Hana - Oskar Davio

1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
ker tunoga trgovca, Evreja udovca
kraj groblja to je drao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko umu blistavi kreket raketa

i sad sam slep za vas, zrikavi atrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.
Od nje mi gore oi arulje sred rulje,
od nje zru more i mree, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada puu se s njom jegulje
i cvrkuu zlikovci kao vrapci i osnovci.
O ta sve nisam snio i ta sve nisam bio
sa oravim orom u drutvu Bogoslovca.
I ono to nisam pio, to nisam sam razbio,
plaao sam od svoga detinjastog novca.
No sad volim, i kad volim, volim od neba do ruke
s kojom mi ljubav s dna mora izvlai brodolomce
i nadima strojeve, oivljuje sanduke
i kida reetke da elom ruim dvorce,
da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krmu da piju devojako vino.
2.
im sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
izmeu preseene narande i sapuna,

zavoleh je to je najlepa, zavolo sam je stoga

to je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.
Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,
sa prstima kao svee to u iraku gore...
ko ne bi voleo te zaine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa, bibavo more.
Ti ne zna njene usne to se svlae, zube to kripe,
sneg to vrije,
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana,
Njen smeh me sveg iscepa i smehom sve zaije
taj radosni bunar, ta ivotinja Hana,
kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kue
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u mene toe i izrue
sve to divljak rua i matroz veera.
Ti ne zna njen pogled prljav od uglja to se pui
i gleda iz pei,
te kapke to se diu: spore zavese; oko to sine:
beli badem oljuten,
njene zube krilate, zube od malih rei
i jezik iljat i vreo, taj jezik pomalo rasputen.
3.
Ja nisam od ia od kolenovia
to bez straha leu, ustaju veseli.
Ja sam od onih crnih nikovia
to su krv pljuvali i mnogo voleli.
Mnogo su voleli moji edni starci,
i sa dna lomaa i s vrha veala.
I kad bi im usne razneli udarci
njihova su usta udar opratala.
Svoga su se smeha, ljubavi libili,
beei od sunca, noi i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili

i imali mala i zgrena tela,

pa su svaku nadu tuno promaili
i sve to su hteli voda je odnela.