ДОВРИПА ЋОСИЋ

:1

ПРВА КЊИГА

НОЛИТ-ВЕОГРАД
 НЕДОУМИЦА

Када ћу, осуђен, да се нагнем и погурим над празном

свеском, над толиким празним свескама које треба
испунити некаквим смислом, у овом времену које
ће морати да се памти и по несвршеним пословима.
Годинама узмичем и бежим, увек лицем окренут
тихом поразу. Докле ћу да варам то морање?
Да ли је човечно да подсећам на заборављено
и на оно што се жели заборавити? Да ли је зрно
мрака и у сваком зрну сунна? Није ли узалудно, и
данас увредљиво, да вичем себи, другима: лева руко,
чувај се! десна, твоја сестра, држи нож!
У несаници и овоме мом невиду чујем танко
и бистро Анино дисање. По сну јој не гази страх,
памћење јој је невино. Хоћу да осетим мирис те
невиности, па дуго стојим и над том ненаписаном
свеском. Сви смо то били. И убице су биле деца,
и њихово дисање је мирисало на млеко и некакав
сапун. Никад и нико није знао чије ће све грло морати
да загрли нож. Никад и нико није знао чије ће све
руке, што су у почетку више украс но смисао, чврсто
да стегну држак сечива. Расту ли и данас деца да и
њима, људима, последњи дах клизне низ комад
клепаног гвожђа и челика?
Не знам и знам: овај тренутак је ничији. Између
ноћи и дана, клонућа и наде. Ту зида нема. Могу
ли ја преко брисаног простора свитања неокрњено
да пренесем своје памћење?
Јер и ако дође дан, била је ноћ, права, истинска,
са несаницом: човек сам и страх. Можда други људи

9
нису такви. Можда је већини рат већ сада само трњак
у завичају успомена. Хоћу ли издати љубав, сма-
лаксати надање ако будем говорио о толиком чо-
вековом поразу и о нашем клању нас самих? Колебам
се да расађујем ово памћење, а ноћ се стварно већ
осипа, она је дотрајала, задимио се млад дан, а ја
опет немам снаге да кидишем на себе.
Знам: постоје Срби који мисле српски, и Францу-
зи који мисле само франпуски, и постоје такви по-
лицајци који живе да би казнили за сваки неспокој,
и постоје људи који неће да читају о ужасима, и посто-
је и људи и жене који не могу да виде крв, чак ни
кокошију. И знам: мајке су плакале и плачу, једнако
очајне за децом убицама и за децом убијеном; при-
јатељи су изгубили пријатеље, свеједно да ли су
били каме или вратови за каме; жене су преварене у
чекањима, опет свеједно куда су нестали они што
су их оне чекале; песници су често имали доста ве-
ликих речи за злочипце и издајнике. Ниједно проклет-
ство пије неопозиво. Да, али ми живи још увек ми-
слимо, сећамо се, сањамо. Снови су ми страхом
загађепи, а сунцс често замућено, по цветовима је
сукрвица, јер и послс толиких година од рата ја сањам
чстнике. Никад да зажалим што сан дуже не траје.
Увече пе подижем јастук да провсрим није ли слу-
чајно кама под њим. Знам да није. И знам да је много
пожева вешто и хитро заривено у мој врат. Морам
да призпам: човск сам и нож. И у руци.
Испод ирозора моје собе деца иду у школу.
Слушам њихову грају, погледам их, не могу а да
пе мислим: и ми смо били деца иако смо, још са
букварима, због гуњева и чакшира више ли чијш
на старце.
Рођени смо у Прерову Николине Србијице, која
није сва Србија. Рођени смо поред реке што извире
у шумама сунчевог заласка и месечевог уштапа, па
се брзне кроз шљиваре, пијући њихову боју и отров,
онда застајкује поред винограда и баца сунце у чо-
коће, па онда пијано и лено, та река гладница, рије
по хлебу наших њива и, угојена кукурузом, тихо се
здружи са имењакињом од југа за поход на равнице

10
црема Дунаву. На истој обали реке, која има своје
вирове и своје плићаке, стицали смо, невини, и
храброст и страх. Исте њивице храниле су нашу
снагу и нашу немоћ. Река нам је јела њиве и матицом
померала међе; сваког пролећа са тополом листала
је и неправда. За ту земљину правду и неправду
очеви су нам се боли вилама, секли секирама, а мајке
мотикама. Код нас је небо дугуљасто, и чим смо
пробауљали исто смо, поучени од старијих, дуго
гледали у њега. Једним путем, ретко, одлазили смо
увек рано у Паланку и у сутон се враћали, свагда
тужнији. Слутили смо: свет је сувише велик за нас,
пешаке. Све до азбуке, само снагом песница и хитри-
пом ногу задобијали смо поштовање један код другог.
Али раније од азбуке, поред плотова, у јарцима испод
брестова и дудова, мешајући се с прасићима, почеле
су, заједно са нама, да расту завист и охолост. Јер
многи од нас нису имали краве; многима шајкаче
пису биле по мери, наслеђене од старије браће, по-
пекад и од очева; многи су за Светог Саву и Преобра-
жење, славу манастира преровског, обували туђе
опанке од свињске коже; неки су се замомчили у
модрим пртеним панталонама, а неки пре таблице
понеше копоране од лесковачког шајака. Одвећ брзо,
и у свему, почесмо да се разликујемо онако како су
сс у пољу поред Мораве разликовале наше њиве, а
па коси где дедови и очеви покрчише манастирску
шуму, наши виногради. Да будем савестан; учитеље-
ве тројке и петипе најмање су нас одвајале, а ја се
никако не сећам суза на она четири Видовдана.
Њих тројица што одоше да седе у скамијама у Па-
ланци не посадише завист у нама. Одоше, чинило
пам се тада, заувек од нас. Њихови качкетићи, ма
колико да су изазовни били међу нашим шајкачама,
пс такоше нашу мржњу. Иако су у Прерово долазили
ва празнике и кад зри јечам, остајући док бостану
пе прође време и док дренак баци шарак, знали смо,
и ћутали смо, и ми што остадосмо и они што одоше,
да више нисмо исто. Али оне јесени кад они одоше,
очеви нам на старе мотике, земљом и ковачем изје-
дене, ударише дуге јасенове држаље. Кад их стиско-

11
смо нашим малим длановима, и уским плећима
погурисмо се над њима и грудвама, замислили смо
се, само за тренутак: више нисмо деца, копачи смо,
људи смо. И само за тренутак промину туга, осмеђи
нам и поглед и душу. Већ увече, као млади ратнипи
ранама, хвалили смо се распуклим жуљевима. Тако
ми, поред реке, продужисмо да брже растемо у
надничаре и газде, љуто дретвећи и знојећи мржњу
и доброту преровске земље.
У то време нисмо слутили да ћемо једне ноћи
мотике заменити карабинима и ножевима, мада још
од раног пролећа наш свет око Мораве с дугуљастим
небом постаде жива шкољка страха, у Прерово се
вратише они за које смо мислили да су заувек отишли,
а одоше војни обвезниди, ногурени од брига, флаша
ракије, вина и печених петлова. Само кратко са де-
дама домаћиновали смо ми, кријући жито и маст.
једва се тискајући кроз уздахе жена, љути, распевани
у исовци на све. Те недеље сви смо гледали у небо
што јекну пробуражено летом три авиона; знали
смо да су немачки. Неки попадаше уз плотове, а
неки остадоше само зањихани. А и једни и други
добро смо знали да то тутњи у слабинама Паланке и
прште јој рсбра. Не знам зашто али сви смо по-
м и с ј ш л и : готово је. Не само са Краљевином Ју-
гославијом, војском, слободом. Од тога дана сви
смо били будни. Војници су се враћали без пушака,
али са чутурицама, норцијама, ћебадима и другим
државним стварима, кад Немпи у зору, пуцајући,
прођоше на тснковима кроз Прерово. Прођоше, али
нешто оставише за собом, нешто незнано, тајновито,
у сваком дрвету, у свакој грудви земље, у петловом
кукурику, у мотикама, плотовима, у гуњевима и
очима свим, и крављим, оставише за собом нешто
због чега се шапуће и наша преровска псовка.
Не потраја дуго и ми, вршњаци, почесмо да
се разликујемо, најпре по гласу и шапату, онда по
вери и снази. Са нама заједно и наши очеви и пре-
ровски старци, од којих слушасмо споре и тихе
приче о Аћиму Катићу и његовим бунама. У Прерову,
и са обе стране реке, и тамо горе у Планини, започе

12
једно велико врење, једно велико окупљање и деоба
људи. Не одједном, и не коначна. Онда својски,
преровски, тежачки прионусмо по њивама, вино-
градима и шумама да садимо смрт Немцима и њи-
ховима. И себи, узајамно, богато. А најпре смо свађу
започели око времена. »Време је да се дижемо и
усправљамо«, викали смо ми, а они су шапутали:
»Још није време, чекајмо и чувајмо главе«. Нисмо
сс дуго цењкали, јер ми Преровци, сем Ћорђа Катића,
нећ давно покојног, трговачког искуства нисмо има-
ли. Нама који смо се дизали и усправљали, загледани
у даљине, првена звезда са српом и чекићем постаде
чпак. А они, погнути и натраг окренути, понеше
шубаре на које прикачише краљевски грб с мртвачком
главом. Пустише да им дуге косе и браде покажу
жалост за слободом, страх и мучеништво, на рукави-
ма чоханих антерија белим свиленим концем изве-
чоше »Слобода или смрт«, па исковаше каме и уре-
чаше на њих и кундаке слово »3«. Хармоникаши
пспеваше им песму: »Дрма нам се, тресе нам се шу-
бара и пвеће, убићемо, заклаћемо ко за краља неће...«
11о Прерову и обалама реке започе клање. Више се
писмо делили на охоле и зависне, на газде и надни-
чаре; више нисмо били ни другови, ни пријатељи,
пи рођапи, ни земљаци. Ни Срби. Постојали су само
опи који кољу и они који су за клање, шамо каме и
пратови. Три године несаница је боравила у Прерову,
рска је сваке ноћи вукла на своје дно.непливаче са
мресеченим гркљанима, а убице су се тетурале по
кукурузима, спотицале о чокоће и међаше, враћајући
сс пред зору у кафану-штаб. Будни преровски вратови
слушали су хармонику и пре њиховог одласка, и
мосле.
Нису ли се узалуд погурила под торбипама и,
журећи у школу, савила вратове ова деца што се
смсју гласно под мојим прозором, овога јутра кад
сс и ја узалудно нагињем над празном свеском?
Јср и ми смо ишли у школу, слично смо се смејали и
слично надимпима довикивали. О томе страху у
ссби морам да говорим, о мојим загађеним сновима,
мако смо победили Немце, четнике, и све друге

13
»узнемце«, иако је десет година откако у Прерову,
око реке и на Планини пупају само ловачке пушке,
каме више нс носе ни најљуће убојице, а браде само
попови и ретки старци сасвим нарочите нарави.
Десет година је прошло, а ја се још ниједном
писам окупао у Морави с брзаиима и вировима зе-
ленијим од детелине. Знам: дотаћи ће ме белуци но
којима су бауљали непливачи с пресеченим гркља-
нима. Некад кад сам скакао са обале у слабине ма-
тиии, волео сам да викпем: сада, бојим се да бих
јаукнуо. Па другима шапнем помало стидљиво: јееам
рођен на обали реке, али пе умем да пливам.
Волим у зарапкс да лутам пољем, преко њива
и випограда, да мислим само о усевима, гаталачки
забринут, као пекада мој нокојни деда празником
рано ујутру. Ниједном нс одох у такву шетњу откад
са Планинс с пушком сиђох у град. Бо.јим се: видећу
чичак и сетићу се Мишс дечака који је, лутајући
пијацом и сањајући о биаиклу што му ш обећаше
четпици, баиао чичак па л>уде гсод којих јс видсо
парс или сат бележећи их за клање.
У Прсрово о д јш зи м само кад морам, и запоћим
једино кад морам. Јер иоћу лају пси, лају исто као
прс десет годипа. Сви сокаци, сви кукурузи, свс чо-
коће, сви жбунови били су заседе.
Волим ларму музике, али кад на радију чујем
хармопику, брзо мсњам станииу. Јесам Преровац,
али мрзим хармонику.
Кад сретнем погуреног и бсзнадежно спужденог
сел.ака, ие могу а да не п о м и с ј ш м : приеилпо моби-
лисап. И сстим се опог отегнутог, са свачим поми-
репог: Морално сам натеран у четничке редове.
Да сс пс правдам више, старим и већ се мирим
да мудрост пе расте са седином моје неугодне косе.
Памћење је моја казна. Треба да причам да бих
заборавио, да не заборавимо, да подсетим живе:
пред спавање, и кад сте слаби, и кад вас је страх, и
кад сумњате, и кад сте најрадоснији и загрцнути
надом, кад желите да грлите жену, и кад она вас
грли, опомињем вас, и поражене и победнике, са-
весно прогшпајте своја грла и увек незаштићене

14
иратове. Ако вам ножеви нису у њима, загледајте
своје руке: можда је нож у вашим шакама. Одбрана
нмјс, ни доказ такође, ако само тврдите: Ми смо
добри људи, ми никад не можемо постати убице,
ми живимо у двадесетом веку, ми смо човечни, ми
смо цивилизовани... И они су слично тврдили, пе
само пре четрдесет прве, сетите се! И они који данас
по свету кољу, исто тврде, чујете ли их? Зар су нас
једном обманули, зар смо једном обманули?
Дрхтав и блед, видно и у мраку по поноћи, сто-
шпама ноћи, годинама понављам једно питање:
Нп Преровци, ви окорекци, ви Плаиипци, моји
иршњаци, очеви нас вршњака, браћо, земљаци, како
сте могли, како сте умели да својим Преровцима,
снојим земљацима, својој браћи по иебу дугуљастом,
мо реци најсрпскијој, по мотици и кукурузу, по жутој
проји и вину од рскавца, како сте могли и умели
хптро да заривате каме у вратове и па подгрлима
дп правите фине, румене, вретенастс ране?
Ваше кости су давпо сиве и опе ћуте. То би
фебало да значи: мртви сте. Али срсћемо се у сно-
ипма. Срећемо се свуда. Чујем вас. Сваког јутра
момине говорс о вама, о убијању, о рату. Мпого
иас је по свету. Оштрите ножсве. И радитс ножевима
снуда где се слобода усправља. Ко сте, шта сте ви,
■III л сте наумили?
Опет свиће. Мада јс нсбо ведро, и овим дапом
нући ћу исте облаке, исти неодговор:
Хоћу ли имати моћи да видим истипу, и оиу
коју ће видети наши потомни, више својим животом
но књигама?
Да ли онај који је четништво гледао само су-
/кеном зеницом за нишан, има око за истину иза
барикаде?
Може ли онај коме је савест била да буде про-
пншик — сада да буде сведок, судија?

( 1955)
ОТКРИЋЕ
<' Iрах је у свему:
у шумама и небу, једнако под-
муклим, у сваком изласку и заласку сунца, у Морави
ппо једе њиве и људе и води пут ка истоку, Азији,
н пружа га западу, Европи. Њим кроз Србију пролазе
тамо ратови, у оба правца само смрт; смрт под
( накојаким знамењем. Страх од шума, неба, Мораве,
пуга, страх од дана и ноћи, синови иаслеђују од
очена: страх је у крви, очима, руци, и смеху, и песми;
I ! рах је и љубав, и мржња: оп је пеизмерно, прасга-
ро богатство. У свачијем животу и увек: у почетку
спсга јесте страх.
Сељаци беже у село, ћутке, са стоком и алатом,
оплкљајући за собом посечену траву на бојиштима
хчеба: беже поражени сазнањем да су умор и зној
уталудни, без иједне наде, ногурени више но икад.
Куће не нуде никакву безбедност, знају то, али је у
и.има скупљено и нагомилапо највише муке, и пај-
дуже бриге; у кући је све памћење. На праговима, у
прлтима, дуго стоје, ипак. Тако је суђено и осуђено
таувск, тако мора бити: да се буде ту, вољом, оча-
јлп.см, инатом. Ако би се бежало из села, из својих
дворишта, из кућа, признала би се кривипа и са-
учеспиштво за толику пуцњаву у заранцима на коси.
Ако ватра прождере куће, због чега би се даље грба-
иело, жеднело и гладнело. Жене ионако немају куда,
|ер ако људима може да припада и земља, женама
|г еамо кућа и казна и спас.
Тада се стамнило и небо, још гушће шуме, и

19
још гушће страх што расте брже, најбрже од свега,
једино он у свим правцима; од њега нема ни заклона
ни скровишта. Људи не стоје, ни жене, ни деца, врте
се у виру кућа, у виру дворишта, неми и немоћни,
дишући страх као рибе воду. Звезде би показале ду-
бину кад би људи гледали у њих. Они то не чине,
иако знају да је и у земљи страх, као у плотовима,
зидовима, дрвећу и сећању; не гледају у небо јер
знају да би их оно подсећало само на то да се нема
куд, свеједно што је одавно тихо, што је са сунцем
нестало митраљеза и бомби. Гледају на пут и шљи-
варе, а мрак стално долази у колонама, у гомилама,
прескаче плотове, виси на вратницама, некакав давни,
остарели мрак, из свих ноћи у којима се човек упла-
шио, задрхтао, јаукнуо. Тај страх је толико стар да
нико више и не памти кад се родио, јер се родио с
првим сељацима, са свим мајкама, и пре њих. Зато
ћуте.
Тама постаје једрија, а претња бива свечанија,
па тиме опчињени људи више ни своја срца не чују,
ходајући и крећући се све спорије и спорије. Онда на
прстима. Између звекета ланца на псу и старачког
кашља. Измсђу уздисаја. По пригушеном жубору ре-
ке срсдином села, жубором реке у својим жилама.
Том речицом, њеним жубором, доћи ће Немци.
Главе се искрећу и уста су отворена: жубор опија,
трује, он ће бити и после њих. Увек. У њему се разби-
јају свирке хармоника и фрула. И свадбе, крштења,
славс. Све се брзо и лако заборавља, јер ова стрепња
не подноси таква сећања, не трпи ни псовке.
Ако неко вечера, то су само деца, она најмлађа,
гладна и рођена. А од старијих ако неко у Трнави
вечера, то је само инат свом и свачијем страху, по-
кушај тихе освете животу и целом свету, у мраку,
неизвсдене докраја, јер кашике су опасно гласне, а
жвакање се чује и изван села. И цигаре се пале и пуше
кријући се у шаци, као у заседи; ове ноћи у Трнави
нема лампи, светлост би могла бити једино у очима
да људи нису сами. Без комшија и пријатеља. Сасвим
сами, опкољени истом таквом самоћом између
муклих пуцњава, расутих низ Мораву.

20
 Али се многи и себе уплашише, свог стајања
уч плот, уз дирек, дуд, шљиву, неке своје одједном
величине, те будности у ноћном и полицијском часу,
па се коштуњави неспавачи згрчише да буду што
мањи, и поребарке се ужљебише у пртене сламарице
по ниским собама, под орасима и по вајатима, ноћас
исгим богати и пребогати за све плотовс и међе,
иако су им губери увек кратки. У млакој тами бдију
пободене цеванице и смоничави табани. Многи старци
иегоше на степенице, с прагом у узглављу. Да боље
чују, зауставе опасност, да тек преко њихових глава
она закорачи у кућу. Ти копачки и косачки умори
пе траже спас у сну; ћуте широко отворених очију,
и ранути слутњом да одједпом може све да се изгуби,
и ничим спречи. Тим забринуте, и руке мирују као
алати под стрехама, руке скореле од земље, зноја и
сока трава: оне су ноћас непотребне за све сем за
узглавља; оне никог не милују. Чак ни мајчине. Ни-
један мушкарац жени ие нуди снагу, свеједно што
уз прозорс танко мирише слез. Не осећају га, ни
влагу окопаних башта, ни кисео задах траве што је
остала иза могика да скапава у пољу и тами. Никад
гако гласно нису људи дисали као ове поћи. Чини
се: Немци скачу с тараба, прескачу јаркс, те под-
мукло опкољаваље никако да сс оконча ове ноћи:
го капљу презреле шљиве.
Сазна се после, заборави опет. Старци верују:
шљиве су очајпије од људи. Ипак, било би сасвим
тихо неспавачима и стоци, псима и живини, да пе
чаплака дете негде усред села; сви га чују. Тај плач
истка додире и везе међу људима, мпогима би од-
једном лакше; живот залепрша у тами као запаљена
застава; њен пламен посвећује и опет подмлађује
свачији бол, и он постаје бол за све и страх за све.
Тај плач је и охрабрење ноћас; он ослободи снагу
за кашаљ, гласнији шапат и промену положаја у
постељи: тај плач је заклон и заштита слободи и
праву да људи један другоме посведоче своје при-
суетво и постојање. Али дете ућута, и селом леже
још злослутнија тишина.
Око поноћи страх се у људима згрудва у умор

21
без памћења, па многи заборавише на заранке,
пупњаву и шуму. Започе предавање спасоносној
обмашг. сан уклони претњу да људи и жене расту
ка врху ноћи, ка земљи. На неколико тренутака
само, пред свитање, задремаше и потоци.
Онда птице прхнуше из свих шумарака и за-
брана, а село оста доле, стегнуто косама, везано
речицом без обала, оковано њивама и виноградима,
заувек. Птице просипају страх високо над крововима
и оџацима, развејавају се по предзорју, уплашене
и од звезда, са свих страна муте висину ситном су-
лудошћу и меко падају у шљиваре и врзине. На
грудвама смрска се роса.
Петлови истржу главе из сна, с коначишта на
старим јабукама, отварају очи: неколико звезда сма-
њи се и одмаче у стрму даљину; петлови заривају
нокте дубље у кору, хоће да завичу, али им се кљу-
нови распукну и остају празни. Кокошке, савијених
вратова, опуштају се и падају као јабуке у тамицу
гушћу и дубљу на сувој гажевини. А они, петлови,
само усправљају свој грч, затежу га у ћутање и слу-
шање, на гранама зањиханим кратко, невољно.
Пси, синоћ непотребно заћутали за један трнав-
ски несан, гледају вратнице нагнуте ка праговима,
загледају се у плотове, што и трули сведоче мојину,
па угризају своју уморену љутњу, али се и то не
чује.
Не чује се'ни роса што смртоносно силази низ
иетељке и дрхтури пред једини и последњи пад,
свеједно што се трава издужује да јој подметне своју
сада смеђу танушност.
Људи и жене отварају очи да би видели још
увек видљив страх, присутан у свему, надолазећи.
Прсти би хтели да се покупе у песнице, не за отпор
и не из мржње. Тело се расушује, безболно разва-
љује и подаје безумљу немоћи, чак и да се дише.
Али заболе све: плот, орах, врата, пртена сламарица,
мутњикаво небо; боли све што стаје у очи; боли
толико да пресахну снага и за реч и за покрет. Нико
не зна ни кад је започео ни када се свршио удар те
готово потпуне обамрлости.

22
 Најпре се старице лако откидају из презрелих
лежаја и дрхтурећи, млаке, иду према плотовима,
расипајући стврдлим табанима давно и свима не-
потребну топлину. Понека се загледа у небо, иако
Је недеља, многе ка истоку, не да би се прекрстиле
пред његово рођење; неке на косу и шуму више
села где је синоћ кратко и густо пуцало. Све гледају
навише; и људи у гаћама, који им једва и ћутке при-
лазе и брзо се одмичу, јер плотови не могу да их
заштите. Стоје пригњечени животом и земљом; више
нису сами. То као да личи на спас. Гледају се. Машу
рукама. Окрећу се, гледају, машу рукама опет. Глуво-
немо. Не може никако да се изговори та реч и осуде
и избављења. Шта ће бити с муком, не само њиховом
и не само за њих. Шире руке, млатарају бешумно.
Око њих и над њима тишина се мршти, мрешка,
лелуја; онда нарогуши, затеже, па закрцка и задими:
иогасише се звезде. У врховима брестова брзо се
избистри; бистрина силази низ гране и стабла, пере
плотове, а троскот постаје сив око њих усправних и
погурених, сада и кајањем.
Зашто синоћ нису побегли, зашто, из села и оста-
вили све, зашто, сем стоке и деце. Све се види, зашто.
Па где су. Не може више да се чека. Зашто се још не
виде, зашто не долазе. Не може да се ћути, гуше се.
Само машу рукама.
ЈТају. Залајавају. Са свих страна лају. То није
истина. Како ово лају. Наши пси не лају овако.
Јесте, лају. Лају нечувени пси. Мислиш, они пси.
Пси.
Иза кошуља скорелих од зноја не чују галаму
јер виде њих. Олакшање и очај једно су сада. Сви
их истовремено виде како погнути, набодени на
кундаке и густи, иду сасвим полако. Да најпре са-
ставе круг. Не иду. Вуку их пси. Потрчкују за псима.
Као сасвим невољно. Људи и старице, ту где су се
затекли, истежу се, у грчу ружно зинули, распукли,
отворени да их пропусте кроз себе, нечим обешени
за небо, док им се руке клате, шупље и тешке. Неки
смогоше да прошапућу:
Немии

23
 Они долазе споро, погнути, брда се примичу,
шуме их потискују наниже, у винограде, у њиве, у
детелишта, ка њима, још увек голошакима и неми-
ма. Глувонемима. Огромнима
Можда их нема са свих страна
Лају. Залајавају пси. Главе се трзају, немоћ се
заталаса од прагова до плотова, па селом, немоћ
боса и голуждрава, задахтана од вечитог бежања.
Слаби и празних руку беже увек наниже, речици,
само она је плитка, без обала, а људи крупни, виде
се са свих страна, као Планина. Опет назад и опет
беже. Још увек глувоиеми, безгласни, размахани,
раскидами својом немом престрављеношћу.
А они опкољавају. Све су гушћи и ближи. Пси
шене уз плотове. Пси заскачу шљиве.
Из првих врзина око села полећу косови, ослеп-
љени циком ударају у крошње јабука, падају на
стара сена, и опет полећу ниско, све ниже: нод цо-
кулама закукаше први плотови, крти и јадни.
Стање је ратно, можда војска вежба, она иде
право на све што јој се испречи, војска гази и воду
и доловс, и виноград и расад, али зашто иду са
свих страна, зашто не пупају. Неиздржива је ова
тишина, луди се од љс, од заурлавања паса. Па
псујте бар.
Људи и женс муте свитање, пресецају празна
дворишта, све је голо и мало, земља толико мала
да ни очи нс могу да сс скрију, ниједна пада, ииједпо
сећање, све се види, а мора се некуд, изван њиховог
ока и 1 ог круга око ссла, око кућа, око гуше коју
стежу, не може се дисати од тог иепорозиог, не-
раскидивог лапиа, пе може да сс закука од разбссне-
лог залајавања под стеном неба, наваљеном на
кровове и дрвеће.
Онда меци право буше тишину, зелено воће,
лишћс, вратнице; неки се смирују скривени у зидове
кућа и стаја, неки остају у поразбијаним ћерамидама,
хладећи се, мртви. А пси скачу на бегунце.
Све се постеље изнаказују, модре и беле слама-
рице, распорене и одједном хладњикаве, изрињују
страх; он се расу по двориштима, воћњацима и пу-

24
|евима, храпав и пискав у безнађу, па куће зинуше
све одједном, задављене бежањем, јер небеска стреха
пе гори, ипак; врата јече и не престају да се клате.
Око људи и за њима луде живина и мачке.
Треба имати пешто са собом, нешто своје изне-
п 1, спасти, бар тај једини порцулански тањир, бар
еаборске чарапе, дечју кошуљицу, фотографију из
кадра, гипсано псетанце с прозора, бар чађаву
епињску главу, остатак пастрме, виноградарску нр-
екалицу, тапије од имања, где су тапије од имања,
I рсба све изнети, све понети, а не зпа се шта, јер се
I ази у цику деце до појаса, главе ударају у зидове,
\ наћве, у диреке, шаке су пуне косс, стравичпо смо
богати сад сви, а руке су нам кратке, руке су нам
е.пабе, да се излуди; кућс нс могу да сгану под мишку,
ни амбари, ни бачваре, стоку спасавај, стока је живот,
она муче, блеји и њиска, тако је затегла ужад и лапце
да од пуцњаве не може да се одвеже, па је туку песни-
пама по брњицама и очима, али треба иајпрс чсљад
епасавати, живот пајголији, кад се пипгга друго не
може, ништа.
Они, Немци, зелени а неми, говоре само кажи-
прстима на окидачима, с кунданима пеодвојиво
ерасли, и споро, корак по корак за својим псима,
зајсдно с њима заривају се у село, у шљиваре, у се-
н.аке, у сулуда и кратка бежања, да ништа не би
промакло, да сс све иохвата. На оне који нс мирују,
| \ где су се затекли у недељу и свануће, пуштају псе,
смирују их метком, полажу на зсмљу; она јс њихова
понако, и увек сељачка, од Адама; оне који се по-
падају да јс страх бржи од једног метка, стижу ра-
фалом. Муницију не штеде, има је много више него
парода у гуњевима и шајкачама. И жеие, рађају
оуитовнике и хране партизане. И децу, расту да
идследе очеве, курири су, извидници. И краве, хране
их. И коње, поносе се њима. И овце, одевају их.
М петлове, рано их буде. И псе, јављају им да беже.
М воће, ако није узрело. Све.
Где сакрити дену, бар ово мушко, под кревет,
иод сламарицу, видеће, на таван, попеће се, у сено,
ппкако, запалиће, у капу, пуцаће, у ђубриште, тако

25
је, не, бошће бајонетом, о боже, о крвниче, најкрва-
вији, шта смо ти скривили, шта смо толико згрешили.
Сина ти нисмо разапели, нити смо ти пишали у
браду. Јесте, псујемо свеце, псујемо их као и жене,
као и себе што псујемо. Јесте, радимо на празнике,
па морамо, полипсали бисмо да не радимо. Пости-
мо православне постове, и неправославне, увек пости-
мо, и у цркву идемо кад год имамо времена, боже,
зар те стварно нема. Није могућно да те нема. Како
може да те нема. Свим властима се одазивамо ко-
лико год смо могућни, добровољни смо мученици,
и одувек свачије дугове плаћамо, па како да се сачува
једно дисање, само оно, голо дисање.
Мора да се сачува, не за радост, но за муку да
се сачува, мора, за смрт мора, другу и друкчију,
мора, али свануло је и види се лепо, а они су са свих
страна и свуда, не може се у поље и шуму, кртице
нисмо, птице нисмо, винске мушице нисмо, видели
би нас опет, небо је толико голо. Људи јесмо, мора се
кукати.
То жене још могу, само то подсећа на освету,
и отнор, зато оружје повисује и удебљава глас. И
пси. Неки не схватају, стоје и гледају суву печурку
на бресту, остарело тоцило, истрошен камени сте-
пеник. Један хоће, а не зна зашто, да и сад ради оно
што и сваког јутра: узима канту с водом и полива
купус иза куће. Депи се чини да сањају страшну игру
и нечувен лов. Дечаци низ конопац силазе у бунаре,
огледну се у огледалцу воде, уплаше себе, утопиће
се, не, овде су сами, тамно је, не могу да су сами
сада, не могу да не виде шта ће бити са осталима,
па загребу навише, ка светлости, ка плавој чистини
неба што омамљује висином, личи на спас. Дечаци
се пужу уз дрвеће, у гране и лишће да се скрију, у
пупољак, у мрежу паука. Неће ваљда свако дрво и
гранчицу да загледају, њихови пси не пужу се ваљда
уз дрвеће. Дете зарива липе у мајчина недра, ту га
неће видети, дубље, дубље у месо. Дете се клупча
око очевих ногу, лута рукама око колена и грли их,
а он се шакама веша за своју косу, кратко, шта може:
псовка би сад била исто што и осмех, па се сагиње,

26
чарива нокте у земљу, она се проклетнички стврдла,
сковала, неће живе.
Сине, чујеш ли, немам те где
Ни комунистичке летке младићи немају где да
сакрију, па их пале, а они споро горе, гасе се, разду-
вавају их, чуче иза шимшира, иза торова, видеће
11емци да је хартија горела, газе је, играју, клецавих
колена.
Ех, луда главо, зашто нисам послушао Душана
Катића кад ме звао у одред. А ја обећао: чим жито
овршем и још сто метака набавим. Умри сад, умри
као овца
Где ћу војну књижицу. Ако исцепам, где да
мсцепам, како да је исцепам
А краљеву слику. Нисам крив, сви смо то ку-
повали, имали, и Хитлер је краљ, сви имају краљеве
Књига. Због књиге глава пада, где је књига коју
|с дете за одлично учење добило
Али ја сам чист сељак, комунисте не волим, и
увек сам против њих, а Немци су паметни људи,
пмају спискове свих сумњивих. Жене, не лудујте, у
кућу се увуците, послујте, радите нешто, да вам
I пас нисам чуо
Човек седа на праг, вади дрвеиу кутију, хоће
да завије цигару, он је на свом прагу, неће ништа
да види, ништа га се не тиче, неће да чује, ни комшију.
Љута, шнапс, осам година стара, војници, госпо-
дине официре, хоћете ли ракију. Српска. Шнапс, у
снету је нема боље. Шнапс
Немац пушком разби литрењак, сељак се осмех-
ну, па одједном унакази лице, јер га кундак удари у
рсбра, мокрих ногавица саже се и узе грлић разби-
|сиог литрењака, гледа Немца: не зна чим сад да га
поиуди.
Нема се где, суђено нам је тако, ако мора да се
умрс, онда мора: укућани, децо, снахо, дођите око
мспе, ја ћу за све да одговарам, ви само ћутите.
М пађи сте, само ћутите
Многи беже, чују и ништа не чују; преко плотова
п други беже, крију се, откривају, где год се скрију
шкривени су; од пушака и митраљеза ломи се небо,

27
чисто, без ветра. Стрма густа висина. Склониште
једино за звезде. Људима припада земља, дебела,
јулска, ни сечиво мотике у њу да се скрије; дечаии
прострељени у врховима дрвећа падају с грана тупо,
као презреле дуње. Онда ту, на томе само телом
освојеном комадићу земље, мирују и ћуте, а пси их
љуше и прескачу. Мирују и ћуте и људи и жене што
су у трку окитили плотове. Многи прагове. Неки уз
плугове или са секирама. Да буду то што су одувек
били.
Сви нису храбри, као што нису ни плашљиви
сви ови што гологлави и убеђени у нема се куд стоје
пободени међу децом и женама.
Ако смо нешто криви, онда смо криви што смо
људи, и сељани, и што смо живи. Зато стрељајге,
имате нраво, иматс све
Синови, кажите им: добро јутро, схватиће да ни-
смо зверке.
Од митраљсза се нс чује поздрав.
Мене убијте, и жепу ми, пас пунолетпе, ако. Али
дену
И ја сам против комуписта, доле комуписти.
Дајте ми пушку да их гопим с вама. Не треба ми ни
пушка, секиру имам. Вудак
Па зар ми против вас, ви сте сила, а Хитлер
је, свака му част, живео вам, узмите све, даћу, јесге
ли гладни, уморни сте, јадпици, а рат је, знам ја
шта јс рат и игга је војска
Их, што су вам лепи пси. Ш го ти је сила и велики
народ. И пси су им велики. А ови паши српеки џукци,
да се умре од сгида. Господинс официре, гладни
су вам пси, а ми имамо млад и неслан кајмак
Људи у шлемовима и кратким чизмама не ра-
зумеју српски, а молбе се више плаше но псовке
ових што стоје, још више оних што беже, заћуталих
опет више од оних што кукају и псују, па иуцају.
престрављено пуцају: у бабу, у оџак, шимшир, гуњ
обешен о дирек, поцепаиу шајкачу палу уз плот:
споро, једва се крећу, као да се не крећу, крути су,
несавитљиви, пуцају, и непогођене псима сатерују

28
\ гомилице, да буду што мање, толико мале да се
могу нагазити, згазити као маче, као лист.
Нико није видео кад се из шуме подигло суице,
пеиотребно људима. Сад је пут шарен од сунца и
лишћа: путеви су шарени њима који збијени у го-
мнлице, пред пушкама и псима, иду ка цркви, са
свих страна ка цркви.
Куда, недеља је, у Немачку, зашто сви у ропство.
Митраљези избушили, нагрдили, смрскали то сунце
ш го се запаљено суља у чисто и празно небо, и капље,
нури, пљушти но лицима, недрима, леђима, мокро,
тонло, гадљиво, и тужно због тога у себи: стидно је
инак што се види: мпоги су и сад онакви какви су у
постељи били. Сви су загрцнути густом белином,
усијаном, стидом што су живи, кајањсм што су људи
да још могу да иду и ћуте, а да не смеју и не могу
прескакати мртве по коловозу, па их газе, боси,
мско, млитаво; жена изненада врисне и оглуви од
себе, од пустоши што је занаљена остала у њој иснод
пшчупаног гласа. Ситно корачају, гледају навише:
по јарцима, уз плотове и вратницс мирују опи, кажње-
нн, што нису могли да сачекају и у реду, са остатком
породице и комшија, да пођу ка цркви, хришћани
смо. И они што су залудно рекли: ја од куће нећу,
можете ме овде, на су или сели па нраг, или се осло-
пнЈШ на зид да још једном осстс своје, и ногледали
мшоград па коси: за кога сам те окопао и опрскао.
Мстак нису дуго чскали. Опи, и ови по јарцима на
оголелим жилама брсстова, ономињу збијенс у го-
милице који ходају све спорије и све мекше, све
псчујније, јер су боси: мора да се корача пред псима,
шлсмовима и пушкама, свеједно куда и свеједно
докле. Док ноге иосе. Криве се, њишу, погурени,
шарени, неки од крви по лицу, по рукама обележе-
пим својима, мртвима. Брда се узгибала, појбс се
дпми, дрвеће је искошепо и смрвљено небом и сунче-
ипм нљуском; све сс нагнуло, у свим правцима, и
судара се, немо, и та страховито тешка срца, обична,
похватана. У непокошеној ливади, пред црквом,
очакшање код многих јавља се одједном; похватани
гс окрећу селу, доле ка реткој пуцњави и муклом

29
залајавању; људи се загледају у великој светлости
која је припалила и небо и шуме, и њиве на земљи;
људи долазе себи у тој огромној светлости јутра:
нада се оказује у дисању, у очима, па журе ка цркви
у сенци пет старих храстова.
Пред ниским вратима цркве старац стаде, из-
двоји се из гомиле.
Бос и у гаћама да уђем у свето место. Никако
нећу. Ја сам хришћанин и душа ми је крштена.
Немац се јаче прислони уз кундак, зачуђено
гледа старца; с прекором и љутњом старца гледају
и комшије.
Ја ти познајем оца, младићу. У прошлом рату
четири године сретао сам се с њим. И видим, по
свему си на њега, разлика може бити само нешто
у одећи и обући. Деде, обави свој посао.
Женама жао што га Немац не разуме, нема
злобе у његовом гласу, ни љутње у спором молитве-
ном паду: челом меко дотаче камен у темељу, и
бос, у распараним гаћама, остаје уз врата, једва
примстно крвавих рукава.
Старчев протест не измамљујс сажаљење, и што
јс узалудан, и што су очи за тренутак испуњене
светлошћу јутра и ведрине, па се људи згадс на
старца уз темељ црквс, чак мржњу осете: та нада,
свстлост сунца над самом шумом, преко старца,
прско прага, уђе у цркву, у таму, и сва лица одјсдном
нотамнеше. Похватани миришу сагорео восак, тамјап
и старе иконс: прастари мириси опијају и гасе послед-
ње јауке. Место је свето, црква је, постају смерни,
свсчани, а камсни зидови цркве обећавају сигурност,
пуцњи и лавеж у селу све су ређи, заурлавањс паса
удаљује се, запомагања замиру у високој и бистрој
светлости лета и јутра над Трнавом, над земљом.
Лица су сва иста, смеђа, спасена. Гледају се. Неми.
Страсно се гледају. Загледају. Неверица је свирепа
и огромна. Запрепашћење још веће.
Жив сам. Жив је. Живи смо
Дрхтавица обузима људе, жене, децу. Дрхта-
вица ломи, слама, свија живе.
Зар је истина: дај ми руку, човече. Спасени смо

30
 Што ближе олтару, што дубље у таму, заклон
је сигурнији: смирење постаје готово радост, и без-
мало једнака код свих. Љубе руке један другоме,
и.убе грубо омалтерисане зидове, камене стубове.
Камен љубе. Смерно и захвално. Радост нема ни-
једну реч, ниједан узвик. Ниједан велики покрет.
11ајвећа и најстварнија радост: дише се, гледа, чује
гуђе дисање. Почиње тихи плач. Плач смирења.
Очаја. Очајничке радости.
Црква се стално пуни народом из светлости,
1п смрти и пуцњаве. Сунпе наваљује на врата, захвата
м део припрате, само похватани се спасавају, беже
|п светлости, тискају у таму, свечани а избезумљени,
п што су живи и што улазе у плач.
С крова и зидова цркве помакоше се сенке храсто-
ва, и млаз свстлости кроз висок и узан прозор проби
се у цркву, кос, блистав, густ, дотаче се другог зида,
пвицом паде на полијелеј, засу га, запали и оста
иад главама косих, ка олтару занесених верника.
Споп светлости преперази људе, ндду и сузе: главе
се искрећу увис, према греди светлосги што постаје
мретња, велика опомена ту пред олтаром. Глсдају
V еветлост, у огњиште у нолијелеју; кратка су и сви-
репа сећања на венчања, славе и крштсња. Клопулост
хвата, нико не би ни стопу даље, ни стопу ближе
еветлости која пресеца и дели цркву. Али с врата се
гискају, сталпо придолазе, крцка иконостас, клате
ее кандила, иконе гребу зидове. У олтар нећс, опиру
ее, гурају назад, немо шушге боса сгопала по каме-
мом поду прквс. Зинуше, треснушс олтарска врата,
заплака дете.
Жено, напоље из олтара
Морала сам, хтедоше да ми га удаве
Сукњо, не погани место на које до данашњсг
дана никад ниси стугшла
ГТоломићу иконостас, не гурајте, где ћу с дететом
Напоље, жено, пе љути бога
Али не могу. Не могу никако
Гура леђима, преосталим страхом. За њеним
\ маручју, охрабрена, плачу деца.

31
 Грешно је да она још стоји тамо, одмакните се,
људи
Ја не могу да гледам женско у олтару
Исто нам је свима
Људи, не могу да изиђем, нека се одмах овде
пакао отвори за мене
Нека дете остане у олтару, али ти изиђи
Женско дете
Онда не може. Напоље
Нисте људи. Пси сте
Велико олакшање, миоги га осећају: изговорепе
су прве речи у цркви, у тами, под претњом светлости.
Ако су псовке и увреде, пека су и бесмислене, речи су:
успостављени су односи, говори се, не ћути. Постоји
разлог да се нешто говори, да се нс мисли, да се
нешто ради, предузме, да се неком супротстави.
Мушке руке пружају се у олтар, хватају жену за ра-
мена и косу, суровије но дављеника, чунају је из
ОЈпара и заривају између ребара и шиљастих кукова
у задахталу густу гомилу. Замучс њено дете, за њим
и остала. Најснажнији и светињи најоданији старпи
раскречују се пред олтарским вратима да рукама и
колснима спасу себе и осталс од огрсшења. Али у
припрату падолазе други, накратко скривени па про-
пађсни, и добротом Нсмаца живи још увек, па ра-
зочарапом и освстничком снагом наваљују на ду-
бину цркве, ка олтару. У рамепима старпима се
ишчашују рукс, на лицима им знојави грчсви. Олтар
се брзо испуни, највишс младићима.
Људи, не бојте се. Жепе, мир
Ти всрујсш
Сви верујемо
Верујем да смо спасени
У цркви смо, како да нс всрујемо
Хтели само да нас заплаше. Тврдим вам: да
пије било бежања и јурњаве јутрос, људи ие би ни
метак опалили
Јесте, зато су и довели псе
Држаће нас најдаље до подне, прочитаће на-
редбу и пустиће нас
Само ће стоку отерати

32
 И ракију и вино. Амбари и подруми остаће
празни
Немци плаћају све што узму
Али од чега ћемо да живимо ако све однесу
Јешћемо земљу. Живи смо
Живи сте, живи смо. А мртви. Шта ће биги с њи-
ма на овој врућини
Жене, људи, браћо. Сузе не помажу. Јауци не
помажу. Таква је судбина наша. Спасло се оно што
је бог рекао да се спасе. Шта можсмо, људи смо
Истипа је. Људи смо и незахвални смо. Толико
иас је живих а могли су, да их бог није спречио, све
да нас побију. Оии у муницији не оскудевају и имају
онако способне псе
Помолимо се богу и свегињи, овој цркви која
пас спасе и сачува
Молитве се гласно говоре. Плач за мртвима је,
ипак, гласнији. Ови што се молс хтели би да не чују
плач. Боје га се. Вређа. Изазива слутње. Верници
опомињу ове који плачу. Моле их и преклињу да
чићуте, да не вређају бога, под свстлошћу иад гла-
вама и светлошћу у вратима кроз која стално улази
иарод, гологлав, бос, престрављеп и пем. Највернији
мочињу да мрзе ове што кукњавом затрнавају мо-
литву. Њеп жамор престаје, заборавља се. Млаз
светлости је свс гушћи, све тамнији.
Девет стотина четрнасстс било је исто у цркви,
у Шапцу
Зар у цркви
Истина је. Својим очима сам видео
Под 'Гурцима пре, и опет у цркви
Зар су и тада свс
Па све
Ти си луд. Немци пису Турци. Они хоће само
да нас заплаше, да нас попишу, можда ће способне
да отерају на рад
Жив нећу у Немачку
Нећу ни ја
Мир, жене
Тата, зашто су нас дотерали овде
Да нас венчају са земљом

33
 Шта смо им то урадили
Гризли смо земљу. Много смо гризли земљу,
сине
Ја нисам ни војску служио
Родио се јеси
Зато што је синоћ много пуцало
Нећу да чујем. Ништа нисам чуо. Ни вас
Али партизани су убили само петнаест Немаца
Не изговарај ту реч, чуће
И осморо ранили
Рекао сам: ништа не чујем
Петнаест пута сто, то је хиљаду пет стотина
Додај још осам пута педесет
Колико је осам нута педесет
Замукните, жене, матер вам божју
Зар пред Богородицом, пред крстом овде
Пред њом, и њеним сином, и човеком јој, баш
овдс, сад ми је слатко. Додајте ми је, људи, скините
је, браћо, одозго да је зубима исцепам
Господе, молим ти се, удри, стока смо, не жали
Да га видим, деде, боже, да те видим, ако то
урадиш, признајем, има те. Чик
Песпицом, још једном, још, још
Шест стотина
Није. Четири стотине. И хиљаду и пст стотина,
то је хиљаду и дсвст стотина. На разне расходе,
покварили им камиопе, избушили гуме, додај још
четрдесет, то је хиљаду и девет стотина чстрдесст и
иешто
Поново кажем: пишта не чујем
Али у пашем селу нема толико душа. Рачунаћс
и децу
Има у другом. Србија
Има. Гробље је густо насељено
Кукавице сте. Није вас стид пред децом. Само
на зло мислите
Умукните, жене
И људи. Мушки сте, срамота је
Митраљези ситно укивају брда да заувек остану
где су, да више нису заседа, да су покорна; митраљези
пуне шуме дугом хуком и кркљањем, сувим, са-

34
мртничким; зрак сунца кроз прозор изнад ђакони-
кона блистав је и оштар нож што се зарива у цркву
над густим главама. Крст може само на лицу да се
обележи, лицу окренутом кубету без Христа, јер у
стисци нико не може да пободе трокрст на прса и
пупак.
Зашто се не прекрстиш, младићу
Не могу да извучем руку
А кад би нешто могао да украдеш, онда би је
провукао и кроз ребра
Зашто да молим. Спас је био у Планини. Овде,
не. Бог, не
Крстите се, молите се
А за живот. За овај остатак
Нећу. Пустите ме да одем право у пакао
Испуњена ти је жсља
Баш ме брига
Сад се сигурпо зна да нисмо људи
А они, јао, они што нису овде
Да видимо кога нема овде. Ја сам кмет, и хоћу
ваш старешипа да останем до краја
Благо ономе кога нема
Није тако. Треба сви да смо овдс. Сложни
Јесге, спасени смо. Никакво зло неће пам се
догодити
Неће. У цркви смо
Ниси више власт. Она сад не постоји
Власт мора да постоји и у гробљу
Онда владај, комапдуј на кулук, наплаћуј прирез,
продај ми краву за порез
Тако тупо пуца кад је дев прислоњена уз месо
Тачио. Докопчавају рањснике
Доста с плачем и кукњавом. Јесте ли Српкиње
Јао нама
Зинуле сте, па нам сав ваздух поједосте ви што
кукате. Погушићемо сс
Ћутите, мушки проклетнипи. Ви сте ножеве и
пушке направили
Немци затварају врата. Тишином јекну шкрипа
старих шарки. ЈТипа тамне. Све тамни. И мисли, и
свени на иконама, и Христос на распећу. Само

35
светлост кроз прозор, над главама, постаје гушћа,
оштрија, коначнија. Њу жели да додирне руком дете
из наручја, пружа руке, маше; његову игру ирате
дена. Једино дена.
Што мора да буде, мора и биће
Треба да останемо људи и Срби, како доликује
имену нашем
Зашто то говориш
Говорим за сваки случај
Лажеш, робови смо. Понос никад нисмо ни
имали
Ако нас оружана сила буде питала, морамо
да знамо паше бројно стање и ко није овде присутан
Нс покоравам се више пиком
Ни ја. Да сам бар узео пушку и отишао у шуму.
Људи ме лепо звали, звали
И мене. Звали, а ја
Видите ли, браћо, због таквих ћс они нас све
И треба, стока смо ми сељаци
Ти си комунист
Јесам и морам
Докле, песрећниче
До краја
Умукни
Гомила се зањиха, људи наваљују ка олтару,
јаучу пригњечепа дсца, болсшљивс жспс и етарпи
полудушници, пеки очајем успсвају да извуку рукс
изнад глава, машу песницама, ударају главу нај-
ближу рупи, било чију.
Прсд црквом запуца митраљсз.
Свс занемс одједном. Низ подигнуте руке споро
снадају раскопчани рукави кошуља; песнице се отва-
рају и руке постиђено и с муком, угрожене, незашти-
ћспе, враћају се уз тела. У иожу светлости изнад
глава бешумно колута дисање, врело и густо. Од
дисања дими се распукао полијелеј и згореле иконе.
Види страх. Небо је сада камено кубе. Камен је и
под ногама. Камен је свуда около. На то не треба
мислити. То не сме да се зна. Тај страх мора бити
тајна. Некакав излаз треба тражити. Нешто треба
предузети, време пролази, види се по светлости.

36
 Поново, народе, питам ко није присутан
Да нам од тога не буде још горе
Не може
Казујте онда. Смирите се. Утишајте се сасвим
иа разговетно шапућите
Мог човека, пред мојим и дечјим очима, зато
што сиромах од страха није могао да подигне руке
увис
Мог сина, није хтео да бежи. Понео сланииу
да сакрије у јасле, али га она псина стиже и, нећете
ми веровати, обори човека. За кога сланина сад
Не помаже. Стегни се за гушу
И мог оиа, поред бунара, кад му спазише вој-
пичке цокуле. Солдат, рекоше, а он: никс, господине,
опет никс, и ништа не поможе
То ти не приличи, мушко си, ћути
Лако је теби кад сте сви из куће овде
И моја жена оста на прагу. Такву нарав имала
несрећнипа, пљуну Немцу па шлем. Можда и нешто
ниже.
Уроша Бабовића са целом фамилијом нема
Само, ми га нисмо слушали. Јавно нас саве-
товао: Не идите у партизане, не пуштајгс их у село.
А ми немамо намети ни колико звер има
Али тражио да се сви запишемо у љегов сгшсак.
Зар ми да носимо пушке које Нсмци дају, па
љима на своје, Србе
Ћутите, син му је овде
Јесам, ту сам. За све остале ја сам овдс
А Iде ти је отац
Боље је овако да изгинемо, браћо, шапућите
Ако се теби гине, ти гини. Ја нећу. Тои бих носио
а пе пушку само да се спасем, да се спасем. Зашто
да погинем. Нећу
Мораш
Не морам
Морамо
Како да изиђемо из цркве. Нема излаза
Веру ћу да променим
А наша историја, људи
Постојим само ја

37
 Постоје моја деца
Кућа
Земља
Али наша част и наше достојанство, људи
Где је сад мајор Коста Цветић
Ја се само у Доктора уздам
Људи, будите сложни у божјем дому. Ми смо
Срби безбожан народ. Ми смо богопсовци, изелице,
ненавидници
Истину кажеш. Јесте време да се затремо. Нека
се земља одмори од нас
Кад би Доктор знао шта је с нама
Врата се отварају тешко и споро, шкрипа шарки
и остареле храстовине меша се с муклом јеком
оних који треба да устукну, најпре пред гомилом
светлости. Заноси се огроман сноп народа, упарен
знојем, стегнут зидом, притиснут страхом и памће-
њем. Јаче закрцка иконостас, али муклије и однекуд
дубље.
Немац се повија у довратку, дуго и жмиркаво
гледа по главама, па онда увис, према кубету.
Када је сазидана ода 1рађедина
Немап, а говори српски, чујеш ли
Спасени смо. Он ће разумети шта му кажемо.
А невини смо
Јесмо. Треба да му објаснимо
О, боже, боже, има те, опет видим: има те
Господине, нико не памти кад је ова црква са-
зидана. Ни наши дедови
Да., диди се по сдему. Од камена је, сдакако
Биће да је подигао српски цар Лазар, онај шго
је са царством погинуо на Косову
Како он, Немап, да зна где је Косово и ко је
био Лазар. Мала смо ми земља и ситан смо ми на-
род за њега, Немца
Како да не зна. Сви су они школовани. Немојте
сви углас
Господине, дете ми је жедно. Пресвиснуће, а
бунар је ту. Одмах иза цркве
Јесмо ми Срби без образа

38
 Он хоће с нама лепо да разговара, а ми одмах
тражимо воду
Истина је. Увек се нађе неко да нас све осрамоти
Само воду молим. За дете. Не за себе
Издржите још мало. Колико ћас има оћде. Изброј-
те се сами. Верујем бам
Хвала ти, господине, што нам верујеш. Сви
смо овде
Нисте сђи
Имаш право. Неки остадоше у селу
Многи остадоше
Тишина, народе; сузе и кукњава срамоте нас
пред њим
Избројте се сами па ми јабите. Куцните о брата
Црква се смрачује, шкрипе врата за светлошћу
која одлази. Тамна лица и уздаси.
Ја сам вам лепо рекао, треба да знамо наше
бројно стање
Мислиш ради онога хоће да зна бројно стање
Да нас ослободе, наравно
Нема нас хиљаду и девет стотина
Али он зна српски: можемо му објаснити да
смо неутрални и да се покоравамо победничкој
сили
Нећемо да се пребројавамо
За живот, зашто да нећемо
Нећемо
Ви у олтару ћутите. Због таквих смо ово и до-
чекали
Нећемо да се бројимо. Језик ми је сувљи од
листа дувана
А колико треба да нас буде
Да кажемо да нас има више
Шапућите, он сигурно стоји уз врата
Нећемо да лажемо
Ако хоће да нас побију, шта ће им онда бројно
стање
Они и мртве броје
Ти си кукавица
Говорите бројно стање своје чељади, овде при-
сутне

39
 Ако нас све не побију, како ће живети они што
остану
Биће богати. Имаће доста и њива и ливада
Опљачкаће нам куће и торове. Ја не дам да ико
ово преживи. Ако смо кривци, сви смо кривци
Зар још и на то можеш мислити
Могу, познајемо се ми добро
ЈБуди, ако неко случајно остане жив, нека за-
памти мој тестамент: имање ником не остављам
Ни ја
Никоме, кажем
Запгго да неко остане жив
Ко да остане жив
Кад гинемо, да гинемо сви
И ја сам за то, да будемо сложни
Мир, људи
Домаћипи, казујте своје бројно стање
Нећемо да нас кмет броји
Па ја сам вам старешина
Учитељу, броји нас ти
Не, браћо, учитсљ јс сумњив, ради с књигама
Али је писмен човск
За 'го писам учио школу
Хоћсмо ти да нас бројиш, ти си пам децу учио,
тсби всрујемо
Деца се опиру, нсћс да заћуте. Мајке их ућутку-
ЈУ, грлс их грубо, заштитнички. Чујс се грцаво диса-
ње. Људс страх да нроговоре. Гледају себи у прса,
онда светлост над собом, све топлију, гушћу и ко-
сију. Всћ су две иконе сагореле, у сенци су, светлост
пали трећу, светац подигао крст. Над црквом, над
Трнавом сунце је високо, мисле, а дан незанамћено
светао, сећају се воћњака, винограда и кукуруза.
Нико не би хтео први да каже број чланова своје
породице. Нико не жели да почне бројање. Нека је
то и снас, нека их пусте напоље чим се изброје. Зашто
да се бројимо, људи смо. Ни за смрт, ни за спас.
Старица у тишини, у стиду, у слутњи, под самом
гредом светлости, скида мараму, остаје гологлава,
обема рукама диже мараму више главе, људи и же-
не, задрхтавши, гледају црну мараму, слутња расте,

40
старица завезује први чвор шапућући: да им се
путеви завежу, и очи, и мисли; све да забораве, па
да не знају куд ће и како да побегну из Трнаве; да
моле да им покажемо пут којим су дошли; и више
никад да не дођу.
Почнимо
Моји су сви овде. Седморо нас је
Нас је четворо. Син ми је, као што знате, у за-
робљеништву
Пиши пет
А где су ти остали
Остадоше у шљивару
Жена ми и ја смо ту, с пародом
Ако и себе рачунам, онда из моје куће троје
је присутно
Људи, удависге ме. Не гурајте више. Ако за
Христа знате. Душа ми јс мања од зрна овса
Колико ти је укућана овде
Ја сам, једап. А остали, пред ватрепим оружјем
и псима, ирхнуше некуд
Ви у олтару, тишина. Човек понггено прича
своје бројио стање
Само брже и краће, само број кажите, м о јш м
вас
Ја са својом браћом пример сам, то знате, иелом
нашем крају. Живимо у љубави и слози. Не мислимо
да се делимо, па смо и данас сви, ево, овдс у божјој
кући
Кажи само број
Ако се рачупа и моја упука Јагода, шест јој
је недсља, онда нас јс свега седамнаесторо
Је ли крштено дете
Крстили смо га ирошле нсдсље
Онда, учо, урачунај и њега
Немојге децу и болесне да бројите
Немци траже само број
Треба тачно да се избројимо, нека знају да смо
иоштени
Не дамо децу да бројите
Не дамо. Ако и децу, шта ће после бити
Замукните, жене

41
 Пиши пет
На моје име три
Ја сад видим да сам сама
А где су ти остали
Не знам. Све сам заборавила. Мајко божја,
Мајко божја, Мајко божја
Људи, немојте. Комшије смо, није јој то од
радости
Шакама јој притисните очи. Смириће се. Јаче,
јаче, не знају они за бол
Из моје куће тројица су стигла пушке да носе,
и сви знате где су
Да су ти синови комунисти и да су с Душаном
Катићем, ти се немачком команданту похвали
Поштено сам рекао оно што они треба да знају,
остало је у њиховој моћи
Због тебе и таквих, Трнава биће пуста
Ако срце имаш, и човек јеси, онда умри одмах
Учо, ту је са снахом и унуком, пиши три
Ако
Нећу да кажем број. До гуше је догорело, нећу
да кријемо партизане
Зашто сви ми, зашто цело село због њих не-
колико да настрада. То никад није било и то није
правда. Ви што сте уз врата зовите Немца који зна
српски
Хоћемо да кажемо ко је партизан, зовите га,
ја ћу да кажем
Продана душо
Издајице, срам да вас буде
Хоћу да живим. Чист сам, праведан сам
Мртвима не треба поштење. Ко ће да памти
И ја хоћу
Нећеш жив одавде
Хоћу да живим. Око ћу да издам, крв ћу да
издам, мајку ћу да издам
Ништа си, немаш шта да издаш
Комунисто
Браћо, браћа смо, не удрите се
Људи, убисте човека
Убиј

42
 Не, деца су му ту
Ако издајника
Људи, ми нисмо овакви, ми нисмо овакви били,
па шта је то са нама данас
Врата се отварају, улази светлост, снажна, чиста,
па Немац стаје у њу и гледа дуго
Колико Вас има
Господине, ја ћу да вам кажем ко су партизани
и ко их помаже. Пустите ме
То нисам питао
Чујеш ли, бедо
Хоћу у инат
Треба ли и децу да рачунамо
Скакако
Мислите и на одојчад
Рекао сам.- мо1у и она
Онда, свега двеста једанаест. А можда и двеста
петнаест
Мало
Шта можемо. Опрости што нас нема више
Како ли је име овом Немцу
А за шта је то мало, господине
За шта
За шта
Кажи, господине
Ја молим за тишину
Милион нас је овде, господине
Не разумем
Треба да разумете. И ја вам понављам: милион
нас је овде
Заћути, Милоше
Молим дас, не шалите се
Озбиљно вам кажем. Ми смо цео народ. И наше
мало село, сада, овога дана постало је цела земља
Умукни, Бабовићу. Не слушајте га
Да, господине, и ваша земља
Опет не разумем
Толика је наша патња
Истину говори, господине. Зар не видите ко-
лика је светлост земљу обасјала
Кад је дан био овако блистав и светао као овај

43
 Па колика је тишина била ноћас
Целу ноћ су звезде падале, госнодине
Причајте даље
Слуша
Боже, како ли је име овом Немцу
Осмехује се
Причајте. Смејте се. Певајте
Сигурно воли песму
Певајте, девојке
Говорите му наше најлепше речи
Зора
Шума
Нећу
Ливада
Хлеб
Очи
Причајте
Ноћ
Певајте, дсвојке
Нож
С.мрт
Видело
Поноћо молим за шишииу. Оиеш молим за шш
шииу
Они изговарају најлепше речи срнског језика.
Најпре невушећи, онда брундаво, претеће.
Немап устукну, светлост уђе дубље у цркву,
обасја још нсколико глава, извуче рсволвер и онали
метак увис, онда га врати у футролу, у занемелост.
Питајгс, људи, како је име томе Немцу. Шта
да урадим да би ми казао име
Ко '31ш од какћоI је материјала сазидан олтар
Од камена
Цела црква је од камена
ЈесГпе ли стурии
Јесмо. Само кубе биће да је од цигле
Партизани, шапућу младићи у олтару. Ништа
живо неће остати, мисле старци; сви слушају брзу
пушчану паљбу. Кад се пуцњава утиша, Немац
повуче резу и затвори за собом врата. За толико и
простор порасте, и одмах се испуни тамом и њима

44
раздрљенима, стиснутима, мокрима од зноја. Гле-
дају нож сунна пободен у северни зид, изнад својих
глава.
Јесте Неман, али је добар. Ја сам одмах рекао,
не треба да се бојимо. Да нисмо бежали, ником ни
длака с главе
И ја мислим. Хтели само да нас заплаше
Ако. Да се једном опаметимо и да знамо ко
смо. Да се не мешамо у послове који иису наши
Робови смо. И поштено је да чувамо ред и мир
Шта смо ми. Шака јада. Мали, бедан народ
српски
Па сиротиња. Погледајмо се. За шта пас да
нас ухвати
И неписмени
Мали и слаби украј. Сад велики и моћни мегдан
деле
Шта ће нам слобода. Ми је никад нисмо ни
имали
Много је бриге и без ње
Кад год смо слободу желели, само смо несрећу
имали
Власт, држава, шта то нама треба
Има људи на земљи, има правде, има бога
Има, крстите се, јер грешни смо, ни очи нам се
не виде
Шта да радим, умреће ми дете од жеђи
Не плачи, издржаће још мало
Оно је само жедно, а у недрима ми се пресекло.
Ни кап
Устима окваси мараму па му дај нека сише
Сува су ми уста
Очи ти нису суве
Чујете ли
Отворених уста искрећу главе: чује се ниско
кунање о зид споља.
Какав ли је то знак
Немац који зна српски можда је инжењер
Сигурно. Сви су они инжењери
Хоће сам да се увери је ли црква од камена
И не треба да нам верује

45
 Јавља да не бринемо
Можда неку наредбу закивају на зид
Побијају клинове да вежу коње
То су само Турци радили, Немци су хришћани
Они не јашу коње. Сви се возе камионима и
тенковима
Учитељ се мучи да прочита на зиду годину гра-
ђења цркве.
У сам темељ, ниско, кљуцају
Где су чекић нашли
Будаком
Какав будак. Имају они справе за све
Ја знам шта раде, само нећу да кажем
Откуд ти све знаш
То је моја ствар
Колико је сати
Ускоро ће подне
Стока је ненапојена. И гладна
Купус сам расадио, изгореће на овој ватри
Још јуче сам морао да упластим сено
А ја не стигох да опрскам виноград
Заћутите. Чујете ли
Заћуташе сви сем деце. Гледају у икону изнад
кандила на иконостасу. Из чађаве даљине, заљуљане
у магли што шуми од дисања, од капања крви из
ногу распетог, руку у грчевима неспасоносним, глава
се приклања у страну, у врзини је, у шуми трња где
су испала два ока, огромна ока. Сасвим тамап ветар
струже и хуји кроз његова ребра и илитке спарушене
слабине. Капље са иконе сува крв. Чују капање.
Чују забијање ексера у Христове табане и дланове.
Неки се ситно трзају. Неки морају да зажмуре како
ие би видели онога који закива ексере у дланове
и стопала распетог мртваца; да не би видели ни
тога који кљуца о зид цркве. Чекић гребе зид олтара.
По ребрима, по срцима, по очима.
Ја не видим да се смеје
Ни ја не видим
Али тврдим вам: Немац је инжењер
Како не видиш, безбожниче. Клекни, народе
Клекни

46
 Како да клекнемо. Где да клекнемо
Откад памтим, он је увек исти иако је на крсту
Исти је
Ко је исти
Син божји
Ни бога ни сина му ништа не боли
До ноћи сви ћемо бити луди или мртви
У пакао ћете, безбожници. Али зашто на децу
не мислите. Невина су. Чујете ли, стока смо, празне
главе
Зашто да сруше пркву
Цркву
Не признајем
Никако
Немии нису Турци, хришћани су, будало
Слушају чекић. Сад је на северној страни. Мукло
јечање заглушује праскав и једак глас чекића. А они
би хтели, они желе, и морају да га чују чисто, јасно,
јасније од својих срца замотаних кожом и крпама
мокрим од зноја, што заударају на прљаве постеље,
горове и натрулу траву. На женске косе мазане
пстролеумом. Људи страсно желе да виде тај чекић,
гај цик камена под њим; морају да га виде, чују,
пркосе себи, изазивају себе. Па шакама затварају
уста онима што јаучу, а чекић кевће, угриза темељ,
обилази цркву.
Старица изнад главе завезује нов чвор на црној
марами: да се и њему, чекићу, пут завеже, замрси;
да му замукне глас.
Нико је не слуша и не гледа. Почиње шапат.
Људи, подне је. Небо гори
Одмакните се мало, дете сте ми угушили. Не
ша за себе
Како да се одмакнемо, куда
Сабијте се мало, молим вас као браћу рођену
Сем један другом у ребра да се завучемо
Пресвиснућу, људи божји
Шта чекају, што не сврше с нама
Учо, замоли оног Немца да само за часак отво-
ри врата, мало ваздуха да добијемо. Ово мало што
|е остало толико се згуснуло, кашиком да га узимаш

47
 Где вам је достојанство и национални понос
Ти, учо, после то читај моме покојном ону
Господине војниче, господине Немче, само за
минут отвори врата. Једном да удахнемо
Кажи солдате или Виљеме, тако се они зову
Зову се још Херман и Фрања
Господине солдате, Хермане, Фрањо, Виљеме,
само мало одшкрини врата, ваздух да удахнемо.
Немамо куд да бежимо, невини смо, нећемо да бе-
жимо, зашто да бежимо
Куцни мало јаче. Јаче. Могу још помислити
да се нешто тајно договарамо
Онај поред врата нешто јаче закуца. Нико му
се не одазива. Чекић проба зид на западној страни
цркве. За чекићевим ходом окрећу се и главе, покисле
од зноја, отворених уста, запаљених очију. Чекић
је све гласнији. Људи не могу, не смеју, неће да га
слушају; песницама ударају о врата. Из све снаге.
Хајл, солдате, отвори мало
Кажи хајл Хитлер, мора да отвори, крв му
немачку
Хајл Хитлер, господине Хермане, солдате Виље-
ме, отварај. Ваздуха мало
Псују. Најпре шапатом, па гласније.
Људи, да запевамо, из ината да певамо, можда
ће песма да их заплаши
Чекић се уједначено чује. Лупају и вичу да га
не би чули, да не би мислили. Рафалом олово пљусну
по крову и зидовима цркве и утиша све сем неколико
пајситнијих верника. Грцава дисања гараве светлост,
косу замахнуту над главама.
Врата се отварају да запрепасте за тренутак.
Немац је опет повијен у густој светлости што се,
врела, прели у припрату, по људима као постиђеним
пред тим огромним блиставим даном, коме виде
једино комад шуме на коси и нешто плаветнила над
шумом и шлемом Немца. Дишу брзо, халапљиво,
прегладнело. Прежеднело.
Хвала ти војниче, и нека те бог за ово награди
Зар вам нисам рекао да су и они људи и да се
не бојите

48
 Ко је иајбошпшји међу бама
Зашто најбогатији, господине
Опет најбогатији
Докле најбогатији
А ми. Хоћемо и ми да живимо
Урош Бабовић је најбогатији у нашем селу
Нека изиђе
Он је на време отишао у Паланку. Овде му
је син
Није му овде син
Ја сам питао ко је обде у цркби најбоштији
У Трнави, господине, нема нерадника
Сви смо ми неспавлије
Ако су нам њиве различите, нисмо ми за то
криви
Очеви су нам мало оставили
Држава не да шуму да заузимамо
Од нас сељака велики се порези тражили
Ратови и вароши појели нам снагу. Нисам крив
што су ми њиве уске и у брду
И свима нама тако што јесмо ту где смо
Али невини смо
Ако друкчије теби изгледамо, опет нисмо криви
Ја питам ко је најботтији
Зашто само газде да се спасу
Биће да сам ја најбогатији, а ви, људи, кажите
по правди
А зашто баш ти. Ја имам више њива од тебе
Имам и ја
А ја. Кад покрчим све забране, набираћу више
жита него пола села
Ако хоћете по правди, онда од мене нико нема
бољу стоку
Немојте тако. Ко има бољу ливаду од моје
Ја сам највише деце изродила и најбогатија
сам
Моје је једно. И нека неко каже има ли лепше
девојке. Ево је овде, погледај је, господине
Ја имам најбржег коња у срезу, господине
Ви знате да је мед лек и здравље. У Трнави
нико нема више кошница од мене

49
 А ја што сам сваки глог и дивљаку накалемио,
па добио диплому за крушке на Земаљској пољо-
привредној изложби. Моје руке, моји прсти, госпо-
дине, у свим су воћкама. Све што цвета, мирише и
рађа моје је
Најбогатији је онај ко је најздравији. Кажите
да ли сам се некад разболео
Кад поженим све синове, нико неће бити бо-
гатији од мене
Господине, од мене нема јачег човека. Бар у
пола среза
Био сам најбољи војник у пуку
Ја што имам, ни за какво имање не бих заменила
А шта ти то имаш, жено
Срце имам. Срце, ето то, господине
Не хвали се срамотом, због таквих и треба да
нас запале
Сад смо сви једнаки
И сви смо једно
Ви бунтовници из олтара, доста
То значи да сте сби ботти и да не можете да
изаберете најботтијеЈ
Од синоћ и јутрос изгледа да је то истина
Смрћу јесмо
Пуцњи потврђују, сада ретки али поуздани. И
плач тих, згуснут, као захвалан тој гомили светлости
и ваздуха у вратима, и Немцу у њој, повијеном и
замишљеном, са шлемом.
Није ни њему лако
На оваквој врућини мора шлем да носи
И да је закопчан до грла
У туђој земљи кратак је и прљав сан
Где год згази, куд год крене: смрт
Видиш ли, гледа деиу. Сигурно је ожењен и
отац
Јадна његова мајка
И сестра. Сестре најдуже плачу
Можда је јединац
Силом га у рат отерали
Он само извршава наређења
Војник је највећи мученик на свету

50
 Немац клону главом, уздахну, зажмури
Бићемо спасени
Видите ли му сузе
Дрхти
Будале
Из угла припрате разлеже се смех, страшнији
од сваке псовке и претње. Ови код врата, у светлости,
и они који су шаптали, скривају лица.
Реците ми ко је најбољи радник међу бама
Сви смо једнаки радници
То нисмо. Зашто да лажемо човека кад зна да
нисмо
Како бисмо живели да нисмо
Одувек смо мученици, господине
Ти си, на пример, ленштина. И отан ти је такав
био
А ти си најгори косач у селу
Умро бих а не бих знао да су људи овако зли
Погледај моје руке, господине, жуљеви су крвави
И моја рамена. Нисам грбав рођен. На мотици
и плугу савила ми се кичма. И тако остала
Покажите руке. Њима ће више веровати него
речима
Многи извлаче руке увис, шире дланове изнад
глава.
Оне дрхтуре у шуму дисања. Рукс длакаве,
обавијене и завезапе жилама, земљасте, све тамне,
иомало зарђале од траве, зноја и земље; неке гшаве
од бордовске чорбе, неке пободене у светлост и зато
тамније од оних у тами. Те раснрсле неснице ииак
нрете и опомињу својом давно презреном пажњом.
Жене, покажите своје руке
Жарачи су, господине
Алати су за све
Неодморнице
Зар не видиш да смо мученици, господине.
Још нерођени, а мученици
Многима су у њивама мотиком одсекли пупке
и тако их одвојили од матере
Невини смо
Чујеш ли, човече, невини смо

51
 Нека се јади ко је најпоштенији
Ми у Трнави, господине, сви смо поштени
Сви од свога живимо, нисмо грешни
И пчела, божја мушина, више бола може да
нанесе него ми сељаци
Поштујемо и бога и власт и сваку вишу силу
И зверку
И воћку
И травку
Зајмимо се и помажемо у невољи
Девојке нам се нетакнуте и чисте удају
Ако смо према коме грешни и коме дужни,
онда само земљи, њу мучимо, њој смо и мртви дужни
И стоку и жене. Оне су осуђене, и једино њих
можемо
Али ја тражим најпоштенијег међу ћама
Тешко је таквог изабрати, господине. Код нас
се увек сумња у онога ко се поштењем хвали
Изаберите ш ђи. Узећу ко!а ћећина изгласа
А зашто вам, господине, треба такав
Хоће ли тај да остане жив
Сазнаћете на крају
Жене, смирите децу и не јаучите више. Још смо
живи, морамо се надати
Сви видимо да си добар, знаш и српски па се
разумемо. Људи ратују што се не разумеју, кад би
могли лепо да се објасне не би им пушке биле по-
требне. Кажи шта ће бити с најпоштенијим. Видиш
колика је несрећа јутрос у селу, морамо да се надамо
Надајте се. Зашто ћутите
По селу рафали, а старица подиже мараму
изнад главе и завеза нов чвор: да се завежу руке које
још пуцају. Смех из угла утиша, порази и младиће
из олтара, па се изгуби у руцању мокром и врелом.
Стишај се, народе. Да изаберемо онаквог каквог
он жели. Можда је за наше добро и спас
Докле
Зашто
Лаже
Ви у олтару, ви младићи, мир
Спас је у слози и миру

52
 Нема спаса
Нема мира
Ни слоге
Ни реда
Ја ни трњину са туђег трна нисам откинуо
Али си оиа натерао да гладује кад више није
могао да ради. Просио дуван и ракију
То са оцем је моја ствар. Нисам туђе узимао,
а пред богом ћу да одговарам ако сам према оцу
вгрешио
На мојим ногавицама није остала ни влат му-
хара из туђе њиве, има ли поштенијег од мене, народе
Али сестру си удао за удовца и надничара да
јој не би новац дао и свадбу правио, ћути, знамо те
Ја сам најпоштенији: од младости сам болестан,
господине, никоме нисам могао ни добро ни зло да
учиним
Целог века терет си породици, ниси поштен
Ја сам у прошлом рату био батаљонски кувар,
ии комад меса нисам закинуо од војничког следова-
ња, зар није тако, вршњаци
Ниси. Било те страх да те не најуре у бојне ре-
дове
Ја, браћо, ништа и ником нисам згрешила
А колико си пута вретеном и кукуреком убила
клицу човекову у себи
Ја сам седам година кмет Трнаве. Никад се
писам наметао, народ ме сам избапивао на чело.
Тако и сад чиним, чекајући да ви сами извичете моје
име
За власт никад нисмо поштене бирали
Ко је од мене цркви већи нрилог давао, Јвуди
Жену си отровао, била је саката, да би наследио
п.ену очевину. Па се онда оженио девојком
Сиротињу сам помагао. И сваком ко је у не-
во јби био, зар није истина
Газда си, деда ти отимачином стекао, цела
1 воја кућа је од сиротињских ребара и удовичких не-
снпипа
Господине, поштене смо ми жене
Сукње, не мешајте се у мушке бриге

53
 Мене никад туђ човек није испрљао
Ћути, ружна си
Онда, људи, ја сам најсиромашнији, а да нисам
поштен не бих то био
И ја сам такав. Од материне сисе до гроба над-
ничар
Исто и ја, слуга
Боље је да ћутите, крали сте државну и ма-
настирску шуму. Јесу и пољокрадице
Јесу и кривоклетници. За врећу кукуруза
Пакосни су. Завидљиви
Лукави
Подмукли
Нема поштених међу сиротињом. Да их има,
помрли би од глади
Свирепи сте
Лажови
Себични
Нема поштених ни међу газдама. Ко под овом
звездом може више да заради но што може да поједе
Амин, боже. Нека ниједан сељак не остане жив
Амин
Може ли онда дете да се изабере
Не може. Ви ете Шродили
То је истина
О, народе, је ли истина да смо баш сви пакао
заслужили
Ко'ш иије страх. Ополшњем ћас да ћу храброст
лако и одмах да проћерим. Зашто ћутите
Не знамо шта јс сад бољс, господине
Ђаво је
Јесте
Крстите се
Ћути, зна српски
Нема храбрих овде. Храбри су у шуми
Мртви су храбри. Ми још нисмо
Ви из олтара замукните
Па какби сте ћи Срби кад храбрих нема међу
ћама
Нема
Ја сам та

54
 Ти, жена, зашто
Зато што вас рађамо
Тако је
И зато што убице грлимо
Не брукајте нас
Срамота
Мајко божја, Мајко божја, Мајко божја
У чему је, онда, стћар
Па никад не знамо шта рађамо
Храбре су измислили гуслари и учитељи
Ви, кечити ратници, хајдуци, ћи што сте само
пре четири месеца сћи уишс бикали »Боље 1роб нет
роб, боље рат нет пактч, ћи што сте синоћ из заседе
лоћачким пушкама пуцали на тенкоће
Нисмо ми
Сељани смо
Нећемо ни више ни боље
Вас је ћише од дћеста, а нема храбрих. Не мо1у
да ћам ћерујем
Ако смо храбри, хоће ли бити неке користи за нас
Храбри то не смеју знати
Ја се ничега не бојим
Ни ја
Зар само дћојш(а
Не веруј им, господине, младићи су, нису били
у рату. Ја имам две медаље за храброст
Ја имам Карађорђеву звезду
Храброст из прошлоГ рата не ћажи данас. А ћас
дћојица кажете да се не плашите
Ничега
Ни ножа, ни бош
Ни њега
А слободе
Не знамо шта је
Шта вам је, децо луда
Сотона
Стидите се. Црква је ово
Ако је
А зашто сте онда дошли у цркћу
То не знамо

55
 Има ли још неко'ш ко се ничеш не боји
Другови, он је провокатор
Ћути, учо
Ако се мора, могу и ја све да отрпим и учиним
То могу и ја
Сви можемо кад се мора
Кад се нареди
И кад једино то остаје
Можете ли ски
До овога часа могли смо све
Увек тако, проклети смо
Нека изиђе онај што је калемио иотбе и дибљаке,
ондј што рече да су му прсти и руке остали у боћкама.
И онај младкћ који се не боји ни ножа ни бош ни слободе
Ја сам у олтару, не могу да изиђем
Мораш. А ћи, за ћаше добро и част, напраћите
му пролаз
Не заборави ме. Ја те никад нисам увредио
Наше куће се зајме и помажу у свим невољама
Брате, овде сам
Ако нам се деда не слажу, ја и ти смо кроз Алба-
нију делили по зрно овса из коњске балеге
Ако ме спасеш, заклињем ти се децом, даћу ти
млад виноград
Цело имањс дајсм, спасавај
Немој ником да се светиш, сине
Гараптујте за све
Реците команданту: хоћемо сви да се иоттшше-
мо против комуписта
Молитс да депу и непунолетие пусте
Ударап по врху српа: за калемаром и најхрабри-
јим младићем затварају се врата и спушта реза.
Тама прође очима и оста. Боли. Али ћуте да би чули,
загледани у зидове и светлост, зрелу, тешку, која
се помера ка олтару, сад на икону Јована Крститеља.
Има бога. Има правде, не бојте се
Само ће стоку и ракију да однесу
Недеља је, у цркви смо већ неколико сати а
још се нисмо богу помолили
Најпре мртвима опело

56
 Сутра ћемо их сахранити и ожалити. Не плачите
више
Палите свеће
Смирите се и молите, људи
Учо, читај недељну литургију
Богомољци и ви из нрквеног одбора, певајте
Спаси нас, Господе, Мајко божја, славо наша,
спаси нас
Цјерују во јединаго бога опа сведржитеља творца
неба и земље
Господе, помилуј нас, спаси нас
Гаси свеће. Сав ће ваздух да посрчу
Неверници
И ја мислим. Морамо свеће угасити
А ја да смо заслужили да не поганимо више
ову земљу
Не губите веру, другови. Победа је наша
Напољу уза зид, с чекићем и длетом, стоје нај-
храбрији и човек с највештијим рукама у Трнави:
стоје загледани у мине уза зид звонаре. Онда у Немце,
на опет у мине, и срећу се очима, без речи. Најхрабри-
ји погледа преда се, калемар у врх длста, блештав
на сунцу.
Немци према њима пружили пушке, више равпо-
душни него строги.
Треба из темеља да избадите ио један камен
четрдесет цеитиметара у пречиику
Зашто, господине
Да ее оуморите
То не могу да урадим
Зар ииси рекао да се не бојиш ничет
Не бојим се ни сад. И зато нећу
Моје руке никад нису зло учиниле. Погледајте
онај јабучар. Тамо на коси. И онај ред трешања око
нинограда. Све сам ја искалемио. Молим вас, по-
Iледајте. Молим вас
Кад урадиш оио што ти наређујемо, бићеш сло-
'оодан и моћи ћеш сће ћаше брзине и шикаре да иска-
1СМНШ
Ако бих вас послушао, моји прсти не би више

57
могли пупољак да узму, ниједан калем не би ми
се примио
Вас дкојица остаћете жићи
Зар цркву, народ и моју децу у ваздух. Не могу,
господине, и немој да ми опростиш
Ја нећу
Ти си кукакица
Поново ти кажем: не бојим се ничега, зато нећу
Најхрабрији баца чекић и длето, калемар их
пажљиво спушта у траву. Калемар гледа село, нај-
храбрији шуму, па онда сасвим кротко зуре у ауто-
матске пушке.
Нећете дакле
Није да нећу, не могу
А ја нећу. Ни да бежим нећу
Калемар испружи руке ка кратком рафалу, а
најхрабрији ипак потрча. Само неколико корака.
Два рафала поред зида цркве пресекоше мо-
литву, дах и погледе. И сузења. И наду. Нико не
обраћа пажњу на оне што изгубише свест и, укљеште-
ни, само клонуше главом на леђа и рамена пред
собом, јер немају где да падну. А верују да падају,
јер шуми у ушима дуго и тоило. Отужно и пријатно.
Шкрипе резе и врата, тутњи, јечи у свим главама.
У светлост поред Немпа стају још два војника.
Сад их пико не гледа. Они што су лицем окренути
вратима зажмурише.
Кмете, нисам те забораћио, изиђи
Својим очима видели сте, господине, кад ми
народ малопре не даде поверење: ја више нисам ни-
каква власт
Али ми поштујемо људе којима је народ толико
година даћао поћерење бирајући их у ћласт. Излази.
Ви нисте ни доручкоћали, а ћећ је ћреме ручку
Данас можемо све да отрпимо. Питајте, госпо-
дине, ко је овде гладан
Нико
Казните нас недељу дана. Казните нас месец
дана
Не молите више
Не срамотите се, људи смо

58
 Изиђи, кмете; нас дћојица не можемо пред сћима
да разтћарамо
Никако не могу. Нека сви чују. Такви смо ми
људи
Па изиђи, можда је за наше добро
Зашто смо те толико година гласали. Мораш
да изиђеш
Пред овом силом ја вас више не представљам.
И нећу више да будем први. Време је такво
Откад смо те изабрали, кућу си нову направио,
воденицу си купио, сад мораш вршити своју дужност
Спаси, све опраштамо
Спаси, док живиш бићеш наша власт
Бирајте млађе и паметније. Моје је прошло
Онда нека изиђе најсиромашнији међу ћама
Не знамо тога
Није га ни бог обележио
Сад смо сви богати. Још дишемо
Јесте, и гледамо
Сиротињу никад и нико ништа није питао, не-
мојте ни ви
Баш такаћ мени треба. Хајде, излази брзо. И
онај најјачи нека изиђе
Нисам више
Знам да јеси. Нећеш. Видим ти ишћу, пуцаћу
Људи крију лица. И жене. Само деца, она у на-
ручјима, она најмлађа, гледају у Немца. Можда у
светлост
Старица с погледом наниже завезује изнад главе
нов чвор па марами: да им се очи завежу, да ослепе
ту, у довратку цркве, и да остану скамењени.
Пуцаћу
Морате изићи. Ми смо густи, куршум кроз тро-
јицу може да прође
Тако је. Много је за један метак
Да умремо заједно, братски. Зашто ми пре вас
Нећете, ви ћете се спасти, спасавајте се, излазите
Господине Немче, како ти је име
Зашто те то интересује
Ако ми кажеш име, онда ћу да поверујем да си
човек, да се уплашим

59
 Најсиромашнији и најјачи грле децу и псују
своје рођење, али тихо, готово шаптаво. Суседи им
нежно чупају децу из наручја и гурају их према вра-
тима, у светлост. Жене их бране, песницама туку и
гребу ове који им избацују мужеве. Људи их хватају
за руке и стежу без суровости, знојавих лица.
Људи, колико смо себични и зли. Земљо, отвори
се, узми нас. Не мучи више, крвопијо
Другови, браћо, ујединимо се
Престаните, уједаћу
Врата се затварају: реза и тама. Два женска кри-
ка, молбена, протестна, свима узалудна. Иза њих
остаје само шумор дисања. Неке очи траже иконе.
Остале немају куд. Зидови. Кубе. И под и стубови
су камени. Све је близу и ниско. Очи не би хтеле да
виде. Ничије. А куд са њима. И безизлаз је стид.
Дисања издају ћутњу.
По селу, низ речицу и по страпи, расту димови.
Тамни и усправни, виши од јабланова. У дубини
неба даве се њихови меки класасти врхови, а висина
нема дна па се ионеки, као преплашени, загрле, изви-
јају и њишу при дну, у крововима и стоговима. Ватра
у чопорима напала село, дивље гризе куће и зграде,
ломи им висину, крпа облике: оцаци најпре поклекну,
улсгну, па се сурвају у шикаре пламсна, у праштање
црепа и ћерамиде.
Најсиромашнији покри очи длановима и тешко
лупи главом о зид цркве. А најјачи гледа како неке
младе ватре одједном и весело јурнуше увис, рундаве,
разбарушене. Ка сунцу. Најјачи вессло повика:
Браћо и комшије, не бојте се вишс, спасени
смо. Чујете ли, спасени смо
Народ у цркви занесе се ирема вратима, заустави
дах: жене затварају деци уста: ништа се не чује од
тутња срца, од тог потмулог тутња што долази из
земље, из камена, пук коњице галопира, моторизо-
вана колона пролази. Јесте, тај тутањ долази спол.а,
одоздо, од села сигурно војска, партизани, народ
из целог среза.
Ко то долази. Откуда спас. Реци. Не мучи

60
 Од ватре спас. Како је лепа, колика је та ватра,
кад 5и знао, народе. Незапамћена, невиђена, часна
реч, до сунца ватра:
виче и шири руке најјачи човек, а најсиромашнији
немо, млитаво удара главом о зид цркве.
Немци притрчавају уперених аутомата и упла-
шено опкољавају најјачег, праве круг, опасују га
цевима. Он се подиже на прсте, извирује између
шлемова, не престајући да се чуди, да луди весело:
Јесмо, спасени смо, гори село
Село
Све
Куће горе
Од брда до брда
Чујете ли, говеда мучу
И коње
И овце блеје, чујете ли
Нећу да чујем
Не чујем
Месо гори
А тестамент, жено
На вуну заудара, постеље горе
Моја девојачка спрема
Јао, тапије
Моја нова кућа
И наша
Све што имам
Педесет година. Све што сам заимао, а ништа
нисам имао, знате ли
Све
Другови. Другови
Црква се прели храпавим, подераним јауцима,
крвавим дугим комадима гласа, оног последњег,
ишчупаног из костију. Људи наваљују на зидове,
на врата, ударају песницама, гризу руке, хоће да се
успужу уз стубове, газе се; жене цепају мараме и
блузе, коса је на глави и не чупа се лако као трава
из камена. Неке заборављају на децу, спуштају их
из наручја да ослободе руке, још кроз њих и са њима
могу да одмале снагу, а деца не падају на камени

61
под цркве. Она остају у уским усецима између груди
и леђа, сада ничијим.
Куршуми из митраљеза у пљусковима налећу
на цркву, немоћни да стишају трнавску снагу, сасвим
бедни према њеној гласности што се пробија кроз
прозор, кроз пукотине врата, кроз камени зид, проси-
па у ливаде, у ту бескрајну светлост разбуктану над
пустим пољем, запаљеним селом и мртвима у њему,
испод једног високог и непотребног сунпа.
Под њим, суннем, кроз светлост трче Немци
и њихови пси, кратко, одсечно напред, па опет назад,
на све стране, око јаука, око ватре, с припаљеним
шлемовима, челичним нимбусима; трче и са оружјем
припаљеним, па су ливаде и шљивари пуни челичних
блескова.
Трче и бубе ливадом око цркве, да буду дубље
у трави, гурају главе испод последњих коленца
траве, у смеђа зрнца суве земље.
Трче и гуштери врзинама, тражећи пребива-
лиште, заједно с пољским мишевима.
На рубовима шуме и брда, на суженом и изуби-
јаном хоризонту, залепршају пегице птица и изгубе
се у даљини.
Још живи у цркви немају куд. У поцепаним
кошуљама, са шакама пуним косе и раскрвављеним,
они расту према кубету, са оним што још имају, и
са свим што више немају. Да више ништа немају:
реже псовке, пљују иконе, свеће и голе чађаве зидове:
пљују и кубе, висину коју би хтели рукама да сруче
на главе; шиште на зидове без фресака, на митраље-
зе. Рафали засипају нркву да заћуте. Људи би да
надвичу митраљезе. Знају: узалуд. Али неће да је
узалуд. Тако док не замукоше митраљези.
Од те тишине не чују жену која је све заборавила.
Та престрављена тишина дуго траје. Уз певницу,
исколачених очију, шапуће жена и нејако и без-
успешно одгуркује дечакова леђа од себе набубреле
и одједном пуне маховитих грчева што кроз ноге
силазе на камени под.
Родићу. Опростите, родићу
Зар у цркви. Никако

62
 Нисам крива
Боље је да умре у теби
Нека заплаче живо
Нико га неће чути
Желели смо сина. Можда је мушко
Нема шта да ти наследи. Знаш ли, сестро
Ако. Родићу га, нека бар заплаче
Ти си мушко. Окрени јој леђа
Опрости, и учини ми то
Нисам знао да на толикој даљини може да
заудара печено месо
Може још даље. Кад није од стоке
Сад је свеједно
Народе, прибери се, ћути и покажи своје на-
ционално достојанство. Другови, морамо
Треба ли сад да запевамо, учо
Никакво зло не може више да нам се догоди
Изрекли су и извршили све казне
Диши и ћути. Шта ћеш више
Тако је. Диши и ћути
Врата се нагло отварају, гомила се заљуља према
олтару, на главе паде икона са иконостаса. Улазе
ваздух и светлост. Мокре очи, само за трен, виде
наду. У светлост урања човек крвавог лица и кошуље.
Не препознају га одмах а он се неколико тренутака
клати у недоумици, у довратку. Немац му забада
цев у леђа и притиска уз суседе. Тама се згусну,
стешњена између тела и камена, прободена млазом
из прозора; то више није светлост, само је претња,
уморна, стара, вечна.
Причај
Одвежите ме најпре. Зашто ме тако гледаш.
Одвезуј
Можда је опасно ако те одвежем
Нека је опасно. Нећу везан да умрем
А нема спаса, кажеш
Ослободите ми руке
Ако они уђу и питају ко те је одвезао, шта да
кажем
Одреши руке човеку, кукавицо
Одвежи му ти

63
 Ако питају, сви ћемо углас казати: ми смо му
одвезали руке
Добро, само немој после да не буде тако
Причај
Било је. Више нема шта да буде
Зашто, како нема
Нема. Изгорело је
Све изгорело
Бунари нису
И моја кућа. Јеси ли својим очима видео
Видео сам кад јој упаде оцак
А моја
Моја је зидана, не може ваљда
Кажем вам српски: све гори. И плотове су за-
палили
Људи, не верујте му. Тукли га по глави, ошаму-
тили, раскрвавили, па му се причинило да све гори
И ја тврдим да су запалили само десетак парти-
занских кућа
Зашто би мени запалили кућу, сви знате да сам
покоран човек
Од мене нема покорнијег на кугли земаљској...
Зашто да ми запале кућу
Мир. Кажи шта је са стоком
Запаљене овпе беже у поље. Чујете ли: то њих
гађају
Ја вам тврдим да је несрећник померио памећу
Јесте. Лудима се увек причињава ватра
Али ја сам моје овце скоро ошишала. Како
могу горети
И коњи горе. Полили их бензином. Скачу у
врзине и бунаре
ЈЈаже, не верујте му
Није крив. Полудео од страха
Кажи, слажи нешто. Да се надамо. Ако није
истина. Знамо да није истина. Али ти кажи, превари,
измисли, ако још имаш душу
Како можеш тражити наду од болесног човека
Ако је луд. Нека слаже шта било
Изгорелу Трнаву нећете видети. То вам га-
рантујем

64
 Сиромах човек. Ко зна шта је све преживео
Видите ли како гледа
На њему се то још од детињства примећивало
А можда је и од ових проклетих паса шенуо
Не веруј му, народе. Живећемо ми. Нове ћемо
куће и стаје да подигнемо, стоку да запатимо, све
ћемо да заимамо. Деца, војници, вратиће се из за-
робљеништва, и ови из шуме, живи и здрави
Ућути, не мучи више
Причај, причај шта ће да буде
Кажем вам, фијакерима ћемо се возити у Па-
ланку
Аутобусима
Аутомобилима
Бићемо пуни пара, држава ће брисати дугове
у банкама
Банке неће постојати
Ни менипе
Нема господе
Краљ ће смањити порез
Биће република
Порез неће постојати
Ни адвоката неће бити
Биће пуне бачве, пуни кошеви и амбари
Имаћемо жита до нове жетве
Пшенични хлеб ћемо јести
По две пастрме свака кућа
Држава ће давати дрва бесплатно
Биће све заједничко, наше, биће колхози, неће
бити сиротиње
Носићемо ципеле
Носићемо штофана одела
Имаћу бицикл
Купићу гвозден кревет
Децу ћемо на високе школе слати, она ће бити
Iоспода
Син ће ми бити инжењер-
Мој ће да буде пекар
Око ове цркве сабор, музиканти из целог округа,
сви пијемо пиво из великих чаша. Деца, девојке и
младићи

65
 Удари га. Нека заћути
Луди су
Лажу
Причај, само причај даље
Еј, малодушници, зар не видите како ћемо лепо
да живимо ми Трнавци
Биће правде сељацима, радницима, мученицима,
за све поштене, другови
Човек наставља причу брже, заносније, огорче-
није. Низак тих плач жена и старица. Неки, отворених
уста, загледани у кубе; неки ставили дланове на
уши. Многи псују и прете. Све тако док се Човек
који је први почео сан не засмеја, па онда зарида.
Утиша све. Чује се његов ружан плач. Онда и чекић
што треска по темељу олтара. Сада само чекић.
Али и та речица нема куд; и она мора да прође
кроз Трнаву и пожар у њој. Ни шљиве, ни брестови,
ни слез, ни шебој не могу да побегну из Трнаве.
Лишће дуго дрхтури, посиви, па се згрчи, већ давно
мртво. Нагорели цветови исти су као и мртве пчеле,
оне што су са својим миришљавим и жућкастим
товаром хтеле да се врате у кошнице кроз дим и
варнице. Немци су неке кошнице распорили бајо-
нетима и мањерке напунили саћем. Из њих цури
мед и витлају се пчеле, отроване димом и очајањем.
Нагорелих крила, од постанка црне, за гнездима
падају ласте. Безгласно. Пси, зору и свитање наджи-
вели, сишли у речицу, завукли се у жиле врба поред
купусишта, гледају се и пију воду, па се опет гледају.
Кад на њих налете немачки пси, они се само угну
и немо подају вучјачким зубима. Мачке се меко
угнездиле у врховима старог дрвећа и кукају тужније
од деце. Петлови по врзинама побадају кљунове у
пањиће глогова, немају где да скрију црвене и беле
репове. У детелиштима давно стрељани прасићи,
па се прне као млади кртичњаци.
У земљи јесу кртице, вероватно и змије, нешто
буба и, само на једном месту више цркве, покопани
Трнавци. У земљи мирују кости и жиле. Једино оне.
Једино обезбеђене од ватре. А ветра нигде. Између
две ватре је тиха и стрма светлост. Неба нема.

66
 Великим чекићем најјачи човек у Трнави треска
у темељ олтара да из њега ишчупа камен од четрдесет
центиметара у пречнику. У трави нечујно гину варни-
це. Гледају их Немни, погнути напред, под теретом
шлемова и оружја.
Морам, браћо. Морам, људи. Морам, депо моја.
Њих су убили, ми морамо
Човек си
Србин си
Отац си
Ако ми нећемо, мораће други. Мина, па у небо.
Црква у небо. Моја деца. Сви у небо
Зар и своју дену
Најјачи се усправља али не испушта чекић.
Осмехује се понизно, тако понизно и говори:
Господине, приђи. Да ти нешто кажем
Немац га гледа, помало згађен.
Молим те, господине, учини ми добро. Приђи
Н емац прилази. Најјачи човек нагну се, загле-
давши му се у очи.
Више ти ништа не могу:
рече тихо и пљуну Немцу у лице. Није се ни чуо
његов пад у траву.
Припалите свећу његовој души
Дајте је његовом сину
Узми, не дрхти. Јесте твој отац био најјачи човек
у Трнави
Али чекић опет равномерно и снажно удара у
камен.
Жена најјачег човека угаси свећу.
Старина завезује нов чвор на марами: да се
ономе са чекићем руке завежу
Шта мислите колико ће још трајати
Док се чује чекић
И после ништа више
Мина се брзо намести
Па она мора имати фитиљ
То је брзогорећи фитиљ
Колико му треба да изгори
Један секунд за један метар

67
 Не говорите којешта. Они имају технику, стру-
јом ће да упале
Одакле им струја овде у Трнави
Неписмен си, ништа не знаш, ћути и чекај
Частите се мржњом, а бићемо заједно највише
још сат, људи
Не можемо да чекамо ћутећи
Људи, кажите шта да радимо
Другови, да се боримо
Да их молимо некако
Где је сада Душан Катић
Што се Коста Цветић не појави
А Доктор
Како ћеш Немца да замолиш. Ћути и не сра-
моти се
Па видео си их, личе на људе. ЈТиче на нас, иако
су плави. Имају све што човек има
Не псуј
Хоћу у инат. Не морам, али хоћу. Кад бих само
могао да добаним, помокрио бих се у браду ономе
што држи крст и блене одозго са иконостаса
Бем ти семе човеково. И прву реч његову бем ти.
И име. Бем ти крв уста. Сунце усијано. Богородицу
у грло и пупак и сису. Млеко мајчино и сузу мајчину.
Крст и слово, земљу што нас држи, у срце је погано.
Бем ти пут којим иде човек. Хлеб који га храни, и
воду бем ти. Триста шездесет шест дана и ноћи,
и све зоре, све славе, свеце, богове, у очи, у уста, у
дах их њихов. У поглед. Бем ти сан и мисао. Бем ти
смрт, смртино дете, смрт смртину, бем ти себе
мртвог. Бем ти, бем ти, јао, бем ти
Боже, дај, и молим ти се, да се више никад и
нигде не чује српска реч
Тресе ми се шљивар
Нека се не чује
Да им понудимо откуп у парама, и ваљда није
сва стока изгорела
Какве паре, они их штампају као новине
Нека нас воде у Немачку на рад
Таквих као што смо ми имају они колико год
хоће. Њима су потребни механичари и стручни људи

68
 Онда да им кажемо: ми преко четрдесет година
јављамо се добровољно за стрељање
Срамота
Другови
Шта ће им наша смрт. Младића се они боје
Нека нас приме у њихову војску
Нису будале да наоружају своје непријатеље
Да им издамо све који су за комунисте и да по-
хватамо све партизане у нашем срезу
С тим се и ја слажем. Кад се мора
Зар сте ви Срби. Где вам је национални понос.
Наши преци нису били издајници, партизани су наша
браћа
Остави мртве на миру, и тамо у паклу
У паклу смо
Ти, учо, причај историју, ђаволима причај, а
ми морамо да живимо
Деца нису крива. Мање од птица сметају. За
спас своје деце хоћу сто вера да променим, чујеш ли
Кожу ћу да променим
Срамота. Беда и јад смо ми
Браћо, у бога се уздајте
Ако. Ти и храбри идите у небо. Зовите Немца
који зна српски
Наваљују на припрату, лупају песницама о врата,
чапомажу, дозивају, нуде све. Обећавају све. Чега
се год сете. Што никад не би учинили, рекли, по-
мислили. Они што друкчије мисле, ћуте. Многима
сасвим свеједно. Село и куће горе, нема ради чега
да се живи. Немају ни зашто ни шта да издају. Не-
мају шта да понуде кад ни ваздуха немају, муче се
с њим. Ни суза чак. Неки ни болом не могу да замоле
ча живот, да га понуде, и он сам себе појео. У својој
ватри изгорео. Овима који зову и моле, и све нуде
ча живот, одговара дуг рафал по крову цркве. За-
ћуташе, смирише руке, погледаше се сасвим запре-
пашћено, па онда клонуше погледом по себи пости-
ђено и помирено.
Значи, боже, и тако је то, људи; ни издајом свега
што јесмо, ни нуђењем свега што имамо не можемо

69
ни голи живот откупити. Голи живот без душе, без
имена. Чисто месо
Другови, борба. Другови, спас
Непотребно. Шта ће нам живот, све је изгорело
Догодиће се нешто
Шта
Не знам
Ја нећу да умрем. Чујете ли, Немпи, нећу, нећу
Нећу
Ни ја нећу
Мир
Заклаћу те зубима
Кољи, нећу
Браћо, симулирајмо лудило. Не смеју нас по-
бити. Међународни уговор
И Црвени крст
Суд правде
Друштво народа
Има ли неког ко је био болничар. Нека каже
шта болесни говоре
Вичу, уједају, говоре шта им падне на памет
Онда ништа. Ми то радимо од јутрос, од зоре
Ништа
Зашто
Не бој се, народе. Немци су људи. Хришћани
су, како би они цркву срушили. Само нас искушавају,
плаше, опомињу нас да одсад више поштујемо ред
и мир. Старпи, не плачите и не плашите децу
Родићу. Одмакните се мало
Никако. Немам куд
Морам, опростите
Умри али не прљај пркву, не вређај бога сад
Није грешно родити у цркви. Само ми мало
места начините
Умри са њим у себи. То проклетство мора стићи
Немпе
У олтару, слушајући чекић, сањају младићи:
партизани чули пуцњаву они што су јутрос по-
бегли обавестили их команданта одреда Душан Ка-
тић одмах командовао покрет правап Трнава све
изгибе трчећим жораком да спасемо народ тамо су
седам скојеваца морамо да спасемо наше другове
Трнава је наше село она нас помаже ми се за народ
Г»оримо је ли тако другови он је на коњу испред
дуге колоне трче послао курире да траже помоћ од
других одреда наредио општу мобилизапију сад је
подне треба сваког тренутка да стигну
Колико је сати
Прошло је дванаест
Треба да стигну
Опкољавају све су косе посели наместили митра-
љезе чекају команду зашто чекају гори село шта
чскају
Да ли то негде далеко пуче пушка
Стално пуцају
Ова је далеко пукла
Знак за напад
Не дишите, да чујемо
Руски авиони се не чују кад лете
Лете високо, не виде се
Партизани имају радио-станицу
Јавили су каква је ситуација код нас
Најпре ће да бомбардују
Нека све сруше
Бапиће падобранце
Ми излећемо из пркве и хватамо живе Немце
Мора неко да погине
Нека погинем
Може да избије побуна у Немачкој
Убили Хитлера
Немачка је пуна комуниста
За сат могу да похапсе генерале и капиталисте
Чим радио јави, војнипи ће побацати оружје
Предају се у масама
Камиони, револвери и машинке, на гомиле
Брда покула
Да ли ови Немци имају радио
Свака њихова чета има радио-станипу
Ми треба својим примером да народу подигнемо
морал
Не смемо више да чекамо
Другови сељапи, не губите веру. Наши другови

71
 партизани, Комунистичка партија Југославије и
Црвена армија, ја вам тврдим, срушиће фашизам.
Али и ми морамо. Слободу не поклањају
Умукни. Ћути, ћути
Људи, жене, вичите, кукајте, само да њих не
чују
Сада два чекића ударају у темељ на западној
страни цркве. Горак је задах паљевине. Деца и бо-
лешљиви гуше се у кашљу. Стиснутих вилица цвиле
жене. Не смирују се младићи у олтару.
У припрати сањају старци:
бели облачак спушта се са неба на кубе цркве
свети Ђорђе подиже мач прекрсти га над селом ватра
се гаси небо се наоблачи облак се провали свети
Ђорђе усправља мач заувек останите где јесте Немци
се скаменили заједно са шлемовима и пушкама свети
Ђорђе подиже леву руку народе мученички излази
из мога дома врата се сама отварају људи излазе и
виде њега падају на колена крсте се и моле око цркве
по ливади скамењени Немци светац каже нека заувек
остану ту за памћење ваше и ваших потомака а ви
наставите земљу да радите биљке да сејете и гајите
стоку да храните и чувате и молите се Богу сведржи-
тељу нашем одсад редовно да долазите у моју цркву
ја учиних то што ми Господ наш милостиви нареди
свети Ђорђе нестаје са кубета цркве бели облачић
брзо лети увис
Људи, бог је свемоћан. Децо, све је у његовој
руци. Све је његова воља. Само он може да нас
спасе. А ово што смо дочекали, заслужили смо.
Да му се исповедимо. Још није доцкан
Ако нисам заборавио
Дошао је страшни суд. Све ћу да кажем
Браћо и сестре. За који часак, нас земљаних
мученика, заједно са овом светињом светог Ђорђа
којој нико не памти грађење, неће бити. Али имамо
још толико времена да окајемо душу. Да се испове-
димо. Поштено, као да смо сами, докраја. Све
Треба најпре један другоме да се раздужимо.
Дугова има много међу нама. А они су најтежи гре-
хови

72
 Причајте шта је ко коме дужан. Искрено, пред
последњом заклетвом, земља нам је била пакао,
да би бар тамо горе нешто боље заслужили
Ништа мени горе не треба. Ништа је горе
Ћути, безверниче. Причај свој дуг, народе. Брзо
и разговетно. Само бог може да нас спасе
Да се чекићи не чују
Да се чекање заборави
Што пре да дође
Постоји бог
Мора да постоји
Шапући
Јесам за две стопе заорао Павлову њиву
Опраштам ти, и бог нека ти опрости моју пусту
н.иву
Амин
Потплатио сам адвоката да поништи тестамент
мога покојног оца, сестри Вишњи наменио виноград
Пошто она није присутна, живи у Прерову,
да ми у њено име опростимо
Опраштамо
Амин
Брату сам отровао краву. За срце ме ујео
Знао сам да си ти. Нећу да ти опростим
За твоју душу опрости му
Не могу и нећу
Михајлу остадох дужан осамдесет банака
Опраштам ти. И у мислима овој цркви остављам
Амин
Ја сам од Витомира узео плуг и неће имати
ко да га врати
Сад си га вратио, хвала ти
Опроштено му је, амин
На мом тавану нашла се Љубина прскалица.
Од данас до сутра, и тако дочека данашњи дан.
Крив сам
Мислио сам да је неко из другог села украо.
Хвала ти што си бар казао да знам где је, и нека ти је
богом просто
Амин, боже

73
 Остадох Станоју дужан врећу жита. Да дочеках
бербу вратио бих ти, деце ми
Ниси ми дужан
Амин. Крстите се
Ти ми, Бранко, у прошли петак даде косу и тако
остаде
Не треба ми, опраштам је
А ја Милеви остадох дужна три кашике масти
Опраштам ти, да си имала вратила би
Амин, брже причајте
Нисам вратила игле за плетење
Зарђале су
Чекајте, жене. Да се ми људи, домаћини, најпре
раздужимо
Па алат, па семе, ја сам многима понешто дужан,
можете ли да ми опростите, комшије
Хоћемо
Амин
Много сам псовао, све сам псовао. Опростите
ми, и људи и жене и децо
Сви смо псовали, немамо шта да ти опростимо
Слушајте, људи, има нас много из сиромашног
сталежа, па и од јачих домаћина, који смо један
другом понешто дужни. Ако све сада треба да на-
брајамо, може се догодити да се не раздужимо, а
чујете ли, чекићи ситније купају, скоро ће
Ако има бога
Има, има
Ако се пред њим дугови урачунавају, онда смо
и тамо код њега заувек настрадали
Онда, за сваки случај, да ми сви један другоме
све опростимо
Да се не стидимо сад. И да се не вређамо
Пристајемо
Сви за мном говорите моје речи: Свима и сва-
коме
свима и свакоме
Ко ми нешто
Ко ми нешто
Остаде дужан на земљи
Остаде дужан на земљи

74
 Нека му је богом просто
Нека му је богом просто
И ко је нешто у муци украо
Било кад украо
Амин, пресветли Господе
Амин
И за свако зло што смо помислили
И сањали, амин
Да умремо сви једнаки
Како једнаки
Зато што нам је и смрт једнака
Ми једнаки нисмо, и то никако не можемо бити
Не можемо
По њивама
По раду
По савести
Ми једнаки никад нисмо били
Ни у паклу нисам за једнакост
Сам сам
Сад сам сам
Од рођења сам сам
Али у гробљу сви смо браћа. Људи, кости ће
пам се измешати. Дајте бар паре да разделимо и
истом бедом сачекамо страшни суд
Немам ни гроша
Немам и не треба ми
Ви који немате није грех. Али ви, браћо, којима
сс у џепу затекао неки динар поделите братски онима
који ништа немају
Имам двеста седамдесет динара, хоћу да их
разделим. Ево вама који немате, сваком по двадесет
Примили смо
Имам петнаест динара, себи остављам три
Примили смо
Сине, теби дајем сто а мени мање остаје
Примио сам
Нека и женска чељад приме понеку пару
Ми паре никад нисмо имале, не треба нам ни
слд
Све што имам остављам цркви
Чекићи се не чују

75
 Тишина
Не чују се
Стигло је наређење. Стигло је помиловање
Спасени смо
Вичу споља, чујеш ли
Сине, депо, народе, неће да боли. То пукне а
не чује се. Најлакша смрт. Кад бисмо имали зашто
да живимо, ја ово не бих радио. Смрти ми, немамо
зашто. Све је изгорело. Опростите, комшије, браћо,
жено моја, мученице, сви ми опростите. И ја ћу с вама
Све ти опраштам
И ми
Хоћемо ли скоро
Мора се
Људи смо, нећемо тако да одемо
Како можемо друкчије
Да пробијемо врата и да јурнемо на њих
Бар неког да задавимо
Зубе и песнице имамо, другови
Лудост је. И некорисно
Није време
Није прилика
Митраљези ће нас исећи. На вратима још
Луда погибија
Мало нас је
Шта ћемо голошаки
Бунтовници
Комунисти
Не
Другови, за који минут сви ћемо одлетети у
ваздух. Покушајмо
Изгинућемо улудо
Смрт је и чекање
Ал ћемо дуже да поживимо
Човече, само минут дуже
Ако
Нека је и секунд дуже
Скратићемо патњу
Скратићемо живот
Шта ће ти овакав живот
Другови

76
 Сине
Живот је
Чему се надаш
Сваког тренутка може да стигне наређење да
смо помиловани
Да остане прича како смо изгинули
Да их поплашимо
Да нас запамте. И голоруке
Муницију да им потрошимо
Родила сам те, спаси ме своје смрти
Напред, синови. Умрите као Срби
Из олтара први крећу младићи, сваког трена
греба да експлодира мина, камење из зидова по-
разбијаће очи, кубе ће их смрскати, кров је страшно
тсжак, угушиће се и кајање, крећу својим очајом и
евојом истом таквом вером; ако не побегну, биће
смрт људскија, зато грабе путир, крст, кадионицу и
јеванђеље оковано сребром да имају било шта у ру-
кама, да могу било чиме да ударе, огребу бар, можда
уплаше, збуне Немце, опсују, запрете, стисну песни-
пс, погледају их; да скојевци узвикну паролу. Ико-
постас се зањиха претпоследњи пут, пун суве језе и
пвокота, гласнијег од муцавих порука осуђених на
нспамћење, са олтара откидају се врата, не падају,
псмају где, носе их прсима и куковима ронећи кроз
гомилу шаптавих преклињања и нешто гласнијих
храбрења; народ се зањиха ка вратима, старци и
жсне спазивши путир, крст и јеванђеље, занемели,
хватају се за руке да спрече скврнављење светих
утвари, младићи наваљују на очајнички шапат да
»јеванђеље, крст и путир за свето причешће ни Турци
нису смели из олтара да изнесу«, наваљују још већим
страхом, пркосом, псовкама, инатом, полуделим
срцима, да виде брда, небо, село, ако је у пламену
и диму, баш зато, да виде њих што сатиру све, да
удахну ваздух, још једном да удахну ваздух, а за
и.има остају ишчашене руке, згажено дете, роптања
и п.ечених; ничија љубав и ничији бол ту снагу, то
морање и тај страх не могу да зауставе, ниједна реч
сс више не разабире, ниједна мисао не постоји, нико
нп свој јаук не чује, сад су сви сами; овима из олтара

77
 који су први кренули прикључују се и други, не само
млади, неки што тако желе, неки што тако морају,
пригњечени уз врата, која јече и споро се ломе у
ропцу, под ударпима глава, песнипа, под снагом
двадесетак људи и смрти што рупише у светлост,
дубоку и стрму, па одједном стадоше са измахнутим
крстом, путиром, јеванђељем и кадионицом: стоје
на ливади, занемели, пред провалијом између села
и гомилице сунца, виши но икад, стоје и прежедни
пију светлост, гризу ваздух и плавичасту дубину
над шумама: збуњени тишином, преплашише се себе,
пространства, даљина; запањено зуре у полукруг
Немаца са упереним митраљезом, црним и огромним.
Назад
Људи стоје. Сањају. Крупно удишу.
Назад
Људи шире руке са измахнутим светим утва-
рима.
Назад
Расту Немпи и оружје.
Назад
Хује светлост и даљине.
Напред људи:
шапнуо је неко, шапнуо је да јурну право на
Немпе и митраљезе, с позаборављеним песмама и
причама о храбрима, са очима пуним винограда,
ливада, путева и скорелих лица мајки: без страха
пред девојком, старцем, комунистичким летком у
цепу, без страха од звезда, облака, неродице, суше:
без сећања на мртве јутрос у јарцима и по плотовима,
и оних угушених и погажених уз цркву. И са свим
тим. Али друкчијим сада. Потонулим у мржњу,
једину снагу, па стишћу песнице, замахују крстом,
јеванђељем, путиром, кадионицом, последњом на-
дом: да се спасу, побегну, задаве Немце, погину:
последњим морањем за живот, свеједно какав, за
дисање и гледање: страхом на смрт, пркосом и псовка-
ма. Откидају се од земље, полећу, сви напред и на-
ниже погнути да буду мањи, страшнији, бржи, на-
ниже, на њих зелене, на гвожђе што сикће ватру:
јуришају, беже, туку, падају, последњим откосом,

78
последњим замахом мотике и секире, последњим
грчем прста да окруни кукурузов клип, завије цигару
која не може да се допуши, последњим покретом
палца по руци детета уз постељу, оним грчем што
застане у јабучици и после се, невидљив, разлије по
бледом миру лица.
Гину као варнице и беже као зверке.
Снага истиче кроз поцепане кошуље у млазе-
вима, вијугавим, округлим, толико тешка да тежином
стигне до своје само привремено напуштене постој-
бине, она, заробљена својим неуморним, хитрим
колутањем, сад ослобођена срдито куља, румена,
пснушава на крају, и бежи из тела тражећи спас у
најлепшем самоубиству: памћењу оставља своју боју.
Ни киша не убија крв. Само је сноси дубље, корену
и жилицама да је тајно преобразе у рашћење, сад у
граву, и опет изнесу навише, сунцу и коси.
Небо је пустошно, суво, па бусени утољују жеђ
прастару, вечну. Пије је и увек жедно сунце. Ливада
и сунце тихо се грабе и отимају о крв сељачку. Она
бсжи у сенку листића и влати. За собом оставља
граг, и сунце узима све што висини припада. Та
борба се наставља и траје до последњег: од пре-
плашених крупних капљица остају само суве рђасте
псгице под зеленим влатима. Ни људи са оружјем,
пи они без њега, преостали у цркви, немају храбрости
да гледају крв. Она још није мртва; свој сладуњави
мирис нуди ветру. Њега нема. Мирис га тражи по
ливади и око цркве, занемеле у запањености пред
тајном: шта још човек може
Још неколико пута заурлаше дубодолине за
онима који су себе однели најдаље од цркве, онда
сс све утиша: горе само крајеви поломљеног крста
под мртвим младићем: у трави се бели отворено
јсванђеље, путир је допола пун светлости што се
искосила али се не просипа; чизмама згњечена дивља
дстелина мучи се да усправи своје листиће.
Над селом се гоје и тамне димови. Твор с мла-
дупцима побегао из јазбине испод запаљеног амбара,
стоји на раскрсници, гледа, не зна куда ће, па јури
око својих младунчића, они јуре око њега: гледају

79
Немца што лежи за митраљезом у јарку. Немац
гледа њих, и ћути.
Ни Немци око цркве не говоре, не прете, само
послују: двојица нежно и побожно приносе мине
темељу у коме су избушене рупе четрдесет центи-
метара у пречнику; други прислањају изваљена врата
на камене довратке па, уперивши оружје у врата,
гледају у траву. Официр показује прстом на Немца
који је бацио митраљез кад су они из цркве јурнули,
длановима бранио очи од њих, нешто повикао и
пошао према њима само два-три корака, онда пао у
траву, са шлемом и чизмама, између њих голо-
главих и босих; официр гадљиво одмахује руком, а
војник разуме: прилази слабом, уплашеном од њих
без оружја, узима га за ноге и вуче низ ливаду, даље
од полегалих сељака. Али рањени Трнавац случајно
погледа, прекрсти се и климну главом: И међу њима
има људи, бог да му душу прости.
Официр подиже јеванђеље из траве, листа га,
колеба се, ипак само путир задржава за себе. Остало:
крст, кадионицу и јеванђеље, кад му војник одшкри-
ну прислоњена врата, баци у цркву. Они падају на
главе, али их људи узеше тек кад Немап поново
прислони одваљена врата.
Људи држе јеванђеље, сломљени крст и кадиони-
цу у наручју. Нежно. И зато што су их држали они
који више нису хтели да чекају с њима. Гледају голе
зидове, слушају два тиха гребуцкања у темељу споља.
Клекни народе људи кажем вам нема бога тата
хоће ли много да пуца да се загрлимо брате опраштам
ти што си ми краву отровао ћерко Јагодо моја криви
смо твој отац и ја гарантујем да га нема људи како
смо срећно и лепо живели нисмо смели да те родимо
клекни њима који јурнуше на небо додај ми дете
не могу без њега да одем хоћемо да останемо стојећи
људи није ово истина није свим се кунем близу је
ништа нећеш чута немој да затвараш очи жене по-
дојте децу да не оду гладна земља рађа и зло и грех
узмите свеће и исеците их на неколико делова колико
душа имате са собом небо нам је кварило послове
горело и тукло жетву сине а шта ћемо за мртве

80
хоћу али немам где оче дај руку Душан Катић клекни
народе долази слобода жено опрости ми бездушник
сам био сад видим да си најбоља жена у Трнави
оче наш који си на небесима гасите ту смрдљиву
натру мајор Коста Цветић да су шуме рађале хлеб
мање би страха било ми умиремо поштени опрости
пам грехове наше као што и ми опраштамо онима
који су нас увредили косу ми запалисте амин Урош
ћабовић земљо васионо зашто овако нека један
остане жив сагните главе пред нашом слободом за-
ћутимо зажмуримо и очи не мучимо више из темеља
ћс блеснути ватра невидљива часна реч опрости боже
и оном Немцу опрости личи и он на човека
Неки припалили комаде свећа међу прстима и
(ако подигли руке изнад главе. Из прстију клијају
натриие, у кубе беже танки струкови дима, дрхтећи
V сада правој једрој светлости.
Нечујно капљу патрљци свећа што горе међу
нрстима над главама живих, за њих мртве.
Човек у малтер зида ноктом урезује своје име.
Старица држи мараму изнад главе, сад је само
писка чворова, сви су путеви завезани.
Људи и жене хватају се за руке да буду јачи,
да нису сами, иако се памћење гаси: заборављају
IV молитве и мржње; догореле су наде, угасила се
)уга. Гаси се и страх, мада је у њему било највише
снаге. Очи су склопљене. Тела без умора. Грче се
да буду што мања, што нижа, да буду само кости,
да буду нешто што никакве мине и никакве смрти
нсће моћи да униште: камен у зиду, камен у поду.
Али живот је неиздрживо дуг пред тим урликом
пгго се чека из темеља, из камена под босим стопа-
нима, из кубета које ће да потоне у њих, и тишина,
дотакавши дно живота, полете увис, у другу тишину;
многи отварају очи, распукле, да све стане у њих,
таувск. Сунчев зрак што цепа прозор није више нож,
ни греда за вешала; он је јутро у воћњаку и вино-
граду, најлепше јутро. Кућа није изгорела, брат и
еип нису погинули. Сви смо имали, нисмо се мучили,
добра је наша земља. Усправљају се главе да се
11ПО више види, да се што дуже гледа и дише, да се

81
пољуби камени стуб, јер камен је живот и сав свет.
Расту очи, расту срца; расте тишина опојна и очајна.
Људи нису тихо дошли на свет; они не могу, они
неће тихо ни да оду.
Немац се споро и тешко сагиње, па усправља
и гледа ливаду и пет старих храстова, немих, без
трептаја. А војници у нереду, са оружјем у рукама,
брзо силазе ватрама у селу, не заобилазећи врзине.
Немац вади упаљач из џепа, гледа га. Угаженом
травом вијуга црн гајтан фитиља и утиче у темељ.
Немац притискује упаљач, гледа пламичак. Дуго.
Па опет у траву. Онда клекну, клонуле главе, као за
молитву.
Пламичак скочи на фитиљ, и, пузећи њим што
пуцкара и грчи се умирући, оде ка темељу, весело
као нека животињица.
Пре но што он улете у темељ цркве, Немац се
сјури до речице и зари главу са шлемом у воду и
белутке.
На раскрсници, међу ватрама, твор се опколио
младунпима, мучећи се да у угажену земљу зарије
њушку.
Кукац у њиви више цркве види: паде небо. Зажму-
ри и јурну у грудву.

. . .И тако чрез десјат лет и от тои љутои брани

мношплоднаја и изобилнаја земља сербскаја за-
пусте ћсја и јради бси и села бсе запустеша, и
манастири царски и олтари сбјатие, идеже при-
носаше сја безкроћнаја жертба, тамо ниње зберие
дибим и нечистим плодатсја. Тако Бо1у попубсти-
шу 1рех ради наших и тако потбохом за безза-
коније наше јако дребниј Израил. И тако Господ
бси трие рани пустил на сербскују земљу; пербое
мор и потом паки меч и мор бкупе и пленение и
1лад љутују, јако јасти људем сербским плоти
песне и плоти члобекоб, мертбих, которие по-
мерли од 1лади. И бсја сна бо дни моја биша и
очи мои бидеше. И лежаху трупна померлих
људеј сербских по бсем улицам беликат Белтрода
и по бсем селам ет, и бо бсех путех ет лежаху

82
 мертћи не бјаше похребајуштшх .• которие же жи-
би хождаху и не бјаше у них биденија ни красоти
челоћеческија но бјаху почернели от глади и лица
их бјаху јако лица ефиопска и тако скончашасја;
и не оста десјатој части људеј, остали же избет-
ше от сбојеа земљи остабиша ју пусту бсју...

А сунце на дну неба, у шумама, на истоку, где

су прексиноћ партизани пуцали на Немпе, све тихо,
опет нема ко да бежи, и облак над селом, разапет
међу брдима. Под њим ситне ватре и свакојаке и
свачије смрти. Гомила је на ливади: бивша прква и
бивши сељаци и сељанке; и деца бивша. У њој, тој
гомили, сунце пронашло главу, на њој скорелу рану,
па је притиска нежно и упорно. Као зрно, као семе
мртво међу грудвама, међу малтером и камењем,
а влаге има доле, у живипи, на каменом поду цркве.
Клица је дубоко, у тами, у сржи мртвог малтера,
песка и крпа. Сунце светлошћу не може до ње, али
гоплота продире кроз камен, песак и кост; бол се
окаже, мине, најпре нечујно, као сенка, па је опет
све тама и мир. Али већ изазван, преварен, ухваћен
једном у свом постојању, бол више не може да остане
у тами свог сна, мора да крене увис, у светлост, јер
топлота му се завлачи у постељу, већ влажну, и гони
га одатле, гони га да се пробија кроз своју таму.
Започиње борба, нема и огорчена. То траје дуже
пего живот. Клица је танашна, крта, најнежнија, и
несигурна, неповерљива према висини; она се чврсто
хвата своје постељице и голих корена, али сунпе
ватром напада коренак и он, да би се спасао, мора да
расте и пуже по зидовима лобање, разлистан у два
листића, у руке које себе уносе у светлупање. Бол
клија у живипи очију. Он дуго не може сасвим да
изрони из помрчине, и не жели да се осети и сагледа.
Сунце и постоји зато да би он порастао. Њим први
пут побеђен и створен, мора да расте. Дуго, ко-
лебљиво, већ омамљен простором, мили костима,
вастајкује у зглобовима, брже рони кроз мишиће,
себи гадан. Одједном застаје, чује: купа српе. Та-
јанствено и опрезно. Није радост. Највише чуђење и

83
радозналост. Ударци срца падају у бол, преливају
се у њега, и он од тога расте, гоји се, простор тела је
недовољан, и он себи претесан, претежак; уста се
отварају да би се пресуо негде: још не зна да је то у
светлост. Сад се чује и осећа дисање.
Сан или смрт
Дуга и сасвим мутна недоумица око једног
страха. Тај страх је памћење, све изломљено. Да
се успостави ред, недостаје снага.
Смрт је
Густ бол са дна себе доноси сећање, изубијано
до непрепознавања. И опет га дави и опет баца увис
његове остатке, већ поуздано постојеће. Време је бол.
Али сунпе је сурово упорно. Навалило на очи. Капци
морају да се грче и склоне. Небо хвата зенице, крупне
као и оно само. Небо је зеницама ништа. Њих, зе-
нице, хитро спасавају капци. Не задуго, јер сунце
опет гребе по њима. Зенице опет морају да се сударе
са светлошћу: грубо исечен и искрзан комад неба и у
њему стара, позната ватра. То је прво памћење.
Радост. Више је страва. Од тога зажмури, спасава-
јући се, ронећи у топло хујање исткано ситном циком.
Омамљиво је и пријатно ово препуштање сањивом,
пијаном умору крви. Памти се ватра и њено огњиште.
Та светлост је и своје постојање.
Жив сам. Не, мисли се и после смрти
Од тога страха све опет прели мрак. Касније,
сасвим опрезно, тајновито, протињући се кроз бо-
лове, свуда прилази свест и пали мрак. Исто као и
ватра, старо сунпе. Много сунца и бола.
Нисам жив
Овај страх мора да провери најпре руке; оне
су и за одбрану очију од ватре. Покренуше се, по-
стоје, јер заболеше. За њима и ноге одмах, иако је
на њима нешто меко и мокро. Не сме докраја да
сазна јесу ли ноге читаве. Зна да је то због меког и
мокрог на коленима, ваљда. Од тога, гађење с језом
јурну телом, свест трне, он се грчи, узалудно, ухваћен
је тешким до грла, а нешто је коштуњаво и покретљи-
во у шаци. На челу врео длан. Дуго потраја док не
схвати да му је нечија мртва шака међу прстима.

84
 Мајчина
Она јесте мртва
Брата или оца
Преплашен отвара очи и обе руке из камења
и мртваца ишчупа. Изнесе у јутро. У тој муњи бола
муњевито схвати све.
Жив сам. Жив сам
Учитељ више не затвори очи, радосне због тога,
запрепашћене.
Густо и масно замириса крв молитава и заблуда,
казне и празноверице, немоћи и снаге, крв свих
разлика. Сада крв потпуне једнакости у свему, у ти-
шини између искиданих и искрзаних зидова и светло-
плаве висине. Све под једнако ниским сунцем; осећа:
хтео би да заплаче али не може. Уза зид пригњечен
гомилом камења и трнавске смрти, гледа косо на
зид припрате. Са њега смрт збацила малтер и открила
фреске. Учитељ мора да их гледа: жив је, мора, хоће
да то буде.
Свети ратници на фрескама до колена загазили
у мртве сељаке и малтер. С венцима тамних брада,
с нимбусима искрзаним и нагорелим, ратници су у
(жлопу: један држи сив мач косо увис, други га чупа
из корица. У очима им претња.
На кога потржу мачеве из толике даљине и
старости. Зашто сада, опет. Докле
Не може и не сме да зажмури. Жив је. Не може
ии да побегне. До грла је затрпан мртвима. Нема
куд, мора да гледа у стару смрт коју је, рађајући се,
родила млада, ова мокра и мека на коленима, свуда
око њега, која сладуњаво мирише тишином. Страх
му није умро, и он разрогачено гледа у фреске, назад,
доле у векове.
Групица људи клекнула и истегла голе одрубље-
ис вратове из којих шиба крв, мрка, сува. Ти вратови
пружили се према гомили глава пиљарски сложених
у купу, као лубенице, с витким жућкастим нимбусима
око набораних чела, спокојно склопљених очију.
Лаж
То је прва реч коју изговори, и понови је, а која

85
заболи од сећања да се умире у нереду. Мора да
гледа. Кажњен је да гледа. Жив је.
Крв је заувек заустављена у свом последњем
залету. Војници дрводељски пословно и упорно
измахнули мачевима на још два преостала главо-
носца.
Је ли зато преживео остале и отворио очи. Он,
мртав, затрпан мртвима
Јекну и зажмури.
Постоје болови и жеђ, и зато жеља да се живи.
Мора. Чупа се из камења и мртвих, незачуђен што
чује свој цвокот. Између таме и новог буђења не
може да зна колико је прошло. Можда дан и ноћ,
можда неколико секунди.
Види траву, на ливади је, пред срушеном црквом.
Ваљда је јутро, јер зује пчеле. Зажели да их види;
не, то су муве, падају на ране и уста мртвих. Расутих
по ливади. Да их не гледа, зажмури.
Мора да устане; опкољен је гомилицом људи
и жена који га загледају и пипкају, ћутке, неми, не-
поверљиви. Тако неповерљиво гледа и он њих: јесу
људи, можда их је и познавао, или их некад негде
видео, само зашто ћуте, зашто им је толико сумњив.
Хтео би жену да ухвати за руку, да осети живу руку,
да се придигне, помилује, захвали јој се на нечему.
Жена трже руку, више гадљиво но уплашено, и оде
гомили камења, ћерамида и мртваца. За њом, по-
што се уверише да учитељ није тај кога они траже,
одоше и остали људи и жене. Узеше будаке и мотике
и наставише да копају по рушевини. Без журбе, не-
ми, пажљиво, савесно: као да ваде кромпире, чини
му се. Настави да бауља. Једва вуче смрскане ноге,
изубијане груди и главу препуну гадљивог хујања.
Пресреће га дисање, мора да стане. ЈЈице му дуго
лежи на трави; мора да види чије је то дисање. От-
вара очи и само скреће поглед: раскречио се пас,
језик опустио и гледа косо, навише, зеленкастим
очима. Пас неће да га погледа и неће да се одмакне.
Према небу је прн и огроман. Учитељ задрхта. Пас
је ничији. Свеједно, човек неће да гледа пса одоздо
и шапуће:

86
 Марш
Пас стоји загледан косо. Руком да замахне,
не може. Неће пса да гледа одоздо. Придиже се
и пада. Заједно са својим шкргутом. Опет се при-
диже и опет пада. И сунпе заједно с њим. Најзад,
нас га погледа. Гледају се. Учитељ зажели да угризе
пса. Може једино руком да га дохвати за ногу и сла-
бо уштине, толико немоћно да се пас и не увреди.
Напротив, лизну га по глави, окрену се и оде на-
миже, самилосно пристајући на пораз.
Уплашен, низ ливаду учитељ и себе повуче,
па стаде да се одмори.
Виде храстове изуједане, изнакажене, обрш-
ћене експлозијом. Неме споменике. Одмах испод
п,их звонару. У њој неко, клечећи, трза конопап.
Човек је. Уплаши се још више. Онда се обрадова.
Али не чује звоно.
Мртвац сам. Оглувео од експлозије. Или је
све ово сан
Гледа: човек се клања трзајући конопап; слу-
ша: тишина је. Болови трају и све су хитрији и раз-
говетнији. Истина је, жив је, али зашто не чује зво-
но. Престрашен, суља се низ ливаду и кад се довуче
у довратак звонаре, стаде иза леђа човека, гологла-
вог, у крвавој кошуљи. Овај тешким трзајима звони
тшину. Учитељ погледа увис: нема звона.
Однели су звоно. Видиш ли
Ако
Не окрећући му лице, наставља још снажније
и љуће да трза конопац.
Куда одавде где ни смрт нема чиме да се огласи,
одавде где су и прошлост и бог замахнули ноже-
вима. Куда из ове смрти, чујеш ли, човече
Учитељ плаче. Онда одвуче себе уз ливаду.
Прсма коси. Тамо су шума и небо.
Из звонаре се извуче Милош Бабовић и по-
I леда село. Само његова кућа није изгорела. Али
види оца како гологлав жури њему, носећи пушку.
Милош Бабовић се окрену и тетурајући пође уз ли-
ваду, за учитељем. Према шуми и небу.

87
РАЗЛОЗИ
 I

Тежња је да се код трупа ућек сачућа борбена

способност, ма какаб био рељеф земљишта ко-
јим се крећу, и ма какба била дужина днећноГ
марша.
Способност старешине четничко1 одреда це-
ни се према физичком стапу јединице по доласку
на циљ
Корак мора да буде лаган, праћилан, штед-
љић и одмерен, у прабилној сразмери с натбом
терена, у хармонији са дисањем и радом срца.
Прћих пола сата кретања корак је лашнији
од нормалшп, како би се оршнизам загрејао и
прибикао.
Колона по један има да се сматра нормалним
маршебским стројем у планини.
На брежуљкастом и рабном терену, на сба-
ких педесет минута кретања даје се десет ми-
нута одмора.
При беликим успонима и стрмом силажењу,
после сбаких дбадесет пет минута кретања
даје се пет минута застанка.
После прба дба сата кретања, дати одмор
од петнаест до дбадесет минута ради попрабке
опреме и окрепљења лаким јелом.
Кад кретање траје бише од шест сати,
после пређене прбе полобине пута дати одмор
од један до дба сата.
У планини треба јести чешће али помало.
Бол>е дба до три пута мање, нет једном мнот.

91
 Јести је м која садрже масти и шећера. ( Су-
шено ћоће, шећер у коцки.)
Пити само изћорску ћоду у мањим /утља-
јима. Снежницу и с поточића не. Алкохол ни-
како. За осћежење: неколико капи ментола на
коцку шећера. Ако је моГућно, на ћећем одмору
узети топао напитак.
Обућу мазати само жиботињским мастима
и при сушењу стабљати је даље од батре.
У обим данима, оба упутстба треба да бу-
ду једина интелектуална преокупација моје 1е-
нерације. То су тезе слободе и спаса Србије. Оне
се шапућу пред спабање уместо молитбе. Зато
су и мото мош днебника пред одлазак.
Досад нисам прочитао ниједан днебник иисан
и паметно и искрено. Опредељујем се за искре-
ност, имам дбадесет четири тдине, и презирем
мудрост која скриба кукабичлук. Знам, у обом
бремену искреност није брлина, није снат, чак
је престала да буде и лукабстбо слабих. У поро-
дици, одсустбо искрености опрабдаба се бришм,
родитељском љубабљу, педаттјом. За сбоју не-
искреност имају и деца опрабдање. Имају опраб-
дање и људи. У досадашњим ратобима тнули су
бојници, у обом — тну народи. Смрт нема лице.
У односима између осбајача и робоба, морална
последица искрености јесте капитулација за обе
стране. Искреност је хазард и самоубистбо.
Али ја сам борац и хоћу бисоко. И искреност
је моја побуна протиб ропстба.

Да ли је паметно што записујем овакве мисли

и оваква осећања. Шта хоћу, шта ја желим овим
дневником. Подстрек, савест, сведочанство. Отпор,
борбу са страхом. Ако се не вратим са састанка са
официром. Упутства са највишег места. Како је
банална и безначајна, колико неприкладна та мирно-
допска и административна фраза: упутства са нај-
вишег места. Не, ипак је присутно узбуђење, тајна.
Некаква стара опасност. Зашто мени, зашто нама
интелектуалцима један официр да даје упутства.

92
Може се десити да се и не вратим са састанка с њим:
он је ту илегално. Гестапо ме ухапси на састанку,
изврши претрес куће, тата, мама. Милан — у логор:
дневник ће постати моја смртна пресуда.
Мама, молим те, не мучи ме. Па јесам ли ти
сто пута рекао: док траје окупација ја нећу да обу-
чем ново одело. Баш ме брига. Да. Баш ме брига
шта ће госпођа Богавац, шта ће било ко на овом
свету сада рећи о мени. Ма рекао сам ти, нећу даље
од парка, хоћу мало ваздуха, хоћу да прошетам са
Снежаном, мама. (Парк је пун немачких камиона
и тенкова. Камуфлажа.) Добро, добро, дајем ти реч,
нећу у парк. Шетаћу само нашом улицом.

Опет се понови и понавља почетак. Ако је тад

почело, тада кад је напунио шаке прозорским ста-
клом, срученим другом експлозијом, и избезумљено
га гледао не верујући, не схватајући да је истина:
непријатељ му је већ ушао у кућу. Протрљао је
стакло међу прстима, пробајући, проверавајући.
Као семе пшенице. Длан лако закрвари. Није истина.
Није истина да је Немац већ стигао. Танак далек
урлик авиона, па трећа експлозија. Војни магаиини
у Паланни. Рат је јутрос објављен. А Паланка је
неколико стотина километара удаљена од северних
граница, одакле би непријатељске дивизије могле
стићи.
Није се ни свлачио Урош Бабовић, ни легао
у кревет: ноћи је проводио под вајатом, у колиби,
у винограду, у забранима више села. Синове није
спомињао, избегавао је да остане насамо са уну-
цима. Кише су непрестано лиле, па је увек био мокар
и увек с цигаретом међу уснама, која се гасила и
постајала прљавожута, док је сачекивао груиице
каљавих војника што су из свих праваца упадали
у село да напуне чутурице ракијом, плаћајући је
истим причама о истом поразу, и настављајући да
беже у сутоне и забране. Није истина да је наша
војска капитулирала.
А кад се, десете вечери откако га чека, вратио
Милош на кобили с којом је и мобилисан, дуго није

93
 могао ни реч да проговори са сином. Какав је ово
рат и шта се ово догодило. Вида је плакала за Бо-
ром, другим сином, а њега то љутило, још више
што је Милоша миловала по врату, кришом, као
случајно. Стидео се таквих миловања, па задрхтао
због нечега и њему самом нејасног. Сметала му свет-
лост, устао је и утулио лампу, претуривши чашу
с вином. Сенка је прошетала столом: столњак по-
сивео, вино у бокалу зацрнело се као и барипа што
је милела њему, а Милош у војничкој блузи био је
још необријанији и уморнији, угроженији. У олу-
цима је кишница мукло жуборила, подсећајући на
опасност, изазивајући језу. Али Милош се спасао,
у својој је кући, под његовом руком и његовим оком.
Не постоји опасност од које га он не би могао спа-
сити, ни непријатељ од кога не би могао да га од-
брани богатством, пријатељима, својом снагом. Гле-
дао га је дуго, били су сами, онда тихо и мукло рекао:
Причај шта је било.
Сви су некуд бежали, и у свим правцима су бе-
жали. Нико није знао где су Немци. Нико их није
видео. Нисам ни ја. Синоћ, кад сам прешао друм,
чуо сам тенкове. Нисам ни њих видео. Кобила је
омршавела у бежанији. Донео сам и седло. Сабљу
сам дао једном старцу за зобницу овса. »Искле-
паћу од ње три добра ножа«, рече ми.
Он се тргао, видео на Милошевом лицу ру-
жан осмех. О моме рату ја нисам тако говорио,
нити могао тако брзо да га испричам. Али Милош
је жив. То је једино важно. Само још Бора:
Милоше, рат је био, па ако је и смешан, рат је.
И он још траје. Досад си ти мене слушао, а одсад,
јер си био у рату па си за толико и паметнији, сад
видим и осећам, долази време такво: ниједна глава
није толико паметна да сама себе сачува. Од вечерас
о свему морамо заједно да мислимо.
Олуци су хучали, као потоци, сурвавајући се
у мрак, у густ топот капања, на њих двојицу. Шапу-
тао је па заћутао; Милош је постајао све тамнији,
све даљи и мањи, онда само обрис у студеном и
мокром смркавању:

94
 Милоше, викнуо је.
Рекао си да је време наопако.
Соба, ствари у њој играле су сенкама, њиха-
ле се, и они са њом у клокоту воде, у растопу и оти-
нању крова у глибаву таму. Да ли се, истина, Милош
вратио из рата:
Југославија је пропала, значи да није ни ва-
љала. Штета за толики порез бачен у амбис. Бора
је сигурно заробљен, а ако се буде од болести са-
чувао, њему ће ропство бити најбоља академија.
Досад га спасавао Доктор, а одсад ће га муке опа-
метити заувек. Према Немцима овако: о њима ни-
кад не говори. А ако нешто мораш казати, онда
хвали њихову технику. И ништа им не нуди. Што
затраже дај им, и немој да наплатиш. То и њих
обавезује, а теби штета не може бити већа, јер њи-
хове паре вреде колико и новине. С Немнима све
послове преко наших. Таквих Срба било је у прошлој
окупацији; таквих мора бити и у овој.
Рат се води, а само се киша чује:
Запамти, сине, данас је време овакво: ни паре
ни чинови не важе; данас једино вреди земља, још
више од ње — памет. Што се трговине тиче, купо-
ваћемо све што можемо, продаваћемо само колико
морамо. А плаћаћемо више од свих. Земљу не сме-
мо куповати. Тек после ослобођења. Биће јевтинија.
Тада свет хоће да поживи. Тако је било и после про-
шлог рата.
Из целог села само један погинуо. Какав је
го рат:
Индустријском робом снабдели смо се за три
године. Треба штедети, треба се стално и сваком
жалити да оскудевамо у свачему. Сакривено је тако
да нема полиције која би могла да га нађе. Ово за-
памти: на врху јабучара, код сломљене јабуке, у
бензинском бурету које сам залетовао налазе се
дукати, менице, тапије, стари новац и све ствари
од вредности. То знамо Вида, ти и ја. Јованки не
смеш поверити такву ствар. Никоме не треба веро-
»ати под окупацијом. Шпијуна, и сам знаш, има мно-

95
го. Биће их још више. Због тога ни пред ким ни реч
о политиии, о рату, краљу и Немцима.
Туђи неки гласови. Туђински смех. А није не-
мачки:
Наша кућа је, као што видиш, пуна избеглица
из Београда и Паланке. Чим прораде биоскопи,
корза и кафане, они ће се вратити одакле су и дошли.
Доктор ће остати до ослобођења. Он је велика глава.
О њему што мање причај. Таквом човеку треба да
пружимо гостопримство. Треба нам. А после рата
биће нам још потребнији.
Из помрчине и кише режали су пси. Тако реже
на курјаке и разбојнике:
Запамти, у ропству је најважније не стећи ни-
једног новог непријатеља. Морамо све учинити да
и стара непријатељства уклонимо. Ти их знаш. Си-
ротињи и лоповима учини, помози, дај све што
затраже. Рат је њихово време.
Он је говорио, мислио, мислио да говори. Уту-
љен, у лампи је догоревао фитиљ и био само ватрени
рез, мален, моћан само да мрешка и таласа таму
у соби. Ноћ се протињала кроз олуке, хучала, топ-
тала око куће. Од ње се нису чуле речи; од те ноћи
није могао да заспи. Заборавио је можда да му каже
најважнију поруку: кад год су велике несреће, жена
има напретек: већ од жетве мрак ће замирисати на
њих, али да знаш: кад им се врате мужеви из зароб-
љеништва, они хоће и да убију у освети.
Вида га пољубила у руку кад се он вратио из
рата, Милош га гледао прсплашено, није га познао,
било му тек година кад је отап пошао у рат, а он је,
и не помиловавши сина, одмах позвао Виду у собу,
пред постељу: Ако је овде неко био, кажи. Ако са-
знам од другог, убићу. Њиву опраштам. Амбар и
тор. Постељу не могу. Није да нећу. Не могу.
Али Милоша то не мучи, зна. Никога од оних
који су побегли а да нису ни видели непријатеља
нису мучиле никакве бриге за кућом, јер су само
месец дана били ван села. Је ли истина да се завр-
шио рат. Какав је то рат био. Само кобила омрша-
вела. За зобницу овса — сабљу. Само кобила мало

96
омршавела. И искаљала се. Никаква друга штета.
Го није рат. Нешто ће ове варошке избеглиие по-
јести. Ни то није озбиљна штета. Рат не може на
томе да остане, Милоше. Не може бити да је рат
всћ завршен. Кад се рат завршио за недељу дана.
Чаборавио је да му каже: ако буде неких четника,
било их је у прошлом рату, у кућу их нећемо примати,
даваћемо што потраже, иако неће моћи да се докаже
да је наше. Никад лично. Уве^преко трећег. Јер ако
их ухвате, власт ће најпре да пита за јатаке. Рат не
заврши са оним чиме почне. Празни куће, али пра-
зии и торове, амбаре и подруме. Какав ваш друк-
чији рат. Тенкови, авиони. Смрт је смрт, сине. Али
ја ти још нисам рекао све како да се сачуваш. Ни-
сам. Ако могу. Ако знам. Кад у овом рату нема
фронта, па ратничко јунаштво и лукавство ништа
нс вреде. Кад не знаш када и одакле долази непри-
јатељ. Небо се не може минирати, и у њему немаш
ни рупе ни шипрага. А питање је: можеш ли Немне
да поткупиш. Можда неће ни сванути. Осећаш ли
каква је ово ноћ, и колика вода пљушти по земљи.
Чуо је кад су петлови покушали да закукуричу,
али им тамна киша истог тренутка залила кљунове
п потопила гласове.
Свануће је имало задах трулих плотова, мокрог
дрвећа, креча из влажних зидова, раскивало сс и
мучило облачином и маглама до подне, кад је
почињало и да се смркава, а он занемело, у тупој
замишљености, седео уз прозор и кроз воћњак гле-
дао на пут: чекао Немде. Док их не види, не може
да поверује. Не може рат да се заврши с два разби-
јспа прозора и омршавелом кобилом. Какав је ово
рат у коме човек не може ни храбар да буде, у коме
нс зпа чиме да се брани. Мучио се са Албанском спо-
мсиицом на реверу свог фермена, њу је увек носио
и као понос и као амајлију. Скидао је, држао у шани,
опст стављао. Језу није могла да смири ракија, које
се у очајању сетио као једине спаситељице, ракија
пијс могла да одагна сећања на ратовање, на све што
|с нрепатио за ту јадну награду, дугме не може да
буде, награду којом је двадесет година упорно хтео

97
да се разликује од оних који је немају, и ничим не
могу да купе, и којом је, кад је морао, и кад је то било
корисно, доказивао поштење и своје заслуге за др-
жаву. Сав живот, страх од ропства, ова неизвесност,
сабили се најзад у борбу, у искушење: да сакрије
или не сакрије Албанску споменицу. Кад је проне-
пио јастук и гурнуо је у перје, био је сасвим пијан.
После седам година, од крштења унука, први пут
пијан. Онда панично поскидао пушке кремењаче,
пиштоље и јатагане са зидова собе и понео у стају
да их сакрије. Почело је мучење: шта све Немци не
смеју видети у његовој кући.
Немци нису дошли у Трнаву. Ниједна пушка
није се чула. Личило је то на презир. Увредили су,
понизили.
Опасност је и у киши, сивом клокотању около,
и одоздо, у глибавој отеклој земљи, у немим слугама
и немим унуцима. Чини му се, верује: окупатори су
и избеглице из вароши, које својом друкчијом и
шареном одећом уносе гадну, увредљиву веселост
у каљаве сокаке и мокре црне шљиваре, и пуне село
друкчијим речима и гласовима, показују, и начином
хода и одсуством обзира према свему, да су туђинци,
да нису народ:
Како ме то људи гледају. Зашто ме овако гле-
дају, матер им блесаву.

Људи, рат је завршен. Одоше варошани.

Да се јадни пси одморе од лајања. Овог про-
лећа не смирише се од избеглица. Мој само
скичи, не може више ни да лане. И стоку су
узнемирили. И сва јаја поједоше, немам шта
под квочку. Значи и под Немцима господа мо-
гу да живе. Али остаде Доктор. Зашто је Док-
тор остао. Није лекар, доктор правних наука.
каже Урош. Велики господин, Београђанин, мо-
ћан човек, а остаде у Трнави. Није рат завр-
шен, Доктор је још у Трнави. Ропство је, љу-
ди. Доктор је овде. Шта ће он у Трнави. Чим
је Доктор у Трнави, пропала је наша држава.
Пропала је, Доктор носи чакшире, копоран и

98
 опанак, еј, он носи везене чарапе и шубару,
све је то отишло у мајчину. Али зашто носи
онај танак црн штап. Људи, не могу да спавам,
стално мислим о Доктору. Доктор је био сена-
тор. Он је против радикала. Доктор је профе-
сор и наука. Тај је написао пун цак књига. Сре-
ће ми, забрањене књиге. Французи му штампа-
ли, часна реч. Будало, он је основао странку
Препород. Шта је то Препород. Влада није мо-
гла да потпише пакт са Хитлером док Докто-
ра није ухапсила. Доктор је дигао буну 27.
марта и краља Петра довео на престо. Па зато
нас Немачка и напала. Људи, Хитлер ће зем-
љу да преврне да би њега ухватио. Ништа ме
се не тиче, никад реч са њим нисам прогово-
рио. Ни ја. Не да нам се ни дан без брига.

(Истрпи, Бато Павловићу. Да, то је народ. Ети-

молошки корен речи народ. Народ. Прљавоцрна
боја. Необријана лица. Збор. Доле, живео. И јадно,
и свирепо. Народ свакако долази од речи род, мој
род, рођење, народили се, народило се, на род. На-
род. Народ, за нас је то сељаштво. За сељаке —
парод је поштен свет, јадан свет, добар свет. Исто-
рија света јесте историја мржње села и града. При-
родна, вечна мржња: 1928. или 1929. написао сам то
V Српском књижеђном иаснику. Вечерас писмо За-
горки да ми пошаље фасциклу са чланцима, то је
1 омила, три фиоке чланака. Мала студија о више-
смисленом значењу наших говорних фраза и пој-
мова. Језик робова. Попског народа. Куда ли лете
оволики авиони. То немачко присуство и по небу,
деморалише више од свега, убија, чини их свемоћ-
пима. Несхватљиво, колико је овај несрећни се-
п>ачки свет ружан. Несавршено, деформисано му-
ком, радом. Већ два дана лете. И прошле ноћи.
Можда су Немци напали Турску. Искрцавају. се на
( 'уец. Преполове енглеску флоту, нафта са Блиског.
истока, да, нафта одлучује рат. Не. Нећу о рату
да мислим. Свршено. Издржи, Бато Павловићу.):
Хвала ти, Милоше. Рекао сам ти, нећу новине

99
да читам, ни радио да слушам. Сазнаћу све, чућу
кад се рат сврши. Чији су то леци што су их јутрос
нашли по селима. Били су, кажу, и на вашој ка-
пији.

Тај господин, Београђанин, Доктор, тај нас

двадесет година газио, цедио, пљуцкао и гле-
дао одозго. Дошао вам крај, у блато, бато. Сад
скидаш шубару, сва ти се излизала од поздрав-
љања, а до рата ниси ме видео, био сам ти и од
буве мањи. Згази му штап. Тако, гази, гази, нек
испрља руке. Како да се не смејеш кад он бе-
лом марамицом брише штап. Докторе, да ли
ти се баш много допадају наши опанци и чак-
шире. Баци му чичак на леђа. Још, још. Дај да
пробам те твоје господске цигаре. Не пушим,
али дај и мени. Пушите људи, пушио је он на-
ма двадесет година. Пошто да ми продаш сат,
Докторе. Кола дрва дајем. Ја ти прасе дајем.
Је ли да је господине Докторе, здрав овај наш
сељачки ваздух, отвара апетит. Среће ти, згази
га мало твојом цокулом.

(Јесу то били моји најмучнији тренуци. Из-

ненадили ме дрскошћу и одсуством сваке људско-
сги. Колико сам се пута покајао за све што сам
петнаест година чинио да том сељаку буде нешто
боље. Каква лекција. Готови смо с последњим ро-
ђачким сажаљењима и фразама о добром наро-
ду. Али сам издржао. Без погрешног геста. Савла-
ђивањем. Достојанство невероватно збуњује наш
свет. Достојанством и стрпљењем сам их сломио.
А онда су почели да ми се улизују. Опасно. Без по-
литике не може да се опстане у овом свету.)

Видите ли како је Доктор омекшао. Сваког

кога сретне поздрави и скине шубару. Мене пи-
тао јесам ли поорао и посејао. Мене за стоку,
и како зовем волове. И за време, за кишу, баш
брине. Као ми. Моју жену питао како се зове
цвеће. А моју о ћилимовима и везовима. Запи-

100
сује у нотес, све запише што му кажеш. По
читав дан нешто чита и пише, по сву ноћ пише.
Свитало је, а у Урошевој новој кући светлела
лампа. И ја сам видео. Слуге причају, часна
реч, друкчије и вечера, само шољу млека. Е,
ако Доктор може да живи од шоље млека, на-
ма који не мислимо довољна је шљива. Што је то
неки пријатан човек, и много добру нарав има.
Душа човек. Од бриге проседео. Сваког заран-
ка излази до Урошевог винограда. Да га ви-
димо. Можда је другим путем прошао. Је ли
прошао Доктор. Зашто, људи, о политици и
рату Доктор неће ни реч да каже. То не ваља.
Црно нам се пише. Он зна шта ће да буде. Ал
неће да каже. Да га молимо. Докторе, кажи
шта ће бити. Депе ми, ником нећу да кажем.
Чуваћемо те као лист росу, кажи ко ће да по-
беди у овом рату.
Не губите наду, све ће бити добро, само то
је рекао. Само то. Је ли баш рекао: Не губите
наду, све ће бити добро. Рекао је: Не губите
наду, све ће бити добро. Онда је можда добро.
Вратиће се заробљеници, укинуће реквизицију
и наша власт ће да се установи, а Немци ће се
служити само пругама и друмовима. Немци ће
бити само у варошима.
Хитлер мора изгубити рат. Не губите на-
ду, све ће бити добро. Доктор је рекао: Не
вичи, шапући то. Само теби, у поверењу, теби,
као брату: Не губите наду, све ће бити добро.
Је ли баш тако рекао. Тако. Не брини, рекао
си мени, као да си сто метара у земљу закопао.
Јеси ли чуо: Немачка напала Русију. Ру-
сију. Русију. Одмах да нађемо Доктора, ја ћу
да га питам. Немојте, људи, сви одједном. Сум-
њиво је. Урошев вајат пун је људи. Морам да
чујем Доктора. Не могу да сачекам вече. Шта
ће сад бити, Докторе. Жива ти деца, кажи. Реч
ти иде под стену, не крстио се. Ко ће да победи,
Докторе. Шта кажеш: Русија је колос и Не-
мачка је колос, и све ће добро да се сврши,

101
 рекао човек. Русија је колос. И Немачка је ко-
лос. Паметно каже Доктор: Русија је колос.
Мозак је Доктор: И Немачка је колос. Али је
и Русија колос. И Немачка је колос, рекао чо-
век. Русија је колос и Немачка је колос, и ни-
ко не зна шта ће бити. Доктор је рекао: Све ће
добро бити. Браћо, чак ни Докторов људски
ум не зна шта ће бити кад је и Русија колос,
а и Немачка је колос.

Више није било оног спокојства од извесне

прилагођености средини и приликама 'које је иза-
брао, одлучан да их ни по какву цену својом во-
љом не мења. Нешто друго почиње. Више није мо-
гао да чита. Пун сто започетих, расклопљених књи-
га. Мислио је само о нападу Немачке на Совјетски
Савез и хапшењима комуниста. Његов антинемачки
став и изјава поводом потписивања Тројног пакта
с Хитлером познати су целој земљи. Гестапо ће га
пронаћи у Трнави. Шта ће се из свега тога изродити.
Морао је с неким да говори о томе. Још више га
уплашиле властите речи, сувише значајни закључ-
ци, тог тренутка у разговору смишљени:
Видиш ли, Уроше, свет се у темељу заљуљао.
Сад тек за нас почиње рат. Прави рат, с победни-
цима и побеђенима. Нема више мирне окупапије.
Више нећемо бити равноправни, ни једнаки, ни у
кривици, ни у патњи. Ни у срамоти. Али сад треба
имати много, много мудрости и памети. Ко има
снагу да ћути и чека, тај ће, слушај, сад је најглав-
није ћутати. Иначе, однеће нас вода. Ја слутим нај-
горе. Стаљин неће да цркне сам. А Хитлер је заи-
грао на све или ништа. Видиш ли како су се људи
узнемирили, чујеш ли како говоре неке речи које
нису њихове. Па та хапшења комуниста по варошима.
Чим се он овако уплашио, мислио је Урош,
мора да је нешто дужан Немпима. И све остало
што му је ноћу, у мраку под вењаком, Доктор ша-
путао, није хтео да разуме. Или није хтео да прими
као своју бригу, одлучан да му још не каже своје ми-
шљење. Село је било пуно лавежа. Целе те ноћи

102
пси се нису смиривали, а он је одевен преседео ноћ
у соби, гледајући кроз прозор, слушајући мрак ис-
пуњен нечим непознатим и претећим.

Ропстдо, то ј е : смртоносне су истине. Зато се

и кичу и шапућу лажи. Сћима и сћакоме, Лаже оку-
патор, лажу изуајници, лажу и борци за слободу.
Лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо друтг,
лажемо из самилости, лажемо да нас не буде страх,
да охрабримо, да сакријемо сбоју и туђу беду. Ла-
жемо из љубаћи и чобечности, лажемо збо1 поштења.
Лажемо ради слободе. Лаж је ћид нашег патриотизма
и потбрда наше урођене интелтенције. Лажемо стба-
ралачки, маштобито, инбентибно. За обу лаж под
окупацијом, и обичан идиот има бише маште од
мнотх романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психо-
лошка, национална, политичка. Београд у обим да-
нима — то је апокалипса лажи.
Моја искреност је реболт протиб ропстба. Још
убек најчобечнији протест.
Толико ми је жибот неизбестан да иема смисла
себе да мучим још и некакбим днебником, записи-
бањем. Али ја бише немам с ким о сбему да разтба-
рам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и прија-
шељстбо међу људима, ропстбо је протасило за
искључибо мирнодопски појам, уништабајући ш као
шакбоц и ја с тутм сазнајем-. и пријатељстбо је
атрибут слободе.
Владан, мој пријатељ од четбрто1 разреда т-
мназије, чобек коме сам рекао сбе што сам помислио,
чобек који ме је убео у покрет демократске омладине,
онда у Српски културни клуб, чобек чијој сам се хра-
брости и прецизним, стурним поиедима на жибот
и сбе проблеме толико дибио, обожабао 1а, био заљуб-
1,ен у њеГа, тај чобек напустио ме је чим су Немци
ушли у БеоГрад. Лако, презрибо, као што се остабља
случајна а постарија сапутница на железничкој ста-
ници: »Младене, бреме је такбо да ми бише не треба
да се биђамо.« Глас стуран, поиед самоуберен, можда
и с нешто мржње.

103
 Било је то толико некерокатно и непојмљидо да
нисам мото ни речи да изустим. Дрхтао сам, хтео
да клекнем, да 1а загрлим. Није т ђииле било. Сутрадан
сам т потражио код куће, а њетћа мати, коју сам
и ја зћао мама, ћрло осорно ми рекла, пред ћратима,
да Владан није код куће и да се она, шскрено ми же-
лећи само добро« не би радоћала да се ћише ћиђам
са Владаном. »Али зашто, мама.« »Сће се зна.« За-
кључала је ћрата. Заплакао сам и сишао на улицу.
Нисам мото да одем, хтео сам да ћидим Владана.
Да т сачекам и молим за разјашњење оћој ужасаћа-
јућег односа. И чекао сам, стојећи и седећи на тро-
тоару пред Владаноћом кућом, од дећет до пола че-
тири. Чекао бих т још да се није појаћила служаћка
и рекла »да тспођа моли да им ћише не стојим пред
кућом, јер то је ћрло сумњићо, пошто у суседној кући
станује официр Гестапоа«.
Оћот лета ћиђао сам по Београду мнош паса
и мачака како се болесно ћуку око рушећина од бом-
бардоћања. Верни мртћима и сћом бићшем кроћу.
Тако сам и ја десетак дана, као пас, болесно луњао
око Владаноће куће, у нади да ш бар ћидим. Нисам
успео. Једне ћечери, ипак, било је пет минута до поли-
ццјско! часа, избио је иза ута, ттоћо трчећи. Стајао
сам уз бандеру, и избезумљеност ме учинила неопрез-
ним-. покренуо сам се, коракнуо му у сусрет. Како
сам био под сијалицом и осћетљен, ои ме одмах ћидео,
окренуо се и потрчао. Јурнуо сач за њим. Целом
Улицом Краљећића Томислаћа трајала је та трка
љубаћи и страха, а онда је мене заустаћила немачка
пашрола. Немци нису учинили оно што би било једино
добро да у ч и н е д а ме ухапсе заједно с Владаном.
Сћирепо су ме казнили, пустили су, не знам зашто,
да Владан побете. Тек у дћа после поноћи дошао је
отац с једним пријатељем из комесаријата или из
полицијске станице, и аутом ме одћели кући. И ја сам
после те ноћи, за утеху, пре паса и мачака, схћашио
да је Владан потнуо и да је њетћу кућу »штука«
сраћнила са земљом. Пре неки дан сазнао сам да се
Владан, апсолћент математике, запослио у Музеју
кнеза Иаћла. Остао је ћеран лепоти и чућању тра-

104
диције. Вечност, дакле, А ту дисциплину, по сВему,
још ућек толеришу Немци. Зато оће монологе у
бескрајно дутм окупацијским ноћима посћећујем при-
јатељстћу које је потнуло заједно са слободом,
априла 1941.
Ропстћо, то је ћутање. Али и ћутање је сумњићо
под обом окупацијом. Људи се деле на оне који тћоре
Гласно, и оне који шапућу. Више је, по сћему, оћих
што шапућу. Мање је то ћид отпора, ћише израз
деморализације и страха. Шапућу се и поздраћи, ша-
патом се и деца трају, шапућу и пијанице. Гласни
су мотори ћојних ћозила, марширање немачких чета
и радио-апарата у станоћима рекћирираним за не-
мачке официре. И понеки женски смех, али после
иолицијсмп часа, на улици. (Зашто жена која има
љубаћну ћезу с Немцима изазића тушање и презир
целоГ друштћа, зашто љубакање и ћаљање по кре-
ћету и последње беофадске проститутке с немачким
капларом предстаћља мнот дубљу издају отаџбине
но колаборација Генерала, политичара и министара,
зашто се само на презиру према Српкињама које су
постале љубаћнице окупатора остћарује апсолутно
јединстћо нације, зашто је \’а%та тегих за сће, и за
колаборационисте, једино национално неприкосноћен
појш и простор. Треба написати студију о том 1е-
ниталиом патриотизму који, признајем, и ја осећам.)
Окупација, то је-. апсурдна сумња у чоћека.
У себе. У сина. У сћоју мајку. Почиње од краћате.
Ићи без краћате, то је код полиције и код немачких
људи ћрло сумњићо: можда је комунист. Носити
краћату, то је за пола моје улице доказ да ми кон-
ћенира окупација и да сам се »снашао«. Чекање де-
ћојке на улици заћршаћа се леттимисањем које ћрши
аГент Гестапоа. Цћет у рећеру капута може бити
ознака илеГалноГ курира, зћиждукање улицом је ло-
зинка за непознатоГ чији се сусрет очекује. Бити ано-
ниман, исто толико је сумњићо колико и бити попу-
ларан. Младост је сћа сумњића, лећичарска, анархи-
стичка, атеистичка. Сумњићо је и наћијање за нека-
дашњу »Јутслаћију«, имала је црћене дресоће. Мом
друГу с факултета отац је спалио индекс и сће факул-

105
 тетске уџбенике и скрипта, јер се бојао да би то
моио бити сумњибо бластима. Умедни Грађани при-
јабљују сами сбоје синобе окупацијској орГанизацији
»Национална служба«, шаљу их на рашчишћабање
смедеребских рушебина, на рад у Борски рудник, да
не би незапосленост ђака изазбала сумњу у илезалну
актибност. Мој отац, за кош је чак и Љуба Дабидо-
бић био екстремист, пошто је спустио шалоне на
прозорима, по читабе дане и ноћи претура по библио-
теци, листајући књте и спаљујући сбе што носи пот-
пис рускоГ или етлеско! аутора. Уништио је сбе ча-
сописе у којима је сарађибао као студент, не чита-
јући те чланке, унапред уберен да су лебичарски чим
их је писао у младости. Он је без икакбоГ дбоумљења,
заједно са осталим професорима Униберзитета, ака-
демицима и ујледним личностима, потписао »Апел
за борбу протиб комуниста«. Да не би иком ма у
чему био сумњиб, да се не би иком замерио, мој отац
брло снисходљибо скида шешир сбакоме кош сретне
у нашој улици. Престао је да се биђа с пријатељима,
бише не одлази у »Руски цар«. Понекад сбрати у
крчму на у1лу, тек да стаби до знања да је у БеоГраду.
Убек седи сам за столом, али чашћаба и чистаче и
Недићебе жандарме. Са радија је поскидао лампе и
одиео их у шупу. А 27. марта он је плакао од среће
што је Србин. Јадни мој отац.
Достојанстбо постоји само у књтама, случајно
неспаљеним, у књтама закопаним у подрумима. Не
у књтама у библиотекама. У обом тоталном рату,
тотална је и деморализација.
Пре неки дан бидео сам обај приз ору дборишту
тмназије немачки бојници трали су фудбал. Кад им
је лопта прелетела преко ограде на улицу, са трото-
ара јурнули људи да је ухбате. Али шут је био јак,
добро напумпана лопта скакутала је низ улицу, а
за њом су трчали људи са шеширима у руци, просто
се гурали ко ће прби да је ухбати. Један сед тсподин
био је најбржи: носио ју је на брхобима прстију и
опрезно спустио пред шпе немачког бојника. Међу
онима који су трчали препознао сам и инспектора.
Министарстба пошта и једноГ умедноГ академског

106
 сликара. А данас у кафани код »Ужичанинина« дћо-
јица, као ћесели, по сћему се ћиди да су занатлије,
лумпују. Три Цтанина гуде им неку ћрањанску песму.
Улази немачки ћојник и прилази шанку да попије пићо.
Не иеда их. А Срби, оби што лумпују, кажу Цта-
нима-. »Сћирајте балцер. Валцер сбирајте.« Сбирачи
лако пређоше на некакаћ цтански балцер. Немац је
попио пибо и изишао не поиедаћши их. Тада су Срби
и Цтани настабили сбоју брањанску песму.
Па се питам: шта се то дотдило са српским
народом, њетбим патриотизмом, слободарским тра-
дицијама и поносом. Где су борци из прошло1 рата,
1де су они људи и оне жене, био је то цео Београд,
што су пебали, Грлили се, пили, лумпобали 27. марта
и још целе ноћи, објабљујући рат Немачкој.
Ако би рат потрајао још неколико тдина, људи
би позаборабљали и сбоја имена. Људи би данас били
срећни кад би линли да униште сбоје памћење. Били
би спокојнији. Мо1ли би да спабају. А то је добољно
да се жиби. Сељаци ће за душек дати кило1рам масти,
а за дбе пиџаме и петла. Сада сби имају нелде и у неком
селу некоГ рођака, сада смо срећни што смо сби, ипак,
сељачко! порекла.
Треба отићи одабде, спасти се, спасабати сбој
сбет, сбоје идеале, сбоју душу. Треба отићи у Ср-
бију, аутентичну, сељачку, прабу. Тамо треба за-
почети борбу. Ту Србију хоће да запале и униште
комунисти.

Осетио је Урош Бабовић, сазнао, био убеђен

да је опасност клијала још у пролеће, као трава
и кукуруз, и онда расла као усеви што расту, за-
једно с њима, јер у првој копњи винограда надни-
чари су тражили више вина и ракије, а за јело рекли
да би могло бити и више меса. Замислио се: до рата
тако нешто није могло да се чује на његовом имању.
Али је скрио своје запрепашћење и задовољио над-
ничарске жеље. Онда су почели да гунђају против
ниске наднипе. Није хтео одмах да их чује, али кад су
запретили да неће радити, платио им по пет динара
више но што су захтевали, не сумњајући да ће доћи

107
дан за његов рачун. А то је сиротиња коју је он сваке
године од Божића хранио, одевао, лечио, сахрањивао:
Чујеш ли ти, газда-Уроше, шта се у народу
прича. Доћи ће и код нас закон као у Русији. Бићемо
сви једнаки. И сиротиња и газде.
Остали копачи смејуљили се лукаво, па се на-
смејали распусно, ликујући. Претеће. Збуњен, и он
се осмехнуо, чуо »нема моје и твоје«, прибрао се,
угризао своју претњу и отишао постиђен, без речи.
У забринутост за млађим сином Бором, који се није
јавио из Немачке из заробљеништва, у бригу коју
је доносила и хранила окупација, уселило се неспо-
којство, недоживљено, несхватљиво: голаћ му у
лице каже »бићемо сви једнаки«, а после се сви смеју.
Тога надничара није више примао на рад. Почео је
да сматра за непријатеље и оне људе који му то никад
нису били. Веровао да нису.
Затим је морао да бежи из винограда да не би
слушао песме прскача, дотле их никад није чуо, у
којима се помињали срп и чекић. За вечером су
тражили да чују Москву и Брку. Доктор је рекао
да они Стаљина зову Брка. Зар је дочекао да се у
његовој кући тепа Стаљину. Јавно о Русији, милион
и једном тенку, пшеници са дуплом жетвом, и се-
љанкама посланицима. Јавно, разметљиво и дрско,
не показујући страх ни пред ким, они, балавурдија,
нерадници и лопови које треба без изузетка стрељати
ту где се затскну, као курјаке и творове. Опет је псо-
вао предратну владу, сад само пред Доктором и
Милошем, која је тако кукавички и шмокљански
пуцкарала на штрајкове и студентске демонстрације,
уместо да тешким митраљезима и картечом сатре
зло. Тек кад крв потекне београдским асфалтом, ова
земља може добру да се нада, говорио је сваке ве-
чери Доктору, који је на то ћутао и тиме га још више
изазивао да прети варошанима, од којих увек сва
зла народу долазе.
А Душан Катић, син његовог највећег пријате-
ља, с чијим је новцем 1929. године почео трговину
вином и ракијом и сврстао се у ред најбогатијих
људи у срезу, тај студент, ишао је од села до села,

108
свраћао у њиве и винограде, застајао чим би срео и
видео људе, упадао у дућане и кафане, и одмах
почињао говоре о ропству и слободи, о правди,
о господи и народу, и како је дошао час за устанак
против Немаца. Из свачијих уста чуле се његове
речи, само се о том мангупу и безумнику говорило:
Твој Душан кугу и ватру сеје по народу. Видиш
ли то, чујеш ли, Адаме. Какав сад устанак. Све ће
изгорети, отићи у амбис. Немци га неће трпети
као што су му наши прогледали кроз прсте због
твог и Аћимовог имена.
А шта да радим.
Ја бих да га преко наших пријатеља тајно ухап-
симо. Да буде само под нашом, српском влашћу.
То је, изгледа ми, једини начин да му спасемо главу
и сачувамо твоју кућу. Цео срез да спасемо.
Што ти то Мени говориш.
Несрећа је родитељска што никад не знају шта
рађају. Хране, гаје и одбране од болести. Све док
не одрасте не знаш шта си створио. А онда, доцкан.
Ти имаш несрећну судбину. Али помисли само да
ти је Душан од дечјих болести сваке зиме могао
по двапут да угине. ЈБуди смо, морамо моћи све што
нас снађе.
А зар би ти могао Недићевим жандармима да
спасаваш сина. Хапсом да га спасаваш. Немачким
хапсом. Шта си то рекао.
Зашто да не бих могао кад је то за његово до-
бро. За његову главу, и за општи спас. Чему се надаш.
Пријатељи смо, рећи ћу ти поштено. Држава
за коју смо се ја и ти, Уроше, борили пропала је.
Мом Душану и многим његовим вршњацима наша
држава због нечега није била добра. Не знам тачно
зашто. И није ме брига. Сад чујем да хоће некакву
друкчију да стварају. Није ме брига. Срећно им било.
Видећемо каква ће да буде та њихова слобода.
А ако је не дочекам, не жалим.
Седели су у соби са спуштеним завесама, у по-
лутами. Нагнуо се над сто да боље види очи свом
пријатељу, који као да се одмиче некуд, као да пре-
стаје да буде то што је био. Од почетка рата, у рату,

109
одавно, колико година. Није могао да израчуна
колико су година пријатељи. Тањир је одскочио и
звекнуо под његовим лактом, приносили им ручак,
а Адамово млохаво и нагојено лице затегло се у
грч некаквог отпора њему, у увреду, љутњу што је
можда личила и на презир. Шапнуо је:
Изгубићеш сина, Адаме.
Тањири и чаше танко су зазврјали.
А што нас двојина нисмо погинули у прошлом
рату.
Више нису имали о чему да разговарају. Устао
је и први пут одбио ручак у Адамовој кући. Преварен.
Издан.
Шта се то догађа с људима данас, хтео је да
пита Виту који је кочијашио, десет година га пратио
у свим одласпима из Трнаве, и од доласка Немапа
уместо револвера носио нож. Морао је да га добро
загледа: Шта ли ми ти мислиш.
Свет је изгубио памет, свет ће да пропадне.
Докторе. И поштени и паметни људи, па неће несре-
ћи да се супротставе. Сви одреда срљају у пропаст.
Отровани и опијени нечим. Изгледа ми, пропашћемо.
Каква је то зараза, болест и лудило ухватило људе
и народ, питао се, питао Доктора, који га је својим
одговорима још више збуњивао и обеспокојавао у
топлим вечерима под вењаком. А ноћ је мирисала
на покошену и још непокупљену детелину. После
није могао да заспи, морао је да пробуди Милоша
и позове га себи, у собу Милош је, гунђајући, сео
на клупу уз затворен прозор, у кошуљи и гаћама,
зевао и чешао се по прсима. Да је он Душан, шта бих
ја радио. Лампа није упаљена, али према млазу
месечине видео је Милошеву уморну, клонулу главу.
Пси су лајали упорно и густо. Шта би радио да је
Милош Душан. Шта би радио. Шта би радио. Сурва-
вао се у језу, нестајао, падао низ стрму месечину
према њему, па га ухватио за руку.
Шта ти се догодило. Јеси ли болестан:
рекао Милош и ишчупао руку, а он му се унео
у очи, шапћући:

110
 Примећујеш ли, чујеш ли како смо окупирани,
пси по целу ноћ лају, лају, не може да се спава од њих.
Пси лају као и увек.
Као увек.
Као увек.
Онда ништа. Иди спавај.
Па он је последњи пут био у кући Адама Катића.
Последњи пут су њих двојина разговарали. О томе
је хтео с Милошем да говори. Хтео је да му каже:
Сине, дошло је време да се ни најбољем пријатељу
не сме веровати. Сад се више не зна ко ти је пријатељ
а ко непријатељ.
Пушио је и кроз прозор гледао воћњак, пси
су лајали на комунисте, на разбојнике који се ноћу
састају, окупљају, долазе однекуд. У сенкама при-
виђао људе, погнуте, хитре: у сенкама привиђао
псе како облећу око јабука и крушака. Морао је да
оде у другу собу и да пробуди Виду, спавала је са
унунима Ранком и Војином, она се љутила, сео је
уз узглавље, и после толико година, поново загњурио
руку у мека расута недра:
Ако желимо да спасемо дену, и ово што смо
им с толиком муком стекли, ми више не смемо ни
да спавамо.
Бринем се за Бору. Само смо једно писмо до-
били.
Видиш ли ти шта се овде око нас спрема.
Да нам Доктор неку несрећу не навуче.
Кажем ти: сад све зависи само од тебе и од
мене.
Па шта да радимо.
Вукла му руку дубље у недра.
Не знам.
Прилегао је, и у Видина недра завукао десну
руку дубоко, готово до лакта. Прсти су мировали.
Шака је била само прислоњена на топлу, влажну,
ислужену дојку. Некад, кад би га велике бриге сколи-
ле, кад би град тукао виноград, или кад би у трговини
слабо прошао, он је завлачио шаку у њена недра и
ћутао. Дубоки успорени уздаси пошли за сећањима,
али је одједном нагло извукао руку из жениних

111
недара, придигао се и остао седећи на ивици кревета,
стражарећи до зоре, јер су на тиха и чиста дисања
његових унука насртали пси са свих страна, јер је
претећи лавеж засипао ситне и топле дахове дечака.
Шта да радимо, Милоше, питао је чим је овај
сео под вењак, позван да заједно доручкују и попију
кафу.
На шта мислиш.
Па зар ти не видиш да комунисти спремају
устанак. Они ће најпре нас. Прете нам. Чујеш ли шта
се прича.
Ја сам знао да ће се то догодити.
Како си знао. Откуд си ти знао.
У војсци се о томе говорило. Ја знам неколико
офипира комуниста. Већином резервни. Мој коман-
дир је био комунист.
Твој командир. У војсни. И нису их пострељали.
Нису.
Гледао га пренеражено, онда дуго у грб од белих
ситних белутака израђен у нрној калдрми под ве-
њаком винове лозе:
Зато је тако лако пропала наша усрана држава.
И ако је.
Милош је отишао за својим послом, а оп са-
чекао Доктора:
Знаш ли ти, Докторе, да је у нашој јадној војспи
било официра комуниста.
То је општепозната ствар.
А зашто сам ја плаћао порез, ми сељапи зашто
смо депу слали у војску.
Тако је, на жалост.
Занемео је.

Конспирапија. Доктор је стари комунист,

друже. Алал му вера како се камуфлира. Био
на робији. Он је онај велики комунист и члан.
Доктор је већи комунист од Душана Катића.
Конспирација. Ја сам му дао летак Централног
комитета Комунистичке партије. Ја му стално
дајем летке. Шта ти је рекао. Смешкао се и кли-
мао главом. Конспирапија, друже. Ни реч ти

112
 није рекао. Мој друже, што ти је права конспи-
рапија, а не ми и ови што нам долазе на састанке.
Душан Катић састао се с Доктором у Урошевом
винограду. Много је важно. Шта су говорили.
Много важно. Доктор је рекао: Од данас за
девет дана. Пази, девет дана. Устали су цело
Поморавље и Планина. Цела Србија устаје за
девет дана. Црвена армија одступа. Није истина.
Немци лажу. То је тактика што одступа. Видећеш
шта ће бити за девет дана. Ја вам тврдим, Доктор
је петоколонаш. Немачки шпијун. Три среза
уништиће Доктор. Он је из авиона падобраном
скочио. Сећаш се, дању бомбардована Паланка,
а он је ноћу стигао код Уроша Бабовића. Јесте
петоколонаш, зна немачки. Али човек говори
српски боље од нас. Камуфлажа. Доктор је
Шваба из Баната, пресвукао се у сељачко. За
паре, Урош Бабовић би и унуке продао а ка-
моли државу. Чувајте се, људи. Срушена је пруга.
Све бандере посечене и жипе однете. Два моста
бачена у ваздух. Пале општине. Планина пуна
партизана. Шта су то партизани. Цела Србија
устала. Пет тенкова заробљено код Крагујевца.
Доктор је вођа устанка. Доктор је генсрал, а
ја сам мислио. Дедер, брале, запевај ми нашу:

Ој Хитлеру, милу ли ти нану,

Доктор боди дојску на Балкапу.

Пијте људи, и нек нам бог сачува Доктора.

У Урошевој кући радио-станица, часна реч.
Чујеш ли, по сву ноћ: ти-ти, ти-ти. Штампарија
је у подруму. Урош Бабовић зна шта ради. Алал
вера Урошу Бабовићу. Све што је добро, на
њега иде. После рата, Урош ће бити сенатор.
По сву ноћ лете авиони над Трнавом. А син му
Бора, онај поручник што га Немци заробише,
постаће командант дивизије. Ех, што сад нисам
слуга Уроша Бабовића. Пук војске чува Доктора.
Целу ноћ су пролазили косом. Пст, руски падо-
бранци пашће на Планину. Руски падобранци.

113
 Заузеће земљу, небо нећеш моћи да видиш од
руских авиона. Падобранци пали код Ваљева.
Руски падобранни заузели Софију. Падобранци,
јао. Тимошенко. Буђони. Стаљин. Не верујте,
браћо, да Руси одступају. Тактика. За два месена
готов је Хитлер. Главу дајем, готов је.

С маказама у руни, Урош је стајао под трешњом,

ослањао се на стабло:
Шта ћете да урадите.
Одавде до цркве биће виноград. Твој подрум
прима сто вагона грожђа.
Скинуо је шешир, почео да мрси браду, загледан
у ред трешања око винограда што су расле, расле и
прекриле небо својим гранама и лишћем и, преро-
диле, свијале се ка земљи, на копаче, на њега:
А тебе ћемо, газда-Уроше, да узмемо за главног
подрумара. Стар си за копача. И заслужио си да не
копаш.
Чуо се женски смех, сличан ноћном лавежу. Сео
је, у ствари склизнуо низ стабло и као зажмурио:
копачи међу чокоћем смањили се, одмакли у даљину,
чудновати, непознати.
При сваком поздраву скидали су капу, нису
смели да опсују у његовом присусгву. Били смерни
људи, неуморни раднипи, и поштовали га више но
она. Он им давао жито да га надницама отплате,
позајмљивао у свим невољама, давао све што им је
било потребно за рођење и сахране, за славе и свадбе.
Од њега су живели. Били су његове комшије, знао
их од рођења, знао им очеве, знао све.
Полако је устајао, хватао се за ластаре, па брзо
закорачио према надничару који њега, Уроша Ба-
бовића, поставља за подрумара колхоза, и распалио
му шамар. И одмах други. Копач се затетурао.
Остали истог тренутка замахнули мотикама, наста-
вили да праше. Само је ошамарени стајао и изгубљено
зурио у њега:
Док си жив, копаћеш мени за хлеб. А ја ћу бити
ово што јесам. Ви нисте људи, ви сте стока. Губите

114
се из винограда. Губите се, и да вас више не видим у
мојој авлији.
Није викао, задављен, могао је да шапће, могао
још да се окрене, да их не гледа, и брзо оде кући.
Ушуњао се у подрум, сео међу бурад и цревом жедно
вукао вино. Тама је опојно мирисала на вино и храсто-
ве бачве. Зажелео је да више никад одатле не изиђе.
Није он први пут тукао људе, био је у младости више
пута и тучен: није први пут ошамарио слугу или
надничара који је учинио штету или украо. Али овај
шамар је друкчији. Први такав шамар.
Вино и хладовина смиривали га и бистрили му
главу. Кајао се. Чак и за једну овако ситну освету
мора да сачека тренутак у коме неће ништа ризико-
вати. Чинило му се, осећао: догодило се нешто.
Шта ће то да буде. Немир га понео подрумом, авли-
јом, јабучаром.
Милош је тражио ошамареног надничара. Нигде
га није било. Изгубио се од куће. Онда се сазнало да
је отишао у партизане. А по целом срезу ишла прича
коју су, знао је, комунисти ширили: Трнавска сиро-
тиња побунила се против Уроша Бабовића, наднича-
ри просули чорбуљак, банили бајату проју и моти-
кама га јурили до подрума. Вита и Трпко шуњали
се по селима, Чаршијом и Паланком, слушали шта
ко говори, онда то, увече, препричавали њему и
гој причи о побуни трнавске сиротиње додали још
и друкчије претње. А слуга му дао летак што га је
нашао под стајским вајатом. Почео да га чита, про-
читао: Комунистичка партија пози&а на устанак
иротић Немаца. Затворио се у своју собу, опет почео
да чита летак, прочитао, читао, поново читао, осећао
је: то позивају у напад на његову кућу, пале његове
зграде, секу његове воћњаке и винограде, пљачкају
његов подрум и амбар; прете му смрћу, убиће му
Милоша и унуке, хоће да га затру:
Купите митраљез. Купујте бомбе и мунипију,
купујте и не питајте за цену. Крените одмах, ево вам
иаре. Зашто вам дрхте руке; унео се Вити у лице, а
Трпка ухватио за прса: Не верујем вам, никоме не
нерујем, али ви добро знате моју руку, пазите.

115
 Кад смо ми одрекли твоју заповест. Кажи, кад
смо те изневерили.
Сутра увече да сте овде. Без митраљеза не вра-
ћајте се.
Онда је уследио препад самог команданта, вође
те војске, главног непријатеља: за леђима му звецнуо
ланан, чули се корапи, он је седео под вењаком с
Доктором, и кад се окрену — Душан Катић, у белој
кошуљи и гологлав, стајао је и снебивао се, ослоњен
на бицикл. Није имао времена ни за покрет ни за
одбрану. Душан Катић је ушао под вењак, пружио
руку, поздрављао се, рекао: Како си, чика-Уроше.
Глас је био искрен, можда и узбуђен. Глас нека-
дашњи, као кад му је љубио руку, као оних година
кад је Душан био ђак а он му, у Паланци, давао понеку
банку за биоскоп: глас му био учтив, осетио је и
поштовање, препознао у њему сина свог пријатеља,
дечака кога је волео, али Душанове речи није раза-
бирао, није разумео о чему говори. Гледао га пре-
неражено.
Док су се руковали, можда би му Доктор испу-
стио руку кад је чуо: Ја сам Душан Катић, али му је
младић, како му се чинило, необичне висине и оштрог
осмеха, дивљачки стиснуо шаку:
Ја сам срећан. О вама се толико говори. Мој
пријатељ Урош, и о вашем оцу. Зашто сте тек сада
дошли, па ми смо колеге. Заправо, ви сте прави
романтични јунак. Митови су психолошка нужда
поробљених. Да, био бих вам професор, свакако.
У вашем подухвату има много, много неизвесности.
То је дивно, то је разумљиво, ви сте млад човек,
револуционар. Ризик је стил ваше борбе.
Али је заћутао чим му је у задњем џепу опазио
револвер. Учинило му се да је Душан Катић намерно,
приликом седања, тим револвером хтео да назначи
циљ своје неочекиване посете. Просто, непријатно.
Од малог страха, више нелагодности но правог
страха, јаче је било узбуђење: пред њим је противник,
непријатељ, силан, амбипиозан. Изазива у борбу.
Можда је почетак нечег. Богосав. Трема и немир
увек су исти у оваквим тренуцима. Увек. Ћутати,

116
смирити се, заузети позицију. Онда кренути. Не, ја
сам равнодушан. Привидна пасивност учини не-
сигурнијима и велике политичке рутинере а камоли
њега, може и син да му буде. Млад је, хуља, има
велику шансу. Почиње у изванредно повољном вре-
мену. Главне противнике тукли му Немни. А мени су
бркови генерала Солунца били висина мете, звека
њихових медаља била ритам корака. Шта сам могао
друго, и више. Поред ратних победника не успева
се у политици. Сем да се буде њихов трабант. Али
са мном је свршено. Да, да. Тако, дакле, изгледају
ови који данас стартују, такав је један који се спрема
да постане политички комесар и победник на бо-
јишту, сада пуном само лешина.
Костим је стилски: неиспеглане сиве пантало-
пе, сандале на босим ногама, кошуља раскопчана,
рукави поврнути. Разумем, младићу, али ти остав-
љаш више утисак аљкавости и неукуса неголи не-
маштине. Носи цепни сат, илегална опрезност, коса
му је кратко ошишана, неуредна, опет из илегалне
опрезности. Кад ли брже науче те трикове. И погурен,
из стилских разлога. Сугерише се скромност, послов-
пост, да, концентраиија, незаинтересованост за ства-
ри и свет око себе. Глас оперског певача: сталан
напор за дубином, мелодијски организован, дикциј-
ски тачан. Описна, проширена реченипа. Особина
доцената и младих свештеника. Све је то неориги-
нално, добро научено, свакако. Данас се није ни
бријао. Да, и то је неоригинално. Поглед му је шва-
лерски дрзак и упоран. И то може бити трик, узет
из руских романа. Лепа глава. Мало тешка, али веома
пропорнионално скројена. По челу и вилицама, упо-
ран и тврдоглав човек. Ако није, такав ће постати.
Сви усрећитељи народа и човечанства верују да је
упорност прва врлина:
Како да не. Необично ме интересује ваше мишље-
ње, Катићу.
Пуне женскасте усне. Мушкарац са таквим чул-
ним уснама најчешће је медиокритет. Стил је и та
чежерност, ти лени неодлучни покрети, то завијање
пигаре, као контраст страсном погледу и измоду-

117
лисаном гласу. Непријатно, застрашујуће, питонско.
Вероватно, изванредно импресивно за младе девојке.
То је иоза звери која лукавством лови плен, која
обмањује опуштеним телом, а привлачи погледом,
сугестијом, хипнозом. Како се сентиментално и по-
верљиво осмехује. И тај осмех он користи у агита-
ционе сврхе. То је добро и вешто. Разговара о здрав-
љх. пословима, стрпљиво слуша Уроша. Начин сти-
цања поверења. Присност и интерес за туђе пробле-
ме. Старо демагошко средство. Добро га употребља-
ва. Ти наши сељачки интелектуалии својом структу-
ром предодређени су за руски утицај. Словенство
или бољшевизам, свеједно. Та конкретност, стање
винограда, оскудица плавог камена, сељачка особина.
Урош је ошамућен. А хтео је да побегне из вењака,
да га најури. Пола сата је прошло, а он рођачки разго-
вара са човеком који се спрема да му скине главу.
Чудно. Опасан је, ипак. Пре свега, учинити га незна-
лицом. Постидети, насукати га. Испровопирати. Да
улетим у ту страшну игру. Све повући за нос. Ризично.
Неизвесно. Никад тако узбудљиво и страшно није
било. Богосав Не, не. То му треба одмах рећи.
Треба му рећи: политике сам се заувек одрекао.
Заувек. Заувек, млада хуљо. Желим да се посветим
научном раду. Најзад. После толиких пропалих го-
дина. После толиких. Овде радим на књизи коју десет
година припремам. Село и цићиЈШзација бићс моје
животпо дело. Какво искушење. Зар оп, Душан Ка-
тић, једаи нреровски студент, да измени мој живот.
Моју коначну одлуку. Нисам и не смем бити узбуђен.
Зар да ме један студент испровопира. Глупо. Какво
искушење. Како је страшна и слатка ова језа. Али
шта је мени. Опет, докле. Богосав:
Ја верујем да је цвеће, врсте цвећа које се гаје
у нашим селима, интересантан податак стања култу-
ре народа. То нису ни ћилими, ни везови, ни тканине.
Са изумирањем народне радиности почиње културна,
не изненађујте се, културна декаденција, да, права
декаденција нашег села. Вас то не занима.
Брбљам бесмислице. Шта то значи. Не, никако.

118
Али, то је страшно неизвесно. Необично. Шта ли ће
изићи из овога. Треба га просто најурити:
Слушајте, драги мој колега, зваћу вас колега,
ви ћете на то најрадије пристати, ја вас уверавам:
откако сам у Трнави, дакле од 15. априла, радио нисам
чуо, новине нисам погледао. Немојте тако. Ви не
можете водити политику ако не читате новине својих
нротивника. Немате право, немате право. Не постоји,
и никад неће постојати пропаганда која би била
апсолутна лаж. Не, ваша искључивост је, надам се,
особина темперамента а не ваше идеологије и теориј-
ског убеђења. Реч је о дијалектици, колега. Ви сте
марксист. Утолико боље. Питајте Уроша. Молио
сам га да ми не каже ни једну политичку новост.
Да, јесте невероватно. Просто неприродно. И сам
себи се чудим. Народ. Народ је увек за статус кво.
А кад се за слободу и прогрес борио, значи да ништа
друго није могао да чини. Зашто нихилизам. Лењин
је у полемипи с Кауцким дословно рекао: Масе су
увек инертне. Неуспешни и ситни политичари мито-
логизују народ. Слушајте, најзначајнија порука и
поука Одисеје, и целе антике, није храброст већ лу-
кавство. Има, има везе. Праве вође народа, велики
политичари у дубини душе увек су сумњали у енергију
парода. Никада нису имали илузија. Зато су и успели.
Не, није то песимизам. Немојте, колега, да мислите
ио систему привидне логике. Добро, то је све истина
о нашој политичкој прошлости. Потпуно сам са-
гласан. Имате право. Водећа политичка гарнитура
Југославије показала се неспособна и остала је на
друму историје, бедна и неупотребљива, као и они
јадни тенкови југословенске војске. Тако је. Шефови
наших великих политичких странака уколико су били
способни, онда су коруппионаши, а ако су били
поштени, онда су сасвим неспособни и неупотребљи-
ви. Као наша авијација. Остали су у сељачким врзи-
нама.
Шта то говорим. Мислиће да му се удварам.
Не, никако. Предрасуде сачињавају две трећине њи-
хове свести. Изненађен је. Наш глуп и несхватљив
таленат да простаклук, примитивност и сиромаштво

119
учинимо шармантнима. Не, младићу. Одолећу, одо-
лећу. Морам. Доста је политике и неуспеха:
Јесте. Емиграција је неморална. Побегли су пре
битке. Будућност земље захтева нове људе, имате
право. Моја политичка активност није била типична
за наше прилике. Ја сам трпео ударце са свих страна.
Зашто. Па и зато што нисам хтео да моја политика
буде ажурно књиговодство туђих грешака и глу-
пости. А изгледа да успех лежи у тој фушеовској
позипији. Не, нису то нека природна начела мало-
грађанина. Нове идеје, стварање, то је увек ризик.
Наравно, критиковати и исмејавати туђе мане увек
је ефектно. А ја сам био искључив. Такав став водио
је у пораз. Мене су ломили људи око двора. То је
дуга историја. Против мене су се брутално борили
корупционаши. Мене су прогонили људи с такозва-
ним нанионалним заслугама. Ви сте млад човек,
ви не знате шта је пораз. А од свих пораза, поли-
тички најграјније понижава.
Ако је дошао да ми понуди савез. Комунисти
то у овим данима чине са значајним личностима.
Можда ме нарочито цени. Био би запањен Београд.
Бата Павловић постао савезник комуниста. Какав
неочекиван и ефектан ударац господи у емиграцији.
Та ноћ иаковања, чудна веселост деце у општој не-
срећи, опраштања, Загоркина помамљеност, хисте-
рично наваљивање да емигрирају, Лондон, поли-
тички центар света, најзад остварен циљ, страховито
искушење, одолео:
Да, да. Слушам вас, колега. Не, ми нећемо бе-
жати из земље.
Погледао је по соби: отворени ормани и фиоке,
гомила кофера на којима седе Аца, Света и Мирјана
у мантилима, а Загорка у мантилу јури по соби,
држи се за главу, виче. Улице брујале од мотора,
кола са запрегама, од повика. Кофери, то је капиту-
лација. Сетио се оца Богосава.
Не, Загорка. У овом часу ја нећу да бежим из
земље. Ни у ком случају. Ја хоћу да делим њену
несрећу и судбину.

120
 Ти си, Бато, неразуман човек. Морам да кажем
10 пред децом. Први пут отворено признајем себи:
потпуно си ме изневерио. Потпуно.
То је капитулапија. Почиње ропство. Најпре то
|реба да схватите. И спремајте се на патњу.
Доста са идејама. Доста. Почиње пакао. Реци
једну обичну и истиниту реч, искрену људску реч.
Идемо у Трнаву.
Шта си рекао. Шта је то Трнава.
Идемо у Трнаву.
О, боже, боже, коме нас сада жртвујеш. Против
кога си сада. Не буди садист, не мучи више, измисли
(шет нешто. Обмањуј докраја, испричај да је то село
пајдивније на свету. Па то је несхватљиво, осећам
како лудим.
То је био пораз. (Осетио је да Загорку коначно
куби, али није могао.) Да, да. Ваша платформа је
нрло интересантна. Уједињење свих патриотских и
демократских снага за борбу против фашизма. То
је стара теза Коминтерне. О томе је Димитров писао
ако се не варам још 1935. Ја не видим бигну разлику.
Трнава је пораз. Добровољно изгнанство. Глув,
анониман подвиг. Живот у селу — мазохизам. Бо-
I осављева особина. Одлука да настави оно што је
пре петнаест година напустио, последња могућност,
једина. Искупљење. Дуги монолози између плотова
у лавежу и мраку, та сећања на неуспешан живот,
те страшне несанине, и опет Богосав, опет стид,
етид, је ли и то нскакво искуство за нове борбе.
И ј ш поразе. Зашто је убеђивао себе да је коначно
евршен његов политички живот, и сва његова по-
питичка каријера, зашто је веровао да су нркле ње-
I ове страсти, чији је заточеник двадесет година. И
евс то без последица. Најбаналније мудрости —
мудрости поражених. Какви мемоари. Тужна славина
пеуспеха. То свакако не. Ослобођење ће дочекати
да би однео рукописе у штампарију и поднео молбу
ча професуру на Правном факултету. После ће да
пише политичку историју Југославије. Трнава треба
да га препороди и исцели. Да, мора да истраје. Ни-
каквим искушењима не подлећи. Зашто осећа овакву

121
језу. Не подлећи. Овај говори само фразе. Летак,
то је стање његовог духа:
Слушајте, у овој земљи двадесет година све се
спремало за ово пролеће. Иницијативу су одувек
имали прни. Кренули одједном, и неочекиваним
снагама. Краљ је био матиран са свим националним
симболима. А демократи су идиотски стајали у
месту. Оправдање — пета колона. Лет авионом,
стара прича: напуштајући тело, душе се селе у небо.
Као што вам је познато, више није било никакве
наде. Пораз без битке био је коначан. Лудаци су
свакако веровали у вампире. Молотов и Рибентроп
потписаше пријатељски споразум. Знам, одлично
познајем ваше тумачење. Енглеска је убедљиво стра-
дала код Денкерка. Франпуској лакну кад остаде
без слободе. А Черчилов оптимизам у фрази »сло-
бода и демократија«, најсентименталнији очај. Он
је још и могао бити повод за нама урођену моћ утехе
мистеријама и измишљотинама. Али то није чиње-
нина од стварног политичког значаја. Америка, то-
лико спора и: не липши магаре до зелене траве.
Хитлер је, драги мој колега, ипак једини реалист
у свету данас. Са правима да такав буде. Он је иракти-
чан политичар, зато и убедљив, без обзира на укус,
иринпипе и остало. И на нашу мржњу, јасно.
Да им не будем мали тројански коњ. Тактика
у стилу Керенског изгледа да је данас немогућна.
Пораз још срамнији. А ови су брутални и упорни:
Имате ли ви везе са Москвом, и какве вам они
гарантије нуде. Шта они могу да нам помогну. Не-
мојте тако, колега. Рат се заснива на материјалним
претпоставкама ако се жели победа. Ја словенофил
нисам, то да знате. То је инфериористичка идеоло-
гија. Дивљачка мржња и завист према Европи. У
ствари, према цивилизацији и култури. То је суштина
словенофилства. Треба само прочитати Достојевског
и одмах схватити ту опасну мистерију, ту малоумну
веру у расу и бога.
Импресионирати га, бар једна мала лекција Тако
давно нисам разговарао о политици. Читава вечност
су ова три месеца у селу. Одмах сам други човек.

122
 Го је моја природа, моје биће. Моје проклетство.
Шта могу. Истинито, право, безмало еротско узбу-
ђење. Имам ли ја стварне снаге да издржим казну
којом сам себе казнио. Онда кад нисам политичар,
јесам ли ја уопште човек. Друга судбина. Заблуда.
Порок. Која друга судбина. Не, Богосав је велика
поука:
Слушајте, колега. Ова Србија имала је несрећу
да су свћ њени значајнији политичари у младости
били бакуњинисти, а кад су се поженили — тори-
јевци. Јасно, кнез Лазар и свети Сава нису могли
бити идеал синовима хајдука, сељака и свињарских
трговаца. Они који су у Паризу учили, кратко су се
одушевљавали Робеспјером, а остали, они су огромна
већина, заносили су се руским фанатицима од Ба-
куњина до Чернишевског. Ти студенти републиканни
чим би поднели молбу за државну службу претварали
би се у ватрене монархисте. То вам је типичан сиже
оалканског политичког романа. Ви романтичари хте-
ли бисте да је Србија — Светозар Марковић. Не,
драги колега. Без обзира на наше жеље, Србија је,
она стварна, аутентична, само Никола Пашић, наша
радикалија. Знам, знам, Светозар Марковић је наш
социјалистички Месија, он је аскеза, песма, лирика,
снови. И само то. Живот, реалност, то је Баја Пашић
и »зна Баја шта ради«. Ја сам Европљанин по васгш-
гању и политичким концепцијама. И, ако вас то за-
нима, цео мој политички програм стаје у једну реч:
слобода. Да, чак и изнад хлеба. То није нетачно.
Демократија је и право на гладовање. Зашто. Зато
што слобода и хлеб нису ни у каквом сродству.
Зашто цинизам. Да сте ви у политици бар једну
битку изгубили, верујте ми, много бисте обазривије
унотребљавали неке категорије.
Зашто се узбуђујем. Ни у чему не бити дефини-
гиван. Али ја не чиним уступке. Можда опомена
судбине. Ситуација тражи велики талент, велику
нптуицију. Имам ли је. Да, да. Неопходна је гени-
јална видовитост. Овај пије помало, очигледно чини
уступак партнеру. Зашто Урош ћути. Нисам узбуђен.
Ако је ово судбоносан дан. Судбоносан дан. Почетак.

123
Чега сад:
О томе ја нешто друкчије мислим. Склон сам
убеђењу да је поштовање традиција опасније од
презирања традиција. Традиционализам је осећајна
категорија. По правилу, ту разум подбаци: не разли-
кује јасно оно што се стварно догодило у прошлости
од оног што су савременици желели да буде. Не
заборавите, колега, сви су људи у једном песници:
за потомке, себе измисле. Али не, молим вас, какав
нихилизам. Традиције су магацин нађених ствари.
Магацин који се не држи под кључем. Свак узима
оно што му се допада.
Сувише осећајно. Не почињати са жељом за
осветом. Никако, никако више с тим осећањима. Ка-
ко се извући. Никакав прелом. Какав нови живот.
Провокација. Тражење формалног разлога да ме
сутра стреља у потиљак. Класично комунистички.
Мали модерни језуит. Како наши људи фантастично
лако схвате технику политичке борбе. Неубедљиво,
дечко. Занос му је аутентичан, без обзира на циљ.
Опасап је. Шта ће са оваквима они из Лондона и
Београда. Стари, без идеја, изадутирани. Никад нису
имали кониеппије. Неспособни за све сем за ситан
лоповлук. Све ће вас поклати ови разбојпипи. Ови
Душани Катићи. Млади, примитивни, свирспи. Ови
што се за изабране сматрају. Пробајмо:
Социјализам је неминовност нашег времена.
Зашто би то била друга и сада неактуелна ствар.
Ми морамо знати у име чега зовемо народ на оружје.
Не разумем зашто се ви комунисти већ неколико
година одричете себе и стидите се да будете оно
што јесте. Па све што радите мора бити у интересу
пролетерске револуције. Знам, знам. Данас је јасно
да о совјетима и експропријацији капитала не треба
говорити јавно. Али кад овако разговарамо, онда
вас молим да приниипе конспираиије не примењујете
буквално. Југославија је зрела за револуцију, то је
јасно и богословима. Неукусно је да вам помињем,
али 1932. године полиција је запленила моју брошуру
Наша дилема. Ја сам рекао, наравно езоповским јези-
ком, да је наше друштво у агонији. Ви тражите моју

124
спрадњу. Молим вас. реците ми јесте ли ви члан
11ентралног комитета. Молим, молим. Значи то је
п данас тајна, мада ваша странка и устанак подиже.
11а којим приннипима организујете штабове. Рените
ми нешто више о систему ваших организатшја у при-
иремама за устапак.
Опрезан. Врда. Лаже, јер ми не верује. То је
оно. Комунисти мени никада неће веровати. Ово је
обична подлост. Византинизам. Вечни, наш прослав-
љени метод. Како се смем понашати као ној. Па ре-
волупија почиње. Сачувати везу са њим, упознати
I а боље. Прилика. Фантастична, прва, историјска.
Провиђење. Прст судбине:
Вама није потребна моја формална изјава сагла-
сности. Ово је, драги колега, признајем, за мене
сасвим неочекивана ситуанија. У питању је судбина
земље. Морам свестраио да размислим. Треба се
припремити психолошки и интелектуално. Пошаљи-
ге ми сав материјал, и дођите за који дан. Признајем
да сам узбуђен. Па ви сте дошли да ми промените
живот. А ја имам педесет година, драги младићу.
Можда стс својим доласком условили моју будућ-
ност. Одредили ми судбину. Једном буржоаском
демократи, једном уморном интелектуалну. Опчи-
пили ме, одушевили, па будите, богаму, бар сујетни.
КаспиЈе, у випограду, свс јс личило па сан, мутан
п мутнији што је дуже размишљао. Бела кошуља,
бицикл, допентски глас. Има ли излаза. Неодољиво
искушење. Генерална проба. Мислити и мислити
чињенинама. Поћи од почетка, увек се враћати по-
четку. Одлука да не иде у Београд све до ослобођења
јссте свакако и моралан и политички став. То је у
реду. Али Трнава је мучење, животарење, освета
ссби. Само неколико тренутака задовољства собом.
Дистанца према сељацима, одласци у манастир оцу
Сави, демонстративио неинтересовање за стање на
ратним фронтовима, неколико тајних састанака са
мајором Цветићем, све је било нормално. Радозна-
чост, покушај за елементарном обавештеношћу.
Али шта чинити сада. Је ли момент да се уђе
\ борбу Још једном покушати. Последњи пут. Си-

125
туација сложена, необична. Тешка. Много тражи.
Ризик огроман. Омамљив. Сам је. Његова идеја,
иницијатива, вођство. Прилика да постане равно-
праван партнер влади у емиграцији. Да јој диктира
услове. Човеку се понуди судбина земље једном у
веку. Револуција је на прагу. Почела је. Због изгубље-
ног темпа, без обзира на снагу, губе се и велике битке.
Највеће битке. Слепни не виде. Мизерија наша, до-
маћа. А Стаљин тврди да верује у вечну правду и
руску душу, у Словене и Србе. Тако, дакле. Гините
сада за нас, а ми ћемо да вам вратимо совјетима.
Комунисти постали националисти. Аматерска пред-
става. То је оно страшно што дилетанти и Шекспир
имају нечег апсолутно истоветног: подједнако су
радикални у клању протагониста. Ко ли им је вођа.
Али какво искушење: црни и црвени бацили су
у игру све снаге. Борба на живот и смрт. Ускочити.
Ни Русија ни Немачка нису толико јаке да би могле
да победе и Енглеску и свог главног противника.
Али трећи, ван бојишта, победиће обојицу кад буду
преморени и искрвављени, на земљи. Бити трећи.
Стара поука историје. Трећи. Бити међу њима, над
њима. Је ли то могућно у рату, међу рововима. Је
ли то изводљиво данас.
Враћао се у село, људе није примећивао, ни
поздрављао, ишао, журио широким степеницама
народне скупштине, засут светлуцањем блицева.
Владу компоновати својим људима, оданим, спо-
собним. Створити енергичан, ефикасан, демократски
систем. И најзад, повући земљу из варварства и
беде. Донети нов устав. Монархију у позориште за
старце и децу. Богосав, завет. Непојмљива прилика.
Велика могућност. Који је данас датум. И овај дра-
матични залазак сунца, тај облак, тај пламени дивљи
вепар у трку над Планином, над Србијом. Шта ли
би ми сада рекао Богосав.
Кад је ушао у авлију и срео се са Урошем, који
га је забринуто чекао, застао је за тренутак. Да ли је
стварно дошао час за велики подухват. Је ли то тај
непоновљив животни тренутак за почетак великог
дела. Дрхти. Урош је збуњен. Ионако он сада није

126
за проверу. Можда отап Сава. Добро је што Урош
ћути:
Нека ми Десимир упрегне коња у чезе, идем у
манастир.
Ко се надао да је он такав. Откуд мени оружје,
побогу Душане. Какав митраљез, какве пушке. А
да их имам, мислиш да бих теби дао. За устанак,
чији, на кога, мангупе. Против Срба, против мене.
Зелен си ти, дечко, да Урошу Бабовићу заврнеш
шију. Ко се надао да ћеш ти ово постати. Ако још
малб памети имаш, онда: да ли га је позвао да се
сакрије код њега, да му у подруму направи склониште,
због Адама. А смешкао се, смешкао се зликовачки.
За оно тапшање по рамену, као да ми даје паре на
зајам. У реду ствар, чика-Уроше, у реду ствар, шта
је у реду ствар, требало је да му пљуснем шамарчину,
марш кући, мангупе, и не претурај оџак који ти је
деда Аћим усправио. Ја ћу да гледам свој посао, а
ви мене оставите на миру. То је требало да му каже,
или да му је понудио паре, њему, Душану, то нико
не би знао, нико не би могао да докаже, ево ти помоћ
за одред, нека буде наша тајна, и кажи твојим мангу-
пима да ми не лепе плакате по капији и не прете
ми више. Да му је обећао помоћ. Кад је дошло време
да и њих мити. Смешкао се, климао главом. У реду
ствар, чика-Уроше, у реду, знам, ти си унук Аћима
Катића, знам, гујо, што је то »у реду ствар, чика-Уро-
ше«, и тапше ме по рамену, а нож ти у рукаву:
мисли, шапуће, ћути с Доктором који се тек
јутрос вратио из манастира, каже, а ко зна, ко зна
шта и тај мути, казаће му отворено: Једи, пиј, спавај,
ради овде у овој авлији шта хоћеш, али нећу да те
мој слуга вози на нека ноћна договарања, па да се и
то мени на врат товари.
И како да се спасе, како да се одбрани. Не свој
живот, не своју главу, већ нешто битније, веће, више.
Земља и богатство су то, све што је његово. Али
није само то. Није све. Није. То је и сигурност пред
свим несрећама, болестима, поморима, гладима,
ратовима, то је право на разлику, право на друкчију
реч свуда и са сваким, друкчији смех, псовку. То је

127
и разлог да га памте и помињу унуци и чукунунуци.
Како да спасе и одбрани цео свој живот и муку, све
што је добро и зло за имање и кућу учинио да би
била каква је сад, најмоћнија у селу, у неколико
села, у пола среза. Чим Доктор ћути, мора да је још
горе но што знам:
Нови председник у Чаршији није био газда, а
они га убили. Добро, жандарме убијају, али ове
друге. У Њивама су убили поштеног човека. Зато
што им није дао сандук мунииије. Можда није ни
имао. Знаш ли да су ми ноћас опет залепили летак
на капију.
Знам да и истакнуте политичаре убијају. Између
ноштених и непоштених опи не праве разлике. Хоће
да посеку све што би могло да им се супротстави.
Тешки дапи долазе, мој Уроше. Опасност је не-
нојмљива. Не знам шта да се ради.
А је ли то паметно, Докторе, што се ти састајеш
с мајором Цветићем и тим офипирима, шапутао је
и завукао руку под сто, толико му дрхтали прсти.
Макар да знамо шта се спрема. Ти знаш да сам
дошао у твоју кућу да из ње не одем док се Београд
пс ослободи.
Право да ти кажем, мене је страх официра по
шумама. Они не разликују сабљу од земље.
И мепе јс страх. Али и од ових твојих комшија.
А кад бисмо ми смакли и Душана Катића и ма-
јора Цветића. Кад би их нојела номрчина. Ја имам
људе за то.
Гледао га у очи, немирне, крупне, укопане под
високим челом, видео осмех који му је севнуо дугим
липем и још више га зборао, и дрхтао на уснама,
а ноглед скрепуо на лозу вењака, на зелене гроздове:
Да то удссимо, а. Шта мислиш. Онда би наш
крај био миран.
Јара је треперила из калдрме, лоза се угибала
под врелим тешким сунием.
Нема више мира, Уроше. У томе и јесте ствар
што више ништа не зависи ни од Душана Катића,
ни од мајора Цветића.
Милош је улазио с косачицом у авлију, калдрма

128
је трештала од коњских копита и гвоздених точкова.
Урош није чуо шта је Доктор говорио, изишао је
из вењака кајући се што му је то казао, а ноћу, кришом
од њега, с најоданијим слугама, у подруму и на тавану
нове куће почео да гради бетонске заштите, мале
бункере, и водио преговоре с неколицином познатих
убојица да му буду тајни, ноћни стражари.
Ми имамо пријатеље, зашто те је страх.
Немамо ми више пријатеља, Милоше.
Партизани су против Немаца а не против нас.
Хоће да нас сатру, будало. Осећам и чујем. Ни-
ком не верујем. Доктор, то је змија у кући. Ти си
лаковеран и непоуздан. Зар не осећаш шта се спрема.
Морам сам да се браним. За паре људи гину, платићу
стражу.

Како можеш још да спаваш. Па Немци

с борним колима дошли, опколили авлију, све
претресли и одвели везане Доктора и Уроша.
Немци заробили Доктора, Урош Бабовић је
човек, нема му равна. Обесиће Доктора. Стре-
љаће Уроша. Да гараитујемо сви, моралпо и
материјално. Дајте хартију да се потпишемо.
Ако немаш хартију, узми од децс свеске за
школу. Потписујте се, људи. Пиши и мене и сипа.
Идемо у друга села. Цео срез треба да потпише
за Доктора. Како му је име и презиме. Један
је Доктор. Нека се потписују само порески
обвезници. ЈЈакше, људи, ие гурајте се. Биће
хартије за све. Нема лакшс. Могу одмах да
их стрељају. Знају Немии ко је Доктор. Јадна
Докторова деца. Зар и децу има. Троје има. Нс
знам које је лепше. Је ли му жива мајка. Жене,
не плачите. Нећу да потпишем. Доктор ће вели-
ку несрећу да донесе. Није за наше добро дошао
у Трнаву. Урош је крвопија, нека му бар Немци
смрсе конце. И Доктор и Урош су петоколона-
ши, хапшење је само камуфлажа. Сад они с Нем-
цима доручкују печене пилиће и пију стару
ракију. Баш ме брига за Доктора и Уроша Ба-
бовића. Да не беше Доктора, никад тенк не бих

129
 видео. А ја, да не беше Доктора, ни Немце не
бих видео. Хвала Доктору, и сад нека му буде
како му бог да, али нам човек доведе Немце у
Трнаву. Видео сам, јесу Немни али су људи.
Радио-Лондон јутрос јавио за Доктора. Јавио
радио, часна реч, јавио радио, Енглези ће бом-
бардовати Паланку ако Немци одмах не пусте
Доктора. А мени Урошев Милош каже да је
тај Доктор опасан човек и да се зове Бата Павло-
вић. Бата, кажеш. Бата. Бата. Алал му вера, и
јесте бата.

Чим је Бату Павловића пробудило брундање

мотора пред капијом, пси, трка и тресак цокула по
калдрми, он је јаукнуо: Моја глупа главо, то сам
и заслужио. Није успео ни јорган да помери с лииа,
а Немци су се већ дерали над њим: Устаните. Руке
увис. Забацили му покриваче, а он је још увек лежао
непомичан: како је дозволио тако глупо, јадно, на
спавању да га ухвате:
Треба да се обучем. Не брини ге, ја не намеравам
да бежим. Ни у ком случају.
Зашто да се облачи, нека га у гаћама воде, зар
је смео да се нада да ће га у овим данима Немци
оставити на миру. А одлука, Загорка, срамота:
Куд ме водите. Ако већ знате ко сам, онда сврши-
те своје одмах. Мој домаћин никад се није бавио
политиком. Он је невин.
После шамара личило је све на сан, а повратак
себи започео је осећањем смрада масти за обућу
са чизама уз само лице, онла болом у искренутом
врату, лежали су потрбушке у камиону, међу кратким
широким чизмама. Сем зеленкастих чакшира и пар
кундака, ниједно лице није видео, а камион је јурио,
трескао и поскакивао, он окренуо лице на леву страну
и Урошу, који је лежао уз њега, шапнуо:
Кажи да ме ниси познавао до окупације.
Сам сам унео ватру у кућу чим сам политичара
пустио под кров. Да знаш, ја ништа нећу да кријем.
Потврди само да нисам изишао из села. И да
ми нико није долазио.

130
 Тада му је Немац ставио чизму на врат, нагазио,
згњечио лице уз под, тресак камиона по излоканом
путу га ошамутио, опет је све личило на сан док га
нису малаксалог, са изгребаним и раскрвављеним
лицем, повели широким степеницама на некакав
спрат, раздвојили га од Уроша Бабовића, кад је
морао било како и било чим да се искаже, због себе,
Уроша, због тих Немаца што су га гурали, а онда
опет ишамарали на његов очајнички шапат: Ви сте
варварска војска.
После, сам у некаквој собици са модро пре-
фарбаним прозорским стаклом, он се стресао. Тучен
је први пут у животу. Никад га нико није оволико
понизио и увредио. Никад. Сео је на бетон у угао
собице, згрчио се, узео шакама главу:
Анонимна смрт. Анонимус. Разочарани поли-
тичар. Шеф странке без странке. Идеје, програми,
шта су сад програми, ко су његове присталице.
Побеђиван, побеђен. Нико га није узео у обзир ни
за евакуацију. Служавке су водили и возили према
Грчкој и мору. У априлу њега се нико није сетио.
Има право Загорка. Јадна, несрећна дсца. Зашто
да га памте кад се није ни поиграо с њима.
И Богосав: Веруј псу, ал човеку не веруј, има
право, и мајка: Даље од историје, само даље од
историје. У шта је утрошио живот. И немачки редов
може да га шамара, гази, гњечи му лице на поду
камиона. Обичан лопов, разбојник. Зар се овим за-
вршава његов живот.
Неће га ни стрељати за кривицу. Оп је без кри-
вице. Он се Немцима није замерио. Није их ни опсо-
вао. Ко је читао његове чланке. Шта се њих данас
гиче некакав Бата Павловић, данас, са освојеном
Европом, док газе Русију, шта се њих тиче некакав
српски поражени политичар који је штампао летак
против Тројног пакта. Они су камионом, и са псом,
дошли по њега. У налогу за хапшење није ни напо-
менуто да га не туку и малтретирају. Доктор Бата
Павловић живи у кући Уроша Бабовића у Трнави,
до окупације бавио се политиком. То је све. Или
само: у Трнави живи неки интелектуалац. Или: неки

131
Београђанин. Тамо неко чита некакве књиге. То је
све. Ухапсити га, за сваки случај. Туци, гази мизерију.
Талаи. Један од стотину талапа. Талаи за од-
мазду због антинемачке акције Душана Катића. Пре-
ровског студента. Талап за прву његову бомбу ба-
чену на камион швапских бараба, за прву посечену
бандеру некаквог чобанина из Планине, талац за
бесмислену нуцњаву ио друмовима, исиаде ђака,
шегрта, ђилкоша, за шарања по зидовима српа и
чекића некаквог студентића, опанчара, гимназијалке.
Талаи у списку двеста педесет талапа, са занимањем
и местом рођења. Талац без занимања, без места
рођења, само име и презиме, чак ни право име, само
Бата Павловић. То је он сада. Само то. Сем неколико
адвоката из Паланке, нико овде неће ни знати да су
га стрељали. Ко ће имати користи од његове смрти,
чак и без фамилијарпог некролога: Загорка му не
може ни сада опростити што нису емигрирали, ко
ће сем депе зажалити за њим. Докле и она. Оваквом
смрћу не оставља чак ни пензију деци и жени. Ни
пензију. Загорка ће најзад бити слободна. За све
слободна. И у праву. Професорску каријеру је пре-
кипуо, брак упропастио, мајку разочарао, пресви-
сла је.
Можда због Богосављеве судбине. Не, није зато.
Литсратура. Робсспјер, Дантоп. Бапално, инфан-
т и ј ш о . Још онда кад се враћао из гимназије кући,

увск сам, корачао, корачао строг, без осмеха, био

Робеспјер, мимоилазио своју кућу, стизао до бол-
пичке кагшје, читаве ферије ировео у читању о фран-
пуској револупији, тада је оп одлучио да се свачим
и по свему разликује од других, зарекао сс да постане
иеобичан човек, разболео се од тих тајних грозница,
пикомс се није поверио, жеље су постале патња,
те жеље су му утишавале смех, згужвале лице, да,
Загорка му неколико пута рекла: Твоје лице није
липе човека који верује у себе, људи то виде, још кад
се први пут кандидовао, кад се вратио са збора у
Прокупљу. Ти због свога лииа никад нећеш бити
изабран за посланика, оно лето у Сокобањи са мај-
ком, оне шетње крај врзина, купине, купине, заласци

132
сунца, тада је гласно проговорио жељу, изговорио
своју тајну ходајући ливадом, онда улииама, у својој
соби, узбуђен. Победити па поклањати људима своју
моћ, победити па разделити своју победу, победити
гако да нико ниједног тренутка не помисли да сам
се борио за себе, победити, то је победа. Победити,
10 је победа. Бесмислено, инфантилно.
Талац. Један од двеста педесет, две хиљаде
педесет, двадесет хиљада двеста педесет. Онда кад
јс и требало да започне борбу, кад су сви његови
пепријатељи баиили копља у трње, кад је дошао
час да поведе људе, он ће да се бави науком, којешта,
Трнава, сељачко одело, нечитање новина, завети
Загорки, сентиментална писма, престао да се бави
политиком онда кад и калфе и ђани иочињу да воде
политику, и капетани и наредници. Глупо, срамотно.
Тако раде сви промашени. Све у своје невреме. На-
пустио универзитет да би се бавио политиком, а да
се бави науком онда кад треба да се бави политиком.
Неће чак ни да га саслушају. Чак ни швапски
наредник, чак се ни он иелог дана није удостојио
да провири кроз врата, да посумња да пије побегао
или цркао, нема шта да га пита, он је читао у Трнави,
он се бавио утипајем рада на формирање правних
павика у сеоском животу, он ће бити изведен и стрпан
у колону за стрељање чим Душан Катић нареди да
се припуца на воз или сруши некакав мостић. Ни
воду му нису донели. Где је та кибла о којој је читао.
Н овде греба до сванућа да цркне. Овако, док је мрак,
док ни своје руке ни опанке не може да погледа, испр-
љане чакшире, гуњ, у шта се маскирао, за кога.
Лупаће, викаће. Шта било, нек се чује. Лупао,
викао, лупао. Чује само равномеран спор ход стра-
жара ходником. То је било све, онда се смуљио низ
врата. Чинило му се да свиће, зато је и зажмурео.
Она непроспавана ноћ, њу је провео ходајући
трамвајским шинама, кад му је пришао жандарм:
Јс ли ти неко умро. А да ниси пао под стечај, онда
шапнуо: Да ниси неког убио. У свитање стигао на
Каленићеву пијацу и купио Загорки цвеће, послао
1 а, па свратио у прву кафану и на новинама кон-

133
цептирао оставку на доцентуру зато што је схватио
да у овој земљи постоје само две могућности да се
успе у животу, ни наука, ни богатство, ни уметност,
ништа је то, само две могућности: ратовати и водити
политику, само то. Ратовати и водити политику.
Водити политику и ратовати. Доцкан. Допкан. Ра-
товати.
Можда је у том тренутку донео одлуку па за-
дремао, јер не би задремао да се није одлучио, или
је одлука у њему била донесена чим му је Душан
Катић онако дивљачки стиснуо шаку, или по по-
вратку из манастира, док су мирисала стрњишта,
док су се врзине палиле свицима а он, због нечега,
због те одлуке почео да дрхти, па ту дрхтавицу под-
стицао страхом да му је Душан Катић поставио
заседу, па је зато и скочио кад је чуо шкргут браве,
ваљда се и осмехнуо Немцу који га је спроводио на
саслушање, а у њему је брујало: Свим средствима
ишчупати се одавде. Свим.
Официру који је стајао за столом, лако је климнуо
главом, прибран, смирен, видео Уроша Бабовића
како гледа у прозор, не желећи да га примети, и он
је одмах на српском, да га Урош чује и разуме, рекао:
Дозволитс, господипе, да вам одмах изјавим:
Урош Бабовић у свом животу никад се није бавио
политиком. Он није мој једномишљеник. Он ми је
за новап уступио собу и храну да бих могао да радим
у сеоској тишини.
То вам није потребно, господине Павловићу.
Репите да ли је према вама коректно поступано.
Да, сасвим коректно.
Као да нешто није у реду.
Не, све је у реду.
А према вама, господине Бабовићу.
Како су умели тако су и поступали.
Није баш јасно.
Ако вас некад ухапсе, биће вам јасно. Преведи,
преведи, шта ме гледаш, Фрањо (овај скот би могао
да се купи за сто хиљада), ти ме, Фрањо, добро знаш.
Ноћивао си у мојој кући, две машине сам од тебе
купио, јео си за мојом трпезом. Знаш добро шта

134
 мислим (псино шпијунска, нећеш кости извући кад
ти газде оду).
Ви сте се, господине докторе, професионално
бавили политиком. И како то да сте се баш по нашем
доласку повукли у село. Да, да. Наука, јел те. Исто-
рија или етнографија. А где вам је библиотека. Не
разумем. Како се данас у једном вашем селу човек
може бавити науком. Ви сте културан човек, на-
викли сте на друштво, на комфор, како можете жи-
вети у том селу. Трнава се зове, је ли тако. Ако вам
је лакше, говорите српски. Молим вас, говорите
српски.
Фрањо, шта овај пита за Трнаву.
Ја сам, Бабовићу, на дужности и нисам за тебе
Фрања. Води рачуна где смо.
Добро-де, господине тумачу. Ја те сматрам при-
јатељем, ја мислим да ћемо нас двојица лако да се
споразумемо. Колико хоћеш и где хоћеш. Знаш ме.
Да, то ми је јасно, господине докторе. Али да
су вас неким случајем Енглези окупирали, да ли
бисте и тада из Београда побегли у сеоску тишину.
То је дуга прича. Вероватно да не бих (досто-
јанство). Да, не бих. Али се не бих ни према њима
друкчије односно него као према окупаторима. Ја
сам патриот. Ако сте добро обавештени, онда знате
да никад нисам био присталипа енглеске политике
(то је, инсистирати).
Али ни наше. Да (нек му буде јасно). Ја се бавим
науком, господине. А наука и ратна политика тешко
се слажу. Нисте тачно превели (зашто тумач убла-
жава моје речи). То је у природи ствари.
А после 22. јуна, после почетка нашег марша
на Москву, у овим данима да ли још увек стојите
на старим гледиштима. Нисте ме разумели.
Па ситуапија се сваког часа мења (неће ме уби-
ти). Није искључено да без обзира (само жив одавде),
кажем, без обзира на све разлике међу нама (хоће
да ме уцене), у некој ствари ми можемо да имамо и
исте погледе (осмех, да). Политика, то нису само
начела. Политика је, знате, и ситуација. Живот
као такав, његови захтеви, нове потребе. Животу,

135
ситуацији, мора да се прилагоде идеје (много говори,
много, није глуп, схватио). Јесте, ви не уживате симпа-
тије код српског народа. Не, није реч само о традици-
јама. Рецимо, генерал Недић. Ви сте заиграли на
њега. Ја вас уверавам да он није способан да задовољи
потребе ове ситуапије. Да, мислим на обостране
интересе (погрешно, али нек зна да нисам глиста).
Извините, али ви грешите, што у овој ситуанији
само на војнике рачунате (пустиће ме). Добре речи,
на пример, више значе од еполета. Код нашег народа
офипири више немају никаквог моралног угледа.
Зашто је, господине, невероватно. Па народ их
сматра кривпима за нечастан пораз с вама (само
да изиђем, из Београда ме хапсе). Да. Напротив.
Никако не одобравам комунистичке акције. Тачно
(није глун, зликовап). Али не могу ни да одобрим
ваше репресалије против невиног становништва.
Комунисти нису народ, а ви својим постугшима
терате парод у ггартизане (пе ваља, сачувати досто-
јанство). Зашто сте нас двојииу ухапсили, господине
мајоре.
Па није било другог начина да се упознамо.
А сад мало искрепо да разговарамо. Слажсте ли се,
господине Бабовићу.
Може (са својим опем ти разговарај). Ако хо-
ћете поштено да вам кажем шта мислим. Ми смо
с вама рат изгубили. Јуначки или кукавички, како
и ко је крив, то су празне приче. Ја сам сељак и не
волим политику. Ви сте победничка сила, и ми смо
дужни да слушамо. Да вас волимо не морамо, ал
морамо да будемо мирни и да гледамо свој посао.
И да дајемо што затражите. Ко вам је рекао да ја
храним официре у Плапини. Не знам ја ни ко су ни
шта су они. Народ свашта прича. Народ је и пре био
покварен, а сад се у рату скроз покварио. Право да
вам кажем, ја сам се надао да ћете ви мало боље да
притегнете нераднике и лопове. Шта кажете, моји
сељапи ме туже. Није истина, господине. Они су на-
мерни да мени сломе врат. Вешајте ме одмах ако
је истина иједна реч од тога што говорите. Фрањо,
кажи му да сам ја богат човек, да имам велико има-

136
п.е, да имам синове и унуке и да меии сврака није
попила мозак па да сам палим своју кућу и јатакујем
I (ветићу (ко ме издао, све због Бате, море нећеш се
пзмигољити, комунисти нису смели сами, казаћу
све). То му баш кажи. Није мени сврака попила мозак.
Лко, слободно му кажи. И ред и мир и што год за-
тражи и зажели, ја пристајем. Тачно преводи, све
кажи, Фрањо. Пристајем, ја хоћу кући. Тако ја, Бато,
а ти си паметан да себе чупаш. Допадам му се, зашто
му се ја допадам. Зар није могао аутом леио да дође
до Трнаве, заклао бих прасе, ручао би и видео шта
мислим. (Да кажем њему или Стајићу да ми Срби
волимо госте.)
Ваша полиција је права свињарија. Сумњива,
пепоуздана. Замислите каквим обавештењима распо-
лажу кад су захтевали да вас двојицу ухапсимо.
На основу сељачких достава. Срећа је што смо,
поучени искуством, били опрезни. Могли сте нам
постати непријатељи. А могли смо и да вас носимо
на души.
То значи, Фрањо, мени су моји Трнавци туђом
руком хтели да заврну шију. Мајстори су опи за
то. Кажи му слободно шта сам рекао. Сад ја имам
реч (ту је Бата, не сад). Ништа, све сам рекао.
Хоћете ли сада ви, господине докторе, у Београд.
А да ли ми ви то препоручујете.
Не, ви сте слободни. Што сс мене тиче, останите
где сте били. Можете ићи. Не желим више да вас
сретнем овако. Пазите, ја знам више него што сам
рекао. Више него што сте ноћас у неизвесности
претпостављали. Много више. Рекао сам, идите.
Чекајте. Руси су гроги. То знам да верујете. Али у
следећој рунди и Енглези су на леђима. То вам ја
гврдим, запамтите. Идите.
Силазак низ широке излизане степенипе на ули-
пу, на сунце. Стао је и дисао. Једва се држао на но-
иша, ондаје шапнуо: Уроше, шта је била ова зграда.
Гимназија.
Гимназија. Чекајте, али и ја сам свршио некакву
пслику матуру. Нећете ме тако. Ништа, ништа, Уро-
ше. Хајдемо да ручамо.

137
 Чекај ме у кафани.
Пред канцеларијом среског начелника зауставио
га стражар.
Урош Бабовић, кажи.
Чекај, нисам те сањао.
Никад није чекао ни пред каквим канцеларијским
вратима. А пред овима, служитељ би му се поклонио
и одмах отрчао кафу да наручи. Да чека пред Стаји-
ћевим вратима. Коракнуо је према стражару, по-
гледао пушку, загледао се у кокарду. За балон вина
он је повијао Стајића, а за прасе, није било посла
који му не би свршио. Треснуо је вратима за собом,
за стражаревом виком, а Стајић је устао и збуњено
пружио руку.
Они мене хтели немачким рукама да задаве.
Ја сам човек, ја сам Србин, хоћу поштено. Наше
зло сами морамо да уништимо.
Кога, Уроше.
Кажи ко ме тужио да помажем мајора Цветића.
Што се чудиш, нису моји писари и пандури
чучали око твога плота. Твоји сељаци, комунисти.
Сад се ради на дупло, Уроше.
Пиши: најпре из Трнаве, а онда из Лозице. Они
су још већи зликовци.
Лупао је песницом о сто да не би слушао на-
челника, да нико не би чуо имена комуниста која
је тихо изговорио. Да је Милош комунист и њега
би пријавио. Стајић као да се смешкао, а стегао
га за гушу, нуди га да седне.
Изјурио је на улицу, пусту, згрчену, спечену на
сунцу, без људи, без сенки, прислонио се уза зид
Среског начелства, поред немачке објаве клонуо.
Пријавио полицији своје сељаке, комшије, Србе.
Немцима издао Србе, младиће, зна их од рођења,
очеви неких су му вршњаци, пријатељи. Зашто је то
урадио. Нема данас српске власти, Стајић је немачки
пандур, Стајић је ништак, за балон вина издаће га.
У вратима се сударио с њим. Сад нема куд.
Шта ти се догодило, Уроше.
Ти ме нешто гледаш одозго, претиш.
Зашто си се уплашио. Ми смо пријатељи.

138
 Али наплатићу се ја свима вама.
Ја никад нисам злоупотребио твоје поверење.
Ово је службена тајна.
Пази, нећеш дочекати ослобођење. То ти ја
Iврдим.
Повратак, кућа, нису радовали. Ништа. Унуни
су хтели да га загрле, загрпнути сузама. Грубо их
одгурнуо. Вређала га запиткивања сељака и комшија:
вређала њихова наметљива радост што се спасао;
вређала њихова уверавања да би они све учинили
само да њему и Доктору главу спасу. Није могао
да их слуша. Али у соби му је било теже. Пусто је,
опљачкано, осрамоћено. Наредио је Види, да му
донесе све скривене фотографије, дипломе са изложби
вина, старе пушке, пиштоље и јатагане, и да намести
све онако како је било пре окупације. Чекао је, надао
се, гледао како она без речи намешта: остао је сам.
Ништа. Мучније још. Све то што је некад волео,
и чим се поносио, друкчије је. Туђе. Ништа у соби
пије, и не може да буде, као пре рата. Не може. ЈТегао
је у кревет и покрио чергом очи и језу.
Дремеж је болешљив, зимогрожљив, а у њему
се не разликују дани од ноћи. Ипак је лакше, кад не
чује лавеж паса ноћу. Сам седи уз прозор, увек с пи-
гаретом, загледан у воћњак, у пут. Слуша и чека.
Чека да експлодира мина коју је сам себи припалио.
То су заслужили, разбојници. Они или он. А шта је
говорио Милошу кад се оне ноћи вратио из рата,
кад су кише хтеле да разнесу кућу. Какво је ово време
дошло. Или га памет издала. Или се све на земљи
пореметило.
Кукњава и повиии улетели су у двориште, на-
долазили, разбуктавали се, обухватали кућу, собу,
кревет на коме је лежао полуобучен. Свитало је, при-
палио је цигарету, легао. Тренутак никад такав у
животу. Могао је да изиђе на балкон и каже им зашто
пм је пријавио синове; могао је да узме одшрафљену
бомбу са стола и ућутка жене, могао је нелом селу
да објави рат, сам да води борбу против свих, као
шго је и желео да у кревету сачека њихову освету.

139
Све је могао. Појавила се Вида погнуте главе, остала
код затворених врата, не погледавши га, рекла:
Моле те да идеш у Паланку и да их спасеш ако
можеш.
По гласу жена сазнао је ко је ухапшен. Четвори-
па сигурно.
Да ли знају.
У Видином држању видео је осуду. А није јој
рекао. Никоме није рекао. Зашто баш на њега сум-
њају.
Вида је ћутала, дуго ћутала, па је подигла главу:
Сазнаће ако не знају.
Па шта да радим.
Иди одмах у Паланку и спасавај их ако можеш.
Није могао одмах да устане, морао је још једну
цигарету да попуши сам па да се појави пред женама
и људима, да их теши и искрено уверава како ће се
заузети свим силама и ослободити ухапшене.
Иако је одмах пошао у Паланку и једва умолио
начелника да једног ухапшеног пусти, а заузимао
се искрено за двојицу, па чак и отворено претио
начелнику, и мада је тога младића довезао кући,
село је причало, Вита и Трпко тврдили »цео срез
прича«, да је он пријавио ухапшене. Ноћу је десетак
људи из Трнаве, и исто толико из Лозице, отишло у
партизански одред Душана Катића, а сваког часа
стизале су вести о партизанским атентатима и убис-
твима председника општина, среских начелника, по-
пова, газда, све угледних и богатих људи: претње
долазиле са свих страна. Треба се бранити. Може
ли да се одбрани.
Неколико људи, с пушкама и бомбама, сместило
се у подруму Вита и Трпко изнели пушкомитраљез
у предсобље нове куће, пред његову собу. Све је
иселио из нове куће, остао сам. Милош утрчао и
треснуо вратима:
Нећу да гледам разбојнике по кући.
Није веровао, запрепашћено га гледао, про-
шаптао:
Шта си рекао.
Нећу да гледам разбојнике по кући.

140
 А кога они чувају, сине.
Мене немају од кога да чувају.
Запањено се загледао у Милоша и сетио се да
је некад ловачком пушком пуцао на Бору кад му је
рекао »нећу«, уплашио се тога сећања, растужио и
промуцао:
Па сваке ноћи убију понеког у нашем срезу.
Поштене не убијају.
Поштене не убијају, кажеш. Поштене.
Зурио је у затворена врата за Милошем. Смрка-
вало се.
Видо, донеси ми ракију.
Сео је уз прозор, пио, гледао таму што се хватала
по лишћу и гранама и гомилала у крошњама јабука.
Ослушкивао село и псе. Тада је ушао Доктор и у
гами, стојећи поред њега, ставио му руку на раме:
Мој братски савет: хајдемо одмах одавде. Већ
до зоре можемо бити мртви. Идемо мајору Цветићу.
За десетак дана имаћемо двеста људи. Организо-
ваћемо се и уништићемо партизане. После ћемо ви-
дети шта ћемо.
Како. Може се бити с Немпима или против
њих. А ја нећу ни једно ни друго. Само кућу и депу
да спасем.
Знам, у овом часу је најбоље не бити ни с Немци-
ма ни против њих. Разумеш ме, Уроше. Али сад су
комунисти главна опасност. Морамо искористити
Немпе. Треба само паметно извести ствар. Ти можеш
много учинити за овај крај. Народ би пошао за
тобом. Није све у богатству, у парама, Уроше. Јеси
ли ти за имање или за слободу гинуо у прошлом
рату. Да ли си за бачве дао руку.
Тада је била чиста ствар и морали смо да ги-
немо.
Ти имаш синове, унуке, памтиће се што сад
будеш учинио за свој народ. Биће ти враћено онако
како ти желиш.
Никако. Не газим ја у ту говнарију.
Не буди дете. Рат је тек сад почео. Ово је рево-
пупија, човече. Зар да пустимо да нас покољу као

141
говеда. Или да нас Немци опет шчепају и помлате
као таоце.
Срећан ти пут, Докторе. Ако морам да погинем,
погинућу ту где сам створио ово што имам.
То је глупост, побогу. Ја не могу да одем, не
могу дозволити да страдаш. Па они ће следеће ноћи
да баце бомбе и у твоју кућу.
Спасавај ти себе, Докторе. Нека те Десимир
одвезе у манастир. И то ти је »збогом« с мојом кућом.
А ја ћу мојом памећу и мојом снагом да се сналазим
како знам.
Лавеж паса ишао је свим сокапима, са свих
страна лупњава вратница и врата, звека алата: окуп-
љала се невидљива војска и звецкала оружјем: разбој-
ници, убице, мангупи, Јевреји, ђаци, надничари,
ленштине и нерадници хоће све законе на земљи да
промене, отму му винограде, њиве и ливаде, опљачка-
ју подрум и куће, убију њега и Милоша, а уиуке
да затворе у дом беспризорних. Јекнуо је. Али на
столу, надохват руке, стајала је одшрафљена бомба,
чуо је кашљуцање својих- стражара под вајатом и
под вењаком. А ноћ је мирисала на тек зденуту де-
гелипу и презрелу ггшеницу.

Лезите слободно, Докторе, земља је сува:

рекао му је мајор Коста Цветић кад су, после без-
мало два сата хода, стигли у логор његове групе. Од
изласка из манастирске авлије биле су то његове
једине речи. Иако је ишао напред, није га опомињао
ни кад би поток прелазили, ни преко пале букве
прескакали, а помрчина је била таква да је само по
бату корака и крпкању сувих гранчипа знао правац
и следио га, сав усредсређен на корак и покрет.
Цветићево понашање личило му је на познату на-
редничку педагогију према пивилима. Протестовање
би значило погоршање. Зато је ћутао, спреман да
прими навике и начин живота који започиње путо-
вањем кроз шуму и помрчину, првим таквим путо-
вањем у животу. Куда, шта ће бити. Је ли морао баш
овако, хајдучки, шуме, помрчине. Да ли је добро
проггенио ситуацију. Ратовати и водити политику.

142
Једно су рат и политика. Београд ће бити запањен.
А Загорка и дена. Напустиће га Загорка.
Сео је и ослонио се на стабло. У мраку пред
њим неко је гадно хркао. Чула су се још некаква
дисања што нису личила на дисање људи. Припалио
је иигарету да би ову ситуапију учинио обичнијом,
људскијом.
Треба лећи на земљу. То су ваљда буљине. Не-
пријатно. Шубару за узглавље. Остати обувен. Спа-
вати под буквом. А кад почну кише, а можда и снег.
Ко зна колико ноћи тако. Рафал и бомба из мрака,
паравно. Анонимна смрт. Миришу траве. Да ли је
најзад, после двадесет година, учинио тај судбо-
носни корак ка победи. Да ли је ово та јединствена
и непоновљива прилика којом се искупљују сви не-
успеси у странкама, изборима. Да ли је овај час његов
тренутак. Сада није закаснио. Сигурно није. Није
ли преуранио. Прекршио завет, толика зарицања
Загорки. Оставиће га. За сада ништа не јављати.
Нека чује од других. Победа или смрт. Ваљда ће га
најзад схватити. Пријатељи, сви ће бити изненађени.
Људи су, а дишу као стока, као свиње. У шта улаже
живот. Епски очајници или неозбиљне кукавице. Хоће
ли успети да савлада и потчини својој идсји тог
сасвим загонетног Цветића, све те поручнике и подо-
фицире који страх од немачког заробљеништва скри-
вају мистеријама четовања, те тврде официрске главе,
отпорне за сваку сложенију тактику и за све идеје.
Овде је сам. Једини политичар. Отац Сава, у свом
мраку, тврдо је рекао да ће остати само »скроман
и непознат слуга вери и отацбини«. Мора оковати
себе. То је неопходно. Ниједно узбуђење, ниједно
осећање, ништа напоље. У овом времену ништа са
осећањима, ништа са вером не може да се уради.
Нека га не воле. Нека им не буде симпатичан. Доста је
јалове популарности. Тајна за све. Да га се боје.
Мора да постане чудовиште. Ако. Само веће чудо-
виште може данас да победи оволика чудовишта.
Моја немоћ. Да ли сам и њу наследио. Не треба да
сазнају ни да сам ожењен, ни децу да имам. Из себе
ништа приватно. Шта ли ће изродити ова ноћ. И

143
звезде, и траве, и стабла миришу на некакву пра-
исконску опасност. Угроженост је и само дисање.
Овде у шуми, у тами, не може се мислити. Овде се
само осећа. Сад јаки нерви више вреде од памети.
Кад би могао одмах да заспи.
Неко је бауљао према њему; није га видео.
Стао је, дишући му надохват руке. Нелагодно је,
језиво је дисање човека који се не види и не познаје.
Шапнуо је: Хоћете ли цигарету.
Не пушим цивилне цигарете. Господин си, осе-
ћам те ио дувану. Дај ми руку да видим.
Узмипао је, припио се уз стабло.
Зашто дрхтиш.
Ухватио му је руку и вукао себи, стежући је
снажно. Опирао се уплашен, хтео да викне мајора
Цветића, није знао шта да чини; бојао се да се не
осрамоти. Глупо, језиво, шта се ово догађа. Тај му
је опипавао шаку, длан, јагодице, па одједном стегао
да је јаукнуо. Тај се насмејао радосно, задовољно.
Као човек.
Зар ти нисам одмах рекао да си господин и
цивил, иако си у опанцима. По врату се то најлакше
и најсигурније позна. Ја обично ухватим за врат.
А ти си велики пудљивко, цркао би да сам те ухватио
за врат. Знам да си ратни забушант. Јеси ли и ти
дустабанлија. Пробај моју нигару. Можда ћемо по-
стати браћа.
Гурао му је у лице цигару.
Преплашено је узмииао.
Оставите ме на миру, молим вас.
Ја знам шта си по професији. Опали ми шамар
ако не знам. Професор си.
Јесам.
Можда ће то бити ауторитативно за привиђење
од кога је једва дисао.
За ђаке или студенте.
За студенте.
Тај је креснуо шибицом, пламен му осветлио
браду, блесак очију, и он је видео човека који, са
цигаром у устима, мирним тенорским гласом говори:
Треба те одмах заклати. Одмах. Ту где седиш,

144
гу и да останеш. И ти си крив што нам је младеж
пропала.
Шта ви то говорите. Ти си лудак. С ким ја го-
ворим.
Најпре седи. Да разговарамо као браћа.
Ухватио га за ногу и повукао себи.
Ти си овде, и шта ја могу. Можда имаш спепи-
јалан задатак чим те мајор Коста довео, а ја сам,
запамти, ја сам Лазар Обичан. Понављам ти, јер
пико не верује: О-б-и-ч-а-н. Обичан. На ножу сам
порастао, а остарео сам због кукавипа, потурица и
издајица. И мајор Коста је четничко дете.
Лазаре, марш на стражу. Двеста корака одавде.
Ја сам увек на стражи, брате Коста.
Лазар Обичан је устајао, креснуо шибицом,
осветљавао себе. Онда се опет нагнуо према њему
и шапатом упитао:
Јесам ли ти крупан или ситан човек.
Крупан си, казао је да га се ослободи, а и што
се стварно чинило да је огромна људескара.
Знао сам да си кукавипа.
Насмејао се и нестао у тами.
Није му чуо ход и то га још више збунило. Пре-
плашен, ухватио се за главу, протрљао слепоочнине:
Господине Цветићу, да ли ја то сањам.
Спавајте, Докторе.
Остао је да седи уз стабло и зури у мрак, мучећи
се да схвати шта се то у ствари догодило. Привиђење
или јава. Можда се разболео. Трљао је опет слепо-
очнице и чекао зору и свануће. То је, дакле, почетак.
Обичан. О-б-и-ч-а-н. Обичан.

Јесте ли се добро испавали, Докторе:

чуо је и погледао мајора Косту Цветића, који
се чешљао, стојећи пред њим у чизмама и официр-
ској униформи. По густој, краткој и кестењастој
бради светлуцале су капи воде. Обично, гадно. Не-
расположено. Целу ноћ преседео је без сна, очи је
склопио пред свитање што су га најпре најавиле
птипе, више преплашено но радосно. Сећа се тог
поузданог утиска:

145
 Да, веома добро.
Буди људе. А ви изволите са мном. Показаћу
вам извор.
Послушно је пошао за Цветићем ка потоку. Није
био само уморан и нерасположен. Да ли да га пита
ко јс тај Лазар Обичан. И каква је то мистерија.
Дуго се пљускао хладном водом, опкорачивши по-
гочић, док је више њега стајао и посматрао га мајор
Коста Цветић, закопчан, са офипирском шајкачом
на глави.
Нису ни реч проговорили до логора. Неколико
људи је устајало, закончавало се, протезало, про-
тсстовало. Помно их јс посматрао. Већина су офи-
пири, све млади људи, већ с брадама и згужваним
униформама, остали у комбиноваиој сељачко-вој-
ничкој одећи, са шубарама и кокардама. Међу њима
је тражио Лазара Обичног и није успео да га пре-
позна. Шта се то догодило ноћас:
Мирно:
тргла га снажна команда мајора Цветића у ставу
мирно, у блузи до грла закопчаној, са опасачем, ре-
волвсром и торбином војних секција. Људи на про-
планку су у недоумици, погледали се занемело, иогле-
дали у мајора Косту Цветића, нису разумели. Цветић
је поновио команду; шумом је одјекнула више претња
но заповест. Сви су стали мирно гу где се ко затекао,
и у сгању у каквом се затекао. Мирно је стао и Доктор
покоривши се више ситуапији неголи команди.
На месту вољно. Господо и браћо. Доласком
госиодина Докгора, ми смо ноћас постали најмања
трупна формапија југословенске војске. Десетина
смо. Стипајем прилика, ја сам овде најстарији по
чину. Право и дужност команде припада мени. Ви
ћете морати да се покоравате мојој команди све док
ме виша команда не смени; ко неће да прими моју
диспиплину, нека одмах напусти овај логор. Шума
је велика. У овом часу ослобађам вас војничке за-
клетве. Ко долази.
Нико. Зашто питате.
Питам поново.
Нико:

146
 повикали су сви и са чуђењем и са заносом.
Пола касарна, пола гусле. Шта ће са оваквим
људима. Како да их савлада и усмери. Како себи
да их потчини. Он који је официре мрзео и презирао.
подносио их у својој близини једино у препуном возу,
иринуђен је да с њима сарађује, да њима услови свој
живот, будућпост, све. Мати би опет пресвисла.
Београд ће се чудити. А тек Загорка.
Нашем одреду, као што видите, ноћас је при-
ступио човек чије способности и врлине цела земља
познаје. И ви, такође. Поверење које нам је указао
морамо да онравдамо.
Не импресиопира их. Пронаћи им слаба места,
сазнати им мане и страсти. Сукобити их. Овде нема
друге. Сви брутално изгледају. Мораће да буде при-
јатељ са свима. Али сачувати одстојање, без ин-
тимности, остати им тајна. Гледао их, редом. Поглед
му се задржао на високом поручнику са изразито
лепим челом. Оштар трзај главе и осмех који је
замро чим се и појавио.
Поручника Спасојевића именујем за свога за-
меника. Начелник штаба је норучник Васовић.
Лепотан, индолептап. Спасојевић, амбипиозап.
Добро је.
Ви знате војничке дужности и правила ратне
службе. За најмањи прекршај дисциплине кажњаваћу
по одредбама које важе за ратио стање. Од војиичких
дужности ослобађам господина Доктора.
Успео је да ничим не покаже да придаје било
какав значај проглашавању права на изузетан по-
ложај. Али међу људима на пропланку у храстовој
шуми опази један познанички благонаклон осмех.
Обичан. Лазар Обичан, понављао је у себи. По-
нављала се и језа.

Ако морам да погинем, погинућу на свом прагу.

Али четник нећу да будем. Ја сам још при здравој
памети, кажи Доктору. И кажи му да те више не
шаље.
Али Докторов курир опет је доносио писамца
и позиве из манастирске шуме, и Урош Бабовић

147
морао је да каже куриру да ће пуцати на њега ако га
види да му још једном прескочи плот. Од тога мо-
мента сматрао је и Доктора и четнике својим непри-
јатељима. А партизани рушили мостове, копали пу-
теве, секли телефонске бандере, палили општине,
пролазили ноћу Трнавом, бацали леткс, састајали
се по виноградима. Слуге сваког јутра доносиле
такве вести и имена младића који су одлазили у
одред Душана Катића. Урош је престао да излази
из авлије, проводио је дане у подруму до сутона,
онда одлазио у своју собу и седао сам за сто поред
прозора, на коме су биле одшрафљене бомбе, а ка-
рабин уза зид, уз колено. Загледан у јабучар, с ци-
гаретом у шаци као у заседи, зурио је у сенке, слушао
кашљања својих стражара под вајатом и на балкону,
лавеж паса и неке необичне, тајне, опасне звиждуке и
довикивања.
Како да се одбраним и спасем кућу:
пцчео је и дању да шапуће. И што га је Милош
више убеђивао да не треба да се боји, да њега и њи-
хову кућу неће напасти партизани, он је постајао
све очајнији: такви и толико лаковерни људи као
што је Милош не преживе овакво време. Слушао га,
и гледао сажаљиво, несрећно. Зар мој син таква
слаботиња.
Много се бојим за Милоша, говорио је Види.
А зашто се бојиш. Њега нико не мрзи.
Зато што га није страх. Видиш ли, њега ни од
чега није страх.
Кад му је непознат сељак донео од Душана Ка-
тића писамце у коме му као командант партизанског
одреда наређује да људима које ће му он послати
одмах преда пушке и митраљез, и још двеста хиљада
у новцу, он је исцепао писамце и дрхтећи промуцао
Катићевом куриру да ће пуцати на сваког ко му
с пушком и петокраком прескочи плот. Милош се
љутио, и опет поновио да њима оружје није потребно,
јер он се једино Немаца боји. После тога само је
још Види могао да шапуће:
Напашће нас комунисти. Шта да радимо.

148
 Што се парама не бисмо откупили. Ја ћу да идем
Душану.
Неће крвници паре. Хоће све да нам узму. Најпре
Iлаве.
Онда бежи у Паланку. Иди одмах, још вечерас
нди од куће.
Да бежим од куће.
Мораш да се спасаваш.
Следеће ноћи, плачући и држећи му долактицу
леве руке без прстију:
Бежи у Паланку, Уроше, бежи:
понављала је, шапутала у млакој знојавој тами
што је отужно мирисала на ексгшозив, у гротлу
после експлозије две бомбе под прозором његове
собе, после густе пушчане паљбе партизана на кућу.
Другу бомбу бацио је он, пошто је најпре из све
снаге викнуо Милошу да остане у својој соби и легне
на под, кад је Вида кроз пуцњаву притрчала и припила
се уз њега и грчевито му стезала леву руку, верна и
очајна, а он, више гневан но преплашен, пружао
пушку кроз прозор, ослонивши цев на гвоздену ре-
шетку, и гледао у таму што је куљнула из земље одмах
после заласка месеца и повлачења партизана, траже-
ћи у себи снагу да не бежи од куће, да не послуша
Виду. У свануће спустио је пушку уза зид: стражари
су се довикивали; чуо је и непознате гласове својих
комшија, али далеке, преко његове тарабе и плота.
Куршумима поразбијано стакло ницало је из патоса:
из зида су расле рупе од метака.
Објавили су ми рат, Видо:
рекао је, сагнуо се и напунио шаку стаклом, за-
гледао га, сетио се да је пролетос исто тако напунио
шаку стаклом срученим од експлозије војног мага-
цина што га је погодила бомба из немачког авиона,
сетио се ноћи кад се Милош вратио из свог рата, али
од кише, њеног хука, није могао да се сети, није могао
да чује речи изговорене себи и Милошу. Неиздрживо
му се пушило.
Бежи у Паланку, Уроше. Бежи одмах. Тамо не
могу да те нађу.
А Милош и деца, кућа, и мој живот. И све.

149
 Вида је брзо и гласно говорила, али он више
ни реч није разумео, није чуо. Држао је у руци не-
припаљену цигарету и жмурио. Можда је то био не-
какав сан. Или нека пуста тишина у њему.
Касније су ушли његови стражари, лупали кунда-
иима о под, галамили.
Да изгинемо, богаму. Ала смо им напунили
гаће. Видим ја: зађе месец, умро бих колико ми се
спава, а на дну воћњака крцну плот. Бар тројица
мора да су рањена. Видео сам како су се вукли.
Газдарине, ракију. Нећу ону јучерашњу, хоћу стару.
Ону коју ви газде пијете. Ми гинемо за тебе, треба
бачву да отвориш, спасли смо вас. За ручак јагње
да падне. И да се опростимо. Ви сте добри људи,
добро и плаћате, али моја глава скупља је од свега.
Ни ја вшпе не могу. Ноћас смо јевтино прошли,
било их само десстак. Следеће ноћи доћи ће чета.
Доћи ће лично Душан Катић. Спалиће нас.
Идите. Чим доручкујете, нека вам Милош испла-
ти по две наднипе више. Идите.
Заглсдао се у стакло по поду, и у неколико рупа
у зиду. Метак пробио и увеличану фотографију пе-
шадијског капстана друге класе. Скинуо је и загледао
се у њу. Фотограф му тада рекао пска скрсти леву
руку, како се пе би видело да нема шаку.
Је ли срамота кад човек у рату за отаџбину изгу-
би шаку.
Лешпе је кад се то не види.
Али ја сам пст прстију дао за еполете.
Оне ће се лепо видети.
Зурио је у младог човека с дугим мршавим ли-
цем, кратким брковима, високим челом, косом
очешљаном на раздељак. А метак прошао ниже
одликовања, испод српа. Шта је тај човек погрешио
у животу, шта учинио да има толико непријатеља,
зашто је све против њега. Кад је погрешио. Је ли зато
што није хтео да остане сиромах, је ли зато што није
хтео да Милош и Бора буду рабаџије. а унупи да му
буду наполичари и надничари. Срамота. Ти поразби-
јани прозори, пробушена фотографија, упена људи
који га чувају. Милошев неулазак у собу. А чуо га пред

150
кућом. Срамота је и та одлука однекуд у њему, то
»мораш да бежиш у Паланку«. Али другог излаза
нема. То му казује све у његовој соби. Некад његовој,
некад, осећа без бола. Како ће, било кад, овде да
седи, да заспи. Јесте крај. Али шта је почело ноћас.
Окачио је фотографију и пришао прозору: сунпе у
врховима јабука и шљива; тишина несвакидашња.
Пут је пуст. Зар нико од комшија да дође и пита је ли
жив, и каква им се несрећа догодила. Из пелог села
нема никог да дође и пита: Зашто је ноћас толико
пуцало око твоје куће. Каква је он то зла починио
овоме народу. Коме није помогао кад му је устребало.
Шта ће бити кад оде одавде.
Милош је одбио да пође са њим: опет ничим
није показивао да се боји партизана; чак је тврдио
да не верује да су их ноћас партизани напали, а он
га гледао сасвим очајан. Остао је наиван и лако-
веран. Такви не преживе рат. Није имао снаге да га
убеђује. Једва је дисао: можда заувек одлази од куће.
Стајао је и загледао зграде, орах пред кућом, лозу
на вењаку: калдрма се палила и светлунала на сунцу,
сав му је живот ту, у свему што је његово, у свему
што би погледао. И у црном облугку. Слуга је брзо
презао вранце у фијакер.
Изгледа, Милоше, да си од данас ти домаћин
ове куће. И немој да заборавиш: ако нико не занлаче,
нећеш се ни ти насмејати. Пре свакс одлуке саветуј
се с Видом.
Није чуо шта је Милош рекао, јер су му при-
лазили унуци да му пољубе руку.
Деда ће брзо да вам се врати.
Хитро је ускочио у фијакер, сео поред Виде, осло-
нио се и зажмурио.
Вози брзо.
Сви мисле да бежим. Усправио се да би га ви-
дели сељаци.
Вози брзо, као некад.
Али ништа није било као некад, као пре рата,
мада је Вида поред њега, загледана у прекрштене
руке, а Вита и Трпко на помоћном седишту. Нека
виде да Урош Бабовић и кад бежи од куће, бежи као

151
газда. Ником није отпоздрављао, али је сваког хитро,
у брзом пролазу, погледао да му запамти израз
лица и поглед. Али у пролазу лица више није пре-
познавао, а кукурузи су били сељаци, народ који
га је опколио са свих страна, нем, зачуђен, забринут.
Тутањ немачких камиона личио је на сећање, облапи
прашине нису били непријатни. Вида му је држала
леву руку, црна кожна рукавица лежала у њеном
крилу, међу прстима, као ствар. Можда је дрхтао.
Небо се уковало у брда, у винограде, тврдо, непро-
бојно, подупрто једним димњаком на рубу Паланке.
Можда је гледао само у небо, док се на улици, између
писких дућана, између ћерамида, није зањихао обе-
шен огроман опанак, испунивши улицу и очи. Тргао
је руку из Видиног крила, као због опанка и треска
копита по турској калдрми, опет са страхом од не-
извесности, страшне и коначне.
Немци су их легитимисали и завиривали у фи-
јакер.
Млади људи:
ваљда је Вида рекла. Претеће.
У хотел Париз ушао је из дворишта. У кухињи
је сачекао власника и затражио собу с три кревета.
Замолио га, захтевао да ником не говори о њему, и
одмах, чим се с Видом договорио о дану њене посете,
пошао у своју собу. Тад су Вита и Трпко завапили,
молећи га да их пусти кући. Стајао је на степеницама,
гледао их одозго, Вида их молила да остану, обе-
ћавала, а он викнуо:
Да вас више никад не видим. Марш:
и пљунуо. Вита је, ипак, пошао за њим.
Неколико дана није хтео да изиђе из собе; ту
су му и храну и кафу доносили. Стално је пушио,
слушао немачке гласове, цокуле и камионе на улици,
тенк што је патролирао ноћу за време полицијског
часа, слушао расуту, ретку и муклу пуцњаву око
вароши и ка Трнави, и присећао се стално, и опет,
једних истих мука — свог стицања и богаћења. Од
оних дана кад је по повратку из првог светског рата
спавао на кочанкама и одевен уз шпорет, да би га
оне, бол од њих пробудио пре зоре, да би освануо

152
у парлогу с будаком и риљем и омркао у ирној ри-
љевини, тежак, растурен по земљи, замишљен увек,
враћајући кући главицу црног лука уштеђену за сутра,
и сутра, са смрзнутом пројом, опет за прекосутра.
Ако би понекад, иза поноћи, наишла Паланком
тишина, он би поверовао да је мртав, и само се још
мало чудио тој необичној гробници у којој може да
седи, и да пуши чак.
Али за његов боравак у хотелу ипак се сазнало;
почели да га посећују угледни и богатији људи, чак
и они с којима није био у пријатељским односима,
па и они с којима није ни говорио. »Дођи, Уроше,
код мене. Срамота је да си у хотелу.« Почињала је
мучна недоумица: нуде му пријатељство људи од
којих то никад и ни у каквој прилици није очекивао;
за његову судбину интересују се његови конкуренти,
људи који су му увек о глави радили. Подлаци и
лисице. Бранио се одлучно:
Ви брините своје бриге, и своје главе чувајте.
Не бојте се за мене. Сам ћу ја да се чувам.
Заборави старо. Сад је друго време, Уроше.
Само слога може да нас спасе од комуниста.
Ноћи све дуже: слуша пуцњаву. И дани дужи:
није радио ништа и није имао куд. Шта ради она
будала Милош. С Витом ништа није могао да по-
дели, стално тражио да пије, дању је спавао, а ноћу
се завлачио под кревет и стављао јорган на главу.
Онда као да се уморио, па је морао друкчије
да разговара са својим посетиоцима. Неслагање је
прећуткивао. Он који је одувек био непријатељ Па-
ланци, у свему са сељапима, доживљавао је у себи
нов пораз: сада је с богатим и угледним паланачким
грађанима против сељака који су га издали, увредили,
осрамотили, који су одлазили у партизане, хранили
их и помагали. Усред разговора тргао би се, заћутао
и помислио:
Зар су они моји пријатељи. Какву ли су ми кљусу
наместили.
А партизани већ подсели Паланку и Чаршију,
газе села, постављају власт, опколили варош, прете
јој нападом. Немпи су продужили полицијски час.

153
Тенк је иелу ноћ. патролирао Паланком и гусеницама
му мрвио танак мучаљив сан, испуњен страхом да
нартизани, за освету, не убију Милоша. Тресак
калдрме и гвожђа тутњао му главом по пелу ноћ,
и јутро је сачекивао измучен, неиспаван, све очајнији.
Брзо би попио кафу и ракију, стојећи уз келнерај
празне кафане, претворене у мензу за немачке офи-
нире, и одмах пошао неком од нових пријатеља да
чује вести, увек исте, застрашујуће. Једног дана није
више могао да се врати у хотел: партизани су за
времс ручка банили две бомбе на немачке офинире,
а Немии одмах после експлозије очистили од мушка-
раца улиие, кафане и дућане. Ноћу су дуго пуцали
митраљезима. Из саопштења о стрељању двсста
педесет Срба, одмах следећег јутра, сазнало се да
су убијеиа два немачка официра: о рањенима није
било речи. Урош Бабовић се нашао у кући Петра
Савковића, највсћег паланачког трговпа, и ту остао,
не вративши се у хотел. Тск сутрадан сазнао да је
Вита нскако побегао чим су у кафапи експлодирале
бомбе. О томе га је обавестио срески начелник кад
му је пудио револвср с нсмачком дозволом коју је
потписао лично крајскомандаит.
Зашто мени.
Дајсмо свима оружје. Обавештепи смо да се
и ти палазиш у списку опих које су партизани осу-
дили па смрт.
Зашто ја:
искрено је узвикнуо, и у Стајићсвом поглсду
разумео: Зар писи шесторипу мепи пријавио. Али
је начелник рекао:
Зато што си угледан и честит Србин.
Не треба мени немачки револвер. Нећу. Бранићу
се како знам. Зашто ти бринеш за моју главу.
Ни Петар Савковић, који је већ имао револвер,
није успео да га наговори. Начелник је отишао увре-
ђен. Па они мене сматрају за свога присталицу.
Шта мисле, да ћу ја бити немачки пандур. Псовао
је гласно, али и осетио да је отпор узалудан, неко-
ристан и опасан, да је опкољен и ухваћен у кљусу
коју му је само време поставило. Зашто је онда по-

154
бегао од своје куће. Тамо је био сигурнији. Подрум
с бетонским цистернама од по пет вагона, неосво-
јива тврђава. Могао је од цистерне да сагради скло-
ниште с храном за три године и ту да сачека крај
рата.
Изишао је из куће и брзо пошао низ улицу, према
излазу из вароши, па код трошаринске станице
угледао кукурузе, врзине, и стао. Партизанске за-
седе. Окренуо се назад. Над улицом, пред њим и
над њим, њихао се опанак, спечен на сунцу, огроман,
сув, вечан. Корачао је тромо, вукао се, себи јадан,
немоћан да своју главу сачува. Зашто га уплашено
гледају дућанџије и занатлије. Или га мрзе. Склањају
се иза врата. Вире кроз празне излоге. А некад, из
свих дућана излазили да му скину шешир; да виде
најбољи фијакер у округу; људи и жене излазили пред
капије, стајали у прозорима да виде брзе коње,
касаче којима је стизао у Чаршију истовремено с во-
зом уског колосека. Али доћи ће опет његово време.
Опет ће они да скидају шешире и блену у његов
фијакер кад им пројури поред дућана. Шапутао је
себи, хтео у то да верује.
Висок и мршав, с црним шеширом, у фермену
и чакширама од црне чохе. У нрним дубоким ципе-
лама, махао је здравом руком, леву с црном рука-
вицом држао нрипијену уз тело, и једва ходао за-
гледан у даљину, у кровове, у опанак, као да иде на
стрељање. Немпима се није склањао с пута, чак и
кад су ишли у груии целом ширином тротоара, и
кад су то били и официри, он је ишао право, изази-
вачки: могли су или да му се склоне, ијш да пупају у
њега.

Манастирске шуме пуне су четника. Човс-

че, знаш ли ко је Доктор. Доктор, то је — Дража
Михајловић. ЈТично. Доктор има дивизију војске,
деце ми моје, све младићи до двадесет и пет
година. Официри из краљеве гарде. Доктор кре-
нуо да сусретне Енглезе, у Котору се искрцали.
Доктор предао Немцима ултиматум: За три
дана да напусте Паланку и Чаршију и предају

155
 му власт. Доктор тражи да Немци одмах пусте
кући српске заробљенике. Доктор добио топове
и ново америчко оружје. Доктор позвао Душана
Катића да му се овај одмах преда и стави под
његову команду, у противном: разоружаће му
дружину, а њега у поток.

Пожарни је будио у пет, онда свијање шаторских

крила, па гимнастика, умивање, постројавање, осам
људи по три пута дневно на пропланку стајало је
мирно, читала се дневна заповест, рапорти, поздрави,
Лазар Обичан пред сваки обед зановетао Оче наш,
Цветић држао часове из војне тактике, кажњавао
сваки диспиплински прекршај, официрима дозво-
љавао играње карата само од 12 до 14 часова, и
сваког сутона, у колони по један, они су за Цветићем
ћутке маршовали кроз шуму.
Бати Павловићу била је неиздрживо досадна
и јалова та игра војске коју је, само у себи, звао —
бесмислица тираније. А никако није успевао да убеди
мајора Цветића у неопходност хитних припрема за
борбу против партизана; није успевао ни да про-
никне у карактер човека чијим је способностима
условио своју судбину; мучио се да га сазна и схвати,
често био сасвим збуњен, немоћан пред човеком
спремпим да разговара само начелно о рату и значају
војне дисциплине, човеком који, ако не врши ко-
мандантску дужпост, седи закопчан до грла и резбари
лескове штапове. А поред тога он га нечим подсећао
на оца Богосава. То га узбуђивало и плашило. Зато
је своје искуство и вештину у односима с људима
покренуо да сазна Косту Цветића, ловећи га свуда и
код свих.
Мајор Цветић је необично интересантна личност,
оче Саво. И ја сам вам захвалан што сте ме учинили
његовим сарадником. Мислим да се није могао наћи
погоднији човек за команданта нашег одреда.
Имајте у виду, господине Докторе, ову мудру
мисао светог Јована Лествичника: »Смерност је је-
дина врлина коју ђаволи не могу подражавати.« Баш

156
та христолика смерност краси мајора Косту Цветића.
Он је кроз кал грађанског живота и официрске са-
мовоље прошао чист и сачувао душу невиног детета.
Није ми у знању ниједан порок тога врлог, тога
изузетног српског офинира.
(То не импонује. Поред хипокризије, говори ли
то и глупост. Мистика, бесмислице. Позер. Чак су
нам и попови ђаци руске школе. Та комедија са се-
дењем у мраку, протест на окупацију. Глупост.)
Васпитан у мучеништву према отаџбини. Љубав
према отаџбини и вери иста је љубав у њему. По
мом злехудом знању, о грађанским врлинама не
може бити говора ако отаџбини није синоним Христо-
ва вера.
Или нека друга вера. Свеједно.
Ја вам монашком чашћу тврдим: криза нашег
национализма почиње од часа кад се у срцима људи
и омладине отаџбина откине од вере и бога. Јер
између живота и слободе, људи се већином за живот
одлучују, а храбро гину једино они који у вечност
верују. Али о томе другом приликом. Коста Цветић
је, драги господине, једини официр у паланачком
гарнизону који се сваке године два пута причешћивао
и био члан Хришћанске заједнице.
(Побожност и самопоуздање, које он назива
смерношћу, нису никакве врлине. Можда је у питању
само обичан несрећник.)
Бог га подарио племенитом и скромном супру-
гом, такође примерном хришћанком и Српкињом.
Сина и ћерку васпитали су у пожртвованости вери и
врлинама радиности и поштења. Ја осећам Косту
Цветића као брата по Христу и, дајем вам реч, у
овим данима, ниједног другог официра сем њега
не бих добродошлицом и радошћу поздравио под
манастирским кровом. Молићу се Господу да ви,
господине Докторе, снази и честитости Косте Цве-
тића додате ваш талент организатора и утешну реч
учитеља нашег унесрећеног народа. Само, богом вас
братимим, говорите нове речи, са дна срца, речи
чисте и тешке као шљунак с дна брзе реке, и будите

157
захвални божјој промисли што вам на овом великом
послу сарадником учини Косту Цветића.
(Конзервативно, неупотребљиво. Треба овог
мистика извући из његове воде. Цветићев ослонаи,
не заборавити.)
Знате, оче Саво, кад би тај дивни човек био
активнији, енергичнији у одбрани наиионалних инте-
реса данас, кад би носио више љубави и више мржње,
ax, па мајор Цветић би постао историјска личност.
Ја му своје зпањс и искуство, макар и да су скромни,
стављам на располагање.

Капетан Коста. Још ) 9^6. добио чин мајора, али

Је за Паланку и даље остао капетан Коста. Капетан,
то је име, а Коста презиме. Знате, народ зове по за-
нимању и профссији само онога који својим каракте-
ром и животом верно представља своју професију.
(Типична учитељска мудрост.)
Њега су чак и млади офииири звали »капетан
Коста«, али ту своју омашку искупљивали су де-
журством на празиике. Чудан, мало настран човек.
У ствари, мучсник. Ја мислим да је живео бедно,
као пас.
Зашто би, г осподине Главинићу, један добро
плаћен офипир живео бедно.
Часна реч. П осијпш су причали да једе увек
бајат хлеб, а месо само два пута недељно.
(Сиротињски менталитет. Несигурност. Не може
бити храбар. Они што су увређени животом, ти не
брапе живот.)
Биће рата, капетаи Коста купио радио, говорило
ce. Непосредно пред рат купио велики плап на крају
вароши. посадио воћњак и направио кућу. Право
из касарне трчао би кући, облачио стару униформу
и мешао малтер. Носио је малтер заједно са зида-
рима, додавао циглу, доносио воду. Намучио се,
а није ни две године проживео у новој кући. Судија
Ивановић, који је пчеларио заједно с њим, био му
је и једини пријатељ. Али у кућу би га позивао само
кад их киша потера из пчелињака и баште. Тако су
ми његове комшије причале. На Светог Ђорђа, славу

158
пука у коме је Коста био начелник штаба, његова
жена би позвала комшике на чашицу ликера, суве
колачиће и кафу. Запамтите, само једном годишње
примала је госте, и то на пуковску славу! Зар није
оригинално.
Да, то је код нас реткост. Сређен, организован
живот. Личи на приповетку.
Јесте. Жену је са девојчипом сваке године слао
у Врњачку Бању. Петнаест дана. Кажу да је болесна
од бубрега. Он лично, сем службено, није никуДа
путовао.
Значи, има снагу да размишља. Ја сам подозрив
према људима који воле да путују.
Све је код њега било прецизирано. Сваке недеље,
тачно у десет сати, капетан Коста дошао би у хотел
Париз да са судијом Ивановићем пије, лети пиво,
зими чај са румом. Седе до дванаест. Келнери кажу
да су разговарали о пчелама док Немачка није оку-
пирала Пољску, а од тада увек о Хитлеру. Плаћали
су наизменично. Никад ниједан није нарушио ред
плаћања. Занимљиво, од немачког напада на Пољску
слушао је све емисије страних радио-станипа на
нашем језику. И као што се раније говорило »капетан-
-Кости већ стигла паприка«, тада, од 1939, по чаршији
се тврдило »капетан Коста синоћ чуо на Радио-
-Лиону«.
(Ако није обичан страх, онда је у питању велика
амбиција, везана за рат.)
Замислите: капетан Коста обожава ћерку. Она
је одличан ђак. Син га унесрећио, слаб је ђак, сваке
године ишао на поправни, једва се провлачио кроз
гимназију. Колега ми причао да је Коста заједно са
сином учио све предмете и све лекције, да је у сваком
часу могао да положи испите, знао је чак и латинску
граматику. Кладим се да деклинапије зна без грешке.
(Можда је реч о човеку јаке воље, а можда само
о примитивцу. Не ваља ии једно ни друго.)
Тако је тога свог сина тукао опасачем кад не
би знао да понови лекцију, коју би му он испричао,
да се на крају улице чуло. А био је најбољи навални
играч подмлатка Мораће. »Син капетан-Косте биће

159
боља спојка од Моше Марјановића.« Замислите,
господине Докторе, колико због тога пати Коста.
И тако даље. О капетану Кости могло би данима да
се прича.
Такве приче резервног потпоручника Главинића,
који је стално певушио Ла палому и наметљиво нудио
услуге, брао папрат за лежај, хтео да се спријатељи,
шапћући »ми интелектуалци«, та баритонска зано-
ветања, учитељске опсервације, ситне истине, много
ситних истина, самоувереност, све је јасно, нису му
казивале ништа о човеку који, силом прилика, треба
да одигра значајну, можда и историјску улогу у
овом рату. Кад не би био учитељ, Главинић би могао
бити један против Цветића. Резерва, свакако:
Ја сам неизлечиво сентименталан према тим
нашим обичним, скромним људима, скромним у
свему, какав је мајор Цветић. То је код нас реткост,
господине Главинићу. Иначе, наши људи су ирепо-
тентни, а најчешће неспособни. Цветић је мудро
одредио своју друштвену и животну меру.
Само, у поверењу, и на жалост, он није коман-
дантска фигура. Није капанитет. Ви знате на шта
мислим.
Јесте ли ви, Васовићу, сагласни са мном да је
Цветић, према својим способностима, био непра-
ведно потпењиван и деградиран од више команде.
Слушајте, господине Докторе. Ви сте човек пред
којим смем да будем искрен. Мајор Цветић вам је
тип старог трупног официра. Бандоглав, суров, ужива
да нађе разлог за казну. Имао је славу најстрожег
официра гарнизона. Мрзи младе школоване офинире.
Два пута је премештан због тога што је тукао млађе
офииире.
Го је невероватно. Шта то говорите.
Да. Ја вам тврдим да би он одавно био пензиони-
сан да га не штити један стари заслужни генерал,
коме је он за време рата био ађутант. То јест, посилни.
Прао му гаће, крао јаја и пилиће за њега, гланпао
му чизме. Ето вам каријере. Гај генерал, није му
важно име, оженио га својом служавком. Једна
мршава плава ругоба. Излазио је с њом само једном

160
годишње. На Светог Ђорђа, славу нашег пука, он
би ту бабу доводио у офинирски клуб. Каква слика.
Она изгубљено зури у чашу малине, а он, уштогљен,
са наполеоновском позом, гледа према вратима и
пијуцка шприпер. Кад музика засвира Краљево коло,
они поскачу, не погледавши се, и тако одсутни, она
још и преплашена, а он страшан као да командује
почасни плотун, одиграју Краљево коло, и право
гардероби: она иде кући, а он — у куплерај.
Васовићу, не причајте којешта.
Дајем вам часну реч, говорим истину. Сваке
године исто: после Краљевог кола жена му иде кући,
а он право у куплерај. Једном годишње у куплерај.
Власник Екропе сачекао би га на вратима из авлије
и одвео у сепаре за угледне госте. Ја и моји другови,
после, месепима би запиткивали курве о посети ма-
јора Цветића, препричавали у каннеларијама и мензи,
забављали се. Можете претпоставити како би било
досадно у Палании да није било тих куплерајских
доживљаја. Истини за вољу, морам да кажем да му
је мушкост код курви била на гласу. Поред тога,
увек су истицале Цветићево каваљерство и преко-
ревале нас његовом галантношћу.
(Зашто га толико презире и мрзи овај поручнички
клипан. И какви су ово типови. Мени је неопходан
једноставан и војнички стручан човек. Шта могу
да учиним са Цветићем и Васовићем. На кога да се
ослоним.)
Погледајте какав је, и замислите тог свирепог
дежмекастог човека који и кад спава има израз
председника преког суда приликом изрицања смртне
пресуде, замислите њега у свечаној униформи, под
слабом првенкастом светлошћу, како му курва седи
на колену и пева севдалинке. Он пије само прно вино
и мезети пршуту. Једне године скупили смо хиља-
дарку и нудили власнику кафане да нам омогући
да фотографишемо мајора Цветића док лумпује.
Није хтео. Часна реч, чин бих дао за једну такву
фотографију. Али најинтересантније је то што је
он тражио да му певају само тужне песме. Пет сто-
тина динара плаћао би песму на коју би засузио.

161
Ја, на пример, никад нисам веровао да мајор Цветић
може заплакати било кад, а камоли док слуша сли-
наве песмине. Међутим, курве су тврдиле да би запла-
као. Искрено да вам кажем, ја га сматрам за хероја.
Имати онакву жену, а само једном годишње ићи у
куплерај. Па то је подвиг, господиие Докторе. Зар
вам се не чини да се он, овом дисциплином коју нам
је наметнуо, не понаша као командант него као
човек који кажњава, који се стално свети.
Немам такав утисак и не волим психолошке
конструкпије.
Кад би овај нешто вредео, био би врло драгонен
његов презир према мајору Цветићу. Ништа. Један
од серијских поручника које је лиферовала Војна
академија да спасавају од банкротства провиннијске
куплераје због нагле и масовне еманнипаније српске
жене. Мала вајда. После седмог трипера, ти се Ва-
совићи жене ћеркама богатих Солунапа који увек
више верују у будућност офинира но инжењера.
Шампиони ситног паланачког покера. Мишљења о
газдама, командаитима, и шефовима, најчешће су
завист и мржња. Ништа са њим не могу. Треба му
патрљати нос:
Ако вас интересује моје мишљење о мајору
Цветићу, оно је овакво: За мене је Коста Цветић
један од наЈелитнијих српских официра. Ја сам срећан
што смо сарадници.
А ЈТазар Обичан, с којим није смео ни минут
да остане насамо, ако није претио комунистима
што су против краља, Карађорђевог нотомка, Хрва-
тима што су убили краља Александра и сад кољу
Србе по ЈЈини и Босни, и професорима што омладини
и депи нису утувили у главу српску историју и ју-
начке песме, ако није гласно претио, он је поверљиво
и свима у свакој прилици, па и њему, говорио о ма-
јору Кости:
Сви сте ви, овде, мелези и мућкови Коста је
прави Србин, велики Србин »што се роди гдено
српско и погибе и васкрсе нарство«. На Косову,
међу божурима. Четнички син, јуначкога соја. Нема
ниједног славног војводе који му она није знао и

162
поштовао. Костин отаи беше и побратим мог војво-
де Вука. А био је јатак и курир за Србију. Њему,
Стевану Цветићу, била су код Николе Пашића и
Степе Степановића увек отворена врата. И уочи
уласка српске војске у Призрен 1912, октобра месе-
ца, Турци одсекоше Стевану главу. Ухваћен да даје
сигнале нашој артиљерији. И тад командант пука
Попадић, честит Србин, прави Србин и јунак, узе
Косту младића, посини га, и доведе у Београд и у
подофицирску школу даде. И Попадић, 1915. постао
је командант дивизије и генерал, кад стигосмо на
Крф узе Косту за свог ордонанса. Али Коста, про-
фесоре мој, пре тога неколико пута већ је био рањен
и Карађорђевом звездом одликован. Ех да није
генерал Попадић умро 1930, Коста би сад био пу-
ковник. Не дадоше му кукавице и ратни забушанти
из нашег ђенералштаба. Ми смо исписници, али ја
стојим мирно кад разговарам са њим. Да ми Коста
нареди, ја бих и Исуса Христа пет пута заклао.
Чим му се и Лазар Обичан болесно покорава,
он има изузетну снагу. И то је непријатан податак.
Деца заслужних Срба, коју је школовао и стипенди-
рао београдски генералштаб, ти Срби што се нису
родили у Србији, то су купљене душе, подлаци и
фанатици. Дужнички и захвалнички карактер. Ја за
њега нисам ауторитет, нисам генерал. Можда би
имало неко дејство да му кажем да ми је генерал
Симовић близак пријатељ. Вођ пуча, довео краља
Петра на престо, раскинуо пакт с Немачком. То би
могло да му импонује.
Али највећу бригу задавао му је поручник Спа-
сојевић, којега је Цветић именовао за свога заме-
ника. О њему зна да одлично говори енглески, да
има две свршене године Правног факултета, и да
стално чита.
Књиге му шаље отац Сава из своје библиотеке.
Не пије, професорско дете, васпитан, брбља и о
филозофији, официри и подофицири га не воле, то
је добро, али је препотентан и амбиииозан. И одан
Цветићу:
Ја сам уверен да господин мајор Цветић има

163
моралну снагу да препороди нашу војску. По својим
моралним и карактерним вредностима, које у свакој
прилици испољава, он је најбољи официр кога сам
срео. То је уџбеник. Јединствена личност. Кад сам
га упознао, био сам пренеражен што је тај човек
само мајор.
Војска у којој је такав официр био само ко-
мандант батаљона, то је војска у којој се нису пошто-
вале људске вредности и способности. Таква војска,
драги мој поручниче, морала је да доживи катастро-
фу за неколико дана.
Имате право, господине Докторе. Ја нисам слу-
жио у његовом пуку, а кад је фронт пробијен, и кад
је било јасно да смо поражени, кренуо сам да бежим
у Грчку. Веровао сам да бих се са знањем енглеског,
знам нешто и француски, некако пребацио на Блиски
исток, код Енглеза. Чим сам срео и у једној тешкој
ситуацији упознао мајора Цветића, одлучио сам да
своју судбину подредим њему. Не кајем се. Ја сам
срећан што имам таквог команданта.
Мислим да сте у праву.
Трсбало је видети тога снажног и достојанстве-
ног човека како дубоко и потресно плаче док је
дурбином иосматрао Немце како заробљавају ди-
визију деморалисаних војника. И сад се најежим
кад помислим на тај догађај. Тада сам га заволео
као оиа. »Господо официри — обратио се групи
око себе — позивам вас да пођемо у смрт и спасемо
част српске војске и српског официра, и да не дозво-
јш м о да нам се швапски каплар смеје, одузимајући
нам неогарављене револвере.« Он је понео митраљез
а ја сандук муниције и пошли смо на брежуљак,
где друм савија, да направимо заседу Немцима.
Чим се смркло, побегли су сви. Остали смо нас
двојица да у једну колону камиона сручимо сандук
куршума. Од те заседе ми се не раздвајамо. Кренуо
сам за њим. Да му будем пратилац и посилни. Тек
касније су нам пришли остали које видите са нама.
Ја сам уверен да ће мајор Коста Цветић створити
нову војску; он је способан да командује армијом.

164
За годину дана биће легендарна личност. Зар ви не
делите моје мишљење.
Није реч о томе. Кад не бих ценио мајора Цвети-
ћа, не бих му ни пришао, нити бих са њим започињао
један посао историјског значаја. Али, драги мој
поручниче, зар ви мислите да је данас херојство не
бити у немачком заробљеништву, зар ви мислите
да се постаје легенда само ако се овако, без смисла,
луња по манастирским шумама. Ви, младићу, за
чије образовање и карактер имам само поштовање,
уосталом ви сами довољно осећате моје симпатије
према вама, ви мало олако схватате неке дужности
данас.
На које то мислите, господине Докторе.
Мислим на храброст и дужност према отацбини.
Не изненађујте се. Храброст није спавање под овим
храстовима: дужност према отаџбини не врши се
вашим смешним рапортима.
Ја безгранично верујем мајору Цветићу. Ако
он сматра да није тренутак за акцију, ја сам убеђен
да је у праву.
Али молим вас, не упропашћујте ствари. Ја
више од вас верујем Кости Цветићу. Зато сам и пео
свој живот бапио на његову карту. Ја сам само за-
бринут. Ситуапија је озбиљна. Да не кажем — и
трагична.
Каква штета. Добар материјал. Он би могао
да одигра значајну улогу само да није офинир и
да не обожава Цветића. Сања о генералској уни-
форми, има полтронски талент, уме да слуша. Успе-
ће. Учинити га смешним. Лупити га по роговима,
свакако. Остали официри не воле га. Непрестано и
у свему одваја се од њих. Ипак, штета. Шта се може.
У сваком случају, неприметно осамљивати њих дво-
јицу. Ситан посао. Чим ћу ја све овде да се бавим.
Цветићу треба наћи »Ахилову пету«. Како да се
увуче у ту тврђаву. Пажљиво слуша, уноси му се у
липе, сваку нијансу, сваки нагласак хвата.
Немци су криви за све.
То за нас није никаква утеха, драги Цветићу.
Ако су досад Немпи за све криви, ја вас уверавам,

165
од данас за судбину ове земље и овог краја кривни
ћемо бити ви и ја. И људи који неће у акцију, неће у
борбу.
Да сачекамо још који дан. Да видимо.
Али партизанске чете крстаре селима. Ноћу се
чују њихове, руске, песме. Они постављају власт,
спремају напад на Паланку, они неометано стварају
своју војску. Верујте ми, говорим вам пријатељски,
искрено: ја слутим катастрофу. Ако одмах, и свим
снагама, не ступимо у акпију, ова земља сурваће
се у хаос. Зашто сада да не узмемо од Немаца оружје
које ћемо сутра против њих самих употребити. Како
ви, Цветићу, то не видите.
А Цветић је нешто промумлао, намрштио се,
па заћутао и издвојио се, сео под цер и наставио
да деље и резбари штапове, у блузи закопчаној до
грла, иако је врућина. Онда викнуо, загрмео,- раз-
лио се:
Спасојевићу, јесте ли размишљали зашто у Си-
ћевачкој клисури командант наше дивизије није уву-
као Немце у велику и уништавајућу битку. Замислите,
каква идеална позииија.
Та нагла бурна страсност која му је глас заму-
тила, пробудила, учинила промуклим, можда откри-
ва тајну природу Косте Цветића. Човек који сатима
дељка лескове гране, нем и одсутан, а лице му у
борама и паћеничко, од зноја као уплакано, човек
који изазива сажаљење својом уморном скрушенош-
ћу, чим проговори о изгубљеној бици, о поразу без
битке, покаже дивљу, застрашујућу снагу. Можда
је најбоље увредити га. Част, храброст. Или га уто-
пити у елемент супротан његовом. Да изгуби само-
поуздање. Али Београд ми не шаље људе. А ћифте
из Паланке чак и пред замахнутом комунистичком
сатаром верују само у своје парице. Кад бих Уроша
Бабовића домамио себи, па да он мобилише сељаке.
Или да се баци у авантуру, па или — или. Баш са
Душаном Катићем. Споразум о сарадњи, дејство-
вати изнутра. Или му прићи, поверовати у своје
рефлексе и главу, пливати низ реку. Уложити и на

166
комунистичку карту. Уложити свуда, борити се са
свима. Каква језива светлост, какво сабласно сунне.

Писмо доктора Бате ПаћлоВића је праћи СОС.

Тражи мобилизаццју сбих демократских и национал-
них снага, тражи да се у акцију ступи одмах, јер сутра
може бити касно. »Ако нисмо били способни да народ
спасемо патње од немачке окупације, ми морамо
данас бити храбри да један сбет и себе спасемо од
комунистичкоГ уништења. Историја ће нам опрости-
ти сће глупости и Грехе сем једноТ. кукаћичлука данас.«
Тако пише Бата ПаћлобиН, једини значдјнији поли-
тичар и интелектуалац који није емтрирао, а није
немачки чоћек, и који се од окупације није појаћио у
Бео1раду. Он је чоћек ћелико1 потеза, зна шта хоће.
У оћој тешкој кризи нације, он посшаје национални
херој. У околини Паланке командује, кажу, дибизијом
четника. А за њеш је неко рекао: »Тај чоћек је само
за нијансу паметнији но што је потребно да би се
успело у политици.« За политичке идеје Бате Паћло-
ћића ја нисам имао особито поштоћање, али ми импо-
нује као храбра личност и интелектуалац. Од миотх
сам чуо иеко шипутање о њетћом односу према мајци.
Нека мистерија. Морам да је сазнам. Било би ми жао
ако 1а нешто компромитује. По татиним причама,
отац му је био један од најпознатијих обреноћићеб-
ских министара, фанатик, чудак. Порекло му је без
значаја за политичара. Тај Бата Паћлоћић има 1лаћу
пророка. Модерног пророка. Душ мршаћо лице и сћетла
сребрна коса. Са шакћом 1лаћом и оним сћојим мушким
1ласом он је, просто, стћорен за Гледање и слушање.
А ућек забринут, обузет нечим. И кад хода онако
трапаћо, њишући се цео, одмах се запази. Кад сам
разтћарао с њим, стално се самилосно осмехићао.
И тај њетћ осмех ме збунио, нисам ћише знао шта
тћорим. Чим сам изишао из њетће куће, одмах сам
погледао себе и рекао Владану: »Као да сам иићалид,
као да немам руку. Шта ли тај чоћек мисли о нама.«
Мени препоручују да идем у њетћ штаб. Колебам се.
Прибојаћам т се. Више ћолим да сам у чисто сељачкој
средини.

167
 Немци осдајају Русију брзином тенкода. Распада
се бољшебички монструм. Данас је немачка команда
издала нобо саопштењеЗбо1 комунистичко1 напада
на камион немачких бојника, стрељано пет стотина
[рађаиа. А комунисти су и данас после подне на ду-
набској обали убили дђа немачка официра на плажи.
Радио-Лондон ни реч охрабрења. Очајан сам. Толико
да нисам мото да одем на састанак са Снежаном.
Над Саћом сећају муње. Изићи ћу на балкон и чекати
киту. Желим да покиснем. Да киснем.
Оћо »колебам. се«, што сам прексиноћ записао,
бесЈно је и неморално. Ко сме данас сбом расположењу
да подређује интересе отаџбине и српстћа?
Ја сам борац и хоћу да памтим сће. И оћо што
сам даиас дожићео, збо1 чет не мо1у да заспим па
сам стону лампу спустио на паркет и, лежећи на
тепиху, пишем, док на Иашином брду пуцају рећолће-
рима и машитећерима. Немци и комунисти, сћакако.
Већ у зору биће стрељано неколико стотииа талаца,
а иосле подне опет ће куће, ојраде и бандере бити
излепљене плакатима са именима стрељаних. Кому-
нистима ти спискоћи сшурно личе на песме у сло-
бодном стиху. Ти сћакоднећни спискоћи стрељаних,
кнмунистима су осноћни политички доказ опраћда-
ности оћо1 устанка. Они су им позић за борбу до по-
следњег Србина. Какаћ монструозан иатриотизам.
Какћа перфидија. Какћо лудило.
Али ја се собом, не њима, комунистима, мучим
ноћас. Имао сам најтежи дан у сћом жићоту. Сазрео
сам и остарео за један дан. Јесте, ја сам ноћас старац.
Можда ћу ћећ сутра бити сед.
Кад сам ушао у Улицу краља Александра, киоск
се још димио, а на пустом тротоару стајало је не-
колнко Немаца са машин1ећерима. Рекоше ми да је
код спаљено1 киоска убијен комунист. Стресао сам
се од неке страће која није само страх. Зажелео сам
да т ћидим. Морао сам. Ван разума и сћаке разбори-
тости, пошао сам к њему. Недићећи жандарми, ће-
роћатно збуњени мојом избезумљеношћу, нису ме
заустаћили и ја сам, као месечар, без сћести о опасно-
сти, дошао до Немаца који се помакоше, и ја стадох

168
 између њих и убијеноГа. Гомилица пепела од спаљених
нобина, барица крби, одшрафљена бомба надохбат
мртбе руке.
Да ли се уплашио кад су букнуле нобине па нцје
сттао да је укреше, или је отказала?
То је младић. Матурант или студент ирће 1о-
дине. Манијак збо1 чије ће рећолуционарне романтике
бити стрељано педесет Срба. Можда је био кандидат
за члана Партије, па му је паљење окупацијских но-
ћина био задатак пред учлањење. Комунистички мит
о изабранима и »људима нарочитоГ коба« жићи хра-
нећи се сћојом сопстћеном крћљу. Младић је у спорт-
ској белој кошуљи, крћаћој, у плаћим панталонама,
не сећам се обуће, и као леш ућерен је да је изћршио
подћт и историјско дело у борби протић фашизма.
Он се борио на улицама Бе.<нрада, ћерујући да се бори
за Стаљина и Соћјетски Саћез. Борећи се протић
Немаца, борио се за комунизам. Њелоћа слобода, то
је смрт нације, диктатура, ропстћо. Он је синоним
сћих мојих мржњи, он је комунист. Један непријатељ
мање отацбини. И мени. Можда би ми баш он, који
дан каснцје, упутио куршум у чело.
Али он је Србин. Он је био храбар да потне за
сћоју идеју, он је чоћек, он није Владан. Он је жртћа
једне тратчне и фанатичне заблуде. Само је случај
хтео да се најпре упозна с комунистима, који су му
заробили срце. Да сам 'ш пре њих упознао, он би био
националист и дићан четник. Он има родитеље, брата,
сестру, можда и дећојку. Они су сада најнесрећнији
људи. Он је чоћек.
Па ја т познајем. Личи на мош брата, на моје
друтће, он личи на сће младиће Бео/рада. Њет је
убио непријатељ мот народа, убио т је окупатор,
убио т је Немац.
Тада сам стао мирно. Одаћао му пошту. Улица
је била пуста, БеоГрад је био пуст, постојао је убијени
младић и ја — отаџбина која му је одаћала посмртну
почаст, ћојнички, како то њој једино и приличи.
После је постојао само отужан и искидан бол.
А тад ме је ћећ држала под руку и ћодила старица
која није моја баба, али која је личила на њу, која је

169
 била моја баба јер ми је р е к л а »Децо моја, ске ће ћас
побити.« То је шапнула Српкиња, мати, отаџбина,
мени побеђеном, збуњеном и очајном.
Такаћ сам и сада. Мо/у једино да размишљам
и да радосније дрхтим: зашто ме Немци нису убили,
јесаи ли ја доиста жић. И сада сам бојиште. темржње
мржње према Немцима, и мржње према убијеном
комунисти; и сада сам бојиште хришћанске сами-
лости према жртћи и сћојих идеолошких и национал-
них ућерења. Ја ипак жалим младића у спортској
белој кошуљи, који није био научио занат убијања
па није умео да баци бћмбу, откупи Глаћу, можда да
се и спасе. Биће бачеи у неку јаму, !роб му се никад
неће сазнати. Жалим га, и нисам издајник сћојих убе-
ђе>ш, иако ту ту1у смем да кажем само сћојој сћесци.
Друтћима, сћојим истомтиљеницима, не.
Ја сам доиста данас остарео. Ја јесам старац.
Плаче ми се А пуцњаћа још ућек траје на Пашином
брду. Можда би ме молитћа мало усиокојила. »Мо-
литћа је ћаспитање«, рекао је Достојећски.
Више не смем да дозћолим себи јучерашњу иа-
раду. Просто је несхћатљићо зашшо ме Немци нису
убили док ссш онако демонстрирао протић окупације.
Данас је чак и најапстракишија чоћечност забрањ,ена
иод оћим застаћама, и проглашена за слабићстћо и
деморализацију. Вредност чоћека је у количини мржње
коју носи. Да би се жићело, одбранило, иобедило. Та
чињеница мора да се прихћати јер, без обзира на при-
ћремену збрку наслоћа, појмоћа и шаренила застаћа,
туку се дћа сћетасћет слободе и демократије проишћ
сћета ропстћа и диктатуре. Никакћа емоционалност
не може да сиречи опредељење.
Мене никакћа нужда и опасност по жићот неће
одћесгпи у четнике. Тата, без обзира на сћој неосноћан
и болестан страх, има толико уиеда и пријатеља да
бих тешко доспео у сасћим безнадежну ситуацију.
Уосталом, могао бих и ја, као Владан и Владани, да
се запослим у неком музеју или библиотеци, у уста-
ноћи политички некомпромитујућој, да спремам докто-
рат, слушаЈЧ музику старих мајстора, забаћљам се
и љубакам са Снежаном, а кад њу отпратим кући

170
уа упаднем у распремљеие постеље београдских удо-
бица, и белих и црних.
Али данас, шри и крбари Србија, запаљена ко-
муиистичким отем. Реч је, доиста, о бити или не
бити. По писмима дра Бате Паблобића и избештаји-
ма који долазе са Рабне тре од пукобника Драже
Михајлобића, стање је ћише но крипшчно. Тренуци
одлучују. Отаџбини треба одмах прискочити у помоћ.
Оиа се данас само пушком из четничкоГ роба може
да боли и спасе. Сбе су идеје сада у фишеклцјама.
Сба су срца у бомбама.
Ја хоћу себе сбесно да принесем на жртбу на-
ционалном идеалу. Хоћу да се борим, патим и потием,
и тако да докажем поштење моје мржње према ко-
мунистима и сбему комуиистичкомод црбене боје
њихобе застабе, те прбе бизуелне сензације прими-
тибаца и руље, па до њихобе јебрејске филозофије и
диктатуре пролетарџјата.
Морам да одем тамо }де се не шаиуће, јде се не
лаже, !де се не сумња, гуе се не нуде ћерке немачким
наредницима, 1де се ие иеба »ЈЈили Марлен«, \де се не
унишшаба исшћење, ице спремиње зимнице није најбећи
жиботни проблем. Идем у аутентичну Србију, ону
коју болим и која ми је идеал, херојску, честиту, Ка-
рађорђебу Србију; идем у њену слабу и њено муче-
ништбо да сбојом борбом и иатњом и ја припалим
сбећу на њеној пијемонтској сбетлости.
Идем да нађем иријатеља. То неће бити инте-
лектуалац. Мој будући прцјатељ биће сељак и раеан
Србин. Чеетит, храбар, карактеран, једностабан.
Већ 1а болим, биди.м м, чини ми се позиајем од де-
тињстба. Са њим неће биши као еа нашим кукабним
иншелектуалцима. Да се цепа длака, а оида њене
полобине.
Хоћу ли моћи да потбрдим беру, убеђење и речи
које су толико одушебљабале и заносиле студентске
и омладинске редобе Беојрада.

Мајор Коста Цветић лежи на леђима, с рукама

и торбииом на узглављу, раскопчане блузе, гледа
мрку крошњу храста, две-три звезде у њој, и слуша.

171
(Како да се осећа сигуран и сам у шуми. У сваком
потоку и грму, у тами и шуму ветра, као да је неко
присутан, као да се око његовог логоришта шуњају
патроле и извиднице, и пролазе колоне непознате
војске. Увек тако.) Од далеке експлозије тресла се
августовска ноћ, топла и спарна, миришући на за-
горела, неугарена стрњишта и коњски босиок.
Господине мајоре, пупа.
Стражар се надноси и благо му притискује
раме. (Дрхти. И њега је страх.) Сваке ноћи после
пупња или експлозије будио га је стражар да му то
саопшти. Непотребно. Он је био будан за све пупње-
ве, памтећи их по ноћима, врсти оружја и снази
експлозије, по страни света и времену кад их је чуо;
он их је знао и разликовао као људе и њихове ка-
рактере; пропењивао им дејство, снагу и мане.
Пупњеви и експлозије таложе у њему горчину. (Зашто
се стиди пред самим собом. Шта је могао више да
учини.)
Чујем. Тридесет километара. Североисток. Од-
лази.
Комунисти јесу зликовпи. Против краља, др-
жаве и вере. (Али се боре против Немапа, окупато-
ра.) Немци врше одмазду. (И Турпи су села палили.
Децу на бајонете, људе на коље. Карађорђе и Срби
од части нису се уплашили. Борили се, да, тако се
родила Србија.) Зашто краљ не изда наредбу шта да
се чини. Цивили су отап Сава и Доктор. Мисле на
политику, на странке, идеје. О отацбини и држави
говоре као опозипионари. (Срби су, па макар и да су
комунисти, и зашто данас да њих више мрзимо од
Немапа.) Отап Сава и Доктор поштени су и паметни
људи. Доктор је могао да побегне у Лондон, као и
други што су учинили. Може и сада у Недићевој
влади министар да буде. А он дошао к њему, у шуму.
Није војник, заклетва га не веже. Има породицу,
научио је на угодан живот. Тешко је не послушати
их. Отац Сава има снагу и моћ да гомилу народа
говором застраши, натера у плач и ридање. (Топ
из тенка или бапач.) Пупањ се понавља, туп и одсе-
чан. (Топ из тенка.) Трећа граната. Пушке се не чују:

172
 Ко то говори. Тишина.
Како сме, ко је њему дао наредбу да се бори
против људи који ратују против Немаиа. Нека су
и комунисти, нека су зликовци већи од њих, нека
су робијаши, Јевреји, ипак јунапи су. Поштовање
тој храбрости. (Данас су сви у мишјој рупи.) Није
истина да је Душан Катић само студент. (Генерали
су стајали поред друма, кисли и чекали немачког
каплара да му се предају. Да га поздраве у ставу
мирно, са одликовањима за храброст и заслуге, да.
Дивизије су полагале оружје пред једним немачким
тенком.) А они, дечурлија с флашом бензина чуче
у јарку и чекају тенк. Сме ли један честит Србин да
убија ту храбру дену, те јунаке. Ако краљ изда на-
редбу. (Али, комунисти су. Комунисти су, да.) Утих-
нула је округла и густа експлозија бомбе, шумом
се чули кораии. Петнаест до двадесет километара.
Дефанзива. Чекао је митраљез. Или другу бомбу.
Немпи су се вероватно предали. Од једне бомбе,
руке увис. А то је најхрабрија војска света. Чим изиђу
из тенка, и чим се смркне, кукавипе су то.
Господине мајоре, неко долази.
Шта се то мене тиче. Одлази.
Знао Је да су Доктор и поручник Спасојевић.
Два дана боравили су по селима ради мобилизапије
и договора са угледним људима. Чуо се кратак
рафал. Покушај бекства. Није успео. (Браво, мла-
дићу). Где су ти комунистички мангупи научили тако
добро да нишане. Сигурно им руски офипири ко-
мандују.
Стражар је заустављао поручника Спасојевића
и Доктора који је гласно хукао.
То је била само шетња, драги господине. Обична
шетња кроз суву топлу шуму и ноћ. Филозофирали
сте сигурно. Брбљали са Спасојевићем. А ви хоћете
рат. Захтевате енергичну акцију. Свим средствима.
Заспаћу за пет минута.
Да, ви хоћете да уништите оне који, као зверови,
по сву ноћ маршују без сна и одмора, Какав ли чин
има њихов командант. (Свакако је стари, и способан,
ратник.) Какав студент. То не може бити тај Душан

173
Катић. Партизански командант мора имати бар пу-
ковнички чин. Генерал сигурно није. (Господа ге-
лерали су у Немачкој.)
Господине мајоре, јављам вам да сам извршио
наређење.
Можете и сутра да ми причате приче. Као да
ћете о завршеној бици да ми рапортирате.
Имате право, могу и сутра.
Да, то је оно. Тамо држе заседе, хватају их жи-
ве, а он овде лежи под храстом и слуша како хрчу
неуредни поручници и подофицири (зашто још ба-
пају бомбе), а његов заменик који се враћа с терена,
са задаткч: може и сутра да му преда рапорт, може
и прекосутра да му поднесе извештај. Никаква штета.
Непријатељ им не заобилази десно крило, не довлачи
појачања, не спрема напад. Они су овде сигурни.
Спавају, ждеру, требе се од вашију и плаше чобане.
А он, командант, лежи, раскопчан је, и гледа у
звезде. (Можда ме и овај поручник презире).
Устаје, закопчава се, поправља опасач. Кораци
по топлој тихој тами. Као да мирише сагорео тро-
гил. (Академија га спремила за параде а не за ра-
товање).
Поручниче Спасојевићу, вратите се.
Изволите. господине маЈоре.
Назире га у тами. Јесте. Стао је мирно. Стварна
диспиплина или претварање:
Пођите за мном.
Улази дубље у шуму, да буде што даље од ло-
гора. Неће да шапуће. (Тамо на друму, сада, купе
плеп. Што свлаче убијене Немпе, то је дивљачки.)
Не сме да се зна шта му рапортира заменик. Бар у
нечему да личе на војску.Спотакну се о пањ зарастао
купинама и седе. (Спотиче се као госпођипа, забора-
вио је да хода ноћу. Овај господин мисли — ста-
рап сам.)
Можете сести. Какве утиске имате из села. Шта
се говори о нама.
О вама се већ песме певају.
О мени. Зашто.
Знате ону дивну народну фантазију. Наивна

174
и узбудљива. Силна војска земљу притиснула. А
на белом коњу јаше командант Коста. Негде се
чује: Доктор и Коста. Негде само Доктор.
Не причајте којештарије. Не интересују мене
чобани и гуслари, господине поручниче. Шта озбиљ-
ни људи. домаћини, шта наши пријатељи говоре
о нама.
Господине мајоре, влада потпуна конфузија и
хаос. Нигде трезвену и разбориту реч да чујете.
Или је лудачка паника и кукавичлук, или некаква
неурачунљивост, пијанство, фанатична храброст.
Доктор тачно каже: психоза очаЈништва.
(Погано, срамно. Храброст ерпског народа тај
господин назива очајништвом. А ја то подносим.)
А шта ви, поручниче, на то кажете. (Зашто су сад
бацили бомбу. Можда рањеи немачки официр врши
самоубиство.)
Не знам шта да кажем. Све се произвољно ту-
мачи. Чак и оно што људи виде и чују, свак друкчије
прима и тумачи. Мене су нсколико њих питали где
је мобилизационо место за наше село. Неки ме пре-
клињали да им више нчкад не привиримо у село.
Једна старица скинула мараму, клела.
Како мобилизационо место.
Па они говоре да ћемо за краљев рођендан
прогласити опш гу мобилизацију. Свештеник из Њи-
ва тврди да се Паланка спрема за евакуацију. Оче-
кују напад.
Наш или комунистички. (Зашто краљ не изда
наредбу.)
Наш. господине мајоре. Ви не можете веровати
какав је хаос. А да вам и не говорим какве се фанта-
стичне ствари о комунистима причају.
(Народ, ваљда, мрзи партизане.) Поручниче,
молим вас, не казујге ми ваше мишљење или миш-
љење за које претпостављате да ће се мени допасти.
Да примите на знање: ценићу вас толико колику
храброст видим у вама да ми говорите непријатне чи-
њенице. А сад ми реците: поштују ли њих људи зато
што устају против окупатора.

175
 О њима се причају чуда. Као, рецимо, о вампи-
рима. Ја сам уверен, господине мајоре, да их се на-
род страшно боји. Не може да их воли.
(Збуњен је. Није много уверен у то што говори.)
Зашто су људи против њих кад се они јуначки боре
против Немаца. Зар вам се не чини да с народом
нешто није у реду.
Па наш народ зна прави циљ њихове борбе,
господине мајоре.
Није то баш тако просто, господине поручниче.
Можете ићи. (Како то да је свима њима природно
и јасно све што се догађа.)
Дозволите само још једну ствар. Доктор ми је
вечерас целим путем озлојеђено говорио о нашој
неактивности. Сматра да ћемо бити уништени ако
одмах не ступимо у акцију. У ствари, он је огорчен
на вас, господине мајоре.
Шта хоћете тиме да. кажете, поручниче.
Сматрам својом дужношћу да свог команданта
обавестим о расположењу и мишљењу људи који су
са нама. Ништа друго, господине мајоре.
Ја врло добро знам Докторово мишљење. И
ви немате никаквих овлашћења, ни права, да шпи-
јунирате човека који нам је учинио част да будс
наш друг у овој шуми и борби коју ћемо водити.
Јесте ли хтели нешто друго да ми саопштите.
Синоћ је Душан Катић држао збор у Лозици
и рекао
То ме не интересује, можетс ићи.
Слушао је његове кораке.
Да ли је истина. Па Доктор ничим не личи на
политичара. Слуша човек. Слуша сваку реч. И учтив,
деликатан човек. Штета што није био на Солунском
фронту. Дустабанлија. Ако није забушант. Али кад
ироговори, као из заседе. Чим проговори, уплаши
човека. Откуд му само толике и такве речи. Шта му
је требало да се упушта у такве разговоре с млађим
од себе.
Испод манастира пукла је пушка. Шенлуче се-
љаци ијш (Шта јш је Душан Катић рекао.) Из потока
чуле се буљине. Запалио је цигарету. О мени, каже,

176
 песме певају. Велика војска, командант Коста на
белом кољу. Паланка се евакуише, чека напад. Оп-
шта мобилизација на краљев рођендан. Безумље.
(Народ ме храни, чува, узда се у мене.) Где ти је част,
Коста Цветићу. Кад би само Бранко положио ма-
тематику. Не мора немачки. После рата, ваљда,
разумеће људи: син Косте Цветића. Да, кад би Рад-
мила умела децу да склони. Обавестити је. (Ствари,
кућа. Петнаест година штедње, муке. Ни две године
живота некаквог.) С ким да се посаветује. Овде су
му сви потчињени, а такви не могу бити пријатељи.
Доктор и отац Сава друкчије мисле. Шта би му ге-
нерал Попадић рекао сада, овде у шуми. Опет пу-
шка. Онда буљине. Петлови из даљине, приземно,
тајно, довикују сећања:
Лерински петлови. Овако ретки и мукли, само
предзорни. Он јаше с леве стране генерала Попа-
дића, а топови гризу северозапад, стамњен одјед-
ном. Артиљерија отпочела напад. Дивизија ће кре-
нути оног тренутка кад му генерал нареди да опали
сигнални пиштољ. Сви су на положајима.
Радујеш ли се, Коста. Ако, сине. Каже се: храб-
рост је прва војничка врлина. Није то баш сасвим
тачно. И храбри људи губе битку. Али да би се
битка добила, командант мора бити храбар. А вој-
ници — само радосни. Ја знам, једне овакве зоре и
ти ћеш својој дивизији морати да издаш команду
за напад. Сваки је напад ризик. Командантска храб-
рост, то је храброст одлуке. Храброст да се ризикује.
Ми смо мали народ, и биће вечно тако: ако желимо
да победимо, мораћемо све да ризикујемо. Кад се
будемо успели на косу, ја ћу морати да издам ко-
манду. Мој страх је ужасан. Желим, кажем ти као
сину, да запамтиш ово: војник има само будућност,
он нема шта да тражи у прошлости; војничко срце
може да огреје и обрадује само будућа победа и бу-
дућа слава. И ово запамти: богаташ ако и изгуби
богатство, може опет да га стекне; из затвора можеш
постати министар, лопов може постати калуђер.
Једино официр, једино војник, као и девојка, једном
губи да никад не поврати изгубљено. Јер официр

177
и командант који је једном био кукавица, значи да
никад и није био храбар.
(Ако сам ја данас кукавица. Ако сам кукавица.)
Припалио је и другу цигарету. Буљине се више
нису чуле. Шта је моја дужност данас. (Десетак пу-
шака ка прузи. Тишина.) Смем ли да ратујем под
условима одмазде. Зора.
Рекао је стражару да га не буде уколико не ус-
тане као сваког јутра. Није дуго спавао али је ле-
жао, покривен шаторским крилом преко главе, све
до заранка. Глава га болела од колебања и страха
да оствари намеру. Али до заласка сунца мора бити
окончана недоумица. Живети овако, срамота је.
Много је часније да сиђе у Паланку и да се преда
Немцима. (Зар је он једини официр са чашћу, зар је
он једини који воли слободу.) Тако, и о томе, тога
целог дана.
Сенке се хватале, расле, преплитале; потамнели
су и последњи листићи светлости, расути по увелој
трави и сувом лишћу. Из потока је долазио прохла-
дан густ мирис сувих гљива и трулих пањева. Над
шумом, меко и хитро, у паровима летели дивљи
голубови. Више није могао да одлаже. Бар устајање.
Више неће да одлаже. Закопчао се, чешљао браду и
косу. У шуми брзо пада мрак. Гледају ли га. Они
вероватно мисле: деморалисао се Коста. (Ако су у
праву.) Он досад није провео дан са шаторским кри-
лом преко главе. (Срамота.) Зашто га нису питали
да није болестан. Ако га сви изневере. (Комапдантска
храброст, то је храброст да се ризикује.) Али војник
има само будућност. Приметиће да дрхти:
Спремите се за покрет.
Још је дан. Понео је у наручју бреме украшених
штапова ка извору. Ту ће их наћи чобани. Неко ће
се обрадовати делу његове доколице. Можда ће се
сетити да их је он правио. (Они га сигурно посматрају
и питају се куд носи штапове. Нека посумњају.)
Стаде. Штапови му исклизнуше, сами испадоше из
наручја. Меко лупкање потону у купине. Гледа их
изукрштане, непотребне, изгубљене, дане растурене
по шуми, исте бескрајне дане уморног очајања у

178
чекању хране, и страха да га не издају сељаци. Стидна
беспослица. Сео је и завио цигару, али само један
дим повукао (посумњаће да се колеба), вратио се
назад.
На пропланку, са оружјем, ћебадима и ранче-
вима, стајало је осам људи у врсти по један. Сви
су га гледали, он им је видео погледе (ко ли ће ме
изневерити), осећао их на себи, ишао к њима, хтео
да му је корак снажац и сигуран (ја вршим своју
дужност), корак му је био успорен, никако да дође
до њих, јер одлуку још није донео. Ко ли ће ме изне-
верити Стао је и загледао се у Доктора, који је са-
вијао своје шаторско криљо. (Требало је најпре с њим
да разговарам.) Лазар Обичан накашљава се опо-
мињуће и потресно. Спасојевић му гледа у опасач.
Хитро је поправио опасач. Можда су чули и уздах.
Моја савест:
Мирно. На месту вољно. Господо, браћо. Ово
је била моја последња команда.
Доктор се усправио и пришао му ближе. И оста-
ли га гледали збуњено и нетремице. То је велики
подстрек:
Немачка команда у Паланци понаша се као
да ми и не постојимо. За нама ни пушка није испа-
љена. И војнички поступају. Немци знају да смо
кукавице, вашљивци, страшила с брадама, ладоле-
жи који брину само о храни и чекају крај рата. Кад
бисмо ми имали официрске части, ми бисмо одавно
поскидали еполете и кокарде. Да не срамотимо
српску војску. Кад бисмо ми
О чему ви то говорите, господине Цветићу?
Чекајте, молим вас.
Доктор му је прилазио, он је осећао да назад
не може, толике је увреде рекао, не може, сад мора
докраја, хоће, то и жели:
Ја не бих могао себе сматрати за часног Србина,
и официра, ако бих и даље луњао по шуми као обичан
одметник и глобио народ да ме храни забадава.
Слажем се. Браво. Крајњи је час да ступимо у
акцију.
Саслушајте ме најпре.

179
 Добро, само могли смо друкчије.
Ја друкчије не могу. Војник сам, и војнички
поступам. Ако смо војска, ми морамо да ратујемо.
Ако не ратујемо, ми нисмо војска. Од овога часа
ви сте слободни да чините што год хоћете, и да идете
куд год хоћете. Ја вам више нисам командант.
Глас се истрошио, последњу реченицу је про-
шапутао па се обема рукама ухватио за опасач и
стегнуо га. (Шта сам урадио.) Надохват руке није
било дрвета, да коракне није смео.
Господине мајоре, дозволите да вам се обратим.
Чекајте, Спасојевићу. Ја сам се одлучио, ја
сам одлучио да ступим у борбу против окупатора.
А ви како хоћете (ја сам слободан, ја сам).
Доктор га ухватио за блузу. Хтео је да га од-
гурне.
Нема смисла, није ред овако, нас двојица треба
да разговарамо. Ви сте у афекту, ја вас разумем.
То је поштено, јуначки, али
Не, ово није за тајни разговор. Нека и остали
кажу шта мисле, нека се определе. Говорите, го-
ворите слободно.
Шта вам је, човече. Коста, дођите себи. Шта
ви то чините.
Одмакнуо се од Доктора и погледао људе.
Нски као да избегавају да му сретну поглед. Колико
их је. Али Доктор му се опет уносио у лице, хватајући
1 а за рукав. Заруменео се, очи су му биле влажне. Било
му та је жао, а почео јс да осећа непознату радост.
(То је командантска одлука.)
Ако ме убедите, дајем вам часну реч да ћу вас
следити у свему, само чекајте да размотримо си-
туацију, да се најпре договоримо с нашим прија-
тељима. Не постојимо само нас двојица у овој земљи,
забога Коста.
Слушам вас’ Реците све што мислите.
Ви врло добро знате шта ја мислим. Зар до
овога часа, до овог вашег пуча, ми нисмо били једно-
мишљеници.
Изазивао га на двобој. И изразом лица, и прет-
њом хтео је да га увреди. (Ништа.)

180
 Реците ви овим људима отворено ваш циљ.
Мој програм је јасан, прост, мој програм стаје
у две речи: краљ и отаџбина. А то је ваша заклетва,
господине мајоре, и ваша, господо официри.
Молим вас, поручниче Васовићу, реците гласно
то што хоћете.
Ништа.
Али, господине Цветићу, реч је о комунистичкој
револуцији. Вама је познат циљ комуниста.
Јесте. Само, зашто ви мешате партизане и Немце.
Они се бију. И не интересује ме ко је комунист. Сада
постоје само јунаци и кукавице.
Али борба против Немаца је помагање кому-
нистима да дођу на власт. Јесте ли зато носили
униформу наше војске, да ли зато имате чин вишег
официра.
Е, господине Павловићу, сада доста. Ви поли-
тичари командовали сте двадесет година, а ми смо
само слушали. Резултат нам је познат. Дошло је
време да ми војници кажемо своју реч. Рат је. А ви
ни у прошлом нисте били. И немојте да вређате.
Имате право, господине мајоре. Политичарима
је одзвонило. Историја је нама војницима поверила
будућност земље.
Слушајте, поручниче Спасојевићу, то су кадет-
ске фразе које се уче у свим војним академијама
света, и оне су обична будалаштина. Зар не видите
да ћемо слободу дочекати са комунистичком арми-
јом. Шта је вама, људи.
Кад дође тај час, ја ћу и онда да вршим своју
дужност. Али тући их данас док они туку Немце.
Нечасно. А ја сам војник и Србин, господине Докторе.
Слушајте, господине мајоре, ви сте за кому-
нисте слуга, пас, лакеј буржоазије, плаћеник. Вама,
господо официри и подофицири, вама четницима
комунисти ће поскидати главе. Поклаће вас.
Доктор је окренуо леђа мајору Цветићу, сматрао
га је већ изгубљеним. Борио се за остале. Говорио
је страсно, гестикулисао, служио се свим чињеницама
које је лако и брзо налазио и гомилао; говорио је
и осећао као да говори пред десет хиљада људи;

181
тресао се, узбуђен, изазивао све, чикао их. Говорио
је занесено, верујући да ту, на пропланку, у младој
храстовој шуми, речима и гласом спасава један свет.
Шума је тонула у таму, и лица људи потамнела су,
а он се бојао да заћути.
Доста, професоре. Камом ћу ти запушити уста.
Лазаре, марш:
поручник Васовић ухватио је за прса и треснуо
Лазара Обичног, старца.
Доктор је заћутао нагло и устукнуо два-три ко-
рака назад. Гледао је Лазара Обичног, огромног
старца који се надносио над строј, према њему, таман
као цер.
Чули сте господина Доктора. Он је човек па-
метан и поштен.
Доктор је запањено гледао мајора Цветића, који
је стајао усправан, снажан, мало раскречен. Глава
му, у сутону, била још снажнија с густом потамне-
лом брадом, а глас му чудно присан, пријатељски
можда Цинизам, или се поколебао. Прилазио је,
несвестан да то чини.
Гледали су се. Да ли ме магарчиш, мајоре.
Мислио сам да си чизма, сабља, капетан Коста.
Једном годишње у куплерај, тужне песме, четнички
син. За кога сам ја везао своју судбину.
А ви сте, браћо, слободни. Што год хоћете.
Ви знате да сам војник. Ја овог часа, одмах, одлазим.
Ако неко жели да прими моју команду, нека пође
за мном. Ратоваћемо с Немцима. Збогом, браћо,
збогом, господине Докторе. Поздрављао је војнички,
онда пришао Доктору и пружио му руку. Доктор
је гледао у људе који су кварили строј, куда ће.
Али молим вас, Цветићу, зар не можемо остати
бар још ноћас заједно. Да се сутра договоримо.
Дајем вам реч да ћу вас слушати ако ме убедите.
Надам се да ћемо се ускоро срести у бољој
прилици.
Доктор га шчепао за рукав. Тврда глава, безумна.
Шапутао је:
Коста, за једног немачког идиота кога ћеш уби-
ти, они ће стрељати сто Срба, човече.

182
 И мајор Цветић шапатом одговарао, озбиљно,
забринуто:
Да, страшно. Месец дана о томе размишљам.
Али, човече, ви имате породицу у Паланци, ви
имате сина и ћерку.
Не говорите ми о томе.
Немци ће их одмах ликвидирати.
Доктор му се унео у лице дрхтећи, тражећи
му поглед, али мајор је гледао у шуму. Дрхти. Још
једну страшну реч, и сломљен је:
Ви ћете убити своју децу.
Мајор Цветић устукну. Из шуме се јави ћук,
па одмах за њим и други. Око њих свађали су се
четници шапатом.
Између отаџбине и породице, официр не може
да се двоуми. Ја ћу да вршим своју дужност. Збогом.
Окренуо се осталима:
Ако неко мисли као ја, нека пође за мном.
Пропланком, према шуми и коси, одлазила су
три човека, три тамне, тешке сенке. Није га занимало
ко су та двојица с мајором Цветићем.
Поручник Васовић лупи га шаком по рамену.
Ми смо с вама, Докторе. Већина смо. Спасојевић
је иреиспољна полтрончина. Као да га хаузмајсто-
рица дојила. У Академији бацали смо му ћебе на
главу и тукли га као вола. А Лазар Обичан и није
човек.
Васовићу, ликвидирај издајника:
сви су разумели, јер сви су чули Докторову
сиктаву команду, и неми, тамни као сутон, гледали
за њима што су улазили у шуму.
Сву тројицу:
рекао је гласно, да сви чују, да се увере да није
узбуђен, да није уплашен.
Пуцај, Васовићу.
Тројица у шуми су стала, али ниједна пушка
није планула.
 II

Једва је у тами при пламсању кандила угледао оца

Саву у наслоњами, у ствари, најпре је чуо туп шум
бројаница. Бата Павловић брзо је затворио врата,
ие дозволивши калуђеру да уђе, мало постајао, при-
брао се, згуснуо глас, па рекао:
Идеално за размишљање.
А, бог вам помогао, Докторе. Ту вам је клупа,
седите, Докторе. Јесте ли жедни.
Ви сте ме страховито обманули, оче Саво.
Како, побогу. Бог ми је сведок, само моје не-
знање може бити криво. Ш га се догодило. Па седите.
Напустио нас мајор Цветић. У шта сте ви мене
увукли, за каквог човека сам ја везао судбину. Слу-
тите ли ви каква је паша ситуација данас. Па ми смо
пред катастрофом, разумете ли.
Чекајте, брате, како вас напустио. Шта је било,
испричајте ми.
Ваш смерни Коста Цветић, угледни хришћанин,
велики патриот, једноставно вечерас рече: Ја сам
одлучио да се борим против Немаца, ја идем својим
путем, а ви куд вам воља. Јер су за њега комунисти
јунаци и прави Срби. И шта сад ја да радим, госпо-
дине мој. И они људи што ме чекају више манастира.
Томе се нисам надао. Ех, људи, људи. Увек исто.
Сви исто. Ништа је човек. Нема нама спаса.
Мислите ли ви да бих ја отишао у шуму Кости
Цветићу да нисам поверовао вама.
Шта желите да кажете. Реците ту последњу реч.

184
 Желим само да кажем да сте заједно са мном
одговорни за ствар коју смо започели.
Зар се мој неспокој, мој очај због несрећне судби-
не српства, може сматрати одговорним за вечна
људска неверства.
Много, много простије стоји та ствар. Немојте
високо.
Ништа друго нисам учинио сем што сам се
усудио пред вама, паметним човеком, да искажем
своје скромно мишљење. Да одговорим на ваше
питање. Да се пред човеком коме верујем замислим
и забринем.
Али ја сам на основи баш тих ваших скромних
мишљења и донео одлуку да се придружим Кости
Цветићу. Ми смо заједно започели борбу. Да, оче.
Заједно ћемо да идемо до краја.
Није ме бог подарио снагом да идем с вама у
ту борбу. Ја служим вери молитвама и патњом.
Па шта онда да се ради.
Слушајте себе као и увек што сте чинили.
Али ја сам у једном судбоносном часу послушао
вас. Ви сте ме преломили, сећате ли се шта сте ми
говорили. Сећате ли се колико сам се зарицао да се
више никад нећу бавити политиком.
Да, мњого сте говорили. Само, господине Докто-
ре, и то је била ваша политика. Ви сте се не бавећи
се политиком, опет и само друкчије бавили њоме.
Слушајте, ми немамо времена за надмудривање,
будимо људи и покушајмо нешто како бисмо спасли
овај несрећни народ. Доста приче. Доста крупних
речи. Треба нешто жртвовати, треба сада себе жртво-
вати.
Пришао му је и сагнуо се к њему, према кандилу
блеснуле су очи, чуло му астматично дисање:
Отворено вам кажем: доста са игром жмурке.
Да се договоримо, шта треба сутра да предузмемо.
Ја се не повлачим. Иако би свак паметан сео ноћас
на први воз и отишао бестрага одавде.
Рекао сам шта мислим и шта осећам. Хоћете
ли да вечерате, Докторе.
Тренутак је изванредно критичан. Можда смо

185
изгубљени. Оче Саво, сутра ујутру ми морамо за-
једно у Паланку. Ваш ауторитет неопходан ми је
сада.
Док је земља окупирана, својом вољом ја ни у
ком случају нећу изићи из манастира. Ни на светлост
сунца.
Цела наша ствар доведена је у питање. Морамо
ујединити снаге, морамо све организовати против
комуниста.
Моја непосредна улога у тој ствари сасвим је
скромна, господине Докторе, и безначајна. Ја мо-
рално и духовно стојим иза вашег дела.
Па зар и вас треба да убеђујем.
Молићу се Господу да вас подржи у вашој на-
мери.
Ви то сматрате моралном подршком. Зар ви
мислите да борби против партизана нешто значи
ваша гшатонска подршка.
Више од тога у овом часу, осећам, и богу би
било неугодно.
Пожар је већ обузео припрату, еј, човече. А ви
хоћете, или говорите да хоћете, цркву да браните.
Кад ватра обузме олтар, биће тада и глупа и не-
могућна ваша борба, свети оци. Смрдеће шуме од
ваших лешева обешених о букве. То вам ја тврдим.
Ако је то божја воља, нека буде. Али човек се
не брани од зла само мачем.
Зажелео је да га шчепа за браду, задави ту под
кандилом. Ухватио му наслоњачу фотеље, па се
тргао и јурнуо на трем да му више не би рекао ни-
једну реч. У мраку, пред вратима својих соба, мрмо-
рили су калуђери, иза конака хучао је поток, ретка
пуцњава према Морави. Прислонио се уз ограду
трема. Изиграо ме. Надмудрио ме манастирски
хохштаплер, ситан мистик, позер, глумац. Како сам
необазриво и глупаво улетео у мрежу. Чекај, попе,
чекај. Бићеш ти мени под шаком. Ништа афектом.
Шта ми је било. Чињенице, само с чињеницама ра-
чунати. Вратио се у одају ©ца Саве и с врата шапатом
рекао:
Опет пуцњава. А сутра хватање и стрељање та-

186
лаца. Ваша опрезност је не само мудра но и неопходна
да се нешто уради у оваквом времену.
Не, господине Докторе, ви сте ме уверили да
овоме времену требају само јаки људи и људи од
дела. Људи који остварују што су наумили. Видим,
нисам вас достојан. Хоћу да се молим. Вас нека
одведу у гостинску собу. Вечерајте и спавајте, ако
имате времена.
Добро. Али ћете ми сутра дати ваше чезе да
ме одвезу у Паланку.
Рећи ћу брату Гаврилу да вас вози куд зажелите.
Нека вам Господ подари лак сан.
Бата Павловић се осмехнуо и заборављајући
поздрав изишао на трем, позвао поручника Васо-
вића и шапнуо му:
Отац Сава предлаже нам да ја сутра идем у
Паланку и затражим да нас енергично помогну.
И људством и материјалом. Саветује нам да и Немце
искористимо што више можемо. А шта ви мислите.
И ја сам за то да се нешто ради.
Добро. Онда ја идем мало да се одморим а ви,
док се не вратим, будите око манасгира. Нека отац
Сава зна где сте.
Тек пред свануће ухватио га сан. Та најмучнија
недоумица у животу, кад су разлози и чињенице
стално тонули у сећања и распадали се у њима, још
се више замутила у чезама поред јеромонаха Гаври-
ла на путу за Паланку. Желео је да путем смисли
шта да чини, или ако неког сретне и чује да је тај
други преломи у њему. Али у близини Паланке,
на почетку дугог рафала у брдима, калуђер је зауста-
вио коња, сишао са чеза и клекнуо на друм, крстећи
се. Гледао га с гађењем. Да ли се овом комедијом
наставља или завршава његова мука.
Калуђер је челом дотицао друм и побадао ка-
милавку у врелу прашину. Коњ се стресао од пуцња-
ве, а из даљине долазио камион пун Немаца, с митра-
љезом на шоферској кабини.
Устајте, Немци имају право што верују да смо
кретени. Стид ме је, устаните. Не брукајте нацију.
Камион с Немцима под шлемовима протутњао

187
је и засуо их густим облаком прашине. Од поласка
из манастира неколико таквих облака прашине. Од
поласка из манастира неколико таквих увреда и
ниподаштавања. Право које им даје моћ и снага
мотора. Већ само ово засипање прашином и ова
страва у треску камиона довољни су да изазову и
хране мржњу. А српски друмови и постоје зато да
би понижавали људе. Јадна и зла земља. Мајка сти-
снутих вилица врти главом: Само даље од историје,
сине. Шта сад да чиним. Зажмурео је, с марамицом
на устима.
Пуцњава је била интензивна, сврсисходна, осе-
ћао је: отворио је очи: из ниског облака прашине
израњао је калуђер, крстио се, клечећи на друму.
Ову сцену одлично сте одиграли. Испричаћу
оцу Сави. Молим вас, м еш се жури.
Опет их је камион пун Немаца засуо прашином.
Иду према пуцњави. Борба с партизанима.
Где то пуца, молим вас.
Калуђер је устајао, прилазио чело коња, трљао
га између ушију, можда му нешто и тепао, брада
му се мицала.
Питам вас, оче Гаврило, где пуца.
Тек кад се калуђер попео у чезе, прекрстио и
узео дизгине, шапнуо је, не гледајући га:
Између Трнаве и Лозице. Биће ближе Трнави.
Трнава.
Рафали, тандркање чеза, под копитама димила
се топла прашина, вукла јарцима и улазила у куку-
рузе, сиве, испијене сунцем и усправне, око белог
друма, према димњаку без дима, мртвој висини Па-
ланке. Тутњи битка из шума и винограда, са коса
под Планином.
Јесте ли сигурни. Зауставите коња.
Загледао се у винограде и шуме у којима је
праштала битка:
Да ли је у Трнави. Ако је у Трнави.
Биће да је у Трнави.
Ко пуца. Зашто. Зашто баш у Трнави.
Господ зна.
Потерајте што можете брже.

188
 Чуо је и бомбе. Опет је камион пун Немаца
пројурио и обавио их облаком жућкасте прашине.
Није маневар, иду у помоћ нападнутима.
Сељак је ишао ивицом друма, крадимице, из-
вињавајући се, користећи заштиту прашине.
Зауставите. Пријатељу, где то пуца.
Не знам.
Како не знаш. Јеси ли из овога краја.
Ништа не чујем.
А видиш ли.
Обневидео сам.
Мораћеш и да прочујеш и да прогледаш, главом
ти гарантујем. Молио сам вас да потерате што је
могуће брже.
Видео је немачке саобраћајне знаке и њихову
стражу на улазу у Паланку. Супце тупом топлином
тукло у потиљак. У овој бици нема предаје. Ако га
Нсмци ухапсе. Преко знојаве кошуљс облачио јс
гуњ и стављао шубару. Прихватао се штапа.
Кад су их зауставили два Немца и љотићевац,
он им је, не погледавши их, пружио дозволу за кре-
тање, не престајући да слуша пуцњаву. Одмах наћи
Уроша. Не, најпре сазнати о чему је реч.
Знатс ли ви, господине, где то пуца.
У Трнави. Партизани нанали из заседе.
Јесте ли сигурни:
узвикнуо је и загледао се у љотићевца.
Немци су претресали калуђера, завлачили рукс
под мантију, повукли га за браду да провере није ли
вештачка.
Мени се много жури. Зашто мучите калуђера.
Пуцњава је пагло престала. Сутра ће Немци
стрељати сто наших несрећника за једног свог зли-
ковца. Сутра ће да се диме јадна сиротињска села.
Избезумљено страхом, не уме да се спасава. Не сме
да устукне. Не сме сад да побегпе. Доследно. Рат је
сад политика. Сад ми не сме задрхтати ни рука ни
глас. Најпре ове паланачке ћифте и газдице ухватити
за гушу. Или право код Немаца. Само да ли је то
једини начин да се спасе ова земља. Да ли је. Зашто
не бих сачекао да се мало рашчисти ситуација.

189
 Потерајте га брже.
Шчепао је бич од калуђера Гаврила и ошинуо
коња.

Докторе, закуни ми се у децу да истину говориш.

Ако још и то морам, кунем се.
Па добро, али зашто да кажњавају невин народ.
Зашто баш Трнаву. Из Лозице је више мангупа
отишло у партизане.
У овом случају то не игра никакву улогу.
И зар се та несрећа није догодила ближе Лозици.
И то је неправда. Све је против мене. Па шта сам ја
то скривио богу и свету.
Смири се, Уроше. Спреман сам да на себе при-
мим цео ризик. Потребан ми је само твој пристанак.
Сада минути одлучују.
Да ли бисмо могли тумача Фрању да потпла-
тимо.
Он је без икаквог значаја у овој ствари.
Кад бих ја лично отишао команданту и по-
нудио му.
Ш га ти њима можеш да понудиш. Сад они све
могу.
Побогу, Докторе, зар ничим другим не могу
да откупим главу свог сина и својих унука. Зар нигита
друго не може да им се обећа.
Тако је, на жалост. Морамо да примимо оружје,
морамо да се организујемо, схвати.
Да им дам све вино и ракију, стоку, све што
имам да им дам, само кућу да ми не дирају, матер
им швапску.
То што им ти нудиш узеће они и без твоје по-
нуде. Али ће нас најпре помлатити као таоце.
Онда ћу и ја да бацам бомбе на њих. Пуну торбу
бомби бацићу у Крајскоманду. Чујеш ли. Наживео
сам се, а ако треба да будем уништен, онда кољем
све што ми под руку дође.
Псовке и претње сада не помажу. Они ће још
ноћас ступити у акцију. То је сигурно. Поново ти
кажем: не остаје нам ништа друго, све сам покушао.
Морамо да примимо оружје и сами себе да одбрани-

190
мо. А кад имамо оружје, онда је само наша ствар
против кога ћемо. Не мрзиш ти Немце више од мене.
Како то, Докторе, да тебе није страх. Зашто
Бојим се тога. Бојим се тебе, искрено ти кажем.
Онда ме не слушај. Спасавај се сам. Ја могу
првим возом у Београд. Шта ја тражим овде. Зашто
жртвујем живот. Шта ме то гура у ову ватру.
Какав Београд. Зар сад да ме оставиш на цеди-
лу. Ма чекај мало, чекај да лупим главом о зид. Ма
је ли мора бити баш како ти мислиш.
Можда не мора, Уроше. Можда може нешто
паметније и боље да се уради. Слушај само себе,
а ја ћу својим путем.
И кажеш Немци ће да спале Трнаву и побију
народ. Шта им је народ крив, псине, шта им је Трнава
крива. Јеси ли им то отворено и поштено рекао, а
не онако политичарски и господски мазно.
Све сам им то рекао. И више но што ти мислиш
и знаш. Ја боље од тебе видим шта нас' све чека.
Биће добро ако изнесемо главе.
И ти мислиш да ће Немци пристати на то твоје.
Морају. У томе и јесте ствар што морају. И у
тим њиховим невољама ја видим неке могућности
да се ми спасемо.
Добро, али шта ће после да буде, после кад
се сврши с Душаном Катићем. Само ми то кажи.
После ћемо да одржавамо ред, наоружавамо
се њиховим оружјем. А кад дође време, наплатићемо
и од Немаца наше дугове. Не брини. Кад не бих
веровао да ће они изгубити рат, ништа ме не би
натерало да сада прљам руке с њима. Уроше, ја не
заборављам ону чизму на врату, шамаре, оне геста-
повске зликовце.
А ако они ухвате нас за гушу кад уништимо
партизане.
Није искључено. Ја мислим да ће они то сигурно
учинити ако буду имали снаге. Али онда ћемо ми
у шуме. Уосталом, лако ћемо кад комуниста нестане.
Онда ћемо моћи да се одлучујемо. Још ово могу
да ти кажем: ухватио сам везу са Енглезима. Сад ме
више не питај.

191
 Ризично, страшно, много опасно. Видим, осећам,
пезаиамћена несрећа почиње. Иди, иди. Пожури.
Ускоро ће полицијски час. Али ван среза ја нећу
пушку да понесем. И чим уништимо партизане
враћам им оружје. Ја нећу да будем немачки пандур.
Молим те, то да им кажеш. Обавезно да им кажеш
да Урош Бабовић неће да буде њихов пандур.
Улицом, турском калдрмом, кретао се немачки
тенк. Подрхтавали и зидови. Земља цептила. Треба
одмах Виту послати у Трнаву да јави Милошу.
Одмах. Ако Доктор не успе. Боље да не успе. Устукнуо
јс од прозора и сео на кревет. Тенк пуном брзином
мрвио тишину. Калдрма је јаукала. Палиле се си-
јалице.

Да је онима који су седели у фотељама видео

лица док су говорили о Трнави, сазнао би какво
су му зло смислили. Али домаћин, Петар Савковић.
који је стајао ослоњен на врата, није дозволио да се
упали сијалица. Шапутао је. Сви су шапутали.
Само да Вита пре Немаца стигне у Трнаву.
само Милош с децом да побегнс. Зашто Доктор ћути.
Саопштио јс разговор с крајскомандантом и заћугао.
Можда се покајао. Или нам није рекао истину.
Чуо се гресак геика који се приближавао. Они
у фотељама постајали су мањи и тиши. Претња се
чула и у зврјању чаша у креденцу.
Зашто стс ви, људи, навалили да баш ја будем
војвода. Какав ваш војвода.
Сељаци верују једино теби. Ти си човск с нај-
всћим углсдом у народу Биће сигурни да их ти
оружаш за њихов спас.
Важно Је и то што си резервни капетан. А ти
си чин у рововима добио. Људи то поштују.
Кад тако лепо о мени мислите, зашто ме нисте
за сенатора бирали.
Доћи ће и за то време. Народ неће моћи да
заборави оно што ћеш сада за њега да учиниш.
Знаш ли ти шта ћеш да значиш народу ако га будеш
спасао сада.

192
 Не брините се ви за народ и не говорите у ње-
гово име. Али шта ћете ви, Палапка, да уложите
у целу ову несрећу. Лепе и масне речи, је ли. И моју
главу, је ли.
Па све што и ти, Уроше.
И паре и људе. Војску ћемо ти ми снабдевати.
Ево одмах да приложимо по сто хиљада. До
сутра увече ми у Паланци скупићемо ти милион.
Какве ваше паре. Могу и ја вама да дам добро-
вољни прилог. Пушке рату требају а не паре.
Чуо си шта је тосподин Бата рекао о оружју.
Слушајте, ви добро знате да ја у кљусу не газим
лако. Десет година ви мени копате јаму, а ја про-
лазим. Знате то. Али ако ће цела ова несрећа о којој
разговарамо бити за наше заједничко добро, и за
спас целог народа, онда да се погодимо.
Сада смо сви једно, оно што је било пре рата
треба да се заборави. Срби смо, и морамо као браћа
да се помажемо.
Ја се данас једино браће и бојим. Знамо се ми
добро, и боље је да се са што мање лепих речи до-
говоримо. Мени сад не требају ни паре ни оружјс
ни ваше масне речи. Народ може себе да храни и
наоружа, а ја добро знам шта сам. Ја хоћу ваше си-
нове. Кад они буду четници, бићу и ја њихов војвода.
Друкчије нема раз 1 овора међу нама. Ни заједничког
посла.
Будимо разумни, Уроше. Свако ће дати понешто.
Зашто ми све да дамо.
Опасност прети твојој Трнави.
Па нећеш ни ти своме сипу да даш пушку. И
не треба.
За мога сииа ја иосим пушку.
Тада је Бата Павловић угасио тек запаљену
цигарету: тренутак је да прекине погађање и очита
им лекцију. Гледао их, једног по једног. Сви су опасни,
лукави, подли, и ниједног паметног међу њима.
И сада треба пловити: између њих и Немаца, са
њима свима против комуниста, са Немцима против
њих, са њима против Немаца, а онда са сваким
против свакога. Страшно, гадно. Упалио је нову

193
цигарету. Како ће ме испрљати и компромитовати.
И главу ће ми скинути. А онда ће се, на крају, поја-
вити из буцака неки мудрац који је ћутао и није угазио
у ову свињарију. Тенк је пролазио поред куће. У
треску гусеница губила се свађа и тонула у таму,
тонули и они тешки, погнути у. фотељама. Улицом,
чинило му се, тенк гази мачке; под гусеницама чуо
је маукање. Стресао се. Кад је изишао из Крајско-
манде срео се с тенком који је међу гусеницама носио
згажено мртво маче. Из зубаца гусенице вирила
глава, читава, само с крвавом њушкицом и сјајним
распуклим очима, и тако окитивши тенк ишла бескра-
јем гусенице, без тела, ишла калдрмисаном улицом,
заједно с топом и митраљезима, између ниских ку-
ћа с дуњама, шимширима и георгинама, у којима
се прво окупљала ноћ. Видео је и децу како кроз
прозоре, тарабице и одшкринуте капије вире на улицу,
загледају у тенк, у мртво маче. Сетио се ћерке, лу-
така, мачета, њене игре. А онда и осталих својих,
ових дана сасвим заборављених, опраштајући им,
и Загорки, све. Кад се сврши рат, три године посве-
тиће само деци и њој. Сада је само роб. Ја сам само
роб. Шта су сад идеје, где су сад идеје.
Тутањ тенка се стишао. Чинило му се: улица
је пуна погажених мачака, а преко њих и кроз њих
треба проћи, отићи некуда, у нешто. Стравично,
неизвесно. Шта га то вуче, шта га то гура тамо.
Ови, у полутами, око њега настављали су прекинуту
свађу. И не покушава да скрије одвратност.
Господо, дозволите ми, исувише стрпљиво сам
вас слушао. То је срамота како ви мислите, и како
сад хоћете један другом да подвалите. А, у одмазди,
ноћас ће Трнава бити спаљена. За који дан парти-
занске бомбе улетеће у ваше куће, овде, у Паланци.
Стање је овакво: ако вас Немци не стрељају као
таоце, комунисти ће вас стрељати као буржује и
капиталисте. Бирајте.
Замукао је, тенк се враћао. Видео је: пустим
улицама, са слабашним ретким сијалицама, у гусе-
ницама тенка патролира мртва глава мачета, и
деца вире кроз тарабе, и с прозора, за једно око

194
одшкринувши завесу, кажњена да расту са сећањем
на главу мачета у гусеницама немачког тенка, али
чује:
Ми смо потпуно сагласни са вама, господине
Бато. Дајте као људи да се договоримо. Кажите
шта треба да радимо.
Од умора као да му је било сасвим свеједно
хоће ли добити њихову сагласност за свој план.
Тај умор је тек идуће ноћи у лозичким виноградима,
међу чокотима, одједном сав истекао из њега, одне-
сен дрхтавицом: између брда, на дну дубодолине,
догорева Трнава, догоревају сељачке обмане и заблу-
де: гори стари, вечни свет земље и биљки, његове
мале формуле живота, и мудре и детињасте. И не-
изменљиве. Свирепа и величанствена светлост ра-
запета је небом. У тишини трнавске ватре Србија
се претапа, мења. Шта ли ће бити са њом. И са мном.
Каква је то сила мене довукла у ову ноћ. Историјски
подухват. Подметање главе под секиру. Шта.
Око њега зрикавци су свирали своју јесен, над-
моћно а ништавно, чуо их је, и чуо, ко зна по који
пут те ноћи, Уроша Бабовића како пита Виту: »Ти
тврдиш да је Милош, чим си му рекао, одмах отишао
од куће.«
Па твоје зграде су високе, око њих је воћњак,
а он не гори. Лепо сам видео. Кунем ти се у децу.
Али моју кућу нисам видео.
Док не види Милоша, док не уђе у своју авлију,
не постоји доказ. Ни Докторова уверавања нису
никакав доказ. Можда лаже да су Немци обећали
да ме неће запалити. Можда лажу Немци. А он дао
пристанак и понео пушку. Ослоњен на орах, стајао
је и гледао одсјај пожара. Гори сто година људске
муке и рада. Гори дедино, гори очево. Гори унуково.
Шта ће људи да наследе, по чему ће да памте очеве.
Ко ће да наследи земљино и рукино. Шта ће им више
живот. Зашто да се бори, шта да браш ако је село
изгорело, ако је све изгорело и поубијано. Напуниће
торбу бомбама, и у Крајскоманду. Шака му је пуна
орахове коре. Како издржати до сванућа. А онда,

195
сме ли да пође и сазна, сме ли да стане на косу. Да
погледа Трнаву.
Чим је зора угасила светлост пожара, не ре-
кавши Бати Павловићу ни речи, аошао је с Витом
према Трнави, прикрадајући се забранима и куку-
рузима, тромо, задављен страхом од сусрета са
селом и одлажући га све споријим ходом.
Најпре га срео задах паљевине, горак и отужан
смрад. Стао је да попуши цигарету, да се прибере
и одбрани од тишине иза забрана. Онда је заронио
младим шумарком, у свој виноград, и он је део
породице, део живота, колена му заклецала, за-
жеднео је одједном: преко винограда угледао ниске
димове, замршене у шљивама и багремовима, угле-
дао једино своје кровове; стресао се и испустио
пушку. У сузама зањихало се све, замаглило, обне-
видео је.
Моја кућа, тек касније чуо је Виту, и кад га је
погледао, он је јечећи гурао главу у чокот прокупца.
Урош се сетио да му је породица на време побегла
из села, а за кућу није имао времена да га теши јер
је чуо промукло нарицање двеју жена. Жене су на-
рицале све познатијим гласом, а у изгреву сунца
пружио се најлепши виноград, опкољен редом тре-
шања и њиховим сенкама. Зашто оне кукају. Занео
се ошамућен, дохватио пушку, устао, иошао. И да
га нисам обавестио, Немци нс би њега. Морао јс
да се придржи за стабло трешње. Редови чокоћа
мрсили се и сударали, жене нарицале, он је газио
винотрадом, његовим таласањем, модрим и светлим,
према кукњави и јединим крововима у диму и дрве-
ћу. Право преко врзина, преко плотова и димљивих
згаришта, поред искрзаних поцрнелих зидова, до
колена је газио у пепелишта, прескакао мртве уз
плотове; ништа живо није видео, уверен у смак
света. Свој плот није могао да прескочи, ни да по-
ломи повију, па је морао да изиђе на пут и да уђе
на капију. Тада је угледао снаху Јованку како грли
довратак старе куће, и клонуо уза зид капије. Оба-
мрлост је потрајала само неколико тренутака, онда
је пребацио пушку на долактицу леве руке, десном

196
стегао себе за грло и крупно уздахнуо. Није истина,
рекао је гласно, затворио капију за собом и пошао
калдрмом споро, тешко њишући пушку: То не може
бити, викнуо опет, и поново се здравом руком стегао
за грло.
Један, а одмах за њим и други врисак, муклији
и страшнији, а он је већ од првог ослепео па једва
стигао до степеница, и ту дуже постајао у недо-
живљеној тишини. Мртав је. Ништа га не боли.
Одвели га у цркву.
Шта то Вида спомиње цркву.
Побегао је, кад вам кажем, побегао је:
шапутао је, али га жене нису чуле. Са балкона
нове куће чуо је »деда«, али унуке није смео да погле-
да; побегао је у шљивар. Ту се досетио да је Милонт
можда рањен у бекствуи да треба да га потражи по
пољу, па јурнуо у димове и ситне ватре храстових
греда тавањача, које су још догоревале, али га зауста-
вило очајничко нарицање. Није знао шта би друго:
уперио је пушку гтрема кукњави и опалио. Жене
за тренутак заћутале, а он је био сигуран: ако Милоша
не нађе живог, кући се више никад неће вратити.
Зато се и није упутио срушеној цркви, јер је
Милош побегао, Милош је рањен, сакрио се у некој
врзиии, у тиквиној врежи, биће у конопљи; ишао је
пољсм око села, завиривао у врзине, у бурјап, у
купине, пролазио поред мртвих не погледавши их,
и сретао се с попеким преживелим који су, као и он,
рањене тражили. Без поздрава, само »где си га ви-
део«, и настављао би да хода осамљенички, нс чс-
кајући одговор. Касније и не желећи га. Постајало
му је нсопходно да сам говори, да псује и да прети
Немцима, и самом богу. Онда и Милошу, некако
се сетио да га Милош у последње време није слушао.
Желео је да буде љут и увређен. Као да је, поред
свега, такав и био: тако је ходао, и носио пушку,
као да тражи неког да дотуче, да убије на овом бо-
јишту, које би било тихо да није двогласног нарица-
ња. Остале жене, ако су и кукале, није чуо, све дубље
тонуо у кукурузе, знојав, гарав, изгребен, он, једини
преживели Трнавац с капом на глави.

197
 Не знајући ни сам како, одједном се нашао пред
срушеном црквом и стао. Кундак пушке побо је у
изгажену траву, куком се прислонио на цев, и изази-
вачки, самоубилачки загледао се у рушевину, у људе
и жене који су будацима откопавали миниране, одва-
јајући камење и мртве у две посебне гомиле. Бол је
био толико снажан и нагао да је могао сасвим при-
брано да мисли и запажа. Са полусрушеног зида
гледали су га свеци са исуканим мачевима, чинило
му се блиставим на сунцу. Дуго их је гледао, осећа-
јући у њима подршку и подстрек да мисли о сину
Бори, о унуцима, и да покуша том надом да се спа-
сава. Крв се отужно оказала, видео је обршћене хра-
стове, сиву прашину по трави и мртвима око себе,
и гомилице чаура. Свака чаура једна је смрт, сагнуо
се и напунио шаку да их опипа, осети тежину, чује
звук, али није стигао да их боље загледа јер је неко
рекао:
Твој је отишао.
Тим ударом ошамућен, узвикнуо је избезум-
љено:
Куда је отишао, матер му његову.
Навише.
Тада се окрепуо према коси и шуми, дозива-
јући сина из свс снаге. Али глас му је био танак,
шишгав, застрашујући. Онда је пошао уз ливаду,
не нрестајући да га дозива, само све тише. А кад
је на две-три стотине корака опазио неког у модрој
кошуљи како бауља, могао је још само да шапуће:
Такву модру кошуљу има Милош.
Покушава да пожури. Човек у модрој кошуљи
као да се окреће, спазио га, придиже се и наставља
брже да тетура уз ливаду према шуми, све сличнији
Милошу. Куда се упутио, зашто бежи од мене. Више
нема снаге ни да потрчи ни да га позове. Не сме то
да учини, јер ако човек у модрој кошуљи није Милош,
ако су они код срушене цркве човека у модрој кошуљи
грешком прогласили за Милоша, онда је крај. У
њему нема снаге за ризик који доноси извесност,
али у страху му је некаква моћ за лукавство према
себи. Заћута, пожури, сустиже га, Милош је, није,

198
и тек кад га престиже он стаде, зањиха се, висок,
огроман и себи, и најпре испусти пушку:
Зашто журиш толико:
Онда заплака и испусти себе поред пушке.
Милош стоји, опчињено загледан у пушку.
Урош осећа да син не гледа у њега, и види да
му се не радује, и горе од тога, али спази крваве
руке, коленима се суљну травом, узе му руке опуште-
не и млитаве, принесе их лицу. Гледа га одоздо,
мокрих очију, први пут тако, и шапну:
Твоја крв.
Моја.
Где си рањен.
Не знам.
Како не знаш. Седи.
Могу да стојим.
Мути ти се у глави.
Знам шта говорим.
Село је доле, кућа. Нама ништа није изгорело.
Наше је све изгорело.
Контузован си, ум ти се помутио, сине. Седи
да се одмориш.
Више не плаче, али му руке држи уз лице, ми-
лујући их образима, сасвим бојажљиво, не мислећи
о смислу Милошевих речи. Жив је, хоће да ишчупа
руке, упорно хоће да ишчупа руке.
Зашто носиш пушку.
У гласу му осећа некакав прекор, испусти му
руке. Неколико тренутака стоји клечећи, погнут,
страшно замишљен, па се усправља, уздрхтао од
нечега што није само страх за Милошев живот:
Да браним тебе.
Гледају се очи у очи, онда Милош у пушку.
Урош осећа разлике у дисањима. Расте несхватљива
опасност. Од шуме. Из ливаде. Из неба, траве, из
светлости дана:
Ја бих за тебе земљу запалио.
То личи на псовку. Загрцну се.
Милош се трже и окрену према селу, изгубљено
загледан у кровове опкољене дрвећем и ниским
димом.

199
 Јесте, морам да убијам комунисте. Хоће моје
да отму и тебе да учине надничарем. Да нас сатру.
Видиш ли Трнаву.
То су Немци урадили.
Одоздо, ливадом, долази горчина паљевине и
звека будака од срушене цркве. Гледа сина у потиљак
улепљен сасушеном крвљу.
Зашто ниси побегао кад сам те на време оба-
вестио.
Било ме стид.
Од кога.
Од људи.
Да живиш, да се спасеш.
Да побегнем.
Урош поскочи и стаде пред сина дрхтећи, се-
тивши се одједном свих разговора и разлика. Сама
рука крену на ударац, али спазивши му расечену
обрву и скорелу мрљу крви на убоју чела трже сс и
клону, поражен, постиђен, загледан у свој виноград
што се модри на сунцу. У њему је порастао Милош,
постао мушко, човек и газда. Као да су једно Милош
и виноград. Све, и бол, само је велика стрепња. А јш
пема куд. Нема. Гледа утуљено у себе. Мора, мора
пушком да сс спасава. Кука му се. Закукао би да
надвиче жене у диму. Гледа Милошев крвљу улепље-
пи врат. Мора пушком да га брани, па сс покорно
сажс за њу, коњанички је пребаци преко груди, узе
сина на леђа. Жив јс, жив јс. Снагом десне руке
смири његов отпор и понесе га низ ливаду кући.
Зајсдно с пушком.

Из ниских димова, као из шикаре, изјури крава,

у трку поломи плот, прегази га и бану на пут, пред
војводу Планинског. Он стаде, чврсто стежући ремен
пушке: гледа краву гаравих рогова и ногу, с гаравим
мазницама по глави и слабинама, укочену, загледану
у њега и људс у колони за њим. У сутону застрашу-
јуће горе велике кравље очи, базде згаришта и ле-
шеви. Крава се одједном раскорачи, пободе рогове
у коловоз и поче да муче и оре роговима, према
војводи Планинском. Он десном руком хитро скиде

200
пушку и одскочи у јарак, уз плот, за њим то учинише
сви четници, само Бата Павловић јурну у супротни
јарак и припи се уз плот машући штапом. Крава
муче и рије коловоз до краја кратке колоне, онда
се брзо и незграпно окреће и оде назад, сад још
ближе четницима што припијени уз плот машу
пушкама збуњени и ужаснути.
Побеснела. Да је убијемо.
Не, никако:
прошапута војвода Планински дрхтећи, узбу-
ђен, али кад га крава мимоиђе, пушком је рину у
трбух. Крава се ритну и одјури низ пут, мучући болно
и претеће, сутоном, димом, смрадом, густом ти-
шином.
Војвода Планински изиђе из јарка и без речи
пође полако, ногу пред ногу, носећи пушку у десној
руци, с новим реденицима прекрштеним преко груди
м четничком кокардом на шубари, гневан на људе и
бога. Али крава се враћа, јури према њима, муче,
и војвода Плапински опет скида пушку и склања се
у јарак, бојећи се да иуца у краву, гу на почетку Трна-
ве. Поручник Васовић говори да треба убити бесну
краву, и остали га подржавају, војвода Планипски
не пристаје:
Ако је бесна. Нека живи.
Иде јарком, и колона за њим иде јарком, а крава
јури поред њих, напрсд и назад, као пас облеће, му-
че, залеће се самоубилачки у плот, ломи га, утрчава
у згаришта и подиже вихоре жеравице и дима.
Војвода Планински застајкује поред вратница,
све су отворенс или поломљене, дозива људс по
имепу. Из многих дворишта нико се не одазива, негде
само жена или дете: преживели седе и зуре у врела
пепелишта, у светлуцања великих греда што у ти-
шини мучно догоревају. Ти преживели траже правда-
ње за постојање његових кровова, јединих у Трнави.
И он наставља строгим гласом да позива живе да
пођу с њим, наређује им, а они се без протеста по-
коравају, боси и гологлави иду за колоном од пет-
наестак људи, са по две-три пушке и торбама пуним

201
муниције и бомби. Крава пројури поред њих и утрча
у шљивар, па замукну одједном.
Војводи Планинском мало лакну. Само у ти-
шини глас му постаде тиши и несигурнији: кроз
дрвеће види светлост једине припаљене лампе. То
је у Милошевој соби.
Гази пепелиштем, упада, гар му штипа ноздрве,
стог сена изгорео и просуо се на пут, који почиње
благо да се уздиже и савија лево. Кашље од послед-
њег, бајатог, усмрделог дима. За њим кашљу четни-
ци, гомилају се, сустижу га, хоће да га престигну,
иду целом ширином пута. Немају куда. Иза кривине
почиње његов јабучар, његова велика пуна авлија,
спасао ју је, треба је сачувати, мора је сачувати. Сад
не види лампу, Милоша. Крава рикну из сутона.
Од рођења, од стварања света тако је као у овом
сутону. Само да крава опет не рикне, не исцепа спа-
соносну тишину око једне лампе, око све бржег ко-
питања његовог срца: Милош је контузован, боле-
стан. Још строжи, дозива мртве комшије као да их
зове на окопавање винограда или у бербу; јер своју
њиву и свој одред не може и неће више да разликује,
не сме, нема разлога да разликује, пристао је, дао
реч, схватио: они су рођени и постоје да би били
надничари и војници; он, да буде њихов газда и ко-
мандант; пушке и мотике, косе и митраљези не
разликују се у биткама, иако сваки алат има своје
време.
Пред капиЈОм је, великом зиданом капијом, мо-
ра због нечег да стане. Кашаљ око њега нагло се
стишава. Четници и преживели сељаци збили се у
гомилу, на путу, између велике капије и шљиве што
гори у сутону.
Шта ово гори, људи. Шљива. Како може шљива
да гори. Није шљива. Не знам.
Стаблом и гранама пужу се танки модрикасти
пламичци, скачу на гранчице, хватају пупољке и
плодове, висе, њишу се, слећу на лишће које шушти,
пуцкара и пада на земљу заједно с врућим плодо-
вима.
Мораће ноћас да припази да ватра из комшилу-

202
ка случајно не захвати његов плот, не пребаци је
ветар у његов сењак или стаје. Отвара капију и стаје
под вајат, који брзо пуне четници и преживели се-
љаци, кашљући опет. Одлучи да иде Милошу после,
кад обави посао, своју дужност, јер команданту и
газди не смеју надничари и војници да осете срце,
ни да сазнају шта брине, па рече Види да донесе
упаљен фењер, сети се и повика да донесе ракију и
чаше. Не може и неће ништа да им објашњава, не
зна ни ко су ти преживели што су се одвојили и по-
седали уз потпорни зид коша за кукуруз; уморш су
и преилашени, нека седе. Он стоји ослоњен о дирек,
држи пушку, после ће да пуши, слуша врата на подру-
му, чује стоку у штали, сачуваће овај остатак живота,
а смрди тама у којој, преко његове тарабе, у тишини
гори шљива. Чује кашаљ. Деца су сигурно у Мило-
шевој соби. Слуга приноси запаљену карбитушу и
види: преживели стављају дланове пред очи, крију
се од светлости, од ватре, збијају се уза зид. Зашто
их је сада страх. Слуга веша карбитушу о дирек,
иеколико тренутака блене у њега, зашто се он овако
блесаво чуди, слуга гледа у четнике, онда се пришу-
ња преживелима, али не седа. Не може да га пре-
кори, и зато што га и преживели, чшш му се, зачу-
ђено гледају, и зато што га истим погледом хватају
Вида и Јованка, које држе ибрике ракије и пуну корпи-
цу чаша.
Узмите, али немојте да пијете:
каже прислањајући пушку уз дирек, узима чашу
и чека да жене свима разделе пуне чаше, затим скида
шубару, крсти се, из таме двапут замука крава, рече:
Бог душу да прости нашој браћи и сестрама,
нашој несрећној деци, свим комшијама и пријате-
љима, јадним Трнавцима који мученички умреше,
а невини су.
Закркља, од краве не чу таласић жагора који
оста под вајатом и светлошћу; гледа како тромо
устају преживели. Да се прекрсте и да испију по
чашу ракије. Да су га слушали, сад би Трнава ми-
рисала на сено а не на лешине и пепео:
Ово су вам браћа, а ја сам ваш војвода. Сад

203
узмите пушке и по сто метака. Ко нема одећу или
обућу, ја ћу се већ сутра постарати.
Преживели седе и гледају га одоздо толико
безизразно да не зна шта осећају.
Четници им прилазе, стављају им пушке на
колена, шапатом одбројавају муницију. Само један
устаде, па скрену поглед према запаљеној шљиви,
нреко тарабе. С треском падоше пушка и муниција,
војвода Планински не може да му гледа скорелу
крв на лицу. Тај без речи изиђе кроз капију, пође ка
занаљеној шљиви.
Војвода Планински гледа за њим дрхтећи. Зашто
он, ноштен је човек, често сам га зајмио, увек ме
слушао. Види: за њим одлазе још двојица, један је у
гаћама. Војвода Планински приђе преживелима на
чијим коленима леже пушке:
Како не видите да се сад само пушкама куће
подижу. И набавЈва све што је човеку потребно.
Друкчије не може. Или да се липше.
Видимо.
Ако видите, онда и мени није до разговора.
Поручниче Васовићу, одреди двојицу нових на стра-
жу. Једап нека иде код гробља, а други на крај села,
код ћуприје. Ако наиђу партизани, пуца се у месо.
Ако долазе Немци, онда се дотрчи и јави мени.
Двојица, вукући нушке кроз велику зидапу ка-
пију, изиђоше на иут, у светлост шљиве која дого-
рева. Стају, ј ш ц с уз лице, један другом у зеницама
виде: гори шљива. Зажмуреше:
Шта ћемо ми то да чувамо.
Не знам.
А јш се мора.
То знам.
А после.
Све је било.
Је ли ти остало што ракије.
Имаћу за нас двојицу.
Заједно журе у таму.
На Урошевој соби официри затворили прозоре.
Али узалудно; нема спаса од ове ноћи: осећају смрад

204
згаришта и лешева, слушају кравље рикање. А по-
ручник Главинић плаче.
Морам да је убијем. Она је најстрашнија овде.
Докторе, чујете ли.
Свладајте се, господине Васовићу.
То никад нећу моћи да заборавим: кад је сељак
бацио пушку и муницију, осећао сам се као да је
граната треснула пред војводине ноге. Ухватио сам
се за главу и чекао да будем разнесен. Чуо сам ка-
пију за тим несрећником, и тек тада сам дошао себи.
Слаби су вам нервни системи, господо. Али ја
вас молим да ћутите. Ми смо на парастосу.
Она запаљена шљива право је пиротехничко
чудо. Несхватљиво, фантастично. Објасните ми, мо-
лим вас. Или је то моја халуцинација.
Све је ноћас фатаморгана.
Не подносим филозофирање. Када бисмо ми,
господо, имали официрску част, не бисмо чекали
вечеру, већ бисмо, чим смо видели Трнаву, окренули
налево-круг и усиљеним маршем пошли да тражимо
партизане. Да се потучемо српски и братски.
Не могу више да је слушам, не могу. Платићу
је, али морам је убити.
Ти ћеш осванути као начелник штаба побеснелог
одреда. Часна реч.
Погледајте ову пушку. Дајем хиљаду динара
сваком ко погоди датум наређења којим је избачена
из наоружања српске војске. Тражим само годину
и потпис наредбодавца. Да видимо, господо, како
стојимо са историјом нашег наоружања.
Официри гледају пушке кремењаче и пиштоље
окачене на зиду поред фотографија, диплома са
изложби вина и позлаћеног рама повеље о одлико-
вању Уроша Бабовића Орденом св. Саве IV реда
за грађанске заслуге. Али виде и фотографију Уроша
Бабовића у униформи капетаиа II класе; виде рупу
од метка испод левог џепа блузе, и ту остављају
погледе, ћутећи.
Чим су жене унеле вечеру, уђе војвода Пла-
нински, седе на своје место чело стола, скиде шубару,
прекрсти се:

205
 Господо, мени се данас родио син. Пијте за
његов живот. Ако сте Срби и људи, ви нећете забо-
равити моју Трнаву.
Поручник Васовић испи наискап две чаше љуте
ракије, без речи устаде од постављене вечере и изиђе
напоље. Само војвода Планински не зна да он хоће
да убије бесну краву. Официри занемело гледају у
трпезу.

У рупи зида где су била врата стоји Вита, држи

лонче с ракијом и маше угарком; поред њега Подофи-
цир држи шерпу с ракијом и зури у црвенкасту хитру
светлост угарка што прелива згорелу гомилу ћера-
мида и угљенисане патрљке греда.
Видиш, Подофициру, тако је било. Часна реч,
сиротињско.
Стој. Плач и цмиздрење не могу да поднесем
као ни петокраку звезду, разумеш ли. Још четничку
сузу, Исуса ти, па ја могу или да разбијем зубе или
да побегнем.
Али имао сам кревет од ораховине, тридесет
девете сам га направио. На њему су биле разне
шаре, њих воле жена и деца, да ти не причам сад.
Тај кревет био је онде. Видиш ли. Више њега лампа.
Као да стоји ексер. Јао, ни њега нема. Знаш и сам
шта све човек у кући има.
Немам појма шта у кући има, ја сам одрастао
у касарни, живео краљ. Баш ме брига, и звецка ми
спонац.
Креденац је сасвим изгорео. Ех, њега никад
нећу да прежалим. Купио сам га на лицитацији.
Пред сам рат. Трговац пао под стечај. Можеш да
замислиш, брате Подофициру, какав је то креденац
био. Бео, са шест фиока, и двокрилни, дупло дво-
крилни.
А шта ти је у том другом одељењу било. Па
хајдемо по ракију, живео краљ.
Овде су деца спавала, ево овде где је био прозор.
А у другом одељењу, свашта: жито, бурче неко,
женине ствари. Ту сам славу славио, ту су ми но-
ћивали гости. Да ли је и шпорет изгорео.

206
 Хајдемо по ракију. Ако си имао неке ствари
као секиру, рецимо, онда се не бој. И немој више
да богорадиш. Ја кућу нисам имао, и можда је нећу
ни имати. Ти си је бар имао. То ти је доста, живео
краљ.
Молим те као бога да ти испричам шта сам
имао.
Много смрди овде. Ви сељаци сте без икакве
хигијене, Исуса вам. Стока сте, хајдемо по ракију,
живео краљ. Све што је остало од Немаца, то је
наш ратни плен, разумеш ли ти. Видиш ли да није
рђаво што су Немци растурили плот твом комшији.
Како бисмо га по овој помрчини прескакали.
Вита маше угарком и осветљава таму. Пређо-
ше у друго двориште, сиђоше у подрум изгореле
куће, угазише у вино и ракију до колена.
Велики је ум смислио чизме. Шта бих сад по
овој бари да ми није њих, Исуса ти.
Вита искрену буре избушено куршумима. По-
дофицир подметну шерпу. Вити склизну угарак низ
буре и цикну у вину и ракији, гасећи се.
Могли смо да изгоримо живи, Исуса ти.
С пуном шерпом ракије вратише се по мраку,
развалише плот, дођоше до Витине куће, седоше
и леђима се ослонише на топао зид.
Права бања, живео краљ. Бар добро да се огре-
јемо на твојој бившој кући. Дај лонче. Изгледа ми
да опег слиниш. А четник си некакав, Исуса ти.
Кажи ми, брате Подофициру, како ти је име.
Нећу да кажем своје име. Све моје војне и гра-
ђанске податке спалили су Немци. И ја сам сад
само Подофицир. И за тебе и за војводу. То ми је
име, презиме, лични опис и оцена службе. Кад поста-
нем командир чете и будем унапређен у чин по-
ручника, живео краљ, рећи ћу своје име и презиме.
Дотле не. По цену живота не. Ако погинем, живео
краљ.
Војвода каже: сад се пушкама куће праве и њиве
стичу. Јеси ли га и ти чуо. Оно што је он рекао да ће
бити, увек је и било.

207
 Гадно смрдите ви сељаци, Исуса вам. Чак вам
и ватре смрде.

Од чега јш је тај неподношљиви смрад. Никад

досад није осетио такав смрад. Бата Павловић ставља
марамицу на нос. Мора ноћас да напише. Мора.
Ујутру курир полази за Београд. Приноси лампу уз
хартију. Пише:
Скица теза за Меморандум четничког нацио-
налнодсмократског покрета.
Уводни, општи део: свет који бранимо биће
сутра у слободи — свет какав желе они који данас
себе приносе на жртву; ми не бранимо прошлост,
ми бранимо своју будућност.
Зашто Комунистичка партија сматра наш покрет
контрареволуцијом. Зашто нас називају »реакција«.
Запгго покушавају да нас пред народом компро-
митују као сараднике окупатора и фашиста.
Политика без моралних пачела, брутална по
средствима, анационална по духу, не води слободи:
традиција Коминтерне. Комунисти руше, ми но-
симо нренород; комунисти сс боре за своју партију,
ми се боримо за народ; комунисти се боре за дикта-
туру, ми за демократију.
(Гума смрди. Откуд овде гума сем гумених
ошшака. Да ли су опанци били изувени, или су за-
једно са људима. И жене носе гумеие опанке.)
О трагизму српске судбине, пијемонтству, исто-
ријској улози на Балкану и целом јужнословенском
простору. Оштра осуда одсуства концепције доса-
дашње унутрашње и спољне политике. Краљ је
национално-етичка суштина нашег политичког бића,
пре свега. Неколико традиционалистичких историј-
ских реченица о улози монархије у стварању наше
државе. (Богосава би ударио шлог. Његов син брани
династију Карађорђевића.)
О узроцима брзог слома Југославије, само не-
колико најопштијих и алегоричних формулација.
Мора из текста да се осети да о том проблему треба
говорити у другим приликама.
Цитат из Библије. Или из Његоша.

208
 1. Границе и државна целина. Четнички покрет
бори се за државно и национално јединство свих
Југословена.
За интерну политичку употребу: у односу према
Хрватима, исправити историјску грешку од 1918;
интегрално, Хрвати су усташе и смртни непријатељи
Срба; пре почетка мировне конференције, у општем
хаосу немачког слома, док силе победнице буду
заузете Немачком и својим проблемом, енергичном
акцијом војске извршити одмазду над Хрватима:
остварити јединствено етничко српско подручје и
сасећи корен хрватских националних аспирација.
Са Словенцима поступати компромисно и еластично.
Мађаре и Арнауте најурити преко границе. Квасац
без агрегације. У разради националне политике пре-
ма покрајинама са различитим етничким саставом
користити сугестије и мишљења из Митерановог
Меморандума у Алзас-Лорену, подиесеног фран-
цуској влади 1919.
(Зашто тај Васовић не убије краву. Ако сву
ноћ овако му.Јге.)
2. Основе политичког уређења будуће Југосла-
вије: парламентарна монархија; демократске сло-
боде и равноправност пред законом; социјално за-
коподавство које треба да води постепеном смањењу
економских разлика између појединих слојева ста-
новништва и професија; елиминација војске из по-
литичког живота државе могућна је тек после избора
новог парламента који треба да изгласа нов устав.
ГЈрецрта неколико реченица: мисли, пуши, по-
кушава да формулише програм, али идеје се муте,
губе, распадају.
Па он је о томе толико писао, говорио, петнаест
година мислио и смишљао. Зашто сад не може да
то стави на хартију. Не, ово није његов програм.
Ово је за све и за сваког понешто. Курир ујутру
треба да иде у Београд. Меморандум мора бити
написан ноћас.
Наставља да пише.
Не, није то.
Дуго зури у прозоре. Муче крава. Није ово про-

209
грам будућности, баналне су ове идеје, ситне кон-
цепције. Друкчији треба да буде живог после рата.
Али какав. Ко ће да га смисли. Зар сада. Ставља
главу међу дланове. Како може да мисли у оваквој
ноћи. Великом делу неопходан је сведок. Да ли је
човек извео иједан подвиг анонимно. Треба неко
да те гледа, слуша, било чим да даје подстрек. Љу-
бављу или мржњом, свеједно. Макар и онако прекли-
њуће као Десанка. Потребан је неко пред ким се
мисли и говори, неко ко види ту мисао. Ако је и не-
пријатељ. Загорка, Загорка. Не, не. Сад је потребан
неко ко ће рећи људима. Зар је то оправдање. Којешта.
Зашто човек тако грозно смрди.
Устаје, прилази прозору, отвара га. Запахну га
задах лешина и згаришта. Дубоко у дну села муче
крава. Где ли је Васовић. Шашаво је ово његово
дурење на бесну краву. Човек је хаос. Чак и кад је
поручник. Још опрезније с њиме. И тактичније. Неће
да устукне пред смрадом таме и тишине у којој се
расуто усправљају беле ватрице. Какав то треба
да буде живот који мора људима сада да обећа.
Победити, па иоклониги људима своју моћ. По-
бедити, па разделити своју победу. Победити тако
да нико ниједног тренутка не помисли да сам се
борио за себе. Јадна младост. Кога то сад треба
победити. У оволикој смрти шта да каже. Ко ће да
верује, ко.
Постоји и један огроман свет, један живот који
се само ноћу осећа. Ноћу слути и сазнаје. У ствари,
постоји само неизвесност. Пораз. Увреда само. И
ништа више. Колика мука, колики посао, и на крају:
шта је то успех и победа.
Мора да устукне и затвори прозор: пуцањ, па
мук, пуцањ, опет, и најдужи мук.

Дечак стоји на врху рушевине, држи фењер

и осветљава неколико копача и фреске на комаду
зида.
Страх ме, тата.
Од чега још.
Њих.

210
 Који су то.
Па они свеци с ножевима.
Немој да их гледаш.
Дечак окреће леђа фрескама. Они откопавају,
понеко се закашље од малтера. Неколико људи и
жена клекнуло и спустило главе на гомилу камења:
слушају: куца ситно, равномерно.
Срце или сат.
Срце.
Сат.
Ко је у Трнави имао сат.
Придижу главе, дуго мисле.
Сат носи Урош Бабовић, али он није овде.
И његов Милош недељом. Ни он више није
овде.
Учитељ је имао некакав јадни сатић на руци.
И тај се извукао.
Биће, опет, да то срце куца.
Сагињу се, притискују лице и образе на камење.
Куцање се растура, разноси гомилом камења и
мртвих. Осећају: рушевина је жива. Брзо се подижу
и настављају да откопавају, али сад сасвим нежно,
пажљиво: рушевина је велики рањеник.
Мислим да је рука.
Приближи ми.
Гледају.
Дечак приближава фењер.
Чија ли је.
Да видимо најпре да ли је мушка или женска.
То није могућно. Код нас се мушке и женске
руке ни по чему не разликују.
Тачно.
Тачно.
Разилазе се и настављају да раде.

Они бране своје од ватре из комшилука, за-

претане, подмукле, притајене уз греду која одједном
прасне и окити се немирним пламењем, притајене
у гомили пепела која шикне у ватрени жбун. Они,
војвода Планински и Вида, носе виле и канту воде,
и обилазе свој плот и тарабу, своју авлију, иду ком-

211
шијским пустим двориштима, где виде угарак туку
га вилама док га не убију, као зверку која ће да јурне
кроз плот, прескочи у њихов сењак, шталу, подрум;
где виде вихор жеравице сипају воду, потопе га и
гњецају у тесто пепела да не би као петао прелетео
преко тарабе на нову велику кућу на подруму, коју
су њих двоје крваво стекли. Осећају пријатну, сладо-
страсну грозницу, иако их гуши смрадна спарина.
И огромну ноћ којом муче бесна крава, и отужно
сладуњаво базде лешеви људи и стоке.
Како ће да живе сами у овом стратишту. Али
Милош је спасен.
Милош се спасао.
Само да не дуне ветар.
Ако дуне.
Дуго вребају поред сењака, из заседе, траже
жишке у тами. Да убију гада.
Да ли је добро, Уроше, што си понео пушку.
Добро није, али морао сам. Све сам покушао,
није било друге. Морао сам. И пси, и месечина, и
друкчији ветар, све ме на то натерало. Осећам: и
бог је рекао. Мора се. Шта бисмо радили да је и
наше овако.
Не бих преживела.
Ко би то могао да преживи.
Окрећу се заједно и дуго гледају у тамне огромне
гомиле својих зграда.
Било је пусто. Шталица за једну краву. Неко-
лико оваца. Једино што је било велико, то је'био
дуд пред старом кућом.
Одсекли смо га кад смо градили подрум. Жао
ми га.
Сећаш ли се кад смо купили прву . њиву. Тога
лета ишли смо боси. И пастрму смо продали. А
носила сам Милоша.
Ти се бојиш за Милоша.
А ти се не бојиш.
ГТрасак иза леђа. Гледају: уза зид бивше штале
пузи тамномодра гомилица пламена. Брзо прилазе,
туку га, даве водом. Не верују да је мртав. Вребају
га, чекају. Примећују жишку која, као скакавац,

212
скочи на зид њиховог подрума. Одмах му притрча-
ше. ГГрислањају се леђима, заштитнички, зуре у
таму, кашљући мукло, суздржљиво.
Тада сам по тридесет хлебова пекла за ноћ.
Спавала сам поред шпорета с карлицом на узглављу.
Снага нам је остала у овим зидинама.
Од тада си ме ретко позивао у постељу.
Рано си остарела.
Од муке, знаш. Требало је оних тридесет хиљада
да платиш мајсторима. Сваке зоре, кад погледам
воћњак, штрецнем се. Страх ме за Бору.
Ти знаш кад сам одсекао ону јабуку.
Одмичу се од зида, гледају воћњак.
На јабуци је висио човек у качкету: прслук му
се подигао и из задњег цепа вирио му жут метар.
Столар Спира. Брзо су га скииули. Он га узео у на-
ручје и подигао лако. Она је секиром пресекла ко-
нопац и вилама га потопила у нужник. Онда је донела
две празнс флаше, а он брзо отишао у подрум и у
једну сипао мало љуте ракије, па обе флаше оставио
порсд њега. После га слуге нашле, и оне посведо-
чиле да се отровао ракијом. Неколико година шушка-
ло се зашто ли се Спира обссио. Па се ућутало.
Али да ја нисам донео оних двадесет наполеона
из рата ништа не бисмо створили.
Нећу да слушам о оним дукатима.
Био јс тсшко рањеп. Ослободио сам га мука.
Не претварај се у светицу. Нико на свету не би ово-
лико створио коиајући. Ено га гад, мили као миш,
згази га.
Адаму Катићу треба спомсник да подигнемо.
Кад нам оне јесени позајми сто хиљада, ми за го-
дину дана утростручисмо.
Не помињи ми више његово име. Паре сам му
вратио. Ти знаш да сам онда ризиковао живот. Кад
смо се те вечери спремали да легнемо сећаш ли се
шта сам ти рекао стављајући пиштољ под јастук.
Тад нам Бора пође у гимназију.
Да га нисмо школовали, још бисмо три хектара
купили.
Није требало да узмеш Драгиши последњу њи-

213
ву. Последња му била. И данас кад види Милоша,
његова жена скида мараму и куне. Више неће.
Требало је и забран да узмем том нераднику.
Још ми је дужан. Како је смео да зајми кад не може
да врати. Зашто ја да бринем за његову децу.
Заћуташе. Вида вуче виле уз тарабу, па се ослони
уза зид штале, јер осећа топлу смрдљиву јару са
згаришта комшијине штале. Ватру не виде, али их
страх да продуже даље. Стражаре. Тишином и тамом
муче крава. Кашље стражар.
Био си пас оне године кад смо почели нову кућу.
Умео сам да будем и човек. За тридесет година
једва да си неколико шамара појела. Само због
жена, и кад сам био пијан.

Вита опет донесе шерпу ракије помешане с ви-

ном, седе уз Подофицира и прислони леђа уз топао
зид своје бивше куће.
Вито, Исуса ти, да запсвамо.
Да запевамо, брате Подофициру. Почни.

Коња кује Мујо ио мјесецу,

копм кује а мајка ш куие.

Бата Павловић брзо затвори прозор и угаси

лампу.
Трнавац на стражи повише гробља испусти
пушку и јурну да бежи.
Поручник Васовић опали из револвера три метка
према песми, па скиде блузу, седе уз плот, покри
главу блузом, притисну је.
На гомили срушене цркве, дечак испусти фењер
и побеже према шуми. За њим, не остављајући бу-
даке јурнуше и копачи, а жене, не могавши да се
уздрже, закукаше.
А сиоља, из кукуруза, забрана и винограда око
Трнаве, на песму залајаше пси.

Сине Мујо, жик не био мајци,

Не кују се коњи по мјесецу.

214
 Војвода Планински и Вида осећају нову и
страшну опасност за своје. Припијају се уза зид да
би заштитили стају и стоку, спремни да умру бранећи
их. Тако неми и непомични остају док песма не
умуче.
Ветрић додирну згариште и неколико, жишки
скочи према њима. Две канте воде просуше на то
место, и ватра се више не показа. Из суседних села,
преко брда, чују прве петлове.
Видо, иди одмори се мало. Свануће.
Иди ти. Ко зна какав те дан чека.
Седају уза зид. Зажмуреше. Чују говеда и коње
за леђима.
Свиће. Војвода Планински скочи, узе виле и
пожури уз тарабу. За њим и Вида.
Уз капију седи четник, заспао, с пушком међу
коленима. Прилази му.
Миле Савковић, студент, јединац Петра Савко-
вића, побегао од куће. Он му је највећа гарантија
да ће Петар Савковић морати да иде за њим докра-
ја. А за Петром мораће цела Паланка. Не сме да га
пусти, мора да га сачува. Али треба га научити па-
мети.
Пуним замахом удари га дланом по врату. Миле
Савковић се склупча, па скочи избезумљсн.
Да више никад не заспиш на стражи.
Војвода Планински уђе у авлију, пробуди по-
ручника Главинића, који је лежао под вајатом, и
издаде своју прву наредбу:
Пробуди људе и одмах крените по селу. Да
се сви мртви покупе и одвуку у гробље. Треба да их
бар земљом затрпамо. Да их пси не разносе. И да
ложуриш. Кад упекне сунце, теже ће вам бити. Мо-
билиши све живо што нађеш по селу.
Челом притиска отвор пушчане цеви: ако је
неко видео, како ће живети од стида, пљунут за цео
живот, последња бараба, бедник, шегрт, шталски
момак, шоферска курва, свак би пуцао, свак би пет
метака сасуо тој сељачкој бараби, покварењаку, пла-
нету би запалио за свој оџак, зато што су му се зга-
дили слабићи и кукавице, отац и паланачке ћифте,

215
импоновао му је овај брутални покварењак, што
би и своју ћерку продао, сина, како ћеш, кога ћеш,
свет да убедиш да си храбар, свој, способан за живот,
независиа личност, са својим именом, све очево, и
овде отац, докле, али ја, идиоте сељачки, нисам дошао
у четнике да браним капитал, куће, дућане, акције,
пишта пе браним, ни отаџбину, све у мајчину, ја се
не борим за чин и положај, ни за краља, дрипче
сељачки, не моту да преживим, ако је неко видео,
хтео сам нови и свој живот из почетка да почнем, а
њему да подлегнем, рећи ће, похвалиће се бараба
сељачка да је ударио Милета Савковића, зашто ниси
човск, зашто си бедник, кукавица, последње говно:
главу побо у тарабу, грчевито држи пушку и
тресе се.
Шта си се натртио, Исуса ти. Срећан шамар,
јуначе.
Миле Савковић иснусти пушку, трже се, блед,
избсзумљсн, шчспа за блузу Подофицира:
Ако кажеш, убићу те.
Кога, Исуса ти. Ја сам Подофицир.
Свом снагом одгурну га у тарабу.
Даћу ти хиљаду, даћу ти три, али дај реч да
нсћсш писнути.
Подофицир му окрете леђа:
Ш го ие изгреје сунце, живео краљ, па да видимо
ко јс вампир, а ко је пијан, Исуса му.
Дај ми реч да ћеш ћутати. Буди човек, буди
друг, барабо:
Миле Савковић очајно гледа за Подофициром,
види: црне стопе. Окреиу се, гледа пут: црне стопе
колоне босих сељака и краве. Не може да верује
да су то стопе у гару, у танком слоју пепела који
је засуо пут, плотове и дрвеће. Црн снег пршић.
Можда ми се свест помутила, бедниче, слабићу, ах,
какав је ово почетак, Миле Савковићу.
Изгрева сунце: по пустим тихим сокацима, из-
међу чађавих плотова и чађавог дрвећа, за четници-
ма остају стопе чизама, цокула, опанака, босих
ногу; четници разносе кашаљ; понегде иза каквог
плота жена врисне, вређа, псује; не људе, но пушку;

216
једна хитро зграби пушку с рамена четнику из Трна-
ае и свом снагом тресну је о остатак своје куће, о
1 арав камени степеник. Сунчеви зраци засуше Трна-
ву: припаљен гар светлуца, црно иње по дрвећу; низ
плотове ћ шљиве силази чађава роса.
Четници тихо говоре женама, понеком прежи-
велом, себи: да су Срби који су узели пушке да би
бранили њих, народ, Србију од партизана, да Немци
пе пале села и не убијају невин народ, и да нико не
треба да се плаши своје војске, њих; они хоће да им
помогну да одмах, док не почне врућина, у гробље
посахрањују мртве; тако је наредио војвода Пла-
пински. Зову их да купе мртве и одмах да праве
сандуке; развијени у стрелце иду шљиварима, зга-
риштима, шипражјем, кукурузима, купе их и довлаче
на гомилу. Миле Савковић држи се за плот, по-
враћа.
На Трнаву иаде сенка: за четницима и одрасли-
ма тихо пођоше деца, носећи у рукама очеве шајкаче
и шубаре, опчињена реденицима, кокардама, офи-
цирским еполетама, чизмама. Жене цепају модре
пртене кецеље и нрљаве прегаче, нозајмљују их,
завијају главе да било чиме одаду пошту онима
које вуку према гробљу; жене се тетурају за четни-
цима и својима, смалаксало падају, само мицањем
усана показују да јсче.
Прошло је подие. Са запада у гомилама јуре
чађави облаци. Војвода Планински и Бата Павловић
стигоше до срушене цркве; војвода Планински погле-
да рушевину, па у облак. Киша ће.
Бог да им душу прости:
обојица рекоше, крстећи се. Четници и прсжи-
вели гледају њих, облаке, срушену цркву. Не крсте се.
Нека остану овде у божјем дому. Све ово овако,
целу рушевину зазидаћемо, ставићемо велики крст
и плочу са именима. То ће им бити гробница.
Жене куну, псују, јече; оне не дају да њихови
занавек остану затрпани камењем: оне ће да излу-
де, не могу да живе ако их не извуку из камења и
сахране као људе, у земљу. Али облаци се престижу,

217
и оне за војводом Планинским и за свима журе
према гробљу.
Тек што стигоше до гомиле сандука и рака које
још копају, на другом крају гробља четник на стражи
опали пушку: преживели не могу више да се уплаше,
стоје, неки клече од умора, гледају неми; четници
се расуше по гробљу, узимајући заклоне иза над-
гробних споменика; сви виде: колона од педесетак
људи с пушкама о рамену силази према гробљу.
Прсну крупна киша.
Војвода Планински задрхта: партизани. Не узи-
ма заклон, командује паљбу; намешта пушку на
камен и тражи челног.
Тишином, ретком кишом одјекну расут искрзан
прасак, прва паљба четничког одреда војводе Пла-
нинског.
Колона партизана зањиха се, ускомеша, један
се сави и потону у бурјан, рафал, колона се погури,
човек са чела, не види му се пушка, нешто виче, и
колона се усправља; сви су и даље с пушкама о ра-
мену, човек са чела колоне виче:
Не пуцајте. Браћа смо. Мртви треба да нас
уједине.
Сви су то чули, и гробљем, над мртвим и иско-
паним ракама, прошао шанат:
Душан Катић.
Војвода Планински одговара псовком и ко-
мандује паљбу митраљезима. Ошамућен јс, дрхти
му рука: Душан Катић. Адамов син. Нишан му
дрхти косом, хоће да испусти пушку. Ако је Адамов
син, комунист је, пуца и зна да је то насумце, мора,
сгавља цев међу колена, придржава левом руком
без шаке, репетира, гледа Душана Катића: подигао
је руку, полази, колона за њим: опет нешто виче о
братству. С ким.
Пуцњава постаје све гушћа, а колона партиза-
на, не пуцајући, улази у гробље. Двојица брзо не-
стају иза камења, а Душан Катић опет, али сад
с мржњом и претеће, урла о братству; четници се
повлаче ка Трнави.

218
 Вихор се сјури у гробље, па у раке, навали на
преживеле и четнике, на кукурузе и дрвеће, спусти
се у Трнаву, зари у пепелишта и згаришта, у запретану
ватру, до камена, до земље, па се усправља и по-
диже навиљке и пластове пепела, угљевља, жера-
вице и дима, баца их увис, врти и шени на бившим
кућама, увија, упреда прамење пепела, дима, же-
равице, наваљује на дрвеће, плотове и остатке зи-
дова, постаје једно огромно црно куљање и витлање,
црна мећава са ројевима варница.
Више се не види Трнава: не виде се четници и
партизани, преживели и мртви: чује се једино ветар.
Живи скидају гуњеве, прслуке, кошуље, мараме,
капе и притискују их на лице, иа очи и уста.
Црну мећаву напада киша, крупна, густа, буши
|е, разједа, цепа, збија у земљу, смирује, убија: живи
се окураже да погледају: у воденом сванућу израња
дрвеће, зидови, плотови, кукурузи, надгробни спо-
меници, људи гледају чађаву кишу, чађаво капање
с дрвећа и кукуруза, чађаве барице: људи пе могу
поглед да одвоје од црних поточића.
 III

Лазар Обичан задихано рупи из мрака, смејуљи се,

цсри, звера око себе, пипка бомбе и каму; мајор
Коста Цветић нестрпљиво га посмагра и чека, увек
нетрнељив према Лазаревој недозвољеној фамили-
јарности »братс Коста«, гадсћи сс на слична не-
војничка брбљања.
Мој је, брате Косга, мој јс. Прави комунист.
Учини ми. Млад је и храбар син.
Сгапи мирно кад говориш са мпом.
Лазар Обичан млатара рукама, ломи прстс,
смсјуљи се прстсће и звера у мрак, ииз випоград,
одаклс је дојурио:
Замисли ту птицу Душана Катића. Душан Катић
комунист, личпо: »Водите ме мајору Цвегићу«, е
иећеш га, сипе мој, није дао да га всжу. Пуцао бих
да нијс пристао да пође пред нашим чстничким пушка-
ма. Ено га, брате Косга.
Ко. будало. Шта бунцаш.
Душан Катић, брате Коста, комунист, прави
комупист, и још један, млађи од љега. Ни бркове
немају, гадови. Али како смсју.
Вуци се у мрак. Да те не видим.
Осрамотиће га. Зашто. Пред ким. Устаје од
ватре, дрхтећи, клецав, устаје од удара те несхватљи-
ве, запањујуће појаве, можда због поштовања (тај
ратује против Немаца, командант је, храбар ко-
мандант који га мучи, нагони на чудна и страшна
размишљања, срамотна, нечасна за официра). Устао
је да се одбрани. Шта се то догађа. Да пуца одмах,

220
сад, да га се ослободи заувек (те море, туге, поре-
мећених схватања и настраних, опасних идеја). Зашто
га је стид пред тим командантом који није официр
а води триста људи, па стоји с руком на кубури,
јер ако Је стварно Душан Катић, ако се сретпу очи-
ма, ако га чује, да ли ово сања — кораци, шумор
ластара, жагор, од мрака се откида висок човек, шта
да чиним, није у униформи, не носи пушку:
Стојте. Ни корак даље.
Није чуо шта је можда тај рекао — четници га
опкољавају, галамс (банда је, није војска, брука-
ју ме):
Зашто сте опколили човека:
виче и осећа преступ према себи, свом досто-
јанству (пеко је комунисту пред свима назвао чо-
веком), полази: ако је он, како се усудио да дође,
зашто је дошао. Срећу сс: види пружену руку, зар
с њим, шта се то догађа. Пружену руку пе прихвата,
поздравља га војнички (поузданији јс зато), мада
чује да високи младић каже »Ја сам Душан Катић,
врло сам радостан што вас видим иако мс писте
љубазно дочекали«, а Лазар Обичан зајеча, зацви-
ле. опсова га, и песга у випограду, у мраку.
Шта жслитс. Изволите. Зашто су стражарска
места рђаво постављена. Шта ви то говорите. Ко
сте ви. Како ће потоком да се провуку Немци. Шта
се то вас тичс. Ви говорите глупости.
То сме да кажс само човек с поштсним наме-
рама. Како, зашто. То јс дрско и безобразпо. Али
то сме да каже само командант који одлично зна
свој посао:
Откуд ви знаге да батаљон Немаца може да
се провучс потоком.
Има право. Гледа га запањено, задивљено, за-
хвално што га нијс разочарао, иосле голиких не-
саница, мучних опомена савести (има право, стражар
није маскиран); гледа га с мржњом (кад је стигао
да то види), јер он је, јесте, разлог толиког незадо-
вољства собом, људима око себе, вуцарањсм по шу-
мама. Он га натерао да се разиђе с Батом Павлови-
ћем. Јесте. Не, то није могућно:

221
 Чекајте, чекајте. Јесте ли ви стварно Душан
Катић. Покажите ми легитимацију. Свеједно, било
какав документ. Зашто се смејете. Мислите да вас
познају ови што чуче иза чокоћа.
Можда се подсмева недисциплини мојих војни-
ка. Зар он, разбојник, комунист. Зато што ратује,
зато може тако да говори.
Сви на своја места. Командири.
Али главна, највећа опасност је поручник Спа-
сојевић, и тај (млађи је од Бранка) што стоји с ма-
шингевером иза Душана Катића. Он је сведок. И
Спасојевић је опасан сведок. Ситуација је нсобично
опасна (ко зна како њему изгледам, како се држим
нрема комунисти), није могућно с озбиљпим ства-
рима (зашто ли је дошао), овако, пред сведоцима да
разговарају:
Пушитс ли. Да седнемо код ватре.
Њега нудим, комунисту. Шта је мени.
Молим вас, поручничс Спасојсвићу, оетавите
нас насамо.
Захвалаи је Душапу Катићу што удал.ује свог
ордопанса. Али како. Правим командантским по-
глсдом. Пишта, ништа, најпре да видим шта жели.
Да сазнам, па ћу онда.
Сад су сами, измсђу њих пригшпепа ватра,
довољна да му прати израз лица (леп је, спажан је)
док говори, па се мало измичс у сснку, ослања на
зид виноградскс колибе: то је ипак нешто новољнија
позиција, Душана Катића хвата пламсај ватрс
слабо је обучен, нсма никаквих командантских озна-
ка сем петокраке на капи, разбојник, и не крије да је
комупист!, камо среће да је без петокраке: треба
сазнати све о њему, ко је и какав је тај дрски младић
(зашто га ие мрзи, мало га мрзи):
Ви нисте служили војску.
(Није служио војску а командује):
Колико имате људи у одреду.
Ако не лаже, то је батаљон. Они су без морала
и части. Лажу, али овај је храбар. Зато је он тако
брзо схватио положај мог логора и оценио стра-

222
жарска места која је официр са војном академијом
поставио:
Али ви сте свакако свршили неки курс и имате
добре официре поред себе.
(Јадни српски официри академци, где вам је
част):
Ја вам, као официр, искрено честитам за вођење
напада. Знам, слушао сам. То је права герилска
мајсторија. Ви сте одличан тактичар, мада вам
замерам што недовољно обезбеђујете резервс, па
сте морали пре времена да се повучете са железничке
станице. У тој операцији нисте имали даха. Како
да не знам, па ја вас слушам, ја могу да вам опишем
и нацртам све бигке које сге водили. Ви иматс шест
митраљеза.
(Шта је то са мном. Па он је државни неприја-
тељ, револуционар, комунист.
Брише зној са чела, дрхти.
Изгледа да је искреи, трезвепо говори. Ни ја
нисам свршио војну академију, само):
Није могуће да сте ви комунист. Ја то не верујем.
Такав талснтован командант, уз то и Србин и син
тако угледног оца. То је нека заблуда. Ви стс у заблу-
ди, млад стс човек, идеје, факултет, можда и жене,
друштво, шта знам. Многи у младосги праве глу-
посги, беже од куће, нануштају школс. Ја могу отац
да вам будем, и питам вас као сипа: Како ви можете
бити против краља кад ви знатс улогу дипастије у
нашој историји, како, побогу, можете бити против
државс за чијс је стварање проливено свако четврто
кило српске крви.
Мора да виче. Мора да не дрхти, од мржње.
Како да га убијем. Не, не може. Зашто је замишљен,
тај повијени младић, који пуши и гледа га отворено;
он није комунист, није, треба да спасе тога смелог
човека, покушаће да га спасе, зашто ме је страх од
таквог узбуђења, шта се то догађа, какав је ово сан
у вреви зрикаваца, откуд оволики зрикавци ноћас.
Не, Душан Катић сигурно није од оних правих
комуниста, он је син ратника и сељака, он дуго
размишља пре но што му одговори. говори тихо,

223
 чињенице наводи, Бата Павловић тако не говори,
ни отац Сава тако мирно и трезвено не говори;
Душан Катић није политичар, не агитује, не убеђује,
никог не грди и не вређа; он разумно објашњава
своја схватања (кад би сви партизани били овакви,
кад би он у свом одреду имао само десет оваквих,
пред немачким пуком не би устукнуо), никад, да
наредим да га вежу, о чему ја с њим имам да разго-
варам, ја сам официр, да, он је највећи покварењак,
сви су они школовани за шпијуне, руски агент, његов
бог и краљ је Стаљин, опасан је подлац:
Чекајте. Ви заборављате да сам ја краљев официр
и да је мени испод части и достојанства да слушам
комунистичку пропаганду, без обзира у каквим се
односима налазимо ноћас.
Заћута. Душан Катић посматра га мирно, пажљи-
во, без отпора али равнодушно. Он мене не мрзи,
или се претвара, подлац, не, храбар човек не може
да будс подлац, додаје тишим гласом:
Уосталом, ја иисам политичар, ја сам војник
и то ћу остати до краја живота. Зато што нисам по-
литичар, зато и нисам наредио да вас вежу.
Као да се осмехнуо. Као да разуме тај осмех.
Загледа му се у лице, нагињући сс мало, и строго
и надмоћно:
Рецитс ви мепи зашто сте дошли.
Жсли и мора да потврди у себи једну наду,
тај огроман страх, да уклони пеизвесност, натера
себе на прелом и одлуку (је ли то издаја). У ствари,
одлука јс у њему одавно, можда је већ допесена
зато се и одметпуо, у шуму, потребан је само повод
па да је оствари, јср је већ преко сто људи и неколико
официра сакупио обећањем да ће повести борбу
с Немцима. Шта јш овај мисли о мени, никако да
осети да је прави тренутак за акцију, сто Срба за
једног Немца, никако да новерује да се са недисци-
плинованом јединицом, и слабо наоружаном, може
успешно ратовати. Поразе не може да подноси. А
деца. Лако је теби, Душане Катићу, ти немагн ни-
какву моралну одговорност, ти ниси официр, ниси
мајор, ти ризикујеш само свој живот, и ништа ви-

224
ше. А то је мали ризик за команданта. То није жртва
за командапта. Он сигурно зна какав сам ја официр,
верује у моју част, зато је и дошао. Да ли је могућно
да је он комунисг.
Ватра се угасила: треба разгрнути пепео да би
се на жарићу цигарета припалила. Само зато. И за-
10 што му више не види лице, речи у мраку су голе,
као рсгрути: постројавају се, опкољавају га. Чудне,
страшне речи. Одбранити се. Не, нечасно је да пуцам
у човека који седи и иуши. Нека га вежу. Храбар је,
достојан да га осуди војни суд. Он је познати ко-
мунист. Има право, мора да га убије. Зашто је подло.
Нестаје га у тами. У тами су. Поистоветио се с чо-
котом. Чокот је. Не чује га од зрикаваца. Поштује
и убеђења. Не жели да вређа моје светиње, идеале,
веру. Дошао Је да разговарамо само као патриоти
и Срби о непријатељу и борби против њега. Тако
не би говорио један терорист и анархист. Овај није
револуционар. Или сс претвара. Има и мсђу њима
храбрих и способних људи.
Нс слажем сс. Да ли ћу се ја као официр борити
против окупатора, то није ствар моје личне воље,
господипе. Краљ је мој врховни командапт. Он није
издао наредбу да сс борим. Моја јс дужност да извр-
шавам наређења врховног команданта. Ја не дозво-
љавам да се у мом нрисуству чине било какве за-
меркс официрском кору. Политичари су, а нс офи-
цири, одговорни за катастрофу која нас је задесила.
Имаш право, комунисто, па жалост, истина је,
еполстама и кокардама чизмс су потковане. све је
у блату. Обешчашћена је сабља српског официра.
Не вређај бар ти, Душане Катићу. Не, саслушати
га докраја, да видим шта је наумио. Слуша, сваку
реч одмерава, хвата јој звук, корен; сам их поново
у себи изговара, може да их каже, какав је то страх,
пред каквим је грехом, осећа их као своје: он разго-
вара сам са собом у мраку, у винограду, чује зрикавцс,
он не спава, као и обично, брине, тражи решење,
прави план; објашњава оцу Сави зашто се разишао
с Батом Павловићем; убеђује Бату Павловића, офи-
цире, уплашене сељаке: јесте велика несрећа снашла

225
Трпаву, али зар пред свирепошћу сме да се клекне
и моли милост, зар после Трнаве иједан војник и
патриот може да заспи, зар ватра у Трнави није
ватра за устанак. Немци су нам Трнавом поново
објавили рат до истребљења. Нека издајници и ку-
кавице зову непоштење политиком, а кукавичлук
тактиком. Патриотизам и постоји једино у храбрости.
Људи могу да носе и кокарде и петокраке на капама:
они јсдино храброшћу и жртвама постају истинска
браћа. Истина је. Имаш право. Братство није у
зиачкама и упиформама, у песмама и причама. Па
ја сам одувск тако мислио:
Чујте, младићу. Братство је само у жилама,
оно ранама и умире и рађа се. О држави нећу с вама
да разговарам. Ако је пропала. Ако пије ваљала та
држава. И та власт. Само ми који смо је створили,
и патили за њу, имамо право да је грдимо. Ако ви
партизани покушатс нскакав политички преврат,
опда ћетс морати са мпом и нама официрима, са
иама нациопалистима и четпицима, да се погледате
у очи. Запамтите, господине Катићу. моја освста
биће пемилосрдна.
Иридижс се, примичс падохват даха, пс види
:а ирема жарићу цшарете:
Ви стварно жслиге само да се борите против
Нсмаца. Ви то искрепо говоритс. Дајте ми рсч.
Жсли да га загрли, жсли да га задави, поново
сс ослања иа зид колибе: чуо би му тутањ срца.
Шта се ово догађа. Напад па Палапку. Зашто мој
пачелпик пггаба поручник Спасојевић није разрадио
план тс опсрације, зашто ми нико од мојих официра
ни у шали није споменуо освајање Паланке. Зашто.
Ни оп нијс о томе озбиљно размишљао. Да те чујем,
студеиту. Зна терен, није му потребна мапа:
Говорите, знам терен, није ми потребна мапа.
Да, исправно, да, одмах освојити железничку
станицу.
Више га не слуша. Операцијом командује он.
УстаЈе, гледа: у низини трепере сијалице, означава-
јући улице, он распоређује чете, даје им правац:
Једну групу повешће на центар, на Крајскоманду

226
он лично (децу и Радмилу одмах извући), ако му
муниције нестанс, митраљеска муниција и бар триста
бомби, муњевит јуриш: то одлучује битку:
Немце ухватити у касарнама на спавању, не
дати им времена да се утврде и забункеришу. Само,
без три хиљаде војника ми не можемо ништа учи-
нити. Мало јс две хиљаде. Слушам вас.
Дуго није осетио да му је рука на рамену Душана
Катића. Заједно су освајали Паланку, командовали,
јуришали на објекте, имеиовали их, показивали
руком на сијалице које воде њима. Не слажу се у
начину напада па Коњичку касарну. Трже руку с ње-
говог рамена, увређен и љут:
Ви, господине Катићу, говорите будалаштине.
Освајање вароши је најсложенија ратна операција.
Неопходно је велико знање и искуство. У таквим
биткама геперали командују.
Ја! Ја да командујем партизанима, комунисти-
ма, вама, госнодине Катићу. Зпате ли ви шта го-
ворите. Ви и ја да спојимо одреде. Четнички и парти-
зански.
Подлост или искрепост. Кукавице су подлаци,
храбри нсмају разлога за подлост. Душаи Кагић
је храбар. Шга да учиним.
Рсцитс ми, молим вас, како стс сс усудили да
само с једним младићем упаднете у мој логор, и
на оспову којих сте чињеница били убеђени да вас
ја нећу разоружати и стрељати као рсволуционара
и антидржавно! типа. Зато што верујете мојој хра-
брости. Није могуће. Рекли сте храбрости. Не-
схватљиво, па ми смо исгс вере, ми смо браћа. Ви
сте мој син. Дајте ми руку, младићу.
Рукују се, чврсто, дуго, не види му лице, осећа
снагу у младој глаткој шаци. Очајан је и задивљен.
Чује три звиждука пиштаљке, збуни се, застрепи
и викиу:
Зашто звиждите. Кога зовете. Ваш одред је
код оних ораха, на двеста метара одавде. Парти-
зани. Зовете их да дођу. Чекајте, Спасојевићу!
Извол’те. господине мајоре.

227
 А знате ли ви да се на двеста метара од нас
палази друга војска.
Онда вам ја саопштавам, поручниче: више нисте
начелник штаба мога одреда. А кад бисте имали
официрску част, ви бисте овог тренутка сами себи
скинули еполете. Да не срамотите српске официре
који су у прошлом рату командовали најхрабријом
војском света.

У вино1 радарској колиби ЈТазар Обичан продрма

војводу Планинског, прекину му дремање, уклони
несаницу, јер од гробља, црне мећаве и такве кише,
једно су стид, гпев и страх: Лазар Обичан шапуће,
муца, једва сс разабире о чему говори. Војвода Пла-
нински шапатом буди Бату Павловића и тек почиње
да схвата тај неочекивани догађај, а Бата Павловић
још каснијс, мучније схвати да су се ујединили мајор
Коста Цветић и Душан Катић. Опасност велика,
да, највсћа опасност до сада: гледа Лазара Обичиог,
обузегог некаквом нарочитом дрхтавицом, док споро
и збуп.ено прича појединости суерета и договора
мајора Цветића с Душаном Катићсм.
Иако свиће, и срећа је што свиће, Лазар Обичан
пеодољиво га подсећа на авет, измучепу, унссрсћену
авст, и док га глсда, први пут уместо страха оссћа
гађен.с. Оно му окупл.а снагу.
Лазар Обичан заплака за »братом Костом«,
всликим јупаком и великим Србином, који је за
п.сга погипуо.
Бата Павловић, неиспаван и уморан, нссвикнут
на рано буђење, жели да мучи Лазара Обичног, да
озлоједи војводу Планинског, да увреди поручника
Васовића, који с руком под узглављем лежи на ле-
ђима и хрче, па се надноси, грубо га дрмуса, и јетко
му у лице:
Поручниче, пропустили сте јединствену шансу.
Кратким митраљеским рафалом у Цветићева леђа
ви сте могли да добијете највећу битку у својој ка-
ријери. Пали сте на пуковничком испиту, бато. То
је дефинитивно. Овако, са годинама службе добићете
пар звездица. А ово је рат, ово је револуција. Сада

228
се ради брзо и немилосрдно. Да, Уроше. Али твоја
памет је трговачка, на жалост. Шта вам ја могу. Ех,
али зашто сам ја себе вама принео на жртву.
Устаје и излази напоље. Како сам смео за чизму
и опанак да вежем судбину. Застаје, хвата рукама
ластаре: мајор Цветић и Душан Катић хоће да разо-
ружају његов одред ако се одмах он и Урош Бабовић
не потчине њиховој команди. О, па ја се не дам.
Чекајте. Онда морам напред. Прилази му Урош.
Уплашен је, сад је тренутак.
Наравно, слистиће нас још идуће ноћи. Ствар
је пропала, Уроше.
Али ја нисам.
Завараваш се.
Сагиње се над чокот и пипа грожђе. Сад је при-
лика да сломи сељачку неодлучност Уроша Бабо-
вића, његово јатачко и шпекулантско лукавство у
отпору и одуговлачењу да сиђу са одредом у Па-
ланку, мобилишу нове људе, наоружају се, макси-
мално искористе Немце, просто их уцене, јер си-
туација је изузетно неповоллш за њих. Пипа грожђе
и слуша Уроша Бабовића како разјарено прети,
помиње гробље, Трнаву, сина контузовапог код ку-
ће. своје богатство и педесет осам година. Лазара
не чује. Њега треба смакнути што пре, ослободити
се море, тог вампира српских пораза. Подофицир
би можда могао да чува тајну. То је страшно: он
овде нема довољно оданих људи. У овом зверињаку
треба и леђа и бокове обезбедити за све помрчине.
Потребно је да има неколико оних који на миг ју-
ришају. Не окреће му лице.
Да, мој Уроше. Ово је последња опомена да
се данас не може ратовати пиљарским комбинаци-
јама, и бранити се од светске револуције, трнавском
тактиком. Или ћеш се ослободити својих мирно-
допских и сељачких предрасуда, или ћемо нас дво-
јица у једном од наредних сутона, с рукама везаним
на леђима, сићи у поток. Јасно, праћени једном пе-
токраком и једном кокардом. Трећега нема.
Усправља се и види излазеће сунце, па поглед
окрену према долини, беласању Мораве, Паланци:

229
да, ту, у њој треба Цветића ухватити за гушу: тамо
га шчепати и стегнути да би он у лозичким вино-
градима клекнуо. Одмах из ових стопа кренути. Не
сам. Ако Урош неће, онда повући официре, Васо-
вића и Главинића. Да ли. Мора. Нема друге.
Видим. Мајстор си ти, Докторе, да у туђој кући
ложиш ватру:
гласпије каже војвода Планински, због других,
присутних, да га куцне по роговима и да истакне
смисао своје тактике. Неко се слаже с њим, и њему
у овом часу пије иотребна већа иобсда: већ има план:
Доктора, политичара, истерати да све послове с Нем-
цима у Паланци свршава, њега к о ј и најмање даЈе
а највишс хоће, одавно му је то јасно, њега којн је
дошао да запали и преврне све по овим брдима.
И да оде. Гледа га жмиркајући, климата главом.
На твој мамац не идс Урош Бабовић. Моји синови
и моји упуци с мојим презименом треба да живе
овде, да их људи сусрећу, гледају, поздрављају. Мој
гроб трсба у овим брдима, у овим виноградима да
буде и ја исћу да људи мокре и погане но њему.
Тапке су, слабе су твоје господске руке да мсни
заврпсш шију. Устајс, излази из колибе, прилази
Бати Павловићу, шапуће поверлшво:
Језик пам јс бржи од памсти. Да сс договоримо
пријатељски. Ти знаш иемачки и лако ти је да се
епоразумеш с Немцима. Обавести их да ће ови
бсзумници папасти Паланку.
Поћи ћемо заједно.
Шта ћу ти ја кад нс знам немачки.
Није ни потребно да знаш, постоји тумач. Сс-
ћаш се.
Онда ми ти ниси потребан, сам ћу да идем.
А ти само као тумача мене хоћеш. Да знам.
Због тога да би ми Цветић и Катић смрскали главу.
Не будали. Треба да разумеш ствар боље од
мене. Онда нам ништа друго не остаје но да се за-
једно обучемо у немачке униформе, ставимо шле-
мове и њиховим тенковима идемо у села. Сви ће
рећи да сам постао немачки жандарм. Тако глупу
и слепачку ствар још не могу да урадим.

230
 Али зашто да ми због сељака изводимо ситну
игру и да будемо за неколико дана уништени. Зар
се нисмо сложили у томе, зар ти није јасно: у овом
тренутку наш главни непријатељ јесу комунисти.
Ако не желимо да будемо уништени, ако не желимо
да цела Србија постане Трнава, ми морамо одмах,
и паметно, да искористимо Немце за ликвидацију
Душана Катића и оне официрске будале Цветића.
Трнава је наш морални и политички адут. Право и
доказ за све. Народ ће нам све опростити ако га
спасемо судбине Трнаве. Народ ће нас презирати и
проклети ако то не учинимо.
Народ једино зло памти, Докторе.
Да, али само оно што је зло за његову њиву,
његову кућу, његов џеп. Ти си разуман човек, ти си
најуспелији сељак кога знам, и зашто се бавиш по-
повским и учитељским бригама. Ти си командант
војске која треба да спречи да цео овај крај не постане
Трнава. Спасти народ патње и уништења. има ли
шта поштеније данас. Ако већ и о таквом поштењу
треба разговарати.
Све то треба да се постигне, али само по мраку.
По мраку, никако друкчије. Народ је тако научен.
Од памтивека. То ти треба да знаш боље од мене.
Све важне и велике послове ми смо по мраку, не-
виђепо, обавили. За дан и сунце остају ситии послови,
и они по њивама и виноградима. Немој да те ја учим.
Пођи одмах у Паланку, а ја ћу са овим нерадницима
да луњам по шумама и виноградима. Не могу ме
дивизијом стићи и ухватити. Ја знам шта ћу народу
да причам. Ако видим да морам, и ја ћу у Паланку.
То је најлакше.
Неколико тренутака гледају се ћутећи. Бата
Павловић осећа збуњеност, стрепњу: гадан, опасан
савезник. Сваку реч, сваки корак мора добро да
измери. Против њега његовим оружјем. Сакрити
посао у Паланци. То свакако. Можда и њега, као и
Цветића, отуда ухватити за гушу. Једним ударцем,
немачком песницом одједном и одмах тројицу. Да
није рано. Види: мотри га Урош Бабовић.
Урош Бабовић му види усиљен осмех, и јо ш

231
нешто иза њега. Увек се гадио златних зуба. То
гађење ни сад не може да сакрије.
Бата Павловић насмеја се гласно, тапшући га
по рамену:
И курјак си, и мудар си. Да ми није тебе. мене
би Цветић и Катић брзо послали у поток.
Полази да се спреми за Паланку, забринут је.
Он се бори за нешто, има циљ, има амбицију: Урош
Бабовић, всћина је овде таква. хоће само да спасе
то што има. То им је цео програм и једипи циљ.
Под таквом заставом данас се већина окупља. Али
оп хоће више од спаса голог живота и њихових кућа.
Кад би бар ови официри били амбициознији. Кад
би бар пеколицина озбиљно желела да постану гс-
нерали. Треба му двадесет амбициозних интелек-
туалаца, двадесет усијаних младићких глава па да
преврне земљу. Двадесет Душана Катића, не оваквих
силеџија, чаршијских трговачких синова: гледа Ми-
лста Савковића, како притком млати орахе у инат
Урошу Бабовићу који се на то љути.

У напуштепоЈ бостапџијској колиби, на столу

склепаном од старог баченог калкана, мајор Коста
Цветић у војпу секцију Палапке уцртава нравац
крстања и борбене циљсвс бомбашких одељсња.
шапћући наређсп.а и комапде, страспо замишљен да
ироникпе у непријатељевс могућности и намсрс,
можда пикад толико сујетан, себи важан и велик
као овог јутра: први пут у својој официрској и ко-
мандантскоЈ каријери сам разрађује освајањс ва-
роши, решава задатак достојан генерала а не ма-
јора, труппог, из малих гарнизона, без војне ака-
демијс и генералштабних курсева.
Његовом улицом, поред његове куће, поручник
Спасојевић водиће чету, свакако не он. командант
целе операције, било би неозбиљно, недостојанствено
— малтретирали су га, понижавали, стално пони-
жавали ратни забушанти и симуланти, генералски
и министарски сестрићи и братанци, они који су
постајали потпуковници и пуковници док је он био
капетан, »капетан Коста« за целу Паланку, а пре

232
н.е за Велес и Приштину, и тек 1938. мајорски чин,
онда кад се нови рат опет примакао, кад је опет дошло
креме да се гине. И паланачка господа га презирала.
ко је он, некакав »капетан Коста« из Југовићеве
улице, који је гајио пчеле и живину »легхорн«, и у
триста шездесет пет дана, и у голико ноћи, једва
украдао од себе, својих уста, џепа, жене. касарне.
куће, завидљивих и поганих комшија, украдао себи,
и то на дан пуковске славе, само неколико сати за
своју душу, од света и живога отимао једну ноћ, а за
своју тајну није имао ни брата ни нријатеља. Чак
ни судију Ивановића, човека достојног поверења
и поштовања. Да ли ће се бар он обрадовати кад
се за неколико дана сретну у Паланци. Позваће га
на пиво у Париз. Али сад нема пива. Наћи ће га,
имају га Савковићи, богаташи, има господа своје
резервс, све ће да реквирира за војску, они се неће
обрадовати ослобођењу, пи »капетану Кости«, ех,
погледаћемо се, њима добро иду послови и под не-
мачком окупацијом, чекајте, дошао је мој час, дошло
је време кад само храброст и поштење вреде на овом
свету. Чим освоји Паланку, тачно у девет сати позва-
ће судију Ивановића на ииво у Париз. Жели то да
каже Душапу Катићу, који је без речи, седи уз љега,
и у свој нотес загшсујс план који му он црта и тумачи.
Жели, он Је јунак, он га сигурно разуме. Али Душан
Катић намрштено записује, гледа мапу и ћути. Не,
било би неозбиљно, нскомандантски, да му у овако
великом, најузбудљивијем тренутку говори некакве
приватне жељице; било би то губљењс достојанства
пред једним комунистом, како сме да заборави да
јс Катић комунист, ако ј с јунак, с њим само службе-
но треба, само о борби против Немаца с њим може
да разговара, да не изгуби ауторитет који му је
паметнуо, и целом партизанском штабу, чак и оном
најглавнијем, политичком комесару, тако лукаво и
покварено, а све љубазно, најљубазније, смеши се.
Њега треба да се чува. Тај је најопаснији, тај што
стално брбља о некаквој »другарској«, »свесној«
дисциплини и шпијунира га с ким се састаје и шта
говори. На мапи уцрта стрелицу, диктира, КаЈићу

233
број људства и наоружања бомбашких и ударних
јединица, а у отвор колибе, испунивши га свег, улази
стражар и саопштава да један сељак жели одмах да
разговара лично с мајором Цветићем. Расрђено
изгрди стражара, тако оштро јер на шајкачи види
петокраку звезду од црвене чохице која га увек, сем
можда на капи Душана Катића, препадне и уплаши.
Наставља да комбинује правац и места дејства ауто-
матског оружја, неће сада да се сећа прошлости, и
мисли шта осваја, кога ослобађа, он, само мајор.
Сељак стаје у отвор колибе, врпољи се, дрхти,
заклиње у све што има да је био у штали кад је чуо
мотор, и кад је провирио да види шта се догађа, у
његову авлију улазила два Немца и два Србина у
цивилу, а он шмугнуо у шталу.
Шта се то мене тиче.
а после неколико минута жена га звала и он
је морао да се појави, и тад му они смртно запретили.
Служио си војску и буди кратак и јасан, прија-
тељу. Немам времеиа.
да мора лично мајору Цветићу да преда писмо
и донесе одговор одмах у Среско начелство: лично
иачелнику.
Мајор Цветић бесно исцепа коверат и, брзо се
свладавши, прочита, схвати ултиматум немачке ко-
маиде: обавештава га да му је прошле ноћи ухапше-
на цела породица, и биће стрељана ако се он одмах
не преда са оружјем и свим људством којим ко-
мандује, одмах, то јест за двадесет и четири сата
од пријема обавештења. У дугом, недоживљеном,
сатирућем болу нестаје све што је у животу било
његово. Обема рукама чврсто држи и затеже папир
који хучи и тутњи у тишини и обневиделости.
Трајало је бескрајно дуго док не поче да мисли
о оном већ смишљеном у официрској заклетви коју
је изговорио пре двадесет седам година. Треба сврши-
ти одмах: осудити на смрт своју децу, себе најпре:
напипава оловку, и испод печата и потписа немачког
команданта словима центиметарске величине на-
писа:

234
 Одбијам. Мајор Коста С. Цветић, командант
четничког и партизанског одреда.
Носи.
О чему је реч.
Вечерас у селима извршити општу мобилиза-
цију.
Али ово што сте дали сељаку није, свакако,
с тим у вези.
То је приватна пошта. Треба да пожуримо
с планом. Пишите: набавити две канте бензина за
штале Коњичке касарне:
шапуће, не може више ни да шапуће; само миче
огеклим, осушеним, огромним уснама. Прсте крије
у браду, а браду прстима, шаком. Над њим кров
од сувог бурјана, траве и дињиних врежа пуцкара
и шушти на сунцу, у густим налетима пушчапе паљбе,
марширања, ромора кише, далеких ситних гласова,
гумарања ветра, војне музике; као у сну, стварном
сну.

Војвода Планински крије одред по шумарцима

и слуша сулуду, застрашујућу пуцњаву око Палаике,
и стално је у јези дубоких недоумица, у очајничкој
упорности да отворено не приђе Немцима, и да
пепрекидним маневрима избегне сукобе с партиза-
нима и Цветићевим људима, који му све страшније
прете, хватају му и разоружавају курире и извиднике.
Бата Павловић борави у Паланци, отуда му
шаље људе и оружје, и захтева да ступи у борбу
или да сиђе у варош. Недолазак у одред правда
важним састанцима, потребом да буде у близини
немачке команде и да обуздава њен осветнички бес
због Цветићевих и Катићевих све чешћих напада на
комуникације, транспорте и гарнизоне. По послед-
њем куриру обавештава га о доласку велике групе
из Београда, »праве елите демократског и национа-
листичког Београда«, обавештава га и о свом путу
на Равну гору да би се састао са Енглезима и пу-
ковником Дражом Михајловићем, којега је краљ и
емигрантска влада из Лондона именовала за ко-
манданта свих четничких снага у земљи.

235
 Војвода Планински стрепи да је преварен и
остављен на цедилу у најкритичнијем часу, па Бати
Павловићу гшше да се врати, уверава га да му је
сад неопходна његова помоћ, реч и памет, желећи
да га домами себи, чврсто решен да га стреља у
првој повољној прилици. Како да спречи да га тамо
с тим пуковником Дражом Михајловићем и неким
Енглезима пе увуче у велике политичке игре и бело-
свстске послове. Како да им подвали, како да се
спасе. Долазак тих Београђана још ће више заплаши-
ти и отуђити сељаке од њега; биће му ти »елитни
Београђани« само терет и стид, јер целу ту нерад-
ничку булументу треба хранити, треба сељаке гло-
бити због београдских мангупа који, уверен је, више
долазе ради грожђа и обезбсђења намирница поро-
дицама, него ради четовања и борбе. Ниоткуд охра-
брујуће вссти. Руси одоше у бестрагију. Нсмци
наредили исељење из свих села поред главног друма
и око Паланке. Јуре тенковима и блипдирапим ко-
лима, нуцају на људе, псс, мачке, на све шго виде
живо. А Милош још увек лежи, и све што из Трнаве
и од куће свакодневпо сазпаје од Вите, само га чипи
још сумориијим. Ти страховити порази Руса и огром-
па псмачка освајаља на Истоку, без обзира што
мрзи режим у Русији, ти порази Црвснс армије
потхрањују очај. Ниоткуд наде. Престао је да слуша
радио-вести и да чита окупацијске повипе. Забранио
јс официрима да у њсговом присуству говоре о рату
и политици, и зато што је јесеи и све је зрело за бербу,
а много шта и презрело; иструлиће, иропашће земљи
и сунцу снага и ссљачки зној и мука.
Шта да чини кад му је одред још мален да би у
борби могао да олакша себи. Мора чекати да Немци
с ЈБотићевим и Недићевим одредима разбију Катића
и Цветића, да главна битка буде међу њима, па да
он стугш у борбу и откупи се Немцима за кућу коју
му нису спалили. Онда да чува и сачува себе и народ,
да се освети Душану Катићу и комунистима за Трна-
ву, гробље, контузованог Милоша. Али та одлу-
чујућа битка никако да почне. Партизани и Цветић
све јаче стежу Паланку. Ноћи су без лавежа, с вревом

236
пушака и митраљеза, и он са одредом облеће око
мустих села, шуња се шумама и потоцима, гази
Мораву да би био што даље од пуцњаве, и са собом
пуче ћутање, страх и звецкање оружја, нешто мало
огарављеног само онда на трнавском гробљу. Ако
паиђе на млађе сељаке који се крију око села, по
пиноградима и кукурузима, одмах им даје пушке и
по сто _метака.
Да браниш, слепче, ово што су ти бог и земља
иезаслужено дали.
Ко болешћу и приликама у кући покуша да
сс изговара, поручник Васовић га ишамара без ре-
чи. Многи тако мобилисани несгају ноћу, остављају
пушке и муницију, односе главу и страх у таму и
кукурузе, а војвода Планински наређује поручнику
Главинићу да их занисује у списак кажњених са два-
десет пет батина пред читавим селом, чим буду ушли
у њих. За такав начин мобилисања брзо се прочуло
међу сељацима, па се крију још онрезније, крећу се
само ноћу, као зверке, те војвода Планински чим
спази скровито место наређује одреду да се развије
у стрелцеи претражи шипраг, лови зансмслс, осамЈве-
нички унезверене сељаке и води их са собом, убеђен
да то чини за њихово добро и спас:
Видиш ли, кише долазе, иесрећниче. Све ће
пропасти што су поља понела ако ватру не угасимо
и не смиримо оваЈ немир што нам је земљу обузео.
Једва чека да ухвати сељака да му то каже, јер
официрИ и већина четника не мисле на бербу и ни-
како их не занима судбина њива и винограда. Вређа
га та небрига за сељачко, стално играње карата на
сваком застанку, приче о посилнима и капетапицама:
Свима вама добро је у овој несрећи. Нерадници
сте и нема шта да вам пропадне. А ја вас храним.
Народ вас на мој рачун храни.
Издваја се, гледа поље, стално пуши, у заранке
луња њивама, под сунцем и тамним зидинама обла-
ка, у светлости зрелих кукуруза, тикава и јабука, у
светлости што мирише на свенуле траве, опало
орахово лишће и непоорана стрњишта: осећа узбуд-
љиву топлоту јесењих заранака, и удише је жедно

237
и гладно, с мирисом суве зрнасте земље, предаје се
сећањима на јесени што су прошле. Радости које је
имао у животу у јесенима су: радост младића и
радост оца, радост трговца, газде, радост сељака.
У тим тренуцима он је без злобе и мржње, добар
себи и целом свету, небу и земљи; ако би у тим тре-
нуцима наишли Душан Катић и мајор Цветић, по-
нудио би им дуван, сео на земљу, да разговарају
као браћа: у тим тренуцима јесењег и земљиног
блаженства у себи он се свим чулима отварао реском
шумору ветра и кукурузима, њивама, свим шумови-
ма винограда и воћњака. Као пресушен поток за-
борављеној води. Војвода Планински корача њивама,
носећи жалост и пушку на десној долактици, загледа
врхове кукурузних клипова, пуни су, наливени зрнев-
љсм, жалост је зато дубља; подиже оборене да их
киша не би затекла на земљи, усправља струкове
пасуља с распуклим махунама, обавија их око ку-
куруза, и уздиже јецаво, пред земљом одговоран
за род њива. Све је његово што земља рађа и даје;
зсмља му јс живот и синови, понос и унуци, патња
целог живота, једина нада њему и њима што ће га
наследити. Попео је и пушку да би земљу одбранио
од комуниста, зато луња и стреии да се не сретне
с партизанима, малтретирају га официри, четници,
жандарми, касапи, студеити, нерадници и безбрижли-
је, а Милош лежи, још је неспособан за рад, њиве
труле, необране, ко ће бачве да спреми за бербу.
Како ће жене обрати онолики виноград. Шљиве
није куповао, ни кило грожђа неће имати ко да купи.
Огромне паре изгубиће ове јесени. А шта ће бити
следеће. Кад ће се завршити рат, кад ће Србија бити
чиста од комуниста, и Цветића, и Немаца. Да ли ће
жив дочекати њихов крај. Не може да баци пушку,
да оде у Трнаву.
Улази у детелишта, пушком скупља откосе у
навиљке, помишља да дозове четнике и да им нареди
да упласте сено, да спасу било шта, небо се товари
облацима, тамом и кишом, чује разуздан смех у
забрану и командује покрет, бар да онемогући тај
смех, шале и карте, натера их на ћутање, маршира-

238
м,см да их казни и мучи. Кроз винограде иде поред
колоне, мотри да не кидају грожђе, а кад спази четни-
ка да мокри у чокот, ишчупа притку и сломи му је
о главу:
Виноград је свето место, ништаче. Ни стока
пс погани чокот.
Четник испусти пушку, клече поред чокота, нем
је, бере лишће и њим брише крв са лица. Колона
стала, сви гледају у њега. Сутон гусне. Војвода Пла-
пински погледа низ виноград и стеже гушу. Земља
бсз неба. Тишином дуг рафал, смекшан даљином,
окрену га према Паланци, и он види: неколико црве-
пих ракета мучно се пењу увис, и кад им се у тренутку
распрскавајућег понирућа већ угаси струк, хитро
севнуше ватрице, а одмах за њима земљом се про-
ваља густа и тешка грмљавина топова. Чује за ле-
ђима: Нападају Паланку. Чује: јаук Лазара Обичног
у дрхтавом звецкању оружја. Трже се и окрену од-
брамбено. Поручник Васовић зури у њега тупо,
унезверено:
Кад ће да стигне Бата Павловић, војводо.
Отворено исказано неповерење према њему:
Јесу ли ти пуне гаће, кукавицо.
Бата Павловић је у праву. Ми овде чувамо се-
љачке винограде.
Војвода Планински погледа у жандармеријског
паредника:
Твојој глави и приличи немачки шлем.
Опет се окрете према Паланци, топовској грмља-
вини. Можда ће ноћас бити одлучено. Без речи
полази уским виноградским путем, низ косу, ка ма-
настиру, окрећући леђа великој бици која почиње.
Земља тутњи и цепти под њим, он се корачањем
дотиче њеног страха, упија га у себе. Страх тече
његовим жилама, гомила се, и он расте с њим, телом
спаја земљу с ниским облацима, заталасаном стра-
вом. И он земљи оставља своју дрхтавицу, грчевито
стеже пушку и постаје она, а све безизлазније опко-
љавају га врзине, дрвеће, пуцњава. Он је потпуно
сам. Човек и сељак. Проклет да страда. Где да се
склони из овог тутња и грмљавине. Не може из

239
времена, нема куд да се сакрије, измакне, изврда.
Ту је. Мора да буде ту. Претња је и мирис трулих
диња из бостаништа поред кога пролазе.

Осећсш се сћечапо, празпички. Мама, тата и

Милан спаћију, а ја седим под ћеликом лампом у нашем
старом салоиу, узео сам чист лист хартије, запалио
цитрету и иишем. Последња моја ноћ у Београду
у коме сам рођен, у коме сам жићео и у коме можда
нећу умрети. Сутра полазим у четнике. Оћа поноћна
испоћест нема адресе.
А ако останем жић, ако се ћратим кроз барут
и отњ битака, онда је обо иисмо упућено том ратнику
што се браћа у сћој родни 1рад. Да 1а сретне, да ш
поздраћи. И да му каже ко је и какаћ је био чоћек кад
је кренуо, кад је учинио пресудан корак сћош жићота.
Да му каже ко сам ја данас. Знам, бићеш искуснији
од мене, ти што ћеш доћи, за цео један жићот бот-
тији, круинији и ћећи. Немој да ми замериш што су
ми речи ћреле, што ми дамари бију, што ми је још
нећешта рука која ће сутра ионети пушку.
Имсш 22 тдине. Студент сам четћрте шдине
ираћа, из треће тдине само један испит нисам дао.
Сиремам се да будем политичар и дипломат. Књи-
жећносш ми није слабост, али у оћом часу изшћарам
Ракићеће стихоће:

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу...

И данас кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем!

То је у оћом часу сћа моја филозофија и сће осе-

ћање. То је тренутно мој једини духоћни аушопоршреш.

240
 Мој физички аутопортрет: ћисок сам, мама ка-
же да сам мршаћ, Снежана да сам баш као што треба,
мени је сбеједно. Црномањаст сам, имам мале црне
бркобе, зашто — не знам, али не мо1у себе да замислим
без њих. Нисам нарочито снажан, али сам жилаб, у
»Соколу« сам одлично бежбао на крутбима. Играм
тенис од детињстба, зато су ми рефлекси брзи и
ирецизни. Пушим, не претерано м н о г о , од сбоје дебет-
иаесте Године, али одмах јаћно, пред родитељима.
Иако имам лице уско и чисто, Врло сам нефотоњ-
ничан. Облачим се ућек добро, али мрзим помодарстбо,
као и разбарушеност и простаклук црбених студе-
ната. Уопште нисам нарцисоидан.
Волим једну дећојку, само једну и заубек једну.
Нарабно, сби смо имали сбојих мрехоба младости«,
али у мом емотибном сбету постоји само Снежана.
Заиста постоји.
Гоборим етлески и француски прилично добро,
немачки слабије. Моја праба ћокација је шборничка,
политичка.
Не Волим људе који имају мнот пријатеља. А
имао сам их доста. Да, имао сам их. Сад их немам.
Наиољу бетар, неки ретки пуцњи на Пашином
брду, лабеж. Немци трче поред моје куће. Рећолћерски
иуцњи. На ко1а оћде. Гасим лампу. Стајем уз прозор.
Чекам. Више ие успећам да мислим о себи. Али ћу
оћај лист да остаћим у »Контраиункту жићота«.
Го је сће. Го није сће.

Страх се није јавио после вечерње литургије

и звона која су замрла у почетак битке за Паланку,
ни у оштрој опомени оца Саве — Чујеш ли, време
ти је да станеш под барјак — ни кад је вечерас одред
војводе Планинског пропустио кроз велику капију
манастира, помогао им да се сместе у конак, а војводу
Планинског увео у собу, оцу Сави; тек кад је бела
рука изронила из црног рукава: Јеромонах Гаврило
ће Христову љубав да сеје по твојој војсци, и вером
исцељује ране и смирује страсти. Њега, најбољега
сам изабрао, Уроше. Та похвала га уплашила. Ужас-
нула га та највећа похвала у двадесет година мо-

241
литава, исповести и поука оца Саве. Онда је војвода
Плапински изрекао јо ш већу претњу.
Треба ми поп. Буди спреман, ја у свитање крећем.
Зато у својој ћелији клечи руку опуштених низ
мршава бедра. повијен према икони и кандилу,
изгубЈвен; ни у мислима да заиочне вечерњу мо-
литву за спас и одговор: сме ли да га пе послуша,
шта ће бити ако га не послуша, сме ли да убија.
Распет је, разнет недоумицом, памћење се мучи ка
почетку, у почетку беше реч. Оца Саве. Радост су
њсгове увек поверљиве заповести. Свагда тако мора
бити, хоће да верује. Верује. И кад није с погнутом
главом пред њим, устрептао као пред молитву,
сав оданост и слатко страхопопттовање. И тада, тог
сутопа, тсжак поиосом због његове меке руке на
рамену, пред великим крстом на његовим грудима,
лицем пред распетим Господом, када му је узео
главу, тада људски обично, као отац, као брат, док
је шалутао, а тај шапат није био човеков, долазио
из дубиие, с почетка љубави:
Синко мој. На ливади сачскај неколико људи
с нушкама и доведи их мени. Кроз мала врата, да
их пико нс види. Тајиу само теби поверавам.
Рука се покренула. Можда му помиловала врат,
можда се само дотакла оковратпика мантије. До-
во јбн о за дрхтавицу док је чекао па рубу шуме и
ливаде ослољен на храст, довољно да ту исту дрхта-
вицу осети у зрелом лишћу, у крцкању гранчица
под њиховим брзим корацима кад им сс он кашљем
оказао, можда их и поздравио, а онда, друкчије
узбуђеп, брзо пошао манастирском зиду. Лица и
изглед људи с пушкама, који су дошли из шуме,
нису могли да га обрадују, зашкрипала је капија у
зиду иза овчарника, а он погнут ронио главом кроз
јеку, верујући да су кроз ту капију улазили Кара-
ђорђеви устаници и Милошеве гласоноше оцу Ви-
кентију, не жене оцу Никанору, може да га распне за
скврнавЈвење мале капије, она служи само шуми
одакле долази слобода, одавно му то рекао отац
Сава. Мислио је о слободи док је мајора Цветића и

242
1>ату Павловића водио одаји оца Саве, и после, док
је на трему стајао у тами, занемео, слушајући гла-
сове али не и речи. Речи је тада хтео, речи су истина,
у речима је све, и почетак и крај, па се дошуњао до
врата да их чује, постиђен што их тако краде, али
га грубо и псовком одгурнуо пратилац мајора Цве-
гића, и он се још постиђенији повукао дубље у мрак
и наслонио на ограду доксата што је крцкао у ситним
палетима. Али кад их је пред поноћ опет повео малим
вратима поред овчарника и испратио до ливаде,
оказала му се радост чиста, потпуна: та радост била
је месечина коју су косо секли они, четници, људи
што су васкрсли из калуђерских летогшса и песама,
из прошлих векова устали и кренули да спасу Христо-
ву веру и његову цркву од безбожника, од сатане
који грми земљом целог лета и целе јесени да уништи
српство; та радост била је и тама шуме у коју су
уронили јунаци и спасиоци, шума га мамила ју-
наштвом, нудила подвиг, обећавала славу и пошто-
вање свих верника, и он се сети светога Саве, он га
је видео, не оног са икона, Саву монаха и Саву архи-
епископа, не с крстом и митром, већ друкчијег, дру-
гог, с топузом и мачем. Према шуми, за њима,
четницима, косо увис текла је и ливада под ниским
јесењим звездама, под зрелим месецом у крошњама
букава и храстова. Хтео је да дозове четнике. Јесте,
хтео је да викне. Сачекајте ме, браћо. Али гласа пије
имао, или се није чуо од жубора речице на крају ли-
ваде, за његовим леђима. Од страха који га је просто
преклао. Није их позвао да га сачекају, морао је
опет да иита оца Саву: сме ли он пушку да понесе.
Загледан у звезде, суво је прошапутао:
Помози.
А провукао се кроз малу капију, шарке су за-
шкрипале, препознат по корацима и кашљем иозван
у одају оца Саве њему су очи биле пуне стида: страх
га је да се одлучи и пође у четнике; нема снаге да
понесе пушку. Не због живота, каже гласно сад док
клечи у својој ћелији, неће да је због живота, неће.
А отац Сава седео је на својој столици, с камилавком
на глави, лако раскречених ногу, загледан у броја-

243
нице: шаке му биле пуне светлуцања три свеће у
чираку на столу. Није чуо звек бројаница. Од дрхта-
вице и свог срца, јер он је стајао пред њим који ћути
зато јер зна шта он, Гаврило, осећа и мисли, друкчије
погнуте главе. И кад је хтео да клекне и замоли за
исповест, отац Сава је проговорио најдубљим гласом
што га човек има:
На овим људима које си ти сад испратио стоји
будућност српства и наше свете православне цркве.
Истина, они су још неорганизовани, редови су им
прљави. Али и то је доказ њихове народности и
снаге. Они носе веру, а вера није организација. Орга-
низација је туђа нашем српском бићу. Ти знаш, ја
сам те увек учио: српска црква јесте народна црква.
Њена снага била је у томе што она није чувала веру
у манастирима, она је веру носила по збеговима,
сеобама, хајдучким дружинама и рововима. Нашим
светим оцима народ је веровао јер су они, најбољи
православни монаси и свештеници, патили заједно
с народом: били ратници и орачи, политичари и
учитељи. Али у последњим деценијама жалосно је
малаксала та народносна снага наше православне
цркве. Тренутак је, синко мој, да је васкрснемо и
подмладимо покајничким пожртвовањем. Тренутак
да за политичку и државну судбину нашег народа
примимо и ми пуну одговорност. Комунисти дижу
револуцију. Чујеш шта чини Душан Катић. Ми мо-
рамо да се бранимо свим оним чиме нас је Господ
обдарио. Има свакојаких међу људима који четни-
штво зачињу у нашем крају. Постоји смерноумни
мајор Коста Цветић; он хоће нашу мисао да следи,
ми морамо њега да водимо. Али постоји и Бата
Павловић. То је један небогомдани политичар, један
гордоуман однарођен интелектуалац, ја држим да
је атеист и лицемер, саможивац и бесузник. Његов
утицај треба сузбити, реч му утишати, ватру коју
носи утулити. А то само можемо, Господ нам снагу
даје, ми овде, ја и ти, синко.
У тим речима има разлога и за храброст и за
бригу. Оне носе осећање изузетности, значаја, обе-
ћавају много, обећавају испуњење и оне његове тајне,

244
I рсшне наде. Али он није могао да подигне клоиулу
| лаву, ни да искаже себе, јер то није била исповест,
а кад се не исповеда онда се пред оцем Савом ћути
и слуша. Зашто је пропустио ту једину прилику,
пмао је право да каже шта мисли, не, већ да пита за
савет, иако зна да се ћутањем разговара са оцем
Савом. Колико је ноћи тако оћутао, стојећи пред
њим погнуте главе, загледан у бројанице које су
постајале речи, а сан га омамљивао, неколико пута
н оборио на под пред њим. Тад би му отац Сава
шапатом изрицао казну, док су му дрхтавим рукама
прштале бројанице:
Душа ти је трњак. Речи моје, семе Господње,
пе падају у њу. У пећину се вуци док не осетим да
ги се Господ смиловао.
Неће сад да се сећа камене шпиље у шуми више
манастира, у њој се молио, док му свест и молитве
држе тело у клечању, понављајући речи светог Се-
рафима Саровског, који је хиљаду дана и хиљаду
ноћи провео непрестано молећи се. Боже, милостив
оуди мени грешноме: неће да се сећа гадљивих не-
свестица и повраћања од глади и жеђи, јср је брат
Мирон тек трсћег дана доносио тестију воде и само
хлеб, неће. Али отац Сава, као да казиу изриче.
шапнуо:
Мислиш ли друкчије.
Не мислим, оче.
Не мисли ни сада, па зашто је отац Сава рекао:
Тебе је страх, сине. Иди, моли се.
Јесте, страх га је да оде у четнике, мора да убија,
сграх га је, две ноћи ировео је у клечању пред распе-
ћем, а у очима му буктао пожар кандила. Прве ноћи
још је имао снаге да мучи и кажњава тело све до
малог звона за јутрење. И друге ноћи исто је хтео,
бар несном и оштрим_ и дугим болом у својим ко-
ленима да казни себе, болом што се пузао бутњача-
ма, кичмом, гомилао на вратним жилама, али га
око поноћи сан меко лупио о циглани _под његове
самице, и тако згрченог оставио све до благих пре-
кора оца Никанора, наднесеног над њим у уском
ћелијском сванућу.

245
 Немој, бога ради, да кажеш оцу Сави.
Стид и бол. Гледао га је одоздо као онај грешник
из Страшно'1 суда, гледао га с пода искренуте главе,
не кријући очи: кад су хтели да га увреде и да му се
насмеју, монаси би пружали прст на фреску Страшни
суд: Ено си. Видиш ли се. Ено си, Гаврило. И он је
огледајући се на прозорском стаклу, установио да
много личи на избезумљеног грешника у Страшном
сууу. Јадни Гаврило, шапутали су калуђери улазећи
у цркву, а он их, плачући, тужио оцу Сави, омрзнуо
их, упоран да те увреде никад не опрости, јер ни
утехе оца Саве, ни толике молитве и читање нису
могли да га ослободе страха од сличности са грешни-
ком у Страшпом суду, страха, слутње која је букну-
ла тада, са експлозијама од којих је мукло забрујао
манастирски конак, тутањ струјао циглама, увирао
у колена, у сва влакна, и плавио узаврели мрак око
њега. Изгубиће његову љубав ако га не послуша.
Како да живи без ње. Треба се одлучити, грех се
рађа у колебању, из њега он расте. И само колебање
је грех.
Послушај Господа пашег, рекао му је отац
Сава всчсрас, послс молитве у његовој одаји, док
му је помагао да устане и седне у своју столицу,
а копак хучао и брујао од педалеке пуцњаве, и он
је био ухваћсн, пригњсчсн њсговим очима, двема
црним куглама, па бежао натрашке, тако и изишао
из собе, занемео, па утрчао у ћелију, клекнуо и дрхтао
од њиховог, четничког, доласка. Без одговора и
одлуке у себи. Али одлуку мора да донесе, мора,
још ноћас, мора одмах, устаје: тама пригиска голе
зидове ћелије, узидан је, окован, креветац без сла-
марице, нобећи некуд, тестија са убајаћеном водом,
побећи.
Видиш ли, комунисти хоће земљом да овладају.
Јесте, оче Саво. Ја сам последњи бедник, ја
сам најгрешнији грешник, оче Саво.
Хвата у загрљај тестију, опроштај, последњи
пут, свеједно куда побећи, овде је проклет и презрен,
овде њега нико не воли. Мало је воде за његову
ватру. Отворн врата и чврсто се дохвати гредице

246
па огради трема, отв_оривши се ноћи, слуша: између
рафала и експлозије бомби хрчу калуђери из својих
ћелија. Спавајте, бедници, себичњаци. Чује и тих
разговор четника. Зашто они не спавају.
Облаци се помешали с брдима, у тами још је
гамнија купола каменог манастира. Крст не види.
Жели да заплаче. Али то не може, та жеља је лаж.
( )на је изговор. Покушај обмане. Бедник. Није досто-
јан блаженства плача. Милосрђе у сузама. Плач је
оказана милост, Господња светлост у души, синко,
плач је доживљена свегрешност, Гаврило.
Спава ли он.
Полази дугим брзим корацима, али пред вра-
тима, корак му се скраћује, сав се згрчи у врхове
прстију да би био нечујан: уз довратак га сави и при-
Јвуби гласан и једар шапат:
Господе, лепи убрусе мој, спусти се на мене
као вео на удовицу. И покупи сузе моје у којима гори
жалост свих Срба, невиних, јадних створења твојих
што толико пате ноћас.
Уђи, рече себи. Уђи, понови. И после двадесет
година живота у преровском манасгиру, први пут
непозван уђе у одају старешине манастира, оца
Саве, који као да се не љути, као да се смеши оним
ретким, божићио-ускршњим смешком, устајући
с ниске клупице прекривене ћилимом, на којој је кле-
чао пред иконом и припаљеним кандилом. Сами-
лосно-радостан смешак још више га збуни. Он ле-
ђима притвори врата и ту оста, промуцавши:
Не убиј, рекао је Господ.
Ослања се на врата, чека казну.
Отац Сава коракну њему, стаде, и лако при-
клони главу, замисливши се, али не гаси смешак,
наду, можда ће рећи: Не мораш да идеш, велика те
опасност чека. Стоји неколико тренутака, разочаран
је у мене, прилази својој столици с великим наслоном
у дуборезу, уздахну и напуни леву шаку црном бра-
дом. Јесте, разочарао сам га. Смешак побеже пред
гласом дубоким, зарђалим, а њему колена грубо
клецнуше и он се снизи крај врата, предајући се казни,

247
 загледан у његову омамљиву, узбудљиву белу шаку
која гужва браду:
Наш живот, то је жртвовање богу и његовој
службеници цркви. То је суштина нашег бића и наше
начело. А жртвовање богу не даје право да бирамо
ни начин ни тренутак страдања. Чим се доведе у
питање та спремност и то осећање, доведена је у
питање и наша љубав за Господа нашег и наша вера,
сине. Снага наше љубави и наше вере је у снази и
всличини нашсг жртвовања. Нисам ти једаред то
говорио. Свако колебање доказује само присуство
нечастивог у души нашој. Клекни.
Њему лакну од те заповести, снизи се још. Зашто
га сад не истуче као некад, као онда кад је једини и
последњи пут у животу, за цео живот, завукао шаку
у жсну и иризнао му то, зашто га не туче. У којој
је књизи читао то што сад слуша. Погледа према
библиотсци, али се од те сумње уплаши још више:
као да слуша хор оиела. Брује, тутње собом, ходни-
ком, крупне застрашујућс речи:
Овај рат је велика кушња људи и највеће нро-
чишћавање човечапства. Казна божја. Последња опо-
мсна нред долазак Господа нашег Исуса Христа.
Комунисти су доказ немогућности даљег опстанка
овог и оваквог света и човека који се оргаиски одво-
јио и откинуо од свог духовног бића, своје суштине.
Ово јс данас агонија машипске цивилизације, ро-
бога. Руши се наша споха. Епоха без духовног ко-
рена и вишег оправдања, век без љубави и милосрђа.
Сулудост и површност. Велике слободе зла. Глад
за брзином. А брзина. то је страх да останемо сами
са собом, пустош пам је у души: брзина, то је сумња
у све што јесте око нас, сумња у лепоту, у мисао, у
божанско сродништво с природом, стварима и љу-
дима: брзина, то је очајничко бежање увек укруг.
А круг је безизлаз који стално обмањује; брзина,
то је изгубљена вера у вечност, сине. Говори се о
победи природе. Бедници. Каква је то победа човека
који само вешто краде све што је творцем већ ство-
рено и понуђено му да сазна и види. Истина је друкчи-
ја и друга. Човек је себе заробио и осудио на пропаст.

248
Човек се одвојио од бога и вечности. Тај јадни по-
бедник једино је себе победио. Казнио се паклом.
Има ли излаза. Питај ме, несрећниче.
Он се прену из слатке и страшне омаме и пре-
даности том натчовечанском гласу, стегнут претњом
и очима. Стоји, гледа га, држи се за његов поглед,
осећа: ако би за тренутак престала моћ његових очију
пао би, као некад, као раније неколико пута. Захвалан
му је за то, прекрстио би се и пољубио би му руку.
Осећа недоживљену угроженост целог бића и не-
доживљену нежност према оцу Сави, он је сам Господ
у лицу човечијем, најзад оказан, присутан, доживљен
не речима које је изговорио и којих сс не сећа, већ
светлошћу очију што увире у њега и држи га да не
падне, последњи пут. Заплака без дрхтаја, без бола,
благо и захвално осмехнут.
Клекни.
Клече, не нрестајући да плаче и не престајући
да га гледа захвално и грсшнички.
Оче мој, шапну и руке меко прекрсти на груди.
Сузе остави за молитву. Сузс су самоћи и ка-
јању потрсбне. Отвори душу, чуј ме, несрећниче.
Из овог мрака изићи ће на светлост Господњу само
они који имају толико љубави у срцу и снагу у всри
да се отму себичности својих чула, кукавичлуку и
слаботињи сваке врс ге. А демоист во је крвожедношћу
омамило милионе људи данас, чујсш ли топовс и
пушке. То је њихова песма. Комунисти и јесу тако
свирепи и одлучни у борби иротив човека и бога у
њему баш зато што осећају својс послсдњс часс.
Совјети се руше. Москва, бољшевичка јазбипа, опко-
љена је. Роиац безбожника и сатанине војске. Душан
Катић и роб му бедни Коста Цветић обмањују мало-
умне слободом. Јадна слободо. Треба издржати,
синко, ову последњу свадбу демона, који се и код
нас јављају са знамењем српа и чекића на петокракој.
Дошло јс време да се васкрсне оно велико из средњег
века. Оно што малоумници, из своје приземности
и немоћи, зову мрачњаштвом. Ни пре ни после
Христове најаве на земљи човек није себи остварио
већу слободу но онда кад је господарио собом у

249
борби против безбожништва. Бедници их зову ро-
бовима и инквизиторима, а они су били великани
духа и љубави. Њихова поука, то је по.ука жртвова-
ња. Чуј, дошао је тренутак: споји у себи монаха и
витеза. Монаха и витеза, кажем. Такав је био Сава
Немањић. Такви су били сви монаси који су српство
и Христову веру пет векова носили кроз помрчине и
шуме. Прими њихов завет: узми пушку, принеси
жртву, унеси се у вери. Победи ту беду тела, те отров-
не обмане, остани вечно млад, Гаврило.
Погнут прихвата се рукама за под, загледан
у његову белу руку подигнуту увис. Воли ме, а жртву-
је ме. Је ли то љубав:
Треба праштати, оче. Праштати, не убијати,
учи наука љубави.
Огреховила ти се душа, несрећниче. Ван Христа
нема истине, запамти занавек. Јер није човек, ниси
ти мсра ствари у овом свету. То је само бог, не-
срећниче. Све што чинимо, можемо једино по богу
знати шга чинимо.
Знам. Ти, оче, хоћеш да кажеш: волимо Христа
више ио човека.
Па зар је у теби било кад ностојала дилема:
Христос или човск.
Страх осећам, оче. Страх од свега. Не тсрај
мс од себс. Ако мс волиш.
А ја ти кажсм: ко данас окрснс образ кому-
нистима, издао је Христа. Уразуми се, несрећничс,
комунисти су посиоци зла, опи су поништење Христа
и љубави, они нису наши ближњи. Чујеш ли топове,
ту музику пакла. Сузе и крв невиних проливају се
сад у Паланци. Чујеш ли како руши и пали сатана.
Али ја још ие могу, оче. Не могу.
Види: отац Сава прилази гшсаћем столу, узима
књигу, листа, нагиње сс свећама и чита:
Ништа, ништа своје нећу. Нећу чак ни разум.
Ти једини, само ти. Уосталом, не моја, нсго твоја
воља нека буде. Тројице, јединице, помилуј ме. Ве-
рујем упркос јечању разума: верујем јер у самом
непријатељству разума према мојој вери ја видим
залог нечег новог, нечег неупоредивог и највишег.

250
Ја се нећу спустити у дубодолине разума, макар
ме он плашио најстрашнијим бауцима. Сад хоћу
да будем безразуман. Сад знам, зато што верујем.
Тако учи Анселмо Кентерберијски. Колико сам
ти пута то прочитао. Заборавио си. Све си заборавио,
несрећниче. Душа ти је пустиња и кал. Иди. Иди,
моли се.
Гаврило изнесе само страх на трем конака.
Ухвати се за греду. Шума бруји од битке за Паланку.
Четник виче из мрака:
Попе, имаш ли мало дувана, части ти.

Ниси пушач, а тражиш дуван. Страх те је. Страх

је и тога калуђера што не може да заспи. И све вас
је страх, јер само причате и не спавате. То вам тврдим
ја, Лазар Обичан. Имате и разлог: комунисти ве-
шају попове, стрељају господу, пеку четнике. Јесте,
пеку, стрељају, деру, вешају. Ако Душан Катић
освоји Паланку, чујете ли како грми, шта ће бити
с вама.
Шта ће онда бити. Али куд ћемо ми. Нека освоје
и Београд, убијаћу их. Цео свет да освоје, борићу се.
Моли калуђера да нам прода ракију. Ако јс ноћ,
мора да нам прода. Калуђеру, наточи мало. Оче,
молим ти сс, и овом манастиру, и клечим: смилуј
се и дај мало ракије. Ја плаћам, нећу забадава.
Хришћани смо, Срби смо, морамо да пијемо. Они
ће и манастир да освоје, дај нам само две чутурице.
Пас је, матер му, није човек. А крст носи, изелица,
ми треба да гинемо и за његову калуђерску гузицу.
Калуђеру, бем ти сестру. Ко зна где им је подрум.
Шапући. Гаси. Пођи, буразеру, знам ја где им је
подрум. Шта мислиш који је калибар ових топова.
То су мине, будало.
Четник вам је човек који мора све да може и
све да сме. Ако неко више и од четника може и сме,
тај је ђаво, лично. Запамтите, ово су вам четничке
врлине: јунаштво на прво место; верност дружини
и својој браћи четницима, као у песми о Старцу
Вујадину. Спава ли студент. Да издекламује лепу
песму о старшш Вујадину. Да у дну срца чува тајне,

251
дужност је четника и да му их ни ножем одатле не-
пријатељ не ишчупа, чујете ли ме. Треба да знате
да су вам браћа сви четници, старешине су вам отац
и мајка, чета ти је и жена и кућа и деца. Сећате ј ш се
онс наше лепе песмице.
То је било друго време. Заћути, не мучи. Ја
вам кажем, браћо, да је пајбоље да се напијемо.
Тише, отишли су, донеће. Спашћемо се.
Нема за четника друго време. Тада су били
Турци и Бугари. Туђа крв, туђ језик. Сад треба Србе.
Хоћеш ли у сто банака да то нису мине. Нска пође
неко, они су лопови, остаће у подруму.
Време је увек исто. Непријатељ ти је увек исти.
Ако се друкчије зове. Али ви нисте никакви четници,
ви сте кукавице, школс стс учили, књиге сте читали.
Марш. Ј1ези. Сад би мој покојни војвода Танкосић
рекао: До зоре хоћу да зпам колико има комуниста
и какво им је наоружањс. Ти стегнеш нож, стегнеш
и бомбу, гга напред. Само, бомба је за тебе да жив
не будеш ухваћен, а нож је за непријатељс. Гркљани,
гркл.апи, Какве су то слатке ноћи биле. А после,
гуслари их у песме ставе да вечито траје Србинова
слава.
Нс лажи, нијс то Србинова слава. Срби пе лажу,
Срби пису зликовци. Лазаре, пе мучи, чујсш ли,
Душап Катић и мајор Цвсгић осво.јиће Паланку.
И кажсш, баш стс их клали, онако стварпо, преко
гркљана.
Као јагањце. Брзина мора бити таква да пе
стигнс да јаукне. Мораш глас, мораш јаук, да му
прекољеш. Рука мора да ти јс лака, хитра и полстна.
И њу су у пссмама оиевали. Сећате ли се.
О, лепе иаше традиције, о, ромаитико наша,
ућути, не мучи. Па шта раде с ракијом, материна им.
Лепе наше традиције, студенте и Миле Савко-
вићу. Традиција отаџбине наше, понос и слава наша
једина, мајчини синови. А ваше традиције су гитаре,
књиге, школе, бицикли. Ви идете гологлави, омла-
дино, а ми смо се непријатељском крвљу причешћи-
вали. Постиш лепо, као хришћанин, недељу дана
па кренеш овако ноћу у непријатељски положај, и
252
кад му замочиш нож у гркљан, онда се прекрстиш и
лизнеш.
Не лажи. Ти си звер. Ја не могу да закољем чо-
века. Не могу ни ја, чак и да је комуниста. Ех, бем ти
ноћ српску. Умукни. побећи ћу. Нећу да носим нож.
Ја се само брагшм. Због Трпаве сам овде. Не бих ни
ја да није Трнаве. Ја могу да закољем човека. Ви
сељаци сте говна. Морам и оца ако се нареди. А
краљ, а отаџбина, а наша држава, а моје, моје не
дам да буде наше, моје је само моје, и хоћу да кољем
Србе. Иду, носе ракију. Мојина не може да буде
твојина. О, спашћемо сс. Заспаћемо, ништа вишс
нећемо чути. Одморићемо се, али братски да по-
делимо, поштено, лек је. Будимо људи. О ракијо,
о мученицо, о успаванко сриска.
Битка одједном замуче; преморена у висинама,
тишина се сурва на земљу: војводи Планинском чини
се да је чуо њсн удар у шумс, у манастир и конак;
тишина потече речицом иза конака. Скочи из постеље
у гостинској соби, одевен је, узе шубару и пушку
и изиђс на трем.
Тишипа се оказује и далеком вревом петлова.
Зора је а пеба нема, облаци су над самим крововима,
баздс на кишу, на необране њиве, на неопрапе бачве.
Јекну. Хоће ли стићи да очисти земљу од комуниста
пре но што иструли свс што је толико родило. Базди
на труле тикве и пасуљ. Женетине се сигурно нису
сетиле да га почупају из риљевине и стрпају у вајат.
Ваљда ће се Милош сетити. Може бар да нареди
шта прво треба спасти. Падају јабуке. И љих ће да
смлати први ветар. Зашто ли се утишало. Ако не буде
успео да превари тог калуђерског лисца Саву. Силази.
Прати га сува шкрипа и крцкање конака. Пробудиће
калуђерчину. Најпре ће одред. Наређује пожарном
да буди за покрет. Виче. Нека ни калуђери више не
спавају. Зашто их он не би потерао да му оберу вино-
град. На земљи нема већег греха но кад човек пусти
да пропадне њен род. Потераће калуђере.
Поручник Васовић протестује:
Рано је, куда ћемо.
Чујеш ли, утишало се.

253
 Сети се: данас долазе ти београдски мангупи.
Морамо их сачекати. И Бата Павловић ће стићи.
Командуј: Правац — Грабовица.

Партизшш су, кажу, у зору иапали иемачки

траисиортни ћоз и оштетили прују негде пред Чачком.
Наш доз је стаћљен на друт колосек мале железничке
станице. Чекамо. Путници, уједињени страхом, ро-
ђачки шаиућу, прилазећи један друтм, час се теше,
час се плаше, сће. у ашмосфери оне оиште окуиацијске
и ропске опсссијс лажима. Пројурише дћа нсмачка
блиидирана ћоза. Љотићећци и недићећци тћоре да
су паршизани синоћ напали Паланку. Срећа што ми
је ссло ћеза за одред. Ми стојимо на споредном ко-
лосеку. Седим на ранцу, иза немачког машцина. Се-
лшци секу шуму и сћс ћеће дрћеће у појасу од иола
километра са обс стране прут. То је ноћа мера не-
мачког обезбеђења саобраћајних линија. Уморан сам,
иун нсизћесносши, а морам да зсшишем мој одлазак из
Бсо1рада.
Тај одлазак је мој најћећи иораз у жићоту. Не
знам да ли ћу икад моћи да забораћим оћај бол. Трс-
бало јс са мном да иођс још иетнаестак људи и тро-
јица из ћођсшћа Дсмокрашске омладине. Сће је било
сшурно, утћорено, састанак заказан на станици. Нису
дошли. Владани. Како се брзо множе и колико ће и.х
још биши! Услоћи су идсални. И остало јс било бсдно
и шужно. Како ћу Баши Паћлоћићу иоиедати у очи?
Шша ћу му рсћи кад ме ушеда самоС
Најирс сам морао да слажем маму и тату. Нс-
дсљу дана убеђићао сам и.х у ту лаж. Рекао сам им
да идем колеш у ссло, у бсрбу. Тата ми је иреко сћо!
иријашеља из фелдкомандатуре једћа изћадио дозћо-
лу за одлазак. Мама се љушила што посим скијашко
одело и шјзерице. Немци претресају ћозоће па им,
без обзира на сиецијалну дозћолу коју имам, мо\у бити
сумњић. У оћим данима путују у скијашким оделима
само комунисти који одлазе у шуму, очекујући да
ће их зима зашећи у њој. Цело1 дана и ућече био сам
пун немира што се растајем са сћојима, и радости
што одлазим опет сћојима, сћојој ноћој браћи. Нисам
254
мо1ао да се скрасим па једпом месту, писам мошо
да Иечерам. Мама је одједном заилакала, опустио
сам се у љеном наручју, покорпо, слабићки. Сузе нисам
моИао да задржим. Осетила је, блаш ме осрурнула и
ииледала ми се у о ч и » Н е дам (пи да идеш у село.
Кад си са мном, ја ссш сшур/ш за тебе. Ако ме болиш
ие иди, Младепем Збуиио ме и уплашио /иеи иае,
још бише оно шшо је осшало иза њеш, што сам јој
г очима бидео. Она је мајка, она оеећа да је растаиак
заућек. Безмало сам се ерушио у фотељу, и да бих се
смирио запалио сам цшарету. Из отћорено/ ирозора
чуо се нечији радио. Запамтити сће, оћош шреиушка,
у маминој соби. Гледао сам, слушао, упијао и прсдмсте
и Гласоће и себе, у јези. Мене ће иознаши неко од њих.
На Унићерзитету сам се лудо експонирао као на-
ционалист и демокраша. Придружио јој се и тата,
с такћим страхом да мс је просто мрзео. »Моја
јсдина иедашшка дужноет прсма сћојој дсци јесте:
да их одмјим у иатриошском духу, да иостану људи
који ће сћоју судбину ћидети еамо у еудбини ошаџбине«,
еетио еам се тс њетће фразе иоиоћљене, у ораторекдј
дикцији иред иријашељима и нама сшо иуша. Хшео
саи на то да ш подсетим и да им кажем колико сам
разочаран њихоћом себичношћу, колико еам ионижен
као чоћек и Србии, и како би ме, ако бих ее иокорио
њихоћој љубаћи, убио сшид од ећо! и њихоћо/ кука-
ћичлука. Сриске мајке и очећи иису ишко исираћали
сћоје синоће у рашоће иротић Турака и Аусшро-Ушр-
ске. Али ћушим и ие чујем музику из комшилука.
Зашшо мама илаче ако ћерује да идем у еело, у бербу,
са.мо на десетак дансС' Зашто тата с такћом мржњом
хоће да сиречи мој одлазак? Ћутим и иалим дру1у
цтарету. Попшућу. Да закасним иа ћоз? Да не одем
ћечерас
Тада су обоје сиоменули Владана, дићећи се иљ-
тћој паметн.
Владан је тд. Владан је обичиа хуља, рекао сам
разбеснело, и то ме је изћукло из слутње и страха,
дало сна1у да им са дрскошћу, непознатом у нашим
односима, каж ем »Идем у село. Ничим ме не можете
спречити.« Пренеражени, заћутали су. Ја сам отишао

255
у сћоју собу да је бидим последњи пут. Тада су ми се
страх и она иста жалост опет поћратили. Један
део мо1 жићота је заћршен. Остаје оћде. Милан седи
за мојим писаћим столом с иаћом међу дланоћима,
замишљен. Он зна моју ћечерашњу тајну и циљ мот
пута. Гледам у иконицу Богородице на зиду изнад
моја крећета, коју ми је покојна бака остаћила са
аманетом да ућек стоји изнад крећета. Морам зато
да идем ћечерас да мој млађи брат, који ме обожаћа,
не би иомислио да сам кукаћица. Насмејах се Гласно
и зафлих т с л е ђ а » Н е ту1уј, ћратићу ти се са сло-
бодом. Теби и Београду. Тада ме нећеш познати.
Бићу ратник, суроћ, стро1, несеитименталан чак и
према теби кот на сћету најћише ћолим. Имаћу
неколико рана, кратку црну браду, бићу командант
иука. Шалим се. Војничка ме каријера не интересује.
Ти знаш моје идеале. Али ћу ући у БеоГрад као официр
и командант, или нећу ни ући. А ти, мали мој, буди
храбар. Да би опстала и жићела, отаџбини је не-
опходна наша крћ. Моја. Буди јак. Хајдемо, ћреме је
за станицу Ускоро ће иолицијски часл Сће су ми
сузе осшале у /рлу. Још једном потедах иконицу изнад
мот крећета и иредано се ирекрстих.
На сшаницу ме нико није пратио, мама није иус.ти-
ла Милана. Илакао сам пролазећи улицом којом дћа-
десет тдина иролазим. Само док нисам срео прћу
немачку иишролу. ГБнурио сам се под ранцем и по-
мислио: наш будући сусреш у Београду неће бити
оћакаћ. И мислио самполазим у рат без поздраћа,
цћећа, ћојне музике и дећојачких пољубаца са ирозора;
идем у рат онако како се у оћим данима иде у село по
жићошне намирнице, тужно, бедно, идем у оћај сћој,
оћај судбоносни српски рат. Онда ме просто разнела
слутња ■ . потнућу. Вратити се — ићи? Брату бих
рекао, сћима бих рекао: Немци блокирали прилаз
станици. Али друтћи ме чекају на станици. Бићу
ноћи Владан. Не. Идем. Нека потнем још сутра.
Али Владан нећу бити. Пожурио сам непотребно.
Онда сам почео да застајкујем пред празним излозима
посластичарница. На бандери сам ћидео посмртни
ојлас. Прочитао т и исцепао. Био је то помен жртћа-
256
 ма немачко! бомбардобања Београда 6. априла. И још
неколико такбих док сам ишао улицом. Као дечаку
била ми је страст да се убече шуњам улицама, шетам
и цеиам иосмртне оишее. Не знам зашто. Некакаб
протест, ваљда.
Ипак нисам успео да закасним. До поласка боза
остало је још дбадесет и четири минута. Застидео
сам се себе и пошао низ композицију да тражим дру-
гобе. Није их било, помислио сам да је још рано, и обра-
добао сам се што ћу са Снежаном, обећала је да ће
ме испратити, неколико минута бити насамо. Че-
кајући узбуђено Снежану, ушао сам у боз и заузео
четири места. Стидео сам се сбо1 бечерашњег кука-
бичлука. Морам т спрати једним подбтом.
Ах, српске дебојке. Зашто сте збо1 пруских и
бабарских механичара убиле расну таму сбојих коса,
и страст сбојих очију окитиле лажима сбетлоплабе
косе, уГађајући одбратном шбапском укусу? Зашто
баше тбрде мишице гњече прсти туђинаца, бојника
који су отаџбини донели ропстбо, зашто сбоје лепе
дојке прислањате уз мишице туђе крби, па се иасно
смејете.
Од стида ссш се забукао у ујао купеа, без стакла
на прозорима, слушдјући шапат жена и деце, српских
избе\лица из Хрбатске. Онда сам се одједном трто
и стао уз прозор. Снежана. Унезберена, једиа од нај-
елетнтнијих дебојака престонице, сада прерушена.
Од кот ли је узела толико изношен сиротињски
мантил? Везала је мараму као сељанка, па јој очи
још беће, уилашене растанком. Срећан сам. Луд сам
од среће. Ипак ме дубоко боли та ћудљиба дебојка.
Нисам јој се одмах јабио. Нека ме мало тражи. Али
ако је обо растанак заубек, ако је обо једино бреме у
коме мо\у да је Гледам ? Скочио сам на перон и позбао
је. Толико ми је споро прилазила да сач се побојао:
боз ће пре кренути нет што ће она стићи до мене.
Јурнуо сам и узео јој руке. У том стиску истрошила
се сба моја радост, јер се међу нама, памтим сбаку
реч, бодио обакаб разтбор:
— Јеси ли добро промислио пре нет што си се
одлучио на обај пут?

257
 Нисам имао потрсбе уа размши.шм осро-
ћорио сам јој кратко и ошшро.
Ти си иишелектуалац, Млас/еие. Бораца са
иушком биће добољио и без тебе.
Нисам ја Владаи. Хобу да се борим ирошиб
комуиисша, хобу да их убијам часио, бојиички.
Доста. Не размеби се сбирепошбу, молим те.
Такбо1 ше ие иозиајем. А ја јуиаке не болим.
/ 'оборио сам јој о сристбу, о берности, о .нубаби.
Гобориш као сшарац, фразе. А ја сам дебојка.
На о чему шреба да ши шборим на иоласку
V раш
О ономе о чему убек шборе младиби.
Зар ме шиме исирашила у раш?
Нероном је иролазила чета лштшбебаца пебајуби.
Воз је иолазио. Не знам да ли сам је иољубио,
али се себам мириса маншила, мириса који иије био
н,ен.
Ускочио сам V боз. Заузеше клуие за моје друшбе
биле п ’ иразне. Нисам имао снше да се браишм. Одла-
зим! Био је иш пајснажнији бид мош реболта на издај-
сшбо и кукабичлук. Нисам имао сшие да чзађем на
ирозор, да машем руком Снежани. А шолико болим
ша ма.ханш кад бозоби одлазе.
У цичи и збекешу 1божђа осшало је сбе шшо је
Бешрад. И једаи жибош. Али ја бу да се брашим с шо-
иобском канонадом, са слободом, на кон,у. Врашибу
сс као иобедник у Бешрад, који иоробљен, иисам ио-
1лсдао из боза одлазеби. Идем ошрчен у срце Србнје
да иочнем борбу. Бибу или јунак или иокојник.
Мој бодич је сбратио, каже, код рођака. Чекам
ш, седеби у јарку, ослоњен на илош. Жибина, иси,
деца. Сам сам, морам да ичшем.
Селмке зиам из бнђенм на пијаци, оне што нам
доносе млеко, окоиабају и уређују башту. Неколико
одлазака у село код шашиних рођака, у тсше. И из
кнмжебности. Али народ, сељаци су народ, у то сам
одубек беробао, као да је ииак нешто друкчије од
онот ииио мислимо да јесте. (Најбебш опасиост и
најбеба мана обој днебника може бити уопштабање.
Као и сбакоI днебника, уосталом. Морсш се чубаши
258
чодсмеха сопстћеној наићности.) Тај што ме је са-
чекао на станици да ме одћеде у штаб ћојћоде Пла-
нинскоГ, ослоћљаћао ме је »тсподине капетане«. По-
мислио сам да је забуна или да он нцје разумео Бату
Паћлобића. Било ми је непријатно, али сам морао
да му кажем да нисам официр. Он се, пак, толико
разочарао да сам се застидео. »Јеси ли бар судија«.
Одтћорих му да сам студент. А он ми толико над-
моћно и претећи рече да смо ми, студенти, сћу оћу
несрећу закућали, изазћали Хитлера да нападне Ју-
изслаћију, па ни сад не дамо народу мира да ради сћој
иосао, но дижемо буну и изазићамо Немце да иале
села и убијају нећин народ. Опет сељаке, не тсподу
која им је дћадесет година пиш крћ. Студент је, каже,
и Душан Катић, партизански командант који је
опколио Паланку. Па је псоћао сће тспође и тспођице,
поломиће им кукоће кад четници уђу у ћарош. Напла-
тиће им се за сће. Никакаћ утисак није остаћило
на њет моје ућераћање да нису сћи студенти кому-
нисти, да нису ни сћи ћарошани њихоћи непријатељи,
да сам ето ја, рекао сам му положај мот оца, дошао
да сће жршћујем у борби за њихоћу слободу и одбрану
од комунизма. А он ме питао шта то толико тешко
носим у ранцу, и имам ли цокуле да му дам. Оида бар
кошуљу. Одмах сам је изћадио из ранца и дао му
дићну белу кошуљу од италцјанске сћиле. Преда мном
се скинуо, на иуту, обукао је, а сћој дроњак бацио у
трње. Бсз хћала. Запањен сам и зтђен на њетћу
радост, урођеничку, сурабајску. Онда је потражио
цитрсте и рекао како ће он причати четницима и
сељацима да саи учио школу с краљем Петром, да
сш краљећ најбољи друЦ да сам у дћору јео и иоћићао.
Ради мо1 ауторитета. Рекао сам му строт да то
никоме не каже, али сам се замислио: ако у оћој борби
коју почињемо треба да се служимо оћако потним
и ниским лажима, како бисмо имали утеда у иароду
и међу обичним четницима, ако моје сиособности и
моја храброст нису доћољни да добијем положај и
задатак који ми припадају, онда... Не смем да изћедем
закључак.
Не, не. Оћо је само искушење случаја. Српски

259
народ је достојанстВен, честит, храбар; он има
епску душу; у њему још жибе лепоте патријархално1
морала. Мој ћодич је бараба. Такбих, и још трих,
има и у најцибилизобанијим народима. Нећу ни да
разшћарам са њим. Обог типа, и ако још такћих има
у одреду ћојбоде Планинскоц треба одмах најурити.
Треба стрељати такбе. Наша борба мора бити једно
ћелико етичко прочишћаћање иарода. Треба ћаскрсну-
ти ону праћу, стару Србцју, њену душу изнети на
сунце, заГађену и корумпирану политикантстђом у
току последњих дћадесет шдина. Само сам неза-
дођољан што ћу у ођом ђеликом послу националне
ређолуције сарађићати са Батом Пађлођићем, ипак
познатом личношћу, иако је он по општем мишљењу
најдароћитији, најрепрезентатићнији предстаћник
српске грађанске мисли. Без обзира што је он један
од ретких политичара који се није обоштио, и што
се њешћо име није појађило ни у једној финансијској
афери, он припада Генерацији која је сћој политички
жиђот зађршила. Сђојим држањсм морам се оштро
одћајаши од њет и што пре умањити му иолитички
значај. Уосталом, ја сам и послат на оћај терен
да њему иарирам. Али не сам, ие сам. Судећи по причи
оће барабе која ме ћоди, то неће бити лако. Сттао
је прђи, ухђатио иозиције, осђојио сељаке. А ја, из
моралних начела, желим сђаки положај и сђако место
да заслужим. Хоћу најпре да будем редоћ. Једино
тако се и задобија ирађи ауторитет, то је пут сђих
ишлеишођаних ђођа. У сђаком случају, морам се у
мнотм стђарима супротстађити Бати Пађлођићу.
Јер, ђође у борби протиђ комунизма не могу бити
ни официри једие поражене ђојске, ни стари полити-
чари који су изГубили држађну и националну битку.
Вође можемо бити само ми млади иителектуалци,
идеолошки и морално чисте личности, ми из инте-.
лектуалне омладине, пре сђеГа. Ми са идеалима у
срцу, ми неупрљани страначким политикантстђом
и ћифтинским себичлуком, какђа је била стара и
ђодећа политичка шрнитура ЈуШслаћије.

260
 Између школе и шупе за дрва угледа групу
мегника. Срце му затопта, корак му постаде тежак,
мишесложан. Хвата рукама каишеве ранца, то је
спасоносно. Тако узбуђен био је кад је први пут у
мме демократске омладине говорио на збору посве-
ћеном Чехословачкој, или кад је примао награду за
светосавски темат у осмом разреду, не, никад тако
сгварно радосно: да се изљуби са свима или да их
поздрави војнички, четнички. Помаже бог, браћо.
Да се изљуби, искрено, интимно, то и осећа, зашто
су тако слабо обучени. Помаже бог, браћо, званично
|е, одмах дистанца, епска интонација, али необично
је важан баш први сусрет, судар, то се никад не за-
боравља; ах, а ми у Београду у салонима расправља-
мо о проблемима светске стратегије, и да ли после
рата парламент да буде дводомни, а ови људи,
борци, јунаци, иду боси, срамота, шта ћу да кажем
што сам сам. Са сваким ћу се руковати, изљубићу
се, то је наша хајдучка традиција. Све сељаци, ови
су жандарми, где су официри. Морам се савладати,
познаће по гласу, то је ауторитативно, па шта је
мени. Бићу званичан:
Помаже бог, браћо.
Здраво.
Зашто тако гледају, сумњив, црвен, вади ма-
рамицу да обрише зној, да сакрије стид. Осудиће
дезертере на смрт као издајнике. То је четнички
закон, глупо сам се поздравио, као да сам генерал.
Лепо ти је одело, буразеру.
Нисам имао друго.
Ниси имао друго.
Па док не купим чакшире и гуњ, послужиће.
Зар је то важно. (Имају право, ах, како сам се глупо
спремио.)
Јеси ли ожењен.
Нисам, браћо. Ми се у вароши касно женимо.
Због школе.
Како глупаво одговарам, па то је страшно. Да
седнем, прибраћу се, чује:
Имаш ли сестру.
Немам. Зашто то питате.

261
 Дрхти. Они се смеју. Не скидајући ранац, при-
слоии се уза зид школе, придржава се, ниједну фи-
зиономију да издвоји, сви исти, исто обучени, исти
су им и гласови. Као у сну. Зато што је ненормално
узбуђен.
Кад кажеш да си школован, знаш ли ти ко је
војвода Танкосић. И ко је био највећи јунак у српској
историји.
Таикосић. Мислим да је то неки четник првог
светског рата.
Шта ово треба да значи. Неки ритуал примања.
Али откуд он познаје овог старца, где га је срео.
Каква импресивна старачка лепота.
Како »мислим«. Зашто си учио школу. Танкосић
је био војвода у рату прогив Шваба и Бугара. То је
наш четнички отац, сине. Погледај ову каму.
Лепа је.
Није она жена да је лепа. То јс оружје с којим
су Срби слободу задобили. Није пушка, није топ.
Нож је паш спасилац, бранилац и хранилац. А овај,
Мр/уу га зовем, иако му је канија као кнегиња у
срсбро и ссдсф обучена, поклонио га мени војвода
Танкосић. Што сам три ноћи узастопце улазио у
пепријатељски ров и клао швапскс официре. Слатке
су те ноћи билс. А ти ћеш, младићу, на мом Мр/уду
да положиш четничку заклетву. Имаш ли ти каму.
Па како опда мислиш да будеш четник.
Младен чује и смех, гласан, влажан. Њихова
лица не разликуЈе, али се збуњено и сам осмехује
гледајући Лазара Обичног, јер га је, чини му се,
препозпао: његова слика била је у читанкама, њом
су били илустровани уџбеници националне историје,
њом су биле украшене дворане за свечаности и др-
жавне празнике.
Доста, будало стара. А ви, барабе, зашто за-
фркавате човека. Здраво, колега. Ја сам Миле Савко-
вић.
Младен неодлучно пружа руку високом мрша-
вом младићу буљавих очију; шапну своје презиме,
и зато што тиме протестује против израза и тона

262
чоиека који му импонује сигурношћу у оваквој среди-
1ш, спасава га можда катастрофе, али све то чини
песимпатично, вређајуће. Зове га да пође за њим у
штаб, пита да ли је апсолвирао; Младен му кроз
чубе одговара, слушајући лаке псовке људи које је
1 ако глупаво напустио, убеђен да се понашао срамно,
да га трема учинила смешним. Жели да се врати,
да се са њима људски, мушки погледа, поразговара,
да им се представи, да им стави до знања да није
шмокљан и фрајер. Али већ улази у школу, треба
мислити на главни догађај: сусрет са људима из шта-
ба и утисак који мора да остави. Штипа бутине,
1 овори у себи — не, не, не — немам трему, неиспаван
сам, већ сутра ћу демантовати овај бедни наступ,
овде, сада је главно. Треба некако бранити оне кука-
вице. Не, напашће их пред њима, иако то није много
коректно. Миле Савковић улази на врата учитељске
канцеларије, прочита да је то трећи разред и погледа
низ ходник: стражар на дпу стоји готово мирно и
I леда га, по зидовима еколошке и ботаничке карте,
птице, цвеће; као да иде на усмени матурски. Мора
да се среди. Одговарати кратко. Војнички. Само
на питања. То је ефектно. Зашто држи ранац на
леђима. Брзо га скида и спушта уза зид, чује разговор,
вику у канцеларији, слуша:
Отаџбипа. Отаџбина. Шта је Цветићу и Катићу
отаџбина, материна им. Отаџбина је земља која
рађа, Отаџбина су куће које људи праве сто година,
отаџбина су људи који раде ту земљу и који не могу
да живе без својих кућа. За какву се то отаџбину они
боре.
Дивно. То је права реч, мудра и мушка, наша,
српска. Сигурно војвода Планински. Осећа: враћа
му се самопоуздање. Слуша, приклања главу, други
глас. Није Бата Павловић:
Ово му је диктирао Катић. Цветић друкчије
говори. И ово о нашем поштењу.
Није мене брига шта комунисти и једна офи-
цирска будала мисле о моме поштењу. Али та отаџби-
на, отаџбина. Ко је тај што је воли више од мене.
Ко је.

263
 Браво. То је човек кога тражим. То је вођа.
Нашао сам га. А оно са четницима, живот се ружно
шали.
Морамо бити тактични према Цветићу. Само
кад би њега одвојили од Душана Катића. Они ће
вечерас поново напасти Паланку. Зато су данас
мирни.
Кад сам пошао, њих двојица су седела код
бреста, близу положаја.
То ме није брига. Вечерас да ми се јавиш с пушком
и торбицом. Обучен у најбоље што имаш.
Где да нађем пушку, војводо. Не могу да је
купим.
Нећу ја да те снабдевам пушком. Кад сте на-
оружали комунисте, наоружајте сад себе да бисте
одбранили своје главе и своје њиве.
То је он, војвода Планински. Дивно. Младен
се трже, неугодно: стражар га опомиње да не при-
слушкује. Одмиче се, али сваку реч опет чује. Добро је:
А јссам ли ја обрао своје њиве. Јесу ли ови други
што су са мном обрали кукуруз. Сад комунисти и
Немци бсру и обраће све, земља ће остати иуста
ако ви нс узмете пушке. За ваше њивс ја вас зовем у
четнике, видиш ли, нсбо базди на кишу.
Врата сс полако отварају и поред њега ошаму-
ћсног, ие погледавши га, прође сељак, бос, нечујан:
врата се опст затварају: говори Миле Савковић.
Само један.
Он је сам. Можда ће остали касније стићи.
Тај је сигурно некакав студент. Ја хоћу војнике,
а студснтима се зна место: партизани.
Младен задрхта: војвода Планински тако га
дочекује. Има право, компромитовани смо. Или ку-
кавице или комунисти, то је моја генерација. Миле
Савковић одшкрину врата, зове га.
Младену се учини да су му шкрипнула колена
кад је закорачио у собу. ЈЈако се приклони и про-
муца:
Добар дан.
Не чује отпоздрав. Међу официрима угледа
сељака, високог, с кратком троугластом брадом,

264
Карађорђевом звездом и Албанском споменицом
па грудима. Он је. Такав мора бити четнички војвода.
Страсно и одано упи се погледом у њега.
Војвода Планински посматра га строго, па пре-
зриво. Тршава коса, ужагрео очима. Напаствоваће
девојке и брукаће ме. Нећеш га, сине мајчин, бити
писар у мом штабу. Знам те, томе се надаш. И како
је блесаво обучен:
Човек има главу да је покрије. А где ти је та
елитна дружина београдска. Бати Павловићу не
појављуј се на очи.
Заћута јер спази како Младену изби румен из
образа. Неки опасан препредењак и симулант. Нека
га мало официри џебрају. Устаде од стола, приђе
отвореном прозору, окрећући свима леђа, и загледа
се у ниску облачину што је застрла небо. Смрде
ђубришта и торови, киша ће, шапну, застрепи. Ако
Немци не дозволе да се народ поврати у села, онда
сва мука забадава: сељаци му неће веровати да се
за њих бори и неће ићи у четнике. Да постави Немци-
ма услове: ако дозволите повратак народу у села,
одмах нападам Катића и Цветића. И сељацима:
ко хоће да се врати кући, има да се упише у четнике,
из сваке куће по један способан за војску.
Ситуација је критична, судбоносна. А ви у Бео-
граду имате само идеје. О, хвала лепо на идејама.
Имамо и ми идеје, и то више но што нам је и по-
требно. Био би овај народ срећан кад би имао мање
идеја и мање политичара. Нама данас требају војни-
ци и муниција.
Имате потпуно право.
Ништа ми данас немамо од те моралне сатис-
факције. Ми војници смо реални и практични људи.
Господа из Београда и Лондона треба да знају да
се ова данашња битка не може добити никаквим
идејама и политикама. Треба задожити своју главу
и своју крв да би се спасила отаџбина. Сад је јесења
идила. Чућете, чим се смркне, какав је пакао.
Па ја се са вама, господине капетане, углавном
слажем. Искрено вам кажем: просто сам очајан
265
колико мало храбрости има данас у нама. Нарочито
у грађанству.
Војвода Планипски окрсћс се и ирилази Мла-
дену: само што је дошао, а већ почиње да води по-
литику, процењује, суди, изриче своје мишљење, ба-
лавац. Варошки кицош који на равној нози разг овара
са официрима и старијима, у мом присуству:
А шта си ти.
Апеолвирао сам нрава, војводо.
Мени писари у штабу нису потребни.
То и не желим да будем. Дошао сам да се нушком
борим.
А загито си дошао баш у мој одред. Зашто ниси
негде ближе сврагио, да ти је лакше да умакнеш
кући кад ти буде густо. Шта ти је отац по занимању.
Професор универзитета. Па ја сам одређен на
овај тереп. На тереи Бате Павловића.
Ко тс јс то одредио.
У Бсограду постоје паше оргапизације, господи-
не врјводо. 'Го ви знате боље него ја. Мснс су послали
код вас, трсбало јс да пас буде петпасет. А други
су огишли па Равну 1 ору код Драже Михајловића.
А шта раде по Бсограду те ваше организацијс.
Брбљате, водите политику, снремате се за нослапике,
сепаторе и миписгре, а овамо парод пека гине и
нека иструли свс што јс земља родила. Баш вас
брига пгго у цслој Моравској долипи пиједпа њива
пије обрана, и што ће буђ да ухвати грожђс. Вама су
Нсмци одрсдили следовање, за вас ћс да има, јер
ће наше сеЈвачке амбаре да почисте.
Зато опи и могу да се бавс идејама. Наша ипте-
лигенција. А кад ми будемо искрвавили гаће и рашчи-
сгили ситуацију, возови ће бити пуни те господс.
Тада ће сви бити четници.
Не рачунајући наравно флоберку, јесте ли ви
било кад пуцали из пушке.
Нисам. Али то није иикакав проблем.
Војвода Планински опет приђе прозору, према
Младену још подозривији. Њихове организације.
Ко зна шта су смислили и наумили. И ко зна шта
све Бата Павловић њему плете иза леђа, по мраку,
266
 Иаланка, Београд, Равна гора. Па ти Енглези. Све
|г то светска политика, да опет сељаци искрваре
)а туђе интересе и господску гузицу. Киша ће. Али
сада са мном имате посла. У моју ћете кљусу ви да
упаднете. Ни парастос вам неће давати, јер нико
иеће сазнати кад вас је појела помрчина. Само жене
п старци пролазе. Нека иструли све. Ко зна шта ми
|е Бата Павловић замесио с тим пуковником Дражом.
.1а нећу под његову команду. Још вечерас ћу му рећи.
Киша ће, киша ће. Да је Милош здрав не би ме глава
болела. Да оде сутра на састанак с Немцима и по-
стави им услове. Сад је и њима густо. Може пасти
Паланка. Треба то да искористи. Можда одмах да
пошаљс капетана Илића. Или сутра да иде Бата
Павловић. Слепци вуку тикве, а не беру кукуруз и
грожђе. И треба све да вам иструли. Чује: капетан
Илић напада странке и тврди да ће официри спасти
Србију, али више неће, као после првог светског
рата, судбипу земље препустити цивилима и поли-
тичарима. Брбљају. Сви они мисле на власт, на
будућпост, сви се за себе боре и један другог као
Цигани оптужују, а ко зна шта све могу ноћас да
ураде они разбојници Душан Катић и мајор Цветић.
Да ли Милош може бар да види како су бачве и каце
опране. Окрену се и викну:
Сутра хоћу да те видим у шубари. Ово је рат.
Васовићу, распореди га у јединицу.
Ваш гнев је праведан.
Војвода Планински не разуме га. Гледа га како
се клања и излази натрашке. За прву грешку удариће
му двадесет пет батина по голој гузици.
Васовићу, нареди овом господину студенту да
се ошиша до главе. Нек му коса расте испочетка.

У одим рапшим даиима иеподерење је којничка

Врлшш која се зоде опрезност. Упрако и са пшм не-
поћерењем према мени, дубоко ме је импресионирала
личносш дојдоде Планинскоп Дидан, расан Србин,
аутентичан у сдему. Физички, он је класичан динарски
тип, шумадијскоГ даријетета; сад је у дисини и стро-
гости, једностадности и мушкости. Леду руку без
267
длана носи са аристократском елетнцијом и ауто-
ритатикно. Мене је ућек 1роза обузимала кад бих
бидео чоћека телесно дефектно!. А данас сам зажелео
да пољубим његобу црну рукабицу на лебој руци. Сбе
је на њему њеиЉо; сбе што мисли и каже — он је.
Чак и у незнању и заблудама толико је стуран да не
делује незналачки. Импозантно је самосбестан. Зна
сбоју уло1у и сбој циљ. Он мисли продорно и чисто
он не промашује; он је конкретан, али са концепцијом.
Рођен је са талентом да буде ђођа.
Кажу да се пре рата политиком није бађио и
да ниједној странци није припадао. Зато т још бише
ценим. Какаб стаб. Сачекао је сбој тренутак. Њему
политика није професија и циљ. Она је њему средстбо
за решење судбоносних историјских проблема нације.
Њетбо жртбобање отаџбинским идеалима узбудљибо
је и ћеличанстђено по сћојој несебичности.
Па та њетба о1ромна суба глаћа. Као портрет
ископан из рушећина, још неочишћен од земље. Док
очи, нешто ситније, просто мрке у заседи косматих
обрћа, дају њетћом лицу један чисто епски израз, дотле
ћисоко чело и јако проседа на раздељак очешљана
коса и троујласта кабинетска брада одају једну
чисту интелектуалност. Жао ми је што нисам ћајар
иа да у Граниту фиксирам ту форму која симболише
дух препорода српског народа.
Па та њетћа мржња протић комуниста, мржња
инстинкта. Исконска мржња. Он комунисте осећа
као ортнске непријатеље жићота, а не политичких
убеђења и идеолошко-филозофских поГледа као ми
интелектуалци. У поређењима са Карађорђем и Ми-
лошем, ћојћода Планински је, по прћим утисцима,
можда типски ближи Милошу: моћ самоконтроле
над сћојим страстима, која је и способност за сло-
жену тактику индиректних акција. Верујем да ћојћо-
да Планински делује поштено у сћом лукаћстћу.
Кажу да је ћеома ботт. И то боттстћо је сћа-
како резултат њетћих способности и снаГе. У на-
роду ужића ћелики углед. Четници т се боје. То је
дратцена чињеница. Карађорђећа зћезда на њетћој
антерији потћрда је осћедоченог јунаштћа. Ако још
268
располаже талентом ћојскоћође, ја сам срећан што
ћу му бити сарадник и бојник, што ћу бити сбедок
рађања једне ноће зћезде на нашем националном небу,
што ћу моћи у оћом днећнику да остаћим искрено
сћедочанстћо о чоћеку до јуче непознатом, који ћећ
сада постаје национална и историјска фшура, спо-
собном да Србију ћрати себи, сћојим праизћорима,
сћојој успаћаној и споља зашђеној снази.
Победићемо. Иако смо бројно слабији од парти-
;ана, иако смо још ућек у дефанзићи. Узбуђен сам.
Сћи оћде мном очекују од поћратка Бате Паћлоћића
са Раћне тре и њетћо! састанка с пукоћником Дражом
Михајлоћићем. Сћи ћерују да ће Батин долазак потпу-
ио изменити ситуацију. Он је опчинио оће људе и
они ћерују да ће он и Немце и остале непријатеље
»жедне преко ћоде да прећеде«. (У фрази »жедно;
прећести преко ћоде« садржано је сељачко схћатање
иолитике.) У оћом тренутку не ћидим разлоI ни начин
да њетћ утицај умањим, какаћ сам задатак у БеоГра-
ду добио. Нестрпљићо 1а чекам. Да ли ће ме познати.
Какаћ бих узбудљић тћор могао да одржим о
народном ћођи, о ћојћоди Планинском, данас у Беофа-
ду, лажљићом, уплашеном, ћифтииском.

Бата Павловић стоји уз прозор и гледа напоље

радосно, уморан од напорног пута и од свршеног
посла: успоставио је ванредно срдачне и чврсте
везе с пуковником Дражом Михајловићем, изузетно
симпатичним и шармантним човеком, кога су ју-
гословенска влада у Лондону, и Енглеска и Америка,
одредили за команданта свих националистичких
оружаних група и који, према томе, постаје водећа
војна личност на целој окупираној територији Ју-
гославије. Иза Драже стоји Енглеска. Бејли паметно
види нашу ситуацију. Чим стигне њихова помоћ,
народ ће се коначно преломити на нашу страну.
Дража Михајловић већ је послао наређење мајору
Цветићу да се одмах прикључи одреду војводе Пла-
нинског и да се стави под његову команду; комунисти
ће остати сами, биће деморалисан очајнички револт
сељака, а ликвидација Душана Катића и његовог
269
одреда питање је дана. Почиње нова етапа четничког
покрета, чека га огроман организациони и про-
грамски посао. Велико и стваралачко време долази.
Нација је снасена. Свршено је с кризама и неуспеси-
ма. Колико је морао да пати и ризикује. Победио
је кад су сви, и Загорка били уверени да је изгубљен.
Ах, нпо Десанка није жива. Ову победу треба па-
метно, докраја искористити. Загорки одмах писмо.
Реванш за ону априлску зору. Модрица, модрица.
Планинском пе открити све планове, официре је
ућуткао ауторитетом Дражиног штаба. Има их под
дланом. Нека их, нека изводе наредиичке комбина-
ције. Ову битку он је добио. То треба да знају сви
ти што жагоре у дворишту, да виде, да осете, стварно
је диван дан, слављенички, заппо ие изиђе напоље.
Нека их, нека трЈвају главу штапским којештаријама,
изићи ће напоЈве да ужива у немом весел.у голубова
по плавом небу над селом. Бар то можс ссби да
дозволи.
Излази из штаба, из школске капцеларије, школ-
ско двориште је пупо четника, застајс, на високим
степеницама је. на подијуму је, четници се нагло
утишавају, сва су лица рвему окренута: иикада до-
вољан аплауз, једина награда политичару, неопходна
је, без овог нсмог дивЈвења гомиле, ове одаиости,
и један Махатма Гапди, пресниспуо би жсдан, можда
је ерећап, јесте, прекршта руке на прсима, ослања
се иа довратак, зажмури, види их: ово је тренутак,
докраја, до дна га исцрпсти, сви вслики трибуни знали
су за моћ ћутаи.а, пад рр. и м голубови у дубиии, сви
га одано гледају, да је Загорка ту, шта сада треба
да им каже. Која је то реч. Можда само мск покрет
руке. Или осмех. Стишан. Политичар и лепотица
осмехом изричу своје пресуде. Тишипа је набијсна
чекањем, надама, давно овакав тренутак није до-
живео, обрадоваћс их: осмехује се, осмехује се, ех,
да га види Загорка, реванш свој господи која су
авионима одлетела у Лондон. Али кад се буду вра-
ћали, у Јесеницама ће цариници да вам претресу
кофере, и кондуктери ће вам тражити железничке
карте, господо, владу ћу ја саставити: осмехује се:
270
 За два дана ситуација ће из основа да се измени.
У нашу корист, јасно. Прошла је криза, браћо, по-
беђујемо сигурно. Победили смо.
Није рекао праву реч, не верују; силази са сте-
пеница, јато чавки мути небо, иде према четницима.
Победити, па поклонити људима своју моћ. Побе-
дити, па разделити своју победу. Победити тако
да нико не мисли да сам се за себе борио. Победити,
го је победа; осмехује се:
Бринете за своје. Ни ја немам вести од куће.
Страшно време. Али најгоре смо већ прошли. Кога
ги имаш код куће. А ти, јеси ли жењен. Тако је, сло-
боду треба прославити твојом свадбом. Примаш
ли ме за кума. Шта би ми Срби учинили да нисмо
неумерени у свему, па чак и у весељу. А твој је брат
у партизанима, је ли. Шта можеш, то је наша српска
судбина. Поручи му да му је код нас глава сигурна.
Нека се ишчупа од тих песрсћника. Ти партизани,
све су то несрећници које је неколико руских агената
завело. Рат је готов за месец дапа, руски падобранци,
знате већ. Спасавајте их, зовите нека дођу нама, нека
иду кући и нека гледају евоја посла. Наш је циљ да
спасемо што више српских глава. Чувајте се, биће
све добро. Лоша вам је обућа, браћо. Постараћу
се да вас што пре обучемо и обујемо. Како заслу-
жујете. Не брините, ваше патње морају бити на-
грађене. Тако је. Данас морамо да се жртвујемо.
Види:
Младен утучено стоји ослоњен на тарабу, не
гледа га. Зато што га је пељубазно примио, што га
изгрдио, имао је право, јер ! а пред Урошем и штабом
осрамотио, ие због оца. напротив, добрим му за
зло узврати, то је моћ, то је победа, али ову победу
треба поделити са тим младићем. Ако није дволичан
и лукав на оца, може ми овде бити десна рука. Симиа-
тично се понаша, бистар је. Зове га осмехнуто, присно:
Да прошетамо. Дан је за уживање. Теби је сва-
како овде досадно и пеугодно. Јунаке и лепотице
не треба никада лично познавати, је ли?
Напротив.
п Ут је ишаран балег ама, а Младен осећа звонку

271
и густу сету у плотовима и ваздуху. То је, ваљда,
она још неишчилела туга свих растанака, али то мора
да оћути баш пред њим који с неумесном радошћу
говори о јесени, о његовом, Младеновом, оцу као
великом научничком капацитету, зашто њега тата
презире, све с руком на његовом рамену:
да осети њену тежину, присну, заштитничку; у
шапутавом гласу, искреност; у понекој лакој псовци
— поверење: »ти« са руком на рамену треба да ра-
зумеш: можемо постати пријатељи, спреман сам,
заборављам ти оца:
класичан демагошки гриф. Зар се и он тиме
служи. Зашто сам збуњен. Зашто ми је све ово при-
јатно. Не, ово је само изузетна ситуација, понаша
се ујачки интимно:
да га опроба, узнемири, збуни. Каријерист или
романтичар. Али они нису попови. Одувек верује
да је каријеризам авантура срца:
Сећаш ли се, Младене, кад сам ја тебе и твог
колегу питао: Јесте ли ви, младићи, били симпати-
зери комуниста или било каквих других левичара.
Када смо вам донели поруку Слободана Јова-
новића и молили вас да помогнете једну акцију
СрискоI културшн клуба, а ви сте нас одлучно одбили.
Да. Ја нисам хтео да помажем Сриски културни
клуб зато што је националистичка мржња била
његова психолошка и етичка основа. Слушао си
свакако шта твој тата говори. А у политичке покрете
којима је мржња покретачки мотив ја никад нисам
веровао. Знаш ли зашто сам тебе и твог колегу
питао јесте ли некада симпатисали комунисте. Зато
што је социјализам право и закон младости. Да,
да. Левица је школа без које се не може бити успешан,
ефектан политичар у наше време. То је политичка
романтика која је касније изванредна кондиција за
борбу. То је доказ искуства, зрелости, мудрости.
То је, Младене, велика љубавна авантура с којом
се помало стидно поносимо кад коначно ступимо
у политички брак са владајућом странком. Моја
деца, на пример, читају Горког, Травена, Барбиса.
И то по мојој препоруци. Моји синови, без обзира

272
иа опредељење, морају студиозно да прочитају
Маркса. Јер, и ја сам га читао. Док сам студирао у
Француској, био сам врло активан социјалист. Писао
сам у левичарским листовима, држао предавања,
добио батина од полиције у једном штрајку радника
фабрике артиљеријских оруђа. Не верујеш.
Стаје, гледа га, види: самоуверен осмех, равно-
душан, лак презир.
Не могу да се похвалим таквом прошлошћу.
И поносан сам што не могу.
Непријатна му је та интимност са крупним
речима, то тапшање по рамену не може да подноси:
полази, под стрехама кућа венци црвених паприка,
да ли су од ораха деци тако црни дланови.
Добро, младићу, мењајмо тему. Интересује ме
шта ти мислиш о професору Крановићу.
Тај је обичан гад.
Не, ти њега не познајеш. Веруј, за мене човек
није оно чим се исказује, што видимо. За мене је
човек оно што знамо о ономе што је у њему и о
њему. Просто говорећи, човек је оно што је тајна.
Старица с мотиком носи бреме репиног лишћа:
он скида шубару:
Добар дан, стара.
Зашто. Па он је не познаје.
Без обзира на вашу психоанализу, ја сам убеђен
да је он лош и непоштен човек.
Вснци црвених паприка, крв лије са стреха.
Сујетног ли младића. Треба му мало повући
уши:
Чуј ме, млади пријатељу. Само деца и сиротиња
деле људе на добре и зле. Ако тако будеш прилазио
људима и овде, имаћеш много непријатности. Човек
и кад јесте зао и покварен, не воли да је такав, а још
мање да му то други кажу. Знам, ти си још млад,
паметан, образован, начелан. Али та моралистичка
романтика може у нашем времену да има некакву
вредност само на прва три љубавна састанка. И то
само са невином девојком. Ја од тебе много оче-
кујем. Дошао си у прави час. Сада се почиње. Моја
генерација и ја нисмо имали овакву шансу.

273
 У том промуклом гласу не може да примети
неуверљивост. Зашто би сви стари политичари били
превртљивци и демагози. Бата Павловић је европски
образован, један од најдаровитијих наших правника.
Зашто ли је напустио науку. Каква ли је то мистерија
између његове мајке и њега. Фантастично изгледа:
прави модеран пророк. Велике очи, чврсте стиснуте
усне, значи јака воља, фина кожа. Па та чисто седа,
еребрносвстла коса. Зашто поздравља ову малу чо-
баницу, зашто толико љубазно скида шубару.
Моји вршњаци расли су у сенци ратних заслуга,
солупског мита, у звецкању сабаља, Карађорђевих
звезда, Белих орлова, мамуза. Били смо потиснути
мором једне ратнс побсдс и озлојсђсношћу изне-
всрсних нада аписоваца. Нас је убила слана Паши-
ћеве браде, а омчс су иам биле гепералски ширити.
Успели су само они који су према старцима били
пајсервилнији и најпослушнији. Способни су, по
правилу, промашили. А ти. А твоја гснерација,
млади мој пријатељу, почињс каријсре у диму једног
пораза. Парадоксалпо јс, али тако је боље ночињати.
Романтичар или политичко недопошчс. Као да
сам га зањихао.
Зпачи, господинс Павловићу, и ви верујете да
је и врсмс и наш задагак да остваримо националну
рсволуцију. Наравно, прс свсга, ликвидацијом ко-
мунисгичко! елемепта. (Ликвидација, глунав, нс-
срећап израз, зато сс мргпти.)
Младић, а задувао се уз овакав брежуљчић:
Интересантно јс колико јс наш дух, мислим
српски, нсизлсчиво, судбоносно одређен руским отро-
вом. Под тим разумем иреокунације великим ре-
формама, оигптс категоријс, интегралну интимност
са историјом, светом, космосом, богом. Русија је
наша опсесија, наша магија, чак и кад смо огорчени
нспријатсљи бољшсвизма. Најпре словенска маЈка
и отац нагп цар государ подједнако Светозару Марко-
вићу и неком попу, а опда престоница Коминтерне,
Лењин и Стаљин студентима и амбициозним калфа-
ма. Све док се не ослободимо те вековне опчињености
са РусиЈбмГми као нација не можемб у Европи ништа

274
чначити. Уместо да тежимо Западу и Европи, ми
сентиментално чезнемо за Азијом. Јесмо чудна
земља и чудан народ. Србија, то је чудовиште које
је заљубљено у свога непријатеља.
Добро речено. Може да се памти и цитира. Не
допада му се.
О свему и свачему готов и стилизован став.
Како се то све укључује у њетов систем мишљења.
И та пренаглашена ефектност. Морам сачувати
онрезност. Требало је са гатом да опширно разго-
варам о њему.
Леп дечко, некаква суплентска физиономија.
Интелигенција одличног ђака, а ти никад нису били
ствараоци. Страх га је и паса. Мали мој.
Можда је баш то његова слабост. Самоувере-
ност. Супротставити му се или: ова наша јесен је
величанствсна, грандиозна мртва природа — брда
жутих тикава, слапови венаца дувана, са стреха
водопади црвепих паприка, зашто се смешка. Докле
ће да ме тапше по рамсну. Рећи ћу. Није ми ујак,
рат је;
Поглсдајте овај призор. Србија, господине ГЈа-
вловићу, није никакво чудовиште. Србија, то јс ма-
ла, и несрећна, и богата, и бедна, и прљава земља.
Србија, то вам је ово прсд нама: пуни јарци голу-
ждраве деце, са црним длановима, ваљда од ораха,
видите их, једу само бајату гтроју. А па њих кроз
плот рсжс пси и лижу им вратовс. Србија то јс
најдивнији и најнесрећнији народ па свету. То су
сељаци. Сељаци су народ, а ми смо де1 еперисапи.
Лакше, лакше, младићу. О народу и жени немој
никад да говориш узбуђено. Прво, постоји једна
средњовековна и свакако племићка мудрост о се-
љацима: »Сељаци су најбољи кад илачу, а најгори
кад се смеју.«
Цинично и одвратно. Мрзим такву мудрост.
Погледајте како су прљава и јадна ова деца (овај
мали са краставом главом). А око њих је јесен и
рубенсовска палета. Страшно.
Студирао сам ја сељаштво из свих аспеката.
Оно је остало мистерија за све политичке покрете,

275
али сваки писмен ћифта и свако пискарало самоуве-
рено и ауторитативно изриче глупачке судове о се-
љацима. Сви су убеђени да је највећа мудрост и нај-
веће откровење: сељаци су лукави. Будалаштина.
Кроз плотове на њих реже пси. Голуждрава
и прљава деца седе у јарцима и једу јабуке, гледају
их, гледају њега, Младена. Жао му их, жели да про-
мени разговор. Не усуђује се.
Али историја света могла би да буде и историја
презира према ратару и пољоделцу који носи на себи
проклетство Адама и драму мита о прогонству из
раја. Неки Американац је добро рекао: »Сељаштво
је преварено човечанство, сељаштво је гомила не-
правде и бола.« Презирала га аристократија, прези-
рао га такозвани грађански сталеж, презире га и
такозвани пролетаријат. То је једини сталеж без
иједне политичке победе у историји. Сељачки ка-
рактер је у суштини најмрачнији карактер. То никад
да не заборавиш. Подмуклост, грамзивост, затво-
реносг у себе, неискреност, све су то видови једног
биолошког самоодбрамбеног инстинкта. Мржња пре-
ма граду је прастара мржња сељака: она је одавно
постала биолошки рефлекс, инстинкт. Ми данас
морамо све учинити да бисмо бар донекле иовратили
поверење сељака. Изгубили смо га сасвим. А сељак
ти јс, млади мој пријатсљу, поред осталог, и комби-
нација детета и пса.
Не гледа децу и псе: годи му сладуњав и густ
мирис дувана што се суши под стрехама.
Зашто дозвољавате себи такве мисли у овом
тренутку.
Мали глумац. Ипак, биће го само татин син.
И он овакве ствари говори у заносу. Какав
је то човек. Осмехнут мрачњак. Леп циник.
Наша судбоносна грешка од балканских ратова
наовамо јесте то што смо ми, политичари, инте-
лектуалци и некакви идеолози, подлегли ћифтин-
ском, чаршијском менталитету: надмоћност и пре-
зир према овима које срећемо овим сокаком, дро-
њавима, ћутљивима, подмуклима, спремнима да
угризу. Мрзе нас, осветиће нам се. Уосталом, ра-

276
тови су одувек били сељачка освета над градом. И
овај ће то бити.
Имате право, на жалост. Човек који ме је довео
у одред.
Пази шта ти кажем: слобода за сељака је јуриш
на градске дућане и наше домове. На наше жене.
На томе су их комунисти мобилисали да тако не-
разумно гину код Паланке. Мој и твој задатак,
драги мој пријатељу, јесте да паралишемо сада
њихову псећу нарав и карактер. Зато им скидај
капу и поздрављај их све. Чак и њихове волове.
Поздрављај их.
Мислим да треба у њима пробудити национално
достојанство које је, на жалост, успавано и запрета-
но. Морамо им развити свест о комунистичкој
опасности и бацити их одмах у борбу против парти-
зана.
Нисам убедљив.
Младене, рат је много више неголи само на-
ционални и политички проблем.
Стоје: на крају су села. Почиње поље. Да не
наиђу партизани. Има их свуда.
Хајдемо назад.
Да лн то конопља тако опојно мирише.
Како би било дивно да по овим мирисима и
тишини, кроз зрелу траву, шета са Снежаном и почне
да је љуби баш истог тренутка кад се угаси и по-
следњи жарић сунца.
Зашто овде не бисмо мало сели.
У конопљи. Као сељаци. Брутално и узбудљиво.
То је најеротскији мирис. Конопљин мирис. Зашто
писци нису никад описали једну љубавну сцену у
зрелој конопљи. Док залази сунце, и небом лете
чавке, врапци у врзинама само раздражују.
Стиже га, он стоји: према Паланци неколико
пушака. Полазе. Стварна хладнокрвност или маска.
Шта је овај човек.
Рат је, пре свега, ослобођење мржње спутаване
грађанским законима. Полицијом, казнама, страхом.
Ослобођење мржње у свима. Рат је велика и инте-
грална освета за све мирнодопске патње и увреде.

277
То је стање огољене и праве природе нације и по-
јединца. То је морање да покажемо ко смо и шта смо.
Незаборавни су ови предвечерњи звукови и гла-
сови. Ваздухом лута љут задах балеге, торова и
запршке.
Треба ревидирати мирнодопска схватања. Кон-
венционална, лицемерска. Желим да ово схватиш.
Размисли. Знам. Сви су мушкарци очеви и све су
жене мајке. Сви воле да брину, заштићују, да покро-
витељују. Шта ја моту, дечко.
Да то није прерано, и да ли толико заслужује.
Ипак је опустио репић. Можда је само преплашен,
долази ноћ.
Говори као да не мисли. Прича лако, равно,
чак равнодушно, без проживљавања. Све треба да
буде ствар као сама по себи разумљива. Какав вештак.
Ипак, мени добра лекција. Бар из реторике и педа-
гогије. Из политике, не, не. Ништа му не опонирати.
Нека мисли да сам запањен и замишљсн.
Откуд јс овако мрзовољан. Тврда глава. Засад
је довољно. Боље ће бити да разговара са сељацима.
Под вајатом.
Романтику и сличне декламације, кад их већ
писи осгавио у светосавским тематима и па кале-
мсгданским клупама, причај мени. Али само мени.
И кад смо сами. Добро вече, људи, пгга радите, ка-
ко сте.
Свраћа под вајат. Зашто ссљаци неће да говоре
о рату и политици. Мора да узме чашу ракије. Нај-
важиијс јс сачуваги своју личиост. Нећу да будем
његов пион. Рукује се са свим сељацима. Морам и ја.
Полазе ка школи, ка штабу.
Свс ово у дневник. Оно о Русији и сељацима.
Сада су смеђи и плотови и пут. Вече долази
послујући јесењом галамом села. Тутањ, грмљавина;
хвата га за рукав. Паљба из свих оружја код Па-
ланке; стаде да ослушне:
Тако, Младене, почињу наше јесење ноћи.

Две батерије брдских топова, калибар 76 (арти-

љеријски мајор мора по експлозији да позна врсту

278
и калибар оруђа. чак и немачког), туку партизанске
и његове положаЈе (први пут један јединствсн поло-
жај којим он командује дели на »партизанске« и
његове, четничке) методично, упорно, гогово без
застапка. Неће да мисли. Неће да мисли. (Исцепао
је писмо.) Није требало. Како је смео, наређење
врховног. Сад о томе неће да мисли. Ноћас ће сићи
у Паланку, ноћас је мора освојити. (Сутра ће донети
одлуку.) Како допсти одлуку. Комаидапт Паланке.
Немац туче синоћне положаје. Погрешно. (Ако није
подвала.) Неиздрживо му се пуши. Средио би се
потпуно. Само две цигарете. Издао је наредбу да се
не пуши. Иде узвишицом (кад би пала киша, напад
би био неизводљив), чуди се, дише тешко: никад
Бранка и Невену није волсо толико као ноћас. Душан
Катић предлаже да ноћас по сваку цену освоји затвор.
Њихову смрт нс би преживео. (То мисли он, Коста
Цветић. Коста Цветић између слободе и деце.) Тада
би Душап Катић рекао: Није издржао. Неће, неће
до сутра да мисли ни о чему другом сем о нападу.
Ко данас има право да располаже њсговом савешћу.
Исцепао паређење. Ослоњен је на дрво, загледан у
Палапку.
Опа је без иједног светла: вслика помрчина:
облачио је, и у овом мраку не би пи знао у коме
се иравцу налази да две батерије топова и понеки
митраљез нс откривају њено постојање. Паланка
без светла је мртвац. Најежи се. (Можда су их већ
стрељали.) Не осећа шта напада: не зна зашто гине.
Тонло му је. Можда је назебао прошле ноћи, лежећи
знојав на ледипи. тако је и заспао (тако га затекао
сељак с пуковниковим наређењем, то није важно
што јс само пуковник, њеш је краљ поставио за
команданта свих четничких одреда, и то шго је тај
Дража Михајловић пуковник, значи да је храбар и
способан официр, и значи да се способности више
неће мерити само бројем звездица и ширита). На-
пашће мртву варош. (Мора најпре затвор, најпре
децу да ослободи.) Немци су обични зликовци.
Њихову децу он никада, никада српски официр не
би могао да убије девојчицу, најлепшу у разреду,

279
у цслој улици наЈпослушниЈу, наЈвредниЈу, наЈскром-
нију, девојчице моја. Неће до сутра ни о чему да
мисли. (Јасно је одговорио и потписао се на не-
мачком ултиматуму: Одбијам.) Никад се тако нејак
није осећао.
Гранате фијучу, буше небо високо над њим,
јаучу рањеници у потоку, гранате размрскавају,
разбијају ноћ, слободу, јесен, шљиве, винограде.
Где је Душан Катић.
Шта бисте ви радили да вас уцене убиством (не
чује њега од гранате. Рекао је убиством или на-
редбом). Будите тачни, и немојте одмах да ми одго-
ворите. Мени не постављајте гакво питање. Мој
одговор се зна, он је само један, и увек један. Мора
да је лако тако живети. (Можда, је ли рекао: можда.)
Али сваки други живот је нечастан. Одживимо насле-
ђено. Мој живот је идеја. Он је само мој. (Изгледа
да јс онај одвратни комесар треће чете. И тај ме
стално уходи. Да ли он треба да је овде.) Видите,
то је најстрашније. Живети по туђим формулама,
готовим, предвиђеним. То је бедан живот (тај Спа-
сојевић је гтдлац, тај је без осећања дужности. Такви
немају части). Али је херојски. Необично мали број
људи има храбрости да изабере такав живот и да
се одрекпе паслеђеног. То није никакав доказ (све
књиге, будале, брбљивци).
Од светлости, смрадне, фосфорнс, помрчина
смрди на сагорео фитиљ (тако миришу српске је-
сени): кроз врзину види нечија леђа. Одлази пољским
иутем, од ракета расту врзине до облака, у облаке.
Неосвојиве препреке. До почетка, до поласка у напад
има још најмање два сата. (Храбар је само онај
који ииједном није био кукавица.) Иде према селу.
Зашто. Да види заробљене Немце. Да их гледа.
Да им каже шта мисли о њима и њиховом народу.
(Није требало да напише: Одбијам; није морао да
одговори.) Пострељаће их. Тући. Страшно, неиздр-
живо то жели. Да туче Немце. Српски официр никад
не би могао да убије тиху и послушну, најлепшу
девојчицу у разреду, и улици. Друго је мушко. Бранко
је рођен да буде војник. Хоће да пожури. Сети се:

280
сутра може неко да пронађе наређење које је исцепао,
да га састави (комунисти ме шпијунирају, немају
новерења у мене). То је поверљив акт. То је војна
тајна. Па он би за такав преступ стрељао свога потчи-
њеног, извео пред војни суд. (Зашто ми наређују
да се не борим.)
Жури узбрдо, враћа се на косу. Пали батеријску
лампу и погурен, озлојеђен, тражи комадиће белог
папира. Да ли је коверат био плав. Да ли је био само
округао печат или и штамбиљ. Лишће је опало, у
том слоју лишћа како ће моћи да га нађе. Чује:
вичу и псују га што открива положај. Он гаси лампу,
рукама пипа лишће. Опет пали лампу.
Гаси. Не откривај положај.
Усправи се и упери светлост лампе на човека
који га бесно грди.
Ја сам командант Цветић:
стаје, препознаје Шиљу, командира друге парти-
занске чете, говори тихо, извињава се.
Седе (зашто је сео: он је партизански командир,
иако је активан артиљеријски подофицир), под фи-
јуцима је граната које их пребацују и падају у село.
Шиља прича: убијено је више сељака, жена, деце:
и једна штала са стоком запаљена: светлост ракета
их хвата и њега тако осветљеног учини потпуно
самим: почиње да говори, само мраку, том подофи-
циру (прекршио је заклетву војничку, постао је ко-
мандир у револуционарној, антимонархистичкој,
анархистичкој, просовјетској војсци, погазио хлеб
државе која га је школовала и хранила и веровала
му), не види му лице:
Ако бих ја теби наредио да напустиш партиза-
не и пређеш у моју чету.
Пада зелена ракета.
Не бих волео. Не бих пристао.
Ракета се гаси.
Ја сам твој старешина и командант свих једи-
ница.
Слушам сва ваша наређења у борби. Не могу
вас послушати да променим војску. Ја волим парти-
зане, они су највећи другари на свету. Право да вам

281
кажем: поштује се човек код њих (певамо, шали-
мо се).
Пада црвепа ракета.
Жмури. (Зашто он тога Шиљу иаговара.)
Схвати, човече, ти си се заклео краљу на верност,
ти си дужан да се покораваш његовим наредбама.
Са гвоздецом дисциплином српска војска је добила
два рата. (Ко би из мог пука онако одговорио на
ултиматум.) Изгубили смо овај последњи јер смо
прс тога изгубили дисциплину.
У селу експлодирају гранате.
Мрак је.
Војска је капитулирала. Званично. Моја је дуж-
посг била да се предам Немцима. Нисам. Партизани
дижу устапак против окунатора. Ја сам им пришао
да се борим. Ако дочскам слободу, и кад сс врати
краЈћ у земљу, ја ћу да будем на његовој страни.
Ако будс нско против њега.
Црвена ракета. Зажмури:
Имаш право. То је војпички одговор. Иди у
своју јсдиницу и остани вераи својим друговима.
Ако сгарешина има право да ти изда нарсдбу да
изпсвсриш своју савест, ти, војник, имаш право да
будеш човск: да не извршиш наређење. (А шта ћу
ја да радим.)
Иди низбрдо, правцсм којим лете грапате, у
полигон ватрс (чак и јсдап поднаредник Шил.а посгу-
па како му је воЈпа), тамо је сигурно Душаи Катић.
Нс, најпрс ћс освојити Паланку. Оп лично водиће
багалшн па Коњичке касарне. (Ако освојим Па-
лапку, онда.) Вар је часно и поштено извршио своју
дужност. Гспсрал Попадић: Човск, то је дужност.
Човек, то је дужност. Ко сме да каже да је мајор
Коста Цвстић био кукавица. Ко сме да каже да је
било кад, било где био кукавица. Од експлозија
граната ие чује себе. Шљиве се хватају у коло, у лесу,
и скачу увис, играју у месту, по такту хаубица, јуре
око њега жућкасте и црвенкасте сенке. Гину бата-
љони српских шљива. Пукови, дивизије. Без људи,
без шљива Србија ће бити пуста. (Пострељаће за-
робљене Немце.) Тресак, тутањ. Погибе цео шљивар

282
пред њим. Катранаста помрчина, зидина помрчине.
После њсгове смрти, Немци више неће имати разлога
да држе у затвору Бранка и Невену. Трља чело,
знојаво је, а није му врућина, у шињелу је. Судија
Ивановић такав му је пријатељ да ће му децу исхра-
нити за време окупације. После рата нека школу
заврше од његове пензије. Мати им је вредна и
скромна домаћица. (Зар се надао да ће умрети као
пепзионер, спокојно, пошто најпре уда ћерку и ожени
сина, сачека унуке да им показује пилиће, плаши и
засмејава својом пчеларском капом.) Хтео би да не
чује, гранате су изгледа нешто ређе, ипак чује:

Беж' ше од иас ноћие тмине,

сћапу'0 је и наш дан.

Увек га уплаше те партизанске иесме.

Замукните. Ово је положај.
Запалиће цигарету доле, у селу, Бата Павловић
има право: иартизани својим духом, ментално и
психолошки, не припадају српском народу. И те
чудне песме и ти поздрави несницама, Стаљин,
Лењин, »Смрт фашизму«, политком, другарице,
друг, политделегат, Чапајеви, Рите, Артеми, Корча-
гини, Блихер, јеврејско, руско, белосветско. Уместо
да заврше војну обуку и поштено науче правила
ратне службе, они читају романе, уче нешто, читају
као да се снремају не за смрт но за професоре. Зашто
се ућутала артиљерија. Јауци, жагор. Иду према
њему. Рањеници.
Лакше, друже. Буди јак, друже. Па умрећу,
другарице. Морамо бити свесни, друже.
Они су и прошле ноћи највише изгинули. Склања
се лево да се не би сусрео с њима. Али брзо седа:
тихо је, много је тихо, иако рањеници галаме, иако
се из села чује жагор, повици, јауци. Душана Катића
ће после пронаћи. Треба да одрема, да се одмори.
Неће да мисли. (Некад, док је био наредник, могао
је да заспи просто по команди, на положају, док
туче непријатељска артиљерија.) Жуљи га револвер.
Па тај господин пуковник не мисли ваљда озбиљно

283
да се ја ставим под команду једног сељака, винарског
трговца, који је из ко зна којих разлога у прашлом
рату добио капетански чин. Ја нећу да ратујем ни
за какву политику Бате Павловића. Припаљује ци-
гарету, у заклону је. Жедно пуши.
Сви су људи храбри ако су људи. Нико се не
рађа ни као писмен ни као поштен. И храброст се
научи; због стомака, сујете, поноса, амбиције. То
су будалаштине, Катићу. Храброст је талент. Са
њим се човек роди или не роди. Чак се разликују
и кад разговарају о храбрости, због ње су и постали
савезници. Због храбрости је он њега, Катића, мада
је комунист и признао за Србина патриоту и човека.
Због недостатка поштене храбрости он се и разишао
са Батом Павловићем. Том храброшћу је и написао
на немачком ултиматуму — Одбијам. А Душан
Катић мисли о храбрости као о латиници која се
научи. Бранко ће се ваљда сад опаметити. Он је
децу жртвовао, своја убеђења, он је исцепао наредбу
Драже Михајловића, свог команданта, подноси и
петокраке звезде и песме и све те чудне и гадне речи,
а Душан Катић у ствари њега дубоко презире, по-
ставља му тајне комесаре ио четама, наговара му
људе да пређу у Комунистичку партију. Подмукло
и покварено критикује владу, краља, генералштаб.
Сме ли то један српски официр да трпи. Не може
се дуго овако. Морамо се обрачунати. Али неће
ноћас да мисли. Најпре треба да освоји Коњичке
касарне. Поручник Спасојевић је на том објекту
рањен у руку и морао је да се повуче с великим гу-
бицима, а ја теби, господине Катићу, отворено
кажем: лако је вама да ратујете кад сте ви слободни
и ослобођени чак и ратничке части; ви имате само
мржњу, ви немате одговорности. Ви никад не мо-
жете бити поражени јер и нисте војска. Упознао
сам ја вас, велики сте лицемер, ви заводите, опчи-
њавате и обмањујете људе, ви лажете: Ми праведно
убијамо, ми убијамо људе да више никад човек
човека не би убијао. Бесмислице. Ја ратујем, ви уби-
јате; ја желим, разумете ли, да истерам Немце из
своје земље, а ви само желите да освојите власт и

284
ча владате. То је разлика међу нама. Сви ти ваши
политкоми и политделегати верују да смрт од ваше
руке не боли. Срамота. Где сте само научили такве
нодле блесарије, и како сс усућујете да то говорите
младићима чији су очеви тукли Аустро-Угарску на
Церу и Турску Царевину па Куманову.
У помрчини чује звецкање оружја и тих жагор
са свих страна. Чете се прикупљају за напад на варош.
Светлост немачких ракета шишти и пуцкара под
облацима. Зелено, црвено. бело. брсстови, брда, не-
бо. Је ли време за покрет.
Иде прсма жагору, ггрема шкрипи ножица на
пушкомитраљезима. То је његова војска, они му
верују, они ће поћас гинути извршавајући њсгове
паредбе. Још један пушкомитраљез треба додати
чети која напада железничку станицу:
Зовите, пронађитс ми Душана Катића.
Стоји ослоњен на некакво дрво и слуша како
помрчином лута и јури шапат »Комапданг Цветић
зове Душана Катића«. Тај шапат открива дужину
строја. спагу војске којом комапдује, три хиљаде и
двеста пушака, тужан јс тај попос што га осећа и
збуњсн јс истоврсмсно: он као да иоћас нс напада
варош. Палапку, као да пе ослобађа свој град: он
ноћас напада своју нссрсћну судбину. (Из таквс
битке нико се није вратио.)
Спасојсвићу, јесу ли сви схватили задатке.
Свс јс сиремио, господипе мајоре. И Катић је
контролисао обезбеђења.
Да, све је у реду.
Ја сам одлучио да водим напад на Коњичке ка-
сарне. Ви, Спасојевићу, и ви, Катићу, останите са
резервом на командном положају, где смо се до-
говорили.
Ја ћу ићи на Касарну, а ви останите са Спасо-
јевићсм, како је предвиђено. Зашто мењате план.
Ако Касарну не освојимо, нећемо ни варош
освојити. Ја хоћу да будем тамо.
Онда ћу и ја с вама. Спасојевић и Чапајев нека
буду заједно.

285
 (Хоћеш уз мој бок да јуришаш. Да те видим,
момче.) Лаже себе. То зна. Зна да га не изазива Душан
Катић: зна да ни он њега не жели проверавати ноћас.
Па идући пољским путељцима, кроз кукурузе, гунђа,
замера, прекорева, хоће да увреди Душана Катића,
да га натера на искрен разговор. Можда да га чак,
некако, пита за савет. О наређењу Драже Михајло-
вића више жели да се посаветује с Душаном Ка-
тићем но са поручником Спасојевићем. Чека светлост
ракета да би за трен могао да му види леђа и ма-
шингевср који носи лежерпо, ловачки, и хода лако,
дугим кораком, ниједном се није накашљао, ни-
једном нијс хукнуо. (Једаи од њих двојице погинуће
ноћас.) Сине, знаш ли да могу да те убијем. Да га
стигпе и да му стави руку на раме. Нећу да знам за
иартије, политику, идеје. Не може да му стави руку
на раме због кукуруза, због тишине, због кише
светлости немачких ракета које показују небо и
Паланку. Како да изврши нарсђење док је овај жив.
Кад би у борби погинуо. Па он само такву смрт
заслужујс. (Нсчасно.)
Зашто сте стали:
рука му је на Душановом рамену; зашто си
комунист, запгго сумњаш у мене, зар би ти мсне
могао стрељати зато што сам краљев официр, што
хоћу часно да вршим своју дужност, заклетву: пада
му рука: он одстуна, он је изгубио битку, иако су
стигли до бетопског канала који води према ко-
љушницама Коњичке касарне. Њима треба тихо,
без метка. да се привуку и запале их. Ни пред једном
борбом, ни иред једиим нападом није се овако осе-
ћао. Зјане митраљеске цеви.
Пре него што је схватио да је дошао тренутак
кад он мора почети да врши своју командантску
дужност, зажелео је (погинуће Душан Катић) да
само неколико минута поседе један поред другог и
поћуте, да се не сретну погледима и тако опросте
заувек, у тами и тишини, пред битку.
 IV
Ноћ се искренула, и стаја са стоком коју чује. све
ће се просути и стровалити неЈде: Љубиша Дачић
се шуња и толики страх осећа, и што су му четници
можда поставили заседу, и што је неподношљив
смрад балеге и стоке. А стока и стаја њему никад
досад нису смрделе. Без обзира што му Радоје, Ра-
доје је спомињао стају и балегу, и Радоје Је слуга и
четник је, а он у стаји и балези није видео никакав
разлог што је оп, пролетер, постао издајник; н>ему
стаја и собида до ње, не до ње већ у њој, није смрдела
никад сем кад то неко каже, ни онда кад би из ливаде,
из расцветалог јабучара улазио у стају у своју собу
да спава. Сад му је неподношљиво. Ошамутиће
се, срушиће се, иако је ослоњен на зид; изгазиће га
коњи као мокру сламу под собом. Нема излаза ни
спаса. Прерово, партизанска тврђава, »мала Москва«,
хвалио се, сто нартизана је из њега, село Душана
Катића. пуно јс четника; њега Љубишу Дачића,
вечерас тражили, многе похватали и везане затва-
рали у општину. још јуре и хватају организоване и
симпатизере. Пси лају, свуд около лају пси, и с та-
вана, и из јасала, и у вратима његове собице. Припија
се уза зид, хвата ноктима, стење. Четници су свуда,
као ноћ. Такво и одело носе, црне шубаре, опкољен
је. Ако га до ујутру не ухваге, или им се он сам не
пријави, пуцаће на њега, чим га виде, »као на бесно
куче«. Као на бесно куче. Баш тако му је рекла мајка
да су четници рекли. Суља се зидом, на прстима,
обара виле: пуче пушка или се сломи повија. Срце

287
је у зиду. Из малтера бију дамари. Стоји, зинуо је
да би распознао четничке кораке и гласове кроз
дисање и шушкање коња и говеда за иуним јаслама.
Не успева. Али чује запомагање жена и не може да
бежи. Не сме. Зато је и дошао.
Морам да их уништим:
шапуће, онда гласније понавља исте речи. Оне
су у мраку, у малтеру који гребу нокти. Је ли то спас.
Радоје је тако говорио. Радоје је четник. Радоје је
издајник, а био је слуга, стајски момак у кафаии
Проле/ге у Чаршији. Добри су и другови. Били.
Суља се низа зид, пипа врата, улази у своју собицу:
ту петнаесг година сиава, ту му је све што има.
Врата с треском затвара, мада то није желео. Свуд
га четници траже, знају зашго га траже, то зна и
цело село, нретрешће собу, сламарицу. И пронаћи.
Све му одузсти. И убити Руке се заривају у слама-
рицу и шаке су пуне хартије: да запали или закогта у
ђубре. После тога шта ће с њим.

Пролешери с/п/х јслшјШ ЈушслсФцје, иа сћоја

месша, Vир/ле борбене редоће. Неиоколебм 1ћо и дисци-
и.что/хто бршише сбоју иролсшерску дужносш. Сирс-
мајше се хишчо ш иоследњр и одсудни бој.

Могао би да заплаче. Сад, док хартија шушти

грчећи се, грчи се у мраку и он, и прсти би да задаве
те речи, шаиат летка, свих летака, шапат Душаиа
Катића и свој, овде, према светлости фењера. Он их
је по целу поћ учио напамет да би их знао као што их
Душан Катић зна, да би овај видео како их он зна
и како је заслужио да га учлане у Партију. Од ко-
сидбе учио их уз пригушену далеку пуцњаву; слушао
у партизанским митраљезима, у бомбама. Бије се
тсшки и последњи бој. Речи летка научене овде у
собици, стаји, понављао је дању, на послу, наднича-
рима и комшијама, а кад је сам, онда себи. А он је
увек био сам, сам у дугим ноћима, увек истим но-
ћима. Десет је година сањао само један сан: жену.
Чекао је. Зато је врата само притварао, и лети
и зими, чекајући десет година сваке ноћи, пун шкргу-

288
та који је отицао у језу и сува ситна дахтања док се
одмицао зиду да би она могла да легне на његову
уску постељу, отварајући се одмах, подигнутих ко-
лена, да се он стушти, па падне као клада и умре у
њеним топлим рачвама. Али жене су улазиле у ње-
гову собу тек после дугог мучења, све жене које би
дању сретао иа путу, виђао и гледао у пољу: све су
оне биле само једна жена коју је чекао, а која се по-
јављивала са покретом и шумом стоке у стдји , ветра
у ораху и сењаку, сваким лавежом паса. Тако, све
до зоре. Зато је мрзео месечииу кад му се кроз про-
зорче увуче у собицу и осветли посгељу. Опустоши
је. Понекад му се чинило да је месечина мокра,
јесте увек била хладна, па никако није могао очима
да домами голи трбух жене, због тога ссном за-
тискивао прозорче, правдајући у себи ту коју јс
чекао: види се као по дану, спазиће је иеко, а оп је
Љубиша Дачић, слуга Адама Катића, син Блажс
Дачића, опст слуге, Толип унук, слугип унук. У лет-
њим ноћима, кад је био највише уморан, убијао би
ону коју је највише желео: ону последњу виђсну прсд
улазак у стају, у собу. Увек ножем. Најпре у дојке.
Па у мали трбух. Све су дојкс истс и сви су ти жсиски
трбуси исти, заувек запамћени: први и последњи
пут јс видсо голу жену, била му је то мајка, кад се
купала у кориту. Њу је омрзнуо. Стиди се и зато је
мрзи, јер пије јс једном, у крајњем очајању, привиђао
овде у мраку, не успевајући да се одбрани од тог
сећања, иако је тада кад ју је затекао да сс купа у
кориту, био дете и имао можда четири, можда пет
година.
И сад, док стоји нагнут над постељом, са ша-
кама пуним лсгака, помисли опст па Радоја: и он
је био слуга, а сад је четник. Рекао му: кад имаш
пушку, онда имаш све. И жене, и одело и паре. Он,
Љубиша, никад му није говорио о женама, коме би
смео да се пожали да никад са женом није био у
постељи. Откуд онда Радоје то зна, или све слуге,
сви пролетери на свету тако чекају жене, узалудпо
се мучећи. Не пати он што му је Радоје рекао: Зашто
још служиш, Љубиша. Будала си. Рат је и за нас

289
сиротињу. Видиш јш да Русија оде у мајчину, и ко
зна шта ћс да буде на крају. У партизане се не уздај,
они су готови. Мајор Цветић прилази пама. Разбијс-
пи су код Паланке, биће уништени до зиме. Овде
јс живот, код нас, код војводе Плаиинског. Баш ме
брига ппо је он газда и што су у штабу официри и
господа. До краја рата и ја ћу постати официр. Немој
си наиван. Душан Катић не бори се за сиротињу.
Ко је луд да се бори против себс. (Том Радоју он је
давао неке лстке да чита.) Љубиша се усправља, згрче-
них песница, можда га је и оп издао, слуша: нс чујс
топове пи бацаче код Паланке. Истина је, разбијени
су партизани. Да нису, зар би четници смели да дођу
у Прсрово, да хватају и хапсе нартизанске пристали-
це, да запоће у школи и кафанама. Вечерас је још
чуо: Немци дозволили да се народ вра ги у села поред
друма, из којих је пајуреп прс десстак дана. То Нсмци
не би дозволили да партизани нису разбијени. А
ако сс до ујутру не пријави, убиће га као беспо куче.
Дрхти, клону и иснусти леткс.

Сриски иирос/е. Можеш :ш иш с/ОЈ1и).1ипш да

).1очши111 и даљс• пекажп>ени Нрше с/.)оје сшрашне зло-
чнне! Онч убијају шбоје иајбоље борцс. Они убијају
оне који су неусшрашибо усша.ш у борбу за слободу
и часш срисксн народа. Сриски иариипани, шо су
шбоји хероји.

(Шапутао јс, шапуће.) Свеједно је, поћас ће се

догодиги. Ноћас се овде, у шгали, у њему, скупило
све што је осећао последњих дана у нољу, у стоци,
у сваком алату: у сваком сутону и сванућу, у сенци,
у ветру: у гласу и погледима људи без поздрава.
Из траве и дрвећа, из облака, из земље је то ишло.
Зато му нема спаса. Откуд све то одједном, узалудно
се мучи. Не да би правдао себе и то што је наумио.
Нијс ништа наумио. Само, нешго мора. Мора.
Како да објасни Душану Катићу. Погинуће Душан
Катић. Једини човек на земљи који га је искрено
питао: Како си Љубиша. Једини човек на земљи који
му је стављао руку на раме. Једиш човек на земљи

290
који га је звао: Друже Љубиша. Не сме да погине
друг Душан Катић. Умри ти, Љубиша. Умри чо-
вечански. Друг си, умри.
ЈТеци се беласају на постељи; целога овога лета
расле су њихове поруке, наде и обећања, док је он
чекао да се партизански пушкомитраљез јави преко
Мораве, а топог коња и лупа рогова о јасле обма-
њивали га као и онда кад је само жене чекао, и он
је опет, али у друкчијем цвокоту и мучењу, убијао,
косио митраљезом Немце, Бугаре, четнике и све
окупаторске слуге: да он више не буде слуга и не
спава у стаји, са стоком: да не носи увек туђа изно-
шена одела: да му људи отпоздрављају; да жене
буду истина а не овде, да се људи и жене за вечером
не одмичу од њега зато што заудара на коњску мо-
краћу. А живот да буде као у Русији, и онако како
је причао Душан Катић. И људи да постану такви
као Душан Катић: да не вређају, да се понекад и
осмехну човеку кад га сретну, и уопште да буду
другари. Надноси се над летке, они расту, бели се
цела постеља. И соба. Не може да их спали и уништи.
Како је могао и смео то да помисли:

Наш материјал ие сме уа падпе иепријатељу

у руке. Леци су наше оружје.

Али он најбоље на свету зна шта су леци. То

не зна Душан Катић, то нико не зна. Они су нешто
што нико не зна да их има он, Љубиша Дачић, да их
он има највишс, да их сви ти силни и моћни у Пре-
рову немају. Леци су тајна, највећа тајна на земљи
коју је баш њему поверио Душан Катић. Због те
тајне губе се главе. Своја и другова. Живот су му
изменили, ноћ, собицу ову, све око њега. Откад има
летке, више не пати што је слуга: друкчије гледа
људе, друкчије сања жене, друкчије говори и хода
путем. Шта су газде према њему. Нека га презиру,
нека му не отпоздрављају, њихов живот је у њего-
вим рукама. Доћи ће дан, долази тај дан. Ставља
летке у недра, пун је њихове галаме, вике, неиздржи-
во је. Не може да их уништи. Јурну напоље, али у

291
сењаку нагло стаде. Ослања се на стог сена, по-
топљеи у хладњикаву ноћ пупу лавежа, комешања,
непознатих гласова, вике и корачања. Нема куд.
Ипак је човек и има снагу да стоји, леци су му у
педрима. Ако их остави, ако их уништи, он ће опет
бити слуга. Само слуга, Ухватиће га. Пуцаће. Као
на бесно куче. Ко ли га је издао. Као да четници
трче шљиваром. Оп чучну у стог, смањивши сс,
све лстке покупи у шаке, у пссницс, као бомбе их
стегпу. Чека. Нсћс бацити лстке. Нека га стрељају
са њима. Кад ироаешера сшре.оа иеирцјашељ. Не
може да се сеги пгга му је говорио Душан Катић.
Опи пе долазс. он се поново усиравља уз стог,
у пунијој помрчипи, жељап да се свети. За то има
спагу, све може класно свестан, свестан: може и да
баци бомбе у четпички штаб. Можс. Шта је живот.
Бомбе је сакрио, украо их из сандука који је ноћу,
преко Мораве, препео у одрсд партизанима. При-
вући се до кафане, па кроз прозор. Зашто се тек
сад сстио бомби. О томе ће причати по цслом окру-
I у, сви ће сазпати за ЈБубишу Дачића. И л,уди и
жспс бићс изненађепи н.еговом храброшћу. Учла-
пиће га Душап Катић у Партију. Нисмо се падали
од тебе. Каква јс то сласт.
Почин.с да звижди. Коло, песму, опст коло.
Звижди из свс спаге. Нска пси побеспс од лајања.
Нека сто четника иде на њега. Пас се зарива под
сто 1 . спасава се. дубље сс завлачи и једва дшпс.
Копа прстима отаву, дохвата бомбс: сад све може.
Само да поћ потрајс док се рат пс сврши, да он буде
овдс, под стогом, увереп: ако и партизани буду
етварпо уништепи, Радоја ћс стрељати Црвепа арми-
ја; свс слуге, све издајнике стрељаће Црвена армија.
По Стаљиповом паређењу. О томе дуго мисли.
Бомбе су живс, топле, и у њима куцају ерца,
ситно, брзо као у птица, као у пилића којс је хватао,
крао по комшилуку кад је био дете па се скривао у
бурјан, иза свињца, и давио их. Носио их је у џепо-
вима и под капом. Тако је и био откривен: мајка му
нашла мртво пиле у џепу, пробудила га виком и
страшно тукла по глави. Чуо је, веровао, неко је

292
рекао, од гуче је остао ситан, плав, са риђом косом.
Стежс бомбс, свс су топлијс. Као да им куца срце.
Као бесно куче.
Чује кораке. Чује стварне људске кораке и стварне
људске гласове, непознате, четничке, али га није
страх иако се стог над њим њише, заноси од некот
ветра, од њиховс викс: Предај сс. Предај се. Каква
сласт и снага: има бомбе, има летке, има бомбе у
шакама, топле, помало знојаве. Сепо опија горким
мирисима; час је то цвеће у ливадама, час балега,
али све је то исго: његов живот, цео његов живот,
пси лају на кораке, над њим, на вику око њега, свуда
лају пси; по целој земљи корачају само четници и
траже њега. Узалуд. Ноћ је увек била његова, ноћ
је била и жспс и леци, ноћу он пије слуга, он зпа
тајну, чува тајну, прети, нада се: ноћ је једини живот
његов. Над њим и око њега шушти сено. То ситно
пуцкарањс густо је као талас, дубок, који из саме
земље долази. прелива га, пуни тело, главу и диса-
ње, струји вепама и из њега се просипа у мрак. То
је сад свс што чује. Зна ои добро то тихо, једиио
њему чујно, пуцкарање сена под собом; сваку влат
по гласу позпаје, као у свирци оне се редом јављају.
Наслушао се он те свирке и те песмс сена, увек су
биле онакве какве је желео; слагале се са свим ње-
говим жеЈвама, потврђивале их, подстрекавале. Са-
мо да увск будс овако сигуран и јак, овако срећан.
јесте срећан јер кораке више не чујс, пси се подавили
у мраку. преклиње бело бесно куче јави не јави четнич-
ки штаб ноћ црна чстници у шубарама нсће бссно
куче.

Зиао је, то се подразумевало: живот му је заспо-

ван на испуњавању дужности које у војсци, због
исправног неверовања у човека. јесу принуда и на-
ређење. Њему то никад није падало тешко, јер кад
би педесет пута могао да започнс живот, он би га
и педесет и први пут започео жељом да опет буде
официр. И сматрао је. и опет јс то претпоставка
за процену свих својих поступака: дужност је бранити
отацбину или борити се за њену слободу, а жртво-

293
вање има право на част једино ако је изведено на
јединствеп и непоновљив начин. И даље: патња је
војничка судбина, она није ни казна ни проклетство;
она је једина провера човекове снаге и човекових
побуда; стање у коме се заједно са јунаштвом рађа
и његово право да презире. А, међутим, сада шта
се то догађа. Коста Цветић жури марширајући на
челу своје дуге колоне, силазећи са коса и брежуљака
у равницу, у кукурузе. Само силажење, баш сила-
жсње, а не успињање, то кретање по инерцији, не-
како стално искошсно ходање, безмало падање,
разлог јс тога пепознатог, друкчијег осећања, док
му се за леђима постепено удаљава битка (он не
бежи), и док у ходу колоне, у шумору презрелих
кукуруза, замиру они ситни гласови и некакви уну-
трашњи покрети битке, оиа њеиа људска, жива,
органска оспова коју једино чују командапти и хра-
бри, али па умору (мора да привна, коме да призна
тај неред у себи) Изгледа да је то прави страх, то
што је тако и голико забрипут. Он извршава наре-
ђењс, он мора да изврши парсђсње команданта
свих чезпичких одрсда у земљи. Дражу Михајло-
вића на ту дужпост поставио је краљ и влада. Зар
није дукг размишљао, јсстс, посгупио је по својој
савесги (стварно, још нису услови за устаиак против
окуиатора, још није време, треба бити иаметан и
сачекати прави час), није хтео кукавички да се извуче
пред одсудну битку за Паланку, напротив. Па ко
може вишс да мрзи Немце од мене, ко, Душане
Катићу. Иако н> није командантски, он је три ноћи
узасзопце ишао у јуриш, водио папад иа Коњичке
касарпе, срце расгурено затутња, пеугодна топлина
по целом телу. гу ноћ зреба заборавити, та ноћ не
сме посгојаги у његовом живогу, и последњи се
повлачио у блуви којој је митраљески рафал избушио
цеп. Зар није сарађивао са Душаном Катићем (можда
ће ноћас погинути), иако је Душан Катић комунист.
Зато што је храбар човек и шго храбром војском
командује (чим бисмо освојили Паланку, он би ме
убио). Сарађивао је из националних разлога, у инте-
ресу борбе против окупатора, а он је сумњао у ме-

294
пе, спремао се да ме убије, јер сам за краља, јер
писам устукнуо ни пред немачком уценом, шта је
било са децом, неће да мисли, не сме, како да сазна.
Мора да ми се верује да бих их једног повољног
момепта, ако би наставили своју комунистичку про-
паганду и ако би се побунили против његових па-
ређења и команде, разоружао и растурио као војску.
(Већ је био одлучио да им забрани комунистичке
несме, петокраке и поздрављање песницом чим осво-
је Паланку.) Све што јс чинио, било јс по савести
(он мора да мисли о жртвама, о Трнави, о масовним
одмаздама које врше Немци), а ипак ии у шта вишс
није сигураи, све је то пораз, ноћ на капитулацију
подсећа. Као да Коста Цветић није више Косга
Цветић. Шта сам ја сада. Као да поље којим иде
није више део Србије. отацбинс. Шта јс то оставио
горе на положајима, у вреви и ршуму битке (последње
за Паланку, морају сс повући). Иако је извршио
наређење свог старешине, постунајући како би сваки
официр од части и заклегве поступио, као да јс то
његово, гај прави Коста Цвстић, баш Душан Катић
(стрељао би ме) који је остао сам. са нустим поло-
жајем на цслом ссвсру и западу (чује битку, чујс је
као крњ оркестар, оркестар бсз баса), и сада још
љући и разбеспело полази у јуриш за славу. Оп,
Душан Кагић, он можс да буде храбар јер јс млад,
без обавезе: он има само живот (ако пе 1101 ипе,
комупист је, нема част, убио би ме). Опда ћс цсло1
живота имати на еавести тог нссрећно1 лудог мла-
дића (зашто му није рекао: Шта је сад вршење дужпо-
сти, нгга је патрио гизам, ппа је храброст). Корача
споро, све спорије и тромије. спотичући се о 1 рудве.
сваљене кукурузпе стабљике, мртве тиквинс вреже
хватају га за шме (не. не боре се комуписти за отаџби-
ну). тиквине вреже заплићу му се око чизама, зауетав-
љају, вуку назад њепт све погурснијег под шиње-
лом и умором (Душан Катић ће скупити партизане
и рећи: Кукавица. уценили га иородицом, издајпик.
као што су нас официри у рату издали, другови,
рећи ће, сиктаће, и угришћс крагке мусавс бркове,
засузиће. Као пред јуриш, као кад држи онроштајгш

295
говор погинулима. Какав говорник.) Уморан је,
још је уморпија колона; она шумором и ходом
мути ноћ и равницу, и верује да се иде на други по-
ложај, у нов нагшд. Треба их зауставити и рећи.
Треба прећи Мораву. (Зашто му нисам рекао из
којих разлога напуштам положај. То би једино било
часно. Требало је да му кажем како знам да ми је
за пратиоца хтео подмсгнути комунисту, да ми је
постављао комесаре по четама, и да знам његову
тактику. Зашто му свс то нисам рекао. Побегао сам.)
Напрегнуто слуша битку. Како врши тако глуп,
самоубилачки напад. Та усијана глава неће да схвати
да је битка за Паланку изгубљена још прве ноћи, у
првом нсуспслом јуришу.
Шта је сада вршење патриотске дужности, шта
су храброст и част. Па он мора по краљевом наре-
ђењу, он је краљев официр, мора да прекине сарадњу
с комунистичком бандом која диже устанак да би
освојила власт и завела свој, комунистички режим.
Ја сам частан човек, без иједне дисциплинске казнс
за двадесет и седам година активне официрске
службе, два рата и толико неправди које су ми чи-
њене, али је испуњавање дужпосги моја светиња,
мој живот.
Лакшс, лакшс. Куда тако јурите. Па ми не бе-
жимо, бога вам! Ми пе одступамо.
Морава га гласно пресрсћс, застаје, мора да
стапс (вишс пема повратка) да би добро чуо битку
и проценио стање на положајима. (Пуцњава нс
затвара круг око Палаикс, тиха је северна страна.)
Јекну. Они сигурно знају. Сад сви знају. Не, Немци
ће тек у зору открити пусте положаје, поћас ћс мисли-
ги да је замка. Ујутро јурнуће пси. (Ако погипе
Душан Катић. Ако не погине Душан Катић.)
Зашто сте стали, господине мајоре.
Напред. Продужите.
Застаје да би био на зачељу колоне, ближе по-
ложајима, ватри, да четници не би помислили: бежи
Цветић. Колона продужује. (Туку се два бацача.)
Не, иду људи. Иду кукурузи. Топољаци иду. И река
иде. (Јуриш бомбама. Грмљавина.) Сада евс или

296
ништа. Последњи час. То је јуначки. Нека вам је
срећно, младићи. анархисти, комунисти, зликовци,
партизанска бандо! Збогом, Душане Катићу, по-
кварењаче комупистички, чувај главу усијану, али
срешћсмо се, ми се морамо срести, да те ја научим
како сс ратује, балавче. Потрча уз колону кроз ку-
курузе, у њихову ломљаву бежи (нрви пут у животу,
први пут бежи, што нисам погинуо код Коњичке
касарне).
Послс, на обали Мораве, као да више ни о чему
не мисли, као да више нишга не осећа. Ослоњен на
врбу. зури преда се (да пе би видео пламсање битке
око Паланке) и чека скелу с друге странс реке. При-
лази му поручник Спасојевић:
Господине мајоре, много је људи дезертирало.
Дезертирало:
шчспа га за прса:
Куда, запгго:
дрмуса га, вичс.
У маршу. И сада. Стално беже. Чујетс ли.
Жсли да га ишамара и страшно умораи седа
на спруд. па белутке.

Куда идемо. У мајчину идемо. И Вук Бранко-

вић је Србип, бем ти срце српско. У рату то се
никад не зна. Ћути. Води иас Урошу Бабовићу.
Тсби није сумњиво. Да бежимо. Гдс да бсжимо.
Видиш ли, беже, одавио бежс, чим смо прешли
друм. Ноћас ће их разбити, чујеш ли ватру. А
ако освоје Паланку и победе, шта ће бити с на-
ма. Идемо да заузмемо нов положај и пресе-
чемо Нсмцима одступницу. Наређење врховпог
командапта. Ноћ је, да бежимо. Не смем. Јесу
партизани против краља. Баш ме брига. Срби
С У- Другари су каквих нема на кугли земаљској.
Мајор Цветић је поштен официр и јунак. Нема
поштеног официра. Да бежимо, браћо. Бежи.
Да бежимо. Не.ма слоге међу Србима. Бем ти
душу невериичку. Пропала ствар.

297
 Чује жамор, гласове, не речи, неће да их чује,
чује ломњаву кукуруза (они не желе да им се каже
да су издајници, зар опи, сељаци), У мраку види густе
гомиле мрака по спруду, уз врбак, поред кукуруза:
Слушајте, ви сте под заклетвом. Ви сте моби-
лисани краљевим указом. Свако бекство из мога
одреда издаја је отаџбине. А сваку издају ја ћу казни-
ги стрељањем. Ја комапдујем, ја знам куда и зашто
идемо. И ја извршавам наређеље више комапде.
Ја ћу да стрсљам за неизвршсње моје командс.
Стрељ аћу издај нике.
Мрак се нодижс и покреће ка њему.
Имамо и ми децу. И наше куће пале. За слободу
смо пошЈШ, а пе за твоје еполезе. Зашто си нас пре-
варио.
Ко то каже. Да те видим. приђи.
Тишина: или река меша белутке или се митра-
ј б с з и задавили редспицима. Мрак стоји, зауставЈвсн

је. пагпут према њему. Откочепе пушке. Упе.рене

цеви. Растс му снага.
Куда идемо.
Ко сме да пита куда пдемо.
Хоћемо да зпамо к'уда нас водиш. Ми смо добро-
вољно пошлн с тобом. Чујсш, Цвстићу. пећемо ви-
ше сзару војску, фажимо да смо др\а ови и све да
буде л.удеки. Кажи запгго смо иобегли са положаја.
Кажи зашто смо издали партизане.
Поручпик Спасојевић шануће му у лице:
Партизански утицај. Побупу морамо спречити
одмах.
Али оп не може да изда такву паредбу (она
сс само једном и последњи пут у животу издаје, зна,
још зна мада се мрак усправља у мраку, ка њему,
зиоји се, стрсса се) јер: шта после. Прећи преко реке.
(Прсћи преко крви.) Команда више неће бити ко-
мапда.
Не пуцајте:
хвата поручника Спасојевића за руку.
Нећемо са Урошем Бабовиће.м. Зангго само ње-
гово није изгорело. Нећемо са господом. Нећемо
да бранимо капитал. Нећемо са издајницима.

298
 Мора да се брани. Нешто да одбрани. Спасо-
јевићев револвер пуца панично. У грудима, у глави.
Али кад чу јауке, он покуша да заустави све, да
спречи, да им докаже да није кукавица и да због
страха, због деце, капитала и господе не прелази
преко њихове крви, преко реке, иа јурну ка јауцима,
ка гомили вичући:
Ево ме. Пуцајте у команданта.
Метак му зукну поред главе. Чека други. Чека.
Жели га. У тишини, и без јаука и без битке код Па-
ланке. чује реку и шумор и ломњаву кукуруза. Мора
одмах, мора нгго нре да се пребаци на другу обалу.
Цело лицс му јс у шакама, река брзо некуд носи скелу
(нека носи. свеједно куда и докле), то је тај велики,
комапдаптски пораз (први и последњи), можда су
му и дланови мокри. Скела тупо лупи у обалу. Не-
ма куд.
Примећујете ли, 1 осподине мајоре, да наш топ
више не пуца. Извадио сам затварач и попео га.
Али се кајем што не смакох Душана Кагића.
Тек па улазу у ссло, кад пси опкојшшс колопу,
оп одговори поручпику Спасојевићу:
Да пе зпам да сче храбар официр, овог трс-
нутка бих вас стрсљао.
Ја вас не разумем, госнодинс мајоре.
Ви, поручпиче. немате пи право мене да разу-
меге.
Мора гласно да 1 рди, прети овима, да виче
иа стражаре одрсда војводс Планинског који га
заустављају (да чују његови у колони, ипак), гласно
протсстује што је шгаб војводе Плапипског у ка-
фани (трговина, лумперај. шта је све ово). Д и о
гледа у два жућкасто осветљена прозора. Тссан му
је и шињел. (Сигурно мисле: долази им па ноге.)
Али пема куд, своју судбину не може да преско-
чи: њу не може да стреља. (Спасојевић је пуцао без
његове команде.) Пови се и одвуче у кафапу тром и
неодлучан тутањ својих корака.
Бата Павловић гледа га како отвара врата,
стаје мирно и поздравља војнички. Комичан и јадан
крај његовог јуначког, у ствари глупог подвига.

299
Добро је што опда у мапастирској шуми поручншс
Васовић није имао смелости. Зансмсо. Збуњен. Сад
је оп скупљи. Сад он вреди више но што вреди:
Добро пам дошао и честитам на храбрости:
прилази му и грли га.
Под војводом Планинским зашкрипа столица:
пао си, птицо! Ову зсмљу и овај народ скупо коштају
твоје еполете. Али једног дана судићу ја теби. Не
пружа му руку за поздрав.
Држањем војводе Планинског задовољан је Бата
Павловић, ташие по плећима мајора Цвстића, осме-
хује се, припоси му столицу, зове кафецију:
Овај час трсба прославити. Ову побсду разума.
И вашу храброст, господинс Цветићу.
Застаде, мотрсћи га, слушајући га.
Ово хоћу да сс зна: положајс код Паланкс нисам
папустио из кукавичлука и да бих спасао породицу.
Ја писам капитулирао. Немци јесу и остаће моји
непрпјатсљи док сам жив. А вама прилазим по па-
рсђељу Драже Михајловића, команданта свих четнич-
ких одрсда. М ој шм да се то пикад пс изгуби из вида.
Официр сам, заклсо сам сс на верност и дисциилину,
ја сам, господо, само извршио паређеље.
Па зар ви мислитс да ми друкчије схватамо
ваш поступак.
Чекај, Базо. Ја хоћу чист рачун. Ти си, Цветићу,
мспи пришао пошто си најпрс с комупистпма палио
з с м Ј в у . Је ли гако?
Гледа ме пспријатсл>ски и победнички:
Рекао сам под којим условом.
Онда си под мојом комапдом (све ћу вас под
колена).
Добро јс. Ви сте постављсни за начелника штаба.
ево вам иаређеље.
Војник сам, господо.
Само да знаш: овај рат водимо ми. сељаци. И
грдпс рачуне имамо да паплатимо. Ми гипсмо. ми
хоћемо да се спасемо, ми смо себи команданти.
Ви официри гурнули сте нас у пропаст и говна. али
ми хоћемо да се ишчупамо из њих по својој памети
и вештини. То ти сад кажем, и то немој да заборавиш.

300
 Младен притиска лице уз прозорско стакло:
одушевљен је војводиним држањем, разочараи ма-
јором Цветићем. Има главу примитивца. Као да
носи некакву наследну увреду. Изгледа да је алко-
холичар. Ставити му на зпање да је компромитован.
Збратимио се с комунистима. И људе које је довео
причестили су комунисти. Непоуздан елемент. План
антикомунистичке пропаганде и мере за нреваспи-
тавање војске и народа сутра предложити Планин-
ском. Долази моје време.

Буђење је, као и увек, иочетак мучења. Само

је сад помрчина сасвим, али Љубиша Дачић брзо
схвата да је под стогом сена, задрхта: неиздрживо
галами, виче, пуца село. Данас ће га, можда, убити
четници. Биће дан. Видеће га тада, видеће све. Зато
пајпре треба сакрити летке, извући их из недара,
гурнути у плеву. Поред њих оставити и бомбе. Али
ако то учини, ако летке извади из недара, свршеио
је с њим: ако остави летке, биће слуга и Љубиша
Ласица. Таквог ће га и убити. Око њега ломњава
сувог сена. То јс и у глави и у вепама. Мора да бежи
из тог ршума: Ако се ујутру не пријави, убићемо га
као бссно куче.
Кад се усправио уз стог у свитању, хладњикаво
и росно, сам га дан заробио. Неколико тренутака
је само цвокот, пред пуцње, разрогачених очију у
свитању, у дан који нишани у њега. Као да је го,
толико му је хладно, руке готово прекрстио преко
груди да бар нешто згреје, па јурну према стаји и
стаде пред отвореним вратима, заустављен смрадом
и страхом од себе због летака које ће му пронаћи и
стрељати га као бесно куче. Сети се Душана Катића
и ослушну: ниоткуд се не чује пушка, тишина је.
Тишина и одлучи: опет жури у сењак, ка старом
шупљем јасену, деда Тола га посадио, једини који
Адам није посекао. О тим јасеновима, дединим ја-
сеновима, и деда је био слуга, отац му шапатом
причао неке приче, тајне и страшне. За тај стари
шупљи јасен између Адамовог сењака и шљивара
његовог стрица, брата од стрица Раке, који је у

301
партизанима, они, Дачићи, неколико пута молили
Адама да га не посече, а Адам беснео и претио баш
том јасену да ће сипати у њега канту бензина и да ће
га запалити, па ипак, због нечега, то још увек није
учинио иако му стално претио. Љубиша стоји и
гледа у зјапеће, суве и црнс, у мртвс груди јассна.
Деда Тола. Гурка руку у њих. Можда би ту могао
да се сакрије, можда га овде не би пронашли. По-
следња прилика. Судбина. Од страха већа је, горча
жалост.
Нема њему спаса. Са сузама теку псовке, густе,
у таласима. Чује да га Адам зове, виче, улази у стају,
излази. Па где је тај блесави Љубиша. То му годи,
то му је слатко; жели да га више вређа, да каже Ла-
сица, и да је лопов и лажов и пас.
Кад је умукао Адамов глас, већ су и леци с бомба-
ма били на дну шупљег јасена. Посадио га његов
деда Тола, био слуга, као и он који дрхти, слаб,
сасвим оиемоћао и једва корача пустим путем према
општини.
Онда неко страшно заурла пред њим:
Целу ноћ те тражимо.
Препознаје Радоја и немо зури у њега.
Морам да те вежем.
Ми смо стари другови.
Шта могу, ратно је време, и мени игра глава.
Шта ће да буде са мном, Радоје.
Не знам. Има вас преко двадесет. Партизани
пропали начисто. Ноћас је стигао и мајор Цветић
са триста четника.
А куда ћеш да ме тераш.
У општину. Кажи ако сам те много стегао.
Ниси, добро је. Радоје, ти мене знаш, ми смо
стари другови.
Баш си глуп и ред је да изгубиш главу. Како
не знаш да се само за реч »другови« данас стреља
на лицу места.
Па шта смо онда нас двојица, Радоје.
Ништа, човече.
Како ништа кад смо више од десет година,
више, то што кажеш да је забрањено.

302
 Како се зове она женска код бунара. Цело јутро
се гледамо. Добра је.
Слушај, Радоје,. ја имам бомбу у десном џепу.
Стој. Стварно бомба. Бем ти сестру. Слепче.
Да су ти је нашли у штабу, Васовић би имао право
мене да стреља.
Молим те, Радоје, обриши ми крв с лица, не
видим куд идем.
Глуп си и заслужио си да ти потпуно расцопам
главу. Али да знаш да си много јефтино прошао,
ја сам човек и штабу нећу пријавити да сам ти нашао
бомбу. Не рече ми је ли удата она женска.
Младена буди некакво пипкање и голицање по
шаци, некакав брз шапат, и он преплашено отвара
очи: два дечака и девојчица загледају му ручпи сат.
Среће се с њиховим унезвереним погледима, најежен,
личе му на зверке. Девојчица побеже под кревет а
дечаци га гледају као пред скок на њега. Он се при-
диже, шчспа их за руке. Дсца не дају отпор, руке су
им ситне и меке, гледају га пренеражено. Застиде се,
пусти им руке, милујући их по глави. Згађен њи-
ховом прљавштином, ражалости се:
Када се сврши рат, обећавам вам по један овакав
сат. Запамтите: зовем се чика Младен. Хоћете ли
да ме запамтите.
Одједном му је искрено стало до тога.
Зажмури, иусти децу. Данас или сутра ступиће
у борбу. Ипак, нешто би значило кад би га запамтила
ова песрећна деца. Одржаће реч. Кугшће им сатове.
Не само то. Када се сврши рат и среде прилике,
доћи ће аутомобилом, сам ће да шофира, и баш
овога сељака у чијој је кући, заједно са женом и децом,
одвешће у Београд. Да му буду гости недељу дана.
Са мамом неће имати проблема због тога, живеће
сам. Отвори очи: прозор је пун вретена, небо облачно.
Тихо је.

Господине, брата су ми на правди бога везали,

ено га пред општином, помози.
падају му у сан речи које личе на јауке, и Бата
Павловић се буди, љуто увређен.

303
 Оставите ме, молим вас, говори жени која се
надноси над њсга. Па сачекајте, молим вас, да уста-
пем. Ако су га везали, неће га стрељати, не бојте се.
Жена одлази и он, не успевши да продужи сан,
огорчено припаљује цигарету. Али га то прво не-
расположење, зна да је себично, брзо напушта, јер
молба те несрећне жене и овакво његово убеђење
јесу чињенице једне нове ситуације, једног новог ста-
ња, нове етапе у борби коју је повео. Наравно, овој
својој домаћици ослободиће брата. За то ће сазнати
неколико села. То је прва великодушност коју може
да покаже. А бити кадар опростити непријатељу,
доказ је снаге и самопоуздања. Утисак сигуран.
Спава ли Цветић. Придиже се и гледа га. Тешко,
аритмично дише. Нешто сања. Он који се у манастир-
ској шуми увек први будио. У само свитање. Спава,
а сунце сигурпо већ изгрејало. Паметио је поступио
што га јс позвао да спавају заједно. У овим првим
дапима иикако га ме остављати самог. Пријатељским
држањем освојити његова осећања. Али што пре,
одмах, бацити га у битку. сукобити га с Душапом
Катићем. Натерати га данас да држи збор овде,
у партизаиском Прерову. Најуспсшније одвајање.
Тск кад му смалакше та његова епска душа, са њим
сс може озбил.но рачунати. Бацити га у ватру. Каква
је то логика пашсг политичког развитка: радикалско
Прсрово постало комунистичко Прерово. Како смо
ми незрео парод. Непоуздан.

Ухватили смо слугу Адама Катића, саоиштава

Подофицир, стојећи мирно пред војводом Планин-
ским који, пробуђен првим свитањем, седи за празним
столом у празпој кафани, уз сам прозор, загледан
напоље.
И њега. Свима по двадесет пет. Одмах.
Љубиша му је увек кад је долазио Адаму испре-
зао и упрезао коње, добар је радник али не може да
му опрости: ако ништа друго, слуга је и Адаму и
Душану Катићу. Никоме неће да опрости, гледа
кроз прозор и чита: »Доле четници. Доле издајници
српског народа.« Црвеном бојом, како нађоше чак и

304
црвену боју, написано је на зиду старе кафане уз
саму општину, и то ноћас, ту, уз штаб, поред две
стотине његових четника. Дотераће он у ред те
ништаке и нераднике. »Доле издајници српског на-
рода«, тако га поздравља партизанско Прерово, то
је преровско добројутро њему који га спасава судбине
Трнаве, њему чијом се гаранцијом немачкој ко-
манди прогнан народ враћа у своја села да бербу
обави. Кише само што нису почеле, кише ће данас
почети, базде горови и свињци. И плотови миришу.
Готово. Киша ће. Да ли се Милош спрема за бербу:
Тамо уза зид, где су написали онај поганлук,
тамо да их поређате. Нека читају шта су написали.
А ви им добро очи отворите. По двадесет и пег,
рекао сам.
Наручује љуту ракију и кафу. И да се смири,
да му нико од сељака не примети и не наслути осе-
ћање. »Доле и здцјни ци срнског народа«. Не зна ни
сам којом осветом да утоли увреду: нема казне коју
би овог јутра изрекао па да помисли: много је. Издај-
ник он, Урош Бабовић, он који је спречио и спречава
Немце да цео срез не постанс Трнава, он који је
оставио кућу, сина контузованог. Сутра увече отићи
ће кући да разговара с њим и лично чујс то што је
Вити рекао о четницима и о њему, оцу. А целе ове
јесени ни кило грожђа неће моћи да купи, триста
хиљада дипара изгубиће ове јесени.
Натерајте их да сами поскидају чакшире. И
скупите народ да види 1 ологузе и усрапе партизанске
присталице.
»Доле четници«. Добро, Преровци. Добро, ко-
мунисти. Шарајте ви по зидовима и плотовима што
год хоћете, али ви сте под мојим коленима. Још у
зору утишало се код Паланке. Сад ћу ја да гоним
по брдима Душана Катића и ја да одбројавам зли-
ковце и мангупе. Срче кафу и гледа кроз прозор
упљуван мувама:
Вито, обриши стакло. Па где си видео да се
шубаром брише стакло, будало.
Двадесетак сељака поређаше се један поред
другог, опкољени четницима, и скрише на зиду

305
 Оставите ме, молим вас, говори жени која се
надноси над њега. Па сачекајте, молим вас, да уста-
нем. Ако су га везали, неће га стрељати, не бојте се.
Жена одлази и он, не успевши да продужи сан,
огорчено припаљује цигарету. Али га то прво не-
расиоложење, зна да је себично, брзо напушта, јер
молба те несрећне жене и овакво његово убеђење
јесу чињенице једне нове ситуације, једног новог ста-
ња, иове етапе у борби коју је повео. Наравно, овој
својој домаћици ослободиће брата. За то ће сазнати
неколико села. То је прва великодушпост коју може
да покаже. А бити кадар опростити непријатељу,
доказ је снаге и самопоуздања. Утисак сигуран.
Спава ли Цветић. Придиже се и гледа га. Тешко,
аритмично дише. Нешто сања. Он који се у манастир-
ској шуми увек први будио. У само свитање. Спава,
а сунце сигурно већ изгрејало. Паметно је постугшо
што га је позвао да спавају заједно. У овим првим
дапима никако га не остављати самог. Пријатељским
држањем освојити његова осећања. Али што пре,
одмах, бацити га у битку, сукобити га с Душаном
Катићем. Натерати га данас да држи збор овде,
у нартизанском Прерову. Најуспешније одвајање.
Тек кад му смалакше та његова епска душа, са њим
се може озбиљио рачупати. Бацити га у ватру. Каква
јс то логика нашег политичког развитка: радикалско
Прсрово постало комунистичко Прерово. Како смо
ми пезрео парод. Непоуздан.

Ухватили смо слугу Адама Катића, саопштава

Подофицир, стојећи мирно прсд војводом Планип-
ским који, пробуђен првим свитањем, седи за празним
столом у празној кафани, уз сам прозор, загледан
напоље.
И њега. Свима по двадесет пет. Одмах.
ЈБубиша му је увек кад је долазио Адаму испре-
зао и упрезао коње, добар је радник али не може да
му онрости: ако ништа друго, слуга је и Адаму и
Душану Катићу. Никоме неће да опрости, гледа
кроз прозор и чита: »Доле четници. Доле издајници
српског народа.« Црвеном бојом, како нађоше чак и

304
црвену боју, написано је на зиду старе кафане уз
саму општину, и то ноћас, ту, уз штаб, поред две
стотине његових четника. Дотераће он у ред те
ништаке и нераднике. »Доле издајници српског на-
рода«, тако га поздравља партизанско Прерово, то
је преровско добројутро њему који га спасава судбине
Трнаве, њему чијом се гаранцијом немачкој ко-
манди прогнан народ враћа у своја села да бербу
обави. Кише само што нису почеле, кише ће данас
почети, базде торови и свињци. И плотови миришу.
Готово. Киша ће. Да ли се Милош спрема за бербу:
Тамо уза зид, где су написали онај поганлук,
тамо да их поређате. Нека читају шта су написали.
А ви им добро очи отворите. По двадесет и пет,
рекао сам.
Наручује љуту ракију и кафу. И да се смири,
да му нико од сељака не примети и не наслути осе-
ћање. »Доле издајници српског народа«. Не зна ни
сам којом осветом да утоли увреду: нема казне коју
би овог јутра изрекао па да помисли: много је. Издај-
иик он, Урош Бабовић, оп који је спречио и спречава
Немце да цео срез нс постанс Трнава, он који је
оставио кућу, сина контузовапог. Сутра увече отићи
ће кући да разговара с њим и лично чујс то што је
Вити рекао о четницима и о њему, оцу. А целе ове
јесени ни кило грОжђа неће моћи да купи, триста
хиљада дипара изгубићс ове јесени.
Натерајте их да сами поскидају чакшире. И
скупите народ да види гологузе и усране партизанскс
присталице.
»Доле четници«. Добро, Преровци. Добро, ко-
мунисти. Шарајте ви ио зидовима и плотовима што
год хоћете, али ви сте под мојим коленима. Још у
зору утишало се код Паланке. Сад ћу ја да гоним
по брдима Душана Катића и ја да одбројавам зли-
ковце и мангупе. Срче кафу и гледа кроз прозор
упљуван мувама:
Вито, обриши стакло. Па где си видео да се
шубаром брише стакло, будало.
Двадесетак сељака поређаше се један поред
другог, опкољени четницима, и скрише на зиду

305
»долс издајаици српског народа«. Од њих само
двојицу-тројицу познаје. Продавали му вино. Запо-
мажу, моле, отимају се, неће да скину чакшире.
Лазар Обичан, Подофицир и Церовић јуре око њих
и туку их штаповима по рукама. Тако, тако! Похва-
тани неодлучно, један по један, скидају чакшире:
Нска вас оваквс виде и памте ваша деца, па, пошто
им поново везаше руке на леђа, лежу иотрбушке на
зсмЈву: Све ћу тако да вас оборим, цело Прерово,
цео срез, као снопљс, оборити под батину: замуче
галама и вика четника, слатку језу оссћа. Тишипом,
са брсстовим шгаповима, пролазе Лазар Обичан,
Подофицир и Церовић: Удритс. Шта чекате. На зи-
ду се опет види »Доле издајници српског народа«.
Почињс батинањс и бројање удараца. Он цепти и
примичс лице прозору. Јауци, груби, урлајући. Тако,
тако. Пуи јс прозор тупих неусклађених удараца,
пуно је јутро свс гаднијих запомагања. Тако, тако.
Одбројавања су све развучепија.
Урошс, шта ово зпачи. Ја то не могу дозволити.
То јс погрешно, забога Урошс. Цело ће село бити
против пас, а го је ужасно непопуларно. Ми смо се
друкчијс договорили. Зангго почињемо батинама.
Имамо времсна за батинс. Ко ће нам дапас доћи
па збор.
Бату Павловића пеће ни да погледа:
Ако сматраш да нису батине заслужили, онда
скипи чакшире и лези поред оног старца на крају.
Замаси, трзаји, гипки и грчевиги одскоци тела:
Нека вас такве виде ваше ћеркс и унуци; беласање
мршавих стражњица, црвепо »доле издајници«, све
муклији и гаднији јауци, све гласнија одбројавања.
Тако, тако. Препознаје јаук Љубише Дачића. Сад ће
од њега сазнати шта мисли и говори Адам Катић.
Вито, иди кажи да вишс не млате оног Ада-
мовог Љубишу. Доведи га овамо.
Лазар Обичан, ГЈодофицир и Церовић застају
да се одморе. Још десег таквих му треба па да смири
не срез, него целу Србију. Бришу зној, скидају блузе,
тихо псују. Миле Савковић брзо пролази с марами-
цом на устима. Тако, тако. Нека цело Прерово осети

306
ваша партизанска говна. Лазар Обичан, Подофицир
и Церовић пљују у дланове, настављају да раде, да
туку, редом, један за другим, сви све. Кад стигну
до краја. поново се враћају. Тако, тако. Кад буде
двадесета, не, двадесет и трећа, онда ће он да се
појави. Љубиша се подиже, али не може да се усправи.
Погурен тетура пред Витом, према кафани, пуни му
цео прозор. Улази, стаје, хтео би да стане мирно,
клати се.
Виго, приђи. Кад чујеш да су одбројали по
двадесет и две батине, шапни ми на уво. Окреће
леђа прозору, гледа Љубишу: Ја сам мислио да си
ти с газдом у партизанима. Не бих ти познао глас,
да ниси онолико урлао и сад не би могао ни тако
да стојиш.
Љубиша покушава да сс усправи, кривећи лице,
мокро и избезумљено.
То је пропаганда. Лажу народ. Све су лагали
што су говорили, часна другарска реч, није то исти-
на, ти ме добро познајеш, чика-Уроше.
Не слини. А шта је то пропаганда, Љубиша.
Да су четници издајници српског народа, а да
су партизани н.ег ови хероји и синови радничке класе
и свих братских народа, а да си ти, за тебе све лажу.
часна реч, то никад ја нисам могао да поверујем,
чика-Уроше. Нема Немац парс тебе да кугш.
Ко ти је казао да сам ја издајник.
Сви то причају. И мој газда Адам пајвише.
Часпа реч, ти ме од детета познајеш, и Радоје, са
њим сам јутрос дошао да се пријавим.
Ти си Адамов хлеб јео, липсао би да ти није
њега. Ти знаш да је Адам мој пријатељ, пази шта
говориш, главу ћеш изгубити зато што лажеш.
Убиј ме, часна реч, убиј ме, војводо, чика-Уроше.
Јесен је а ти си још бос. Ни за опанке ниси за-
радио.
Газде су, војводо, газда је, нељуди су. Све је
пропаганда. Само што они исцепају, ја носим. Часна
реч, ово никад нећу да ти заборавим.
Хоћеш ли да ме слушаш.
Све што кажеш, све за тебе хоћу.

307
 Ако си лажов.
Убиј мс ако сам лажов.
Ево, почињу. Двадесет и две, шапну му Вита.
Остапи с Љубишом.
Устаје, с треском отвара врата и јурну преко
пута ка огпитипи, дотрча и продра сс из свет гласа:
Стојте. Ко вам је паредио да млатите народ,
ништаци. Људи су, нису говсда! Како смсте да их
бијете. Одвезујте их.

Младен записује у дневник:

Мој иаушачајиији дожићљај оћош шмурио1 и до
ра Цјражаиа ши.хо/ ју ш р а у кошу.ш сам иашао шри
ћашке! Прћи иуш у жићошу /тдео сам шу зћерку жићу.
С.ујешсш сам, уираћо. Када се сћрши раш. ех, како
ћу да иричам оће сћдје фаишастичие дожић.шје.
Раћиодушио, ма.к> мрзоћољио у шоиу, без ћидљићо/
ашажоћанм. З/раиућу и.х сће. Сћакико ћу бити једиа
од иајиишересаишиији.х аичиосши у бе<ирадским ћишим
кру/оћима.

Миле Савковић упада у собу са ичразом прс-

странл.епости, прекида 1 а:
Како можспј нисати кад су усмрделн јутро.
Идсје. српство, националичам, па овој чсмљи и
ове јесепи ностоје у СЈвари само балшс и старци
којп су се усрали. Иди. тамо умочи перо, у сел.ачке
чакширс умочи псро, па да ти всрујем. Ја знам, ја
сам увек зпао: на земљи и постоји само психолошки
проблсм. Нс постоји никакав други проблсм достојан
човека и муке. Јесте, колега. Човек није ни звер ни
обична животиша, човек је тром, слаб, закржљалих
чула да би био достојан, рецимо, курјака. Човек је
само смисао за мучење, и ништа више. И данас ста-
рачко срање. Кад би ти, 1 енијалче, смео да видиш
како су страшне те сељачке гузице. А туку моткама
по њима без икаквог узбуђења. Као да копају, као
да косе, као да секу дрва.
Шта то брбљаш.
Нећу данас да се опијем. Још нећу.
Ти си већ пијан.

308
 А ти си, буразеру, плитак. Али ја сам дошао
да те молим да играмо покер. Већ сам нашао једног
партнера.
Шта ти сада пада на памет.
Даћу ти паре на зајам. И другог партнера морао
сам да купим, игра мојим парама. Хајдемо, пожури,
буди друг, одвратан ми је тај твој одликашки мента-
литет. Хајде, буди мало и човек.

Угледни сељаци почињу да долазе. Смањени

и погурени, пазећи да не лупну штапом, да не тресну
вратима, из сутона утињу се у кафану. Седећи за
столом порсд келнераја, мајору Цветићу намерно
мало окренут леђима да би то сељаци приметили,
војвода Планински мотри на врата. Љубиша Дачић
му о сваком понешто испричао. И сад о сваком зна
то што вечерас треба да зна. Али то што је од Љу-
бише Дачића сазнао да они, ови који улазе, говоре
о њему, Урошу Бабовићу, толико га увредило да га
ишамарао кад му је рекао да га у Прерову зову »не-
мачки пандур«. Улазе, и начином како улазе гоми-
лају у њему увреду. Не одговара на поздраве. Зато
што их шапућу, тражећи место у угловима где је
тама гушћа, и зато што их Ба ш Павловић шеткајући
између столова, поздравља ллбазно и разметљиво
брине њихову бригу:
Окишаће се сигурно, а ви нећете стићи бербу
да обавите. Шта ћете, то је наше српско проклетство.
Тај високи, коме чак ни шапат није чуо и што
седа окрећући му леђа, то га је он два пута у животу
спасао: једном у рату, на Крфу, кад је војни суд хтео
да га осуди на стрељање због крађе дувана из армиј-
ског складишта, а он ишао команданту дивизије на
рапорт, гарантовао за њега, лагао, други нут кад му
је позајмио новац да се раздужи банци која је већ
била одредила дан продаје његовог имања. Зато му
и држао урамљену фотографију поред славске иконе,
крстећи се и клањајући: Помози боже, света славо
и мој спасиоче, Уроше Бабовићу. А другу фото-
графију, коју му је потписао, носио је увек у џепу.
Сад га не поздравља, сад је Урош Бабовић за њега

309
издајник и немачки пандур, је ли. Војвода Планински
викну:
Алекса, где ти је моја слика.
Код куће сам је оставио, Уроше. Из њиве до-
лазим.
Је ли зато што сам четник. Издајник,
Не вређај се, Уроше. Ти си мој спасилац, а сад
си спасилац целог народа.
Онда ми сутра до подне пошаљи оба сина. Да
буду моји четници. (Само ти ћути. Узећу ти оба сина,
свима вама покупићу синове и новац. Само ви ћу-
тите и лајте после, кад вам деца буду под мојом
командом. А ти, врљави, бежиш у мрак, а чим дође
време за прскање винограда, одмах се искривиш
пред мојим подрумом за плави камен);
Кафеџија, упали лампе да се видимо. Мрак је
на ме нико не препознаје.
Да види Адама Катића кад долази. Да њега
сад иогледа у очи и пред свима пита: Где ти је син.
И свс остале да пита исто, да им до сутра у подне
покупи синове. Па онда нека лају и гшшу по зидови-
ма »Доле издајници српског иарода«.
Кафсџија пали лампе, из којих шиште модри
пламичци: плавкаста свстлост осваја кафану. Гле-
да их редом и смишља шта ће коме, шта ће свима
да каже чим стигне Адам Катић. Мора да дође, добош
је целим селом прошао. И претња: Са двадесет и
пет батипа бићс кажњен свак ко из прочитаног списка
не дође. А ако Адам не дође.
Тамо преко Мораве расте пуцњава.
Мајор Цветић шапће му:
Идем да проконтролишем обезбеђење.
Васовић за то брине. Тебе вечерас треба сви
да виде, каже гласно како би сви у кафани чули.
А где је мој пријатељ Адам Катић.
Нема више стрпљења да чека. Сигурно мисле:
Чик Адама. Кафана је пуна сељака. Ћуте. Причаће
да нисам смео Адама:
Да се одмах приведе стражарно. Љубиша, његов
слуга, нек му и он буде стражар.

310
 Осетили су да му задрхтао глас.
За пет минута да је овде, виче.
Расте увреда.

Као да га на стрељање воде: треба да извиче

пароле. Само не зна које. Иако не иде пред осталом
тројицом четника, иако сви носе пушке о рамену и
мрак је, а пут је пуст. Пред њим је огромна планина
пуцњаве. Он више није бос, дали су му и војничку
блузу, и зато толико тешко хода, застајкује. а они
га сачекују да би увек били у истом поретку. Нису
партизани уништени, можда ће још ноћас доћи у
Прерово, а он је издао, четник постао. Морао је.
Нема кокарду. Њу неће да носи. То ће видети Адам.
И други ће видети да он, мада носи пушку, има и
цокуле и војничку блузу, није кокарду ставио. Зашто
је војвода њега послао да Адама спроведе у штаб.
Је ли то због поверења. Могу да побегнем.
Пожури, Љубиша.
Јесам ли ја вама сумњив.
Сви сте сумњиви.
Зашго, побогу брате.
Ћути сад. Ми смо на ратном задатку.
Не може да пожури. Сви плотОви лају:
Да ли бисте ми дозволили да убијем једног.
Овога црног, овога промуклог, ви га не знате. Мно-
го је ноган, уједа подмукло. Ујео ме, часна реч.
Ти си будала.
Кад ви кажете. Али ја их много мрзим. Да сам
војвода, ја бих издао наредбу да се сви пси стрељају.
Он цвокоће, чујеш ли.
Од зорта.
Пођи ти, буразеру, напред.
Зашто, браћо.
Заплакао би. Стоји. Боле га крста. Не сме напред.
Чује борбу преко Мораве. Сад. Право, па лево. Јао,
морао сам, другови.
Пођи напред. Нећу да те сањам.
Па ја Адама мрзим више него ви. Часна реч,
људи. Он ми пио крв петнаест година. Откад сам

311
се родио пије ми крв. Дозволите ми да убијем овога
пса.
Ти си нам много сумњив. Или знаш за заседу.
Нисам, часна реч, људи. Ево, ја ћу напред. Али
ви не знате какав је крвопија Адам Катић. Па он је
мога стрица и оца упропастио. И мене. Кад бих ја
вама причао какав ми је живот био док сам служио.
Све газде треба запалити. Као конопљу.
Онда ћеш да га добро вежеш и осветиш му се
за све. А можда ћеш моћи и нешто више. Пожури.
Шта. Да га неће стрељати.
Него шта. Уништићемо корен и семе кому-
нистичко.
То и треба. Они су пропаганда, све су лагали
о пролетерима у Русији. А газде су. Знате ли ви, тај
Адам свако јутро доручкује печено пиле. Часна реч,
и лети и зими. А јуче и вечерао.
Доста, не брбљај више.
Кад бисте ви само видели собу где он спава,
ви бисте га сместа, као иса. Часна реч.
Зашто стојиш.
Па стигли смо. То је његова кућа. Видите ли,
то је варош. Све је његово, а мој деда ту је кости
оставио. Кад бих ја вама испричао како су они стекли
ту имовину, ви бисге видели да је сиротињи про-
пиштала крв.
Иза стогова сена у небо, у ноћ, дедин јасен.
Да убије тројицу издајника. Да покупи бомбе и летке,
да побегне преко Мораве, у ту велику пуцњаву. Сад,
напред, сад, јао, погини пролетерски, викни паролу,
сад.
Шта је. Зашто држиш пушку на готовс.
Са њим нису чиста посла. Напред.
Па ви не знате ко је Адам Катић. Он је пун
оружја. Он ће сигурно пуцати, он је много опасан,
комунист прави, иако је трули газда. Комунист се
никад жив не предаје непријатељу. Само последњи
метак чува за себе.
Грчевито стеже пушку.
Какво оружје има, где му је оружје.
Не знам, часна реч. Они су све од мене крили.

312
Не знам, ја сам само радио са стоком. Убијте ме
ако знам.
Више нема снагс. мора да слуша, морам, јао,
морам, другови, бем вам сунце крваво.
Пођи напрсд.
Молим вас, браћо, пођите ви, ја нисам кукавица,
часна реч, али кад газда Адам мене буде видео изги-
нућемо, озбиљно вам кажем. Ја ћу стражу да чувам.
Не, него ћеш да нас водиш право у њсгову собу.
Полази.
Стеже кундак, пушку. Јесте, тукао га неколико
пута, једном и вилама, пао је на ђубришту, толико
га ударио. Груну ногом у капију. Она задудња, али
се не отвори. Он се свом снагом баци на њу и с треском
улете под вајат. Заудара балега, петнаест година
провео је са стоком, њој је боље било, осветиће се,
крв ће да им проспе.
Пуцаљ.
Зашто пуцаш. Четпик га ухвати за врат. Зашто
пуцаш.
Пас скичи и рањепо се вуче мраком ка тараби.
Па ти си кретсн, матер ти божју.
Љубиша држи пушку, цика му у ушима, повра-
ћа му се од барута.
Ко је то.
Је ли то Адам.
Јестс.
Напред.
Љубиша потрча према кући, ка Адаму који
стоји осветљен у отвореним вратима, гологлав.
Руке увис:
продра се. Кад стиже до степеница стаде и опет
цикну:
Руке увис. Доста си се ти науживао и напио
моје крви.
Зашто вичеш, барабо једна:
каже мирно Адам, држећи се једном руком за
довратак.
Зар смо то од тебе заслужили, протну главу из
куће његова жена.
Ти да ћутиш, одгурну је Адам.

313
 Ти да ћутиш, ућутите заувек. Сви сте ви мене,
знам ја вас, доста је ваше било:
гуши се Љубиша и држи прст на окидачу. Опа-
лиће. Само да се помери, да се покрене, пуцаће.
Чека.
Ти си Адам Катић.
Шта желите.
Да пођеш у штаб. Код војводе Планинског.
Добро. Поћи ћу. Само да узмем капу.
Да се ниси помакао. Убићу. Не треба ти капа,
напред.
Пси шугави.
Крвопијо сиротињска. Дошао ти крај. Чекајте,
донећу конопац да га вежемо, не знате ви њега, дру-
гови.
Љубиша пође према стаји. Стаде под вајатом,
иред диреком с конопцима. Чује стоку у стаји, нешто
га заболе оштро, пуцњава се пресипа преко крова,
ући ће у своју собу, лећи ће, нека га ту убију. Држи
се за дирек. Бежи! Бежи! Боре се, нису уништени,
ноћ је, бежи. Бежи, али најпре узми бомбе, најпре
бомбе и летке, и летке из јасепа, пролетери свих
земаља уједините се, куциуо је час, последњи и од-
лучни бој, гази Мораву, тамо су где пуца.
Пожури, Љубиша. Љубиша, где си.
Он се ухвати за стог. Сено шушти, шанућу
влати, оне које он познаје, сакриће се ту, најпре да се
одмори, а онда ће. Јасеп је испунио цело небо.
Љубиша, где си, матер ти блесаву:
четник јс иза лсђа викнуо, види га, нема му спаса,
пуцаће. Он се одувек одзива и слуша. Идем, шапну.
Сад му стварно нема спаса, не може да побегне,
трчи под вајат, кроз смрад балеге, петнаест година
спавао је ту, кроз пуцњаву, партизани биће униште-
ни, али носи пушку и војвода му је рекао: Постаћеш
човек, Урош је добар човек, и одело и цокуле му дао,
а и Радоје каже: Све ће нас унапредити у официрске
чинове. Скида конопац. И Шарка је убио, и све што
му је рекао, из куће га видели и чули. Зато што је
Адам пушком убијао вране по топољаку, а његов,
Љубишин отац Блажа купио и после их шурио и

314
чистио, пекао му на ражњу само за пакло дувана.
То и данас цело село прича, треба га убити зато
што је од беса и силе и вране јео, па је и жене и де-
војке, није се ниједна из Прерова удала а да је он
није штипао, са њима чинио, иако је отац могао да
им буде, а своју је жену мучио, пас најгори на свету,
али је сад долијао. Па њега би и његов син Душан,
и он би га убио кад комунисти дођу на власт, он је
највећи капиталист и крвопија свих пролетера, није
само у Прерову: Па где је тај блесави Љубиша и сад
виче, и јутрос рекао, увек тако! Али је добро што му
сад очи не види. Светлост из кухиње само му ципеле
ухватила, он од рођења носи ципеле, пред собом
носи пушку и конопац, четници га сумњиво гледају
с пушком на готовс.
Стаде и пружи конопац, с пушком. Чује: у соби
плач, а пуцњава надолази, сурвава се ноћ. Четници
му нешто кажу. Сумњив је, говорили су му путем
и претили што је убио Шарка. Скичао је, није, он је
видео где је синоћ оставио бомбе. Ако кажу војводи,
а он је рекао: Постаћеш човек.
Чика-Адаме, пружи руке.
Љубиша стеже конопац.

Војвода Планински угаси хитар, стидан, не-

свладан осмех: Адам Катић стоји везаних руку,
гледа, загледа. Ни пркоса, ни погружености.
Како сте смели да вежете мог пријатеља. Ко
вам је наредио. Срамота. Одвежите га.
Мало брутална, али добра демонстрација се-
љачке политике:
Бата Павловић шапуће у уво Младену који,
узбуђен, покушава себе да увери у неопходност су-
ровости у оваквом времену: сметају му Батини
цинични коментари, па на прстима прилази мајору
Цветићу, који гледа у сто и по њему празном чауром
урезује број девет, збуњен (целог дана осећа се осу-
ђенички, заробљенички) и увређен Адамом Катићем,
његовим спокојним, недозвољено надмоћиим држа-
њем у овом положају — његов слуга грубим покре-
тима одвезује му руке — у оваквој прилици (син му

315
је у тој страшној бици од које бруји и подрхтава
кафана). Иако је он и газда и унук чувеног сељачког
вође, Аћима Катића и отац Душана Катића, тај
сељак нема нраво на такав безобразлук: погледа га,
сусрете му поглед, гледа га (личи ли на сина), срце
му узбуђено туче под шињелом, рука пише по столу
деветке: гребање чауре по столу сад је једини звук
у кафани: психичка несигурност и лабилност, мисли
Миле Савковић: то је протест, верује Младен: сви
га гледају због шкрипе чауре, осећа то мајор Цветић,
али упорно гледа Адама Катића: нема утисак да га
он презире, то још више збуњује, мора издржати
(као што је издржао да не сиђе у бетонски канал кад
су нападали Коњичке касарне, а Немци их тукли
из неколико митраљеза, Душан Кагић био му је уз
бок, не да би пред Душаном Катићем показао хра-
брост, већ да у том последњем заједничком јуришу
погину заједно), издржаће, савест му је чиста, по-
стугшо је онако како би поступио сваки официр од
части, извршио је наређење, жели у Адамовом погле-
ду да види мржњу, па он је само радознао (зашто
пијс забринут, и зашто није тужан, можда ће му
Душаи поћас погинути, погипуће). Издржаћу.
Откуда том сељаку такво господство, молим
вас. Па то је племић. Невероватно. А син такав ко-
мунист и зликовац:
Младен шапуће Милету Савковићу и неће да
слуша:
Не буди фрајер, сељаци су фантастично талсн-
товани глумци. О внј Адам је сексуално толико пре-
засићен и уморан тип, пријатељ је мога оца, и мени
се годинама чини да је морфинист. А син му је ве-
лики хохштаплер, сасвим неемотиван тип, вулгаран,
вешт комбинатор и подлац. Половина човека.
Младен види:
Војвода Планински устаје и подиже леву руку
без шаке, с кожном рукавицом која се црни и светлуца
као изглачан угарак. Планински вуче поглед по се-
љацима, занемелима, унезверено загледанима у њега,
подрхтава му рука и мало повијена шака изнад главе:

316
уздахну дубоко, таласаво, изломљено, па тај дубоки
мук продужи одједном у огорчену претњу:
Ко је тај међу вама што више од мене воли
отаџбину. У очи ме гледајте.
Младен као да чује и танко звецкање ордења
Карађорђеве звезде и Белог орла на војводиним
прсима, најежи се, засузи: зажеле да клекне пред
њим, чека да му падне на главу рука чију је шаку
однела бомба приликом унада у немачки ров 1916.
године.
Бата Павловић накашља се, нелагодност и га-
ђење према тој сељачкој патетици, мотри људе и
њихова држања: сељаци су преплашени, Адам Катић
је потпуно равнодушан и надмоћан чак, браво, то
је, изгледа, човек каквог би желео да има за сарадни-
ка међу сељацима. Само са таквима може данас да
се уради нешто. Цветићу је очигледно ова грозна
црна рукавица доказ јунаштва, не може ни да скрије
узбуђење, па Младен — јадна омладино, српска
узданицо, незрело, лажно. Штета што овај Миле
Савковић није амбициознији, тај има здраве рефлексе
и оштру мисао.
Имаш право, мисли мајор Цветић, загледан у
војводу Планинског. Зар комунисти који се заклињу
у Стаљина и Русију могу да воле отацбину више
него ја. Неискрен је Душан Катић, лаже. У његовом
срцу није слобода, није Србија: није успео да ми
подвали: оштро погледа Адама Катића, који при-
наљује цигарету.
Ко је од вас био храбрији од мене у прошлом
рату. Кажите слободно, људи смо.
Није нико. Ти једини имаш капетански чин,
а сељак си. И толика одликовања.
А да ли може човек који још увек има парчиће
швапског шрапнела у себи, човек коме су Немци
откинули руку, матер вам покварену, питам вас,
могу ли ја да волим Немце и Немачку, она нам
растури кућу, државу, отера синове, и мога сина,
и нашу браћу у ропство, па пали и млати све, све
оде у мајчину. Не могу, Адаме, Панто, Алекса, Ми-
хајло и сви ви, срам да вас буде, који лајете кроз

317
плотове и по буџацима да сам се слизао с Немцима.
Урош Бабовић немачки пандур, је ли. Ја издајник.
Откуд сељацима епска сујета. Све глупље. Са-
знаће Немци шта говори, поквариће и свршене по-
слове и планове. Како да га спречи. Опет се накашља-
ва Бата Павловић.
Тако је, викну мајор Цветић, и загледа се у
Адама Катића, који зури у прозор (слуша битку).
То нико од нас није ни помислио. Ја први пут
од тебе чујем такве речи.
И мајор Цветић који је с партизанима учество-
вао у блокади Паланке, и он је, а ви ваљда знате да је
Коста Цветић стари ратник и јунак, и он је увидео
да у несрећу и пропаст начисто гура народ ако се и
даље пуцкара на Немце. Пуцкара, кажем. Јер то што
ви сад чујете да грми преко Мораве, то немачко
оружје грми, а комунисти се, као зверке, завукли у
бусије и рупе.
Па зар јд не бих пуцао на Немце, матер им крв-
ничку, па ја бих њих зубима клао што су Трнаву
сатрли. Јесте ли ви видели како изгледа пусто село.
Али нс може се, Немачка је сила, цео свет покорила,
и Русију као погачу ломи, а ми смо мали, ми смо
шака јада, и није време за борбу. Видите ли да није
време. Тамо преко Дрине Хрвати кољу Србе, овде
Немци и комунисти, па шта ће, бесловесници, питам
ја вас, да остане од овс јадне Србије.
Гробље. Дошао је судњи дан, Уроше. Свака
ти је реч истина. Нека те бог награди. Треба живом
споменик да ти подигнемо.
Диван је, моћан је као бог, Младен шапуће
Милету. Ово је човек, ово је Србија, говори свирепе
истине, ми смо мали народ, ми смо мали, то је су-
штинска истина а не фразе, и не препричава туђе,
као ми интелектуалци.
Урош Бабовић и Србија. Не причај глупости.
То је човек од једног материјала, и једне страсти,
он је без икаквих дилема, цепаница. Он све може,
апсолутно све, разумеш ли. Тај је и на сина пуцао.
То ми само импонује.
Зато што му је син после велике матуре рекао

318
 »нећу да идем у Војну академију«, овај Урош по-
тегао је пушку и пуцао на сина. Да, мој рођо. Да ли
ти још импонује.
Не разумем.
То је општепозната ствар да је Урош Бабовић
пуцао из двоцевке кроз прозор, из своје собе, на
свога сина Бору, зато што је рекао да неће у Војну
академију. А тај Бора је човек без светиње, без ве-
ликих начела, један веома симпатичан човек.
Али тај отац одбија кад му Немци нуде да пусте
тога Бору из заробљеништва, одбија јер има поноса.
Какав понос, фрајеру. Сад му се не исплати
да му се син врати из заробљеништва. То је све.
А ко су и какви су ти партизани који гурнуше
српски народ у ову несрећу, испричај им ти, Цве-
тићу. Све им испричај да не кажу како ја измишљам.
Браво! Оте се Бати Павловићу. Добар потез,
бога му сељачког. Бити опрезан, опрезан. Седа уз
сто поред војводе Планинског, налакти се и, цептећи
од радозналости, загледа се у мајора Цветића, који
испусги чауру и стеже ивице стола: да би зауставио
_ту заљуљану кафану, и људе у њој, и ту огромну
битку преко Мораве која разноси ноћ, лица људи.
Да се било шта догоди у-овом тутњу. Али он је
можда видео један осмех, желео да га види, измислио
га, обмануо се, он је поверовао у њега, и то је до-
вољно да види Адама Катића, да га гледа дуго, да
поверује како је спасен, и да викне:
То је банда. Јевреји, Хрвати, црвени шпијуни,
курве. Против краља, браћо. Боре се за руски бољше-
визам, ја их знам. Комесар им је јектичави опанчар,
а командант Душан Катић усијана глава. Он мисли
да се само храброшћу и на јуриш може добити рат
против моћне немачке армије. А ми смо јадан мали
народ, ми смо шака јада. (Чије су то речи. Ко то
говори. Он то никад није рекао, помислио.)
Ћути. Каква је то страшна тишина. Свршено.
Сад је све свршено. (Не кад је пошао са положаја,
не кад је на обали Мораве рекао Спасојевићу: Пуцај;
сад је.) На усни Адама Катића клати се огромна
бела цигарета.

319
 Јесте. Треба да се стидиш што си га родио. Ко-
мунистички мангуп. Да је мој син, да је то мој син.
Ја вам дајем часну реч српског официра.
Па какав је ово начин. Зашто овако афектирано
и нареднички говори народу. Чизма плус прљава
савест. Са таквим личностима немогућно је сара-
ђивати данас. Ово је страшно:
Младен шапуће Милету који му, загледан у ма-
јора Цветића, одговара:
Ово је дивно, идиоте. Зар не видиш, зар не осе-
ћаш какве дилеме распињу тог човека. Каква је то
драма. Па капетан Коста посхаје велики човек.
Како сам га глупачки презирао због пчела, петлова,
баштованлука. А он је дијаболичан тип. Он, капетан
Коста, коме за десет година нисам видео смех на
лицу.
Он говори глупости. Сељаци ће мислити да
смо ми овде будале.
Не, он је несрећан човек, и боли мене голик
шта ће ове покварене гегуле да мисле. Ћути и слушај
колико је моћан.
Питам вас, па не будите курве но људи и одго-
ворите: Јесам ли ја издајник.
Не шали се с нама, Уроше. Ти си пајвећи Србин
и борац. Одувек и сада.
А да ли се ми, четници, питам вас опет поштено,
јер видим: мало је вас који ме у очи гледате, и још
више је вас који ћутите, да ли се ми боримо за спас
народа, ваше имовине и ваше деце.
Да није вас, цео округ би снашла судбина Трна-
ве. Помоћи ћемо те колико год можемо.
Е, ако је тако, и ако се тако лепо слажемо као
људи и браћа, онда ћсте ви сви колико вас је овде
да ми пошаљете синове. Само синове. Оружје ћу
им ја дати. Па да што пре чистимо нашу околину
од комунистичких мангупа. Ако нас снег затекне
с партизанима, неће бити добро. Зато Немци ваше
Прерово и не пале, зато су и дозволили да се у сва
села врате људи кућама и обаве бербу, зато што сам
ја гарантовао да за месец дана ниједног партизана
неће бити између Мораве и Планине.

320
 Чујете ли га, Цветићу. Како овако олако са-
општава наше војне тајне. Па сељаци ће сад имати
право да тврде да смо ми немачки пандури. Буда-
лаштина. Молим вас, реците ви о томе бар неколико
реченица:
Бата Павловић дрма за рукав мајора Цветића,
који је задовољан Урошевим речима, захвалан му
је што је храбар човек. И то га теши и смирује:
Он говори паметно и честито.
Право да вам кажем, браћо и пријатељи, ми
смо стари пријатељи, јер смо један другоме само
добро чинили, мени су потребни синови угледних
домаћина и да ми војску учине угледнијом. Ви сами
видите да је у мом одреду доста нерадника, па богме
и олоша из Чаршије и Паланке. И по педесет хиљада
сваки да ми донесе. Мора се, моја војска је без држав-
не благајне. Рекао сам све што имам да вам кажем.
Кафана се пуни жагором изговарања, мол.ака-
ња, ценкања, и Младен не може да се свлада, виче
разочарано:
Где вам је патриотизам. Где вам је љубав за
отаџбину.
Ћути, идиоте. Хајде да играмо покер:
муну га у слабину Миле Савковић, а војвода
Планински подиже глас:
Не издири се. Сваки од њих може огац да ти
буде. А ви добро знате шта је моја реч и моја воља.
Рок вам је сутра до подне. А већ од подне почеће да
ради мој преки суд. Доста је било приче. Лаку ноћ.
Остани само ти, Адаме.
За сељацима излази напоље и Бата Павловић,
мало протестно, мало и поражено; изиграо га вој-
вода Планински, онемогућио му да бар неколико
озбиљних и утешних реченица каже овим људима.
Најгоре је то што Урош Бабовић не схвата да страх
ничему не може бити добар почетак. Страх јс мала
енергија. Победник неће бити најјачи, него нај-
паметнији. Вечерас Је пропала прилика да представи
своју политику и да баш у партизанском селу афир-
мише своја схватања. Младен му брблдг уз уво:

321
 Планински је сјајан. Какав вођа.
Видим, ти си одушевљен бруталношћу.
Ја сам одушевљен његовом снагом и срећан
сам што ми је такав човек командант. Планински
је расан, аутентичан српски карактер. Таквих људи
морало је бити доста у доба Немањића и у првом
устанку. С Карађорђем. А остатак њихове крви
шикнуо је последњи пут у балканским ратовима.
Осећам да је Пла-јински последњи примерак тога
соја али, уверен сам, ипак довољно за период нашег
националног духа.
Бата Павловић застаде мало замишљен: и овај
носи у себи отров оне српске фаталне традиције
која је пола романтика и наивност, а пола страст
за злочинством. Од оца или књига. Свеједно. Наше
књиге и наши очеви истоветни су по духу. Ако не
погине, овај ће једнога дана бити способан да укине
устав и изврши државни удар. У име националних
исгина и својих ратних заслуга за отаџбину. Такви
су му двадесет година били мач над главом само
зато што 1914. није као ђак отишао у добровољце,
нсго у Француску да заврши студије. Такви су му
због Богосава разорили детињство. Не види Младену
лице, то је боље, и готово гадљиво извлачи руку из
његове:
Мени је мило што ти све више личиш на ос гале
који су са нама, и који још нису са нама. Чак и на оне
покојне.
Како то треба да разумем. господине Павло-
вићу.
Као своју изванредну моћ прилагођавања сре-
дипи и сељацима. Ти си јсдно добро и традиционално
српско дете. ЈТаку ноћ.
Види: мајор Цветић излази из кафане. И тај
се вечерас панично понашао. Не сме га оставити
самог. Урош Бабовић ће и њему да импонује. Можда
о деци да разговара. Не. Баш о Душану Катићу.
Свима треба добро знати леђа.
Младен, помало збуњен, гледа за њим. Слуша
битку. Без страха.
Остали су на местима на којима су седели док

322
је кафана била пуна угледних сељака и људи из
штаба. Сад су сами у кафани, између њих неколико
празних столова и столице у нереду. Обојица пуше,
не гледају се. Војвода Планински прибира снагу
за реч друкчију, и тиху, а осећа претњу у цвокоту
прозора, у модром шиштању карбитских лампи.
Одједном је угрожен нечим што није познати непри-
јатељ, нечим што је у њему самом, у крви, у дисању;
нечим што је и та раздаљина преко пустих кафанских
столова између њега и Адама Катића, његовог при-
јатеља. Али не може да му приђе, боји се да устане,
не сме да га позове ближе себи. Речи које жели да му
каже тихе су, а он ће морати безмало да их виче,
толико је удаљен Адам Катић. Дуго ћути; ћуте,
пуше. Подиже поглед; Адам зури у прозор, на тој
страни води се велика битка, цигарета му је на усни.
Неће, пас, први да изусти реч. Не може више да ћути.
Између њих три празна кафанска стола:
Ти не верујеш да нисам наредио да те вежу.
Људи су као трава: такви су какво је и време.
Ја не могу ни на кога да се љутим.
Сећаш ли се, ми смо постали пријатељи оне
ноћи кад је наш пук кренуо из Пећи према Руговској
клисури и Албанији.
Немој да рачунаш ко је коме више добра учинио.
Помагали смо се колико смо могли.
Али је много тога било, Адаме. Живот. Ту се
измешало све, па не знам више шта је ту моје а шта
твоје.
Ако је. Ја од тебе не тражим никакву помоћ,
ни заштиту. Ратуј и ради шта си наумио. Наредба-
ма се покоравам. Сутра ћу ти донети новац, а слугу
си ми сам узео.
А где ти је син.
Тамо где пуца. И свуда докле се чује. И овде
међу нама, ево га за овим празним столовима. А твој
Милош, чујем да је рањен.
Твој Душан је постао зликовац. Напао ме у
гробљу када сам сахрањивао оне трнавске несрећни-
ке, његове жртве. Нишанио ме, псовао, претио.
Јесте, Адаме, твоја крв, али је зликовац постао.

323
 Не знам ја ко све од вас, који сад носиге пушке
није зликовац или то нсће постати. Време је наопако:
биће вас много. А нисам се надао.
И ти мислиш да ја не радим за опште добро
и спас народа.
Не знам ни то. Не знам. Можда и то радиш.
А твој Душан, твој Душан да ли ради за добро
народа. Кафеција, спусти лампе под столове, затвори
врата и изиђи.
Њихове две велике сенке полегале и поломиле
се преко празних столова, а главе им се усправиле
уза зид али се нису дотакле. Сенке дрхте. Обојица
то виде. Војвода Планински уздрхта од туге, стресе
се: у овом времену све бива друкчије, све се про-
мемило, губи се, гине, пропада. У шта ће ово да
изађе.
Нема никакве опасности. Чујеш их, преко Мо-
раве су. А и ја сам с тобом.
Еј, Адаме, човече, паметан си, поштен си, како
не видиш: све јс зло, све што је ван памети и душе
чоиечје скупило се у комунистима. Па видиш ли ти,
побогу, шта су они наумили.
Зашто мсни то говориш. Шта желиш од мепе.
Добро се познајемо, не иди около.
Само да увидиш какву си несрећу родио. Само'
то, ништа више. Мепи је жао, ти добро знаш колико
је мсни жао што си г а родио и створио, а он овакав.
Ја нознајем добро свога сииа. Да ли он све
добро ради, то је његова ствар. Знам да ће свој рачун
сам да плати. Вероватно и главом. А ј ш да је он
добар и поштен човек, у то сам сигуран. Кажи,
Уроше, да мој Душан није такав.
Кад би мој син био тако поштен као твој Душан,
и кад би мој син радио шта твој Душан данас ради,
ја бих од срамоте сам себе живог у земљу закопао.
Ја бих се раоником заклао.
А ја се, Уроше, свога сина, своје крви и свог
продужетка не стидим. Мој син, то сам ја. Нека
буде лопов, разбојник, даликућа, нека буде најгори
човек на свету, увек ће бити мој син и ја ћу увек
остати његов отац. Створио сам га, и дугујем му

324
верност. Док постојим, ја морам вршити своју дуж-
ност. Ради њега и јесам.
Шта то причаш, ја те не познајем. Па он је пола
среза упропастио, он је Трнаву убио, Паланку руши,
он ће наш округ у пепелиште да претвори. Имаш ли
душу.
Можда и истину говориш. Али ја јесам његов
отац и он јесте мој син. То је тако, и тако, Уроше,
мора и да осгане.
Али он ће и теби кућу запалити, он ће да сатре
и упропасти и оно што је твој деда Аћим Катић
стекао и зарадио. Сву твоју имовину и богатство
изделиће лоповима и нерадницима. Таква ће бити
њихова власт. Хоће колхоз да уведе, то је наумио.
Само неће успети, мајчини синови. Док сам ја жив,
неће. Ти знаш да ћу и у овом рату да добијем.
Ништа моје, Уроше, мој син Душан неће и не
може да сатре и да упропасти. Нити ће моје имање
да иде у тај њихов колхоз. Имање и богатство које
сам ја наследио било је моје само док се Душан иије
родио. Чим се оп родио, све је његово. И од тада ја
на његовом живим. Мене се ништа не тиче хоће ли
он имање да расгури на певачице и карте, или ће
га дати у колхоз. Нека учини шта му је воља. То је
његово.
Ја не разумем то што говориш. И какав је човек
данас. Вслика је несрећа то што ти говориш.
Шта је нашој деци срећа а шта несрећа, то ми,
очеви, не можемо да знамо. За тридесет година
далеко смо један од другог. А ни у једној недељи
два дана нису иста. Ја свом сину нисам дужан срећу.
Само сам. му верност дужан. Верност и ништа више.
Је јш то бију топови или бацачи.
И топови и минобацачи.
Немачки су, Уроше. Дај ракију, кафеџија. Ка-
феција, где си.
Против комуниста су, Адаме.
Ћуте и пију ракију. Брзо испијају чаше. Зврје
прозори, крцка кров: зидови и пусти столови пуни
су језе. Адам Катић зури у прозор. Војвода Планин-
ски час у празне столове међу њима, час у њихове

325
дрхтаве, огромне, по пустим столовима поломљене
и растављене сенке. Да му се на Милошу не освете
комунисти. Да га не убију ноћас.
Знаш ли ти судбину мога деде Аћима Катића.
Знам да би се сад од јада преврнуо у гробу кад
би чуо шта говориш.
Не кажем да не би. Али он је био најнесрећнији
човек кога сам икад видео на земљи. Што је био
против својих синова. Против синова, чујеш ли.
И он је сигурно, као и ти, мислио да им некакву
срећу сачува. Борио се, мучио се.
Зашто ти мени ноћас причаш о томе.
Добро га памтим, слушао сам га, причао ми.
Ти знаш, он је био радикалски војвода и посланик,
а синови нису хтели у његову странку. А Аћим се
одрекао Вукашина, а Ђорђа мрзео још више. А тад
му ништа нису вредели ни странка ни богатство:
није имао синове. Живели су, а он их није имао.
Био сам дечак, а он ми се жалио: »Срце ми је истру-
лело«. Па дрхти, испусти цигару, па цео сат не може
реч да изусги. Видиш, Уроше, ја памтим ту поуку.
Све тражи од сина, само немој тражити да мисли
као ти и да ради као ти. Никако ми не можемо да
сазнамо шта је њима, мајчина им, добро и шта их у
песрећу води.
Зашто ми сада то говориш. Кафеџија, напоље.
Никад такве мрцинске речи ја нисам чуо од човека.
Мислиш да је мени мило то ш го мој син Душан
ради. Није, Уроше. Мислиш да волим то његово,
и го пгго је наумио. Не, никако. Али ја хоћу, ја сам
дужан да док дишем будем њетов отац. Да га храним,
лечим, чувам, помажем, браним. Да лажем, варам,
потплаћујем, против целог света да се борим за
њега.
И издајеш.
И издајем. Све што имам издајем. Он је мој син.
А ја бих, да је Душан мој син, узео пушку, нашао
га да је на крају света, и пре но што бих му куршум
пустио у срце, рекао бих: Нека ти је проклет мој
хлеб, скоте. Рекао и убио га.
Ти ниси отац. Отац тако не може.

326
 Јесам отац. Али да ми је син комунист, убио
бих га.
Милане, ракију.
Обојица испијају наискап. Модрикаста светлост
карбитуша под столовима сва је у немирним ко-
мадима, исечена ногама столова и столица, који
се њишу, угибају, стресају, расту и смањују. Све
бруји: сва су се дрвена влакна у столовима, прозо-
рима и вратима затегла. Адам Катић толико му је
далеко да војвода Планински мора да викне:
Адаме, чујеш ли: у овом рату ни белутак на
дну реке неће остати непомерен. И дрвеће мора да се
определи.
Ако. Ја нећу да се померим. Ни због твога краља
Петра, ни збот Душановог Стаљина. Остајем ту
где сам.
Па зар ти мислиш да се ја за краља борим!
За оног балавца кога су одвукли у Лондон, кога не
бих ни за чобанина узео. Ако му престо треба, нека
се бори сам, нека узме иушку, мајчина му! Ни за
Југославију се ја не борим, Адаме. Да је наша Југо-
славија и држава нешто вредела, не би ни пропала
за недељу дана. Ја сам четири године, заједно с тобом,
гинуо за државу и краља, и више ни кап пилеће крви
не дам за њих. Даваћу им само порез, и то што мање
могу. Земљу ја браним, Адаме. Земља је све. И први
човек од земље је направљен. Што земља није, и
шго из ње није, ја се ничему нисам обрадовао. Никад.
Тако сам саздан. Човек ће липсати ако га одвоје од
земље. Људи ће бити цркотине и зверке. Без душе и
поштења, без оца и деце. Да нема земље, шта бисмо
памтили, да не наслеђујемо земљу, не бисмо ни
знали ко нам је отац и деда био. Да не остављамо
земљу, шта би нам деца била потребна. За земљу,
моју земљу, моје њиве и винограде, за моје се ја
борим. Моје. Само за моје. Да навек остане моје и
мом Милошу. Да буде само Милошево, крв ћу да
проспем, све ћу да сатрем, морам, нисам то волео,
нисам хтео, бежао сам и врдао, ти знаш да ја не идем
мечки на рупу. Али нисам више имао куд, такво је

327
 време. Јер нећу жив да дочекам власт комуниста
и твога сина. Запамти, кажи му, поручи му.
Једиа лампа сама се гаси. Сенке им порастоше
до таванице, сенке испунише пусту кафану. Три
празна стола међу њима коначно потамнеше, и
као да их приближише.
Хајдемо мојој кући да вечерамо и да преноћиш.
Као и увек. Ти за мене ниси четнички војвода, при-
јатељ си ми. А ја сам и пријатељу, као и сину, веран.
Без обзира шта сад мислиш и шта радиш.
Усправише се и сретоше погледима, тамним, из
даљине. Такве их затрпава пуцњава.

Они. Откуд, зашто сад, шапуће јеромонах Гаври-

ло пред врагима своје ћелије, затегнут, искошен у
тами брда и неба и манастира и шуме, отворен,
распукао пред близином: жубор речице иза конака
прелива тутањ велике капије и жамор људских гла-
сова. Они треба да су тамо, они су тамо: борба преко
Мораве тутњи шумом и од ље, око њега, у њему
бруји стари конак, крцкају гредс тавањаче и подњаче.
Распашће се стари конак. Шта ћу сад. Јадно је било
његово исповедање и мучење. Зар сам и ову казну
заслужио. О, смилуј се, свемоћни, смилуј се, Куда.
Откуд опи знају његове намере и услуге које је чинио
четницима. Зашто би мене бедника, њега, оца Саву,
њега хоће. Бранићу га. Погинућу. НаЈзад ћеш по-
веровати у моју љубав. Погинућу пред твојим вра-
тима, видећеш ме. Свевишњи, подари снагу, смири,
окрепи ме, Господе. За крст, тешка је рука. Трем
се тресе од босих корака калуђера, тамнијих од таме.
устумаралих од вике и лупњаве на великој капији.
Његов страх га исправи:
Зашто бежите. Зар оца Саву смете да оставите.
Не може да се помакне, надвикују га.
Отворите, калуђери.
А ко сте ви што у ово доба узнемиравате ово
свето место:
да га чује отац Сава. Да приђе вратима његове
одаје.

328
 Ми смо партизани. Народна војска. Не доно-
симо вам зло. Отворите.
Лукави, подли, сами сатански гласови. Чврсто
се хвата за гредицу ограде трема.
Не изазивај, ћути, брате Гаврило. Куда ћемо,
шта ћемо. Ми смо невиии. Нисмо се мешали.
Веру немате у срцу, зато вас је страх:
ликује, као да је дочекао свој час, стреса са себе
оца Мардарија и иде тремом према одаји оца Саве.
Свима су срца без љубави, нико од њих нема снаге
да се жртвује, сад је мој час, смири ми срце, Христе
мој, смири. Пред вратима му је, сад га мора чути
отац Сава, виче:
Ако сте верници, и ако зло не носите, онда ћете
сачекати свануће. Једино су Турци у ово доба ула-
зили у манастир.
Удара ногом оца Мардарија који га хвата и
грли му колена.
Слушај, попе. Немам ја времена да те преваспи-
тавам сад. А нама никако иије мило да поломимо
кагшју. Ако сте то што верујете да јесте, ви ћете нас
пустити унутра. Ми вам гарантујемо да вам се ништа
неће догодити.
Нећете ме преварити, змије лукаве, подле сатане.
Пушке су у подруму, да сиђе, да пуца кроз прозорче.
Да погине бранећи светињу, да нринесе своју жртву
за спас оца Саве. Чује његов глас за леђима:
Гаврило, сиђи доле и види шта хоће ти некрсти.
А ви остали, у своје ћелије. Сви под иконе и кандила.
Искушава ме. Верује ми или ме жртвује. Где
му је рука да је пољубим. Пипа. Шушти мантија,
конак бруји, крцкара, распукнуће се. Мене, кога
једино зове сине:
Дај ми руку, оче. (Погинуће пред његовим но-
гама.) Кажи ми једну реч.
Чини што сам ти рекао, Гаврило.
То је казна што га нисам послушао и отишао
у четнике. Иде пред комунисте. Под њим се ломе
степенице. Једва се задржа на ногама. Није му дао
руку за благослов. Спаси, свети великомучениче;

329
љуби камен портала, љуби зид манастира. Шакама
притиска капију:
Шта тражите.
Само до сутра увече да сместимо рањенике
код вас. Ништа више. Добро вече, калуђеру.
Зашто нисте нашли друго место. Манастир није
болница за ваше рањенике:
виче да га чује отац Сава. Ако га комунисти
сада убију, знаће да га није било страх, да је достојно
принео своју жртву. Какви су им гласови, не личе на
људе.
Немој да се објашњавамо. Да је било другог
излаза, не бисмо ми овде дошли. Зашто да не до-
ђемо. Манастир и треба да буде болница.
За вас овај манастир неће бити болница:
опет виче, згрчи се да прими куршум, окрећући
лице и поглед ирема небу, мрачном, ниском.
Слушај ти, попе. Ја немам времена да се с тобом
објашњавам. Мојим друговима тече крв и за вашу
слободу. Не нолитичи ми више. Ама отварај, јер ћу
ти ја одмах бога твог реакционарског.
Убиј, ево сам ти, убиј:
чуо је. Збогом, оче мој. Само да га сахране
иза олтара, поред гроба оца Викентија, и њега су
убили Турци иа капији:
Пуцај, сатано.
Не трошимо ми муницију на такве будале.
Провокатору. Језик за зубе, Чапајев. Ја разговарам
с њим. Слушај, калуђеру, лепо ти кажем као човеку,
као Србину, отвори кагшју да смсстим рањене људе,
видиш ли да ће киша, где ћу их ноћас. Дајем ти часну
партизанску реч, сутра увече се евакуишемо.
Гаврило, шта желе ти људи, чује са трема оца
Саву.
Причекајте мало. Да се договорим са стареши-
ном манастира:
сггоро се враћа према конаку. Зауставља га
знан кашаљ:
Траже да сместе њихове рањенике у наш конак,
оче.
А шта ћеш ти да учиниш.

330
 Ја:
пружа руку да се дотакне његове мантије, али
отац Сава устукну:
Имамо неколико пушака у подруму, а ви бе-
жите кроз малу капију.
Зар верујеш да би тај чин био Господу угодан.
А ти не верујеш. Не кушај моју љубав, оче. Не
кушај, није ме страх од смрти. (Хвата му рукав манти-
је.) Истина је, оче, све могу. Поверуј ми, учинићу
све што кажеш.
Страх ти још увек роби душу, сине мој. Зашто
се љубави и доброчинства бојиш. Христос нас томе
учи. Сваки људски грех је и наш грех. И ми смо уби-
јали са њима, и ми смо браћа злочинцима пред ка-
пијом.
Да пустим под наш кров душмане:
хвата га за мантију.
Господ је прст на тебе пружио: одлучи, Гаври-
ло, и покажи ко си. Али видим, мало је снаге у теби.
Помози ми оче, кажи, не кушај више.
Све сам ти рекао. Идем. Ноћас ме не прекидај у
молитви.
Кроз брујање конака одлазе његови тешки ко-
раци. Овако ме оставља. Неправда. Немогуће тражи
од мене. Клонуо, седа на степенице. Партизани зову,
лупају. Немогуће, то је вера. Жури канији. Самилост
је највећа снага, самилост је вера. Ја верујем, шапуће.
Отвара капију.
Скоте реакционарни.
Стресе се и занесе. Сања. Не мрзи. Не мрзи.
Од човека је, од брата. Сладак је тај бол, дуг, трновит,
најпре у ребрима, од ударца кундаком. Онда цело
тело. Онда је тај бол као радост: даје право на све:
Удрите, удрите:
вера, црква, српство. Тако су и оца Викентија
кундачили Турци:
Причекајте, браћо, сад ћу донети лампу:
браћа су, браћо моја, шапуће, трчи по шибицу
у кухињу. ЈТампа виси на зиду трпезарије, слагао је,
то им може бити сумњиво. Нека. Али има снагу:
комунисте, безбожнике је назвао браћом. Расте по-

331
уздање. Извешће подвиг. Могу оче. Рука му не
дрхти док припаљену шибицу приноси лампи. Али
прво палидрвце догоре му међу прстима, не такнувши
фитиљ: при светлости видеће му лице. Могу видети и
мисао.
Пусти, ја ћу, дрхте ти руке. Зашто се бојиш нас.
Тучете кундаком. (Да, добро је. Бол је јачи.)
То је фашистичка и четничка пропаганда. Хоће
да нас компромитују пред народом.
Спази му петокраку на капи, уздрхта:
То је истина. Ваш ме код капије неколико пута
купдаком ударио. (То је глупо, шта говорим. Госпо-
де, прибери ми ум.)
Ко те је тукао. Другови, ко је ударцо калуђера.
И Христа су каменовали и пљували. Зашто сам
рекао. Прошапута:
Није ме нико ударио. Биће да ми се само то
учинило у мраку. Лупила ме реза кад сам отворио
капију.
Носила с рањепицима спуштају уза зид, по-
мерају клупе. Зашто лаже, зашто себе ионижава
пред непријатсљсм, смеју му се, углас вичу, реже
и кезс се сатански па њега. Вређајте, пљујте. Издр-
жаћу све, оче. Одмах ијш после. И ј ш да му не кажем.
Боље. Ниједно смерно лице не види, не личе на
људс, ти јауци нису људски, ни та крв што капље
са носила није људска крв. Да вечно опогане светиљу.
Безбожничка крв прља и душу. Она двојица су Јевре-
ји. Све балавци, нису то Срби:
Не можете ме увредити. Христос ми даје снагу.
Немојте рањенике да стављате на голу циглу, одмах
ћу вам донети чисту и меку сламу. (Сад је сигуран у
себе.)
Само нам ти покажи где је слама, сами ћемо је
пренети.
Мрак му годи, окрепљује га ноћ. Може да пре-
скочи зид. Слатка језа. Ови који иду за њим, имају
ли пушке. Или да најпре докраја изврши подвиг ми-
лосрђа. Тако би поступио отац Сава.
Зашто стојиш, калуђеру. Да ти неку клопку нама
не спремаш.

332
 Бог ми је сведок, али ви у њега не верујете:
узбуђење пред великим чином. Он, презиран,
кињен. вређан од своје браће, доушник, због свог
путеног греха мучен у шгшљи, наиред, Гаврило,
боже, дај ми снагу да јурнем у мрак, одмах, док
они чупају сламу, нека пуцају, иека убију. Коракну.
Шушти слама. Нагиње се напред. Срце је тешко.
Крсти се брзо. Оснажи ме, Свемоћни. Не може да
коракне. Сам то моту ноћас да урадим. Све се по-
сакривало, само ја могу. Сагиње се и узима пуно
наручје сламе.
Ти си изгледа млад човек. Како можеш бити
такав фанатик.
А у шга ви, браћо, верујете.
Ми верујемо у науку.
Ваша наука је лаж. Ваше патњс су казна божја.
Партизани му се смеју. Ако им је рекао. Кад
би то чуо отац Сава, вера је достојанство, али ако
посумњају. Улази у трпезарију и одмах спусти сламу;
не може да се приближи онима шго у сенци стењу
и јече. Пљунуће им у лица, у очи које га гледају тако
сумњичаво и презриво, да, презриво, па нека га
одмах убију. Пушке су ставили на сто, оскврнављен
је. Ко ћс са њега моћи хлеб да једе, са њим молитву
и Оче шии да очита. Ко ће свећу и кандило моћи
овде да припали. Неће горети. Неће овде више тамјан
и восак да замиришу. Све је окужено. Осрамоћена
светиња. Зажмури: види огромну раиу на бутини
коју газом чисти болничар. Мукло јечи рањеник.
Шкргут. Али Христос је губавце видао, Христос је
губавце љубио. Син божији је и Јуду Искариотског
пољубио.
Ти ниси навикао на ране и крв. Изиђи напоље.
Не, навикао сам. Христос нас учи да видамо
ране људске и да се никад не грозимо човека. Па и
кад је он убица и највећи злочинац. И кад му је душа
губава. Вера је милосрђе, вера је
Изиђи на ваздух. Ослони се. Срушићеш се.
Оља, дај мало воде.
Хвала, хвала. Не треба. Имам снаге за све. (О,
Свемоћни, помози да издржим.)

333
 Баш је та религија стварно опијум, другови.
Не, пису то људи, нису то српски младићи,
Хрвати су, Цигани су, Јевреји су, бољшевици, се-
љачки гуњ и немачке чизме; опанци и немачка блуза;
жентураче у немачком оделу. Смрде, из куплераја
све. С мртвих се облаче, стрвинари. Одрод људски:
Хоћете ли јабуке да вам донесем, браћо. Ви сте
уморни и гладни, немам чиме другим да вас сада
понудим.
Ако имате јабуке. Ми ћемо вам платити.
Под овим кровом никад нико није платио оио
што је појео и попио:
и Турке је отац Викентије гостио јагњетином и
опијао их меденом ракијом, па им после код извора
постављао заседу и убијао их. Он није пуцао из
пушке, да не би одао братство, он их јатаганом клао,
могу ли то и ја. Клечи пред великом гомилом ја-
бука, зарива руке у њу. Не кажем: убиј. Али кажем:
одбрани Христа, његову веру и његову цркву. Како,
оче, вера може да се одбрани. Страх је први грех
срца, сине мој. Испустиће мантију и просуће јабуке.
Откриће му намеру, лукави су, подли су:
Узмите јабуке, браћо. Са дрвећа које су мо-
нашке руке калемиле, а манастирска зсмља их ро-
дила. Узмите, донећу још. Бот је дао па су родиле:
речи га снаже. Опет жури гомили јабука. На-
хранити их најпре. Као Турке отац Викентије. Кад
бих их опио:
Ево, ове су још зрелије. Дајте рањеницима ове
црвене. Хоћете ли вино или ракију.
Хвала вам лено, партизани не пију.
Зашто. Хајдуци пију. (Осам, једанаест.)
Само у песмама. Четници пију. Седните. Да
мало разговарамо. Ви сте млад човек, ви нас можсте
разумети.
Ја морам богу да се молим. Немам времена за
разговоре:
осамнаест, двадесет и један. Само један митра-
љез. Нема их много. Шта ли им је оно под шатор-
ским крилом.

334
 Реците нам да ли постоји још какав улаз у ма-
настир сем ове главне капије кроз коју смо ушли.
Не постоји. ЈТаку ноћ, браћо:
погледи, осетили су, не чује да га заустављају,
пуцаће му у леђа, стаде пред црквена врата; клекну
на калдрму и челом дотаче кишом орошен камен:
Господе, помози мојој души да се роди из ових мука.
Дело сам наумио, опрости, за веру чиним. Смилуј
се, Свемоћии, бедном слузи твојем. Чује кашаљ у
близини, усправља се. Стражар. Где их све нема.
Гледа у мрак. Тих ветар хуји у шумама, речица се
стишала. Меко долази киша. Пред капијом неко
хода. Срце. Много је монаха који су у оваквим но-
ћима прислањали чело уз камен цркве. Отац Ви-
кентије носио је и крст и јатаган. Прота Ненадовић,
Хаџи Рувим, јеромонах Никола, исто. Па монаси
преровског манастира. Свима су гробови иза олтара
и издвојени од браће са смерном смрћу. Они што
су Христа највише имали у срцу. Непријатељ их је
убијао. И свети Сава је требио богумиле. Мачем
и огњем спасио је цркву и веру српству, и зато био
први архијереј и највећи светац. Прикрада се вратима
одаје оца Саве. Само да чује речи његове молитве.
Клекну и приљуби лице уз врата. Не разабире шапат.
Мора да га види, можда последњи пут, пољуби
руку, замоли за благослов. Тихо отвара врата. При
свеглости кандила и свећа, састављених дланова,
отац Сава клечи и њише се пред расиећем.
Твој благослов хоћу, оче.
Срцба је на лицу и у очима оца Саве:
Још си овде.
Зато и хоћу благослов.
Душа ти је световњачка а не монашка. Раз-
мишљаш уместо да верујеш и радиш. Јер те страх
онда кад треба да се радујеш.
Па ја сам се одлучио, оче, ја идем у Прерово.
(Под његовим је очима али ће издржати.)
Кажи како гласи Јекаиђеље по Матеју, глава
16. ред 24. и 25.

335
 Стресе се. Тако је све почело. Тим је почео свој
монашки живот. Зашто сада, опет. Гледа га:

Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе...

и узме крст сћој... и иде за мном. Јер ко хоће да сачућа
душу сћоју... изГубиће ј е ; а ако из1уби душу сћоју
меие радн, наћи ће је.

Рекао сам ти: човек мора сам свој пут ка Господу

да нађе. И рекао сам ти: буди монах и витез. Тамо
иза зида чека те слава.
Одсечио и одбојпо маше руком, не да му да је
пољуби.
Стара неупотребљавана капијица иза овчарника
јекну шумом. Не задрхта. Стоји и чека пуцањ. На
ливади јс. Пролази речица истим, стално истим
ходом. двадесет година иетим жубором. Највише
тугом. Оним мојим стидом. Одлази ли заувек. Да ли
Не заборавити овај жубор таме, несанице, мучења.
Ретка крушга киша шумом, ливадом, по лицу и ру-
кама. Ветар се једва оказује. Тишина је то. Вера га
води тамо. Јесге само вера. Потрча према шуми,
гушћој тами. Тресну коленима о пањ. Опет трчи,
трње му хвата мантију, зауставља га, гребе му лице.
НикоI оп не издаје. Не, не. Њима не сме никакво
зло да сс догоди. Он ће и њих снасти, спашће их,
ако су комунисти. Уђе у винограде, стаде. Доле
према Морави ситна, мучна светла. Тамо ће.
 V
Ја сам Лазар Обичан. Спрема за покрет. Шта се вас
тиче куда, мајчина вам.

Напићу им се крви. Сестру да ми беш ако

пећу. Боље ииј ракију. Не иувај се. Они бију као
Арнаути: прст изнад ока. И ракију. него шта.
Газдарице. пун бакрач да донесеш. Ми ћемо
ноћас да гинемо. а ти ћеш гузицу да углавиш у
човеково крило и још се буниш. Замисли, ти.
џиброња, ноћас заробиш партизапку. Оне су
господске, носе свилене гаћице. Али ако те
ухвате па натакну на ражањ и велику ватру на-
ложе.
И пушка је женско. не бије њих, среће ми.
Деце ми моје, човек ми причао, њему верујем
више но себи, партизани деру живе људе. Живе
с мајкама и сестрама, не дочекао јутро ако лажем.
Калуђера полили бензином па запалили, горео
као луч и бежао шумом. Ако калуђере и иопове.
То су дембелани, не дају забадава ни шаку
жира да изнесеш из манастирске шуме. Они су
против краља, соме. А може ли држава да посто-
ји без домаћина и краља. Јесте. Душан Катић
отворено по зборовима прича да је за Стаљина.
А ако нам Стаљин дође, он ће мајку мајчину
нама сељацима. На тракторима дође војска,
почупа међе, па команда падне: У строј и на-
десно равнај с \ Порција ти виси о куку, насред
села казан, па један по један. А кад звоно трипут

337
 огласи, онда у строј, па у поље. Од пута до пута.
међе нема. ти не смеш да се усправиш. Комесар
јаше коња и надгледа. Онда шта ће нам живот.
Јаспа ствар. Сто Срба за једног Немца. Ако их
пе затремо. Немци ће цео наш срер као Трнаву.
Еј, Србијо, курвина мајко. копилачка мајко.

Ја сам Лазар Обичан. Спрема за покрег. Ноћ.

Зар тс и од мрака страх, сероња.

А је ли се то у борбу иде.
Није, него на свадбу. Шта те се тиче куд
се иде.
Па човек сам, немам седам глава.

Четник си, бато. Четник. Нема ноћ и нема киша.

Да су наши сгари питали где их воде и нећемо, иије
лено време, Србија и слобода не би постојале.
Остави нагпе старе, у мајчину.

О ваЈје су м н .и в .
Сумњив. Тоза ноћас не пуштам иза леђа.
Наиред. Па ако нрдие, иробушиш му слабипу.
Људи, паш командир је зверка. Опасник,
Тај може оца да закоље, пазите шта радите.
Од свих чинова. пајвишс мрзим поручнике. Црно-
горац је. Надрљали смо. Киша. Бог унапред
пиша по иашем послу. Гјрви метак, па на Срби-
па. Е, бем те, судбино. И треба да се затремо
кад смо овакви. Браћо, паметтш сте, кажите ми:
како Душан Катић може да буде комунист,
газда је и не постоје, и не постоје таква три
имања у срезу. Добро, радници, калфе, ђаци.
сиротиња, разумем: хоће више но што имају.
Али зашто Катић запали наш округ и Трнаву,
а домаћински је син. И јо ш је школован. То
ми кажите ако знате. Немој си наиван. Књиге.
Кшиге су за сву ову несрећу српску криве. Тако
је. Књиге. Књиге им главе дођоше. Све док
није било студената и док књиге нису почеле

338
 да се шверцују по селима као дуван, ми смо
живели сложно и лепо. А партије. Партије су
друго. То протутњи док су избори, а избори су
хвала богу били ретки, па је онда све у реду.
Ма ја вама кажем, људи, идеје су за све
криве. Шта ти знаш шта су идеје. То ти је отров
за мозак. То су идеје. Ћути, разбићу ти нос.
Ја сам Лазар Обичан. Спрема за покрет. Устај.
Проверите оружје и муницију. Тишина.
Ти си био с њима, кажи ми поштено: јесу
ли ти партизани стварно зликовци и Хрвати.
Да знам на кога пуцам, и зашто ћу децу да оста-
вим без оца. Лаж је то што си чуо. Пропаганда.
Срби су као и ми. Све младићи. нема старијег
од тридесет година. Али то су невиђени другари.
И велика правда међу њима влада. Све се дели
на равне части. Командант и комесар хране
се с казана, и увек последњи примају храну.
Одевени су као и остали, можда и горе. Код
њих је забрањено пиће и реч господине. Друг.
тако се свак зове. А што се храбрости тиче —
свака им част. Видећеш ноћас. Разбуцаће пас
као свиња масну торбу. Кад су то такви људи
како кажеш, зашто си ти иошао за Цветићем.
Зашто ниси остао с њима. Морао сам, човече.
Могао си да побегнеш. Па Немци да ми запале
кућу и отерају у логор жену и децу. Завезано у
сто чворова, па маљем стуцано. То ти је наш
живот. Ако буде густо, ти буди уз мене. Преда-
ћемо се. Опи мене познају, неће иам ништа. Али
они четнике сматрају издајницима. Због тога
што само Урошу Бабовићу није изгорело у
Трнави. Ћути. Иде Лазар Обичан.

Четници, браћо моја слатка, наоштрите каме.

Како немаш. Какав си ти четник. Ех, да је мој п о -
којни војвода Танкосић, научио би он тебе да од
мотике зубима склепаш нож. Каму да нађеш, где
знаш. Е ј , добога, нисте ви никакви четници. Четник
ти је гуја с камом на трбуху. И четник ти је — живу
децу бацају му у ватру, а он не одаје дружину и бивак.

339
Ко од вас, говорите, зна ко су били војвода Танкосић
и војвода Вук.
Љуту хоћу. Како не да. Разбиј му зубе. Војници,
пребројте људе. ГТроверите лозинке.

Б т бам бам. Бууум.

Обуе Радио-Лоидои. Дајемо за јушс.тбеиске слу-
шаоце иашу иос./едњу ћечерњу емисију иа сриско-
хрбашском језику.

Немци освојили Харков. Оде Русија у мајчи-

пу. Сече је Хитлер као сир. А милион и један
тенк, падобранци, колхози, комбајни. Тимо-
шенко, Буђони. Широка страна, маја раднаја.
Шта кажеш сад, црвени. Фуј. Тактика. Све је
то тактика Црвене армије, кажу. А шта ћемо
кад падне Москва. Шта ће нам Москва кад смо
се евакуисали. Не смеј се, тикво. Заједно с њима
стићи ћемо и ми у мајчину.

Чеишички одреди, иод комаидом пукобиика Драже

Михај.и)би1т. ебе јаче стежу обруч око Палаике,
бажио/ сшрашејијској и саобраћајио/ чћора Србије,
обилашо кориси/ећи артилжрију. Чешиичке ирешходии-
це ћећ гу заузеле периферију ћароши.

Угаси газда:
продра се војвода Планински, поправљајући рс-
денике укрштене преко груди, а Бата Павловић:
Чекај да чујем до краја:
гура главу у апарат, паде му шубара, а војвода
Плашшски:
Докле ће ти Епглези да лажу и подбадају овај
несрећни српски народ да гине за њих. Гаси кад
кажем.
Бата Павловић:
Уроше, Енглези знају шта раде и шта причају:
угаси радио, подиже шубару и исправи се, а
војвода Планински, спремајући се да припали ци-
гарету:
Нека они раде у својој кући што им је воља,

340
али нека се не мешају у наше послове. Зашто лажу
да ми нападамо Паланку. Хоће да запале Србију.
За кога.
Бата Павловић, узбуђено:
То што они нама приписују напад на Паланку,
за то постоји дубљи политички разлог. Разумећеш
једног дана.
А војвода Планински, пушећи:
Ја те политичке говнарије никад нећу разумети.
А теби кажем: ујутру да напишеш наредбу да се сви
радио-апарати с мог терена донесу у штаб. Под
претњом смртне казне.
Бата Павловић, прилазећи општинској каси.
Слажем се. Народ треба да мисли оно што му
ми кажемо. Само је то његов интерес. Младен и
Миле нека пишу вести и умножавају их.
Заћуташе: у ходнику пљуште шамари, чује се
мајор Цветић:
Битанге. Стоко пијана. С ким ћу ја да ратујем.
С ким ћу да се борим. Разоружај вуцибатине и
стрпај их у хапсану. Шта. Добровољно у четни-
цима.
Шамари. Јеромонах Г аврило,уздахнувши, смерно
се загледа преда се: и њихове душе су загађене.
Бата Павловић упитно и незадовољно гледа у вој-
воду Планинског, који баш такве официре воли.
Улази мајор Цветић и пуни канцеларију виком:
Ово није војска, ово је мафија. Ја тражим од
вас, господо, да се овде уведе најстрожа дисциплина
и ред. Ја нећу да командујем пијаницама и битан-
гама.
А војвода Планински, климајући шавом:
Удри, само добро удри.
Бата Павловић, ослонивши се на касу, прекр-
штених руку:
Мислим да у овој ситуацији треба показати
више разумевања. Ово је народ, ово није касарна.
Нас људи треба да воле, а не да нас се нлаше. Ми
смо политички покрет пре свега.
А мајор Цветић, у шињелу, стојећи мирно:
Слушајте. Ја овде нисам да ме људи воле. Ја

341
сам овде да ме они слушају. Командант се, мој
господине, воли само кад га се боје. Тако је у рату
и у војсци. Страх држи војску, а не празне приче.
Пустите ме да вршим своју дужност.
А јеромонах Гаврило, узбуђено:
Љубав држи људе, а не страх и мржња, брате
Цветићу.

Миле Савковић и Младен, затворивши врата

за собом, сгадоше на степеницама кафане: киша,
па густ влажан огкос ветра у багрему. Припијају
се раменима и бедрима један уз другог, за заштиту
и ослонац: у кратким погледима немо им се суоча-
вају питања. Тако силазе низ степенице, прислањају
се уза зид, под стреху. Кркљаво реже пси свуда по
селу; помрчина базди на ђубришта и свињце. Из
мрака дрекну хармоника, високо по крововима и
дрвећу просу неколико почетних тактова кола, па
се брзо сјури у басове, у ниска роктања иза плотова,
у режања паса.
Тако бих слатко пустио калуђеру куршум у че-
ло. Партизани су, у реду. Те хохштаплере, блефере
и пуваџије треба смирити. Али су, брате, рањеници.
Одвратно ми је. Не могу лешинарство.
Зар ти, Миле, пе схваташ да почиње паша акција.
И ти касапЈвсњс рањеника зовеш акцијом. И ти
верујеш да ће наше шакалско причешће у преровском
манастиру бити побсда над комунистима.
Зар ти не осећаш какав је то историјски симбол
што ће наша прва битка с комунистима бити баш у
манастиру.
Доста, у мајчину. Не могу више да слушам
те бабароге — манастири, музеји, Његош. Мату-
рирао сам пре три године. Наша прва битка. Лазаре
Обични, била је у трнавском гробљу, кад смо са-
храњивали поубијане сељаке. А иартизани су дола-
зили пуваџијски. као у руским филмовима.
Кад сте бедно, кукавички побегли.
Јесте. Али је све личило на смак света. Црна
мећава, можеш ли да замислиш тај призор. Ћути.
Смета ми ова киша и помрчина.

342
 Шта да радим два сата. Не, три сата. Треба нам
више од сата да стигнемо до манастира. Не могу
да издржим.
Зашто си такав. какви су ти то јадни нерви.
Прибери се.
Ни чукундеда, ни чукунбаба, нико ми од предака
није био ни неурастеник ни сифилистичар. Мама ми
је сентиментална, отац прост. И школу сам хтео
да напустим због треме.
Комунисти би твој случај назвали класном де-
генерацијом. А ти си само кукавица.
Све сам пробао. Жена ми је једини лек. Смрдљи-
ва и топла, дивна жена. Док сам учио гимназију,
пре но што пођем у школу, ако очекујем прозивање,
свратим у кухињу, одвучем куварицу у шпајз и распа-
лим је.
Нећу данас да слушам свињарије.
На студијама сам променио ваљда двадесет
станова док нисам нагазио на газдарицу лакодајку.
Била је дивна. Свлачила се чим одшкринем врата
њеие собе. Њој може мој тата да захвали што сам
положио толике испите. Јеси ли некад доручковао
међу женским бутинама.
Не подносим гадости и простаклуке. Идем.
Пред почетак рата и она је почела да личи на
свињу. Правила ми љубоморне сцене кад доведем
девојку у собу. Хоћеш ли да играмо покер. Пет банки
чип.
Сада покер. Ти си бараба.
Идеја. Имам решење. Ти не знаш где сам ако
ме буду тражили.
Јеси ли луд. Добро Је што је киша и мрак.
Учитељица станује у школи. Идем да се опру-
жим у њој, да јој оставим сву ову беду. Здраво,
Младене.
Нема смисла, Миле.
Из прозорског ромба светлости Миле Савковић
утону у таму. Од кише и ветра не чује му ни кораке.
Зури за њим, у ноћ: шта ће сад, како ће до поласка
без њега слабијег. Сад треба неког тешити и храбрити.
Пуца мени каиш шта ти о мени мислиш, фразеру

343
и каријеристо. Ја сам ставио главу под секиру не
очекујући ни славу. ни чин. ни министарски положај
као ти. ни кожни капут, ни сат, ни гојзерице као
џулови. Ја хоћу. Шта ја хоћу. Шта тражим у овој
гужви. по овим селендрама. Киша му пеља лице и
руке. Годи, упозорава. Подмеће лице киши, мокроје.
Школа је пред н>им. Дрекну хармоника однекуд из
ноћи. Само ако буде прилика, пустиће калуђеру
метак у леђа. Ветар растура и разноси дреку хармо-
нике по помрчини. Рећи ће јој да жели чути Радио-
-Лондон. Немам радио. Имате ли неку књигу за
читаље. Имате ли даиашње новине. Глупо. Увек
исти. вечити увод. блесаво. жмурке. Увек исто фо-
лирање док се не увучеш у њу. Глава јој је глупава
али су јој ноге добре. Топла. Кренуће језиком од
колсна до грла. Све је то смешно и блесаво. сунце
ти свињско и курвино, муче, компликују, а после
ломе рсбра и лају бестидпо, отворено, вреле, живо-
тиње. Убићу курву ако буде фолирала. Фуксе су
једипс праве жепе, оне су једине поштене, не уздишу.
пе траже стихове, не кукају: Хоћеш ли ме после во-
лети. Какве ли је романе читала ова гуска. Јесте.
има добре иоге. Нека је и ћопава. Можда јс жељна.
На стснсницама јс, прислаља уво уз врата: куца
кухињски сат. Звридаво. тешко шире се кругови у
озиданој гишини; а иза љега дрска хармонике. киша.
ветар. Исги дрхтаји прожимају и пушку и зид на
који се ослаља. Разнеће га те даљипс и тај ветар.
Да бар сат стане, да седне да се одмори и испупш
цигарсту; разпећс га та мукла тишина, да испуши
последљу цигарету пред смрт од ветра, кише, студи.
Даћс јој све. ожснићс се њом сутра. одмах, само ако
не погине, да не погине. Речи ће га издати и упро-
пастити. Тресну кундаком о врата.

Всчерас су комуписти упили у прероЈхки мшшсишр.

Оп.шчксии су ш. Сас/а ортјају у маиастирском ко-
паку. Идемо да казтшо Ваидализам. Прћа борба
иашеI одреда. Моје ратно крштење.
Бата Паћ.шбић каже ми да се не одћајам од
њет и да ие демонстрирам никакћо јуиаштћо. Рекао

344
сам м у : »Нећу да шпекулишем са собом! Дошао сам
у четнике да се часно борим и, ако треба, часно по-
шнемл
Миле Саћкоћић је бедник, недостојан чак и пре-
зира.
Има неке страће у оћој ноћк моје прће бктке.
У киши, псима и псоћкама; у тој пријатној песми,
у бесмислу хармонике. у тим деформисаним коман-
дама. Подћш је ћероћати у сћануће. Кад би оно сад
одједпом иаступило, или кад би некакћи рефлектори
потпуно осћет.шли села, како би сће оћо измедало.
Оћако. ноћ нас је обукла, скрила нас једне од дручих.
Просто, спасла нас.
Замолио ссш једно! четника да ми подмаже пушку.
Подмазана је, каже, исућише. Никад нисам пуцао
из ћојничке пушке. Само флоберком на ћране и ћрапце.
и неколико пуша дћоцећком на патке. Страх ме једино
од гп о ш што нисам сшуран V рукоћсииу оружјем.
Можда је сућшие подмазиии. Ако ирежићим оћај
рат и будем имао мушку децу, одмах ћу их ћежбати
да иуцају ћојничком пушком чи.м сћрше осноћну школу.
Сачућаћу баш оћу, као ратни трофеј, биће обешена
иа зид у мојој радној соби.
Сада не смем да се одћојим од сћеске. Сада морам
нешто радшии. Немам с ким да ризтћирсш. Мислим
на маму, тишу и Милана. Видим им лица, очи. Плаче
ми се. Видим /иене очи. Излазим у мрак. Л е ћ о з а -
коченодесно: откочепо. Проћераћсш. Забораћљсш.
Опет. Поишућу поћас.
Идем у цркћу да се помолнм богу. Близу је. одмах
нза оишшине. Разум ништа не ћреди сада кад ја осећам
праисконски страх од мрака. Чула су бишност чо-
ћекоћа. Сћест дејстћује и значи једино онда кад за
њу посГпојс сћи услоћи. Сћетлост, на пример. Фијук
ћетра с ретком кишом уиотиуњује, чини комплетном
атмосферу и осећањена ићици смрти почшие сћет.
Кад би оћа апсолутна оиасност почела ћећ једном
физички, механички да се остћарује. Да ме шчепа
за 1ушу, да ме тресне по лицу, нека пуца најзад. Сад
разумем Достојећско! .- »Нема страха од смрти, има
страха од приближаћања«. То знам сада, обезбеђен

345
сћетлошћу лампе и људским Гласоћкма и покретима
у еуседиој соби.
Кад сам спииао до цркбених брата, клекао сам.
Да .111 су ми се стбарно причуле оргуље у фијуцима
бетра у збонари, или је то било сећање на Бахоб
концерт који сам слушао са Снежаном у њеној соби.
Последњи пут. Или је то била жеља да се још једио.и
поноћи то бечс. Сћеједно. Ја се никад тако предано
и искрено нисам молио богу као малопре, пред затбо-
реним братима сеоске цркбе, да ли је и то иекакаћ
симбол, клечећи на мокром камену. Неопходно ми
је да осећам иекакбу моћ, апсолутнију, од сћега шшо
је оћа ноћ, шшо сам ја, и та пуцњаћа која ће започети
за сат-дба. Да ие останем еамо у оћој сћесци чија
је судбина неизћесна. Узалуд се трудим да што ћернцје
забележим себе сада. Пишем мупости, измишљам.
Јесам ли после молитбе смирио себе. Знам да
сам јурнуо од цркбе, да еам трчао, саплео се, колена
и рука потбрђују. А зћиждао сам не знам коју мело-
дију. Олакшање је наступило кад сам се утопио у
тламу, цриу, исоћачку, поломљеиу смехом.
Још иола сата до иокрета. Врисак ћојћодишп
конм. Сцена се исшоријски комилетира. Само да
ие иоишем оћс иоћи како бих сутра о сћему оћом
лииао да размиш.шм и да дотђају нађе.м у себи истии-
ску ћредиост. Пишем /лупости. Нека, и оне су истина.
У оћо сам стуран: иримитићцима је лако да
буду јунаци. Јунаштћо и храброет дће су катешрцје.
Јунашшћо је чулан. телесни, физнолошкн чин. Хра-
брост захтећа аииу духа и морала. Моје ноћо иеку-
етћо. Примитићци имају закржљао психички жићот.
Нерћии систем 1руб, иимазсш, дебеле оиуше, неспо-
собан да изрази фине треишаје. Ја, ми интелектуалци
друш емо и друкчије 1рађе. Оћа надмоћност не доноси
спокојсшћо.
Пишем иод сћетлошћу карбитуше, пишем да бих
ее смирио, јер оћа битка ноћас биће судбоноаш за
мој углед оћде и мој даљи пласмаи. Причам да би
оетало нешто од мене ако моје тело остане да кисне
у шуми око манастира.
Грубе душе, празне таћурде. Како разтћарају

346
шелефоно.м! Толико ме дређају и љуте њиходи теле-
фонеки разтћори. Петнаестак даиа сам. оћде, а ђећ
сам разбољен ођом реалношћу. Дошао сам да будем
сђесш и ђођа ођих сељачких маса, да им осмислим
сшну. да њихођој мржњи протиђ комуниста, мржњи
збо! тот што им узнемирују сокаке, куђице, беду,
лену послођиост, инаџијску ништађност, дошао сам
да тој мржњн дам националне, историјске и чође-
чанске мотиђе и смисао. Остађио сам књгне, прија-
теље, деђојку. А ођде одлучују жандарми, кафеџџје
и подофицири. Крснула је стихија и дно српског на-
рода. Узмутило се и заљуљало мртђо море, а снаГе
идејио! ђођстђа су још нејаке да би ођо ђелико тбање
јаче усмериле у националну ређолуцчју. Ођде је недо-
ђољно ефикасаи и такађ чођек, и такађ ауторитет,
као што је Бата Пађлођић. Нисам криђ за ођу кло-
нулост. Ја имам сђој идеал и циљ. За њет се борим,
збо1 њет сам у мраку и ишбу. Ако ми сђи дручођи
инеу достојни љубађи, мој непријатељ је достојаи
мржње. Пуцаћу. ЈуришаНу иоћас. Биђу лађ. Бићу.
Желим да ме сахраните шу Где сам пао. Без
сандука, како се сахрањују ђојиици на фронту. После
рата, мојим родитељима показати моју хумку. Биће
ђећ обрасла шумском траћом и купинама. Нека тако
остане. Никакђо кулишђисање. Само илоча од Хранита.
не од мермера, 40 ■ 60 центиметара, на којој треба
да иише ■. »Умро је за Србију«. Датум, име и презиме.
Мо.шм и зађетујем брата и друш који буде узео
ођу сђеску ди је преда моме оцу. Бсипа Паћлоћић зна
адрееу. Ако жели нсираду за ођу услучу, иека је тражи.
Таиш, нсиради то; чоћека.
Зашто не крећемо. Некздржљићо ми се једу
с.кпикиши. Сећам се сћих маминих ко.шча.
Лаже Толстој. Умирући, кнез Болконски није
мо/ао да мисли о небу. Сђи који су писалк о смрти,
лашли су. Тај последњи и најћећи чођекођ чин. иајмање
је људски. Зато је ђечиша ишјна. Сада, док чекам
да пође.м у јуриш. у битку, мис.шм на маму, тату и
Ми.шна. Кад би.х мои/о да ие мислим и на /иу. Боли
ме што ђе они п.шкати и натити. Диђно ми је, с.гатко

347
ми је шшо зпам да ће илакаши и памшиит. Величаи-
стћеио, иадмоћио узбуђење. Зођу. Полазимо.

Војвода Планински седи у канцеларији преровске

општине, грди и псује официре из штаба, Енглезе,
кишу, телефон, немачку команду у Паланци. грди
све што му падне на памет, а никако да смири немир
у себи. Све што каже, и што је наумио да учини ноћас,
у њему је наставак разговора са Адамом Катићем
и одбрапа од опасности коју сујеверно слути. Није
то страх за свој живот. Партизана се не боји, нити
га плаши битка у манастиру. Лако ће ликвидирати
ту банду. Све га то још више раздражује против
људи око себс. Наредиће, кад их сутра скупе, да се
спале сви радио-апарати. Можда се Милошу нешто
догодило. Још пре три дана Вита је донео вест:
Милош прездравио, не лежи више. Сутра ће да га
види и озбиљио да разговара. Сутра увече иде кући.
У очима мирује модар пламичак карбитуше. Ставља
чешаљ у џеп, намешта шубару, узима пушку и излази.
Али на прагу застаје и ослања се на довратак. Киша
натапа поћ, земљу и строј његовог одреда. који се
на путу пред њим гомила и жамором показује неред.
И Адам Катић је та стрепња. »Тишина и рсд тамо«,
прииаљујс цигарету. Кад би Адам знао да он ноћас
напада рањепике у манастиру. Баш га брига што он
прича. Још ју грос је разаслао извиднице преко Мо-
раве да утврде где се налазе партизани како би их
сутра напао. Нису они ни Срби ни људи. И рањен
курјак је курјак.
Љубиша Дачић приводи му коња уз стеиеницс.
Мокар коњ уђе у светлост из отворених врага оишти-
не и засветлуца непријатно.
Зашто ти је покисао коњ. Јс ли те Адам Катић
научио тако стоку да чуваш.
Сад је покисао, војводо.
Скини блузу па га обриши. Нећу да узјашем
мокрог коња. То ти последњи пут кажем:
зашто је њега узео за посилног. На Адамовом
хлебу је тај одрастао. Повешћу га у јуриш са собом.
Нека га његов млади газда убије.

348
 Љубиша Дачић мзиђе из сенке коња и, држећи
једном руком оглав. стаде мирно, задрхтавши. Зар
сам и овде слуга. Гледа војводу Планинског.
Зашто ме глсдаш. Шта чекаш. Рекао сам, блузом
га обриши.
Љубиша споро скиде блузу коју је данас добио
и којом се толико поносио да га било стид од саме
блузе па. као да себе свија и гужва, поче да трља
коњу сапи и слабгше. Опег слуга. И овде слуга. Рођен
је без зрна среће. Сигурно сви гледају. Сутра ће му
сс смејати. Зар му је и у четничком одреду суђено
да заудара на балегу и коњски зној. Стварно јссу
реакција и капиталистичка банда. А он је морао да
дође.
Врат му добро обриши.
Побећи ће ноћас. Кошуља му је исцепана на
леђима и раменима, осећа кишу, дрхтури. Ако се
ноћас сретне с Душаном. И јш Рашом, братом од
стрица. Предаће им се. Свс ће им иепричати. Коњ
нервозно топће ногама.
И уши му истрљај. Комунист ти је био газда,
а ти си ленштина и нерадник.
Мрак је нун звецкања оружја и чутурица, му-
као жамор отегао се путем, опкољеп уморним ре-
жањем и залајавањем паса, триста људи на двадесет
богаља.
Зашто води толику војску. Сутра ће иричати како
је Урош Бабовић с пуком напао двадссст рањеника:
Цветићу, шта ће нам оволика војска за ту шаку
богаља:
окрену се и погледа га љутито:
Ти мислиш да су они толико опасни.
Ноћас ћеш ти, мајоре, да претуриш другу столи-
цу на којој си седео.
Не мислим. Доста је једна чета. Не треба ни
једна цела:
проверава ли ме још. Закопчава шињел. Шта
јо ш хоће од мене. Само што пре да почне битка.
Бата Павловић их слуша, седећи поред теле-
фона. Сујета. Глупост, храброст, шта је овим љу-
дима. Добро, Цветић. Официр. Али зашто Планин-

349
ски. Устаје и прилази им. Начелно, он никако не
жели да се бави војничким плановима, нити хоће
такве одговорности да прими на себе. Нарочито
сада:
Људи, ми ие смемо ноћас ништа да ризикујемо.
То је почетак.
А војвода Планински, одлучно:
Доста нам је две чете. Са осталима ти остани
овде. Кад сване, послаћемо ти курира да те обавести
где да дођеш.
Боље да ноћас не учествује у борби. Посао
прљав. Непопуларан:
Ни у ком случају нећу остати ван акције.
Ниси ти никакав војник. Остани овде и чекај.
Једну целу чету да сместиш у кућу Адама Катића.
Нека он и овако осети рат:
одредиће му такву реквизицију да ће му пуцати
глава. Пушку коњички ставља на леђа и прилази
коњу. Милује му главу. Што тај Љубиша крије очи:
Ноћас да се не одвојиш од мене. Где ти је пушка.
Ево је, ирислоњена уза зид.
Пушка ти не треба, дај је командиру.
Излази из сенке. Стаје мирно:
Ја ћу да ти докажем, муца.
Гледа га. а мисли на Адама Катића.
Придржи коња, и учини како сам ти рекао:
стаје на степеник, десном руком ухвати се за
седло, леву без длана ослони коњу на леђа и тако
узјаха.
Љубиша Дачић обуче блузу и нође за коњима
у мрак, повучен топотом, али застаде брзо. Војвода
ирегледа строј. Нека су тамо у манастиру и Душан
Катић и Раша, пуцаће, нека му и отац устане из
гроба и буде у манастиру, пуцаће и на Блажу. Стаде
уз коња и дланом се ослони на његове сапи. Неће
предати пушку. Жив неће. Без пушке он је ништа.
Коњоводац, посилни, слуга. Опет слуга. Стеже пушку.
Летке није спалио, леци су у шупљем јасену. Не
чује и не види ни јеромонаха Гаврила који му приђе,
намеран да га утеши и охрабри, и зато што не зна
гш куд ће ни шта ће сад са собом, овде никог не позна,

350
све је друкчије но што верује да треба бити и како је
отац Сава говорио.
Колико си дуго у четницима, брате:
шапну; с њим може да се зближи, војвода га
грдио, кисне у поцепаној кошуљи, блузом трља
слабине и врат мокром коњу. Сиромашак је неки,
паћеник, његовој ојађеној души погребна је реч
љубави и утехе:
Одакле си, брате:
узбуђено жели да разговара, да некоме нешто
објасни, да увери како он не издаје рањенике. Љубиша
ћути. И јеромонах Гаврило се одмиче, чује: говори
војвода Планински:
Нека чује цело село, Адам Кагић нека чује.
Усправља се у седлу сећајући се свог команданта
пука у оваквој ноћи, пред напад на Швабе у Леша-
нима, и те борбе, и своје прве ране 1915, и тад је
била Јесен и оваква киша:
Браћо четници. Један буљук комуниста ушао
је ноћас у манастир и пљачка га. Њихове жентураче
партизанке попишале су се у нашој светињи коју су
и Турци поштовали. Не дамо цркве да нам пљачка
и нагрђује тај одрод и олош шго народ сатире.
Ми Срби не можемо више да их трпимо. Ја то нећу
трпеги. Идемо, браћо, да казнимо ту поган.
За пљачку, и о партизанкама, нисам му рекао.
Зашто лажима против зла. Јеромонах Гаврило не
зна шта да чини, не може да слуша. Војвода ГТла-
нински наставља да говори лажи. Окреће се, тражи
помоћ, не може да оћути. Ни отац Сава не би ово
оћутао, он би укорио лаж. За леђима накашљава се
неко, и томе је непријатна лаж, прилази му. У мраку
препознаје Цветића:
Смем ли ја нешто да кажем, брате Коста.
Немамо времена за говоре. У рату се ратује
а не држе говори, мој калуђеру:
гади му се тај Гаврило и та војводииа вика на
киши, то брбљање, те празне приче, као Душан
Катић (какав опасан говорник) пред напад. Само
су речи друкчије. Не, речи су исте (Србин Србина
за гушу хвата), све је наопако. Војска и рат су једино

351
кад војник ћути и стоји у ставу мирно, и кад коман-
дант говори, кад издаје наређења (нека су и Турци,
нека су и комунисти, али су рањеници). Кукавички
је, бедно, није српски, ни јуначки нападати рањенике,
комунистичку банду, јесте, зна добро. (Ако међу
рањеницима буде и Душан Катић):
Калуђеру, јеси ли ти. некоме од рањеника за-
памтио име.
Само два имена сам чуо. Чапајев и Шиља.
Молим вас, господине мајоре, дозволите мени да
војсци кажем неку реч. Молим вас, у питању је истина.
Душан Катић није са њима. (Можда је погинуо.
Погинуће ноћас. Ноћас.)
Не знам. Сви су исти. сви личе један на другог.
Нека је тако. Добро би било кад би био тамо.
(Нисам ја крив за његову несрећну судбину.) Нека
се ноћас сврши. То је банда зликоваца. (Зашто је
вечерас пред свима, и пред оцем му, то рекао.) Истину
је рекао.
Идемо. Хоћемо. Да се униште.
За отаџбину и Србију:
свом снагом продра се Младен, протестно,
огорчено, јер је само њих нсколико из строја одго-
ворило гласом иа војводин позив. Младен целог
себе саби у те две речи, у пуцањ, али тишином топће
коњ и ветар просу кишу на багрем за леђима. Са
свих страна реже пси. Викаће, мора да запали и
одушеви ту мокру гомилу Јвуди која ћути:
Кукавице, просикта.
Што вичеш, будало. Видећемо те после, кад ти
куршум сукне поред ушију. Лако му је да виче кад
нема децу.
Видите ли ово, чујете ј ш ви ово, господине
Павловићу. Па зар су ово четници. Шта се то дого-
дило са српским народом, народом устанка, нај-
храбријом војском првог светског рата.
Не вичи глупости, Младене. Нема храброг, нема
поштеног, нема паметног народа. Народ је кукавица,
будало. Само је човек храбар. Човек, личност. А
народ је без врлина и без карактера. Не подлеже

352
никаквим измишљеним нормама. Нарочито тим
твојима.
Није истина.
Добро, има времена. Остани са мном.
Киша.
Ви мислите да сам ја кукавица; чућете.
Чује мајора Цветића:
Мирно. Већина вас је служила војску и знате
правила ратне службе. Војвода вам је рекао наш
задатак ноћас. Ја од вас тражим дисциплину, потпуну
покорност пред старешинама и слушање команде.
Ово је рат, и у рату важе ратни закони. Кукавице
сматрам издајницима. За мном.

Бата Павловић:
повлачи се под стреху општине,
ослања на зид, низ леђа силази сипкава језа, слуша:
мраком одлази шљапаво, жалосно корачање, неиз-
весно: да јш тако почиње наша историја: сипи киша,
реже пси, смрде свињци; обична српска ноћ, увек
иста, можда је зато Богосав презирао народ, опет
ноћас неће моћи да заспи: батинање по голим стра-
жњицама, било је јутро, а смркло се: свиреиа коме-
дија, банална представа наше традиције, па Савии
доказ о великој националној улози манастира, и све
после, и све досад: наше је, ми смо: глиб, мрак,
пси реже на војску која пролази, одлази: паметно
је урадио што није држао говор пред полазак: не-
популаран, прљав посао, на шта ће све ово испасги:
око Паланке је тихо, од десет сати престала је борба,
ко зна где је Душан Катић: студен замах ветра, ноћ
је увек њихова, пси лају на другом крају села: ини-
цијагива треба да буде наша. Урош је вечерас открио
слаба места:
Молим вас, поручниче, пошаљите неког војника
да ми одмах приведе Адама Катића. Само нека
се људски понаша према том човеку:
исход у манастиру сачекати са њим овде, у
канцеларији:
Молим вас, изиђите сви напоље. И молим ти-
шину. Наравно, у ходнику можете стајати. Будите

353
опрезни. Патроле у све сокаке. Будите прииравни
за покрет, ми смо резерва:
утули лампу, пусти је на под, седе у сенку, уза
зид: не могу ме видети кроз прозор:
Око зграде поставите дупле страже:
необично, непознато задовољство: од команде
или што је напољу ветар, киша, мрак и што реже
пси: посилни спушта наручје суве сламе и ћебе: седа
на сламу, покрива ноге ћебетом, ослања се на зид:
тутањ суве, топле дрхтавице у њему, зиду, слами:
припалиће цигарету; изузетна пријатносг, узбудљива
језа: право на нову разлику, непознату мирнодопском
полигичком животу: надмоћности политичара биле
су несигурне, опасне, захтевале су сталан и мучан
напор и да би се успостављале и неговале, и да би
се укидале; ту вештину глупаци називају демаго-
гијом, а она је Мок убеђикања, том својом књигом
увек ће се поносити: посилни му спушта корпицу
грожђа:
Хвала ти, Стеване:
то је оно ново: моја моћ је право на разлику,
сада, вечерас, у рату. Реже пси: ваљда су изашли
из села, доћи ће Адам Катић, војничка моћ је непри-
косновена, ослобођен сам напора да је прикривам;
ова моћ захтева да се увек истакне: прхуг вегра и
кише у прозору: ноћ гласна и растворена у капање,
дуго, уморно по веранди, а деца пуштају радио,
свађају се око музике: објашњавао им да је у киши,
ветру и простору права музика, а да су оркестри
дивљачка галама; али кад се сврши рат: опет са свих
страна лају пси:
Стеване, види шта је са Адамом Катићем:
узбудљива језа прелива га. Још два сата треба
им до манастира: човек је увек угрожен, не, заштићен
је, иако село режи, ветар режи: рат је, рат је; покриће
се ћебетом, завлачи руке под ћебе, у млакост, присан
је са сламом, зидом, гуњем: у оваквој ноћи мора
да се гледа у себе: чује жагор око општине, страже;
зашто је сажаљење увек прво према себи, припаљује
цигарету: у рату, у политици почетак никада није

354
важан, политичарима и војсковођама не суде савре-
меници, њима суде потомци само по коначном исходу
акција и идеја: петнаест година политичке борбе,
петнаест година неуспеха; недостајао је увек само
један потез: у првим комбинацијама неколиких ман-
датора за састав владе увек је био и он, али ниједном
није отишао краљу на заклетву; Загорка је гласно
плакала неколико ноћи, и недељама одбијала посете
изговарајући се болестима: па ја нисам писао кући
откако сам напустио Трнаву, можда ми је недостајала
снага за ризик. Да ли је било прилике да се ризикује
нешто вредније од наиуштања старе партије, осни-
вање нове, онда цепање те нове на два крила, и он,
по правилу, увек вођа левог крила, да истакне и одржи
ону разлику која у овом времену доводи на власт,
а сад заврнуо надесно; први пут у рову против ле-
вице, али сада се побеђује војском а не идејама, па
када створимо армију, господа емигранти једино
могу да прихвате наше услове. Петнаест улудо
потрошених година, жртвована научничка каријера,
спокојство, уместо карикатура биле би фотографије у
новинама, био је доцент, за две године постао би
професор за међународно јавно право, члан држав-
них делегација на међународним скуповима, имао
би десетак написаних књига и славу која би и унуцима
била драгоцена, сачувао би Загоркину љубав, модри-
ца, онакве ноћи, кад ће то да се заборави: сув шумор
сламе и суви полумрак у мокрој ноћи: зашто се пси
не смире, биће заслужена његова победа, реванш:
долази, па морао сам да седим, али ноћ је, скаче,
по сваку цену стећи поверење: улази Ддам Катић,
стреса кишу са шешира: необична, апатична личност:
Оставите нас насамо. Молим вас, изиђите из
ходника. Изволите, пријатељу. Извините, али ви
ћете ми одмах опростити чим чујете зашто сам вас
звао.
Прилази му уз лице:
Како знате, сутра обавестите Душана да се за
петнаестак дана повуче преко Планине и да још
сутра увече евакуише рањенике из манастира.

355
 Мајор Коста Цветић:
неће да мисли о Душану
Катићу. и зашто брат на брата да пуца, и неће ничег
да се сећа, рат је: киша, помрчина, раскаљан пут,
пред њим фркће и топће коњ, за њим се отегло звецка-
ње оружја, које залива киша и разноси ветар, горо-
брсник, мокар: такав исти мокар јесењи ветар био
је девет стотина петнаесте, кад је његов пук почео
да се повлачи са дринског фронта, али био је млад,
и наредник: зашто му ова ноћ личи на ту ноћ кад је
био само наредник, и кад се српска војска повлачила;
рат је, и он је начелник штаба, начелник штаба на
челу колоне у ноћном маршу, у привлачењу кроз
шуму за напад на иепријатеља у згради од тврдог
материјала, није битно ко је непријатељ: рат је, ноћ
је, постоје само он који мора да победи и непријатељ
који ће бити побеђен: стрепња је тогша мала живо-
тињица испод шињела, син који још није проходао:
драга и страшна опасиост, топао млад страх, то је
он: нрава радост официра, та комаидантска стрепња
на киши и ветру, у помрчини пред битку: богат је
и пун те стрепње, узнемирене, нежне; само шињел
зна ту командантску тајну и чува је од кише; ко-
мандантска брига, а не ордеп, официру је понос и
награда, рекао је генерал Попадић, јесте: шињел,
шапка, чизме, униформа, део су његовог тела које
тајно страхује и тајно дрхти пред команду, пред
први пуцањ, више од сата треба до манастира, а
ветар из шуме спаја га с непријатељем, стално га
подсећа, разгорева бригу: неће сада да мисли на
Бранка и Невену, у затвору је бетон, а жена ми има
болесне бубреге, Невена је нежна и болешљива,
два пута је прележала запаљење плућа, али он се
није двоумио на улгиматум: Одбијам. Лице му је
мокро од кише. Да би чуо своју команду, виче:
Тишина, брже!

Миле Савковић:
Шта лају официри по овој трулој
земљи и пишкавици. Пуцао бих право у ову љузгаву
земљу, зашто идеш коловозом, Младене. Не буди

356
глуп и не гази по блату. Па запамти једном заувек:
себи откочено, од себе закочено. Тако, како ти пушка
стоји. Како ме само глупаво израдила она учитељска
гуска. Без обзира на све, та женска има првокласну
кожу. Али сам је скандализовао и оставио јој успоме-
ну: цигаретом сам прогорео дупенце анђелчићу на
гоблену више кревета. Памтиће ме док је жива. А
ако буде интелигентна, схватиће да је то потпис
једног очајног четника, једне кишне српске ноћи.
Ти знаш да сам јединац. У животу све сам имао и
све сам могао да имам. Али у томе и јесте проблем:
све имати а без икаквих, ама без икаквих личних
заслуга. Од дрвеног коња, највеће играчке у Па-
ланци, па до најлепших жена. И то јесте моје проклет-
ство: све имати и све моћи, и све то само очевом
заслугом, његовим богатством и парама. А око
мене завист, подмукла мржња, неискреност. И успех
у школи, и то што сам био најбоље лево крило у
Паланци, нико то није веровао. Схваташ ли ти шта
то значи бити непотврђена личност. Знаш ли ти
шта је то сумња у било какву наклоност, у било
чију љубав. Не, не, психолошки проблеми су једини
озбиљни човекови проблеми. Али ја нисам дошао
у четнике да браним очев кагштал, схвати то. Боли
мене голик за његове дућане и касе. Ја мрзим кому-
нисте из чисто личних најинтимнијих побуда. Првих
психичких побуда. Мрзим њихов одвратан аристо-
кратизам који се зове пролетерско и класно порекло,
идиоти, и зато што презиру и кажњавају саму чи-
њеницу порекла човековог, без обзира на стварна
осећања. Као да неко може да бира порекло и оца,
матер им хохштаплерску. Ни у шта ја тебе не убе-
ђујем, јер ти си човек с великим амбицијама, ти си
некакав идеолог, ти се трудиш да оставиш утисак
националног фанатика. Ми смо два света, разумеј.
И најглупље од свега је то што ћемо погинути за-
једно. Па ја сам са најчистијим, најинтимнијим људ-
ским побудама дошао у четнике. Једино ја. Нисам
дошао да их убијам и да их побеђујем. Мораш слу-
шати, слушај, нека чују сви, ја никоме не видим лице,
ја сам апсолутно сам негде на пољском путу, по киши

357
и помрчини. Па ти си глупак и препотентна будала.
Комунисте ми не можемо победити тако што ћемо
их једноставно, уз помоћ Немаца, поубијати уморне
и рањене у некаквим манастирима, школама и ку-
ћама. Њих је толико, и они су толико вешти, нису
они фрајери па да их ми поцмекамо као бабе. Њих
ће сељаци. јесте, јесте. баш сељаци, ова стока што
неће да носи пушку, они ће их победити својим ина-
том, својом пасивношћу, страшнијом и разорнијом
од сваке револуционарности. Како. Једноставно.
Револуционарност је одушевљење, и као свако оду-
шевљење то је само тренутак у човековом животу.
Ништа ја не филозофирам. Пасивност и вера само у
своју њиву, то је снага која се скупља три хиљаде
година, и она је под сваким гуњем. Не пада ми на
памет да за један овакав, мокар, каљав и студен
секунд помислим да комунисти могу победити.
Никад, буразеру. Српски џулови пре ће постати
Турци но колхозници. Из чисто психичких, нај-
личнијих разлога, ја се вучем по овој љузгавици и
разбијам колена о пањеве, и носим ову распуклу
главу у куршуме и бомбс. Није то којешта, буразеру.
Ја хоћу да потврдим своју личност. Да се остварим
као воља, карактер, да се проверим, да сам одредим
своју судбину, погинем својом вољом ако ми се
допада. И то на иајнепријатнији начин, у оваквој
ноћи, гто овој пишкавици и мрклини. Нећу да ћутим.
Нећу. Нека виче. Двадесет година примао је плату
да би могао сад да урла. Кретен чизмарски. Не
интересујем те. Неурастеник сам. Боли мене голик
што те не интересујем. Ја сам веома рано схватио:
јести, на пример, прве трешње које је куварица ку-
пила на пијаци, опрала и сервирала, није никакво
задовољство. Једино је задовољство украсти трешње.
Је ли, слажеш се: срећа је једино чинити подвиг.
Море, какав твој подвиг. Красти, лагати, убијати,
обманути, уопште чинити нешто што је изузетно.
Кад сам свршио шести разред гимназије, мени је
ујак, он је велики лаф, подместио једну згодну сту-
денткињу која ме је, чим смо остали сами, једно-
ставно ухватила за голик. Али мене је куплерај

358
узбуђивао. За то је била потребна бар некаква сме-
лост. Па знаш ли ти, фрајеру, да је највећа снага —
не застидети се. Часна реч, не застидети се, то је
највећи подвиг на земљи. А нарочито не поцрвенети,
не замукнути, не задрхтати пред курвом која ти
седа на колена и завлачи руку у цеп. Да, да, геније
мој, вођо, идеоложе, чик да ми се похвалиш да си
био у куплерају. Мој да ниси хтео, ниси смео. Сви
говоре: лако је спавати с курвом кад имаш паре.
Афирмација, то је човеков проблем. Ти си кретен,
ти си највећа кукавица, десет пута сам ти рекао:
себи закочено, од себе откочено. Ако вечерас по-
гинем, то више никад не могу да поновим. То је
битно. То, храбри мој, даје право и да побегнеш
сада из колоне, да верујеш у бога, да постанеш мудар,
да плачеш као изгубљен клинац. Не, сигуран сам,
часна реч, схватам сад нешто битно о животу. Ако
су глупости, ако су. Затвори уши, али ја тврдим:
човек просто нема времена. нема прилике да нешто
озбиљније преуреди у себи и од себе.

Војвода Планински:
једва задржава коња, ши-
бају га и гребу виноградске врзине, да не јурне на
косу. не загази у виноград, колона је далеко заостала,
чује: трчи ЈЂубиша: требало је да му узме пушку,
опали из мрака, ником ништа, ноћ, шума: сигурно
ће децу и имање да ризикује; коњ ј с знојав и топао,
маховит, снажан: за десет хиљада не би га дао,
лакше, лакше, Ацко; шуме нису далеко, е, мајчини
синови, да најзад сведемо рачун, добра прилика,
двадесет и неколико их има, ниједан му се неће изву-
ћи, и три пута да их овако поткупи на легалу, свршен
посао, шта наша деца, знамо се, пријатељи смо,
Срби смо, нико га није тукао по туру да иде у ко-
мунисте. Што побије овако, добро је, што се живо
преда, мораће Немцима да измири дугове. Нека
се они петљају с њима, саслушавају, суде, ломе вра-
тове, то су и заслужили, то је њихов, швапски посао.
Немци га више не могу нападати како врда од борбе,
како га забадава наоружавају. Задаће им зорт, нека

359
се чисте с његовог терена, народ да обави бербу, од
ове кише почеће грожђе да трули, шећер ће да падне.
И он више да не дангуби са овим пропалим и по-
квареним народом, да се врати кући и настави свој
посао, да сачува Милоша, децу и оно што је стекао,
нека светску политику и светске ратове воде официри,
политичари и остали бескућници. Сутра увече мора
кући. Није истина, лаже Вита да Милош сматра
четнике немачком војском, не играј се главом, то
није истина, Милош је мој син, мој је он син, Адаме,
ја нисам родио комунисту, паликућу и хајдука,
поштен је, паметан је и радник, грејаћу се, Адаме, и
на твојој кући, нисмо више пријатељи, комунистима
нема опроштаја. Нема. Гаврило, је ли сигурно да
их је само двадесет и шест. Да нису ништавци главне
снаге распоредили око манастира, преко Мораве
одавно се стишало. Не бенави, попе. Нећу ја због
ваше калуђерске штале да пропустим зликовце. Ћути
и чувај мантију, остаће ти на врзинама ноћас, и не
мешај се у војне и моје послове. Лакше, лакше, Ацко.
Нека пожуре доле. Слуша: хује манастирске шуме:
моћи ће неонажено да им сс привуче и заспе их бом-
бама.

Јеромонах Гаврило:
Не, никако. Срушићете
копак, а он је светиња. То је стари српски стил и
дело Рада Неимара, немојте, молим вас. Треба
их живе похватати, војводо. Рањеници су. Зар ра-
њенике. Имајте душу, ако бога знате. Ја ћу вас спро-
вести до врата, немају куд, не могу да побегну.
Али они могу да убију оца Саву, војводо, оца Саву:
хвата се за узенгије, клекнуо би: нека мене убију,
ја ћу ићи напред, ја ћу први стати на врата, бићу
ван заклона од њихових куршума, немојте никако
бомбама, ако бога знате; коњ нагло крену. Немојте
светињу. Рањеници су. Треба им узети оружје и
ухапсити, ја вас нисам позвао да их побијете, нисам,
бог ми је сведок, нисам: испусти узенгије: грех,
шум, мокро, о, Свемоћни, зашто ме кажњаваш, ја
сам веру и цркву пошао да браним, љубав ме према

360
српству повела овамо, њима не желим смрт, не:
мрак је небо, мокар је мрак, мокра је земља на којој
клечи, неко га ритну докулом: Удрите, удрите, браћо
моја, псовка: и комунисти су ме кундацима, Господе
милостиви, опрости им, 5ог је само љубав, вера је
љубав, па отац Сава га овамо упутио: иде виногра-
дом, поред њих, кроз мокре шуморе, мокар ветар,
ветровита звецкања, мрморне псовке: апокалипса.

Љубиша Дачић:
више неће бити ничији слуга,
нека га стрељају: војводин коњ копитима баца блато
по њему, засипа му лице: пушку неће предати, пу-
цаће и на брата Рашу, нека и Блажа устане из гроба,
пуцаће на Душана Катића: за устанак и револуцију
кад су пролетос по друмовима он и Душан Катић
скупљали оружје које је бацала југословенска про-
пала војска, а капетан их ухватио и везао и спровео
у општину лозичку и пред скупљеним сељацима,
падала је киша: брише рукавом блато са лица: Браћо,
ово су петоколонаши; они у позадини шире аларман-
тне вести, деморалишу војску и народ, и узимају
војницима оружје. Није истина. Ми само купимо
оно што је војска бацила. Јесте. Осуђујем издајице
на смрт. Какви петоколонаши! То је син Адама
Катића из Прерова, најбољег домаћина, највећег
газде. Деда му је био двадесет година посланик, и
отац му је биран. Гарантујемо за Душана: а за њега,
ЈБубишу Дачића, нико није хтео ни реч у одбрану
да каже, за њега, сина Блаже Дачића, без десне руке
изгубљене у рату, пред смрт школског служитеља
и Толиног унука. слуге Аћима Катића: Ја сам слуга
овога Душана и његовог оца. Зар за мене не можете
гарантовати, људи; никад, никад више пушку нећу
да испустим, бићу четник, бићу Турчин, бићу Немац,
слуга нећу да будем: рукавом брише зној, кишу,
блато: пуцаће на мртвог оца: ево сам, војводо, ра-
зумем, војводо; јесте, кад је човек богат, он може и
комунист да буде, само за слугу нигде нема спаса.

361
 Младен Ракић:
Причај даље, зашто си ућутао,
Миле. Прибери се, не гине се лако. То је кукавичка
иредрасуда да се лако гине. Мени су стгфи ратници
говорили, и ја им верујем: човек тешко гине. Ми
интелектуалци морамо бити пример сељацима: лево
откочено, десно закочено: промукао је, притиска
пушку уз кук, боли га длан од каиша: ветар оштро
свирне у врзинама и мукло шумори чокоћем, баца
му кишу у лице: Снежана сада сигурно спава. Мокар,
каљав, најкаљавији у колони: нека, сласт је, прво
искушење: шта човек осећа кад убије човека. Прибери
се. Миле, ми морамо бити пример. То је интере-
сантно питање: шта човек осећа кад убије човека,
јер ја, на пример, кад ме куварица приморала да
закољсм ииле: опипава пушку, лево откочепо, пе.
десно откочено: да бар једног убије, само једног.
да откупи главу. Владане пред преки суд. За рат
мора да се стекне кондиција: Миле, имаш ј ш ти
шипку за чишћење пушке. А шта ћеш да радиш ако
ги се метак заглави у цеви. Откуд знаш да је муни-
ција иснравиа. То је наша домаћа муниција, а у нашим
фабрикама било је много саботера и петоколонаша.
У нашој новој држави патриотизам мора бити мо-
рална основа друштва: глупо је што сам са овим
Милетом, поред кукавицс не може се бити храбар,
а њсгов маптил је бео и види сс, мета је: жури уз
колопу, снотичс се о чокоће, неког хвата за рукав:
Братс. јеси ј ш служио војску. А је ли ти ово прва
борба. Како. свака је борба прва борба. То нијс
истина. Ми, четници, паследници смо српског ју-
наштва, ми смо нотомци Обилића и Карађорђа;
жури поред колоне: Не бојте се, браћо, смлавићемо
их, комунисти су кукавице, то је ништарија. то нису
људи. Победа је наша.

Четници:
Е, бем те, боже, где баш ноћас нађе
да пишаш по земљи. Изгинућемо по овој љузгавици.
И мене је од тога страх. Да је суво, ишао бих као на
свадбу. Морамо да гинемо кад су Срби устали против

362
краља, и кад манастире пљачкају. Баш ме брига што
је Србин. Да ми је рођени брат а не Србин, у уста
ћу да га нишаним. Чим је комунист, није Србин.
Али су рањеници, човече. Рањеници. Рањени људи.
Немци их ранили. И гробове ћемо да им раскопамо.
Кости ћу да им палим. Кад гине Урош Бабовић,
ко има више винограда и пара од њега. Ал што само
његово у Трнави не спалише Немци. Дај ми, деце ти,
мало ракије. Све ћу да ти дам, ал само ракију не
могу. Молим те као брата. Шта мислиш, да ли ће
бити неког плена. Немају они ни гаће, зато се и зову
пролетери. Али је манастир пун као кошница. И
ја сам за то да дрпимо нешто. ЈЂуди, ја вам гаранту-
јем, сви ћемо бити награђени за ове муке кад дође
слобода и кад се врати краљ. Тишина. Сви ћемо
постати официри. Нијс важно што смо сељаци.
Бићеш ти покојник ноћас. Исте књиге читају, сви
су студенти заражени комунизмом. Десет година
био сам жандар у Београду. Пази Милета и Младе-
на. Ману сабљом и одсече му главу. То су били ју-
наци. Лакше је бити во него сељак. Молим те, учини
ми: ако ме умлате, узми ми из џепа буђелар; дај га
мојој жени, ту су ми признапице о плаћеном порезу.
Тако је, господинс Младене. Има да сс гине јуначки,
знам, читао сам ја народне песме. Мислиш да по-
бегнемо. Тврдо је и погано. Па Срби су, иако су
комунисти. Мени је живот одавно дозлогрдио. Са
пама су свс велики и угледни, први и пајбогатији
и са највећим чиновима људи. То ми кажи: зашто
увек пада киша кад је рат или нска несрећа. Да се
земља овлажи и лакше ископају раке, будало. Ен-
глеска и Америка су против комуниста, морају да
изгубе. Удри га кундаком што галами. А ако Немпи
победе у овом рату. Докле ће да нас цебрају жандари
и поднаредници. Док смо живи, док можемо да
носимо пушку и мотику. На овој земљи не треба
се родити једино као сељак. И во, комшија. Јер га
ми, сељаци, бијемо ступцима док му је јарам на вра-
ту. А шта ће бити ако Русија победи. Русија је наша
српска мајка. Оде мајка у мајчину. Лозинка Пе-
тар—Слобода. Пренеси даље: Петар—Слобода. Нек

363
иде цео свет и земља и сунце, све у мајчину. Да пуца
на Србе. Зар на Душана Катића, огромног говорника
и Вилзонову памет, и на ону младеж са њим, сви
лепо певају, не пију, јесте да се не крсте, усијане
главе, истина је оно што причају о нашој пропалој
држави и што ће да буде, није то, изгледа, рђаво,
добро, нека бију попове и калуђере, дембели су и
нерадници, али не треба, брате, да пишају по цркви,
и за петнаестак Шваба оде цела Трнава у мајчину,
Петар—Слобода, чуј, пренеси, Петар—Слобода.

Тишина, шума и они што ћуте:

засути ситном
кишом, удаљени помрчином, а ветар меша дрвеће
и њих, мрак и кишу; живот не може да се сажме у
један осећај и један закључак: то је почетак нечега:
неизвесност је и само дисање, свест да се дише:
човек је сам себи непријатељ: корача тежак, слеп,
пуцкарају мртве гранчице, пљушти опало лишће:
на крај света се чује: мокра трава меша се са опанци-
ма и цокулама: пад је мала проба смрти, куршум
испаљен из земље и мокрог лишћа: не верује се
рукама што дуго рију по трулежи и кугшнама, тра-
жећи пушку и шубару: стид је страх, страх је у себи:
не зна се име неиријатеља на кога се иде, ни циљ,
опште је гађење на све и огорчење иротив свега и
себе: псује се живот, кривац је мајка, псује се оиа,
у себи или шапатом: трн шчепа шињел, ухвати за
чакшире, трн је партизанска рука, а стабло, мокро
и љигаво, које тресне у чело и груди, није го ударац
који боли, заклон је: иза сваког цера и храста скривен
стоји партизан са уперепом пушком: ништа се не
види: разлози за мржњу долазе из даљине, одакле
долази и ветар, са дна тог мокрог неба, оно се не
види, слути се: чему то суљање ка манастиру, страх
долази и од њега: бог је претња: сви сте грешни:
приљубљују се уз тамна стабла, мокра, као блузе,
гуњеви и шињели, мокра студ долази из дрвећа,
земље, помрчине: заробљава, стеже, смањује: само
су дисања топла, њих узима ветар и разноси по шуми:
није истина и није могућно да се било кад спокојно

364
спавало у топлој постељи, да се није чекао рафал
из упереног митраљеза и бомба из замахнуте руке:
никад неће сванути: у очима се ковитла тама, у пра-
меновима, у таласима затрпава: привиђа се лице,
глас детета, жене, брата, матере, сив, прозукао
зид куће, креветска табла, стари сто, расушен орман,
ватра у шпорету: то је делић зенице, део света, то
је цео живот и цео свет: помрчина је велика река,
носи у неизвесност, мокар шумор лишћа потврђује
њене обале и њено кретање на жилама, на пању,
на гомилици лишћа на којој се седи: то је све и једино
што се сад поуздано има: гнусно, свирепо мало, човек
нема нишга: пушка постоји само зато да би се при-
држало у помрчини, у овом њихању шуме: шума
је сад цела земља: ако метак погоди у кост, прело-
миће је, остаје се без руке, без ноге: то личи на не-
какву наду, али: ако метак нађе главу или стомак;
сасвим је свеједно под каквом ће влашћу, под којим
краљем и у каквој држави бити гроб: језа се провлачи,
међу ребрима је, стеже осуђено срце, дисања кисну,
киша их уништи одмах по настанку: пуна је шума
искислих дахова: човек је травка под косом: про-
клетство је још у рођењу: жртве су нечије, спас је
једино у мржњи, спасти се по сваку цену, побити
их што пре, побиги, што пре их побити: ако су Срби,
ако смо браћа, ако су рањеници, ако смо школски
другови, ако смо вршњаци, ако смо пријатељи,
ако смо рођаци, ако нам је иста река. исто небо,
иста носна њивица: да би се опстало, одбранило,
спасло нешто, имање, чин, слобода, краљ, држава,
вера, нешто најбигније: комунисти гтрете да све на
земљи и у животу покрену, помере, преместе, по-
чупају, пресаде, нико не зна шта: долази из дрвећа,
ветра, земље, трулих пањева, то осећање нема имена:
можда је то стрепња да више никад неће сванути,
ни престати киша, ни дувати ветар, ни бити ове
шуме и партизана и манастира; можда је то куцање
срца и слушање свога дисања: најсигурније је по-
бећи одавде, свеједно где, свеједно куд, шапућу:
иду да се помокре, иду да врше нужду, па се бацају
у мрак, у шипраг, у ветар, и односе само мокре го-

365
милице дамара; а други: нема куд да се бежи, мора
се остати ту, овде је најсигурније, приљубљују се
уз мокро дрвеће, дрхтави и замукли, сви сами, од
свега, потпуно сами.
Њачу два манастирска магарца, предсмртнички:
располути се шума и ноћ; пуче амбис оиточен
сувом шкрипом пренапрегнутих гласних жица; амбис
се дуби луком шуме, у вртоглаво падање повлачи
очи. дамаре, у почетак који се чека; магарци заму-
коше, па опет насрну ветар. а војвода Планински
скочи:
Цветићу. одмах да кренемо, да нам не умакну
ништаци.
Мајор Цвстић:
Командири, приђитс.
Љубиша Дачић:
Молим те, војводо, да будем ја поред тебе,
видећеш зубима ћу да кољем.
Јеромонах Гаврило:
Молим вас, брате Цветићу, паредитс војсци да
чува цркву. Нека ие пуца у љу. ми смо хришћани,
немојте да пуцају, то су тешки рањеиици. лако ћете
их похватаги.
Војвода Планински:
Шта ћсш ми. Нађи добар заклон. стрсљаћу те
ако ми рапе коња.
Мајор Цвсгић:
Оставите се глупости. То је сада за мсне само
објекат који освајам, схватате јш . Нс брбљајте више
о рањеницима.
Јеромонах Гаврило:
Али то је црква, богом вас заклињем. Стара
српска свстиња, господине. И отац Сава је ту. ви
сте верник. а он је најмоћнији дух и најплеменитија.
најкрснија душа цркве. ГЈа ја ћу бити његов убица.
Он не жели да ви убијате рањенике. Он је лично
вама поручио да никоме од рањеника не сме ништа
да се догоди. Манастир мора да прими рањенике,
отац Сава вас молио, живе их похватајте.
Мајор Цветић:

366
 Распоред чета за напад остаје како сам вам
саопштио; Спасојевићу, вашу чету увешће калуђер
Гаврило у манастирску авлију. Непрпјатеља засути
бомбама, не позивајући га на предају. Нама нису
потребни заробљени комунисти. Тишина. Пред преки
суд ћу извести сваког ко ми не изврши задатак.
Јесте ли разумели, нећу ниједног заробљеника да
видим. Крећемо. Одмах.
Војвода Планински:
Одмах да саопштите: ко једног партизана про-
пусти да побегне, нека не чека свануће. И ко није
Србин и ко уместо срца има овчији брабоњак у гру-
дима. нека не креће у напад и не\а ме не брука пред
ништацима, балавурдијом и женскима из куплераја.
Ја своју главу не жалим. А је ди нечија глава скупља
од моје, да ли неко више даје од мене, кажите.
Јеромонах Гаврило:
Ако цркву не чувате, чујете ли, проклетство
Господње пашће на нас, то је дом Господа нашег,
не убијајте рањенике, браћо.
Мајор Цветић:
Умукни, калуђеру. Напред.
Јеромонах Гаврило:
Браћо. дајте мепи нушку. Руке су ми празне.
Нећу. Нећу.
А магарци из мапастирске стаје опет се про-
драше. али само једном и сасвим болно, па Младен
потрча низ шуму. низ колону, у гомилице гушће и
гласније таме, шапћући:
Напред. иапред. Само храбро нанред. Победа
је наша.
А Миле Савковић, да се ослободи муке, чвора
у стомаку. јурну из колон.е, жбун га ухвати и заустави,
ухвати се за шибље.

Јеромонах Гаврило:
шири руке да заустави ко-
лону, мокру. која насрће на њега, ка њему: мастан,
нагојен жубор речице поред манастира, двадесет
и четири 1 одине исте: не може ништа да се учини
против ветра, помамног жубора речице, не постоји

367
снага која би могла да заустави падање наниже,
не може да се увуче у срце стабла, у корен цера, у
жилицу трна, и ту да остане док похватају кому-
нисте, рањенике, али оии су комунисти, ту остане
заувек: чека пуцањ; то је страшније, сви стају: али
они су комунисти, комунисти су: отвара малу ка-
пију у зиду поред овчарника: Господе, окажи ми'се.
Господе, спаси, и свсти Сава био је војник. нису сви
рањеници, само неколико рањеника, нису, њих ћу
спасти, само да им узмемо оружје, отац Сава ми
наредио: јека шарки личи на молитву: то је стара
опомеиа камена, зидара, монаха, божија опомена,
почетак апокалипсе: чекајте, браћо, чекајте: шири
руке и хвата се за зид, погуривши се: да их заустави,
да прими све куршуме из конака, жагор псовки по
лсђима и глави, претње и ударци у леђа: нека му
скрше руке, распет је, о казни ме још страшније,
Господе, снага у костима одолева: у очима севну
ватра, пуцањ се скрши у глави и расу жилама, срчи-
ком: севну у мраку: пада у тврду мокру гтомрчину,
и све са њим: крај њега јуришају, куља, река, вегар,
газите, газите, браћо.

Миле Савковић:
чучи у жбуњу: пошао да ратује,
пуца, виче иеобично, и сад јс овде, баксуз, сада
овакав малер: некако опасује панталоне, трчи у се-
вања и трескове, све гушће: требало је да убије
учитељицу, курву, тамо је био спас: сахрањују га,
празне улице, мама и ссстра, јесте камен, то је ма-
наетирска калдрма: зашто толико вичу, боље да
погипе: смрт не боли, глупо, понос то је лаж, воља,
ако сад не погине, ностаће јак, уетаје, трчи, против
себе: праска ватра, хуче ватре.

Војвода П јш н и н ск и :
Ту сте, ништаци, лопови,
курве. Ту сте: митраљез пламењем открива врата
конака, у експлозијама бомби шикне конак, полети
у шуме, долеги трем, у небо јурну степениде, па се
угасе, изгубе: опали метак: сладак је удар и трзај

368
кундака: стара заборављена дрхтавица, туга: мора
пушку коленима да стегне, прихвати, репетира и
убаци метак: одмах пали: ослобађа се, лакше му је:
неће ми извући главе, ниједан: јаучу, запомажу:
ако, ако, то сте и тражили, а Трнава, зликовци, а
трнавско гробље, где си, Душане Катићу: експлозија
осветли неког с раширеним рукама, усправљеног:
успео се на камено постоље, чује га: Не пуцајте.
Браћа смо. Браћо, не пуцајте. Срби смо: нишани у
њега: замукнућеш заувек. комунисто, то је рат,
опет рат. докле ћу, бем те, судбино: мркли се зидина
манастира.

Љубиша Дачић:
Готов је, војводо. Гогов је, чи-
ка-Уроше: трчи к њему да та он види, чује: нема
даха, ни гласа, сад је спасен: убио сам, јесам га убио,
ако је партизан, друг, пролетер, мрзи их одавно,
знојдв је од кише, трне зато што се уплашио да га
није погодио, а ногодио га, само да он види: чује
војводине псовке, по лицу му је хладно блато, топло
блато; зашто не може, не може, не може: војводо,
рањсн сам: не чује себе: сигуран је, јесте, гори нога,
сигуран је: ако не умре, више неће бити слуга: куд
ће у ту висину: војводо, рањен сам: тоне ка тишини.

Мајор Цветић:
а Душан Катић појма нема шта
је тактика, јуриш, другови, а сам суне напред, и сви
ви, Корчагини, Чапајеви, Коље, Блихери, Рите, ба-
лавурдијо, бандо: Па забога, поручпиче, зашто не
прескочите преко зида, зашто се не пробијете унутра,
па зар не видите да су потиснули прву чету, одбиће
нас. Па ви сте академију свршили, а појма немате
како се заузима објекат од тврдог материјала: хвата
се за зид, успиње, помаља главу у манастирску авли-
ју: јауци, псовке: Предајте се, партизани, не гините
улудо, ја сам Цветић: изазива, виче: да ли га чују,
ако га победе, њих двадесетак да победе сто педесет,
њега да победе, виче: Немате куда, опкољени сте,
партизани. Чује: Ту ли си, издајниче: јави се, обешен

369
је лактовима о зид. мрак се пресу у њега, наниже,
ка земљи: Зар ја издајник: главом дотаче зид, рафал
по њему: Ти, свињо официрска: јаукну: Комунисто:
'зацича ваздух, блесак му спржи очи, занесе се, при-
држа га зид: гадно, отужно неко јечи иза њега: рука
нађе бомбу у џепу шињела, лупи је о зид, чека смрт
тога гласа. уста која говоре, издајниче, неће постојати
ниједна; груну, звекну камени зид, одржа се на но-
гама: сам ћу да вас победим: ишчупа револвер из
футроле, према небу назире се и отвара каиија: само
гако мора да буде: За мном, четници: пожури поред
зида: то је моја дужност.

Младен Ракић:
пуже калдрмом, експлозијама.
ватрени шиљци заривају се око њега: жмури, за-
гризао је цвокот. Живела Србија. Живела отаџбина:
тутњава га односи, вуче, ваља суво: задавиће га.
откупиће главу; клечи уз камени стуб: отвара очи,
трескови брује, светлуцају, тутње. шапуће у цркви:
ако га овде ухвате: опет се суља, дохвата другог
стуба: рећи ће да је кукавица, где му Је пушка. Ко
си ти. Петар. Петар: комунисто, јссте, иисам се
сакрио у манастир, гоним партизана. ту је, иза стуба
је: нишани га, припи се уза стуб: пламен расцегш
цркву. цик: низ пушку, на цеви, поред певнице, јесте.
чучи комунист, 1 де ћеш сада: отвара очи: испустио
пушку: није мо 1 )ћно да је ништа убити, ништа:
устаје: пуцаћу: гомилица јс непомична: зар је то
тако обичио, пије му жао, истина, ништа је убити:
узима нушку и јурну папоље: митраљез пуца па
љега: право на њега, пе новија се, трчи.

Јеромонах Гаврило:
Не бој се, оче Саво, нс бој
се, само преко мене мртвог могу ући: раширио се
у вратима, држи довратак:

свиће, и они што се боре:

усправља се и расте
манастир. изубијаних, рањавих облика; крст се за-

370
бада у кубе, таман, огарављен; гранају се и хватају
укоштац ораси и липе; у торовима рокћу свиње,
разблејале се овце, мучу и рогатају се краве, јарци
шене уз врљике; бежи речица да погине у Морави,
храстове шуме из зоре силазе према њима, опко-
љавају:
Држ’ га живог. Доле четници издајници. Чивути.
Усташе. Живела слобода. Копиљаци. Хоћеш Ста-
љина, хоћеш колхоз, у цркву си дошао да се букариш,
Слуго немачка. Јао брате. Ја сам, стриче. Бем ти
круну. Бем ти твоју петокраку. Бем ти краљицу,
псино немачка, кукавицо, слуго. Мајко моја. Голик
ћеш да будеш комесар. Побеже женска. Петар. Сло-
бода. Живела Србија. Подофициру, још је жив.
Кољи. Кољи. Браћо, рањен сам. Бајонетом у звезду.
Живела Комунистичка партија. Види какве сисе. Је
ли жива. Ено га. Удри кундаком. Предајем се. Пре-
дајем се. Прекини паљбу. Не пуцај. Само нож нека
ради. Предајем се. ЈБуди, видите ли, не личи на
Србипа. Ни оваЈ не личи. Нису Срби. Нису. Деце
ми, нису људи. И крв им смрди. Часна реч. Жив си.
Као творови, смрди им крв. Где ти је Душан Катић.
Господине мајоре, поделили смо се и сад више нема
мрдања. Марш. Заклаћу сад и бога и Дјеву Марију
и њено дете. Победили смо, војводо. Зар си и ти,
нопишуљо, дигла сукњу против краља.

Миле Савковић:
лежећи под степеницама, по-
диже главу. отвори очи: руке подигнуте за предају
хитро 1 рле бајонет заривен у недра, партизанка немо
пада и за њом бајонет, пушка и наредник Церовић:
зажмури, скочи, јурну кроз прострељену гомилу,
стаде уза зид олтара: капут му је мокар, каљав, на-
грђен повраћањем: изгубљен је, ноћ је пропала,
није издржао, није имао снаге: хвата се за главу,
лицем пуни шаке, слуша:
Како ти је име, синко. Ја сам ЈЈазар Обичан.
Кажи чика-Лазару одакле си. Јеси ли ђак, студент,
читао си књиге. Да те нешто по историји припитам.
Ћутиш баксузе. Ништа не знаш из историје, али си

371
јунак. Ни од каме те није страх, је ли. Штета. Ти би
био добар четник да те покварене књиге нису пре-
вариле. Искрени главу, сине, да те чика Лазар по-
шаље у шумицу да набереш суварке:
угледа: на иадгробној плочи Лазар Обичан кле-
чи поред згрченог човека: рањен партизан. Цикну:
Не, па јурну, ритну ногом Лазара Обичног: Стрвино
пијана. Звер си, ниси човек, губи се, убићу те: упери
пушку: откуд снага, добро је: убиће: Лазар Обичан
бауља кроз траву, преко калуђерских гробова; Лазар
Обичан се усправља, маше камом:
Знам те, и ти си читао књиге. Испричаћу војво-
ди, казаћу свима да си сероња и кукавица.
Зашто пушком не убијеш, човек је, није коза
да га кољеш: лежао сам под степеницама, нисам
метак опалио: погледа рањеника: он му гледа у
капут, види, повраћао сам: у прамичку дима парти-
зан се диже, склупча око цеви; брани се: шумом
тутњи иуцањ: младић, сељак, човек крвари још,
гледа га: звона, звона звоне.
 VI
Курир војводе Планинског уђе у канцеларију пре-
ровске општине, загази у суву сламу на којој се
спавало, не поздравља, не стаје мирно, осмехује се
целим лицем:
Свршена ствар, господине Бато.
Бата Павловић о прозорски оквир гаси тек
припаљену цигарету:
А зашто још увек пуцају.
Онако. Муниције има доста.
Колико их је.
Дечурлија нека. И женске. Ништа. Наредио
војвода да пожуриш у манастир.
Питам, колико укупно.
Ниједан није побегао. Док сам био у манастиру,
било их је живих још седам-осам. За ове вести дај
једну господску цигару.
Зашто сте их убијали. Требало је само да их
разоружате. Главинићу, све притворене пустите ку-
ћама. Морамо да спасемо сваку српску главу. По-
лазимо одмах.

Младен Ракић, зверајући, изиђе из цркве и, под

схом великог звона, загрли се са официром:
Погледај руке. И оне су, друкчије су, часна
реч Васовићу. Бруји ми крв. Ко није убио, не зна
шта је живот. Нико не зна шта су руке.
Узима Милета под руку, води га кроз гомиле
четника. Свуда се црвене јабуке, расуте по мана-
стирској авлији:

373
 Слушај, сад смо сви рођаци, сад смо сви једно.
Истинска браћа, осећаш ли. Крв нас изједначава.
Одбацујем им све мане. Опраштам. У животу треба
само кукавичлук презирати, маме ми моје. Зар није
тако. Ноћас су најхрабрији били баш они које сам
највише потцењивао, које сам мрзео, они које си ти
називао барабама. Наредник Церовић је јуначина.
Он је највећа кукавица коју сам ноћас видео.
Па Подофицир је жива легенда. Поручник Ва-
совић је диван, мајор Цветић је војсковођа. Какав
стил. Знаш ли шта сам одлучио! Да пијем. Да псујем.
Не згражавај се.
Миле Савковић истрже руку из Младенове, ста-
де, загледан у земљу. Шутну јабуку. Она удари у
темељ цркве, разби се:
Пићеш толико колико да не постанеш алкохо-
личар, је ли. Твоја псовка мора бити духовита, ори-
гинална, да се памти, је ли. Сачуваћеш свој стил.
јер стил је јунаштво, је ли. Какво испишано јутро.
Ово тмушаво утварско јутро. Шта је било ноћас.
Кажи ми ако можеш.
Јеромонах Гаврило журно прилази мајору Цве-
тићу. који седи на каменој мечки и припаљује ци-
гарету:
Брате Цветићу, спречите их, не дозволите. Не
дајте, молим вас, хришћани смо. Крсна је наша
застава. Шта раде ови људи.
Шта још желите од мене.
Зашто мртвој да мокре у недра, зашто раљенике
муче, зашто мртвацима скачу у стомак. Смилујте
се, гако вам бога, деце, свега што имате. Господ
милосрђе тражи и од победника, знате ли. Па ја
нисам зато дошао к вама.
Они су победили, разумете ли. Зашто жмурите.
кукавицо. Ви сте их издали, ви сте нас обавестили,
шта хоћете сад.
Прилази им Младен Ракић. Јеромонах Гаврило
с рукама на очима бежи према цркви, а Младен
бунца Цветићу:
Треба сејати страх, знате ли, пре свега страх.
Страх од комуниста треба да добије апокалиптичне

374
размере. Слажете ли се. Чињениде за развијање
страха морају бити фантастичне и апсурдне. Што
фантастичније и што апсурдније. Признајем вам.
господине мајоре, био сам наиван и глуп кад сам се
гнушао на стил наше пропаганде: »Комунисти спа-
вају с мајкама и сестрама. Комунистичка деца не-
мају родитеље. Комунисти су Јевреји и робијаши.«
До ноћашње борбе нисам веровао да партизани
деру и пеку заробљене кулаке, буржује и попове.
Сад сте се уверили.
Уверио сам се. Уверио сам се. Молим вас, ре-
ците ми шта сте осећали у првој борби. Кад сте
убили првог човека, кажите.
Гледају се, не чују један другог. Између гомила
румених јабука и мртвих. Око њих се гомилају четни-
ци, повици, речи, гласови:

Жив си. Жив сам. Брале, да те загрлим.

Цмок, цмок. Људи, па ја сам мислио да њих
неће метак, а видите ли, видите ли, колико их
је мртвих. Врс, врс, врс. Да га полијемо бензи-
ном. Не, ватра је за људе. Нису људи. Крв.
Јесте, нису Срби. Нису. Баци га у калуђерска
говна. Бум. Чекај, има нове швапске ципеле.
Сат. Сигурно је комесар. Кукурику. Беее. Књига.
Ако је тајна, нећу ни да је погледам. И њу у
говна. Рањен у главу. Предајем се, каже, Србине
браге. Ниси Србин чим си комунист, кажем.
Јесам, каже. јеси и ти. Ниси и ниси, комунист
си, али је добро, имао сам нож. Муу. Тап, тап.
Издајицо. виче. Ти си издајица, вичем. Он,
издајицо. Ја, издајицо. ИздаЈицо, издајицо, виче,
вичем, не пуцамо. Гледамо се. Неће нам се.
Хууху. Уплаших се и опсовах му матер. Опсова
и он мени. Ја њему сестру. И он мени сестру.
Тада ја њему дете. А онда и он мени, хвала му,
и ја смогох да га кокнем у груди. Исцепао сам
чакшире. Јао, где си. За ову победу ЈТондон
и краљ мора да чује. Чуће, него шта. Тап, тап,
крр. Још две ноћи овако, и готови су. Победили
смо, господине капетане. Ех, што их није било

375
 више, што Душан Катић није био овде. Сатрли
бисмо га. Сатрли. Сатрећемо. Пијте, браћо, док
можете. Ракијо, моја веселицо. Намученицо.
Животницо. Точи калуђерско, крв смо лили.
Пет овнова да закољеш. Ћуретину хоћу.

У Гавриловој монашкој соби Миле Савковић

дуну и угаси кандило, седе на узаи кревет од дасака.
Живите као стока. Само због хинокри шје. Ал ти си
тешка кукавица.
Јеромонах Гаврило с прозора узима шибицу и
припаљује кандило:
Не можеш ме увредити. Савест ми је чиста.
Уморан си, брате. Лези, спавај.
Смео си да их издаш, а ниси могао да пуцаш.
Гаси. Не подносим такве смрадове.
Све што сам чинио и што чиним, чиним као
хришћанин. Ја сам веровао да сте људи. Да имате
душу. Зашто сте рањенике.
Не фразирај, ништа ти не верујем. Слушај,
треба написати један опширан уџбеник о кукавица-
ма. Уџбеник за школе. Ту је основна грешка. Нас су
увек само јунаштву учили, хвалисали га, брбљали
сви, од учитељице до професора универзитета. Од
очева до варошких просјака и покераша. А о кука-
вицама, сем две-три фразе презира, ништа нам нису
паметније рекли. Ништа. А ја ти тврдим очима,
свим на свету, стварна и велика култура и права
зрелост човечанства биће тек онда кад се у свим
школама буду проучавале историје кукавица. Људи
ће постати личности тек онда кад у школама почну
да се уче биологија кукавица, психологија кукавица,
филозофија кукавица, песме о кукавицама. Овако
је језиво. Мораш да ме слушаш. Па ми смо стварно
неприпремљени. Ми, у ствари, појма немамо шта је
храброст. Слушај ме. Мање бисмо патили, били
бисмо психички организованији, били бисмо бољи
да су нас педагошки припремали за кукавице. Ја
не говорим глупости, слушај ме.
Твој гнев је гнев уплашене душе. Слушам те.
Говориш бесмислице, читао си негде и отрован си.

376
Одмори се, спавај. Чим засгшш, Господ ће спустити
своју руку на тебе. Ти личиш на човека.
Јеромонах Гаврило, шапћући, затвара врата
и стаје на трем. Опкољен је сиктањем калуђера:
Јудо. Јудо. Искариоте. Што нам светињу
обешчасти, бедниче. Откад уђе у наше братство,
Јуду сам у теби видео. Доушниче.
Пљујте, пљујте ме, браћо. Ако. Душа ми је
чиста. Знајте, савест ми је чиста. Ја нисам зло желео.
Пљујте, нисам Јуда, никог нисам издао. Пљујте.
А Сава Немањић, а митрополит Данило, а Хаџи-
-Рувим, па Прота Матеја и отац Викентије, пре-
ровски архимандрит. Зар они нису носили мачеве.
За веру Христову сви су носили мачеве. Сви.
Не погани имена светаца наших, Јудо. Јудо.
Јеромонах Гаврило припија се уз врата, отвара
их леђима и с треском упада у своју собу.
Напоље, Искариотски. Напоље, Јудо.
Јеромонах Гаврило клече, склупча се уз кревет,
уз Милета Савковића, узе му руку, зашапта:
Мислиш ли и ти да сам издајник.
А хоћеш ли да мислим да си Христос.
Војвода Планински иде уз манастирски зид поред
кога леже побијени партизани и јабуке растурене
с гомила, стаде кад спази четника како марамицом
покри лице убијеног партизана, узе јабуку и гурну
му је у џеп:
Еј, шта то радиш.
Гледа ме. Грех је да му очи гледају за душом.
Васовићу, построј чету, а овога пресави преко
пања и двадесет и пет добрих удри му по туру. Исте-
рај му душу из гузице. А те мртве скотове покупите
и стрпајте на гомилу поред звонаре.
Војводи Планинском прилази четник:
Војводо, хтео сам да те питам да ли и за нас
важе немачке наредбе.
Какве наредбе.
За сваког убијеног партизана немачка команда
у Паланци плаћа сто хиљада у готовом.
А ти би хтео да узмеш неку парицу. Колико би
их продао.

377
 Доста би ми било двојицу. Оставио сам кућу
и имање, ставио сам главу у торбу. Дангубим и
обућу цепам. Ти си велики газда, лако је теби.
Васовићу, и овога што ујутру хоће да наплати
надницу. Сави га преко пања и удри му двадесет и
пет.
Прилази му Младен Ракић:
Војводо, молим вас, да ли се слажете да одржим
четницима говор. Сада, овде, међу лешевима. Да,
сад треба оптужити Москву, Интернационалу, Јевре-
је, Хрвате, совјетске агенте. Разобличити Душана
Катића, сравпити га са земљом. Кажем вам, то је
сада неопходно. Ено, резерва долази. Стиже Бата
Павловић.
Какав твој говор. Да се ниси ноћас добро тукао,
добио би и ти двадесет и пет по туру.
Касно Јанко на Косово, господине докторе.
Опростите ми, узбуђен сам. Ја сам први пут убио,
схватите ме.
Губи се.
Војвода Планински прилази везаним партиза-
нима; лица су им раскрвављена, каљави су и сви
гологлави. Раскречен, гледа их, четници ћутке беже,
остају само стражари са уперсним пушкама. На
сваког заробљеника по један четник:
Ми се одавпо познајемо. И добро се познајемо.
Знам вас кад сте се родили. Радили сте у мом вино-
граду и на мојим њивама. Ваши очеви продавали
ми грожђе, ракију и вино. Опи су поштени људи.
Заједио смо ратовали. А зашго сте, питам вас, како
стс ви могли да постанете толики ништаци:
прилази им, ногурен, згрчен пред скок и ударац,
измахнут, сав збијен и густ, тих и кратак глас који
није ни претња ни мржња:
Па знате ли ви, ја морам да вас побијем, све
одмах да вас пострељам у потоку, морам јер сте
се одродили и више нисте људи, и питам ја вас како
ћу да срећем ваше очеве и матере, и двадесет година
још да их срећем и гледам им у очи, и како ћу да их
слушам. и како ће они крвнички да ми гледају Ми-
лоша и моје унуке, а што је Трнава сатрвена и изго-

378
рела, и толико побијено, села пуста, поља и вино-
гради трули, па сте се укрдили још и у манастиру,
шта да радим, а морам, псине и ништаци, да вас
стрељам.
Бата Павловић и Младен Ракић, који једе ја-
буку, стоје пред тремом манастирског конака и гле-
дају нетнике како вуку за ноге побијене партизане
и трпају их на гомилу између звонаре и велике ка-
пије. Бата Павловић, гасећи о дирек тек припаљену
цигарету, говори за себе:
Ово је, дакле, почетак једног поглавља наше
историје.
Кад бих само знао зашто се тако ради, чему
служи такво стрвожедство. Зашто да четници ма-
сакрирају лешеве, зашто, реците ми.
У рату смо. Рат је.
Ово је језиво. Реците војводи, ви можете да
спречите.
Све је то небитно за ствар, Младене. А ти буди
сретан да си изнео главу из ноћи. Више нећу дозво-
лити да се јуначиш. И данас треба сваки свој посао
да ради. То да схватиш. Јесте ли запленили неке
ингересантне хартије.
Гледајте их, зашто тако. Како ћу да заборавим
овај ужас. Па зар смо то ми, Срби, зар могу Срби
да буду овакви.
Такви су данас и Французи и Руси, Енглези
и Немци. Такав је човек. Ја сам одавно схватио да је
човек органски, структурално свиреп. Али то данас
није ни мана ни зло. Смири се, јуначино.
То није четнички. Шта се то догађа.
Доста. Ови исти људи што мртве комунисте
не носе нежно, што их вуку за ноге а главе им одскачу
од калдрме, ти исти људи ће добити овај рат и спасти
слободу. Они ће победити. Зар ни то не разумеш.
Не верујем. Ја више ништа не знам, ништа.
То већ личи на памет. Смири се и пођи са мном
да те представим оцу Сави. Импоноваће ти. Од не-
мачке окупације живи у замраченој соби. Кажу да
није видео дан и сунце. Његова поповска солидарност
с патњама народа.

379
 Партизански командир Шиља ослоњен је на
дебелу шупљу липу, руке му жицом везане за врат,
изубијано лице, низ усну цури му крв; мајор Цветић,
раскопчана шињела, њише се пред њим, мукло
шапуће. Шиља гледа у гомилу јабука пред собом:
Зар те нисам опоменуо да си као активан по-
дофицир дужан да се покориш наредби краља и
пређеш у моју јединицу. То је била твоја војничка
дужност. А ти си одбио, ниси извршио моју наредбу.
Зашто. Одговори.
А желите ли да вам кажем шта сте ви мени рекли
тада. Пред ваше бекство.
Нисам ја побегао, нисам имао од кога да по-
бегнем, како се усуђујеш. Ја сам извршио наређење
свог врховног команданта.
Ако старешина има право да ти изда наредбу
да изневериш своју савест, ти, војник, имаш право
да будеш човек и не извршиш такво наређење. Ви
сте ми то рекли. Заборавили сте.
ЈТажеш.
И рекли сте ми: Буди одан твојим друговима.
ЈТажеш. Официрска част ми не дозвољава да те
тучем, да ти смрскам те зле очи, јер си рањен.
Ако вам је до ваше части, онда ме стрељајте
одмах.
Да, стрељаћу те. Само ћеш најпре нешто да ми
кажеш. Буди бар минут човек, војник си некада био,
кажи ми поштено: шта је Душан Катић рекао за
мене кад смо се растали.
Да сте официрска кукавица. Ништа друго.
И нико му тада није пљунуо у лице. Па ви сте
банда разбојника, нечасника, изрода. Стој мирно
док говорим с тобом.
Јесте издајник, и нећу да станем мирно. Удрите,
пуцајте. Нећу пред четником да станем мирно. Али
платићеш ти ову ноћ. Запамти, осветиће ти се Душан
Катић.
Мени. Ти то кажеш.
Теби. Душан Катић, запамти.
Мајор Цветић потеже револвер:
Умукни.

380
 Чик.
Нећу да прљам оружје.
Тама поцепана кандилом и двема свећама.
Мукао жубор речице преко шљунковитог мрамора
бројаница оца Саве који седи у полуфотељи, леђима
окренут вратима; назиру се иконе на зиду, библиоте-
ка, го сто и дрвене клупе на којима седе Бата Павло-
вић и Младен Ракић; отац Сава шапуће:
Господ нам је, рекао бих, подарио тишину. И
рекао бих да се та оргијална демонска ноћ повукла
пред сунцем. Коме његова светлост.
Младен Ракић:
Одавно је свануло, оче. Неко је рекао да се од
истине луди.
Отац Сава:
Нећу да знам какав је дан. Мени је ропство.
Нећу ни реч да чујем о тој демонској ноћи. Мени
је моја ноћ. Ја не знам шта се збило и шта се збива у
манастирској авлији. Ви сте добри и племенити љу-
ди. Смиловали сте се једном старцу и дошли сте да
разговорите његову усамљеност. А ја ћу моћи да се
обрадујем сванућу и клекнућу пред сунце тек кад ми
буду рекли: туђина нема на српској земљи.
Бата Павловић:
Огаџбина од нас не тражи паћеништво у тами,
господине архимандрите. Кад бисте смогли храбро-
сти само толико да с прага ваше собе погледате по
манастирској авлији. Мислим, није добро бежати
у мрак пред истином. А тражити од људи оно што
ни богови не могу. Данас, оче, мора друкчије да се
говори и ради.
Отац Сава:
Рекао бих, вера је исто што и срце. Ако се једном
оштети, она се више ничим не може поправити. А
несрећа је у томе што плиткоумници имају стварно
највише разлога да не верују.
Бата Павловић:
Зар и веру треба бранити. Будимо реални, не
заваравајмо се тако упорно, оче Саво.
Отац Сава:

381
 Бити реалан никад није тешко. Веровати је
много теже.
Бата Павловић:
А мени се чини да су трагични ваши напори
да тој православној цркви дате некакву филозофску
основу. Непотребно. Метафизика је апсолутно туђа
нашем националном духу. Ми смо иарод без икаквог
дара за апстракцију. Зар није гако. Питам вас ко је
овде на Балкану, од доласка Словена до данашњег
дана, филозофски мислио. Помените ми само једног
српског мислиоца.
Младен Ракић:
А Његош.
Бата Павловић:
Његош. Он нема ниједну оригиналну филозофску
идеју. Баш ниједну. Он је управо мој доказ. Он је
изврсна и болна потврда локалности нашег духа.
Његове ситничаве препотентности.
Младен Ракић:
Његош је формулисао и створио нашу национал-
ну етику. Његош је геније раван Гетеу.
Бата Павловић:
Па и ти врло добро потврђујеш моје схватање.
Да, то је наша структура. Чак и твоја генерација не
прави разлику између националног и епског. То је
несрећа. Његош јесте изразио једну етику, али то је
етика робова, етика епске концепције живота. То је
само афирмација смрти. То је етика ратника, полу-
животиње, социјално неразвијене личности. Чак и
ти, некакав млади интелектуалац, син професора
универзитета, чак Београђанин по рођењу, данас, у
ситуацији бољшевичког устанка, мислиш у духу
племенске етике и Његоша.
Младен Ракић:
Ја и не желим да мислим друкчије.
Бата Павловић:
Врло добро, дечаче. Али ја хоћу у свему да се
разликујем од националних дивова са главицама
за овчарске шубаре. А пуним народних песама. У
овом рату боље би било да будемо мање епски,
да нас не туку сељачки гимназијалци и калфе. Битка

382
је одлучујућа. Понашајмо се људски и реално. Ви
друкчије мислите, оче Саво.
Отац Сава:
Ја вас молим да ово место молитава поштедите.
Овде, под иконом распећа, нећу о политици и вашим
бојевима да говорим. Разговарајмо о патњама и
страдањима наше браће. Бринимо за друге. По-
делимо болове и сузе других. Запамтите: корен свих
грехова налази се у упорном неизлажењу из себе.
Грех је, браћо, сила која своју личност чини идолом
себи, објашњава је собом а не богом. И само богом.
Бата Павловић:
Овога тренутка живот ме брине. Судбина на-
рода, спас земље, победа над комунистима.
Младен Ракић:
А шта кажете на ту хармонику, те псовке, та
урлања напољу. Чујте их само. Оче Саво, помо-
зите ми.
Отац Сава:
Ја чујем само плач.
Дуго ћуте, па Младен Ракић:
Сад верујем, живели смо себично, лагали смо
се, а народ. Народ, оче Саво, чујете ли како народ.
Отац Сава:
Мало одоцнело сазнање, смерни младићу. На-
ведите ми само једно значајно дело нашег духа
које је створено у вашим салонима. А већ смо читав
век у такозваној цивилизацији. Вихори ниских, се-
бичних страсти, јагма за чулним уживањима, оту-
ђсност душс, сагорела срца, то је ваш грађански
живот.
Младен Ракић:
Имате право, оче. Овде код вас је мудрост, ве-
кови у свему. Иконе и кандила стално подсећају на
велика питања живота и смрти.
Бата Павловић:
Која апсолутно никада нису мучила те, чујете
ли, те што пијано урлају око казана вреле ракије,
која нису занимала ни њихове претке, а неће, уверен
сам, интересовати ни њихове потомке. И то је срећа.
Све су то ваше књишке асоцијације, руске, наравно,

383
којештарије. Да, оче Саво. Признајте, без руске, то
јест азијске мистике, источно православље постало
би и постало је, у најбољем случају, само једна на-
ционална идеологија. Зар вам је то мало.
Отац Сава:
Ех, много речи, много неистина. А шта кажете,
господине сорбонски докторе, шта кажете на судбину
западне цивилизације којој је католичанство темељ.
Реците ми која је духовна творевина православних
народа угрозила свет и бацила га у паклене поноре
и самртничке агоније. Реците ми, зар нису и револу-
ције и социјализам и марксизам плодови духа ка-
толичког света и католичке цивилизације.
Младен Ракић:
А бољшевизам, оче.
Отац Сава:
И бољшевизам. Он је рационалистички изум.
То је монструозно коииле Европе. Бољшевизам не-
ма апсолутно ничег сродног са руским духом и сло-
венским бићем.
Бата Павловић:
Да је социјализам продукт католицизма, то је,
колико се сећам, једна измишљотина Достојевског.
А тај генијални мрачњак и мизантроп мрзео је за-
падну цивилизацију и Европу. Зато што је Европа
колевка хуманизма. Треба ли да вам наводим чи-
љенице.
Отац Сава:
Мпого идеја, много незнања. Много обмана.
Мален нам је дух. Само уз божју светлост, и са
смерноумљем, можда ћемо неку истину, или барем
њену сестру, сазнати и изрећи у овој тами око нас и
у нама. Својим злехудим знањем ја видим зачетак
савремене трагедије Европе у вери у човека. Вера
у човека заменила је веру у бога, господине докторе.
А зар може вера у једну краткотрајну и несавршену,
у свему прљаву егзистенцију, да замени веру у вечност,
у савршенство творачко, у свебиће. Доктрина ху-
манизма инспирисала је све револуције. Доктрина
хуманизма је духовна и морална основа и оправда-

384
ње за све револуције. Тако је од Робеспјера до Ста-
љина.
Младен Ракић:
Тачно, оче Саво.
Између звонаре и велике капије, под старом
липом, гологлав четник споро, неодлучно скида
чакшире. А војвода Планински виче:
И гаће.
Молим ти се, војводо. Трипут сам ноћас могао
да погинем, деце ми.
И гаће.
Четник мало смуљи чакшире, па хитро, стидно
скочи на камен у облику медведа. Чегник загрли
врат медведа, страсно се припи. Четници се смеју и
добацују:
Стегни коленима па ошини. Сад ће крста да
ти згреју. Бринеш се за комунистичку душу, а. Зезај.
Четник прилази с лесковаком. Војвода Пла-
нински поднареднику Церовићу:
Командуј. И ти да бројиш. И оном што би
мртваце да прода Немцима удри двадесет и пет.
Наредник Церовић:
Распали. Један.
Отац Сава:
Српска црква била је одувек најмоћнији бедем
против ватиканског имиеријализма. Да би Балкан
освојио, Ватикан користи сва средства западне ци-
вилизације, господине сорбонски докторе. И хрватске
усташе су војници Ватикана. Усташе су најпре папини
па тек онда Хитлерови војници.
Младен Ракић:
Злочини које они врше над Србима у Хрватској
немају преседана у историји. Знам поуздано. на
београдском пристаништу ухваћено је буре пуио
српских очију и адресовано: Србима преко Дрине,
усташки поздрав из Хрватске.
Отац Сава:
О, колико смо грешни, колико смо грешни,
браћо. Оставите ме да се молим. Идите својим путем.
Улазе Цветић и војвода Планински, поздравља-
ју, а војвода Планински:

385
 Па шта да радимо у овом мраку.
Отац Сава:
Људи се виде и у мраку, Уроше Бабовићу. О,
господине Цветићу, господине Цветићу. Моја нај-
већа патња. Хвала ти, Свемоћни, што услиши моје
молитве.
Улазе монаси и спуштају на сто хлеб и јело.
Улази и трећи монах, доноси на белом пешкиру
крушку и шољицу меда и ставља их пред оца Саву.
Мајор Цветић:
Како је ваше здравље, оче.
Отац Сава:
Господ ми још увек дарује снагу за молитве.
А у њима су и моје молитве за здравље и спас ваше
деце и ваше верне супруге.
Мајор Цветић:
Партизани су разбијени код Паланке. Стигао је
извешгај, господине Павловићу. Изгледа да је на-
страдао и Душан Катић.
Бата Павловић:
И уираво због тога, нама су у овим тренуцима
потребни разборитост и далековидост више него
икад.
Отац Сава:
Гости сте ми, али молим вас поштедите ову
скромну трпезу ваших војничких и политичких брига
и речи. Ја не знам, и нећу да знам, ваше послове.
Ни куда ћете одавде.
Војвода Планински:
Да сам знао да је данас петак, и да ћеш посним
пасуљем да нас гостиш, не бих ти дошао на ручак.
Могли сте бар рибу да нам изнесете.
Отац Сава:
Под овим кровом све што се нуди, од срца се
нуди. Младићу, очитајте Оченаш па да почнемо са
обедом.
Отац Сава и сви устају, крсте се. Младен Ракић
дрхтавим гласом:
Оче наш иже јеси на небесјех, да свјатисја имја
твоје, да буде царствије твоје, да будет царствије
твоје

386
 Отац Сава:
јакоже и на небу и на земљи.

Младен Ракић:
јакоже и на небу и на земљи.
Опростите, молим вас опростите, не разумем, пре-
мор, страшна је била прошла ноћ, прва борба, ве-
рујте ми, часна реч, оче Саво.
Војвода Планински:
Не лажи. Ни оченаш не знаш. После ћемо нас
двојица.
Бата Павловић:
Младић је само уморан. Ја вам тврдим да он
зна напамет пола божићне литургије. Знам му оца.
Отац Сава:
И твоја душа огрезла је у грех и страх, сине.
Клекни и понављај за мном молитву. Оче наш иже
јеси
Миле Савковић у Гавриловој ћелији скаче с ле-
жаја, стоји, чује јауке и пљесак удараца:
Седамнаест. Ниже, ниже. Осамнаест.
Миле Савковић држи се за гредицу ограде на
трему конака и види животињу у гуњу и смуљеним
чакширама како одскаче и грчи се на каменој мечки.
Сјури се низ степенице трема, проби црн обруч
четника уз манастир, стаде пред наредника Церовића:
Зашто.
Хоћеш ли да пробаш.
Зашто.
Здравља ми, да си божји син положићу те на
мечку.
Је ли зато што ову животињу нису ноћас умла-
тили.
Зато што је сажаљевао комунисту. Доста с при-
чом.
Миле Савковић прилази четнику батинашу, оти-
ма му лескову батину. Около четници у хору вичу:
Чик, господине Миле. Чик. Мамино дете. Та-
тино јединче. Чик. Чик, перјано јастуче. Бела кифли-
цо. Чик. Цуцлице. Па свилене гаћице скидамо же-
нама. Чик. Сад треба срце јуначко.

387
 Миле Савковић обема рукама држи измахнуту
батину, раскречен, клати се, престрављено звера у
четнике около, а четник с мечке искренуо главу,
стење, шапуће му:
И мој деда је куповао у вашем дућану. И отац
ми. Одувек. И ја, зна ме твој отац. Господине Миле,
не слушај их, децу имам. Крст је над нама, господи-
не, јао.
Распали, или се губи. Погрешићу у бројању,
бога ти јарког.
Миле Савковић преко колена ломи штап.
Лазар Обичан у одаји за убоге и просјаке седи
на клупи, држи каму и преко њеног сечива окреће,
лако засеца крупиу црвену јабуку. Пред њим, уза
зид, седе свезани иартизани:
Шта мислите, децо, шта је најстрашније на
свету. Ко погоди, добија јабуку. Јесте ли видели
лепшу јабуку. Знам колико вреди. Ћутите. И мислите
да је најгоре на свету бити четник. Немаш право,
песрећпиче. Ви се бојите јабуке. Овако лепе, ове
најлепше јабуке што је ове године родила на српској
земљи. А гладни сте, жедни, зашто нећете моју ја-
буку. Добро, казаћу вам: најсграшније је на свету
кад војска ћути. Они што постоје да их се небо плаши.
А нобедили су. Шта да се ради, онда. Децо моја,
најстрашније је на свету кад људс ноћу сахрањују
а киша иада. На дивљој крушци виси фењер да би
видели кад раку копају, да се међусобно мотикама
не побију. А са мртвог лица бежи вода, бежи киша,
а светле суве очи. Орао да заплаче. После блато,
хладно блато преко очију. Ех, шта ти је човекова
судбина. Зашто нсћетс моју јабуку. Ко каже само
једну реч даћу му јабуку. Коју год хоће реч. Нека
мспс опсује. Бога нека опсује. Хитлера, ако хоће.
Па изговорите било коју реч да бих се уверио да сте
људи. Донећу вам пуиу корпу јабука. Какву светлу
кожу имате, какве младе вратове.
Бучно долази Миле Савковић с комадом сломље-
ног штапа и стаје између ЈЈазара Обичног и везаних
партизана. Погледа их редом, испусти штап, брзо
се саже и подиже га, виче:

388
 Страх вас је, видим. Не можете да га сакријете.
Кукавице сте. А држање пред класним непријатељем.
Ви сте највећи малограђани на свету. Ви, комунисти.
Храбри сте само кад сте гладни, кад сте угрожени,
борите се јер морате да се борите. Ништа вам друго
није остало. За вас не постоји избор. Ви сте без ди-
леме.
А каква је твоја дилема, Миле Савковићу. Ко
је твој бог.
Мој. Ја се борим да разлике међу људима буду
вечне. Ја се борим за неједнакост. А ти се бориш за
хлеб, за цокуле, за бицикл. Преиспољна кукавицо.
Чак не могу ни да те увредим. Признај.
За трпезом оца Саве ручак није завршен, а сви
одједном престају да једу: слушају буку мотора.
Гледају се.
Четник преплашено упада:
Немци, Војводо, Немци траже тебе.
Војвода Планински ставља шубару на главу:
Кажи им да чекају пред капијом. Шта још они
хоће сад. Да ми је знати ко их је обавестио. Ко их је
обавестио.
Бата Павловић:
То је било и неопходно. То је једино корисно
што још може да се уради овога дана. Мора се гако,
Уроше.
Војвода Планински устаје, узима пушку:
Онда пођи са мном. И да знаш, пред сведоцима
кажем: све са Немцима на твоју је меницу.
Бата Павловић:
Мени то није потребно. Те војничке и техничке
послове ви, Цветић и ти, обављате иначе без мене.
Тако и треба да буде. Не мислиш ваљда да се бојим.
Отац Сава устаје, подиже руку:
Доста, господо. Не могу више да вас слушам.
Идите сви, оставите ме да се молим. Идите из ма-
настира. Одмах. Нама треба тишина и мир. И кан-
дила ће да нам се погасе од сатанских гласова и
буке. Нека вам се смилује Господ. Збогом. Хоћу
тишину.

389
 Из групе Немаца издваја се Недићев официр,
прилази мајору Цветићу, смешка се срдачно:
Како си.
Нас двојица никад нисмо били на ти.
Добро, знам да си мајор. Али сад сарађујемо
на заједничком послу.
Ја не примам плату, не носим сабљу кроз Па-
ланку, не возе ме немачки официри, не чува ме оку-
патор. Наш циљ није заједнички и никад неће бити.
Верујете ли ви да више од мене волите отаџбину.
И да јој верније служите.
О отаџбини ви немате право да говорите. Ви
сте плаћеник окупаторов.
А ваша сарадња с комунистима. А страдање
народа, погибија у Паланци. Тек кад смо разбили
Душана Катића ви сте пришли четницима. Али
сад није време о томе да говоримо, госиодине Цве-
тићу. Доћи ће час одговорности.
ГЈред вама никад и ни за шта ја нећу одговарати.
Доћи ће дан, господине Костићу, када ћете баш
ви мени полагати рачун што сте обешчастили уни-
форму српског официра. Будите уверени.
О, лако ћемо за то. Извините, немам времена
за разговор, зову ме. Ја сам овде службено. Морам
да примим комунисте које сге ви нохвагали да их
предате нама. На вишу надлежност.
Комс. Вама. Шта ви мислите ко сам ја.
Капетан лако поздравља и одлази.
У манастирској трпезарији за столом седе војво-
да Планински и Бата Павловић с немачким офи-
циром и тумачем. Војвода Планински лупи песни-
цом о сто:
Не пристајем. Кажи Немцима да ми четници
зато и постојимо да бисмо сами требили српски ку-
кољ. Шга ће њима наши заробљеници.
Немачки тумач:
Господин лајтнант не може да прихвати ваш
предлог. јер долазимо по наређењу крајскоманданта.
Шта се то мене тиче. Крајскомандант није мој
командант. Моја је ствар шта ћу да радим с парти-
занима које сам ја заробио.

390
 Али, извините, крајскомандант се телефоном
договорио са господином Павловићем.
Ја сам ноћас пуцао а не Павловић. Он је спавао
у Прерову. Ја сам заробљавао партизане. Не он.
Бата Павловић, на немачком језику, официру:
Молим вас да схватите нашу ситуацију. Нама
је из моралних и психолошких разлога потребно
да стрељамо бар неколико заробљених партизана.
Не заборавите: крв спаја али и раздваја људе.
Немачки официр:
ЈЈоше сте цитирали Шилеров стих, господине.
Бата Павловић:
Свеједно. Не волим много Шилера.
Улази мајор Коста Цветић:
Реците му да ја, мајор Коста Цветић, мора да
ме зна, да му ја кажем: не дам му заробљенике.
Наша је ствар шта ћемо ми са њима да урадимо.

О, људи, проклета је земља. Тише, чуће те.

Кад би бога било, манастир би са крстом и
звоном, као кртица, побегао у земљу. Продали
их. Србе продали, ухваћену браћу продали. Зато
Урошу Бабовићу није спаљена кућа. Видиш ли,
ништа смо. Мора се. Ништа српско не треба
да постоји на земљи. Да им не допустимо да
воде заробљенике. Баш ме брига за туђу гузицу.
Па онда сви у мајчину. Морамо да слушамо,
шта смо ми. Мали смо народ. Јао, мали смо.
Шта смо ми на земљи. Пићу док не цркнем.
Дај и мени. Калуђеру, нун бакрач љуте да на-
точиш. За српску војску која хвата Србе да их
Немци возе камионима. Возе, возе, па стрељају.
Мало да их нровозају, па да их лепо повешају.
За Урошсв дуг. Нећеш сунце да видиш. Нс
треба ми. Пишај, боже, на наше весеље. Браћо.
другари, ја се никад у животу нисам возио у
камиоиу. Пих, и то ти је живот пешачки, во-
ловски. Пази само како нас гледају Немци.
Пуцаћу. Мисле да смо зверке. Зашто се смеју.
Једу само јабуке. Срамота. Морамо да про-
паднемо. Затрећемо се. Морамо. Мали смо на-

391
 род. Ништа смо. Мора се и мора. Дошло је
такво време. Не причај шта ће да буде. Нећу да
знам. Не знам зашто су дошли Немци. Немам
појма. За јабуке су дошли. Јабуке. Родиле су
јабуке.

У манастирској трпезарији, пред штабом и не-

мачким официрима, стоји ред свезани.х партизана.
Војвода Планински виче:
Не дам вам моје. Кажи официру да му не дам
четворицу, па нека ме с пушком и тенковима опколи.
Смем ја и против њих. И то му кажи.
Тумач:
А зашто су ваши.
Војвода Планински:
Знам кад су се родили. Неки су и на мом хлебу
расли. Несрећници. Безумници. Шта ћу вашим оче-
вима да кажем, како ћу матере да вам сусрећем.
Па ти си Јанко друг Милошев, како си могао да
одеш у партизане. Ко те преварио, несрећниче.
Тумач:
Нама се жури. Одвојте те ваше. Али господин
лајтнант тражи да сутра до подне пошаљете за-
писник о извршењу смртне казне.
Војвода Планински:
А хоћете ли дебелу гуску да му пошаљем са
записником. Питај га би ли он и српско вино пио.
Ја сам записник. Ви Трнавци и ти ништаче из Ло-
зице, издвојте се. Осгале водите у њихову судбину.
Хтели су је. Шта могу, сами сте је изабрали.
Мајор Цветић:
Шиљо, одвој се.
Војвода Планински:
Ко ти је тај.
Мајор Цветић:
И он је на мом хлебу растао. Право је да га ја и
стрељам.
Манастирским јабучаром шетају Бата Павло-
вић и Младен Ракић. Црвене се попадале јабуке.
Црвене се купе јабука. Немци пуне џепове јабукама
и пале моторе. Бата Павловић шапуће:

392
 Схвати: све док је Немачка овако јака, док не
буде и последњем њеном подофициру јасно да је
рат изгубила, ми, овде, морамо ратовати само на
једном фронту: с Немцима против комуниста. Најпре
да уништимо хидру револуције. То је данас битно.
Не могу. Зашто овако. Коме користи што сада
Немци одводе партизане које смо ми заробили.
Они би били убијени и без њих.
Па у томе и јесте ствар. Није данас најважније
убијати. Никако. Ту се ми разликујемо. Комунисте
сада треба тући немачком песницом, будало.
Не, не. Ово је страшан гест. Недозвољен. Српски
народни морал јесте у томе да никад змију туђом
руком не хвата.
Глупост.
Али народ ће почети да верује да смо ми издајни-
ци, да смо колаборационисти. Управо оно што и
тврди комунистичка пропаганда.
Патриот је онај ко у овом рату победи. Тако
је увек у историји било.
Пре ћу да извршим самоубиство но што ћу
да се помирим с начелом »циљ оправдава средство«.
Ја имам своју идеологију и ње се никад нећу одрећи.
Погледајте, људи окрећу главе да их не гледају.
Чуј, младићу. Ово што сада мени тако небу-
лозно брбљаш, немој овде више никад и никоме да
кажеш.
Хвата га за руку. Бректање мотора испод ма-
настира и дуги рафали:
Неко од партизана покушава да се спасе. Јунак
је. Наравно, неће у Гестапо, неће на мучење.
А на чијој си страни сада.
Без предомишљања: за бегунца.
Не позирај.
Искрен сам. То Немац пуца ипак у некаквог
Србина. Радоваћу се ако побегне тај на кога пуцају.
А ако баш сутра тај убије твог друга. Или баш
тебе сретне.
Ако. Ја сам за часну борбу, па до последњега.
Ово је прљаво и срамотно.

393
 Онда морам да те подсетим на једну чињеницу
из наше историје. Деветнаести век. Кнез Милош.
Ту причу сам слушао стотину пута. Изгледа
да су га ухватили. Да ли ће га одмах стрељати.
Знам да знаш, али опет чуј. Милош Обреновић
почео је сво.ју политичку каријеру као најамник
београдског паше. Угушио је Хаџи-Проданову буну,
самлео Милојка Ђака, преклао Карађорђа, годинама
субашовао по Србији, скупљао харач за Турке, обезбе-
ђивао им друмове, чувао градове, убијао Србе не-
задовољнике и очајнике. Модерним језиком речено,
кнез Милош био је класични квислинг и колабо-
рационист. А смисао свега тога, циљ, историјска
чињеница. Тај квислинг, тај колаборационист осло-
бодио је Србију и ударио темеље нашој државности.
Непријатан аргумент за све ђаке, је ли. Наша хе-
ројска Србија није се ослободила херојством, него
издајством, слугерањством, колаборационизмом.
Глупости. Памећу, вештином се ослободила. Откуд
мали народ сме да рачуна на снагу. И запамти шта ти
кажем: Победити, то је победа. Да, да. Само то.
Војвода Планински, у манастирској трпезарији,
тројици везаних партизана који стоје уза зид:
И ви сте озбиљно наумили да сечете моје међе,
растурате илотове, делите мој виноград, њиве и
шљиваре. А Милоша и уиуке да отерате у логор,
у руднике, у руски Сибир. А мене сте осудили на
смрт. Зашто. Кажите зашто сте ме натерали да под
старе дане напустим кућу, дангубим и ломим врат
са некаквом војском скупљеном с коца и конопца,
I лобим народ да храни нераднике, и ко зна шта ће
све из овог пеболома и несреће да се иакоти. Знате
ли, несрећници, да су вам Немци куће попалили,
опљачкали, теби су брата убили као таоца, теби оца,
теби и мајку ухапсили. Зар су то од вас заслужили.
Еј, ви сте, а не Немци, ви сте своје сатрли. Они који
су преживели, беже као зверке по кукурузима и за-
бранима. А кад падне снег. Куда ће онда. Куд бисте
ви с вашим командантом Душаном Катићем. Да
знате: не опраштам ја вама живот зато што сте
млади па сте погрешили, и зато што вас је преварио

394
 Душан Катић. Ти си од пролећа почео да певаш
руске песме, ти си на мојој тараби писао: »Живео
Стаљин«, а ти си, слиноња, причао да ја волим Хитле-
ра, срам да те буде. Опраштам вам живот и пуштам
вас да идете кући зато да вам се куће не затру. Зато.
Због ваших очева и матера ја нећу да вас стрељам.
Не могу да узмем сина онима за које знам колико
ће да жале. Право одавде да сте пошли кући. Дру-
жина вам је растурена. Готови сте. И запамтите:
да радите и глас да вам не чујем. Видите ли, кише су
почеле, кукурузи ће да потруле, грожђе ће да истру-
ли, спасите бар нешто што је земља родила.
Улази мајор Цветић, прилази му, гледа га за-
пањено, изгубљено, претеће:
Знаш ли ти да је твој син у партизанима.
Војвода Планински устукну:
Какав син. Чији син. Шта говориш.
Мајор Цветић:
Твој син је у партизанима. Твој син. Да, твој
син. Одао га један од заробљеника. Пре две ноћи
је отишао. Је ли тако. Признајте. Милош је с вама.
Дошао је баш оне ноћи кад си ти. Цветићу,
наиустио положај код Паланке. Видео сам га.
Војвода Планински:
Не срамоти Милоша. Шта говориш. Зар сам
ти зато опростио живот. (Хвата га за гушу и удара
му главом о зид.)
Јесте. Питај друге.
И мене је Милош одвео у партизане.
Војвода Плапински:
Замукни. Убићу. Како смете да то кажете.
Убићу. Како смете.
Мајор Цветић хвата га за руку, брани парти-
зана:
То сада не помаже. Треба да мислимо.
Војвода Планински:
Мој син. Милош. Шта сте наумили са мном.
Мајор Цветић:
Али то је истина.
Војвода Планински шапуће:
Људи. не шалите се. Људи, срце ми је пас.

395
 Партизани шапућу:
Ми смо мислили да ти знаш да је Милош ко-
мунист. Милош је од пролетос секретар ћелије.
Душан Катић га позвао у одред. Видео сам га.
Војвода Планински:
Људи. Цветићу, шта је ово. Цветићу, стрељај
зликовце. Одмах води. Опростио сам им живот, а
они ме убише. Или сам ја, шта сам ја сада, људи.
Није истина. Главу дајем, није истина.
Официри утрчавају у трпезарију. Опкољавају
војводу Планинског, унезверени. Он их престрављено
гледа. Окреће се око себе, не зна куда ће, опкољен
је, не зна шта ће, па мукло шапну:
А знате ли ви шта је Урош Бабовић. Запамти-
ћете ме. Доведите ми кобилу. Васовићу, поведи
своју чету за мном.
Младен Ракић хвата Милета Савковића за ра-
ме. Они су између гомиле јабука и гомиле убијених
партизана:
Истина је. Шта сада. Ја више ништа не схватам.
Војвода је сељак, фрајеру. Сељаци су консти-
туционално покварени. Никад ие играју на једну
карту. Увек играју тако да све не изгубе. Добро је
да се уништавају, језиви су.
Али војвода је честит човек, српски домаћин,
јунак из прошлог рага.
Доста о јунацима. Жив је. Према гоме, кука-
вица је. Он игру неће изгубити. Да се кладимо.
Катастрофа. Зар и у том грму змија. А ја сам
спреман да све жртвујсм, све, разумеш ли.
Све је то грозно и амбициозно. Ми смо неспо-
собни и ову кишицу да поднесемо. Хајдемо. Најпре
да се испавамо. Срушићу се. Јеси ли ти ноћас стварно
убио неког тина у цркви.
Прилази им Бата Павловић:
Миле, јави се одмах Цветићу.
Младен Ракић:
Докторе, преклињем вас, задржите ме у ма-
настиру, оставите ме са собом.
Никако, дечко. Сада се ради. Ти мораш поћи
са својом четом. Мораш бити поред Планинског,

396
и добро да отвориш очи шта све предузима и говори.
Ово је изузетно критичан тренутак. Не смемо га
изгубити.
Ништа вас не разумем. Шта ја могу и да будем
са њим.
Треба му пресећи одступницу. Схваташ ли. Ако
се он поколеба, осуће нам се сељаци. Распашћемо се.
Зашто ви не пођете са њим. Зашто смо сви ми
један другом противници. Не разумем. Реците ми.
Разумећеш једног дана. Сад имаш велику шансу,
будало. Чему ти служи глава. Ја морам бити поред
Цветића. Видиш ли, своју улогу с тобом делим.
Зар ти је мало.
Погледајте га. Не може ни коња да узјаше.
Страшно.
Тремом хитро тумарају калуђери, панично и
глувонемо се споразумевају, крсте се, повијају, не
знају ни шта ће ни куда ће, шкрипе стари дашчани
подови и греде, под тремом Бата Павловић тихо
говори мајору Кости Цветићу:
Сада све зависи од вас. Мислим од ваших так-
тичких способности. И присебне разборитости, на-
равно. Треба спроводити нову тактику. Зато сам
одлучно против стрељања заробљених партизана.
Нећемо ваљда следити један очајнички корак Уроша
Бабовића.
Он је мој командант и ја ћу да извршим његово
наређење. Без обзира шта мислим, ја сам војник.
Каква вам је та нова тактика.
Слушајте, опростити побеђеном, веома често
је значајније и од саме победе. У овом часу нама је
нолитички неопходна великодушност. Баш сада,
кад знамо где му је син.
Напротив. У овом часу ми морамо бити ради-
кални. Молим вас, напишите смртне пресуде за сву
петорицу.
Какве смртне пресуде. Чему та комедија.
Па не желите, ваљда, да народ о нама говори
као о некој банди која убија без реда и закона. Ми
морамо што пре да постанемо регуларна војска.
Ми то морамо још данас постати.

397
 Мислите смртним пресудама.
И њима.
Ми данас више никога нећемо убити. Утолико
пре што смо можда изгубили Уроша Бабовића.
А ви знате од каквог је он значаја за нас. Зато ћу ја
уместо смртне пресуде да напишем летак и оба-
вестим народ да смо пустили кућама пет заробљених
партизана. Навешћу им имена и одакле су. И позвати
остале на предају, уз гарантовање живота.
То су политичке будалаштине.
Не, господине мајоре. У овом тренутку то је
наш најхрабрији чин. Ваш најхрабрији чин. Ваш.
Шта желите да кажете.
И још ово: у овој и оваквој ситуацији народ
ће се приклонити ономе који мање убија.
А ја вам тврдим: народ ће бити са нама само
кад нестане Душана Катића. Ако нема с ким другим.
Зашто се убеђујемо. Ви сте правник и, молим вас,
напишите пресуде.
Такву глупост ја никад нећу учинити.
Ви се бојите последица, господине Павловићу.
Или се ви бојите сведока ваше сарадње с Ду-
шаном Катићем.
Ви сте подлац. Ви сте кукавица. Добро вас
видим.
Наилази калуђер, пијан, осмехнут, и хвата Цве-
тића за шињел:
Не срди се. Грешно је срдити се. А и чему. Чему
срцба, браћо моја слатка, кад је шљива родила.
Еј, еј, благо иама, у Србији родила је шљива. Шљива.
Најслађа, безгрешна реч.
Ситна киша. Иза манастирског зида, ливадом,
према шуми жури мајор Цветић да стигне групицу
везаних партизана које четници спроводе:
Стојте. Одвежите ми последњега.
Стаје, Окреће главу према речици. Чека:
Шиљо, приђи. Ви продужите и извршите.
Прилази му партизан Шиља, руке му везане.
Не гледа га.
Страх те смрти.
Није.

398
 Мрзим људе које ниЈе страх од смрти. Ништа
им не верујем. Па мене је страх, бога ти, мене.
Уноси му се у лице:
Да, заједно смо јуришали на Коњичку касарну.
Више никад о томе ни реч да ниси рекао. Хоћу
да заборавиш да си ме познавао све до овог тре-
нутка. Буди искрен, буди сада храбар и кажи: можеш
ли заувек да поверујеш. И прва моја команда коју
си чуо била је команда: Одвежите ми последњега.
Ћутиш зато што су ти везане руке, је ли. Добро,
одвезаћу ти руке.
Одвезује му руке, одмиче се од њега за корак:
Сада можеш да кажеш истину.
Могу да заборавим.
Мајор Цветић распали му шамар из све снаге.
Шиља се занесе и остаде у ставу мирно.
А сада, поднаредниче Шиљо, бирај: можеш да
бежиш, а можеш да пођеш за мном.
Мајор Цветић се окрену и брзо пође према ма-
настиру. Неколико тренутака касније за њим пође
и подофицир Шиља. А у шуми, пред партизанима
свезаним за младе букве, у шумору кише, јеромонах
Гаврило говори:
Покајте се, грешне и заблуделе душе. Дошао
је крај. Само још то можете на овом свету. Пока-
јањем се крчи пут у истину и вечност. Један је Господ
и једна је истина, људи, шта сте то наумили. При-
ђите богу бар мислима у срцу, грешна браћо, никад
није доцкан, јер његова је љубав бескрајна. Пове-
рујте, несрећници, јао, браћо моја, шта ће бити
с вама. Чујте ме, две храбрости потребне су по-
кајнику: једна да се заплаче над својим старим путем,
а друга само да се обрадује новом. Па заплачите
бар, спасавајте се, куд ћете такви. Пакао вас чека,
несрећна браћо. Обманули су вас, преварили су вас,
ви сте слаби људи, аман, спасавајте се.
Не свирај стојку, попе. Не пали то код нас.
Господе, помози им, смилуј се, дај им снаге
да се спасу. Па заплачите бар, једну сузу пустите
бар, матере остављате, очеве, више их никад, никад

399
иећете видети. видим вам сузе у срцу. видим их.
плачитс. плачите.
Доста. Гаврило. Ноге су ми мокре. врат ми
је мокар. бежи. убићу и тебе.

Кисну јабуке. Кисну мртви. Бајаги син на

оца. Море, подвале. Један тамо. друти овамо.
Памстни људи. А Цветић пусти Шиљу. Свој
свога. Свако себе спасава. Нама нема сгшса.
А ја, у јарак. То јс тактика, браћо. Дај ракију.
дај заборавку. Да посахрањујемо несрећнике
што киспу. Стрељаће нас. Чим се смркне да
украдемо по једног и сахранимо. Бар по једног.
И то је нешто. Зашто бисмо их сахрањивали
да их не волимо. Кад је време такво да ни човек
не можсш да будеш. Ти буди мени сведок, кад
буде, ако буде требало да се зна. Е, и ја ћу онда
да украдем и затрпам једнога. Да нам се верује.
Пронађимо и трећет. Чујеш ли. Стрељају. Не
чујем, ништа пе чујем. Пуца, жив је Душан
Катић. Жив је. Али нама нема спаса. Сад немамо
куд. Подсли нам се крв. Подели пам се мржња.
Ми или они. Ја ниједног нисам убио. деце ми.
Ни метак нисам опалио, види. Ни ја. Ја сам
присилно мобилисан. И ја. Нисам се макнуо од
зида. Нисам. Штета што ноћас растурисмо и
погазисмо оволике јабуке.

У одаји, у гами, само при светлости кандила.

отац Сава уздахну:
Револуција је оцеубисгво. Крај овога света.
Јесте револуција оцеубиство. Идитс одавде, бежите.
треба нам тишина за молитве.
Бата Павловић:
Не бојте се ове пуцњаве. То мајор Коста Цветић
стреља заробљеие партизане. Тај јунак стреља све-
доке своје заблуде и свог пораза. Ваша вера у њета.
ипак, била је оправдана.
Отац Сава устаје, и страшним дубоким гласом:
Ја у човека никад нисам веровао. Јер верујем
у бога. Сви наггоље. Овој светињи потребан је мир.

400
 Бата Павловић:
Не, не, оче. Ја морам с војском да заноћим овде.
Овде ћу сачекати Уроша Бабовића. Сада је свако на
своме. Сада су нам исте судбине, вама и мени, оче
Саво. Сада смо сви заложили себе. И без одступнице
смо. Али за разлику од вас, ја верујем у нашу победу
и не бојим се нартизана.
Тихо улази јеромонах Гаврило и од врата за-
дрхта у шапату:
Устао је син на оца. Шта ће бити са нама, шта
ће бити са овим светом, оче.