Dr edomir upi1

UDC 316.77
321.011.5

POLITIKA KULTURA I MEDIJI

Saetak:
Odreenje politike kulture. Odgovornost politikih, duhovnih i elita
znanja za formiranje politike kulture. Vrste politikih kultura: parohijalna,
podanika i participativna. Autoritarne vladavine i politika kultura.
Upotreba medija u autoritarnim vladavinama. Demokratske vladavine i
politika kultura. Karakteristike demokratske politike kulture: prihvatanje
univerzalnih vrednosti, opta kultura graana, potovanje linosti,
garantovanje individualnih i kolektivnih prava. Sredstva demokratske
politike kulture: dijalog, tolerancija, kompromis, konsenzus, kritika i
kontrola. Principi demokratske politike kulture: ogranieni mandat,
ostavka i smena. Tri problema novinarske profesije: objektivnost,
neutralnost i manipulacija. Opasnosti po demokratsku politiku kulturu,
irenjem preko medija: predrasude i stereotipi, diskriminacija, govor mrnje
i nekritiko irenje poruka.
Kljune rei: politika kultura, mediji, dijalog, tolerancija, kompromis,
konsenzus, kritika, kontrola, objektivnost, neutralnost, manipulacija,
predrasuda, diskriminacija, govor mrnje, nekritinost.
Kultura, kao ovekova druga priroda, nije nita drugo do ureenje ljudskog ivota. Ona je pobeda nad neredom. Nered pokazuje odsustvo duha, otuda u svetu kulture
nema mesta neredu.2
Politika kultura je, kao deo opte kulture, unoenje reda u politiki ivot, odnosno
u javno polje. Politiku kulturu ine vrednosti, uverenja, ubeenja, stavovi, simboli, stilovi i obrasci politikog delovanja i ponaanja pojedinca i drutva. Ona presudno utie na
izbor ciljeva i pravaca po kojima se pojedinci, drutvo i drava kree i razvijaju. Od nivoa
1 Redovni profesor, Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka:
E-mail: cedomir.cupic@fpn.bg.ac.rs
2 Ako ne sa etikog, a ono sa estetskog stanovita, svaki red je nadmoan neredu, jer je svaki oblik u
prednosti nad zbrkom. Nita/vilo to je neto bez oblika. Imati oblik znai imati identitet. Biti bez oblika
znai nemati identitet. Nemati identitet znai biti mrtav. Jer ta drugo znai smrt nego nestajanje svakog
oblika. Bezoblina graa je naelo nereda i tame, oblik je naelo reda i svetlosti: to nije pogled uperen
prema predmetu nego posmatrau! Delenje vremena na dane, nedelje, mesece, godine, stolea i milenijume jeste kulturna nagodba koja je vremenom postala prirodna kao to je disanje prirodno. To je
svojevrsno unoenje reda u nered, mogunost da se utie na oblikovanje ivota, utiskivanje u stvari svoga ljudskog postojanja. (uro unji, Drama razumevanja, igoja tampa, Beograd 2004, str. 168169.

340

FPN | Godinjak 2009 | II DEO: Novinarstvo, komunikologija, kulturologija

razvijenosti politike kulture zavisi ureenost politikog poretka. to je nerazvijenija politika kultura pojedinaca, to su vee mogunosti uzurpacija i manipulacija. I obrnutno:
to je ona razvijenija, politika zajednica je ureenija.
U formiranju politike kulture drutva najveu odgovornost imaju politike i duhovne elite i elite znanja. One pomou obrazovanja i socijalizacije, ali i posrednog uticaja
na vaspitanje, imaju presudnu ulogu. Takoe, veliku ulogu imaju mediji. Zbog toga su
oni vani i odgovorni kad je u pitanju formiranje, irenje i odravanje politike kulture
nekog pojedinca, drutva i drave. Od toga kako elite odreuju strategiju drutva i drave
zavisie i kakva e biti politika kultura.
U autoritarnim vladavinama dominira parohijalna i podanika politika kultura.3
Te politike kulture odgovaraju autoritarnim vlastodrcima jer pomou njih dre stanovnitvo u podreenom poloaju, odnosno u stanju nezrelosti i upotrebljivosti u svoje svrhe.
Pripadnici parohijalne politike kulture u potpunosti su nezainteresovani za politiki ivot. Oni ive ivotom prvobitnih zajednica plemenskih, verskih i porodino-zadrunih.
Bezopasni su za vlast i lako ih je drati u pokornosti.
Podanici su svesni autoriteta vlasti. Oni se prema vlasti i politikom ivotu odnose
afektivno ili je prihvataju i oboavaju ili su ravnoduni i nezainteresovani. U sutini, podanik je u politikom ivotu pasivan. Naravno, to odgovara autoritarnim vladarima i vladavinama. Podanike kao linosti karakterie autoritarnost. Autoritarna linost pokazuje
i praktikuje slepu odanost i poslunitvo prema onima koji su hijerarhijski iznad nje, ali
istovremeno i okrutnost i prezir prema onima ispod i onima koji su zavisni od nje. Takoe,
karakterie ih krutost u miljenju. Zato lako prihvataju predrasude i stereotipe. Skloni su
strahovima i strepnjama, nisu otporni ni na zavist i mrnju. Sve te karakteristike utiu da
se mogu upotrebljavati kao poslunici i podanici. S njima se lako upravlja i njih je lako zloupotrebiti. Ljudima se u autoritarnim vladavinama upravlja kao sa stvarima.
U autoritarnim vladavinama mediji se koriste samo u propagandne i manipulativne
svrhe.4 to je propagandna i manipulacija ogoljenija, posledice po one koji se suprotstavljaju vulgarnije su i brutalnije. Autoritarne vladavine i autoritarna politika kultura svodi medijsko delovanje na propagiranje vladajue volje5 i na taj nain ugroava slobodu miljenja

3 Gabriel A. Almond, Sidney Verba, Civilna kultura, Politika kultura, Zagreb 2000, str. 2224.
4 Najbitnija, moda i jedina strategija u manipulaciji je u to je mogue veem ograniavanju ovekove slobode da raspravlja ili se usprotivi onome to mu se predlae. Ta strategija mora biti neprimetna, jer
bi se inae razotkrio pokuaj manipulacije. Od proraunatosti koja karakterie manipulaciju i od strategije koju preduzima, vanija je injenica da se ona skriva od publike. Metode manipulacije, moraju, dakle,
biti maskirane. (Filip Breton, Izmanipulisana re, Clio, Beograd 2000, str. 24).
5 Mass medija svakodnevno objavljuju interes vladajue grupe kao jedinu istinu drutva, uporno utei o
mnogim drugim kritikim pitanjima koja se odnose na drutvenu strukturu i poloaj ljudi u njoj. Lukavi nain odvraanja panje javnosti od osetljivih drutvenih pitanja kao to su pitanja raspodele drutvenog
bogatstva, moi, ugleda, znanja, sigurnosti itd. pokazuju se stvarno uspenim sve dok ne izbije drutvena kriza koja izbacuje na povrinu upravo ona pitanja koja su preko mass medija bila sistemski zanemarivana, potiskivana i poricana. (uro unji, Ribari ljudskih dua, igoja tampa, Beograd 1995, str. 174).

Dr edomir upi | POLITIKA KULTURA I MEDIJI

341

i standarde novinarskog poziva. Svedeni na puku transmisiju, mediji nisu vie javno oko
koje treba da prenese sve to se dogaa u drutvu i dravi, ve sredstvo za prenoenje poruka koje vladajui hoe i odabiru. U tome to hoe i to odaberu ima ne samo propagande
ve i duhovnog nasilja. esto porukama vreaju zdrav razum. Ono to vidimo, ujemo i
oseamo smatraju da ne postoji i na taj nain prikrauju javnost da o tome bude obavetena.
U njihovim rukama mediji slue za silovanje i nasilje nad razumom i javnou.
U demokratskim vladavinama dominira participativna politika kultura. Ona je
proizvod razvoja graanske svesti kod pojedinaca. Ta svest proizilazi iz saznanja, usvajanja i ivljenja slobode, prava i dunosti graana. Na osnovu nje, graanin je svestan znaaja politikog ivota, njegovog ivota i ivota zajednice i drutva. Zbog toga on aktivno
uestvuje u politikom ivotu, odnosno bira ili je spreman da bude biran. Na taj nain
nije podanik i poslunik, ve slobodno bie koje se ne miri da drugi za njega odluuje i
uzima u ruke njegovu i slobodu i sudbinu. Ta svest i spremnost na aktivizam formiraju
demokratsku politiku kulturu pojedinaca a preko njih i celokupnog drutva.
Politiku kulturu karakteriu trajne vrednosti, a ne dnevna reagovanja na probleme i
politika delovanja. Upravo se u dnevnim reagovanjima prepoznaju vrednosti koje pojedinci zastupaju. Kad je u pitanju demokratska politika kultura to su prevashodno univerzalne
vrednosti. Na osnovu njih pojedinci se orijentiu i deluju u politikom ivotu. Nivo razvijenosti demokratske politike kulture zavisi od prihvatanja i praktikovanja univerzalnih vrednosti
(istina, pravda, dobro, ljubav, lepota, sloboda, ljudsko dostojanstvo i solidarnost) kao merila za
sve ostale vrednosti (posebne i pojedinane). Politika kultura zavisi i od nivoa opte kulture
graana (njihove pismenosti); potovanja linosti; potovanja i garantovanja individualnih i
kolektivnih prava; poverenja izmeu graana i poverenja izmeu graana i vlasti; spremnosti
da se brani pravo na javnost i javni duh za sva zajednika delovanja; i odgovornosti (pojedinane i kolektivne). Pored ovih elemenata potrebno je praktikovati i sledea sredstva u politikom ivotu: dijalog, toleranciju, kompromis, konsenzus, kritiku i kontrolu. Vana su i tri
principa: princip ostavke, princip smenjivosti, i princip ogranienog mandata.
Dijalog je uzvieni in politikog miljenja, delanja i ponaanja i najbolji nain politikog optenja. Formula nema dela bez rei primerena je ovenom ponaanju u zajednikom ivotu. Za ivot u politikoj zajednici treba se pridravati pravila da iza rei
(izgovorenog) uvek treba da stoji delo, znaenje ili lepota.
Antiki Grci su smatrali da su sila i nasilje nemi i da zato ne bi trebalo da imaju
mesta u politici. Kada se u politici ne razgovara (vodi dijalog), onda se nareuje ili upotrebljavaju sila i nasilje. I najtei zajedniki problem se dijalogom moe razreiti. Dijalog
ispravlja naa miljenja o nama i drugima, nae zablude i predrasude, naa ogranienja i
mogua ogreenja. Tamo gde se u politici ne razgovara, produbljuju se problemi, otvaraju
sukobi, proiruju krize i, na kraju, vode ratovi.
Biti spreman za susret i razgovor, znai omoguiti sebi da uje drugaije miljenje,
vienje i da se suoi s novim argumentima. Samo iz susreta razliitih miljenja i argumenata, mogue je nai izlaz i pravi odgovor.
Dijalog je stvaranje ulazimo u razgovor s jednim miljenjima i argumentima, a iz
razgovora izlazimo s boljim argumentima i reenjima. U dijalogu se do zajednike istine
dolazi. Dijalog je susret, a od sresti je i srea.

342

FPN | Godinjak 2009 | II DEO: Novinarstvo, komunikologija, kulturologija

Dijalog je sredstvo u politikom komuniciranju, a i jedan od vanih elemenata demokratske politike kulture. Nema demokratske politike kulture bez dijaloga. Dobro
ureen demokratski poredak ne moe se ni izgraditi, niti funkcionisati bez dijaloga.
Dijalog u politici zahteva: da se drugi saslua paljivo, da se prema drugom pokae utivost i da se drugi ravnopravno prihvati.
ovek dijaloga je otvoren i uzda se u razum. Takav ovek ne prihvata silu i nasilje.
Netrpeljivi ne prihvataju dijalog, jer su ubeeni da znaju istinu i da im nikakav razgovor
nije potreban. Oni su ogranieni i glupi, a ako se dokopaju politikog poloaja opasni
i tetni. Samozadovoljstvo je uvek praeno glupou (Andre id). Dijaloga nema bez
ljubavi prema istini. Demokratska politika treba da razradi procedure i mehanizme da
samozadovoljnici ne dobiju znaaja u politikom ivotu zajednice.
Dijaloga u politici nema bez razliitosti, iskrenosti, potovanja i sebe i drugih. Zato
su vienacionalne politike zajednice velika ansa za politiki dijalog, a potom i dobro
smiljene i odmerene zajednike odluke.
Politikog dijaloga nema tamo gde je merilo istine mo; gde se politike odluke
donose u uskim krugovima politikih elita; gde se graani pretvaraju u masu; gde ne postoji saradnja izmeu graana i gde ih ne povezuju univerzalne vrednosti: sloboda, ravnopravnost, solidarnost, prijateljstvo, ljubav; gde se podstiu verski, nacionalni, rasni, klasni i
drugi sukobi; gde politiari koriste pravo na greku (pravo na greku u politici ne postoji
onaj ko grei, mora da odgovara); gde politiari manipuliu graanima; gde politiari
propagandom ire loa oseanja (zavist, mrnju, pakost) i loa stanja (strah, strepnju, paniku, lukavstvo); gde se u politikom ivotu devalviraju rei i jezik (kada iza izgovorenih
rei nema dela i znaenja, ve obmane i lai); gde se u politici obeava, a obeanja se ne
ostvaruju; gde svi govore, a niko nikoga ne uje (to je brbljaonica, a ne politika zajednica) i gde vlada politika tlaitelja i tlaenih, monika i nemonih (i kada se razgovara, u takvoj politici se ne vodi dijalog, ve se najee odmeravaju lukavstva, prevare, dovitljivosti
i lai to je razgovor obmanjivaa i obmanutih).
U politici nadmoi se ne razgovara, ve se samo pregovara. Velika je razlika izmeu razgovora i pregovora. Pregovarati nije isto to i razgovarati. Jer, razgovaraju
samo (po moi) ravnopravni, a ne neravnopravni, a pregovaraju nadmoni, manje
moni i nemoni. Pregovorima se najee izbegava krajnja posledica iskljuivosti
upotreba sile i nasilja. U pregovorima monici najee nameu reenja, a nemonici
se prilagoavaju. Ko to ne zna ili ne shvata veliki je gubitnik, a ako pripada slabijoj
strani, on je ak na stradalnikom putu. Psiholoke namere pregovaraa su najee
nevidljive, a samo su postupci vidljivi. Oni koji izjednae namere i postupke u takvoj
pregovarakoj politici mogu da se teko prevare. U politici nadmoi najee maske
pregovaraju. Tamo gde se u politici obeava, a obeanje ne proverava i gde se ne moe
proveriti nema dijaloga.
Da bi se formirala dijaloka politika kultura, potrebno je podii nivo opte kulture
graana; izgraditi poverenje izmeu graana (stvaranje oseanja pouzdanosti) i poverenje izmeu onih na vlasti i graana; usaditi javni duh i javnost; najzad, potrebna je i odgovornost za izgovorenu javnu re, kao i odgovornost pred sopstvenom saveu uesnika
u javnom ivotu.

Dr edomir upi | POLITIKA KULTURA I MEDIJI

343

Uslovi za dijalog u politici su ravnopravnost (i kada nisu sagovornici ravnopravni

zbog nivoa obrazovanja, ivotnog iskustva, politikog poloaja, treba ona razvijena strana
da se spusti na nivo nerazvijene i da je strpljivo u razgovoru podie na vii nivo); paljivost (posebno trenirati strpljivost da se drugi saslua i da mu se u re ne upada); utivost
(da se izbegavaju uvredljive i omalovaavajue rei ili stavovi i nepimereni gestovi); oseaj stida (kada se izrekne neto to moe da izazove razliita znaenja i tumaenja a koja
sagovornika bez namere mogu da povrede); bolji argument (razmenjujemo u razgovoru
argumente a na kraju kada zakljuujemo ili pripremamo odluku prihvatamo bolji argument- onaj koji niko ne moe od sagovornika da trenutno opovrgne); i tolerancija.
Drugo veliko sredstvo demokratsko politike kulture je tolerancija. Re tolerancija
dolazi iz latinskog jezika i oznaava ono to se u naem jeziku naziva trpeljivost. Dva su
znaenja tolerancije: prvo, trpeljivost prema drugom miljenju, uverenju, ubeenju, delovanju i ponaanju; drugo, prihvatanje i potovanje razlika.
U prvom znaenju, tolerancija je zajedniko podnoenje tete, odricanje od realizacije dela svojih potreba, interesa, uverenja i ubeenja. Tolerancija je spremnost za kompromis. U ovom znaenju, tolerancija je pobeda nad zlom. Ona je zasnovana na rtvi.
Neto svoje rtvujem, da ne bih otvorio sukobe s drugima. Tolerantan ovek je u svakodnevnom ivotu omiljen jer je dobar za drutvo i druenje.
U drugom znaenju, tolerancija je prihvatanje razlika, odnosno shvatanje da ivot
bez njih ne moe i da se u njima odvija. Svest o tome je veliki iskorak ovekov. Jer od tog
momenta, on poinje da prihvata pluralizam miljenja, pogleda, uverenja, ubeenja, delovanja i ponaanja. Razlike u njegovoj svesti postaju neto normalno.
Razlike su u osnovi ivota i zbog toga ne bi smele da se upotrebljavaju u produbljivanju sukoba do razaranja i unitenja. Suprotno, susret razlika trebalo bi da oplemenjuje ivot, da ga produbljuje i proiruje, jednom reju, da ga bogati. Zato na postojanje
i susret razliitih religija i religijskih zajednica ili naroda i nacija u dravi ne bi trebalo
gledati kao na mogunost sukobljavanja, ve upoznavanja i upotpunjavanja, ili makar
kao na ivot pored, koji nikome ne smeta. Uiti se da drugog ne ometate i da drugog ne
ugroavate i opominjati drugog da vas ne ugroava mudro je, razborito i racionalno.
Kada se tako pristupa, odnosno misli, osea, dela i ponaa, onda se prua ansa za suivot razlika, u ovom sluaju i religijskih i nacionalnih. Na taj nain iskazuje se iskrenost i
stie poverenje drugih. Iskreni razgovor je preduslov sticanja poverenja i prua ansu za
pomirenje, ak i izmeu, do jue, sukobljenih i zakrvljenih. To je taka od koje se polazi
u izgradnji mira i dostojnog ivota ljudi.
Tolerantan nije onaj koji je nemoan ili koji se brani. Takoe, tolerantnost nije ravnodunost, niti ignorisanje. Revolucionari, po svojoj prirodi i logici, ne mogu biti tolerantni.
Subjekti tolerancije su pojedinci, grupe i zajednice. Drava ne moe biti tolerantna,
jer legitimno i legalno raspolae silom i upotrebljava silu, ali zato moe biti garant tolerancije. Tolerancija se ne sme prihvatiti samo u sluajevima kada se u ime slobode dovodi
u pitanje sloboda drugoga i drugih. Nema tolerancije ni prema nasilju.
Nema demokratske politike kulture bez dijaloga i tolerancije. Zato je potrebno da
se uloga vaspitanja i obrazovanja za toleranciju smesti u temelje izgradnje demokratskog
politikog poretka. Kao to tolerancija omoguava uspostavljanje dobrog demokratskog

344

FPN | Godinjak 2009 | II DEO: Novinarstvo, komunikologija, kulturologija

poretka, tako i taj poredak treba da koristi toleranciju kako bi sauvao sigurnost i stabilnost graana. Zbog toga je potrebno da se u sistemu vaspitanja i obrazovanja poseban
znaaj da sledeim uslovima:
uenju i irenju onih primera iz prolosti koji afirmiu toleranciju;
stvaranju vrednosne svesti o znaaju tolerancije kao sredstva za slobodu i ivot i
formiranju profesionalaca, odnosno linosti, sa irokom kulturom i alternativnim
miljenjem.
Primeri tolerancije iz prolosti u viereligijskim i viekonfesionalnim, ali i vienacionalnim zajednicama pomau da se trenutne konfliktne situacije na to bolji nain razree ili da se preventivno uklone mogui uzroci njihovog pojavljivanja. Prolost moe da
optereti i pomrai sadanjost i onemogui budunost. U prolosti se deavalo mnogo toga
razumnog, umnog i plemenitog, ali i nerazumnog, neumnog i ravog.6 Iz nje se uzima
samo ono to je razumno, umno i dobro izreeno i uraeno, ono to predstavlja istinsku
vrednost. Tolerancija je, upravo, vredno sredstvo pomou kojeg se ljudske razlike mogu
na najbolji nain uzajamno odnositi, a da ne odvedu u sukobe do ratova.
Da bi se stvorila svest o znaaju tolerancije kao sredstva za izbegavanje sukoba i
podravanje slobode i ivota, potrebno je kod pojedinaca izgraditi moralnu kulturu. Jer,
moralna kultura spreava nepristojnost, tolerantna je prema razliitim miljenjima i usauje pojmove o tome ta je dobro, a ta zlo.7 Takoe, ona priprema oveka za mudru
umerenost.8 Ili, kako to izraava latinska sentenca sustine et abstine (izdri i uzdravaj
se). Za izdravanje i uzdravanje potrebni su hrabrost i naklonost.9 Moralno kultivisan ovek misli, deluje i ponaa se razumno i tolerantno. On je spreman da drugog paljivo saslua, ali i da uje drugaije miljenje. Svoje znanje i iskustvo ne smatra jedinim
i nepogreivim. Nije samouveren do gluposti i oholosti. Njegova svest je otvorena, a ne
zatvorena. Zatvorena svest je iskljuiva i sklona ekstremizmu i fanatizmu. Zbog toga je,
kako istie uro unji nuan prelaz iz normativne svesti, koja propisuje kako se mora
misliti i initi, prema kognitivnoj svesti, koja opisuje stvarnost kakva jeste i kakva moe
biti u najboljem smislu rei.10
U savremenim okolnostima toleranciju ne treba vie uzimati samo kao sredstvo trpljenja, ve kao sredstvo pomou kojeg se prihvataju razlike i bogati ivot.
I dijalog i tolerancija u savremenom ivotu i u politici u sebe ukljuuju veru i nadu
da se moe u miru i na miran nain iveti.

6 Istorija se ui zbog toga da se uoe alternative u kojima se kretala ljudska ne/sloboda i da se izaberu
ona reenja koja i dalje mogu biti od pomoi za irenje granica slobode. Prema tome, istoriju treba uvaavati, ali ne i oboavati. Jer ona nije bila samo razumna i umna, nego i nerazumna i krvava. (uro unji,
Dijalog i tolerancija, igoja tampa, Beograd, 1997, str. 224).
7 Imanuel Kant, Vaspitanje dece, Bata, Beograd, 1991, str. 45.
8 Op. cit., str. 53.
9 Op. cit., str. 53.
10 uro unji, Dijalog i tolerancija, igoja tampa, Beograd, 1997, str. 229.

Dr edomir upi | POLITIKA KULTURA I MEDIJI

345

U politikom ivotu jednog drutva i drave znaajno sredstvo je kompromis (saradnja). Tamo gde je omoguena sloboda miljenja, izraavanja i organizovanja na delu su
i sudari, ne samo miljenja nego i interesa. Sudari lako mogu da zavre u sukobima, do
najopasnijih ratova. Da bi bili izbegnuti ili umanjeni sukobi, demokratska vladavina
koristi kompromis. Zbog toga je kompromis vano sredstvo, a duh kompromisa lekovit.
Iako razliitih miljenja, orijentacija i interesa, suparnici, odnosno takmiari u politici, da
bi doneli odluku stupaju u pregovore i na taj nain otpoinju saradnju. Saradnja za opti
interes, opte dobro graana u politici, nije samo potrebna nego i neophodna. U saradnji
potiskujemo posebne interese da bi ostvarili opte ciljeve i zadatke. Demokratska vladavina ne prihvata iskljuivost i iskljuive ve one koji trae najbolja i najoptimalnija reenja,
korisna svima. Naravno, kompromis, odnosno saradnja, ima i granicu: nema kompromisa
izmeu istine i lai, pravde i nepravde, dobra i zla. Hegel je naglaavao da nije problem ni
tragedija izbor izmeu pravde i nepravde, tragedija nastaje kada se treba odluiti i izabrati
izmeu dve ili vie pravdi koja je to prava i najbolja. Kompromis je, s jedne strane, poputanje i ustupanje u ime viih drutvenih i dravnih ciljeva, a, s druge strane, u ponuenim
reenjima prihvatanje boljeg. Kompromis se postie izmeu dve pravde ili dva dobra u
odmeravanju prihvatiemo ili srednje reenje ili trenutno bolje argumentovano.
Demokratska politika kultura nezamisliva je i bez jo jednog sredstva konsenzusa (saglasnosti svih). Najbolja su reenja u zajednikom ivotu postignuta saglasnou
svih uesnika, jer kad su uesnici u politikom odluivanju saglasni niko nije nadglasan i
niko nema oseaj da je zapostavljen, zakinut ili pobeen. Konsenzus je izuzetno vaan u
procesu donoenja najbitnijih odluka, posebno u vienacionalnim i viereligijskim dravama. Nametanje volje veine manjini moe da bude uzrok nepomirljivih i tekih sukoba.
Upravo konsenzus u takvim dravama omoguava da se nacionalne, religijske ili bilo koje
manjine oseaju ravnopravnima i nezapostavljenima.
Kritika podrazumeva razumno, razborito, racionalno i argumentovano suoavanje s
nekom idejom, koncepcijom, problemom. Kritika uvek omoguava reavanje na najbolji
nain drutvenih problema i donoenje valjanih odluka. Volter je upozoravao da prestati
kritikovati znai biti mrtav. Politiki ivot bez kritike je ne samo opasan nego i razarajui.
Kritika pomae i onemoguava da vlast zavri u uzurpaciji. Pametna vlast u kritiarima
ima besplatne pomagae. Bez kritike vlast lako zavrava u samovolji i samozadovoljstvu
koje skonava u bezperspektivnosti.
Kontrola podstie efikasnost vlasti i spreava nezakonitosti i uzurpacije. to je vie
kontrolnih mehanizama, manja je mogunost zloupotrebe vlasti.
Znaaj, uloga i mo medija je velika kada je pitanju formiranje i podizanje nivoa politike kulture pojedinaca, drutvenih grupa i drutava. Mediji nisu samo prenosioci poruka
koje utiu na formiranje politike kulture, ve i sami svojom reakcijom na politiku mogu
znaajno da doprinesu njenom razvoju. Od toga ta e preneti i na koji nain pokazuje
kako mediji vide svoju ulogu u javnom prostoru i kako utiu na razvoj politike kulture.
Tri su problema prema kojima novinari i mediji esto zauzimaju odbrambeni stav.
Prvi je problem objektivnost. Novinari se brane objektivnou, kada ta objektivnost, gubi
svaki smisao, jer njene posledice mogu da izjednae ono to se ne moe i ne sme izjednaiti. Reiser an Lik Godar sjajno je primetio da su se novinari u ime objektivnosti

346

FPN | Godinjak 2009 | II DEO: Novinarstvo, komunikologija, kulturologija

drali logike u vreme nacistike vladavine: minut Hitleru, minut Jevrejima. Da li se to

moe pravdati objektivnou i ravnopravnim prisustvom u javnosti posredstvom medija?
Naravno, s onog vieg i univerzalnijeg stanovita, to se ne moe pravdati jer se na taj nain izjednaava pravedno i nepravedno, dobro i zlo.
Drugi problem je problem novinarske i medijske neutralnosti. Da li u nekim dogaajima i sluajevima moe se biti neutralan posebno u onim u kojima se afirmie nasilje, zloin, mrnje i diskriminacije. Naravno, neutralnost podrazumeva celovitost, ali i
odgovornost za javnu re koja se izrie u javnosti. Dobro je primetio Filip Breton kada je
konstatovao da pod maskom one podele rada i profesionalne ideologije potpomognute
tzv. neutralizmom, mediji su postali najpogodnije sredstvo za irenje ksenofobinih amalgama, koji mogu razorno delovati na javnost.11
Trei problem vezan je za manipulacije, odnosno prenoenje manipulativnih poruka.
Taj problem nije lako reiti. Jer, oni koji alju manipulativne poruke svesno to ine upotrebljavajui odnosno, zloupotrebljavajui prenosnike (medije). Jedini nain jeste da se uloi
napor, da se sprei logika po kojoj sve rei podjednako vrede. Ako je razvijena moralna kultura kod novinara oni e biti osetljivi na navedenu logiku i otkrivae preko upotrebe rei
manipulativnu poruku i manipulatora. Suprotno ako nema otpora toj logici, doi e do pojaavanja manipulacije koja e ostaviti razorne posledice u javnosti i javnom ivotu.
Velika opasnost po demokratsku politiku kulturu jeste prisustvo i irenje preko medija: predrasuda i stereotipa, diskriminacije, govora mrnje i nekritikog irenja poruka.
irenje predrasuda preko medija moe da dobije razmere ije posledice mogu biti
tragine. Predrasude su stavovi o neemu i nekome bez uporita u injenicama i racionalnim razlozima. To su prihvaeni stavovi bez dokaza i provere.12 Najee se izriu o
onima koji nama ne pripadaju, a da ih pri tome i ne upoznamo. Najopasnije su predrasude o drugima jer mogu da imaju opasne posledice ako se prema njima deluje i ponaa. U drutvenom ivotu predrasude se odnose na razliite od nas. Tako su najee i po
posledicama najopasnije predrasude prema rasi, narodu, naciji, veri, polu i manjinama. U
predrasudnom miljenju naa grupa ili mi bolji smo od drugih koji se razlikuju od nas.13
Taj oseaj superiornosti bez pokria ide do omalovaavanja i mrnje drugih i razliitih.
U krizama taj oseaj poprima patoloke razmere. Zato je opasno preko medija podsticati i iriti predrasude. Masovno prihvatanje predrasuda u krizama zavrava u traenju
krivca za ravu situaciju, to je jedan od vidova psiholokog pranjenja. To psiholoko

11 Filip Breton, Izmanipulisana re, Clio, Beograd 2000, str. 170.

12 Predrasudni ovek ne mari za injenice i razloge, tj. za stvarnost kakva jeste, ve unapred i odmah
izrie svoj stav ili sud. Iz malo opaenih sluajeva zakljuuje na celu skupinu. Tako je u izvesnoj meri predrasuda posledica lenjenog miljenja koje ne trpi napor suoavanja sa suprotnim injenicama i drugaijim razlozima. (uro unji, Drama razumevanja, igoja tampa, Beograd 2004, str. 99).
13 Mi smo najbolji, samo ne znamo u emu. to je povoljniji stav jedne grupe o samoj sebi, to e biti
nepovoljniji po sve druge grupe, uz sklonost ka optuivanju drugih za sve nedae svoje grupe: otuda
rastu mogunosti za sukob sa drugim grupama, a svaki sukob jo vie ojaava nepoverenje i mrnju.
(Op. cit. str. 102).

Dr edomir upi | POLITIKA KULTURA I MEDIJI

347

pranjenje na osnovu predrasude moe da bude fatalno po one koji su oznaeni kao krivci. Mnogo je primera ovakvog delovanja medija: od faista i nacista, do ratova voenih u
bivoj Jugoslaviji devedesetih godina 20. veka.
Oslobaanje od predrasude nije ni lako ni brzo. Jer, ustaljen i pogrean nain miljenja koji postaje obrazac teko se dovodi u pitanje. Zato iskorenjivanje predrasuda nije
teorijski ve praktian in: predrasude se uspenije savlauju nekim drugim nainima,
kao to su, recimo, kolektivne igre, zabave, druenja i sl. Sve nabrojane stepene trebalo bi
razmotriti i razraditi jedan po jedan i na konkretnim primerima, rasne, klasne, etnike,
verske, polne, starosne i kulturne predrasude.14
Koliko je takav nain miljenja i po samu grupu koja ivi ivotom predrasuda pokazuju primeri da su i lanovi grupe koji ne ispoljavaju mrnju prema drugima takoe ravo
vrednovani. ak se smatraju opasnim po homogenost grupe. Njih obeleavaju kao mekuce ili izdajnike grupe. Drugim reima, predrasude se ne odnose, samo na druge, ve se
mogu odnositi i na one koji pripadaju nama, jer nemaju dovoljno dobro miljenje o nama.
Mediji bi mogli i trebalo bi taj praktian nain da koriste obazrivim suoavanjem
razliitih, posebno onih kod kojih ve postoji kolebljivost u sopstvenim predrasudnim
stavovima, kao posledica njihovih ravih iskustava. Takoe, njihov susret s autoritetima
koji znaju da strpljivo i razlono pokau i dokau pogubnost predrasudnog miljenja
menjao bi im takvo miljenje.
Diskriminacija najee nastaje na osnovu predrasuda. Diskriminacija je ponaanje
u kojem se drugima, odnosno razliitim grupama od nae, onemoguuje da ostvare mogunosti (npr. slobode i prava) koje moe da ostvari grupa koja diskriminie. Najopasniji
oblik diskriminacije je institucionalna diskriminacija. Ako je zasnovana na fizikim razlikama onda je na delu institucionalni rasizam ideja institucionalnog rasizma sugerie
da se rasizam sistematino provlai kroz sve strukture drutva.15 To se posebno pokazuje
preko osetljivih dravnih organa kao to su policija, tuilatvo, sudstvo i dravna administracija ali i preko obrazovnog i zdravstvenog sistema. U ovim organima i sistemima kontakti graana kao pripadnika razliitih grupa najei su i oni pokazuju da su jedne grupe
povlaene a druge diskriminisane.

14 Moda bi odmeren i postupan nain omekavanja i labavljenja napetosti u rasnim, nacionalnim i verskim odnosima trebalo podeliti na izvesne faze, slino onome kako je Gordon Olport izloio stepene u razvoju same predrasude. On razlikuje pet stepeni u odnosu na drugog i drukijeg: 1) ogovaranje ili ocrnjivanje, 2)
izbegavanje susreta, 3) izolacija ili diskriminacija, 4) fiziko zlostavljanje, 5) istrebljivanje. Prvi stepen u odstranjivanju predrasude mogao bi da bude prestanak ogovaranja ili ocrnjivanja drugog i drukijeg, to podrazumeva, ienje jezika od tih otrovnih rei. Drugi stepen mogao bi da bude: upriliiti susrete sa njim (susret
razlika), da bi se bolje upoznao! Trei stepen bio bi izvlaenje iz izolacije i prestanak diskriminacije onog ko
se razlikuje, tj. priznavanje razlike (koja je duboko antropoloki, socioloki i psiholoki ukorenjena). etvrti
stepen sastojao bi se u njegovom prihvatanju za dravljanina, suseda, poznanika, prijatelja i, zato da ne,
branog druga. Peti stepen bio bi njegovo uvaavanje kao sebi ravnog i suivot sa njim. Prema tome, umesto
stava ili se prikloni ili se ukloni valjalo bi poeti prvo, sa upoznavanjem razlika, drugo, sa priznavanjem razlika,
tree, sa uvaavanjem razlika, etvrto, sa oboavanjem razlike, i peto, iveti sa razlikama. (Op. cit., str. 9899).
15 Entoni Gidens, Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd 2005, str. 266.

348

FPN | Godinjak 2009 | II DEO: Novinarstvo, komunikologija, kulturologija

Danas je na delu jo jedan oblik rasizma kulturni rasizam ili novi rasizam.16 Kod
kulturnog rasizma nisu vie u pitanju fizike razlike ve kulturne razlike meu grupama.
Pripadnici drugaijih obrazaca kulture diskriminiu se tako to su rangirani na nii nivo
ili su omrznuti zbog naina ivota, koji se ne dopada diskriminatorima.
Kod nas se u okviru srpskog naroda razvija jedan takav kulturni rasizam do ovinizma.
Ratovi voeni u bivoj Jugoslaviji izazvali su raseljavanje stanovnitva i veliko izbeglitvo po
nacionalnoj i verskoj osnovi. Tako je veliki broj Srba doao u Srbiju iz Bosne i Hercegovine,
Hrvatske, a posle 1999. godine i sa Kosova i Metohije. Zbog unutranjih problema i nedaa
u Srbiji (sloma privrede; ekonomije u irem shvatanju; velike nezaposlenosti; socijalnog raslojavanja koje je stvorilo ogroman broj siromanih i bednih i mali broj osiono i oholo prebogatih; ruenja i unitenja vrednosnog sistema) pridolice Srbi esto se u svakodnevnom
govoru optuuju za sopstvene nedae. iri se jedno ravo miljenje o njima koje zavrava u
svojevrsnom karakterolokom tipolokom rasizmu Bosanci, kninde, Kosovci, srpski Spartanci
(Crnogorci). To se ne upotrebljava u znaenju prostora i porekla, ve u znaenju negativnosti
koje oni, navodno, donose u novu sredinu. Obeleeni su kao ljudi nieg kulturnog nivoa
tupi, tvrdoglavi ili nasilni. Kad hoe da se grupno obelee onda se govori i o njihovim klanovima. Tako se iri miljenje da oni klanovski osvajaju vane dravne ili privredne poslove.
ak se govori i o njihovim kriminalnim klanovima i mafiji koja je, navodno, opasnija od tzv.
srbijanske. ire se miljenja da su oni predvodnici svih kriminalnih grupa u Srbiji. Ili da, da
njih nema, nivo kriminala bi bio bezazlen za Srbiju.
I u sluajevima kad ne postoje namere da se obelee na ovaj nain u javnom prostoru, treba voditi rauna kako se neko reima oznaava, odnosno obeleava. Svaki put
treba naglasiti da se radi o pojedincima ili pojedincima udruenim u grupi za koji ne vai
ni kulturno, ni nacionalno, ni religijsko, niti bilo koje drugo pripadnitvo, ve samo ono
ime se bave, odnosno, radnje koje ine (pa to bile i kriminalne).
Govor mrnje u javnom prostoru najee zavrava u nasilju. Zavist, mrnja, pakost,
prezir i gaenje su ovekova loa oseanja.17 Kad mrnja dobije ansu da se manifestuje
16 Op. cit. str. 267.
17 Emocije mrnje, prezira i gaenja potiu iz ranijih faza evolucije i [...] podrazumevaju antagonizam
prema onima koji nisu pripadnici nae zajednice spadaju u najopasnije u naem repertoaru [...] Njih nasleujemo zajedno sa svojom sposobnou da volimo. Najekstremniji izraz ovih emocija je rat, aktivnost
koja je i danas, u 21. veku i dalje prisutna. Manevrisanje sa ciljem obezbeivanja statusa u hijerarhiji dominacije je drutveni in sa odreenim pravilima i procedurama. Nasuprot tome, kod emocija prezira i
mrnje teimo da eliminiemo druge, bez ogranienja, kao to istrebljujemo tetoine. Nagoni koji nas
navode na takav in nisu drutvene emocije, ve asocijalne. (Kit Outli, Emocije, Clio, Beograd, 2005. str.
136-137) Kad god je mrnja i zlo provaljivalo, ivot je stagnirao i bio u opasnosti da se dovede u pitanje i
da nestane. Erih From je upozoravao da ljudska agresija izgleda daleko nadmauje agresiju predaka; ovek je, suprotno od veine ivotinja, pravi ubojica. Mrnja je tenja za nestankom, za smru, unitenjem
neke osobe. Dakako, taj se fenomen ne javlja uvijek u tako apsolutnom istom obliku: postoje razliiti
stupnjevi. Moemo polovino eljeti neiju smrt. Ali svaka vrsta mrnje sadrava u sebi pomisao na smrt.
Dva delirija sadravaju u sebi pomisao na smrt: delirij melanholije i delirij proganjanja. Deliriju melanholije konaan je cilj ili meta samoubistvo. Deliriju proganjanja ili deliriju mrnje konani je cilj ubojstvo.
(Pierre Janet, Ljubav i mrnja, Naprijed, Zagreb, 1968, str. 196-197)

Dr edomir upi | POLITIKA KULTURA I MEDIJI

349

na javnoj sceni, onda se moe smatrati da njom upravljaju i podstiu je ravi i opasni ljudi. Dominacija mrnje na javnoj sceni nije nita drugo do dominacija ravih na vlasti.18
Mediji koji govor mrnje upotrebljavaju i ire, sauesnici su u moguem zlu i zloinima
koji iz mrnje proizilaze.
Rei mrnje izreene ili napisane u medijima nemaju drutvenu vrednost, dehumanizuju svoju metu ili podstiu nasilje i druge oblike antisocijalnog ponaanja. Kao i
svim drugim oblastima brige o moralu, zaposleni u medijima su odgovorni za sadraj
koji prikazuju bez obzira na to ko ga zaista proizvodi. A oglasivai su etiki odgovorni
za pruanje finansijske potpore apostolima neuljudnosti. Prava realnost kae da sve dok
publika nastavlja da podrava ili barem povlauje snabdevaima govora mrnje i programima koji uspevaju zahvaljujui nasilnoj konfrontaciji, mediji e i dalje davati svoj
doprinos degradaciji kulturnog drutva.19
U borbi protiv govora mrnje u medijima nikada ne treba izgubiti iz vida stav da
bez slobode govora nema slobodnog drutva. Zato je potrebno, pored dravne i drutvene kontrole izraavanja, jo vie omoguiti organizovani pritisak graana, preko razliitih nedravnih udruenja, da se na govor mrnje odgovori samo govorom argumenata. Pravi protivotrov za govor mrnje nije guenje govora, ve mnogo vie govora.
Klju za civilno drutvo lei, koliko u publici, toliko i u onima koji to prenose. Voditelji
talk show-a, ija su specijalnost okantni epiteti i poruke ispunjene mrnjom opstaje
zahvaljujui reklami zbog visoke gledanosti drugim reima to je privlano publici.
Realnost je da ukoliko zaista elimo i zasluujemo etiko drutvo, onda apostoli vrline
i uljudnosti treba da se pobedonosno pojave na tritu ideja u otvorenom sueljavanju
sa cininim zatitnicima govora mrnje.20
Stav da je mrnja protiv izrabljivanja i tlaenja i sama jedan human i humanistiki element21 moe biti, a i jeste u krajnjem bilansu, protiv humanosti. Svaka mrnja
ograniava, izoluje, zatvara, proganja i osvetnika je. Opasno je na nju se oslanjati u bilo
kojem sluaju. Onaj ko je praktikuje i upotrebljava teko je se moe osloboditi. Mrnja
truje razum. Ona je unutranji bezdan due i duha. Pojedinca unakaava, a grupe, narode
i zajednice paralie. Realizovana, proizvodi zloince i zloine. Pojedinci, grupe i narodi
zaraeni mrnjom nemaju ansu za budunost. Politika koja rauna na mrnju podstie
ljudske nakaze spremne sve da unite. Takva politika pretvara se u fabriku koja proizvo-

18 Iskustvo je pokazalo da se s tim ravim zanatlijama i loim ljudima nita ozbiljno ni vredno ne moe
uiniti. ivot s njihovim uestvovanjem na javnoj sceni bie velika podvala i la prevara uvek u njihovu
korist. S njima ni u najveoj opasnosti po zajednicu, drutvo i dravu ne treba saraivati, ak ni po cenu
dobra i spasa, jer e kad-tad sve obesmisliti i razoriti. Takvo iskustvo odigralo se i odigrava se pred naim oima i s naim ivotima. edomir upi, Politika i poziv, Udruenje za politike nauke Jugoslavije i
igoja tampa, Beograd, 2002, str. 89.
19 Luis Alvin Dej, Etika u medijima, Klub plus i igoja tampa, Beograd, 2008, str. 337.
20 Op. cit. str. 336.
21 Herbert Marcuse, Kraj utopije, esej o osloboenju, Stvarnost, Zagreb, 1978, str. 30.

350

FPN | Godinjak 2009 | II DEO: Novinarstvo, komunikologija, kulturologija

di neprijatelje i osvetnike. Naravno, mrnja kao oseaj kod svih ljudi postoji, ali re je o
potrebi da se umanje njeni razorni nasrtaji i da se ona to vie sputa, kanalie i kontrolie.
Zbog toga je opasno prizivati je u pomo u bilo kakvoj situaciji i za bilo kakve realizacije.
Ona je uvek na ivici da izazove brutalnosti, grozote i teror. Mrnja je po svojoj prirodi
fluidna i teko ju je zadrati samo u jednom koritu ona uvek pokazuje tendenciju da
nabuja i da se izlije daleko van granica koje bismo eleli da joj postavimo.22
Bez demokratske politike kulture nema garancije za uspostavljanje i odravanje
demokratije. Pa, prema tome, ni demokratskih medija. Demokratska politika kultura je
jedna od pretpostavki za formiranje, uvrivanje i odravanje demokratske vladavine i
demokratskog naina ivljenja.
LITERATURA
edomir upi, Politika i poziv, Udruenje za politike nauke Jugoslavije i igoja tampa, Beograd, 2002.
Dejl aket, Novinarska etika, JP Slubeni glasnik, Beograd, 2007.
uro unji, Dijalog i tolerancija, igoja tampa, Beograd, 1997.
uro unji, Drama razumevanja, igoja tampa, Beograd 2004.
uro unji, Ribari ljudskih dua, igoja tampa, Beograd 1995.
Entoni Gidens, Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd 2005.
Erich Fromm, Anatomija ljudske destruktivnosti, II knjiga, Naprijed, Zagreb, 1976.
Filip Breton, Izmanipulisana re, Clio, Beograd 2000.
Gabriel A. Almond, Sidney Verba, Civilna kultura, Politika kultura, Zagreb 2000.
Herbert Marcuse, Kraj utopije, esej o osloboenju, Stvarnost, Zagreb, 1978.
Imanuel Kant, Vaspitanje dece, Bata, Beograd, 1991.
Kit Outli, Emocije, Clio, Beograd, 2005.
Luis Alvin Dej, Etika u medijima, Klub plus i igoja tampa, Beograd, 2008.
Nikola Miloevi, Socijalna psihologija staljinizma, as. Filozofske studije, br. XV, 1983.
Pierre Janet, Ljubav i mrnja, Naprijed, Zagreb, 1968.

22 Nikola Miloevi, Socijalna psihologija staljinizma, Filozofske studije, br. XV, 1983, str. 155.

Dr edomir upi | POLITIKA KULTURA I MEDIJI

351

edomir upi
POLITICAL CULTURE AND MEDIA
Summary :
Definition of political culture. Responsibility of political, spiritual and
knowledge elites for the formation of political culture. Kinds of political
culture: parochial, subjugating and participative. Authoritarian governance
and political culture. The role of media in authoritarian governance.
Democratic governance and political culture. Characteristics of democratic
political culture: acceptance of universal values, general political culture,
respect for personality, guaranteeing individual and collective rights.
Means of democratic political culture: dialogue, tolerance, compromise,
consensus, critique and control. Principles of democratic political culture:
ogranieni mandat, ostavka i smena. Three problems of journalist profession:
objectiveness, neutrality and manipulation. Threats to democratic political
culture, spread through media: prejudice and stereotypes, discrimination,
hate speech and uncritical spread of messages.
Keywords: political culture, media, dialogue, tolerance, compromise,
consensus, critique, control, objectiveness, neutrality, manipulation, prejudice,
discrimination, hate speech, uncritical approach.