Oskar Davio

Hana

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca, zavoleo sam u gradu kolajninu Hanu, ker tunoga trgovca, Jevreja udovca kraj groblja to je dro bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko umu blistavi kreket raketa i sad sam slep za vas, zrikavi atrovci. Ljubav je tako sama i tako puna sveta. Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oi arulje sred rulje, od nje zru more i mree, ribe i ribolovci, konopcem vodopada puu sa njom jegulje i cvrkuu zlikovci ko vrapci i osnovci.

O ta sve nisam snio i ta sve nisam bio sa oravim orom u drutvu Bogoslovca. I ono to nisam pio, to nisam sam razbio, plaao sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke s kojom mi ljubav s dna mora izvlai brodolomce i nadima strojeve, oivljava sanduke i kida reetke da elom ruim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino, kad sam sunce i kosti, grobara i rovca poslo u krmu da piju devojako vino.