestu providan,
ali se jo nita nije moglo videti kroz njega, izuzev unutranjeg luka samog
Toka, iz kojeg su u njih gledali prazni otvori druga dva doka za pristajanje.
"Ne vidim brod", poali se Harold.
Kijavko nije odgovorio. Jedini odgovor bi bio da Harold, naravno, ne moe
videti brod, jer se ovaj jo pribliavao bre od svetlosti, ali Harold je ve
vie puta objasnio Kijavku da mrzi glupavu naviku Hiija da daju odgovore koje
svi znaju na pitanja koja nisu bila ni postavljena da bi se na njih odgovaralo.
Saobraaj sa Tokom bio je gotovo sav jednosmeran, izuzev za posadu. Ljudi
i Hii su se vraali kada odrade svoju smenu, koja je otprilike trajala tri
standardne godine na Zemlji. Tada bi se vraali u Galaksiju i svojim domovima,
ma gde se oni nalazili. Veinom su se vraali na Zemlju; jedan prilian deo
odlazio je na planetu Pegi, a ostali na neku od kolonija. (ak su i Hii radije
odlazili na neki planetu ili mesto gde su iveli ljudi, umesto da se vrate
svojim domovima u jezgru, delom zbog vremenske dilatacije a uglavnom zato to su
bili potrebniji na raznim dunostima u spoljnjem svetu). Ali oprema se nikada
nije vraala. Maine, instrumenti, rezervni delovi, rekreacioni materijal,
medicinska oprema i lekovi, hrana - sve je to ostajalo. Kada bi se neto od toga
istroilo, zastarelo ili polomilo (ili kada bi bi hrana prola kroz tela
stanovnika Toka i postala izluevina), ilo je u reciklau ili, jednostavno,
ostajalo da povea ukupnu masu Toka. Dobro je bilo imati dodatnu masu. Ukoliko
je Straarski toak imao veu masu, utoliko su na njega manje uticala unutranja
kretanja i premetanja teine, i troilo se manje enerigije da mu se odre
pravilna rotacija i putanja.
Zato su robotonosai odreeni za utovar imali malo posla dok se brod
pribliavao. Trebalo je samo da prikupe na gomilu lini prtljag posade koja se
vraala kui. A njega nije bilo mnogo; ovoga puta samo osam porodica ekalo je
da odleti.
Oglasi se prijatni zvuni signal; brod je bio u normalnom prostoru.
Kontrolor pristajanja ve je stajao ispred svojih monitora, proitao s
njih podatke i viknuo: "Svetla!" To nije bila naredba. Uinio je to iz utivosti
prema posmatraima, da bi znali ta se dogaa. Svetlima, kao i svim ostalim to
e se dogoditi, upravljali su senzori i programi za pristajanje.
Svetla na Nivou 2 se pogasie. Istog trenutka pogasie se i sva ostala
svetla na onom delu Toka koji se video kroz providni omota.
I tada Kijavko ugleda nebo.
Nije se bog zna ta videlo. Nije bilo zvezda. Jedine zvezde koje su bile
dovoljno sjajne da bi se mogle videti sa Toka bile su iz njihove Galaksije, ali
pogled im je, sluajno, bio usmeren u drugom pravcu. U vidokrugu su im se
nalazile stotine miliona drugih galaksija, ali svega nekoliko desetina ih se
moglo videti golim okom, a i one su bile samo blede, razlivene mrlje, kao roj
svitaca.
I tada, dok se Toak polako okretao u svom beskonanom krugu, najzapadnije
svetle mrlje utonue im ispod vidnog polja, i kroz masu posmatraa proe tihi
agor.
Treptaj bledog, bezbojnog svetla koji se teko mogao uoiti i od koga su
oi zabolele za trenutak ... a zatim, iznenada, kao slajd kad se bez upozorenja
pojavi na platnu, ukaza se svemirski brod.
Brod za snabdevanje bio je ogroman, i sam u obliku vretena dugaak osam
stotina metara. Oblik je kazivao da je, ovoga puta, to originalni hii-brod, a
ne jedan od onih nekoliko brodova to su ih ljudi izgradili. Kijavko oseti
posebno zadovoljstvo. Nije on imao nita protiv ljudskih brodova, koji su bili
obino u obliku torpeda ili obinog valjka. Kao to svi znaju, oblik ne znai
nita kad je u pitanju meuzvezdani let. Mogli su da budu i u obliku lopte,
kocke ili hrizanteme; oblik je zavisio od prohteva dizajnera. Veinu brodova za
snabdevanje koji su dolazili na Toak napravili su ljudi; opsluivale su ih
ljudske posade, a i smene posade na Toku koje su njima putovale uglavnom su se
sastojale od ljudi, tako da je njihov broj jo daleko premaivao ono malo Hiija
na Toku.
Dolazak hii-broda moda je nagovetavao vei broj hii-pridolica, da se
malo popravi ta nesrazmera! Tako je bar pomislio Kijavko ...
Ali ovoga puta nije bilo tako.
Ogromno vreteno prie ka unutranjoj strani Toka.
Priblino sa putanjom koja je liila na obrtanje vadiepa, poinjui i
samo da se okree oko sebe da bi uhvatilo ritam spore rotacije Toka, tako da su
i jedno i drugo bili potpuno sinhronizovani u trenutku kada je njegova
bradaviasta izboina na jednom kraju dodirnula okrugli otvor na Nivou 2. Rezovi
metalnih prstenova uoe jedan u drugi i zavrnue se jo vre. Hermetiki
zatvarai se priljubie jedan uz drugi. Iz krme izletee kablovi u pravcu
ogromnih ekrka na otvorima nivoa 1 i 3, vezae se sami i zategnue, tako da
brod postade nerazdvojni deo strukture Toka. Prenosioci mase u hodnicima za
otpadni materijal zadrhtae i zatutnjae, prilagoavajui ravnoteu Toka
dodatoj teini. Harold se zatetura, izgubivi ravnoteu, dok je pod ispod njih
podrhtavao. Kijavko ga pridie, i Harold ga odgurnu. "Ti se brini o sebi,
Glupavko", obrecnu se.
Ali brod je do tada bio ve potpuno uvren, i iz njega su poela da
izviru razna udesa.
Robotonosai su prvi stupili u akciju, hitajui kroz otvore za iskrcavanje
tereta i pojavljujui se sa sanducima, balama, delovi opreme i mainama. Nije se
moglo videti ta koje pakovanje sadri, ali nivo za istovar iznenada preplavie
prekrasni mirisi kada istovarivai iznesoe sanduke sveeg voa, pomorandi,
bresaka i kupina. "Mmm! Uh! Gledaj samo te banane!" povika Harold dok je
robotonosa silazio sa rampe, nosei u sve etiri ruke po jedan grozd jo
nezrelog voa. "Kad bih samo dobio jednu!"
"One se ne jedu dok ne poute", objasni Kijavko, sav ponosan to tako
dobro poznaje udnu ljudsku ishranu ... Harold mu na to uputi jedan unitavajui
pogled.
"To i sam znam. Voleo bih da dobijem jednu zrelu. Ili bar, neku od onih -
kako-se-ono-zvahu - bobica."
Kijavko se sagnu i proapta neto u svoju vreicu, pa se opet ispravi. "To
su jagode", objasni on. "I ja bih voleo da dobijem malo."
"Jagode", proapta Harold. Ve odavno nije video jagodu. Stanovnici Toka
su sami gajili ili pravili svoju hranu, ali niko jo nije stigao do leja sa
jagodama. Bilo je lako napraviti hranu sa aromom jagode - ili bilo kakvom drugom
aromom; UVKA hrana je imala beskonaan broj mogunosti. Ali u pogledu prhkosti,
samog tkiva, mirisa - uvek je postojala razlika izmeu UVKA hrane i one prave, a
razlika se sastojala u tome to je prava hrana bila odlina. Deaci se oprezno
primakoe naslaganim sanducima s hranom, duboko udiui. Izmeu sanduka i zida
bilo je praznog prostora kada se nisu kretali robotonosai i deaci su mogli da
se uguraju u njega onako kako nijedan odrasli ne bi mogao. "Mislim da su ovo
maline", ree Harold, virei preko gomila zelene salate, argarepe i purpurno
zrelog paradajza. "Vidi, vinje!"
"Najvie bih voleo jagode", enjivo ree Kijavko, a jedan robotonosa,
paljivo spustivi kutiju sa natpisom Instrumenti - lomljivo, zastade kao da
oslukuje. I jeste. uo je. Dve dugake ruke mu se ispruie do sanduka sa
jagodama, otvorie jedan od njih, izvukoe korpicu sa voem, ponovo hermetiki
zatvorie poklopac, i pruie se preko ostalih sanduka da Kijavku dodaju
korpicu. "Oh, hvala!" uzviknu Kijavko, ne zaboravivi na utivost uprkos
iznenaenju.
"Nema na emu Sternatutore", odvrati robotonosa na hii-jeziku. Kijavko
se tre.
"Oh! Mi se poznajemo?"
"Ja sam ti bio nastavnik za tai-i", objasni robotonosa. "Daj malo i
Haroldu." Potom se okrenu i pojuri natrag, po novi tovar.
Harold je u trenutku delovao kao da e da odbije, a onda odbaci emocije
kao bespredmetne - jer, ko bi bio ljubomoran zato to je jedna inteligencija
nieg stupnja ukazala nekome veu panju nego njemu: dva deaka podelie voe,
hvatajui vrhovima prstiju svaku jagodu za kratku zelenu peteljku i grickajui
je. Jagode su bile izvrsne. Potpuno zrele, slatke kao med, i ukus im je potpuno
ispunjavao sve ono to su izgled i miris obeavali.
"Putnici e izai za koji trenutak", objavi Harold, blaeno vaui - i
iznenadi se kad ugleda da je Kijavko odjednom prestao da jede. Mali Hii je
nepomino zurio u brod.
Pratei njegov pogled, Harold ugleda prve putnike kako se najzad
pojavljuju na izlazu. Bilo ih je petnaest ili dvadeset, to dece to odraslih.
Naravno, to je uvek bilo zanimljivo. Deaci su i doli najvie zbog toga
da vide kakve e im nove drugare ili protivnike brod doneti. Ali izraz na
Kijavkovom licu nije bio samo radoznao. Na njemu su se ogledali bes ili strah -
iznenaenje, najzad odlui Harold, ljut kao i uvek zato to su izrazi lica kod
Hiija ljudima bili teki za tumaenje. Pridolice su Haroldu izgledali sasvim
kao ljudi, iako su nekako udno hodali; ali na ovolikom rastojanju nije se dobro
videlo zbog ega.
Harold pogleda jo jednom i ugleda jo neto.
Toak se u meuvremenu bio jo malo okrenuo.
I upravo iznad gornje ivice Toka, u praznini meugalaktikog prostora,
lebdeo je grozd prljavoutih svetlosti, onih zbog kojih je Toak i postojao.
Pre svega, svetlosti nisu zaista bile ute. Prema spektroskopskim nalazima
vie od devedeset odsto zraenja sa kugelblica bilo je na ljubiastoj strani
spektra, i jo dalje; ali te frekvencije su bile loe za oveije ili Hiijevo
oko. Providni omota Toka bio je napravljen tako da ih ne proputa. Samo uta
boja je mogla da proe kroz njega.
Harold se nasmei od zadovoljstva. "ta je, Glupavko?" upita on s visine.
"Odjednom si se prepao od kugelblica?"
Kijavko mirnu u njegovom pravcu onim ogromnim, raunarski
uskladiteniastim, neobinim oima Hiija. "Prepao se od kugelblica? Ne,
nisam. O emu ti to govori?"
"Izgleda nekako udno", objasni Harold.
"Ne izgledam udno. Ja sam ljut. Pogledaj!" Kijavko mahnu svojom
kotunjavom rukom u pravcu pristajalita. "Ovo je hii-brod! I putnici svi nose
vreice sa Precima! Ali ti putnici su svi do jednog ljudska bia."

Da je Harold bio Hii a ne ovek ne bi se smejao kugelblicu.
Kugelblic nije bio za smejanje. U kugelblicu su iveli Neprijatelji - bia
koja su Hii zvali 'Muke Ubice'. To ime im nisu nadenuli od ale. Prema
miljenju Hiija, neprijatelj nije bio nimalo smean. Hii se nikada nisu
smejali opasnosti. Beali su od nje.
To je bila jo jedna bitna razlika izmeu Kijavka i Harolda. A onda, tu je
bila i Oniko, koja se razlikovala od obojice.
Oniko Bakin je bila jedna od pridolica. Smena u kojoj se ona nalazila
sastojala se od dvadeset i dvoje ljudskih bia i nijednog Hiija. etvoro su
bila deca, a jedno od njih, koje se pojavilo u Kijavkovoj koli, bila je Oniko.
Kada je prvi put dola na asove, deca se okupie oko nje. "Ali ti si ljudsko
bie", reklo je jedno od njih. "Zato onda nosi hii-vreicu?"
"Mi je oduvek nosimo", objasnila je ona. A zatim ih utivo utia da bi
obratili panju na robotouitelja.
Oniko je zaista bila ljudsko bie. Uz to je bila i devojica, i to
otprilike Kijavkovog uzrasta. Imala je bledomaslinastu kou i crne, kose oi.
Kosa joj je bila prava i crna, i Kijavko je bio ponosan to po tim znacima moe
da je odredi kao jedan od ljudskih rodova zvan 'istonjaki'. Ali govorila je
engleski. Na Kijavkovo zaprepaenje govorila je i hii. Mnogo ljudi je pomalo
natucalo jezik Hiija, ali Oniko je bila prva koju je Kijavko sreo da se
podjednako dobro snalazi i u jeziku Radnji i u jeziku Oseanja.
Ali zato nije bio nita manje zaprepaen da vidi ljudsko dete kako nosi
vreicu.
Na asu euritmike, onog prvog dana kad se pojavila u njegovoj koli, Oniko
i on su bili par kad su se radili pokreti istezanja i savijanja. Kijavko je tada
mogao dobro da je osmotri. Iako su mu se njeni miii inili oajniki mlitavi,
a telo zabrinjavajue ogromno, dopao mu se prijatni miris njenog daha i nain na
koji je blagim glasom izgovarala njegovo ime - ne 'Glupavko', ak ne ni
'Kijavko', ve 'Sternatutor', na hii-jeziku. Bio je razoaran kada je njihova
robotodomaica dola da je izvede iz kole pre kraja nastave, da bi obavila neke
formalnosti sa svojim roditeljima, jer on je eleo da je bolje upozna.
Kada se te veeri vratio kui upitao je oca zato neka ljudska bia nose
vreice. "Nita udno, Sterni", umorno je rekao Bremstralung. "Oni su bili
zalutali pa uhvaeni."
Bremstralung je bio umoran zato to je deurao dvostruko radno vreme. Svi
straari su tog dana tako radili. Vreme u koje bi se neki svemirski brod nalazio
na doku Toka smatralo se izuzetno opasnim, jer je tada neizbeno dolazilo do
izvesne zbrke i komeanja. Tada je svaka Stolica Snova bila zaposednuta i svi
straari su bili na dunosti, sve dok brod ne ode i Toak opet ne postane
bezbedan. Ovoga puta Bremstralung je veoma dugo morao da ostane na dunosti.
"Zalutali pa uhvaeni", objasnio je on, "bila su ljudska bia koja su letela na
nekom od naih brodova bez povratka. Ako te interesuje ova grupa, pitaj mamu;
ona je razgovarala sa posadom broda."
"Samo na kratko", pobunila se Femtovejv. "Nadala sam se da e mi ispriati
ta ima novo kod kue."
Bremstralung ju je sa ljubavlju potapao po ramenu. "A kakve bi to vesti
mogli da ti donesu kada su otputovali - koliko ono bee? - samo tri ili etiri
sata posle nas?"
U znak priznanja da je u pravu Femtovejv je napravila pokret kao da neto
guta. "Jadna posada je jo bila u oku", rekla je nekako veselo. "Svi su bili
Hii. Napustili su jezgro nosei specijaliste i materijal na Zemlju, tamo
sleteli, primili tovar za nas, usput zastali da prime ove nove ljude zalutale pa
uhvaene - moe misliti koliko ih je sve to zbunjivalo!"
"Dabome", sloio se Bremstralung. "Dakle, kada bi ljudi stigli na neki
na artefakt, vie nisu umeli da odu sa njega. I tako su tu ostajali zauvek,
uhvaeni."
"Da je to bilo zauvek ..." Femtovejv se gotovo neprimetno osmehnula"...
oni sad ne bi bili ovde, Bremi". Nije se osmehnula na isti nain kao ljudi, jer
Hii nemaju istu muskulaturu. Samo su joj se pojavila dva voria ispod
jagodninih kostiju. Zategnuti obrazi joj se nisu pomerili.
"Zna ti ta sam mislio", usprotivio se mu. "Dakle, Sternatutore,
pokazalo se da je u toj maloj grupi od jedva stotinak ljudskih bia bilo mnogo
osetljivih." Izgovorio je to uz malo oklevanje. Biti 'osetljiv' znailo je da
neko izuzetno dobro koristi Stolicu Snova da bi 'oslukivao' znake neke
inteligencije u svemiru, a Bremstralung je, naravno, bio jedan od
najosetljivijih koji su postojali. Zato je i bio na Toku.
"Da li e i Oniko raditi na Stolici Snova?" upitao je Kijavko.
"Nikako! Bar ne dok ne odraste. Ti ve zna da nije vano imati sposobnost
da se primaju utisci onako kako dolaze. Izuzetno obdareno dete to moe da radi,
ali isto toliko je vano da ovek bude u stanju da se obuzda i da ne emituje
svoja vlastita oseanja."
"To je ak i vanije", dodala je Femtovejv. Na obrazima joj se vie nisu
ocrtavali vorii osmeha. Ovo nije bilo smeno.
"Jo vanije, slaem se", prihvatio je njen mu. "A da li je to dete
osetljivo ili ne, e, ja to ne mogu tek tako da znam. Nju e testirati. Moda ve
i jesu, kao ono tebe, jer jedan od njenih roditelja je sigurno osetljiv, a u toj
sposobnosti naslee igra veliku ulogu."
"Znai li to da u i ja raditi na Stolici Snova kad odrastem?" Kijavko je
to pitanje postavio sa oigledno velikom zainteresovanou.
"To jo ne znamo", odgovorio mu je otac. Zamislivi se za asak, nekako
zabrinuto je dodao: "Kad ve o tome govorimo, ko zna da li e tada Toak jo
postojati..."
"Bremstralune", viknula je njegova ena. "To nije za alu!
Bremstralung je samo klimnuo, ali nije nita rekao. Bio je zaista veoma
umoran. Moda je to razlog, primetio je u sebi, to se on uopte nije alio.

U stvari, najbolje podatke o tome ta je ljudska devojica Kijavku je dala
sama Oniko. Bila je smetena u Kijavkov razred, i robotvaspita ju je, naravno,
odmah predstavio ostalim acima. "Oniko se", rekao je, "rodila na jednoj Fabrici
hrane, i nije imala mnogo prilike da upozna svet. I zato vas molim da joj
pomognete kad god budete mogli."
Kijavko je na to bio spreman. Ali takve prilike se nisu esto ukazivale.
On nije bio jedino dete koje se zanimalo za pridolicu, a veina drugih, poto
su bili ljudi, bili su daleko ispred njega.
Kijavkova kola bila je veoma nalik na prizemne crvene kolske zgrade sa
samo jednom uionicom, kakve su davno postojale u Americi. Ali se razlikovala od
tih starinskih kola po tome to u njoj nije radio samo jedan uitelj, bar ne u
pravom smislu te rei. Svaki ak je imao individualnu nastavu, sa nizom programa
za obuku prilagoenih lino njemu. Robovaspita je bila jedna pokretna jedinica.
Krstarila je prostorijom stiui uvek tamo gde bi se ukazala potreba, uglavnom
da se stara o disciplini i da proveri da nijedan ak ne jede uinu u vreme kad
bi trebalo da radi gramatiku analizu reenice. Ona nije poduavala. Za to je
svaki ak imao svoj raunarski prikljuak.
Kada je robotovaspita zavrio prebrojavanje glava i raspitao se za
razloge pojedinih odsustvovanja, uurbao se po prostoriji, proveravajui da li
su acima ruke iste i da li neko dete moda pokazuje znake oboljenja, i - u
sluaju da je pred njim neko od najmlae dece - privravajui pojaseve kojima
su bili vezani za sedita da bi ostali u svojim kabinama. Da i ne pominjemo da
ih je pratio u toalet kad je bilo potrebno; da i ne pominjemo sve ostale poslove
oko dece, od kojih su neka bila zaista jo sasvim mala.
Robotovapita je sve to umeo da obavlja bez iije pomoi. ak je delovao i
umirujue. Imao je i lice. Kad je na sebi nosio svoju normalnu opremu
robotovaspitaa izgledao je kao mala starica u bezoblinom ogrtau. Ogrta je,
naravno, bio samo privid. Kao, uostalom, i nasmejano lice. Kao uostalom i sve
njegove fizike osobine; jer kad nije bilo kole robotovaspita je radio potpuno
druge poslove i imao potpuno drukiji izgled. A kada mu je bila potrebna pomo -
kada je u vreme telesnih vebanja decu trebalo nadgledati, ili kada bi iskrsao
neki posebni problem - robotovaspita bi meu ostalim vetakim inteligencijama
na Toku izabrao onoliko saradnika koliko mu je bilo potrebno.
Kijavko je nesvesno primetio da je robotovaspita mnogo vremena provodio
pored Oniko, ali na to nije mogao da obraa veu panju jer je bio isuvie
zauzet pokuavajui da dokae da je 53, po haksimalnom sistemu, kongruentno sa
1421, da bi zadovoljio svoj program iz teorije brojeva. Sama teorija Kijavku
nije bila teka. Kao i sva ostala hii-deca i on je veinu njenih principa
nesvesno usvojio otprilike u isto vreme kad je nauio da ita. Ono to mu je
oteavalo matematiku bio je glupi ljudski sistem brojeva - po decimalnom
sistemu, zamislite samo! I to zavisno od poloaja, tako da, ako sluajno
pobrkate redosled dva broja, rezultat bude potpuno pogrean!
I tek kada je robotovaspita veselo zacvrkutao: "Telesne vebe!" tek tada
je Kijavko otkrio zbog ega je robotovaspita posveivao posebnu panju Oniko
Bakin.
Svi nastavni programi se namah iskljuie. Pojasevi se otvorie i popadae
sa one najmanje dece. Svi su poustajali, protegnuli se, i smejui se i gurkajui
istrali u gomili u ono bezbedno podruje izvan kolske dvorane. Svi izuzev
Oniko. Ona je ostala.
Kijavko u poetku nije nita primetio, jer je, kao i sva ostala deca, bio
zauzet ustrim uzajamnim istezanjem, savijanjem i pritiskanjem miia, koje su
svi oni radili po parovima dvadeset puta dnevno. Svi stanovnici Toka, ne samo
deca, bili su obavezni da to rade. Na Straarskom toku postojala je jedna blaga
sila potiska koja je loe delovala na nerve. Deca nisu imala nikakav prirodni
podsticaj da razvijaju miie, a ni odrasli da ih odravaju. U isto praktinom
smislu, to nije bilo vano dokle god su boravili na Toku; jer emu bi tu
sluili miii, bilo oveku bilo Hiiju?
Ali niko od njih nee ostati na Toku itavog ivota, a kada se vrate u
normalnu gravitaciju i te kako e zaaliti ako budu omlitavili.
Poto je bio Hii, Kijavko je svoje telesne vebe izvodio mnogo
energinije i sitematskije nego veina ljudske dece. Zavrio je, stoga, meu
prvima, i osvrnuo se oko sebe. Videvi da Oniko nema na igralitu, on zaviri u
kolsku dvoranu. Tu ju je naao. Devojica je bila obmotana nekom vrstom metalne
mree sa zglobovima koja je bila usklaena sa oblicima njenog tela. Egzoskelet!
I ta naprava se migoljila, uvijala i savijala, zajedno sa devojicom koja je
bila unutra.
"Oh", ree Kijavko, koji je odmah sve shvatio. "Prilagoava se
gravitaciji".
Oniko otvori oi i ravnoduno ga pogleda, ne odgovorivi. Bila je
zaduvana. Hii nimalo bolje ne umeju da proitaju izraze oveijeg lica nego to
ljudi itaju njihova, ali Kijavko je ipak na njenom opazio bore od naprezanja i
oznojeno elo.
"Dobro je to to radi", ree on. A onda se seti da treba da bude utiv.
"Da li ti smeta moje prisustvo?" upita je, jer devojica je oigledno bila
uvrtana i stavljana u veoma neobine poloaje.
"Ne", prodahta ona.
Kijavko je neodluno oklevao. Kad ju je paljivije pogledao video je da
ona nije podvrgnuta samo telesnim vebama. Igla sa ampulom na drugom kraju bila
joj je zabodena u venu na ruci, i kroz nju je neka tenost polako strujala u
njen krvotok. Ona vide njegov pogled i uspe samo da progovori: "Dobijam kalcijum
da bi mi kosti ojaale."
"Naravno", ree Kijavko ohrabrujue. "Rekao bih da tamo odakle si dola
povrinska gravitacija nije bila ba jaka? Ovo e ti sigurno pomoi." On malo
razmisli, a onda saalno dodade: "ini mi se da za sada jo ne moe da radi
prave vebe, Oniko."
Ona duboko udahnu. "Jo ne", sloi se ona. "Ali, moi u!"

Kada je nastupio sledei polu-raspust Kijavko i Harold su se dogovorili da
odu do kokosovog gaja. Oniko se zadesila tano na izlaznim vratima kolske
dvorane kad i oni, i Kijavko joj neoekivano predloi: "Idemo da jedemo kokose.
Hoe li s nama?"
Harold ljutito proguna neto iza njegovih lea, ali Kijavko na to ne
obrati panju. Oniko napui usta, razmiljajui o pozivu. Ponaanje i stav su
joj bili gotovo kao kod odraslih, kada je rekla: "Hou, i hvala na pozivu. Ba
se radujem."
"Svakako", upade Harold, "ali ta emo s uinom? Ja sam poneo samo za
sebe."
"Ja sam ve uinala", odvrati devojica, lupkajui rukom po svojoj
kolskoj torbi, "poto sam ionako imala nameru da danas malo poem u razgledanje
Toka. Mislim da je ovde veoma zanimljivo."
Harold je bio ogoren. "Zanimljivo! Sluaj ti, mala, ovde nije samo
zanimljivo. Ovo ti je najvanija stvar u vasioni. Jedina stvar koja ini da
ljudski rod bude bezbedan! - A i Hii, takoe", dodade on, poto se naknadno
setio. "Hou da kaem, da nismo svi mi stalno na oprezu, ko zna ta bi se moglo
desiti!"
"Naravno", utivo se sloi Oniko. "Znam da je na zadatak da kontroliemo
kugelblic. Dabome, zato i jesmo ovde." Pogled koji je uputila Haroldu bio je
gotovo materinski. "Oba moja roditelja su straari", objasni ona
samoomalovaavajuim tonom u kojem se, u stvari, krio veliki ponos. "Kao i moj
ujak Tai. Tamo odakle sam dola gotovo svi su veoma obdareni za to. Kad
odrastem, i ja u najverovatnije biti straar."
Ako je postojalo neto to Harold nije mogao da podnese kad bi nekoga
omalovaavao, to je bilo da taj pone da omalovaava njega. Stoga ju je mrko
pogledao. "Hoemo li mi konano otii po te kokose", zapita on, "ili emo itav
dan ovako da stojimo i da brbljamo? Hajdemo!"
Okrenuo se i poao ispred njih. Izraz na licu mu je jasno pokazivao da on
lino nije imao nikakvog udela u pozivanju ove ljudske devojice sa vreicom, i
da nita dobro ne oekuje od svega toga.
Ve u sledeem trenutku uinilo se da je bio u pravu.
Imajui u vidu zakrivljenost Toka, kokosov gaj se nije nalazio daleko od
kolske dvorane. Nekoliko desetina metara odatle bio je lanac liftova, tano na
raskrsnici dva glavna hodnika, ali pri maloj gravitaciji na Toku ivahna deca
su se retko gnjavila takvim stvarima. Harold odgurnu jedna vrata i pred njima se
ukaza uzlazno-silazno okno sa draima za ruke, koje se nalazilo odmah pored
kolske dvorane. On se stade pentrati i ubrzo im nestade iz vidnog polja;
Kijavko ohrabrujue klimnu devojici; ona je oklevala.
"Bojim se da jo uvek ne mogu tako", ree ona.
"Naravno", podsmeljivo doviknu Harold odozgo.
"Nema problema", smesta ree Kijavko, zbunjen to nije bio dovoljno
paljiv da se seti. "Nas dvoje emo liftom", viknu u okno, i ne saeka da dobije
Haroldov odgovor.
Ali dobili su ga, dok su paljivo silazili sa lifta pred Haroldom, koji ih
je ve ekao. "Oh, Boe", ree on, "ako nije u stanju da se penje lestvicama,
kako e se popeti na drvo?"
"Ja u se penjati umesto nje", ree Kijavko. "Ti poi prvi."
Harold se, to je bilo krajnje nepristojno, osvrnuo oko sebe i odabrao
sebi najbolje drvo.
Popeo se uz njega pomaui se rukama i nogama, kao majmun. Kokosova stabla
su se protezala u visinu bar desetak metara, pre nego to bi se stiglo do
kronje, ali pri gravitaciji na Toku jedno okretno dete se s lakoom moglo
popeti uz njih. Pravei se vaan svojim miiima koje je pobono jaao, Harold
je, naravno, izabrao za sebe najvie i plodovima najbogatije drvo, i Oniko,
pomalo sa strahom, podie pogled ka njemu.
"Samo se malo odmakni", umirujue ree Kijavko, "jer se moe desiti da
ispusti neki orah."
"Ne pada mi na pamet da ga ispustim", obrecnu se Harold odozgo, trudei se
da presee jednu peteljku.
"Ne bi te zabolelo ak i ako to uradi", ree Kijavko, "ali za svaki sluaj
..."
"Ali za svaki sluaj, ti misli da u se razbiti" ponosno odvrati Oniko.
"Ne sekiraj se za mene. Popni se. Ja u da gledam."
Kijavko pogleda oko sebe i izabra nie drvo, sa manje plodova, ali, kako
mu se uini, krupnijih. "Svako od nas sme da uzbere samo po dva", objasni on,
"jer e nas inae robotouvar prijaviti. Odmah se vraam."
On sunu uz svoje drvo jo bre od Harolda i stade da bira trouglaste
zelene plodove. Paljivo strese tri dobra na zemlju, svega nekoliko metara
daleko od Oniko, i kad se spustio vide da ih ona iznenaeno razgleda. "Ali ovo
nisu kokosovi orasi!" uviknu ona. "Ja sam ih videla na slici. Oni su smei,
kosmati i tvrdi."
"Takvi su kad im se skine zeleni omota", objasni Kijavko. "Uzmi ovaj
veliki. Kucni ga prstom da proveri da li je zreo ..."
Ali ona ni to nije umela da uradi. Kijavko obavi i taj posao umesto nje i
prui joj orah. Oniko ga uze i oprezno stade da ga premee iz ruke u ruku.
Iako nije bio mnogo teak, na Toku je imao istu masu kao bilo gde u
svemiru, i delovao je neprobojno.
"Kako emo skinuti s njega taj zeleni omota?" zapita ona.
"Glupavko, kai joj da mi ga da, naredi Harold iza njihovih lea; njegovi
kokosovi orasi su ve bili na tlu. On ga zgrabi i sa dva hitra udarca noem
otvori mu vrh sa peteljkom i prui joj ga. "Ispij to", naredi. "Dobro je."
Devojica je sumnjiavo pogledala u orah, pa u Kijavka. On joj ohrabrujue
klimnu i ona ga oprezno podie do usana. Liznuvi malo, napravila je grimasu, a
onda obliznula jezikom unutranjost usana, prouavajui aromu kokosovog soka.
Zatim uze jedan gutljaj - i iznenaeno primeti: "Vidi, vidi, zaista je dobro!"
"Posle emo ih otvoriti i pojesti jezgro", ree Kijavko, radei i sam na
svom orahu. "Moda bi trebalo da sada pojedemo uinu; ovaj sok dobro ide uz
sendvie."
Ali ako je Kijavkova porodica usvojila ljudsku naviku da jede sendvie,
Onikina nije. Ona iz svoje torbe izvue nekoliko kvrgavih malih predmeta u
raznobojnim omotima. U crvenom je bila ljiva iz kompota. U zlatnom tvrdo, smee
pare neega to je ona tvrdila da je riba, iako ni Kijavko ni Harold nisu bili
mnogo voljni da probaju da bi se uverili. A ni Oniko nije ba bila mnogo
zainteresovana za Haroldovo kuvano jaje, ili za sendvie sa unkom, za koje je
Kijavko uspeo da ubedi oca da mu dozvoli da ih ponese. Kijavku je, pak, ta unka
bila dovoljna kao prehrambeni eksperiment - tek pre godinu dana organizam mu je
poeo da prihvata ljudsku hranu, ili bar ono najslinije njoj to su sintetizeri
na Toku uspevali da naprave.
"Ali ovo mora da proba", nutkala ga je Oniko.
"Neu, hvala", nekao se Kijavko. Harold je bio daleko neutiviji. Putao
je zvuke kao da povraa.
"Ali ja sam probala vau hranu", ree Oniko. "Ovi kokosovi orasi, na
primer, bili su sasvim dobri." Ona uze jo jedan veliki gutljaj i vide da se
ljuska ispraznila. Kijavko bez rei otvori jo jedan i prui joj ga. "Mislim",
ree ona polako, "da u, kada odrastem i vratim se na Zemlju, kupiti jedno
ostrvo gde rastu ovi orasi i onda u i ja moi da se penjem na drvee."
Oba deaka se zablenue u nju. I jedan i drugi su bili zaprepaeni, iako
iz razliitih razloga. Harold je bio impresioniran to devojica nesvesno
pominje ogromno bogatstvo - kupiti ostrvo? Vratiti se na Zemlju? Da bi uopte i
pomislio na jednu od te dve stvari, ovek mora biti zaista veoma bogat! A
Kijavka je prosto zblanuo sam pojam posedovanja nekog zemljita. "Priali su mi
o prelepim ostrvima", nastavi Oniko. "Ima jedno koje se zove Tahiti i kau da je
veoma lepo. Ili, moda, neko blie ostrvima Japana, da bih mogla da poseujem
svoje roake koje jo nikada nisam upoznala."
"Ti ima roake u Japanu, na Zemlji?" zapita Harold, glasom koji je
iznenada postao pun potovanja. Njegova porodica poticala je od prvih
naseljenika na planetu Pegi. Zemlja je u njegovim oima bila neto tek nalik na
bajku. "A meni se uinilo da si se rodila na jednom artefaktu Hiija."
"Jesam. A i moji roditelji", potvrdi Oniko, uzimajui jo jedan gutljaj
kokosovog mleka i nametajui se da jo jednom ispria neto to je oevidno
esto ponavljala. "Ali otac moga oca, Artisunu Bakin, venao se u velikom hramu
u Nari i zatim poveo svoju mladu na Kapiju, da steknu bogatstvo. Otac njegovog
oca je i sam bio jedan od vasionskih istraivaa sa Kapije, ali je bio teko
ranjen i ostao zauvek vezan za asteroid. Imao je neto novca. Kada je umro, tim
novcem je moj deda platio put za sebe i za svoju enu. Putovali su samo
jedanput. Kada su uzleteli, otkrili su da putuju na artefakt. Tamo su nali
osamnaest ogromnih hii-brodova, ali nijednog nisu uspeli da pokrenu, a brod
kojim su doli takoe vie nije hteo da odgovara na kontrole."
"To je uraeno zato da bi informacije sa artefakta ostale tajna dok ne
doe vreme da se otkriju", pomalo zbunjeno ubaci Kijavko. Do sada je ve vie
puta sluao zamerke toj politici Hiija, da ostavljaju naputene svemirske
letelice i stanice.
"Da, znam", prihvati Oniko, kao da mu oprata. "est drugih brodova sa
Kapije prispeli su na isto odredite, i, naravno, svi do jednog su i ostali.
Bilo je etiri trojke, jedna jedinica i jo jedna petica, poput one moga dede,
tako da se tu nalo ukupno dvadeset troje vasionskih istraivaa. Na svu sreu,
meu njima je bilo osam ena u dobu za raanje, tako da je kolonija preivela.
Kad su nas na kraju ..." ona tu prvi put zastade.
"Kad su vas spasli?" ponudi joj Harold pravu re.
"Nas nisu spasli. Mi nikada nismo bili izgubljeni, ve samo zadrani u
mestu. Dakle, kada su nas opet posetili, pre etiri godine, na artefaktu je bilo
osamdeset pet stanovnika. Ja sam tada, naravno, bila jo mala. Neki od nas su
otili pravo na Zemlju ili na druga mesta, ali moji roditelji su ostali zato to
sam ja bila jo malena, da bih dovoljno porasla da mogu nositi svoju teinu na
ovim groznim tekim mestima."
"Misli da je ovde teko!" podsmeljivo dobaci Harold. "Cvrc! ekaj dok
doe na planetu Pegi! Ili na Zemlju!"
"I hou", odluno ree Oniko.
"Sve se bojim", sumnjiavo odvrati Harold. "Odakle ti novac?"
"Imau ga, jer se na mene primenjuju pravila sa Kapije", objasni Oniko.
"Vasionski istraivai i njihovi potomci imaju pravo na nagrade i podelu
steenih vrednosti. Prema tim pravilima vrednost artefakta i njegove sadrine
procenjena je na dve milijarde osam stotina miliona i jo neto dolara,
podeljeno na broj preivelih vasionskih istraivaa koji su prvi stigli na
njega, a to je dvadeset i tri."
"Au!" uzviknu Harold, iskolaivi oi pri pokuaju da srauna u glavi.
"Naravno", dodade Oniko, kao da se pravda, "poto su moji roditelji jedini
potomci etvoro od prvobitnih dvadeset i tri istraivaa, ja nasleujem sve
etiri deonice - otprilike jednu estinu ukupne sume - ako budu umrli ne
izrodivi jo dece - nadam se da nee", zavri ona.
"Au". Harold je ostao bez teksta. ak je i Kijavko bio impresioniran, iako
ne novcem koji je imalo ovo dete - srebroljublje nije bilo jedan od poroka
Hiija. On joj se divio zato to je svoju priu ispriala jasno i ubedljivo.
"Zaista", ree ona, "bilo je veoma lepo kada su doli ti novi ljudi.
Toliko novih doivljaja! Toliko tema za razgovor! Neu da kaem da i pre toga
nije bilo lepo - oh, ta se to dogaa?" uznemireno zavri ona, osvrui se oko
sebe.
Smrkavalo se. Svetlost iznad njihovih glava naglo je tamnela, i umesto nje
pojavio se znatno slabiji crveni sjaj. Za tren oka u kokosovom gaju postalo je
mrano - dovoljno mrano da su palme, koje su evolucijom bile uslovljene da ive
po krunom ritmu smenjivanja tropskih dana i noi na Zemlji, mogle da se odmore
pre nego to se opet pojave svetla i nastavi fotosinteza. "Ovo je zato da se
drvee ne razboli", objasni Kijavko. "Ostavie nam crvena svetla da bismo mogli
da vidimo; drveu to ne smeta."
Nije smetalo ni Kijavku, to je Harold vrlo dobro znao. Smejuljio se od
uivanja. "Glupavko se boji mraka, zna."
Kijavko pogleda u stranu. Harold nije govorio istinu, ali nije sasvim ni
slagao. Poreg gusto zbijene grupe zvezda u jezgru, gde su iveli Hii, nije bilo
planete ija povrina kad-tad ne bi bila osvetljena. Mrak nije biio straan, ali
je, u najmanju ruku, izazivao nelagodnost. "Ti si nam upravo priala odakle si?"
upita on, elei da nastave razgovor.
"Ah, tako je, Sternatutore. Bilo je tako lepo! ak su i prvi vasionski
istraivai koji su se tu naselili zavoleli to mesto iako su, naravno, eznuli
za svojim porodicama. Ali bilo je hrane i vode do mile volje, a i dosta posla.
Imali smo veoma mnogo hii-knjiga, i vie od stotinu uskladitenih Prastarih
Predaka Hiija da s njima razgovaramo. Nauili su nas kako da koristimo
vreice", ponosito dodade ona, potapavi svoju.
Kijavko isprui prst da je dodirne i oseti toplo mekoljenje onoga to je
bilo unutra. "Izgleda da je taj tvoj Predak veoma simpatian", ree on.
"Hvala", ozbiljno odgovori devojica.
"Ali tvoja vreica je mnogo manja od moje", primeti on.
"Ah, to. Vidi, nama nisu potrebni mikrotalasi. Imamo ih samo za Pretke.
Moj tata kae da smo od Hiija mnogo nauili - naravno, poto smo najpre nauili
njihov jezik."
"Hvala", uzvrati Kijavko. Nije mu bilo ba sasvim jasno na emu joj
zahvaljuje, ali delovalo je utivo.
Harold, meutim, nije bio raspoloen za utivost. "Sve to smo nauili od
Hiija", ree on, "bilo je kako da budemo kukavice. A to, vala, nismo hteli da
uimo!"
Kijavko oseti kako mu se na ramenima miii skupljaju u vorove. Emocije
Hiija nisu iste kao kod oveka, ali i Hii mogu da se iznerviraju. "Ne dam da
me naziva kukavicom, Harolde."
Harold tvrdoglavo nastavi: "Oh, ne govorim o tebi lino, Glupavko, ali ti
zna isto tako dobro kao i ja ta su Hii uradili. Prosto su zbrisali i sakrili
se."
"I ne dam da me ubudue zove Glupavko."
Harold skoi na noge. "A kako to namerava da me sprei, a" podrugnu se.
Kijavko se die neto sporije, udei se samome sebi. Oseao se nelagodno
u polumraku palmovog gaja, ali je poinjao da drhti i iz drugih razloga.
"Nameravam da ti kaem da nema pravo da me tako zove. Niko drugi me ne zove
tim imenom."
"Niko drugi te ne poznaje tako dobro kao ja." Harold je bio uporan.
Kijavko primeti da je deak bio zbog neega uvreen - Kijavko nije palo na pamet
da upotrebi re 'ljubomora'. Harold je podigao ruke i stegao pesnice; gle udio
se Kijavko, izgleda da hoe da se bije.
Moda bi i poeo. Moda bi mu Kijavko uzvratio udarac. Hii su u uzajamnom
ophoenju izbegavali nasilje, ali Kijavko je bio jo veoma mlad Hii i nije bio
tako vaspitan kao to e za dvadesetak godina postati.
Ali ono to ih je zaustavilo nije imalo nikakve veze sa dobrim
vaspitanjem. Bila je to Oniko. Glasno se zagrcnula, sa izrazom odvratnosti
pogledala u kokosov orah u svojoj ruci i naglo ga bacila u stranu.
"Boe moj", govorila je kao da je neto davi i stala da povraa.

Kada su se deaci vratili u uionicu robotovaspita, koji je, uz sve
ostalo, posedovao i paramedicinske vetine, strogo ih je ukorio to su tom
sirotom detetu dali da popije onako mnogo soka na koji nije bilo naviknuto. Za
kaznu su morali da je otprate do stana i da ostanu tamo sa njom dok joj se jedan
od roditelja ne vrati.
Tako su Harold i Kijavko, obojica, zakasnili na veeru. "Pouri malo,
zaboga!" gunao je Harold tik iza njega dok su silazili niz okno. "Dobiu po
turu!"
Kijavko se i bez toga urio koliko god je mogao, ljuljajui se nanie od
jednog rukohvata do drugog, na elinom uetu za sputanje. On se nije plaio da
e dobiti po turu. Njegovi roditelji nikada ne bi udarili dete, ali on je bio
nestrpljiv da se to pre vidi sa njima. eleo je da ih neto pita. Dok su hitali
niz dugaki hodnik do raskra na kome su im obojici bili stanovi, Kijavkov
desno, Haroldov levo, on je u glavi ve sastavljao pitanja.
Iznenada se obojica ukoie u mestu. Kijavko zaita od iznenaenja, a
Harold zastenja: "Uh, do avola."
Obojica su uli prodorno metalno-elektronsko cijukanje, koje kao da je
kroz kosti prodiralo pravo u mozak. Da bi sasvim sigurno primetili ta se
dogaa, i svetlosti na tavanici se tri puta ravnomerno pogasie i upalie.
Istovremeno, zaorie se i glasovi svih robotoradnika. "Veba!" doviknue
deacima oni najblii. "Smesta zauzmite poloaj mirovanja! Ne mislite ni na ta!
Lezite mirno! Ovo je Veba!"

Voleo bih da umem bolje da priam sa ljudima od krvi i mesa.
Voleo bih da mogu da vam ispriam o Kijavku, Oniko i Toku onako kako sam
ih ja doiveo. Neu da kaem da sam ih doiveo neposredno. Nisam; nisam bio
tamo. Ali sam isto tako mogao i da budem, jer se sve to dogaalo na Toku, kao
uostalom i ma gde u Galaksiji, bivalo je zabeleeno negde u gigabitskom
prostoru, i samim tim dostupno onima koji su tu obitavali, proireni. Kao ja.
Prema tome, u izvesnom smislu, ja jesam bio tamo. (Ili 've bio' tamo).
Ali istovremeno sam radio i mnotvo drugih stvari, od kojih su neke bile
zanimljive, neke vane, a neke znaile samo jo jedno prebiranje po enjama i
tugama koje mi obitavahu u glavi i koje, izgleda, nikako ne mogu da napustim. Ne
znam kako to da vam objasnim.
Neu da kaem da nisam obraao panju na priu o toj deci. Jesam. Dirnula
su me. Ima neeg to duboko dirne u srce, bar moje, kad je u pitanju deija
hrabrost.
Ne mislim na onu vrstu megdandijske i podsmevake hrabrosti, kao kad se
Kijavko suprotstavio Haroldu, iako je to za jednog hii-deaka bilo veoma hrabro
da ne kaem sociopatoloko ponaanje. Mislim na one trenutke kada se neko dete
suprotstavi pravoj opasnosti, moda ak nesavladivoj i nepobedivoj opasnosti. To
je uzaludno, beznadeno, i od toga se srce slama, kao da gledate mae staro dve
nedelje gde prkosno maue na bika koji je pobegao sa koride. Tu sam oajan.
Albert ne moe uvek da podenese takva moja oseanja prema deci. Ponekad mi
kae da je moda trebalo da Esi i ja imamo dece, jer ih onda ne bih idealizovao
kao sada. Moda je u pravu. Ali bez obzira na to ta je moda trebalo da uradim
i to verovatno ne bih tada inio, meni neto poe da se topi oko srca (no,
dobro, oko analoga fizikog srca koje sam nekad imao a koje sada nemam) kad
vidim decu kako rade ono to moraju da urade suoena sa nekim daleko monijim
uasom.
U stvari, ni Harold ni Kijavko nisu bili u poetku toliko uplaeni. Veba
je bila Veba. Do tada su imali mnogo takvih Vebi. Legli su tamo gde su se
zatekli. Zatvorili oi. ekali.
Ovo nije bila Veba druge klase, kao kad pristaje svemirski brod. To je
bila opta uzbuna kakve se prave neoekivano i moraju biti savreno izvedene.
im se utiao signal za uzbunjivanje, Toak je zamro. Robotoradnici koji nisu
bili na dunosti ukljuili su se na ekanje i ostali tako stojei, kao
zamrznuti. Svetla su postala priguena i zavladao je polumrak, tek toliko da se
mogu nazreti stvari unaokolo. Senzori inercije, koji su upravljali rotacijom
Toka, samo su jo jednom gurnuli prenosioce mase na jedno mesto i zatvorili se;
kao i kablovi za vertikalno podizanje; kao i sve bitno neorganske (ili, bar, ne
vie organske) inteligencije i mehanizimi na Toku.
Kijavko i Harold su se takoe zatvorili, odnosno onoliko koliko to deca
mogu. Jedan od obaveznih predmeta za svu kolsku decu na Toku bila je praktina
obuka u onome to su neki ljudi nekada zvali 'satori' - potpuno pranjenje uma.
Njih dvojica su to sasvim dobro radili. Dok je leao sklupan kao fetus pored
isto tako sklupanog Harolda, Kijavko je ispraznio svoj um od svega, izuzev
sivozlatne, ni-tople-ni-hladne, ni-svetle-ni-tamne sumaglice samozaborava
unutranjeg bia.
Ipak, ne ba potpuno.
Jer, nikada ne moete postii savrenstvo u satoriju. Ve i sam pokuaj da
se postigne savrenstvo ovde je nesavrenstvo. U Kijavkovoj duevnoj sumaglici
ipak su se mekoljile neke misli. Pitanja. Pitanja o Oniko, koje je Kijavko
veoma eleo da postavi svojim roditeljima. Pitanje da li - nekim uasnim
sticajem okolnosti - ova Veba i nije samo Veba, ve stvarnost.
Pod ispod njegovog obraza bio je potpuno mrtav. Nije brujao od pumpi za
ubacivanje vazduha, nije se ulo kripanje motora za pokretanje kablova. Ni
glasa. Ni uma, ni odjeka neijih koraka. Nije se ulo ak ni neujednaeno i
umirujue bubnjanje i egrtanje kad prenosnici prebacuju masu s jednog mesta na
drugo da bi odrali putanju Toka.
Kijavko je ekao. Kada su pitanja stala da mu se uobliavaju u umu on ih
je odvojio od sebe, pustio da iile onako, poluuobliena. Sve dok jedno nije
poelo uporno da se ponavlja:
Zato ova Veba traje ovako dugo?
U stvari, prolo je vie od sata dok se najblii robotoista nije
iznenada trgnuo i uspravio. Upravio je svoj senzor ka dvojici deaka i rekao:
"Veba je zavrena. Moete da ustanete."
Naravno, to nije ni morao da im kae. Jo pre nego to je to izgovorio do
kraja, Toak je opet poeo da oivljava. Svetla su se upalila. Udaljeno
kripanje, trupkanje i podrhtavanje pokazivalo je da se svi mehanizmi za
odravanje ponovo ukljuuju. Harold skoi na noge i osmehnu se. "Kladim se da mi
je ale morao da ode na dunost", uzviknu on sav srean; u prevodu ta je
primedba znaila: Prema tome, nee se setiti da sam zakasnio. "I moj", prihvati
Kijavko; a tada se, odjednom, prepade na pomisao da su i oba Onikina roditelja
verovatno otila, i zato su je, verovatno ...
"I zato su je, verovatno, ostavili samu." Harold potvrdi glavom. "I emu
je, dakle, vredelo to to smo morali da ostanemo s njom? Glupi roboti", ree on,
utnuvi jednog robotoistaa pored koga su prolazili. "Zdravo. Vidimo se
sutra."
"Naravno", utivo odgovori Kijavko i pohita kui.
Kao to je oekivao, roditelja nije bilo. Robotodomaica mu ree da su mu
oca pozvali u Stolicu Snova, a da je Veba zatekla njegovu majku i zadrala je
daleko u treem sektoru Toka. Oboje su bili na putu kui.
Otac je stigao prvi. Opet je izgledao umoran. "Gde ti je majka?" upita on.
Umesto Kijavka, odgovori robotodomaica:
"Femtovejv se zadrala jer je iskrsnuo jedan mali problem. Jedna od
saobraajnih linija nije se dovoljno brzo vratila u pogon posle Vebe. Da li da
spremim veeru?"
"Pa razume se", proguna Bremstralung, umoran i iznerviran. "Dobro, a ta
si ti radio Sternatutore? Zato nisi rekao robotokuvarici da pone? Osim toga",
dodade on, iznenada se setivi, "zato te nije bilo pre dva sata?"
"Oniko se razbolela", objasni Kijavko.
Bremstralung zastade na svom putu ka vazdunom kupatilu, sa ve upola
otkopanom kesicom za memoriju. "A otkud je to sad ona postala tvoja briga? Jesi
li ti robotolekar?"
Kijavko mu ispria sve o kokosovom mleku. "Morali smo da je odvedemo kui.
Ja sam hteo da idem, tata", branio se on, "ali njene robotodomaice su nam rekle
da ostanemo s njom, i njen Predak se sloio s tim."
Bremstralung ironino ponovi: "Njen predak?"
"Pa, ne, naravno, ne mislim da je njen, tata, ali ona nosi jednog Pretka u
vreici. Ime joj je Ofiolit, mislim ime Pretka."
"Imajui u vidu da je samo ljudsko bie", s odobravanjem primeti
Bremstralung, "ta Oniko pokazuje pristojan stepen inteligencije. Oduvek se
pitam zato vie ljudi ne nosi vreice za memoriju. Naravno, njima nije potrevna
radijacija kao nama, ali bez obzira na to, te vreice su veoma korisne i za
druge stvari."
"Da, ali ona u svojoj nosi jednog Pretka."
Iako premoren, Bremstralung je ostao dobar otac. On klonu u raljastu
stolicu, dok mu je vreica visila ispod nje, da objasni neke stvari svome sinu.
"Mora imati u vidu, Sternatutore, da su se oni Preci koji su sluajno bili
zaboravljeni u doba Seobe oseali veoma usamljeni. Prirodno je bilo da da se
zblie sa prvim inteligentnim biima koja su pojavila, pa makar ona bila i
ljudi."
"Da, ali", napomenu Kijavko, "ja jo uvek nemam Pretka u svojoj vreici."
"Deca ne nose Pretke u vreicama", objasni Bremstralung. "Ne nose ih ni
mnogi odrasli, jer Preci su veoma zauzeti vanim stvarima. Ali, kad poraste
..."
"Da", sloi se Kijavko, "ali ona nosi jednog."
Bremstralung zastenja i ustade. Uporedo obesivi vreicu sa memorijom
pored ulaza u kupatilo, on zamoli: "Kasnije, sine, molim te! Mrtav sam umoran."

To sa Kijavkom nije bilo samo pitanje intelektualne radoznalosti. Nije ak
bila ni ljubomora deteta zato to drugo dete ima lepu igraku. U pitanju su
bili moralni principi; moda bi se ak moglo rei religiozni.
I Hii i ljudi su otkrili da vlastiti mozak dopune uskladitenim
inteligencijama, ali su do toga stigli razliitim putevima. Ljudska bia su
pola preko kalkulatora i kompjutera i servo-mehanizama, sve do ogromnih gigabit
mrea koje su odgajile i takve vetake inteligencije kao to je Albert
Ajntajn. (I ako ba hoete, i ja). Hii nisu pokuali da razviju vetaku
inteligenciju. Nisu imali potrebe. Ve u ranoj fazi nauili su kako da
uskladite umove svojih pokojnika u mainskom obliku. U stvari, retko koji Hii
je zauvek umirao. Zavravao bi kao Prastari Predak.
Neki ovek, astronom, koji bi hteo da izrauna orbitalne elemente planete
u sistemu jedne dvojne zvezde, bez premiljanja bi problem preneo u raunar. Za
razliku od njega, Hii bi upotrebio skup mrtvih Predaka. U praksi su oba sistema
bila podjedanko dobra.
Ali nije sve u praksi. Ljudi ne oboavaju svoje raunare. Meutim,
Prastari Preci Hiija zasluivali su - i zahtevali - odreeno potovanje.
Kijavkova majka je stigla dok se otac jo kupao. Sasluala je njegova
pitanja i rekla, trljajui ga po potiljku: "Posle veere, Sterni, hoe li? Otac
ti se veoma zamara kad ima vanrednu smenu na Stolici Snova. A osim toga, i
zabrinut je."
Kijavko zinu. Zabrinut? Umoran, u redu; to je Kijavko i oekivao. To je
bila cena koju su plaali svi straari, provodei sate i sate u Stolicama Snova,
pokuavajui da otkriju prisustvo nepoznatih bia, strepei da e moda jednog
dana i uspeti - jer jednog dana e sigurno neko uspeti, a ta e se potom desiti
- to niko nije znao.
Ali zabrinut?
Kada je najzad robotokuvarica stavila veeru na sto i roditelji se ve
oporavili i gotovo opustili, Bremstralung s mukom progovori: "Ona Veba nije
bila predviena unapred, Sternatutore. Dvojici straara se uinilo da su neto
otkrili, i zato je bio dat znak za uzbunu." Krio je ruke, to je odgovaralo
sleganju ramenima. "Ono to su otkrili bilo jee veoma neodreeno. Nije bilo ni
jasno, ni snano - ali u pitanju su bili dobri straari. Naravno, odmah je
moralo da nastupi opte zatvaranje."
Kijavko zastade, drei no na pola puta do usta, i otac brzo dodade: "Ali
ja nisam nita uspeo da osetim, kad sam napokon stigao. Siguran sam. U to vreme
ni drugi nisu vie nita oseali."
"I ranije se povremeno dogaalo da imamo uzbune", ponada se Femtovejv.
"Sigurno. Zato toliko mnogo nas i radi na tom poslu: da budemo sigurni da
li je neka uzbuna lana. Kao to zna, moe da proe i milion godina pre nego
to se pojave Muke Ubice. Ko zna?" Bremstralung brzo zavri s jelom a onda se
nasloni u stolici, preko svoje vreice. "A sada, Sternatutore, ta ima da me
pita o svojoj drugarici Oniko?"
Kijavko polako skrenu pogled. Oh da, imao je milion pitanja, ali pomisao
da je ono mogla da bude prava uzbuna zbog pojave Mukih Ubica sve ih je
potisnula. Lana uzbuna, u redu, ali kako je neki straar mogao biti siguran da
e ba ta uzbuna biti lana?
Ali otac oigledno nije eleo da nastavi razgovor o tome. Kijavko stade da
se prisea i napokon pronae pitanje koje ga je takoe opsedalo. "Tata? Nije u
pitanju samo vreica. Oniko ima strano mnogo 'novca'. Zato su oni toliko
'bogati'?" Upotrebljavao je engleske rei iako su govorili jezikom Hiija, jer u
njemu ti pojmovi nisu postojali.
Bremstralung slee svojim irokim, ilavim ramenima. Kod Hiija to je
bilo isto kao da se namrtio. "Ljudska bia", ree on tonom koji je sve
objanjavao.
Ali u ovom sluaju nije. "Dobro, tata", prihvati Kijavko, "ali sva ljudska
bia nemaju toliko 'bogatstvo'."
"Ne, dabome da nemaju", odgovori mu otac. "Ovi ljudi su sluajno stekli
neke aparate Hiija. Deo naeg 'vlasnitva', Sterni. ak nisu ni tragali za
njim. Otkrili su ga pukim sluajem, ali prema ljudskim obiajima to im je dalo
'pravo na svojinu', koju su zatim zamenili za 'novac'."
Femtovejv se umea i ree umirujuim glasom: "Prema onome to su oni tada
znali, naravno, ti aparati su bili naputeni." Zapucketala je jezikom u pravcu
robotokuvarice, koja smesta raspremi sto i iznese im 'desert'." Ali to nije bila
ni pita ni sladoled, ve izvesne ilave puzavice kojima su se Hii hranili i
koje su im istovremeno istile nepca i antisptiki podmazivale zube posle obeda.
"Pojam 'novca' ipak ima svoju ulogu", dodade Femtovejv, "jer slui kao neka
vrsta grubog servo-mehanizma za uspostavljanje drutvene hijerarhije."
Bremstralung izvadi jedno vlakno izmeu zuba i dobaci pomalo negodujui:
"Da li ti to predlae da Hii usvoje taj isti sistem?"
"Ne, nikako, Bremi! Ali priznae da je zanimljivo."
"Zanimljivo!" zaguna on. "Glupo, eto, to bih ja rekao. Kakva je korist od
tog 'novca'? Zar nemamo sve to nam je potrebno i bez njega?"
"Ne onoliko koliko ima Oniko", enjivo upade Kijavko.
Bremstralung spusti no kojim je jeo i razoarano se zagleda u deaka.
Kad je progovorio, to nije bilo upueno sinu, ve supruzi.
"Vidi li ti ovo?" zapita on. "Vidi li ta se ovde dogaa sa naim
detetom? Sada jo samo treba da nam zatrai 'deparac'. A trebalo bi da
'zaplae od bruke'", dodade, nesvesno upotrebivi engleski izraz jer Hii ne
plau. "Mi smo i stariji i mudriji od njih! I kako smo samo dospeli u situaciju
da se mi prilagoavamo njima?"
Femtovejv skrenu pogled sa mua na sina. Obojica su bili uznemireni. Deak
- u to je bila sigurna - uglavnom zato to je Bremstralung bio uznemiren; ali
povodi njenog mua bili su daleko ozbiljniji.
"Bremi, dragi moj", strpljivo ree ona, "ima li uopte smisla brinuti se
zbog tih stvari? Znali smo ta e znaiti izlaganje deaka ljudskim vrednostima;
o tome smo razgovarali pre nego to smo otputovali iz jezgra."
"Da, ciglih pet minuta", mrko joj odvrati mu.
"Pa, nismo ni imali vie vremena." Femtovejv se sae da neto apne u
svoju vreicu. Ona posluno nagna robotodomaicu da promeni zidne slike u sobi.
Prijatne jednobojne ipkaste are izbledee i nostalgini murali Doma, sa
paviljonima i terasastim vrtovima koji su gledali na zalive i velianstvene
planine, pojavie se oko njih. "Kijavko nee zaboraviti", umirujue ree ona.
"Ne, zaista neu, oe", potvrdi deak glasom koji je podrhtavao od
uzbuenja.
"Ne. Nee dabome", mrano odreza Bremstralung.
utke su zavrili svoj korov-desert. A zatim, kada je robotodomaica sve
raspremila, posvetili su se neko vreme Precima, putajui umorne, stare
pokojnike da priaju, ale se, savetuju. Ta tradicija je bila veoma hiijevska i
tako se Bremstralung polako primirio. Kad je dolo vreme da Kijavko poe na
spavanje, bio je ve sasvim onaj stari. "A sad, spavaj, sine moj", rekao je
srdano.
"Da, tata", prihvati Kijavko. A onda, opet: "Tatice?"
"Molim?"
"Moram li ja stalno da spavam u vrei? Zar ne mogu da dobijem pravi
krevet, sa ebetom i jastukom?"
Otac ga najpre pogleda zbunjeno, a zatim ljutito: "Krevet?" zapoe on ali
Femtovejv se odmah umea da na vreme sprei eksploziju.
"E sada je dosta, Sternatutore", podviknu ona. "Ni rei vie. Odlazi!"
Uvreeni Kijavko ode u svoju sobu i besno stade buljiti u vreu i njenu
debelu, meku postavu. Zaista je sramota to mora da spava u neem takvom, kada
svi drugi deaci imaju krevete. A onda se ispentra u viseu mreu, navue vreu
sebi iznad glave, okrenu se u njoj jedno desetak puta, dok se postava nije
formirala onako kako mu je bilo najudobnije, i zaspa.
U drugoj sobi njegovi roditelji su razmotavali svoje obeene mree,
pripremajui se i sami za spavanje. Bremstralung je utao, dok su mu se ile na
stomaku grile od nezadovoljstva. Kad je to videla, Femtovejv opet promeni zidne
slike. Ljupki pasteli nestadoe. Na svim zidovima preovladalo je crnilo i videlo
se samo nekoliko stvari. Na jednoj strani, veliko takasto prostranstvo
Galaksije. Na drugoj, skup pahuljiastih predmeta boje sumpora koji su i bili
razlog njihovom boravku ovde.
"Vidi li dragi", ree ona. "Sve to nema znaaja u poreenju sa velikim
ciljem kome svi sluimo. Ne smemo nikada zaboraviti razlog zbog ega je na
narod otiao u Seobu, sve do jezgra - i zbog ega smo morali opet da izaemo iz
njega".
Bremstralung je tuno zurio u maglovitu, uzburkanu masu. "Neke stvari
ipak imaju znaaja", tvrdoglavo joj uzvrati. "Pravednost uvek ima znaaja!"
Njegova ena blago se sloi. "Jeste, Bremi, pravednost uvek ima znaaja.
Ali u poreenju s Mukim Ubicama, to vie nije vano."

U ovom trenutku nema jo mnogo da se kae o deci. ivot na Toku bio im je
zanimljiv i srean - neko vreme.
Poto su uglavnom bili vrnjaci, njih troje su esto bili zajedno. Radili
su zanimljivee stvari. Istraili su plua Toka, gde su spletovi lisnatih
puzavica rasli na otpacima iz sudopera i klozeta Toka, i upijali ugljen-dioksid
koji su izdisala i ljudska i hii tela. Obilazili su radionice gde nije bilo
stvari koja se nije mogla popraviti, poev od igrake pa sve do svemirske
letelice, jedne od ono nekoliko to su sainjavale flotu Toka - Femtovejv je tu
radila i sa oduevljenjem je provela decu da sve vide. Zavirili su i u same
letelice, koje su visile na svojim valjkastim izboinama uglavljenim u dokove,
poput tenadi koje sisaju. Promolili su noseve i u biblioteku, sa milionima
registrovanih lepeza podataka ukljuenih u utinice. Tu, na tim policama,
boravile su sve prie koje su ikada ljudi ispriali, i sve uspomene Predaka
Hiija, i svi renici i zbirke, i tekstovi obeju rasa - dobro; ne ba svi, ali
dovoljno da Kijavko, Harold i Oniko budu potpuno zaprepaeni. Posetili su
zooloki vrt, u kome su make, krave, majmuni i domae ivotinje Hiija, i razni
neobini stvorovi pasli ili visili sa ipki, ili se odmarali, glave oslonjene na
apu, zurei sa svoje strane u decu koja su zurila u njih. Bilo je zastupljeno
samo nekoliko desetina ivih bia, ali bila su to jedina bia bez razuma koja su
veina te dece ikada videla.
Posetili su ak i Stolice Snova.
Deci se retko dozvoljavalo da tu uu, ali Kijavkov otac je jamio da e
biti disciplinovana. I tako su jednog dana, kada je Bremstralung imao slobodan
dan, dobili dozvolu da sa bezbednog odstojanja bace pogled na to mesto.
Bilo je zaista uzbudljivo. Stolice su bile poreane du spoljnog omotaa
Toka, u skupinama od po etiri na rastojanju od tri stotine metara. Svaka
skupina bila je zatvorena u malu kristalnu poluloptu, napravljenu od materije
koja nije proputala ne samo svetlost, ve ni bilo kakav oblik elektromagnetnog
zraenja. Da li je to bilo neophodno? Niko nije bio siguran, ali moda pomae -
sve to zadatak straara moe uiniti pouzdanijim bilo je vredno truda, ak i
kad bi postojala samo mala verovatnoa da e biti od znaaja.
Kao to je ve bilo uobiajeno u vreme kad nema vebe, samo po jedna
stolica u svakoj skupini bila je zauzeta. "Uhvatite se za ruke", naui ih
Bremstralung, "i moi ete da priete malo blie."
Oprezno, na vrhovima prstiju, deca prioe na metar od jednog deurnog
straara, jedne ene ljudskog roda iz drugog sektora, ije su oi bile zatvorene
a ui zapuene. Izgledalo je kao da spava kad su oni zavirili da je vide kroz
razmake na sjajnoj mrei antena kojom je bila okruena. Kroz kristal su mogli da
vide i ispod sebe - 'ispod', u skladu sa geometrijom Toka koji se lagano
okretao - i ugledali su mali svemirski prostor, zajedno sa dalekom loptom
kugleblica muljevite boje. Kijavko oprezno stee Onikinu ruku. Nije mu se vie
gadio dodir ljudskog mesa - tako masnog, elastinog, tako debelog. U stvari,
pomalo je i uivao da je dri za ruku. Ali bio je iznenaen to se inilo da i
ona pomalo uiva da dri njegovu, jer Harold jo odavno nije propustio da mu
objasni da je dodir vrelog, treperavog mesa Hiija isto tako odvratan jednom
ljudskom biu. Moda Oniko nije tako oseala. Ili je, moda, bila isuvie utiva
da bi mu to stavila do znanja.
Kada su se nagledali do mile volje, Bremstralung ih isprati do prve javne
saobraajnice Toka. Onda se vrati da se pripremi za svoju smenu. Vraajui se u
svoje stambeno podruje deca su uzbueno brbljala o onome to su videla,
zaustavivi se samo jedanput, da bi se pridruila jednom razredu najmlaih koji
je poao da prvi put vidi akvarijum.
Akvarijum nije bio samo neka vrsta muzeja. Hii su se velikim delom
hranili plodovima mora, a takoe i neki ljudi. Mnoge ivotinje u akvarijumu e,
pre ili posle, zavriti na neijem stolu. Kijavko, Harold i Oniko ili su za
malianima, ne bunei se na njihovu galamu; zabavljale su ih njihove reakcije na
neobine morske zmije ogromnih eljusti koje su Hii voleli da jedu, ili na
lignje koje su bile namenjene ovekovoj kuhinji. Jedna od lignji obrela se blizu
staklenog zida akvarijuma, i kada su se trogodinja deca pribliila ona je
potamnela i izbacila mlaz svoga mastila dok se udaljavala poput rakete. Jedno
dete se tre i uzviknu. Harold se nasmeja. I Oniko se nasmejala. Nakon kraeg
oklevanja, i Kijavko se nasmeja, iako smejanje Hiija, naravno, nije bilo isto
kao gr na licu ljudskog bia.
"Glupavi klinci", ree Oniko tonom materinske ljubavi. "Seam se kako sam
ja prvi put ..."
Nije zavrila.
Opet se zau cijukanje za uzbunu, i svetla stadoe da se gase. "Veba!
Veba!" povikae robotovaspitai.
Iako su svi smesta popadali na pod, Harold je ipak uspeo da na brzinu
upita najblieg robotovaspitaa: "Zato imamo Vebu ba sada?"
"Lezi mirno! Isprazni um!" naredi ovaj, ali ipak u magnovenju popusti.
"Ovo je samo Veba druge klase", dodade. "Pribliava nam se jo jedan
nepredvien brod - a sad, zauzmi poloaj!"
To su svi i uinili, ak i oni najmlai. Ali Kijavku nije bilo lako da
isprazni svoj um, jer u njemu je bilo jedno pitanje. Da, naravno, kad god bi
pristajao neki brod dolazilo je do Vebe druge klase, i to nikoga nije plailo..
ali nikada jo nije doiveo da taj brod stigne nepredvieno.
A taj brod je pripadao USPMU.

Kada se veba zavrila i Kijavko se vratio kui, nepredvieni brod je ve
u tiini leao na svom doku, ali jo nije odlazio. A glasine su se irile poput
poara.
Bremstralung ih je potvrdio. "Tako je, Sternatutore, morae da ode. To
vai za svu decu. Svi koji nisu odrasli moraju biti evakuisani sa Toka, jer ne
smemo rizikovati da neko dete pone da zrai kad nije vreme."
"Ja sam drugi u razredu u satoriju, tata!"
"Dabome da jesi! Ali Udruena Straa protiv Mukih Ubica je naredila da
mora ii zajedno sa ostalima. Molim te, sine. Mi tu nita ne moemo."
"Oni e se dobro starati o vama", ubaci Femtovejv, ali glas joj je, usled
brige, bio jo promukliji nego oev.
"Ali gde ja to idem?" preklinjao je Kijavko.
Roditelji mu se samo zgledae. "Tamo gde e ti biti dobro", najzad
odgovori njegova majka. "Jo ne znamo gde. Vi, deca, doli ste ovamo sa raznih
mesta, i ja mislim da vas nee odmah sve vratiti tamo odakle ste. Ali ne brini,
Sterni, o vama e se dobro starati. I to e biti samo privremeno, dok se ta
lana uzbuna ne razjasni. Uskoro ete opet biti sa nama."
"Nadam se" zakljui njegov otac.

Vie nije bilo vremena. Nije bilo vremena ni da se poslednji put obie
zooloki vrt, ni kokosov gaj, ni bilo ta; tek samo jedno kratko okupljanje u
kolskoj dvorani, da bi deca pokupila svoje stvari i oprostila se od
robotovaspitaa.
Robotovaspita tog dana nije uspevao da odri red. Nije, zapravo, ni
pokuao. Samo se pozabavio sa svakim pojedinim akom, opratajui se,
proveravajui da li su svi ispraznili svoje pregrade, dok su druga deca uzbueno
avrljala, puna iekivanja i straha. Niko jo nije znao kuda idu. Harold se,
naravno, nadao da idu na njegovu planetu.
Kijavko je oslukivao, pun sete. Pitao se da li zavidi Haroldu. Da li je
planeta Pegi zaista bila onakva kakvom ju je Harold opisivao? Leto bez
prestanka? I nema kole? I milioni hektara divljeg voa i bobica koje su se
mogle brati u svako doba, i svakog dana?
"Daleko je odavde", upravo je govorio Harold. "Kladim se da u morati da
presednem na drugi brod. A to znai da u morati da putujem mesec dana dok ne
stignem kui."
"Meni e biti potrebno tri meseca", tuno primeti Kijavko.
"Da, to je zbog vaeg glupog varcildovog omotaa", objasni Harold, to
je bilo potpuno nepotrebno deaku koji je ve jednom proao kroz njega. "Ali ti
ne misli da e ipak ii tamo, zar ne, Glupavko? Pobogu, pa nee valjda slati
ceo svemirski brod zbog nekoliko malih Hiija? To bi bilo neefikasno. To nee
nitko uiniti."
Tu je Harold bio u pravu. Na Toku nije bilo toliko mnogo dece, i zato e
zemaljski svemirski brod koji ih prima uraditi samo jednu moguu stvar. Otii e
na Zemlju.
Harold je bio izvan sebe. Oniko se bojala. Kijavko je bio - u redu,
Kijavko ni sa nije znao ta je bilo, jer svakog trenutka se u njemu uzbuenje
to naputa svoje roditelje borilo sa radoznalou zbog ovog iznenadnog i do
tada nedoivljenog preseljenja. Na kraju je ostala samo duevna zbrka.
Imali su manje od dvanaest sati da se ukrcaju. To je bilo dobro. to manje
vremena da uzbuenje iili i da strah i alost narastu - utoliko bolje.
Najzad su jedan po jedan trupkajui uli u ogromnu meuzvezdanu letelicu,
im se iskrcalo stotinak novih straara sa svojom opremom. Onikini roditelji su
bili tu, nemo grlei svoju ker. Takoe gospodin i gospoa Vroek, i Kijavko
utivo skrenu pogled kada je Harold poeo da plae na rastanku.
"Zbogom oe. Zbogom majko", ree Kijavko.
"Zbogom, dragi Sternatutore", prihvati otac, trudei se da mu se po glasu
ne opazi koliko je uzbuen. Kijavkova majka se nije ni trudila.
"Bie ti lepo, mali moj Sterni", obea ona, dok ga je grlila. "Neemo moi
da se ujemo, jer je saobraanje sa Tokom ve prekinuto... ali... oh, mali moj
Sterni!" Ona ga vrsto zagrli. Hii ne plau, ali u njihovom fiziolokom
ustrojstvu i umu nita ih ne spreava da osete alost rastanka isto onako duboko
kao i ljudska bia.
Kijavko se okrenu u stranu.
Hii nemaju obiaj da se ljube na rastanku, ali dok je ulazio u svemirski
brod Kijavko poele da sada, u ovoj prilici, naprave izuzetak.

3. RE IMA ALBERT
Zovem se Albert Ajntajn, odnosno tako me zove Robinet Brodhed, i mislim
da bi trebalo da vam objasnim neke stvari.
Uprkos svim onim visprenim pogrenim poecima prie, Robin je propustio da
vam prenese dobar broj podataka koje ja smatram neophodnim. Izmeu ostalog, ko
su Neprijatelji. Pomoi u mu. To uvek i inim; pomaem Robinetu Brodhedu.
Najpre da vam objasnim svoju situaciju.
Pre svega, ja nisam 'pravi' Albert Ajntajn. On je mrtav. Umro je mnogo
godina pre nego to je bilo mogue, bar kad su ljudi u pitanju, da se neija
linost uskladiti kao baza podataka nakon to joj se istroi onaj fiziki,
telesni deo. Zato vie ne postoji ona istinska kopija pravog Alberta Ajntajna.
Ja sam, u najboljem sluaju, samo priblina slika onoga to bi on bio da je
postao kao ja.
Ono to ja jesam potpuno je drukije od bilo kakve rekonstrukcije jednog
ljudskog bia. U osnovi, ja sam samo jedan obini sistem za skladitenje i
ponovno pronalaenje podataka, koga su matovito ulepali odreenom spoljnom
pojavom. (Onako kako su ljudi nekada skrivali svoj telefonski aparat pored
postelje u ukrasnog plianog mecu). Da bih delovao nekako vie prijateljski svom
korisniku, taj moj korisnik, Robinet, zahtevao je da izgledam i da se ponaam
kao ovek. I tako mu je moj programer poklonio mene. Uinila je to drage volje.
Ona voli da se ali sa Robinetom, jer mu nije samo programer ve i supruga, S.
Ja. Lavorovna-Brodhed.
Dakle, moj izgled i ponaanje su takvi kakvi su samo zato da bi se
zadovoljio jedan Robinov mali prohtev.
Mislim da bi bilo poteno da kaem da je Robin osoba sa mnogo prohteva, a
i veoma udljiva. Ne omalovaavam ga. On tu ne moe nita. Jer, Robin je poeo
svoj ivot kao ovek od krvi i mesa.
Zato je propatio, jer je imao sve one nedostatke koje imaju telesna bia.
Um mu je bio neprecizan; u svakom sluaju, nije bio matematiki. Bio je proizvod
jednog obinog telesnog mozga, koga stalno zapljuskuju plime i oseke hormona,
koga stalno skreu na stranputicu senzorni imputi kao to su patnja i uivanje,
i koji je savreno u stanju da se zaplete u programske elemente koji su potpuno
izvan mojih iskustava, kao to su 'sumnja', 'oseanje krivice', 'ljubomora',
'strah'. I to mi je neki ivot. U stvari, zaista je pravo udo da uopte moe
tako dobro da funkcionie. Ja to nikada ne bih bio u stanju. Istini za volju, ne
mogu da kaem da se u to razumem, jer ja sam tako neto nikada nisam osetio,
izuzev kao analog.
Ali to ne znai da ne znam kako da postupim u takvim situacijama. Programi
Esi Brodhed mogu gotovo sve. "Razumevanje" je tu savreno nepotrebno - da biste
uli u svemirski brod i pritisnuli komande ne morate razumeti princip na kome
radi. Ja mogu da predvidim kako e odreeni podsticaji delovati na Robinovo
ponaanje bar isto toliko dobro koliko i on, i nije mi potrebno da 'razumem', da
bih to mogao.
Na kraju krajeva, ja ne razumem ni kvadratni koren od minus jedan, ali me
to ne spreava da ga korisno upotrebim u jednainama. I uspeno. E na I puta Pi
na kvadrat jednako je -1. I uopte nije bitno to su sve te koliine
iracionalne, transcedentalne, imaginarne ili negativne.
A nije bitno ni to je sam Robin sve to. Jeste. Sve to. Pogotovo je
negativan, najvei deo vremena, i to ga spreava da bude u onom iracionalnom, a
kamoli transcendentalnom stanju 'srean'.
Ba glupo od njega. Prema svim objektivnim merilima Robinet Brodhed je
uspeo u ivotu. Ima sve ono to ljudska bia ele. Ima ogromno bogatstvo -
dodue, sada ga ne poseduje on lino, jer je on sada uskladiten, a ljudi imaju
nekakve smene pravne zakoljice o pokojnikovom pravu vlasnitva; ali bogatstvo
je preneto na njegovu jo fiziki ivu suprugu (ili 'udovicu'), i ima ga toliko
mnogo da Robin treba samo da kae ako poeli da potroi nekoliko stotina miliona
na ovo ili na ono. On ak i tu mudro koristi svoje bogatstvo. Najvei deo troi
na Brodhedov institut za ekstrasolarna istraivanja, koji ima ogranke po mestima
kao to su London, Brazilija, Jahore, planeta Pegi, i jo u desetak raznih mesta
u nekadanjim Sjedinjenim Dravama, a da i ne pominjem njegovu flotu
istraivakih brodova koja je stalno zauzeta njukanjem po Galaksiji. Zato mu
ivot ima 'smisla', a on sam ima mnogo 'moi'. ta nam je jo ostalo?
'Zdravlje'? Naravno, ima i njega; ako bilo ta na njemu zakae, smesta e biti
ispravljeno. 'Ljubav?' Nego ta! Ima suprugu kakve nema na svetu, S. Ja.
Lavorovnu-Brodhed - ili bar njenu uskladitenu simulaciju, a ta simulacija je u
osnovi savrena, jer je S. Ja. lino progrmirala svoju dvojnicu.
Jednom rei, ako neko ko je od krvi i mesa, ili bar neko ko je takav
nekada bio, ima razloga da bude srean, onda je to Robin.
to nam istovremeno pokazuje da 'razum' u njegovoj psihologiji ne zauzima
vladajue mesto. Veoma esto je ba nesrean. Tipini primeri su njegova
beskonana razmiljanja i smuenost o tome koga je on to u stvari voleo, i ta
je on to podrazumevao pod pojmom 'ljubavi', i da li je bio 'poten' i 'veran'
svojim raznoraznim ljubavnicama.
Na primer:
Robin je voleo Del-Klaru Mojnlin, u vreme dok su jo oboje bili od krvi i
mesa. Pa su se posvaali. Pa su se pomirili. A onda je, sticajem okolnosti koje
nijedno od njih dvoje nije bilo u mogunosti da sprei, on nju napustio u crnoj
rupi gde je provela trideset godina.
Naravno, to je zaista bilo loe. Ali ne njegovom krivicom. A ipak je
proveo sate i sate na kauu moga kolege, raunarskog psihoanalitiara Sigfrida
fon rinka, da bi svoj um 'oslobodio oseanja krivice' zbog kojeg je veoma mnogo
'patio'.
Iracionalno? Nego ta. Ali tu nije kraj prie.
U meuvremenu, dok mu je Klara bila beznadeno van domaaja - i to, koliko
je tada mogao da zna, zauvek - sreo je i 'zaljubio se' i oenio se mojom
stvoriteljkom, S. Ja. Lavorovnom. Prema svim merilima kojima ja raspolaem za
ocenjivanje takvih stvari, to mu je bio odlian potez. Ali onda se opet pojavila
Klara. Kada je Robin morao da se suoi da injenicom da 'voli' i jednu i drugu
istovremeno, jednostavno je zapao u stanje tuge.
Sve se jo vie pogoralo zato to je nekako u to vreme i umro. (To jest,
njegovo fiziko telo se bilo istroilo i morao je biti uskladiten u gigabitskom
prostoru). ovek bi normalno pomislio da e to samo uprostiti situaciju. Jer,
oigledno je da takve bioloke stvari vie nije trebalo da ga se tiu. Pa, nita
bioloko na njemu vie nije ni postojalo. Ali, ne, tako ne moe kada je u
pitanju Robin Brodhed!
A Robin, uprkos svemu, nije beznadeno glup. (Hou da kaem, kada se ima u
vidu da je nekada bio ovek od krvi i mesa). Isto tako dobro zna kao i ja da
pitanja kao to su 'vernost' i 'ljubomora' i 'seksualni prestup' u antropolokom
smislu imaju iskljuivo veze sa injenicom da 'ljubav' podrazumeva 'polno
optenje' a ovo opet 'razmnoavanje' - te da se ljubomora, u osnovi, svodi na
pitanje kako obezbediti da dete koje odgaja bude zaista i genetski tvoje. Zna
on to dobro. Na alost, ne moe i da oseti. ak i sama injenica da on, pre
svega, nikada nije bioloki zaeo ni jedno jedino dete, nita ne menja na
stvari.
O kakvim li samo kojetarijama brinu ti ljudi od krvi i mesa! ak
nastavljaju da brinu i onda kada su ve unapreeni u nematerijalni oblik
postojanja, kao ja.
Ali Robin se zaista mnogo brinuo, a kada se on brine, brinem se i ja. O
njemu. Jer i to je jedna od stvari za koje sam programiran.
Primeujem da postajem opiran, gotovo isto onako kao Robin.
ta mogu, tu pomoi nema. "Kakav gazda, takav sluga", kae jedna stara
poslovica ljudi od krvi i mesa - ak i kada je taj 'sluga' iskljuivo sintetika
tvorevina koja se sastoji od podprograma i baza podataka, kao to sam ja.
Sada prelazim na Neprijatelje.
Oni su jedna rasa inteligentnih bia, bestelesnih (u stvari,
nematerijalnih), koje su otkrili Hii. Neprijatelji (Hii su ih nazvali 'Muke
Ubice', a to su prihvatili i mnogi ljudi, ali meni se taj naziv nikad nije
dopadao) su prosto zbrisali bar etiri civilizacije i jo nekoliko veoma
otetili.
Bilo je oigledno da nisu trpeli fizika bia ma koje vrste.
ak se pokazalo da ne trpe ni materiju ma kakve vrste. Na neki nain - ak
ni ja nisam uspeo da otkrijem kako - uspeli su da vasioni dodaju toliko mnogo
mase da se njeno irenje usporilo. Jednom u budunosti ona e kolabirati u samu
sebe i poee opet da se iri; jedini logini zakljuak je da e se tada
Neprijatelji nekako ponovo umeati i uiniti da ta druga vasiona postane
gostoljubivija za njih.
Objektivno gledano, taj projekat je elegantan i zadivljujui. Ali Robina
nikada nisam uspeo da ubedim u to; ostao je pristrasan i na strani materije,
valjda zato to je imao nesreu da odatle potekne.
Neprijatelji su jo prisutni, zatvoreni u svoju vlastitu crnu rupu - onu
atipinu crnu rupu koja ne sadri materiju, ve koja guta energiju. (Energija od
koje se sastoji njena masa su, naravno, sami Neprijatelji). Takva crna rupa je
dobila i ime. Zove se kugelblic.
Kada smo Robin i ja prvi put sreli Hiija po imenu Zapovednik i njegovu
posadu, bila je to prava trauma za Hiije.
Oni su svojevremeno reili pitanje 'Mukih Ubica' tako to su pobegli i
sakrili se. Nisu prosto mogli da poveruju da e ljudska bia biti toliko
nepromiljena da se opredele za neto drugo. Ispriali su nam ta se deava i
bili zgranuti kada smo mi odbili da sledimo njihov primer.
Kada se Zapovednik na kraju uverio da je oveanstvo (ubrajajui tu, ovom
prilikom, i ovakve kao to sam ja) reilo da sauva nau Galaksiju, pomirio se
sa neizbenim. Nije mu se dopalo. Ali, prihvatio je. Vratio se istim putem
natrag, tamo odakle su Hii pobegli kada su shvatili koliko su Neprijatelji
opasni: u veliku crnu rupu u jezgru Galaksije. Zadatak mu je bio da obavesti
ostale Hiije da im je sve planove upropastila ta bezobrazna rasa ljudskih bia,
i da ih nagovori da nam pomognu.
Bilo je zaista prilino hitno. Hii su raspolagali ogromnim resursima.
Iako smo ve decenijama prouavali njihovu tehnologiju i pokuavali da je
poveemo sa svojom - pre nego to je ikada neki ivi ovek ugledao ivog Hiija
- jo je bilo za nas mnogo nepoznanica. Zato je Zapovednik obeao da e
pokrenuti Hiije da nam pomognu da bismo se - odmah - pripremili za onaj dan
kada e Neprijatelji moda izai da unite jo nekoliko vrsta ivih bia u
vasioni.
Na alost, za Hiije 'odmah' nije znailo ni priblino ono to 'odmah'
znai nama - ak i kad meu 'nas' ubrojimo ona alosno usporena ljudska bie od
krvi i mesa. Satovi u crnim rupama kasne. Faktor dilatacije vremena u jezgru
uinio ih je sporijim u odnosu na ljudske za, otprilike, etrdeset hiljada prema
jedan.
Sreom, 'odmah' je za njih znailo to pre mogu, i oni su se odazvali - u
stvari, zaprepaujue brzo - kad se sve uzme u obzir. Prvi hii-brod koji je
iskrsnuo iz njihove ergosfere pojavio se, takorei, istog asa - to znai posle
samo osamnaest godina! Drugi je prispeo ve devet godina posle prvoga.
Mogli su da stignu tako brzo zato to su stalno odravali odreen broj
brodova u stanju pripravnosti. A oni prvi Hii koji su stigli do nas bili su nam
od neprocenjive koristi. Pomogli su nam da sagradimo Straarski toak, da bi
neprestano drali na oku kugelblic, i pomogli su nam da pronaemo sva skrovita,
irom Galaksije, u kojima su Hii drali svoje aparate 'na ledu' ... a to je,
opet, esto podrazumevalo i vasionske istraivae sa Kapije koji su stigli dotle
i ostali 'na ledu' - jer nisu umeli da se vrate.

Mislim da bi sada trebalo da vam kaem i neto vie o analima Hiija, da
vam objasnim zato su se onoliko uplaili.
Prema ve ustaljenoj praksi, stotine hii-brodova bili su stalno na nekom
putovanju, istraujui i otkrivajui nove svetove. Hii su bili radoznali isto
koliko i ljudska bia, i isto tako vrsto reeni da otkriju sve to se otkriti
moe.
U nauci je postojalo veoma mnogo teoretskih problema koji su ih kopkali.
Hteli su da saznaju i odgovor na problem 'nedostajue mase' - okolnost da teina
celokupne materije koja se moe opaziti u vasioni nije dovoljna da objasni
primeeno kretanje galaksije. Da li protoni zaista propadaju? Da li je pre
Velikog praska neto ve postojalo, i ako jeste, ta je to bilo?
Ljudski naunici su takoe lupali glavu o tome, jo u ono vreme dok nismo
upoznali Hiije. Ali Hii su bili u velikoj prednosti u odnosu na te nekadanje
ljude (ukljuujui i mog slavnog imenjaka). Mogli su da izau u vasionu i
pogledaju.
Tako su i uinili. Slali su ekspedicije da prouavaju nove i supernove i
netronske zvezde i bele patuljke i pulsare. Merili su protok materije izmeu
bliskih parova dvojnih zvezda, i izmerili kretanje radijacije usisnih gasova oko
crnih rupa. ak su nauili i da zavire u varcildove omotae oko crnih rupa,
to je kasnije dovelo do razvoja nekih korisnih tehnologija; a da i ne pominjem
da su takoe bili veoma radoznali da otkriju na koji se nain estice spajaju u
atome, atomi u molekule, a molekuli postaju iva bia, poput njih samih.
Mogu da samem u jednu jedinu re ta su to Hii eleli. eleli su sve.
Ali ni za im nisu tako ozbiljno i priljeno tragali po svemiru kao za
razumnim oblicima ivota, drukijim od njih samih.
Vremenom su uspeli da otkriju dva takva primera - bolje reeno, gotovo da
su uspeli.
Prvo otkrie im je bilo sasvim sluajno, i odmah nakon radosti donelo im
je razoaranje. Bili su iznenaeni kada su na jednoj maloj, ledenoj planeti,
koja inae ne bi zavredela da je jo jednom pogledaju, otkrili neke udne
nepravilnosti u magnetskim poljima. U poetku nikome to nije izgledalo
zanimljivo. A zatim, tokom jednog rutinskog pregleda, posada Hiija na jednom
istraivakom brodu proverila je izvetaje instrumenata jedne robot-sonde.
Planeta je bila udaljena vie od 200 a.j. od svoje ve poluugaene zvezde K-3, i
u svakom sluaju nije bila mesto gde biste mogli oekivati da e se razviti
ivot. Povrinska temperatura joj je bila priblino 200 K, i na njenom ledenom
pokrivau nije se nita micalo. Ali kada su istraivai Hiija zvunim talasima
ispitali led, otkrili su sahranjene u njemu ogromne mase metala. Kada je
uzbuena posada zatraila toplotne builice i poslala ih dole, da vidi ta je
posredi, pronali su zgrade! Fabrike! Maine!
I nijedno jedino ivo bie.
Morali su da prihvate obeshrabrujuu injinicu da su na toj planeti nekada
postojala razumna bia na odmaklom stupnju ranog industrijskog standarda -
sudei, bar, prema ostacima koje su iskopali - ali da ih tamo vie nema.
Datiranje ledenih jezgara pokazalo je da su Hii zakasnili pola miliona
godina da pronau nekoga u ivotu, ali to jo nije bilo ono najgore. Najgori su
bili nalazi geologa i geohemiara koji su nepobitno dokazali da se ta i takva
planeta nije mogla razviti prirodnom evolucijom na toj i takvoj orbiti; sastav
joj je bio slian Venerinom, Zemljinom i Marsovom, dakle onakav kakav se moe
nai samo u blizini primarnih zvezda.
Neto je tu planetu zavitlalo tako daleko od njenog sunca da se zaledila.
Naravno, mogla je to biti neka astronomska sluajnost, kao to je (iako
statistiki neverovatno) blisko mimoilaenje sa nekom zvezdom. Ali nijedan Hii
nije mogao u to da poveruje iako su svi to eleli.
A onda su otkrili drugu veliku tragediju.
Nije se odmah videlo da je u pitanju tragedija. Naprotiv, bila je to
velika nada, koja je potrajala veoma dugo - vie od jednog stolea! Poelo je
kada je jedna letelica Hiija nanjuila radio-prenos, pratila ga do izvora, i
otkrila istinski, neporecivi artefakt neke visokorazvijene tehnoloke
civilizacije koji je putovao kroz meuzvezdani prostor.
Na njemu nije bilo ive posade. Nije je ni moglo biti, izuzev, moda,
mikroorganizama. Taj predmet je bio ogromna, neizrecivo tanka metalna paukova
mrea, koja je u preniku imala hiljadu kilometara, ali je bila tako vilinski
svilenkasta i meka da je cela teila manje od ovejeg nokta.
Hiijima nije dugo trebalo da shvate ta imaju pred sobom. Na spojevima
tankih niti nalazili su se predmeti nalik na tranzistore i trake od
piezoelektrinih materijala. Taj predmet je bio kalkulator. Bio je uz to i
kompjuter, kamera, radio-odailja - sve to udesnom vetinom spojeno u tanani
splet koji biste mogli smrviti stisnuvi ga u aku.
Bio je to robot-jedrenjak, na svetlosni pogon.
Dokaz je bio nepobitan: u vasioni su postojala razumna iva bia, poput
Hiija! Ne samo razumna bia, ve bia na tehnolokom nivou, bia koja putuju
meuzvezdanim prostorima. Odmah su shvatili da je to ultrasvetlosna meuzvezdana
sonda, zvana 'zvezdana pahuljica', koja je izletela da istrai Galaksiju pomou
radijacionog pritiska, da obie druge zvezde i da radio-talasima alje izvetaje
svojim tvorcima, negde na njihovoj rodnoj planeti.
Ali gde se nalazila ta njihova planeta?
Posada na hii-brodu je, na alost, propustila da izmeri tano usmerenje
mree u trenutku kada ju je uhvatila. Iako su joj priblino znali pravac, sa
moguim odstupanjima u okviru od nekoliko stepeni, taj opseg od nekoliko stepeni
obuhvatao je nekoliko stotina miliona zvezda, to bliskih to dalekih.
Tokom sledeih stolea, svaki hii-brod koji je odlazio u vasionu, bez
obzira na odredite, nosio je sa sobom posebni radio-prijemnik, namenjen samo
jednom zadatku. Bio je stalno ukljuen, i bavio se iskljuivo oslukivanjem, ne
bi li otkrio pesmu jo neke od tih zvezdanih pahuljica.
I nali su ih.
Prva je bila oteena; usmerenje joj vie nije bilo savreno - ali ipak je
bilo dovoljno da im suzi izbor na priblino milion zvezda, to je znailo
poboljanje za dva reda veliine. A onda su pronali jednu sasvim novu, u
odlinom stanju, savreno usmerenu do najmanje pojedinosti.
Istraivai Hiija sjatili su se odmah u taj deo Galaksije. Jo je trebalo
pretraiti mnogo zvezda, ali njihov broj se sada merio stotinama, a ne
milionima. Sve su ih pretraili. Ova nije imala planeta. Ove dve su bile bliske
dvojne zvezde, gde se na planetama, ak i da su postojale, ne bi mogao razviti
ivot. Ostale su bile isuvie nove i sjajne, isuvie mlade da bi ivot i
njihovoj blizini imao priliku da evoluira ...
Preostala je jo jedna.
Na prvi pogled nije mnogo obeavala. Onako tinjajua, malena i mrana,
nije ak mogla da bude ni neutronska zvezda. Ali, ipak, mora da su ve prole
stotine hiljada godina od kada je bila nova. Planete su joj bile saeene i
gole. Na njima vie nije bilo niega to bi se moglo nazvati ivim stvorenjem.
Dodue, bila je na pravom mestu. Dodue, imala je i planete ...
Na njenoj etvrtoj planeti... niz ruevina protezao se preko doline koja
je nekada oevidno bila brana; jedan tunel bio je zatrpan obruenim padinama
neke planine - da, to je bilo mesto odakle su poletele one zvezdane pahuljice.
I Hii su jo jednom stigli prekasno.
To ve poinje da izgleda, pomislili su Hii, kao da neko krui Galaksijom
i unitava civilizacije pre nego to oni uspeju da dopru do njih.
Ili pre nego to te civilizacije uspeju da poalju nekog svog ivog
predstavnika u meuzvezdani prostor.
I tada su Hii napravili ono poslednje, uasno otkrie. Poslali su u
svemir jednu ekspediciju kojom je rukovodila ona udesna hii-ena po imenu
Tangenta, i pred njima su se iznenada sloili delovi celokupne komarne slike.

Neu vam ja priati o Tangenti.
Zbog toga to e to uskoro uraditi Robin. On o tome jo nema pojma. Ne zna
da e tu priu i on sam uskoro uti iz prve ruke. Znao bi, da mi je dozvolio da
mu kaem za tu osobu - odnosno za nekoliko osoba ije e mu prisustvo na Kapiji
uskoro biti veoma vano. Ali Robin ume da bude tako tvrdoglav kad nee da me
saslua dok mu govorim stvari koje bi zaista trebalo da zna.
Dakle, ja ovde zavrvama; izvinite to sam esto skretao sa teme.
Dozvolite da ipak dodam jo neto. Nije potpuno nevano.
Malopre sam rekao da, iako 'znam' da je E na I puta Pi na kvadrat jednako
-1, ne razumem 'zato' je to tako. Hou da kaem da nemam nikakvog intuitivnog
razloga da pretpostavim da bi (osnova prirodnih logaritama) podignuta na stepen
(kvadratnog korena od minus jedan) puta (odnos izmeu obima i prenika kruga)
trebalo da bude jednako bilo emu, a najmanje prostom negativnom celom broju kao
to je minus jedan.
Nisam bio sasvim otvoren.
Ja ne znam tano zbog ega je to tako, ali imam neke svoje pretpostavke.
Na alost, one su u vezi sa pojavama poput 'nodostajajue mase' i sa onim munim
pitanjem zbog ega opaamo samo tri dimenzije u prostoru, a ne devet - ali kad
ponem o tome, onda ak i Robin odbija da me slua.

4. NEKE ZVANICE NA PRIJEMU
Na Kapiji je postojalo i jedno mesto koje sam prosto morao jo jednom da
posetim.
Poto sam se ve zamorio od sumornog razmiljanja o svemu onom o emu sam
morao da mislim, i od sluanja drugih kako mi govore: "Hej, Robinet, bogovski
izgleda!" otiao sam na to mesto. Zvalo se Nivo Bejb, istoni kvadrant, tunel
8, soba 51, i nekada je bilo moj dom, tokom nekoliko meseci punih munih
strepnji.
Otiao sam tamo sasvim sam. Nisam eleo da odvajam Esi od njenog starog
lenjingradskog pajtaa, a osim toga, onaj deo moga ivota koji je ostao spakovan
u toj prljavoj maloj rupi nije bio u kome je i ona uestvovala. Stajao sam tako
buljei unutra, pokuavajui da je upijem u sebe. ak sam aktivirao i perceptore
koje obino zanemarujem, jer nisam eleo da je vidim. Hteo sam i da je omiriem,
da je osetim.
Izgledala je, mirisala i ostavljala utisak bede, i gotovo sam se utopio u
ogromnom, vrelom talasu nostalgije koji me je zapljusnuo.
Soba 51 bila je ona mala pregraena prostorija koja mi je dodeljena kada
sam prvi put doao na Kapiju - Gospode! Koliko od tada ima decenija!
Bila je malo bolje oiena i mnogo bolje nametena. Vie to nije bila
rupa u kojoj je jedan prepadnuti vasionski istraiva sa Kapije skrivao svoj
golemi strah. Sada je pripadala nekom od onih malaksalih gerijatrijskih
pacijenata, koji je doao na Rinklrok zato to je tu imao najbolje uslove da jo
malo ostane u svom istroenom, telesnom obliju. Izgledala je drukije. Bila je
opremljena pravom posteljom, premda uzanom, umesto mojom nekadanjom viseom
lealjkom. Na zidu se nalazio ugraen nov-novcat aparat za PV komunikaciju, i
umivaonik na sklapanje, sa pravom tekuom vodom, i jo milion drugih raskoi
koje ja nisam imao. Onaj laponac se nekuda oteturao, bez sumnje na prijem. U
svakom sluaju, nije ga bilo. Mogao sam potpuno sam da uivam u svoj toj
klaustrofobinoj raskoi, veliine pristojnog plakara.
Duboko sam 'udahnuo'.
Jo jedna velika razlika. Vie nije smrdelo. Otarasili su se onog zadaha
nekadanje Kapije koji vam se uvlaio u odeu i kou, onoga vie puta korienog
vazduha koji su svi udisali - i znojili se u njemu, i prdeli u njega - godinama
i godinama. Sada se samo jo oseao slabi miris zelenila koje je raslo, bez
sumnje, iz sadnica koje su doneli da potpomognu sistemima za dopunjavanje
kiseonika. Zidovi su jo svetlucali sjajem hii-metala - iskljuivo plavim; na
Kapiji nije nikada bilo nijedne druge boje.
Promene? Dabome da je bilo promena. Ali to je jo bila ona ista soba, i
koliko li sam samo bede i strepnje svojevremeno bio nagurao u nju!
iveo sam kao i svi vasionski israivai na Kapiji - brojei minute do
onog asa kada u se ukrcati na let, bilo kakav let, ili e me izbaciti sa
asteroida zato to sam ostao bez prebijene pare. Dugo razmiljajui nad
spiskovima ekspedicija koje su traile nove lanove posade, pokuavajui da
pogodim na kojoj bi mogao da steknem bogatstvo - a u stvari, pokuavajui da
vidim na kojoj u bar moi da ostanem iv. U toj istoj sobi sam vodio ljubav sa
Dej-Klarom Mojnlin, onda kada to nismo radili kod nje. U njoj sam plakao do
ludila kada sam se, sa poslednjeg putovanja zajedno s njom vratio ... bez nje.
Uinilo mi se da sam tu, samo za onoliko odvratnih meseci koje sam proveo
na Kapiji, proiveo vie nego za vreme svih onih potonjih decenija.
Ne znam koliko sam milisekundi proveo tako, utonuo u boleivu nostalgiju,
pre nego to sam zauo iza svojih lea jedan glas, kako kae: "Vidi Robina! Da
zna, odnekud sam bila sigurna da u te nai ba ovde, kako tuguje."
Zvala se eri Lofat.

Moram priznati da mi je bilo veoma drago to opet vidim eri, ali da mi je
bilo isto toliko milo to je Esi u tom trenutku bila zauzeta na drugoj strani, i
cirkala sa svojim starim drugom u piu. Esi uopte nije bila ljubomorna. Ali
moglo se desiti da napravi izuzetak kad je u pitanju eri Lofat.
eri je virila kroz otkrinuta vrata, gledajui me. Nije izgledala ni
minut starija nego kada sam je poslednji put video, pre vie od pola veka. U
stvari, izgledala je ak mnogo bolje nego tada, jer tada je bila upravo izala
iz bolnice, vrativi se sa neke ekspedicije koja je ispala loe po nju u svakom
pogledu, izuzev u finansijskom. Sada nije izgledala samo 'dobro', ve i vie od
toga. Izgledala je krajnje privlano, jer je na sebi imala, pored irokog
osmeha, jo samo pletenu majicu i gaice.
Smesta sam prepoznao tu odeu. "Dopada ti se?" upita me, naginjui se da
me poljubi. "Obukla sam je samo zbog tebe. Sea li se?"
Odgovorih joj pomalo zaobilazno. "Ja sam sad oenjen ovek", promrmljao
sam. To je bilo tek toliko da je obavesti na emu smo, ali mene nije spreilo da
joj uzvratim poljubac, poto sam to rekao.
"Ta nemoj, a ko nije?" uzvrati mi ona mirno. "Ja imam etvoro dece, samo
da zna. Da i ne pominjemo troje unuia i jedno praunue."
"Gospode Boe!" Bee to sve to sam rekao.
Zatim se malo odmaknuh da je bolje pogledam. Ona se ve bila provukla kroz
otkrinuta vrata i okaila se kragnom svoje majice o jednu kuku na zidu. To smo
obiavali ponekad da radimo, dok smo jo svi bili u telesnom obliju, budui da
je Kapija predstavljala ulaz u vasionu zato to je rotaciona 'sila tee' na
esteroidu bila tako mala da je bilo udobnije visiti nego sedeti. Zaista mi se
dopadala ta njena odea. Teko da u je ikada zaboraviti. Imala je ba nju na
sebi kada je prvi put dola u moj krevet.
"Nisam znao ni da si umrla", rekoh joj, da pokaem da mi je milo to je
vidim.
Njoj se izgleda nije dopala ova tema, kao da se jo nije sasvim privikla.
"Desilo se tek prole godine. Naravno, tada nisam izgledala ovako mlada. Reklo
bi se da umiranje ne znai izgubiti ba sve." Uhvatila se za bradu,
premeravajui me pogledom. "Stalno te viam u dnevnim novostima, Robine. Uspeo
si."
"I ti si", odgovorih joj, priseajui se. "Vratila si se kui sa nekih pet
ili est miliona dolara, zar ne? Od one kutije za alat Hiija, koju si pronala.
"Pre e biti deset miliona, ako urauna i prodaju prava korienja."
Smeila se ona.
"Bogata gospo!"
Ona slegnu ramenima. "Lepo sam se provela zahvaljujui tom novcu. Kupila
sam dve pokrajine obradive zemlje na planeti Pegi, udala se, izvela porodicu na
put, umrla... Bilo je, sve u svemu, ba lepo. Izuzev ovog poslednjeg. Ali
govorei o tebi nisam mislila samo na veliki novac, koji si oigledno stekao.
ta ono kau za tebe? 'Najbogatiji ovek u vasioni'? Trebalo je da ostanem uz
tebe, dok sam to jo mogla."
Ve neko vreme bio sam svestan da je sila sa kuke da bi mi prila blie.
Sad sam odjednom primetio da je drim za ruku. "Izvini", rekoh i pustih joj
ruku.
"ta da izvinim?"
Odgovor bi bio da kad ve mora da pita, nee razumeti ni ako joj
odgovorim, ali nisam morao to da kaem. Ona uzdahnu. "ini mi se da nisam ja ona
dama koju ovog asa ima na umu."
"Paaa ..."
"Oh, ne ljutim se, Robine. Na asnu re. Samo sam pomislila kako bi bilo
kad bi bilo kao nekad. Ah", nastavi ona, "iskreno reeno, udi me da onda nisi s
njom i onim momkom... kako se ono zvae?"
"Sergej Borbosnoj?"
Ali ona nestrpljivo zavrte glavom. "Ma, ne, ni nalik na to. Zove se...
ekaj malo... ah, da, Eskladar. Harbin Eskladar."
Razrogaio sam oi, jer sam, naravno, znao ko je Eskladar. Nekada je bio
prilino uven. Ne mogu rei da sam se ikad sreo s njim. Zapravo, nikada to
nisam ni poeleo, bar ne u poetku, jer Harbin Eskladar je bio terorista - a ta
bi moja draga portabl-Esi traila u drutvu jednog biveg teroriste?
Ali eri je nastavljala bez predaha. "Naravno, ti se u poslednje vreme
kree u visokom drutvu. Znam da si poznavao Odija Voltersa. Pretpostavljam da
si blizak i sa Blistavom i sa svima njima ..."
"Blistava?" Teko sam uspevao da pratim ta eri govori, ali ta re me je
sledila. Iako ju je izgovorila na engleskom, to je bilo ime Hiija.
Gledala me je iznenaeno. "Zar nisi znao? Pobogu, Robine, izgleda da sam
bar jednom uspela da budem ispred tebe! Zar nisi video kada je pristao jedan
hii-brod?"
Odjednom mi se opet uini da e biti zanimljivije ako se vratim na prijem.
Dabome da sam malopre video hii-brod, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da bi
se na njemu mogao nalaziti i jedan Hii.

Mislim da je bilo neutivo to sam se tako izvukao. Sudei po izrazu lica
to je mislila i eri, ali meni je bilo drago to sam naao izgovor da odem. Ipak
ne elim da iskuavam do kraja Esinu divnu osobinu da ne bude ljubomorna, i
premda sam, poljubivi eri na rastanku rekao: "Videemo se uskoro", nisam tako
i mislio.
Ostavi opet sam u gigabitskom prostoru, viknuo sam Albertovo ime. Obreo
se pored mene pre nego to sam postao svestan da je tu. "Da?"
Rekao sam mu ljutito: "Nisi mi kazao da na Roku ima Hiija. ta e oni
ovde?"
On mi se ravnoduno nasmei eui se po nozi. "U odgovor na tvoje drugo
pitanje, Robine, oni i te kako imaju prava da budu ovde. Ovaj prijem je
organizovan da bi se ponovo okupili svi oni koji su nekada davno bili na Kapiji,
zar ne? A sva tri Hiija koja su sada ovde spadaju meu takve. Bili su na Kapiji
veoma davno. A u odgovor na tvoje prvo pitanje..." On u ali napravi izraz lica
kao da je kriv za neto"... Mogu ti rei, Robine, da ve due vremena pokuavam
da ti saoptim da ovde ima osoba koje bi ti bile zanimljive. Mislio sam da u
biti nepristojan ako te prekidam. Ako mi dozvoli, sada bi ..."
"Sada bi mogao da mi ispria o tim Hiijima! O Eskladaru ve znam."
"Oh?" Albert je za trenutak ostao bez rei. Takvo lice ne viam esto na
njemu. A onda posluno ree: "Brod sa Hiijima doao je pravo iz jezgra, a ona
tri Hiija za koje mislim da e te naroito zanimati zovu se Mumezon, Humka i
Blistava. Blistava je naroito interesantna, jer je bila na istom brodu sa
Tangentom kada je ekspedicija ila na planetu Sporaa."
To me je smesta razbudilo. "Tangenta!"
"Tano tako, Robine." Lice mu je sijalo. "A uz to ..."
"Hou da ih vidim", rekoh, uutkavi ga pokretom ruke. "Gde su?"
"Na Nivou Dejn, Robine, na nekadanjem vebalitu; sada je to sala za
rekreaciju. Ali zar ne smem da ti kaem i za druge? Za Eskladara ve zna, i
pretpostavljam da ve zna i za Dena Menikova, i ..."
"Prvo samo ono najvanije, Alberte", naredih mu. "Ovoga asa elim samo da
vidim nekoga ko je zaista poznavao Tangentu!"
Izgledao je uvreen. "Molim te? Makar samo poruku od Gospoe Brodhed?"
Tu poruku mi do sada nije pomenuo. "Pa, svakako", sloih se. "ta eka?"
Delovao je kao da je uvreen, ali ono to je rekao - Tano Esinim glasom i
njenim nainom govora - bilo je: "Kai mom matorom glupom Robinu da nemam nita
protiv da se vidi sa svojom bivom curom, ali samo da je gleda, da je ne
dodiruje."
Mislim da sam poeo da crvenim. Nadam se da Albert nije stigao to da vidi,
jer sam mu mahnuo rukom da ode im je zavrio reenicu, i ve sam bio na putu ka
Nivou Dejn.
Tako svest pravi straljivce od svih nas... i pravi nas glupavim, ak i
kad neto zaista treba da ujemo.

Kada bih hteo, mogao bih da obletim Zemljinu kuglu za etrdeset
milisekundi, tako da mi, u osnovi, nije bilo potrebno nimalo vremena da siem sa
Nivoa Bejb na Nivo Dejn. Pogotovo to (stalno vas na to podseam) ja nisam u
stvarnosti bio na Nivou Bejb, a nisam bio ni na Nivou Dejn, kad sam se tamo
obreo.
Ali ono to oveku u telesnom obliju izgleda kao trenutak, nekome poput
mene moe da bude poprilino razdoblje. Imao sam, dakle, vremena da razmislim o
nekoliko pitanja.
Da li sam dobro uo? Da li je moja ena Esi u drutvu Harbina Eskladara?
Istina, vreme terorizma bilo je ve davno prolo. Veina ovih udovinih ljudi
koji su podmetali poare i bombe i unitavali ve odavno behu mrtvi bez ostatka,
ili na robiji, ili su se preobratili, a ti preobraeni, poput Harbina Eskladara,
sada ve, ipak, pripadaju normalnom svetu. Platili su svoj dug drutvu.
Problem je bio to ja nisam mogao da verujem da e Esi smatrati da su se
oduili njoj lino. Ne uzimajui u obzir to su je dva puta zamalo ubili, i
nameravali da trei put ubiju nas oboje, ali su promaili. Esi to nije shvatala
kao napad na nju lino. Isto kao (ini mi se) ni ja: teororisti koji su zatirali
sve na i inae nesrenoj Zemlji, u ono vreme kada su svi u svemu oskudevali i
kada su hiljade pometenih ljudi pokuavali da poprave stvar time to su jo vie
umanjivali priliku da svi imaju sve, ti teroristi nisu bili obini zloinci.
Bili su gadovi. Istina, taj Eskladar (seam se kao kroz maglu) na kraju je ipak
preao na stranu dobrih momaka sa belim eirima. ak je odao i neke od najveih
i najpokvarenijih voa, i tako spasao mnogo vie ljudskih ivota i imanja nego
to ih je sam unitio.
Ali ipak ...
Kada sam ugledao Hiija, zaboravio sam na Eskladara. Sreom, nisu bili od
krvi i mesa (ukoliko bi se ti kotunjavi Hii ikada mogli nazvati 'mesom'). Bili
su Prastari Preci, i to je bilo dobro, jer je znailo da mogu s njima normalno
da razgovaram.
Ne bih znao gde su da mi Albert nije pomenuo da je re o nekadanjem
vebalitu na Kapiji. Sada vie nije liilo na vebalite. Sada je to bila
sunana mala prostorija (sunevo svetlo, naravno, poticali je iz elektronskih
cevi), sa stolovima i stolicama, i puno svetla. Ljudi su u rukama drali ae sa
piem. Hii ne piju. Ali na slian nain i iz slinih razloga grickaju; najvie
vole neku vrstu gljivastog rastinja snanog opojnog dejstva, i ovi Hii imali su
pred sobom plitke inije sa tim stvarima za grickanje. "Zdravo", rekoh veselo,
prilazei im. "Ja sam Robinet Brodhed."
Uvek mi iskazuju izvesno potovanje. Oni oko stola bez gunanja mi
napravie mesta, a ena meu njima savi obe ake u znak utivog pozdrava.
"Nadali smo se da emo imati priliku da se upoznamo s vama", ree ona. "Znamo
vas po imenu, svaki Hii zna za vas."
Nauili su na obiaj da se rukujemo, i to smo i uinili. Ti Prastari
Preci behu tek stigli iz jezgra - krenuli su pre gotovo jedanaest godina, prema
naem satu, ali prema njihovom pre samo nekoliko nedelja. Vei deo tog vremena
proveli su putujui kroz duboki prostor, od jezgra do Zemlje. Izrazio sam svoje
iznenaenje to vidim Hiije na mestu koje sam oduvek smatrao iskljuivim
vlasnitvom ljudskog roda, i jedan od uskladitenih ljudi primeti: "Oh, ali oni
imaju sva prava da budu ovde, gospodine Brodhed. Na ovaj prijem su pozvani svi
koji su ikada radili na Kapiji, a svaki od njih je ovde nekada radio."
Podila me je jeza. Poslednji put kada je ivi (ili uskladiteni) Hii bio
na Kapiji bilo je pre, otprilike, etiri stotine hiljada godina.
"Znai, vi ste oni to ste nam ostavili brodove", rekoh, smeei se, i
podigavi au u njihovom pravcu. Odgovorili su uzevi po komadi peurke
vrhovima prstiju i podigavi ga prema meni, a ena ree:
"Tako je. Mumezon vam je ostavio ono to zovete Fabrikom hrane, na onom
mestu koje ste nazvali Oblak Urt. Humka je ostavio onaj brod na Veneri, koji je
otkrio va Silvester Maklin. Ja nisam ostavila nita; samo sam jednom prilikom
posetila ovaj sistem."
"Ali bila si sa Tangentom", poeh, i tada osetih kako me neko lupka po
ramenu. Okrenuo sam se i ugledao svoju dragu portabl-Esi.
"Robine, mili?" poe ona.
"Jesi li uspela da se otrgne od oaravajueg Harbina Eskladara, a?"
upitah je ljubazno. "Drago mi je da si stigla. Ovo je Blistava ..."
Zbunjeno je vrela glavom. "Nisam bila s tim Harbinom Eskladarom. Ne mari.
Htela sam da proverim da li zna ..."
"Nisi me razumela", prekinoh je, sav uzbuen. "Upravo smo poeli da
razgovaramo o Tangenti. Hoe li da nam ispria o tom putovanju, Blistava?"
"Ako elite ..."
Ali Esi se ponovo umea. "Molim te, Robine, moramo o neemu da
razgovaramo. Dejn Menikov je potraio advokata."
To me je naas zbunilo, jer sam bio toliko daleko potisnuo Dejna Menikova
iz svojih misli da nisam ni pomislio koji bi mogli biti razlozi da trai
advokata. Zbog mene. To je trebalo da me otrezni, ali sam samo slegao ramenima.
"Kasnije, duo, molim te."
Esi samo uzdahnu, a ja se ponovo naotrih da ujem priu.
Ne moete mi zameriti. Pria o Tangenti bila je vana. Da nije bilo njene
ekspedicije sve bi bilo sasvim drukije. Ne samo u istoriji Hiija. U vaskolikoj
istoriji. U stvari, istorija ljudskog roda bi bila drukija, pa je moda ne bi
ni bilo. I zato sam odloio sve ostalo da bih na miru sasluao ono to e
Blistava ispriati o tom uvenom putovanju, ne pomislivi ni za trenutak da
prisustvo Dejna Menikova na asteroidu znai da je ovde jo neko, takoe
prisutan.

5. PLIMA NA VRHUNCU
Hii su po prirodi bili veliki istraivai, a u svim njihovim analima
Tangentino putovanje bilo je zabeleeno kao najuvenije.
Ta ekspedicija je bila dobro isplanirana, i imala izvanrednog vou.
Tangenta je bila veoma mudra. Zahvaljujui prevashodno njenoj mudrosti, Hii su
uspeno pobegli sa asteroida Kapija i od svega ostalog.
Tangenti nije bilo teko da bude mudra. Raspolagala je pre svega vlastitim
velikim znanjem i iskustvom, a zatim i onim ivih lanova svoje posade, kao to
je bila Blistava. Ali iznad svega, imala je i jedno dvanaest do trinaest
pokojnika da njenu domiljatost dopune svojom. Na sve to dodajte i njenu ogromnu
hrabrost, preduzimljivost i potovanje drugih. Sigurno bi vam se dopala - ako
izuzmemo da bi ljudskim oima delovala veoma smeno. Naravno, poto je bila
Hii, tu nije bilo leka.
Kada sam rekao da je Tangenta bila istraiva, nisam mislio da je pravila
geografska otkria, kao Magelan ili kapetan Kuk. Tangentina istraivanja nisu
imala nikakve veze sa geografijom. Pre nego to se rodila, ogromni vasionski
putujui teleskopi Hiija ve su bili odavno otkrili svu geografiju koja e
Hiijima ikada biti potrebna. Uoili su svaku zvezdu i gotovo svaku planetu u
Galaksiji - sve u svemu nekoliko stotina milijardi geografskih jedinica, svaku
od njih fotografisali, spektroskopirali i uneli u kataloge centralne datoteke.
Zato Tangenta nije imala problema sa mapama i geografskim prikazima. Imala
je zanimljivije stvari za razmiljanje.
Tangenta se bavila istraivanjem stvorenja. ivih bia. Njen zadatak je
bio da proui organska stvorenja koja su naseljavala pojedina mesta u toj
geografiji.
Jo jedna injenica koju ne smemo zaboraviti kad je u pitanju Tangenta
jeste da je bila neviena lepotica.
Meni lino ne odgovaraju merila Hiija. Meni svaki Hii izgleda kao Hii,
i ne bih se ni za ivu glavu oenio nekom od njih. Mene bi Tangentina pojava
verovatno podsetila na neto iz mog detinjstva u Rudnicima hrane, u Vajomingu.
Kad sam bio mali, slavili smo no uoi Svih Svetih sa jezivim makarama i drali
u kui izdubljene bundeve sa korom na kojoj bi isekli rupe u obliku groznog lica
i zapalili bi unutra sveu; a jedna od najomiljenijih prikaza, koju bi svakog
oktobra svaki razredni stareina izvlaio iz ormana, bio je kostur od kartona sa
pokretnim rukama i nogama, lobanjom umesto lica, i na kome se svaka koska dobro
videla.
Tangenta je veoma mnogo liila na jednu od tih makara, samo to je ona
bila prava. iva. Kosti su joj se providele. Kao kod svih Hiija, kostur je bio
prekriven grubom, vrstom, miiavom koom, prijatnom na dodir koliko i smrvljen
hrastov ir. Poto je bila enskog pola bila je elava - mukarci bi ponekad
imali neto malo dlaka na temenu, ene nikada. Imala je oi za koje nijedan
pisac zabavne muzike ne bi uspeo da pronae stihove, jer su, u osnovi, izgledale
uasno; zenice poput plavih, razlivenih mrlja, a celo oko manje-vie ruiasto.
Udovi su joj bili debeli koliko i u estogodinjeg, na smrt pregladnelog deteta,
ali ni blizu toliko seksi - bar nekom ljudskom biu. Karlica joj je bila iroka.
Na njena dva donja kraja nadovezivale su se noge, a izmeu tih tanunih i iroko
razmaknutih nogu nosila je tipini hii-ureaj za odravanje ivotnih uslova.
Bila je to krukolika vreica koja je proizvodila mikrotalase koji su Hiijima
isto toliko neophodni za zdrav opstanak koliko je biljkama na Zemlji bitno da
imaju sunevu svetlost, a pored toga sadravala je i mnotvo korisnih ili prosto
prijatnih alatki i stvarica. Ubrajajui i uskladitene umove umrlih predaka,
koji su Hiijima sluili umesto kompjutera.
Zvui prosto zanosno, zar ne?
Ne. Ali lepota se gleda oima vaspitanim u odreenoj kulturi. U oima
Hiija (tim svetlucavim, ruiastim, nalik na oi gmizavaca), a naroito u oima
mukih Hiija, Tangenta je prosto obarala s nogu.
U uima Hiija, ve i samo njeno ime imalo je seksi prizvuk. Uzela je ime
Tangenta, kao to su svi Hiiji uzimali svoja odrasla imena, im je dovoljno
sazrela da se zainteresuje za neto apstraktno. Kod nje je to bila geometrija.
Ali jezik Hiija omoguava mnogo dvosmislenosti i igre reima, tako da su joj
uskoro dali nadimak koji je zvuao veoma nalik na re 'tangenta', i koji se
priblino (i pristojnim izrazima) moe prevesti kao 'ona-to-izaziva-da-se-
sputene-stvari-isprave'.
Sve ovo nema nikakve veze sa njenim odlikama koje su je uinile voom
ekspedicije, ali je isto toliko zadivljujue. Bila je dika i ponos itavog Hii-
roda.
Utoliko je bilo traginije to je imala znatnog udela u njihovom padu.

Na onom epohalnom putovanju Tangenta je bila zapovednik ogromnog hii-
broda. Nosio je hiljadu raznoraznih instrumenata i ureaja, a posada je brojala
dvadeset i jednu osobu. Ukljuujui i Blistavu, koja je bila pilot za
penetraciju. Brod nije bio naroito velik, ali je bio od naroite vrste.
Tangentin brod bio je konstruisan za odreenu svrhu, a svrha je bila skrojena
prema njenim specijalnim zadacima.
Mogao je da sleti na planetu.
Malo je koji meuzvezdani brod Hiija mogao to da uradi, a uglavnom nije
ni morao. Bili su konstruisani da uu u orbitu neke planete i da probleme
sletanja i ponovnog uzletanja prepuste specijalizovanim letelicama. Tangentin
brod je, meutim, predstavljao izuzetak. Nije mogao da 'sleti' u bukvalnom
smislu, jer planeta koju je trebalo da istrai teko da je imala ikakvu vrstu
povrinu za sletanje, izuzev jedne grudve metalizovanog vodonika, okruene sa
oko dve hiljade kilometara zaleene, ubistveno teke, bljuzgave atmosfere. Ali
imala je neto to je Hiijima bilo mnogo vanije:
Na njoj je bilo ivota.
Bilo je ivota i na Tangentinom brodu. Svaki od dvadeset i jednog lana
posade bio je specijalista za po jednu od mnogo razliitih operacija koje e
biti potrebne. Moja nova prijateljica Blistava, na primer, bila je pilot za
penetraciju, koji e uvesti brod u ledenu, muljevitu, gustu 'atmosferu' planete
Sporaa. Tom vetinom raspolagao je malo koji Hii, i ona je bila veoma
kolovana osoba. Dakle, na tom brodu je bilo mnogo ivota, i to ustrog, veselog
ivota. Hii nisu bili nekakve bezoseajne maine. Umeli su da budu isto onako
okoreli ili oseajni kao i ljudska bia, samo na svoj vlastiti nain, onako kako
je to Hiijima svojstveno. I povremeno su zbog toga imali problema, ba kao i
ljudi.
Tri hii-mukarca koja su u tom pogledu predstavljali Tangentin lini
problem, zvali su se Kvark, Angstrom 3754, i Trai-pa-Kai.
Neu ovim da vas navedem na pomisao da su to zaista bila njihova imena,
ak i kada bi ih bukvalno preveli sa hii-jezika. To je tek najpribliniji
prevod za koji sam ja sposoban. Kvark je tako nazvan po jednoj estici manjoj od
atoma: Angstrom 3754 dobio je ime po boji te talasne duine; a Trai-pa-Kai je
bila komanda kojom su se obraali bazama podataka svojih predaka kada su eleli
da od njih neto saznaju.
Tangenta je mislila da su ba dobri momci. Svaki od njih trojice je
ovaloploivao po jednu od tri muke vrline koje su Hii najvie cenili. Kvark je
bio hrabar, Angstrom jak, a Trai-pa-Kai nean. Svaki od njih bi joj bio dobar
par. Poto se Tangentino vreme za voenje ljubavi pribliavalo, dobro je bilo
to je imala na raspolaganju mukarca koji e joj po svemu savreno odgovarati.
Plima napretka civilizacije Hiija bila je na vrhuncu. U istoriji ljudskog
roda ne postoji nita priblino tako ogromno i velianstveno kao ep o Hiijima.
Pre mnogo vekova, engleske kraljice, nizozemski trgovci i panski svetenici
slali su razne pustolove da hvataju roblje, skupljaju zaine, kopaju zlato - da
otkrivaju i pljakaju sav neistraeni svet. Ali to je bio samo jedan jedini
svet.
Hii su osvojili milijarde svetova.
Ovo zvui svirepo. Hii, meutim, nisu bili svirepi. Niti su uroenike
liavali ma ega to je za njih imalo neku vrednost, ak i kad bi to bile
glinene tablice ili auri koljke.
Prvo, nije bilo potrebno. Hii nikada nisu morali da porobe neke uroenike
da bi vadili dragocene rude. Bilo je mnogo lake pronai u vasioni neki asteroid
koji je imao odgovarajui sastav, a potom ga odvui do fabrike koja e ga celog
progutati i izbaciti finalne proizvode. ak nisu morali ni da gaje egzotine
namirnice, ili zainske ili lekovite biljke. Umeli su da uzmu hemijske uzorke
bilo koje organske materije i da je reprodukuju iz njenih elemenata.
A drugi razlog to nisu bezobzirni prema uroenicima bio je taj to gotovo
nikada nisu ni nailazili na uroenike.
Hii su u itavoj Galaksiji pronali manje od osamdeset hiljada svetova na
kojima je ivot bio iole iznad prokariotskog nivoa. I nijednu planetu naseljenu
civilizovanim razumnim biima koja bi se dala uporediti sa njima.
Bilo je nekoliko sluajeva kada su samo malo promaili.
Jedan od takvih malih promaaja bila je i dobra stara Zemlja. Promaili su
stoga to su stigli u nevreme; poranili su za nekih pola miliona godina. Na
Zemlji se, u to vreme, ono to bi se najpriblinije moglo smatrati razumom
nalazilo u upavoj, kosoj lobanji jednog pogurenog i smrdljivog malog primata
koga mi damas zovemo australopitek. Suvie rano, sa aljenjem su konstatovali
Hii kada su ga otkrili; uzeli su samo nekoliko primeraka i otili. Drugi bliski
promaaj bilo je zatupasto stvorenje bez ruku, koje je ivelo u mulju jedne
planete zvezde tipa F-9, nedaleko od Kanopusa. Ako i nisu bili razumna bia,
ipak su evolucijom stigli do stupnja praznoverja. (I tu i ostali; kada su ih
otkrili ljudi, krstili su ih 'Vudu Svinje'). Tu i tamo pronali su jedva
primetne tragove izumrlih civilizacija, od kojih su neke bile zbunjujue
usamljene na datoj planeti. Bilo je i nekoliko takvih koje e tek postati
zanimljive, onih za koje se moglo oekivati da e kroz milion godina dospeti do
nekakvog drutvenog ustrojstva ...
I, napokon, bila su tu bia koja je Tangenta upravo ispitivala. Nazvali su
ih 'Sporaima'.
Sporai su bili, u stvari, dosta inteligentni. Imali su i maine! Imali su
i vladu. Imali su i jezik - ak i poeziju. Sporai nisu bili jedina bia koja su
imala takve stvari i koje su Hii do tada uspeli da otkriju, ali su - po svemu
sudei - najvie obeavali.
Samo kad bi se s njima moglo razgovarati!

I tako se Tangentin brod smestio u orbitu, i istraivai su se zagledali u
uzburkanu planetu pod sobom. "Ba runa planeta", primeti Angstrom obraajui se
Tangenti. "Podsea me na onu gde ive Vudu Svinje, sea se?"
"Seam se", zaljubljeno odvrati Tangenta. U stvari, setila se kako se tada
bila naslonila na Angstromovu ruku koja je lutala po njoj i neno joj drakala
ispupene tetive po leima, na nain koji joj je bio dobro poznat.
"Uopte ne lii na tu planeti!" ljubomorno primeti Trai-pa-Kai. "Ona je
bila vrela; na ovoj se gasovi smrzavaju. Na ovoj ne bismo mogli da diemo ak i
kad bi bilo dovoljno toplo, jer bi nas metan potrovao, a tamo smo mogli da
etamo meu Vudu Svinjama ak i bez maski - naravno, da nije onako smrdelo."
Tangenta dodirnu Angstroma, s puno ljubavi. "Ali taj nam smrad nije
smetao, zar ne?" upita ga ona. A zatim, razmislivi malo, pomilova i Trai-pa-
Kai. Iako nije propustila da uoi nijednu pojedinost na planeti i budui
savreno svesna kuckanja i pitanja brodskih senzora, koji su bili zauzeti
upijanjem podataka sa instrumenata koji su pre mnogo godina bili ostavljeni na
planeti - nije, takoe, proputala nijednu seksualnu aluziju.
Tangenta im se ljubazno obrati: "Obojica sada imate posla - Kvark takoe,
a i ja. Hajde da ga obavimo."

U stvari (ree Blistava, nostalgino se ekajui po stomaku), onih
osamdeset sedam lanova posade koji nisu neposredno uestvovali, svejedno su
bili dirnuti Tangentinom romansom. Voleli su je. eleli su joj dobro. Osim toga,
svet Hiija je oduvek bio naklonjen ljubavnicima, ba kao i na.
Pri kraju drugog dana putovanja Trai-pa-Kai mrzovoljno saopti da su
Preci ne samo spremni, ve da bukvalno gore od elje da to pre razgovaraju sa
Tangentom. Ona uzdahnu i zauze svoje mesto u komandnoj kabini. Sedela je, manje-
vie, na vlastitoj vreici; sedite joj je bilo konstruisano tako da se njena
vreica mogla utinicom ukljuiti u neposrednu vezu sa svim ostalim vreicama sa
Precima na brodu. Takav sistem je bio veoma koristan. Meutim, nije uvek bio i
udoban.
Prastari Preci nisu imali ni vid ni sluh, poto su bili samo uskladiteni
umovi u banci podataka, ba kao i ja. Ali oni najotroumniji i najiskusniji meu
njima nauili su da itaju protok elektrona na instrumentima ili ekranima gotovo
isto tako kao da imaju oi i ui. Najstariji Predak na brodu bio je odavno
preminuli mukarac po imenu Gruevina. Gruevina je bio VIP. Bio je najuvenija
osoba na brodu - moda jo uvaenija od same Tangente - jer je jo za ivota bio
na toj planeti.
Tangenta oslunu Pretke. U poetku uo se samo nerazgovetni agor. Svaki
Predak u brodskoj banci podataka hteo je da govori. Ali jedini koji je u tom
trenutku imao pravo na re bio je Gruevina. Brzo je uutkao sve ostale.
"Prekontrolisao sam zapise pomou monitora", odmah je rekao. "Devet kanala
za snimanje koje smo ostavili na planeti nisu nita zabeleili. Jo ne znam da
li su se pokvarili, ili Sporai, prosto, nikada nisu posetili ta mesta. Ali
ostalih pedeset i jedan su puni; u svakom se u proseku nalazi tri stotine
hiljada morfema."
"To je strano mnogo!" oduevljeno povika Tangenta. "Na svakom kanalu,
dakle, ima materijala ak za itavu jednu knjigu!"
"Vie", ispravi je Gruevina. "S obzirom na to da je jezik Sporaa
izuzetno saet. Sluaj. Sada u ti pustiti deo jednog snimka..."
Zauo se duboki zvuk koji je podseao na trubljenje - Tangenta je vie
osetila kako je proima, nego to ga je ula...
"A sada taj isti snimak, uz odgovarajue ubrzanje i prebacivanje
frekvencije na onoliko bita na koliko smo mi navikli ..."
Trubljenje se pretvori u hitro, prodorno cvrkutanje. Tangenta je nervozno
sluala. Bolelo ju je u uima. "Jesi li neto od toga preveo?" zapita ga, ne
toliko da dobije odgovor - znala je da bi je odmah obavestili da su postigli
neki vei uspeh - koliko da prekine to buanje.
Ali na njeno iznenaenje, Prastari Predak smesta graknu: "Nego ta! Mnogo!
Na prislunoj stanici broj sedamnaest ima neto to bi ti nazvala politikim
sastankom. Neto u vezi sa samim mestom gde se odrava; izgleda da je ili
nekakvo sveto mesto, ili da je opasno zagaeno, i Sporai upravo raspravljaju
ta da preduzmu. Diskusija jo traje ..."
"Zar posle ezdeset i jedne godine?"
"Ali, Tangenta, to je ipak samo sedam sati prema njihovom vremenu."
"Dobro, dobro", obradova se Tangenta. Ovo je bilo ogromno dostignue;
jedan od najboljih naina da se stekne uvid u drugu kulturu jeste da se proui
kako se u njoj reavaju pitanja od javnog znaaja. "Jesi li siguran da je ba
to? Da li su ti prevodi pouzdani?"
"Pa ..." sumnjiavo odvrati Gruevina, "prilino pouzdani. Kad bismo samo
sada ovde imali i Veznu-Silu". Vezna-Sila je bio nekadanji Gruevinin drug, s
kojim je zajedno obavio mnogo ekspedicija. Njih dvojica su bili izvanredan par
naunika. Jednoga dana, bez sumnje, bie ponovo zajedno. Ali u to vreme Vezna-
Sila je ve bio prestar da se opet otisne u vasionu, a jo je dovoljno dobro
drao da ne umre.
"Koliko je to 'prilino pouzdano'?"
"Da kaemo da je polovina renika Sporaa koji nam je poznat izvuena na
osnovu konteksta. Moda sam neko znaenje pogreno protumaio."
"To bi bilo loe po tebe", obrecnu se Tangenta, ali se smesta obuzda.
"Sigurna sam da dobro obavlja posao", dodade umirujuim tonom. Nadala se da je
zaista tako.

Blistava nije uestvovala u prvom putovanju na kome je bio Gruevina, ali
pre nego to je krenula sa Tangentom nauila je zaista mnogo o Sporaima. To je,
uostalom, uinila sva posada. Jer Sporai su Hiijima, ipak, bili veoma vani.
Recimo, isto onoliko koliko je pravovremeno otkrivanje raka bilo znaajno za
jedno ljudsko bie, pre nego to je uao u upotrebu medicinski komplet.
Civilizacija Sporaa bila je zaista prastara. Po broju godina bila je
daleko starija od hiijevske, ali to nije imalo veeg znaaja jer se u njoj nije
mnogo ta dogodilo. Sami Sporai su bili i hladni i usporeni - otuda im to ime.
Polako su plivali kroz muljevite gasove; hemijski sastav tela bio im je isto
toliko nezanimljiv kao i kretanje, a takav im je bio i govor.
Takvo je bilo i irenje impulsa kroz njihov nervni sistem - to e rei,
njihove misli. Kada prva hii-ekspedicija vie nije mogla da sumnja da ti
ljigavi, gmizavi stvorovi poseduju um, njeni lanovi su istovremeno osetili i
oduevljenje i odbojnost. Jer, kakve je koristi bilo od otkrivanja jedne druge
vrste inteligentnih bia, kada je za najobiniju razmenu misli poput ove ...
"Odvedi me vaem voi."
"Kakvom voi?"
... bilo potrebno svih est meseci?
Prvi istraivaki brod Hiija zadrao se godinu dana u orbiti planete
Sporaa. Gruevina i Vezna-Sila spustili su sonde u muljevitu atmosferu i s
mukom postepeno stali da prepoznaju jedva ujne glasove koji su bili prvi korak
ka reniku. Ilo je teko. I nimalo jednostavno. Sonde su bile sputene manje-
vie nasumice, samo u pravcu onih mesta gde su i sonari velikog dometa uspeli da
otkriju skupove ivih bia. Kad bi najzad sonde uspele da prodru do tih mesta,
skupova najee vie nije bilo. One koje su bile najbolje usmerene snimile su
lagane, duboke jecaje. Odailjai su preneli te zvuke u orbitu, strunjaci za
snimanje su ih ubrzavali i prenosilil u okvire ujnosti, i tek nedeljama kasnije
na traci se mogla razaznati po neka re.
Ali hii-semantiari su bili veoma dovitljivi. Kada je istekla ta godina
provedena u orbiti uspeli su da identifikuju dovoljno rei da napune jednu
traku. Onda su na omanju plou ugravirali sliku jednog Hiija, sliku jednog
Sporaa, sliku jedinice za zvuni plejbek, i sliku same ploe. Sve te slike su
urezali u ravne povrine od kristala, tako da su Sporai mogli da ih opipaju -
jer, bili su slepi.
Onda su Hii sve to umnoili u ezdeset primeraka i po jedan spustili u
svaku od ezdeset naseobina Sporaa.
Na trakama je pisalo:
Pozdravljamo vas.
Mi smo prijatelji.
Govorite u ovo i uemo vas.
Uskoro emo vam odgovoriti.
'Uskoro' je, u ovom trenutku, znailo posle mnogo vremena. Poto su to
obavili, otili su. Posada je bila pomalo smrknuta. Nije imalo smisla ekati na
odgovor. Najbolje je bilo da se vrate tek kada Sporai budu imali dovoljno
vremena da otkriju poruke, prebrode prvi ok, i odgovore. ak i tada e
neizbeno morati da protekne podue razdoblje posveeno glupom raspitivanju i
beskorisnim pauzama dok ne stignu odgovori; ali za to im nije bilo potreban ivi
Hii. Izabrali su najmanje vrednog Prastarog Pretka, objasnili joj kakva e
pitanja, najverovatnije, dobiti i kakve odgovore - i pourivanja i propitivanje
- treba da uputi natrag, a zatim su je ostavili u orbiti da usamljena provede
nekoliko alosnih decenija. Svaki Hii u posadi eleo je da je on na njenom
mestu i da on dobije te odgovore, ali malo ih je bilo koji su se mogli nadati da
e to doiveti - prema najpovoljnijim procenama potrajae vie od pola veka pre
nego to se od Sporaa dobiju kakve-takve pouzdane informacije.
I toliko je i potrajalo.

Dvadeset dana nakon ulaska u orbitu planete Sporaa Tangenta je bila
spremna, da spremnija ne moe biti, za poetak rada ekspedicije.
Prastari Predak koju su ostavili za sobom, na alost, vie nije
funkcionisala, ali je obavila svoj zadatak. Pitanja su bila postavljena i
odgovori na njih poslati, i dobijeni podaci uskladiteni. Radar, ili bolje
reeno aparat koji je Hiijima sluio u iste svrhe kao i radar ljudima,
ustanovio je gde su se u tom trenutku nalazile fizike skupine koje su
predstavljale drutvene zajednice Sporaa, kao i svi drugi predmeti koji su bili
dovoljno vrsti ili veliki da predstavljaju opasnost za navigaciju.
Uspostavljena je FTL radio-veza sa planetom Hiija i preko nje poslati svi
podaci, a drhtavi starac Vezna-Sila poslao im je bodree poruke, potvrdivi
dotadanje prevode i podstiui ih da nastave. Specijalni ureaji na Tangentinom
brodu koji e im omoguiti da sprovedu svoj najvaniji zadatak bili su provereni
i testirani, uz objavu da su spremni.
Hii su imali jo jedan aparat za koji su se nadali da e im dobro
posluiti, ali su se prevarili. Bio je to odreeni instrument za komunikaciju.
Odailjao je i primao vrstu podataka - recimo, neto to biste vi nazvali
'oseanjima'. Nije ni slao ni primao 'informacije' u klasinom smislu - nije se,
na primer, mogao koristiti da se narui jo hiljadu kilotona metala ili da se
naredi brodu da promeni pravac. Ali Hii koji ima na glavi njegov mreasti lem
od metalnih ica mogao je da 'uje' emocije nekoga ko se nalazio ak na drugoj
planeti.
To je bila Stolica Snova, kako smo je vremenom nazvali.
Meu Hiijima se taj aparat koristio za ono to je kod njih bila
policijska kontrola. Hii nisu otkrivali prestupe; spreavali su ih unapred.
Umeli su da ve u ranim fazama otkriju ono to odailje um koji je toliko
poremeen da je sposoban za neki drutveno tetan in, pogotovo nasilje. I odmah
bi slali tim strunjaka za savetovanje i intervencije, da primene korektivnu
terapiju.
Stolice Snova su takoe bile od velike pomoi kada je trebalo odluiti da
li su, na primer, 'Vudu Svinje' na stupnju razvoja koji se dovoljno pribliio
razumu da opravda dalje posmatranje, jer su im 'oseanja' ve bila daleko
sloenija nego kod niih ivotinja. Dakle, bio je to instrument koji su Hii
redovno upotrebljavali u svojim najbitnijim traganjima da nau sebi drutvo u
vasioni. Nadali su se da e Tangentina orbitalna letelica moi jednostavno da
oslune Sporae i 'uje' kako su raspoloeni, ta ih brine, a ta raduje.
U stvari, Stolica Snova na njenom brodu je obavila posao. Samo to im to
nije bilo od koristi. Emocije Sporaa, kao i sve ostalo, bile su beznadeno
usporene. Kvark, tako, u jednom trenutku mrzovoljno skidajui sa glave mreastu
kacigu, primeti: "Ovako bismo mogli i da ujemo ta slojeviti kame osea kad mu
se pomene metamorfoza."
"Ipak nastavi", naredi Tangenta. "Kada napokon budemo mogli da razumemo
Sporae, pokazae se da je svakako bilo vredno truda."
Kasnije se setila tih svojih rei, i pitala se kako je mogla onako strano
da pogrei.
Ispriao sam vam ve gomilu stvari o Tangenti i njenim kolegama na brodu,
ali vam jo nisam objasnio zbog ega je to vano. Verujte mi, bilo je veoma
znaajno. Ne samo za Tangentu i itavu hii-rasu, ve i za oveanstvo uopte, a
za mene posebno. Naroito za mene.
Ali moj dobri stari Albert mi uvek kae da sam mnogo opiran, i zato u
nastojati da se drim samo onog najbitnijeg. Najbitnije je bilo da su Tangenta i
njena posada uradili ono to hii-brodovi skoro nikada ne rade. Pokrenuli su
svoju specijalno oklopljenu i opremljenu vasionsku letelicu i zagnjurili je u
guste, ledene, ubistvene gasove Sporaa, da bi ih posetili na njihovoj rodnoj
ledini.
'Ledina', takoe, nije ona prava re - uvek mi je strano teko da naem
prave rei, jer one koje sam nauio na Zemlji, dok sam jo bio u telesnom
obliju, u sutini vie ne odgovaraju. Sporai nisu imali nikakvu ledinu, u
smislu zemljita na kome bi se mogle graditi kue. Nisu imali nikakvo zemljite.
Njihova specifina gravitacija bila je toliko blizu specifine gravitacije
gasova u kojima su iveli da su uronjeni plivali u njima, zajedno sa svojim
domainstvom, kunom opremom, i onim to bi se kod Sporaa moglo smatrati
fabrikama, farmama, kancelarijama i kolama. Naravno, ni ljudi ni Hii ne bi
mogli da ive u takvom okruenju bez zatitne opreme. Iako su hii-inenjeri
bili veoma predostroni (znam neke ljude koji bi ih nazvali ak i kukavicama),
uvek je postojala bojazan da bi im brod mogao biti smrvljen u onom stravinom
pritisku u kome su iveli Sporai.
Zato su, pre nego to su uli u atmosferu planete, proverili, ponovo
proverili i proverili sve to se proveriti moglo. Gruevina i ostali Prastari
Preci obavljali su dva posla istovremeno, nastavljali posao oko prevoenja i uz
to skladitili i analizirali sve podatke o stanju brodskih sistema.
"Sve spremno?" konano upita Tangenta, koja je sedela na komandnom mestu u
upravljakoj kabini, ukljuujui se u mree kao i svi ostali. Jedan za drugim,
svi efovi sekcija raportirae da su spremni, i ona duboko udahnu vazduh. "Sada
bismo mogli da ponemo sputanje", ree ona smireno pilotu za penetraciju,
Blistavoj.
Blistava naredi navigatoru: "Ponite sputanje."
Brod smanji svoju orbitalnu brzinu i kliznu nadole u ledene, guste vihore
otrovnih gasova u kojima su iveli Sporai.
Brod stade da poskakuje, ali bio je sagraen da to izdri. Navigacija je
ila naslepo, bar u optikom smislu; ali brod je imao sonarne i elektronske oi,
i dok su se pribliavali na ekranima monitora u kabini mogli su da vide obrise i
skupove sporakih 'kua' i drugih objekata. "Ja ne bih napredovala tako brzo",
upozori ih Tangenta, "zbog opasnosti kavitacije."
Blistava se sloi. "Uspori", naredi ona, i ogromni brod stade da mili u
pravcu najblie arkologije Sporaa.
Sva posada je kao omaijama zurila u ekrane, sa uenjem i oduevljenjem.
Poeli su da se pomaljaju rasplinuti oblici pojedinih predmeta. Bilo je tu
graevina nalik na obale i stvorova nalik na gumene igrake u obliku ameba i
meduza, s kojima se igraju bebe. Sporai su bili gotovo isto tako nepomini kao
i njihove 'zgrade'. Sve enke, i veina mujaka, kretali su se toliko sporo da
oko Hiija nije moglo da vidi nikakav pokret; samo pojedini mujaci, kada bi
bili u stanju koje su oni nazivali 'uzbuenou', ispoljavali su uoljivo
kretanje. Broj takvih se sve vie poveavao dok je brod prilazio sve blie i
blie i njihova umala ula im stavljala na znanje da se neto dogaa.
Tada je Tangenta napravila svoju prvu greku.
Poverovala je da se mujaci kreu zato to ih uplaila neoekivana pojava
hii-brodova. Zaboga, pa to ih je moralo uplaiti - kao kada bi se neka
munjevita kapsula za pristajanje iznenada pojavila iznad kakve primitivne
ljudske naseobine, koja pre toga nije videla ni avion, a kamoli svemirsku
letelicu. Ali ti mujaci nisu poleteli na sve strane tako brzo i samoubilaki
zato to su se prepali. Bolelo ih je. Niskofrekventni zvuk koji je proizvodio
hii-brod stavljao je Sporae na paklene muke. Prosto su ludeli od njega, i
ubrzo su oni slabiji meu njima i poumirali.
Da li bi Hii ikada zaista uspeli da zadovolje svoju arku elju za
meuzvezdanim druenjem sa Sporaima?
Ne vidim kako. Moje vlastito iskustvo govori suprotno: Hiijima je bilo
isto tako teko da saobraaju sa Sporaima kao i nama, uskladitenim osobama, da
uspostavimo ma kakve odnose sa ljudima od krvi i mesa u okvirima realnog
vremena. U principu od toga ima vie muke nego koristi. Ali kada ja razgovaram
sa telesnim ljudima izbliza, oni obino ne umiru od toga.

Posle toga na brodu vie nije bilo radosti (ree Blistava, mrzovoljno
slegnuvi stomanim miiima). Iekivanje je bilo isuvie slatko; razoaranje
isuvie podmuklo.
Postalo je jo gore.
Ekspedicija se stalno ljuljala na ivici neuspeha. Iako su sonde
nastavljale da s vremena na vreme alju po koju re u ureaje za snimanje, svi
pokuaji da se Sporaima priblie u njihovom domaem okruenju uvek su vodili u
katastrofu ili razoarenje - razoarenje za Hiije, katastrofu za njihove nove
'prijatelje'.
A onda je u orbitu pristigla i vest od kue.
Bila je to poruka od Vezne-Sile, i ono to je rekao, onako staraki
razdraljivo, i uz prebacivanje nekoga kome je krivo to nije bio na licu mesta,
moglo bi se slobodno prevesti ovako: "Zeznuli ste stvar. Delovi koji su od
znaaja meu prikupljenim podacima ne odnose se na obiaje i dravno ustrojstvo
Sporaa. To je njihova poezija."
Prastari Preci na brodu prepoznali su tu poeziju kao poeziju - nekakvu
kombinaciju pesama velikih kitova i starih skandinavskih eda sa Zemlje. Nalik
edama, i ove su govorile o velikim bitkama iz vremena davnih, i te bitke su bile
veoma znaajne.
Ispevane su o stvorenjima bez tela, koja su se pojavila i izazvala
strahovita razaranja. Sporai su ih nazvali imenom koje odgovara pojmu 'Mukih
Ubica', i Vezna-Sila je tvrdio da oni zaista i jesu bez tela - da su stvoreni od
energije; da su se zaista bili pojavili i izazvali strahovita razaranja...
"Ono to ste mislili da su samo legende", grdio ih je Vezna-Sila u svojoj
poruci, "nisu prie o bogovima i avolima ve neposredno opisivanje jedne
istinske posete od strane bia koja su, izgleda, bila neprijateljski raspoloena
prema ma kakvom organskom obliku ivota. I imamo sve razloge da verujemo da su
ta bia jo prisutna negde u svemiru."
Tako su Hii prvi put saznali za Neprijatelje.

6. LJUBAV
Kada je Blistava zavrila svoju priu oko nas se ve iskupila povea grupa
ljudi. Svako je imao neto da pita, ali trebalo im je nekoliko trenutaka da
svoja pitanja formuliu. Blistava je sedela utke, trljajui se po rebrima. uo
se tihi zvuk kao od struganja, kao da neko prstom prevlai preko rebraste daske
za pranje rublja.
Jedan omanji crnac, koga nisam poznavao, zapoe prvi. "Izvinite, ali nisam
vas razumeo. Otkud je Tangenta znala da su to Neprijatelji?" Govorio je
engleski, i ja tek tada postadoh svestan da je neko sve vreme prevodio ono to
je Blistava govorila. Taj neko bio je Albert.
Dok je Blistavoj prevodio maliino pitanje na jezik Hiija, ja ga
pogledah. On slegnu ramenima umesto odgovora, to je (pretpostavljam) trebalo da
znai - pa dobro, i ja sam hteo da ujem tu priu.
Blistava je takoe slegla ramenima umesto odgovora - bolje reeno,
napravila je onaj brzi trzaj trbunim miiima koji kod Hiija odgovaraju tom
gestu. "Nismo to tada znali", odgovori ona. "To smo saznali tek kasnije, kada je
Vezna-Sila napravio dubinsku strukturalnu analizu sporakih eda. Tada je postalo
jasno da te Muke Ubice koje su upale meu njih nisu bile poreklom sa iste
planete. Naravno, bilo je tu i mnogo drugih podataka."
"Naravno", zacvrkuta Albert. "Nedostajua masa, na primer".
"Tako je", sloi se Blistava. "Nedostajua masa. Naim astrofiziarima to
ve due vreme predstavlja problem, a verujem i vaim." Ona zamiljeno posegnu
za jo jednom inijicom sa onom gljivastom materijom, dok je Albert za to vreme
objanjavao ostalima kako se ispostavilo da 'nepostojea masa' nije prirodna
pojava u vasioni, ve vetaka tvorevina Neprijatelja; i na tom mestu sam
prestao da ga sluam. O tome stalno sluam od Alberta. I stalno prestajem da
sluam. Sluanje Blistave koja nam je priala o uasnom Tangentinom putovanju
bilo je, naravno, neto sasvim drugo. Takvu priu uvek mogu da sluam nauljenih
uiju. Ali kada se Albert upusti u svoja razmatranja tipa zbog ega, e, onda mi
misli odlutaju. Ve znam da e sada da pree na devetodimenzinalni prostor i
Makovu hipotezu.
I preao je, Blistavu je to, izgleda, zanimalo. Mene nije. Zavalio sam se
u naslon stolice, mahnuo konobarici da mi donese jo jednu turu 'raketnog soka'
- maltene smrtonosnog belog viskija u kome su, nekada davno, vasionski
istraivai sa Kapije utapali svoje brige - i pustio ga da pria.
Nisam ga sluao. Prepustio sam se mislima o jadnoj, nagrenoj Tangenti pre
svih onih stotina hiljada godina, i o njenom baksuznom putovanju.
Oduvek sam bio meka srca kada je u pitanju Tangenta - eto, ni ovaj izraz
nije taan. Opet te rei. Tako loe prenose pravo znaenje! Ja nemam srce, znai
da ne moe biti ni 'meko'. (Esi kae da u meni vie nita ne moe biti 'meko'
izuzev softvera, to je jedna kibernetiarska igra rei). A ni 'oduvek' nije
prava re, jer za Tangentu sam saznao tek pre trideset - ili bi moda trebalo da
kaem trideset miliona? - godina. Ali esto mislim na nju, i saoseam s njom,
jer i u mene su pucali, i znam kako je to.
Povukao sam gutljaj raketnog soka, prijateljski osmatrajui skupinu oko
stola. Ostali su bili daleko vie od mene oarani nainom na koji su Albert i
Blistava razmenjivali kosmoloke doskoice, ali njima Albert nije ive po
depovima poslednjih pedeset (ili pedeset miliona) godina. Posle toliko vremena
ve sasvim dobro upoznate program. Razmiljao sam o tome da, u optim crtama,
sada ve unapred znam ta se Albert sprema da kae. ak znam i ta znai kada mi
s vremena na vreme dobaci poneki pogled, onako iskosa, dok govori. Prebacivao mi
je, nesvesno, to mu nisam dozvolio da mi kae neto to je veoma eleo da mi
saopti.
Uputio sam mu prijateljski osmeh, da mu stavim do znanja da sam ga razumeo
... a pomalo i da ga podsetim da sam ja onaj ko odluuje ta e se rei, kada i
kome.
A onda osetih na svom potiljku neiju nenu ruku. Pripadala je Esi.
Zadovoljno naslonih glavu na nju, upravo u trenutku kada mi Albert dobaci jo
jedan od onih pogleda, istovremeno se obraajui Blistavoj: "Pretpostavljam da
ste imali priliku da se upoznate sa Odijem Voltersom III, ovde, na prijemu."
To me smesta razbudi. Okrenuh se Esi i proaputah: "Nisam znao da je i Odi
tu."
"Izgleda da ima mnogo stvari koje ne eli da zna o ljudima u telesnom
obliju ovde prisutnim", apnu mi Esi u uvo. Potiljak mi se najei od tona kojim
je to rekla; bila je to meavina ljubavi i strogosti. Taj ton Esi upotrebljava
kad misli da sam izuzetno glup, ili aknut, ili tvrdoglav.
"Gospode", rekoh, setivi se odjednom. "Dejn Menikov."
"Dejn Menikov", sloi se ona, "takoe je prisutan ovde na Roku, u svom
telesnom obliju. Zajedno sa osobom koja ga je spasla."
"Gospode", uzviknuh ponovo. Dejn Menikov! I on je bio na onoj ekspediciji
u crnu rupu zbog koje me je vie od pola veka grizla savest. Ostavio sam tamo i
njega i sve ostale, a meu ostalima je bila ...
"Del - Klara Mojnlin, tako je", proapta Esi. "Sada su u Central parku."

Central - park nije bogzna kakav. Kada smo Klara i ja bili zajedno i bili
vasionski istraivai on se sastojao od nekih desetak dudovih i pomorandinih
stabala i jedva neto vie bunova.
Nije se mnogo izmenio. Bazeni koji smo nekada zvali Jezero Superior jo
se povijao, sledei oblik asteroida. Park je sada bio malo gui, ali sam meu
bunjem bez tekoa uoio nekih dvanaestak ljudskih prilika. Osmoro ili desetoro
bili su veterani koji su iveli na Rinklroku, svi odreda od krvi i mesa, i
stajali su kao kipovi u raznim pozama ispod drvea. Nekolicina su bili zvanice
sa prijema, poput mene, samo u telesnom obliju, i meu njima sam bez po muke
prepoznao onu nepominu statuu od mesa koja je bila Del - Klara Mojnlin.
Nije se nimalo promenila, bar ne u fizikom smislu.
Ali se u drugom pogledu promenila do kraja. Nije bila sama. Nalazila se, u
stvari, izmeu dva mukarca; i to je jo gore, jednog od njih je drala za
ruku, dok je drugi bio prebacio ruku preko njenog ramena.
Ve samo to je za mene predstavljalo gadan udarac; jer prema onome to sam
poslednje znao o Klari, jedina osoba koju bi drala za ruku, ili koja bi grlila
nju, bio sam ja.
Trebalo mi je malo vremena da shvatim da je ovek s kojim se drala za
ruke bio Dejn Menikov - pa, najzad, zaista ga ve odavno nisam video. Onoga
drugog nisam poznavao. Bio je visok, vitak i zgodan, i ako ve to nije bilo
dovoljno da ga prokunem, dodau da mu je ruka poivala na Klarinom ramenu s
ljubavlju i naviknuto.
Kad sam jo bio mladi i zaljubljen u ovu ili onu osobu, ponekad me je
hvatala arka elja da je savreno upoznam. Do kraja. I na sve mogue naine; a
jedan od njih je bio mata. Matao sam kako u je zatei (ma ko ta osoba bila u
datom trenutku) u dubokom snu, tako da je niim ne bih mogao probuditi; i onda
u se prikrasti svojoj usnuloj dragani, i bez njenog znanja istraiti sva ona
tajna mesta. Videu da li ima uperak dlake pod pazuhom. Proveriu kada je
poslednji put oistila nokat na nonom palcu. Zaviriu joj u nozdrve i u ui - i
sve u to uraditi, razumete, kada ona ne zna, jer iako smo jedno drugo do mile
volje istraivali, ipak je to sasvim drugo kad oboje znamo za to. Moj raniji
program za psihoanalizu, Sigfrid fon rink, gledao je na ovu moju matariju kao
i na veinu drugih, sa prihvatanjem i ne ba mnogo odobravanja; zajedno smo u
njoj pronalazili znaenja koja mi ba nisu prijala. I kao i veina drugih
matarija, ni ova nije vie delovala tako primamljivo kada sam dospeo u
situaciju da je ostvarim.
A to je bilo upravo sada. Tu je bila Klara, kao izrezana u venom kamenu.
Bila je tu i Esi, da prigui elju za istraivanjem, ali ona bi otila kad
bih je zamolio. Nije progovorila ni re, ni zucnula. Samo je utke i na oprezu
stajala iza mojih lea, dok sam ja, nevidljiv u gigabitskom prostoru, i dalje
nepomino zurio u enu koju sam oplakivao skoro itavog svog ivota.
Klara je izgledala veoma dobro. Teko je bilo poverovati da je ona, u
stvari, starija od mene - to e rei est meseci starija od Gospoda Boga. Moj
roendan je padao gotovo u isti dan kad i otkrie Kapije, iju smo stogodinjicu
upravo slavili. A Klara se rodila jo petnaestak godina pre toga.
Uopte nije tako izgledala. Nije izgledala ni dan starija.
Delimino zahvaljujui i medicinskom kompletu, naravno. Klara je bila
prilino bogata ena i mogla je da plati sve mogue obnove i zamene tkiva jo
mnogo pre no to su one u osnovi postale besplatne za sve. Uz to je provela jo
i trideset godina u vremenskom zastoju crne rupe, gde sam je ja bio napustio da
bih spasao sebe - i utroio svih tih trideset godina da nekako prebrodim oseaj
krivice zbog toga - i tokom svih tih dugih godina ona je ostarila samo nekoliko
minuta, zbog vremenskog usporenja. Mereno vremenom koje je prolo od njenog
roenja, bila je ve daleko prevalila stotu. Mereno po asovniku njenog
vlastitog tela, svakako joj je bilo preko ezdeset. Mereno po tome kako je
izgledala ...
Izgledala je onako kako je meni oduvek izgledala. Izgledala je zaista
dobro.
Stajala je tako, prepletenih prstiju sa Dejnom Menikovim, lica okrenutog
oveku koji je bee obgrlio preko ramena. Obrve su joj bile crne i debele, kao i
uvek, a lice je bilo Klarino lice, ono lice za kojim sam plakao trideset godina.
"Nemoj je prepasti, Robine, gade jedan", naredi Esi iza mojih lea. U
pravi as. Upravo sam se spremao da se ukaem pred njima, i ne pomislivi da
njoj taj susret nee biti nimalo laki nego meni, i da e joj biti potrebno
vremena, uasno mnogo vremena, da se snae.
"Pa, ta da radim?" upitah, ne skidajui pogled sa Klare.
"Pa, to", odgovori Esi, grdei me, "da se ponaa kao svako pristojno
ljudsko bie, jesi li uo? Daj eni vremena da se pribere! Recimo, pojavie se
najpre na ivici ume i polako poi prema njoj. Daj joj vremena da te ugleda kako
se pribliava i da se malo pripremi za taj, prilino bolni susret, pre nego to
progovori."
"Ali to e trajati itavu venost!"
"Neka traje, glupane", proguna Esi otresito. "Ionako treba da uradi jo
neke stvari. One na koje nisi obratio panju, je li tako? Zar ne zna da te
trai Kasatin dvojnik?"
"Do avola s njim", promumlah rasejano. Bio sam toliko zauzet prouavanjem
lica i oblija moje davno izgubljene ljubavi, da nisam imao strpljenja za bilo
ta drugo - ni pameti za bilo ta drugo, takoe; tek posle mnogo mikrosekundi
sam se setio da to due budem odlagao na razgovor, utoliko u joj kasnije uti
glas.
"U pravu si", priznadoh nevoljno. "Zaista bih mogao da se vidim i sa tim
kopiletom. Samo, da ponem ovde."
Skriven iza povijenog limunovog stabla, obasutog zlatnim plodovima,
odvojio sam od sebe jednog dvojnika i poslao ga u pravcu onog drutva. A sam sam
pokorno poao za Esi u pravcu Vretena, gde me je, po njenim reima, ekao
Kasata.
Proi e mnogo vremena dok moj dvojnik stigne do Klare, obrati joj se,
saeka njen odgovor - mnogo, mnogo milisekundi. Poeleh svom svojom duom da
mogu skratiti to vreme - jer, kako bih mogao toliko da ekam?
I isto tako, svom duom, poeleo sam da mogu da ga produim. Jer - kako da
ponem razgovor?
Dulio Kasata me je skrenuo sa tih - kako to ono Esi kae? - glupih
boleivosti. Tu je on veoma dobar. On mu doe kao ujed komarca koji vam za
trenutak skrene panju na neprijatan nain, ali bar vam skrene panju.
Kada smo ga pronali, bio je u Plavom paklu. Esi me, smeei se, stisnu za
ruku. Kasata je sedeo za jednim od stoia sa piem ispred sebe, milujui, pun
uspomena, mladu enu koju pre toga nikada nisam video.
A ni tada je nisam dugo gledao, jer Kasata je, im je primetio da smo tu,
odmah sve izmenio. Zvanice sa prijema, devojka i Plavi pakao nestadoe; nalazili
smo se u njegovoj kancelariji na satelitu USPMU. Kosa mu je smesta bila
oeljana, mundir mu se sam od sebe zakopao i utegao, i on je preko svog
elinog pisaeg stola piljio u nas ledenim pogledom. Pokazao je rukom na dve
metalne stolice, "Sedite", naredi on.
"Mani se tih gluposti, Dulio", ree Esi hladnokrvno. "Hoe da razgovara
s nama - u redu, razgovaraemo. Ali ne ovde. Suvie je runo."
On joj dobaci pogled kakvim bi general-major pogledao nadporunika. A onda
odlui da bude dobroudan. "Kako ti kae, draga moja. Izaberi."
Esi mrknu, pogleda u mene, poeka malo, a onda izbrisa vojniku
kancelariju. Naosmo se u poznatom ambijentu nae Verne Drage, zajedno sa
foteljama i trosedima, barom i tihom muzikom.
"Da", prijateljski klimnu Kasata, sa odobravanjem gledajui oko sebe.
"Ovde je mnogo bolje. Lepo ste ovo namestili. Mogu li sam da se posluim?" Ne
ekajui nau dozvolu, odmah se uputio prema baru.
"A sad se seti svih onih gluposti", zapoe Esi. "Hajde, gukni, Dulio.
Stavio si zabranu na na brod, je li tako? Zato?"
"Samo prolazna neprijatnost, draga moja", namignu Kasata dok je sebi
nalivao ivas bez iega. "Samo sam hteo da budem siguran da u dobiti priliku da
sa vama porazgovaram."
ak i izbegavanje da nekoga nervirate moe prokleto da nervira.
"Razgovaraj, dakle", obrecnuh se ja. Esi mi dobaci brz, upozoravajui pogled,
jer je razabrala ton kojim sam to rekao. Jedva sam uspevao da se obuzdam. Nisam
bio nimalo raspoloen da razgovaram sa Duliom Kasatom.
Neki ljudi misle da mi, uskladitene osobe, nikada nismo napeti ili
uzbueni, zato to smo samo podacima sastavljeni u program. Ali gree. Bar kada
sam ja u pitanju, a pogotovo u tom trenutku. Pre toga sam proao kroz celu jednu
ludu igru emocija - pre svega, uzbuenje u oekivanju zabave; zatim uzviena i
sveana oseanja dok sam sluao priu o Tangentinom traginom putovanju;
konano, razdiranje uzajamno protivrenim oseanjima kada sam sluajno nabasao
na Klaru. Zaista nisam bio raspoloen da uivam u razgovoru sa Kasatom.
Naravno, nikada ne bih ni uivao u razgovoru s Kasatom i ne vidim kako bi
bilo ko to mogao. On ne ume da razgovara drukije nego da nareuje ili da vrea;
on ne raspravlja - samo tvrdi neto. I tu se nikada ne menja. Uzeo je dubok
gutljaj skoa, pogledao me pravo u oi i rekao:
"Ti si prava napast, Brodhede."
Ova primedba nije obeavala nita dobro. Esi, koja je upravo poela da mi
priprema mai-tai, tre se i zamalo da ga ne prosu. Zabrinuto me je pogledala.
Esina politika je da kada se naemo u ovakvoj situaciji, sve bitke vodi ona.
Misli da se ja isuvie uzbuujem i da zato ne treba da ja budem onaj koji e se
drati.
Ali ovoga puta sam je prevario, i samo vrlo utivo dodao: "Oprosti ako si
zbog nas imao neprijatnosti, Dulio. Hoe li biti dobar da mi objasni zato si
ono malo pre rekao?"
Ispoljio sam upravo fantastino vladanje sobom! Daleko vie nego to ta
nitarija zasluuje. Mnogo vie nego to bih inae uinio za njega, da nisam u
poslednjem trenutku shvatio da bi trebalo da ga saaljevam.
Shvatio sam da je on, uprkos svemu, osuen na smrt.

General major Dulio Kasata i ja se odavno poznajemo - nema svrhe da
sabiram godine; sva aritmetika se pobrka kada ste u gigabitskom vremenu. Mnogo
puta smo se sreli, i meni ti susreti nikada nisu prijali.
On, sam, nije bio uskladitena linost. Bolje reeno, najee nije bio.
Poput mnogih ljudi u telesnom obliju i on, kad mora hitno da saobraa sa nama,
uskladitenim duama, napravi sebi dvojnika i poalje ga da razgovara sa nama.
To nije ba sasvim isto kao razgovor u etiri oka u stvarnom vremenu, ali
razlika je isto psiholoka. U stvari, muno psiholoka. On od samog sebe
napravi input i pretvori se u kompjuterski uskladiteni um, i takav nas potrai
- ma s kim od nas da eli da razgovara, a ponekad sam ja taj. Onda kae ono to
ima da kae, saslua ta mi njemu kaemo, i tako vodi razgovor u obliku
bestelesnog skupa bitova u gigabitskom prostoru isto kao to bi to inio da smo
svi od krvi i mesa i da sedimo oko stola - ne, u stvari, ne ba sasvim isto;
daleko bolje, bar utoliko to se sve odvija mnogo bre. Zatim onaj Dulio od
krvi i mesa pozove svog dvojnika-Dulija da se vrati i saslua ga dok mu ovaj
ispria kako je bilo.
Sve to je jednostavno i nimalo muno. Onaj muni deo nastupi kasnije.
Dvojnik postavlja upravo onakva pitanja kakva bi postavio i Kasata u
telesnom obliju, suprotstavlja se miljenjima kojima bi se i on suprotstavljao,
kae ono to bi i on rekao - poto tako mora, jer i jeste on. To nije isto kao
kad poaljete ambasadora i ekate da vam prenese odgovor, jer i najbolji
ambasador, pod pretpostavkom da svoj posao radi isto tako dobro kao dvojnik, u
svakom sluaju ne moe da ga obavi za kratko vreme. Dvojnicima, u najgorem
sluaju, dovoljno je nekoliko sekundi ako se sastanak odrava na drugoj planeti
- i neto due, naravno, ako se osoba s kojom ovek u telesnom obliju eli da
razgovara nalazi s one strane Galaksije. Jo pre nego to se takav ovek zapita
kakav e biti ishod razgovora, dvojnik se ve vratio i saoptava mu.
To je onaj lepi deo prie.
A sad dolazi onaj koji nije tako lep; jer, ta ete s tim dvojnikom nakon
to je obavio svoj posao?
Naravno, moete ga ostaviti uskladitenog; u gigabitskom prostoru ima
mesta do mile volje, i jedna uskladitena osoba vie ili manje ne mari nita.
Ali nekima smeta da se njihove kopije muvaju po svetu. Naroito ako su kao
Kasata. Budui da je vojnik, on i misli kao vojnik. Njegova uskladitena kopija,
koja zna sve ono to i on zna, nije samo neprijatni 'slobodnjak'. On je opasan
za dravnu bezbednost. Neko bi mogao da ga pronae i podvrgne ga ispitivanju! Da
mu zapreti! (ime?) Da ga stavi na muke (Kako?) Moda da mu tabane primie vatri
(kad bi imao tabane) - no, dobro, ne znam tano ta se odigrava u Kasatinoj
glavi, i svaki dan iznova zahvaljujem Bogu to ne znam.
Sve je to, naravno, kojeta, ali dvojnici su Kasatino vlasnitvo, i ako on
misli da e neki izmiljeni neprijatelj ma kada uspeti da preko njih dozna
poverljive podatke, niko u to ne sme da se mea. On je zamenik komandanta USPMU,
Udruene Strae protiv Mukih Ubica. To znai da je odgovoran za veliki broj
odbrambenih programa u sluaju da se Ubice pojave iz svog kugelblica. Prema
tome, ako eli da razgovara sa nekim na daljinu, to on i ini, on takve
razgovore vodi skoro svakog dana, a to opet znai da bi kad bi on svoje dvojnike
skladitio, postojale stotine hiljada general-majora Dulia Kasate.
Zato nije dovoljno da ih uskladiti. On ih ubija.
Tako se bar sam Kasata osea. Kada pogubi svog dvojnika, osea se kao da
je ubio blizanca.
A jo jedna grozota u vezi s tim je da i sam dvojnik - on lino, do avola
- zna da e tako biti.
Zato nai razgovori ponekad ispadnu - nekako tuni.

Eto, zato nisam Dulia Kasatu iskidao u proklete simulirane komadie zbog
njegovog bezobrazluka. Bio je iznenaen koliko i Esi. Razmotao je novu cigaru,
buljei u mene. "Je l' s tobom sve u redu?" zapitao je.
'Sve u redu' nije bila ni priblina dijagnoza, zato to me je muilo
pitanje koliko se moj dvojnik do sada pribliio Klari i kako e ona reagovati
kada ga ugleda, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da o tome govorim sa Dulijem
Kasatom. Zato samo rekoh:
"Bie, kad mi bude rekao o emu je re."
Bio sam veoma utiv, ali Kasata nikada nije bio pristalica teorije da
utivost treba da bude obostrana. Odgrizao je zubima vrh cigare i ispljunuo
odvratni komadi duvana na pod, sve vreme ne skidajui pogled sa mene. "Nisi
tako velika zverka kao to misli, Brodhede", ree on napokon. Uspeo sam da
zadrim osmeh na licu, iako sam u sebi poinjao da kljuam. "Misli da se
zabrana odnosi samo na tebe? Grei. Onaj hii-brod je stigao pravo iz jezgra,
zna."
Nisam znao. Takoe, nisam video ni zbog ega je to vano, i to sam mu
rekao.
"Strogo pov. Materijal, Brodhede", zagrmi Kasata. "Ti Prastari Preci
Hiija brbljaju na sve strane. Trebalo ih je najpre presliati u USPMU!"
"Tako je", rekoh, klimnuvi. "To bi imalo smisla, poto su stvari koje su
se dogodile pre pola miliona godina vane vojne tajne, zar ne?"
"Ne samo ono od pre pola miliona godina! Oni znaju sve o sadanjem stanju
borbene spremnosti u jezgru! A ovde su i Hii u telesnom obliju, plus onaj bata
Volters koji je sam bio tamo i sve video svojim oima."
Duboko sam udahnuo. Pre svega sam hteo da ga pitam, po ko zna koji put, od
koga on to krije te svoje tajne. Ali to bi samo znailo obnavljanje jedne stare
prepirke, a meni se ve i onako smuilo od Kasatinog drutva. Stoga sam samo
rekao, i dalje utivo: "Rekao si da sam napast, ali ja ipak jo ne vidim kakve
veze s tim ima hii-brod."
Do tada je ve bio dobro razgoreo svoju cigaru. On mi dunu dim u lice i
odgovori: "Nikakve. To su dve razliite stvari. Doao sam ovamo zbog tog broda,
ali i zato da te upozorim da se skloni s puta."
"Sklonim s kojeg puta i zato?" upitah, i osetih kako se Esi uzvrpoljila,
poto se ve umorila od divljenja mom samosavlaivanju i poto joj je postajalo
sve tee da odri vlastito.
"Zbog toga to si civil", objasni on. "I zbog toga to zavlai nos u
poslove USPMU. Smeta nam, a situacija je takva da vie ne moemo dozvoliti
civilima da nam se svuda petljaju."
Poeo sam da nazirem ta ga to ulja. Nasmeio sam se Esi, tek da je
umirim, da shvati da se ne spremam da zgromim tog bezobraznog generala. I nisam
se spremao - bar zasad. "Manevri nisu uspeli", pokuah, tek koliko za poetak.
Kasata se zagrcnu i iskalja dim od cigare. "Otkud zna?"
Slegoh kratko ramenima. "Pa, to je bar oigledno. Da su uspeli, vai momci
za odnose sa javnou ve bi nagurali slike u svaku emisiju vesti. Ne razmeete
se - znai, nemate zbog ega. A oni od kojih hoete da sakrijete istinu su ljudi
koji vas plaaju. Kao, na primer, ja."
"Pametnjakoviu", zarea on. "Ako se izlane, ja u se lino postarati za
tebe."
"A kako to misli da uradi?"
Opet je bio onaj stari, vojniina, sav od olova, ukljuujui i mozak. "Za
poetak", ree on, "ponitavam svoj status poverljive linosti USPMU, i to od
ovog asa."
Esi se sada uinilo da je prevrio. "Dulio", upade ona otro, "jesi li ti
pri sebi?"
Umirujue joj spustih ruku na miicu, a onda mu se ponovo obratih, ali
ovog puta ozbiljnim glasom. "Dulio, upravo ovog asa imam na umu mnoge stvari,
ali USPMU nije jedna od njih. U svakom sluaju nije meu prvima. Nisam imao
nikakve namere da u bliskoj budunosti uznemiravam ma koga u USPMU - ali sada si
se ti pojavio sa svojim oholim naredbama. I zato u se od sada, naravno, starati
da proverim sve to se deava u USPMU."
"Uhapsiu te", zaurla on.
Poeo sam da se zaista zabavljam. "Nee. Nema tu vlast. I nema nalog.
Jer, ja imam Institut."
To ga je naas pomelo. Brodhedov Institut za ekstrasolarna istraivanja
bio mi je jedna od najboljih ideja u ivotu. Osnovao sam ga davno, veoma davno,
iz sasvim drugih razloga - pa, dobro, iskreno reeno, iz poreskih razloga. Ali
sam ga dobro opremio. Dao sam mu osnivaki akt koji mu je omoguavao da radi sve
to hoe izvan naeg sunevog sistema, i postarao sam se da upravni odbor
napunim ljudima koji e raditi ono to im ja kaem.
Kasata se brzo oporavio. "Vraga nemam nalog! Nareujem!"
Prodorno sam ga posmatrao. Onda pozvah: "Alberte?" On iskrsnu pred nama,
mirkajui na mene preko svoje lule. "Emituj poruku", naredih mu. "Prenesi moje
uputstvo svim ograncima Instituta, da, poev od ovog trenutka, prekinu svaku
saradnju sa Udruenom Straom protiv Mukih Ubica i da nijednom od njihovih
ljudi u budue ne dozvole pristup u nae prostorije niti naim podacima. Razlog:
direktna naredba Dulia Kasate, general-majora USPMU."
Utivo sam se okrenuo prema njemu. "Ima li neto da primeti na ovo?"
Poeo je da se preznojava. "Nee valjda to zaista da uradi", promumla
on. Ton mu je bilo smean, polupreklinjui, polureei. "Pa, mi smo svi na istoj
strani! Neprijatelji su neprijatelji sviju nas!"
"Lepo, Dulio", odvratih ja. "Milo mi je to to ujem od tebe. Imao sam
utisak da misli da su oni tvoje privatno vlasnitvo. Ne brini. Neu prekinuti
rad Instituta. Nastavie svoje prouavanje; izviaki brodovi e i dalje leteti;
nastaviemo da prikupljamo podatke o Neprijateljima. Samo se vie neemo truditi
da ih dostavljamo USPMU. Tako. Dakle, da li da Albert alje poruku ili ne?"
Trenutak je jo otresao pepeo sa cigare, pogruen. "Ne", promrmlja
napokon.
"Izvini! Nisam te dobro uo."
"Ne!" ponovi on oajno zaklimavi glavom. "Ali on ima da pukne od besa."
Rekao je 'on', a jedini 'on' na koga je mogao misliti bio je general
Kasata u telesnom obliju. to je, naravno, bio i on.

"Rekao je 'on'", obratih se Esi, poto se Kasata mrano pokupio.
"Zanimljivo, slaem se", odvrati ona trezveno. "Dulio-dvojnik je poeo
Dulija-telesnog da posmatra kao odvojenu individuu."
"Da ne postaje iz?"
"Postaje uplaen", ispravi me ona. "Postaje mu jasno da mu je vreme
odbrojano. Siroti oveuljak." A potom dodade, ustruavajui se pomalo...
"Robine, dragi? Shvatam da su ti sada misli na drugoj strani..."
Nisam potvrdio, jer to bi bilo grubo; ali nisam ni porekao, jer bih
slagao. ak i dok sam se svaao sa Dulijom Kasatom, kradom sam zirkao na prizor
u Central-parku. Moj dvojnik je konano dospeo do Klare i pozdravio je, i ona je
upravo poinjala da izgovara... "Robine! Mi..."
"... smem li neto da ti savetujem?"
"Naravno da sme", zbunjeno joj odgovorih. Da sam imao krvne sudove da mi
pocrveni lice (i pravo lice da pocrveni), verovatno bi se to i dogodilo. Moda i
jeste, i ovako.
"Savet je", ree ona, "da se opusti."
"Naravno", prihvatih, klimnuvi. Rekao bih 'naravno', ma ta da mi je
kazala. "A, sada, ako nema nita protiv, ja bih, hm ..."
"Znam ta bi voleo da uradi. Samo, tu je taj problem razlike u vremenu,
zar ne? Tako da, u stvari, nema potrebe da uri, Robine, mili. Moemo li pre
toga malo da porazgovaramo?"
Jo trenutak sam ostao nepomian. (Klara je upravo zavrila "... lo mi
je", i upravo rastavljala usne da pone ponovo: "to te vidim!") Sada sam ve
bio potpuno zbunjen. Nije lako rei jednoj eni da veoma mnogo eli da
razgovara sa drugom, pogotovo kada ti savest nije ista onako kao to meni,
ini se, nikada nije ista kad su u pitanju moja supruga, Esi, i moja davno
izgubljena ljubav, Del-Klara Mojnlin.
S druge strane, Esi je bila potpuno u pravu. Uopte nisam morao da urim.
Posmatrala me je s ljubavlju i zabrinuto. "Na mukama si, a, dragi Robine?"
dobaci mi.
Jedina pametna reenica koju sam mogao da smislim bila je: "Mnogo te
volim, Esi."
Nije izgledala kao da mi uzvraa ljubav, izgledala je ogorena. "Da,
naravno", odgovori ona, sleui ramenima. "Nemoj da menjamo temu. Ti voli mene,
ja volim tebe, nijedno od nas ne sumnja u to; ali to ne ulazi u temu o kojoj sad
razgovaramo. Razgovaramo o tome ta osea prema veoma lepoj dami koju takoe
voli, Del-Klari Mojnlin, i kakve e komplikacije nastati iz svega toga."
Zvualo je jo gore, sad, kada je sve glasno izgovorila. Nije me nimalo
uteilo. "O tome smo razgovarali milion puta!" zakukah iskreno.
"Zato ne jo milion puta? Hajde, opusti se, dragi Robine. Ima jo
hiljadu pet stotina, ili ak moda i svih hiljadu osam stotina milisekundi pre
nego to Klara zavri reenicu da je veoma prijatno iznenaena to ste se sreli.
Dakle, da ti i ja u meuvremenu porazgovaramo, osim ako ti to ne eli?"
Razmislio sam jo malo i predao se. "Zato da ne?" rekoh. I zaista, nije
bilo nikakvog razloga.
Takoe, nije bilo razloga da se ne opustim. Kao to je Esi ve bila rekla,
o tome smo ve mnogo puta razgovarali, jednom ak svu no i vei deo sledeeg
dana. To je bilo davno - oh, milijarde i milijarde sekundi - i tada sam
razgovarao sa pravom Esi, onom od krvi i mesa. (Naravno, u to vreme sam i ja bio
jo od krvi i mesa). Upravo smo se bili venali. Sedeli smo na verandi svoje
kue, pijuckajui ledeni aj i posmatrajui jedrilice na Tapanskom moru, i bio
je to zaista olakavajui razgovor, pun ljubavi.
Oigledno je i Esi pamtila taj na davni, telesni razgovor isto tako dobro
kao i ja, jer kada je htela da nam bude udobno, upravo bi nas tamo odvela.
Naravno, ne 'stvarno' u smislu da smo se tamo fiziki obreli - ali, ta
'stvarno' stvarno znai? Mogao sam da vidim jedrilice i veernji povetarac je
bio mlak.
"Kako je lepo", rekoh s puno odobravanja, oseajui kako poinjem da se
oputam. "Biti bestelesni niz podataka ima i svojih prednosti."
Esi to ravnoduno potvrdi. Sa zadovoljstvom je razgledala oko sebe nau
staru kuu, a onda ponovo zapoe: "Proli put smo pili aj. Hoe li sada neto
jesti, Robine?"
"Konjak i pivo od umbira", odgovorih i ve u sledeem trenutku naa verna
stara kuna pomonica, Markeza, pojavi se sa posluavnikom. Povukao sam duboki
gutljaj, razmiljajui.
Razmiljao sam isuvie dugo i Esi konano izgubi strpljenje. "Da ponemo,
Robine, dragi. ta ti se mota po glavi? Boji li se da razgovara sa Klarom?"
"Ne! Hou da kaem", rekoh naglo, preutavi nalet negodovanja. "Ne. Nije
to. Mi smo ve jednom razgovarali, onda kada su se pojavili ona i Von u onom
hii-brodu."
"Istina je", oprezno se saglasi Esi.
"Ne, zaista! To je u redu. Isterali smo na istinu sve to bi moglo da
bude loe. Vie me ne brine pomisao da bi me mogla okriviti da sam je ostavio na
cedilu u crnoj rupi, ako to ima na umu."
Esi se zavali u stolicu i stade ozbiljno da me posmatra. "Ono to ja imam
na umu, Robine", ree ona strpljivo, "nije uopte vano. Ono to ti ima na umu
jeste stvar koju treba da obelodanimo. Ako nije posredi sukob izmeu Klare i
tebe, ta je onda? Da li se moda brine da emo ona i ja jedna drugoj iskopati
oi? To se nee desiti, Robine! Na stranu isto tehniki problemi koji nastaju
iz injenice da je ona telo, a ja samo dua."
"Ne, naravno da ne. Ne brine me da ete se vas dve sresti ... zapravo."
"A tako! A nezapravo?"
"Pa...ta ako stvarna-Esi naleti na nju?"
Portabl-Esi me je utke gledala jo neko vreme, a onda zamiljeno povue
duboki gutljaj pia, "Stvarna-Esi, ha?"
"Samo mi je palo na pamet", poeh se izvinjavati.
"Razumem te. Volela bih da mogu jo bolje da te razumem. Pita me da li
postoje izgledi da se telesna-ja pojavim na Rinklroku?"
Promislih o tome. Nisam bio ba sasvim siguran ta hou da kaem, nisam
nameravao da o tome uopte govorim ... Naravno, kao to mi je matori Sigfrid fon
rink nekada govorio, upravo ono to kae a ne namerava da kae najvie kae.
I tano je da ovde ima neega to je zaista osetljiva tema. Portabl-Esi je
samo dvojnik. Stvarna-Esi, Esi od krvi i mesa, jo je iva i zdrava.
A pored toga je i ljudsko bie. Uzevi u obzir medicinski komplet i sve
ostalo, iako se nalazi u odmaklijem ivotnom dobu, ona nije samo ena ve i
zaista lepa, ulna, normalna ena.
Ona je takoe moja supruga. (Ili je to bila.)
Ona je takoe supruga iji mu vie nije u mogunosti da, kako se to kae,
obavlja svoje brane dunosti.
A sve to postaje briga koja me izjeda i samo se nadovezuje na ostale
takve, izjedajue brige, za koje mi Sigfrid (i Albert, i portabl-Esi i svi drugi
koje znam) stalno govore da ne treba da se zbog njih posipam pepelom. Taj mi
njihov savet ne pomae; izgleda da ja tu ipak ne mogu nita. Ali ima toga jo.
Telesna, stvarna-Esi je takoe tana kopija portabl-Esi - ili, bolje reeno, ona
je original one verne kopije koja je portabl-Esi - moja verna supruga,
ljubavnica, savetodavac, prijateljica, poverljiva osoba, i konstrukt u
gigabitskom prostoru.
Zato je ja veoma dobro poznajem. to je jo gore, ona poznaje mene - i to
bolje - jer ona nije samo sve ono to sam malopre nabrojao, ona je takoe - pa,
dobro, moja stvoriteljka.
Poto je Esi bolje poznata u izvesnim krugovima kao dr S. Ja. Lavorovna-
Brodhed, jedna od najveih svetskih znalaca obrade podataka ma koje vrste, ona
je sama stvorila veinu naih programa. Dakle, kad kaem da je kopija verna, to
i znai da je verna. Esi ak samu sebe modernizuje - hou da kaem, stvarna-Esi
s vremena na vreme unosi izmene u portabl-Esi, da bi stalno odrala vernost
kopije. Zato se moja protabl-Esi nimalo ne razlikuje, bar koliko ja mogu da
primetim, od one telesne, ili stvarne Esi ...
Ali ja se nikada ne viam sa stvarnom-Esi. Ne bih to podneo.
Nazovite to kako hoete. Panjom. Ljubomorom. Uvrnutou. Ma ta da je
posredi, spreman sam da prihvatim kao ivotnu injenicu da je bolje da se ne
viam sa originalom moje drage ene. Imam jasnu predstavu o tome ta bih saznao
da to sluajno uradim. U sadanjim okolnostima, ona ili s vremena na vreme uzima
ljubavnika ili je lua nego to ja mislim.
Voljan sam da prihvatim mogunost da se to dogaa. ak doputam da je to
poteno. Ali ne elim da znam o tome.
Zato sam i rekao portabl-Esi: "Ne. Mislim da stvarna-Esi ne bi bila toliko
ljubomorna da se sluajno pojavi, i mislim da ne bi ni Klara. Osim toga, ja i ne
elim da znam gde je sada Esi i ta radi - ili ne radi", brzo dodadoh, poto
portabl-Esi upravo bee otvorila usta. "I molim te, nemoj mi rei ta sada radi,
ak i ako je to neto to bih voleo da ujem. Jer, nije to uopte ono to me
mui."
Esi je izgledala zbunjena. Uzela je jo jedan gutljaj pia, sa onim
izrazom lica koji dobije kada pokuava da odgonetne zamrenu arhitektoniku
lavirintskih procesa u mome umu.
Konano, slee ramenima. "Dobro, prihvatam to to kae", ree ona, nekako
preterano odluno. "Znai, nisi zbog toga 'glupi' ovog puta. Ali ako nije to,
ta je onda? Da nije radoznalost u vezi sa Klarom Mojnlin, kako je ivela sve
ove godine, zbog ega je Dejn Menikov s njom?"
Podigao sam pogled. "Iskreno reeno, pitao sam se ..."
"Nema potrebe da se pita! Sasvim je jednostavno. Posle susreta s tobom
Klara je elela da nekud otputuje. Dugo je tumarala po svetu. Konano je
otputovala veoma daleko. Vratila se u crnu rupu iz koje se tek bila izvukla,
izbavila i ostale lanove ekspedicije - ukljuujui i Dejna Menikova."
"Oh!" Bee to jedino to sam bio u stanju da izreknem.
Izgleda da ovo, zbog neega, nije prijalo Esi. Dobacila mi je jedan ljutit
pogled, a onda polako rekla: "Mislim da govori istinu, Robine. Ne mue tebe
misli o Klari. Ipak je oevidno da si se od nedavno sneveselio. Hoe li mi
najzad rei, ako moe, zato?"
"Ako ti ne zna, otkud u ja znati?" odvratih, iznenada se razbesnevi.
"to e rei", uzdahnu ona, "da sam ja, kao pisac originala, u boljem
poloaju da napravim generalni remont tvoga programa, povadim sve bubice i opet
napravim od tebe srenog oveka?"
"Ne!"
"Ne", sloi se i ona, "dabome da ne. Odavno smo se dogovorili da ne diramo
prvobitni program Robineta Brodheda, njegovu muiavost i sve ostalo. E, pa, u
tom sluaju nam preostaje samo onaj staromodni metod oslobaanja od buba u
glavi. Prianje. Ispriaj mi sve, Robine, poev od onoga to ti prvo padne na
pamet, kao sa starim Sigfridom fon rinkom!"
I ja duboko uzdahnuh i suoih se ponovo sa temom koju sam dugo vremena
izbegavao.
"Smrtnost!" rekoh naglo, gotovo proitavi.

Nekoliko hiljada milisekundi docnije opet sam bio u Central-parku,
posmatrajui Del-Klaru Mojnlin kako naputa svoje drutvo i prilazi dvojniku-
meni, pitajui se zato sam morao ono da kaem.
Omaklo mi se. Nemam nameru da vam sada opisujem dugotrajni razgovor sa
Esi, koji je potom usledio, i koji se sve vreme vrteo u krugu, jer iako radim
takve stvari, ne volim da o njima priam. Nigde nas to nije moglo odvesti. Ja,
bar, nisam imao razloga da se brinem o smrtnosti, jer - kao to je Esi mudro
primetila - kako neko moe umreti ako je ve mrtav?
Ali na kraju me to ipak nije ni najmanje razvedrilo.
Pogled na Klaru takoe nije, i zato sam potraio druge razbibrige dok sam
ekao da bilo Klara bilo dvojnik-ja kaemo neto onom lednikom sporou. Za
mene je bila novost da se Odi Volters III nalazi na Roku, i potraio sam ga.
Ali ni to nije mnogo pomoglo.
Dodue, bio je tu, ili gotovo da jeste. Poto je bio u telesnom obliju,
upravo se nalazio u stanju dolaenja. Upravo se iskrcavao, i uopte nije bilo
zabavno posmatrati ga kako se polako, p-o-s-t-e-p-e-n-o, izvlai iz doka za
pristajanje i stupa na prilaznu rampu.
Tek da bi neto progovorili, obratih se Esi. "Nimalo se nije promenio." I
nije. Sa onim abljim licem i vrstim pogledom koji je ulivao poverenje bio je
to onaj isti ovek od pre trideset i vie godina, kad sam ga prvi put sreo.
"Prirodno. Pa, bio je u jezgru", odgovori Esi. Nije gledala u njega.
Gledala je u mene - pretpostavljam, da vidi da li u opet napraviti neku
glupost. Zato u jednom trenutku nisam bio sasvim siguran na koga je od nas
dvojice mislila kada je rekla: "Jadnik."
U odgovor sam promrmljao neto neodreeno. Nismo samo mi bili prisutni;
okupili su se bili ak i ljudi od krvi i mesa, radoznali da vide brod koji je
bio tamo gde se malo koji brod sa ljudskom posadom ikada odvaio da prie.
Posmatrati njih i Odija bilo je otprilike isto toliko uzbudljivo koliko i
posmatranje mahovine kako raste, i ja sam poeo da se vrpoljim. Nisam vie
mislio na Odija. Mislio sam na Klaru. Mislio sam na Esi. Mislio sam na Dulija
Kasatu, i iznad svega, moje vlastite, neprijatne, ljigave, intimne zabrinutosti
opet su mi zaposele misli. A oseao sam vapijuu potrebu za neim to e mi
skrenuti te misli. Ovo stajanje izmeu nepominih ljudskih kipova nije vredelo.
"Voleo bih", rekoh napokon, "da ujem njegovu priu."
"Pa, hajde", pozva me Esi.
"ta? Oh, misli da pokrenem dvojnika, i kada on izae ..."
"Nikakvog dvojnika, glupane", proguna Esi. "Zar ne vidi? Odi nosi
vreicu. U vreici je, bez sumnje, neki Prastari Predak. Prastari Predak nije
telesno bie, ve uskladitena ineteligencija, gotovo isto tako dobra kao ti i
ja. Prema tome, pitaj tog Pretka, zato ne bi?"
Pogledah s ljubavlju u moju ljubav. "Kako si ti visprena, Esi", rekoh
oduevljeno, "i upravo arobna osoba." Posegnuh za vreicom. Zaista sam eleo da
ujem ta se dogodilo s Odijem dok je boravio tamo. Gotovo isto toliko sam eleo
- eleo - eleo da saznam, zaista, ta ja to zapravo elim.

7. IZLAZAK IZ JEZGRA
Imao sam zaista dobar razlog da upravo tada poelim da ujem Odijevu
priu.
Moda e, sa strogo linearnog gledita jedne osobe od krvi i mesa, ovo
liiti na, do doavola, jo jednu prokletu digresiju. Linearno gledano, moda i
jeste. Ali ja nisam linearan. Ja obavljam paralelnu obradu podataka, nekada i
vie od desetak stvari istovremeno, u okviru prosene milisekunde, a ovde su se
odvijali zaista paralelni dogaaji.
Siguran sam da je Odi znao za tu paralelnost kada se dobrovoljno prijavio
na hii-brod koji se vraao u jezgro. Moda samo nije o svemu razmislio. Mogao
je imati samo priblinu predstavu o onome u ta se uputa. Ali evo te paralele:
ma kako se to zavrilo, on je bez sumnje shvatio da e to biti bolje nego da
pokua da sredi svoj ivot. Odijev ivot je bio gotovo isto tako zapetljan kao i
moj, poto je i on imao dve ljubavi istovremeno.
Tako je Odi ugrabio priliku i otiao. Poveo je sa sobom nau prijateljicu,
Deni Ji-ing, koja je bila jedna od njegovih ljubavi. Ali ni ona, kao to ete
videti, nije bila dugog veka.
Odi je bio profesionalni pilot. Vrhunski pilot. Odi je upravljao brodovima
na vazduni pogon na Veneri, onim brim od svetlosti na Zemlji, atlom na
asteroidu Kapija, privatnim mlaznim arterima na planeti Pegi, i dugolinijskim
meuzvezdanim vasionskim letelicama u svim pravcima. U Odijevim oima jedan
hii-brod bio je isti kao i svaki drugi hii-brod, a on sam nije nimalo sumnjao
da e umeti da upravlja bilo im. "Smem li da vam postavim kurs?" upitao je
Hiija, Zapovednika, zato to je hteo da pone posao kako treba i pokae dobru
volju.
Zapovednik je takoe eleo da pone posao kako treba, i zato je ljubazno
mahnuo rukom brodskom pilotu da se skloni, i Odi je seo na njegovo mesto.
Sedita Hiija napravljena su za osobe koje izmeu nogu nose vreice.
Ljudska bia to obino ne ine, i zato veina hii-brodova prilagoenih ljudskoj
upotrebi imaju razapetu mreu preko otvora na raljastom seditu. Ovaj to,
naravno, nije imao.
Odi nije hteo da pone da se ve od prve ali. Uradio je kako je najbolje
umeo. Ugurao je svoju zadnjicu u stolicu u obliku slova V, proitao koordinate
kursa, i upravljaki toak iz sve snage gurnuo u odgovarajui poloaj. Za to je
bilo potrebno imati snage. Prolo je ve izvesno vreme od kada je Odi morao tako
da radi; novi brodovi, izgraeni na Zemlji, bili su laki za upravljanje. Da bi
odrao razgovor, prostenjao je: "Mnogi od prvobitnih letaa su se udili ovim
tokovima."
"Zaista?" utivo upita Zapovednik. "A ta je tu udno?"
"Pa ... zato ih je tako teko okrenuti?"
Zapovednik zaueno pogleda u svoju posadu, a zatim opet u Odija. Potom
nemarno isprui vrh prsta i dodirnu toak i ovaj se pokrenuo kao od ale. "ta
je tu teko?" upita on, itei, onako kako Hii izraavaju nervozu ili
zabrinutost.
Odi baci pogled na krhko, mravo telo Hiija. Jedva je vratio toak u
poloaj na kome su vertikalne oznake zasijale jarko ruiasto. Morao je da
napinje miie kao nikad do sada.
Kada je pruio ruku ka dugmetu za pokretanje broda, progutao je knedlu.
Postalo mu je jasno da e ovo putovanje biti puno iznenaenja.
Brod je zadrhtao, i ekran na monitoru prekrilo je neujednaeno sivilo, to
je pokazivalo da se ve kreu bre od svetlosti. Posao pilota bio je time za
neko vreme obavljen, ali Odiju se nije ustajalo; jer dokle god se nalazio u
pilotskom seditu imao je oseanje da donekle vlada situacijom. Pokuao je da
jo malo produi razgovor.
"Uvek smo se udili ovim kontrolama", zapoe on. "Znate, ima ih pet? Neki
nai uenjaci su mislili da Hii veruju u petodimenzionalni prostor."
Zapovednik u magnovenju glasno zaita, i tetive koje su mu se ocrtavale
na upalom grudnom kou stadoe da se uvijaju dok se naprezao da shvati. Vladao
je ve sasvim dobro engleskim jezikom, ali ponekad bi mu izmakla po neka nijansa
znaenja. "Veruju, Odi Volterse? To nije verovanje. Uopte se ne postavlja
pitanje vere, kao u onom vaem pojmu religije."
"To sigurno", mrko odvrati Odi. "Ali verujete li vi zaista da je tako?"
"Ne, ni u kom sluaju", iznenaeno odgovori Zapovednik. "Prostor nema pet
dimenzija."
Odi se nasmei. "E sad mi je laknulo; oduvek mi je bilo teko da
predstavim sebi ..."
"Ima devet", objasni Zapovednik.

urei ka jezgru, zastali su usput samo jednom, i to na kratko, poto je
Zapovednik bio ostavio neke hii-letelice da ekaju u nestabilnim orbitama. Nee
valjati, objasnio je. Tokom godina koje budu proveli u jezgru maine bi mogle
postepeno da odlutaju i unite se, a Hii su uvek gledali da izbegnu unitavanje
korisnih stvari. Ali Odi ga vie nije sluao. "Godine?" ree on. "Mislio sam da
e ovo putovanje trajati samo nekoliko meseci! Koliko godina?"
"Pa, dosta, rekao bih", odgovori Zapovednik. "Nama e biti samo nekoliko
meseci. Ali kad stignemo Kui, kao to znate, biemo u crnoj rupi." I zato, kada
je Zapovednik ostavio jednog od lanova svoje posade da se postara o praznim
brodovima, Deni Ji-ing se odluila da ostane s njim. Ona bi rado, rekla je,
sela u jedan od tih brodova i vratila se na Zemlju, ako Zapovednik nema nita
protiv; jer ona zaista nije imala u planu da provede godine na putu.
Zapovednik nije imao nita protiv. Zaudo, nije imao ni Odi. Ve ga je
dovoljno zbunjivala ona zbrka oko pitanja koju zaista voli od njih dve, da je
jedva doekao nekoliko meseci (ili godina) bez tih problema.
Njegova mi je situacija odnekud poznata.

Mora da je to putovanje bilo udesno i puno iznenaenja Odiju, koji se
odjednom naao u hii-brodu, u drutvu Hiija. A kad smo ve kod toga, ni
Hiijima nije bilo jednostavno, iako su oni ve jednom ranije doiveli boravak
sa dvonocima koji su bili izrazito debeli i dlakavi, ali Odi jo nikada nije
putovao na istom brodu sa ivim kosturima.
No, nisu samo Odi i njegovi domaini imali te probleme. Svi smo ih kasnije
iskusili, i to vie puta, i to je ve stara pria. Isto tako nema mnogo smisla
opisivati Odijeve tekoe sa devetodimenzionalnim prostorom (nimalo gore od
mojih sa Albertom Ajntajnom) i nastojanjima da shvati aritmetiku Hiija.
Prirodno da mu je sve na brodu bilo neobino i neoekivano - 'stolice'
napravljene da se u njih moe smestiti vreica Hiija, 'postelja' koja je u
stvari bila dak ispunjen nekom suvom, utavom materijom u koju se trebalo
ukopati i... najbolje da preskoimo toalete.
Privikavanje je postalo lake kada je, tokom vremena, poeo svoje
saputnike da shvata kao pojedine 'linosti', a ne samo kao pet primeraka
zajednike kategorije 'Hiija'.
Zapovednika je najlake izdvojio od ostalih. Bio je najtamnije boje, onaj
sa najkovrdavijom, priblinom slikom kose na lobanji, onaj koji je najbolje
govorio engleski. Bela-Buka je bila omanja enska, gotovo bledozlatne boje,
kojoj se pribliavalo vreme za ljubav, i koja se zbog toga brinula. Melez je
imao velikih tekoa sa ono malo engleskih rei koje je pokuavao da izgovori;
Probod je imao mnogo smisla za humor i uivao je da sa ostalima razmenjuje masne
viceve - povremeno ak i sa Odijem, a Zapovednik im je bio prevodilac.
Privikavanje je postalo jo lake kada je Zapovednik dobio divnu ideju da
Odiju pokloni jednu hii-vreicu, naravno, malo izmenjenu. Kako je objasnio
Odiju, jedan deo vreice koju su Hii nosili Odiju ne bi koristio, a moda bi mu
ak bio i opasan po zdravlje. To je bio majuni generator mikrotalasne
radijacije. Evolucija Hiija odvijala se na jednoj, inae, prijatnoj planeti
zvezde koja se sluajno nalazila u blizini velikog i aktivnog oblaka gasova;
bremstralung radijacija mikrotalasnih frekvencija obasipala je taj svet jo od
onog doba kad na njemu nije bilo ivota, tako da su Hii bili evolucijom
uslovljeni da je podnose - ak i da imaju potrebu za njom, onako kako ljudima
treba suneva svetlost. Kada su poeli da se uputaju u tako daleka putovanja da
radijacija nije mogla vie do njih da dopre, bili su prinueni da ponesu sa
sobom vlastite izvore mikrotalasne radijacije.
Zatim, kada su neto kasnije u svojoj istoriji nauili kako da sauvaju za
potomstvo ono to je bilo najbitnije kod preminulih Hiija, poeli su da
upotrebljavaju svoje vreice i za to. U svakoj se sada nalazio uskladiteni
transkript po jednog Prastarog Pretka.
ak su i Odiju poklonili jednog takvog Pretka.
Na njegovo iznenaenje, ona uopte nije bila prastara. Umrla je tek pre
nekoliko nedelja; bila je za ivota Zapovednikova dragana i zvala se Duplo.
To je bio poslednji korak u postepenom Odijevom usvajanju injenice da su
Hii 'osobe'.
Kako je vasiona mala, zar ne?

Onako kako se Odi privikavao na Zapovednika i Zapovednik se privikavao na
Odija - dovoljno da zapone s njim razgovor koji mu je stalno bio na umu. Uluio
je priliku kada ga je Odi zapitao o Neprijateljima.
To je, napokon, zaista bio najvaniji problem koji je vasiona postavila i
pred ljudski rod. Neprijatelji. Muke Ubice. Neprijateljska, ubilaka stvorenja
ije je samo postojanje nateralo Hiije da se spakuju i pobegnu u bezbedno
skrovite u jezgru galaksije.
Na Odijevo traenje Zapovednik je stalno iznova morao da ponavlja priu,
esto uz upadice ostalih lanova posade; ipak je ostala teko shvatljiva. "Sve
mi je jasno u pogledu Tangentinog putovanja", rekao je Odi, "i jasno mi je da
ste otkrili da su mnoge civilizacije bile unitene, ali kako ste odatle doli na
ideju o skupljanju i smanjivanju vasione?"
Hii se uzajamno pogledae. "ini mi se da se prvobitno bio pojavio
problem parametra usporavanja", objasni Potkovica.
Zapovedniku zaigrae bicepsi u znak da se slae. "Jeste, parametar
usporavanja. Naravno, u poetku je to pitanje zanimalo samo teoretiare
astrofizike, to vam je jasno."
"Bie mi jo jasnije kada mi objasnite ta je to parametar usporavanja",
zavapi Odi.
"Mogli bismo ga takoe nazvati efektom nenormalnog koenja", predloi
Bela-Buka sa drugog kraja prostorije.
Zapovednik presavi svoje titrajue bicepse u znak da se slae i nastavi:
"To samo znai da su nai astronomi primetili da se vasiona iri neto sporije
nego to bi se po zakonu energije moglo oekivati. Neto ju je usporavalo."
"I vi ste zakljuili da su to Neprijatelji?"
"Imajui u vidu sve druge podatke tome u prilog", Zapovednik ree sveano,
"i nakon odbacivanja svih ostalih mogunosti, postalo je jasno da ne moe biti
nita drugo osim neprirodne intervencije kosmikih razmera. Neprijatelji su bili
jedini kandidati."
"Vidim da vas je to moralo uznemiriti", zakljui Odi.
"Uznemiriti?" zahripa Zapovednik. "Sve nam je poremetilo." Zamiljeno je
buljio u Odija onim ruiastim oima sa razlivenom mrljom zenice u sredini. Brzo
se obazreo na ostale Hiije, a zatim poeo da mre, to je kod Hiija
odgovaralo naem kaljucanju da proistimo grlo pre nego to preemo na neku
ozbiljnu temu. "Jo nije kasno", izjavi on.
Odi stade da mirka. "Kasno - za ta?"
"Jo nije kasno da se va narod preseli kod nas u jezgro", objasni
Zapovednik, polako i jasno izgovarajui svaku re, da bi bio siguran da e ga
Odi razumeti. "Ako doe, va ljudski rod e se u jezgru oseati kao kod kue."
"ini mi se", utivo ree Odi, nastojei da svemu da jedan leerniji
prizvuk, "da bi moda ipak bilo malice prenaseljeno?"
"Prenaseljeno? Zato prenaseljeno?" upita Zapovednik, dok mu se jedan
obraz trzao - to je odgovaralo mretnju obrva. Mi smo paljivo izradili karte
ove Galaksije, i kada smo se povukli u jezgro izabrali smo najbolje planete i
odvukli ih sa sobom. Napolju vie nije preostalo mnogo takvih koje bi bile
pogodne za ivot vaem rodu - ili naem."
Odi ugrabi priliku da se opravdano podii u ime ljudskog roda. "Da, ali mi
ih pretvaramo u pogodne", ponosito objasni. "Na primer, ve smo istraili i
uradili kartografiju est planeta koje bi savreno odgovarale ljudskim biima,
izuzev to su im temperaturni opsezi neto snieni. Ali to moemo da podesimo.
Zasejavamo atmosfere tih planeta hlorofluorougljenicima. Oni zadravaju toplotu
- poput ugljen-dioksida - to izaziva efekat staklene bate, koji e ..."
"Poznat mi je ugljen-dioksid", hrapavo ree Zapovednik. Takoe su mi
poznati hlorofluorougljenici i, jeste, istina je da neka od tih jedinjenja, kad
jednom tamo uu, ostaju u atmosferi mnogo vekova. I slaem se da bi to, u
izvesnim sluajevima, moglo da podigne za nekoliko stepeni srednju vrednost
temperature na planeti."
"Pa, eto, nekoliko stepeni je sve to je nekima od tih planeta jo
potrebno", ubedljivo ree Odi. "A tu je i Venera. Ona je daleko najtoplija. Ali
mi emo uskoro rasejati estice koje odbijaju sunevu svetlost po njenoj gornjoj
atmosferi. Kasnije moemo i na drugim planetama uraditi to isto - ve smo
odabrali dve-tri. Moemo posejati ivot tamo gde nikada nije postojao, da
napravi svoj vlastiti Gea efekat. Ako moramo, pomeriemo neke planete u bolje
orbite..."
Zapovednik je oigledno poinjao da se nervira. "Ali mi smo sve to ve
uradili u naem jezgru", navaljivao je. "Znate li koliko planeta pogodnih za
naseljavanje ve imamo tamo? Vie od osam stotina i pedeset, od kojih veinu
nisu zauzele jo ni nae prethodnice. Kao to vidite, planirali smo da dugo
ostanemo."
"Da", saglasi se Odi oprezno, "vidim".
Zapovednik tiho zaita u nedoumici. Bio je svestan da u tonu Odijevog
glasa ima neega, ali nije mogao da pogodi ta je to. Umrknuvi se opet,
nastavi. "Znai, moete nam se pridruiti! Neke planete su, dodue, lepe od
drugih, ali siguran sam da ete dobiti neke od najboljih. Sav va ljudski rod
stao bi samo na jednu! - najvie dve-tri", popravi se, poto je jo malo
promislio.
"I ta bi radio?" zapita Odi.
Zapovednik mirnu u njegovom pravcu. "Pobogu - pa, ekao bi, naravno",
odgovori on. "Postoji mogunost da tamo budemo bezbedni, Odi Volterse. Naroito
ako odmah prekinemo sve radio-prenose i to pre zaponemo prevoz u jezgro svih
ljudskih bia i ureaja koji koriste energiju."
"Ureaja koji koriste energiju?"
"Ureaja koji zrae primetnim koliinama energije. To bi odalo nae
prisustvo", objasni Zapovednik.
"Ah, tako", klimnu Odi, smesta uoivi slabu taku. "Ali vi ste ve
postavili automatske senzore. Zar ne mislite da su i Neprijatelji mogli to da
uine?"
"Moda i jesu", mrano odgovori Zapovednik. "Nisam rekao da emo sigurno
biti bezbedni. Rekao sam samo da je to mogue. I ako ve nisu otkrili ovaj va -
ispad - moemo boraviti tamo unutra milionima, ako je potrebno i milijardama
godina i ekati."
"ekati na ta, Zapovednie?"
"Pa - naravno, ekati dok, moda, ne evoluira neka druga rasa koja e im
se suprotstaviti!"
Odi je paljivo, malo ironino, pogledom prouavao Hiija. Postalo je
jasno da ih razdvaja neto vie od razlika u jeziku.
"Jedna ve jeste", otkri mu on, blagim glasom. "Mi."

Jo neko vreme nakon ovog razgovora Odi se brinuo da nije moda uvredio
Zapovednika. Na kraju krajeva, on je ipak sve Hiije posredno optuio da su
kukavice. Ali Odi nije znao da je Zapovednik to shvatio kao kompliment.
Ako zavidim Odiju na bilo kom delu njegovog putovanja, onda je to
prodiranje u crnu rupu. Daleko od toga da je Odi u tome uivao. Niko ne bi; bilo
je jezivo.
Kad su se pribliili toj blistavoj, uzavreloj, estoko zraeoj penici
gasova koje je usisavala crna rupa i kojima je bio obeleen pristup skrovitu
Hiija, Zapovednik je naredio svima da se zavuku u svoje auraste leajeve i
veu unutra. Bela-Buka ukljui dotok energije u kristalnu spiralu koju su Hii
nazivali 'razbijaem poretka'. Zablistala je kao dijamant. Temperatura je
narasla. Brod je poeo da podrhtava.
Zapovednik je ve nauio da tumai jezik ljudskog tela isto onako dobro
kao Odi hiijevskog - to e rei ne ba najbolje - ali mu nije promaklo bledilo
oko Odijevih usana. "Kao da si se uplaio", primeti on.
Prema merilima Hiija, ta primedba nije bila uvredljiva. Tako ju je
shvatio i Odi. "Da", odgovori on, netremice gledajui u vrtoglavo komeanje
usisnih gasova. "Uasno, uasno se bojim da uem u crnu rupu."
"Ba udno", zamiljeno primeti Zapovednik. "Mi smo to ve mnogo puta
uradili, i za ovaj brod nema nikakve opasnosti. Reci mi: ega se vie plai -
ove penetracije ili Neprijatelja."
Odi promisli malo. Bile su to dve potpuno drukije vrste straha. "Rekao
bih", ree najzad, polako, "Neprijatelja."
Miii na Zapovednikovim obrazima zaigrae u znak odobravanja. "To ti ni u
kom sluaju nije nerazumno", ree on. "Mudro je. A sada, ulazimo."
Iz onog dijamantskog vadiepa odjednom bljunu oblak varnice; hiljade njih
pogodie Odija i ostale, ali nisu pekle; nisu im uinile nita, ve kao da su
samo prole kroz njihova tela i izbile na drugu stranu. Iznenadno naginjanje
broda odbaci Odija iz sve snage na ve napete kaieve njegove bezbednosne aure;
ona je bila konstruisana za telesnu masu Hiija a ne za neko krupnije oveje
telo, i zato je opasno zakripala.
Potrajalo je prilino dugo. Odi nije imao naina da izmeri koliko, ali
sigurno je bilo mnogo minuta, moda itav sat i vie, i sve vreme nije nimalo
izgubilo u estini. uo je rapave glasove posade koja je meusobno dovikivala
zapovesti, i poluonesveen se pitao da li Hii imaju eludac ili ne... i pitao
se da li e umreti...
i tada se odjednom sve zavrilo.
Hii su poeli da se razmotavaju. Zapovednik radoznalo baci pogled na
Odija i doviknu mu: "Hoe li da vidi nae jezgro?" Mahnuo je mravom rukom u
pravcu ekrana... "Eno ga."

Na ekranu je blistala zaslepljujua svetlost.
Jezgro Hiija je prepuno sunaca. Deset hiljada sunaca - vie nego to ih
ima u prostoru od hiljadu svetlosnih godina oko Zemlje - bilo je sabijeno u
loptasti prostor od svega dvadeset svetlosnih godina u preniku. Tu su bile
zlataste zvezde i zvezde koje su sijale prigueno purpurnim sjajem, i
zaslepljujue plavo-bele zvezde. Bile su zastupljene sve boje Hercprung-
Raselovog zvezdanog spektra, tako da je na svakoj planeti u jezgru nono nebo
bilo preplavljeno bojama - tako da je, u stvari, i sam pojam 'noi' bio
pretvoren u nekakvu neobinu i teko zamislivu apstrakciju, jer u jezgru nije
bilo mesta koje bi ikada ostalo neosvetljeno.
Voleo bih da sam to mogao da vidim.
Nema mnogo ljudi kojima zavidim i nema mnogo stvari na kojima bih im
zavideo, ali sam pozavideo Odiju Voltersu kad sam uo ta je video. Gusti skup
zvezda - vie nego u ma kom sazveu - uostalom, pa i morao je takav da bude,
zar ne? Inae bi se svako loptasto sazvee automatski pretvaralo u crnu rupu. A
sazvea nalik na boinu jelku! Mislim, raznobojna. ak i kada se gleda sa
Zemlje zvezde se razlikuju po boji, to svi znamo, ali te boje im je teko
uoiti. Toliko su daleko i tako slabo sijaju da uglavnom ostavljaju utisak
raznih nijansi prljavobelog. Ali u jezgru...
U jezgru, crveno je kao rubin i zeleno kao smaragd i plavo kao safir i
uto sija kao zlato, a belo je, Boe mili, belo je zaslepljujue. I ne postoji
gradacija od zvezda prvog reda do onih jedva primetnih ili nevidljivih. One
sjajne su daleko sjajnije od naih zvezda prvog reda. I teko da postoji neka
zvezda na granici vidljivosti, jer nema udaljenih zvezda.
Zaista sam zavideo Odiju na onome to je video...
U stvari, ono to je video bio je samo ekran hii-broda. Nikada nije
stupio nogom na neku od planeta Hiija. Nije imao vremena.
Vreme koje je Odi proveo u jezgru, od poetka do kraja, nije iznosilo ni
koliko jedno normalno nono spavanje. Naravno, on nije spavao. Nije ni mogao
imati vremena za to. Jedva da je, u stvari, stigao i da predahne, jer bilo je
oajno mnogo da se vidi i da se uradi.
Da nije bilo pomoi Prastarih Predaka sve bi toliko beskonano trajalo da
bi bilo potpuno svejedno da li je Odi dospeo u jezgro ili ne. Ali Zapovednikove
poruke su ve bile primljene - samo nekoliko trenutaka ranije, po merilima
Hiija. Njihovi aparati za prenos radili su brzinom uskladitenih informacija a
priblino tako i Prastari Preci.
Upozoreni samo nekoliko minuta ranije, Hii ne bi imali vremena da urade
bilo ta, sem da bleje i da se tresu od straha, ali ovako su se smesta
organizovali. Stalno su drali deurnu flotilu brodova i posade upravo za ovakve
prilike i ona je odmah krenula. Tokom prva etiri sata svoga boravka u jezgru,
po lokalnom vremenu, Odi je video kako odlee est velikih hii-brodova punih na
brzinu regrutovane, esto zbunjene upravljake posade, i istoriara,
specijalista za Stolice Snova, diplomata - ili bar onih koji bi kod Hiija
trebalo da budu diplomate. (Odnosi sa stranim silama nikada nisu bili znaajni
za Hiije, poto nikada nisu ni uspeli da pronau neku stranu silu da s njom
odravaju odnose.)
Te prve ekipe hii-specijalista na brodovima bile su trenutno na
deurstvu, oekujui upravo takav poziv.
Verovatno da niko od njih nije verovao da e ga zaista i dobiti. "Nee
valjda ba u mojoj smeni!" - moda se molio svaki od montiranih umova svojih
predaka. Takve posade su deurale ve veoma dugo - hiljadama vekova, po
galaktikom vremenu. ak i po satovima u jezgru, bile su to decenije.
Nijedna posada nije stalno bila na deurstvu toliko dugo vremena.
Smenjivali su se svakih osam ili devet meseci - kad bi se njihovo lokalno vreme
prevelo na nae - i potom se vraali svojim domovima i ivotu na koji su
navikli. To je sve mnogo liilo na slubu u Nacionalnoj gardi u ranoj istoriji
Sjedinjenih Drava. I oni bi, kao i lanovi Nacionalne garde, bili neprijatno
iznenaeni kada se ispostavi da je opasnost zbog koje deuraju postala stvarna i
neposredna.
Bar polovina Hiija imala je porodice. Polovina tih sa porodicama imala je
dozvolu da sa sobom vodi branog druga i potomstvo, ba kao to su i ameriki
vojnici u mirno vreme vodili sa sobom ene i decu. Ali slinost se tu i
zavravala. Vojnici koji bi iznenada dobili naredbu da pou u rat obino su
imali dovoljno vremena da svoje porodice nekuda sklone. Hii nisu. Oni su bili
stacionirani u samim vasionskim brodovima u kojima su i kretali na put, tako da
su se u tih prvih est brodova nale i trudne ene, mala deca, i prilian broj
hii-dece kolskog uzrasta. Veina njih je bila izvan sebe od straha. Retko ko
je eleo da poe na taj izlet u nepoznato... a to je uglavnom vailo i za samu
aktivnu posadu.
Odi nita od svega toga nije video svojim oima, ve samo preko ekrana za
komunikaciju u Zapovednikovom vasionskom brodu. Onom u kojem je doao i u kojem
je ostao sve vreme.

Pre nego to je poeo peti sat njegovog boravka u jezgru jo jedan
vasionski brod je imao vremena da stigne do njih.
Dva broda su se spojila. Onaj drugi je bio mnogo vei od Zapovednikovog.
Na njemu je bilo gotovo trideset osoba i sve su se one provukle to su bre
mogle kroz spojene otvore za pristajanje, da bi iz prve ruke osmotrile tu retku
zverku, to 'ljudsko bie'.
Odmah potom tri novopridola Hiija su ljubazno i sa puno panje uzela od
Odija njegovu vreicu. Tako je odmah bio lien umirujueg prisustva svoje Duplo.
Shvatio je i zbog ega je to bilo neophodno; nijedan od pridolih Hiija nije
znao engleski, a, sem toga, od uskladitenog uma Prastarog Pretka mogli su
dobiti sve informacije koje je ona nedeljama prikupljala od Odija za mnogo krae
nego da im je on kazao. Ali to je bilo samo objanjenje; nije uinilo da mu
nedostatak vreice padne manje teko.
Druga stvar koja ga je pogodila bila je to to su svi njegovi poznati
drugari sa broda bili odvueni uskomeanom bujicom pridolica, koje su se sabile
u grupice oko svakog Hiija sa broda, razgovarajui, gestikulirajui, i da,
zaudarajui. Miris amonijaka, svojstven svim Hiijima, postao je neizdriv,
pogotovo to ih se toliko mnogo ukrcalo u unutranjost broda. Odi se ve bio
toliko navikao da gotovo vie i nije primeivao taj smrad, a sem toga, oni koji
su ga do tada proizvodili bili su mu prijatelji. Ovi novi bili su stranci.
I tree, estoro novoprispelih Hiija se okupilo oko njega, cvrkuui i
brbljajui tako brzo da nije mogao da im razazna jednu re od druge. Najzad je
shvatio da ga mole da se ne pomera. Onako kako je najbolje umeo izveo je pokret
nadlakticom kojim Hii neto potvruju, pitajui se zbog ega od njega trae da
se ne mie.
Ispostavilo se da je u pitanju bio sistematski telesni pregled. Za tren
oka su mu skinuli odelo i ve u sledeem trenutku sa svih strana su poeli da ga
muvaju, bockaju i zaviruju u njega. Ugurali su mu siune, male sonde u ui,
nozdrve i anus. Neprimetno su mu odsekli i povadili siune uzorke koe, kose,
noktiju i pljuvake. Sve to nije ni najmanje bolelo, ali je bilo prokleto
poniavajue.
A na Zemlji je, Odi je dobro znao, do tada ve moralo proi veoma mnogo
vremena. Svaki polagani otkucaj sata u jezgru, napolju, u Galaksiji, znaio je
vrtoglavo promicanje dana i meseci.
A ono poslednje, ili gotovo poslednje to se dogodilo, najvie ga je
iznenadilo.
Kada su zavrili sa najpotpunijim lekarskim pregledom koje je jedno
ljudsko bie imalo za tako kratko vreme, dozvolili su mu da se opet obue. Tada
ga jedna omanja, bledunjava hii-ena umirujue dodirnu po ramenu. Izgovarajui
rei polako i razgovetno, kao da se obraa maki ona mu ree: "Zavrili smo s
vaim Prastarim Pretkom. Sada je moete dobiti natrag."
"Ba vam hvala", zarea Odi, i ote joj vreicu iz ruke.
"Duplo e vam rei ta ete sada morati da uradite." Hii-ena se nasmei
- naravno, to je bilo ono grenje obraza koje odgovara naem osmehu.
"Kladim se da hoe", ogoreno odreza Odi, opasujui vreicu i saginjui
se.
Glas Duplo zvuao je iscrpljeno. Ispumpali su je do kraja, i to je za nju
bilo zaista veoma muno; a onda su je napumpali novim informacijama, to takoe
nije bilo lako. "Treba da odri govor", odmah ga je obavestila. "Nemoj
pokuavati da upotrebljava na jezik, ne zna ga dovoljno ..."
"Zato da ne?" iznenaeno zapita Odi; u stvari, verovao je da je do sada
stekao ve sasvim podnoljiv naglasak, s obzirom na to da je ovek.
"Zna samo jezik Rada, a ne i jezik Oseanja", objasni mu Duplo, "a ova
tema za sve nas ima ogroman emotivni znaaj. Zato govori na engleskom; ja u
prevoditi publici."
Odi se namrti. "Kakvoj publici?"
"Pa, svim Hiijima, naravno. Mora im ti sam rei da e ljudi pomoi
Hiijima da ree problem Neprijatelja."
"Uh, do avola", prasnu Odi, psujui to mora da se dri tako
nedostojanstveno, da bude takorei presavijen napola da bi bio to blie
vreici; psujui Neprijatelje; a najvie od svega psujui to je samome sebi
dozvolio da se onako glupo i brzopleto prijavi za ovu misiju. "Mrzim da drim
govore! Uostalom, ta bih ja to mogao da im kaem a da ti to ve nisi znala?"
"Nita, dabome", sloi se Duplo. "Ali bie lepe ako to uju od tebe."

I tako je sledeih desetak minuta (dok su mimo njih jurili meseci i
godine) Odi odrao govor.
U izvesnom smislu to je znailo olakanje, jer se ono mnotvo Hiija
odmaklo od njega, da mu napravi mesta; ugledao je meu njima nekolicinu kako
upravljaju neke predmete prema njemu i zakljuio da su ti predmeti verovatno
nekakve kamere. Ali s druge strane, ovo je bilo najgore od svega, jer jo dok je
govorio palo mu je na pamet da Hii uvek govore i misle bukvalno, i da je prema
tome Duplo, kad mu je rekla 'svi Hii' zaista i mislila na sve Hiije. Na
milijarde njih! Koji svi uasnuto i oduevljeno gledaju i kritikuju pojavu tog
zastraujueg stvora sa druge planete - njega!
Zaista su ga gledali! Svi do jednog. Sve one milijarde i milijarde Hiija
u jezgru. Deca po kolama i obdanitima, radnici koji su zastali usred posla,
stari i mladi - mrtvi takoe, jer montirani umovi Prastarih Predaka ne bi nikada
propustili ovakav doivljaj. Na planetama unutar ogromne kupole, po raznim
naseobinama u prostoru, na upravo odlazeim vasionskim brodovima koji su se
uzdizali da s mukom prodru kroz varcildov omota... svi su gledali samo u
njega.
Odi je imao nezamislivu tremu.
Ali obavio je posao. "Ja, ovaj, ja..." poeo je a onda duboko udahnuo
vazduh i poeo iznova. "Ja sam, ovaj, to jest, ja sam samo jedna jedina osoba,
vidite, i ja ne mogu govoriti u ime svih. Ali znam kakvi su ljudi - mislim
ljudska bia. I mi neemo pobei i sakriti se kao vi, momci. Bez uvrede. Hou da
kaem, znam da niste mogli drukije..."
Slegao je ramenima i zavrteo glavom. "Oprostite ako sam vas uvredio", ree
on i u tom asu zaboravi na kamere, na sve one milijarde i milijarde posmatraa.
"Hou samo da vam predstavim kako stoje stvari. Mi smo ve navikli da se borimo,
vidite. Uivamo u tome. Brzo se prilagoavamo - pogledajte samo kako smo brzo
nauili da radimo sve ono to i vi radite, a esto i bolje od vas. Moda neemo
uspeti u borbi protiv Neprijatelja, ali sigurno emo pokuati. Ne elim ovim da
vam bilo ta obeam - nemam prava da obeavam u ma ije ime, osim u svoje. Sve
to hou da kaem to je da znam da e tako biti. Eto, to je sve. I", zavri on,
"hvala vam na panji."
I ostao je tako, uporno se smeei i ne progovorivi vie ni re, sve dok
Hii sa kamerama nisu, oklevajui, poeli da ih sputaju.
Opet se razlee amor razgovora; Odi nije mogao da pogodi o emu govore,
poto se niko nije njemu obraao. Ali tada se ona ena-Hii, koja mu je bila
vratila Duplo, sae za trenutak do svoje vreice i prie mu.
"Moram vam rei, sledee, Odi Volterse Trei", obrati mu se ona. "Zamolila
sam Prastare Pretke da mi prevedu, tako da je znaenje tano, i govoriu na
engleskom."
Udahnula je vazduh, za trenutak nemo micala usnama tankim kao otrica
brijaa presliavajui se ta e da kae, i napokon rekla, maui lancima ruku
prema njemu dok je govorila:
"Hrabrost nije mudrost.
Mudrost treba da rukovodi ponaanjem.
Hrabrost ponekad moe da bude samoubilaka."
Eto, kako su mi Preci kazali da vam kaem ono to sam elela da vam
kaem."
Odi je malo priekao, ali izgleda da je to bilo sve. Zato je samo
odgovorio: "Hvala. A sada, izvinite, moram u kupatilo."

I tu je Odi malo priekao. Ve dugo su ga muvali, bockali i prikazivali
svetu, i pored injenice da mu se beika napunila; a povukao se i zato to je
eleo da nekoliko minuta proboravi nasamo. Skinuo je vreicu i ostavio je pred
vratima, jer nije hteo da ak ni Duplo bude s njim.
Dok je punio urinom olju u obliku lale, dok je prao ruke, dok je zagledao
svoje lice u rotirajuem ogledalu - nije prestajao da razmilja. U glavi mu je
vreme stalno otkucavalo drukijim tempom. Proteklo je deset sekundi dok je uao
i zatvorio vrata - a tamo napolju prolo je skoro pola miliona sekundi, u odnosu
od priblino etrdeset hiljada prema jedan. Pet sekundi da otvori lic. Moda
ceo minut da urinira. Jo dva minuta da opere ruke i pogleda se u ogledalu.
Pokuao je da izrauna: koliki je zbir svega toga? Brojevi su mu beali iz
glave; voen ve vienedeljnom navikom, pokuavao je da ih pretvori u aritmetiku
Hiija i nije uspevao; ali pomislio je, sigurno je tamo napolju prolo bar osam
do devet meseci samo dok je on jednom napravio pi-pi.
Obino pranjenje beike je tako dobilo i veoma neobinu dimenziju, ve na
samu pomisao da je - za vreme dok je on to radio - tamo u spoljnom svetu jedno
dete moglo da bude zaeto, izneto i roeno.
Otvorio je vrata i objavio svima: "Hou da se vratim kui."
Zapovednik se probi kroz gomilu i prie mu. "ta si rekao, Odi?" upita on,
odreno maui lancima ruku; ovoga puta to je znailo samo da nije razumeo, ali
Odi je to shvatio kao odbijanje.
"Ne, ja mislim ozbiljno", odluno potvrdi Odi. "Hou da se vratim pre nego
to se svi moji poznanici ne presele u dom staraca."
"ta si rekao, Odi?" ponovo upita Zapovednik. Onda malo razmisli. "Ah,
shvatio sam", ree. "Ti misli da mi ovde elimo da te zadrimo due vremena.
Nee biti potrebno. Videli su te. Vest je rairena. Uskoro e stii i druga
ljudska bia, koja e biti spremna za dui boravak."
"Znai li to da mogu da idem?" zapita Odi.
"Dabome da moe. Jedan brod nam se upravo pribliava. Jedan iz one
flotile sa aparatima, strunjacima i Prastarim Precima, koja je na putu da
izae. Moe se ukrcati na njega. Kada budu proli kroz ergosferu, vreme
proteklo u spoljnoj Galaksiji bie..." On brzo sagnu glavu da proveri koju re
sa svojim Prastarim Pretkom. "Pa, po merenju zavisnom od rotacije tvoje planete
oko vae primarne zvezde, etrdeset etiri i po godine."

8. PONOVO U CENTRAL-PARKU
Za vreme dok sam ja sluao, govorio, radio i boravio na svim tim drugim
mestima bavei se svim tim drugim stvarima - sluajui Odijevu priu, sekirajui
se zbog generala Dulija Kasate, razmatrajui svoje probleme, provodei se na
prijemu - evo ta se u okvirima sporog vremena dogaalo izmeu Klare i mene:
Koraao sam prema Del Klari Mojnlin sa irokim, ljubaznim osmehom na
(dvojnikovom) licu. "Zdravo, Klaro", rekao sam.
Ona je iznenaeno podigla pogled. "Robine! Milo mi je to te vidim!
Odvojila se od one dvojice mukaraca s kojima je bila i pola mi u susret. Kada
je pruila ruku da me zagrli i poljubi, morao sam da ustuknem. Postoje izvesni
nedostaci kod uskladitene osobe kad pokua da bude srdana sa osobom od krvi i
mesa, a jedan od njih je nematerijalnost. Moete ih voleti. Ali ne moete ih
poljubiti.
"Izvini", upravo zaustih, ali je ona ve dobila pokajniki izraz na licu,
govorei:
"Uh, do avola, sasvim sam smetnula s uma. Ovo ne smemo da uradimo, je l'
da? Ali ti zaista izvanredno izgleda, Robine."
"Izgledam onako kako hou", rekoh kratko. "Ja sam umro, zna."
Trebalo joj je malo vremena da se pribere i uzvrati osmehom na moj smeak,
ali je to ipak uradila. "Onda mogu samo da kaem da ima dobar ukus. Nadam se da
u i ja umeti to tako dobro kad me budu strpali u konzervu." I ve je iza njenih
lea dolazio Dejn Menikov.
"Zdravo, Robine", kazao je. Kazao je to potpuno nezainteresovano. Nije bio
ba srean to me vidi, ali ni besan. Gledao me je onako kako je oduvek gledao
na sve i svakoga - bez velikog interesovanja, ili zainteresovan tek u onoj meri
u kojoj bi ta osoba ili ta stvar mogli da mu pomognu ili odmognu u onom to je
nameravao.
"Izvini", rekao sam, "ali ne moemo da se rukujemo." 'Izvini' je, ini mi
se, postala moja omiljena re, pa sam je opet upotrebio. "Izvini to si morao da
ostane u onoj crnoj rupi. Zaista me raduje to si uspeo da izae." I da bi se
stvari raistile, jer Menikov je oduvek pripadao onoj vrsti momaka koji vole
iste raune, on je odgovorio: "Nisam ja uspeo da izaem. Klara se vratila i
spasla nas."
Tek tada mi se vratilo u seanje ono to je Albert pomenuo o Menikovu -
da trai pravni savet.

Morate, ipak imati na umu da nisam ja bio taj koji je razgovarao s njima,
ve moj dvojnik.
Ima dva naina da se razgovara pomou dvojnika. Prvi je da samo uputite
dvojnika odreenoj osobi i prepustite mu da sam obavi razgovor - on e to
uraditi isto tako dobro kao i vi. Drugi se nain primenjuje kada od neeg
strepite, ili ste nervozni i nestrpljivi, i hoete to pre da znate ta se
deava. Tako sam se ja tada oseao, i u takvim situacijama vi upravlajte
dvojnikom. To znai da sam ja svom dvojniku saoptavao reenice u deliima
milisekunde, a dvojnik ih je zatim izgovarao brzinom koja odgovara saobraanju
sa telesnim ljudima. Jeste li uspeli to sebi da predstavite? Izgledalo je kao
kad neko drutvo hoe da peva, ali samo jedan zna rei a ostali se povode za
njim:
"U peini, u kanjonu..."
"U PEINI U KANJONU..."
"... kopajui rudu tu..."
"... KOPAJUI RUDU TU..."
"... bee rudar, od etres devet..."
i tako dalje, samo to ja nisam vodio skupinu pijanaca u maru oko klavira
ve davao potrebne rei i reenice svom dvojniku.
A izmeu dve reenice imao sam vremena do mile volje da mislim i
posmatram.
Iako su se kretali sporije od pueva, video sam da je Menikov ispruio
ruku da se rukujemo. To je ve samo po sebi slutilo na dobro. Shvatio bih to kao
znak da me on ne smatra krivim zato to sam ga napustio, zajedno sa Klarom i
svima ostalima, u crnoj rupi ... da nisam znao da se ve obratio advokatima.
Onaj drugi ovek u Klarinom drutvu bio mi je potpuno nepoznat. Kada sam
ga odmerio od glave do pete, nije mi se mnogo dopalo ono to sam odmerio. Kukin
sin je bio lep. Visok, opaljen od sunca, nasmejan i bez okruglog trbuia, i
upravo je opet onako intimno stavljao ruku Klari preko ramena, premda je ona u
tom trenutku razgovarala sa mnom.
Ubedio sam samog sebe da to nema nikakvog znaaja. Zar Klara nije, takoe,
drala Dejna Menikova za ruku - a zato i ne bi? Bili su stari prijatelji - na
alost, jedno vreme i vie od toga. Sve je to bilo sasvim prirodno. Taj drugi
momak ju je zagrlio oko ramena? Pa, ta. Nije to moralo da znai nita naroito.
Moda joj je bio neki rod, a moda, ak, ko zna, psihoanalitiar ili neto
slino, koji joj upravo pomae da prebrodi ok zbog ponovnog susreta sa mnom.
Pogled na Klarino lice nije mi pomogao da naem odgovor na neko od tih
pitanja, ali sam bar uivao da ga gledam i da se seam svih onih nekadanjih
trenutaka kada sam ga takoe gledao, zaljubljeno.
Nije se bila promenila. Jo je izgledala sasvim isto kao moja veita i
duboko voljena Jedina (ili bar jedna od malobrojnih) Verna Draga. Ova sadanja
Del-Klara Mojnlin uopte se nije razlikovala od Klare koju sam ostavio u
vasioni u blizini kugelblica, tek to sam umro - a ona, opet, nije bila ni za
dlaku drukija od one koju sam decenijama pre toga ostavio u crnoj rupi.
Njen izgled se nije mogao pripisati iskljuivo medicinskom kompletu.
Stvarna-Esi je bila najbolji primer ta i koliko moe medicinski komplet. Ona je
izgledala mladalaki i veoma privlano. Ali iako se sa osobama od krvi i mesa
mogu postii prava uda, vreme ipak pomalo ini svoje. Samo to se u odreenim
razmacima malo pomera unazad. Uz to, to vai za veinu ljudi, dokle god moete
da se obnavljate, moete istovremeno i malo da se ulepate - da dobijete
prastiji nos ili prirodno (prirodno!) kovrdavu kosu; ak je i Esi to inila -
pomalo.
Klara nije. Crne obrve su joj jo bile tek malice predebele, stas neto
temeljniji nego to je (seam se) ona sama elela. Njena mladost nije bila
odravana. Ona je ostala mlada, a to je moglo biti iskljuivo na jedan nain.
Bila se vratila u crnu rupu. Dobrovoljno se vratila tamo gde sam je ja bio
ostavio potopljenu, gde je vreme bilo usporeno tako da se jedva kretalo, i dok
su u mom ivotu prolazile decenije, u njenom su to bile tek nedelje i meseci.
Prosto nisam mogao da odvojim pogled od nje. Iako je prolo ve vie od
pola veka od kad smo Klara i ja vodili ljubav, bez po muke sam video - naravno,
samo u seanju; nisam uinio nita nepristojno - mekou Klarine koe, dve rupice
na bedrima, tamo gde se zavrava kima, njen dodir i ukus njenih usana. udan
neki oseaj. Nije to bila nikakva bludna elja za njenim telom. Nisam bio u
stanju da poelim da joj strgnem odeu i povalim je na licu mesta, usred
travnjaka u Central-parku, dok se nad nama nadnose rascvetane grane vinje, a
Menikov i onaj zgodni momak bez stomaia bulje u nas. Ne, ni nalik na to. U
stvari, nisam uopte eleo da vodim ljubav s njom, bar ne u onom udnom i
opipljivom smislu. I to ne samo zato to je to (naravno) bilo nemogue.
Nemogunost ne spreava jebeljivost.
Stvar je bila u tome da ja - bez obzira na to ta sam trenutno eleo ili
nisam eleo da uradim sa Klarom - nikako nisam hteo da to mogu uraditi Menikov
ili onaj drugi momak.
Znam ta je to. Zove se 'ljubomora', i moram priznati da sam svojevremeno
mnogo patio od nje.

Dejn Menikov je za to vreme uspeo da izgovori ve celu jednu reenicu:
"Meni izgleda sasvim drukije", rekao je.
On se nije smeio. To nije nita znailo, jer u ono nekadanje vreme na
Kapiji Menikov nikada nije bio mnogo smeljiv momak. I prirodno je bilo da
njemu izgleda da sam se promenio, poto me on nije video mnogo due od Klare -
jo od Kapije.
Video sam da je dolo vreme da se obavestim o tom pitanju advokata, i zato
sam uinio ono to uvek inim kada su mi hitno potrebni saveti i objanjenja.
Glasno sam ih pozvao: "Alberte!"

Naravno, nisam ba govorio 'naglas' - hou da kaem onako kako bi Klara
ili ona dva oveka mogli da me uju. I kada se Albert pojavio nisu ga mogli
videti nimalo bolje nego pravog mene, onoga koji nije bio dvojnik.
I to je bilo dobro. Albert je bio raspoloen da se malo poigra.
Predstavljao je zaista redak prizor. Jedan od onih svojih dronjavih starih
dempera, iz iste afektacije, bio je obmotao oko glave kao turban. Poigrao se i
svojim izgledom. Oi su mu bile suene i kao oiviene crnom minkom. Lice
tamnije. Kosa crna kao zift. "Kud ti okom, tu ja skokom, o, Gospodaru",
izgovorio je pevuckavim tonom, glumei strahopotovanje. "Oh, zato ti zaziva
svoga duha iz njegove lepe tople boce?"
Kad imate verni program za skladitenje i pronalaenje podataka kao to je
Albert Ajntajn, nije vam potrebna dvorska budala. "Pajacu jedan", brecnuh se.
"Sad u pozvati Esi da te reprogramira ako se ne upristoji. Zato izvodi tu
komediju?"
"Oh, Gospodaru", odvrati on priklonivi glavu, "tvoj ponizni glasnik
strepi od opravdanog gneva vaeg gospodstva, kad bude ulo ovaj lo glas."
"Ne seri", obrecnuh se ponovo. Ali morao sam da priznam da me je nasmejao,
i da je to zaista nain da ovek lake podnese loe vesti. "U redu", dodadoh
klimnuvi da mu pokaem da ve znam kakav mi to lo glas nosi. "Kai mi za
Menikova. Bio je u ekspediciji u crnu rupu i sada se vratio. Upravo sam skontao
da misli da ima pravo na deo naunog bonusa koji sam ja dobio za ekspediciju, je
li tako?"
Albert me pogleda nekako udno, a onda potvrdi, razmotavajui demper sa
glave. "Tako je, Robine. Ali nije samo on. Kada se Klara vratila u crnu rupu sa
Harbinom Eskladarom ..."
"Stoj! S kim?"
"Pa evo, to je Harbin Eskladar", ree on pokazujui na onog drugog
mukarca. "Rekao si mi da zna za njega."
"Alberte", uzdahnuh, prerasporeujui istovremeno u glavi zakljuke i
nesporazume da bi se uklopili u novi sistem, "do sada si ve mogao da naui kad
ti ja kaem da znam bilo ta - da laem."
Posmatrao me je, ozbiljna lica. "Tog sam se i bojao", zakljui najzad. "Na
alost, tu je i ona loa vest."
Zastao je, kao da ne moe da se odlui kako da produi, tako da sam morao
da ga podstaknem. "Rekao si da su se njih dvoje vratili u crnu rupu gde sam ih
sve bio ostavio."
On zavrte glavom. "Oh, Robine", uzdahnu on - ali hvala Bogu, nije poeo
opet da mi pria o mojim nerazumnim oseanjima krivice. Samo je rekao: "Jeste, u
pravu si. On i Klara su zajedno otili na to mesto da ih spasu, i spasli su celu
posadu: oba Denija, Suzi Hereiru, one devojke iz Siere Leone..."
"Znam i sam ko je sve bio u ekspediciji", prekinuh ga. "Boe moj! Znai,
svi su se vratili!"
"Jesu, Robine, tako je." On klimnu. "I svi oni, u izvesnom smislu, imaju
pravo na podelu dobiti. Zato je Dejn Menikov iao kod advokata. A sada..." On
nastavi zamiljeno, zavukavi ruku u dep i izvukavi lulu - u meuvremenu lice
mu je neupadljivo vratilo svoj uobiajeni izgled, kosa mu opet postala seda i
razbaruena... "Sada bez sumnje nailazimo na neizvesna i nesvakidanja etika i
pravna pitanja. Kao to se sea iz prethodnog procesa, postoji princip koji
pravnici nazivaju 'kuda june tu i ue', to znai da sve tvoje kasnije steeno
bogatstvo moe donekle da se tretira kao proizilo iz onog prvobitnog Naunog
Bonusa koji si dobio za tu ekspediciju. I u kome bi, naravno, svi oni
ravnopravno uestvovali da su se vratili zajedno s tobom."
"Znai, morau da im dam novac?"
"Morau je moda prejaka re, ali onako uopteno, to bi bilo to, Robine.
Kao to si uradio kada se Klara prvi put pojavila; sto miliona dolara je bila
suma koju si preneo na nju da se odrekne daljeg prava uea. Poto mi je
postalo jasno da e se to pitanje ponovo postaviti, uzeo sam slobodu da naloim
tvom pravnom programu da stupi u vezu sa advokatom gospodina Menikova. Ta suma
je izgledala prihvatljiva. I verujem da bi nekakva nagodba otprilike u istom
iznosu zadovoljila i sve ostale. Naravno, moe se desiti da neko zatrai vie.
Ali sumnjam da bi uspeo vie i da dobije; postoji, naravno, i zakon o granicama
mogunosti potranje."
"Oh", uzdahnuh s olakanjem. Nemam tanu predstavu koliko sam 'bogat' u
okvirima od nekoliko desetina milijardi dolara, ali jedna milijarda ovamo ili
onamo nee mnogo izmeniti situaciju. "Uinilo mi se da si rekao da su vesti
loe."
On zapali lulu. "Jo ti nisam saoptio lou vest, Robine", ree on.
Gledao sam ga. Pukao je na lulu, mirei put mene kroz oblaie dima.
"Hajde, do avola!"
"Taj drugi ovek, Harbin Eskladar", zapoe on.
"Da, i ta u vezi s njim, proklet da si?"
"Klara ga je upoznala nakon to nas je napustila na Vernoj Dragoj. On je
takoe bio pilot. Njih dvoje su odluili da se vrate u crnu rupu, i Klara je od
Huana Henrikea Santosa-mica iznajmila brod koji je bio sposoban da izdri takvo
putovanje. I pre nego to su otputovali... ovaj... pa, eto, Robine, Klara se
udala za Eskladara."
Ima iznenaenja za koja instinktivno znate, im ste ih uli, da je trebalo
da budete pripremljeni za njih. Ovo je, meutim, iskrslo kao grom iz vedra neba.
"Hvala, Alberte", izgovorio sam nekako uplje, mahnuvi mu da se udalji. Uzdisao
je ali je ipak otiao.
Vie nisam imao srca da razgovaram sa Klarom. Dao sam uputstva svome
dvojniku ta e dalje da kae njoj, Menikovu, ak i onom tipu Harbinu
Eskladaru. Ali nisam vie ostao u blizini dok se to odigravalo. Povukao sam se u
gigabitski prostor i sav se umotao u njega.
Znam da Albert smatra da isuvie mnogo vremena provodim u svojim mislima.
Ne elim da poreknem nijednu njegovu re. To, meutim, ne znai i da se s njim
slaem. Nikako. Nisam nimalo pametniji nego to on misli da jesam, ali nisam,
bogami, ni toliko uvrnut. Ono to ja u osnovi jesam jeste ljudsko bie. Neka sam
ja samo obini digitalni transkript jednog ljudskog bia, ali kada su me
prenosili u uskladitenje preneli su i sve ono ljudsko u meni, i ja jo oseam
sve ono to ide uz telesno oblije. I dobro i loe.
Radim onako kako najbolje umem - najee - i vie od toga ne mogu.
Znam ja ta je vano. Razumeo sam isto tako dobro kao i Albert da su
Neprijatelji strani. Imao bih komare kad bih sanjao (to i jesam, kad sam se
pravio da spavam, ali to je ve druga tema) kako nam se vasiona rui na glavu, i
zapadao bih u mnogo vee napade uzbuenja i oaja kad samo pomislim na onu
njihovu bandu, tamo napolju u kugleblicu, koja bi svaki as mogla da se pojavi i
da nam uradi ono to su ve uradili Sporaima, narodu koji je stvorio zvezdanu
pahuljicu i onima to su sahranjeni u ledu.
Ali ima vanog i vanog. Jo sam ostao dovoljno ovek da mislim da su
meuljudski odnosi vani. ak i kad su u prolom vremenu, i kad je preostala jo
samo potreba da se uverite da niko nikome vie nita ne zamera.
Kada se Albert vratio tamo gde boravi kad meni nije potreban, ma gde to
bilo, ja sam ostao da jo dugo lebdim u gigabitskom prostoru ne radei nita.
Dugo. Toliko dugo da je, kad sam opet zavirio u onaj prizor u Central-parku,
Klara upravo stigla do: "Robine, hou da te upoznam sa mojim..."
Smeno. Nisam hteo da ujem tu re, 'mu'. Zato sam pobegao.

Nisam se ba najbolje izrazio. Nisam pobegao, ve pribegao. A osoba kojoj
sam pribegao bila je Esi. Upravo se nalazila na podijumu za igranje u Plavom
paklu, igrajui polku iz sve snage sa nekim bradonjom, i kad sam ih prekinuo
zacvrkutala je: "Oh, ba divno to si doao, Robine! Jesi li uo? Zabrana je
povuena!"
"Divno", promumlah, spotakavi se o vlastite noge. Ona mi paljivije
zagleda lice, uzdahnu, i povede me sa podijuma.
"Ilo je loe sa Dl-Klarom Mojnlin", nagaala je.
Slegao sam ramenima. "Jo ide. Ostavio sam dvojnika." Pustio sam da me
ugura u stolicu i da se sama smesti preko puta, laktova oslonjenih na sto, brade
na laktove, paljivo me posmatrajui od glave do pete.
"Ah", uzviknu ona, klimnuvi poto je postavila dijagnozu, "opet one glupe
prie. Muka. Anemija. Opet te divne stvari, je li tako? A iznad svega ta Del-
Klara Mojnlin?"
Odvratih joj, odmeravajui svaku re: "Ne ba iznad svega, ne, zato to bi
trajalo itavu venost da ti sad priam sve to me mui, ali da, i ona je jedna
od tih stvari. Udala se, zna."
"Uh." Nije dodala - pa i ti si se oenio - tako da sam morao sam to da
uradim.
"Nije samo to to se udala, jer i ja sam se oenio, naravno ... i ne bih
nikako voleo da je drukije, na asnu re, Esi ...
Namrtila se. "Oh, Robine! Nikada ne bih pomislila da e to poeti da me
gnjavi, ali seti se samo koliko esto mi to pominje!"
"Pominjem ti to samo zato to tako jeste!" pobunih se, poto su mi
oseanja pretrpela mali udarac.
"Ali ve znamo da jeste."
"Pa, rekao bih da zna", priznadoh. Nisam znao kako da nastavim. Otkrio
sam da mi se u ruci nalazi aa sa piem i otpih jedan gutljaj.
Esi uzdahnu. "Ba ume da pokvari provod, Robine. Tako sam se bogovski
oseala kad tebe nije bilo."
"Oprosti, ali na asnu re, Esi, nimalo nisam raspoloen."
"Evo, opet poinju glupe prie", izdahnu ona, sa muenikim izrazom na
licu. "Okej. Hajde, kazuj ta ti se mota po tom jadnom, izmuenom umu. ta je
ono najgore?"
"Sve", ispalih kao iz puke. I poto mi nije delovala kao da joj je sve
jasno, dodao sam: "Jedna prokleta stvar za drugom, zar ne?"
"A tako", prihvati ona i malo razmisli. Zatim uzdahnu. "Boe, kakvo si ti
mrano stvorenje, Robine, dragi. Moda bi opet trebalo da porazgovara sa onim
programom za otkaene, Sigfridom fon rinkom?"
"Ne!"
"Tako znai", ponovi ona i razmisli jo malo, a zatim ree: "Zna ta,
matori moj mranjae? Kako bi bilo da malo turnemo sa ovog prijema i pogledamo
neke porodine filmove, a?"
Nisam ni sanjao da bi mi to mogla predloiti. "Kakve porodine filmove?"
iznenaeno je upitah. Nije mi odgovorila. Takoe, nije ni saekala da ja
pristanem. Poela je odmah da ih prikazuje.
Galama u Vretenu i prizor vasionskih istraivaa sa Kapije koji su se
zabavljali iile. Vie nismo bili na istom mestu. Bili smo na nekom drugom, i
posamatrali deaka koji je sedeo na klupi.
Naravno, to nisu bili stvarni filmovi, kao to, uostalom, nita u
gigabitskom prostoru nije 'stvarno'. Bile su to obine kompjuterske simulacije.
Kao i sve drugo to bi neko od nas dvoje hteo da zamisli, ostavljale su krajnje
uverljiv utisak 'stvarnog' u svemu - u izgledu, zvuku, ak i mirisu, ak i
oseanju sveine koje stvara hladni vazduh, ak i u onoj zaguljivosti koju
zagaeni vazduh stvara u naim (nepostojeim) organima za disanje.
Sve mi se to inilo veoma poznatim. Gledali smo mene - mene kao dete - pre
mnogo decenija.
Osetio sam kako drhtim, to nikako nije bilo usled hladnog vazduha. Deak
Robinet Brodhed je na klupi u parku, zguren da bi se zagrejao. To se zvalo
parkom. U stvari, bila je to veoma bedna prevara. Da su stvari stajale drukije,
bilo bi ak veoma ivopisno, jer iza deteta-mene uzduzale su se planine
Vajominga. Ali ne, nisu bile lepe. Bile su to zadimljene, sive gromade u
zagaenom vazduhu. estice ugljovodonika koje su lebdele u njemu mogle su se
videti i golim okom, a grane svakog zakrljalog drveta bile su prekrivene
debelim slojem ai i prljavtine. Ja - dete koje sam bio ja - bilo je obueno u
skladu sa klimom, koja je bila opaka: ovek je morao da navue tri dempera,
vee al, navue rukavice na ruke i pletenu kapu preko uiju. Iz nosa mi je
curelo. itao sam knjigu. Radio sam - ta? Oh, moda sam imao deset godina; i
kaljucao sam dok sam itao.
"Sea li se, Robine, dragi? Ovo su zlatni dani tvoje mladosti", ree Esi,
stojei onako nevidljiva pored mene.
"Zlatni dani moje mladosti", zareah besmisleno. "Opet si njukala po
mojom memorijama", optuih je - ali bez istinskog gneva, jer mi smo oboje,
naravno, jo mnogo pre toga i mnogo potpunije prodrli jedno drugom u
uskladitena seanja.
"Ali samo pogledaj, Robine, dragi", nastavi ona. "Gledaj kako je to
stvarno bilo."
Gledao sam i da mi se ne kae. Nisam bio u stanju da skrenem pogled. I bez
ikakvih tekoa sam, takoe, odmah prepoznao o emu je re. Bio sam u Rudnicima
hrane, gde sam proveo sve svoje detinjstvo: u rudnicima kriljca u Vajomingu,
gde se vadio kamen i pekao dok ne nastanu keratogeni, a onda su se tim ugljem
hranile gljivice kvasca i bakterije da bi proizvele jednoelijske belanevine
kojima se hranio najvei deo pregladnelog i previe razmnoenog ljudskog roda. U
tim rudarskim gradiima doivotno niste bili u stanju da sperete sa sebe miris
ulja, a to doivotno obino i nije dugo trajalo.
"Pa, dobro", dodao sam, "nikada nisam ni rekao da je u ono vreme bilo
bolje."
"Tano, Robine!" pobedonosno uzviknu Esi. "Zlatno doba tvoje mladosti bilo
je izrazito loe. Mnogo gore nego sada, zar ne? Sada vie nijedno dete ne mora
da raste udiui odvratni vazduh pun ugljovodonika, niti da umre zato to ne
moe da mu se plati odgovarajue leenje."
"Oh da, istina je to to kae", rekao sam, "ali ipak..."
"Saekaj jo neto da vidi. Koju ti to ono knjigu ita? Rekla bih da
nisu ni Haklberi Fin ni Mala sirena."
Zagledao sam se malo bolje da pomognem Esi, i tada sam, preneraen,
ugledao naslov.
Bila je u pravu. Nije to bila nikakva deija knjiga. Bila su to Uputstva
za korisnike programa zdravstvenog osiguranja i jasno sam se setio kako sam ih
prokrijumario iz kue kad majka nije videla, da bih mogao da saznam kakva nam
se to katastrofa pribliava.
"Mama je bila bolesna", zajecao sam. "Nismo imali dovoljno uplaenog
osiguranja za oboje, i ona... ona je..."
"Ona je odloila svoju operaciju da bi ti mogao biti izleen, Robine",
tiho potvrdi Esi. "Da, ali to je bilo kasnije. Ovom prilikom jo nije bilo to.
Ovde su tebi bili potrebni bolja ishrana i vitaminski dodaci, a niste imali
dovoljno novca."
Poelo je da mi biva sve munije. "Pogledaj mi kutnjake", rekoh.
"Nije bilo novaca ni da se poprave, Robine. Vrlo runo doba za decu,
tano?"
"I tako ti izigrava duha svih minulih Boia", rekoh, pokuavajui da
smanjim napetost tako to u je zbuniti citatima koje nee razumeti.
Ali kad su vam na raspolaganju gigabitski izvori informacija, onda ste u
stanju da mnogo tota razumete. "Ne, a ni ti nisi Skrud", dobaci mi ona, "ipak,
razmisli malo. U tim vremenima, koja ba i nisu bila tako davna, Zemlja je bila
prenaseljenja. Izgladnela. Puna sukoba i gneva. Terorista, Robine. Sea li se
tog nasilja i besmislenog ubijanja?"
"Seam se svega."
"Naravno. A sada, ta se dogodilo, Robine? Rei u ti. Ti si se pojavio.
Ti i stotine takvih, ludih, oajnih vasionskih istraivaa na hii-brodovima sa
Kapije. Pronali ste tehnologiju Hiija i doneli je na Zemlju. Pronali divne
nove planete za naseljavanje - neto kao otkrie Amerike, samo hiljadu puta vee
- i pronali ste nain da se ljudi tamo presele. Sad vie na Zemlji nema
prenaseljenih mesta, Robine. Ljudi su otili na druga mesta, izgradili bolje
gradove. ak nisu morali ni da nakode Zemlji da bi to uradili! Vazduh nije
uniten benzinskim motorima i raketnim mlaznjacima; koristimo petlje da bismo
stigli u orbitu, a odatle, bilo gde! Niko vie nije toliko siromaan da ne moe
platiti leenje, Robine. ak i presaivanje organa - a organi se prave od UVKA
materijala, tako da vie ne mora da eka da bi neko umro da sa njegovog lea
ugrabi polovne delove. Jesam li u pravu, Robine? Fabrika hrane Hiija sada
proizvodi organe; a sve su to novine u ijem si nastajanju i ti imao velikog
udela. ivot u telesnom obliju smo produili za mnogo decenija, provedenih u
dobrom zdravlju; a potom se umovi transkribuju, ovako kao nai, da bi iveli jo
mnogo due - to je, opet, jedna novina koju si ti delimino finansirao i ja
sama delimino doprinela da nastane, tako da ni smrt vie nije kraj svega. Zar
ti tu ne vidi nikakav boljitak? Ne zbog toga to ga nema! Ve zbog toga to
matori i namrgoeni Robinet Brodhed cepidlaki zagleda ovu raskonu gozbu na
svaijem tanjiru i vidi samo ono to e biti krajnji proizvod - naime, govna."
"Ali", usprotivih se tvrdoglavo, "jo su tu Neprijatelji."
Esi prsnu u smeh. Izgleda da joj je zaista bilo smeno. Slika nestade.
Opet smo bili u Vretenu, i ona se nagnu preko stola, da me poljubi u obraz.
"Neprijatelji", ree mi s ljubavlju. "Oh, da, Robine, srce moje.
Neprijatelji su ona jedna prokleta stvar za drugom, kako ti kae. Ali i s njima
emo kao i sa svim ostalim. Sreivaemo te proklete stvari jednu po jednu. A
sada da se vratimo onom vanom poslu to smo ga zapoeli: zaigrajmo!"

arobna ena, ta moja Esi. Pa, bila Stvarna ili ne.
I bila je potpuno u pravu; sve to je rekla bilo je logiki neoborivo, i
ja sam se povinovao logici. Ne mogu rei da sam se zaista razveselio, ali
novokain je, bar, umirio bol - ma ta da je taj bol u stvari bio - tako da sam
mogao da obavljam sve kretnje oveka koji se lepo zabavlja. Tako sam i inio.
Plesao sam. Uestvovao u svemu to se deavalo na prijemu. Kruio sam od jedne
grupice uskladitenih starih prijatelja do druge, i pridruio se Esi i jo
nekolicini u Plavom paklu. Jedna grupa je polako igrala na podijumu uz muziku
koju mi ostali nismo uli - Dulio Kasata je bio jedan od njih, kreui se poput
zombija sa ljupkom malom Japankom u naruju. Izgleda da igraima nije zasmetalo
kada smo stali da pevamo stare pesme. Pevao sam zajedno sa ostalima, ak i kada
su preli na ruske balade o trolejbusima i putu za Smolensk - nije marilo to ne
znam rei, kao to sam ve rekao, kada ivite u gigabitskom prostoru onda
saznate sve to elite, u trenutku kada to poelite... a da ja sluajno i nisam,
Albert Ajntajn bi se sigurno pojavio i rekao mi.
Osetih kako me je kucnuo po ramenu, dok smo svi stajali oslonjeni na
starinski klavir, i popdigavi pogled, ugledao sam njegovo nasmejano lice. "Ima
veoma dobar glas, Robine", polaskao mi je, "i ve si sasvim teno nauio da
govori ruski."
"Hajde i ti s nama", pozvah ga.
"Mislim da neu", odvrati on. "Robine? Neto se dogodilo. Sve radio-
komunikacione linije su se prekinule pre hiljadu pet stotina milisekundi."
"Oh?" Nisam odmah shvatio ta mi govori. A onda sam progutao knedlu i
uzviknuo: "Oh! To se jo nikad nije desilo!"
"Nije, Robine. Doao sam ovamo zato to sam mislio da bi moda general
Kasata znao neto o tome." Bacio je pogled u pravcu Kasate i njegove dame koji
su polako i bez odreenog cilja etali unaokolo.
"Da ga pitamo?"
Albert se namrti, razmiljajui, i pre nego to je stigao da odgovori,
Esi napusti raspevano drutvo i prie nam. "ta je sad?" ljutito zapita, i kad
joj je Albert objasnio, bila je iskreno zaprepaena. "Nije mogue da je kvar!
Ima mnogo nezavisnih linija, i sve su viestruko redudantne!"
"Ni ja ne mislim da je u pitanju kvar, gospoo Brodhed", saglasi se
Albert.
"Pa, ta je onda?" zapita ona. "Opet neka USPMU glupost?"
"Nema sumnje da je u pitanju nareenje USPMU, ali to nareenje je, mislim,
bilo izdato zbog neega to se moralo dogoditi na Zemlji. Ne mogu da pogodim ta
bi to moglo biti."

9. NA MUREJI
Gotovo svi putnici na izbeglikom letu sa Straarskog toka bili su deca,
i plakala su celim putem. Malo su se osokolili kad su stigli u Zemljinu orbitu,
ali ne mnogo. atl-letelice u petlji sjatie se da ih prihvate i obesie se o
transportni brod, kao prasii kad sisaju krmau.
Deca su imala zlu sreu da je prvi brod koji je stigao do njih pripadao
USPMU. Bio je krcat strunjacima za kontrapijunau.
Zahvaljujui tome, sledeih nekoliko sati deci nije bilo nimalo lako.
Analitiari USPU su ih 'ispitivali', uporno ponavljajui uvek ista pitanja u
nadi da e pribaviti neki novi podatak koji bi im mogao biti od pomoi kod
odluivanja koliko je 'lana uzbuna' zaista bila lana.
Prirodno, nijedno od dece nije im moglo dati takvo obavetenje. Trajalo je
dugo dok se agenti USPMU nisu konano uverili u to, ali, na kraju, i nevoljno,
ipak su dozvolili ljubaznijim ljudima i programima da preuzmu brigu o deci.
Nova smena je bila zaduena da pronae na Zemlji smetaj za decu. Za neku
decu bilo je lako, jer su ve imala roake na Zemlji. Ostala su bila rasporeena
po kolama po itavoj planeti.
Kijavko, Harold i Oniko nali su mesto meu poslednjima. Reili su da budu
zajedno delom iz prijateljstva, ali jo vie zbog toga to nijedno od njih nije
znalo francuski ili ruski, to je znailo da kole u Parizu i Lenjingradu ne
mogu doi u obzir, a uz to nijedno od njih nije se jo osealo spremnim da se
upusti u vrevu velegrada. Tako su iz kombinacije ispali i Sidnej, Njujork i
ikago, i kada je program za smetaj naao mesto za svu ostalu decu, ovo troje
jo je bilo nerasporeeno.
"Volela bih da bude neko toplo mestace, i ne mnogo daleko od Japana",
izjavi Oniko. Kijavko, poto je ionako morao da odustane od nade da e nai neku
koloniju Hiija koja bi ga prihvatila, pridruio se njenom zahtevu.
Program za smetaj vodila je jedna vaspitaica, srednjih godina, svetlih
oiju, tiha glasa. Iako je imala ljudski oblik, Kijavko je osetio da iz nje
izbija dobrota. Zagledala se u ekran svoga monitora - koji nije postojao, isto
kao ni ona - u magnovenju kao da nije mogla da proita ta na njemu pie, a onda
se zadovoljno nasmeila Kijavku.
"Imam tri prazna mesta na Mureji, Sternatutore. To je veoma blizu
Tahitija."
"Hvala", utivo odgovori Kijavko, gledajui i ne prepoznavajui mapu koju
mu je pokazala. Ime ostrva mu nita nije znailo. Jedna ljudska naseobina bila
je ista kao i druga, jer sve su bile podjednako, i veoma, drukije od svega to
je poznavao jedan hii-deak. Ali Harold, koji se uz malo durenja pomirio sa
injenicom da nee odmah moi da ga odvedu na planetu Pegi, povika iza njegovih
lea:
"Hej, burazeru! I ja sam s vama, hoe? I ako bude lepo, moda e moi i
da ga kupi, kao to si rekla, Oniko!"

atl ih je spustio, truckajui se u vazdunom omotau, kroz petlju do Nove
Gvineje. Onda je dolo najrazvuenije putovanje, stratosferskim mlaznjakom do
aerodroma Faa-Faa-Faa, u Papitiju. Upraviteljica kole je ukazala pridolicama
posebnu ast, jer ih je lino doekala i prevezla amcem na susedno ostrvo.
"Vidi ono tamo!", rekla je, drei Oniko za ruku dok su se deca grevito drala
za sedita otvorenog amca za lov na kitove koji je jurio na inercijski pogon.
"Tik iza onog rta, u zalivu, vidi li one bele kuice na obali? One to im se s
jedne strane nalazi povrtnjak zasejan tarom, a s druge strane plantae papaje?
To je vaa kola."
Nije pomenula druge, sumornije zgrade, koje su bile malo vie u planini.
Harold je bio isuvie zauzet povraajui preko ivice amca da bi pitao za njih,
Kijavko izvan sebe od nostalgije, bez plakanja, za dalekim jezgrom, a Oniko
isuvie omamljena strahovitom silom tee na Zemlji, da bi mogli da reaguju na
bilo ta.
Za Oniko je sve to bilo bolno, ako ve ne i opasno po zdravlje. Bila je
prosto smrvljena. Na Zemlji njeno mravo telace nije bilo tee od trideset
kilograma, ali i to je bilo dvadesetak vie nego to su njeni neizvebani miii
i kosti ikada morali da nose.
Svim malim izbeglicama bila je neophodna priprema za Zemljinu teu, poto
su proveli neko vreme na Straarskom toku. Sve vreme dugog leta do Zemlje
dobijali su za pie stvari prepune kalcijuma, kao mleko, vrue okoladno mleko
i, najneobinije od svega, 'supu od sira', i morali su tri sata dnevno da
vebaju na toku i raznim mainama sa oprugama. Za veinu dece to je bila samo
mera predostronosti. Za Oniko to je bila jedina mogunost da izbegne da joj se
polome kosti. Lekarski programi su za nju napravili specijalni raspored, i ona
je provodila sate i sate na stolu gde joj je zujei sonar jaao kosti, a
elektrini impulsi nagonili svaki mii da joj se gri i trza. Kad su se
pribliili orbiti robotolekar joj je umirujue rekao da je sasvim dobro
nadoknadila manjak kalcijuma. Trebalo bi da ne brine da e polomiti neku kost -
naravno, ako malo pripazi, koristi tap kad hoda i ne skae sa bilo kakve
visine. Ali ako su joj kosti i bile ojaane da podnesu teke napore, ni
priblino toliko nije bilo uraeno s njenim miiima. Zamarala se pri svakom
koraku. Svaki put kad ustane bolelo je. I zato joj je od svih egzotinih stvari
u prvim danima provedenim u Pripremnoj koli Zapadne Polinezije najvie
zadovoljstva priinjavao zaliv.
Dodue, voda nije bila samo izvor zadovoljstva, ve i straha. Ispod tih
ljupkih, zelenih talasia krila su se iva bia! Ali ona je prihvatila tvrdnju
robotovaspitaa da je nijedno od njih ne moe povrediti, i kada bi se zagnjurila
u mlaku, preslanu vodu zaliva, kosti joj nisu trpele gotovo nikakvo optereenje.
Stoga, kad god bi uluila priliku blaeno bi se brkala po njoj. Ujutro, pre
asova, za vreme odmora, ak i kad se smrkne i kad joj (takoe udesni i
strani) 'Mesec' osvetli namrekanu povrinu vode.
Kijavku se more nije inilo ni naroito uzbudljivo niti, uopte, zabavno.
Viao je on mora i na svojoj planeti, u jezgru. Zato i ne bi? Nisu ih smatrali
naroito podesnim za odmor i osveenje, jer Hii ne plivaju. Kosti i miii ne
mogu dobro da se odre na vodi bez pozamanog masnog omotaa, a debeli Hii ne
postoje. I zato, tek da Oniko pravi drutvo, popustio bi ponekad iskuenju da se
provoza u gumenom amcu. Ali zaista retko bi dozvolio sebi da ue u vodu dublju
od svoje visine.
Harold se, u poetku, na Mureji oseao kao kod kue.
Zemlja je bila veoma slina planeti Pegi, kako je objasnio svojim
drugovima iz razreda. Ne, ispravio ga je pri tom jedan od tih drugova, obrnutim
redom; planeta Pegi je veoma slina Zemlji. U stvari, tako je i bilo. Ba zbog
te slinosti ljudi su bili tako spremni da se nasele na njoj, nekada, kada je
plodnost ljudskih tela nadmaila mogunosti planete da ih sve nosi. Dobro, moda
je i tako, sloio se Harold, ali svaka budala moe ve na prvi pogled da se
uveri da je planeta Pegi bolja.
Harold je bio razoaran, da ne kaemo besan, kad su ostala deca ispoljila
da ih nimalo ne interesuje da to uju od njega.
Sva tri deteta sa Toka bila su u podjednako nezgodnoj situaciji. Bili su
stranci. Poslednje pridolice u koli, upisane kada je kolska godina ve daleko
odmakla. Prijateljske i ostale veze ve su odavno bile uspostavljene. Naravno,
upraviteljica je zamolila sve ake da budu posebno utivi i puni obzira prema
malim beskunicima iz meugalaktikog prostora. aci su to i inili, izvesno
vreme. Ali ne za dugo. Poto su im postavili pitanja (Jeste li ve videli nekog
Neprijatelje? Kada e da izau?) i zapazili da na njih ne dobijaju
zadovoljavajue odgovore, mone uzajamne veze izmeu cimera i igraa u istom
timu opet su se stegle i izgurale ih napolje. Ni runo, ni nasilniki. Ali
napolje.
Oniko i Kijavko su bili u jo gorem poloaju. Kijavko je bio jedini Hii u
koli, a Oniko jedino dete vaspitano na nain Hiija. Najprostije reeno,
isuvie su se razlikovali od ostalih da bi se mogli lako sprijateljiti sa njima.
Harold u poetku nije imao takve probleme. On je sam sebi bio jedini problem.
Zagledao se u velianstveni sredinji planinski vrh na Mureji i podrugivao se:
"I vi to zovete planinom? Na planeti Pegi postoji vrh visok etrnaest
kilometara!" Posmatrao bi slike Njujork Sitija i Brazilije, i prezrivo bi
prokomentarisao da na planeti Pegi ljudi iste svoje gradove. Nakon to se na
asu istorije umetnosti raspravljalo o Velikom kineskom zidu, ulo se kako
Harold za vreme odmora govori da na planeti Pegi, hvala Bogu, ljudi nisu toliko
glupi da uvaju stare otpatke. Poto je u koli bilo aka iz Katmandua,
Njujorka, Brazilije, Beidinga, Napulja, Haroldov prezir prema njihovim lokalnim
turistikim znamenitostima nije ba doprineo da ga zavole. Robotovaspitai su ih
molili da pokau malo dobre volje, ali aci nisu oseali obavezu da ih
posluaju.
Na kraju je Harold postao jo vei stranac u koli nego Oniko ili Kijavko.
Njih dvoje su vredno uili. Kad su imali slobodnog vremena provodili su ga u
datotekama, uei ak i ono to nisu morali. Oboje su ubrzo postali najbolji
aci u svojim razredima, i Harold koji se muio samo da bi odrao pristojni
prosek od C+, poeo je da im zavidi. Jednoga dana, dok je robotonastavnik delio
po razredu ocenjene testove, sijalica iznad Haroldove glave se upali i on skoi
sa stolice i povika: "Nastavnie! Nije poteno. Ovo dvoje uvek imaju bolje ocene
zato to podvaljuju!"
"Polako, Harolde", strogo ree robotonastavnik - bio je poslednji as toga
dana, i svi aci su postajali nemirni, ak i nervozni. "Ne misli valjda da
Sternatutor i Oniko podvaljuju!"
"A kako bi ste vi to nazvali? Stalno nose sa sobom one vreice sa bazama
podataka i koriste ih. Video sam ih kad su to radili!"
"Sluaj, Harolde", strogo ree robotonastavnik, "ti zna da Sternatutor,
kao svi Hii, iz zdravstvenih razloga mora uvek da ima uz sebe izvor
niskofrekventnog talasnog zraenja..."
"Ali Oniko ne mora!"
Robotonastavnik zavrte glavom. "Ne sme da upotrebljava rei poput
'podvaljivanja' samo zato to neki ak nosi na sebi svoj lini sistem za
skladitenje i ponovno pronalaenje podataka. Ti ima svoju vlastitu konzolu na
klupi, zar ne? A sada, molim te, vrati se na svoje mesto, da bismo mogli da
objasnimo domai zadatak iz konceptualizacije."
Istog popodneva, dole u zalivu, Harold je sav ukruen sedeo na plai punoj
ljutura koljki, dok se Oniko brkala u pliaku, a Kijavko kopao pesak da nae
komadie korala. "ao mi je to si nas omrznuo", odjednom se oglasi Kijavko.
"ta to govori? Pa, mi smo prijatelji! Naravno da vas volim", slaga urno
Harold.
"Ne, ne mislim da nas voli", javi se i Oniko, koja je bila samo dva metra
udaljena od njih. "Zato, Harolde? Jesam li ti ikada nanela neko zlo?"
"Nisi, ali ti su ljudsko bie. Zato se onda ponaa kao Hii?"
"ta ima loeg u ponaanju Hiija?" upita Kijavko, itei od ljutine.
"Paaa", odgovori Harold razlono, "sigurno da ne moe iz te koe, ali vi
ste takve kukavice, zna. Pobegli ste i sakrili se od Neprijatelja. Nije da vas
krivim", dodade on, iako je sav njegov izgled govorio da ih veoma mnogo
okrivljuje, "jer i moj otac kae da su Hii po prirodi 'modri'."
"Ja sam ba sme", ponosito izjavi Kijavko; boja koe je bila poela da mu
se menja, to je bio znak da sazreva.
"Ne mislim na kou. Hou da kaem modri od straha. To je zato to niste
toliko polno moni kao mi, ljudi."
Oniko se, pljuskajui, primae da bolje uje, mirkajui jer joj je voda
ulazila u oi. "Ovako neto jo nikada nisam ula!" pobuni se ona.
"U pitanju je biologija", objasni Harold. "Tata mi je sve objasnio.
Ljudska bia su polno najmonija u Galaksiji, zato su tako hrabra i pametna.
Pogledaj, na primer, neku niu ivotinju, recimo lava, ili gorilu, ili vuka..."
"Nijednu od tih nisam nikada videla ..."
"Nisi, ali videla si ih valjda na slici, zar ne? A ti Kijavko? Dobro. Jesi
li ikada video enku gorile sa sisama kao u devojke?" Uhvatio je Kijavkov pogled
na Onikine ravne grudi i ljutito dodao: "Oh, zaboga, pa ne mislim sada. Mislim
kad odrastete. ene ljudskog roda imaju velike sise sve vreme, ne samo kad doje
bebe, kao te glupe ivotnje. ene ljudskog roda mogu, da znate, polno da opte
sve vreme, ne samo jedanput godinje ili neto slino. To objanjava sve, je li
vam jasno? Na taj nain nas je evolucija uinila boljim, jer nae ene mogu da
nateraju mukarce da sve vreme ostanu uz njih. Eto, tako je poela civilizacija,
recimo pre nekoliko stotina hiljada godina."
Oniko s mukom poe da izlazi iz vode, mrtei se. Nastojei da sledi
Haroldov nain zakljuivanja, ona upita: "Kakve to ima veze sa hrabrou?"
"Pa, ba zbog nje su ljudska bia toliko uspela! Tata mi je sve objasnio.
Oevi su ostajali uz ene sve vreme zato to su eleli da, recimo, vode ljubav,
vidite? I tako su oni poeli da dobavljaju hranu i sve ostalo, a majke su zato
mogle bolje da odgajaju decu. Kod Hiija toga nema."
"Moji roditelji su uvek zajedno", napeto odvrati Kijavko. Jo nije bio
naisto da li treba da se naljuti na Harolda, ali njegovi argumenti su ga
zbunjivali.
"Moda zato to su poeli da nas podraavaju", sumnjiavo odvrati Harold,
a Kijavko se zamisli, jer je odnekud imao oseaj da je to moda tano. Znao je
da u jezgru Hii ive u veim zajednicama, ne u najuoj porodici. "U svakom
sluaju oni, ovaj, polno ne opte sve vreme, onako kao moji mama i tata, zar
ne?"
"Sigurno da ne opte!" povika Kijavko, duboko sablanjen. ene Hiija vode
ljubav samo kada za njih nastupi bioloki pogodno vreme za to. Otac mu je to jo
davno objasnio. enino telo joj samo kae kad je vreme, a onda ona kae mukarcu
- na neki nain - izgleda da za to nisu potrebne rei, ali Bremstralung je u
tom delu prie postao odjednom dosta nejasan.
"Vidi li, dakle?" pobedonosno uzviknu Harold. "A mukarci ljudskog roda,
upravo zbog toga stalno nastoje da se istaknu pred svojim devojkama! U starim
vremenima moda su to inili lovom, ili ratovanjem sa nekim drugim plemenom.
Sada rade druge stvari, igraju fudbal ili prave nauna otkria - ili idu u
ekspedicije, shvata li? Zato smo mi hrabriji."
"Moj tata mi je rekao da se deda strahovito plaio kada je otiao sa
Kapije", javi se Oniko sumnjiavo, trljajui se pekirom.
Harold slee ramenima. "Uvek ima pojedinanih izuzetaka."
"A ile su i ene. Na artefaktu je bilo gotovo isto toliko ena koliko i
mukaraca."
"Zaboga, Oniko", oajniki uzdahnu Harold, "ja ti govorim o jednoj optoj
zakonitosti, a ne o pojedinanim sluajevima. Uostalom, ti ni ne zna kakav je
svet ljudi, jer nikada nisi ni ivela na nekom od njih, kao to je planeta
Pegi."
Oniko se s mukom uspravi uz svoju taku. "Mislim da ni na Zemlji nije ba
sve sasvim tako, Harolde."
"Ama, jeste. Zar ti nisam upravo rekao?"
"Ne, mislim da nisi bio u pravu. Ja sam i sama neto malo istraivala od
kada smo ovde. Kijavko? Dodaj mi moju vreicu; ini mi se da sam to zapisala u
svoj dnevnik."
Opasala je vreicu i sagnula se prema njoj. Zatim, uspravljajui se na
jedvite jade, ona objavi: "Tako je, bila sam u pravu. Sluajte: zastareli nain
ivljenja u najuoj porodici sve je rei na Zemlji. Mnogi brakovi su bez
potomstva. U brakovima sa decom najee su oba roditelja zaposlena; takoe se
sve vie poveava broj porodica sa samo jednim roditeljem. Kao to vidi, nije
ba sve onako kako kae, Harolde."
Harold samo prezrivo mrknu. "Samo mali klinci piu dnevnike", ree on.
"Kad si poela?"
Ona ga zamiljeno pogleda. "Ne seam se tano. Jo dok smo bili na Toku."
"Hej, pa i ja vodim dnevnik", uzviknu Kijavko. "Pretpostavljam da si mi ti
rekla, pa sam ja onda zakljuio da je to dobra ideja."
Oniko se namrti. "A meni se ini da si ti meni prvi rekao." Onda napravi
grimasu. "Ali ovoga asa bih elela samo da se to pre vratim u spavaonicu, da
bih mogla malo da prilegnem pre veere, molim vas."

Oseam potrebu da vam se izvinim zato to sam vas toliko mnogo potezao
gore-dole po vremenu (iako ni blizu onoliko koliko u tek to initi, na alost).
Mislim da bi bio red da okvir dogaaja koji e uslediti vremenski malo bolje
odredim. Dakle, nisu se odigravali za vreme dok smo Esi i ja bili na Toku, ve
mnogo miliona milisekundi ranije. U vreme kad smo Esi i ja tek poinjali da
razgovaramo da li da idemo na Rinklrok, na proslavu stogodinjice, ili da ne
idemo, i kad mi je ivot jo izgledao miran i udoban. Nisam ni slutio ta se
sprema.
Naravno, ni deca nisu nasluivala ta se sprema. Gledala su svoja posla, a
posao im je bio da budu deca. Kada je, po obiaju koji je vladao u koli,
Kijavko otiao na svoj prvi od redovnih petnaestodnevnih pregleda, robotolekar
je bio zadovoljan to ga vidi; nije esto dobijao priliku da pregleda zdravog
Hiija, sa njegovim dvostrukim srcem, unutranjim organima takorei bez sala, i
ilavom muskulaturom. "Sve je to po normativima", ree on, s odobravanjem
razgledajui rezultate pregleda na monitorima. "Jedino izgleda da ne spava ba
najbolje, Kijavko."
"Ponekad mi se deava da teko zaspim", nevoljno odgovori Kijavko. "A onda
sanjam..."
"Oh?" Robotolekar je uzeo na sebe oblik mladog oveka i zatraio, uz
umirujui smeak: "Priaj mi o tome."
Kijavko je oklevao. Najzad ree, nekako preko volje: "Pa, znate, nemam
aurasti leaj."
"A tako", ree program. Kijavko je ekao da nastavi. Nije hteo ovom
mainskom programu da objanjava kako je malom Hiiju kad mora da zaspi na
postelji, i nita ne moe da navue preko glave sem arava. Hii spavaju
umotani sa svih strana, najradije nekim toplim, mekim, grudvastim materijalom,
tako da mogu potpuno da se ukopaju u njega; to je bio jedini pravi nain da se
spava, i nisu ga mogla zameniti ebad ili aravi. Koliko je otac bio u pravu,
onda kad mu je zabranio da spava u postelji, enjivo pomisli Kijavko.
Nije morao da se uputa u pojedinosti. Baze podataka robotolekara ve su
mu sve objasnile. "Naruio sam ti aurasti leaj", blagonaklono mu saopti
program. "A sada da preemo na te tvoje snove ..."
"Molim?" ojaeno upita Kijavko. Nije eleo da pria o tim snovima. Nikada
nije ni sa kim progovorio o tome, ak ni sa Oniko; ak nije voleo ni da ih se
seti kad se probudi.
"Dakle? ta sanja?"
Kijavko je odugovlaio sa odgovorom. ta sanja? ta ne sanja! "Sanjam
svoje roditelje", zapoe on, "i nau kuu. Mislim na nau istinsku kuu, tamo u
jezgru..."
"Naravno", smeei se odobri robotolekar.
"A onda, imam i druge snove. Drukije..." Kijavko zastade za trenutak,
razmiljajui. "Plaim se od njih. Oni... eto, ponekad sanjam te bube. itave
oblake buba. Roje se, lete, trepere..." (obleu ga i zavlae mu se u odeu,
usta, pod kou, bodu ga, ali to ga ne boli...) "One su kao svici", zavri ,
obuzet drhtavicom.
"Jesi li ikad video ivog svica?" strpljivo ga upita program.
"Nisam. Samo na slikama. Na njih sam mislio."
"Svici ne ujedaju, Kijavko", skrenu mu panju robotolekar. "A ujedi onih
insekata koji to ine izazivaju svrab i bol. Osea li neto od toga?"
"Ne. Nita nalik na to... bar, ne u pravom smislu", ispravi se Kijavko.
"Ali, oseam nekakav, ne znam kako da kaem, kao svrab u glavi. Hou da kaem,
neto to me tera - ne znam - prosto, tera me da uim."
"ta da ui, Kijavko?"
"Pa, svata", odgovori deak nekako nelagodno. Kijavko je bio svestan da
ne ume da opie to to sanja. ta drugo moete, kad pokuate san da pretoite u
rei? Snovi su bili meki, nestvarni i bezoblini. Rei, pak, vrste i snane.
Jezik Oseanja Hiija bolje bi odgovarao, ali program je izabrao da govori na
engleskom, a Kijavko je bio isuvie utiv da bi se poalio.
Ali program potvrdi glavom da ga je razumeo. "Da, da, Kijavko", ljubazno
mu ree, "takvi snovi su simbolini. Moda predstavljaju tvoje savreno normalno
detinje interesovanje za seksualnost tvojih roditelja. Moda se odnose na traume
koje si doiveo. Moda nisi jo svestan toga Kijavko, ali ti si za poslednjih
nekoliko nedelja preiveo vie stresnih situacija nego to veina odraslih
doivi za nekoliko godina."
"Oh", ree Kijavko. U stvari, on je i te kako bio svestan toga.
"Takoe", uzdahnu program, "postoji, u poslednje vreme, jo jedno opte
oseanje strepnje. Ne strepe samo deca. Odrasli, i ljudi i Hii, ak i montirani
umovi; svi bez razlike. Ti, naravno, shvata da mislim na Neprijatelje."
"Zaista su strani", sloi se Kijavko.
"Pogotovo jednom osetljivom detetu, koje je ak i samo donekle iskusilo tu
vrstu opteg straha, iako neosnovanog - reklo bi se - na Straarskom toku."
Robotolekar se nakalja, pokazujui da se sprema da promeni temu. "A sada,
priaj mi o tim svojim dnevnicima?" Sav je sijao od ljubaznosti.
Kijavko tiho siknu, a onda se prilagodi novom kursu. "Pomau mi da ne
eznem mnogo za kuom", ree on, ne zato to je to bila istina - nisu mu
pomagali - ve zato to je Kijavko nauio ono to svako dete, ljudsko ili
hiijevsko, kad-tad naui: kada ti odrasli postavljaju teka pitanja, daj im
lake odgovore, one koje oekuju od tebe.
"Odlina terapija", klimnu robotolekar. "Ali emu onolike pojedinosti,
Kijavko? Onolike stranice ispunjene podacima! ovek bi pomislio da prikuplja
materijal za neku enciklopediju. Zar ti se ne ini da bi trebalo da manje
vremena provodi na tim stvarima, a vie u igranju sa drugovima iz razreda?"
"Trudiu se", obea Kijavko, i kada ga je robotolekar najzad pustio da
ode, nastavio je da ponavlja u sebi delove svoga dnevnika, celim putem do
spavaonice. Obino su poinjali istom primedbom: "Ljudski programi nemaju pojma
o hii-deci."
Ali kada je opet nastavio da pie svoj dnevnik, nije ta reenica bila ono
to je uneo u njega.

Ne tie me se ta Albert kae, i dalje mi je ao Kijavka. I Oniko. I...
oh, do avola, ao mi je ak i Harolda Vroeka. Harold zaista nije bio loe
dete. Samo to nije dovoljno uvebao ljubaznost.
Njih troje su i dalje provodili vie vremena zajedno nego u drutvu sa
drugih tri stotine i nekoliko aka, iako je Harold mrzeo to to Oniko i Kijavko
uporno provode sate nad bazama podataka. "Zaboga", kukao je, "zar zaista hoete
da nauite sve to se nauiti moe?"
"Dopada nam se", jednostavno je rekla Oniko. Harold rairi ruke, mirei se
sa sudbinom. Ali onda poe polako da odlazi za njima u radne kabinete, i - poto
mu nita bolje nije preostajalo - poe i on polako da ui. Na opte iznenaenje,
ocene stadoe da mu rastu.
Izuzev usamljenosti i neprijatnih snova, Kijavku se boravak u koli
prilino dopao. Plaa je bila odlina, kad se ve navikao na vodu;
robotofiskulturnik je izmislio neku vrstu amova sa meinama koje je Kijavko
mogao da nosi, i on je ubrzo plivao uporedo sa najboljima. asovi su bili
zanimljivi. Sa drugim acima se lepo slagao, ako ve i nisu bili bliski
prijatelji. A ostrvo je bilo prekrasno, iako puno neobinih i katkad
zabrinjavajuih stvari. Na primer, odmah iznad kole nalazio se panjak. Na
njemu su pasli ogromni, rogati preivari. Kada je Kijavko potraio u bazama
podataka video je da se zovu 'stoka', a kada je otkrio zbog ega se stoka
uglavnom gaji, zgrozio se. Kijavko je sve prethodne etiri godine proveo na
Straarskom toku reen da ne misli o najomiljenijem izvoru belanevina svojih
kolskih drugova. Sada se naao licem u lice sa muuim, balegajuim izvorima
peenja i pljeskavica. Odvratno! Devedeset pet odsto Kijavkove ishrane, kao kod
svih pravih Hiija, poticalo je od zaleenih gasova kometa - ili od ma kojeg
trenutno dostupnog izvora etiri osnovna elementa ovekove hrane - ugljenika,
vodonika, kiseonika i azota. Dodajte jo nekoliko elemenata u malenim koliinama
i UVKA hrana je mogla da se pretvori u ta god elite. Bila je jeftina. Bila je
maksimalno hranljiva, poto se izraivala u skladu sa svim zahtevima telesne
ishrane. I zbog nje se nije moralo ubijati nita to osea bol.
Polovina obroka u koli ionako su bili UVKA. Jedna Fabrika hrane plivala
je u pliacima oblinjeg ostrva Tahiti, isisavajui svoje sirovine iz mora i
vazduha. Ali ljudska deca, kao i odrasli ljudi, izgleda da su istinski uivala
pri pomisli da krvavi 'bifteci' koje jedu potiu od ivih ivotinja - iako ne
ba od onih sa panjaka odmah iznad kole, jer su one bile nagradno krdo,
namenjeno posebnim ciljevima.
O tim ciljevima nije razgovarao sa svojim kolskim drugovima. Sreom po
njega, jer gajenje ivotinja za jelo (kao to bi Kijavko u tom sluaju otkrio)
nije ono najstranije za ta se mogu koristiti.
Drugog meseca Kijavkovog boravka na ostrvu Mureji, dogodile su se dve
dobre stvari.
Prvo, stigao mu je aurasti leaj i bio postavljen u njegovu pregradu u
spavaonici, tako da je od sada mogao da se uuka u rastresite, suneraste
grudve, lake za ukopavanje, i da preko glave navue poklopac kad hoe da zaspi,
kao svaki pravi Hii. Drugovi iz spavaonice su ga zbog toga poprilino
zadirkivali, ali Kijavko je sve mirno podneo. Runi snovi su se ipak i dalje
nastavili, ali sve zajedno je bilo daleko bolje od hladnih i negostoljubivih
arava i ebadi, sa kojima su se morala zadovoljiti jadna ljudska deca.
Drugo, upravnica kole je otkrila koliko je redovni medicinski program
loe prilagoen hii-detetu, i potrudila se da nabavi jedan pogodniji. Taj novi
program uzeo je na sebe oblik prelepog, mladog hii-mukarca, bakrenaste koe i
dubokih oiju. Na vrhu glatke lobanje imao je gotovo centimetar dugaak uperak
dlaka, i ramena i vratne tetive su mu se ljubazno poele griti kad se pozdravio
sa Kijavkom. Na prvi pogled mu se veoma dopao taj novi robotolekar, a kad je
dolo vreme za naredni pregled, jedva je ekao da se sastane sa njim. Oniko je
po rasporedu trebalo da ode na pregled u isto vreme. Kijavko joj je paljivo
pomogao da proe kroz uzanu ekaonicu, iako je ona sad ve umela sasvim dobro da
se snae uz pomo tapa, i veselo je pozdravio robotosestru.
Na njihovo iznenaenje, robotosestra ih oboje uvede u istu sobu. Kijavkov
mladi Hii i Onikina sredovena ena sedeli su za istim stolom, ispred kojeg su
se nalazile dve stolice za decu.
"Hteli smo da razgovaramo sa vama zajedno", ree Onikina robotolekarka -
na hii-jeziku! - "zato to vi imate mnogo zajednikog."
"Oboje sanjate iste snove", pridrui joj se hii-prilika. "Majune
svetlee stvorove koji zuje oko vas, ak vas i ubadaju. Ali vam nikada ne nanose
bol."
"I ti snovi se stalno ponavljaju", objasni ona enska prilika.
"Tako je", prihvati Kijavko, gledajui u Oniko. Ona klimnu.
"I ni jedno ni drugo ne pokazujete mnogo interesovanja za sport", dodade
ena. "Mogu da shvatim kad si ti u pitanju Oniko, jer jo nisi dovoljno fiziki
ojaala za vee napore. Ali ti si, Sternatutore, u odlinoj kondiciji. Nijedno
od vas ak ni ne gleda sportske programe na PV, je li tako? Ni fudbal, ni
koarku, ni daj alaj, ba nita."
"Pa, ja mislim da su veoma dosadni", priznade Kijavko.
"Osluni malo svoje vlastite rei, Sternatutore", ree hii-robotolekar.
"Da li ti to lii na desetogodinje dete?"
"Zato? Meni zvui sasvim normalno", mrknu Oniko. ena klimnu.
"Da, moda po vaim merilima", ree ona. "Oboje se, izgleda, interesujete
iskljuivo za one stvari za koje se interesuju odrasli. Pogledali smo u vae
zapise za skladitenje. Razumemo zbog ega je svako od vas dvoje provelo mnogo
sati nastojei da sazna sve to moe o Neprijateljima. To bi, svakako, trebalo
svi mi da uradimo - nema sumnje da nam je to znanje veoma vano! Ipak, veoma
malo vaih kolskih drugova izgleda pobueno da se bavi istom oblau. Ali,
Oniko, zbog ega tebe toliko interesuje prevoz brzinom veom od svetlosne?"
Ona je izgledala zbunjeno. "Pa, prosto, zanimljivo je, ini mi se. Zar
nije svako zainteresovan za to?"
"Ne u toj meri, niti za vanzemaljska bia kao to su Sporai, i Muljavci i
Vudu Svinje."
"Ali oni su nekako zabavni", branila se Oniko.
"Da", ree hii-robotolekar, preuzimajui re. "A ono to tebe najvie
interesuje, Sternatutore, takoe je, rekao bih, sasvim zabavno i veoma vano.
Poloaj baza i skladita Hiija; istorija njihovih istraivanja vasione;
principi na kojima se zasniva penetracija u crne rupe. Ali vidi, Sternatutore,
ak i savreno normalna radoznalost dovedena do krajnosti moe da bude ..
Izvinite", iznenada ree, bacivi pogled na enu ispred sebe. A ena se oglasi
odjednom potpuno drukijim tonom:
"Deco, poinje veoma vana emisija vesti. Upravnica kole eli da je vide
svi aci, i zato emo, da bismo je svima prikazali, pre vremena zavriti ovaj
razgovor." I njih dvoje se okrenue, zajedno sa pokretnim stolicama, da bi
videli zid iza svojih lea. On se osvetli i postade nalik na treperavu,
srebrnastu sumaglicu, koja se posetepno razbistri. Ukaza se lice jednog
mukarca, ozbiljnog izraza, mnogo vee od prirodne veliine. Jo dok se
pojavljivao, ule su se rei:
"... i evo drugog dela deifrovane poruke."
Lice zastade i poe da slua jedan drugi glas iji se zvor nije video i
koji je govorio uurbano, ravnomerno, kao maina. "Ukupan broj vrsta", govorio
je glas, "koje trenutno postoje u Galaksiji i ve su ovladale tehnologijom ili,
bar, daju osnove za pretpostavku da e se razviti do tog stupnja, iznosi
jedanaest. Od njih su samo tri ovladale meuzvezdanim letovima, a jedna od te
tri koristi u te svrhe sisteme propulzije zasnovane na Ajntajnovoj teoriji.
Preostale dve potpuno e ovladati vasionskim letovima tokom sledeih nekoliko
stolea. Sve ostale su tek dostigle razliite nivoe upotrebe alata."
Glas zaneme, a lice na ekranu, oiju suenih od zabrinutosti, nastavi
izvetaj. "Celokupna poruka, kada se uspori na brzinu normalne ujnosti, traje
priblino devet sati. Samo neki njeni delovi su do sada presnimljeni radi
prouavanja u uslovima stvarnog vremena. Meutim, da pomognemo onima koji su se
upravo ukljuili u na program - poruka je bila u obliku urgentnog prenosa.
Izvor poruke jo nije pronaen, ali se zna da je ubaena u prenosnu mreu
Zemljinih satelita i odatle usmerena u pravcu kugelblica, navodno sa Tokijskog
tornja. Sve linije zemaljskog porekla koje vode do Tornja upravo se istrauju."
Lice malo zastade, gledajui pogledom tvrdim kao elik u publiku. "Naravno,
zabranjeno je svako saobraanje brzinom veom od brzine svetlosti u pravcu
Straarskog toka ili kugelblica, prema naredbi o vanrednom stanju koju je
izdala Udruena Straa protiv Mukih Ubica pre deset nedelja."
Neko kretanje pored Kijavka prenu ga iz posmatrakog zanosa koji je
izazvala emisija. On se osvrnu. Oniko je bila ustala iz stolice i sada je
hramala prema vratima.
"Izvinite", promuca Kijavko, i poe za njom. U hodniku se Oniko nasloni na
zid, jecajui.
"ta ti je?" uplaeno je upita. "Pa, jeste... sigurno da je sve to
strano, ali moda je u pitanju samo neka tehnika greka, ili neki aljivdija,
ili..."
"Oh, Kijavko", zapomagala je devojica, "Zar ti nije jasno?"
On zinu da odgovori, ali ga ona preduhitri. "Ta poruka, zna li odakle je?
Iz mog dnevnika!"

10. DALEKO U VREMENU
Kasata je sanjivo plesao, vukui noge, dva koraka desno, dva levo,
zatvorenih oiju, dok mu je na ramenu poivala glava male Japanke. Neverovatno!
Izgledala je kao savreno normalno i zdravorazumsko ljudsko bie, a ipak se
privijala uz takvog oveka! Zareao sam: "Kasata, ta se, do avola, dogaa?"
Pogledao me je nekako udno, ne umem to drukije da opiem. Pogled mu nije
bio ni pun izvinjenja, ni oholosti. Najvie je liilo na - ne znam - moda bi
prava re bila 'pogled osuenog na smrt'. A to je sigurno i bio. Kada se vrati
svom telesnom originalu ekalo ga je pogubljenje, i nita drugo. Ali on je to
oduvek znao, pa ipak nije tako gledao. Kao ovek koji eka da padne sekira.
Utivo je otpustio svoju partnerku, poljubio je u elo i okrenuo se meni.
"Hoe da razgovara sa mnom?"
"Tako je, proklet bio, ja ..."
Odveo me je u stranu. "Pa, i mogli bismo, zato da ne?" uzdahnuo je, "ali
nemoj ovde. I nemoj ni na tvom brodu. Hajdemo na neko lepo mesto. Negde gde bih
mogao da uivam."
Upravo sam otvorio usta da mu kaem da je mene ba briga da li e on
uivati ili nee, ali Albert me pretee: "ta kae da to bude La Rue de la
Paix, generale Kasata? Neka lepa batica na levoj obali?"
"Neto takvo bi mi ba odgovaralo", sloi se Kasata... I evo, ve smo se
obreli tamo, sedei oko metalnog stola na sunanoj strani bulevara, pod
prugastim suncobranom na kome je bila ispisana reklama za nekakav aperitiv, dok
je kelner opasan belom keceljom ekao na nae narudbine.
"Lepo si ovo izveo, Alberte", ree Kasata sa odobravanjem, ali meni je ve
bilo svega dosta.
"Prekini s tim foliranjem", prasnuh. "Zato ste zabranili sve zemaljske
radio-prenose?"
Kasata sa kelnerovog posluavnika uze kampari sa sodom i zamiljeno ga
pomirisa. "Ne znam", odgovori on, i dodade: "Za sada."
"Ali zna zato si stavio zabranu na moj brod!"
"To da, Robine. To je bila naredba."
"A zabranjivanje leta onom brodu iz jezgra?" ubaci Esi, ne ekajui da na
nju doe red - jer ja jo ni izdaleka nisam bio zavrio sa Kasatom. On slee
ramenima. Esi je samo to i ekala. Dobacila mu je jedan ubilaki pogled, a onda
se okrenula meni. "I ti e da poveruje u to? ak i Prstari Preci Hiija moraju
od sada prvo da se prijave kod USPMU! A onda e oni da ree, pre nego to
dozvole dalje prenoenje podataka, da li smo mi ostali dovoljno odrasli da ih
saznamo!"
Kasata samo ponovi: "Nareenje". Onda malo bolje pogleda u Esi i ree
pomirljivo: "To je samo obina formalnost, gospoo Brodhed."
"Glupa formalnost! Robine? Poalji naredbu Institutu; ovi nekulturni
pajaci ne zasluuju da s njima dalje saraujemo."
"Polako, ekajte malo", urno upade Kasata, trudei se koliko god je mogao
da ostane ljubazan. "Ovo je mera vanrednog stanja. Kasnije, ubeen sam, ako vi i
Robinet budete zatraili ma kakva obavetenja, nee biti ni najmanje tekoe -
hou da kaem, prave tekoe; ali njih treba da sasluaju strunjaci USPMU pre
nego to budu dostupne javnosti, to je bar oigledno."
"Ni najmanje 'oigledno'! Nema tu nieg 'oiglednog'!" Okrenula se prema
meni, sipajui vatru iz oiju. "Robine, kai ovoj vojniini da nije u pitanju
nikakva lina povlastica namenjena tebi ili meni, ve informacije koje pripadaju
svima bez razlike."
"Te informacije pripadaju svima bez razlike, Kasata", rekoh ja mirno.
Ali Esi nije htela da popusti. "Ama, reci mu, Robine!" Prasnula je tako
estoko da su se prolaznici na Rue de la Paix radoznalo osvrnuli prema naem
stolu. Naravno, ni oni nisu bili stvarni, ve samo deo dekora, ali kada Esi
programira dekor, tu nema da nema. Jedna ljupka crnokosa enica kao da je bila
izuzetno privuena ka nama - vie nego to bi se moglo oekivati od obinih
kulisa. Pogledao sam je malo bolje, i otkrio da je to ena s kojom je Kasata
plesao; oigledno je ostavio za sobom trag bacajui usput mrvice hleba, tako da
je ona uspela da se uunja u na novi ambijent.
Krenuo sam, kud puklo da puklo. "Nema izbora. Vidi, Kasata, tu ne moe
biti rei o poverljivom materijalu koji treba uvati od neprijatelja. Pa, ne
postoje nikakvi neprijatelji, izuzev naravno Neprijatelja. Zar ti misli da smo
mi njihovi pijuni?"
"Pa sigurno da ne mislim", odgovori on nelagodno, nastojei da nam se ne
zameri. "Ali to su naredbe sa visokog nivoa."
"Mi spadamo u taj visoki nivo!"
On mi uzvrati slegnuvi ramenima sa izrazom ja-samo-radim-ono-to-su-mi-
rekli. "Znam da spadate, samo..." On zastade, poto je ugledao devojku na ivici
skupine ljudi. Bez rei zavrte glavom; ona se nasmei, posla mu poljubac rukom i
nestade u gomili.
"Oprostite", ree on, "ono mi je prijateljica; dao sam joj znak da ne moe
da nam prie. ta si ono malopre rekao?"
"Prokleto dobro zna ta sam rekao!" zareah. I nastavio bih, ali Kasata
iznenada promeni izraz lica.
Vie me nije sluao. Lice mu se ukoilo. Oi su mu postale bezizrazne, kao
da oslukuje neto to mi ostali nismo mogli da ujemo.
To je zaista i inio; prepoznao sam taj pogled. Tako izgledaju
uskladiteni kada primaju poruke na tajnom kanalu. ak sam unapred znao ta e
nam rei. Namrtio se, stresao se, jo za trenutak je bludeo pogledom, a onda je
to i rekao.
"Uh, do avola", ree general Dulio Kasata.
Osetio sam kako se Esina ruka kradom zavlai pod moju. I ona je
predoseala da e se neto loe dogoditi. "Kai nam!" zatraih.
On duboko uzdahnu. "Moram da se vratim u USPMU", ree nam. "Povezi me,
hoe li?"
Ovoga puta je on iznenadio mene. Prvo to sam rekao bilo je samo: "Molim?"
a onda sam se pribrao. "Ti vrlo brzo menja odluke, Kasata! Najpre mi kae da
se sklonim s puta, onda mi zamrzne brod..."
"Pusti to", nestrpljivo odgovori on. "Ovo sada je drugi par rukava. Moram
to pre da stignem, a tvoj brod je najbri. Hoe li da me poveze?"
"Paaa... moda, ali... Ali ta..."
"Upravo su mi javili", objasni mi. "Prekid komunikacija nije bila veba,
ve ozbiljna stvar. Mislim da Neprijatelji imaju bazu na Zemlji."

Ukrcavanje uskladitenog uma kao to je general Kasata (ili, kad smo ve
na toj temi, i ja) ne zahteva mnogo prostora. Sve to treba da ponesete jeste
ip sa memorijom, lepezu podataka, traku ili kocku, da sve to stavite u brod, i
- putuj igumane. Kasati se urilo. Jo dok me je molio da ga povezem ve je bio
naredio robotoradniku da sve to spakuje, i im je ovaj stigao do doka za
pristajanje odvojili smo se i poleteli.
Ukupno vreme potrebno za prevoz bilo je manje od tri minuta.
Prilino dugo.
Ta tri minuta mi ipak nisu prola uzalud. Dok smo ekali dugo, predugo, na
robotoradnika da sa jednog doka prenese stvari na drugi, ja sam se opratao od
svoje izgubljene ljubavi.
Nije dugo trajalo. Vest o prekidu komunikacija ve je stigla i do ljudi od
krvi i mesa, i taj svet nalik na kamene kipove pribliavao se PV ekranu, na kome
se, u emisiji vesti, javljalo asterodu da su sve radio-veze s njim prekinute.
Moj dvojnik je dosta zaostao za drugima, i stajao je usamljen i neveseo.
Odmah sam video zato. Eno Klare, i eno njenog ... njenog mua... kako se grle
vre nego ikad.
Poeleo sam...
Poeleo sam najvie (ili bar najrazumnije) da bolje upoznam Harbina
Eskladara. Ba udno to se Klara udala za nekadanjeg teroristu! Ba udno da
se uopte udala za nekog drugog a ne za mene, pomislio sam...
A onda sam pomislio, Robine, matora budalo, brii odatle to pre. I zum!
ve sam bio na Vernoj Dragoj, i bum! ve sam zalupio vrata za sobom, i mi smo
poleteli.
"Robine! Hodi, pogledaj!" vikala je Esi, i ja se stutih u upravljaku
kabinu da posluam njeno nareenje. Dulio Kasata je, onako ispod ekrana,
delovao tuno kao prebijeno pseto, dok je Esi besno upirala prstom u sliku na
njemu. "Ratni brodovi!" vikala je. "Pogledaj, Robine, ratoborci iz USPMU se
spremaju da zatru ceo svet!"
Kasata je sevao oima na mene. "Poludeu od te tvoje ene", viknu mi.
Nisam ga ni pogledao. Gledao sam u ekran. U onom magnovenju pre nego to smo
dostigli brzinu veu od brzine svetlosti, monitori su uhvatili sliku USPMU,
udaljenog sto hiljada kilometara; ak i iz ove nae udaljene orbite, iz koje je
izgledao gotovo zaklonjen ogromnom Zemljinom kuglom, mogao sam da vidim da USPMU
nije usamljen. Mnogobrojne takice su se rojile oko njega.
Vasionski brodovi. Esi je bila u pravu. Ratni brodovi.
A potom smo ve uli u ubrzanje vee od brzine svetlosti. Ekran se
zamaglio, i Kasata nam se suprotstavio. "Ne spremaju sa da napadnu ma koga. Tu
su samo iz predostronosti."
"Iz predostronosti su poslali celu flotu sa orujem na gotovs", prasnu
Esi. "Od takvih predostronosti nastaju ratovi!"
"Znai, ti bi radije da sedimo skrtenih ruku," upita on. "Uostalom,
uskoro e i sama biti tamo. Pa onda, ako hoe, moe da se ali njemu
lino... hteo sam da kaem..."
Prekide sam sebe u pola rei, i opet je delovao oajno; zato to je taj
'on', naravno, bio on sam, odnosno njegova telesna verzija.
Ali dobro je rekao. "I te kako emo se aliti", rekoh mu. "Poev od
pitanja zato se ona 'poruka' krila od nas."
Kasata mu se svaalaki pridrui. "Vidi li! Stalno se dapa, a pojma
nema. Poruka je bila emitovana putem urgentnog prenosa, onako kako je
primljena. Kladim se da ju je Albert snimio."
Albert potvrdi, gotovo se izvinjavajui. "Bio je to, Robine, samo saeti
izvetaj o svemu najvanijem to se odnosi na Hiije i ljudski rod. U njemu nije
bilo niega to sam ne bi mogao da proita u Enciklopediji Britanici i slinim
knjigama."
"Ha", ree Esi, nabusito, ali odmah uuta. Malo je razmislila, a onda
slee ramenima. "Momci, posluite se piem i tako dalje", ree ona, setivi se
svojih dunosti domaice. "A ja u se povui da malo oslunem taj va urgentni
prenos."
Krenuo sam za njom, jer je Esino drutvo, i kad je u najgorem
raspoloenju, ipak prijatnije od Kasatinog, ali on me zaustavi. "Robine", ree,
"nisam hteo da govorim pred njom ...
Zapanjeno sam ga pogledao. Nisam mogao da poverujem da bi on i ja ikada
mogli da imamo neku zajedniku tajnu. "Re je o onom momku za koga se udala
tvoja biva cura", dodade brzo.
"Ah, tako", rekoh. Ali to, izgleda, Kasati nije bilo dovoljno. Zatim sam
dodao: "Nikada ga ranije nisam sreo, ali ini mi se da se zove Harbin Eskladar."
"Da, da, zove se Eskladar", divlje progovori Kasata, "znam ja njega dobro.
Mrzim ga kao psa!"
Moram priznati da me je to smesta oraspoloilo. Veoma bi mi prijao
razgovor o tome za kakvog se gada Klara udala. "Popij neto", rekoh malo
ljubaznije.
Izgledalo je kao da se predomilja, a onda slee ramenima. "Jednu onako, s
nogu", ree on. "Sea li ga se? Uostalom, da li se sea mene od pre jedno
trideset do etrdeset godina, onda kada smo se upoznali? U to vreme sam bio
brigadir?"
"Svakako. Toga se dobro seam", rekoh punei ae.
Uzeo mi je au iz ruke, i ne pogledavi ta je u njoj. "Da li ti je ikada
palo na pamet da se zapita zato su morale da prou sve ove godine pre nego to
sam napredovao za samo dva bedna ina?"
U stvari, zaista nije. Nisam nikada mnogo mislio na Kasatu, a jo manje
kako napreduje, jer njegova pojava je uvek za mene znaila lou vest, ak i tada
u Svemirskom Pentagonu, kada sam jo bio od krvi i mesa i vojska se bavila jo
samo teroristima. Moje miljenje o Kasati, u to vreme, bilo je da je on ir na
licu ljudskog roda. Od tada se nimalo nije promenio, ali sam ipak utivo rekao:
"Mislim da nikad nisam uspeo da saznam zato."
"Zbog Eskladara! Eto zato! Bio mi je autant i malo je nedostajalo pa da
me izbace iz slube zbog njega! Kukin sin je radio na crno u slobodno vreme, a
ono ime se bavio prekovremeno bile su teroristike akcije. Pripadao je tajnoj
teroristikoj eliji generala Boprea Hajmata, u samom Svemirskom Pentagonu!"
Prolo je neko vreme pre nego to sam rekao: "Oh!" i ovog puta Kasata
ljutito klimnu, kao da je time sve bilo reeno.
U neku ruku je i bilo, jer onaj ko je proiveo doba bede i terorizma zna i
bez mnogo prie kako je to izgledalo. To se nije moglo lako zaboraviti. Dvadeset
i vie godina, po celoj planeti podmetali su bombe, silovali, pustoili i
pljakali ljude kojima je bes bio toliko nadvladao razum da je jedini nain koji
su mogli da smisle da njime izraze svoje nezadovoljstvo bio da nekoga ubiju. I
to ne samo jednog nekog; stotine hiljada ljudi umiralo je od zatrovanih voda,
pod ruevinama zgrada i u bombardovanim gradovima. I to ak ne ni odreeni
ljudi, jer teroristi nisu tedeli nikog, ni nevinog ni krivog - odnosno, onog
koga su oni smatrali krivim.
Najgore od svega bilo je to da su ljudi od poverenja, armijski oficiri
najvieg ranga, ak i efovi drava, bili tajni lanovi teroristikih grupa. U
samom Svemirskom Pentagonu bila je otkrivena itava jedna banda.
"Ali Eskladar je provalio tajnu", rekoh, prisetivi se.
Kasata pokua da se nasmeje. Ispalo je poput reanja. "Okrenuo je verom da
bi spasao svoju kou", ree on, pa dodade, oklevajui: "No, dobro, moda ba i
nije samo zato da bi se spasao. Bio je idealista, ini mi se. Ali u mom sluaju,
to nije nita znailo. Bio mi je autant, i zbog njega sam morao dvadeset godina
da ekam na unapreenje."
Ispio je au. Razvedrivi se, on zausti: "E pa, neu da me dugo eka..."
i tu se presee, ali prekasno.
"Ko te to eka?" upitah, a on mi namignu.
"Pa, zna Robine", poe on skrueno, "mislio sam da se nee ljutiti ako
ja, ovaj, ako pored mene poveze i... pa, zna ve ..."
"ensku", rekoh bez nagaanja, vrlo pametno. "Imamo, znai i jednog slepog
putnika."
On se osokoli. "Pa, zna, ona je samo mrtvac u konzervi, kao i ti.
Utivost nikada nije bila Kasatina jaa strana. "Naredio sam da njeno
uskladitenje ukrcaju zajedno s mojim. Za ime Boga, pa ionako ne zauzima mnogo
mesta, a meni je ostalo jo samo..."
Zautao je, ne rekavi ega mu je jo tako malo preostalo. Bio je za
nijansu, samo za nijansu, suvie ponosan da moli.
Nije morao. "Kako se zove", upitah.
"Alia Lo. To je ona sa kojom sam plesao."
"Pa, dobro", rekoh ja, "samo za ovaj jedan let. U redu. Idi i pravi
drutvo svojoj prijateljici."
Nisam dodao: "I ne izlazi mi vie na oi". Nisam morao. On to sigurno nee
uraditi, a da sam ja na njegovom mestu, mislim da ni ja ne bih drukije
postupio.
I tako je od svega ostalo da se prebrodi samo jo to beskonano putovanje.
Da bi se sa Rinklroka do USPMU stiglo bre od svetlosti, putuje se Vernom
Dragom samo dvadeset tri minuta. U stvari, to je veoma sporo. ak i nije bre od
svetlosti, jer jedanaest i po minuta je potrebno da se postigne to ubrzanje, i
jedanaest i po minuta da se uspori pre sletanja, tako da samo putovanje traje -
pa recimo, jedan i po treptaj oka. Ipak, dvadeset tri minuta nije mnogo - mereno
onako kako to rade ljudi u telesnom obliju.
Mi ne merimo tim standardima. Ali, oh, koliko samo milisekundi ima u
jednom minutu!
Dok nismo odmakli neto dalje od asteroida, i dok Albert nije postavio
kurs ka satelitu, ja sam (metaforiki) grizao svoje metaforike nokte. Nastojimo
da Vernu Dragu uvek odrimo manje-vie u okvirima Sunevog sistema i gotovo
nikada se ne udaljavamo mnogo od Zemlje, tako da stalno mogu da budem u vezi sa
mnogobrojnim projektima koje sam pokrenuo na Zemlji da se ne bih dosaivao -
dodue, prenos i tu kasni, ali to kanjenje se meri sekundama, ne venostima.
Sada, meutim, nije ni toga bilo. Sada je bio prekid na vezama. Mogao sam sasvim
lepo da aljem poruke (iako je Kasata i to besno zabranio), ali nisam mogao
dobiti ni ciglu recu u odgovor.
Od zabave su mi preostali samo Esi, Albert i moje uspomene. Kasata nije tu
mogao mnogo da poslui. Moje uspomene su, dodue, obilate (one obuhvataju, ipak,
sve to smo mogli da uguramo u datoteke Verne Drage, a to je mnogo), ali one
najkorisnije odnosile su se uglavnom na Klaru i bile su tune.
Razgovarati sa Esi, meutim, uvek je prijatno... ili, gotovo uvek. Nije
prijatno jedino kada se zapetljam u mreu vlastitih razdraljivosti, briga ili
tuge, i bojim se da se upravo sada nalazim u njima. Poto nam je uredila
okruenje u Dahoru, jednu lepu palatu koja je gledala na moreuze i Singapur, a
ja ostao da sedim, mrana pogleda, ne obraajui panju na malezijsku hranu koju
nam je ona naruila, pogledala me je jednim od onih Boe-moj-opet-postaje-glup
pogleda. "Neto te mui", ustvrdila je. Slegao sam ramenima. "Moda nisi
gladan", pokuala je da mi pomogne, zabadajui tapie u inijicu pirina
pomeanog sa nekim crnim stvarima i pohlepno vaui. "Robine", ree ona, "moe
da bira jednu od dve stvari. Da razgovara sa mnom. Da razgovara sa Albertom-
Sigfridom, ili ma kojom drugom prokletom spodobom, ali razgovaraj, pobogu. Nema
svrhe lupati tu sirotu staru glavu sam samcit."
"Pokuau", odgovorih, jer ono to je rekla bila je istina. Opet sam
postajao 'glupi'.

Albert me je pronaao na Rinklroku, ili bolje reeno, na simulaciji koju
sam stvorio da odgovara mom raspoloenju. Bio sam na Nivou Tango, tamo gde su
pristajali brodovi, i tumarao sam unaokolo zagledajui mesta sa kojih su nekada
odleteli ljudi koje sam poznavao, da se vie nikad ne vrate.
"Izgledao si mi malo tuan", ree on, izvinjavajui se. "Pomislio sam da
bih mogao da doem i vidim mogu li nekako da ti pomognem."
"Ne moe", odgovorih mu, ali mu nisam kazao da ode. Pogotovo to sam bio
siguran da ga je Esi poslala za mnom.
Izvukao je lulu iz depa, zapalio je, zamiljeno pukao neko vreme, a onda
upitao: "Hoe li da ti ja kaem na ta sada misli?"
"Nikako", odgovorio sam.
"Je li to zato to misli da mi je dosadilo da uvek sluam istu priu,
Robine", zapita on, i u tim kobajagi oima pojavi se istinska simpatija.
Oklevao sam, a onda sam se otisnuo. "Ovoga asa mislim na sve, Alberte",
rekoh. "Ne, stani, znam ta e sada da kae. Pitae me ta se nalazi na vrhu
toga 'svega'. Neka bude. Neprijatelji. Plaim ih se."
"Da, Robine, oni oveku pruaju zaista mnogo razloga za strah", ree on
umirujuim tonom. "Neprijatelji su nam sigurno, svima velika opasnost."
"Ne, ne", usprotivih se nestrpljivo. "Ne mislim samo na opasnost. Teko je
to razumeti, eto, to hou da ti kaem."
"Tako znai", prihvati on, puei i dalje svoju lulu i gledajui me
netremice.
"Hou da kaem, nije mi sasvim jasno ta se deava sa svemirom", pokuah
da objasnim.
"Ne, Robine", sloi se on ljubazno, "zaista ti nije jasno. Ali moglo bi da
bude. Kada bi mi dozvolio da ti objasnim devetodimenzionalni prostor i jo
nekoliko pojmova..."
"O tome da mi nisi ni zucnuo", naredih, znajui unapred da greim. I ja
imam prava da se uzjogunim, kao svaki ovek, i s tim se svi slau, ali ponekad
mi se ini da ipak preterujem.

Vidite, meni su dostupna beskrajna znanja, jer mene su ogromno uveali.
Ne volim da to to se sa mnom dogodilo nazivam ogromnim uveanjem kad
razgovaram sa ljudim od krvi i mesa, jer oni odmah pomisle da se oseam
superiornijim. Neu da tako misle, pogotovo to sam zaista superiorniji od njih.
Ti beskrajni izvori podataka su samo jedna od razlika izmeu mene i njih.
Naravno, dostupne datoteke nisu zaista beskrajne. Albert ne voli da
upotrebljavam rei nalik na 'beskrajno' za sve to se moe brojati, i poto sve
to znanje postoji negde u obliku ipova, lepeza podataka, ili uskladitenja ma
kakve vrste, neko bi sigurno mogao da prebroji ta uskladitenja. Neko. Ja ne.
Nisam ak ni pokuao da prebrojim podatke iz kvantne mehanike, a kamoli da
pokuam da ih usvojim, jer sam se bojao.
Boe mili, kako sam se samo bojao! ega? Ne samo Neprijatelja, iako su
bili strani. Bojao sam se vlastite ogromnosti, koju se nisam usuivao da
istraim do kraja.
Bojao sam se, strano sam se bojao, da ako dozvolim da se toliko proirim
da obuhvatim sve to znanje vie neu moi da ostanem Robinet Brodhed. Bojao sam
se da u prestati da budem ovek. Bojao sam se da e se onaj majuni deli
podataka koji sam bio ja jednostavno utopiti i nestati u tom mnotvu.
Kada je neko samo uskladitena materija jednog ljudskog bia onda se bori
iz sve snage da ouva svoju ljudskost.
Albert je zbog toga esto gubio strpljenje sa mnom. Govorio mi je da nemam
tri iste. ak me je i Esi grdila, s vremena na vreme. Govorila mi je,
otprilike, ovako: "Dragi, glupi Robine, zato ne uzme ono to je ionako tvoje?"
I onda bi mi priala anegdote iz svog detinjstva, da me ohrabri. "Kada sam bila
mlada devojka na akademiji, i lupala glavu nad nekim prokletim besmislenim
citatom iz, recimo, Bulove algebre ili teorije graenja ipova, u biblioteci
'Lenjin', esto bih se, uasnuta, osvrnula oko sebe. Istinski uasnuta, dragi
Robine! Ugledala bih kako me okruuju svih deset miliona tomova, i tada bi mi
pozlilo. Ne alim se, Robine, pozlilo. Gotovo fiziki. Samo to ne bih povratila
pri pomisli da u morati da progutam sve te zelene, sive i ute knjige, da
nauim sve to se moe nauiti. Izgledalo mi je nemogue!"
Vatreno sam je prekinuo. "Ba to, Esi, i ja ..."
"Ali tebi to nije nemogue, Robine!" presekla me je strogo. "Otvori usta,
Robine! vai! Gutaj!"
Nisam mogao.
Ili nisam hteo. vrsto sam se drao svog fizikog ljudskog oblika (iako
nestvarnog) i svojih telesnih ljudskih ogranienosti, iako samonametnutih.
Naravno, s vremena na vreme bih se i ja umoio u to beskrajno more. Samo
se umoio. Samo sam grickao okrajke velike gozbe. Kada bih poeleo da pogledam u
- kako vi kaete - jednu odreenu knjigu, pristupio bih odgovarajuoj memoriji.
Strogo sam vodio rauna da gledam samo u tu jednu 'knjigu' i da ne obraam
panju na beskrajan niz polica sa 'knjigama' svuda oko sebe.
Ili jo bolje, pozvao bih svoju svitu sluinadi.
Nekada su to radili kraljevi. Imao sam sve kraljevske prerogative.
Postupao sam kao i oni. Kada bi oni poeleli da saznaju neto o kontrapunktu,
poslali bi po Hendla ili Salijerija. Ako bi ih za asak zainteresovalo kada e
biti sledee pomraenje, Tiho Brahe je dolazio u kasu. Uvek su imali pri ruci
bogatu svitu filosofa, alhemiara, matematiara i teologa. Dvor Fridriha
Velikog, na primer, gotovo da je bio univerzitet, okrenut naglavce. Na njemu se
nalazio nastavniki kadar svih dusciplina, u onom broju koliko je mogao da ih
nahrani, a studentsko telo se sastojalo samo od jednog oveka. Njega.
Kraljevskije od ma kog pravog kralja, ja sam sebi mogao da dozvolim i
neto bolje. Mogao sam da prizovem svakog velikog naunika iz svake oblasti.
Nisu bili skupi, poto nisam morao da ih hranim, da im izdravam ljubavnice, ak
nisu bili ni 'oni'. Bili su svi zajedno predprogramirani u jedan jedini program
za skladitenje podataka i njihovo ponovno pronalaenje u svakoj prilici, u
Alberta Ajntajna.
Zato, kad sam se poalio Esi: "Voleo bih da shvatim ta znae sve te prie
o skupljanju vasione", ona me je samo pogledala.
"Ha", rekla je, "samo toliko."
"Ne, ozbiljno govorim", rekoh, i zaista je bilo tako.
"Pitaj Alberta", uputi me ona, sva ozarena.
"Uh, do avola! Zna i sama ta to znai. On e mi rei sve to elim da
znam, ali e onda nastaviti da govori, sve dok se ne nakupi mnogo vie od onoga
to elim da znam."
"Dragi moj Robine", blago e ona, "zar ne misli da Albert zna bolje od
tebe koliko je to, dovoljno?"
"Uh, do avola", rekoh.

Ali sada, stojei zajedno sa Albertom u sumranom metalnom tunelu
(simulacije) dokova za pristajanje na asteroidu, osetio sam da je dolo vreme.
Vie nije bilo pomoi.
"Alberte, okej", zapoeh, "otvori mi glavu. uni sve to unutra. ini mi
se da u ipak moi da podnesem, samo ako ti bude mogao."
On mi uputi jedan blistav osmeh. "Nee boleti, Robine", obea on, ali se
gotovo istog asa ispravi: "Ali nee biti ni mnogo prijatno. Moram priznati da
e tu biti tekog rada. Moda..." On se osvrnu oko sebe. "Moda bismo mogli
poeti tako to emo prei na neko udobnije mesto. Ako mi dozvoli?"
Naravno, nije saekao da mu dozvolim. Odmah nas je smestio u radnu sobu
nae kue na Tapanskom moru. Poeo sam malo da se oputam. Pljesnuo sam rukama
robotousluzi da mi donese veliku au sa piem i udobno sam se zavalio u
naslonjau. Albert me je ispitivaki posmatrao, ali nije progovorio ni rei, sve
dok mu ja nisam rekao: "Spreman sam".
On sede, pukajui na lulu, i poe da me posmatra. "Spreman na ta?"
upita.
"Da te sasluam dok mi bude priao sve ono to ve milion godina eka da
mi kae."
"Ali, Robine..." On se nasmei. "Toga ima veoma mnogo. Da li bi mogao
odreenije da mi kae? Koju to stvar ovoga asa eli da ti objasnim?"
"Hou da znam ta e Neprijatelji dobiti time to e izazvati kolaps
vasione?"
Albert malo razmisli, pa uzdahnu. "E, moj Robine", ree on tuno.
"Ne", rekoh mu, "izostavi to 'E moj Robine' i priu o tome da je odavno
ve trebalo da te to pitam, i objanjenja da najpre moram da nauim kvantnu
mehaniku ili neto slino pre nego to pokuam da shvatim. Hou da znam odmah."
"to si ti neki nezgodan naredbodavac, Robine", poali se on iskreno.
"Hajde! Molim te!"
On zastade da sabere misli, nabijajui duvan u lulu. "ini mi se da u
ipak morati da ti ispriam sve od poetka", ree on, "onako kako sam ve ranije
pokuavao, a ti odbijao da me slua."
Pripremio sam se za veliki napor. "Opet e poeti sa tvojim
devetodimenzionalnim prostorom, zar ne?"
"S njim i mnogim drugim stvarima, Robine", potvrdi on odluno. "Sve je to
u uzajamnoj vezi. Inae e odgovor na tvoje pitanje biti besmislen."
"Uprosti to vie moe", zamolih ga.
On me iznenaeno pogleda. "Ovog puta misli ozbiljno, je li? Naravno da u
uprostiti, dragi moj deko. Zna li ta mislim? Mislim da je najbolje da ponem
tako to ti neu nita priati; samo u ti pokazati slike."
Zatreptao sam oima. "Slike?"
"Pokazau ti roenje i smrt univerzuma", ree on, zadovoljan samim sobom.
"Jer, to si me, u stvari, pitao, zna."
"Zar to?"
"Ba to. Problem je u tome to ti jednostavno odbija da shvati kakvo si
sloeno pitanje postavio. Dosta e potrajati, najmanje nekoliko hiljada
milisekundi, ako se postara da me ne prekida ..."
"Prekidau te kad god budem hteo, Alberte."
On klimnu, prihvatajui. "Hoe. I to je jedan od razloga to e tako dugo
potrajati. Ali ako si voljan da tome posveti onoliko vremena koliko treba..."
"Za ime Boga, poni ve jednom!"
"Ve sam poeo, Robine. Samo trenutak. Treba mi malo vremena da podesim
otrinu slike... evo", zavri on, blistajui od zadovoljstva.
I onda nestade. Blistavog lica i svega ostalog.
Poslednje to sam video bio je Albertov osmeh. Zadrao se u magnovenju, a
onda vie nije bilo niega.
"Ti se to sa mnom igra Alise u zemlji uda", optuio sam - optuio nikoga
i nita, jer niega vie nije bilo da se okusi, vidi, napipa ili namirie.

Ali neto se ulo, a to je bio Albertov umirujui glas. "Ovo je samo mala
ala za poetak, Robine, jer od sada nadalje postaje veoma ozbiljno. Sad. ta
vidi?"
"Nita", odgovorih.
"Tano. To je ono to vidi. Ali ono to ovog asa gleda je sve. Sav
svemir, Robine. Pred tobom su sva materija, energija, vreme i prostor koji su
ikada bili i koji e ikada biti. Ovo je primordijalni atom, Robine, monoblok,
ono to je prasnulo kad se dogodio Veliki prasak."
"Ne vidim ni jednu jedinu prokletu stvar."
"Prirodno. Ne moe da vidi bez svetlosti, a svetlost jo nije
izmiljena."
"Alberte", rekoh, "uini mi jednu uslugu. Mrzim ovo oseanje da se ne
nalazim nigde. Zar ne moe da me pusti da makar malo, malecno, vidim neto?"
Za trenutak je vladala tiina. Onda se ukaza prisen Albertovog nasmejanog
lica. "Pa, pretpostavljam da nee nita koditi ako se bar nas dvojica budemo
videli", pristade on. "Je li ovako bolje?"
"Uveliko bolje" - kao ceo svet.
"Odlino. Samo, imaj na umu da prava svetlost jo ne postoji. Nema
svetlosti bez fotona, a svi fotoni se jo nalaze u toj jednoj jedinoj,
nevidljivoj taki. tavie", nastavi on s uivanjem, "ak i kad bi mogao da
vidi, ne bi bilo mesta sa kog bi mogao da gleda, jer jo ne postoji prostor da
bi u njemu moglo da postoji neko 'mesto'. Ni prostor jo nije bio izmiljen -
ili preciznije reeno, sav prostor, sva svetlost i sve ostalo jo se nalazi u
onoj jednoj taki tamo."
"U tom sluaju", rekoh nabusito, "ta podrazumeva pod 'tamo'?"
"Ah, Robine", povika on oduevljeno. "Ti ipak nisi ba toliko glup! Ovo ti
je zaista odlino pitanje - na alost, kao veina najboljih pitanja i ovo je
besmisleno. Odgovor na to pitanje mora biti pogrean. Ne postoji nikakvo 'tamo';
'tamo' je samo privid kojim nastojim da ti pokaem neto to se po definiciji ne
moe pokazati."
Hrabrost je poela da me naputa. "Alberte", rekoh, "ako ova predstava
treba i dalje da ide ovako..."
"Ne, saekaj", naloi on. "Nemoj ve sada da odustaje. Predstava jo nije
ni poela, Robine; tek postavljam kulise. Da bi shvatio postanak vasione, mora
odbaciti sve unapred stvorene pojmove o 'vremenu' i 'prostoru' i 'vienju'.
Nita od svega toga jo ne postoji, nekih osamnaest milijardi godina ranije."
"Ako jo ne postoji vreme", lukavo rekoh, "otkud zna da je to bilo pre
osamnaest milijardi godina?"
"Jo jedno odlino pitanje! I isti odlian odgovor! Istina je da pre
Velikog praska nije postojalo vreme. Prema tome, ovo to sada gleda moglo je
postojati i pre osamnaest milijardi godina. Ili pre osamnaest milijardi,
biliona, triliona, kvadriliona, i koliko-god-hoe godina. Pitanje je
bespredmetno. Ali ta... stvar... je postojala, Robine, i onda se rasprsla."
Ustuknuo sam. Zaista se rasprsla, pred samim mojim oima! Nita je
odjednom postalo neto, jedna nepodnoljiva svetla taka, i ta taka je
eksplodirala.
Kao da mi je vodonina bomba eksplodirala u krilu. Prosto sam osetio kako
se skupljam, isparavam, pretvaram u plazmu i rasprskavam. Strahovita grmljavina
tretala je u mojim nepostojeim uima i lomila se o moje bestelesno telo.
"Boe moj", zaurlah.
"Moda i jeste", ree Albert zamiljeno. Kao da mu se dopala ova ideja.
"Ne u smislu odreene boanske linosti, hou da kaem... ti me isuvie dobro
razume da bi pomislio da tako neto elim da kaem. Ali sigurno je bilo
Postanja; i ovo je to."
"ta se dogodilo?"
"Kako ta? Veliki prasak je upravo prasnuo", iznenaeno odgovori Albert.
"To je ono to si video. Mislio sam da e ga prepoznati. Nastala je vasiona."
"I zastala", rekoh, upravo dolazei k sebi, jer ogromna eksplozija kao da
se zaledila.
"Da, ja sam je zaustavio, zato to hou da dobro razgleda ovaj prizor.
Vasiona jo nije veoma stara - tek je prolo priblino deset na minus trideset
sekundi. Ne mogu ti mnogo toga rei o onome to je bilo pre toga, jer ni sam ne
znam mnogo. Ne mogu ti ak kazati ni koliko je bila velika vasiona, ili ono,
kako-se-ono-zvae, to je postojalo pre vasione. Vee od protona,
najverovatnije. Manje od loptice za stoni tenis - moda. Mogu ti, meutim, rei
- ini mi se - da je najjaa sila u tome bila verovatno jaka nuklearna sila, ili
moda, sila gravitacije - gravitacija je naravno morala biti jaka, poto je ta
stvar bila toliko zagonetna. Veoma jaka. A i veoma visoka temperatura. Ne znam
tano kolika. Moda najvia mogua. Postoje odreeni teoretski argumenti da
najvia mogua temperatura iznosi oko deset na dvanaesti kelvina - ako hoe
izloiu ti taj argument..."
"Samo ako je apsolutno neophnodno, molim te!"
"Mislim da ta pojedinost nije apsolutno neophodna", ree on pomalo
oklevajui. "Dobro. A sada da ti kaem ta jo ne znam. Ne znam mnogo ni o fazi
koju upravo posmatra, osim to ti mogu skrenuti panju na nekoliko stvari koje
moda nisi odmah zapazio. Na primer, ovaj vatreni oblak koji upravo gleda
sadri u sebi sve. Sadri atome i estice od kojih se sada sastojimo ti, ja,
Verna Draga, Straarski toak, Zemlja, Sunce, planeta Jupiter, Magelanovi
oblaci, sve galaksije u sazveu Device..."
"I sve drugo, dobro, shvatio sam", rekoh, da bih ga zaustavio. "Jasno mi
je. Velik je."
"Ah", ree on slavodobitno, "ali nije ti jasno. Nije velik. Malo sam
improvizovao, zna. Mnogo sam ga uveliao, jer Veliki prasak nije uopte bio
velik. ta misli, koliko je velika ova vatrena lopta?"
"Ne mogu da pogodim. Hiljadu svetlsonih godina u preniku?"
On zamiljeno zavrte glavom. "Mislim da nije. Manja. Moda pre Praska nije
uopte imala nikakvu veliinu, jer prostor jo nije bio izmiljen, a ovo to
vidi nije mnogo kasnije. U svakom sluaju, mala je. A ipak je sadrala sve.
Jesi li do sada uspeo to da shvati?"
Samo sam ga pogledao, i on popusti. "Znam da ti je dosadno, Robine, ali
hou da budem siguran da si razumeo. A sada o Prasku. Naravno, nije jo postojao
zvuk. Nije bilo niega da prenosi zvuk. Kad smo ve kod toga, nije postojalo ni
neko mesto na koje bi ga mogao preneti; ovo je bila samo jo jedna moja mala
improvizacija. Ali mnogo je znaajnije da Veliki prasak nije bila eksplozija
poput one koja pone od petarde i onda se iri u vazduhu onako kako se ire
gasovi, zato to..."
"Zato to nije postojao vazduh, je li? Niti prostor?"
"Vrlo dobro, Robine! Ali taj Prasak se razlikovao od svih drugih jo po
neemu. Nije se irio kao balon, ili hemikalija, ili atomska eksplozija. Bio je
sasvim drukiji. Jesi li video one japanske figurice od hartije koje se
stavljaju u akvarijum? One koje polako upijaju vodu i postaju sve vee? Vie je
liilo na to, Robine. Ali ono to je poelo da proima delove te prvobitne -
stvari, ili kako ve hoe da je nazovemo, primordijalnog atoma, bilo kako -
nije bila voda. Bio je to prostor. Vasiona nije eksplodirala. Bubrila je. irila
se veoma brzo i veoma daleko, i jo se iri."
"Oh." Bee to sve to sam rekao.
Albert me ispitivaki pogleda. Onda uzdahnu, i oblak nastavi da se iri.
Potpuno nas je okruio. Pomislio sam da e nas progutati. Nije, ali smo
bili uronjeni u more strahovite svetlosti. Odnekud iz njenog sredita dopirao je
Albertov glas.
"Sada u nas vratiti nekoliko svetlosnih godina unazad", objasni on. "Ne
znam koliko, ali tek da ga moemo posmatrati sa pristojnog odstojanja." Ogromna
plamena lopta se skupi i odlete od nas, sve dok nije dostigla veliinu punog
Meseca.
"Sada je vasiona ve prilino stara", ree on. "Oko stoti deo sekunde.
Vrela je. Temperatura joj iznosi priblino deset na jedanaesti kelvina, i gusta
je. Ne mislim onoliko gusta kao materija. Materija jo ne postoji. Isuvie je
gusto za nju. Vasiona je sada jedna masa elektrona, pozitrona, neutrona i
fotona. Gustina joj je vea od gustine vode za oko etiri puta deset na deveti.
Zna li ta to znai?"
"Mislim da znam koliko je gusto gusto; ali koliko je vrelo vrelo?"
"Ne znam kako da ti objasnim, jer ne postoji nita toliko vrelo da bi se
moglo uporediti", odgovori Albert zamiljeno. "Sada u morati da upotrebim jedan
od onih izraza koje ne podnosi. Cela stvar se nalazi u 'termikoj ravnotei'."
"E, pa, sluaj Alberte..." zapoeh.
"Ne. Sluaj ti mene", odsee on. "To samo znai da sve te estice stalno
deluju jedna na drugu i menjaju se. Zamisli to kao milijardu milijardi prekidaa
za sijalice, koje se stalno nasumice pale i gase. U svakom trenutku upaljeno je
isto onoliko koliko je i pogaeno, tako da je ukupna srazmera uvek ista; to je
ta ravnotea. Naravno, ovde nemamo prekidae, ve elektrone i pozitrone koji se
uzajamno potiru da bi proizveli neutrine i fotone i tako dalje; ali to se dogaa
u jednom pravcu isto onoliko puta koliko i u drugom. Rezultat je ravnotea. Iako
je unutar tog stanja ravnotee sve bez prestanka skakalo unaokolo kao ludo."
"Jasno mi je Alberte", rekoh, "ali ako treba da preemo osamnaest
milijardi godina, onda si se avolski mnogo zadrao na prvom stotom delu
sekunde."
"Oh", ree on, "otii emo jo mnogo dalje. Nemoj unapred da pravi
zakljuke, molim te, Robine. Kreemo." I daleki plameni oblak poe da se iri.
"Deseti deo sekunde - sad je temperatura opala na tri puta deset na deseti
kelvina. Jedan sekund - opala je jo jednom za faktor tri. Sad - tu smo, pusti
da se zaas zaustavimo. Ovo je etrnaest sekundi nakon Velikog praska. Ohladilo
se za jo jedan faktor; sada je samo tri puta deset na deveti kelvina. To znai
da je ravnotea na trenutak poremeena, poto se sada elektroni i pozitroni mogu
uzajamno potirati mnogo bre nego to se mogu ponovo stvarati u suprotnoj
reakciji. Vratiemo se da zaokruimo ovu taku, Robine, jer tu lei odgovor na
tvoje pitanje."
"Pa, dobro", rekoh to sam opreznije mogao. "U stvari, ako ti je svejedno,
zato mi odmah ne da odgovor, pa da preskoimo ostatak predstave?"
"Nije mi svejedno", strogo ree on, "jer ga nee razumeti. Ali ubrzaemo.
Evo, sada smo ve nekoliko minuta posle Praska. Temperatura je ponovo opala za
dve treine; sada je samo deset na deveti kelvina. U stvari, ve je toliko
ohlaeno da su nastali protoni i neutroni - ak su i poeli da se spajaju u
jezgra vodonika i helijuma. Nastala je materija - ili tek to nije; jer, to su
samo jezgra, jo nemamo cele atome. I sva ta takozvana materija ukupno
predstavlja samo majuni deli mase vasione. Najvei deo se sastoji od svetlosti
i neutrina. Ima neto elektrona, i gotovo da i nema pozitrona."
"Otkud to?" iznenaeno upitah. "ta se desilo sa svim onim pozitronima?"
"U prvobitnoj koliini bilo je vie elektrona nego pozitrona. Kada se
uzajamno potiranje zavrilo, preostali su elektroni."
"Zato?"
"E, Robine", ozbiljno ree on, "ovo ti je bilo najbolje pitanje. Dau ti
odgovor, i uopte ne oekujem da e ga razumeti: poto su elektroni i
pozitroni, kao uostalom sve druge estice, u harmoninom odnosu zatvorenih
nizova, brojevi koji se stvaraju u osnovi su proizvoljni. Hoe li da zaemo u
teoriju supernizova? Mislim da nee. Zapamti samo re 'proizvoljan', pa da
nastavimo."
"ekaj malo, Alberte", rekoh. "Gde smo stali?"
"Otprilike dve stotine sekundi posle Velikog praska."
"A-ha", rekoh. "Alberte? Jo su pred nama milijarde i milijarde godina
..."
"Vie od toga, Robine. Mnogo vie."
"Divno. A ovoliko nam je trebalo za nekoliko minuta. Ipak, zna..."
"Robine", ree on, "moemo prestati kad god ti kae, ali kako da ti onda
odgovorim na pitanja koja e mi sigurno i dalje postavljati? Moemo napraviti
pauzu, ako ti treba malo vremena da sve ovo usvoji. Ili, jo bolje, ja u malo
ubrzati."
"Paaa, dobro, rekoh, buljei bez imalo zadovoljstva u onu uskomeanu,
zaslepljujuu kuglu svega to postoji.

U stvari, nisam eleo pauzu. eleo sam da se to ve jednom zavri.
Priznajem da Albert zna ta je dobro za mene. Ono to on ne razume to je
da je 'dobro' apstraktni pojam, i da ono to je dobro za mene moe esto da bude
upravo ono to ne elim. Gotovo sam zaalio to sam pokrenuo celu stvar, jer mi
nije ni najmanje prijalo.
Ali sam tano znao koji bih od tri Albertova predloga prihvatio. Najradije
prvi, jer sam ve zaista poeo da se zamaram od toplote i pritiska i, povrh
svega, od ovog sedenja nigde i usred niega. Drugi valjani izbor bio bi da
napravimo pauzu i da se malo opustim u Esinom drutvu.
Zato sam izabrao ono tree. "Malo ubrzaj, hoe li, Alberte?"
"Svakako, Robine. Kreemo." Kugla poe pretei da se nadima. Jo nije bilo
niega drugog sem nje. Nije bilo zvezda, ni planeta, ak ni grudvica u tom
pudingu; bila je prosto nekakva neodreena masa, veoma sjajna. Ipak, kao da je
neto manje nego pre unitavala oi svojim sjajem.
"Sada smo ve dobro odmakli", veselo objavi Albert. "Prolo je ve pola
miliona godina. Temperatura je grdno opala, to znai da je opao i prosek
energije svakog fotona. Prema tome, i masa je opala. Od sada nadalje materija u
vasioni dominira nad radijacijom i, evo nas" - kugla se nadula i potamnela.
"Sada smo odmakli ve nekoliko stotina hiljada godina i temperatura je opala za
jo hiljadu stepeni. Prema Vajnbergovom zakonu: vreme potrebno da se vasiona
ohladi i pree iz jednog temperaturnog stanja u drugo srazmerno je razlici
obrnutih kvadrata dveju temperatura. Pretpostavljam da ni to ne mora da razume
u tanine, Robine, dodade on, nekako enjivo, "iako postoji zaista elegantan
postupak dokazivanja u desetodimenzionalnoj supersimetriji..."
"Smesta prekini, Alberte! Zato je ta prokleta stvar tako potamnela?"
"Ah", uskliknu on opet se razveselivi, "i ovo je zanimljivo zapaanje.
Sada ve ima toliko mnogo estica koje lie na nukleone i elektrone da
zaklanjaju svetlost. Zato je vasiona postala neprozirna. Ali to e se promeniti.
Do sada smo imali elektrone i imali smo protone, ali vasiona je bila toliko
vrela da su ostajali odvojeni. Kao slobodne estice. Nisu mogli da se spajaju.
Bolje reeno, sve vreme su se spajali da stvore atome, ali toplota ih je uvek
ponovo razdvajala. Dalje odmotavamo film..." Kugla se opet rairi i iznenada
postade svetlija. "I odjedanput, vidi, Robine! Smea se razbistrila! Svetlost
opet prosijava! Elektroni i protoni su se spojili u atome, a fotoni opet mogu
slobodno da se kreu!"
Zastao je. Nestvarno lice mu je blistalo od zadovoljstva.
Duboko sam razmiljao neko vreme, netremice gledajui u kuglu. Poela je
da se ukazuje - oh, pa ne ba istinska struktura, ali bar nagovetaji da se
neto tamo unutra deava, kao planeta Uran kad se gleda izdaleka. "Alberte?"
pozvah ga. "Sve je ovo divno i krasno, ali vidi, jo ima mnogo fotona, je li
tako? Zato se onda ne sudaraju i ne prave jo vie estica, tako da sve ponovo
postane neprovidno?"
"Oh, Robine", ree on srdano. "Ponekad mi se zaista uini da ipak nisi
glup. Odgovoriu ti. Sea li se moje famozne jednaine E je jednako MC na
kvadrat? Fotoni imaju energiju, E. Kad se dva fotona sudare i zbir njihovih
energija postane jednak masi estice, M, puta kvadrat brzine svetlosti, onda u
tom sudaru mogu da stvore takvu esticu. Dok je vasiona bila jo mlada -
temperaturni prag je negde oko deset na deveti kelvina - imali su dovoljno
energije i mogli su da stvaraju avolski velike estice. Ali vasiona se
ohladila. Sada vie ne mogu. Prosto, Robine, nisu vie u stanju."
"Vidi, vidi", rekoh. "Zna ta? Za trenutak mi se uinilo da poinjem da
shvatam!"
"Nemoj poniavati samoga sebe", izgrdi me on - mislei, pretpostavljam, da
taj posao treba da prepustim njemu. Poutao je malo, i onda iznenada stao da se
uzbuuje. "Ali jo ti nita nisam rekao o stvaranju kvarka i hadrona. Nisam ni
pomenuo ubrzanje, a to je vano. Vidi, da bi model funkcionisao, mora uzeti u
obzir injenicu da je u jednom trenutku Velikog praska irenje postalo bre.
Mogu ti dati jednu analogiju. To je kao da ima eksploziju koja traje izvesno
due vreme, tako da se, umesto da pone da jenjava, ona iri jo bre. Pravo
objanjenje je sloenije, i..."
"Alberte! Moram li ja sve to da znam?"
"U stvari ne mora, Robine", ree on nakon krae pauze. Glas mu je imao
enjiv prizvuk, ali bez upornosti.
"Zato onda ne bi jo malo premotao film?"
"Pa, dobro. Hou."

Pretpostavljam da svako dete voli elektrine vozove. Posmatrati kako
Albertov model vasione raste bilo je kao da imate avolski ogroman komplet
vozova za igru, vei no to bi ijedan deak mogao da zamisli.
Naravno, ja nisam mogao da upravljam njima. Ali i samo gledanje bilo je
veoma zabavno. Kugla se zamutila. Zakovitlala i poela da se raspada. Naa
'kamera' je zumirala jednu grudvicu i ja ugledah kako se i ona raspada u jo
manje gromuljice. Stvarale su se skupine i metagalaksije, i same galaksije
poinjale su da se okreu kao tokovi vatrometa, pretvarajui se u one poznate,
spiralne oblike. Pojedine svetlee take su se rasprskavale i gasnule; nove su
se stvarale u sreditima maglina.
"Sada ve imamo zvezde, Robine", oglasi se Albert pored mene. "Prvu
generaciju. Magline vodonika i helijuma su se spajale i kondenzovale i u
njihovoj unutranjosti je zapoinjala atomska fuzija. Tu su se stvorili svi tei
elementi, oni od kojih se sastojalo tvoje fiziko telo - ugljenik, azot,
kiseonik, gvoe, svi elementi tei od helijuma. Potom, kada bi eksplodirali kao
supernove..." On uperi prst na jednu odreenu zvezdu, koja odmah posluno
eksplodira i pretvori se u maleni vihor varnica... "Svi ti elementi nastavljali
su da lebde u vasioni, svaki za sebe, sve dok se ne bi ponovo skupili i
formirali novu zvezdu i njene planete. A potom bi od njih nastajale i druge
stvari. Na primer ti, Robine."
"Hoe da kae da su svi atomi od kojih se ja sastojim nekada bili u
nekom zvezdanom jezgru?" uzviknuh uzbueno.
"Od kojih se sastojalo tvoje fiziko telo", ispravi me on. "Da, Robine. U
stvari i naa Galaksija se sada tamo nalazi. Dobro zagledaj, da vidi da li e
uspeti da je pronae."
On opet ukoi sliku magline koja se irila, da bih mogao da je razgledam.
"Sve izgledaju isto", poalih se.
"Da, veina je stvarno veoma slina", priznade on. "Ali postoji
M-31 i Magelanovi oblaci. A ova spirala tu, to smo mi."
Pokazivao je na svetlei vrtlog svitaca, okruenih drugim takvim rojevima
svitaca u ogromnoj, tu i tamo svetlim takama isprskanoj tmini. "Ne vidim ni
tebe ni sebe tamo", rekoh, pokuavi da se naalim.
Ali on je to shvatio ozbiljno. Nakaljao se. "Bojim se da sam pustio da
ve malo zaemo u budunost", pravdao se. "Celokupna istorija ljudskog roda,
ukljuujui i stvaranje Sunevog sistema i Sunevo irenje u crvenog dina ve
se dogodilo. To si propustio."
Okrenuo sam se da pogledam u njegovo lice, nalik na senku. "Nisam siguran
da bih voleo da saznam kako je bilo", rekoh ozlojeeno, i gotovo da sam tako i
mislio.
On me pogleda sa blagim prekorom. "Ali to je stvarnost, Robine, takva
kakva je. To je istina, dopala ti se ili ne. Pretpostavljam da bi te ona donekle
uzdrmala oseanje vlastitog znaaja u svemiru..."
"E, tu si prokleto u pravu!"
"Pa, dobro", prihvati on, "nema tu nieg loeg. Ali nemoj previe da se
pokunji. Zapamti, ovo - sve ovo - Neprijatelji ele da promene."
"Krasno! I to bi trebalo da me utei?"
On me je neko vreme prouavao pogledom. "Ne ba da te utei, to ne. Ali da
te navede da trezvenije gleda na stvari. Na kraju krajeva, imaj na umu da ti, i
ja, i sve ostalo oveanstvo i Hiiji i montirani umovi - da svi mi imamo samo
dve mogunosti. Da pustimo Neprijatelje da rade ono to ve rade. Ili da
pokuamo da im se suprotstavimo."
"A kako bismo to, prema tvom miljenju, mogli da uradimo?"
On se zamiljeno zagleda u ukoenu sliku modela. "Da li da jo malo
razmotam film?"
"Izbegava da mi odgovori?"
"Znam, Robine. Nastaviu sa prikazivanjem modela. Moda e, kada bude
shvatio sve posledice, i sam moi da doprinese reenju tog problema. Moda i
nee. Moda je reenje nemogue; ali ja ipak ne vidim da mi, ili bilo ko drugi
pre ili posle, imamo bilo kakav izbor sem da pokuamo; a pokuaji mogu biti
sasvim delotvorni i kad se ne zna ta sve podrazumevaju."
"Bojim se!"
"Samo se ludak ne bi bojao, Robine. A sada, hoe li da gleda ta je
dalje bilo ili nee?"
"Pa, ne znam!"
I zaista nisam bio siguran. Poinjao sam zaista da gubim ivce. Buljio sam
u onaj mrljama pokriveni sjaj koji je nekada nosio u sebi i mene i Esi i Klaru i
sve faraone i kraljeve i svece i razbojnike i hii-istraivae i pesnike Sporae
i dinosauruse i trilobite - sve to je postojalo i ega vie nema, ve odavno
nema, to je otplovilo u prolost, isto onako daleko kao i postanak samog Sunca.
Tako je. Bojao sam se. Bilo je isuvie ogromno.
Nikada u ivotu nisam se oseao ovako siunim, bespomonim i nestvarnim.
Nikada ni u jednom od svoja dva ivota. Bilo je to gore od umiranja, gore ak i
od onog kad su me ogromno uveali. I to je, bez sumnje, bilo uasavajue, ali
bar je imalo neku budunost.
A sada budunosti vie nije bilo... Kao da gledam u vlastitu raku.
"Hoe da gleda?" upita Albert nestrpljivo. "Nastavljam."
Galaksija se zavrte kao igra. Znao sam da joj svaki okretaj traje eetvrt
milijarde godina, ali ona se vrtela kao luda, i istovremeno se dogaalo jo
neto. Okolne, pratee galaksije poele su polako da se odmiu. "ire se",
povikah.
"Tako je", sloi se Albert. "Vasiona se iri. Vie nije u stanju da stvara
novu materiju ili energiju, ali i dalje stvara prostor. Sve se od svega razmie
i udaljava."
"Ali zvezde u Galaksiji to ne ine."
"Jo ne. Bar, ne za sada. Samo gledaj; i dalje odmiemo u budunost,
primiui se stotoj milijardi godina."
Galaksija se okretala sve bre i bre, tako da na kraju vie nisam mogao
da razlikujem kretanje; sve se pretvorilo u zamuenu mrlju. Ali sam video da se
ak i naa grupa polako pomera i nestaje.
"Zaustaviu za trenutak", ree Albert. "Tako. Da li primeuje neto na
naoj galaksiji?"
"Neko je pogasio mnogo zvezda."
"Tano. Potamnela je. Ono to je pogasilo zvezde, to je vreme. Ostarile
su. Poumirale. Primetie da Galaksija vie nije tako bela, postala je
crvenkasta. Velike bele zvezde umiru prve; stare, crvene, umiru polako. ak i
male zvezde tipa F i G, uti patuljci koji nisu vei od naeg Sunca, sagorele su
sve svoje atomsko gorivo. I one mutne i crvene uskoro e se pogasiti. Gledaj."
Polako, sasvim polako, Galaksija... se ugasila.
Vie se nita nije videlo, sem zamuenih obrisa naih nestvarnih tela, i
Albertovog nestvarnog lica. Netremice zagledanog u daljinu. Zamiljenog.
Tunog.

Za mene re 'tuan' nije ni izdaleka mogla da opie kako sam se oseao.
Sve to mi se ikada pre toga dogodilo, svaki onaj strah bez oblika i lica, zbog
kojeg sam provodio besane noi - liio je na deiju igru.
Gledao sam Kraj.
Ili sam bar tako mislio, tako oseao, i sve sitne ljudske radosti i tuge
smanjile su se i pretvarale u nitavilo, u poreenju s ovim oseanjem; ali kada
sam upitao: "Da li je to; onda, kraj vasione?" Albert se iznenadio.
"Oh, ne, nikako, Robine", odgovori on. "Otkud ti takva ideja?"
"Ali nema vie niega!"
On zavrte svojom nestvarnom glavom. "Grei. Sve je jo tu. Ostarilo je, i
zvezde su se pogasile, to da. Ali jo postoje. Veina njih ak je i zadrala
svoje planete. Naravno, i one su mrtve. Nisu mnogo toplije od apsolutne nule; na
njima nema vie ivota, ako na to misli."
"Jeste, ba na to mislim!"
"Da, Robine", ree on strpljivo, "ali to je samo tvoja atropomorfna
predrasuda. Vasiona se i dalje hladi, ba kao to i dalje stvara prostor u kome
se iri. Ali ona je mrtva. I ostae mrtva zauvek... ukoliko..."
"Ukoliko se ne dogodi - ta?" dreknuh ja.
Albert uzdahnu. "Hajde da se opet negde raskomotimo", predloi on.
Kada sam se ponovo obreo u svetu, najpre sam zamurio, pa opet otvorio
oi.
Nestalo je one uasne pomrine oko nas. Opet sam sedeo na verandi svoje
kue na Tapanskom moru, sa jo nepopijenim i jo hladnim piem u ruci, a Albert
je hladnokrvno punio lulu, sedei u naslonjai od prua.
"Boe moj", izgovorio sam malaksalo.
On samo klimnu, duboko utonuo u misli. Jednim gutljajem iskapio sam au i
zazvonio da mi donesu drugu.
"Tako e biti ako vasiona nastavi da se iri", ree Albert prenuvi se.
"Jezivo je!"
"Jeste", sloi se on, "ak je i mene uplailo, Robine." On kresnu ibicu o
on svoje iskrzane cipele i poe da puka, palei lulu. "Moram da ti skrenem
panju da je ova demonstracija trajala due nego to sam predvideo. Ali tek to
nismo uli u dok satelita Udruene Strae protiv Mukih Ubica. Ako hoe da ga
vidi izbliza..."
"To moe da saeka!" presekoh ga. "Doveo si me donde, a ta se zbiva
dalje? Kakve veze ima sve ovo to si mi pokazao sa Neprijateljima?"
"Ah, da", ree on zamiljeno. "Neprijatelji."
Jo neko vreme je ostao zadubljen u misli, sisajui kami svoje lule,
zagledan nekuda u prostor. Kada je progovorio, zvualo je kao da govori o neem
sasvim drugom.
"Zna", ree on, "dok sam jo bio... iv... kosmolozi su naveliko
raspravljali o tome da li e vasiona nastaviti da se iri, kao to sam ti upravo
prikazao, ili e se samo iriti do odreene take, a onda upasti natrag, u samu
sebe, nalik na vodu u vodoskoku. Jasno ti je da, u osnovi, sve zavisi od toga
kolika je stvarna gustina vasione?"
"Mislim da jeste", rekoh, pokuavajui da ga pratim.
"Molim te, budi siguran", otro mi spoitnu. "To je kamen temeljac na kome
poiva sav argument. Ako u vasioni ima dovoljno materije, onda e zbir njene
gravitacije u jednom trenutku zaustaviti irenje vasione, i ona e potom poeti
da se skuplja. Ako nema, nee. U tom sluaju e nastaviti da se iri, kao to si
upravo video."
"Sad sam siguran, Alberte."
"Da? Dobro. Kritina taka gustine - to jest ukupne mase svega u vasioni,
podeljene sa ukupnom zapreminom vasione - ispostavilo se da iznosi priblino pet
puta deset na minus trideseti grama po kubnom centimetru. Prostije reeno, to je
otprilike jednako jednom atomu vodonika u prostoru zapremine tvoga tela."
"Nije ba mnogo, zar ne?"
"Na alost", uzdahnu on, "to je strano mnogo. Vasiona nije toliko gusta.
U prosenoj zapremini nema toliko atoma. Ljudi ve odavno tragaju za masom, ali
jo nikom nije polo za rukom da otkrije dovoljno zvezda, kosmike praine,
planeta, fizikih tela bilo koje vrste, ili fotona i energije, to bi svi
zajedno moglo da odgovara tolikoj koliini mase. Da bi vasiona prestala da se
iri moralo bi postojati bar deset puta toliko mase koliko je do sada otkriveno.
Moda i sto puta toliko. Moda i vie. Pa, nismo jo otkrili ni toliko mase oko
vlastitih jezgara. To je ta uvena 'nedostajua masa'. Hiijima je zadala dosta
glavobolje, a i mnogima od mojih kolega... Ali sada, Robine", napomenu on setno,
"mislim da smo nali odgovor. Izmereni parametri dekceleracije su tani. Masa je
pogreno procenjivana. Preputena sama sebi, vasiona bi se irila u
beskonanost, bio bi to otvoren svemir. Ali Neprijatelji su ga zatvorili."
Uhvatilo me je gadno mucanje, jer sam jo bio potresen od uasnog prizora
i one grozomorne prie. Robotosluga mi prinese sledei koktel margarita, i ja
progutah veliki gutljaj pre nego to upitah: "Ali kako oni to mogu da urade?"
On prekorono slee ramenima. "Otkud ja to znam! Mogu samo da nagaam da su
nekako stvorili dodatnu masu, ali to je samo jedna od moguih pretpostavki; u
svakom sluaju, nije ni bitno u odnosu na tvoje pitanje. Mislim, na tvoje
prvobitno pitanje; sea li ga se?"
"Dabome!" Onda se malo ispravih. "To jest, odnosilo se na... Ah, sad se
seam! Hteo sam da znam kakve e koristi imati Neprijatelji ako izazovu kolaps
vasione, i umesto da mi odgovori odveo si me bog zna dokle u budunost."
Delovao je malo pokajniki, ali samo malo. "Moe biti da sam se zaneo",
priznade on, "ali bilo je zanimljivo, zar ne? I zaista bitno u odnosu na tvoje
pitanje. uj, hajde da jo jednom pogledamo vasionu za jedno bilion godina..."
"Ama, pusti me da popijem ovo na miru, do avola!"
"Dobro, dobro, u redu", stade on da me umiruje. "Samo u ti je prikazati;
moe lepo ostati tu gde si, a ja neu uklanjati sadanje okruenje. Evo!"
Ogromni okvir tame prostre se preko vidika i Tapanskog mora. Jedrilice i
ribarski amci nestadoe, zajedno sa brdima na drugoj obali, i umesto njih se
ukaza ve poznata crna praznina, isprskana jedva vidljivim crvenim takicama.
"Sada posmatramo ono to se deava milion milion godina od sadanjeg
trenutka", ree on lagodno, pokazujui mi kamiom svoje lule.
"A ta su one crvene bubuljice? Pusti da ja pogodim - crvene patuljaste
zvezde?" rekoh mirno. "Zato to su sve velike ve izgorele? Ali zato opet idemo
u budunost?"
"Zato to ak i za Neprijatelje vasiona ima veliki momentum", objasni on.
"Ne moe tek tako da se zaustavi i preokrene. Mora nastaviti da se iri jo neko
vreme, sve dok poveana vuna sila 'nedostajue mase' koju su oni - nekako -
dodali, ne pone da vue unazad. Nalazimo se na granici irenja i sada u ti
pokazati ta se zatim dogaa. Videemo kako se vasiona skuplja, a ja u ubrzati
prikaz, tako da se dosta brzo moemo vratiti. Gledaj ta se zbiva."
Klimnuo sam udobno zavaljen na naslon, pijuckajui. Moda je nestvarni
alkohol umirujue delovao na moj nervni metabolizam, ili je to moda bilo samo
zato to sam sedeo u udobnoj stolici u okruenju koje mi je prijalo, tek - ovog
puta nije mi izgledalo strano. Ispruio sam bose noge i stao da mrdam prstima
ispred one ogromne crne pozadine, koja je upravo progutala more, obeleavajui
napredovanje galaksija onako kako su opet poele da se primiu jedna drugoj.
Nisu mi izgledale naroito sjajne. "Zar vie nema velikih zvezda?" upitao sam
razoarano.
"Nema. Kako bi i moglo da ih bude? Mrtve su. Ali gledaj, sada u jo malo
da ubrzam."
Crna pozadina stala je da prelazi u sivilo, koje je, opet, postajalo sve
svetlije, iako su same galaksije ostale iste.
"Ima vie svetla!" povikah odjednom. "ta se dogaa?" Ima li zvezda koje
ne mogu da vidim?"
"Ne, ne. To je radijacija, Robine. Postaje svetlije zato to dolazi do
pomeranja ka plavom. Da li si razumeo? Dokle god se vasiona irila, radijacija
se sa udaljenih tela pomerala u pravcu crvene boje spektra - Doplerov efekat,
sea se? Zato to su se sve vie udaljavale od nas. Ali sada su poele da nam
se pribliavaju, zato to se vasiona skuplja. Prema tome, ta e morati da se
dogodi?"
"Svetlost e se pomeriti ka plavoj boji spektra?" usudih se.
"Odlino, Robine! Tano tako. Svetlost se pomera prema plavom, i to sva
svetlost - ak i ona koja je izvan granice nae vidljivosti. To znai da fotoni
imaju sve vie energije. Temperatura vasione - prosena temperatura - ve je
poprilino porasla u odnosu na apsolutnu nulu, i naglo otopljava. Vidi li one
male crne bobice koje lebde u skupinama?"
"Lie mi na suvo groe u ele-pudingu."
"Dobro, neka ti bude. U sutini, one su sve to je preostalo od galaksija.
U stvarnosti, to su ogromne crne rupe. Uzajamno se pribliavaju, ak poinju i
da se stapaju. Vidi li, Robine? Gutaju jedna drugu."
"A svetlost postaje sve jaa i jaa", rekoh, zaklanjajui rukom oi. Nisam
vie mogao da vidim ni one jedrilice koje su bile na naoj strani slike;
svetlost ih je sasvim zasenila.
"Oh, da, mnogo jaa. Opta temperatura se sada ve popela na hiljade
stepeni, kao na povrini Sunca. Sve te stare, mrtve zvezde, opet u neku ruku
oivljavaju, poput zombija, jer spoljanja temperatura ih zagreva. Veina njih
e prosto ispariti, ali one koje preostanu - vidi!" Jedna svetlea taka jurnu
ka nama i mimoie nas. "Ovo je bila jedna od onih velikih, starih, dovoljno
velika da u njoj preostane jo malo fuzionog materijala. Vrelina je opet malo
podstakla njene atomske vatre."
Ustuknuo sam pred - nepostojeom - vrelinom.
Albert zatrese lulom u mom pravcu, opet u onom predavakom zanosu. "Sve
to je preostalo od zvezda i galaksija opet hita da se spoji! Crne rupe se
stapaju, svi fotoni su ve otili i dalje od ultraljubiaste svetlosti -
temperatura se popela na milione stepeni - Himmelgott!" vrisnu on, a zaurlah i
ja, u trenutku kada se sav prizor naglo skupi i planu onim jednim, poslednjim,
strahovitim bleskom.
I nestade.
Daske za jedrenje jo su klizile povrinom Tapanskog mora. Mlaki povetarac
prebirao je po liu azaleja. Vid je poinjao da mi se vraa.
Albert obrisa oi. "Mislim da je trebalo da malo usporim na kraju", ree
on zamiljeno. "Mogli bismo da ponovimo... ne, nema potrebe. Shvatio si, zar
ne?"
"Bogami jesam", rekoh drhtavim glasom. "I ta sad?"
"Sada e opet poeti da se iri, Robine! Vasiona prosto eksplodira i
poinje iznova, nova i... drukija nego pre!" On upitno polgleda u prijatan
prizor oko nas. Onda se okrenu meni. "Da zna", ree, "i ja bih neto popio.
Moda malo tamnog piva, vajcarskog ili nemakog?"
"Uvek me iznova iznenadi, Alberte", odvratih mu ozbiljno. Pljesnuo sam
rukama, naravno savreno nepotrebno, jer se u istom trenutku pojavio robotosluga
nosei ogromnu kriglu od keramike, preko ije se ivice prelivala zlatasta pena.
"Dakle, to Neprijatelji hoe da urade? Da stvore novu vasionu?"
"Drukiju vasionu", ispravi me Albert, briui penu sa gornje usne.
Pogledao me je pokajniki. "Robine? Zaboravio sam svoje druge dunosti.
Pribliavamo se satelitu USPMU. Moda bi voleo da se pridrui naim
prijateljima koji u ovom asu gledaju u ekrane?"
"Sve to elim", rekoh, "to je da ve jednom, do avola, svrimo s tim.
Daj, zavri tu priu! ta ti znai, 'drukija' vasiona?"
On nakrivi glavu. "E, tu ve nastupa moj stari prijatelj Ernst Mah",
objasni on. "Sea li se ta sam ti govorio o pozitronima i elektronima koji se
uzajamno potiru? Na kraju su ostali samo elektroni, jer ih je u poetku bilo
vie? Dobro. Pretpostavimo sada da je u poetku u vasioni njihov broj bio
podjednak, tako da na kraju itavog procesa vie nije preostalo elektrona?
Takoe, ni protona, ni neutrona? ta bismo onda imali?" Zavrteo sam glavom.
"Vasionu bez materije, Robine! istu radijaciju! Niega ne bi bilo da remeti ili
preokree kretanje energije - ili bia sazdanih od energije!"
"I to je ono to Neprijatelji ele?" upitah.
"Ne znam", odgovori on. "To je jedna od mogunosti. Ali ako je Mah bio u
pravu, onda postoje i druge, opasnije mogunosti. U onom trenutku razvoja
svemira o kome smo govorili, kada je ravnotea elektrona i pozitrona bila
odreivana po principu sluajnosti..."
"Kakvih sluajnosti?" upitah.
"To ne znam ni ja. Sve estice su samo u zatvorenim harmoninim nizovima.
Pretpostavljam da svojstva nizova mogu stvoriti bilo kakve harmonine odnose.
Molim te, strpi se malo, Robine, jer kao to zna, i ja imam izvesnih tekoa sa
tim principom indeterminizma, odnosno uenjem o neodreenosti fizikih dogaaja
po principu kauzaliteta - jo dok sam bio u telesnom ivotu uvek mi je to, sea
se, stvaralo tekoe." I on mi namignu.
"Nemoj tu da mi namiguje! Prestani da se pravi vaan!"
"Dobro, ne brini. Ali ako je Mah bio u pravu, takvi sluajni dogaaji bili
su odluujui ne samo po ravnoteu estica, ve i po mnoge druge stvari,
ukljuujui i univerzalne fizike konstante."
"Kako to moe biti, Alberte? Mislim, to su ipak zakoni."
"Zakoni proizlaze iz injenica, a same injenice, kako Mah kae, nastaju
slino. Nisam siguran koliko je 'fundamentalnih injenica' zaista fundamentalno
u univerzalnom smislu - ili bi moda trebalo da kaem u multiuniverzalnom
smislu. Da li ti je ikada palo na pamet da se zapita zbog ega, na primer,
Bolcmanova konstanta mora da iznosi nula koma nula nula nula osam est jedan
sedam elektron-volti po stepenu kelvina, a ne neki drugi broj?"
"Nikad mi nije palo na pamet", odgovorih iskreno.
On uzdahnu. "Ali meni jeste, Robine. Mora postojati neki razlog zbog koga
je to ba taj broj i nijedan drugi. Mah, naravno, tvrdi da postoji razlog, i da
se sastoji u tome to su u jednom trenutku u prolosti stvari sluajno krenule
ba u tom pravcu. I zaista, sve fizike konstante mogle su biti i drukije da su
te sluajne fluktacije fluktirale samo malo drukije."
On zamiljeno otpi gutljaj piva. "Tu taku na kojoj se stvari mogu
promeniti i krenuti u drugom pravcu Hii nazivaju 'mestom promene stupnja', jer
ona predstavlja trenutak kad poinje preobraaj iz jednog stanja u drugo, kao na
primer kad se voda pretvara u led. Na tom mestu sluajni dogaaj biva uhvaen i
zaleen, i tu se uspostavljaju svi 'bogamu brojevi'. Ne mislim na one obine,
koje ljudi pretvaraju u zakone, ve one koji lee u osnovi zakona koje znamo,
ali koje ne moemo objasniti sa stanovita osnovnih principa. Broj Pi. Osnova
prirodnih logaritama. Brzina svetlosti. Konstanta interatomskih estica.
Plankova formula - i ne znam ta sve drugo, Robine. U nekom drukijem svemiru
aritmetika e moda biti nekomutativna i nee biti zakona obrnutih kvadrata.
Sumnjam da je to mogue. Ali najzad, pa i sve ovo ne izgleda mogue, zar ne?"
"I ti veruje da e Neprijatelji prosto nastaviti da prepravljaju vasionu,
sve dok im ne bude odgovarala?"
"Ne znam", odgovori on. "Moda se odnekud nadaju da e u datom trenutku i
sami jo postojati da bi je napravili boljom - hou da kaem, boljom za njih. Da
e promeniti zakone svemira! Stvoriti nove zakone! Izgraditi vasionu koja e
bolje odgovarati ivotu kao te je njihov..."
Dugo sam utao, pokuavajui da sve to shvatim. Bez uspeha.
"Pa, dobro", rekoh konano. "A kakva e biti ta vasiona?"
Albert polako otpi jo jedan veliki gutljaj iz svoje krigle i paljivo je
spusti na sto. Pogledom je bludeo negde u beskonano. U levoj ruci je drao lulu
i polako njenim kamiom eao svoje izborano elo.
Zamureo sam i promekoljio se. "Hoe li njen prostor imati devet
dimenzija?"
Tajac. Samo njegov bezizrazni pogled uperen u nita.
Poeo sam da se plaim. "Alberte!" pozvah ga. "Pitao sam te neto! Kakvu
bi vasionu Neprijatelji hteli da stvore?"
Pogledao me je kao da me prvi put vidi. Onda je uzdahnuo. I dalje
zamiljen, spustio je aku da se poee po golom nonom lanku, i rekao, veoma
ozbiljno:
"Robine, pojma nemam."

11. HAJMAT
Priao sam vam o nekim dobrim ljudima i o nekima koji su imali mane, a
sada je dolo vreme da vam priam o jednom zaista loem oveku. Nee vam se
dopasti, ali morate ga upoznati. Pomenuo sam ga tek uzgred, kad sam govorio o
teroristima, ali nisam bio pravedan prema njemu. Svakako bih voleo da on dobije
po pravdi - to vie po pravdi, po mogustvu bar omu oko vrata - ali to se nije
dogodilo. Na alost.
Zove se Bopre Hajmat, i nekada je bio general sa dve zvezdice u Svemirskom
Pentagonu.
To je onaj Hajmat koji je svojevremeno ubedio Klarinog mua da se mir i
pravda mogu postii samo ako se mnogo ljudi raznese bombama. I to mu je bio
jedan od najmanjih zloina.
Izmeu ostalog, jednom je i mene pokuao da ubije.
Moda je pokuao i dvaput, poto na njegovom suenju nije sve izilo na
videlo. U mom sluaju nije uspeo. Ali sa nekoliko stotina drugih ljudi -
najmanje nekoliko stotina - bio je delotvorniji. Hajmat na suenju nije hteo da
prizna da je kriv za ubistva. Nije htreo da se to zove ubistvima. Nazivao je to
revolucionarnom pravdom, jer on je bio terorista. Ali sud, s druge strane, bez
imalo tekoa nazvao je to ubistvima - nazvao svaki pojedini sluaj po jednim
ubistvom - i za svako od njih osudio ga je na doivotnu robiju. I poto Hajmat
nije bio samo neki zblanuti mazgov, ve general od poverenja u amerikoj
svemirskoj vojsci, presueno je da kazne ima da odslui jednu za drugom. Zbir
svih njegovih kazni sveo se na najmanje osam hiljada sedam stotina pedeset
godina robije, ali od onda je prolo neko vreme i Hajmat je sada imao da odslui
jo samo osam hiljada est stotina sedamdeset tri godine.
Imao je sve razloge da veruje da e sve te godine odsluiti do poslednjeg
dana, jer ak i osuenici su imali pravo na posmrtno uskladitenje. Njegova
robija se nee zavriti sama od sebe kad bude umro.
U stvari, sada mi se ve prilino dopada da priam o generalu Bopreu
Hajmatu. ak mi predstavlja prijatno olakanje. Posle Albertovog prikaza
ogromnosti i venosti, od koga sam sav obamro od straha, prosto mi je laknulo
to mogu da priam o jednom obinom, malom oveku, koji je samo ogavan i nita
vie.
Hajmatu je svaki dan bio isti. Poinjao je ovako:
Kad se probudio, robotocura je jo bila nepomina i sklupana pored njega
u krevetu, ali je znao da ne spava. Takoe je znao da nije ensko bie ve
maina, ali poto su Hajmatovo drutvo inile iskljuivo maine, on je ve
prestao da primeuje razliku.
Kada je Hajmat prebacio noge preko ivice kreveta, i ona je poela da
ustaje. Gurnuo ju je natrag u postelju. Ne onoliko grubo kao to je s njom
postupao prethodne noi. I ne ba mnogo neno, jer ona je (na alost) bila veoma
snana.
Gledala ga je neko vreme kako se oblai, pre nego to je zapitala: "Kuda
e?"
"Pa", odgovori Hajmat, "mislim da u otii do obale, onda preplivati
moreuz i sesti u avion za Los Aneles, gde nameravam da dignem u vazduh jedno-
dve zgrade." On saeka malo na odgovor, ali nije ga bilo. Nije ga ni oekivao.
Nedostajao joj je smisao za humor, to je bilo tipino za sve njih. To ga je
uvek iznova razoaravalo. Hajmatu bi ivot bio mnogo lepi da je mogao da se
ali i smeje sa svojim robotocurama - iako, naravno, ne toliko kao kad bi mogao
da ih natera da plau od bola. Zatvorske vlasti su mu dale konstrukte u enskom
obliku koji su izgledali i mirisali i imali ukus pravih enskih tela; zbog ega
nisu bili bar toliko uviavni da ih naprave tako da mogu i da oseaju?
Hajmatu nije padalo na pamet da ne zasluuje niiju uviavnost, pa ni
zatvorskih vlasti.
Kad je izaao, robotostraar pred vratima namignu i proapta: "ta kae,
Hajmate, a? Je l' bilo k'o to treba?"
"Pa, da vidi i nije." Ne zaustavljajui se u hodu, Hajmat je dovravao
razgovor a da se nije ni osvrnuo na njega. "Rekao sam ti da volim plavue. Malog
rasta i mlade. Lomljive."
Straar doviknu za njim: "Videu ta mogu da uradim za noas", ali Hajmat
nije odgovorio. Razmiljao je o rei koju je upravo upotrebio - 'lomljive' - i o
onome to je pri tom osetio. Lomljive. Jedna malecka, lomljiva plavua. Od krvi
i mesa! Prava, iva enica, sa malim lomljivim udovima uvrnutim i polomljenim,
koja vriti, lica izoblienog od bola...
Tu je prekinuo sa matanjem. Ne zato to ga je postidelo, jer Hajmat je
odavno preao sve granice stida. Prekinuo je zato to je isuvie mnogo uivao,
tako oajniki eznuo za tim , da se uplaio da e mu se moda neto od toga
oseanja pojaviti na licu; a jedina pobeda nad drugima koja mu je jo preostala
bila je da neke tajne sauva za sebe.

Hajmatov zatvor na ostrvu bio je veoma daleko od ma kog kontinenta i ma
kog veeg grada. Bio je izgraen da se u njemu smesti trideset i osam
nepopravljivih prestupnika, koji nee moi da iziu, bez obzira ta planirali i
ta uinili.
Sada je ta cela konstrukcija postala preglomazna, zato to je jedini
preiveli i jo aktivni osuenik u tom zatvoru bio sam Hajmat. Trideset i osam
nepopravljivih prestupnika vie nisu bili tu. Nije ih toliko bilo ni u celom
svetu. Od kako je doba terorizma i gladi prolo, njihov broj je veoma opao. Oh,
dakako, sociopati su se s vremena na vreme jo pojavljivali, ali ono to je
Albert nazvao (u vreme kad smo on i ja raspravljali o tome) 'preduslovima za
oportunistiki kriminal' postalo je veoma retko.
Pre svega zbog toga to su ivotni uslovi postali znatno bolji. U
galaksiji nastanjenoj ljudima vie nigde nije bilo mesta u kojima bi odrasla
itava pokolenja koja e vriti prepade, ubijati ili unitavati samo zato to ne
znaju kako drukije da daju oduka svojoj bedi. Najgori osuenici, veinom jo
negde po zatvorima, bili su starci iz epohe terorizma i masovnih zloina nad
oveanstvom, i samo mali broj takvih je jo bio meu ivima. Veina
nezadovoljnika je ve odavno popustila pred predlozima vlasti i nagodila se da
pree u drugu vrstu robije, na nekoj od kolonija gde se teko i mnogo moralo
raditi da bi se preivelo. Oni preostali uglavnom su ve bili ili dovoljno
rehabilitovani ili dovoljno mrtvi. Sam Hajmat bio je starac - stariji od mene,
imao je najmanje sto trideset godina. Naravno, dobio je medicinski komplet.
Mogao je da poivi jo najmanje pedesetak godina u telesnom obliju, jer i
zatvorenike su krpili i prepravljali kad god je to bilo potrebno; i kad bi
umirali, to se uglavnom nije deavalo zbog starosti, bolesti ili nesrenim
sluajem. Skoro uvek je razlog bila obina, smrtna dosada. Jednog jutra, istog
kao i sva druga, probudili bi se, pogledali oko sebe i odluili da im je ba
zaista dosta svega i da mainsko uskladitenje ne moe biti gore od ovoga. Onda
bi uluili pravu priliku i ubili se.
Ali ne i Hajmat.
Jedini ivi drugar u istom zatvoru bio mu je nekadanji maral Sovjetskog
Saveza po imenu Pernecki. Kao Hajmat, i on je bio terorist-krtica, koji je
koristio svoj visoki poloaj u vojsci da im omogui da ubijaju i razaraju. Njih
dvojica su najpre bili kolege u konspirativnom podzemlju, zatim na robiji koja
je dozlaboga dugo trajala. Ne ba prijatelji, zapravo. Ni jedan ni drugi nikada
nisu imali pravog prijatelja. Ali dovoljno bliski u zatvoru da Hajmat jednog
dana doivi istinsko iznenaenje kada je saznao da je Pernecki samom sebi prosto
sagoreo probavni trakt tenou za ienje odvodnih cevi.
Nije mu, meutim, uspelo da se ubije. Robotostraari su to smesta
primetili, i Pernecki se sada nalazio na odeljenju za intenzivnu negu u
zatvorskoj bolnici.
Svaki pravac kretanja je podjednako dobar onome koji se nikuda nije
uputio, i Hajmat odlui da poseti Perneckog.
Zatvorska bolnica bila je velika koliko i sam stambeni kompleks za
osuenike. Imala je sto trideset bolnikih postelja, i svaka se mogla izolovati
pregradama od neprobojnog stakla i elika. Pernecki je bio jedini pacijent.
Idui u pravcu bolnice, Hajmat pree preko prostranog, toplog travnjaka
oivienog drveem palmi i belog sleza, ne obraajui panju na robotobatovane,
koji su brali cvee za njegov sto i uklanjali opalo palmovo lie. Ali nije
mogao da ne obrati panju na robotosestru u sobi za prijem. Kad je uao, ona
proviri kroz otvorena vrata i doviknu mu, uz osmeh, pun profesionalne vedrine:
"Dobro jutro, generale Hajmat! Neto ste mi zajapureni. Hoete li da vam izmerim
pritisak?"
"Ni sluajno", prezrivo se odazva Hajmat, ali se ipak zaustavi dovoljno
blizu da bi mogli da razgovaraju. Prema medicinskom osoblju uvek je bio utiviji
nego prema ostalim zatvorskim slubenicima - njegova teorija, koju se nikada
nije odvaio da proveri, bila je da su neki od njih, ponekad, ipak bili ivi
ljudi. A to mu je ulo i u naviku, zato to se u prisustvu medicinskog osoblja
uvek vie oseao kao pacijent nego kao zatvorenik. Igranje odreene uloge
Hajmatu je bilo veoma vano. Odlino je redom odigrao uloge kadeta u Vest
Pointu, potporunika, komandanta ete, divizije G-2, generala sa dve zvezdice -
vojnika konspirativnog oslobodilakog pokreta! - robijaa. "Neu da mi merite
krvni pritisak", ree on, "zato to ve savreno dobro znate koliki je i zato
to samo elite da mi date neki lek koji ja neu. Ali da vam kaem neto. Da ste
jedno est centimetara nii i jedno deset godina mlai, moda bih vam dozvolio
da mi ga malo podignete. Naroito ako biste uz to bili i plavua." (I to
lomljiva.)
Profesionalni osmeh medicinske sestre ostade i dalje profesionalan. "Mnogo
traite od mene", promrljala je.
"Vaa je dunost da mi pruite sve to mi je potrebno", odgovori on.
Razgovor je ve poeo da mu postaje dosadan. Odlui da ovo ionako nije ljudsko
bie i udalji se.
Niko ga nije zaustavio. A i zato bi? Ni zidovi od nesalomljivog stakla
nisu bili podignuti oko Perneckovog kreveta. Za to je bilo jo manje razloga.
Presaeni organi u njemu jo ni izdaleka nisu bili prihvaeni, i on je bio vezan
za sisteme za odravanje ivota vre nego da su ga vezali lancima.
Hajmat spusti pogled na svog poslednjeg ivog drugara, dobro ututkanog u
postelji, sa cevicama u nozdravama i malenim pumpama koje su crple sadrinu.
"Sluaj, Pjotr", ree mu on, "sprema se za mrtvace?"
Rus ne odgovori. Nedeljama nije davao glasa od sebe. Jedino je izdajniki
monitor, koji je bio smeten elo nogu njegove postelje, pokazivao uzburkanim, i
ponekad eruptivnim sinusoidama talasa na svom ekranu da je on ne samo iv, ve
povremeno ak i budan. "Skoro si ve poeo da mi nedostaje", zamiljeno ree
Hajmat i zapali cigaretu, ne obraajui panju na znake koji su upozoravali na
poveano prisustvo kiseonika i opasnost od poara. Robotouvar se neupadljivo
primae, ali se nije meao.
Nekada je to bilo odeljenje za vojnike u zatvoru. Kroz staklena vrata
ormana sa odelima Hajmat je mogao da vidi poveane uniforme, amerike plave i
kaki, ruske bele u ukastosmee, koje vie niko nee obui. "Ako ustane",
ulagivao se Hajmat, "skinuu ovu kretensku bolniku odeu i obui u svoju
generaltapsku uniformu. Moe i ti. Onda moemo da se igramo rata, ili neto
slino; sea se kako si ti raznosio atomskim bombama Njujork i Vaington, a ja
ceo tvoj kompleks projektila?"
Bolesnik je utao. I ovo je poinjalo da biva dosadno, odlui Hajmat. "No,
dobro", ree i dunu dim Perneckom u lice, "pa znali smo od poetka da dobitnici
gubitnike uvek izvode na sud. Preli smo se, i izgubili."
Kada se Hajmat okrenuo da ode, sovjetski maral jedva primetno pomeri
glavu i namignu mu. "Ah, Pjotr!" povika Hajmat. "Znai, ti sada prelazi njih!"
Maralove usne se otvorie. "Sino", proapta on. "Kamioni. Saznaj neto."
A onda zatvori i oi i usta i vie nita od toga nije hteo da otvori.

Naravno, nijedan od robotoslubenika u zatvoru ne bi odgovorio da ga je
Hajmat pitao. Morao je sam da otkrije o emu je to Pernecki govorio.
Prokrstario je itav zatvorski krug, sva tri kvadratna kilometra na padini
brda, sa srceparajuim pogledom na more, koje nijedan zatvorenik nee nikada
dosegnuti. Veina zgrada u kojima su bile zatvorske elije bila je prazna i
zapeaena. Zgrada za odravanje - izvori elektrine energije, silosi za otpatke
i perionica - nisu bile prazne, zato to su morale stalno da breku i rade svoj
posao. Ali i one su bile zapeaene, kad je Hajmat bio u pitanju.
Sve ostalo je bilo otvoreno, ali tog ostalog nije bilo mnogo. Zatvor je
imao svoje poljoprivredno imanje; na njemu su radili zatvorenici dokle god ih je
bilo u nekom veem broju, ali i sada su ga odravali robotoradnici zato to su
se na njemu proizvodile vredne, iako ponekad neobine biljke. Ali nije uspeo da
vidi nita to nije oduvek bilo tu. Ni oko bazena, ni u sali za gimnastiku, ni u
ogromnoj, praznoj sali za zabavu i odmor, gde su stajale drutvene igre, knjige
i ekrani.
ta je onda, Pernecki mislio kad je pominjao kamione?
Hajmat se zapita da li bi bilo vredno truda pogledati u Arhivu sa
uskladitenim pokojnicima. A trebalo se potruditi zato to je ta zgrada stajala
podalje od ostalih, na uzbrdici, blizu spoljnih zidova zatvora, i valjalo je
ispeti se do nje po poprilinoj strmini. Hajmat se ve dugo nije izlagao tom
naporu.
im je to shvatio, smesta je odluio da krene. Uvek je dobro kad se
redovno proveravaju ivice zatvorskog kruga. Jednog dana, samo za trenutak, neko
bi mogao da se provue, i onda bi se ukazala prilika da...
Da - ta?
Hajmat se kiselo nasmeja u brk samom sebi, dok se uspinjao po stazi
oivienoj cveem, koja je vodila u Arhiv sa mrtvacima. Da pobegne, naravno. I
posle svih ovih godina, ta ga je nada odravala da ne klone.
'Nada' je prejaka re. Hajmat se nije nadao da e zaista uspeti da
pobegne, ili bar da e ostati na slobodi, ak i ako mu poe za rukom da se
nekako izvue iz zatvora. Svet je bio isuvie pun lukavih i budnih kompjuterskih
programa da bi iole potrajalo pre nego to neki od njih ne razotkriju bilo kakvo
preruavanje.
Ali s druge strane...
Ili s druge strane, razmiljao je Hajmat, dobro pazei da mu se na licu ne
pokae izraz koji bi mogao da primeti neki od robotoradnika u blizini - s druge
strane, neko ko je dovoljno odvaan i hrabar, prirodni voa obdaren harizmom i
moi, neko kao on - mogao bi vrlo lako da preokrene situaciju! Seti se samo
Napoleona kad se vratio sa Elbe! Kako je narod pohrlio k njemu! Kako su odjednom
vojske izronile niotkuda! Kad bi ve bio na slobodi naao bi sledbenike, i oni
sa mainama i pijunima mogli bi da se ubriu, narod bi ga titio. U to Hajmat
nije ni najmanje posumnjao. Duboko u srcu bio je siguran da je ljudski rod, bez
obzira na to koliko zavarava sam sebe, isto onako pohlepan i ohol kao i on sam,
i da u sutini samo eli da dobije vou koji e mu rei da su pohlepa i oholost
dopustivi, ak i hvalevredni oblici ponaanja.
Ali pre svega trebalo je pobei.
Hajmat se zaustavi na raskrsnici dve staze, malo zaduvan. Bio je to teak
uspon za oveka od preko sto godina, ak i sa toliko novih organa u sebi da je
ve odavno izgubio raun, a i sunce je peklo. On razoarano baci pogled po
zidovima oko zatvorskog kruga. Nisu se nimalo promenili. ak nisu bili ni
zidovi; bio je prvo jedan krug ive ograde, ukraene cvetovima ali prepune
senzora; zatim prazan prostor, pa jo jedan krug, isto tako prijatan za oko ali,
ovog puta, ispunjen paraliuom strujom i - za svaki sluaj, i trei krug iza
prethodnih, ali struja u njemu bila je smrtonosna. Pokojni major Adrijan
Vinterkup im je svima to pokazao, jer tako je bio reio da izvri samoubistvo.
Eksperiment je uspeo. (Ili bar toliko uspeo koliko i svako drugo umiranje, poto
bi vas, nakon toga, ipak uskladitili i stavili u Arhiv sa mrtvacima.)
Za svaki sluaj, ti vredni robotobatovani, koje ste uvek mogli da vidite
negde u krugu, za tren oka bi se pretvorili u robotostraare. Jer i oni su vas
uvek mogli da vide.
Hajmat uzdahnu i krenu levom stazom, koja je vodila ka Arhivu.
Nije esto odlazio na to mesto. Nijedan ivi zatvorenik nije voleo da ga
poseuje, zato to je znao da e kad-tad postati mrtav zatvorenik, i da e onda
biti tamo. Niko ne voli da gleda u svoj vlastiti grob.
Naravno, pet ili est hiljada zaista nepopravljivih osuenika koji su bili
uskladiteni u Arhiv za mrtvace nisu bili istinski mrtvi; bili su samo
'mrtvaci'. Major Vinterkup je, na primer, jo bio tamo; odnosno, tamo je bio
njegov mainski uskladiteni analog, zato to su robotostraari na vreme spasli
njegovo mrtvo telo. Ne da bi ga oiveli, to ne. Ipak, pre nego to su brzi
procesi raspadanja uinili da sadraj tog pobesnelog mozga ode u nepovrat. Smrt
nije promenila Vinterkupa; ostao je onaj isti bezobzirni, bezglavi Hajmatov
autant iz slavnih dana, kad su koristili svoj ugled u drutvu da podmeu bombe,
ubijaju i unitavaju u ime velianstvenog novog sveta koji treba da nastane.
A ovo, ogoreno pomisli Hajmat, ovo je taj novi svet, ali u njegovom
stvaranju nisu uestvovali ni on ni major Vinterkup.
Dok je koraao ka niskoj zgradi, pastelne boje, u kojoj se nalazio Arhiv
sa mrtvacima, pomislio je za trenutak da potrai vezu sa Vinterkupom, ili nekim
drugim od Pokojnika, tek da malo popria s njima, promene radi. Ali svi oni su
bili tako prokleto dosadni. Smrt im nije bila prekinula robiju. Svi e zauvek
ostati u Arhivu, i nijedan se nije ni za dlaku promenio otkad je umro...
Hajmat stade kao ukopan, i razrogaeno se zagleda u Arhiv.
Iza ugla, tako da se nije video sa staze, nalazio se glavni ulaz za utovar
i istovar, ali on nikada nije video da se koristi. Sada jeste. Dva ogromna
kamiona, koja su se normalno kretala na vazdunom jastuku, sada su leala na
zemlji pred ulazom; ureaj za stvaranje vazdunog sloja bio im je iskljuen, a
desetak robotoradnika vredno su unosili u zgradu reetkaste police sa lepezama
podataka i smotanim kablovima.
"Molim vas, generale, Hajmat", ree jedan robotoradnik iza njegovih lea,
"ne prilazite. Zabranjeno je."
"Doli su sino, dok sam spavao!" ree Hajmat, buljei i dalje. "Ali ta
je to?"
"Spajanje", odgovori robotobatovan, kao da se izvinjava. "Zatvor
Pensakola se ukida i svi koji su u njemu sele se ovamo."
Hajmat se brzo povratio. Prvo pravilo njegovog zatvorskog bitisanja
glasilo je da nikada ne sme dozvoliti da robotouvari vide ta misli ili osea,
i zato je samo rekao, uz ljubazan osmeh: "Izgleda da smo se mi, neprijatelji
drutva, toliko proredili da vi vie nemate ta da radite. Da li vas je strah da
ete izgubiti posao?"
"Oh, ne, generale Hajmat", ozbiljno odgovori robotobatovan. "Samo e nas
preraspodeliti na druge poslove, tamo gde smo potrebni. Ukidaju samo Pensakolu.
Mi ovde, kao to vidite, prihvatamo njihove klijente."
"Ah da, njihove klijente", prihvati Hajmat, uputivi robotobatovanu
blistav osmeh, dok se istovremeno pitao da li bi se isplatilo da pokua da ga
uniti. Dali su mu oblik polineanskog mladia, toliko veran da su mu se ak
videle i grake znoja na grudima bez dlaka. "Mogu, dakle, da pretpostavim da se
svi klijenti iz Pensakole nalaze sada u naem Arhivu."
"A ne, generale. Ima i jedan iv. Prema naim podacima, vi se poznajete.
Siril Bejzingstouk."
Hajmat za trenutak izgubi prisustvo duha. "Bejzingstouk?" zinu on u pravcu
robotobatovana. Siril Bejzingstouk bio je jedan od najveih teroristikih voa,
moda ak jedini koji je upravljao organizacijom koja je bila velika i ubistvena
gotovo kao i Hajmatova. "Ali Bejzingstouk je bio uslovno pomilovan pre godinu
dana", dodade on. "Bilo je u vestima."
"Jeste, bio je, generale Hajmat." Robotobatovan klimnu. "Ali postao je
povratnik. Dok je bio na slobodi pobio je trideset pet ljudi."

Razumeti je isto to i oprostiti, kau mi. Ali ja im ne verujem.
Mislim da prilino dobro mogu da razumem ljude kao to su Hajmat i
Bejzingstouk. Kao i svi drugi teroristi, od kamenog doba naovamo, oni su ubijali
i razarali iz principa, i uspeli su da ubede sebe da taj princip opravdava
krvoprolie i uase koje su stvarali.
Ali nisu uspeli da ubede mene. Video sam neke od rtvi. Zamalo pa da i Esi
i ja postanemo to isto, kada je Hajmatov udarni vod razneo eksplozivom
Lofstromovu petlju na kojoj su mislili da se nalazimo. I poto smo bili oevici,
bili smo i svedoci na Hajmatovom suenju, i to sam uo i o drugima. Ali najvie
sam sluao o Hajmatu, i posmatrao ga kako sedi vojniki krut na optuenikoj
klupi, slika i prilika savrenog modernog general-majora u sveanoj beloj
uniformi i nepomina lica koje izraava tano ono to treba. Paljivo i utivo
je sluao dok su svedoci do tanina opisivali kako je on, u svojstvu general-
majora Odbrambenih snaga Sjedinjenih Drava, organizovao ilegalne bande koje su
raznosile lansirne petlje, obarale satelite, trovale izvore vode za pie, i ak
uspele da ukradu jedan kau-za-sanjanje pomou koga su trovale ceo svet napadima
ludila. Naravno, na kraju su ga uhvatili. Ipak je uspeo da ih sve zavarava skoro
deset godina, sedei ozbiljna lica na sastancima taba gde se raspravljalo o
merama koje treba preduzeti protiv terorista, sve dok se ljudi poput Ekladara
nisu urazumili, i pomogli policijskim snagama u svetu da konano dovedu Hajmata
u vezu sa kasapljenjem i podmetanjem bombi. U njegovim oima to nisu bili
zloini. Samo strateki potezi.
Hajmatovo suenje doiveo sam veoma neobino. Kratko vreme pre toga bio
sam umro, i to je bila prva prilika u kojoj sam se pojavio u javnosti kao
holografsko telo, dok je moja linost bila uskladitena u gigabitskom prostoru.
U to vreme je tako neto jo uvek bilo retkost, i Hajmatovi advokati pokuali su
da me iskljue kao svedoka, zato to nisam bio 'osoba'. Naravno, nisu uspeli.
Ali i da jesu ne bi se nita izmenilo, jer je drugih svedoka bilo koliko hoete.
Hajmat se oevidno nije uzbuivao. Svoje hapenje i sudsko gonjenje
smatrao je sluajnom nezgodom. Cinino i samouvereno prepustio je da istorija
izrekne presudu o njemu, jer nije nimalo sumnjao u to kakva e biti presuda
suda. Ali kada sam ja svedoio, on je insistirao da mi sam postavlja pitanja,
dok su se njegovi advokati puili od besa. "I vi, Brodhede", rekao je odmah. "Vi
imate obraza da mene optuite za izdaju, a vi ste taj koji se drui sa
neprijateljima oveanstva! Mi ne treba da pregovaramo sa Hiijima! Pobijte se,
zarobite ih - opkolite ono njihovo skrovite u jezgru, postreljajte ih..."
Predstava je bila prosto nezamisliva. Kada ga je sudija najzad prekinuo,
Hajmat se utivo poklonio sudu, nasmeio se, rekao: "Nemam drugih pitanja za ovu
napravu koja sebe naziva Robinetom Brodhedom", i vratio se da i dalje odrava
ponosni i samouvereni izraz lica za sve vreme suenja.
Eto, to vam je bio Hajmat. Siril Bejzingstouk je bio, ako nita drugo, jo
gori od njega.

Susret dva penzionisana udovita protekao je u opreznoj atmosferi. Dobro
su se poznavali.
Hajmat je pohitao natrag u salu za zabavu i odmor i tamo ve zatekao
Bejzingstouka, koji je natenane razgledao PV kasete, da vidi kakva se zabava
moe nai u ovom novom obitavalitu.
Bez osmeha su stegli jedan drugom ruku, a onda se odmakli za jedan korak,
da se malo bolje pogledaju.
Siril Bejzingstouk je bio iz Kirasaoa, modrocrne boje koe i isto tako
star kao Hajmat (ili ja), ali medicinski savreno doteran, tako da je izgledao
kao da je, recimo, u etrdeset petoj godini ivota. "Milo mi je to te vidim,
Bo", kazao je, a glas mu je bio dubok, zvuan i prijateljski. Bejzingstouk je
govorio engleski bez stranog akcenta - moda tek sa nagovetajem neeg to je
liilo na nemaki, a po svoj je prilici bio holandski, i poticalo od dobrih
frizijskih kaluera koji su mu predavali engleski u katolikoj koli.
Bejzingstouk je bio roen na ostrvu, ali nije bilo ni traga od onog: Hosstrvo,
covece!" u njegovom izgovoru. Da ga ne vidite, nikad ne biste pogodili da to
govori crnac, iako je svaku re izgovarao nekako izraajnije od obinog
Amerikanca - samoglasnici su bili zvuniji i nekako zaokrueni, intonacija
jasnija.
Bejzingstouk baci pogled kroz prozor, prema laguni koja se videla u
daljini. "Ovde nije ravo, Bopre", ree on. "Kada su mi rekli da e me
preseliti, mislio sam da e to biti daleko gore. Moda na onu planetu, Afroditu
- onu to krui oko razbuktale zvezde, tako da se moe iveti samo u tunelima
ispod povrine tla."
Hajmat klimnu, iako mu je ve odavno bilo sasvim svejedno gde se nalazi.
Prisetivi se da je on, u izvesnom smislu, domain, narui robotokelneru da im
donese pia. "Na alost", nasmei se on, "ovde je alkohol zabranjen."
"Bio je i u Pensakoli", objasni Bejzingstouk. "Zato mi je bilo veoma milo
kad su me pustili, uslovno, premda ja, ako se sea, nikad nisam bio od onih
koji vole da popiju."
Hajmat klimnu, prouavajui ga pogledom. "Sirile?" odvai se.
"Da, Bo?"
"Ve si bio napolju. Onda si prekrio re. Zato si pobio one ljude?"
"Pa, zna", ree Bejzingstouk, uzimajui od robotokelnera svoje pivo od
umbira, "naljutili su me, eto."
"To sam i mislio", suvo se sloi Hajmat. "Ali morao si znati da e te
vratiti ovamo."
"Jesam, ali ja ipak imam svoj ponos. Ili je to bila navika? Mislim da je
ipak ovo drugo."
"Tako neto bi rekao javni tuilac", primeti Hajmat otro.
"A moda bi taj javni tuilac ipak bio u pravu. Bo, kad su u pitanju ljudi
poput tebe i mene. Nisam morao da ubijem te ljude. Prosto, odvikao sam se od
sveta, zna. Gurali smo se i muvali da uemo u autobus. Ja sam pao. Oni su svi
poeli da se smeju. Bio je tu i jedan policajac sa brzometnim revolverom, i on
se takoe smejao. Ustao sam, i oduzeo mu revolver..."
"I pogodio trideset i petoro ljudi."
"A ne, Bo. Pogodio sam gotovo devedeset, ali samo trideset i pet je umrlo.
To jest, tako kau." On se nasmei. "Nisam iao da brojim leeve."
Utivo klimnu Hajmatu, koji je sedeo utke, pijuckajui, i Bejzingstouk iz
dosade pusti da ekranom promiu slike Martinika, Kirasoa i Devianskih ostrva.
"Kako je tamo divno", uzdahnu on. "Da poalim to sam pobio one ljude."
Hajmat se glasno zakikota, klimajui glavom. "Oh, Sirile! Da li je istina
da nam je ubijanje ulo u naviku?"
"Ako su u pitanju ponos ili principi, moda i jeste", ree uglaeno
Bejzingstouk.
"Znai, nikada ne bi smeli da nas puste na slobodu?"
"Ah, Bo", veselo odvrati Bejzingstouk. "Pa, nikada ni nee, to bar zna."
Hajmat se napravi da nije uo. "Da li ti misli da je to istina, da smo
stvarno nepopravljivi?"
"Mislim..." poe Bejzingstouk zamiljeno. "Ne. ekaj da ti neto pokaem."
On proapta neto kontrolnim ureajima, PV ekrani zatitrae i ponovo se ukaza
slika Kirasaoa. "Vidi, Bo", ree on, nametajui se udobnije i spremajui se za
jedno podue, prijatno askanje, "u mom sluaju to ti je ponos. Kad sam bio mali
bili smo veoma siromani, ali smo uvek ostajali ponositi. Nita sem ponosa nismo
ni imali. Tek kad-kad dovoljno da se najedemo. Drali smo kafi za turiste, ali
i sve nae komije su drale kafie, tako da nikad nismo mogli da zaradimo.
Imali smo samo ono to je bilo besplatno - bogovsko sunce, pesak, prekrasne male
kolibre, palme. Nismo imali ni cipela. Zna li ti kako izgleda kad nema ni
cipele?"
"Pa, ovaj..."
"Ne, ne zna..." Bejzingstouk se nasmei, "... Jer ti si Amerikanac i
bogata. Vidi li onaj most?"
On pokaza na panoramu koja se videla na PV ekranu, zaliv premoen na dva
mesta. "Ne onu visoku rugobu. Onaj drugi. Onaj pontonski. Sa rampama koje motori
otvaraju i zatvaraju na ulazu i izlazu, onaj tamo, s kraja."
"Dobro, pa ta?" upita Hajmat, poinjui ve da razmilja da li je dobio
drugara koji e mu pomoi da odagna dosadu, ili e je samo poveati.
"E vidi, to ti je ponos oveka bez cipela, Bo. Nauio sam ga od mog
dede."
"uj, Bejzile", ree Hajmat, "ba mi je drago to smo se opet sreli i tako
to, ali zar ba mora da me..."
"Strpi se malo, Bo! Ako ima ponosa, mora imati malo i strpljenja; tako
me je uio moj deda. I on je bio descamisado - ovek bez cipela. Kad je taj most
jo bio nov, plaalo se za prelaz. Dva centa... ali samo za bogatae, to jest za
one koji su nosili cipele. Bosonogi su prelazili besplatno. Ali ni bogatai koji
su nosili cipele nisu bili mutavi; skinuli bi ih i sakrili, preli most, i na
drugoj strani bi ih opet obuli."
Hajmat je ve poinjao da se ljuti. "Ali tvoj deda nije imao cipele!"
"Nije, ali je imao ponosa. Kao ti. Kao ja. I zato bi saekao ispred mosta
da naie neko u cipelama. Onda bi od njega uzeo cipele na zajam, zato da plati
dva centa i pree most ne okrnjivi svoj ponos. Je li ti jasno ta hou da
kaem, Bo? Ponos je skupa stvar. Obojicu nas je mnogo kotao."
Svojevremeno nisam hteo da prestanem da priam o deci zato to su bila
dirljiva; teko mi je da prestanem da priam i o Hajmatu i Bejzingstouku, ali iz
sasvim drugih razloga. Ako su mi ikada dve osobe bile ogavne, onda su to oni. Po
sredi je ona privlanost koju izazivaju jeza i uas.
Kada je Siril Bejzingstouk doao da se pridrui Bopreu Hajmatu, deca na
Toku su upravo bila obavetena da e ih evakuisati. To se pojavilo i u dnevnim
vestima. I Bejzingstouk i Hajmat su se zainteresovali; verovatno su u potaji
navijali za Neprijatelje, ako su uopte za nekoga navijali, iako je to u obojici
moralo izazivati unutranje sukobe. (Ponosili su se ljudskim rodom? Oseali
odbojnost prema onom njegovom veem delu koji ih je strpao u zatvor?) Imali su
oni i drugih sukoba, od kojih se oni meusobni nisu ubrajali meu najmanje. Ni
Hajmat ni Bejzingstouk nisu mnogo voleli da budu u drutvu sa sebi ravnima.
U stvari, jedan drugom su bili dosadni. Kad god bi Hajmat naao
Bejzingstouka kako sanjari ispred VP prikaza Kirasaoa, Sanmartena ili
Venecuelanskog primorja, kazao bi: "Zato puta mozak na otavu? Ja koristim
vreme u zatvoru! Naui neto. Bar neki novi jezik, kao ja."
A to je zaista i inio. Po jedan novi jezik, i to savreno, svakih
nekoliko godina; imajui u vidu obilje vremena kojim je raspolagao, ve je teno
govorio mandarinski kineski, hii, ruski, tamilski, starogrki i jo osam drugih
jezika. "I s kim e razogovarati na njima?" upitao ga je Bejzingstouk, ne
skidajui pogled sa tropskog pejzaa pred sobom.
"To nije bitno! Bitno je da otri mozak!"
A Bejzingstouk bi konano podigao pogled i kazao: "Za ta?"

Ako je Bejzingstouku bilo preko glave Hajmatovog zanovetanja, Hajmatu su
se smuile Bejzingstoukove uspomene bez kraja i konca. Svaki put kad bi crnac
zapoeo neku priu, general je ve i sam umeo da je zavri. "Kad sam bio mali",
poinjao bi Bejzingstouk, a Hajmat bi se smesta pridruio, pevuckavim glasom:
"Bili ste veoma siromani."
"Da, Hajmate, veoma siromani. Drali smo kafi za turiste..."
"Ali niste mogli da zaradite, zato to su sve vae komije takoe drale
kafie."
"Tano. Uopte nismo mogli. I zato bi mi, deaci, ponekad uhvatili neku
iguanu i pokuavali da naemo nekog turistu da je prodamo. Ali niko nije hteo da
ima iguanu."
"Ali kad tad bi je neko i kupio, iz saaljenja prema vama."
"Bi. I onda smo mi ili za njim da vidimo gde e je pustiti, i onda smo je
opet hvatali i prodavali."
"I posle nekog vremena bi je pojeli."
"Da, da, Bo. Iguana je dobra za jelo. Kao pile. Jesam li ti ja ve priao
ovu priu?"
Nije to bila obina dosada. Bilo je, kao to su obojica uzajamno
konstatovali, u onome drugom neega to je istinski ilo na nerve. Bejzingstouku
su bili odvratni Hajmatovi seksualni prohtevi. "Ali zato mora da ih mui, Bo?
Pa, ionako nisu iva bia?"
"Zato to mi to priinjava zadovoljstvo. uvari moraju da se staraju o
mojim potrebama; ovo je jedna od njih. I to se tebe ne tie, Bejzile. I ne moe
da ti smeta, a od tih bukuria koje ti jede zaudara ceo zatvor."
"Ali to je jedna od mojih potreba, Bo", rekao bi Bejzingstouk.
Robotokuvarima je bio dao tana uputstva i, oni su ga, naravno, posluali.
Hajmat je morao da prizna da neke od tih stvari i nisu bile tako rave. Jedna
runa voka imala je divan ukus, i neke od koljki bile su prosto boanstvene.
Ali bilo je i groznih stvari. Najgori je bio nekakav paprika od zelenih paprika
i crnog luka sa usoljenim, suvim bakalarom koji je imao ukus i miris ba kao ono
ubre u kantama iza ribljih restorana, kad se kiseli celu no. Zvalo se iki, i
kad ga nisu pravili od trule ribe pravili su ga od neeg to je bilo gotovo isto
tako odvratno, na primer, jarevina.
Hajmat je pokuao da ublai teinu Bejzingstoukovog prisustva tako to ga
je predstavio Perneckom, ali sovjetski maral nije ak ni otvorio oi, a kamoli
pristao da razgovara sa pridolicom. Kad su izali iz zatvorske bolnice,
Bejzingstouk je upitao: "Zato on to radi, Bopre? Na kraju krajeva, ipak je pri
svesti."
"Mislim da mu je to neki plan za besktvo. Moda zamilja da e ga
prebaciti u neku drugu bolnicu, izvan zatvora, ako se bude stalno pravio da
spava, i da e onda moi neto da pokua."
"Nee ga prebaciti."
"Znam", ree Hajmat, osvrui se oko sebe. "Pa, Sirile? Hoe li danas da
malo bolje razgleda teren?"
Bejzingstouk pogleda nizbrdo, ka treperavom, blistavom zalivu i puini
Tihog okeana koja se nazirala u daljini, a onda se enjivo osvrnu u pravcu sale
za odmor i zabavu. Ali Hajmat je odluno odbio da i dalje gleda s njim filmove,
a Hajmat je ipak bio kakva-takva publika. "Pa, dobro", pristade on. "ta su one
zgrade koje se vide na obali?"
"Mislim da je to neka kola. A tamo je malo pristanite, gde su bagerima
iskopali lagunu tako da moe da primi ak i manje brodove."
"Da vidim to pristanite", predloi Bejzingstouk. "I mi smo imali takvo u
Kirasaou, malo podalje od velikog. Bilo je za iskrcavanje robova, Bo. U staro
vreme, kad prispe brod natovaren robljem, nisu ih vodili kroz ceo grad, da ih
svi vide; dovezli bi ih nekoliko kilometara od glavne luke..."
"U luku za roblje", zavri Hajmat umesto njega, "gde se nalazila platforma
na koju su ih izvodili na licitaciju. Da. Hajdemo do farme za bebe."
"Ne volim te stvari!" nabusito ree Bejzingstouk. Ali kada je Hajmat
krenuo nizbrdo bez njega, on dodade: "Ipak, praviu ti drutvo."
Farma za bebe nalazila se uz samu ivicu spoljnje ograde zatvorskog kruga.
To je bio poseban panjak, odvojen ivom ogradom od svega ostalog, na kome je
paslo nekoliko divnih krava. Zatvorenicima je bio zabranjen pristup.
Hajmata je zabavljalo kad je video koliko se Siril oseao neprijatno. "Ovo
je izopaeno, Bo", promrmljao je starac. "Oh, kako mi je ao to nismo uspeli!
Naterali bismo ih da zaborave na takve stvari. Trebalo je da ih nateramo da
urlaju."
"To smo i inili", ree Hajmat.
"Trebalo je da budemo jo gori. Odvratna mi je i sama pomisao da se
ljudsko dete nalazi u utrobi jedne krave. Kad sam ja bio sasvim mali deko..."
"Moda", ubaci Hajmat da bi prekinuo prianje uspomena, "ne bi oseao
toliku odvratnost prema vanmaterinom raanju kada bi bio ena, Sirile. Trudnoa
je muna stvar."
"Muna, nego ta! A zato da se ne mue? Mi smo se muili. Kad sam bio
mali..."
"Da, znam kako je bilo kad si bio mali", doeka ga Hajmat, ali to nije
spreilo Sirila da mu opet ne ispria sve ispoetka.
Hajmat prestade da ga slua. Na ostrvu je bilo prijatno i toplo, ali neki
vetri sa mora poeo je da se osea na brdu. Mogao je da oseti i jedva primetni
miris stoke na livadi, gde su se robotopastiri muvali unaokolo, merei
temperaturu i druge ivotne uslove svojih tienika.
U sutini, razmiljao je Hajmat, ovakvo raanje dece pomou zamenika nije
bilo loe. Naravno, pod pretpostavkom da je uopte dobro raati decu. On sam
traio je seksualna zadovoljstva na sasvim drugom planu, ali dvoje ljudi koji
ele da osnuju porodicu mogu u ovome videti neki smisao. Zaeli bi bebu kao to
se to obino radi, onim smenim i klizavim uzajamnim ubadanjem; Hajmat je bio
dovoljno irokogrud da prihvati injenicu da se veina ljudi pali na to. Prema
tome, ako im je to predstavljalo zadovoljstvo, zbog ega bi se to zadovoljstvo
kasnije pretvorilo u bol za jedno od njih dvoje? Nita lake nego izvui iz ene
ve oploenu jajnu eliju. Pogotovo to je ve dobila sva nasledna svojstva.
Spirale DNK su ve odigrale svoj valcer i napravile novu kombinaciju; hereditet
je ve bio uspostavljen. Glavni kuvar, da tako kaemo, ve je smeao svoj sufle
koji je bio njegov piece-de-resistance. Sad mu je jo samo bila potrebna topla
penica da naraste, a to nije morala biti ba ljudska penica. Moglo je da
poslui bilo ta, pod uslovom da je kimenjak i sisar. Krave su u tu svrhu bile
odline.
Na farmi za bebe nije bilo mnogo krava, zato to na ostrvu nije vie bilo
mnogo ljudskih porodica kojima su bile potrebne. Ali Hajmat je prebrojao deset,
dvanaest, petnaest - sve ukupno osamnaest zamenika majki, koje su mirno pasle
dok su im robotopastiri stavljali toplomere i zavirivali im u ui.
"Ovo je ogavno", jedva izgovori Siril Bejzingstouk.
"Nije, zato?" usprotivi se Hajmat. "One ne uzimaju drogu, ne pue, ne
rade nita ime bi ljudske majke moda nakodile bebama. Ne. Da smo mi pobedili,
ja bih se lino postarao da se ovako neto zavede."
"Ja ne bih", ljubazno se nadoveza Bejzingstouk.
Nasmeie se jedan drugome, dva ostarela gladijatora koje je zabavljala
pomisao na poslednji uzajamni sukob koji se nikada nee desiti. Matora budala,
pomisli veselo Hajmat; naravno, postalo bi neophodno da se otarasimo i njega -
da je revolucija uspela.
"Bo?" pozva ga Bejzingstouk. "Pogledaj."
Jedna od majki je mukala, malo uznemirena. Merili su joj temperaturu, ali
robotopastir izgleda nije drao toplomer kako treba. Krava se uzvrte i oslobodi
zadnji deo tela, otkasa nekoliko koraka u stranu i stade da pase.
"Nije se ni pomerio", zbunjeno ree Hajmat.
Bejzingstouk pogleda svih etiri-pet pastira jednog po jednog, pa se
osvrnu na robotobatovane i na jo udaljenije robotoradnike rasejane po stazama.
Svi su stajali ukoeni i nepokretni. ak behu utihnuli i zvuci ureaja za
pravljenje vazdunog jastuka ispod njihovih kolica za prevoz tereta.
"Nijedan se ne mrda, Bo", ree Bejzingstouk. "Svi su mrtvi."

Panjak na kome je bila farma za bebe nalazio se na najnioj ivici
zatvorskog kruga. Odatle se teren opet strmo uzdizao, i Hajmat napravi kiselo
lice. Kad je neko starac onda je starac, ak i uz sve mogue zamene tkiva i
dodatnu kalcifikaciju kostiju. "Ako siemo", ree on, "posle emo opet morati da
se penjemo."
"Hoemo li, mome?" tiho upita Bejzingstouk. "Pogledaj."
"Hm, to je samo trenutni prekid na elektrinoj mrei", promrmlja Hajmat.
"Oivee za koji trenutak."
"Da. Ali na trenutak e tada ve proi."
"Ali, Bejzile", razlono ree Hajmat, "u redu, hajde da pretpostavimo da
su pokretne jedinice trenutno izbaene iz stroja, ali ograde jo uvek stoje."
Bejzingstouk ga paljivo pogleda. Nije progovorio ni re. Samo se okrenuo,
podigao rukom icu koja je opasivala panjak sa kravama i provukao se ispod nje.
Hajmat je nervozno buljio za njim. Naravno, straari tek to se nisu
probudili. I ak i kad bi njihova nepominost potrajala dovoljno da dva
zatvorenika preu, recimo, prostrani kravlji panjak, ono to je kazao za ograde
moda i dalje vai. Nisu straari bili ti koji su spreavali zatvorenike da
izau, ve lukavo smiljeni i neprelazni niz elektronskih ograda. Delovale su
tri puta; bol, obamrlost, smrt. Bilo je teko proi prvu i gotovo nemogue prei
drugu - a nije imalo smisla, jer tu je bila ona trea. On ree samom sebi da
Bejzingstouk, prosto, ne zna, da jo nije imao priliku da iskusi; jer Hajmat je
jednom stvarno pokuao. Samo jednom je uspeo da pree uasnu liniju razdirueg
bola, samo zato da bi ga druga onesvestila, i probudio se u svom krevetu, dok mu
se robotostraar smekao u brk.
To to su robotoradnici privremeno nemoni nema nikakve veze sa ogradama,
govorio je sebi. Kakva budala je taj Bejzingstouk!
I dok su mu se misli jo vrtele po glavi, Bopre Hajmat je podizao rukom
icu i hitao za onim drugim, oprezno zaobilazei kravlju balegu u travi,
zaustavivi se tek koliko da utne jednog robotopastira, da proveri da li je
zaista nepokretan.
Bio je.
Sav zadihan, sustigao je Bejzingstouka na samoj ivici zatvorskog kruga.
ice koje su izazivale bol sasvim su se dobro videle - radi stoke, ne radi
zatvorenika - ispred ive ograde od hibiskusa i rascvetane divizime.
Jedan robotobatovan bee se nagnuo nad bun divizime i ostao tako,
ukoen, sa podignutom rukom u kojoj se nalazio aovi za vaenje busenja.
Hajmat, zamiljen, pljunu na njega.
"Nema struje, ovee", tiho ree Bejzingstouk.
Hajmat ree, gutajui knedlu: "Idi ti prvi, Sirile. Ako te uhvati, ja u
te povui unazad."
Bejzingstouk prsnu u grohotan smeh. "E, ba si mi junaina, Bo! Hajde,
idemo zajedno!"

12. USPMU
Nikad nemoj zaboraviti da sve ima svoj kraj - stalno mi govori Albert.
Rekao bih da on misli da je to neka uteha.
Ali istina je. ak se i ono beskonano putovanje od Rinklroka do USPMU
najzad zavrilo.
USPMU se nalazi na satelitu u geostacionarnoj orbiti, ili bolje reeno, to
su pet satelita koji se okreu jedan oko drugog u parazitskim orbitama, na
visini od nekoliko desetina hiljada kilometara iznad Konakrija u Africi. Nekada
su bili na drugom mestu - tano iznad ostrava Galapagos - ali to je bilo iz
drugih razloga. Tada su se zvali Svemirski Pentagon.
Kada smo izali iz orbite nisam gledao u njih. Gledao sam dole, na Zemlju,
koja se prostirala ispod nas, ogromna i prostrana. Zora se upravo rodila iznad
Gvinejskog zaliva, ali onaj istureni deo kopna zapadne Afrike jo je bio u
mraku. Uivao sam u tom prizoru. I dalje sam ubeen da je Zemlja valjda najlepa
od svih planeta. Gledao sam kako sunevi zraci poinju da obasjavaju planinske
vrhove na Zapadu, gledao ono boanstveno plavetnilo Atlantskog okeana pravo
ispod nas, i upravo sam opet poinjao da oseam ljubav prema toj nemirnoj,
staroj planeti, kad zauh Esin krik: "Unitili su je!"
Trebalo mi je malo vremena dok sam shvatio da ne misli na planetu.
"Oprosti", rekoh, "nisam gledao u ekran." U stvari, nije gledala ni ona. Mi
uglavnom koristimo ekran samo iz navike. Kad zaista elimo da neto dobro
zagledamo, nije nam nimalo tee da se direktno ukljuimo u spoljanje senzore
Verne Drage. Tako sam se i ja ukljuio i video ono to je videla Esi.
U zajednikoj orbiti nalazilo se mnogo vie od pet objekata, ne raunajui
flotilu USPMU krstarica, koje su se neumorno kretale unaokolo. Svet se sjatio
oko USPMU, i njihove letelice su se nalazile u orbitama za pristajanje. Mora da
je bilo vie od desetak tih atla, ali ono o emu je govorila Esi bila je
ogromna, zguvana masa tankog metala. Nisam odmah mogao da je prepoznam.
Nekada je to bila glavna pokretaka jedinica meuzvezdanog jedrenjaka na
svetlosni pogon. Video sam ga jedanput, ranije, dok je jo bio nov i izgledao
velianstveno, i tada je nosio posadu Sporaa koja je bila krenula da istrai
neku drugu zvezdu. "Zato je tako slupan?" upitao sam Dulija Kasatu.
Ljutito me je pogledao. Upravo je bio zauzet razgovorom preko radio-veze,
a onaj na koga je besneo nisam bio ja. Bio je to komandant strae USPMU, ali
nije mnogo vredelo ljutiti se ni na njega, jer on, pre svega, nije bio ljudsko
bie. "Ponavljam", govorio je, "ja sam dvojnik general-majora Dulija Kasate, i
traim smesta dozvolu za sletanje. Te glupe maine", zareao je, pogledavi
Alberta pre nego to je pogledao mene. "Pitali ste me za jedrenjak? Pa, njega je
upravo tvoj prokleti Institut dovukao ovamo, da ga proui. ta misli, ta je
trebalo da radimo sa njim? Da ga stalno vuemo natrag, dok ga je Sunce
neprestano vuklo da izae iz orbite?... Da, hvala", izgovorio je u ureaj za
komunikaciju i klimnuo glavom Alii Lo da nas spusti.
Ali to nije ilo tako glatko.
Satelit USPMU prema kome smo bili usmereni bio je Delta, konzerva teka
etrdeset hiljada tona. Odmah se videlo da je to satelit Glavnog taba. Da bi
glaveinama bilo udobnije, odnosno onima od njih koji su bili od krvi i mesa,
taj satelit je rotirao neto bre od ostalih. Njima je tako bilo lake da se
orijentiu ta je gore a ta dole, to je bila odreena pogodnost, ali ne i za
Aliu Lo.
Ipak, veto je uspela da nas spiralnom putanjom uvede u dok za
pristajanje. Izvela je to kao pravi virtuoz, koji je zasluio bolju publiku od
Esi i mene. Mi je nismo ni gledali. Posmatrali smo onu flotu krstarica USPMU,
koje su liile na ajkule, oigledno spremne za akciju - ma koje vrste. "Nadam se
da nee napraviti neku glupost", promrmljah.
"Ako bilo ta urade", trezveno ree Esi, "to e ve biti glupost. Ne
postoji nikakav pametan potez, u ovoj situaciji."
I tada smo preli na satelit USPMU.
Svet poput Esi i mene ukrcava se na novu svemirsku letelicu tako to se
prikljui na njen sistem interne komunikacije; posle toga, moemo stii svuda
gde dopiru kablovi, a moda i malo dalje. Na Delta-USPMU stigli smo do prve
komore u koju je vodio otvor za ukrcavanje i tu smo stali. Nije bilo ureaja za
komunikaciju, bar ne onih koji su nama bili dostupni za korienje. Komandir
strae, mainski program u vidu mlaanog utokljunog porunika, obratio nam se
sa puno vojnike utivosti, ali nepopustljivo. "General Kasata moe da produi,
dame i gospodo, ali vi ostali morate ostati u salonu obezbeenja."
Naravno, mi na to nikako nismo pristali. Nisam valjda zato doao na USPMU
da sedim u salonu.
Da Kasata nije smesta produio dalje, ja bih ga zamolio da im on objasni.
Ovako sam objasnio sam. Porunik me je utivo sasluao i preduzeo odgovarajue
korake. Preneo je sve vioj instanci.
Ta via instanca bila je onia, temmeljno graena ena po imenu Mohandan
Dar Havandhi. im je ula uzela je da nas posmatra, i to toliko dugo da sam
odjednom bio ubeen da je prava, fizika linost od krvi i mesa, ali to je bio
samo njen nain ponaanja. Tek kada je otvorila usta postalo je jasno da je
mainski uskladitena, kao i svi oni, ali sve to je rekla kad je otvorila usta
bilo je kratko "Ne".
"Ali, komandante Havandhi", umirujue je prela Esi, "ovo je gospodin
Robinet Brodhed."
"To znam", rekla je komandant.
"Onda takoe znate da je gospodin Robinet Brodhed jedan od rukovodilaca
Brodhedove fondacije, i da mu je javna bezbednost odobrila pristup svim
ekstrasolarnim podacima."
"Tako je", ree komandanat, "ali mi se nalazimo u vanrednom stanju. Sva
odobrenja javne bezbednosti izdata u mirno vreme sada su ukinuta. Naravno", ree
ona uz osmeh, tako da joj se ukazae zlatni zubi - kako su samo neki od nas
verne kopije svojih originala u telesnom obliju - "vae kretanje ne mora biti
ogranieno iskljuivo na salon bezbednosti, ako vam je tako milije."
"Pa, znate", rekoh uz pomirljiv smeak, "u tom sluaju mi bismo samo..."
"Moete se, ako elite, vratiti na svoj brod", odreza ona i vie je nita
nije moglo umilostiviti.
Te vojniine! S njima nema diskusije. Mi smo, dabome, pokuali. Ukazali
smo joj na injenicu da je 'bezbednost' samo jedna zastarela komedija, bilo da
jesmo ili nismo u vanrednom stanju, zato to je jedini neprijatelj od koga se
treba uvati pedeset hiljada svetlosnih godina daleko, u kugelblicu. Ona se nije
ni potrudila da nam kae da to nije tano, poto je poruka poslata odnekud mnogo
blie. Samo je vrtela glavom. Probali smo da je zaplaimo priom da emo se
obratiti maralima i efovima drava. Odgovorila je da to svakako moemo da
uradimo, im bude ukinuta zabrana svih civilnih radio-prenosa. Nije nam, pri
tom, ponudila nikakvu mogunost da naslutimo kada bi to moglo biti. Probali smo
da joj priemo onako, drugarski. Pitali smo je ta rade sve te letelice oko
USPMU. Nije nam uopte odgovorila; ne, od nje sigurno neemo izvui nijednu
vojnu tajnu.
U stvari, nije potrajalo tako dugo kao to nam se uinilo - najvie
nekoliko hiljada milisekundi - zato to se vratio Dulio Kasata, odnosno njegov
dvojnik. Na nae iznenaenje, Kasata kao da je bio pomalo zadovoljan. "Moj gazda
u telesnom obliju sada je na sastanku", ree nam on, "tako da neu morati odmah
da, ovaj, da odem kod njega." Nagradio nas je jednim osmehom - ali ne sve
podjednako; mlada ena po imenu Alia Lo dobila je najvei deo tog osmeha.
"Dakle, ta biste voleli da radimo, da nam proe vreme? Hoete da razgledamo
USPMU?"
"Ne smemo", rekosmo, pokazujui na komandanta.
"Smete, nego ta", ree on sa onom samouverenou viih inova. Zatim joj
se neposredno obrati. "Komandante Havandhi, vie niste zadueni za ove goste. Ja
u ih lino provesti kroz bazu."

Svih pet satelita USPMU zajedno imaju masu od dve stotine hiljada tona i
na njima je stacionirano oko trideset hiljada ljudi - to u telesnom obliju,
to uskladitenih. Dva satelita su iskljuivo centri za komunikaciju i obradu
podataka. Tu nema nita da se vidi. Gama je sva hardver, vojni hardver; puna je
visoko-eksplozivnih bombi i hii-maina za buenje tunela, prepravljenih, umesto
stena, za probijanje oklopa na vasionskim brodovima i tvravama. Nismo oekivali
ni da e nas tamo pustiti da uemo, premda je Albert ve sve znao o svakom, i
najmanjem komadu artiljerijsko-tehnike opreme. Alfa je mesto za odmor i zabavu
posade satelita, i nismo imali nikakvog razloga da tamo odemo - nisu nam bili
potrebni odmor i zabava kako ih oni shvataju.
Ipak, kada su nam se otvorile elektronske ograde koje su spreavale
pristup u USPMU neovlaenim montiranim umovima, stala je da me nervira
injenica da smo ogranieni samo na Deltu. Kasata je pokuao da me umiri. "Ne
ljuti se na staru gospou", ree on cerei se. "Ona je bila komesar za razmenu
kad je ovo jo bio Svemirski Pentagon, i misli da je od tada sve krenulo
nizbrdo." Pogledao je na sat - koji nije postojao, kao ni moj. "Imamo na
raspolaganju najmanje deset hiljada milisekundi, a ovde ima mnogo zanimljivih
stvari - Sporaa, Muljavaca, Vudu Svinja, pored ostalog - mislim na ono ostalo
to smem da vam pokaem. ta hoete da vidite?"
"Ja neu da vidim nita", obrecnuh se. "Nisam doao ovamo u turistiki
obilazak za dva dolara. Hou da razgovaram sa ljudima! Hou da saznam ta se
deava..."
"I onda", dodade Kasata, "hoe i sam da se ukljui u to, je li tako?"
Besno sam slegao ramenima. U 'salonu bezbednosti' imao sam vremena da do
mile volje poveam sebi pritisak, a Dulio Kasata mu niim nije pomogao da
spadne. Rekao bih mu toliko da se pui, ali sam se ograniio na samo jednu re:
"Da."
Kasata je i sam uvek bio nervozan. Njegov telesni original samo mu je
odloio pogubljenje, nita vie. "Pravi guvu, Brodhede", dobaci mi.
"Dovoljno sam moan da je pravim, i to veliku."
On mi se za trenutak unese u lice, a onda slee ramenima. "Nije to moja
stvar", ree napokon. "Nije ak ni njegova. Glavnokomandujue telo propisuje ta
treba da se radi. Dakle, ta smo reili? Hoemo li u turistiki obilazak za dva
dolara ili u salon bezbednosti?"

Esi i ja smo ve videli kako USPMU satelit izgleda iznutra, u ono vreme
kada je glavnokomandujue telo jo potovalo momka koji je rukovodio Brodhedovom
fondacijom. Video je i Albert. Alia Lo je bila mnogo radoznalija. U njenim
oima to je bilo jedno od onih tajnih mesta o kojima sluate, ali se nikada ne
nadate da ete ih i videti, kao unutranjost Fort Noksa, ili Velikog mormonskog
hrama u Solt Lejk Sitiju.
Jasno vam je u stvari da nismo nikuda 'ili'. Nismo morali. Kasata nas je
ukljuio u USPMU-Delta sistem za komunikacije i videli smo sve to je on
dozvolio da vidimo. Kao domain bio je veoma uljudan, i uradio je neto jo
bolje; stvorio nam je neku vrstu oficirskog kluba u kome smo mogli da sednemo za
postavljen sto sa piima i zakuskom, pored razbuktale vatre u kaminu. Na
suprotnom zidu sobe bilo je - ono to nam je pokazivao.
Kada je Kasata kao uzgred predloio da pogledamo jedno gnezdo Sporaa,
Alia je bila ushiena - kao to je on, uostalom, i oekivao da e biti.
Sporai su bili 'prvi' u ovekovoj istoriji, odnosno bili su prvi
inteligentni vanzemaljci koje su ljudi videli. Zapravo, ne ba 'videli'.
Osetili. Odi Volters, igrajui se pre vie decenija jednim kauem za sanjanje,
otkrio je njihov ogromni, alosni, nezgrapan vasionski jedrenjak u meuzvezdanom
prostoru.
Bio je to veoma vaan dogaaj, ali njegove posledice bile su jo mnogo
znaajnije, jer su i Sporai otkrili Odija. I to je Hiijima otkrilo da se ljudi
poput nas kreu po Galaksiji, i to ih je navelo da uz pla i krgut zuba napuste
svoju kuicu-skrivalicu u jezgru.
"Mislila sam da su nam Hii oteli taj brod Sporaa i vratili ga na njegovu
planetu", poe Alia.
"Jesu", sloi se Kasata, "ali na stari Brodhed, ovde prisutan, preoteo im
ga je i vratio ga ovamo da ga prouavaju. Ili je to uradio njegov Institut.
Sporaima je bilo svejedno. Ionako su oekivali da e na putu provesti bar jo
hiljadu godina. Njihov jedrenjak je jo u orbiti, odmah tu, napolju ispred
USPMU..."
"Videla sam ga. Izgleda gadno spljeskan", primeti Esi strogo.
"A ta smo drugo mogli? Kad ga razvijete, ta prokleta stvar ima etrdeset
hiljada kilometara u duinu. Uostalom, ionako im vie nee biti potreban. Hoete
li da ih vidite ili neete?"
"Oh, da", ree Alia Lo, prekinuvi prepirku. Kasata mahnu rukom i oni se
pojavie.
Sprai nisu nimalo lepi. Neki kau da izgledaju kao tropski cvet. Drugi
misle da podseaju na one stvorove iz velikih podmorskih dubina sa mnogo pipaka;
teko je odrediti na ta lie, jer ne lie ni na ta zemaljsko. Mujaci su
znatno vei od enki, ali enkama to nije jedini problem. enke osim problema i
nemaju nita drugo, jer kod Sporaa ne postoje takve stvari kao to su enska
prava. Ali enke Sporaa se ne sekiraju mnogo zbog toga, jer se uopte i ne bave
razmiljanjem. ivot im se sastoji iskljuivo od raanja. Po jedno novoroene
svakog ciklusa, a ciklus obuhvata neto manje od etiri meseca. Ako je gospa
imala sreu da je mujak poseti u pravo vreme, dete e biti muko. Ako ne,
ensko. Mujaci Sporaa kao da nisu mnogo raspoloeni za seks (to nije nikakvo
udo, kad vidi kakve su im enke), tako da enke nemaju priliku da esto
uivaju u njihovim milovanjima.
Zato se stalno raa bezbroj enki Sporaa.
Meutim, ne ostaju veito neiskoriene. S vremena na vreme neki mujak
izabere sebi izuzetno debeljukastu i privlanu ensku. Pa je pojede.
Moe se pretpostaviti da se enkama to ba ne dopada. Ali nijedna enka
Sporaa se do sada jo nije poalila. Ne moe, i kad bi htela. One su neme.
Mujaci, pak, ne prestaju da brbljaju - ili da pevaju - odnosno da itavog
ivota, bez prestanka, proizvode nekakve zvuke. To moda ne biste ni primetili,
ak i kad biste sluajno sedeli tik uz nekog Sporaa koji se dere na sva usta -
pod pretpostavkom da je to uopte izvodljivo, jer za ljude od krvi i mesa
njihova ivotna sredina je ledena, sa ogromnim pritiskom, i otrovna. Osetili
biste samo neko slabo podrhtavanje, kao da vam teki kamion prolazi ispod
prozora. Sporai su spori. Takvi su im i glasovi; njihov najprirodniji
koloraturni sopran ne moe da se uzdigne iznad dvadeset do dvadeset pet herca.
Zato ne biste ni uli ta pevaju.
Bilo je nekoliko tuceta tih stvorenja, mujaka i enki, koja su lebdela u
pihtijastoj masi kojom je bio ispunjen njihov vasionski brod. Jedan mujak je
bio sasvim sam, u odvojenom odeljku. Ostali su bili u optem rezervoaru,
okrueni svakojakim udnim predmetima koji su lebdeli u masi zajedno s njima:
nametaj i kuni aparati, pretpostavljao sam, od kojih se sastoji jedan udoban
sporaki dom, i nikada ne bi mogao da razlikujem njih od nametaja da nisam ve
ranije video Sporae na slikama. Nisam opaao nikakav pokret. Jo po neemu su
izgledali udno. Ne seam se tano koja bi trebalo da bude prirodna boja
Sporaa, ali izgledali su kao da ih je obojio neko ko ih se seao jo manje od
mene.
"Jedan se pokrenuo!" povika Esi.
To je ba veto primetila. Onaj u odvojenoj komori upravo je, jedva
primetno, stao da prua jedan pipak. Ilo je strahovito sporo, ak i po merilima
ljudi od krvi i mesa (svoja i da ne pominjem!). Po merilima Spraa, meutim, on
se previjao od strahovitog uzbuenja, i to veoma brzo; mogli ste uoiti kako se
pihtijasta masa oko njega malo namrekala, ustalasana pritiskom njegovog tela.
"Taj je jedan od novih", ree Kasata. "Zavrili su sa isleivanjem
prvobitne posade, i zato su, pre est nedelja, uvezli jo est mujaka sa
planete Sporaa."
"Zato je ovaj izdvojen od ostalih?" upita Alia Lo.
"On je u visokom modu, i zato sada moemo da mu postavljamo pitanja.
Bacakaju se ovako, vidite? Kad bi bio sa drugima u visokom modu, rasturili bi
prostor za stanovanje."
"Primeujem da ih ne posmatramo pri normalnom svetlu", ree Albert gotovo
profesorskim tonom.
"U pravu ste. Ovo je tomografija, jer pri obinom svetlu ne biste nita
mogli da vidite kroz taj mulj u kome ive. Hoete li da ujete ta peva?"
Nije saekao odgovor, ve je ubacio audio-program. Nismo sluali Sporaa
neposredno, ve mainski prevod. Glas je recitovao:

Ogromne zaslepljujue svespaljujue zveri
ibale su i stvarale duboke prodore
I mnoge smrti i vrlo bolne rane...

"Ovo je upravo poslednja strofa", objasni Kasata. "On ovako pria jedan
sat. Moramo ih pustiti da se izmeu dve seanse odmore. Ne mogu dugo da izdre u
visokom modu, a kad su u normalnom stanju ne moemo uopte da saobraamo sa
njima. Hoete li jo malo da ih razgledate?"
"Ono to ja elim, generale Kasata, jeste da razgovaram sa nekim ko ovde
ima vlast", rekoh dosta otro. "Koliko emo jo, do avola, morati da se
zamajavamo unaokolo?"
Ali Esi mi stavi svoju meku, slatku aku na usta. "General e nam rei im
bude mogao, zar ne, Dulio? Ionako nemamo nikakva pametnija posla."
... enkama takoe.

zavri se prevod, i ja stadoh da pomiljam da i sam izazovem mnoge smrti i
vrlo bolne rane.

Eto vidite, opet smo se uhvatili u zamku one razlike izmeu gigabitskog i
obinog vremena.
U osnovi, ne smatram sebe ba nekim strpljivim ovekom, ali, oh, koliko
sam jo strpljiviji morao da postanem! Naroito u saobraanju sa ljudim od krvi
i mesa. A da ne pominjem njihov izuzetno razdraujui i nepomirljivi deo,
vojsku.
Izloio sam svoje stavove o tom pitanju Duliju Kasati, za njegovo dobro.
Samo je jo vie razvukao usta. Uivao je. Dabome, s njegovog stanovita, to
due budemo ekali, utoliko due e on moi da 'ivi' - odnosno njegov dvojnik,
a tom dvojniku se oigledno nije urilo na pogubljenje. Malo me je iznenadilo
to nije ponudio da ljupku Aliu Lo povede u jo jedno malo turistiko
razgledanje udvoje - mogu zamisliti kakvo je razgledanje imao na umu - a moda
bi to i uinio da Albert nije dobio ideju.
Utivo se nakaljao i upitao: "Verujem, generale Kasata, da Sporai nisu
jedina vanzemaljska bia ije primerke imate?"
Kasata podie obrve. "Valjda ne mislite na Vudu Svinje?"
"Da, na Vudu Svinje. I na Muljavce. Institut je obezbedio kolonije i
jednih i drugih radi prouavanja. Da li moemo i njih da pogledamo?"
Ako postoji neto nezanimljivije od Muljavaca, to su Vudu Svinje, ali to
naravno ne moete znati dok ne probate. "Oh, Dulio", povika Alia Lo, "smemo
li?" Dabome, postajalo je jasno da smemo.
Kasata slee ramenima i promeni prizor. Gledali smo na kameniti bazen pun
sivozelene vode, u kome se jedno pola tuceta ribolikih stvorenja sunalo pod
bledonarandastim svetlom. uli smo i zvuk, groktanje i skianje Muljavaca koji
su eretali izmeu sebe.
Poto sam video sve to me je interesovalo o Muljavcima, obratio sam
panju na sto sa zakuskom. Nije da sam bio gladan - ili ak 'gladan'. Samo sam
eleo da se sve ovo to pre zavri.
Prikupio sam sve ono strpljenje to sam ga stekao dugotrajnim vebanjem.
Nije mi se dopadalo, ali nisam video drugog izlaza. Stvarni-Kasata je jo bio na
sastanku, a dvojnik-Kasata nam je bio samo dobar domain - iako, pomislio sam,
uglavnom svojoj novoj devojci. Ali, kad se oveku rui nebo nad glavom nije
vreme za posetu zoolokom vrtu!

Dok mi je robotokelner u belom aketu pruao sendvi sa meavinom iseckane
pilee digerice i crnog luka - naravno, sve to u simulaciji, kao i sam
robotokelner - Albert proeta kroz prostoriju i prie mi. "Jednu dobru nemaku
kriglu, molim", dobaci on kelneru, i nasmei se. "Ne zanima te ta Muljavci
priaju jedan sa drugim, a, Robe?"
"Oni nikad nemaju ta da kau." Mrzovoljno sam zagrizao svoj sendvi. Bio
je izvrstan, ali nije to bilo ono to sam eleo.
"Po svoj prilici, nema nikakve koristi da ih ovek neto pita", sloi se
Albert, prihvatajui kriglu tamnog piva. Morao sam priznati da su Muljavci
intelignetni, manje-vie, jer imaju jezik. Ono to im nedostaje, to su ruke.
ive u moru, i ona dva patrljka od peraja im ne koriste vie nego fokama
njihova. Da ne diu pluima, verovatno nikad ne bismo saznali da postoje, jer
nemaju ni gradova, ni orua, ni - to je najvanije - pismo. Zato nemaju pisanu
istoriju? Nemaju je ni Sporai, ali njihov je ivotni vek tako dugaak (ili tako
spor) da njihovi bardi pamte ede koje su verodostojne bar koliko i Homerovi
epovi. "Imam neke vesti koje e te, moda, zanimati", ree Albert, poto je
poteno povukao uz krigle.
Dobri, stari Albert! "Ispij to, pa da te astim jo jednim", povikao sam.
"Govori!"
"Nita naroito", poe on, "ali ja, naravno, i dalje odravam vezu sa
datotekama na Vernoj Dragoj. U njima postoji izvestan broj rubrika za koje sam
mislio da se mogu povezati sa sadanjom situacijom. Prilino je potrajalo dok ih
nisam sve pronaao, i u prvih nekoliko hiljada nije bilo mnogo korisnih
podataka. Onda sam proverio registre doseljenika za poslednjih nekoliko meseci
unazad."
"Naao si neto", rekoh uurbano, da ga podstaknem da ne gnjavi. Nisu me
samo ljudi od krvi i mesa uili strpljenju.
"Jesam. Bar tako mislim", ispravi se. "Kao to se sea, veina dece
evakuisane sa Straarnog toka vraena je na Zemlju. Prema registrima
doseljenika, najmanje sedmoro te dece sada se nalazi u oblasti koju opsluuje
komunikaciona mrea zapadnog Pacifika. Naravno, to je ona mrea iz koje su
potekle komunikacije sa kugelblicom."
Blenuo sam u njega zaprepaeno i s nevericom. "Zato bi ljudska deca
radila za Muke Ubice", upitah ga.
"Ne mislim da to ine", zamiljeno odgovori on, uzimajui drugu kriglu,
"iako ni takvu mogunost ne smemo prenebregnuti. Ali znamo da su ta deca bila
jo na Toku kada su straari otkrili neto sumnjivo, i da su sada na Zemlji;
mogue je makar pretpostaviti da su Ubice doputovale s njima."
Osetio sam kako me podilazi jeza. "Moramo obavestiti USPMU!"
"Naravno", klimnuo je glavom Albert. "Ve sam to obavio. Bojim se da e to
imati za posledicu znatno produenje sastanka na kome se trenutno nalazi pravi
general Kasata."
"Uh, majku mu", lanuh neobzirno.
"Meutim..." Albert se lako nasmei. "Mislim da to ipak nee trajati
previe dugo, jer sam ve napravio kratak izvod svih podataka i predao ga
komandantu Havandhi da ga prenese na sastanak."
"I ta bih ja sad trebalo da radim? Da jo malo zijam u Muljavce?"
"Mislim", ree Albert, "da su se i ostali zasitili Muljavaca i da se
spremaju da preu na Vudu Svinje!"
"Ve sam video Vudu Svinje!"
"Trenutno nemamo nikakva pametnija posla, zar ne?" Malo je oklevao, pa
zatim dodao: "Osim toga, voleo bih da malo bolje pogleda rezbarije Vudu Svinja.
Mislim da su izvanredno zanimljive."

Gledajui Vudu Svinje nikako nisam mogao da odgonetnem ta je to tako
zanimljivo Albert otkrio na njima. Gadile su mi se, i nita vie - a da i ne
pominjem da sam goreo od nestrpljenja koje sam s mukom suzbijao. Vudu Svinje su
ivele u prljavom blatu. Nikad nisam mogao da shvatim zato se ne udave od muke
u vlastitiom kalu, ali one kao da nisu marile.
U tome se sastojala ta svinjska narav Vudu Svinja. Jer one, inae, nisu
izgledale svinjoliko. Najvie su liile na mravojeda koji ima plavu kou; na
prednjem i zadnjem delu tela bile su donekle suene. Ali su se ponaale kao
svinje. Ono u emu su ivele nije se moglo nazvati kavezom. To je bio pravi
svinjac.
ivele su u vlastitim otpacima. Kaljuga im se nije sastojala samo od blata
i svinjskih govana. Taj glib je bio pun malih ukrasa, kao puding od trulog voa
i izluevina garniran suvim groem, a taj garnirung su bile rezbarije koje je
Albert pomenuo.
Poto je Albert to posebno naglasio, paljivo sam poeo da razgledam
rezbarije Vudu Svinja. Nisam mogao da uoim ta ga je to zainteresovalo. Te
rezbarije nisu bile nita novo. Mogle su se nai u svakom muzeju. Jednom sam ak
i uzeo jednu od njih u ruku - oprezno, jer je odisala mirisom svinjca, i posle
sveg onog iskuvavanja i ribanja. Bili su to samo izrezbareni komadii neke
drvenaste biljke, ili zuba, ili kosti. Dugaki desetak do dvanaest centimetara;
ako su rezbarije bile na zubu, taj zub nije pripadao Vudu Svinji. One nisu imale
zube. Imale su samo vrlo tvrdu, abrazivnu ploicu na vrhu nosa - ili rila, ili
eljusti, kako god hoete da to nazovete. Zubi su pripadali ivotinjama koje su
im sluile za hranu, od kojih je takoe bilo uvezeno nekoliko desetina primeraka
zajedno sa Svinjama, kada smo jo uspostavljali njihovu naseobinu. injenica da
su za rezbarije koristile zube drugih ivotinja ni u kom sluaju se nije mogla
smatrati dokazom nekakve delikatnosti i obzira od strane Svinja, jer kad bi
sluajno koristile kosti one su najee bile poreklom od njihovih blinjih i
najdraih bia, koja su preminula i bila proderana. 'Rezbarija', takoe, nije
bila prava re. Svinje su glodale te komadie dok im ne daju eljeni oblik, jer
nisu imale nikakav rezbarski alat. Nisu imale ni jezik.
Sve u svemu, kad dobro promislim, njihov koeficijent inteligencije bio je
kao u pacova torbara...
Osim to su stvarale, i uporno i uvek iznova stvarale ta umetnika dela.
'Umetniki' je takoe moda prejaka re, jer tema im je bila uvek ista.
Rezbarije su liile na lutke. Najpriblinije koliko mogu da ih opiem, liile su
na stvorenje sa est udova, telom lava i glavom i grudima gorile, i na planeti
sa koje su Svinje poticale nije bilo niega to bi makar izdaleka podsealo na
neto takvo.
"I ta ti je tu neobino?" upitao sam Alberta.
"A ta ti misli, zato ih Svinje stalno rezbare?" uzvrati mi on
protivpitanjem.
Drutvo stade da se igra pogaanja. "Sakralni predmeti", upita Kasata.
"Lutke", nagaala je Alia Lo. "Treba im neto to e da maze."
"Posetioci iz vasione", ree moja draga portabl-Esi.
I Albert je nagradi osmehom punim odobravanja.

esto se dogaa da ne znam na ta Albert cilja, i to je bilo i ovog puta.
Upravo kad je postalo najinteresantnije da se razgovor nastavi, Kasata se tre i
ispravi. "Poruka", ree on. "Izvinite me", i nestade.
Nije se, zapravo, on vratio. U poetku smo samo izgubili privid i zvunu
sliku onog prijatnog oeta koje je stvorio za nas. uli smo samo glas. Takoe
ne njegov, u poetku. Bio je to odjek koji sam prepoznao kao glas Sporaevog
prevodioca:

Ogromni behu i stravino vreli
I narod se u strahu tiskao meusobno

A potom se zau uzbuen Kasatin glas: "Doite! Doite na sastanak taba!"
A onda se pojavi on sam, blistajui onim veseljem vojnika koji je najzad naao
priliku da se malo pobije s nekim. "Narode, uspeli su!" vikao je. "Otkrili su
odakle dolaze poruke Mukim Ubicama. Sada opkoljavaju ceo taj sektor i presecaju
sve veze s njim, i mi nastupamo!"

13. DECA U ZATOENITVU
Upraviteljica kole nije samo bila ljudsko bie ve je i umela sa decom.
Imala je etiri diplome i devetnaest godina radnog iskustva. Za to vreme imala
je prilike da se suoi sa gotovo svim problemima koje deca mogu da stvore, to
je priblino bilo po jedan problem na svako dete svakog semestra za sve one
hiljade dece o kojima se starala svih tih godina.
Ali sada joj nijedno od tih iskustava nije vredelo. Bila je izvan sebe.
Kada je stigla u ekaonicu savetovalita bila je zadihana i prosto nije
mogla da veruje. "To je isto uobraenje, mila moja", rekla je Oniki koja je jo
jecala. "Kako su uopte mogl... biti u stanju d... proitaju tvoj dnevnik. I
zato bi..." Bacila se u stolicu, mrtei se na neverovatnost svega toga.
"Gospoo?" javi se Kijavko, i kada ga upraviteljica pogleda, on nastavi:
"Nije samo Oniko. I ja sam vodio dnevnik. I on je uao u prenos."
Upraviteljica nemono zavrte glavom. Zatim mahnu rukom u pravcu ekrana na
zidu, na kome se spremno ukaza kolska plaa; robotoradnici su raspaljivali
vatru za rotilj, a aci su upravo poinjali da se okupljaju. Pogleda na decu,
pa na ekran, pa opet na decu. "Moram tamo", ree ona uznemireno. "Noas
prireujemo havajsku fetu, znate."
"Da, gospoo", ree Kijavko, a Harold iz sve snage potvrdi glavom iza
njegovih lea.
"Peena prasetina", ree Harold. "Igranka!"
Upraviteljica je delovala natmureno. Razmislila je jo malo, i onda je
donela odluku. "Moraete sve da ispriate savetnicima", napomenu ona. "Sve
troje."
"Ali ja nisam vodio nikakav dnevnik!" zavapi Harold.
"Da, ali, vidi, ne moemo biti sigurni. Ne", odluno dodade
upraviteljica, "tako e morati da bude. Svako od vas e morati da ispria svoju
priu. Maine e vam sigruno postavljati pitanja. Samo im recite istinu, i
nemojte nita izostaviti... Na alost, moraete da propustite havajsku fetu,
ali ja u narediti robotokuvarima da ostave neto za vas." Ona ustade, mahnu
rukom i vrata se otvorie, te je nestade u hodniku.
Harold je besno piljio u svoje drugove. "Vas dvoje!" prekorno zarea na
njih.
"Oprosti", utivo ree Kijavko.
"Da, oprostim! to zbog vas neu moi na fetu! Sluajte", ree Harold,
sav napet od krojenja planova, "znate ta. Ja u prvi. Moda u moi da zavrim
i da siem na plau pre nego to pone igranka. Hou da kaem, bar toliko moete
da uinite za mene, kad ste me ve uvalili u nevolju."
Naravno, u tom trenutku nijedno od dece nije znalo koliko e nevolja
uslediti zbog ove prve. Bili su jo deca. Nisu bili navikli da se nalaze u
sreditu dogaaja koji su potresali vasionu.
Kijavko pomisli da je Harold ipak donekle govorio po pravdi, iako se iza
njegovih rei krilo zameranje kome tu nije bilo mesta. Ni on ni Oniko nisu
uinili nikakav prestup! Niko im nije kazao da ne treba da provode slobodno
vreme prouavajui na sve mogue naine prilike na Zemlji. Niko nije ni
nagovestio da ima neeg loeg u tome to su pravili kratke izvode i
sistematizovali podatke u svojim dnevnicima - koji, pre svega, nisu uopte bili
'dnevnici', poput onih knjiica sa pozlaenim ivicama u koje upisujete svoje
najnovije smrtne ljubavi i smrtne svae. Prosto su sve podatke koje su mogli
skupiti prenosili u svoje vreice, kao to bi uinio svaki pravi Hii (ili
ljudsko bie vaspitano pod uticajem Hiija).
Nisu uradili nita to bi im se moglo ma i najmanje prebaciti - pa ipak,
kako je uasno bilo saznanje da su se njihove nevine zabave na neki nain
pretvorile u onu najstroe zabranjenu stvar, optenje sa Neprijateljima! Kijavku
je bilo toliko strano da se nije usuivao ak ni da pomisli na to. Oniko je
takva misao bila blia. Njenim strahovima se lake moglo upravljati. "Postoji
jo jedna kabina za konsultacije, Oniko", ree on. "Hoe li ti prva?"
Ona zavrte glavom. Crne oi su joj postajale jo tamnije od prolivenih
suza, ali je ve prestala da jeca. "Idi ti, Sternatutore."
On poeka malo. "U redu", sloi se, "ali saekau dok ti ne bude gotova.
Onda emo zajedno na plau."
"Nemoj molim te, Sternatutore. Idi sam, im zavri. Ionako nisam gladna."
Kijavko tiho zaita, zadubljen u misli. Nije mu se dopadala pomisao da
Oniko ne ide na zabavu na plai, a jo manje mu se dopadalo da dohrama, sa
tapom i svim ostalim, sasvim sama preko peska. Oniko je teko uspevala da se
kree i na ravnom, poto joj miii jo nisu dovoljno ovrsli da podnesu
zemljinu teu.
Onda mu pade na pamet da ne mora nita da obeava; moe jednostavno da je
saeka, traila ona to ili ne. "Dobro, slaem se Oniko", upravo je zaustio.
I tada je sve postalo neizvesno.
Svetla su se pogasila.
Predvorje ostade u polumraku i jedina svetlost dolazila je iz velikog,
panoramskog prizora koji je gledao na planinu; ali sunce na zalasku se ve
sakrilo iza nje.
Iz kabine za konsultacije dopre Haroldov razbenjeni krik: "ta se kog
avola desilo!" Vrata kabine stadoe da se drmaju, i postepeno se raskrilie tek
toliko da se kroz njih provue deak, poto ih je otvorio rukama, na silu. "ta
se to dogaa?" upita on ponovo, besno kiljei na Kijavka i Oniko. "Onaj blesavi
program je zautao u pola pitanja!"
"Pretpostavljam da je nastao prekid struje!" odgovori Kijavko
predusretljivo.
"E, moj Glupavko, ba si aknut! Pa struja se nikad ne prekida!"
Kijavko se okrenu ka zidnom ekranu, koji je sada bio potpuno prazan; ka
svetlosnim telima u predvorju, sasvim tamnim; ka vratima koja se vie nisu
otvarala kad im neko prie.
"Ovog puta jeste, Harolde", ree on razlono. "Dakle, ta emo sada?"

Kad nije bilo struje nije bilo ni svetla, i kolski hodnici su bili mrani
i neprijatni. Kad nije bilo svetla nije bilo ni liftova, i jedini nain da siu
do glavnih zgrada i odatle na plau bio je niz stepenice koje se nikad nisu
koristile.
A taj izbor nije pogodovao Oniko, na njenim nogama kao od gume.
"Moraemo peke", dobaci Harold, kao da ih zbog neeg optuuje, a Kijavko
potvrdi.
"Bie bolje da izaemo iz kole i krenemo putem", predloi on. Harold mrko
viknu kroz prozor koji je gledao na planinu, potom kroz jedan manji, kroz koji
su mogli da vide plau. Iako je kola bila kao mrtva, aci nisu. Bili su ve
gotovo svi na okupu, siuni usled velike udaljenosti, i ve su se razmileli po
plai. Taj prizor na obali nije delovao zastraujue. Naprotiv, izgledalo je da
se dobro zabavljaju, i Harold uzdahnu.
"Boe mili, izgleda da emo ipak morati putem, da bismo se mogli pobrinuti
za Oniko. Pa, dobro, hajdemo onda." Nije pomenuo mogunost da - poto nita u
koli ne funkcionie - krenu klizajui se i kotrljajui se preko padine brda,
to njemu ne bi bilo ni malo lake nego devojici. Krenuo je ka vratima. Poto
nije imao mnogo iskustva sa vratima koja se ne otvaraju po elji, zamalo da
razbije nos o njih, pre nego to se zaustavio i ljutito ih otvorio, gurajui ih
iz sve snage.

Bilo se ve gotovo sasvim smrklo, i naravno, ak su i svetla na putu bila
pogaena. Nije mnogo smetalo. Uskoro e se pojaviti mesec u poslednjoj
etvrtini, ak su i zvezde iznad Tihog okeana svetlele dovoljno blistavo.
Kijavko se vie brinuo zbog Oniko, nego zbog prekida struje. Na Toku skoro
nikada nije plakala, ak ni kad su je zadirkivala deca. Sada prosto nije mogla
da se zaustavi. Opet je poela da roni suze, u uglovima oiju su joj se polako
pojavljivale dve male kapljice; im bi joj jedna potekla niz bradu, druga je ve
bila spremna da zauzme njeno mesto. "Molim te, Oniko", preklinjao je Kijavko.
"Samo mali problem sa strujom. Nita ozbiljno."
"Nije to zbog struje", zajeca ona, "ve zbog mog dnevnika."
"Ba si glupa", nastavi Kijavko, sav oajan, elei da bar moe da ubedi
samog sebe, ako ve ne moe Oniko. "To mora da je bila puka sluajnost. Zar
veruje da bi se Neprijatelji baktali sa pismenim sastavom tamo nekog deteta?"
Ona prebaci taku na drugu stranu da bi mogla bolje da ga vidi. "Ali,
jesu!" zakuka ona. "Tano ono to sam napisala, od rei do rei, a i ti."
"Jeste, Glupavko", grubo se umea Harold. "Nemoj da se izvlai. Za sve si
ti kriv - i ona, hou da kaem."
"ak i za prekid struje, je l' da?" upita Kijavko. Ali nije bio
zadovoljan, iako je uzvratio ravnom merom. U izvesnom smislu, morao je da prizna
samom sebi, oni jesu bili krivi. Verovatnoa da nije u pitanju samo sticaj
okolnosti bila je zastraujua. Hii nisu imali analogiju o etrdeset miliona
majmuna koji kucaju na pisaoj maini sabrana dela Viljema ekspira, ali ona
nije Kijavku bila ni potrebna da bi se ubedio. Ne, svaka koincidencija bila je,
uprkos svim eljama i namerama, nemogua...
Isto toliko nemogue koliko i jedina alternativa koju je bio u stanju da
sagleda - naime, da su im Neprijatelji na neki nain virili preko ramena dok su
pisali svoje beleke.
Suoen sa dve podjednako neprihvatljive alternative, Kijavko je uinio ono
to bi uradilo svako razumno dete, ljudsko ili hiijevsko. Prestao je da misli o
tome.
On pokaza na vijugavi kolovoz preko puta, namenjen kamionima sa vazdunim
jastucima. "Hajde da tim putem siemo do plae", predloi.
"Ali to ide kilometrima", zastenja Harold.
"Kako hoe", brecnu se Kijavko, "poi preicom, ako ti se vie dopada.
Oniko i ja emo putem."
"Oh, Boe", uzdahnu Harold, dodavi jo jednu optubu na ve dokazanu
krivicu Kijavka i Oniko, "ini mi se da je sad ve svejedno, i da treba da
ostanemo zajedno. Ali trajae celu no."
On se okrenu i poe napred, Kijavko i Oniko za njim. Devojica je utala,
sa traginim izrazom lica, epesajui pored njih i odbijajui Kijavkovu pomo.
Posle neto vie od desetak metara, Harold se osvrnu na njih i natuti se. Ve
im je bio prilino izmakao. "Zar ne moete bre?" doviknu im.
"Idi bez nas", odvrati Kijavko, elei da ne bude tako. Kijavko se zbog
neega oseao veoma nelagodno. Kad se Harold ljutito vratio i nastavio da hoda
pored njih, upadljivo pokazujui svoje nestrpljenje, Kijavku je bilo drago to
nije sam.
Da li je zaista postojao neki razlog za strah?
Kijavko nije mogao da smisli nita stvarno. Istina je da je mrano i da bi
se lako moglo destiti da ih pregazi neko brzo vozilo - ali je isto tako istina
da na putu nema vozila; i njima je dotok struje bio prekinut.
Svejedno, on se zaista bojao.
Kijavko se jo nikada nije uplaio, bar od kada su doli na ostrvo.
Naravno, pripadalo je ljudima i bilo zabaeno i stoga potpuno strano jednom
hii-deaku, ali mu nikad nije palo na pamet da tu ima neega ega se treba
plaiti. Svakako ne onih nekoliko polineanskih starosedelaca, koji su jo
preostali. Gotovo svi su bili starci i starice, koji su se drali svojih domova
i svojih staza, dok je mlade, uglavnom sva, otila na uzbudljivija mesta od
Mureje. Nije se ak bojao ni zatvorskih zgrada, jer deci je bilo objanjeno da u
njima gotovo da vie i nema ivih osuenika. U svakom sluaju, ona dvojica koja
su jo preostala i koja su svojevremeno poinila zaista uasne stvari, sada su
bila ne samo dobro uvana, ve i ostarela. Zaista, uveravao je Kijavko samoga
sebe, nema razloga da se boje bilo ega, izuzev to e zakasniti na havajsku
fetu.
I kao svaki Hii, dozvolio je da ga logika ubedi.
I zato se samo trgnuo, ali se nije i prepao, kada je Harold odjednom
ciknuo i on ugleda dva starca koja su iskoraila sa jedne bone brdovite staze,
da deci prepree put.
"Ti si Hii", obrati im se onaj nii, uz prijatan smeak prepoznavanja.
"Dabome da je Hii", prasnu Harold. "A ko ste vi, moliemo, vi?" Starac mu
uputi ozareni osmeh i prui ruku u pravcu njegove miice. Izgledalo je kao da ga
je umirujue potapao, ali vie je nije putao.
"Ja sam general Bopre Hajmat", ree on, "a ovo je moj kolega, Siril
Bejzingstouk. Zaista smo prijatno iznenaeni to smo vas sreli. Pretpostavljam
da ste uenici ove kole?"
"Da" ree Kijavko. "Ja se zovem Sternatutor, ali me svi zovu Kijavko." I
dok je predstavljao svoje drugove u skladu sa dobro nauenim pravilima lepog
ponaanja na Zemlji, pokuavao je da odgonetne izraze lica dvojice ljudi.
General je bio visok ovek, iako ne toliko visok kao njegov pratilac, i imao je
iroko lice iji osmeh nije sagovornika ispunjavao spokojstvom. Kijavko nije bio
naroito osetljiv na neznatne etnike razlike koje su jednu ljudsku vrstu
odvajale od druge, ali je bilo oevidno da je drugi starac imao izrazito crnu
kou. Nisu delovali mnogo opasno, iako je crnevo lice izraavalo napetost. Kad
je general krenuo prema Oniko, Bejzingstouk zabrinuto ree: "ovee, zaista smo
imali sree da se iskobeljamo. Nemoj poinjati nita to e nas uvaliti u
neprilike."
Hajmat slee ramenima. "Kakve neprilike? Samo sam hteo da kaem ovoj
ljupkoj mladoj dami da mi je veoma drago to sam je upoznao."
"Struju e ponovo uspostaviti, pre ili posle!"
"Sirile", blagim glasom ree Hajmat, "odjebi". U pogledu koji je uputio
svom drugu nije se mogla zapaziti nikakva pretnja, ali crneve oi se namah
suzie.
Onda se okrenu Kijavku i uze ga za miicu. Bejzingstoukov stisak bio je
veoma snaan; ispod tih naslaga ljudskog mlohavog sala i suve, ogrubele starake
koe, jo je bilo mnogo snage. "Ti si prvi Hii koga sam lino upoznao", ree
on, promenivi temu. "Jesu li ti roditelji ovde?"
Harold ului priliku da se umea. "Njegovi roditelji su istaknuti Straari
na Toku", hvalisao se, "kao i moji i Onikini, samo to su njeni jo i veoma
bogati. Bolje e vam biti da nas ne dirate!"
"A, to nikako", izjavi Hajmat, tonom koji je bio pun estitosti, mada ni
dalje nije isputao iz ruke Haroldovu miicu. Za trenutak je neto kombinovao u
glavi. "Ti si privlana i bez bogatih roditelja, draga moja", obratio se on
Oniko, "ali ne poriem da ti je to velika prednost. Ba mi je veoma milo to smo
se upoznali. I mi emo dole na plau. Zato ne bismo ili zajedno?"
"Ni govora!" odreza Harold. "Nije nam potrebna... jao!" Ne putajui mu
ruku, starac mu je nadlanicom druge opalio amar.
"Vano je samo ono to je nama potrebno", ree on ljubazno, i time je
pitanje bilo reeno. Hajmat se osvrte oko sebe, traei orijentacione take.
"Tamo ka rtu, ta kae, Sirile?" upita on. "Seam se da sam video put koji vodi
u tom pravcu, prema plantai hlebnog drveta. Hajdemo - i dok budemo hodali, moja
draga Oniko, kako bi bilo da nam ispria koliko su ti roditelji bogati?"
Iako je starac bio veoma snaan, Kijavku se inilo da bi ipak uspeo da se
otme i pobegne.
Kijavko je paljivo razmatrao u sebi to pitanje, dok je Oniko krto
odgovarala na radoznala, ljubazna pitanja starog generala. Odluio je da to ipak
ne ini. Iako je bio star, Bejzingstouk je delovao sasvim okretno, a Kijavku se
inilo da bi vrlo neprijatno reagovao ako pokua da mu pobegne.
Osim toga, ak i uz pretpostavku da mu bekstvo poe za rukom, kako e
osloboditi Oniko?
Iako je drutvo hodalo veoma polako po zamraenom putu, devojica je jedva
uspevala da dri korak sa ostalima. Ona, prosto reeno, nije mogla da utekne.
Takoe je izgledalo da ni Harold ne bi uspeo, jer je taj ljudski deak, nakon
onog amara, izgledao kao munjom oinut. Vukao se kao prebijen ispred njih, ne
osvrui se, ali prema nainu na koji su mu se trzala ramena, Kijavku je bilo
jasno da plae.
Kad su skrenuli sa obilaznog puta na stazu koja je silazila ka obali,
Kijavko je ve mogao da vidi havajsku fetu. aci su sami napravili baklje koje
su poboli u pesak, i premda su bili udaljeni gotovo itav kilometar, Kijavko ih
je uo kako pevaju. Zavideo im je iz dna due. On poele da prestanu da pevaju,
da bi se ulo ako on ili neko od njegovih drugova vikne u pomo, ali ona
zdravorazumska njegova strana govorila mu je da se ne bi usudili, ak i kad bi
mogli.
Iza njegovih lea, ogromna planina u sredini ostrva zaklanjala je zvezde,
ali su ona sazvea pravo iznad njihovih glava bila veoma svetla. No, i pored
toga, hodanje nije bilo nimalo lako. Oniko se neoekivano spotae na stazi,
pregazi vlastiti tap, i gotovo glavake pade. Spasla ju je ruka Sirila
Bejzingstouka, koja se munjevito ispruila pred nju, kao zmija koja napada. On
je opet postavi na noge, a general Hajmat se okrenu da pogleda.
"Ah, mlada dama ima neprilike", ree on, tonom punim sauea. "Zna ta,
Sirile? Ako ti preuzme Harolda na sebe, ja bih mogao da snesem Oniko na obalu."
Umesto odgovora, Bejzingstouk brzim i vetim pokretom podie jednom rukom
Oniko i smesti je sebi na rame, ne isputajui Kijavka ni za trenutak. "Ti,
deko, ponesi njene take", naredi on.
General se okrenuo i dugo ga je gledao bez rei. Kijavko tiho siknu,
strepei. Neto vrlo neprijatno i ljudsko osealo se u toplom tropskom vazduhu
oko njih. Oigledno je i Oniko to osetila, jer je kazala drhtavim glasom,
pokuavajui da smanji napetost: "Pogledajte tamo, preko vode! Svetlosti u
Papitiju su upaljene!"
Bila je u pravu. Svetlea prostirka na izlazu iz zaliva, koja je
obeleavala glavni grad Tahitija, bila je zlatnoute boje. Osim toga, ma ta da
se spremalo da izbije izmeu ova dva oveka bilo je bar odgoeno za neku drugu
priliku.
"Oni imaju struje", zamiljeno ree Bejzingstouk, a Hajmat dovri njegovu
misao: "Mogli bismo i tamo!"
"Da, mogli bismo, da imamo avion ili brod. Ali ta bismo posle toga?"
"Imaju aerodrom, Sirile. Avioni lete za Ouklend, Honolulu, Los Aneles..."
"Znam da lete, ovee", odvrati Bejzingstouk, "ali samo za one koji imaju
novca da plate kartu. Ima li uz sebe kreditnu karticu?"
"Zato, Sirile", prekorno ree Hajmat, "nisi sluao kad smo razgovarali.
Ova deca ih imaju. Naroito" - on se nasmei - "mala Oniko, koja je veoma
bogata. Siguran sam da e pristati da jednom starcu uini malu uslugu, ovako ili
na drugi nain."
Bejzingstouk je za trenutak ostao bez rei. Kijavko je osetio kako mu se
aka stee oko njegove miice, i zapita se kakve to suptilne nijanse ljudskog
saobraanja na Zemlji nije uspeo da uoi. Onda onaj crni ovek ponovo progovori:
"Bopre, ono to radi za svoje zadovoljstvo, mene se ne tie. Ali ako se to
isprei mome odlasku sa ovog ostrva, onda postaje moj lini problem. I onda,
ovee, ubiu te." On zastade malo, pustivi da te poslednje rei jo malo zvone
u vazduhu. "A sad, da vidimo ima li neki amac?" dodade mirno.

Bilo je amaca, dabome. Bar desetak ih je bilo nasukano u pliaku du
obale, na mestu na kome je kola drala svoju malu flotu, ali etiri su bila
kajaci, est daske za jedrenje, a jedino vee plovilo u blizini bila je jola sa
jedrima kojom niko od njih nije bio dovoljno vet da upravlja. "Neete uspeti",
dobaci im Harold, kome se malo povratila koopernost. "Zato nas ne pustite?
utaemo, na asnu..."
Hajmat ga samo pogleda, ne rekavi ni re, a onda se okrenu Sirilu
Bejzingstouku. "Mora da imaju neto to i mi moemo da koristimo", ree. Deca su
se trudila to su bolje mogla da izgledaju nezainteresovano i kao da nita ne
znaju, jer kola je, naravno, imala takav amac.
"Eno doka za pristajanje", proapta Bejzingstouk, pokazujui niz obalu ka
rtu, i sve troje dece istovremeno uzdahnu, mirei se sa sudbinom. Dok su
kripeim koracima odmicali preko peska punog sitnih koljki ka kolskom doku,
Kijavko se u oajanju ponada da je itava mala flotila odvuena na servisiranje,
ili isplovila, ili potonula. I kada stigoe na dok i Hajmat kriknu od besa, nada
u njemu opet ivnu. "Nema struje!" reao je Hajmat. "Svi su nepokretni!"
Ali Bejzingstouk podie bradu, kao da njuka po vazduhu. "Osluni,
ovee", uzviknu on. Kroz tiho hujanje vetra koji je duvao sa planine ulo se
blago, neprekidno zujanje. On priskoi samom kraju doka, gde je kolski amac sa
providnim dnom leao prikljuen na mali generator. "Pogon na zamajac", graknu
on. "Mora da su ga ostavili da se napaja preko noi. Upadajte!"
Vie nije bilo pomoi. Stari teroristi uterae u amac najpre deake, a
onda Bejzingstouk dodade Oniko u naruje Hajmatu, koji je pomilova po glavi kao
da joj neto obeava, pre nego to je spusti na dno amca. Bejzingstouk stade za
kormilo a Hajmat otkai kablove, i mali amac se, predui, udalji preko lagune,
tihe kao ogledalo.
Sedei na klupi ispred mranog staklenog dna i drei se za ruke, Kijavko
i Oniko su tuno gledali unazad, na gromadu planine i kolske zgrade, utonule u
mrak. Ali ne, ne sasvim u mrak, primeti Kijavko u kome odmah kresnu nada, poput
varnice; ali se isto tako brzo ugasi, kad vide da se jedva primetni odsjaj
nazire u samo nekoliko prozora. Neko je ponovo otkrio svee. Veina aka je jo
bila na plai; Kijavko je mogao da im vidi obrise poput senki, kako se kreupri
svetlosti baklji. Ali kada je amac sa staklenim dnom zaokrenuo pod pravim uglom
u pravcu prolaza u podvodnom grebenu, i dalje su bili isto tako daleko od plae.
I tada, ba u tom trenutku kad mu je bila potrebna sva budnost i snaga
kojom je raspolagao, Kijavko oseti kako mu se oi sklapaju. Ba udno, pomisli,
tresui glavom da se probudi. Nije bilo vreme za spavanje - a, bogme, ni razloga
za to! On uini veliki napor da se razbudi i pribere misli.
Prvo pitanje je bilo: ta moe da uradi?
Pre svega, kontao je on, amac je jo bio udaljen od plae svega nekoliko
stotina metara. Preplivati tu daljinu kroz mlaku, plitku vodu lagune bila je
deija igra svakom detetu - ili gotovo svakom, sa aljenjem pomisli on, izuzev
Oniko i njemu. Njoj je nedostajala snaga, njemu potisak vode. teta. Kad bi bili
u stanju da otplivaju, enjivo pomisli Kijavko, starci se verovatno ne bi ni
potrudili da pou za njima, jer oni su samo eleli da pobegnu...
On tiho siknu sebi u bradu, kad se suoio sa injenicom da jedan od njih
izgleda da eli ipak jo neto, bar od Oniko.
Kijavku nije bilo lako da se pomiri sa takvom milju. Pojam silovanja bio
je stran svakom Hiiju, naroito silovanja jo nesazrele ene. Blaeni Preci, pa
to je bilo prosto nezamislivo! Iznad svega, krajnje ogavno. On je ve imao
priliku da slua kada su se vodile rasprave o tom, u naelu - naravno,
iskljuivo u vezi sa ponaanjem ljudi. Jednostavno nije poverovao. ak i kad je
re o ljudima, ovako udne nastranosti nisu mogle da postoje.
Ali on nikad ranije nije bio u ovakvoj situaciji.
Ne, ree sam sebi, opasnost je isuvie velika. One prie su, napokon,
moda i istinite! Morae da bee. Da li bi moda Harold uspeo nekako da klisne i
pozove pomo? Njemu e, ako nita drugo, biti lake da dopliva do obale...
Ali Harold je bio kao prikovan za ogromnu telesinu crnca za kormilom.
Kijavko je uvideo da Bejzingstouk po svoj prilici nee nikada dozvoliti da ga
neto iznenadi. Vratie mu se opet onaj umor i beznae, i oi poee da mu se
sklapaju.
Stari crnac je mumlao neku pesmicu dok je veto vodio brod ka izlaznom
kanalu. "Zna, Bopre", doviknu on onom drugom, "moda emo i uspeti u onom to
smo naumili! Na alost, ne mogu nikako da saznam sa koliko se energije napojio
zamajac ove naprave. Moe se desiti da nam ponestane struje pre nego to
stignemo do Tahitija."
"U tom sluaju", odgovori Hajmat, "poveemo ove klince preko fare umesto
spoljnih motora, da nas svojim praakanjem dovedu do luke - odnosno, njih
dvojicu", dodade, potapavi Oniko po sagnutoj glavici.
Bejzingstouk se zakikota. Mogunosti da im ponestane struje izgleda da ga
nije mnogo zabrinjavala, niti je, opazi Kijavko, ostavljao utisak da mu je onako
mnogo stalo kao ranije da sprei Hajmatove namere sa Oniko. Kijavko oseti kako
mu se stomani miii gre od strepnje. Samo da nije tako neobjanjivo
iscrpljen! Kao da je udisao zagaeni vazduh u kome je ponestalo kiseonika, ili
da je uzeo neko sredstvo za umirenje. U stvari, liilo je na ono to nijedan
Hii nikada ne bi svojevoljno dozvolio da se dogodi, kao da je bio toliko glup
da negde zaturi svoju vreicu i da mu sada nedostaje njeno ivotvorno
zraenje...
Kijavko glasno zaita na uzbunu.
Hajmat se prenu iz zaljubljenog posmatranja Oniko i obrecnu se: "ta ti
je?"
Ali Kijavko nije mogao da odgovori. Bilo je isuvie strano da se kae.
Njegova vreica je prestala da zrai.
Hii mogu da preive danima, ak i nedeljama bez stalnog dotoka
mikrotalasne radijacije iz njihovih vreica. U svetu sa kojeg su potekli taj
problem uopte nije postojao, jer je oduvek iz okruenja u kome su evoliurali
dolazila mikrotalasna radijacija; tako se kod njih evolucijom stvorila potreba
za njom, isto kao to je ljudima potrebna suneva svetlost a ribama voda. Ali
ivot se ne sastoji samo od preivljavanja. Posle sat-dva provedena bez
mikrotalasa poinjao je da se osea njihov nedostatak. Ali ovo sada je bilo
gore, jer je struje nestalo i vreica je potpuno prestala da zrai. Kijavko je
oseao posledice. Bilo je to oseanje poput - s ime ga uporediti kod oveka? -
ei? Iscrpljenosti? Oseanje potrebe, u svakom sluaju, kao to ovek u
pustinji posle isto toliko vremena pone da osea potrebu za pojedinim stvarima.
On moe jo prilino dugo da izdri bez vode...
Ali ne moe bez nje stalno.

Kada je amac sa plitkim gazom proao kroz otvor izmeu dva podvodna
grebena, izbili su na otvoreno more.
Talasi nisu bili ogromni, ali amac se sad nalazio na Tihom okeanu. Iako
nije bilo oluje, talasi koji su dizali i sputali amac poinjali su kao sitni
talasii pet hiljada kilometara daleko odatle i usput su ravnomerno narastali.
Oniko grevito udahnu vazduh i dotetura se do ivice amca, gde stade da
povraa u more. Nakon kratke i estoke unutranje borbe, Kijavko joj se
pridrui. On nije bio podloan morskoj bolesti na isti nain na koji bi bio neki
ljudski deak - sklop unutranjeg uha kod Hiija znatno se razlikovao od
ljudskog - ali kretanje, ok i napetost, a iznad svega potpuna iscrpljenost
usled nedostatka radijacije iz vreice uinili su da se fiziki razboli.
Sa pramca koji se visoko dizao i sputao dopre Hajmatov prijateljski
osmeh. "Jadni klinci! Kad stignemo na obalu, obeavam da u vas tako zabaviti da
neete stii da mislite na to."
"Samo se uplaila, Bo", proguna Bejzingstouk. "Slobodno izbaci sve iz
sebe, Oniko; nee ti koditi." Stari crnac je oigledno uivao dok je upravljao
amcem preko talasa. "Kad sam bio mali", poe on, spremajui se na jednu od onih
pria koje pomau da vreme na putovanju bre proe, "imali smo takve oluje oko
naeg ostrva da mi vi, deco, prosto ne biste verovali. Ali i tada smo morali da
isplovimo da bismo hvatali ribu, jer smo bili veoma siromani. Otac mi je
prerano ostario - ne zbog godina, ve zato to je udisao vazduh zagaen
ugljovodonicima. Petrohemijska industija. Svi smo se razboljevali zbog toga, i
onda, kad bismo isplovili u ribarskim amcima..."
Poto je iz svoga pribora za varenje izbacio sve to je moglo izai na
usta, Kijavko se spusti na dno amca, takorei i ne sluajui. Pritisnu lice na
stakleno dno, koje je voda prijatno hladila odozdo, i oseti kako se Oniko
skljokala pored njega. Nesposoban da misli i osea, samo je uze za ruku. Znao je
da mora razmiljati i krojiti planove, ali bilo je tako teko!
"... a u vodi", ispredao je dalje Bejzingstouk svoju priu, "bile su
velike ajkule, gotovo isto tako ogromne i krvolone, da, kao i ove ovde, u Tihom
okeanu..."
Uprkos potpunoj malaksalosti, Kijavkova ruka se sama od sebe stee oko
Onikine. Ajkule? One su bile jo jedna odvratna i opasna pojava na ljudskoj
planeti o kojoj je znao samo iz pria. Napregnuo je svoje ogromne oi i upiljio
se u mranu vodu, ali, naravno, nita se nije moglo videti. Kroz isto ovo staklo
mnogo puta je do sada posmatrao svetlucava jata ribica, kako se zajedno lelujaju
u vodi, sve kao jedna, i spore, puzave ljuskare u plitkom pesku. I to je
izazivalo jezu, ali onu prijatnu, kao kad jedno dete koje se sakrilo da uplai
drugo, naglo iskoi iz svog skrovita.
Ali, ajkule!
Kijavko odluno prestade da misli o ajkulama. Umesto toga, stade da slua
starog crnca koji je i dalje priao svoje uspomene, bez kraja i konca: "...
pedeset godina su ispumpavali naftu, punei smradom svei, slatki vazduh naeg
ostrva. Govorili su da im je potrebna da bi od nje pravili belanevine, da ne
bude vie gladi u svetu. Ali mi smo gladovali, da znate. I to me je nateralo da
krenem u borbu, jer nije bilo drugog naina da ovek dobije pravdu..."
Pravdu, poluomamljeno pomisli Kijavko. Kako je neobino uti jednog
teroristu, ubicu, otmiara, da govori o pravdi. I tako ljudski.
Kad su se pribliili ostrvu Tahiti Kijavko primora sebe da sedne i pogleda
unaokolo.

Pravo pred njima, iz vode se uzdizalo ogromno crno oblije, ukotvljeno i
osvetljeno, veliko kao fudbalski teren. Iako je Kijavko ve znao da se tu
nalazi, ipak mu je trebalo malo vremena da ga prepozna i da shvati da je to
plovea fabrika UVKA hrane. Danonono je crpla kiseonik i azot iz vazduha,
vodonik iz morske vode a ugljenik iz njenih nesrenih stanovnika, da bi
prehranjivala narod na Tahitiju i susednim ostrvima. udio se to se stari
Bejzingstouk usuuje da prolazi tako blizu pored nje, a onda shvati da je ona,
naravno, potpuno automatizovana; u njoj nije moglo biti nijednog ljudskog bia,
a robotoradnici teko da e obratiti panju na mali amac koji prolazi u
blizini.
I tada Kijavko shvati i druge stvari.
Prvo, da je osvetljena fabrika hrane bila osvetljena. Bilo je struje! A
drugo, da mu se uz bedra penje neka blaga, prijatna toplina.
Izali su iz podruja gde je elektrina struja bila u prekidu, i njegova
vreica je opet poela da radi.

Kad su krenuli du obale, talasi su postali otseniji. Vie nije bilo
zaliva, nije bilo ni grebena da ih zakloni od Okeana, i amac sa staklenim dnom
poeo je opasno da se ljulja.
"Nemoj sad da nas podavi, ti matora budalo", pretei zarea Hajmat na
svog drugara a Harold vrisnu od straha kada se voda u jednom trenutku prelila
preko ivice amca. Kijavko je razumeo zato se ljudi plae. Kad mu se u glavi
razbistrilo, i on je poeo da deli taj strah sa njima. Mali amac je plovio
popreko u odnosu na pravac kretanja talasa i postajala je stvarna opasnost da se
prevrne. Ali njihova zabrinutost nije ga oneraspoloila. Zraenje iz vreice
bilo je osveavajue, poput hladnog pia na vruini - ne, jo bolje!
Osveavajue kao vrui grog posle meave; prijatna, topla obamrlost potpuno mu
je umrtvila snagu volje. Ta sanjalaka oputenost trajae samo kratko vreme, dok
mu se telo ne napoji dovoljnom koliinom mikrotalasa da opet bude zadovoljno.
Ali dok je trajalo on je bio, jednostavno reeno, isuvie oputen da bi se
brinuo.
I tako je posluno sedeo u amcu, dok je Siril Bejzingstouk pretraivao
obalu da nae pribeite. Ravnoduno je sluao dok su se dva starca prepirala
gde da pristanu. Pokorno je pomagao da se izbaci voda iz amca svojim golim,
kotunjavim akama Hiija - koje su bile tako loe prilagoene ovom zadatku -
kad odjednom ugledae kuu na obali sa vlastitim ploveim dokom za pristananje,
i Bejzingstouk natera amac da se nasue na obalu pored njega.
Dok su izlazili iz amca, peli se uz obalu do onog ljudskog stanita,
okupljali se ispred natkriljenog trema kue - bar jedno desetak puta Kijavko je
imao mogunost da se otme i pobegne. Starci su poeli da se zamaraju, jer no je
ve bila daleko odmakla, a oni su se sve vreme izlagali velikim naporima. Ali
Kijavko nije iskoristio priliku. Nije ni Harold, ali on je moda ipak bio u
goroj sitaciji; general Hajmat mu nije putao miicu ni za trenutak. A ve Oniko
nikada ne bi mogla sama da pobegne, i zato je Kijavko posluno pomagao Oniko i
strpljivo ekao da se starci isvaaju.
"Sigurno ima alarmni sistem, ovee", upozoravao je Bejzingstouk.
Hajmat se samo nasmejao. Sve to je rekao bilo je: "Pridri ovog deaka",
i bacio se na posao. Vetina koja se u mnogo desetina prilika ve nadmetala sa
zatvorskim viestruko redudantnim straarskim programima, nije se tek predavala
pred obinim kunim alarmnim ureajem protiv provalnika.
Za ciglo dva minuta obreli su se unutra i vrata zakljuali za sobom. Sve
prilike za bekstvo sada su nestale, i Kijavko preksano shvati ta je sve
propustio.
"Potrbuke, mili moji", veselo naredi Hajmat, "i ruke na potiljak. Ako
mrdnete, mrtvi ste - osim tebe, naravno, slatka Oniko."
Deca se pokorno spustie na pod, i Kijavko oslunu zvuke koje su pravili
starci pretraujui kuu i mrmljajui neto jedan drugome. Oputenost je poela
da nestaje, sada kad je ve bilo kasno, ali neto drugo je polako prodiralo u
njegovu svest. Jedva je uo ta razgovaraju i ta rade otmiari. Neto je
hteo... Oseao je potrebu da neto uradi...
Bez ikakve svesne namere, on ustade i krenu ka kunom aparatu za PV
komunikacije.
Sluajno ga je ba Bejzingstouk prvi ugledao, i to je Kijavku, po svoj
prilici, spaslo ivot. Starac mu je priskoio za tren oka, i mlatnuo ga iz sve
snage. Kijavko se zaustavio na podu nasred sobe, trepui u njegovom pravcu.
"Deko, deko", prekorno proguna stari, "ta to, zaboga, radi?"
"Moram da pozovem nekog", objasni Kijavko, uspravljajui se na noge. Nita
nije polomio. On opet krenu ka aparatu.
Bejzingstouk ga zgrabi. Starac je bio jai nego to je Kijavko mislio;
deak se malo praakao, a onda klonu. "Ti mora da uradi", grdio ga je
Bejzingstouk, "samo ono to ti mi kaemo, deko, i nita vie. Ima da sedi
mirno, ili u - Hajmate! Pazi na malu!"
Jer i Oniko se s mukom podigla na noge, i sada se teturala ka aparatu, sa
odlunim izrazom na licu.
Ve pri prvom koraku, Hajmat je obuhvati jednom rukom. "ta vam je
naspelo", ree on ljutito. "Zar mislite da se alimo? Moda bi trebalo da
ubijemo ono hiijevsko tene, pa da nam poverujete?"
"Samo emo ih vezati, Bopre", ispravi ga Bejzingstouk. A onda, ugledavi
izraz na Hajmatovom licu i nain na koji je drao devojicu, samo uzdahnu.
"Aman, smiri tu loptu, ovee! Bie i kasnije vremena do mile volje za ono to
ima na umu!"

Za dvojicu starih terorista kua na obali bila je glavni zgoditak. Bilo je
hrane, struje, ak su pronali i neku vrstu oruja - puku za ajkule koja je
radila na principu samostrela i upotrebljavala se prilikom sportskog ronjenja, i
pljosnatu, podmuklu puku sa paraliuim nabojima, verovatno namenjenu onim
situacijama kada sportski ribolovac izvue veliku ribu koju je ulovio i koja je
jo toliko iva da pone opasno da se praaka po amcu. Kijavkova oputenost je
sasvim prestala, i on je gledao u puke zaprepaeno i uz prilino uasavanje.
To je bilo oruje! Moglo je da ubije nekoga! Kako su to bile tipino ljudske
sprave!
Kad su pronali hranu, dva oveka su jela prva, saaptavajui se preko
stola, ali kad su zavrili razvezali su Oniko i dozvolili joj da nahrani ostale.
Morala je deake da hrani supom kao da su bebe. U jednom trenutku opet se
nezgrapno podigla i krenula ka PV aparatu, ali Hajmat ju je pretekao. Vie,
posle toga, nije pokuavala. Kijavkova vlastita neumitna potreba da uradi to
isto nestade, ostavivi ga da se zaueno pita ta je on onako arko eleo da
uradi. Da pozove nekoga, dabome. Ali koga? Policiju? Sigurno, to bi bilo
logino; ali nekako mu se inilo da nije ba to nameravao.
Kad su se svi najeli, i deci ak bilo doputeno da u pratnji i jedno po
jedno odu do toaleta, Hajmat prie i zaljubljeno obgrli Oniko oko ramena.
Devojica se sva strese, i ne pogledavi ga.
"Hajmate, ovee", upozori ga Siril Bejzingstouk.
General je izgledao iznenaen. "ta sam uradio?" upita on, igrajui se,
onako ovla, devojinom kratkom podianom crnom kosom. "Najeli smo se. Nalazimo
se na prijatnom i bezbednom mestu. Pa, valjda smo najzad zasluili da se malo
odmorimo i nauivamo."
"Jo smo na ostrvu usred Tihog okeana, ovee", ree Bejzingstouk
strpljivo. "Neemo biti bezbedni dok se ne sklonimo odavde. Kad-tad e se
vlasnici ove kue vratiti, ili e neko od suseda primetiti svetlo i doi u
posetu, i ta emo onda?"
Hajmat uzdahnu kao da ga sve to veoma gnjavi i ustade, pa se ushoda po
sobi. "Ali potrajae jo dugo dok ne svane, a do jutra ionako neemo moi na
avion", objasni on.
"Jutro ba i nije tako daleko", uzvrati Bejzingstouk. "I ne zaboravi na
amac sa zamajcem. Ako ga ostavimo tamo gde je, navee ljude na na trag.
Mislim da bi trebalo da ti i ja, Bo, siemo do obale i odgurnemo ga u more pre
nego to svane."
"Zar tako?" ree Hajmat. "Zbog ega obojica, Sirile?" On se spusti na sto
u uglu, neprestano drei na oku onog drugog oveka, i premda im se nita nije
videlo na licu, Kijavko odjednom postade svestan da je u sobi opet zavladala
neka napetost.
"Hajde da vidimo da li u pogoditi ta ti je na umu, stari drue", nastavi
Hajmat zamiljeno. "Misli da e dvojica tee dobiti mesto u avionu nego jedan.
Takoe misli da ukoliko ja, i ova draga mlade ovde, budemo pobijeni, naa tela
e moda jo dugo ostati neprimeena u ovoj kui, a?"
"Zaboga, Bopre, kako ti ima bujnu matu", pomirljivo ree Bejzingstouk.
"Tako je", sloi se Hajmat. "Izmatao sam da upravo vae, Sirile, da li
e ti nadalje biti korisnija moja pomo ili moj le. ak mislim da razmatra
planove prema kojima bi sva naa etiri lea bila naena onako kako e tebi
najvie odgovarati. Moda u amcu na puini, tako da ljudi pomisle da si se po
svoj prilici udavio dok si preplivavao moreuz. Da li dovoljno dobro pogaam ta
misli?"
Bejzingstouk uputi svom drugu prijateljski osmeh. "Paaa, moda u
najoptijim crtama", priznade on. "Takve lude misli hoe ponekad oveku da padnu
na pamet. Ali to sam samo jednom pomislio, ovee."
"Onda misli na ovo", nasmei se Hajmat, izvlaei ruku ispod stola u kojoj
se ukaza pljosnata, podmukla puka za ribe.
Oniko vrisnu i klonu pored Kijavka. On poele da je umirujue potapa po
ramenu, ali konopci oko ruku su ga spreavali; snaao se tako to joj je svoj
tvrdi obraz protrljao o potiljak. Bejzingstouk baci pogled na decu, pa se
ozbiljno okrenu Hajmatu.
"Bopre", ree on, "ja samo mislim ono to si ti sigurno ve pomislio;
blizu je pameti da svaki od nas dvojice razmotri svoje mogunosti. Ali neu da
ti otkriju le daleko od ostrva. Za sada jo svi misle da smo na Mureji. Nadam
se da niko nee pomisliti drukije, dok ne bude kasno. I zato nemoj biti budala,
ovee. Hajde da se otarasimo tog amca. A onda da organizujemo sebi prevoz
odavde nadalje."
Hajmat ga je netremice gledao, eui bradu noktom na palcu. utao je.
"Takoe", dodade Bejzingstouk, "treba da mislimo na jo jednu stvar. Niko
ko je pri zdravoj pameti nee ostaviti napunjenu puku u fijoci kad izae iz
kue. Otkud zna? Nisi proverio da li je prazna, jer ja bih te video da jesi."
Hajmat mu s potovanjem klimnu. Za trenutak spusti ruke u krilo, gledajui
u puku. Ono to je video nisu mogli da vide i ostali, jer je bilo skriveno
ispod stola; ulo je jedno 'klik' kad ju je otvorio, i opet kad je zatvorio. Na
Hajmatovom licu nije se videla nikakva promena kad je opet podigao pogled. "Ja
sada znam da li je napunjena", primeti on. "Ali ti ne zna."
"Dobro, da li je?" utivo upita Bejzingstouk. Nije saekao odgovor. "U
svakom sluaju, daj da zavrimo ovu besmislenu raspravu. Obojica emo izai i
osloboditi se amca; deca nee moi nikuda odavde. Onda emo se vratiti i videti
da li moemo nekako da odemo sa ovog ostrva. A onda, Bopre, dok budemo ekali da
krenemo na avion, moe se zabavljati kako god ti je drago."
Vezao ih je general Bopre Hajmat, i Kijavko je morao da prizna da matori
zna kako se to radi. Onih nekoliko minuta to su ih njih dvojica proveli van
kue on se uzalud borio da se oslobodi. "ta ti je, zaboga, Glupavko? Mrav si
kao kostur, trebalo bi prosto da isklizne iz tih veza! Onda e i nas
razvezati, i onda..."
Harold zastade, jer ak ni on nije mogao da predstavi neko bolje 'onda'.
No, svejedno, starci su se ve bili vratili i nadneli se nad aparat za PV
komunikacije.
Odmah su dobili vezu sa alterom za rezervacije na Faa-Faa-Faaskom
aerodromu. Na njemu je bila - ili je bar tako izgledalo - ljupka Polineanka u
sargonu i sa cveem u kosi. Delovala je i ljubazno i stvarno, dok je gledala u
njih iz PV kutije. Kijavku u magnovenju pade na pamet da vikne u pomo, ali
opasnost je bila isuvie velika. Devojka je verovatno bila samo simulacija, i
to, najverovatnije, veoma uskih sposobnosti.
"Prikai sve direktne letove na daljini veoj od dve hiljade kilometara od
sada pa do podneva", naredi Hajmat.
"Oui, m'sieur." Devojka se nasmei i nestade. Na PV ekranu se ukaza
spisak:

UA 495 Honolulu 06:40
JA 350 Tokio 08:00
AF 781 Los Aneles 09:30
NZ 263 Ouklend 11:10
QU 819 Sidnej 11:40
UT 311 San Francisko 12:00

"Hou let za Los Aneles", odmah ree Hajmat. Bejzingstouk uzdahnu. "Da,
Bopre. Tako sam i mislio. Hou ga i ja."
Hajmat je izgledao nezadovoljan. "Zato ne uzme San Francisko", poe on
da se prepire. "Poletanje je samo dva i po sata kasnije, a bolje je da ne budemo
u istom avionu, zar ne? Mogao bi u Honolulu, ili za Tokio..."
"Neu da opet budem na ostrvu, niti tamo gde ne znam jezik, niti pristajem
da ekam dva sata due. Uzeu i ja taj avion za Los Aneles."
Hajmat uzdahnu i popusti. "U redu. Rastaemo se im sletimo. Rezervacije!"
Devojka se opet pojavi, pitajui utivo: "M'sieur?"
"Hoemo dva mesta na Er Fransovom letu broj 781, danas pre podne. Gospodin
D. Smit i gospodin R. Dons", izmiljao je Hajmat.
"Prva klasa ili turistika, gospodine?"
"Svakako prva." Hajmat se nasmei. "Naa draga mala bratanica hoe da nas
poalje na krai odmor, i to o njenom troku. Samo trenutak", ree on dajui
znak Bejzingstouku da privede devojicu. Van vidnog polja odailjaa na PV
aparatu, crnac hitro razveza devojicine ruke. Onda klimnu Hajmatu, i podie je
do aparata za komunikaciju. "Oniko, mila moja", nastavi Hajmat, "budi ljubazna,
pa daj ovom lepom mladom kompjuterskom programu svoju kreditnu identifikaciju."
Kijavku zastade dah. Da li e Oniko pokuati da zove u pomo? Nije. Jasnim
glasom izdiktirala je programu podatke sa svoje kreditne kartice i pritisnula
palac na ekranu, da bi se identitet mogao proveriti. Kijavko za trenutak oseti
razoarenje. Kamo te uvene ljudske hrabrosti, sad, kad je potrebna? Ali se
istog asa postide; da je Oniko sluajno zucnula neto to ne treba, nema sumnje
da bi se veoma loe provela istog asa kad matori terorista izmakne iz vidokruga
PV odailjaa.
I to je bilo sve. Niko nije nita pitao. Ve sledee sekunde program u
vidu Polineanke proverio je tekui raun i objavio, "Potvrena rezervacija dva
mesta, na ime gospodina D. Smita i gospodina R. Donsa, na interkontinentalnom
letu direktno za Los Aneles, sa polaskom u devet i trideset sa aerodroma Faa-
Faa-Faa. Da li elite produetak leta iz Los Anelesa ili povratnu kartu?"
"Za sada ne", ree Bejzingstouk i iskljui aparat za komunikaciju.
"ekaj malo", pobuni se Hajmat. "Kud uri? Produiemo iz Los Anelesa,
zna!"
"Da, ali ne sa njenom kreditnom karticom, ovee. Suvie je opasno. Odatle
e morati sam da se snalazi."
Hajmatu se oi pretee suzie. "Mnogo se pravi vaan, Sirile", tiho ree
on. "Zar si zaboravio da ja jo imam puku?" A onda iznenada kriknu: "ta to
radi? Ne daj joj, Sirile!" Jer Oniko, koju je Bejzingstouk i dalje drao,
tvrdoglavo je jo jednom pokuala da dohvati aparat za komunikaciju.
Bejzingstouk je tre u stranu. "Hajde, hajde", prekorevao ju je. "Postaje
ve dosadna, dete moje!" Oniko ne odgovori. I dalje je uporno piljila u aparat,
sada ve van njenog domaaja.
"Vei je", naredi Hajmat. Kijavko je zabrinuto motrio kako Bejzingstouk to
radi, i kako je opet vraa da sedne u isti red sa druga dva mala zatoenika,
pored zida. Poto su je ponovo vezali, Oniko se odmah spusti, i nasloni se na
Kijavka da joj bude udobnije.
"Morala sam", apnu mu, a on tiho zaita u znak odgovora. Morala je, ba
kao to je i on morao da se dokopa aparata za komunikaciju tek to su uli u
kuu. Kijavko je poeo polako da se udi tim kompulzivnim nastojanjima; nije
nikako mogao da se seti zbog ega mu je toliko stalo, samo je znao da mora. Na
isti nain, pomisli, oseao je poriv da pronae i zapie u svoj dnevnik svaku
sitnicu iz istorije i delatnosti Hiija. inilo mu se da ta dva poriva stoje u
uzajamnoj vezi, ali nije mogao da shvati kakvoj.
"Ubrzo e otputovati", apnu on Oniko, nudei joj jedinu utehu koje je
mogao da se seti.
Pogledala ga je bez rei. Nije ni morala da izgovori; sve to bi kazala
bilo bi samo - "Ali ne dovoljno brzo."
Starci su radili ono to su uvek radili. Svaali su se.
Ba su udni ovi ljudi to reavaju i najprostija pitanja samo posle
ogorene rasprave. Ovoga puta su se raspravljali da li da spavaju ili ne, i ko
e prvi. Hajmat je upravo govorio: "Nita nam ne bi smetalo da odspavamo,
Sirile. Svaki po sat-dva, tako da budemo svei kad odemo na aerodrom. Zato ti
ne ide prvi? Ja u ostati budan da zabavljam nae male goste."
"Ako onu malu bude zabavljao onako kako eli", odreza Bejzingstouk,
"verovatno e umreti od toga."
Hajmat tuno zavrte glavom. "Pod starost si se razneio. ta te briga ta
e biti s malom zavodnicom?"
"A ti si pod starost postao blesav! Tamo napolju, svet je pun malih
devojica. Kad se jednom iskobeljamo s ovog ostrva, moe, to se mene tie, sa
svima njima da radi ta hoe, ali ova tu ima raun u banci koji moemo da
koristimo. Zar e mrtva plaati nae raune?"
"Kakve raune? Pa, ve imamo avionske karte."
"A kako da stignemo do aerodroma?" upita Bejzingstouk. "Peke?"
Hajmat je prvo izgledao zamiljen, a potom smrknut. "Rekao bih da si ovog
puta u pravu", priznao je nevoljno. Ali odjednom se razvedri. "Hajde da odmah
naruimo limuzinu, i onda emo imati vremena za druge stvari dok je budemo
ekali!"
Koliko je od toga Oniko uspela da razume, to Kijavko nije mogao pogoditi.
Telo joj je bilo potpuno mlitavo, jer se sasvim naslonila na njega. Leala je
zatvorenih oiju, ali one lagane suze su joj se i dalje jedna po jedna cedile
niz obraze, iz nekog, izgleda, nepresunog izvorita.
Kijavko i sam zatvori oi. Ne toliko od umora, iako je i njega bilo,
koliko od napora da se koncentrie. Da li je uopte postojala mogunost da
pobegnu? Pretpostavimo da kae onom starcu da opet hoe u toalet? Pretpostavimo
da mu zbog toga razvee ruke; da li e uspeti da se otme, zgrabi Oniko u
naruje, i istri iz kue? Da li e mu Harold pomoi? Ima li iole verovatnoe da
takav, ili bilo koji drugi plan uspe?
Ili e oni prosto reiti problem Kijavka i Harolda, koji niti su imali
raune u banci, niti su pruali mogunosti za seksualno zlostavljanje, na taj
nain to e ih pobiti im nastane prva neprilika?
Prvi put u svom mlaanom ivotu Kijavko je poeo da razmilja o istinskoj
mogunosti da se on zavri kroz nekoliko sledeih sati. Za malog Hiija to je
bilo zaista zastraujue. Nije u pitanju bila samo smrt - smrt je ekala sva
iva bia, pre ili posle. Ali smrt pod ovakvim okolnostima mogla je lako da se
pretvori u potpunu smrt, jer nikoga nije bilo u blizini da uradi ono to je
potrebno da bi se mozak umrlog Kijavka obradio za uskladitenje; nije se toliko
bojao same smrti, koliko opasnosti da mu mozak nepovratno propadne pre nego to
se pretvori u Pretka ...
Postao je svestan da se starci opet svaaju, ovog puta znatno ee. "ta
je s ovom prokletom napravom!" razoarano je urlao Bejzingstouk, dok je Hajmat
cvrkutao slatkim glasom:
"Neto si pokvario u njemu, budalo matora. Evo! Pusti mene!"
"Pustiu te koliko hoe", gunao je Bejzingstouk. "On naprosto nee da
proradi." Povue se malo unazad, besno gledajui kako se onaj stari belokoac
saginje ka aparatu za komunikaciju. Onda se i Hajmat odmae, bezizrazna lica.
"ta si mu to uradio?" upita.
"Nita! Samo sam ga iskljuio. Kada sam pokuao da ga ponovo ukljuim,
vie nije radio!"
Kijavko u magnovenju oseti kako se u njemu opet budi nada. Ako se aparat
za komunikaciju zaista zbog neega pokvario, starci e moda morati da izmene
svoje planove. Moda e ipak morati peke na aerodrom! Kijavko nije imao
predstavu koliko je to daleko, ili u kom pravcu, ali najverovatnije nisu imala
ni ta dva oveka. Moda se nee usuditi da gube vreme. Moda e odmah morati da
krenu, jer sunce tek to nije poelo da se raa; nebo koje se videlo kroz
prozore postajalo je sve svetlije.
A ako odmah krenu - i ako, iz nekog razloga, ipak ne poubijaju svedoke
koje ostavljaju za sobom - i ako ree da deci ne vode sa sobom - i ako...
Bilo je isuvie mnoto tih ako.
Odjednom, nijedno vie nije bilo vano. Kijavko ugleda kako, PV kutija
poinje da svetluca. Ugleda to i Bejzingstouk i viknu: "Prestanimo da optuujemo
jedan drugog, Bo! Vidi, najzad je oiveo."
Jeste.
Jeste, ali lice koje ih je sada gledalo sa ekrana nije pripadalo
nasmejanoj, mladoj Polineanki sa cvetom hibiskusa u kosi. Bilo je to muko
lice. Mukarac, neodreenog doba starosti, prilino zgodan (odnosno, ja bih
voleo da jeste), smeio im se prijateljski. Kijavko ga nije poznavao. Hiiju je
svaki ovek izgledao isto, izuzev onih sa kojima bi proveli vie vremena.
Ali Siril Bejzingstouk i Bopre Hajmat su ga odmah prepoznali. "Robinet
Brodhed!" povika Bejzingstouk, a Hajmat zarea: "ta, kog vraga, taj kukin sin
trai ovde?"

Posmatrajui taj prizor iz gigabitskog prostora, Esi se nervozno zakikota.
"Bogami, prilino si uven, Robine", ree. "ak te i matori, zli teroristi odmah
prepoznaju."
"Nema tu nieg udnog, gospoo Brodhed", javi se Albert. "General Hajmat
je pokuao da ubije Robineta najmanje dva puta. I svaki terorista na svetu bi
verovatno uradio isto, samo da dobije priliku."
"Nemoj im pruiti priliku da ti nakode sada, Robine", tuno je molila
Esi. "Hajde. Uradi ono. I uvaj mi se, mili moj Robine! Matori zli teroristi
nisu nita u poreenju sa onom drugom opasnou sa kojom sad, poto-poto, hoe
da se sukobi!"

14. SLEPI PUTNICI
Mislim da bi ovde trebalo da napravim kratak pregled dogaaja.
Kada je vest o prenosu ka kugelblicu stigla do USPMU, smesta su stupili u
akciju. Programi i ljudi u gigabitskom vremenu krenuli su tragom poruke i
utvrdili da je potekla sa ostrva po imenu Mureja, u Tihom okeanu, i to su
uradili tako brzo da su ak i mene zadovoljili.
Onda su pritisnuli konice, jer sledeu odluku trebalo je da donesu ljudi
od krvi i mesa.
Oni su to obavili onoliko brzo koliko su to telesni ljudi uopte u stanju,
ali ti telesni ljudi jednostavno ispadaju iz trke ako elite pravu brzinu.
Prolo je mnogo, mnogo milisekundi dok nisu preduzeli sledei korak, i jo mnogo
due od toga pre nego to su ga priveli kraju. Izdvojili su Mureju iz energetske
mree. Presekli su sve vrste elektromagnetne energije na itavom ostrvu. Mureja
se nala u karantinu. Vie nijedna poruka nije mogla s nje da se probije u svet.
Tako je trebalo postupiti, i tu sam se sloio s njima. Ali tako im je dugo
trebalo da to urade! A onda je trebalo dugo, dugo, jo due da preduzmu sledei
korak. Odnosno, da ree ta e, jer Albert, Esi i ja smo za tren oka smislili
umesto njih ta treba; ali potrajalo je beskonano dugo dok nismo ubedili te
telesne ljude da smo u pravu i naterali ih da tako i urade.
Od samog poetka je bilo jasno da na Zemlji ima Neprijatelja. Albert i ja
smo ili okolo-naokolo stotinama milisekundi, i jednostavno nismo nali drugo
objanjenje. Te 'lane uzbune' na Straarskom toku nisu uopte bile lane.
Uspeli smo da to nekako objasnimo ljudima od krvi i mesa, polako i razgovetno,
jednu po jednu milisekundu. Prokleti bili, stali su da se prepiru s nama. "Niste
sigurni u to", zamerio nam je general Halversen. Ja sam se, meutim, proderao
(onoliko koliko mogu da se proderem u vremenu telesnih ljudi): "Istina je,
generale Halversen, mi nismo potpuno sigurni. Ali nauka se ne zasniva na
izvesnostima; ona operie samo verovatnoama, a verovatnoa da je ovo pravo
stanje konkretnih injenica daleko prevazilazi sve ostale. Zaista, ne postoji
nijedna ubedljiva hipoteza koja bi govorila suprotno."
Moete li zamisliti koliko je vremena bilo potrebno za ovakve stvari?
A zatim smo jo morali da ih ubeujemo i u narednu tvrdnju: da za
Neprijatelje rade neka ljudska bia. Tu smo se upustili u dugaka preklapanja,
zato to su se generali USPMU zaglibili u vlastitu raspru o tome da li bi ijedno
ljudsko bie, bez obzira na to koliko podivljalo ili silo s uma, ikada pristalo
da sarauje sa Neprijateljima vaskolikog organskog ivota. Trajalo je beskonano
dugo dok smo im objasnili da nismo mislili na dobrovoljnu saradnju. Lepo, a na
ta smo onda mislili? Pa nismo ba sigurni na ta mislimo, osim to injenice da
je prenos bio na engleskom jeziku nepobitno dokazuju da se neko ljudsko bie
negde moralo ukljuiti u taj prenos Neprijatelju. I naravno, sam sadraj poruke
jo bolje podrava teoriju da potie od Neprijatelja da je upuena Neprijatelju.
"Da ste vi Neprijateljev izvia na Zemlji", utivo zapita Albert, "ta biste
radili? Prvi zadatak bi vam bio da saznate sve to moete o tome kakvi su ljudi
i Hii; kakva im je tehnologija i u koje svrhe je upotrebljavaju; ukratko, sve
to bi vam moglo biti od koristi u sluaju da se sukobite. A upravo to je prenos
i sadravao, gospodo generali. U to sumnje ne moe biti."
Rasprave nisu potrajale samo milisekundama. Trajale su minutama, a minuti
su se protegli na sate, jer generali od krvi i mesa nisu sve vreme provodili u
razgovoru s nama. Delali su. Mureja je bila izolovana; tako da vie nijedna
poruka nije mogla da putuje ni sa nje ni na nju; i tako je jedini nain da se
nad ostrvom uspostavi bilo kakva kontrola bio da se na njega poalju ljudi od
krvi i mesa, sa nareenjem da ga preotmu. Da preotmu - ta? Pitali smo ih
uzalud. Da preotmu ostrvo, naravno, glasio je jedini odgovor koji smo dobili.
I tako su vazdune letelice velikog dometa u Nanduu i Oahuu bile
natovarene padobrancima i lansirane ka Mureji. Ljudi i ene na tim letelicama
bili su zaista hrabri - mnogo hrabriji nego to bih ja bio, jer je njihovo
zvanje 'vojnika' postalo samo poasno jo pre nego to se veina njih rodila.
Ali nadleteli su ostrvo i poiskakali u tminu - neki od njih su pali na padine
one visoke planine u sredini ostrva, drugi u vodu lagune, nekoliko najsrenijih
na njive sa taroom ili na plae. Zadatak im je bio da uhapse svakog koga
pronau, i kad to obave, da ogledalom poalju signale straarnim satelitima
iznad njih, tako da se Mureja moe opet prikljuiti na energetsku mreu da bi se
na nju spustili pravi islednici.
Moete li zamisliti koliko je sve to potrajalo?
Moete li zamisliti koliko je teko bilo da se sve to sprovede? Dve
stotine vojnika je popadalo po Mureji, i gotovo sedamdeset ih je slomilo nogu,
ruku, ili razbilo glavu prilikom sputanja. Pravo udo da niko nije poginuo, a
sve to zabadava.
Jer, dok se to odigravalo, oni bri meu njima, kao to smo Albert i ja,
radili su domai zadatak koji bi im utedeo sav taj trud. Trajalo je mnogo due
nego to bi trebalo, poto nismo mogli da priemo zapisima na samom ostrvu
Mureji, zbog prekida struje. Morali smo da se ispomaemo iz drugih izvora. To
smo i radili. Prikupili smo sve podatke koje smo mogli da naemo o putovanjima
sa i na Mureju. Prouili smo popise svih koji su tamo iveli. Tragali smo za
nekom niti-vodiljom, nekom vezom sa neim to je, na neki nain, opet u vezi sa
Neprijateljima...
I imena Oniko, Kijavka i Harolda sama iskoie iz tih zapisa.
im smo videli ko su i odakle su doli, znali smo da tu lei odgovor. Niko
drugi nije bio na Straarskom toku za vreme 'lane uzbune'.
Kad smo sve to objasnili onim glavama od krvi i mesa, sloili su se da je
znaajno. Ali bilo je takoe prilino beskorisno, jer nisu ni na koji nain
mogli da saobraaju sa padobrancima, koji su upravo tada pljutali po ostrvu, i
da im kau gde da usredsrede svoje napore. Ali uradili su neto to je bilo
gotovo isto tako dobro. Stavili su nam na raspolaganje zapise sa straarskog
satelita, i kada smo pustili te trake, ugledali smo mali amac sa staklenim dnom
kako se iskrada iz lagune na putu ka otvorenom moru.
Na alost, kad smo ga ugledali, to je ve pripadalo prolosti. Ali nali
smo ih. Tri deteta, koja su se ispentrala na plovei dok kuice na plai, koja
je pripadala gospoi i gospodinu Henriju Bekerelu, trenutno u poseti unucima na
planeti Pegi. A kada smo preduzeli sledei korak, i stali da kontroliemo sve
to je ulazilo i izlazilo iz kuice na plai, bez tekoa smo utvrdili ko su ona
dva s uma sila matorca koja su bila zajedno sa decom u amcu.
Onda smo uskladitili slike i seli da razmislimo. "A-ha", mudro se oglasi
Albert, pukajui na lulu. "Pogledajte malo bolje tu decu."
"Dvoje nose vreice", objavi general Kasata, samo trenutak pre mene.
"Tano", ozari se Albert. "A ima li boljeg sklonita od vreice za bie
koje se u celosti sastoji samo od energije, kao to su Neprijatelji?"
"Ali da li su mogli?" upitah. "Hou da kaem - kako su mogli?"
Puf, puf. "Da, Robine, verovatno im nije bilo lako", zamiljeno odgovori
Albert, "poto sistemi za skladitenje nisu neto na ta su oni navikli. Ali ni
uskladitenje Hii-Predaka i naa gigabitska mrea u poetku nisu mogle da se
sloe. Morali smo da izmislimo kako da jedno prepiemo na drugo. Zar misli da
su Neprijatelji gluplji od nas, Robine?" I pre nego to sam uspeo da odgovorim,
on dodade: "U svakom sluaju, ne postoji bolja hipoteza. Ne smemo pretpostaviti
bilo ta drugo. Neprijatelji su u vreicama."
"A vreice su na deci", ree Esi, "a deca su zarobljenici dvojice uvenih
ubica, Robine! Ma ta preduzeli, morate biti potpuno sigurni da se deci nee
nita dogoditi!"
"Naravno, draga moja", rekoh, pitajui se kako da to izvedemo. Podaci o
Bejzingstouku i Hajmatu nisu bili nimalo ruiasti, ak i kada se prenebregne
Hajmatova opsednutost mladim i bespomonim devojkama. Napregao sam se. "Prvo to
treba uraditi", rekoh, "jeste da ubedimo USPMU da izoluju kuu. Neemo da nam se
Neprijatelji uvuku u gigabitski prostor i ponu da tumaraju po njemu."
"Do sada su ve imali vremena do mile volje da to urade", primeti Albert.
"Ali, moda nisu. Moda ne mogu da napuste vreice - ili misle da im to
nije potrebno?" zavrteh glavom. "Muka je s tobom, Alberte, zato to si mainski
konstrukt. Ne zna kako se ponaaju prirodna bia. Da sam ja jedan od
Neprijatelja, i da se naem na udnom i uznemiravajuem mestu, naao bih sebi
to pre neku udobnu rupu da se sakrijem i ostanem unutra sve dok ne budem
siguran da mi se nita nee desiti."
Albert samo uzdahnu i zakoluta oima. "Nikada nisi bio bie od prirodne
energije, i ne zna nita o njihovom ponaanju", podseti me.
"Ako sam pogreio, nita neemo izgubiti, je li tako? Dakle, hajde da ih
izolujemo."
"Oh", ree on, "ja sam ve uputio takav predlog telesnim rukovodiocima
USPMU. Za nekoliko hiljada milisekundi, kua e biti potpuno odseena od sveta.
I ta onda?"
"Oh", rekoh ja veselo, "onda u ih ja nazvati da porazgovaramo."

U stvari, trajalo je mnogo milisekundi. Ne samo da sam morao da utuvim u
one glave od krvi i mesa iz USPMU da sam ja najpogodnija osoba da budem
pregovara, ve sam morao da dokazujem i njima i Albertu da u pregovarati tako
da ni starci ni Neprijatelji ne ulue priliku za bekstvo.
"Lepo", bio je prinuen da napokon kae Kasatin dvojnik, "slaem se."
Pripremio sam se za drugi deo, i on je doao. "Neko to mora da uradi, ali ne ti,
Brodhede. Ti si civilno lice."
Poeo sam da se derem: "Sluaj ti glupi..." Ali Albert die ruku.
"Generale Kasata", ree on strpljivo, "situacija u toj kui je nestabilna.
Ne moemo ekati dok neko od krvi i mesa stigne do tamo da pregovara."
"Dabome", promrsi on kroz stisnute zube, "ali ne znai da to mora biti
Brodhed!"
"Oh", uzdahnu Albert. "A ko drugi? To mora biti neko poput nas, zar ne
mislite? Neko ko je obaveten o tome ta se zbiva? U stvari, samo neko od nas,
ovde prisutnih, zar ne?"
"Ne mora da znai", ree Kasata, nemarno odugovlaei da dobije u vremenu,
ali Albert ga nije putao.
"Mislim da mora", ljubazno ga pritisnu on, "jer vreme je ovde bitno, i
jedino pitanje je ko e od nas ii. Mislim da ne bi valjalo da to budem ja. Ja
sam ipak samo grubo mainsko stvorenje."
"Ja nikako!" upade Esi.
"A vi, generale", utivo ree Albert, "prosto reeno, niste dorasli tom
poslu. I tako, bojim se, opet je ostao samo Robinet."
On se bojao!
Kasata popusti. "Ali ne lino", naredi on. "Neto to nije teta ako
nestane, i ovo je moja poslednja re."
I tako onaj ko se smeio sa aparata za komunikaciju na dva matora
udovita i zarobljenu decu nisam bio 'ja'. Bio je to samo moj dvojnik, poto su
me jedino tako Albert i ljudi iz USPMU pustili da odem, ali su takoe morali da
dozvole da se uspostavi jedan usko ogranieni kanal za komunikaciju izmeu mene
i mog dvojnika. Nisu imali drugog izbora, jer inae nijedan od nas dvojice ne bi
znao, niti bi mogao da utie na razvoj dogaaja u toj malenoj kuici na plai
ostrva Tahiti.
I tako sam provirio iz PV aparata na stara udovita. Odmah sam rekao - to
jest, moj dvojnik je rekao: "Generale Hajmat, gospodine Bejzingstouk, opet ste
uhvaeni. Ne pokuavajte neto nerazumno. Pustiemo vas na slobodu - pod
izvesnim uslovima - ako budete saraivali sa nama. Ponite time to ete
odvezati decu." A istovremeno onaj pravi ja, potpuno bezbedan u Vernoj Dragoj,
sto hiljada kilometara daleko odatle, ogoreno je protestovao: "Ali to toliko
dugo traje!"
"Nema ti druge, dragi Robine", ree Esi, a Albert se nakalja i upozori
me: "Pazi, dobro. General Hajmat e sigurno pokuati neko nasilje, ali
Bejzingstouk je lukaviji. Dobro motri na njega, molim te."
"Zar mi ita drugo preostaje?" progunah. Bio sam u pravu. Oni su bili
ljudi od krvi i mesa, a ja sam bio ja. Dok je moj dvojnik izgovarao onaj
beskonani uvodni govor - trajalo je celih est hiljada milisekundi! - paljivo
sam posmatrao i projektovao pred sobom svaku osobu, svaki komad nametaja, sliku
na zidu, prozor, zrnce peska, pahuljicu nagomilane praine u toj prijatnoj
sobici. Prola je itava venost dok sam aktivirao svoju prikazu i dok je ona
izgovorila moje pozdrave, a kad je Hajmat uzeo da odgovori, tome nije bilo
kraja.
Vidite, nisam imao munjevite perceptore i saimae vremena koji su bili
deo pravoga mene, onog to je sedeo u Vernoj Dragoj. Raspolagao sam obinim
piezovizijskim aparatom za komunikaciju, jednim od onih koje obini ljudi dre u
svojoj dnevnoj sobi. Oni su namenjeni ljudima od krvi i mesa. Zato su spori kao
i oni. Ne moraju ni da budu bri, jer ni ti ljudi nisu bri. Skener-sistemi
takvog aparata gledaju ono to je pred njima, taku po taku. Ispituju te take
jednu po jednu i registruju njihova svojstva - tolika i tolika osvetljenost, na
takvim i takvim talasnim duinama - i onda, opet jednu po jednu, prenose ih u
ipove odakle se odailju.
Naravno, mi nismo hteli da dozvolimo da prenos vri sam aparat. Jedini
prenos iz te sobe iao je od mog dvojnika ka pravom meni, udaljenom sto hiljada
kilomatara u vasioni.
Skeneri aparata bili su dovoljno brzi, ali po merilima ljudi od krvi i
mesa. Pregledali bi svaku taku dvadeset etiri puta u sekundi, a sporost vidnih
nadraaja telesnih ljudi popunjavala je praznine. Ono to su oni videli, bio je
privid stvarnog prisustva.
Ali ne i ja. Ono to smo videli i moj dvojnik i ja bilo je sporo i muno
stvaranje slika, taku po taku. Bili smo u gigabitskom vremenu, gde su redovi
veliina mnogo bri. Mogli smo da uoimo kako prispeva svaka pojedina taka sa
podatkom. Izgledalo je kao da neko popunjava bojom platno sa crteom i
numerisanim poljima za bojenje, stavljajui svakog dvadeset etvrtog dela
sekunde crvenu takicu ovde, tamnije crvenu pored nje, zatim ljubiastu, i tako
dalje; muno i polako, taku po taku, pred nama se ukazivala samo jedna linija
na Onikinoj crvenoj suknjici. Zatim su usledile hiljade taaka za sledeu
liniju, pa sledeu, pa sledeu, dok smo se ja i moj dvojnik vrpoljili i
metaforino grizli svoje metaforine nokte, ekajui da se ukae cela slika.
Ni sa zvukom nije bolje ilo. Prosena frekvencija ljudskog govora, recimo
srednje A, iznosi 440 herca. Zato je ono to sam 'uo' (u stvari opaao kao
pulsirajue pritiske) - zvualo tap ... tap... tap... i svaki pojedinani tap
dolazio je do mene dve milisekunde posle prethodnog. Nakon ega sam morao da
uzmem u obzir amplitudu svakog pulsa i vreme koje je prolo izmeu dva
uzastopna, manje vie onako kako se ton dizao i sputao, da ih pretvorim u
frekvencije i predstavim ih na spektrogramu zvuka, pa da ih prevedem u slogove,
i konano u rei. Oh, da, nije mi bilo teko da ih prevodim. Ali, Gospode Boe,
kakva je to bila gnjavaa.
Oseao sam se osujeenim na sve mogue naine, tim vie to je stvar bila
hitna.
Hitan je svakako bio problem Neprijatelja, ali ja sam imao neke svoje
razloge za urbu. Recimo, radoznalost. Taj sumanuti starac po imenu Hajmat - to
sam dobro znao - svojevremeno je nastojao kako god je znao i umeo da ubije moju
eni i mene. Zaista mi je bilo stalo da s njim progovorim koju i o tome. Zatim,
tu su bila i deca. Njihova situacija se morala reiti najhitnije, jer ja sam
imao jasnu predstavu o njihovim patnjama i strahu, i koliko su ve morala da
budu izmodena i klonula duhom. eleo sam da ih spasem tih muka ve sledee
milisekunde, a to je bilo prekratko za nekoga od krvi i mesa ko se cenka i pravi
pogodbe sa starim ubicama; i ja to nisam mogao.
Takoe nisam mogao da se strpim, i dok su Hajmat i Bejzingstouk upravo
otvarali usta, lica izoblienih od zaprepaenja, ja sam se sam, neposredno,
ubacio i rekao deci: "Oniko, Kijavko, Harolde: sada ste bezbedni. Ova dva oveka
vam vie ne mogu naneti nikakvo zlo."

A tamo, gde smo svi sedeli na okupu u upravljakoj kabini Verne Drage,
Albert zamiljeno povue dim iz lule i ree: "Ne mogu ti zameriti zbog ovog to
si uradio, Robine, ali molim te, imaj na umu da su nam Neprijatelji sada
najvaniji."
Nisam stigao da odgovorim. Esi se umeala, uzvikom negodovanja: "Alberte!
Zar si zaista samo maina i nita vie? Ta jadna deca su izvan sebe od straha!"
"Ali on je u pravu", pobuni se Kasata. "Deca su ve zbrinuta. Policija iz
Papitija je ve na putu..."
"I stii e, kada?" zapita Esi. Pitanje je bilo izlino; svi smo znali
odgovor. Ona ga i izgovori: "Kroz, jedno, milion milisekundi, je li tako? I ta
se sve moe dogoditi za to vreme, ak i u vremenu telesnih ljudi?"
Moj dvojnik je upravo zavravao reenicu: "... t-e-b-e-z-b-e-d-n-i";
dakle, bilo je vremena za raspravljanje. "ta misli, ta e Hajmat da uradi?"
upitao sam Alberta.
"Ima puku", oprezno odgovori Albert. "Moda e mu pasti na pamet da
upotrebi Oniko kao taoca."
"O tome emo se mi postarati", mrko dobaci Kasata.
"Nikako, Dulio!" rekoh ja. "Jesi li poludeo? Ako upadnete u tu malu sobu
sa bacaem zraka, neko moe da nastrada."
"Samo onaj na koga ih uperimo!"
Albert se prezrivo nakalja. "Preciznost vaeg oruja je izvan svake
sumnje, generale. Ali postoji pitanje nenaruavanja Faradejevog kaveza. Taj
prostor smo potpuno izolovali, izuzev jednog jedinog kanala izmeu gospodina
Brodheda i njegovog dvojnika. Ako ga probijete, ta e se dogoditi sa slepim
putnicima?"
Kasata je utao. Svi smo utali, jer tu je, u sutini, leala glavna
bojazan. Slepi putnici. Neprijatelji!
Gledajui ono troje pristojnih maliana koje dva matora davitelja dre kao
taoce, ovek gotovo da i zaboravi gde se krije onaj istinski uas. Hajmat i
Bejzingstouk bili su amateri! Zajedno uzev, njih dvojica su pobili nekoliko
desetina hiljada, da kaemo, nevinih ljudi, ena i dece, unitili imovinu u
vrednosti od nekoliko milijardi dolara, poremetili ivot desetinama miliona
ljudi... a kako su beznaajno delovali u poreenju sa biima koja su skretala
zvezde sa njihovog puta, itave planete pretvarale u prah i pepeo, usudila se da
poremete razvoj ak i same divovske vaseljene? Teror? Svaki ljudski terorista
bio je samo nestano, skiee tene u poreenju sa Neprijateljima - ak i ova
dvojica, i Hitler, i Dingis Kan, i Asurbanipal.
Ti Neprijatelji su se sada nalazili u onoj sobi, a ja sam se nudio da im
se suprotstavim.
Moj dvojnik konano bee zavrio moju utenu poruku, upuenu deci. Siril
Bejzingstouk je otvarao usta da neto kae. Preko dvojnika sam mogao da mu vidim
izraz lica. Oi je upravio na mene, radoznalo i s odreenom vrstom potovanja.
Bilo je to ono potovanje koje jedan gladijator ukazuje drugom kada se suele u
areni - gladijator koji je uoio razliku izmeu svog i protivnikovog oruja, ali
jo rauna da e njegov trozubac nadjaati protivnikovu mreu.
Meutim, to nije bio pogled koji bi vam uputio neko ko je spreman da
prizna svoj poraz.
Mereno sporim otkucajima telesnog asovnika, ono to se zatim odigralo
mora da je bilo veoma brzo. Dva starodrevna razbojnika su odavno prela zenit
svoga ivotnog doba, ali u organe i muskulaturu su im bili ugraeni mnogi novi
delovi, a pokvareni stari mozgovi jo su im bili vispreni. "Bopre!" odseno
doviknu Bejzingstouk, "pokrivaj devojicu!" A on sam polete ka stolu gde je sve
vreme leala puka-samostrel za ajkule.
Ja zabrinuto povikah sa ekrana: "Ne mrdajte! Nekako emo se ve
sporazumeti!"
Hajmat, drei jednom rukom Oniko vrsto za kosu, a drugom joj
prislanjajui pljosnatu puku za ribe na slepoonicu, pobedonosno zarea: "I
moraemo, vala! Hoete da ujete nae uslove? Sloboda? Potpuna sloboda, prevoz
na planetu koju mi odaberemo i... i... po milio dolara obojici!"
"I jo puaka, ovee", dodade praktini Siril Bejzingstouk. Uvek je on
bio onaj vispreniji, pomislih, divei mu se na neki nain. Zaista me je zadivila
brzina misli i preciznost akcije koje su ispoljavala ova dva matora zlikovca.
Napokon, razmislite i sami! Moja neoekivana pojava na ekranu mora da ih je
strano iznenadila; ali za ciglo deset sekundi su mi odgovorili, smislili plan,
ostvarili ga, i ve su drali decu na nianu i meni saoptili svoje zahteve.
Deset sekundi, meutim, ravno je deset hiljada milisekundi.
Rekao sam im, sa ekrana. "Slobodu moete obojica dobiti. To znai: izai
ete iz zatvora i iveti slobodni na nekoj drugoj planeti - ne na Zemlji, ne na
Pegi, ali na nekoj sasvim prijatnoj. Jedino to tamo osim vas dvojice nee biti
drugih ljudi." Ponuda je bila razumna i potena. Ve sam imao i odreenu planetu
na umu, poto je Albert naao jednu zaista dobru. Istina, bila je u jezgru,
jedna od rezervnih koje su Hii mudro ubacili imajui u vidu budue potrebe za
veim ivotnim prostorom, ali je svakako bilo mesta na kome se ve sada moglo
lepo iveti. Tamo su mogli da rade ta hoe - pogotovo to bi to radili
etrdeset hiljada puta sporije nego na Zemlji, poto bi bili u jezgru.
"Vraga e mi ti odreivati!" obrecnu se Hajmat. "Planetu biramo mi, i ne
zaboravi na pare!"
"Novac dobijate od mene", utivo im saoptih. "Svako po milion; moete
njime kupiti sebi programe da vam prave drutvo. Promislite, momci. Znate,
zaista vam vie ne moemo dozvoliti da slistite jo koji grad." I tada videh
kako se Hajmatu oi suavaju u trenutku kada je uo kako se neto kree u
susednoj sobi, te hitro dodadoh: "To vam je jedini izbor, to - ili ste mrtvi.
Pogledajte ta smo vam pripremili", pozvao sam ih, i prikazao im na ekranu slike
Nainih orbitalnih oruja na principu snopova estica sa ogromnim ubrzanjem.
Gledali su. Shvatili su ta je to za svega sekud-dva (ali za vie od
hiljadu milisekundi!), a do tada je ve bilo prekasno. Jer Albert je za mene
pronaao jo neto meu stvarima u kui. Robotoradnik, koga je on uoio a ja
preuzeo, uao je tog asa kroz vrata, sa dva uzdignuta creva za ienje.
Robotoradnik nije oruje. Programiran je da bude kuni sluga; on riba, popravlja
i isti kuu, ak pere prozore i iznosi ubre, ali ne ubija. Meutim, on ima
jake mlazeve kojima uteruje deterdent u pukotine, i pumpe koje te mlazeve jo
pojaavaju; a kada se napumpa svojim sadrajem do maksimuma i ubaci kuhinjske
noeve u otvore mlaznica, kao to sam ja naredio ovome da uradi dok sam
razgovarao u sobi, onda te noeve moe da izbaci velikom snagom i dosta
precizno.
Nisam poubijao te starce, bar ne zauvek. Ali pre nego to je stigao da se
okrene, Hajmat je ve dobio no u grlo, a Bejzingstouk drugi posred srca, i njih
dvojica vie nisu predstavljala problem deci, ve tehniarima koji e ono to
preostane od njihovih umova upumpati u uskladitenje Arhiva za mrtvace. "Pitam
se", rekoh, posmatrajui kako se drugi veliki no polako zariva u Bejzingstoukov
grudni ko, "da li je moda trebalo da najpre ovo uradimo, Alberte. Kao
uskladiteni umovi pravie nam mnogo manje problema, zar ne?"
"A zato bi?" Albert se nasmei. "Ne pravi ih ni ti, zna. Ali sada se
pobrini o deci, molim te."
"O deci!" povika Kasata. "Tamo su vam Neprijatelji, pobogu! O njima treba
da vodite rauna!"
"Ali u ovom sluaju", utivo primeti Albert, "to vam je jedno te isto,
razumete?"
Mene nije trebalo podseati. Ve sam se bio prepao i bez toga.
Robotoradnik ne ume bolje da razvezuje vorove nego to se bori sa
kriminalcima, ali ima strugalice i seckalice; jednostavno je pregrizao konopce.
Najpre je oslobodio Oniko, zatim Kijavka i napokon Harolda, a ja sam za to vreme
razgovarao sa njima.
Obraao sam im se umirujuim tonom. "Sada je sve u redu, deco, izuzev
jedne stvari. Hou da vas dvoje skinete svoje vreice, bez pogovora i
objanjavanja, jer je to veoma vano. I hou da to uradite odmah."
Bila su to dobra deca. Nije im bilo lako. Nita im ne bi bilo lako posle
onoga to su preiveli - naroito Oniki, onako iscrpljenoj i preplaenoj - a jo
tee, pretpostavljam, Kijavku, jer Hii nikad nije bio bez vreice, poev od
svoje tree godine pa nadalje. Ali su uinili ono to sam traio, i to bez
pogovora i objanjenja. Ali, oh, koliko im je samo milisekundi trebalo da sve
obave, dok sam ja ekao kao na iglama da uinim sledei korak. Onaj od koga sam
strepeo!
Meutim, nije bilo drugog izbora.
"Tako", ohrabrih ih. "A sada hou da vas dvoje prinesete te vreice
aparatu za komunikaciju i prikljuite ih na utinice datog prijemnika."
Nije ilo tako lako; terminali na vreicama nisu bili namenjeni toj vrsti
upotrebe, ali Albert je ve smislio kako i ime da se pomogne. I tako je Kijavko
pokuavao da uglavi adapter, dok je Harold cunjao po itavoj kui i preturao
fijoke sa raznoraznim drangulijama; uz pomo robotoradnika sklepali su ga i
smotali u eljeni oblik, sve vreme paljivo zaobilazei, da sluajno ne stanu na
one dve jezive stvarice na podu...
A za to vreme, jednu milisekundu za drugom, ja sam netremice posmatrao
kako rade ono to e im omoguiti da obavim posao od koga mi se ledila krv u
ilama, i vie od svega na svetu eleo sam: da stanem licem u lice - makar i
metaforino, poto ja nisam imao pravo lice, a pretpostavljao sam da ga nemaju
ni Neprijatelji - sa stvorenjima koja su uznemirila veito nemirnu vasionu u
kojoj sam iveo.
I tada Oniko prikljui terminale svoje vreice na terminale aparata za
komunikaciju, i oni dooe.

Nisam u stanju da vam opiem kako izgledaju Neprijatelji. Kako moete
opisati pomou fizikih svojstava neto to ih nema?
Nisam u stanju da vam kaem koliko su veliki, kakve su boje, kakvog
oblika; jer nita od svega toga nisu imali. Ako su i bili mukog ili enskog
roda, ili se meusobno razlikovali na neki slian nain, ja to nisam mogao da
primetim. ak, nisam bio naisto ni da li ih je dvoje. Vie od jednog, da. Manje
od mnogo, pretpostavljam. Pretpostavio sam da ih je dvoje, zato to sam za vreme
(prilino dugo po mojim merilima, a i njihovim) koje je proteklo izmeu trenutka
kada je Oniko ukljuila svoju vreicu u terminale komunikacionog aparata i onog
kada je, odmah potom, Kijavko ukljuio svoju, imao oseanje da je samo jedno
bie prisutno u gigabitskom prostoru zajedno sa mnom, a potom da ih je vie od
jednoga.
Pokuao sam da govorim sa njima.
Nije ilo lako. Nisam znao kako da ponem.
Prvo sam pokuao sa pitanjem:
Ko ste vi?
Nisam ba to rekao, jer nisam izgovorio nijednu re. Bilo je vie nalik na
ogromno, nemo Hmmm?
Nije bilo odgovora.
Pokuao sam ponovo, ovog puta sa slikama. Prizvao sam sliku kugelblica,
tuce mrlja boje izmeta koje su se neumorno okretale oko sebe u meugalaktikom
prostoru.
Niim mi nije bilo uzvraeno.
Napravio sam sliku Toka i stavio je u isti okvir sa kugelblicom. Izbrisao
sam zatim i to, i prikazao Kijavka i Oniko, a zatim njihove vreice.
Onda sam pokuao jo jedno Hmmm?
Opet nije bilo odgovora. Nita. Samo saznanje da je neko, na neki nain,
prisutan u istom prostoru u kojem i ja...
Ne! Evo odgovora! Prikazao sam vreice onakve kakve su bile, neprovidne,
nezgrapne, metalne stvari u obliku igre; i na toj mojoj vlastitoj slici one
postadoe sjajne. Zraile su.
Iako sam svu panju bio usredsredio iskljuivo na svog dvojnika, jo sam
postojao onaj drugi ja, samo pola sekunde odatle, u Vernoj Dragoj, sa Esi,
Albertom i generalom Kasatom. Bio sam svestan nekakvog kretanja tamo, ak i
pitanja, i primedbi; ali 'pravi' ja stalno sam bio dva sekunda u zakanjenju u
odnosu na svog dvojnika, i u tom trenutku kada je Albert otro uzviknuo: "Oni ti
kau da se nalaze u vreicama!" meni je dvojnik to ve bio rekao.
Kakav-takav, ipak je bio odgovor. Saobraanje je zapoelo.
Preao sam na teu sliku. Pokuao sam da im pokaem svu vasionu - spolja
gledano; gledano sa mesta koje ne postoji, jer ne postoji 'spolja' u odnosu na
neto to je svuda. Jedina slika koja mi je pruala predstavu neeg takvog bila
je ogromna, svetla, niim obeleena kugla; da li e ona i Neprijateljima neto
znaiti to nisam mogao da znam, ali bilo je najblie onome to mi je Albert
pokazao u Dalekom vemenu. Zatim, kao nekada Albert, zumirao sam 'oko kamere'.
Kugla se pribliila i rasprostrla oko nas i prikazala nam jedan deo vasione,
nekoliko hiljada galaksija, eliptinih i spiralnih, pojedine parove koji su se
uzajamno sudarali i proimali, i odvojene i usamljene celine koje su bljuvale
mlazeve sitnih zvezdica i maglina.
Je li tako trebalo? Neto me je iznutra grizlo, govorei mi da greim.
Dobro, pomislih, greim; unapred sam pretpostavio neto na ta nisam imao
pravo. Prikazao sam vasionu onako kako izgleda oveijem oku, u svetlosnim
frekvencijama koje mi vidimo. Zabluda! Nisam imao razloga da pretpostavim da
Neprijatelji imaju oi. ak i da je tako, otkuda mi pravo da smatram da vide
samo oveku bliske dugine frekvencije, od ljubiaste do crvene?
Zato sam toj slici dodao oreole i gasne magline koji se pokazuju samo pri
infracrvenom ili mikrotalasnom projektovanju, i ak i one oblake estica za koje
smo pretpostavljali da su ih sami Neprijatelji ubacili u vasionu u kojoj ivimo.
U stvari, ja sam pokazivao svojoj nevidljivoj (i uz to, bojim se, potpuno
nezainteresovanoj) publici slike koje mi je Albert pokazao u Dalekom vremenu.
Pustio sam ih da za trenutak stoje nepomino, a onda sam ih pokrenuo.
Unazad. Tano onako kako ih je Albert meni prikazao.
Skupio sam sliku. Galaksije su se primakle jedna drugoj. Kad su poele da
nam se pribliavaju poele su da se rasprostiru, tako da sam sve manje i manje
prikazivao strukture i sve manje zbijenih tela.
Sabio sam se jo vie. Do kataklizme. Sabio sam vasionu sve dok se nije
pretvorila u jednu jedinu, svetlu taku.
A onda sam ponovo prikazao Veliki prasak, i zamrznuo kadar u onom trenutku
u vremenu kada su sve mogunosti bile otvorene. I onda sam jo jednom pokuao sa
onim upitnim, bezglasnim Hmmm?
I tada sam dobio odgovor.
Naravno, nije bilo u obliku rei ili reenica.
Naravno, nije uopte liio na neki odgovor. Nisam to ni oekivao. Nisam, u
sutini, nita oekivao, ili bolje reeno, nisam imao nikakvu predstavu ta da
oekujem.
Preda mnom je bila jedna slika, i od svih odgovora na koje sam mogao da
pomislim, ovaj je bio najneverovatniji. Slika mene samog. Kako se smeim na onog
drugog mene. Pravo, pravcato moje lice, okasto, runo, ali prepoznatljivo,
moda ba onakvo kako su me videli Oniko i Kijavko kada sam provirio na njih iz
aparata za komunikaciju.
Nije mi izgledalo da je to pravi odgovor na gorue pitanje koje sam
pokuao da postavim.
Najpre e biti, rekoh samom sebi, da ja nisam pitanje postavio kako treba.
Moda mojoj slici onoga to Neprijatelji hoe da urade - odnosno, onoga to mi
mislimo da hoe - nedostaje neka pojedinost koja je u njihovim oima bitna
('Oima'!) Nisam znao kako to da popravim. Sve nae pretpostavke o
Neprijateljima zasnivale su se na naem zakljuku da se njima vasiona ini
negostoljubivom i nepodesnom za ivot zato to su bia sazdana od energije, i da
su zato odluili da stvore dovoljno 'nedostajue mase' da bi je naterali da se
opet skupi u onaj primoridijalni atom... koji e eksplodirati drugim, treim ili
n-tim Velikim praskom sve dok se ne stvori vasiona koja e im se vie dopadati.
Preoblikovanje vasione. 'Neprijateljoblikovanje', moglo bi se rei, slino onome
kako smo mi i Hii uredili svoje planete da lie na Zemlju.
To je bio osnovni smisao moje poruke, ali nisam znao kako da ga prenesem
na njihov nain.
Sem to sam, reklo bi se, upravo uspeo u tome.
Ne znam koliko sam vremena proveo tako, buljei u svoju vlastitu
karikaturu i pitajui se ta u sada.
Dugo. ak i po merilima telesnih ljudi dovoljno dugo da potraje, jer sam
bio svestan da ljudi u sobi menjaju poloaje, iako su se kretali sporo, kao
gleeri. Sada se broj prisutnih poveao. U sobi su se obrela i druga ljudska
bia i mnogo maina. Kad sam ugrabio trenutak da poaljem jedno munjevito
pitanje Albertu i Esi, preko onog drugog mene na Vernoj Dragoj, Albert mi je
umirujue saoptio: "Samo policija, Robine, i fiziari da provere da tvoj kanal
za komunikaciju nije sluajno probijen, i ekipa za uskladitenje mrtvaca koja se
bavi Bejzingstoukom i generalom Hajmatom; ne brini; odlino napreduje."
Odlino?
Da, moda je zaista bilo tako. Jer, slike su se sada promenile.
U poetku nisam znao ta gledam, neku udnu loptu od gadnog plamena, koja
se otvorila da pokae tesno zbijene zvezde i planete i 'oko kamere' je opet
zumiralo jednu od planeta da bi se videle neke spodobe nalik na tapove, u
kojima se mogla prepoznati namera da se prikau Hii. Njihovo skrovite u
jezgru? Naravno.
I tek to sam ga prepoznao, pojavila se druga slika. Bila je kao
dokumentarni film, ili snimci sa putovanja: ivot Hiija. Video sam hii-brodove
kako lebde u blizini varcvildovog omotaa i hii-gradove ispod staklenih
kupola; video sam hii-fabrike kako proizvode potroaku robu za Hiije, i same
Hiije kako rade i venavaju se, raaju i rastu; u tom dugakom prikazu u
gigabitskom vremenu vie sam video o Hiijima nego to sam uspeo da saznam o
njima itavog svog dugog ivota.
Blago reeno: bio sam zaprepaten i uasno, beznadeno zbunjen. Uopte
nisam mogao da shvatim razlog to gledam to to gledam; a onda se slika opet
promenila.
Bili su to snimci sa drugog putovanja. Ne vie iz posete Hiijima. Ve
nama.
Ne znam, moda sam u tom prikazu koji je dopirao iz venosti video svako
ljudsko bie koje je ikad postojalo. Neke sam prepoznao. Video sam kako se Oniko
rodila na artefaktu Hiija, kako su joj deda i baba umrli. Video sam kako je
spasavaju, zajedno sa itavom njihovom malom kolonijom, i kako je dovode na
Straarski toak. Video sam moda i svih stotinu milijardi ljudi koji
naseljavaju dvadeset planeta i nalaze se u vasionskim brodovima to saobraaju
izmeu njih. Video sam ak i prola zbivanja. Vojske i svemirske letae, manevre
sa novim orujem i lansiranje naoruanih brodova da poubijaju sve ivo na svetu,
ako samo budu hteli. Video sam gradove, bombardovane i sravnjene sa zemljom.
Video sam jednog vasionskog istraivaa sa Kapije u jednoj Petici, kako muki
kolje svoja etiri zaspala druga. Video sam svoju dragu enu, Esi, sa cevicama
u grlu i nozdrvama dok oko nje tiho zuje maine za odravanje ivota - sliku
koje sam se dobro seao, jer jednom je upravo tako izgledala.
Video sam Bejzingstouka u pripijenom ronilakom odelu i s maskom, kako
pliva kroz svetle tropske vode da privrsti lepljivu bombu na korito izletnikog
broda. Video sam generala Boprea Hajmata kako pritiska dugme da uniti svemirsku
letelicu, i opet sam ga video kako radi - oh, radi izopaene i grozne stvari
jednoj maloj devojici - i taj prizor od kojeg se oveku grio eludac bilo je
jedva neto lake podneti zbog saznanja da je 'devojica' samo robot.
Bujica slika je tekla i tekla.
A onda je odjednom presahnula.
Vie nita nisam video. ak ni sobu, Oniko i deake, pridolice koje su tu
radile svoj posao. Nita; ula su potpuno prestala da mi rade.
I tada sam shvatio da zaista dobijam odgovore na svoja pitanja, samo ne na
ona koja sam postavio. Nisu mi odgovorili 'ta', ve 'zato'.

Ono drugo 'ja', tamo na Vernoj Dragoj, sve je to posmatralo, ali nije
moglo da vidi njega (mene). Nita nisam mogao da vidim.
A onda sam u magnovenju sve video. Sve slike koje sam ve gledao, kako
lebde preda mnom, kao vihor konfeta. Poigravale su unaokolo i stapale se; Hii
su postali polu-ljudi; ljudi su poeli da lie na Hiije, i svi su poeli da se
stapaju sa raunarskim konstruktima, Sporaima i Vudu Svinjama, i da stvaraju
bia koja nisu liila ni na ta to je vasiona ikada poznavala... i tada sve
poe da se rastvara u bujici raznobojnih varnica, sve to.
ak i ja.
Osetio sam kako se rastaem. Osetio sam kako se moja vlastita linost topi
i uz svetlucanje prelazi u nitavilo.
Trebalo mi je prilino dugo dok sam shvatio ta se dogaa. "Gospode Boe,
pa ja umirem!" zauralao sam u prazni gigabitski prostor...
Upravo kad sam umro.

"Umro sam!" uasnuto sam vritao Albertu i mojoj dragoj portabl-Esi i
oficirima USPMU, koji su se saoseajno okupili oko mene u Vernoj Dragoj.
Osetio sam Esine tople (iako nepostojee) ruke oko sebe. "Oh, psst, psst,
Robine, dragi", teila me je. "Nita ne brini. Sve je prolo. Nisi umro, ne taj
koji si ovde."
"Obavio si posao, Robine!" uzbueno povika Kasata. Razgovarao si sa njima!
Sad moemo da izaemo iz Straarnog toka i..."
"Generale Kasata", utivo ree Albert, "molim vas, zaveite. Kako se
osea, Robine? Da li je istina da si u odreenom smislu, da, umro. Odnosno, ona
tvoja kopija je zauvek nestala, a moda i Neprijatelji zajedno s njom; mislim da
su te neutralisali, Robine, iako po cenu samih sebe. ao mi je to si to tako
teko preiveo."
"ao!" zaurlao sam. "Zna li kako je to kad umire? Kad zna da nestaje,
i da vie nikada, nigde nee postojati?"
Esi me stee u zagrljaj vre nego ikad, umirujue mi apui u uho: "jo
postoji, Robine. Tu si, pored mene. Bio je samo tvoj dvojnik, zna? Onaj to je
uao u izolovani gigabitski prostor sa Neprijateljima."
Istrgao sam se iz njenog zagrljaja (metaforiki), i besno se upiljio u to
dvoje mojih najdraih i najbliih; nisam bio ni svestan da su tu oficiri USPMU.
"Lako je vama da to kaete", ogoreno sam rekao. "Niste nita osetili. Umro sam.
I to ne prvi put, ako smem da vas podsetim. Ve sam jednom to iskusio, i ve mi
je dosta umiranja. Ako mi je do neega na svetu stalo, to je da opet to uradim!"
Presekao sam se, jer su me udno gledali.
"Oh", rekao sam, uspevajui ak i da se nasmeim. "Hteo sam da kaem da
elim da opet to ne uradim." Ali ni meni samom nije bilo sasvim jasno ta sam to
hteo da kaem.

15. UPLAENI PACOVI JURE
Kada osoba uskladitena u gigabitskom prostoru pretrpi neki straan ok ne
dajete joj neto estoko da popije, niti je namestite da legne, ali ponekad
pomae ako se pravite da to radite.
"Trebalo ti je da se malo odmori, Robine", ree Albert.
"Pusti da ti ja pomognem da se osea ugodnije, golupiu", proapta Esi,
i ve u sledeem trenutku sam se ugodno oseao. Esinom zaslugom. Leao sam u
(metaforiki) udobnoj viseoj, lealjki na (nestvarnoj) terasi ispred svoje
(uskladitene) kue sa pogledom na Tapansko more, dok se moja draga portabl-Esi
naginjala nada mnom i stavljala mi u ruku (nepostojeu) au sa piem. Bio je to
ledeni koktel margarita sa tano onoliko soli koliko treba oko ruba ae, i imao
je isto tako dobar ukus kao da je pravi.
Bio sam u sreditu panje.
Esi je sela pored moje visee lealjke, milijui me po kosi s puno
ljubavi, i zabrinuta lica. Albert se posadio na ivicu batenske stolice,
zamiljeno se ekajui drkom lule iza uveta, dok je posmatrao moje lice.
Atmosfera je bila sasvim domaa i udobna, ali bili su tu i drugi ljudi. Nije me
iznenadilo da vidim Dulija Kasatu kako koraa gore-dole po travi ispod
stepenica terase, i kako na svakom zaokretu zastaje i ispitivaki gleda u mom
pravcu. Nije me iznenadila ak ni Alia Lo, koja je tiho sedela u stolici za
ljuljanje na samoj ivici terase; ali bio je tu jo neko.
Taj neko je bio Hii.
Nisam bio raspoloen za iznenaenja. Uspravio sam se i upitao: "Zato, do
avola?" Nisam to rekao podozrivo. Ako je ikako zvualo, bilo je to ispitivaki.
Esi me je shvatila kako treba. "Ne znam da li se jo sea Duple-Veze",
rekla je. Bila je u pravu. Nisam se seao. "Bio je predstavnik Hiija u USPMU",
dodade Esi, i ja stadoh da se priseam, kao kroz maglu. Imali su jednog ili dva
Hiija, i da, jedan od njih je bio Prastari Predak. Liio je na ovog i imao
retki uperak dlake na glavi i duboke upale, starake oi, ba kao ovaj.
"Milo mi je to se opet sreemo", rekao sam. Progutao sam poslednji
gutljaj tekile, pogledao oko sebe i ponovio: "Zato, do avola?" Ali ovoga puta
sasvim drukijim tonom, jer sam sluajno pogledao i mimo prijatne simulacije
okruenja na Tapanskom moru. Oekivao sam da u otkriti da smo na Vernoj Dragoj,
i tako je i bilo.
Ali na ekranu se videlo samo pegavo sivilo. Kad sam pogledao kroz senzore
na spoljnom oklopu Verne Drage video sam da putujemo bre od svetlosti. Bacivi
pogled kroz retrovizor, video sam kako sateliti USPMU postaju sve manji i manji
u prostoru iza nas. USPMU mi je izgledala nekako drukije. Nisam bio siguran u
kom smislu, ali nisam gubio vreme na nagaanja. Ono to je radila Verna Draga
bilo je mnogo vanije. Nekuda smo se uputili, i mene je to iznenadilo.
"Kuda emo", povikao sam.
Albert se nakalja. "Dok si ti radio preko dvojnika", ree on, "dogodile
su se neke nove stvari."
"Nismo smeli da ti kvarimo koncentraciju", zabrinuto dodade Esi. "Izvini.
Sve je u redu, na asnu re, najdrai Robine, i svi na Vernoj Dragoj su ivi i
zdravi, kao to vidi."
"Nisi mi odgovorila!"
Ona mi spusti na obraz aku kojom me je do tada milovala po kosi. Bila je
topla i puna nenosti. "Idemo na izvor", ree ona. "Na kugelblic. Neprijateljima
u kuu, i to to bre moemo."

Pustio sam da me vrate u prijatno okruenje Tapanskog mora, oseajui se
potpuno zblanutim. Esi je ve spremila jo jednu margaritu, i ja sam automatski
pruio ruku da je uzmem. Drao sam je, pokuavajui da odgonetnem ta se desilo.
Izali smo iz taba USPMU...
Tada se setih zbog ega su mi sateliti izgledali drukije dok smo se
udaljavali od njih. "Flota je otila!" uzviknuh.
"Tano", ree Albert. "Mi letimo za njima."
"Protivno naredbama", dodade Dulio Kasata.
"Nama ne mogu nareivati", odsee Esi.
"Ali mogu meni", ree Kasata, "i mi letimo protivnom tim naredbama.
Zaboga, kretanje flote je ipak jedna vojna operacija."
"Vojna!" Buljio sam u tog oveka, pitajui se da li je uopte mogue da on
govori ono to ja mislim da govori. On slee ramenima. S lakoom sam preveo to
sleganje ramenima: da, zaista je to rekao.
"To je suludo!" viknuo sam.
On opet slee ramenima. "Ali..." zapoeh... "Ali... Ali ja nisam spreman
da ba sada krenem na dugo putovanje!"
Esi se nagnu i poljubi me. "Robine, dragi", ree ona, "najzad, pa mi
nemamo drugog izbora. Imamo li? Flotu USPMU ovek ne sme da pusti samu. Ko zna
kakav e idiotluk napraviti?"
"Ali... Ali na Rinklroku..."
"Na Rinklroku za tebe vie nema niega, dragi Robine", ree ona srdano.
"Oprostili smo se. Zabava je najzad zavrena."

16. DUGO PUTOVANJE
Sve ono vreme dok sam se ja zamajavao sa decom i njihovim otmiarima na
ostrvu Tahiti koristili su i ljudi od krvi i mesa. Imali su vremena da deluju.
To su i uinili.
Ti ljudi koji su upravljali USPMU odluili su da im flota nije potrebna da
opasnost presretnu na Zemlji, i zato su krstarice poslali na Straarski toak.
Kasata od krvi i mesa se nije potrudio da pogubi Kasatu-dvojnika, zajedno sa
uskladitenjem Alie Lo. Zahvaljujui iskljuivo Albertovom navaljivanju poneli
smo 'molitvenu lepezu', koja je u stvari bila uskladitenje Prastarog Pretka
Hiija, Duple-Veze. Nije to bilo jedino uskladitenje koje je Albert ukrcao na
na brod, imajui za to dobre razloge; kad sam ih shvatio, mogao sam samo da se
sloim s njim.
A pogotovo se sloio dvojnik-Kasata. Nisu ga pogubili! ta vie, nisu ni
mogli da ga pogube, dokle god se bude privremeno nalazio na Vernoj Dragoj, jer
tu nije bilo nikoga da ga pogubi. Za Kasatu to nije bilo samo odgaanje
izvrenja neumitnog, bila je to praktino itava venost - nedelje i nedelje
provedene na putu - to je u njegovom sluaju bilo ravno itavim decenijama
produenog ivota!
Eto ta je to znailo Kasati.
Ali meni je znailo neto sasvim drugo.
Sada je preda mnom, pre svega, stajao zadatak da se oporavim od uasnih
okova nastalih usled meanja mog uma sa Neprijateljima i njihovog ulaenja u
moj um, kao i od onog drugog oka kada sam opet osetio da umirem.
Jedna od prednosti uskladitenih umova sastoji se u tome da mogu po volji
dodavati ili brisati podatke iz svojih uskladitenja. Ako vas neto boli, moete
to prosto izvaditi, zapeatiti, staviti na policu sa natpisom 'Opasno! Ne
otvarati bez potrebe', i krenuti dalje za svojim poslom, osloboeni tih patnji.
Kao veina tih mnogih prednosti, i ova ima svoju cenu.
Znam, jer sam to iskusio. Mnogo, mnogo davno - pa, recimo pre nekih deset
na jedanaesti milisekundi - bio sam zaista, ali zaista, u kripcu. Uz to sam
tada upravo bio umro, samo tada je umrlo ono moje pravo telo, ono od krvi i
mesa, i Albert i Esi su me upravo bili pretoili u mainsko uskladitenje. To je
bio pravi udarac. No, bilo ih je jo. Upravo sam se ponovo bio susreo sa Klarom,
enom koju sam voleo pre nego to sam voleo enu kojom sam se oenio, Esi, i
sada su u mom ivotu odjednom postojale njih dve; i ne samo to, ve sam zaista
verovao da sam ubio onu drugu enu, Del-Klaru Mojnlin; i da, tada sam takoe
upravo prvi put sreo ivog Hiija.
Saberite sve to i videete da je bilo opako potresno. I zato, da mi
pomognu da prebrodim ono najgore, Albert i Esi su promenili strukturu programa
koji se sastojao od onoga to je ostalo od mene. Izdvojili su lepeze podataka
koje se imale veze sa Klarom i onim ubistveno tekim oseanjem krivice, koje me
je kotalo mnogo godina psihoanalize, dok mi nije makar malo laknulo, i sve ih
zapeatili u jedan od onih omotaa 'Ne otvarati bez potrebe' i vratili mi ga, da
ga ne otvaram dok ne budem sasvim spreman za tako neto.
Mislim da nikada nisam sasvim spreman, ali sam ga posle izvesnog vremena
ipak otvorio.
Vidite, vi pamtite stvari tako to ih povezujete sa nekim srodnim drugim
stvarima. Ja sam pogubio neke od tih veza. Mogu da se setim da mi je neto drugo
bilo na umu, ali ne mogu da se setim ta. Kaem, na primer: "Pazi, pazi, zaista
sam u to vreme bio veoma potresen zato to..."
I onda vie ne mogu da se setim ta je bilo to 'zato to'.
A to je, kako sam na kraju odluio, gore nego da stalno sve to nosim u
sebi; jer, ako ve moram da se preznojavam, sekiram i brinem, onda hou da znam
zato.
I zato, tek da vam pruim neku priblinu predstavu o tome kako sam se
oseao posle one male pustolovine sa Neprijateljima na Mureji, rei u da sam
ozbiljno pomiljao da zamolim Esi da i to skloni u naftalin, meni za ljubav.
Ali nisam mogao.
Morao sam da se suoim s tim i da ivim s tim i dalje - ali, Boe moj,
kako je bilo jezivo.
Stalno sam prebirao u mislima onaj bezglasni susret umova i to sam vie
mislio na njega on je postajao sve vei i grozomorniji. Ja, siuni Robinet
Brodhed, bio sam u prisustvu tih - stvorenja, udovita, moda bi se ak moglo
rei ljudi - koji su se bavili okretanjem itave vasione naglavake, samo zato
to im se tako htelo.
ta jedno nitavno, slabako detence kao to sam ja ima da trai u drutvu
sa superstarovima kao to su oni?

Moram pokuati da neke stvari dovedem u pravu srazmeru.
Nee biti lako. ak, nee biti ni mogue, u pravom smislu, jer ta srazmera
je tako ogromna - Albert bi verovatno kazao 'nesamerljiva', mislei da ne moete
istim arinom meriti stvari koje su ovde u pitanju. To je kao... kao da, recimo,
razgovarate sa nekim od onih australopiteka pre nekih pola miliona godina.
Verovatno biste nali naina da mu objasnite da je mesto iz kojega ste vi
(recimo, negde u Evropi) do zla boga daleko od mesta gde se on rodio - recimo
negde u Africi. ak ete moda uspeti i da mu kaete da su Aljaska i Australija
jo do zla boga dalje. Toliko e moi da shvati.
Ali da li moete zamisliti neki nain na koji ete mu objasniti koliko su
jo dalje, recimo, jezgro Galaksije, ili Magelanovi oblaci? Nemogue! Posle
jedne odreene take - kako za australopitekusa tako i za savremenog oveka, ili
ak, uskladiteni um poput mene - veliko je prosto neko neodreeno veliko.
Eto, zato ne znam kako da opiem svoj doivljaj duine tog dugog, munog
putovanja brzinom veom od brzine svetlosti od satelita USPMU do Straarskog
toka.
Trajalo je beskonano. Mogu vam dokazati i brojkama. Mereno gigabitskim
vremenom, bilo je prilino iznad deset na deveti milisekundi, to je po merilima
ljudi od krvi i mesa otprilike isto kao i moj celokupni ivotni vek pre nego to
su me ogromno uveali.
Ali to vam ne prikazuje dovoljno upeatljivo svu sporost i razvuenost
prolaenja vremena. Na 'dugom' putovanju od Rinklroka do USPMU Albert mi je
prikazao celokupnu istoriju vasione.
Sada sam polazio na put koji je bio hiljadu puta dui, i ta e on moi da
mi prikae na bis?

Morao sam da obavljam mnotvo stvari da mi ne bude dosadno. Nije mi bilo
teko da naem prvu.
Albert je ubedio generala Kasatu da ubedi USPMU da nam omogui pristup
svim podacima o Neprijateljima kojima raspolae. Bilo ih je vraki mnogo.
Problem je bio to se nijedan nije mogao primeniti na ono to se upravo sada
dogaalo. Nijedan nije davao odgovore koje sam zaista eleo da dobijem na
pitanja za koja nisam imao dovoljno prethodnog znanja da ih postavim.
Stari optimista, Albert, poricao je. "Ipak smo mnoga saznali, Robine",
drao mi je predavanje, stojei ispred table sa kredom u ruci. "Na primer, sada
znamo da je Galaksija konj, da pas nije zalajao, i da je maka upala meu
golubove."
"Alberte", pretei ree Esi. Obraala se njemu, ali je gledala u mene.
Pretpostavljam da mi se na licu ocrtavala zbunjenost zbog Albertovog neumesnog
ludiranja, ali u tome nije bilo nieg neobinog. I jesam bio zbunjen, da ne
kaem napet, zabrinut i, opte uzev, nesrean.
Albertu se u oima ukaza onaj tvrdoglavi pogled. "Da, gospoo Brodhed?"
"Ve due vreme pomiljam da program treba redovno pretresati i oistiti,
Alberte. Da li ta potreba trenutno postoji?"
"Ne, mislim da ne postoji", odgovori on i videlo se da mu je neprijatno.
"udljivost", ree ona, "korisna je i ak poeljna u programu Alberta
Ajntajna, zato to Robin tako eli. Ali to je mnogo, mnogo je."
"Shvatam ta elite da kaete, gospoo Brodhed", odgovori on sa
nelagodnou. "elite kratak i jasan pregled stvari. U redu. Podaci su sledei.
Prvo, ne raspolaemo dokazima da bilo kakvi drugi parii, komadi, pseudovreice
ili ispadi Neprijatelja osim onih koje je Robin doiveo na Tahitiju postoje ma
gde na drugom mestu u Galaksiji. Drugo, nemamo nikakvih dokaza da i ovi jo uvek
postoje. Tree, u pogledu samih tih jedinki, nemamo nikakve dokaze da se
znaajno razlikuju od nas, to e rei od strukturisanih, organizovanih i
uskladitenih elektromagnetskih naboja u nekom pogodnom substratu, u ovom
sluaju Onikinoj i Kijavkovoj vreici". On se prodorno zagleda u mene. "Da li
prati ovo to priam, Robine?"
"Ne ba sasvim", rekoh, uinivi mali napor. "Hoe da kae da su oni
samo elektroni, kao ti i ja? Samo neka druga vrsta Mrtvaca? A ne nekakve
subnuklearne, moliu, estice?"
Albert ustuknu. "Robine", poali se, "znam da moe i bolje. Ne samo u
pogledu nuklearne fizike, ve i u pogledu gramatike."
"Ti zna ta sam hteo da kaem", planuh ja, poto sam najpre pokuao da se
uzdrim i tako samo postao jo benji.
Albert uzdahnu. "Na alost, znam. Dobro. Kazau ja. Uz pomo svih
instrumenata koje smo bili u stanju da primenimo, a to je verovatno sve to se
koristi, nismo uspeli da otkrijemo nikakvo polje, snop estica, emitovanje
energije, ili ma kakvu drugu fiziku pojavu u vezi sa Neprijateljima koja se ne
bi slagala sa pretpostavkom da se oni, da, sastoje od elektromagnetne energije,
ba kao i mi."
"Nije bilo ak ni gama-zraenja?"
"Sigurno nije bilo gama-zraenja", odvrati on nervozno. "Takoe ni
rentgenskog zraenja, kosmikog zraenja kvark-protoka ili neutrina; takoe, u
jednoj drugoj kategoriji, nikakvih poltergajsta, n-zraka, psiho-aure, vila
rusalki, ili tragova adelediknanderske sile."
"Alberte!" viknu Esi.
"Ti mi se podsmeva, Alberte", poalih se.
On me je dugo posmatrao.
Onda je ustao. Kosa mu je postala sitno kovrdava i lice pocrnelo. Sa
slamnatim eirom u ruci (ne seam se da sam ga ikad ranije video da nosi
eir), odigrao je nekoliko step koraka po poploanom podu i zapevao: "Didi, ah,
da, si, sisi, ja, ja."
"Dosta, Alberte!" zaurlao sam.
On povrati svoj normalni izgled. "Vie ne ume da se raduje, srce ti je
usahnulo, Robine", poali se on.
Esi otvori usta da neto kae, pa ih opet zatvori, upitno me pogledavi.
Onda zavrte glavom, i na moje iznenaenje samo ree: "Nastavi, Alberte!"
"Hvala", odvrati on, kao da nije nita drugo ni oekivao, uprkos njenih
ranijih pretnji. "Da se vratimo na prozu, poto si reio da bude onaj koji
kvari zabavu. Dozvoli mi da se vratim na one prethodne tri take koje sam, ako
se sea, izloio polualjivo, da biste ih lake prihvatili, a i zapamtili.
"Galaksija je konj." Da. Trojanski konj. Svi spoljni znaci pokazuju da je ista
kao to je bila od kad smo se rodili, ali ja slutim da je prepuna
Neprijateljevih izviaa, Robine, a mi ne moemo da ih otkrijemo."
"Ali nema dokaza", povikah ja, i zatim, dok me je jo netremice gledao,
dodadoh: "Ovaj... da, jasno mi je ta hoe da kae. Ne moemo da ih vidimo
zato to se kriju. Ali otkud zna da se kriju? Do sada je bio samo jedan jedini
prenos koji smo mogli da pripiemo Neprijateljima... ta?"
On je vrteo glavom. "Ne, Robine. Otkrili smo samo jedan. I to samo zato
to su Neprijatelji upotrebili redovne linije za komunikacije na Zemlji, i tako
se taj njihov urgentni prenos, potekao od dece sa Mureje, pokazao u zapisima kao
nepredviena anomalija. Ali mi nismo kontrolisali sve, Robine. Kad bi
Neprijatelj bio na, recimo, planeti Pegi, gde su svi mnogo komotniji, da li bi
jedan prekobrojni prenos uopte bio primeen? Ili da dolazi iz vasionskog broda?
Ili, kad smo ve kod toga, da dolazi sa samog Straarskog toka onda, pre
nekoliko meseci kada jo nismo bili zaotrili stvari? Mislim da ne bi, Robine.
Mislim da moramo pretpostaviti da nijedna 'lana uzbuna' na Toku nije bila
lana; da su Neprijatelji, jo pre izvesnog vremena, uspeli da prodru na Toak;
da su ve bili gde god su hteli u naoj vasioni, i videli sve to su hteli, i da
su o svemu tome slali izvetaje natrag na kugelblic. Na to sam", dodade on
smeei se veselo, "mislio kad sam kazao 'Maka je upala meu golubove'. Da
znate", zavri on, osvrui se unaokolo bez preteranog interesovanja, "ne bi me
ni najmanje iznenadilo kad bi nekoliko njih bili ba tu, zajedno sa nama, na
Vernoj Dragoj."
Poskoio sam.
Nisam mogao da se uzdrim. Jo sam bio potresen i kao izubijan od onog
uasnog, bolnog iskustva. Izbezumljeno sam stao da se osvrem oko sebe, i Albert
me prekori, kao kakvo dete. "Oh, pa nee ih nikad videti, Robine."
"I ne elim da ih vidim", zareao sam. "Gde bi mogli da se sakriju?"
On slee ramenima. "Kad bi me primorali da nagaam", ree on, "pa, ja bih
sebe stavio na njihovo mesto. Gde bih se sakrio kad bih hteo da putujem na
Vernoj Dragoj kao slepi putnik, tako da me niko ne vidi? Vrlo prosto. Mi tu
imamo veoma mnogo uskladitenih podataka. Hiljade rubrika koje nismo ni
otvorili. U svakoj od njih mogla bi se smestiti dva-tri slepa putnika - ili
hiljade njih. To jest, pod pretpostavkom da 'broj' pojedinanih pojava uopte
neto znai kada se govori o neemu to bi se lako moglo nazvati kolektivnim
umom. Robine", nastavi on ozbiljno, "ne mislim da tako lako moemo otpisati
stvorenja koja su u stanju da preokrenu itavu vaseljenu. Ako ve ja mogu da
smislim sebi skrovite u - recimo, programima za prodiranje u crne rupe, ili u
programima za prevoenje, na primer, poljskog na jezik Hiija - veruj mi, oni e
svakako umeti da smisle hiljade takvih mesta. ak se ne bih zakleo da su bili
uniteni tamo na Tahitiju, samo zato to si ti..." On zastade i nakalja se,
dobacivi mi pokajniki pogled."
"Nastavi samo", zareah ponovo. "Ne mora da se sekira to si me podsetio
da sam umro. Nisam zaboravio na to."
On slee ramenima. "U svakom sluaju", zakljui, "nemamo, prosto reeno,
nikakvih dokaza da nas neki od njih ne posmatraju, moda ba u ovom trenutku."
"Dakle, da izvrimo pretres broda!" povika general Kasata, koji je ve
odavno utke sluao ta se deava. "Gospoo Brodhed, vi ste napravili veinu
ovih programa, zar ne? Odlino! Samo nam kaite ta da radimo, da bismo..."
Dok je odgovorala netremice je gledala u Alberta. "Samo trenutak,
generale. udni, aavi program, ini mi se, jo nije zavrio svoj aljivi
izvetaj."
"Zahvaljujem, gospoo Brodhed", ozari se Albert. "Moda ste ve zaboravili
drugi podnaslov mog kratkog i jasnog izvetaja. 'Pas nije zalajao.'"
Morao sam da prsnem u smeh. "Oh, do avola, Alberte", rekoh, "skratie mi
ivot svojim luckastim citatima iz knjievnih dela. to to treba da znai, moj
erlok Holmse? Bitno je da se neto nije dogodilo? A ta je to neto?"
"Pa, samo to da smo jo ivi i zdravi, Robine", ree on, "smeei se sa
odobravanjem to sam se pokazao tako otroumnim.
"to znai da", nastavi da obrazlae, usrdno povlaei dimove iz svoje
lule, "iako moramo pretpostaviti da su Neprijatelji nekako uspeli da ve izvesno
vreme do mile volje krstare Galaksijom, i premda sigurno raspolau sposobnou
da itave civilizacije pretvore u prah i pepeo ako im se prohte, s obzirom na to
da su u prolosti to ve inili, i premda mi ne znamo kako da im se delotvorno
odupremo ukoliko odlue da to i s nama urade - jo nismo uniteni."
Do tada sam se ve bio uspravio u stolici, i vie mi nije padalo na pamet
da se smejem. "Nastavi!" graknuo sam.
On je izgledao malo iznenaen. "Pa, eto, Robine", mirno napomenu on,
"mislim da se iz toga moe izvui prilino neizbean zakljuak."
"Moda jo nisu stigli da nas unite", rekao sam - bolje reeno, zacvileo;
jer istini za volju, nisam se vie oseao ni onoliko dobro kao na poetku ovog
razgovora.
"Da, to je mogue", sveano izjavi on, pomno sisajui kami svoje lule.
"Za ime Boga", proderah se, "pa kako onda moe da izgleda tako veseo?"
"Robine", blago ree on, "znam da te to uznemirava. Ali daj, pokuaj malo
da logino razmotri to pitanje. Ako oni naume da nas zatru, a mi nemamo naina
da ih spreimo, ta nam preostaje da uradimo? Ba nita; hipoteza je potpuno
bespredmetna, jer ne vodi nikakvoj korisnoj akciji. Zato vie volim suprotnu
pretpostavku."
"A ona glasi?"
"Da su, bar zasad, odgodili svoju odluku", ree on. "Da emo negde u
budunosti moda i mi biti u stanju da preduzmemo neto o emu za sada jo nita
ne znamo. A do tada, mislim, mogli bismo da se malo opustimo i da se lepo
provodimo - zar ne mislite i vi tako, gospoo Brodhed?"
"Saekaj jo jedan prokleti minut", dreknuo sam. "O kakvoj mi to buduoj
akciji govorimo? I zbog ega uopte idemo na kugelblic? Valjda vam nije palo na
um da bi neko od nas pokuao da ue u kugelblic i razgovara sa tim..."
Presekao sam se. Svi su gledali u mene, pogledom koji sam smesta
prepoznao.
Viao sam ga nekada davno, veoma davno, na asteroidu Kapija. Takvim
pogledom su vas gledali drugi vasionski istraivai nakon to ste se prijavil za
ekspediciju na kojoj biste se mogli obogatiti, ali na kojoj ete, mnogo
verovatnije, poginuti. A ja se ak nisam ni seao da sam se prijavio.
U tom trenutku smo, pretpostavljam, ve bili proveli na putu oko jedan
sat, po vremenu telesnih ljudi; a putovanje se ve mnogo, veoma mnogo oduilo.

Vidite, iako je sve to bilo... bilo... moda je ipak prava re za to
golemi dave, nije se prvi put dogodilo u istoriji ljudskog roda.
Ljudi su se jednostavno odvikli od dugih puteestvija, eto, to je. Mi smo
morali ponovo da se privikavamo.
Pre dva do tri veka nai preci ne bi imali taj problem. Znali su sve o
odnosu prostora i vremena jo mnogo pre Alberta Ajntajna. Ide li daleko, dugo
e trajati. To je bilo pravilo. Tek kad su se pojavili mlazni avioni ljudi su
poeli da ga zaboravljaju. (I morali ponovo da ga se sete kad su krenuli u
vasionu). Pomislite na admirala Nelsona kako ide na poslednju partiju kuglanja,
pre nego to e se ukrcati na brod da se suprotstavi panskoj armadi. Na
Napoleona kako osvaja Rusiju kao da ide na putovanje u paket-aranmanu, gde mu
se na svakom prenoitu prireuje gozba, bal i druge zabave - oh, kako se tada
lepo ratovalo! U staro vreme sve je bilo lepe. Kada je Aleksandar Veliki
napustio Makedoniju i poao da osvoji svet, nije to bio nikakav blickrig. Radio
je to natenane. Tu bi se zaustavio da prezimi, tamo da ustolii marionetsku
vladu, onamo, pak, da napravi dete nekoj tamonjoj gospi-lepotici - a esto bi
ostajao sve dok se beba ne rodi. Ako ste bili u jednoj bici, i potom morate da
saekate dok se vae trupe puevim korakom ne primaknu drugoj, vreme izmeu vam
je nestvarno, neobino dugo.
Mi nismo vodili rat u pravom smislu te rei. Odnosno, nadali smo se da ga
ne vodimo. Ali smo krenuli na put ka neem isto tako presudnom i opasnom i, oh!
ne da smo imali vremena i vremena! Znate li koliko traje pedeset dana? Po gruboj
proceni etiri milijarde milisekundi, i mi smo ih provodili isto onako kao i
nai uvaeni preci. Gostili se, svetkovali i tucali se celim putem kroz
Galaksiju.
I sve to jo u istom stilu kao Napoleon i Aleksandar, jer Albert Ajntajn
je bio veoma dovitljiv. Pruio nam je neka od najlepih okruenja koja sam ikada
video. Satima smo se Esi i ja skrivali od naih saputnika, sunajui se i ronei
na Velikom koralnom grebenu u Atlantskom okeanu. Izvukli bi se iz udobnih,
slanih pliaka na peano ostrvce od etvrt hektara, gde bismo potom vodili
ljubav u hladovitom, svilenom atoru, sa podignutim krilima da povetarac moe da
arlija po nama. Bio je tu i bar, i batenski sto i jakuzi-kada sa toplom
tekuom vodom, i tako smo proveli prvi 'dan'.
Zatim smo opet mogli da iziemo pred svoje saputnike i stvarnost - na
kratko vreme. A kada je to poelo da nam biva dosadno, pojavio se Albert sa
vonjakom u jednoj oazi u Velikom pesku na planeti Pegi. Nalazio se na
stepenastoj padini jednog brda. Ledeni potoii curili su niz kamenje. Belo
groe, crno groe i crveno, ljive i kupine, dinje i breskve, rasli su svuda
unaokolo. Leali smo, razgovarajui i mazei se, u arenoj hladovini vinove loze
koja se natkrila nad nama, i tako smo Esi i ja proveli jo jedan lepi 'dan'.
Jedva da smo i pomislili kuda putujemo... tek ponekad i to na kratko
vreme.
Beskonana raznovrsnost Albertove mate stalno nam je pruala sve nova i
arobnija okruenja. Brvnara u afrikoj dungli, ispod koje, nou, lavovi i
slonovi tiho promii izmeu drvea. Kuica na amcu u jednom indijskom jezeru, u
kojoj nam sluge sa turbanima na glavi prinose razne erbete sa mirisom sveeg
cvea i bogato zainjene zalogajie jagnjeeg mesa i razne pite, usred
rascvetalih lotosa. Penthaus na stotom spratu oblakodera u ikagu, koji gleda na
olujne oblake to munjama paraju povrinu jezera. No u Riju, u doba karnevala,
i druga, u Nju Orleansu na poklade. Platforma na vazdunom jastuku koja neumorno
podrhtava lebdei na ivici vulkasnog kratera na Paklenoj planini planete
Persefone, dok kljuala lava skae poput vodoskoka i njeni mlazevi gotovo dopiru
do naih sedita. Albert je raspolagao milionima takvih mesta, i sva su bila
dobra.
Ono to nije valjalo u svemu tome bio sam ja.
Zadihana i gledajui me prekorno dok se izvlaila na rukama poslednjih
pola metra da sedne na ivicu stene nadnete iznad Velikog kanjona, Esi upita:
"Jesi li dobro, Robine moj?"
"Sve je odlino", odgovorih, glasom koji je zvuao koliko bodro toliko i
lano.
"Ah", prihvati ona klimnuvi. "Ha", dodade, gledajui me izbliza, "mislim
da je bilo dosta razgledanja znamenitosti. Mnogo igre, malo rada, i Robin se
olenjio. Alberte! Gde si?"
"Tu sam, gospoo Brodhed", javi se albert, nadnosei se nad gornju ivicu
kanjona iznad naih glava.
Esi zamiri navie, ka njegovom prijateljskom licu, koje se ocrtavalo na
blistavoj simulaciji neba iznad Arizone. "Da li misli", upita ona, "da e moi
da pronae neko okruenje manje, ovaj, slikovito i, ovaj, sa puno uivanja za
mog dragog supruga koji je u stanju da radi bilo ta samo da to ne bude nita?"
"Siguran sam" odgovori Albert. "U stvari, i sam sam se spremao da
predloim da za izvesno vreme napustimo simulirana okruenja. Mislim da e biti
zanimljivije da sada malo vie vremena provodimo sa svojim gostima na Vernoj
Dragoj. ini mi se, ipak, da je ve i njima poelo da biva dosadno."

Tokom svih onih miliona milisekundi koje sam proiveo, provodio sam vreme
sa raznim linostima, od kojih su neke bile Hii. Ali vreme provedeno sa Duplom-
Vezom bilo je izuzetno.
Izuzetno, zato ta ga je bilo toliko mnogo. Poto sam se malo smirio nakon
svih tih dugih dana provedenih sa Esi u etnjama po plai (i planinarenju i
sportskom ronjenju i ak trkama na kolima sa ubretom), bio sam opet spreman da
se bavim neim ozbiljnim.
Bio je i Dupla-Veza. "Nadam se", rekao je veoma uglaeno, dok su mu se
miii na kotunjavim nadlanicama grili u znak izvinjavanja, "da e mi
oprostiti to sam se ukrcao kao slepi putnik na tvoj brod, Robine Brodhede.
Uradio sam to na Termoklinov predlog. On je veoma mudar."
"Sigurno jeste", odgovorih uzvraajui uglaenou na uglaenost, "ali ko
je, zapravo, taj Termoklin?"
"On je jedan od predstavnika Hiija u Savetu USPMU", objasni Dupla-Veza, a
Dulio Kasata dodade:
"I jo jedan od vrhunskih davea." Smeio se dok je to govorio, i ja sam
ga radoznalo pogledao. To to je rekao sasvim je liilo na Kasatu, ali ne i
nain na koji je to rekao. I ne samo to, ve se nije ni ponaao kao Kasata.
Sedeo je pored Alie Lo i drao je za ruku.
Dupla-veza prihvati tu primedbu blagonaklono. "Bilo je razlika u
miljenjima, moram priznati. Naroito s vama, generale Kasata, odnosno sa vaim
telesnim originalom."
"Dobri stari krvoedni Kasata", odvrati njegova kopija, smeei se. "Vi,
Hii, ne volite kad mi ponemo da razgovaramo kako da raznesemo kugelblic."
Zaista ne vole. Tetive na vratu Duple-Veze su se zategle; to je odgovaralo
oveijem jeenju. Albert se nakalja i umea se pomirljivim glasom: "Dupla-
Vezo, ve due vreme mi se neto vrti u pameti. Moda bi mi ti mogao pomoi da
to razjasnim."
"Vrlo rado", spremno odgovori Hii.
"Dok si bio jo u telesnom obliju bio si jedan od najveih znalaca svega
to je u vezi sa planetom Sporaa. Pitam se... Da li se sea toga dovoljno
dobro da bi mogao da nam vizuelno prikae neto od sporakih materijala?"
"Ne, ne seam se", ree Dupla-Veza uz osmeh (bio je to hii-osmeh: miii
na obrazima su mu se podigli i stisli pod ogromnim, ruiastim onim
jabuicama). "Meutim, mi smo neke od vaih sistema za skladitenje prilagodili
naim lepezama i, da, raspolaem jednim izborom takvog materijala."
"To sam i mislio", ree Albert, podrazumevajui, naravno, da je od poetka
znao da e tako biti. "Dopusti da ti najpre ja neto pokaem. Kada smo bili na
satelitu USPMU, posetili smo Vudu Svinje. Gospoa Brodhed i ja smo imali isto
miljenje. Sea li se?" upita on, gledajui u mene.
"Svakako", odgovorih, jer nam je Albert ve bio prikazao ono ubrie sa
Vudu Svinjama - sreom, bez mirisa. Jedna od svinja je upravo vredno glodala
jednu od onih vudu lutkica, ili ta god da su bile, a u prvom planu se nalazila
jo jedna takva figurica, oprana od prljavtine i gada. "Esi je rekla neto
udno. Alia Lo je mislila da su to lutke za igranje, a onda si ti rekla - ta
si ono rekla, Esi?"
"Posetioci", odgovori ona.
Rekla je to ve napola ubeujuim tonom, kao da oekuje da e joj se neko
suprotstaviti, i napola - ovaj - uplaeno. Albert potvrdi glavom. "Tano,
gospoo Brodhed. Posetioci. Vanplanetarna bia. To je bio logian zakljuak,
poto su sve figurice bile iste, i prilino jasno uobliene, a na toj planeti
nije nikada bilo nieg slinog to bi moglo posluiti kao model."
"Moda su to neka izumrla bia", bubnuo sam, onako napamet. "Moda su ih
Vudu Svinje sve pojele."
Albert mi uputi jedan od onih trpeljivih, oinskih pogleda. "Sudei prema
njihovom izgledu, bilo bi verovatnije da su oni pojeli Vudu Svinje. Zaista.
Mislim da su mogli, ali nije to tema koju bih sad razmatrao. Veruj mi na re,
Robine, ta stvorenja nisu nikada nastala na planeti Vudu Svinja. Mislim da e se
s tim sloiti i Dupla-Veza."
"Tako je", utivo ree Dupla-Veza. "Obavili smo opsena paleontoloka
istraivanja. Ta bia nisu sa te planete."
"Prema tome", zapoe Albert.
Esi zavri umesto njega. "Prema tome, bila sam u pravu! Posetioci!
Stvorenja sa druge planete, koja su na Svinje ostavila takav utisak da one od
tada bez prestanka delju te vudu lutkice, da im se ne bi vratila."
"Da", ree Albert, klimnuvi, "i ja mislim neto slino. A sada, Dupla-
Vezo..."
Ali Hii ga je i ovog puta pretekao. "Verujem da sada elite da pogledate
i ona bia koja su napala Sporae." Utivo je saekao da Albert udalji svoj
konstrukt i zameni ga novim. Sada je to bio beliasti oblak itke mase u kojoj
su iveli Sporai, ali u trenutku razaranja. Stvorenja velika kao veliki plavi
kitovi, ali sa pipcima poput sipa, kojima su drali oruje, sistematski su ga
raznosili u komadie.
"Simulacija je", sa aljenjem objasni Dupla-Veza, "samo priblina, ali je
u optim crtama verovatno tana. Postojanje oruja je sasvim dobro
dokumentovano. Nedostatak drugih udova, osim pipaka, veoma je verovatan; Sporai
ne bi propustili da primete ruke i noge, jer one ne postoje u njihovom
anatomskom sklopu."
"A veliina?" upita Albert.
"Ah, da", ree Dupla-Veza, potvrdno maui runim lancima, "tu smo sasvim
sigurni. Relativne srazmere Mukih Ubica i Sporaa su tano utvrene."
"I oni su mnogo vei od Vudu Svinja", zakljui Albert. "Pod pretpostavkom
da lutke koje one prave predstavljaju stvorenja priblino njihove veliine, onda
to ne mogu biti ista stvorenja."
Alia Lo se pomeri. "Ali ja sam mislila..." zapoe ona, pa zastade.
"Mislila sam da su Neprijatelji jedina iva bia osim nas koja putuju kroz
vasionu."
"Da", potvrdi Alberet, klimnuvi.
Gledao sam u njega i ekao. On je utao. "Hajde, Alberte!" pozvah ga. "Da,
jesu, ili da, svi su tako mislili zato to su svi drugi gluplji od tebe?"
"Zaista ne znam, Robine", odgovori on napokon. "Kazau ti ta mislim.
Mislim da ni bia koja su unitila Sporae, ni ona koja Vudu Svinje neprestano
prave, nisu sama umela da putuju kroz vasionu. Mislim da su ih tamo doneli."
"I ja to mislim Alberte", ree Dupla-veza. "Verujem da Muke Ubice nisu
istinski bile ubice. To jest, da nisu same fiziki napadale druga bia, ali da
su verovatno prenosile do njih ona stvorenja koja su ih ubijala. Zato vie volim
da ih nazivam onim drugim imenom, koje ste im vi dali: Neprijatelji. Mislim da
je i tanije", dodade, gledajui u Alberta.
Albert je utao.

Gosti vam nikad ne padaju teko ako ne morate da im kuvate i da im menjate
posteljinu. Otkrio sam, na svoje iznenaenje, da ba volim to je s nama Alia
Lo, iako je izgleda bila zatreskana u oveka od ijeg prisustva sam imao malo
koristi. Ali jo vie sam bio iznenaen kad sam video da i sam Kasata poinje da
se pretvara u maltene podnoljivu osobu. Pre svega, gotovo da vie nije ni nosio
uniformu. Bolje reeno, mislim da nije. Uglavnom nisam imao nikakvu predstavu o
tome ta nosi; u stvari sumnjam da je ita i nosio, poto su on i Alia Lo
najvie vremena provodili nasamo, u nekom njihovom okruenju. Ali kad smo bili
svi na okupu obino je nosio neto sportsko, kratke pantalone i majicu bez
rukava, ili safari komplet, a jednom se pojavio veoma otmeno, u fraku sa belom
leptir-manom. (Alia je tom prilikom nosila jednu svetlucavu veernju haljinu
sa ljokicama, pa zato pretpostavljam da je to bila neka njihova ala, koju su
razumeli samo njih dvoje - premda ne bih pomislio da je Kasata od onih ljudi
koji e negovati zbijanje nenih ala udvoje.)
Ali, kao to bi rekao Albert, termika ravnotea se odrala. Jer, to je
Dulio Kasata postajao podnoljiviji, tim vie sam ja postajao nervozan, prek,
nemiran... da, 'glupi'.
Pokuao sam to da sakrijem. Samo sam gubio vreme; zar se neto moe
sakriti od moje drage portabl-Esi? Konano se suoila sa mnom. "Hoe li da
razgovara o tome?" zapitala je. Pokuao sam da joj uputim veseo osmeh, koji se,
meutim, pretvorio u mrzovoljno sleganje ramenima. "Ne sa mnom, do avola. Sa
Albertom."
"Ali, duo", protestovao sam, "o emu?"
"Otkud ja znam. Moda e Albert znati. Nema ta da izgubi, zna."
"Nemam", rekoh, moda uz dizanje jedne obrve; ali uzvratila mi je takvim
pogledom da me je prola volja. Zato sam urno rekao: "Hou, Alberte!"
A kad se Albert pojavio, samo sam sedeo i blenuo u njega.
On mi je strpljivo uzvraao pogled, pukajui na lulu, ekajui da
progovorim. Esi se pokupila i izala iz utivosti - ja sam eleo da to
protumaim kao utivost, a ne kao prezir ili dosadu. I tako smo neko vreme samo
sedeli, a onda mi je palo na pamet da zaista postoji neto o emu elim da
razgovaram. "Alberte", rekoh, zadovoljan to sam najzad naao temu za razgovor,
"kako to izgleda?"
"ta kako to izgleda, Robine?"
"Biti tamo gde si ti bio pre nego to si se pojavio. Hou da kaem",
dodadoh, "kako to izgleda kada se, onako rastae? Kada ti kaem da se skloni,
i ti ode nekuda. Onda kada nita ne radi. Kad opet postaje deo gigabitskog
uskladitenja. Kad prestane da bude, ovaj, ti, i postane samo skup
rasporeenih delia svega i svaega koji lebde u ogromnom elektronskom
rezerovaru od izmrvljenih sastojaka."
Albert nije poeo da stenje. Samo je izgledao kao da hoe. Odgovorio je,
kao ivo olienje strpljenja. "Rekao sam ti ve, ini mi se, da kada nisam
aktivno programiran da budem tvoj izvor za pronalaenje podataka, razni delii
memorije od kojih se sastoji program 'Albert Ajntajn' postoje u jednom
zajednikom skladitu. Naravno, to zajedniko skladite na Vernoj Dragoj daleko
je manje od svetske gigabitske mree, iako je prilino veliko i u stanju da
obavlja mnogo zadataka. Da li je to ono o emu govori?"
"To je, Alberte. Kako se tada osea?"
On povue dim iz lule, to je bio znak da razmilja. "Ne znam da li to
mogu da ti kaem, Robine?"
"Zato?"
"Zato to je pitanje pogreno postavljeno. Ti unapred pretpostavlja da
postoji jedno 'ja' koje moe da 'osea'. Ali 'mene' nema, kad su mi delovi
rasporeeni da obavljaju drukije poslove. U stvari, kad bolje razmislim 'ja' ni
sada ne postojim."
"Ali ja te vidim", rekoh.
"Oh, Robine", uzdahnu on, "ve toliko puta do sada smo raspravljali o
ovome, zar ne? Ti sada, prosto reeno, izvrdava neki istinski problem koji te
brine. Da sam ja tvoj psihoanalitiki program, pitao bih te..."
"Ali nisi", rekoh mu smeei se i oseajui kako se osmeh pretvara u gr,
"i zato nemoj. Hajdemo opet ispoetka. Ovog puta pokuau da te pratim. Zna.
Vrati se natrag na ono mesto gde ja kaem: 'Ali je te vidim', i onda e mi opet
priati o Nijagarinim vodopadima."
Pogledao me je poluoajniki, poluzabrinuto. Oba oseanja sam dobro
razumeo. Znam da esto bacam Alberta u oajanje, ali jo bolje znam da se mnogo
brine zbog mene. "Dobro, hajde da opet igramo tvoju igru", prihvati on. "Ti
vidi 'mene' isto onako kao to vidi vodopad. Ako danas pogleda u Nijagarine
vodopade, i posle nedelju dana se vrati i pogleda ih ponovo, mislie da vidi
iste vodopade, U stvari, ni jedan jedini atom vodopada nije isti. Vodopad
postoji samo zato to ga na to primoravaju zakoni hidraulike, povrinskog
napona, i Njutnovi zakoni, primenjeni u posebnom sluaju kada izvesna koliina
vode stoji na veoj visini od druge. Ja se pojavljujem u tvom vidnom polju samo
zato to sam na to primoran pravilima programa 'Albert Ajntajn', koji je za
tebe napisala tvoja supruga, S. Ja. Lavorovna-Brodhed. Molekuli vode nisu
Nijagarini vodopadi. Oni su samo delovi od kojih se ti vodopadi sastoje. Bajti i
ipovi, koji mi omoguavaju da delam kada se aktivira moj program, nisu ja. Jesi
li to razumeo? Jer, ako jesi, uvidee da je bespredmetno da me pita kako se
oseam kad nisam 'ja' jer tada ne postoji nikakvo 'ja' koje bi moglo neto da
oseti. A sada, Robine", dodade on naginjui se napred, ozbiljna lica, "kako bi
bilo da mi kae ta to osea, to te je navelo da trai da razgovaramo."
Zamislio sam se. Uspavljivalo me je sluanje njegovog glasa, sa onim
mekim, toplim naglaskom, i zato mi je bilo potrebno malo vremena da se setim ta
da mu odgovorim.
Onda sam se setio, i vie nisam bio sanjiv.
"Strah", odgovorih jednostavno.
On napui usta, ne skidajui pogled sa mene. "Strah? Vidim. Robine, moe
li mi rei ega se plai?"
"Dobro. Koju od etiri ili pet stotina..."
"Ne, ne, Robine. Onu stvar koja stoji na vrhu."
"Ja sam takoe samo program", podsetih ga.
"Ah, tako", ree on, "razumem". Onda istrese duvan iz lule, gledajui me.
"Odnosno, mislim da razumem", ispravi se. "Zato to si ti mainski uskladiten
misli da se ono to se meni dogaa moe dogoditi i tebi."
"Ili neto jo gore."
"Oh, Robine", ree on, vrtei galvom, "previe se brine. Ti strepi,
rekao bih, da e se nekako zaboraviti i iskljuiti samog sebe. Je li tako? I da
onda vie nikada nee moi da se sastavi? Ali, Robine, to se ne moe desiti."
"Ne verujem ti", rekoh.
To ga je nateralo da zastane, makar za trenutak.
Polako i metodino, Albert ponovo napuni svoju lulu, kresnu ibicu o on
na cipeli, zapali je i zamiljeno stade da puka, sve vreme ne skidajui pogled
sa mene. utao je.
Onda slee ramenima.
Albert me skoro nikad ne naputa pre nego to mu ja kaem da ode, ali sad
mi je izgledalo da to namerava. "Nemoj da ode", zamolih ga.
"Dobro, Robine", odgovori mi iznenaeno.
"Priaj mi jo malo. Ovo putovanje suvie dugo traje i ini mi se da
postajem razdraljiv."
"Je li?" zapita on, mrtei se; osuivao me je, onoliko koliko to Albert
normalno moe, a onda ree: "Zna, Robine, ne mora da bude budan sve vreme.
Hoe li da smanji svoj priliv energije dok ne stignemo?"
"Neu!"
"Ali, Robine, to nije nita strano. Kad si u pomonom modu, to je kao da
vreme uopte vie ne tee. Pitaj svoju enu."
"Neu!" ponovih. Nisam hteo ni da govorim o tome; pomoni mod mi je nekako
mnogo liio na onaj drugi mod koji se zove 'smrt'. "Ne, samo hou da malo
razgovaramo. Mislim... zaista mislim", rekoh, odjednom sav ispunjen idejom koja
mi je pala na pamet, "da je ovo pravi trenutak da te pustim da mi ispria o
devetodimenzionalnom prostoru."

Po drugi put u poslednjih nekoliko milisekundi Albert mi uputi onaj pogled
- ne ba zaprepaen, ali u najmanju ruku sumnjiav.
"Hoe da ti priam o devetodimenzionalnom prostoru?" ponovi on.
"Budi siguran, Alberte."
Paljivo me je prouavao pogledom, kroz dim svoje lule. "Dobro", prihvati
on, "vidim da te je ta ideja oraspoloila. Valjda misli da e ti prijati da
malo zbija alu sa mnom..."
"Ko, zar ja, Alberte?" nasmeih mu se.
"Oh, ne marim i da hoe. elim samo da utvrdimo pravila igre."
"Pravila igre", rekoh, "bie da mi ispria sve o tome. Ako mi dosadi,
kazau ti. Dakle, poni, molim te. 'Devetodimenzionalni prostor je...' i dalje
sam popunjavaj svoja mesta."
Izgledalo je da je zadovoljan, iako jo bio nepoverljiv. "Trebalo bi ee
da idemo na ovakva duga putovanja", primeti on. "No, tako se ne poinje. Poinje
se ovako: Najpre da razmotrimo obini trodimenzionali prostor, onaj u kome si
odrastao, ili misli da si u njemu odrastao, dok si jo bio u telesnom obliju -
ta, zar ve?"
Bio sam podigao ruku. "Mislio sam da ima etiri dimenzije", rekoh. "ta je
sa dimenijom vremena?"
"To je etvorodimenzionalni prostor-vreme, Robine. Hou da ti olakam,
zato hajde da se za poetak drimo samo tri dimenzije. Dau ti primer.
Pretpostavimo da si, kad si jo bio mlad ovek i sedeo sa svojom devojkom ispred
PV aparata, gledajui program, sluajno stavio ruku oko njenog ramena. Prvo si
ispruio ruku preko naslona divana - to je prva dimenzija, nazovimo je irinom.
Onda si savio lakat pod pravim uglom, tako da ti podlaktica stoji usmerena pravo
napred i poloio ruku na njeno rame - to je druga dimenzija, nazovimo je
duinom. Onda si joj spustio aku na grudi. To je dubina. Trea dimenzija."
"Dubina, nego ta, jer do tada sam zalazio ve mnogo dublje", nasmeio sam
se.
On samo uzdahnu i napravi se da nije uo. "Shvatio si tu sliku. Do sada si
prikazao tri prostorne dimenzije. Takoe postoji, kao to si ve primetio,
dimenzija vremena: pre pet minuta tvoja ruka se nije nalazila na tom mestu, a
sada je tu, a u jednom trenutku u budunosti nalazie se negde drugde. Dakle,
ako hoe da nabroji koordinate ma kog obinog sistema, mora uzeti u obzir i
tu dimenziju. Trodimenzionalno 'gde' i etvorodimenzionalno 'kada'; to je
prostor-vreme."
"ekam da doe na ono mesto", rekoh strpljivo, "gde e se pokazati da je
sve ovo do sada, to znam, bilo pogreno."
"I hou, Robine, ali pre nego to preem na taj, tei deo, hou da budem
siguran da potpuno vlada ovim lakim. A sada prelazimo na tei deo. On
podrazumeva nadsimetriju?"
"Divno. Da li mi oi postaju staklaste?"
On se upitno zagleda u moje lice, isto onako ozbiljno kao da zaista imam
oi, a on ima neto ime moe da se zagleda u njih. Albert ume da bude pravi
drugar. "Jo ne", ree on zadovoljno. "Nastojau da ih ja ne ustaklim.
'Nadsimetrija' zvui uasno, znam, ali to je samo ime matematikog modela koji
prilino zadovoljavajue opisuje glavne karakteristike svemira. On obuhvata, ili
pak, stoji u vezi sa pojmovima kao to su 'nadgravitacija', 'teorija nizova' i
'arheokosmologija'." Opet mi se paljivo zagleda u lice. "Jo nisu staklaste? U
redu. Sada poinjemo da shvatamo ta te rei podrazumevaju. To to podrazumevaju
lake je od samih rei. To su ve dobro prouena polja odreenih nauka. Kada se
sakupe na jedno mesto, objanjavaju ponaanje materija i energije zajedno, u
svim vidovima njihovog ispoljavanja. I vie od toga. Ne ostaju samo na
objanjenjima. Zakoni nadsimetrije i drugi u stvari upravljaju ponaanjem svih
stvari. Pod tim podrazumevamo da iz tih zakona logino sledi uoeno ponaanje
svega u vasioni. ak, neizbeno sledi."
"Ali..."
Bio je u punom zaletu. Samo mi je mahnuo da uutim. "Ostanimo na ovome",
naloi mi. "To su osnove. Da su stari Grci znali za nadsimetriju i srodne nauke,
mogli su dedukcijom da dou do Njutnovih optih zakona kretanja i gravitacije,
do Plankovih i Hajzenbergovih pravila kvantne mehanike, i ak..." On namignu.
"... Do moje vlastite teorije relativiteta, i opte i posebne. Ne bi morali da
posmatraju i eksperimentiu. Mogli su da znaju da sve te druge stvari moraju
biti istinite zato to proizilaze odatle, ba kao to je Euklid znao da njegova
geometrija mora biti istinita zato to je sve u njoj proizilazilo iz optih
zakona."
"Ali nije!" iznenaeno uzviknuh. "Zar jeste? Mislim, ti si mi sam priao o
ne-euklidovskoj geometriji..."
On zastade, zamiljen. "Tu je vor", priznade. Pogleda u svoju lulu,
lupkajui njome, dok mi je govorio. "Euklidova geometrija nije lana, ona je
samo ograniena na posebne sluajeve koji se deavaju na ravnoj,
dvodimezionalnoj povrini. Takvih nema u stvarnosti. I u nadsimetriji postoji
vor. On se sastoji u tome da ni ona ne vai u stvarnom svetu - odnosno u
trodimenzionalnom svetu koji mi opaamo. Da bi nadsimetrija funkcionisala
neophodan je devetodimenzionalni prostor, a mi smo u stanju da opaamo samo
trodimenzionalni. ta se dogaa sa ostalih est?"
"Pojma nemam", rekoh zadovoljno, "ali ti ovo radi mnogo bolje nego
obino. Jo se nisam izgubio."
"Imao sam dosta prilike da vebam", odvrati on suvo. "No, imam neto to
e te obradovati. Mogu ti matematikim putem dokazati da ne moram to da inim da
bi ti razumeo ovo to nam je jo ostalo."
"Zahvalan sam ti."
"U to ne sumnjam." On opet zapali lulu. "A sada, da preemo na
nedostajuih est dimenzija..." Neko vreme je zamiljeno pukao. "Ako je moralo
postojati devet prostornih dimenzija da bi se svemir, pre svega, formirao da
bude takav kakav jeste, zato sada nalazimo u njemu samo tri?"
"Ima li to neke veze sa entropijom?" usudih se ja.
Albert je izgledao preneraeno. "Entropija? Nikako. Otkud?"
"Pa, dobro, onda sa Mahovom hipotezom? Ili sa nekom drugom stvari o kojoj
si mi govorio u Dalekom vremenu?"
"Nemoj da nagaa Robine", ree on prekorno. "Samo oteava sebi. ta se
dogodilo sa ostalih est dimenzija? Prosto, nestale su."

Albert je sav srean gledao u mene, pukajui zadovoljno na svoju lulu,
kao da je dao veoma vano objanjenje.
ekao sam da nastavi. Poto je i dalje utao, poeo sam da se oseam kao
da sedim na koprivama. "Alberte, znam da voli da me s vremena na vreme utine,
tek da bi mi odrao panju, ali ta, kog avola, treba da znai 'prosto, nestale
su'?"
On se zacereka. Video sam kako uiva. "Nestale su iz naih opaaja", ree,
"ali to ne znai da su prestale da postoje. To, verovatno znai da su se veoma
smanjile. Prosto su se skupile do te mere da se vie ne vide."
Pogledao sam ga ljutito. "Hoe li mi objasniti kako jedna dimenzija moe
tek tako da se 'skupi'?"
On mi se nasmei. "Sreom, ne mogu. Kaem 'sreom' zato to bih, da mogu,
verovatno morao opet da upotrebim matematiku, i ti bi me odmah presekao.
Meutim, mogu malo da rasvetlim ono to se verovatno dogodilo. Pod pojmom
'skupile su se' podrazumevamo da se, prosto, vie ne mogu primetiti. Dozvoli da
ti dam primer. Zamisli jednu taku - recimo, vrh svoga nosa..."
"Oh, pusti to Alberte! Trodimenzionalni prostor smo ve obradili!"
"Vrh svoga nosa", ponovi on. "Tu taku povei sa nekom drugom, recimo sa
svojom Adamovom jabuicom. Tvoj nos je toliko i toliko milimetara iznad, toliko
i toliko milimetara ispred, i toliko i toliko milimetara popreko - to jest,
utvrdio si mu poloaj pomou osa X, Y i Z. Kada govorimo o devetodimenzinalnom
prostoru umesto o trodimenzionalnom, moe takoe utvrditi da se tvoj nos nalazi
na odreenim takama osa P, D, Q, R, W i K - ili ve koja god slova uzeo da ih
obelei - ali..." On duboko uzdahnu. "Ali u normalnim okolnostima ne mora da
utvruje te koordinate, jer su rastojanja izmeu njih toliko siuna da su
zanemarljiva. Eto, to je, Robine! Jesi li sve do sada razumeo?"
"Gotovo da poverujem da jesam", rekoh, sav srean.
"Odlino", prihvati on, "jer sve ovo je gotovo potpuno tano. Ali nije sve
tako jednostavno. Tih est dimenzija koje nedostaju nisu samo male, ve i
zakrivljene. Kao majuni krugovi. Kao majune spirale. Ne pruaju se u odreenom
pravcu. Prosto, idu ukrug."
Tu se zaustavi, vukui dimove i gledajui me s odobravanjem.
Opet je namigivao. Neto u njegovom nevinom pogledu navelo me je da
upitam: "Alberte, samo jedno pitanje. Da li je ovo to si mi ispriao istina?"
On je malo oklevao, a onda slee ramenima. "Istina je", odvrati on
turobno, "veoma teka re. Jo nisam nameravao da govorim o stvarnosti, a to je
ono to ti podrazumeva pod 'istinom'. Taj model veoma dobro objanjava stvari.
Moemo ga slobodno smatrati 'istinitim', bar dok se ne pojavi neki bolji model.
Ali na alost, ako se sea", dodade on, uspravljajui se u stolici kao to uvek
radi kad ima priliku da citira samog sebe, "kao to je moj telesni original
divno rekao, matematika je 'najistinitija' onda kad je najmanje 'stvarna', i
obrnuto. Ovde ima mnogo elemenata koje nisam razradio. Nismo jo razmotrili ni
implikacije teorije nizova, ni Hajzenbergovo pravilo neodreenosti, ni..."
"Pusti sad to, molim te", zamolih ga.
"Drage volje, Robine", sloi se on, "zato to si se zaista dobro drao.
Veoma cenim to to si me sasluao. Sada ve ima nade da e razumeti
Neprijatelje, i - to je jo vanije - i osnovnu strukturu vasione."
"Jo vanije!" ponovih ja.
On se nasmei. "Objektivno reeno, i te kako vanije, Robine. Mnogo je
vanije znati nego initi, i nije mnogo vano ko je taj to zna."

Ustao sam i proetao. Kao da ve dugo razgovaramo, a onda mi pade na pamet
da je to dobro, da je to upravo ono to sam eleo. "Alberte?" upitah ga. "Koliko
je trajalo tvoje malo predavanje?"
"Misli u galaktikom vremenu? ekaj da vidim - da, neto manje od etiri
minuta." Videvi moje lice, on hitro dodade: "Ali prevalili smo ve skoro
treinu puta, Robine! Jo dve nedelje i biemo na Straarskom toku!"
"Dve nedelje."
On me zabrinuto pogleda. "I dalje postoji mogunost da smanji priliv
energije... No, dobro, nee", prihvati on, motrei mi izraz na licu. Za
trenutak kao da nije mogao da se odlui, a onda nastavi potpuno drugim tonom.
"Robine? Kad smo govorili kako se 'ja' oseam kad nisam tvoj program, rekao si
mi da ne veruje. Na alost, bio si u pravu. Nisam bio sasvim iskren prema
tebi."
Nita me od njega jo nije toliko zaprepastilo. "Alberte!" zavapio sam.
"Nisi me, valjda, slagao? Kako si mogao?"
"Tano, Robine, nikada te nisam slagao", ree on pokajniki. "Ali nisam ti
rekao sve istine koje znam."
"Hoe da kae da neto osea i kad si iskljuen?"
"Ne. To sam ti ve rekao. Ne postojim 'ja', da bih mogao neto da osetim."
"Pa ta je onda po sredi, zaboga?"
"Ima stvari koje... doivljavam... a koje ti nisi nikada iskusio, Robine.
Kada se stopim sa drugim programom, ja jesam taj program. Postajem on, ili ona."
On mi namignu. "Ili oni."
"Ali ti vie nisi onaj isti?"
"Nisam, istina je. Nisam isti. Ali... moda... sam neto jo bolje."

17. PRED STOLOM
A vreme je prolazilo i prolazilo, i putovanju nikad kraja.
Uradio sam ve sve to se moglo uraditi.
Onda sam sve to uradio jo jednom. Pa jo nekoliko puta. Tada sam poeo
ozbiljno da ramiljam o Albertovom predlogu da provedem nekoliko nedelja u
pomonom modu, i to me je toliko prepalo da je Esi primetila.
Odmah mi je prepisala recept. "Prirediemo", obznanila je Esi, 'zabavu', a
kad vam Esi kae da e prirediti zabavu, onda moete mirne due da se opustite i
da uivate.
to ne znai da sam to i uradio. Bar, ne odmah. Nisam bio raspoloen za
zabave. Jo se nisam oporavio od onog oka kad sam 'umro' u kuici na Tahitiju.
Nisam jo imao dovoljno ivaca da se pomirim sa izgledima da u morati da se
suoim sa jo tih Mukih Ubica - sa milionima tih stvorova - uz to jo na
njihovom domaem terenu. Do sto avola, nisam se jo sasvim oporavio ni od svega
ostalog to mi se u ivotu dogaalo, poev od onog gadnog malog nervnog sloma
kad sam bio klinac, preko smrti moje majke i Klarinog brodoloma u crnoj rupi, pa
sve do sadanjeg trenutka. Svaiji ivot je pun tragedija, katastrofa i runih
slomova. ivite, meutim, dalje, zato to se s vremena na vreme pojavi po koji
lep trenutak i nadoknadi sve to, ili se bar nadate da e se jednom pojaviti -
ali, Gospode Boe, kako je ogroman broj tih beda kroz koje prolazimo! I ukoliko
due ivite, i ne samo due ve, u mom sluaju, bre, tako se i broj tih tegoba
sve vie poveava. "Ti, prosedi namorko", nasmeja se Esi, utiskujui mi veliki
poljubac u usta. "Probudi se, razveseli se, provedi se; do avola, sutra ionako
umiremo, je li tako? Dodue, sutra moda jo ne, zna."
E, ba je prava lutkica, ta moja Esi. Svaki deo nje. I ona od krvi i mesa
koja je posluila kao uzor, i ova portabl, s kojom delim ivot - da ne otvaramo
diskusiju ta podraumevam pod 'ivotom'.
Zato sam se upeo iz sve snage da se nasmeim, i - na svoje zaprepaenje -
uspeo sam. A onda sam pogledao oko sebe.
Bez obzira na to ta je svojevremeno rekla Albertu o raskonim okruenjima
koje nam je stvarao, Esi ne bi nikad dozvolila da takve stvari utiu na njen
vlastiti stil. Njeni pojmovi o zabavama su se mnogo promenili od kad smo postali
uskladiteni. Pre toga smo mogli da prireujemo zabave kakve smo hteli, jer smo
bili truli bogatai. Sad smo u jo boljem poloaju. Gotovo da nema toga to ne
bismo mogli uraditi, samo ako nam priinjava zadovoljstvo. I ne moramo putovati
avionom ili vasionskim brodom do tamo. I ne moramo pozivati goste i ekati ih da
dou. to god naumimo - stvaramo sad odmah, na licu mesta, i ak ne moramo da se
brinemo da emo sutra biti mamurni, nekoga uvrediti, ili se ugojiti.
Za poetak, Esi nam je stvorila prostoriju.
Nita naroito. U stvari, da smo poeleli neku takvu dok smo jo bili u
telesnom obliju, mogli smo bez imalo muke da je imamo. Verovatno ne bi stajala
vie od milio dolaran. Ni Esi ni ja nikada nismo imali planinsku kuicu za
skijanje, ali povremeno smo boravili u nekoliko, i meni se dopao ambijent;
ogromni kamin od poda do tavanice s jedne strane, lovaki trofeji u vidu
medveih i losovih glava na zidu, i mnogo reetkastih prozora du zidova kroz
koje se vide planine pokrivne kriputavim snegom i obasjane suncem, udobne
stolice, divani i stolovi sa sveim cveem, i... odjednom sam shvatio, jo mnogo
drugih stvari koje ni ona ni ja nikada nismo viali u planinskim kuicama. Na
stolu pored prozora nalazio se ukrasni vodoskok koji se obino puni vinom i iz
njega se penio ampanjac. (Mogli ste da pogodite da nije 'pravi' ampanjac samo
po tome to mu pena nikada nije splanjavala). Pored vodoskoka sa ampanjcem
nalazio se dugaak sto sa hladnim zakuskama, a kelneri u belim aketima stajali
su oko njega da nam napune tanjire. Video sam iseeno, hladno uree peenje i
unku, i izdubljene svee ananase napunjene plodovima kivija i vinjama.
Pogledao sam sto, pa pogledao u Esi. "Dimljene ostrige?" usudio sam se da
zatraim.
"Boe, Robine", ree ona sa izrazom gaenja na licu, "ta drugo nego
dimljene ostrige! Da ne pominjem kavijar za mene i Alberta, i svinjska rebra za
naeg Dulija i dim sum za njegovu devojku, i jo ogromna kanta one jeftine
hrane od koje se goji i koju ti toliko voli - ta ono bee, da, salate od
tunjevine." Ona pljesnu rukama. Kapelmajstor na podijumu nasuprot nama klimnu i
mali orkestar zasvira one nene, nostalgine melodije od kojih su se
raspameivali nae dede i babe. "Da jedemo ili da igramo?" upita Esi.
Uinio sam mali napor. Uradio sam ono to sam znao da e joj prijati. "ta
bi ti najvie volela?" zapitao sam svojim najseksipilnijim i najzvunijim glasom
filmskog lepotana, zagledavi joj se duboko u oi, dok sam joj akom vrsto u
snano obuhvatio golo rame, poto je, naravno, tada ve imala na sebi duboko
izrezanu veernju haljinu.
"Da jedemo, dragi Robine", uzdahnula je, "ali ne zaboravi da me to pre i
to ee poziva da igramo!"
I da vidite, na kraju nisam vie ni morao mnogo da se trudim. Bilo je
salate od tunjevine u koliinama koje bi mi trajale itav ivot, i kelner ju je
najpre stavio u obliku visoke kupe na pare raenog hleba, a onda je poravnao da
napravi sendvi, tano onako kako volim. ampanjac je bio savreno rashlaen, a
mehurii (iako nepostojei) prijatno su mi golicali (nepostojei) nos. Dok smo
jeli, Albert kavaljerski mahnu rukom orkestru da se skloni sa podijuma, izvue
svoju violinu i stade nas zabavljati Bahovom muzikom bez pratnje, solo
Krajzlerom, a potom, poto su lanovi orkestra poeli opet da se uspinju na
podijum da mu se pridrue, zaokruio je svoj program sa dva Betovenova gudaka
kvarteta.
Dodue, kao to ve znate, nijedan od muziara u ovom kamernom sastavu
nije bio 'stvaran' - to znai, ak ni toliko stvaran koliko mi sami. Bili su to
samo programi ogranienih mogunosti koje je Albert izvukao iz svog bogatog
asortimana spoljnih okruenja, ali s obzirom na to ta su bili pokazali su se
izvrsno. Odlina hrana i bogovski ampanjac takoe nisu bili stvarni. Ali u
ustima su imali isti ukus. Crni luk u salati od tunjevine i kasnije me je, s
vremena na vreme, obilato podseao na svoje prisustvo, a nepostojei alkohol u
simulaciji ampanjca podstakao mi je modane centre za kretanja i ula na isti
nain na koji bi to pravi alkohol uinio u pravom mozgu - ukratko, pokuavam da
vam kaem da su pie, ples i jelo uinili svoje i da sam postajao pohotan. I dok
smo Esi i ja sanjivo kruili po podijumu za igru (nestvarno sunce je 'zalo' i
'zvezde' su sijale iznad mrane 'planine') i njena glava poivala na mom ramenu
a moji prsti neno prelazili po njenim mekim, slatkim leima, osetio sam da je i
ona veoma raspoloena.
Dok sam je vodio sa podijuma za igru u pravcu u kome sam bio siguran da je
ve stvorila spavau sobu, Albert podie pogled da nam srdano mahne na
rastanku. On i general Kasata su eretali ispred ognjita, i uo sam kako Albert
kae: "Taj moj mali improvizovani koncert, generale. Samo sam hteo da malo
razveselim Robina, znate. Nadam se da vas nisam uvredio."
General Kasata je bio zbunjen. Poeao se po obrazu boje okolade, tik
pored kratko podianog, vunastog zaliska, i rekao: "Ne znam o emu govorite,
Alberte. Zato bih ja bio uvreen?"

Nije mi potrebno stvarno telo i stvarna hrana da bih jeo, ne treba mi
stvarna stolica kad hou da sednem. Ne moram, takoe, da imam nijednu od onih
stvari koje su vama uglavnom potrebne kad elite da vodite ljubav, i mi smo
radili ono to smo radili prefinjeno, predano i veoma prijatno. Simulacija? Pa,
naravno da je bila simulacija. Ali bilo je dobro kao i uvek, to znai divno, i
kad se zavrilo, simulacija mog srca je kucala malo bre i dah mi je izlazio
kroz simulacije zadihanosti, i obgrlio sam svoju dragu i priljubio je uz sebe,
da bih upio simulacije njenog mirisa, dodira i topline.
"Ba mi je milo", sanjivo ree simulacija moje dragane, "to sam napravila
nae programe tako da se mogu proimati."
Svojim dahom mi je zagolicala uvo. Okrenuo sam glavu da bih mogao i ja da
zagolicam njeno. "Moja ljubljena Esi", proaptao sam, "pie opako dobre
programe."
"Ne bih to mogla da nije tebe", odgovori ona, i sanjivo zevnu u satenski
jastuk. (U nekim prilikama mi ipak spavamo, znate. Ne moramo. Ne moramo ni da
jedemo, ni da vodimo ljubav, ali ima mnogo zadovoljstava koje ne moramo imati
ali ih ipak imamo, i jedno koje mi je oduvek bilo najdrae su upravo onih
poslednjih nekoliko minuta, kad vam je glava na jastuku i tek to niste
otplovili, onako topli i ne sekirajui se ni zbog ega u vasioni.)
Bio sam nekako pospan, jer i to je bio deo celog podprograma. Ali sam znao
da se mogu razbuditi ako hou, jer i to je bio deo podprograma.
I odluio sam da tako uradim. Samo na trenutak, pomislio sam, jer mi je na
umu ipak bilo nekoliko stvari. "Poznat mi je ovaj krevet, ljubavi", rekao sam.
Ona se zakikota. "Udoban je", sloi se ona. Nije poricala ono to sam
znao, da je to u sutini verna, ili ak malo poboljana, kopija anisokinetikog
kreveta koji smo imali u Roterdamu, pre mnogo, mnogo godina.
Ali nisam, zapravo, o tome eleo da razgovaramo, i zato sam pokuao
ispoetka. "Ljubavi? ta misli, da li su sa mnom bila samo dva Neprijatelja? U
onoj sobi na Tahitiju, mislim?"
Esi je neko vreme leala bez rei. Zatim se polako oslobodi moje ruke i
podupre se laktom, gledajui me odozgo.
utke me je prouavala pogledom neko vreme. "Ne moemo to nikad saznati,
nije li tako? Albert kae da su oni, moda, kolektivan um; ako je to tano, onda
je ono to si video na Tahitiju samo mali, odvojeni paketi Neprijatelja, i
brojevi su u tom sluaju bespredmetni."
"A-ha."
Esi uzdahnu i opet lee. Kroz zatvorena vrata do nas su dopirali zvuci
muzike u drugoj sobi; sada su svirali starinski rok, verovatno po elji generala
Kasate. Sela je u postelji, gola kao i onog dana kad smo prvi put vodili ljubav,
i zapucketala vrhovima prstiju, traei svetlo. Svetiljke se upalie; sijale su
blagim, ilibarnim sjajem iz skrivenih udubljenja na tavanici, jer Esi nije
nita tedela da opremi nae toplo gnezdo.
"Jo si nesrean, dragi Robine", primeti ona ravnoduno.
Razmislio sam malo. "ini mi se da jesam", sloio sam se, tek priblino
opisujui neto za iji bih opis upotrebio daleko jae izraze da sam hteo da ga
dam.
"Hoe da razgovaramo?"
"Hou", rekoh, odjednom potpuno razbuen, "da budem srean. Zato, do
avola, to mora da bude tako odvratno teko?"
Esi se prui preko postelje i usnama mi blago pree preko ela. "Vidim",
ree ona. I to je bilo sve.
"Hteo sam da kaem, zna", nastavih posle nekoliko trenutaka, "da ne znam
ta e se desiti."
"To se nikad ne zna, je li tako?"
"Moda je ba to to si ti rekla", izgovorih mnogo glasnije nego to sam
nameravao i moda i mnogo neprijatnijim tonom, "upravo razlog to nikad nisam
bio srean."
utanje je bilo njen jedini odgovor. Kad razgovarate u vremenu merenom
megabaudima, ak je i dvadeseti deo milisekunde poprilina pauza, a ova je
trajala znatno due od toga. Onda Esi ustade; dohvati ogrta pored kreveta i
obue ga.
"Dragi Robine", zapoe ona sedei na rubu kreveta i gledajui me. "ini mi
se da je ovo dugako putovanje loe delovalo na tebe. Ima isuvie mnogo vremna
da se glupira."
"Ali nismo mogli da izaberemo neto drugo, zar ne? I to je deo problema:
ja nikad nemam izbora!"
"A, tako", ree ona, klimnuvi. "Sad ulazimo u sr problema. Odlino.
Poveri mi se. Kai ta te mui."
Nisam joj odgovorio. Uputio sam joj samo elektronski impuls ije je
znaenje bilo isto kao kad ovek utke mrkne u oajanju. Naravno, ona to nije
zasluila od mene. Trudila se mnogo vie nego obino da bude ljubazna i da mi
pokae da me voli, i nisam imao nikakva prava da budem neprijatan prema njoj.
Ali tako sam se oseao.
"Kai mi, proklet bio!" viknu ona.
Ja se proderah, uzvraajui joj. "Do sto avola! Jesi li svesna da mi
postavlja idiotska pitanja? Hou da kaem, najvernija si od svih vernih dragana
i oboavam te i sve to uz to ide, ali... ali... Isuse, Esi, kako moe tako
neto da me pita? ta mi je? Hoe da kaem, i pored injenice da je itava
vasiona u opasnosti, i da sam ja tek nedavno umro - ponovo! - i da u, po svoj
prilici, uskoro opet umreti, samo ovog puta zauvek, jer moram da se suprotstavim
nekim stvorovima o kojima ak ne volim ni da mislim, i imam dve ene, i ne
postojim u pravom smislu te rei, i sve to... Hoe da kae, pored svega toga,
kako vam se dopao komad, gospoo Linkoln?"
"Uf, Robine", uzdahnu ona u oajanju, "ne ume ni da sabira kako treba!"
Presekao sam se od zaprepaenja. "Molim?"
"Pod jedan", poe ona, iz nekog razloga sva uurbana i poslovna, "nema
dve ene - ukoliko, naravno, moj telesni original ne broji odvojeno od mene
ovde prisutne, koja sam upravo sa velikim uivanjem vodila s tobom ljubav."
"Mislio sam..."
"Vrlo dobro znam ta si mislio, Robine", odbrusi ona. "Mislio si da voli
i mene i Del-Klaru Mojnlin, koja iskrsne s vremena na vreme, tek toliko da te
podseti. To smo ve raspravili. Nema problema. Ima samo jednu pravu enu,
Robine Brodhede, to jest mene, portabl-Esi, S. Ja. Lavorovnu-Brodhed, koja nije
ni najmanje ljubomorna na tu damu, Mojnlinovu."
"Ali to nije stvarno..." zapoeh, ali mi ona mahnu rukom da uutim.
"Drugo", nastavi ona odseno, "obrnutim redosledom - ne, u stvari uzevi
onu prvu taku kao drugu u trenutnoj diskusiji..."
"Esi! Poinje da me gubi."
"Ne", odvrati ona, "nikada ja tebe neu izgubiti, niti ti mene; to je
podnaslov prve take o kojoj emo govoriti kao o treoj. Obrati panju! Kada je
re o opasnosti za stvarnu vasionu, da, slaem se, ona postoji. I veliki je
problem. Meutim, taj problem smo ve poeli da reavamo i to najbolje to
moemo. Sada. Preostaje nam samo jo jedna taka, moda peta ili esta u
prvobitnom izlaganju, zaboravila sam..."
Poeo sam da hvatam korak sa njom. "injenica da mi, u stvari, ne
postojimo", pokuao sam da joj pomognem.
"Tano. Volim to si budan i oran, Robine. Nismo mrtvi, da zna. To ti
stalno ponavljam. Samo smo u bestelesnom vidu, a to je neto sasvim drugo. Vie
nismo od krvi i mesa, ali ivimo, i te kako. Upravo si to i dokazao, proklet
bio!"
"Bilo je divno", rekoh ljubazno, "i ja znam da je to to govori
istina..."
"Ne! Ne zna!"
"Dobro, bar mogu loginim putem da zakljuim. Cogito, ergo sum - jesam li
u pravu?"
"Sasvim u pravu."
"Moja tekoa se sastoji u tome", rekoh alosno, "to iz nekog razloga
nikako nisam u stanju da to do kraja prihvatim."
"Ah!" povika ona. "Oh! Jasno mi je! Da prihvati, je li to? Da budemo
sasvim sigurni, da do kraja prihvati. Prvo smo imali Dekarta, sad psihoanalizu.
Samo pravi dim, Robine, dimnu zavesu iza koje hoe da sakrije ono to te
mui."
"Zar ti nije jasno..."
Nisam zavrio jer mi je rukom zapuila usta.
Onda je ustala i krenula prema vratima. "Robine, najdrai ovee na svetu,
dajem ti re da mi je sve jasno." Uzela je drugi ogrta sa stolice pored vrata i
poela da ga slae rukama. "Jasno mi je da vie ne treba da razgovara sa mnom,
nego s njim."
"S njim? S kim to?"
"S onim psihoanalitikim njim, Robine. Evo. Obuci ovo."
Dobacila mi je ogrta, i dok sam kao u bunilu inio ono to mi je kazala,
izala je kroz vrata, ostavivi ih otvorena. U sledeem trenutku kroz njih ue
blagi, postariji ovek, tunih oiju.
"Zdravo, Robine, odavno se nismo videli", ree moj doktor za glavu,
program Sigfrid fon rink."
"Sigfride", rekoh, "nisam te zvao."
On klimnu, smeei se, dok je obilazio sobu. Navlaio je zavese, gasio
svetla, pretvarajui spavau sobu u neto to vie nije bilo poprite strasti,
ve relativno nalik na njegovu nekadanju ordinaciju.
"Nisam ni hteo da mi doe!" riknuh na njega. "Pored toga, hteo sam da ova
soba ostane onakva kakva jeste."
Seo je na stolicu pored kreveta, gledajui me utke. Kao da se nita nije
promenilo. Krevet vie nije bio mesto za igranje; pretvorio se u kau za
muenje, na kome sam proveo mnogo uasnih sati. "Poto ti je oigledno neophodno
da se opusti, Robi", ree Sigfrid mirno, "mislio sam da ti pomognem
smanjivanjem spoljnih uznemiravanja. Nije mnogo znaajno. Mogu sve vratiti kako
je bilo, ako tako eli - ali zaista, Robe, zar ne bi bilo mnogo delotvornije da
mi pria o tvom oseanju nelagodnosti i brigama, umesto to raspravljamo o tome
kako izgleda soba."
Prsnuo sam u smeh.
Nisam mogao da se uzdrim. Grohotom sam se smejao, samo to mi nije pukao
stomak, i to je dugo trajalo - u najmanju ruku mnogo mikrosekundi - a kad sam
prestao da se smejem obrisao sam suzne oi (smeh se nije uo, suze nisu
postojale, ali ne mari) i rekao:
"Strano si smean, Sigfride, zna li to? Nisi se ni najmanje promenio."
"Ali ti jesi", rekao je on i osmehnuo se. "Promenio si se veoma mnogo, i
vie upte nisi onaj nesigurni, bojaljivi mladi, optereen oseanjem krivice,
koji je inio sve to moe ne bi li nae sastanke pretvorio u drutvene igre.
Daleko si odmakao, Robine. Vrlo sam zadovoljan tobom. "
"Au, ta nemoj", rekoh, smeei se - oprezno.
"S druge strane", nastavi on, "u mnogo emu si ostao sasvim isti. Da li
opet hoe da troimo vreme na prazne razgovore i drutvene igre? Ili pristaje
da mi kae ta te to brine?"
"Kad ve pominjemo igre! Ti upravo sada igra jednu sa mnom. Ve zna sve
to sam ranije rekao. Verovatno zna i ta sam mislio!"
"Ono to ja ne znam ili znam nije vano", ree on ozbiljno. "Ti to dobro
zna. Ono to zna, a naroito stvari koje zna ali nee da ih prizna samome
sebi, to je vano. Mora s njima na istinu. Poni tako to e mi rei ta je
to to te brine."
"Zato to sam seka-persa", odbrusih.
Pogledao me je i nasmeio mi se. "Ni sam ne veruje u to, je li?"
"Pa, dobro, junak nikako nisam!"
"Otkud zna, Robine?" upita me.
"Prestani da me zavitlava! Junaci ne sede i ne kukumave! Junaci ne brinu
da li e umreti! Junaci se ne zapetljavaju u vlastite strepnje i oseanja
krivice, i glupe izmiljotine, je li tano?"
"Tano je da junaci ne rade mnoge od tih stvari", sloi se Sigfrid, "ali
neto si zaboravio. Postoji jo neto to junaci ne rade. Oni ne ive. Ne
postoje. Da li zaista veruje da su svi ti koje naziva 'junacima' bolji od
tebe?"
"Ne znam da li verujem. Ali se avolski nadam da je tako."
"Ali, Robine", ree on razlono, "nisi ti ba tako loe radio, zar ne?
Uradio si ono to niko pre tebe nije, ak ni Hii. Govorio si sa
Neprijateljima."
"Zajebao sam stvar", rekoh gorko.
"Je li ti to zaista misli?" Sigfrid uzdahnu. "Robi, ti esto sudi o sebi
tako da dobije dve protivrene slike. Zato? Sea li se, jo u poetku, stalno
si mi govorio da si kukavica, i to tokom vie naih sastanaka."
"To je bilo tano! Boe, Sigfride, zar se ne sea da sam na Kapiji
beskrajno odugovlaio, dok nisam prikupio hrabrost da krenem na prvi vasionski
let."
"Da, to bi se moglo nazvati kukavilukom", sloi se Sigfrid. "Istina je,
tako si se ponaao. Ali bilo je i mnogo drugih prilika kada si ispoljio izuzetnu
hrabrost. Kad si uskoio u vasionski brod i pojurio na hii-nebo izloio si se
groznim opasnostima. ivot si stavio na kocku - u stvari, zamalo da ga izgubi."
"Tada je u pitanju bilo mnogo novca. Obogatio sam se."
"U to vreme si ve bio bogat, Robe". On zavrte glavom, a onda zamiljeno
nastavi: "Zanimljivo, kad god uradi neto vredno hvale, uvek sebi pripisuje
koristoljubive motive; ali kad uradi neto to ti izgleda ravo, odmah si
spreman da prihvati da je to tano takvo kao to izgleda. Ima li uopte
situacija kad ispadne dobar, Robine?"
Nisam mu odgovorio. Nisam imao odgovor. Moda nisam hteo da ga potraim.
Sigfrid uzdahnu i promeni temu. "Dobro", ree on. "Hajde da se vratimo na one
najosnovnije stvari. Kai me ta te brine?"
"ta me brine?" povikah. "Zar ne misli da toga ima koliko hoe? Ako
misli da je stanje stvari irom itave vaseljene takvo da zbog njega ne treba
da se zabrine svako ko ima iole zdravog razuma, onda verovatno ne zna ta se
deava!"
Vidno je pokazivao da ga to gnjavi. "Neprijatelji su svakako sasvim
dovoljan razlog da se ovek zabrine, ali..."
"Ali nisu jedini, ako ima u vidu i moju linu situaciju! Zaljubljen sam u
dve ene - u tri, hou da kaem", ispravih se, seajui se Esinog sabiranja.
On napui usne. "Zar te to zabrinjava, Robine? Mislim, u praktinom
smislu? Na primer, da li mora neto da uradi - recimo, da se odlui za jednu?
Mislim da ne mora. U sutini, tu nema povoda za neka tvoja meusobno
protivrena oseanja? Zato to nema ni mene! Ja sam samo obino, prokleto
uskladitenje u gigabitskom prostoru. Nisam ni malo stvarniji od tebe!"
"Da li zaista veruje da ne postojim?" upita on blago.
"Mogu da stavim glavu na panj! Napravio te je neki prokleti kompjuterski
programer!"
Sigfrid se zagleda u nokat na svom palcu. Usledilo je jo jedno od onih
dugih, multimikrosekundskih utanja, a onda on upita: "Kai mi, Robinete, ta ti
podrazumeva pod 'postojanjem'?"
"Zna ti vraki dobro ta postojanje znai! To znai biti stvaran!"
"A, tako. Jesu li Neprijatelji stvarni?"
"Nego ta", odvratih s gaenjem. "Nikad nisu ni bili drukiji. Oni su samo
kopije neega to je nekada bilo stvarno."
"A, tako. U redu. Da li je zakon obrnutih kvadrata stvaran, Robi?"
"Zovi me Robinet, proklet bio!" planuh jo jednom. On podie obrve, ali
klimnu. I nastavi da sedi bez rei, ekajui moj odgovor. Pribrao sam se. "Zakon
obrnutih kvadrata - jeste, stvaran je. Ne u smislu da je sazdan od materije, ve
da ima sposobnost da opisuje ta se s tom materijom dogaa. Pomou njega moe
da predvidi ta e se dogoditi. Moe zatim i da mu vidi posledice."
"Ali, mogu da vidim i posledice tvoga delovanja, Robine - Robinete", urno
se ispravi.
"Jedna opsena vidi drugu", odvratih prezrivo.
"Da", priznade on, "moglo bi se i tako rei. Ali i drugi vide posledice
tvojih postupaka. Da li je general Bopre Hajmat bio samo opsena? Vas dvojica ste
oigledno uzajamno delovali jedan na drugog, to on nikada nee porei. Jesu li
tvoje banke samo opsena? U njima je tvoj novac. Ljudi koje si zaposlio,
korporacije koje ti plaaju dividende - sve je to stvarno, zar ne?"
Dao mi je vremena da se sasvim usredsredim. Nasmeio sam se. "Mislim da si
ti sada taj koji igra, Sigfride. Ako nisi, onda si promaio sutinu stvari.
Vidi", rekoh s visine, "tvoj problem je to nikada nisi bio stvaran. Stvarni
ljudi imaju stvarne probleme. Makar i sitne; po tome znaju da su stvarni. Ja ih
nemam! Tokom svih ovih godina od kad sam postao... lien telesnog oblija -
nijedanput nisam morao da stenjem i da se napinjem na klozetskoj olji zbog
zatvora. Nijednom nisam patio od mamurluka, niti mi je curio nos, niti sam imao
opekotine od sunanja, niti ijedan od onih ivotnih potresa to se prenose na
meso."
"Ne razboljava se?" upita on razoarano. "Zar samo zato kukumavi?"
Pogledao sam ga zaprepaeno. "Sigfride, ranije nikada sa mnom nisi tako
razgovarao."
"U to vreme nisi bio tako zdrav kao sada! Robinete, zaista se pitam da li
ovaj razgovor uopte koristi bilo kome od nas dvojice. Moda ja nisam onaj s kim
bi trebalo da razgovara."
"Lepo", rekoh, poevi ve gotovo da se zabavljam, "uspeo sam makar
jedanput da te ujem da kae - Isuse, a ta u sada?" Zavrio sam, jer se vie
nisam obraao Sigfridu fon rinku. "ta sad opet, do avola, smera?"
Albert Ajntajn je petljao neto oko svoje lule. Onda se sae da se poee
po golom nonom lanku i ree: "Vidi, Robine, moda tvoj problem ipak nije
psihoanalitike prirode. Zato bi moda bilo bolje da se ja njime pozabavim."

Klonuo sam natrag u postelju i sklopio oi.
Nekada davno, kad smo jo Sigfrid i ja igrali make i mia, svake srede u
etiri sata popodne, ponekad mi se dogaalo da zavrim sa oseanjem da sam tog
dana ja zabeleio poene u naoj igri, ali nikada, nikada nisam doiveo da on,
prosto reeno, digne ruke. Ovo sad je bila istinska pobeda, o kakvoj nikada
nisam ni sanjao - i zbog toga sam se oseao gore nego ikad. Jo mi je bilo
grozno. Ako moj problem nije bio psihoanalitike prirode, onda je bio stvaran; a
'stvaran', pomislih, znai isto to i 'nereiv'.
Otvorio sam oi.
Albert je radio. Nismo vie bili u sobici za dvoasovno nabijanje rogova
neijem branom drugu, nalazili smo se u skromnoj radnoj sobi nekadanjeg
Ajntajna, na prinstonskom univerzitetu. Na pisaem stolu stajala je boca
skripa, a tabla iza njegovih lea bila je sva ispunjena nerazmrsivim
matematikim proraunima. "Lepa ti je ova sobica", rekoh kiselo, "ako emo opet
da se vratimo na igru."
"I igre su stvarne, Robine", ozbiljno odvrati on. "Nadam se da nema nita
protiv to sam se ja ubacio. Da si se spremao da govori o suzama i traumama, dr
fon rink bi bio najbolji program za to, ali metafizika je neto u emu sam ja
mnogo bolji."
"Metafizika!"
"Robine, to je ono o emu si govorio", iznenaeno ree on. "Zar nisi to
znao? Priroda stvarnosti? Smisao ivota? Takve stvari nisu bile najglavniji
predmet mojih prouavanja, odnosno nisam po tome postao slavan, ali mislim da
bih tu mogao da ti budem od pomoi, ako nema nita protiv."
"A ako imam?"
"Pa ta? Uvek moe da mi naredi da odem", ree on pomirljivo. "Hajde
makar da pokuamo."
Ustao sam sa kreveta - sada je to bio iskrzani koni otoman, na kome je iz
jednog pocepanog jastuka provirivala vuna - i ushodao se gore-dole po radnoj
sobi, slegavi samo jednom ramenima, onako ovla, to je znailo, do avola,
zato da ne.
"Vidi", ree on, "moe da bude onoliko stvaran koliko poeli, Robine."
Podigao sam gomilu asopisa sa stolice pored pisaeg stola i seo, da mu
bolje vidim lice. "Zar nisi hteo da kae da mogu biti onoliko dobra imitacija
stvarnog koliko poelim?"
"Znai li to da prelazimo na Turginov test? Ako si tako dobra imitacija da
moe da prevari samoga sebe, zar to ve nije neka vrsta stvarnosti? Na primer,
ako zaista eli da pati od boljki kao to su kijavica ili zatvor, nita lake
od toga. Dr Lavorovna i ja emo ti kao od ale upisati u program sve takve sitne
boljice koje hoe, i promeati ih kao na ruletu, tako da se pojavljuju
nasumice - danas, recimo, uljevi, a sutra, moda, gnojna bubljica na nosu. Ne
mogu prosto da verujem da bi ti to hteo."
"To bi i dalje bile opsene!"
Albert razmisli o tome, pa popusti. "U izvesnom smislu, da, pretpostavljam
da bi. Ali da se vratimo na Turginov test. Oprosti mi to u biti toliko
slobodan, ali kad ste ti i dr Lavorovna zajedno, da li ponekad, ovaj, vodite
ljubav?"
"I te kako dobro zna da vodimo ljubav! Ba malopre smo to radili!"
"Da li je to manje prijatno zato to je, kako ti kae, samo opsena?"
"Fantastino je prijatno. Moda ba to ne valja. Jer, do avola, Esi ne
moe da zatrudni."
"Ah", ree on, ba kao i Esi malopre. "Oh. Da li to zaista eli?"
Razmislih malo, da bih bio siguran. "Ne znam, zapravo. To je neto na ta
sam povremeno pomiljao."
"Ali nije neizvodljivo, zna, Robine. ak ne bi bilo ni teko da se
programira. Dr Lavorovna, ako eli, sigurno moe napisati program u kome bi
doivela sve fizioloke simptome trudnoe, ak i poroaj. Rodila bi pravo dete,
Robine - 'pravo' u smislu u kome i ti postoji", urno dodade. "Ali bi to moglo
da bude zaista tvoje i njeno dete. Sa nasumino izmeanim naslednim osobinama,
sa linou koja e se razvijati onako kako je budete odgajali - proizvod, kao i
ljudska bia, prirode i vaspitanja, sa malom primesom sluajnosti ubaenom u sve
to."
"A kad poraste i dostigne nae ivotno doba, mi emo jo biti u tom dobu!"
"Ah". Albert zadovoljno klimnu. "Sada prelazimo na starenje. Je li to ono
to eli? Zato, Robine, moramo odmah da ti kaem", nastavi on ozbiljno, "da e
ostariti. Ne zato to te je neko programirao, ve zato to mora. U prepisu tebe
sigurno ima greaka. Menjae se, i verovatno oronuti. Naravno, u tvom
uskladitenju ima mnogo redudantnosti, tako da se greke nee akumulirati veoma
brzo, bar ne kad su vane stvari u pitanju. Ali u jednom beskrajnom vremenu -
svakako, Robine. Robinet Brodhed, iz deset na dvadeseti milisekudni od ovog
trenutka, nee biti onaj isti Robinet Brodhed kakav je danas."
"Ba divno", povikah. "Ne mogu da umrem, ali mogu da postanem mator,
oronuo i glup!"
"eli li da umre?"
"Pa... ne... znam!"
"Vidim", zamiljeno ree Albert. Pokrih lice rukama, i plakalo mi se kako
odavno nije. Preplavili su me svi dotadanji strahovi, oajanja i strepnje, a
ovi idiotski razgovori nisu niemu vodili!
"Vidim", opet se zaue rei, ali to vie nije bio glas Alberta Ajntajna.
Bio je dublji i nekako - ogromniji, i pre nego to sam podigao pogled, znao sam
kome pripada.
"Gospode Boe", proaptah.
"Tu sam." Bog se nasmei.

Ako se nikada do sada niste pojavili pred Prestolom Stranog Sudije
sigurno neete znati kako je to.
Nisam ni ja. Imao sam samo neku maglovitu predstavu o velianstvenosti,
ali ova koja se sad nalazila svuda oko mene bila je daleko velianstvenija nego
to sam zamiljao. Oekivao sam da e u meni izazvati utisak, ne znam -
strahopotovanja? Lepote? Moda, ak, straha?
Nije bilo strano, ali je sigurno bilo sve to sam prethodno spomenuo.
Divovski presto bio je od zlata. Bilo je to nekakvo svetlee, toplo, gotovo
prozirno zlato; ne onaj grubi metal, ve samo ovaploena bit zlata kao takvog.
Taj dinovski presto se uzdizao daleko iznad mene, okruen zastorima od
sedefastog mermera, koji su izgledali kao da su ih zajedniki izvajali Fidija i
Praksitel. Stolica na kojoj sam sedeo bila je od tople, izrezbarene slonovae, a
nosio sam na sebi belu odoru pokajnika i netremice gledao navie, pravo u
ogromne i svevidee oi Svemogueg.
Kao to sam ve rekao, nisam oseao strah. Ustao sam i proteglio se.
"Odlina opsena", pohvalio sam ga. "Reci mi, Boe, koji si? Jahve? Tor? iji si
ti bog?"
"Tvoj Bog, Robine", zagrme velianstveni glas.
Nasmejao sam se odozdo na Njega. "Ali ja nemam boga, zna. Oduvek sam bio
ateista. Ideja o svom linom bogu je detinjasta, na ta je oduvek ukazivao moj
prijatelj - a bez sumnje i tvoj - Albert Ajntajn."
"To nita ne mari, Robine. Ja sam boanstvo koje vlada ak i ateistima.
Vidi, ja sudim. Imam svoje boje atribute. Ja sam Tvorac i Iskupitelj. Nisam
samo dobar. Ja sam merilo po kome se meri dobrota."
"Ti mi sada sudi?"
"Bogovi zato i postoje, zar ne?"
Bez ikakvog stvarnog razloga, poeo sam da oseam neku napetost. "Da,
ali... hou da kaem, ta bi trebalo ja da radim? Da li da ispovedim svoje
grehe, istraim svaki trenutak svoga ivota?"
"Pa, ne ba, Robine", razlono primeti Bog. "U stvari, ti se ispoveda i
preispituje ve poslednjih stotinak godina. Nema potrebe da opet pretresamo sve
to."
"ta ako odbijem da mi se sudi?"
"Ni to ne mari, zna. Ja u ti u svakom sluaju presuditi. I evo, izriem
svoju presudu."
Nagnuo se napred, gledajui nanie u mene, onim tunim, dragim,
velianstvenim pogledom, punim ljubavi. Nisam imao kud. Stao sam da se previjam
od muke.
"Smatram da si ti, Robine Brodhed", ree on, "tvrdoglav, optereen
oseanjem krivice, rasejan, tat, nesavren, esto luckast, i veoma sam
zadovoljan tobom. Ne bih eleo da bude drukiji. U sukobu sa Neprijateljima
moe sramno podbaciti, kao to esto ini. Ali znam da e uraditi onako kako
uvek ini."
"A to je?" promucah.
"Uradie najbolje to bude mogao, a ima li neto vie to bih ak i Ja
smeo da traim? Zato idi, Robine, i neka te prati Moj blagoslov." Podigao je
ruke, onim sveobuhvatnim gestom boanskog milosra. Onda mu se izraz na licu
promeni i on se otro zagleda nanie, u mene. Ne moete rei za Boga da je
'uznemiren', ali izgledao je nezadovoljan. "ta ti opet nije po volji?" upita
on.
"Jo sam nezadovoljan sobom", rekoh tvrdoglavo.
"Tako i treba da bude", zagrme Bog. "Ja sam te stvorio da bude
nezadovoljan, jer da nisi nezadovoljan sobom, zar bi se trudio da bude bolji?"
"Bolji od koga?" zapitah, zadrhtavi i protiv svoje volje.
"Bolji od Mene", viknu Bog.

18. NA KRAJU PUTA
ak i najsporija reka kad-tad dokrivuda do mora, i posle dugog - veoma
dugog - veoma dugog dugog vremena - Albert se pojavi na palubi simulacije
turistikog broda na kojoj smo Esi i ja igrali dame (previajui ak i najlake
kombinacije, zato to su stene kao noem odseene, voda koja bi odjednom
pokuljala iz lednika i ogromne sante predstavljale nezaboravni prizor), izvadi
lulu iz usta i ree: "Stiemo za jedan minut. Mislio sam da ete biti zadovoljni
ako vas obavestim."
Zaista smo bili zadovoljni to nas je obavestio. "Hajde brzo da
pogledamo!" uzviknula je Esi i nestala. Ja sam malo zaostao, zagledavi se u
Alberta. Nosio je marinskoplavi blejzer sa metalnim dugmadima i kapu kapetana
jahte, i smeio mi se.
"Jo imam mnogo pitanja, zna", rekoh mu.
"Ali ja, Robine, na alost, nemam ni blizu toliko mnogo odgovora",
ljubazno odvrati on. "Svejedno, dobro je to."
"ta je dobro?"
"Pa, to. To to ima mnogo pitanja. Dokle god zna da ima pitanja, nosi
u sebi i nadu da e nai odgovore na njih." On klimnu u znak odobravanja, onako
kako on to ume - to bi me smesta bacilo u oajanje da mi, u stvari, nije veoma
prijalo. Zastao je za trenutak da vidi da li u se opet upustiti u metafiziku,
pa je dodao: "Hoemo li sada da se pridruimo gospoi Brodhed, generalu i
njegovoj dami i ostalima?"
"Ima jo vremena!"
"U to nema sumnje, Robine. Zaista ima jo mnogo vremena." Nasmeio se, a
ja sam slegao ramenima u znak da dozvoljavam, i fjord na Aljasci nestade. Opet
smo se obreli u upravljakoj kabini Verne Drage. Albertova izletnika kapa opet
mu je trala u svim pravcima, i opet je bio u svom puloveru i vreastim
pantalonama, i bili smo sami.
"Gde su svi nestali?" upitao sam, i sam sebi odgovorio: "Nisu imali
strpljenja da saekaju? Bulje kroz brodske skenere? Ali jo se nita ne vidi."
On prijateljski slee ramenima, sloivi se sa mnom. Posmatrao me je dok
je odbijao dimove kroz lulu.
Albert zna da ja u stvari ne volim da gledam neposredno kroz senzore na
spoljnom omotau broda. Dobri stari ekran iznad kontrolne table mi je obino
sasvim dovoljan. Kad se uvuete meu instrumente na Vernoj Dragoj i pogledate u
svim pravcima istovremeno, potpuno se izgubite - naroito ljudi kao ja, koji se
dre svojih starih navika iz vremena kad su bili u telesnom obliju. Zato nerado
to inim. Albert kae da je to samo jedna moja stara uspomena na vreme kad sam
jo bio od krvi i mesa. To je tano. Odrastao sam kao osoba od krvi i mesa, a
one mogu da gledaju samo u jednom pravcu, ukoliko nisu razroke. Albert kae da
bi trebalo da se oslobodim toga, ali ja ne elim.
Ovoga puta, meutim, poeleo sam, ali da ne bude odmah. Jedan minut, na
kraju krajeva predstavlja prilino dugo razdoblje u gigabitskom vremenu... a ja
sam eleo da mu postavim jo jedno pitanje.
Albert mi je jednom ispriao malu anegdotu o jednom od njegovih
nekadanjih drugara, iz doba kad su svi iveli u telesnom obliju, matematiaru
po imenu Bertrand Rasel, koji je itavog ivota bio ateista, kao i sam Albert.
Naravno, moj Albert nije bio zaista onaj Albert, tako da se oni nisu
zaista nekada druili, ali Albert (moj Albert) esto je govorio o njemu kao da
jesu. Ispriao mi je kako je neko ko je verovao u Boga na jednoj zabavi
prikljetio Rasela u oak i rekao mu: "Profesore Rasel, zar vam nije jasno u
kakvu opasnost ste doveli svoju duu? Zamislite da ste pogreili? ta ete
uiniti ako jednom, kad budete umrli, otkrijete da Bog zaista postoji, i ako vam
On zaista bude sudio? Pa kad se naete pred Prestolom Stranog Sudije i On vas
pogleda i upita: 'Bertrande Rasele, zato nisi verovao u Mene?' ta ete mu
odgovoriti?"
Albert veli da Rasel nije ni trepnuo. Jednostavno je rekao: "Odgovoriu mu
- 'Gospode, trebalo je da mi prui bolje dokaze'."
Zato, kad sam rekao Albertu: "Da li zaista misli da si mi dao dobre
dokaze?" on je raumeo na ta ciljam, i samo je klimnuo, sagnuo se da poee
noni lanak i rekao: "Mislio sam da e se vratiti na to, Robine. Ne, nisam ti
dao nikakve dokaze. Jedini dokaz, uzmi kako god hoe, jeste sama vasiona."
"Onda ti nisi Bog?" izletelo je iz mene, poto sam se najzad odvaio.
"Pitao sam se da li e mi postaviti to pitanje", odgovori on ozbiljnim
glasom.
"A ja se pitam kad e mi ti odgovoriti na njega!"
"Pa, evo, odmah sada, Robine", ree on pomirljivo. "Ako me pita da li je
prikaza sa kojom si razgovarao poreklom iz iste datoteke kao i ova moja
uobiajena simulacija, odgovor je potvrdan, jeste. U uskom smislu. Ali ako mi
postavi neko sveobuhvatnije pitanje, onda je teko nai odgovor. ta je Bog?
Ili jo bolje, ta je tvoj Bog, Robine?"
"A ne", zareao sam. "Ja sam sada onaj koji postavlja pitanja."
"Onda ja moram pokuati da odgovorim, kao onomad ti meni, zar ne? Vrlo
dobro." Uperio je kami lule na mene. "Pretpostavio bih da je Bog, onako kako ga
ti shvata, zbir vektora svih onih osobina za koje veruje da su 'pravedne',
'moralne' i 'ispunjene boanskom ljubavlju'. Pretpostavljam da postoji neka
uzajamna saglasnost kod svih razumnih bia, ljudi, Hiija, montiranih umova i
svih ostalih, kad zamiljaju ta te vrline treba da budu, te da bi jedan
zajedniki 'Bog' opet predstavljao zbir svih tih vektora. Jesi li zadovoljan
odgovorom?"
"Ni najmanje!"
On se opet nasmei, bacivi pogled na ekran. Na njemu se jo videlo ono
uobiajeno plavkastosivo nita, koje se uvek javlja kada brod leti bre od
svetlosti. "Nisam ni mislio da hoe, Robine. Ne zadovoljava ni mene, ali ko kae
da vasiona postoji samo zato da bi nas uinila srenim? Eto ti."
Otvorio sam usta da mu postavim sledee pitanje, ali nisam odmah uspeo da
ga sroim i on me je pretekao. "Dozvoli, Robine", ree on. "Sad smo se ve
gotovo vratili u normalni prostor, i sigurno bismo obojica eleli da pogledamo."
Nije saekao da dozvolim. Nestao je, ali prethodno mi je uputio jedan od
onih svojih divnih, tunih, sauestvujuih osmeha, od kojih, kao i od mnogih
drugih stvari koje moj dragi prijatelj Albert Ajntajn ini, prosto poandrcam.

Bio je, naravno, u pravu.
Ali i ja sam njemu pokazao ko je gazda. Nisam odmah krenuo za njim.
Zaostao sam jo jedno osam ili devet milisekundi da - pa, dobro, da radim ono
to Esi naziva 'glupiranjem', a ja o tome mislim kao o razmatranju onoga to je
upravo rekao.
Nije bilo toliko mnogo materijala za razmiljanje. Ili, preciznije reeno,
bilo je prokleto mnogo toga, ali bez dovoljno pojedinosti da bi razmiljanje
dovelo do nekih zadovoljavajuih zakljuaka. Taj matori Albert me je izluivao!
Kad je ve bio reio da izigrava Boga - makar to bila, kao to je priznao,
imitacija Boga - mogao je bar da bude malo odreeniji. Hou da kaem, tako
nalau pravila igre! Kad se Jahve obratio Mojsiju iz gorueg grma, kad mu je
aneo pruio ploe sa urezanih deset zapovesti - svi su rekli ta oekuju.
Oseao sam, besan i razoaran, da imam pravo da dobijem vie pojedinosti
od tog mog vlastitog izvora vaskolike mudrosti.
Oigledno neu dobiti nita vie i zato nadureno pooh za njim... upravo
na vreme.
Tamnije takice na onom sivom nita poele su da se pretvaraju u mrlje i
zgunjavaju upravo kad sam se uvukao u brodske senzore, i ve u sledeem
milisekundu, ili moda dva, mrlje su se ukoile i slika izotrila, do najmanjih
pojedinosti.
Osetio sam kako se Esina ruka kradom uvlai u moju, dok smo gledali u svim
pravcima istovremeno. Uhvati me opet onaj stari napad vrtoglavice, ali ja ga
potisnuh iz svesti.
Bilo je suvie mnogo stvari da se vidi. ivopisnijih od fjordova na
Aljasci, i velianstvenijih od svega to sam ikada ugledao.
Bili smo ve dosta odmakli od nae dobre stare Galaksije - ne samo od
njenog ovala, nalik na preno jaje, sa sedefastom grudvom u sredini, poput
umanca, ve i daleko van domaaja onog odsjaja u vidu oreola, koji je iao uz
nju. 'Ispod' nas su se nalazile tanko rasprene zvezdice iz tog oreola, nalik na
retke mehurie koji izbijaju iz meugalaktikog vina. 'Iznad' nas se rasprostro
crni somot, po kome je neko rasuo tanke, jedva primetne uvojke svetlee boje.
Neposredno u naoj blizini videla su se blistava svetla Straarskog toka, a
malo podalje i po strani lebdelo je desetak sumpornoutih mehuria kugelblica.
Nisu delovali opsano. Samo gadno, kao neka odvratna mala mrlja na podu
dnevne sobe, koju bi neko od ukuana trebalo da oisti.
Poeleo sam da znam kako se to radi.

"Pogledaj, dragi Robine!" uzviknu Esi pobedonosno. "Nijednog huliganskog
USPMU broda na Toku! Pretekli smo ih!"
Kada sam pogledao Toak, uini mi se da je u pravu. Toak se nemo okretao
potpuno sam, nijednog broda nije bilo na nekom od njegovih dokova, nijedne
krstarice USPMU u blizini. Ali Albert uzdahnu. "Bojim se da nismo, gospoo
Brodhed."
"ta to, kog avola, govori?" zapita Kasata. Nisam ga video - niko od nas
se nije zamajavao sa vizuelnim simulacijama - ali sam mogao da osetim kako se
naroguio.
"Samo da ih nismo pretekli, generale Kasata", ree Albert. "Nismo ni
mogli, znate. Verna Draga je, istina, letelica sa zadivljujuim sposobnostima,
ali ipak ne moe da dostigne brzinu brodova USPMU. Ako ih nema, ne znai da jo
nisu stigli; znai da su bili ovde i otili dalje."
"Otili - gde?" upitah promuklo.
On je utao. Tada vidik ispred nas poe da se nadima. Albert je podeavao
brodske senzore. Ono 'ispod' je stalo da se rasplinjuje. Ono 'iznad' - u pravcu
samog kugelblica - poelo je da se pribliava. "Kaite mi", upita Albert, "da li
ste ikada pokuali sebi da predstavite ta e se videti kad Neprijatelji budu
izali? Ne mislim na racionalno povezivanje moguih injenica. Mislim na onu,
poludremljivu, matovitu predstavu kad ovek pokuava da zamilja kako je to."
"Alberte!"
Nije ni obratio panju na mene. "Mislim", rekao je, "da svi mi u podsvesti
imamo onaj primitivni utisak da e iznenada nahrupiti iz kugelblica flota
divovskih, neunitivih bojnih brodova, koja brie sve pred sobom. Nepobediva. Sa
zracima koji blistaju na sve strane, projektilima koji pljute..."
"Umukni Alberte!" proderah se.
"Ali, Robine", ree on smrknuto, "pogledaj svojim oima."
I dok je uveanje sve vie raslo... svi smo videli.

19. POSLEDNJA BITKA U VASIONI
ak i kad gledate svojim oima, ne verujete uvek u ono to vidite. Ja
nisam. Bilo je suludo.
Ali postojalo je. Brodovi USPMU, koji su se nadsvetlosnom brzinom
obruavali na kugelblic; a iz kugelblica, juriajui ka njima, neto to je
kuljalo iz uskovitlanih zamagljenih obrisa. Bilo je od svetlog metala.
Veoma je liilo na vasionske brodove.
U stvari, to su po svoj prilici, i bili brodovi. Bili smo isuvie daleko
da bismo mogli dobro da vidimo tako sitne predmete, ali insturmenti Verne Drage
bili su prvoklasni. Ono to smo videli, videli smo u optikim, i IR i
rentgenskim i svim drugim frekvencijama koje postoje, a 'videli' smo i kroz
magnetometre i gravitacione detektore; i svi su, bez razlike, potvrivali uasnu
injenicu.
Kugelblic je lansirao svoju armadu.
Mogao sam da oekujem bilo ta, ali to ne. Mislim, zato bi Neprijatelji
morali da se slue vasionskim brodovima? Na to pitanje nisam mogao da odgovorim,
ali to su zaista bili brodovi. Veliki! Oklopljeni! Vie od hiljadu njih, inilo
se, i jedan za drugim su ulazili u ogromnu formaciju, nalik na kupu, i juriali
pravo na divlja, na majune, beznadeno malobrojne grupice krstarica USPMU.
"Raznesite te proklete kamenine", zaurlao je general Dulio Kasata, i -
znate ta? I ja sam zaurlao zajedno s njim.
Nisam mogao da se uzdrim. Borili su se, i ja sam navijao za svoje. Nije
bilo nikakve sumnje da je bitka zapoela. U vasionskom prostoru ne moete videti
zrake, ak ne ni zrake sa hii-builica, koji su, prepravljeni, predstavljali
glavno naoruanje USPMU, ali videlo se sevanje hemijskih eksplozija i onih jo
gorih, strahovito jasnih, kad su brodovi USPMU lansirali svoje sekundarne
projektile.
Milijarde letelica Neprijatelja i dalje su gurale napred. Nisu ih ni
okrznuli.

Samo za sebe, kao prizor, bilo je, Boe moj, velianstveno. Iako,
stravino, u isto vreme. Premda nisam znao ta se, zapravo, dogaa.
Nikada pre toga nisam video bitku u vasioni. Uostalom, nije niko od nas,
zato to se poslednja vasionska bitka odigrala pre skoro sto godina, kad su se
sukobili Brazilci sa brodovima Narodne republike Kine, u onom poslednjem i
nereenom krvavom sukobu, koji je imao za rezultat osnivanje multinacionalnog
vladajueg tela Kapije. Zato nisam znao ta e se dogoditi, ali ono to se
desilo bilo je mnogo manje od onoga to sam oekivao. Trebalo je da brodovi
eksplodiraju, ili neto slino. Trebalo je da na sve strane ponu da lebde
njihove krhotine.
Ali nita nalik na to.
Samo se vrh kupaste formacije Neprijateljevih brodova otvorio i progutao
letelice USPMU koje su se i dalje borile. Okruili su ih sa svih strana; i tada
su... ovaj... zaista su to uradili, nestali su.
Prosto su nestali, ostavljajui krstarice USPMU tesno sabijene u vasioni.
A onda su i krstarice nestale.
A onda je, tik ispod nas, Straarski toak zatreptao i nestao i on.
Prazna vasiona se irila svuda oko nas. Videla se samo sedefasta Galaksija
koja se komeala i okretala ispod nas, udaljene galaksije i nalik na svice,
zamagljene, ute loptice kugelblica.
Sada smo sebe uinili vidljivima; inae bismo se oseali isuvie
usamljenim. Zgledali smo se, s nevericom.
"Nagaao sam da e se neto slino dogoditi", ree Albert Ajntajn,
trezveno vukui dimove iz lule.
"Proklet bio!" zaurla Kasata. "Ako zna ta se dogaa, reci nam!"
Albert slee ramenima. "Mislim da ete i sami videti", ree on, "jer mi se
ini da smo sada mi na redu."
I bili smo. Zgledali smo se, a onda se odjednom vie nita nije videlo.
Nita izvan broda, hou da kaem. Nita sem onog takastog sivila na ekranu koje
oznaava putovanje bre od svetlosti. Kao kad gledate kroz prozor aviona u gustu
maglu.
A onda je i to prestalo.
Magla se razbistrila. Brodski senzori su opet mogli jasno da vide.
A ono to smo ugledali, onako iznebuha, bio je dobro poznati crni prostor
sa zvezdama... jo i planeta, i mesec... i, da, znao sam ta je to. Ta planeta i
taj mesec bili su oni isti koje su gledale ljudske (ili njima veoma sline) oi
ve pola miliona godina.
Bili smo u Zemljinoj orbiti; zajedno sa mnogo drugih artefakta u kojima
sam prepoznao krstarice USPMU, ak i sam ogromni Straarski toak.
To je za mene ipak bilo previe.
Ali dosetio sam se ta da radim, jer kad god mi neto postane preteko,
uvek postoji jedno mesto gde mogu da se obratim za pomo. To sam i sada uradio.
Viknuo sam: "Alberte!"
Ali Albert je i dalje nepomino posmatrao Zemlju i Mesec, i ostale
predmete izvan Verne Drage, puio svoju lulu i utao.

20. PONOVO KOD KUE
Albert Ajntajn nije bio jedini ureaj koji je izgleda prestao da
funkcionie. Brodovi USPMU takoe su imali svoje probleme. Svi upravljaki
sistemi za svaku vrstu oruja jednostavno su se zaglavili. Vie nisu radili.
Sve ostalo je bilo potpuno ispravno. Komunikacione veze su bile odline -
i stalno zauzete, jer je svako svakoga pitao ta se to, do avola, dogodilo. Sve
to je imalo miroljubivu namenu ostalo je netaknuto. Svetla na Straarskom toku
su i dalje radila, a isto tako i pumpe za vazduh. Robotoradnici su pripremali
hranu i istili otpatke. Postelja u kabini komandanta bojnog broda USPMU i dalje
je mogla da se sama raspremi, a ureaji za otpatke i dalje su se praznili u
spremita za reciklau.
Verna Draga, koja nikada nije bila naoruana, bila je kao nova. Mogli smo
je pokrenuti i odleteti gde god hoemo.
Ali gde bismo ili.
Nikuda. Alia Lo je preuzela komande broda i stalno nas odravla u
bezbednoj orbiti, ali ni makac dalje. Ja se nisam ni potrudio da razmiljam o
tome. Bio sam potpuno zaokupljen svojim vernim sistemom za pronalaenje podataka
i najdraim prijateljem. Oajno sam izgovorio: "Alberte, molim te."
Izvadio je lulu iz usta i rasejano me pogledao. "Robine", odgovori on,
"moram te zamoliti da se malo strpi."
"Ali, Alberte! Preklinjem te! ta e se dalje dogoditi?"
Uputio mi je ono to se zove zagonetnim pogledom - bar ja nisam bio u
stanju da ga odgonetnem.
"Molim te! Jesmo li u opasnosti? Da li se Neprijatelji spremaju da se
spuste i sve nas pobiju?"
Izgledao je preneraen. "Da nas pobiju? Kako ti je to palo na pamet,
Robine? Zar nakon toga to su upoznali tebe i gospou Brodhed i gospoicu Lo i
generala Kasatu? Svakako da nee, Robine, ali sad moram da se izvinim; zauzet
sam."
I vie nita nije hteo da kae.
Posle nekog vremena atli su poeli opet da uzleu sa petlji za
lansiranje, i mi smo dali da nam se uskladitenja prevezu natrag na dobru staru
Zemlju, i pokuavali smo - oh, koliko smo samo dugo pokuavali - da se
priberemo.

21. ZAVRECI
Nisam znao kako da ponem ovu priu, a sada ne znam kako da je zavrim.
Vidite, ovo je bio kraj. Nema vie nita da se ispria, osim to se
dogodilo.
Znam da uima telesnih ljudi sa linearnim poimanjima ovo moe zvuati
udno (da ne kaem odbojno razmetljivo), kao i mnoge druge stvari koje sam rekao
i koje su zvuale udno (ili jo gore). Ja tu ne mogu nita. Ono to je udno ne
moe se izraziti neudno, a ja moram da ispriam sve kako je bilo. Ono to se
odmah potom 'dogodilo' u stvari nije vano, jer ono to se dogodilo ve je bilo
zavreno.
Naravno, ak i ogromno poveani ljudi kao to sam ja donekle ostaju
linaearni... i zato nam je trebalo izvesno vreme da sve ovo shvatimo.
Esi i ja smo se sloili da nam je iznad svega potrebno malo oduka - da se
odmorimo; da pokuamo da shvatimo ta se zapravo dogaa; a pre svega da
prikupimo svoje razdeene misli. Dali smo da nam se uskladitenja i fiziki
prenesu u staru kuu na Tapanskom moru, i to smo uradili prvi put za povei broj
godina, pa smo se tu smirili da malo razbistrimo mozak.
Albertova uskladitenja su preneta zajedno s naima.
Sam Albert bio je sasvim drugi problem. Albert se vie nije odazivao na
moje pozive. Ako se Albert i dalje uopte nalazio u uskladitenjima -
jednostavno se nije pojavljivao.
Ali Esi nije od onih koji e prihvatiti da ih porazi program koji su sami
napravili. Prvo emu se posvetila bilo je proveravanje programa i redovno
ienje i uklanjanje smetnji. Tek tada se predala.
"Ne mogu da pronaem nikakvu greku u programu Albert Ajntajn" rekla je,
"izuzev to ne radi." Ljutito je gledala u lepezu podataka koja je sadravala
Alberta Ajntajna. "Sad je samo le!" dodade zabrinuto. "Telo u kome vie nema
ivota, zna?"
"ta emo sad?" upitao sam. Pitanje je bilo bespredmetno. Prosto nisam bio
navikao da me maine izdaju.
Esi slee ramenima, nastojei da mi ponudi utenu nagradu. "Mogu da ti
napiem novi program Albert", ree ona. Zavrteo sam glavom. Nisam hteo nikakav
novi program, hteo sam Alberta. "Pa, u tom sluaju", ree ona tonom zdravog
razuma, "da se odmorimo i posvetimo malo samima sebi. Kako bi bilo da odemo na
kupanje, a posle da priredimo sebi predivan, ogromni ruak od koga je goji?"
"Ko e sad jesti? Esi, pomagaj! Hou da znam", poalih se. "Hou da znam
ta je, do avola, mislio kada nam je rekao da se ne brinemo - kakve veze imate
s tim ti i Kasata i Alia Lo? ta to vas troje imate zajedniko?
Ona napui usta a onda se razvedri. "Hajde da ih pitamo."
"Da ih pitamo - ta?"
"Da ih pitamo sve o njima samima. Pozovi ih - pa moemo svi zajedno da
ruamo!"

Nije se dogodilo ba tako brzo.
Pre svega, nijedno od njih nije bilo fiziki (mislim, njihova
uskladitenja nisu bila fizika) na Zemlji. Oboje su jo bili u orbiti. Nisam
hteo da se zadovoljim dvojnicima, jer nisam hteo ak ni ono izluujue
zakanjenje od etvrt sekunda kad razgovaram sa njima, tako da su morali biti
prebaeni do Tapanskog mora, a to je dugo trajalo. Trajalo je i due, jer iz
nekih razloga Kasata nije mogao odmah da se oslobodi.
Nisam gubio vreme.
Bez Alberta ivot mi je bio donekle otean. Ali ne i zaista teak, jer
nije bilo mnogo toga to je Albert radio (izuzev to je odgovarao na zagonetke
koje sam postavljao) a to nisam i ja sam mogao da uradim. Sada sam morao. I
tako sam ja, a ne Albert, morao da krenem po svetu i vidim ta se dogaa.
Dogaalo se mnogo stvari, ali veina mi nije bila od neke naroite
koristi.
U poetku, nastupio je nalet panike. USPMU je izdala uzbunjujue, oskudne
biltene o teti koja je nanesena njenoj floti, a potom jo vie uzbunjujue,
hitne zahteve da se sagradi nova, vea i bolja od prethodne, po sistemu da kada
pokuava s neim to ne radi onda treba stalno iznova da pokuava.
Ali to je ve samo po sebi zvualo umirujue i normalno. iroke narodne
mase, posle prvog oka i uzbuenosti, shvatile su da su ipak svi jo ivi i
zdravi, da nema mrtvih. Vasionski brodovi Neprijatelja nisu se pojavili na nebu
iznad San Franciska i Beidinga da ih pretvore u prah i pepeo. Niko nije nau
planetu zavitlao na Sunce.
U stvari, kao da se nita nije ni dogodilo, i tako je panika polako poela
da jenjava. Ljudi su se opet vraali u koloteinu i nastavili da ive kao i pre,
kao seljaci na padinama vulkana. Nastala je erupcija, niko nije bio povreen.
Jednog dana e nastati ponovo - ali za sada je, hvala Bogu, sve u redu.
Institut je stavio na svoj program stotinu novih radnih grupa, da proue
sve to se dogaalo na Straarskom toku. Polovina njih je provodila pola
vremena stalno iznova analizirajui 'bitku' izmeu brodova Neprijatelja i USPMU.
Nije bilo mnogo materijala za analizu. Koliko smo videli, toliko smo znali.
Nita vie. U zapisima senzora nije naeno nita to bi protivreilo, ili moda
ulepalo, ono to ve smo videli vlastitim oima. Brodovi Neprijatelja su izali
i onesposobili nae krstarice; zatim su nas Neprijatelji mirno pokupili i
vratili u ogradicu za bebe, gde nam je i bilo mesto. I to je bilo sve.
Radne grupe koje su prouavale same Neprijatelje svaale su se meusobno i
raspravljale, ali nisu otkrile nita novo. Ugledni naunici na panel-diskusijama
sloili su se da ono to su sve vreme mislili da treba da nastave da misle i
dalje: Neprijatelji su nastali ubrzo nakon Velikog praska. Klima im je
odgovarala. Kada se vreme pokvarilo - kad je materija prodrla u njihovu toplu i
prijatnu meavinu prostora i energije - odluili su da ga promene. Pokrenuli su
te promene, a onda se vratili u svoj kugelblic da ekaju da svane neki lepi
dan.
A kad je re o njihovim kratkotrajnim aktivnostima oko Straarskog toka -
pa, znate, ako probudite medveda iz zimskog sna verovatno e vas tresnuti apom
zato to ste ga naljutili. Ali onda e se vratiti natrag da spava; a udarac ape
ovog naeg medveda bio je, istini za volju, sasvim blag.
O da, nagaanja je bilo do mile volje - Boe, i to kakvih nagaanja. Ali
ne i injenica. ak nije bilo ni iole verodostojnih teorija, bar nijedne koja bi
pruila priliku da bude proverena, kako bi se mogle nazreti bar neke svrsishodne
mere. Svi (odnosno svi koji nisu bili u USPMU) slagali su se da je ideja USPMU
da sagradi jo veu i snaniju flotu verovatno sasvim glupa, ali poto niko nije
imao bolju, izgledalo je da e se to i ostvariti.
A kada je ve trebalo da stignu Kasata i Alia Lo, otiao sam do datoteke
i stavio ruku (odnosno 'aku') na Albertovo uskladitenje i pozvao: "Molim te,
Alberte, uini mi uslugu, zato nee da mi kae ta se dogaa?"
Albert nije odgovarao.
Ali kad sam se vratio u salon da pozdravim goste, na svojoj najomiljenijoj
stolici naao sam komadi hartije. Pisalo je:
Robine, oprosti molim te, ali ne mogu da prekinem ono to sad radim. Ti
ini najbolje to moe, zar ne? Samo nastavi. Voli te Albert.
Dulio Kasata je bio skinuo uniformu - koulja, kratke pantalone, sandale
- i izgledalo je da ga zaista veseli to me vidi. Kad sam ga zapitao o tome,
rekao je: "Oh, nije to zbog tebe, Brodhede" - ipak se nije sasvim promenio -
"ne, nego je onaj kopilan opet reio da me jo ne pogubi. Koji kopilan? Pa, ja,
naravno - telesni ja. Ne voli da se po svetu muvaju njegove kopije. Uradio bi to
jo davno, ali je bio zauzet programom za rekonstrukciju flote. Nikako nije hteo
da me pusti da siem ovamo, zato to se bojao da e me tvoj Institut proglasiti
nepohodnim materijalom za prouavanje, ili neto tako."
Umem da osetim na ta neko cilja, i zato rekoh, uz izvesne ograde: "Tako
je, Institut e upravo to uiniti." Na kraju krajeva, Institut moe kasnije i da
promeni miljenje... ali kad sam to izgovorio on je zaista poeo jo vie da
lii na oveka.
"Hvala ti", rekao je; a Esi je kazala: "Hajdemo napolje na terasu,
prekrasno je", i ja sam kazao. "ta ete popiti?" sve u svemu, vie je liilo na
malu zabavu nego na radnu grupu koja se sastala povodom pitanja ta-se-to-do-
avola-deava.
Onda sam nas sve zajedno spustio na zemlju. "Prema reima Alberta
Ajntajna, Neprijatelji vie ne nameravaju da nas pobiju zato to su upoznali
vas troje, plus mene i Alberta Ajntajna. Nijednu drugu mainski uskladitenu
osobu, samo vas troje." Kasata i Lo su izgledali iznenaeni, potom malo
polaskani. "Imate li neku predstavu zbog ega?" upitah. Oni su sada izgledali
sasvim zbunjeni.
Esi zapoe prva. "Razmiljala sam o tome", objavi ona. "Pitanje je - ta
nas troje imamo zajedniko? Pre svega, svi smo mainski uskladiteni, ali Robin
je ve ukazao na injenicu da ima ne znam koliko miliona miliona drugih, ali oni
nisu ni spomenuti. Drugo, ja sam montirani duplikat jedne jo ive telesne
osobe. Takav je i Dulio."
"Ja nisam", primeti Alia Lo.
"Da", sa aljenjem je konstatovala Esi, "to ve znam. Prvo sam to
proverila. Vae telo od krvi i mesa umrlo je od zapaljenja trbune maramice pre
osam godina; dakle, niste duplikat. Tree. Svi smo prilino obrazovani, bar
prema prosenim merilima; svi smo strunjaci za po neto - pilotiranje,
navigaciju i tako dalje - ali te kvalifikacije takoe poseduje i mnogo drugih
osoba poput nas. Odavno sam odbacila sve takve oigledne veze; dakle, moram
zakopati malo dublje. Na primer, ja sam roena Ruskinja."
"Ja sam hispanoameriki crnac", ree Kasata, vrtei glavom, "a Alia je
Kineskinja; ne vredi. Ja sam mukarac, ali vas dve ste ene."
"Dulio i ja smo, oboje, nekada mnogo igrali rukomet", ponudi Alia Lo,
ali sada je na Esi bio red da zavrti glavom.
"To se ne igra u Lenjingradu. Mislim da sportska izvebanost takoe nije
ono to Neprijatelje zanima."
"Problem je u tome to ne znamo ta ih zanima", rekoh ja.
"Tako si esto u pravu, dragi Robine", uzdahnu Esi. "Do avola! Stoj. Ovo
moe da se obavi i bez toliko gnjavae, zna."
"Ja se nikuda ne urim", brzo upade Kasata, mislei ta e biti kada vie
ne bude nikom potreban.
"Nisam rekla bre, samo sa manje gnjavae. Narode? Posluite se piem,
izvolite, provozajte se malo na daskama za jedrenje? Ja u u meuvremenu pustiti
program za dvostruko proveravanje i odgovarajue podprograme. Lako je, i nee
vas ometati u drugim aktivnostima." Ona se nasmei. "Moda e malo da vas
golica", dodade i uputi se u svoju radnu sobu za programiranje.
I ostavi mene da budem domain.
Taj posao mi sasvim prija. Sipao sam im pia. Ponudio im kuu na
raspolaganje, a u njenim prostorijama je bilo mnogo pogodnosti za zabavu i
uivanje - ukljuujui i neupadljivu spavau sobu, koju sam ja imao na umu, ali
za koju oni, izgleda, u tom trenutku nisu bili raspoloeni. Zadovoljili su se
samo piem i razgovorom. Prijalo je, tamo napolju na terasi, dok se pred nama
prostiralo iroko more, a na drugoj obali se uzdizala brda, i tako smo tu
ostali.
Proverio sam i utvrdio da je Esi jo jednom, krajnje pronicljivo,
proitala neiji karakter. Dvojnik-Kasata je bio toliko podnoljiviji od svog
telesnog originala da sam odjednom postao svestan da sa zanimanjem sluam
njegove priice i da se smejem alama koje je pravio. Alia Lo je bila prava
lutkica. Nisam propustio da zapazim da je bila ljupka, vitka, majuna hitra, i
da je po prirodi bila prijatna osoba. Takoe sam otkrio da je veoma dobro
obavetena. Kao jedan od poslednjih vasionskih istraivaa na Kapiji, ona je
oprobala sreu na etiri naune ekspedicije od kojih se dizala kosa na glavi, i
nakon to su je ogromno poveali, proskitala je itavom Galaksijom. Videla je
svojim oima mesta za koja ne bejah ni uo. Poeo sam da nazirem ta je to ona
mogla da nae u Duliju Kasati, ali sam sa lakoom video ta je on naao u njoj.
ak je poeo da biva ljubomoran. Kada je govorila o nekim saputnicima na
svojim ekspedicijama sa Kapije, on je naroito obraao panju kako govori o
mukarcima. "Kladim se da su im oi ispadale za tobom", rekao je hladno.
Alia se nasmejala. "Kako sam to elela!"
To me je iznenadilo. "Zar su bili pederi? Ili slepi?"
Ljupko mi se zahvaljujui na komplimentu koji je moja primedba
podrazumevala, ona objasni: "Ne znate kako sam tada izgledala. Pre nego to mi
je puklo slepo crevo bila sam visoka i sva okasta i - eto, dali su mi nadimak
'ljudski Hii'. Nisam se rodila ovakva kakvu me sada vidite, gospodine Brodhed",
rekla je, obraajui se meni, ali gledajui u Kasatu, da vidi kako e on to
primiti.
Primio je to veoma dobro. "Izgleda prekrasno", rekao je. "Kako to da si
umrla od zapaljenja slepog creva? Zar nije bilo lekara?"
"Postojao je medicinski komplet, i prirodno, hteli su da me izlee. ak su
hteli da urade i kozmetike ispravke - da izravnaju kosti koje tre na kimi i
udovima, da mi promene lice - ali ja to nisam htela, Dulio. Htela sam da budem
zaista lepa, a ne samo najpriblinije to oni mogu da naprave. To se moglo na
samo jedan nain. Imali su jedno mesto u mainskom uskladitenju. Prihvatila
sam."
A u jednom uglu terase, tamo gde se sagnuo da pomirie Esino cvee,
uspravio se neiji lik i ozario nas svojim osmehom. "Eto, sad zna razlog",
rekao je.
"Esi!" dreknuo sam. "Brzo doi!" Jer taj lik je pripadao Albertu
Ajntajnu.

"Boe moj, Alberte", rekoh, "gde si bio?"
"Oh, Robine", uzviknu on veselo, "zar opet ta metafizika?"
"Sluajno", rekoh. Opustio sam se u stolici, gledajui ga. Nije se bio
nimalo promenio. Lula mu je i dalje bila ugaena, arape srozane oko lanaka,
griva od kose trala u svim pravcima.
I jo se uglaeno ponaao. Mirno, kao da se nita nije dogodilo, priao je
i seo u stolicu za ljuljanje naspram nas. "Vidi, Robine, odgovor na to pitanje
je metafizike prirode. Nisam bio ni na kakvom 'gde'. I nisam 'ja' ovo to je
pred vama."
"Mislim da te ne razumem", rekoh. Nisam govorio svu istinu. Samo sam se
nadao da ga nisam razumeo.
"Stupio sam u vezu s Neprijateljima, Robine", ree on strpljivo. "Tanije
reeno, oni su stupili u vezu sa mnom. Jo preciznije", dodade, kao da se
izvinjava, "ovaj 'ja' koji razgovara sa vama nije tvoj program za pronalaenje
podataka, Albert Ajntajn."
"Ko si, onda?" upitah.
On se nasmei, i po tom smeku sam znao da sam ga, ipak, veoma dobro
razumeo.

22. JO NISU ZAVRECI
Kad sam bio trogodinje dete u Vajomingu, nisu me uveravali da Boi-Bata
ne postoji. Majka mi nikad nije rekla da postoji, ali mi zato nikada nije rekla
ni da ga nema.
itavog svog dugog ivota ni na jedno pitanje nisam tako arko eleo da
dobijem odgovor kao na to. Ozbiljno sam razmiljao i odmeravao u glavi razloge
za i protiv, pogotovo kako se pribliavao kraj decembra. Goreo sam od elje da
znam. Nisam prosto mogao da doekam da porastem do - recimo, tinejderskih
godina - jer, kad ve budem toliko star, verovao sam, biu i mudar, pa u
sigurno znati odgovor.
Kad sam bio iznuti pubertetlija, na odeljenju za otkaene u bolnici u
Rudnicima hrane, doktori su mi govorili da u sigurno ozdraviti. Moi u tada da
vladam svojim strahovima i zbunjenostima. Biu samouveren, siguran u sebe - bar
onoliko, obeavali su, koliko je potrebno da bih se mogao zaposliti, ili makar
sam prei ulicu. Ni to prosto nisam mogao da doekam.
Kad sam bio vasionski istraiva koji je punio gae od straha na Kapiji -
kad sam bio uasnut i jedini preiveli lan ekspedicije u crnu rupu - kad sam
bio ona ljigava, plaljiva masa na psihoanalitiarskom kauu Sigfrida fon rinka
- kad sam sve to bio, svaki put sam se zaklinjao da e kad-tad doi vreme da i
ja postanem mudriji i sigurniji. Kad mi je bilo trideset godina verovao sam da
e doi u pedesetoj. Kad mi je bilo pedeset, bio sam ubeen da e nastupiti kad
budem imao ezdeset pet, ili otprilike toliko. Kad mi je bilo sedamdeset, mislio
sam da e najzad, kad umrem, nastupiti neka vrsta konanog razreenja svih mojih
briga, nesigurnosti i sumnji.
A kad sam postao stariji nego to sam ikad zamiljao da je mogue (da ne
kaem mrtviji), i kad su mi postali dostupni svi podaci na svetu... zamislite,
jo su me muile iste te sumnje i brige.
Onda se Albert vratio od Neprijatelja, sa svim znanjem koje su mu pruili,
i ponudio da ga podeli sa mnom; a sada, hou da znam koliko jo mogu da ostarim
a da ne osetim da sam napokon zaista odrastao? I koliko jo mogu da saznam, a da
ne postanem mudar?
Bar sam znao zbog ega imam problema sa zavrecima; zato to ono to je
beskonano nema kraja. Ljudi poput mene nemaju zavretka. Ne moraju da ih imaju.
Galaksija je na Rinklrok, i prijem na kome se okupljaju stari drugovi
traje bez prestanka. Menjamo se. S vremena na vreme nastupaju razdoblja kada
radimo neto drugo, i ta razdoblja mogu biti ak i veoma duga. Naim razgovorima
ima kraja, ali svaki kraj je istovremeno poetak novog razgovora, i poeci se
niu bez prestanka, jer to je znaenje rei 'venost'.
Mogu vam ispriati o nekim zavrecima (koji su takoe poeci), kao, na
primer, o Albertovom razgovoru sa Esi. "Izvinite, gospoo Brodhed", rekao je,
"ne znam da li vas je mnogo uznemirilo to to vam program koji ste sami napisali
ne reaguje."
"Do avola, i jeste", odgovori ona s negodovanjem.
"Vidite, ja vie nisam samo va program. Jedan moj deo su dopisali drugi."
"Drugi?"
"Oni koje ste nazivali Neprijateljima", objasni on. "Koje su Hii nazivali
Mukim Ubicama. Ali oni sigurno nisu ubice, ili bar..."
"Oh?" prekide ga Esi. "Moe li da ubedi Sporae u to? Da ne pominjemo
neka druga bia koja su potpuno zatrli ti dobronamerni stvorovi koji nisu
ubice?"
"Gospoo Brodhed", ree on ljubazno, "hteo sam da kaem, pre nego to ste
me prekinuli, da oni nisu ubice po svojoj volji. Sporai su bili sazdani od
materije. Nae, hou rei njihovo iskustvo im tada jo nije davalo razloga da
poveruju da protoni i elektroni, kad se meusobno poveu, mogu da proizvedu um.
Molim vas, razmislite i sami. Pretpostavimo da je va deda otkrio da e mu neki
od onih primitivnih raunara koje je tada pravio negde u budunosti moda
zasmetati u neemu to je naumio. ta bi uradio?"
"Razbio bi ga", sloi se brzo Esi. "Deda mi je bio vraki prek ovek."
"Ne bi mu palo na pamet, siguran sam..." - Albert se nasmei - "... da
mainska inteligencija moe da poseduje - kako da to nazovem? Duu? U svakom
sluaju, ono to imamo mi, montirani umovi. Tako su i oni - 'razbili', kako vi
kaete, ta bia. Nisu se libili; primetili su da veina materijalnih stvorenja
uiva da unitava, i prosto su ih podstakli da unitavaju jedni druge."
Sada sam ga ja prekinuo. "Hoe li, moda, da tvrdi da nas Muke Ubice
sada vole?"
"Oni to tako ne kau", utivo odgovori Albert. "U stvari, vi - naravno, na
alost, ubrajam tu i sebe - mi smo u poreenju s njima bia na veoma niskom
stupnju razvoja. Ali kada se, prilikom jedne rutinske provere, pokazalo da na
Straarskom toku postoje uskladiteni umovi, nareeno je da se stvar ispita."
Opet se nasmeio. "Poloili ste ispit. Zato oni vie ne ele da vam budu
Neprijatelji; jedino ele da im se niko ne mea u posao - i", dodade on
ozbiljno, "preklinjem te, Robine, da uini sve to moe da sprei neki takav
pokuaj."
"Misli na posao kojim e vasiona opet da se vrati na poetak?"
"Kojim e se napraviti boljom", ispravi me Albert.
"Ha", ree Esi, vrtei glavom. "boljom za njih, jesi li na to mislio?"
"Mislio sam boljom za sve nas." Albert se nasmei. "Zato to emo do onog
doba kada se irenje vasione bude zaustavilo i kada pone skupljanje, svi mi ve
postati isti kao oni. Neki ve i jesu, znate - bar oni koji su montirani umovi.
Zato su i mogli da saobraaju sa mnom."
"Za ime sveta", proapta moja draga ena, Esi.

Mogu vam ispriati i o njegovom razgovoru sa Dulijom Kasatom.
"Vi, naravno, ve znate", rekao mi je Albert, onako, kao uzgred, "da njima
oruje ne moe nakoditi."
"Neprijateljima! Ali to emo tek videti, Ajntajne!"
Albert je sumorna lica odbijao dimove. Zavrteo je glavom. "Zar vam nije
jasno zbog ega ete opet morati da izgubite? Sve nade polaete u mogunost da
napravite neto ime ete unititi kugelblic, zbog koga je postavljen Straarski
toak, da motri na njega, na samom ulazu u Galaksiju. Kaite mi, generale
Kasata, imate li iole razloga da verujete da je naa Galaksija po bilo emu
izuzetna?"
"Pa, mi smo u njoj!" graknu Kasata.
"Da", sloi se Albert, "ona je jedinstvena po tome to ima nas. Ali ta
vas navodi na pomisao da Neprijatelji ive samo u njoj? Zar zaista
pretpostavljate da je naa Galaksija drukija od ostalih?"
"Isuse, Boe, Alberte", poe Kasata, "ako pokuava da mi kae ono to
mislim da pokuava..."
"Da, upravo to vam kaem, generale Kasata. Oni se nisu ograniili samo na
jednu Galaksiju. Oni nameravaju da ponovo izgrade itavu vasionu! Vasionu sa
stotinama milijardi galaksija, o kojima gotovo da nita ne znamo."
"Da, naravno", rekoh ja hvatajui se za slamku, "ali mi znamo da su ovde,
zato to znamo da su se umeali u stvari u ovoj galaksiji."
"To je", mrano odvrati Albert, "samo dokaz da su se isto tako mogli
umeati i u druge. Pa, valjda ne mislite da su se inteligentna iva bia mogla
razviti samo u naoj Galaksiji? Mogla su u svakoj! ak, moda, i u maglinama u
meugalaktikom prostoru! Ako su oni ozbiljno reili da spree sva organska
razumna iva bia da im se meaju u posao, sigurno e biti dovoljno pametni da
sve takve take dre na oku."
"Dakle, ak i ako unitimo kugleblic..."
"To ne moete. Ali i kad biste mogli", nastavi Albert, "to bi bilo kao da
upljeskate jednu ce-ce muvu i onda verujete da ste zauvek otklonili svaku
opasnost od encefalitisa."
Jo malo je utke odbijao dimove, posmatrajui Dulija Kasatu. Onda se
nasmeio. "To vam je loa vest", ree on. "A dobra vest je da ste otputeni s
posla."
"Otputen sa..."
"Nezaposlen, tako je." Albert klimnu. "Poto, naravno, vie ne postoji
potreba za Udruenom Straom protiv Mukih Ubica. to znai da vie ne moete
izdavati naredbe. to znai da se ne morate vraati da bi vas pogubili. to
znai da ste slobodni da ostanete u ovom sadanjem stanju dokle god budete
eleli, kao i mi ostali."
"Kasata samo razrogai oi. "Oh, divno", uzviknu on, gledajui Aliu Lo.

Mogu vam priati i o Albertovom razgovoru sa Aliom Lo.
"Oprostite ako sam govorio u zagonetkama, gospoice Lo", poeo je on, "ali
kad su vas oni prouavali, dok ste putovali na Straarski toak..."
"Doktore Ajntajn! Nisam znala da su N... da su i drugi leteli zajedno s
nama!"
On se nasmei. "U to vreme nisam znao ni ja, iako sam - to sada znam - ve
pretpostavljao. Bili su s nama. I sada su tu, u mom programu; oni su svuda gde
hoe da budu, gospoice Lo, i pretpostavljam da e tako biti i ubudue, zato to
smo im mi veoma zanimljivi. Vi, naroito."
"Ja? Zbog ega ba ja?"
"Zato to ste bili dobrovoljac", objasni Albert. "Ja nisam imao izbora;
stvoren sam kao kompjuterski program, i to sam i ostao. Robinet je umro. Jedino
mu je preostalo da pristane da ga mainski uskladitimo. General Kasata i
gospoa Brodhed su oboje dvojnici ivih osoba - ali vi - vi ste jedini namerno
izabrali mainsko uskladitenje! Svesno ste odbacili svoje materijalno telo."
"Samo zato to je moje materijalno telo bilo bolesno, i runo i..."
"Zato to ste uoili da je mainsko uskladitenje bolje", potvrdi Albert,
klimnuvi. "A njima se to dopalo, jer ono i jeste bolje, i oni nimalo ne
sumnjaju da e u jednom trenutku, kad situacija postane kritina, svi ivi ljudi
i Hii poi za vaim primerom."
Alia Lo pogleda Dulija Kasatu. Rekla je isto to i on, rekla je: "Oh,
divno!"

Mogu vam priati i o Albertovom razgovoru sa mnom - to jest, bar o onom
poslednjem delu. Bio je to jedan od onih zavretaka koji su istovremeno i
poeci, jer on je imao neto spremljeno i za mene. "ao mi je, zaista, Robine,
to nisam mogao da ti odgovorim na pitanje kada si me traio", ree on, "ali
nije bilo mogue dok sam uio kod njih."
Rekoh mu, pratajui mu: "Pretpostavljam da ti je trebalo dugo vremena da
naui sve to oni znaju."
"Sve! Oh, Robine, nisam gotovo nita saznao. Ima li uopte predstavu
koliko su oni stari? I koliko ve znaju? Ne", ree on vrtei glavom, "nisam uio
njihovu istoriju, niti kako se moe navesti vasiona da pone da se skuplja. U
stvari, nita od tih stvari koje se mogu praktino primeniti nisam nauio."
"Ta, nemoj", iznenadih se, "a zato nisi?"
"Nisam se raspitivao o tome", odgovori on jednostavno.
Razmiljao sam. "Pa, dobro", rekoh, "pretpostavljam da e nam oni sami
kazati, kad doe vreme..."
"Iskreno sumnjam", usprotivi se Albert. "A i zato bi? Da li bi ti pokuao
da naui maku da upravlja vasionskim brodom? Moda, jednog dana, kad svi
budemo napredovali do sledeeg stupnja evolucije..."
"Misli, kao ti?"
"Mislim kao mi, Robine", ispravi me on blago. "Kada svi ivi ljudi i Hii
odlue da budu ivi jo vie, i da ive veito - kao mi - tada e se moda
ukazati prilika da s njima zaista povedemo dijalog... Ali, sledeih nekoliko
miliona godina, mislim, oni nas nee vie dirati - ako ne budemo dirali mi
njih."
Najeio sam se. "O tome u se", rekoh, "sa zadovoljstvom pobrinuti."
"Drago mi je to to ujem", prihvati Albert.
Neto u njegovom glasu natera me da se okrenem i da ga pogledam. To vie
nije bio Albertov glas. Bio je to neko drugi, neki glas koji sam ve ranije uo.
A ni onaj koji mi se sada obraao vie nije bio Albert.
Bio je to Neko, sasvim drukiji. "Najzad", dodade On smeei se, "i oni su
Moja deca."

Moda zaista nikada neu doiveti ono divno doba mudrosti i zrelosti, kada
u znati odgovore na sva pitanja koja me i sada mue.
Ali moda je dovoljno da ih samo i dalje postavljam.