GRUPA AKADEMIKA SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI O

AKTUELNIM DRUTVENIM PITANJIMA U JUGOSLAVIJI 1986. GODINE

Zastoj u razvoju drutva, ekonomske tekoe, narasle drutvene napetosti i otvoreni
meunarodni sukobi izazivaju duboku zabrinutost u naoj zemlji. Teka kriza je zahvatila ne
samo politiki i privredni sistem ve i celokupni javni poredak zemlje. Svakodnevne su
pojave : nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti,
birokratska samovolja, nepotovanje zakona, rastue nepoverenje meu ljudima i sve
bezobzirniji individualni i grupni etatizmi. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodeih
ustanova drutva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praeni su apatijom i
ogorenjem naroda, otuenjem oveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno
ispitivanje jugoslovenske stvarnosti doputa da se sadanja kriza zavri socijalnim potresima
sa nesagledivim posledicama, ne iskljuujui ni tako katastrofalan ishod kao to je raspad
jugoslovenske dravne zajednice. Pred onim to se zbiva i to se moe dogoditi niko nema
pravo da zatvara oi. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naunog i kulturnog
stvaralatva u ovom narodu.
Srpska akademija nauka i umetnosti smatra se obaveznom da u ovom sudbonosnom
trenutku saopti svoja vienja drutvenog stanja sa ubeenjem da time doprinosi traenju
izlaza iz sadanjih nedaa. Priroda ovog dokumenta, meutim, ne dozvoljava udaljavanje od
kljunih pitanja jugoslovenske stvarnosti. Na alost, jedno od tih pitanja je neodreen i teak
poloaj srpskog naroda, koji je novijim zbivanjima doveden u centar panje.
Kriza jugoslovenske privrede i drutva
1. Privredna kriza traje ve pet godina, a izlaz iz nje nije na vidiku. Sa proizvodnom
stopom rasta drutvenog proizvoda od 0.6 % u periodu 1981 1985, Jugoslavija se nala u
drutvu privredno najmanje uspenih zemalja u svetu. Ni ostali pokazatelji razvoja nisu
uteni. Nezaposlenost od preko jednog miliona zatvara perspektivu mladoj generaciji da u
dogledno vreme rei svoje egzistencijalno pitanje meru rasta zaposlenosti odredili su
socijalni motivi. Meutim, takav porast u uslovima stagnacije proizvodnje imao je za
posledicu snienje produktivnosti rada. Bruto akumulacija i realan lini dohodak opali su za
jednu treinu. Suficit platnog bilansa, konano postignut zahvaljujui politici realnog kursa i
restrikcijama svih vidova potronje, jedini je pozitivan rezultat nastojanja da se kriza pre
vazie. No odravanje spoljnoekonomske likvidnosti valja ocenjivati u svetlu visoke
zaduenosti, gubljenja ekonomske samostalnosti zemlje u voenju ekonomske politike, a
donkle i politike razvoja, kao i sve nesreenijeg stanja privrede, koja nikako ne uspeva da
izae na putanju efikasnog privreivanja. Iz takvog se stanja rasplamsava inflacija koja
razara sve ekonomske kriterije i motive, pokazujui istovremeno nemo drutva da kanalie
neukroene privredne tokove.
to vreme vie odmie, sve je jasnije da se izlaz iz krize ne moe nai bez temeljnih
promena u privrednom i politikom sistemu. Naroito zabrinjava to zvanina politika
izbegava da prizna prave uzroke ekonomske krize, bez ega se ne mogu preduzeti ni prave
mere za ozdravljenje privrede. Izbegavanje je utoliko manje razumljivo to su ekonomske
analize tano utvrdile te uzroke. Suprotno pokuajima da se ovi uzroci svedu na neadekvatno
reagovanje ekonomske politike u razdoblju 1976 1980. godine, analize su ukazale da

zaetke krize treba traiti u ezdesetim godinama, kada privredni razvoj poinje da
malaksava, da bi 1980. bio konano zaustavljen. Tadanja privredna reforma imala je i
dobrih zamisli, kao to su debirokratizacija privrede, davanje veeg prostora tritu,
uklanjanje dispariteta cena, integracija jugoslovenske privrede u svetsku. Naalost, samo je
disparitet cena unekoliko smanjen, ali ne i potpuno otklonjen, dok ostale zamisli nisu bile ni
delimino ostvarene. Tome nasuprot, nasrene improvizacije u strategiji razvoja i neuspela
reenja u privrednom sistemu ne samo to su ostala, vo su doivela jo neuspelija
uobliavanja sedamdsetih godina.
Privredni razvoj se naao na stranputici ve u ezdesetim godinama, kada je 1964.g.
opozvan Petogodinji plan 1961 1965. godine, koji je, u nastojanju da otkloni uska grla
porast proizvodnja sirovina i energije postavio kao najvaniji zadatak. Dobro je poznato da
ova uska grla ni do danas nisu otklonjena. Da nevolja bude naroito velika, postarala se
strategija razvoja sa svoja dva krupna promaaja. Prvo, ona nije uvaavala osnovni zahtev
optimalnog razvoja privrede, da proizvodne inioce koristi srazmerno njihovoj
raspoloivosti. Opredeljujui se za veu upotrebu drutvenog kapitala, koji je kod nas
najoskudniji inilac - strategija je u isti mah tedela ivi rad koji je najobilniji inilac
proizvodnje, jugoslavija se u meunarodnu podelu rada nije ukljuila sa iniocem koji joj
daje komparativne prednosti. Privredni razvoj je zbog toga neizbeno bio suboptimalan, a
istovremeno je otvaran irok prostor za eksplozivno irenje nezaposlenosti. Drugi strategijski
pomaaj bio je u oekivanju da e porast realnog linog dohotka, bez preduzimanja drugih
mera, biti snaan pokreta rasta produktivnosti rada i proizvodnje po uzoru na razvijene
zemlje. Meutim, primena ove koncepcije u jugoslovenskim uslovima ubrzo se pokazala kao
pogreka sa mnogim ekonomskim posledicama.
Promaaja je bilo naroito mnogo u izboru osnovnih reenja u privrednom sistemu, pre
svega, planiranje je temeljno razoreno. Za drugu polovinu ezdesetih godina petogodinji
plan uopte nije donet, a kasniji petogodinji planovi, bez neophodne podrke sredstava i
mera, ostali su deklaracije koje nikog nisu obavezivale. Ukidanjem planiranja ugaene su
koordinirajue funkcije federacije, a sputavanjem snaga trita guena je unicijativa privrede.
Drugaije reeno, niti je privreda usmeravana, niti je preputena zakonima samoregulisanja.
Pokuaj da dogovaranje i sporazumevanje zamene plan i trite pokazao se potpuno
neuspenim. Sistem u kojem svi sa svima treba da se sporazumevaju o svemu nije imao
nikakvog izgleda da dobro funkcionie. Zbog toga se moralo, vie nego to to moe biti
delotvorno, apelovati na subjektivne snage i preduzimati politiko-propagandne kampanje
radi regulisanja privrednih tokova.
Decentralizacija, prvobitno zamiljena kao osloboenje privrede od birokratskih snaga,
izrodila se u dezintegraciju po teritoriji i po privrednim granama. Stvoreno je osam
privrednih podruja sa nacionalnim ekonomijama kao ideolokom podlogom. Jedinstveno
jugoslovensko trite bilo je time razbijeno. Republike i pokrajne su sve vie zaokruivale i
zatvarale svoje privrede. Na ovu republikanizaciju privrede nadovezala se atomizacija
postojeih preduzee u idu Osnovnih Organizacija Udruenog Rada. To je bio jedon od
najmanje oekivanih koraka. Usitnjena preduzea vapila su za integracijom, ne bi li
iskoristila prednosti ekonomije velikog obima, a doivela su, sa osamostaljivanjem osnovnih
organizacija udruenog rada, dalje usitnjavanje. Tako su dva vida dezintegracije odvukla
privredu na antiistorijske puteve razvoja. Jednoj privredi se nita gore ne moe dogoditi.
Promaaji u strategiji razvoja, ukoliko se o osmiljenoj strategiji uopte moe govoriti,
kao i mnogi nedostaci privrednog sistema izrazili su se u opadanju ne samo stope rasta

proizvodnje i zaposlenosti, ve i u kvalitetu privreivanja od ijeg je porasta, inae, zavisio i

uspeh mnogih zamisli privredne reforme. Stopa rasta individualne produktivnosti rada u
periodu 1966-1979. godine, kada se pokualo sa uvoenjem intenzivnog razvoja, bila je nia
nego u periodu ekstenzivnog razvoja 1953-1965. godine. Motivi radnika za poveanje
produktivnosti rada nisu ojaani uprkos naglom usponu realnog linog dohotka. Ova za
nosioce ekonomske politike neoekivana tendencija, koliko dokazuje neodrivost koncepcije
da je porast line potronje dovoljan da pokrene itav razvoj, toliko otkriva neotklonjive
slabosti oficijalno prihvaene dogovorne ekonomije liene ekonomske prinude na rad.
Produktivnost drutvenog kapitala doivela je ak i goru sudbinu. Efikasnost investicija je
posle 1965. godine poela brzo opadati. Promaaji u privrednom sistemu davali su pogrene
signale preduzeima i drutveno-politikim zajednicama u donoenju inveticionih i drugih
odluka. Autarkija republikih i pokrajinskih privreda nije vodila rauna o optimalnoj
strukturi jugoslovenske privrede, niti o opasnostima stvaranja suvinih kapaciteta. iroko i
nedovoljno promiljeno korieni su investicioni krediti koje je inflacija veim delom
otpisivala. Obaveza da finansiraju optu i zajedniku potronju iz dohotka sopstvene privrede
navodila je optine da bez mnogo razmiljanja ulaze u nove investicije. Bilo zbog nedostatka
informacija, bilo to osnovna struktura investicija nije planirana, izgraeni su su suvini
proizvodni kapaciteti. Atomizovana, za privredne grane i teritorije vezana akumulacija
otvorila je irok front nedovrenih investicija sa dugim periodom gradnje, ukoliko su ove
investicije uopte bile dovrene. Usitnjena akumulacija u patuljastim bankama navodila je
investitore da sa malim sredstvima ostvare to vei dohodak i zaposlenost, to je dovelo do
izgradnje suvinih kapaciteta u preraivakoj industriji i nedovoljnih proizvodnih kapaciteta
za proizvodnju sirovina i energije. Povrno proueni projekti bili su uzrok velikih
investicionih promaaja. Ekonomske i drutvene sankcije za pogrena ulaganja nisu
postojale; politiari su ostajali u senci iako su esto odluujue uticali na investicione odluke.
Svi navedeni inioci nie efikasnosti investicija opredeljeni su privredno-sistemskim
reenjima. Prema tome, promaaji u privrednom razvoju i privrednom sistemu,
materijalizovanu u opadanju ukupne produktivnosti privrede (produktivnosti rada i kapitala
uzetih zajedno) osnovni su uzrok krize jugoslovenske privrede.
Odgovornost za krizu snosi i ekonomska politika sedamdesetih godina koja nije koristila
prave mere za naknadna prilagoavanja. Neutrlisanje uticaja ukupne produktivnosti i
pogoranje uslova razmene zbog skoka cena nafte iziskivalo je drugaiju raspodelu ukupnog
dohotka radi odravanja stope inflacije. Nepostojanje politike dohotka koja bi drutveno
uredila odnose izmeu razliitih vidova potronje bilo je utoliko sudbonosnije to ni
jenjavanje izvoza nije spreeno uobiajenom politikom realnog kursa dinara i drugim
merama. Svi ovi nedostaci, naroito od kada su se izrazili u spoljno-ekonomskoj
nelikvidnosti prinudili su ekonomsku politiku na zakasnele restrikcije svih vidova potronje
koje su mogle spreiti dalje produbljivanje krize, ali ne i njeno izbijanje.
Uzroci privrednih nedaa ne daju se potpuno razumeti bez uticaja ekonomske filosofije
kojom se nadahnjivao privredni sistem. Zapostavljanje ekonomskih zakonitosti i prinude,
oslanjanje vie na svest ljudi nego na interese kao motive ekonomskog ponaanja,
priznavanje ivog rada kao jedinog stvaraoca dohotka, nepotpuno uvaavanje trokova i
ekonomskih kategorija u njihovom realnom izrazu sastavni su delovi zvanino prihvaene
ekonomske filosofije i onih institucionalnih reenja koja su u praksi imala utoliko tee
posledice to su uivala ideoloku podrku ak i onda kada su se oigledno sukobljavala sa
zahtevima ekonomske racionalnosti. Izmeu ostalog, i time se objanjava trpeljivost prema

ekonomski iskrivljenim odnosima, privrednoj patologiji i drutvenom rasipnitvu, to sve

suvie dugo traje da ne bi ostavilo traga u nainu miljenja i ponaanja privrede. Silni gubici
privrede pokazuju da ni posle etiri decenije nije postao obavezan princip rentabiliteta, da
nema ekonomskih sankcija za loe poslovanje. Subvencije privredi preko kredita,
podrutvljavanje gubitaka, niska stopa amortizacije, popustljivost prema loem kvalitetu
proizvoda, dugogodinje kretanje stope rasta realnog linog dohotka iznad stope
produktivnosti rada stvorili su veoma lagodne uslove privreivanja unosei na irokom planu
razne oblike parazitizma u poslovanje privrede i van nje. Takvi uslovi mogli su opstati
zahvaljujui porastu inostranih dugova koje e otplaivati ne samo sadanji nego i budui
narataji. Nagraivanje prema rezultatima rada nije moglo biti ostvareno u privredi bilo zbog
nereenog pitanja priarne raspodele, bilo to mnoga preduzea ubiraju rentu od drutvenih
sredstava. Zbog socijalnih razlika koje se ne zasnivaju na radu, motivi radnika za poveanje
produktivnosti rada morali su biti slabi. Povlaivanje neradu i drugi vidovi socijlne
demagogije visoka su cena za drutveni mir i odravanje materijalnih privilegija vladajuih
slojeva. Imajui sve to u vidu, nije udo to se u pootravanju komotnih uslova privreivanja
vidi napad na steena prava, kao to to pokazuju otpor uvoenju ekonomski pozitivnih
kamata i prioritet koji se daje isplati linih dohodaka. Za otpor ovom pootravanju privreda
nalazi dobre razloge u veliim doprinosima koje daje za izdravanje glomazne administracije,
iji trokovi predstavljaju nepodnoljiv teret za privredu.
Zasiena ekonomskim neracionalnostima, ekonomska klima nije ostala bez uticaja i na
ponaanje graana, koji su, zahvaljujui i zaduenju zemlje u inostranstvu, sve do izbijanja
krize brzo podizali ivotni standard. Nagli porast line potronje sa lako primetnim
elementima rasipnitva, ostao je u svesti graana kao zaslueni domet. Opadanje realnog
linog dohotka, u emu valja videti i njegovo prinudno usaglaavanje sa stvarnim nivoom
produktivnost rada, doivljava se kao neije neopravdano nasilje, a ne kao objektivna
nunost. Drugaije ne moe ni biti ako se godinama u zemlji troi dohodak vei od
stvorenog. Uzimanjem potroakih i investicionih kredita, kupovinom uvozne robe po niskim
cenama, dodelom drutvenih stanova i niskim stanarinama znaajan deo graana dobijao je
drutvene subvencije. Ekonomske neracionalnosti i izopaeni ekonomski odnosi dugo traju i
svuda su lako uoljivi. Zbog toga ih graani smatraju normalnim. Svaki je u takvim
odnosima, polazei od uih interesa, traio svoj obrazac ekonomskog ponaanja koji je za
odreene grupe mogao biti i uspean, ali je za drutvo i privredu po pravilu bio poguban.
Iskrslo je muno pitanje : kako ponovo afirmisati rad kao osnovu egzistencije, drutvenog i
ekonomskog poloaja oveka.
2. Odgovornost za budunost Jugoslavije nalagala je da se sa izbijanjem opte drutvene
krize prvo utvrde njene stvarne razmere i pravi uzroci, da bi se odmah pristupilo iznalaenju
mera za izlazak iz stanja recesije i neizvesnosti. Tako se, meutim, nije postupilo. Trebalo je
da prou tri godine da bi se u zvaninim dokumentima upotrebio izraz ekonomska kriza.
Do toga se dolo postupnim i nevoljnim priznanjem. U prve dve godine krize govorilo se o
malim,kratkotrajnim,prolaznim nedaama, a ponajvie o tekoama rasta. Ovakve
ocene moraju se povezati sa tvrdnjama da privredni sistem ne treba bitnije menjati ve ga
samo dosledno sprovoditi. Kada su se te tvrnje pokazale neodrivim, izilo se sa tezom da je
jugoslovenska kriza po razmerama vea nego to se prvobitno mislilo, ali da je po svojoj
prirodi iskljuivo ekonomska, da su njeni uzroci u spoljnoekonomskom uticaju i
neadekvatnoj ekonomskoj politici posle 1976. godine. Time je istovremeno uinjen pokuaj

da se politiki inilac izuzme kao mogu uzronik privredne krize, da se insistiranjem na

ekonomskoj politici kao glavnom vinovniku, privredni sistem potedi od kritikog
preispitivanja. Budui da ni taj pokuaj nije mogao trajno uspeti, uinjen je ustupak time to
se najzad prelo na analizu politikog sistema. Na alost, ta analiza je ne samo zaobila
kljuna pitanja politikog sistema, ve se u svom ekonomskom delu suprotstavila
koncepcijama Programa stabilizacije.
Priznanje krize u etapama i ponovno njeno osporavanje, zbog ega se gubilo dragoceno
vreme, izrazi su lutanja neodlunosti i nespremnosti zvanine politike da izvri promene koje
su novostvoreni uslovi zahtevali. Oklevanje da se sa pravom dijagnozom i blagovremenim
merama doeka kriza potkopalo je poverenje u dravniku mudrost, politiku hrabrost i
iskrene namere ljudi koji vode javne poslove, kao i u njihovu spremnost da raskinu sa
zabludama koje su dovele zemlju na rub propasti. Izbegavanje da se istini pogleda u oi i
otpor da se bilo ta sutinski menja ogledaju se i u tome to su tek pod pritiskom
Meunarodnog monetarnog fonda bile doneene neke ekonomske mere koje su se sa manje
potresa i sa veim uinkom morale mnogo ranije samoinicijativno preduzeti. No nita tako
ubedljivo ne govori o otporima nastojanju da se efikasno deluje kao injenica da vlada ne
sprovodi sopstveni Program stabilizacije. Ispostavilo se da su bili u pravu oni koji su tvrdili
da je taj dokument mogao biti usvojen samo zato to je suvie uopten da bi bilo koga
konkretno obavezivao. Zbog toga se predvialo da e njegovo sprovoenje u ivot naii na
nesavladive prepreke u sukobima interesa republika, pokrajna i privrednih grupacija. Sa
ostvarenjem ovih predvianja raa se i nedoumica da li je Program stabilizacije zaista bio
zamiljen kao akciona osnova za sanaciju privrede ili mu je namenjena politikopropagandna uloga, sraunata na ostvarivanje utiska u javnosti da se neto ozbiljno ini na
traenje izlaza iz krize, dok se u stvari daje otpor neophodnim promenama. Stabilizacioni
program, koji je izraavao realistiki pristup privredi, doiveo je najvei udar od poznate
Kritike analize funkcionisanja politikog sistema, koja je rehabilitovala ve naputenu
ideologiju dogovorne ekonomije, u najveoj meri odgovorne za nedae jugoslovenske
privrede. Jugoslavija je doivela i to da su zvanino usvojena i dva dokumenta sa bitno
razliitim ekonomskim koncepcijama. Moda je za odravanje postojeeg stanja to
najefikasnije reenje, ali to ne moe biti reenje za izlaz iz krize jugoslovenskog drutva.
Opravdanje za privredne tekoe i sporo reagovanje na krizu ponekad se trai u
ogranienim znanjima ekonomske nauke i razmimoilaenjima ekonomista u kljunim
pitanjima. Razmimoilaenja u miljenjima ekonomista postoje i postojae u svim zemljama i
vremenima, ali je stvar vlade da se opredeli kojim e miljenjima dati poverenje i da za svoje
opredeljenje snosi odgovornost. Problem je, meutim, u tome to se od ekonomske nauke
nije na pravi nain ni trailo miljenje. Ona je bila prihvatljiva u meri u kojoj je
racionalizovala zvanino zauzete stavove. Zbog toga odgovorne linosti nisu poklanjale
dunu panju blagovremenim upozorenjima i dragocenim predlozima koje je ekonomska
nauka samoinicijativno davala. Sistematsko zapostavljanje znanja tokom itavog posleratnog
perioda malo je razumljiva, a jo manje razumna pojava u socijalistikom drutvu, koje, u
principu, nauku uzima za osnovu svog razvoja. Zapostavljanje naunih saznanja, osobito
tokom poslednje dve decenije, valja shvatiti i kao sastavni deo podreivanja privrednog
razvoja i ekonomskih racionalnosti jaanju i uvanju policentrizma i monopola drutvene
moi republikih i pokrajinskih vrhova kao nedeklarisanom cilju koji uiva apsolutni
drutveni prioritet. Taj cilj proizlazi iz simbioze nacionalizma, separatizma i vlastoljublja, a

ostvaruje se nastojanjem politikog inioca da, uz oslonac na republiku dravnost, povea

svoju mo, da bude posrednik i arbitar u sopstvenoj privredi i drutvu.
Ovaj cilj je za iru javnost postao oigledan tek u novije vreme kada je zloudna
dezintegracija kao dominantna tendencija u privredi i drutvu dobila zabrinjavajue razmere.
Opasnost da politiki sistem evoluira u pravcu policentrizma, ukoliko se to blagovremeno ne
sprei stvaranjem radnikih saveta za privredne grane na nivou itave jugoslavije, uoio je
Boris kidri ve 1950. godine. Njegove sugestije, na alost nisu prihvaene. Ogluilo se o
njegovo upozorenje da, ukoliko se takvi saveti ne stvore, to vodi u nekoliko dravnih
kapitalizama partikularistikih prema celini, birokratsko-centralistikih prema radnim
kolektivima. U Jugoslaviji danas postoji stanje od koga je Kidri ponajvie zazirao.
Takvo stanje je plod evolucije od skoro tri pune decenije. Tokom pedesetih i prve
polovine ezdesetih godina inilo se da su demokratizacija, zamena dravnih organa
samoupravnim i deprofesionalizacija politike stekli vru drutvenu afirmaciju. Izgledi da se
razvoj u tom pravcu nastavi bili su utoliko vei to je sa uravnoteenom strukturom
investicija i boljim odnosom izmeu koordinacije i inicijative, privreda beleila uverljive
rezultate kako u porastu proizvodnje i zaposlenosti, tako i u kvalitetu privreivanja i rastu
izvoza. Produktivnost rada brzo je rasla, efikasnost investicija je bila velika, a ekonomski
odnosi sa inostranstvom skoro uravnoteeni. Kao da nikakva znaajnija prepreka nije stajala
na putu da se politiki i privredni sistem izgrade na osnovama koje su dale ubedljive
rezultate. Istina, i u tom periodu bilo je jasno prepoznatljivih nagovetaja separatizma i
nacionalizma u obliku krilatice svakom svoje, razjedinimo se da bi se ponovo ujedinili i
uporne kampanje protiv precenjenog i izmiljenog unitarizma.
Negativni obrt dogodio se sredinom ezdesetih godina kada su, neoekivano, ovi
nagovetaji postali vladajue tendencije koje su zaustavile progresivan tok politikih
promena. Neki skoro prevazieni odnosi ponovo su oiveli. Umesto da oslabe, kako se to
oekivalo, vlast i drava su ojaali u republikama, pokrajnama i optinama. To je imalo za
posledicu potcenjivanje ekonomskih racionalnosti i efikasnosti kao imperativnih zahteva
savremenog, civilizovanog drutva. Istina, i do privredne reforme iz ezdesetih godina
politika je dominirala nad ekonomijom, ali je privredni razvoj bio najvaniji politiki
zadatak. No kada je politika postala sama sebi cilj, u ekonomiji se teite prebacilo sa
privrednog razvoja na privredni sistem, sa formiranja dohotka na njegovu raspodelu, sa
proizvodnje na potronju. Sve to ukazuje koliko se daleko otilo u zanemarivanju privrednog
razvoja, zapravo u odbacivanju iskustava razvijenih drutava i suspendovanju ekonomske
nauke. Takva miljenja su nala najpotpuniji izraz u tezi da se zahtevi samoupravljanja i
efikasnost privreivanja ne daju izmiriti.
Neuspeo pokuaj reintegracije eleznica i drugih velikih sistema jedan je od vrstih
dokaza da se i najoiglednije ekonomske racionalnosti rtvuju bez mnogo kolebanja ako
suavaju uticaj republikih i pokrajinskih politikih vrhova. Meutim, u tome valja videti i
snagu politikog voluntarizma koji je otklonio sve prepreke za svoje delovanje. Ozbiljne
prepreke mogle su mu biti plan koji, jedan put donet, ne doputa proizvoljnosti ni onom ko
ga je doneo, kao i trite, shvaeno kao samostalnost privrednih subkekata u donoenju
odluke. Upravo zato to su voluntarizmu bili smetnja, plan i trite su neutralisani da bi se
stvorio prostor ekonomiji koja se ne oslanja na ekonomske zakonitosti i ekonomsku prinudu
nego sve odnose smatra arbitrarnim. U naim prilikama privredni sistem nema za osnovni
zadatak da podrava privredni razvoj i da uvaava ekonomske racionalnosti, nego da slui
jaanju politikog inioca. Pokazalo se da politiki voluntarizam ne zastaje ni pred

zakonima; ako mu se oni ispree, on ih se jednostavno ne pridrava. Voluntarizam nesreno

udruuje neznanje i neodgovornost i te svoje osobine izdano prenosi na privredu koju dri u
zavisnosti i podreenosti. Nadreenost otvoreno govore politiki ljudi kao da nisu glavni
vinovnici takvog odnosa.
Samoupravljanje nije zauzdalo politiki voluntarizam. Razlog je jednostavan : ono je
nametnuto voljom politikih voa, za koje ne predstavlja nikakvu tekou da mu poveaju ili
smanje podruje uticaja ili da unutar njega ostvare kontrolu. Teza da se samoupravljanje
najpotpunije potvruje u Osnovnim Organizacijama Udruenog Rada u stvari je samo
izgovor da mu se ne prepusti onaj sutinski (makroekonomski) delokrug u kome se donose
drutvene odluke od vitalnog znaaja. Taj delokrug politiki inioci ljubomorno uaju za
sebe. Samoupravljanje je potisnuto u ezdesetim godinama i tu je zaetak mnogih naih
nevolja. Ono realno ne postoji na globalnom drutvenom nivou, a nikad nije ni izgraeno kao
celovit demokratski sistem, niti su iz takvog stanja izvuene konsekvence. Zbog toga je
samoupravljanje ulepavajui princip, a ne podloga drutva. Sistem je u celini
nekonzistentan. U njemu nema ni pravog plana, ni pravog trita, niti prave drave i pravog
samoupravljanja.
3. Dezintegracija jugoslovenske privrede po privrednim granama i teritorijama kao
antiistorijska tendencija neposredno proizilazi iz jedne ire i znaajnije antiistorijske
tendencije pretvaranja federacije kakva je zasnovana u odlukama Drugog zasedanja
AVNOJA-a i prvih decenija posleratnog razvitka u svojevrsnu konfederaciju koja je
institucionalizovana poslednjim uUstavom od 1974. godine. Istrija poznaje vie primera
probraaja konfederacije u federaciju, kao prirodne posledice uoenih slabosti konfederacije,
ali ni jedan primer preobraaja u obrnutom pravcu. Pretvaranje savezne drave u dravni
savez utoliko je manje prihvatljivo to posle relativno estih promena, koje su se posle rata
deavale, Jugoslavija sada ima tzv. tvrdi ustav iju je promenu praktino teko izvesti.
Jedanaest godina bilo je vie nego dovoljno da se uoe ogromne tekoe koje su sve
posledice konfederalizma u drutvenom ureenju, zbog ega se nuno i Ustav naao u
sreditu kritike politikog sistema.
Najznaajniji element konfederalizma sastoji se u neophodnoj saglasnosti skuptina svih
republika i pokrajina da bi se donela bilo kakva, pa i najmanja promena ustava, kao i u
zahtevu da se odluka u Veu republika i pokrajina smatra donetom samo ako za nju glasaju
sve delegacije. U oba sluaja protivljenje jednog uesnika u odluivanju ima karakter veta.
Ako se imaju u vidu mogunosti zakulisnih igara u tenji da se manjini nametnu reenja,
jednoglasnosti u nainu odluivanja teko je uiniti principijelne ili bilo kakve druge
prigovore, ukoliko se takvo odluivanje odnosi na bitna pitanja drutvenog ureenja, kako je
to predvieno Ustavom. Nevolja je, meutim, u tome to je jednoglasno odluivanje iskoilo
iz ustavnih okvira i bez dobrog razloga nalo mesta kako u mnogim zakonima i propisima
tako i u odluivanju unutar privrede, kulture i sportskih organizacija.
Afirmacijom republie i pokrajinske dravnosti uz istovremeno iezavanje izvornih,
koordinirajuih funkcija federacije otvorene su iroke mogunosti zadovoljavanja
pojedinanih interesa na teret optih. Ustav je naizgled pokuao da to sprei deklarativnim
zahtevom da republike i pokrajine moraju vodiri rauna kako o sopstvenom razvoju, tako i o
azvoju itave Jugoslavije. No, budui da je koulja blia od haljine, panja se usredsredila na
sopstveni razvoj, dok je razvoj celine u najveoj meri bio zanemaren. Ravnotea izmeu
ueg i ireg optimuma predstavlja teorijski neodrivu konstrukciju koja nije poloila ispit

prakse. Takve konstrukcije se nisu odrale ni u drugim sluajevima. Nacionalno je

nadvladalo klasno, a pokrajine su insistirale vie na tome da su konstitutivni element
federacije, nego da su sastavni deo Srbije. Ravnotee ove vrste posluile su kao sredstvo za
umirenje zabrinutima za ouvanje dravne i privredne celine zemlje, ali i kao ohrabrenje
separatistima svih vrsta da u praksi idu dalje u ostvarivanju svojih ciljeva.
Elemenat konfederalizma je i paritetan sastav Predsednitva SFRJ, kao i drugih najviih
organa. U sutini konfederalna je i ustavna odredba da savezne zakone u naelu izvravaju
organi republika i pokrajina, to u praksi esto vodi neizvravanju zakona. Jako izraen
elemenat konfederalizma je i u tome to republiki i pokrajinski ustavi ne moraju biti
saglasni sa saveznim ustavom, ve samo ne smeju biti u suprotnosti sa njim. Za otklanjanje
eventualne suprotnosti nije predvieno nikakvo pravno sredstvo. S druge strane, u sluaju
uoene suprotnosti republikog i pokrajinskog zakona sa saveznim, do odluke ustavnog suda
primenjuje se republiki, odnosno pokrajinski zakon.
Dananji politiki sistem Jugoslavije sve je vie protivrean disfunkcionalan i skup. On
umnogostruava glomazne mehanizme vlasti na tri nivoa, omoguavajui silno narastanje
birokratije i poveanje izdataka za optu potronju. Bilo da je re o politikim, bilo o
ekonomskim pitanjima, sistem moe posluiti kao kolski primer neefikasnosti. Odluivanje
u federaciji tee toliko sporo da i kad se donesu prave mere, one zbog zakanjenja imaju
polovian uinak. Zbog sukoba uesnika u odluivanju esto dolazi do potpune blokade i to
ne samo na nivou federacije. Republika Srbija ne uspeva punih deset godina da donese
republike zakone. Nedovoljna elastinost ispoljava se kako u donoenju novih odluka tako i
u popravljanju ranijih reenja. Sistem ne raspolae mogunostima brzog prilagoavanja
novonastalim situacijama. Njegova inertnost ne doputa jednostavne promene po kratkom
postupku ako se potrebe za takvim promenama nametnu. Tome valja dodati i esto ispoljenu
nemo saveznih organa da obezbede primenu saveznih zakona. Drutveno ureenje se
oigledno nalazi u stanju paralize.
Da bi se mogle sprovesti neophodne promene, treba se osloboditi one ideologije koja u
prvi plan stavlja nacionalnost i teritorijalnost. Dok u savremenom civilizovanom drutvu
jaaju integracione funkcije, uz punu afirmaciju graanskih i ljudskih prava, prevazilaenje
autoritarnih oblika vlasti i demokratizaciju odluivanja, u naem politikom sistemu jaaju
dezintegracione sile, lokalni, regionalni i nacionalni egoizam i autoritarna samovoljna vlast,
koja masovno i na svim nivoima naruava optepriznata ljudska prava. Sklonost ka deobama
i usitnjavanju drutvenih celina, borba na delu protiv moderne, demokratske, integriue
federacije zaklanja se iza lane ideoloke parole borbe protiv unitarizma i centralizma.
Ali prava alternativa unitarizmu i centralizmu nije nacionalni egoizam i policentrizam, sa
vlastitim nacionalnim (u stvari republikim i pokrajinskim) ekonomijama, nasilnim
ograniavanjem nauke, kulture i obrazovanja na teritorijalne okvire i potinjavanjem svih
oblika drutvenog ivota neogranienoj vlasti republikih i pokrajinskih oligarhija. Istinska
alternativa je demokratski integrativni federalizam, u kome je princip autonomije delova
usaglaen s principom koordinacije delova u okviru jedinstvene celine, u kome su politike
institucije na svim nivoima drutvene organizacije dosledno demokratski konstituisane, u
kome je odluivanje odreeno slobodnim, racionalnim, javnim dijalogom, a ne zakulisnom i
strogo poverljivom kombinatorikom samozvanih i samoizabranih zatitnika posebnih
nacionalnih interesa.
Ovakav odnos prema dravi i naciji blokirao je prostor za razvoj samoupravljanja.
Samoupravljanje je nerazvijeno i deformisano ne samo zato to je svedeno na nivo drutvene

mikro-strukture, ve i zato to je potpuno podreeno organima otuene vlasti od optina do

republika i pokrajina. Dezintegrisana radnika klasa je svedena na konglomerat kolektiva
dovedenih u situaciju da se meusobno bore za raspodelu dohotka. Ne postoje organi
samoupravljanja grupa preduzea, grana i celokupne privrede koji bi racionalno regulisali
proizvodnju i usmeravali privredni razvoj. Mnogobrojnim pravnim propisima suen je na
minimum slobodan prostor odluivanja samoupravnih organa. Taj prostor je dalje reduciran
samovoljnim intervencijama lokalnih vlasti u savezu sa tehnokratskim snagama.
Paradoksalno je da u drutvu koje sebe smatra socijalistikim radnika klasa nema
mogunosti da se organizuje niti da bude predstavljena u Saveznoj skuptini. Koliko je
nacionalni i teritorijalni princip postao nadmoan nad proizvodnim vidi se najbolje po
odlunosti kojom se odbacuje formiranje vea udruenog rada u Saveznoj skuptini.
Da bi se razumeo ovaj primat nacionalnog u dananjoj praksi Saveza komunista
Jugoslavije treba uzeti u obzir uticaj Kominterne na KPJ izmeu dva rata. Strategija
Kominterne u tome periodu izvedena je iz ocene da se nakon izostanka proleterske revolucije
u zapadnoj Evropi, komunistike partije u istonoj, srednjoj i junoj Evropi moraju osloniti
na nacionalne pokrete, makar ovi bili izrazito antisocijalistiki i poivali na ideji
nacionalnog, a ne klasnog jedinstva. Staljin se lino angaovao u slamanju svakog otpora
ovoj strategiji (na primer u sluaju jednog od osnivaa KPJ, Sime Markovia). U tome duhu
je reenje nacionalnog pitanja formulisao i teorijski razvio Sperans (Kardelj) u knjizi Razvoj
slovenskega narodnoga vrpraanja, koja je uglavnom posluila kao idejni obrazac razvoja
Jugoslavije ka konfederaciji suverenih republika i pokrajina, to je najzad i ostvareno
Ustavom od 1974. godine.
Dve najrazvijenije republike koje su ovim Ustavom ostvarile svoje nacionalne programe
nastupaju danas kao uporni branioci postojeeg sistema. Zahvaljujui politikom poloaju
svojih lidera u centrima politike moi, one su i pre i posle prelomnih ezdesetih godina
imale inicijativu u svim pitanjima politikog i privrednog sistema. Po svojoj meri i
potrebama one su krojile drutveno i ekonomsko ureenje Jugoslavije. Nita ne izgleda
normalnije nego da one sada brane ureenje koje su uporno dugo stvarale, ureenje u kome
vide ostvarenje najveeg dela svojih nacionalnih programa.
Vladajua ideologija u ovim dvema republikama obavezuje njihove politike lidere da se
ne povlae pred ekonomskim interesima itave zemlje, pa i sopstvenim ekonomskim
interesima, ukoliko to ograniava njihovu politiku autonomiju.
Nikog ne treba ubeivati da separatizam i nacionalizam deluju na drutvenoj sceni, ali se
nedovoljno shvata da su takva opredelenja idejno omoguena Ustavom iz 1974. godine.
Stalno jaanje i meusobno podsticanje separatizma i nacionalizma udaljilo je i nacije jedne
od drugih, do kritine take. Manipulacije sa jezikom, uterivanje naunika i kulturnih
stvaralaca u republike i pokrajinske torove, alosni su znaci narasle moi partikularizma.
Sve nove etnogeneze, koliko su nesreni proizvodi provincijalno zatvorene i regionalnim
ideologijama pritisnute nauke, toliko su simptomatine za udaljavanjene samo od zajednike
sadanjosti i budunosti, ve i od zajednike prolosti. Kao da je svima stalo da to pre i to
dalje pobegnu iz kue koja se rui. Stanje duhova upozorava da se politika kriza pribliila
kritinoj taki potpune destabilizacije Jugoslavije. Kosovo je njen najoigledniji znak.
Nastupi na meunarodnoj sceni poput onog u Slivnici ne ostavljaju nikog u sumnji da su
pretendenti na jugoslovensku teritoriju ve definisali svoje interese.
Birokratska decentralizacija koju su poslednjih decenija sprovodili posednici politike
vlasti u ovoj zemlji istovremeno je i prepreka za razvoj demokratskih odnosa. Politiki ivot

u Jugoslaviji se sporo i ne naroito uspeno prilagoavao mirnodopskim i legalnim uslovima.

Staljinistiko i kominternovsko naslee jo uvek snano dejstvuje. Duboke tragove ostavili
su odnosi unutar ilegalnog pokreta : konspiracija, unutranja hijerarhija, uee malog broja
ljudi u donoenju odluka, insistiranje na idejnom jedinstvu i bespogovornom prihvatanju i
izvravanju zadataka, teke kvalifikacije (frakciona, neprijatelj) za bilo kakvo
neslaganje ili prigovor usvojenoj politikoj liniji. Ako se tome doda tenja da se jedanput
osvojena vlast odluno brani, kako represijom, tako i negovanjem podanike poslunosti,
onda biva razumljivo zato su se putevi do istinske demokratije teko nalazili.
Nade u demokratski razvoj silno su narasle kada se u pedesetim godinama Jugoslavija
izjasnila za debirokratizaciju privrede i drutva, nudei istovremeno program socijalistike
demokratije u vidu drutvenog samoupravljanja. uvenim stavom iz Programa SKJda
nita nije toliko sveto nagovetena je otvorenost prema novim idejama kojima nikakav
dogmatizam ne bi smeo stati na put. Ovaj drutveni program nije bio dovoljno razraen da bi
bio u svemu jasan, kao to to nisu bili ni putevi do njegovog ostvarenja, ali je i pored toga
iroko prihvaen kao ansa za demokratski razvoj koji e imati sluha za savremene promene i
dovoljno odlunosti da se tim promenama blagovremeno prilagodi.
Takva oekivanja su se, meutim, do sada pokazala uzaludnim. Od sredine ezdesetih
godina, dotad zapaene tendencije debirokratizacije naglo su splasnule da bi ustupile mesto
decentralizaciji koja je po svojoj sutini bila birokratska. Dananji jugoslovenski politiki
sistem nema ni jednu od prednosti savremenih politikih sistema. On nije ni liberalna
demokratija, niti demokratija saveta, a nije ni prosveen birokratski sistem. Njemu nedostaju
i politika sloboda i neposredno uee graana u politikom ivotu i funkcionisanje sistema
po unapred utvrenim pravilima i normama. Celokupni sistem konstituisan je na principu
aktivnosti vrhova politike hijerarhije i beznadenoj politikoj pasivnosti naroda. Savezno
vee Skuptine SFRJ savezno je samo po nazivu. I u njemu su predstavljene republike i
pokrajine, a ne graani savezne drave, nezavisno od republike i pokrajinske pripadnosti. U
Skuptini SFRJ ne postoji posebno vee (Vee udruenog rada) u kome bi bila zastupljena
jugoslovenska radnika klasa. Neposredni izbori kao veliko civilizacijsko dostignue ustupili
su mesto posrednim izborima. Uvoenje delegatskog sistema pokazalo se kao
nefunkcionalno. Politiko manipulisanje graanima odrava se uspeno i stalno. Narod se
povremeno poziva da plebiscitarno potvrdi izbore koje je prethodno izvrila vladajua
hijerarhija iza politike scene. Nedemokratski izborni sistem dovodi birae u poloaj da ne
znaju koga biraju, bolje rei za koga glasaju, a delegate da nemaju kome da polau rauna za
svoj rad.
U stvari, politiki sistem Jugoslavije je meavina ostataka stare politike drave i
autoritarne drave nasleene iz stare politike drave i autoritarne drave nasleene iz istorije
tzv. realnog socijalizma na Istoku. Takva meovita drava nesposobna je za stvaranje, za
neophodne promene i prilagoavanje svojih institucija i ciljeva drutvu koje se stalno menja.
Blokirana politika organizacija postaje organizacija uvanja status quoa, odravanje
neproduktivne, neinventivne profesionalne politike i negativne selekcije lojalnih i
nekompetentnih kadrova.
Demokratizacija je bitan uslov kako za izlaz iz duboke krize, tako i za neophodan
drutveni preporod. Jugoslaviji nije potrebna demokratija na reima koja nita ne menja, ve
demokratija svesti i drutvenih odnosa. Zahtev za autentinim demokratskim sistemom
utoliko je znaajniji to je naa drutvena svest partikularistika i usitnjena. Istinsku
demokratizaciju teko je zamisliti bez alternativnih koncepcija razvoja. Jedino pod pritiskom

izgleda da e, zbog promaenih koncepcija ili neuspenog rada, drukija koncepcija i njeni
protagonisti dobiti poverenje, mogue je postii toliko neophodnu odgovornost. Demokratski
centralizam ima opravdanje ako manjina u procesu donoenja odluke bude ravnopravan
partner u dijalogu, ako je argumentima poraena i nadglasana posle istinski demokratske
rasprave. Tim putem se nije ilo. Svako drugaije miljenje se proglaavalo za frakcionako.
Duboko usaenu nespremnost za promene najbolje pokazuje otpr predlozima da se za jedno
izborno mesto ostave dva ili vie kandidata, iako to bez alternativnih koncepcija ne bi moglo
ugroziti unapred utvrenu politiku liniju. Meutim, znaaj eventualnog takvog poteza je
ogroman ako se posmatra sa gledita kadrovskog monopola politikog vrha koji bira delegate
da bi ovi njega izabrali. Stanje je takvo da se unutar republika i pokrajina obrazuju
neformalne grupe za osvajanje to uticajnijih poloaja. Isto tako, i na nivou Jugoslavije
umesto principijelne i argumentovane borbe miljenja, formiraju se koalicije radi
zadovoljenja republikih i pokrajinskih interesa i samostalnog monopolistikog poloaja
politikih garnitura u njima.
Postoje, meutim, i drugi vidovi politike skuenosti graana. Pokuaji da se uini toliko
neophodan korak u pravcu osloboenja misli i rei dali su do sada skromne rezultate. Ne da
se, istina, sporiti da se u javnim glasilima slobodnije raspravlja, ak i o nekim temama koje
su donedavno bile pod zabranom. Iz politikih izvora dopire poneki glas o potrbi dijaloga, o
tome da u razliitim shvatanjima ne treba gledati nita neobino. To, na alost, ne znai da
javno izgovorena re obavezuje nosioce moi. Javna re je ostala potpuno nemona i ostaje
bez ikakvog dejstva i kada saoptava krupne istine. Javno mnjenje nije korektiv, niti
sagovornik u dijalogu. ak ni nauno i struno miljenje ne uspeva da se nametne svojim
argumentovanim ocenama i sugestijama ako su one drukije od utvrenih miljenja i stavova
politikih inilaca.
Koliko je uloga javnog mnjenja beznaajna, najbolje se vidi po lakomislenom zaduivanju
u inostranstvu i velikom broju promaenih investicija. Kuriozitet je da se nije znalo koliko i
kojim sve stranim poveriocima duguje Jugoslavija, pa se za utvrivanje pravog stamja
morala angaovati strana firma. Posebno je pitanje zato se veliina duga skrivala od naroda.
Danas se zna koliki je dug stranim poveriocima, ali javnosti nije poznato kolike je kredite
dala Jugoslavija i da li se oni uredno vraaju. Resprava o nuklearnim centralama pokazuje da
se nastavlja sa nedemokratskom praksom u donoenju investicionih odluka i zaduenja u
inostranstvu. No, nije re samo o pojedinim odlukama nego i o odsustvu osnovne
demokratinosti u razreenju nedoumice da li zadrati ili menjati politiki i privredni sistem.
Nije sporno da su javno i struno mnjenje odluno za radikalne promene, no takvo
raspoloenje ostaje neobavezno za politiku. To je i najbolji dokaz da nisu izgraeni
demokratski kanali kojima se prenose obavezujue poruke politikim vrhovima. to se, pak,
tie verbalnih delikata i njihovog proizvoljnog tumaenja, nijedno drutvo koje tei da bude
demokratsko ne moe biti ponosno na ta kompromitujua sredstva represije.
Bio bi to civilizacijski, a ne samo demokratski zahtev da te represije zauvek nestanu.
Pojaana represija bi itekako dobro dola u onosu na privredni i drugi kriminal. to represije
ima suvie tamo gde ne treba, a malo gde je neophodna, razloge valja traiti i u tome to se
drava rukovodi ideolokim pobudama i kriterijama kao primarnim. Dezorganizovana preko
svake razumne granice, drava se degenerisla u institucionalni oblik republikog,
pokrajinskog i optinskog voluntarizma. Mnoge nevolje proizlaze iz toga to ne postoji dobro
organizovana i demokratski kontrolisana drava sa struno kompetentnom i drutveno
odgovornom administracijom za sprovoenje usvojene politike. Za sada odreene

ekonomske funkcije drave niko drugi ne moe uspeno obavljati. To se pre svega odnosi na
dugorono planiranje, fiskalnu i monetarnu politiku, kao i politiku dohotka. Ovakva drava je
neophodna drutvu da bi se ono oslobodilo paralelnog oluivanja. Kako stvari danas stoje,
oni koji formalno nemaju vlast u stvari odluuju, a oni koji formalno imaju vlast stvarno ne
odluuju. Drutvo nee utemeljiti odgovornost ukoliko se ne oslobodi neformalnog
odluivanja koje je uvek van vida i kontrole javnosti.
Kimu politikog sistema ini Savez komunista Jugoslavije ije rukovodstvo ima
apsolutni monopol drutvene moi. Postoje pouzdana saznanja da se podleglo iskuenjima
ovog monopola, da Savez komunista ivi od revolucionarne rente, da je on u velikoj meri
privatizovan, da u njemu postoji hijerarhizovana struktura profesionalnih kadrova koja se
odrava linom lojalnou pretpostavljenima i bezuslovnom poslunou, da se demokratski
centralizam svodi na to da rukovodioci odluuju, a lanstvo bespogovorno izvrava te
odluke. SKJ je srastao sa dravom. Od idejno vodee on je postao rukovodea partija. Svi ovi
nedostaci demokratije unutar Saveza komunista prenose se na drutvo u celini. Pretenzije
Saveza da bude drutvena avangarda oigledno nisu u skladu sa nesreenim stanjem u njemu.
Takvo stanje je moglo biti neposredan povod za svestrano preispitivanje svih odnosa u
drutvu, kao to se to pokualo u SSSR-u i Kini posle smrti Staljina i Maocetunga. To se,
meutim, nije dogodilo. Potreba temeljnog preispitivanja se stalno osporavala, utoliko vie
to su tendencije pogoranja to upornije zahtevale. ak ni vei deo kratkoronih mera sa
neposrednim uinkom nije bio preduzet. Umesto energinog delovanja vode se duge i
neplodne rasprave kojestvaraju samo privid aktivnosti. Na obilje uoptenih preporuka niko se
vie i ne osvre. Ako postoji nebriga za probleme koji zbog hitnosti ne trpe odlaganja, ta
nebriga je bila i vea za pitanja koliko je jugoslovensko drutvo u tokovima savremene
civilizacije i da li je dovoljno pripremljeno da se ukljui u treu tehnoloku revoluciju.
Ova pitanja se ne bi postavljala da se revolucionarni pokret nije pretvorio u partiju
poretka, da pogled vladajuih snaga jugoslovenskog drutva na sopstveno bie nije zbog toga
postao duboko konzervativan. O strukturi drutva i radnike klase oporno se odravaju davno
formirana shvatanja koja bitno odstupaju od savremene stvarnosti. Konzervativizam se,
naravno, ne ispoljava samo u isticanju mesta i uloge fizikih radnika koje, uzgred bude
reeno, drutvo nije afirmisalo u meri koliko je to potrabno i mogue u socijalizmu, ve se
ponajvie izraava u tome to se sa velikim podozrenjem gleda na strunjake i stvaraoce koji
i brojno i po svom kreativnom doprinosu dobijaju sve znaajnije mesto u razvijenim
zemljama. Radnika klasa ne moe dugo ostati istinska avangarda ako se njen intelektualni
deo smatra nepouzdanim saputnikom revolucije. Ogranieno poverenje koje se poklanja
inteligenciji moda se najsudbonosnije vidi u gubljenju koraka sa tehnikim progresom.
Promiljanja o proizvodnim odnosima, donoenju investicionih odluka, organizaciji i razvoju
proizvodnje ne izlazi iz misaonog horizonta druge tehnoloke revolucije koja je na putu da
sie sa istorijske scene. Pravi trenutak za ukljuenje u treu tehnoloku revoluciju je, po
svemu izgleda, proputen.
Nedostaci politikog sistema toliko su mnogobrojni i veliki da predstavljaju sredite
potresa u itavom jugoslovenskom drutvu. Uklanjanje tih nedostataka mora zapoeti sa
temeljnim preispitivanjem Ustava i to bez ikakvih predubeenja i ideolokih optereenja.
Pobude za takva preispitivanja ne lee samo u slabostima politikog sistema, ve i u
sutinskim ekonomskim nedostacima Ustava kao to su : neadekvatni sadraji i
institucionalizacije drutvene svojine, pogreno postavljeni odnosi izmeu celine i delova,
nefunkcionalnost samoupravnog mehanizma, nauna neutemeljenost principa dohotka,

nedovoljno i nedosledno razvijen koncept plansko-trinog mehanizma, pogreno opredeljeni

poloaj i odgovornost osnovne organizacije udruenog rada i sl.
U pravnoj nauci postoji visok stepen saglasnosti da ustav svake zemlje mora biti kratak, sa
jasno izraenim osnovnim naelima drutvenog ureenja, precizno utvrenim pravima i
obavezama tako da ih svaki graanin moe bez tekoa razumeti i lako upamtiti. Takav ustav
nije samo plod iskustva i saznanja do kojih je dola pravna nauka, nego proizlazi i iz prava
graana da u demokratskoj i civilizovanoj zemlji imaju takav ustav. Na Ustav iz 1974.
godine nije se drao navedenih naela. Tenja da se u svakoj prilici dokazuje originalnost u
traenju drutvenih reenja, ukoliko nije u pitanju i svesno zamagljivanje, imala je za
posledicu da Jugoslavija dobije najdui ustav na svetu. U njemu su nala mesta i takva
minorna pitanja, kao to su nain reavanja stambenog pitanja vojnih lica ili kako se
postavljaju poslovoe, kojima je mesto u zakonskim ili podzakonskim aktima.
Neodgovarajua terminologija ini ustavni tekst nerazumljiv za obine ljude, i ne samo za
njih. Reenice sa preko sto rei, lanovi koji obuhvataju vie strana teksta, neujednaena i
pogrena upotreba termina ukazuju na nedozvoljeno nizak nivo zakonodavne tehnike. To
istovremeno pokazuje da pravna nauka nije izvrila dovoljan uticaj na tekst Ustava.
4. Uporedo sa ekonomskom i poltikom krizom, i moralna kriza teko pritiskuje
jugoslovensko drutvo. Njeni mnogobrojni uzroci imaju duboke istorijske korene. Ali u
svojoj sutini, u ideolokom drutvu kakvo je nae, moralna kriza izazvana je ideolokom
krizom, porazima ideolokog programa revolucije, odstupanjima od proklamovanih
socijalistikih ciljeva i naela, nesaglasnou rei i dela politikog vostva, neizgraenim
pravnim poretkom, loim i zavisnim sudstvom, birokratskom samovoljom i privilegijama,
moralnim konformizmom i podsticanim karijerizmom, odsustvom slobodne i otvorene kritike
pojava, ideja, nosilaca vlasti i javnih funkcija, dakle, nepostojanjem demokratskog javnog
mnjenja kao dejstvujue moralne savesti drutva. Bujici migracija sa sela i iskuenjima koja
ona sobom nosi, ova praksa se nije suprotstavila politikom civilizacijskog prilagoavanja, sa
jasno postavljenim normama ponaanja i morala. Svuda prisutna usitnjena, seljaka svest
inspirisana shvatanjem da je sve dozvoljeno to nije izriito zabranjeno, i sa sklonou da
uvaava samo neposredne interese, dok one udaljenije i posredne potpuno zanemaruje, mogla
je dugo opstojavati da bi se u kriznim uslovima iskazala kao snaga koja temeljno razara
moral, stvarajui iroke mogunosti za kriminal i druge pojave koje je teko dovesti u sklad
sa vrednostima socijalistikog drutva.
Nasrtaji na drutvenu imovinu svuda se sreu, a krae, utaje i korupcija postale su deo
redovnih dopunskih prihoda za tako veliki broj graana da se ta vrsta prihoda mora uzeti u
razmatranje pri oceni visine line potronje. Nije bez dejstva ni uzor koji prua esto
nekanjeno krenje zakona od strane radnih organizacija, pa ponekad i administrativnih
ustanova. Privilegije se uporno odravaju uprkos jednodunoj osudi u narodu. Svest o
potenom radu gotovo ne postoji. Malo je onih koji sebi postavljaju pitanje ta su i koliko su
uradili za dohodak koji primaju. Uslovi privreivanja su neujednaeni, to vodi naputanju
principa nagraivanja prema radu. Lini dohoci po preduzeima esto zavise manje od rada,
a vie od neije vetine da se izbori za vee cene ili nie doprinose. Sistematsko pokrivanje
gubitaka jednih iz sredstava koja su zaradili drugi destimulativno delije na obema stranama.
Relativno veliki broj ljudi stekao je bogatstvo na legalan nain mimo rada. Poveanje
socijalnih razlika koje proizlazi iz nesreenog stanja u privredi i drutvu utoliko je
ekonomski nepodnoljivije i moralno neopravdanije to se dogaa u sloenim uslovima krize.

Na moral masa razorno deluje i nezaposlenost. Nepotizam je sveopta pojava, davanje

prvenstva roacima prilikom zapoljavanja postalo je skoro obiajno pravo. Nezaposlenost je
teak drutveni problem ne samo zato to je veliki broj mladih ljudi bez samostalne
egzistencije, ve i zato to veliki deo stanovnitva, sa starosnom i kvalifikacionom
strukturom boljom od one koju imaju zaposleni, ostaje neproduktivan iako bi njihovo
odgovarajue ukljuivanje umnogome poboljalo stanje. Muni su i demoralizacija tih ljudi i
njihovih porodica, beznae uenika i studenata koji se koluju bez izgleda na zaposlenje, kao
i psihologija onih koji, dobivi najzad posao nakon viegodinjeg ekanja, gledaju u
njemusamo uhljebije, lieni ambicija da se obelee znaajnim radnim doprinosom, utoliko
vie to su se tokom ekanja iskljuili iz struke i zaboravili veliki deo nauenog. Nije manje
pogubni ni delovanje tzv. privremenog rada u inostranstvu. U narodu je zavladalo uverenje
da se potenim radom u samoj zemlji ne moe pristojno zaraditi ni dobro iveti. Gubi se ne
samo vera u savestan rad, ve i u socijalizam, iji oreol temni pred reputacijom sistema gde
rade gastarbajteri.
Gubljenje poverenja i niska motivisanost jasno su vidljivi izraz moralne krize. Opta
mobilizacija svih narodnih snaga u reavanju postojeih drutvenih problema zasad nije
mogua. irim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angaovanja i samortvovanja za
opte drutvene ciljeve. Zvanina ideologija koja umesto stvarnog socijalistikog programa
nudi prazne politike proklamacije uveliko je iscrpla svoje mobilizatorske mogunosti. Jaz
izmeu socijalistikih principa i okotale stvarnosti toliko je dubok da masovno raa apatiju,
privatizaciju i sve vee ogorenje. Reforme koje bi danas mogle popraviti drutvenu klimu i
moda obrnule tokove kretanja, nee biti dovoljne sutra.
Razaranje sistema vrednosti, koje je bilo temeljnije ukoliko je vreme vie odmicalo, ne
odnosi se samo na moralne norme. Stanje je takvo da je gotovo nepoznata lestvica
vrednostiza koje se jugoslovensko drutvo zalae. Horizont potreba nikad nije ozbiljno
otvoren za demokratsku raspravu. Zbog toga se prioriteti potreba spontano obrazuju,
preteno pod uticajem potroakog mentaliteta. Ta psihologija povezana sa neobuzdanim
primitivizmom silno je ojaala sklonost prema undu u literaturi, muzici,filmu i zabavi svake
vrste. Razvijanje te sklonosti ak se i svesno i sistematski podstie posredstvom tampe,
radija i televizije. Pod pritiskom agresivnog unda koji suvereno vlada na sceni, prave
kulturne vrednosti su ostale bez ireg uticaja, uprkos mnogih i znaajnih dela jugoslovenskih
stvaralaca. Malo je smiljenih napora da se ta dela privedu irem krugu graana.
Kriza kulture nije samo u tome to su prave drutvene vrednosti u susretu sa undom
nekonkurentne. Kultura se sve vie regionalizuje, razbija se njeno jugoslovensko i
univerzalno znaenje, ona se dobrim delom stavlja u slubu republikih, pokrajinskih,
dravnih aspiracija na sopstveno vlastelinstvo i na tom podruju. Opta provincijalizacija
kulture sniava kriterijume vrednosti i doputa mnogo veu drutvenu afirmaciju manje
darovitih stvaralaca. Duboko uvreeni u provincijalnoj kulturi, separatizam i nacionalizam
postaju sve agresivniji.
5. Ova svestrana i duboka kriza jugoslovenskog drutva otvara mnoga pitanja, od kojih se
naroito izdvajaju sledea dva : ta se desilo sa projektom izgradnje novog drutva za koji su
pale tolike rtve ? Gde se mi danas nalazimo u odnosu na modernu evropsku civilizaciju ?
Objektivna nauna analiza, slobodna kako od ideoloke apologetike (koja se opire bilo
kakvim promenama sistema) tako i od ideolokog skepticizma (koji odbacuje sistem u celini,
i od samog njegovog poetka) pokazuje svu protivrenost posleratnog razvitka i objanjava

zato su iza perioda uverljivog materijalnog rasta, postepene demokratizacije i duhovne

emancipacije sledili drutveni sukobi u kasnim ezdesetim godinama, restauracija
autoritarnosti u ranim sedamdesetimm gubljenje stabilnosti i strukturnih proporcija,
materijalna stagnacija i sve vea duhovna dezorijentacija kao krajnji ishod.
Pad do kojeg je dolo ne bi bio tako teak i trajan da je on posledica samo jedne pogrene
politike. Nova politika strategija u ezdesetim godinama nije samo projekt privredne
reforme ve i kraj procesa politike i ekonomske demokratizacije, razotuenja politike,
dugoronog usmeravanja drutvenog razvoja, izgradnje jedinstvene federacije. Novi
drutveni projekat afirmacije grupnog i nacionalnog egoizma vodio je nepomirljivom sukobu
sa dotad priznatim moralnim vrednostima i sve veoj demoralizaciji u masama naroda.
Da bi se objasnilo zato je nakon uspenog razvoja u periodu 1953-1965 dolo do fatalnog
preloma 1965. godine morali bi se uzeti u obzir mnogi inioci : davanje izrazite prednosti
individualnim i grupnim interesima nad optim, materijalistike aspiracije nove srednje klase,
dominacija interesa najrazvijenijih republika, odbrana politokratskog monopola moi pred
rastuim pritiskom za dalje demokratske reforme, ilavi otpori koje je emancipaciji pruila
patrijarhalna tradicija. Od spoljanjih inilaca valja naroito imati u vidu pritiske velikih sila
koji su u sferi politike podravali autoritarnost, a u sferi privrede teili, i na kraju uspeli, da
dovedu zemlju u nezavidnu tehnoloku i ekonomsku zavisnost.
Pri svem tom ne bi moglo zadovoljavati objanjenje koje bi idealizovalo projekt
revolucionarnog preobraaja i nesumnjive uspehe u toku prve dve decenije posleratnog
razvoja, i koje bi kasnija lutanja i padove shvatalo kao prostu deformaciju tog projekta od
strane vladajuih subjekata. Prava je nauna istina da postoje ogranienosti i u samom tom
projektu kako u poetnoj viziji, koja (pored svih svojih humanistikih i emancipatorskih
ideja) prenaglaava ulogu nasilja i diktature u prelaznom periodu, tako i u nainu na koji je ta
vizija bila protumaena i primenjena u naoj zemlji pod pritiskom staljinizma i
kominternovskog naslea.
Uspean otpor staljinizmu mobilisao je znaajne drutvene snage, koje su obezbedile
nacionalnu nezavisnost, industrijalizaciju zemlje, zavidan privredni rast u periodu 19531956, poetne oblike samouprave i duhovno oslobaanje od uskih ideolokih okvira u oblasti
kulture. Ipak, jednom uspostavljeni hijerarhijski odnosi nisu mogli biti prevazieni. Oni su se
pokazali kao neprekoraiva granica procesa demokratizacije. Taj proces je tolerisan i
podstican dok je oslobaao stvaralake snage na nivou drutvene mikro-strukture i u
oblastima delatnosti udaljenih od politike. On je strogo kontrolisan kad se proirio i na
politike institucije zahtevom za deprofesionalizacijom i debirokratizacijom politike, a
odluno je zaustavljen kada je ugrozio centre politike moi zahtevom za slobodnijim
izborima i za pretvaranjem organa drave u organe samoupravljanja. Privredna reforma
1965. godine u sutini je promena osnovnog strategijskog pravca drutvenog razvoja : projekt
politike demokratizacije zamenjen je projektom ekonomske liberalizacije. Ideja
samoupravnosti, ija je sutina razotuenje politike, zamenjna je idejom decentralizacije,
koja je dovela do uspostavljanja regionalnih centara otuene moi.etika solidarnosti i
socijalne pravde zamenjena je duhom possivnog individualizma i apologijom grupnog
interesa. Politiki voluntarizam, smeo i dinamian u prvim posleratnim decenijama, kada je
mogao raunati sa masovnom podrkom naroda, postaje sad statian i odluan u odbrani
sistema, ak i onda kad postaje oigledno da je taj sistem nekonzistentan i neefikasan.
Osnovni problem jugoslovenskog drutva nije u tome to je nepotpuno i deformisano
ostvaren istorijski projekt, nastao u oslobodilakom ratu. Sudbina je svih projekata u

dosadanjoj istoriji da je njihovo ostvarenje bilo praeno elementima restauracije i da je na

kraju dovodilo do raznovrsnih meavina starog i novog drutva. Meutim, i pored toga to
nisu ispunili sve svoje emancipatorske ciljeve takvi hibridi su se dokazali kao napredne
civilizacijske tekovine koje su omoguavale izlazak iz krize i ubrzan drutveni razvoj.
U istoriji dosad nezapamen jaz izmeu normativnih proklamacij i stvarnosti daje
jugoslovenskom drutvu jedno od bitnih obeleja. Prema zvaninoj ideologiji jugoslovensko
drutvo je ve prevazilo sve tekovine moderne civilizacije, i na Zapadu i na Istoku :
ostvarilo je najvii oblik demokratije, samoupravljanjem obezbedilo vlast radnike klase,
postiglo bratstvo i jedinstvo naroda, ukinulo etatizam, prvi put u svetu dokazalo mogunost
postojanja efikasne trine privrede u socijalizmu. U stvarnosti se nae drutvo nalazi ispod
nivoa moderne civilizacije. U Jugoslaviji se osnovna graanska prava linosti jo uvek mogu
nekanjeno kriti, izbori funkcionera su fikcija, sudska vlast je zavisna od izvrne, sloboda
rei, organizovanje i javno manifestovanje su ograniene birokratskom samovoljom i
zakonskim propisima koji omoguavaju proganjanje miljenja razliitih od zvaninog.
Radnika klasa nema legalno pravo samoorganizovanja i trajka, i ne vri nikakav stvarni
uticaj na politiko odluivanje. Nacionalne odnose karakteriu sukobi suprotstavljenih
interesa, eksploatacija i slaba saradnja autarkinih nacionalnih ekonomija. O jedinstvenoj
politici razvoja i o jedinstvenom tritu ne moe se vie ni govoriti ozbiljno. Etatizam nije
ukinut ve je prenet na republiki nivo, gde je on iracionalniji i zloudniji. Kad su se ve
1967-1968 javile neeljene posledice : spoj inflacije, stagnacije i nezaposlenosti, cela loe
smiljena privredna reforma je naputena i nikad se nije dospelo do moderne trine
privrede regulisane instrumentima jedne celovite razvojne politike. Za razliku od drugih
savremenih meovitih drutava, specifina jugoslovenska meavina elemenata predmodernog
autoritarnog drutva, graanskog drutva i socijalizma, definitivno uobliena Ustavom od
1974, ne poseduje minimum potrebne koherentnosti da bi obezbedila dalji drutveni razvoj.
Bez promene tog Ustava i na njemu izgraenog politiko-ekonomskog sistema nemogue
je reiti nijedan sutinski dananji problem naeg drutva, nemogue je zaustaviti sadanji
proces dezintegracije i pada u sve dublju krizu. Neophodno je tragati za reenjima imajui u
vidu sledee velike civilizatorske principe koji su neophodni uslov uspona modernog drutva.
a) Suverenost naroda U samom temelju moderne civilizacije nalazi se ideja da je najvii
izvor politike moi sam narod, da je jedini legitimni politiki autoritet onaj koji potie iz
slobodno izraene volje naroda, pa da prema tome ne postoji moralni i pravni osnov da bilo
kakva elita (po milosti boijoj, po krvi, religiji, rasi, klasi, ideolokoj pripadnosti, istorijskim
zaslugama ili bilo kakvom drugom opravdanju) prisvoji sebi pravo da govori, odluuje i slui
se silom u ime naroda. Narod moe samo prepustiti politiku vlast na odreeno vrene svojim
predstavnicima, s pravom da ih bira, kontrolie i smenjuje, a po potrebi i silom zbacuje
ukoliko prekre drutveni ugovor i umesto optih narodnih interesa ponu da slede svoje
posebne interese. Princip suverenosti naroda afirmisala je politika filozofija i praksa
demokratskih revolucija osamnaestog veka. Meutim, krajnje radikalne konsekvence ovog
principa izvela je socijalistika teorija. Ako je monopol ekonomske moi takoe jedna od
osnova za obrazovanje elita koje se mogu nametnuti drutvu i postii punu kontrolu nad
njegovim politikim ivotom, onda su s principom suverenosti naroda nespojive i sve
institucije koje omoguuju taj monopol, bilo da je to kapital ili birokratska drava. U tom
smislu bi puna suverenost naroda bila ostvarena tek u jednom besklasnom drutvu u kome bi
i politiki i ekonomski i kulturni ivot bio organizovan na demokratski nain. Pretpostavka

takve demokratije (demokratija saveta ili integralne samouprave) je slobodan izbor i

smenjivost svih funkcionera, javna kontrola nad njihovim radom, podela vlasti, odsustvo
birokratskih privilegija. Ti preduslovi su odavno ostvareni u modernom drutvu. Jugoslavija
taj nivo jo nije dostigla iako je ve davno proklamovala ideje samoupravnosti,
debirokratizacije i deprofesionalizacije politike.
b) Samoodreenje nacije U modernom drutvu je svako politiko ugnjetavanje i
diskriminacija na nacionalnoj osnovi civilizacijski neprihvatljivo. Jugoslovensko reenje
nacionalnog pitanja je u poetku moglo biti shvaeno kao primeran model mnogonacionalne
federacije u kojoj je princip jedinstvene drave i dravne politike bio uspeno spojen s
principom politike i kulturne autonomije nacija i nacionalnih manjina. U toku poslednje dve
decenije sve vie je slabio princip jedinstva i prenaglaavan je princip nacionalne autonomije,
koji se u praksi pretvorio u suverenost delova (republika, koje po pravilu nisu nacionalno
homogene). Slabosti koje su od poetka bile prisutne u modelu, postajale su sve vidljivije.
Sve nacije nisu ravnopravne : spska nacija, na primer, nije dobila pravo na vlastitu dravu.
Delovi srpskog naroda, koji u znatnom broju ive u drugim republikama, nemaju prava, za
razliku od nacionalnih manjina da se slue svojim jezikom i pismom, da se politiki i
kulturno organizuju, da zajedniki razvijaju jedinstvenu kulturu svog naroda. Nezaustavljiv
progon Srba s Kosova na drastian nain pokazuje da ona naela kaja tite autonomiju jedne
manjine (Albanaca) nisu primenjena kad su u pitanju manjine u okviru manjine (Srbi,
Crnogorci, Turci i Romi na Kosovu). S obzirom na postojee oblike nacionalne
diskriminacije dananja Jugoslavija se ne moe smatrati modernom i demokratskom
dravom.
c) Ljudska prava Moderna epoha poinje afirmacijom ljudskih prava. To su prvobitno
bila graanska prava : na slobodu misli, savesti, govora kretanja, dogovora, organizovanja,
javnog manifestovanja, demonstracija, izbora svojih predstavnika. U naem veku graanskim
pravima su dodata socijalno-ekonomska prava : pravo na rad, na slobodan izbor zanimanja,
na kolovanje, na jednaku nagradu za jednak rad, na socijalnu sigurnost. Generalna skuptina
Ujedinjenih nacija je formulisala sva ova prava u svojoj Univerzalnoj deklaraciji o pravima
oveka prihvaenoj 10. decembra 1948. godine. Naa zemlja je jedna od drava lanica koje
su donele ovu deklaraciju; Jugoslavija je takoe potpisnica Helsinkih dogovora i svih slinih
meunarodnih dokumenata. Nesumnjivo je da ima dosta savremenih drava koje se u
pogledu stepena ostvarivanja ljudskih prava nalaze ispod nae zemlje. Ali i u nas se jo ovek
gone verbalni delikti, zabranjuju i unitavaju knjige i skidaju sa repertoara pozorine
predstave koje su idejno neprihvatljive, sputava se javno iznoenje miljenja, zabranjuje se
organizovanje, manifestovanje i demonstriranje, korienje ustavnog prava na slanje
protestnih peticija dravnim organima kvalifikuje se kao neprijateljski akt, proganjaju se
inicijatori protestnih obustava rada, izbori funkcionera se pretvaraju u farsu samoimenovanja.
Dok se sve to dogaa ne moemo se smatrati civilizovanim i prosveenim drutvom.
d) Racionalnost Moderno doba je doba racionalnosti. Drutvene ustanove i nain
organizovanja celokupnog drutvenog ivota moraju poloiti ispit pred sudom razuma. Nije
to uvek racionalnost ciljeva : velika slabost nae epohe je razdvajanje politike, etike i nauke.
Ali instrumentalna racionalnost i sposobnost pronalaenja adekvatnih sredstava za jednom
usvojen ciljeve i efikasno sprovoenje u ivot odreene politike jeste conditio sine qua non

svake moderne drave. To, dalje, znai da je svaka moderna drava veliki sistem iji se
pojedini delovi na jedinstven nain reguliu, usklauju i usmeravaju, da su pravila igre jasna,
stabilna i promenljiva samo nakon ozbiljnog prouavanja i pripreme, da se dravni inovnici
biraju pre svega po kriterijumu kompetentnosti i linog integriteta, da se donoenj odluka u
najveoj meri oslanja na pouzdane informacije i analizu trokova i verovatnih dobiti. Ni
jedan od tih uslova racionalne politike nije u nas zadovoljen : nau dravu ine osam
odvojenih i slabo povezanih sistema, jedinstvena politika razvoja ne postoji, a i kad bi na
papiru i postojala ne bi se mogla realizovati u praksi; pravila igre se stalno ad hoc menjaju i u
najboljem sluaju se mogu znati samo za jednu godinu unapred; funkcioneri se biraju pre
svega na osnovu kriterijuma lojalnosti, pa su u velikoj meri nekompetentni i povodljivi;
odluke se donose na brzinu, proizvoljno i pristrasno, bez prethodne javne diskusije, na
osnovu nepouzdanih, jednostranih informacija i ne uzimajui u obzir mogue alternative.
Dok ovakav neracionalan stil rada preovlauje u naoj politici, mi se ne moemo smatrati
modernim drutvom.
Iz ove analize sledi da su politika demokratizacija i korenita kadrovska obnova, istinsko
samoodreenje i ravnopravnost pripadnika svih jugoslovenskih naroda, ukljuujui i srpski,
puno ostvarenje ljudskih, graanskih i socijalno-ekonomskih prava, i dosledna racionlizacija
jugoslovenskog politikog sistema i politike razvoja oni neophodni preduslovi bez kojih se
ne moe ni zamisliti izlaz iz sadnje krize jugoslovenskog drutva.
Poloaj Srbije i srpskog naroda
6. Mnoge nevolje koje mue srpski narod iznikle su u prilikama koje su zajednike svim
jugoslovenskim narodima. Meutim, srpski narod pritiskuju i druge nedae. Dugorono
zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani dravno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i
pokrajinama, kao i genocid na Kosovu, pojavili su se na politikoj sceni sa udruenom
snagom koja ini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri muna pitanja, koja
proizilaze iz dugorone politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugroavaju ne samo srpski
narod, ve i stabilnost itave Jugoslavije. Zbog toga se ona moraju nai u sreditu panje.
Nije trebalo mnogo znanja i podataka da se utvrdi dugogodinje zaostajanje privrede
Srbije. Ipak je to zvanino uinjeno tek u Planu 1981-1985., u kome je bilo zapisano da e se
u tom razdoblju preduzimati mere za zaustavljanje takve tendencije.Ta je obaveza brzo pala u
zaborav. Petogodite je prolo u novom ispitivanju da li Srbija gubi korak u razvoju. Nalazi
su, meutim, argumentovano potvrdili ono to se i ranije znalo, da se po relevantnim
pokazateljima njena privreda stalno kree ispod jugoslovenskog proseka uz sve vee
zaostajanje. Usporeniji razvoj nije imao dovoljno snage da savlada ekonomsku nerazvijenost
na delu njene teritorije na kojoj ivi 1.5 miliona stanovnika sa narodnim dohotkom po
stanovniku preko 30% niim od odgovarajueg dohotka u tri nedovoljno razvijene republike.
Ispitivanja nisu ostavila ni trunku sumnje da je relativno zaostajanje Srbije prvenstveno
nastalo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija. Prema
zvaninim statistikim podacima efikasnost investicija je u Srbiji za itav posleratni period
nia samo od one u Sloveniji i Vojvodini, a tokom poslednje decenije (period 1976-1983)
najvia je u Jugoslaviji. Vea efikasnost mogla je samo delomino nadoknaditi gubitak
drutvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da sprijei formiranje
vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5 % jugoslovenskog

proseka, to je ak nie od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dveju republika koje imaju
status nerazvijenih. Tokom itavog posleratnog perioda privreda Srbije je bila izloena
neekvivalentnoj razmeni. Aktuelan primer takve razmene je niska cena elektrine energije
koja se u velikim koliinama isporuuje drugim republikama. Instrumenti i mere tekue
ekonomske i kreditno-monetarne politike, a naroito doprinos fondu federacije za razvoj
privredno nedovoljno razvijenih podruja su u novije vreme najvaniji inioci njenog
relativnog zaostajanja. Doda li se tome da su najrazvijenije republike, zbog oskudice
sredstava akumulacije Srbije, sa svojim kapitalom ule u njenu privredu (poljoprivreda,
prehrambena industrija, trgovina i bankarstvo), dobija se slika jedne podreene i
zapostavljene privrede u okviru jugoslovenskog prostora. Dosledna diskriminacija privrede
Srbije u posleratnom periodu ne da se potpuno razjasniti bez uvaavanja meunacionalnih
odnosa izmeu dva rata kako ih je videla i ocenivala Komunistika partija Jugoslavije. Na te
poglede odluujue je uticala autoritativna Kominterna, koja je u naporima da ostvari svoje
strateke i taktike zamisli na meunarodnom planu teila razbijanju Jugoslavije. Nalazei
svoje ideoloko opravdanje u sueljavanju srpske "ugnjetake" nacije i ostalih "ugnjetenih"
naroda, takva politika je drastian primer uzmicanja marksistikog uenja o klasnoj
podeljenosti svake nacije pred politikim pragmatizmom, koji je, u nastojanju da koristi
meunacionalna trvenja, potisnuo u pozadinu klasni internacionalizam. To donekle
objanjava zato se KPJ nije potrudila da sopstvenim istraivanjima doe do prave istine o
ekonomskoj prirodi meunacionalnih odnosa. Ocena tih odnosa, koja se svodi na to da je
politika hegemonija srpske buroazije praena i odgovarajuom ekonomskom dominacijom
Srbije, preuzeta je u stvari od separatistiki orjentisanih graanskih partija. Ni pre, ni posle
rata KPJ nije bila voljna da neposrednim saznanjima utvrdi pravo stanje, niti da ulazi u bilo
kakvu raspravu koja bi mogla dovesti u pitanje davno date ocene i zauzete stavove na kojima
je istrajala sve do danas. Doslednost je bila utoliko neobinija to se i bez posebnih studija,
elementarnim uvidom u osnovne pokazatelje nivoa razvijenosti u popisnoj 1948. godini
moglo ustanoviti da Srbija nije mogla imati ekonomski privilegovan poloaj izmeu dva rata.
Na zaostajanje u industrijalizaciji je jasno ukazivao naglaeniji agrarni karakter njene
privrede. Uee poljoprivrede je bilo vee, a udeo industrije u formiranju drutvenog
proizvoda industrije manji nego u jugoslovenskom proseku. KPJ ne samo to na osnovu svih
injenica nije revidirala svoju ocenu, ve nije poklonila ni najmanju panju radovima
naunih ustanova u kojima je ve poetkom pedesetih godina dokumentovano utvren bitno
drugaiji ekonomski poloaj Srbije izmeu dva rata. Uporno ponavljanje predratne ocene
tokom etiri decenije ukazuje na izuzetno veliku politiku i ekonomsku zainteresovanost da
se takva pogrena ocena odri. Njen smisao lei u tome da se srpskom narodu usadi oseanje
istorijske krivice ne bi li se time osujetio njegov otpor politikoj i ekonomskoj podreenosti
kojoj je stalno izloen. Na predratnoj oceni zasnovana je i posleratna politika prema privredi
Srbije, koja je dovoljno jasno deklarisana u ekspozeu o Prvom petogodinjem planu. Srbiji je
u tom planu neosnovano odreen, posle Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U
praksi je ta politika zapoela preseljavanjem u druge republike industrijskih pogona za
proizvodnju aviona, kamiona i oruja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama
cena na teret sirovina i poljoprivrednih proizvoda, niim investicijama po stanovniku od
jugoslovenskog proseka i doprinosom za razvoj nerazvijenih podruja. No nita tako
ubedljivo ne pokazuje podreen poloaj Srbije kao injenicu da ni u jednom kljunom
pitanju politikog i privrednog sistema ona nije imala inicijativu. Stoga, poloaj Srbije valja

posmatrati u sklopu politike i ekonomske dominacije Slovenije i Hrvatske, koje su bile

predlagai promena u svim dosadanjim sistemima.
Slovenija i Hrvatska startovale su sa najvieg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbri
razvoj. S poboljanjem njihovog relativnog poloaja jaz izmeu njih i ostalog dela
Jugoslavije jako se produbio. Takav tok dogaaja, koji odstupa od proklamovane politike
ravnomernog razvoja, ne bi bio mogu da privredni sistem nije bio pristrasan, da te dvije
republike nisu bile u poloaju da nemetnu reenja koja odgovaraju njihovim ekonomskim
interesima. Prireivake delatnosti, koje relativno vie uestvuju u njihovoj privrednoj
strukturi, uivale su tokom itavog posleratnog perioda povoljnije uslove privreivanja, na
koje su snano uticali paritet i reim cena, kao i carinska zatita. Vei prostor dat tritu u
ezdesetimgodinama pogodovao je vie razvijenim podrujima. Suspenziju Petogodinjeg
plana 1961-1965. godine, koji je teite stavio na razvoj proizvodnje sirovina i energije, valja
tumaiti kao izbegavanje republika da ulau u nerazvijena podruja koja su relativno bogata
prirodnim izvorima. Razvoj Jugoslavije iz tog vremena zasnivao se na sastavu inilaca
proizvodnje dveju razvijenih republika nego ostalog dela zemlje. Zbog toga radna snaga nije
dobila adekvatno mesto u razvojnoj orijentaciji, ime su bili pogoeni Srbija i nerazvijena
podruja. Ekonomska podreenost Srbije ne da se u potpunosti shvatiti bez njenog politiki
inferiornog poloaja koji je odredio i sve odnose. Za KPJ ekonomska hegemonija srpskog
naroda izmeu dva rata nije bila sporna, nezavisno od toga to je industrijalizacija Srbije bila
sporija od jugoslovenskog proeka. Na toj ideolokoj platformi formirala su se miljenja i
ponaanja, to je presudno uticalo na kasnija politika zbivanja i meunacionalne odnose.
Slovenci i Hrvati su pre rata stvorili svoje nacionalne komunistike partije, a zadobili su i
odluujui uticaj na CK KPJ. Njihovi politiki lideri postali su arbitri u svim politikim
pitanjima tokom i posle rata. Ove dve susedne republike delile su slinu istorijsku sudbinu,
imale su istu religiju i tenju za to veom samostalnou, a kao najrazvijenije, i zajednike
ekonomske interese, to su bili dovoljni razlozi za trajnu koaliciju u nastojanju da ostvare
politiku dominaciju. Tu koaliciju je uvrstila dugogodinja saradnja Tita i Kardelja, dve
najistaknutije politike linosti posleratne Jugoslavije, koje su uivale neprikosnoven
autoritet u centrima moi. Kadrovski monopol im je doputao da bitno utiu na sastav
politikog vrha Jugoslavije i svih republika i pokrajina. Svima je poznat izuzetno veliki
doprinos Edvarda Kardelja u pripremanju i donoenju odluka AVNOJ-a i svih posleratnih
ustava. On je bio u poloaju da u temelje drutvenog ureenja ugrauje i line stavove, koji
realno nisu mogli biti predmet osporavanja. Odlunost kojom se Slovenija i Hrvatska danas
suprostavljaju svakoj ustavnoj promeni pokazuje koliko im Ustav od 1974. godine odgovara.
Pogledi na drutveno ureenje nisu imali nikakvih izgleda da budu prihvaeni ukoliko su bili
drugaiji od shvatanja dvaju politikih autorireta, a nije se moglo uiniti nita ni posle
njihove smrti, budui da je ustav mogunou veta osiguran od bilo kakvih promena. Imajui
sve to u vidu, ne moe biti sporno da su Slovenija i Hrvatska utemeljile politiku i
ekonomsku dominaciju, kojom ostvaruju svoje nacionalne programe i ekonomske aspiracije.
U takvim uslovima a pod stalnim optubama da je "ugnjetaki", "unitaristiki",
"centralistiki", "pandurski", srpski narod nije mogao postii ravnopravnost u Jugoslaviji, za
ije je stvaranje podneo najvee rtve. Revanistika politika prema Srbima zapoela je pre
rata time to se smatralo da Komunistika partija i nije potrebna "ugnjetakoj" naciji. U CK
KPJ Srbi su bili relativno malo zastupljeni, a neki od njih su se, valjda zato da bi se odrali,
deklarisali kao pripadnici drugih nacija. Srbija tokom rata nije bila u poloaju da
ravnopravno uestvuje u donoenju odluka koje su prejudicirale budue meunacionalne

odnose i drutveno ureenje Jugoslavije. Antifaistiko vee Srbije osnovano je u drugoj

polovini 1944. godine, kasnije nego u drugim republikama, a Komunistika partija Srbije tek
po zavretku rata. Za drugo zasedanje AVNOJ-a venici su birani iz srpskih vojnih jedinica i
lanova Vrhovnog taba koji su se zatekli na teritoriji Bosne i Hercegovine, za razliku od
venika nekih drugih republika, koji su doli na zasedanje sa svoje teritorije i koji su iza sebe
imali nacionalne politike organizacije sa izgraenim stavovima i programima. Ove istorijske
injenice ukazuju da tokom rata Srbija nije bila formalno, pogotovu ne sutinski u
ravnopravnom poloaju kada su donoene odluke od dalekosenog znaaja za budue
dravno ureenje. To ne znai da se Srbi ne bi dobrovoljno odluili za federalizam kao
najpogodnije ureenje za vienacionalnu zajednicu, ve se ima u vidu da su se oni bez
prethodnih priprema i podrke svojih politikih organizacija nali u poloaju da u ratnim
uslovima prihvate reenja koja su otvarala iroke mogunosti za njihovo razbijanje. Poloaj
Srba morao je biti blagovremeno razmotren i regulisan sa stanovita njihovog nacionalnog
integriteta i nesmetanog kulturnog razvoja, a ne da to izuzetno pitanje ostane otvoreno za
reenja koja pogaaju vitalne interese srpskog naroda.
Ozbiljnost drutvenih i ekonomskih posledica koje u posleratnom periodu iz ovakvih
odnosa proizlaze zahteva da se bez odlaganja prestane sa zloupotrebom teze o ugnjetakoj i
ugnjetenim nacijama koja je Srbiju dovela u nezavidan ekonomski poloaj. Osloboenje
Srbije od doprinosa Fondu federacije, ne bi li time ojaala akumulativnu sposobnost i ubrzala
privredni razvoj, bilo je prilika da se nagovesti kraj takve politike. Oekivalo se da e
politiki predstavnici Srbije izai sa ovim loginim i opravdanim zahtevom i da e na
njegovom prihvatanju do kraja ustrajati. Utoliko je bilo vee iznenaenje kad su oni pristali
na plaanje pune stope uz prihvatanje utenog i potpuno neizvesnog obeanja da e doprinos
biti materijalno kompenziran na drugoj strani.
Ovaj ishod je u suprotnosti sa nalazima o ekonomskom zaostajanju Srbije, a istovremeno
je istorijski neodgovoran in prema sopstvenom narodu. Kapitulacija politikih predstavnika
Srbije navodi na mnoga razmiljanja, pre svega o njihovom pravu da takav korak uine.
Postavlja se pitanje ko je ovlaen da prihvati odluku kojom se privredi Srbije izrie presuda
o dugoronom zaostajanju u budunosti sa neizbenim politikim posledicama. Re je o
ogromnim sredstvima neophodnim za pokretanje privrednog razvoja Srbije i reavanje
egzistencijalnog pitanja velikog broja mladih ljudi bez posla, veeg nego u bilo kojoj drugoj
republici. Bez referenduma uzurpirati pravo da se iza zatvorenih vrata dogovara, odluuje i
pristaje da ekonomskom razvoju tog naroda postavlja ozbiljna ogranienja.
Srbija je mirne savesti i sa oseanjem da je uveliko ispunila svoj dug solidarnosti mogla
postaviti zahtev da se oslobodi doprinosa fondu. Istinske rtve za razvoj tri nerazvijene
republike i SAP Kosovo podnela je samo ona, plaajui pomo drugima sopstvenim
zaostajanjem. Sa tri razvijena podruja to nije bio sluaj. Primena stope doprinosa
proporcionalno drutvenom proizvodu nije se drala osnovnog pravila da se obaveze
odmeravaju prema ekonomskoj snazi obveznika. Proporcionalna stopa potedela je
Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu progresivnog doprinosa, to im je omoguilo ne samo da se
normalno razvijaju, ve i da poboljaju svoj relativni poloaj prema jugoslovenskom
proseku. Za Srbiju su, meutim, takve stope predstavljale ogromno optereenje. Njena
privreda je izdavala polovinu neto akumulacije za nerazvijena podruja, zbog ega se sasvim
pribliila privredama nerazvijenih republika.I pored toga to je svojim doprinosom pomogla
razvoj nerazvijenih podruja i olakala teret razvijenima, Srbija za svoje zaostajanje ne
nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih. Obostrani interes upuuje dva tipa podruja na

koaliciju radi odranja postojeeg stanja u kome zadovoljava svoje interese na raun Srbije.
Antisrpska koalicija nastupila je u sluaju stope doprinosa otvorenije i sa manje politikog
takta nego bilo kada ranije. S neprikrivenim pritiskom Srbiji je nametnuto da prihvati stopu
doprinosa u celini. Ovaj pritisak vaan je i kao znak da ve tradicionalna diskriminacija
Srbije nije oslabila, ako se ak nije poveala.Imajui u vidu ta se sve dogaalo u
posleratnom periodu, takav pritisak ne predstavlja nita novo. Nov bi mogao biti odluan
otpor Srbije tom pritisku. Na alost, to se nije dogodilo. Otpora je bilo vie nego ranije, ali
ipak sasvim nedovoljno.Srpski rukovodioci nisu iskoristili ni sva pravna sredstva kao to je
mogunost upotrebe veta, koje im jedino preostaje u situaciji kada se nau usamljeni sa
svojim opravdanim zahtevima, a izgleda nisu ni pomiljali na odgovarajui odgovor koji
podrazumeva i otvaranje politike krize ako se drugaije ne moe. Politiari Srbije su se
pokazali nespremnim za istorijski zadatak koji im je nametnula izuzetno teka konstelacija
odnosa u jugoslovenskoj zajednici. Istorijski trenutak je od njih zahtevao da odluno stave do
znanja da je doao kraj posleratnoj praksi smenivanja politiara koji su postavljali pitanje
ravnopravnosti Srbije, prakse diskriminacije ekonomista, sociologa, filozofa i knjievnika iz
Srbije koji su blagovremeno ukazivali na drutveno maligne pojave i upozoravali na
posledice pogrenih reenja, kao i prakse udaljavanja sposobnih privrednika kojim se
razoruavala privreda Srbije u pojaanoj konkurenciji na tritu.
7. Odnos prema ekonomskom zaostajanju Srbije pokazuje da revanistika politika prema
njoj s vremenom nije slabila. Naprotiv, hranjena sopstvenim uspehom sve vie je jaala da bi
se konano izrazila i u genocidu. Politiki je neodriva diskriminacija graana Srbije kojima
su zbog paritetne zastupljenosti republika manje nego drugima dostupna mesta saveznih
funkcionera i delegata u Saveznoj skuptini, a glas glasaa iz Srbije vredi manje od onoga iz
bilo koje druge republike ili pokrajine. U toj svetlosti Jugoslavija se ne prikazuje kao
zajednica ravnopravnih graana ili ravnopravnih naroda i narodnosti, nego kao zajednica
osam ravnopravnih teritorija. Ipak ni ova ravnopravnost ne vai za Srbiju zbog njenog
posebnog pravno-politikog poloaja, koji odraava tenje da se srpski narod dri pod
stalnom kontrolom. Ideja vodilja takve politike bila je "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koja je
napredovala u uticajno miljenje: ako bi se Srbima kao najbrojnijoj naciji dozvolio brz
ekonomski razvoj, to bi predstavljalo opasnost za ostale nacije. Otuda korienje svih
mogunosti da se njenom privrednom razvoju i politikoj konsolidaciji postave to vea
ogranienja. Jedno od takvih, veoma aktuelnih ogranienja jeste sadanji nedefinisan i pun
unutranjih konflikata ustavni poloaj Srbije.
Ustavom od 1974. godine Srbija je faktiki podijeljena na tri dela. Autonomne pokrajine
su u svemu izjednaene sa republikama, sem to nisu definisane kao drava i to nemaju isti
broj predstavnika u pojedinim organima federacije. Ovaj nedostatak one nadoknauju time
to se preko zajednike republike skuptine mogu meati u unutranje odnose UeSrbije,
dok su njihove skuptine potpuno autonomne. Politiko-pravni poloaj Ue Srbije je sasvim
neodreen, to nije ni republika ni pokrajina. Odnosi u republici Srbiji su konfuzni. Izvrno
vee koje je organ republike Skuptine u stvari je Izvrno vee Ue Srbije. To nije jedina
neloginost u razgraniavanju nadlenosti. Preiroka i insitucionalno vrsto utemeljena
autonomna pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu. Istina je da su autonomake
i separatistike snage insistirale na proirenju autonomije, ali bi to teko ostvarile da nisu
dobile moralnu i politiku podrku od republika u kojima separatistike tendencije nisu
iezle. Proirenje autonomije obrazlagano je uveravanjem da e se postii vea

ravnopravnost izmeu nacija i bolje obavljanje javnih poslova. Dogaaji na Kosovu krajem
ezdesetih godina bili su opomena ta se sve moe dogoditi ukoliko se autonomija povea.
Razloga za veu autonomiju Vojvodine pogotovu nije bilo. To proirenje dalo je silnog
podstreka birokratskom autonomatvu, ozbiljnim pojavama separatizma koga ranije nije bilo,
zatvaranje privrede, politikom voluntarizmu. Porastao je uticaj onih van pokrajina i u
Vojvodini koji irenjem dezinformacija nastoje da srpski narod podele na "Srbijance"
"preanske Srbe". Pokrajine su uz svesrdnu pomo drugih postale "konstitutivni elemenat
federacije", to im je dalo povoda da se oseaju i ponaaju kao federalne jedinice,
zanemarujui injenicu da su sastavni deo republike Srbije. I ovom prilikom ravnotea u
dualizmu ovakve vrste nije se mogla odrati. Sadanje ponaanje pokrajina pokazuje da su u
praksi potpuno nadvladale separatistiko-autonomake snage. Republici Srbiji je
onemogueno da u vitalnim pitanjima nastupaju jedinstveno u interesu naroda kome
pripadaju.
Splet nereenih odnosa u republici Srbiji logino proizlazi iz njenog ustavnog poloaja i
izbora separatistikih i autonomakih kadrova, koji su upravo zbog takve orijentacije uivali
blagonaklonost onih koji su drali kadrovski monopol u Jugoslaviji. Bez odgovarajue
protivtee u koordinaciji, regionalizacija se po pravilu pretvara u provincijalnu uskogrudnost
i slepilo za ire nacionalne interese. Oni koji su svesrdno pomogli da se klice unutranjih
sukoba usade u ustave danas se javljaju kao arbitri - izmiritelji koji po dobro poznatoj
simetriji jednakih krivica dele lekcije i uoj Srbiji i pokrajinama, sugeriui da se reenja
trae u doslednoj primeni tih istih ustava. Na taj nain jednom zamrena situacija ostae
kakva je bila, a Srbija e i dalje roiti svoju drutvenu energiju u prevazilaenju konflikata
bez izgleda da u tome potpuno uspe. To se valjda i htelo sa proirenjem autonomija
pokrajina, pogotovu to odravanje konfliktnih situacija u Srbiji daje mogunost drugima da
se meaju u njene unutranje odnose i na taj nain produe dominaciju nad njom. Posle
izvrene federalizacije SKJ takvo meanje u unutranje odnose jedne republike mogue je
jedino u Srbiji.
Odnosi izmeu Srbije i pokrajina ne mogu se svesti jedino, a ni preteno na formalnopravna tumaenja dva ustava. Re je prvenstveno o srpskom narodu i njegovoj dravi. Nacija
koja je posle duge i krvave borbe ponovo dola do svoje drave, koja se sama izborila i za
graansku demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika
doivela je da joj jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle etiri decenije
u novoj Jugoslaviji jedino ona nema svoju dravu. Gori istorijski poraz u miru ne da se
zamisliti.
8. Izgon srpskog naroda sa Kosova je spektakularno svedoanstvo njegovog istorijskog
poraza. Srpskom narodu je u prolee 1981. godine objavljen jedan odista specijalan, ali
otvoren i totalan rat pripreman u raznim razdobljima administrativnih, politikih i
dravnopravnih promena. Voen vetom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim
ulogama, uz aktivnu, a ne samo pasivnu i ne mnogo prikrivanu podrku pojedinih politikih
centara u zemlji - pogubniji i od one koja je dolazila iz susedstva - taj otvoreni rat, kome se
jo uvek gleda pravo u oi i koji se ne naziva svojim pravim imenom, odvija se skoro pet
godina. On, dakle, traje mnogo due nego itav oslobodilaki rat u ovoj zemlji, od aprila
1941. do 9. maja 1945. godine. Balistika pobuna na Kosovu i Metohiji pred sam kraj rata,
dignuta uz sadejstvo nacistikih jedinica, bila je 1944-45. vojniki razbijena, ali pokazuje se,
ne i politiki pobeena. Njen sadanji vid, preruen u nov sadraj, uspenije se razvija i

pribliava pobednikom ishodu. Pravi obraun sa neofaistikom agresijom je izostao; sve do

sada preduzimane mere samo su uklonile s ulica ispoljavanje te agresije, a u stvari su jaale
njene rasisitike pobuene, neopozive ciljeve, koje treba postii po svaku cenu i svim
sredstvima. ak i smiljeno drastine kazne mladim prestupnicima izricane su da izazivaju i
produbljuju meunacionalne mrnje.
Pet godina dugog albanskog rata na Kosovu uverile su njegove predvodnike i pobornike
da su jai nego to su i mislili, da uivaju podrku po raznim centrima moi u samoj zemlji
neuporedivo veu nego kosovski Srbi od Republike Srbije, ili ova Republika od ostalih u
Jugoslaviji. Agresija je u toj meri ohrabrena da se i najzvaniniji predstavnici Pokrajine, kao i
njeni naunici ponaaju ne samo arogantno, ve i cinino, proglaavajui istine za klevete, a
uene za svoja zakinuta prava.
Organizovane politike snage nae zemlje, koje su izvrile revoluciju u gotovo
nemoguim uslovima, pod najmonijim neprijateljem u itavom ovom veku - odjednom se
pokazuju ne samo neefikasnim, neslobodnim, ve gotovo i nezainteresovanim da se na
otvoreni rat odgovori kako jedino i mora: odlunom odbranom svog naroda i svoje teritorije.
A kad se agresija porazi, da se politiki obrauni ne vre vie hapenjima,
"diferencijacijama", lanim lojalnostima, ve odistinskom revolucionarnom borbom,
otvorenim sueljavanjima, sa pravom slobodnog izraavanja, pa i demonstriranja suprotnih
miljenja. Fiziki, politiki, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovnitvom Kosova i
Metohije najtei je poraz u oslobodilakim borbama to ih je vodila Srbija od Oraca 1804.
do ustanka 1941. godine. Odgovornost za taj poraz pada, prije svega, na jo uvek ivo
kominterevsko naslee u nacionalnoj politici Komunistike partije Jugoslavije i sledbenitvo
srpskih komunista toj politici, na preskupe ideoloke i politike zablude, neznanja,
nedoraslosti, ili ve okorele oportunizme generacija srpskih politiara posle ovog rata, uvek
defanzivnih i uvek u veoj brizi ta drugi misle o njima i njihovim bojaljivim
"postavljanjima" poloaja Srbije, nego o objektivnim injenicama koje uslovljavaju
budunost naroda kojima rukovode.
Ravnopravni nacionalni odnosi, za koje su i na Kosovu i Metohiji najvie ratovali upravo
srpski borci - jednom vrlo odreenom politikom, "razvojno" sprovoenom, sa isplaniranim
postupcima i jasnim ciljem - albanski nacionalisti u politikom rukovodstvu Kosova poeli
su da preokreu u njihovu suprotnost. Autonomna oblast u pogodnom trenutku dobij a rang
autonomne pokrajine, zatim i status "konstitutivnog dela federacije"- sa veim prerogativima
od ostatka Republike kojoj samo formalno pripada. Dalji korak "eskalacije", koji se javio kao
i albanizacija Kosova i Metohije pripreman je, dakle, najlegalnije. Isto tako i unifikacija
knjievnog jezika, nacionalnog imena, zastave, udbenika - prema instrukcijama iz Tirane bila je sasvim otvorena, kao i sama granica izmeu dve dravne teritorije, uostalom. Zavere,
koje se obino tajno kuju, na Kosovu su se stvarale ne samo oevidno, ve i demonstrativno.
Mnogima su zato masovni neredi 1981. godine vie izgledali kao istrljivost, nego kao
kakva nova pojava, opasna i po itavu zemlju, kao to se kasnije svaka istina o progonu Srba
na Kosovu smatrala "kopanjem po crijevima Albanaca", a pisanje "beogradske tampe" o
zbivanjima na licu mjesta, uzimalo gotovo za veu krivicu od poinjenih paljevina, ubijanja,
silovanja, skrnavljenja - mnogih do danas politiki i krivino neidentifikovanih.
Posebnu teinu ima odnos odgovornih inilaca i vlasti na Kosovu prema nasilju ija je
rtva srpski narod. Preutkivanjem i zatakavanjem zloina, izbegavanjem da se odmah kae
sva istina, zavlaenjem istrage i sudskog postupka, ohrabruju se sitni i krupni teror, ujedno se
stvara lana, ulepana slika o prilikama na Kosovu. Pored toga, trajna je tenja da se za

nasilje nad Srbima nae politiki alibi u tobonjoj uzajamnosti mrnje, netrpeljivosti i
revanizma, a u poslednje vreme sve ee i u izmiljenom dejstvu "spoljanjeg" neprijatelja
- van pokrajine, srpskog nacionalizma "iz Beograda". Sluaj Martinovi je znaajan ne samo
zbog naroitog, nevienog nasilja, koje podsea na najmranija vremena turskog nabijanja na
kolac, nego i zbog upornog odbijanja da se u redovnom sudskom postupku ustanovi i prizna
istina. Umesto da bude povod za potvrdu vrhovne vrednosti zakona i ljudskih prava, taj
sluaj je na Kosovu shvaen kao prilika da se istakne suverenost pokrajine, koju ona ni po
Ustavu nema te da se SR Srbiji nametne princip "nemeanja u unutranje poslove" pokrajine,
kao da se radi o meudravnom, meunarodnom odnosu. Srbi na Kosovu i Metohiji imaju ne
samo svoju prolost, olienu u dragocenim kulturnoistorijskim spomenicima, ve i ivo
prisustvo svojih duhovnih, kulturnih, moralnih vrednosti: imaju matinu zemlju svog
istorijskog postojanja. Nasilja koja su kroz vekove proreivala srpsko stanovnitvo Kosova i
Metohije - u ovom, naem vremenu, dobijaju svoju neumoljivu zavrnicu. Iseljavanje Srba sa
Kosova i Metohije u Socijalistikoj Jugoslaviji po svome obimu i karakteru prevazilazi sve
ranije etape ovog velikog izgona srpskog naroda. Jovan Cviji je u svoje vreme procenjivao
da je u svim seobama, od one velike pod Arsenijem arnojeviem 1690. do prvih godina
naeg veka, izgnano preko 500.000 Srba; od toga broja izmeu 1876. i 1912. godine oko
150.000 Srba moralo je napustiti svoja ognjita pod surovim terorom lokalnog i povlaenog
albanskog baibozuka.
U toku poslednjeg rata, proterano je preko 60.000 srpskih kolonista i starinaca, ali je posle
rata ovaj talas iseljavanja doiveo pravu plimu: za poslednjih dvadesetak godina Kosovo i
Metohiju napustilo je oko 200.000 Srba. Ostatak srpskog naroda ne samo to stalno i
nesmanjenim tempom naputa svoju zemlju, nego se, prema svim saznanjima, gonjen
zulumom i fizikim, moralnim i psiholokim terorom, preprema za svoj konaan egzodus. Za
manje od desetak sledeih godina, ako se stvari bitno ne promene, Srba na Kosovu vie nee
biti, a "etniko isto" Kosovo, taj nedvosmisleno iskazani cilj velikoalbanskih rasista,
utemeljen jo u programima i akcijama Prizrenske lige 1878-81., bie u potpunosti ostvaren.
Peticija 2016 Srba iz Kosova Polja, podneta Saveznoj skuptini i drugim organima u zemlji,
zakonita je posledica ovog stanja. Nikakvim se forumskim ocenama ne moe srpskom
narodu osporiti pravo da se od nasilja i unitenja titi svim zakonskim sredstvima. Ako tu
zatitu ne moe ostvariti u Pokrajini, narod je moe i mora traiti u Republici i Federaciji.
Izraz je graanske svesti o tome pravu i poseta graana Pokrajine Saveznoj skuptini. Samo
se sa jednog automako-separatistikog i ovinistikog stanovita ovi koraci graana mogu
osuivati kao neprihvatljivi i smatrati kao neprijateljski.
Dananja sudbina Kosova nije vie "sloena", niti se i dalje moe svoditi na prazna
samoocenjivanja, izuvijane, neitljive rezolucije, uoptene platforme - ve jednostavno,
pitanje jugoslovenskih konsekvenci! Izmeu pokrajinske segregacije koja postaje sve
iskljuivija i saveznih arbitraa koje samo paraliu svaku pravu, uz to i neodlonu meru splet nereenih situacija zatvara se u krug nereivih. Sudbina Kosova ostaje ivotno pitanje
itavog srpskog naroda. Ako ono ne bude reeno ednim pravim ishodom nametnutog rata,
ako se uspostavi istinska bezbednost i nedvosmislena ravnopravnost za sve narode koji ive
na Kosovu i Metohiji, ako se ne stvore objektivni i trajni uslovi za povratak iseljavanja
naroda - taj deo Republike Srbije i Jugoslavije postae i evropsko pitanje, sa najteim,
nedoglednim posledicama. Kosovo predstavlja jednu od najvanijih taaka unutranjeg
Balkana. U skladu je sa etnikim profilom balkanskog poluostrva etnika izmeanost sa
mnogim balkanskim terenima, i zahtev za etniki istim Kosovom, koji se sprovodi u delo,

ne samo da je direktna i teka pretnja narodima koji su se tamo nali u manjini, nego e, ako
se bude ostvario, zapoeti talas ekspanzije predstavljati realnu i svakodnevnu pretnju svim
narodima u Jugoslaviji.
Kosovo nije jedino podruje u kome je srpski narod pod pritiskom diskriminacije.
Apsolutno, a ne samo relativno, opadanje broja Srba u Hrvatskoj dovoljan je dokaz za ovu
tvrdnju. Prema popisu iz 1948. u Hrvatskoj je bilo 543.795 Srba, ili 14,48%. Po popisu iz
1981. godine njihov broj se smanjio na 531.502, stoje od ukupnog broja stanovnika u
Hrvatskoj iznosilo 11,5%. Za 33 mirnodopske godine broj Srba u Hrvatskoj je opao ak i u
odnosu na ono posleratno vreme, kada je izvren prvi popis i kada su posledice rata po broj
srpskih stanovnika bile dobro poznate.
Lika, Kordun i Banija ostali su najnerazvijenija podruja u Hrvatskoj, to je silno
podstaklo emigraciju Srba u Srbiju, kao i seobe u druge krajeve Hrvatske, gde su Srbi, kao
doljaka, manjinska i drutveno inferiorna grupa, veoma podloni asimilaciji. Uostalom, i
inae je srpski narod u Hrvatskoj izloen rafiniranoj i delotvornoj asimilacionoj politici.
Sastavni deo politike je zabrana svih srpskih udruenja i kulturnih ustanova u Hrvatskoj, koja
su imala bogatu tradiciju iz vremena Austro-Ugarske i meuratne Jugoslavije, zatim
nametanja slubenog jezika koji nosi ime drugog naroda (hrvatskog) oliavajui time
nacionalnu neravnopravnost. Taj je jezik ustavnom odredbom uinjen obaveznim i za Srbe u
Hrvatskoj, a nacionalistiki nastrojeni hrvaski jezikoslovci sistematskom i odlino
organizovanom akcijom sve ga vie udaljavaju od jezika u ostalim republikama
srpskohrvatskog jezikog podruja, to doprinosi slabljenu veza Srba u Hrvatskoj sa ostalim
Srbima.
Ovakav uinak spremno se plaa kidanjem jezikog kontinuiteta kod samih Hrvata i
ukljanjanjem meunarodnih termina dragocenih za komunikaciju sa drugim kulturama;
naroito u oblasti nauke i tehnike. No srpski narod u Hrvatskoj nije samo kulturno odseen
od matice, ve matica nema mogunosti da se o njegovoj sudbini, o ekomskom i kulturnom
poloaju obavesti ni priblino onoliko koliko neke nacije u Jugoslaviji imaju veze sa svojim
sunarodnicima u drugim zemljama. Integritet srpskog naroda i njegove kulture u itavoj
Jugoslaviji postavlja se kao sudbinsko pitanje njegovog opstanka i razvoja. U optu sliku
prilika uklapa se i sudbina srpskih ustanova nastalih u ratu i neposredno posle rata. U
narodnooslobodilakoj borbi i neposredno po njenom okonanju nacionalni ivot Srba u
Hrvatskoj intenzivno se razvijao u njihovim posebnim politikim, kulturnim i obrazovnim
institucijama. Tako je naelnom odlukom Izvrnog odbora ZAVNOH-a od 10. novembra
1943. najpre osnovan, a 12. januara 1944. u osloboenom Otocu i konstituisan Srpski klub
vijenika ZAVNOH-a kao nacionalno i politiko vodstvo srpskog naroda u Hrvatskoj. Po
okonanju rata, a na inicijativu Srpskog kluba, 30. septembra 1945. u Zagrebu je odran Prvi
kongres Srba u Hrvatskoj, na kojem je preko 30.000 uesnika obrazovalo Glavni odbor Srba
u Hrvatskoj kao "iroku politiku organizaciju jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", u
sastavu Narodnog fronta. Uz neposredno angaovanje ovih politikih tela Srbi su potom
osnovali svoje kulturne ustanove i poeli raditi na obezbeivanju nacionalne prosvete. Tako
je 22. oktobra 1944. na ruevinama glinske crkve, u kojoj su izvreni strahoviti ustaki
pokolji, osnovano Srpsko pevako drutvo "Obili", a nepun mesec kasnije, 18. novembra,
ponovo u Glini, obrazovano Srpsko kulturno-prosvetno drutvo "Prosvjeta". Uz "Prosvjetu",
u ijim okvirima se razvijala i izdavaka delatnost sa sopstvenom tamparijom, 4. januara
1948. godine osnovani su u Zagrebu Centralna srpska biblioteka i Muzej Srba u Hrvatskoj.
Uz sve to, od 10. septembra 1943. pa dalje, NOP se srpskom narodu u Hrvatskoj obraao

posebnim glasilom, tampanim irilicom, koje se zvalo "Srpska rije". U posleratnim

godinama "Srpska rije" je promenila naziv i tako postala "Prosvjeta". Ve tokom 1944/45.
kolske godine NOP je srpskoj deci u Hrvatskoj obezbedio iriliki bukvar, a Predsednitvo
ZAVNOH-a je svojom odlukom 18. jula 1944. garantovalo irilici punu ravnopravnost sa
latinicom i istovremeno prvenstvo u kolama sa srpskom veinom na podruju Hrvatske.
Sve je ovo za srpski narod u Hrvatskoj imalo vei i dublji znaaj od obinog priznanja za
njegovu odluku u NOB-u. Posebnim proglasom "Srpskom narodu u Hrvatskoj" od 12.
januara 1944. godine Srpski klub vijenika ZAVNOH-a obrazloio je sopstvenu pojavu kao
"znak ravnopravnosti Srba i Hrvata" i "garanciju da e interesi srpskog naroda biti pravilno
zastupani u slobodnoj Hrvatskoj". Glavni odbor Srba u Hrvatskoj prilikom osnivanja oznaen
je kao "politika organizacija jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", iji je zadatak da
omogui "razvijanje slobode misli", i kao "dovoljna garancija da e Srbi u Hrvatskoj i dalje
uivati blagodeti ravnopravnog naroda". Sami Srbi su sve svoje krvlju steene tekovine
oseali kao "vidna obiljeja ravnopravnosti srpskog i hrvatskog naroda u Hrvatskoj".Takvo je
stanje bilo u vreme rata i neposredno posle rata, a potom, sve se izmenilo. Nije poznato da su
Srbi bilo kada ocenili da im je neka od ovih ustanova nepotrebna, da je treba ukinuti, ili
zameniti nekom drugaijom koja bi vie odgovarala duhu vremena. Ipak, sve te ustanove
redom su ukidane tokom pedesetih godina odlukama nadlenih republikih organa Hrvatske.
Poslednje u nizu ukinuto je Srpsko kulturno drutvo "Prosvjeta" odlukom RSUP-a Hrvatske
od 23. maja 1980. godine. U pravdanju tog svrenog ina angaovala se Republika
konferencija SSRNH. Zakljuci njenog savetovanja, odranog 2. oktobra 1980. godine,
govore o radikalnom zaokretu u odnosu na ratno i posleratno vreme. Ti zakljuci u sutini ne
ostavljaju mesta bilo kakvim zahtevima za osnivanje posebnih ustanova srpskog naroda u
Hrvatskoj: "briga za kompleks pitanja kulture, istorije, ivota i stvaralatva hrvatske ili
srpskenacije u SRH ne moe biti preputena nikakvim posebnim nacionalnim drutvima ili
organizacijama". Takav stav obrazloen je sledeim tumaenjem: "Dok je opravdano da nae
narodnosti samostalno razvijaju kulturne ustanove i klubove, nije opravdano da takve
institucije otvaraju pripadnici naroda i to bilo gde u Jugoslaviji, a posebno ne Srbi u
Hrvatskoj ili Hrvati u Hrvatskoj".
Na kraju je reeno ovo: "Treba se boriti da Srbi u Hrvatskoj ne budu preutkivani kao
narod, da ih se kao u nekim udbenicima ne naziva maltene doljacima. Zajednika nam je
historija, kultura i jezik, a i specifinosti treba uvaavati". Na savetovanju se ulo i to da
treba raditi na tome da se u Hrvatskoj vie ui irilica.
Ovakvim stavom Republike konferencije SSRNH, protiv kojeg nije ustalo nijedno
politiko telo u Hrvatskoj, a ni van nje, definitivno i javno prestali su da postoje svi vidovi
nacionalnog ivota srpskog naroda u Hrvatskoj koji su steeni tokom duge istorije i u NOBu. Radikalno su revidirani pogledi na meunacionalne odnose koje je formulisao NOP, a
dovedene su u pitanje i ustavne garancije nacionalnih prava i sloboda, kao i prava graana.
Praktino znaenje izjava: "moramo brinuti", "treba se boriti", "vie treba uiti irilicu" itd.
moe se procenjivati samo u njihovom suoenju sa stvarnom jezikom politikom koja se vodi
u SRH. Ostraena revnost kojoj je cilj konstituisanje zasebnog hrvatskog jezika to se
izgrauje u protivstavu prema svakoj ideji o zajednikom jeziku Hrvata i Srba ne ostavlja
dugorono mnogo izgleda srpskom narodu u Hrvatskoj da ouva svoj nacionalni identitet.
Izuzimajui period postojanja NDH, Srbi u Hrvatskoj nikada u prolosti nisu bili toliko
ugroeni koliko su sada. Reenje njihovog nacionalnog poloaja namee se kao prvorazredno

politiko pitanje. Ukoliko se reenja ne pronau, posledice mogu biti viestruko tetne, ne
samo po odnose u Hrvatskoj ve i po itavu Jugoslaviju.
Bitnu teinu pitanja poloaja srpskog naroda daje okolnost da izvan Srbije, a pogotovu
izvan Ue Srbije, ivi veoma veliki broj Srba, vei od ukupnog broja pripadnika pojedinih
drugih naroda. Prema popisu iz 1981. godine van teritorije SR Srbije ivi 24%, odnosno
1,958.000 Srba, to je znatno vie nego to je u Jugoslaviji Slovenaca, Albanaca,
Makedonaca, uzetih pojedinano, a skoro isto koliko i Muslimana. Van ueg podruja Srbije
ivi 3,285.000 Srba ili 40,3% ukupnog njihovog broja. U optem dezintegracionom procesu
koji je zahvatio Jugoslaviju, najteom dezintegracijom pogoeni su Srbi.
Sadanji tok kojim se kree nae drutvo u Jugoslaviji potpuno je obrnut od onog kojim se
ono decenijama i vekovima kretalo dok nije stvorilo zajedniku domovinu. Taj proces
usmeren je ka potpunom razbijanju nacionalnog jedinstva srpskog naroda. Kao najbolja
ilustracija koliko je sve podreeno takvim ciljevima moe da poslui dananja Vojvodina sa
svojom autonomijom.
Vojvodini je data autonomija izmeu ostalih razloga i zato to je srpski narod u
habzburkoj monarhiji njoj teio ve od kraja XVII veka. Srbi u Austriji i kasnijoj AustroUgarskoj teili su stvaranju autonomne oblasti (despotovini ili vojvodini koju su, meutim,
nazvali Srbijom) stoga da bi, okrueni brojnijim i nadmonijim Maarima i Nemcima,
sauvali svoju nacionalnu individualnost i svoju versko-pravoslavnu pripadnost. Stavaranjem
posebne autonomne oblasti u tuoj dravnoj teritoriji Srbi su radili na slabljenju te drave, a
sve sa ciljem da se u pogodnom momentu to lake izdvoje i ujedine sa svojom sabraom
juno od Save i Dunava. Tako je to bilo u prolosti sa Srpskom Vojvodinom, ije stvaranje su
u revoluciji 1848/49. godine svojom krvlju pomogli i Srbi iz Srbije. Danas je sve obrnuto.
Politiki rukovodioci AP Vojvodine ne rade na zbliavanju i spajanju, ve na to veem
osamostaljivanju i izdvajanju iz SR Srbije. Ma koliko taj proces bio neprirodan, suprotan
istorijskoj logici, on daje oigledne rezultate, mono doprinosei dezintegraciji srpskog
naroda.
9. Nosei na sebi due od pola stolea peat i optereenje da je bio tamniar drugim
jugoslovenskim narodima, srpski narod nije bio u mogunosti da oslonac potrai u
sopstvenoj istoriji. U mnogim svojim vidovima i sama ta istorija bila je dovedena u pitanje.
Demokratska graanska tradicija, za koju se Srbija borila i izborila u devetnaestom veku
zbog uskogrudosti i neobjektivnosti zvanine istoriografije ostala je sve donedavno potpuno
u senci srpskog socijalistikog pokreta. Time je istorijska slika pravnih, kulturnih i
dravnikih doprinosa Srbije graanskog drutva toliko osiromaena i suena da tako
izobliena nije nikome mogla da poslui kao duhovna i moralna potpora ili kao oslonac za
ouvanje i obnovu istorijske samosvesti. estiti i hrabri oslobodilaki napori
bosanskohercegovakih Srba i itave jugoslovenske omladine, kojoj je pripadala i Mlada
Bosna, doiveli su slinu sudbinu i pred istorijom bili potisnuti u drugi plan doprinosa klasne
ideologije iji su nosioci i tvorci bili austromarksisti kao osvedoeni protivnici nacionalnih
oslobodilakih pokreta. Pod dejstvom vladajue ideologije kulturne tekovine srpskog naroda
otuuju se, prisvajaju ili obezvreuju, zanemaruju ili propadaju, jezik se potiskuje, a irilisko
pismo postepeno gubi.
Oblast knjievnosti u tom smislu slui kao glavno poprite samovolje i bezakonja.
Nijednom drugom jugoslovenskom narodu nije tako grubo osporen kulturni i duhovni
integritet kao srpskom narodu. Nijedno knjievno i umetniko naslee nije toliko razrovano,

ispreturano i poharano kao srpsko naslee. Politika merila vladajue ideologije nameu se
srpskoj kulturi kao vrednija i jaa od naunih i istorijskih. Dok se slovenaka, hrvatska,
makedonska i crnogorska kultura i knjievnost danas integriu, srpska je jedina sistematski
dezintegrie. Ideoloki je legitimno i samoupravno da se slobodno vri podvajanje i
rasturanje srpske knjievnosti na vojvoanske, crnogorske ili bosansko-hercegovake pisce.
Od srpske knjievnosti otkidaju se njeni najbolji pisci i najznaajnija dela da bi se vetaki
ustanovile nove regionalne knjievnosti. Prisvajanje i rasparavanje srpskog kulturnog
naslea ide tako daleko da se u kolama ui kako Njego nije srpski pisac, da su Laza Kosti
i Veljko Petrovi vojvoanski, a Petar Koi i Jovan Dui bosanskohercegovaki pisci.
Koliko jue Mei Selimoviu nije bilo doputeno da se izjasni kao srpski pisac, a ni sada se
ne potuje njegova volja da se vodi u srpskoj knjievnosti. Srpska kultura ima vie
nepodobnih, zabranjenih, preutanih ili nepoeljnih pisaca i intelektualnih stvaralaca no
ijedna druga jugoslovenska knjievnost, mnogi su ta vie i sasvim izbrisani iz knjievnog
seanja.Ugledni srpski knjievnici jedini su na crnim listama svih jugoslovenskih masovnih
medija. U obaveznoj kolskoj lektiri srpska knjievnost je teko oteena jer je meheniki
podreena administrativnom merilu republiko-pokrajinskog reciprociteta, a na merilu
koliine ili vrednosti. U kolskim programima nekih republika i pokrajina istorijska prolost
srpskog naroda je ne samo grubo ideoloki redukovana, nego i izloena ovinistikim
tumaenjima. Na taj nain srpska kulturna i duhovna batina se ini manjom no to ona jeste,
a srpskom narodu se izmie vaan oslonac moralne i istorijske samosvesti.
Impozantan i odista revolucionarnih razmera kulturni polet prvih posleratnih decenija,
izraen i u zasnivanju iroke mree prosvetnih ustanova, od osnovnog obrazovanja do
visokog kolstva splasnuo je krajem ezdesetih godina. Stupilo se u fazu stagnacije i sve
izraenije regresije, pa je danas nae obrazovanje i vaspitanje sa postojeim kolskim i
prosvetnimsistemom, vrlo ekstenzivno i primitivno i sa teko nadoknadivim zaostajanjem iza
potreba i ciljeva savremenog drutva i civilizacije u kojoj ivimo. kolski sistem zasnovan na
tzv. usmerenom obrazovanju, sa niskim kvalitetom nastave, doiveo je potpun krah.
Nekoliko generacija su duhovno osakaene i osiromaene; dobili smo hiperprodukciju
primitivnih polustrunjaka, nesposobnih da se kvalifikovano ukljue u privredu i drutvene
delatnosti, nepripremljenih za stvaralaki intelektualni razvoj. Nema zemlje na svetu koja je
svoje obrazovanje sredila razgranatijom pravnom regulativom. Ukupno u Jugoslaviji ima
stotinu i deset saveznih, republikih i pokrajinskih zakona, koji se bave raznim vidovima
kolstva, i od kojih su mnogi viekratno novelirani, tako da je ponekad potreban istraivaki
rad da bi se dolo do preienog teksta nekog zakona. Uprkos tome u Jugoslaviji kolstvo
nikad nije bilo toliko ekstenzivno, rainjeno, niskog kvaliteta kao danas. Zakonodavna
praksa zakonito stvara osam prosvetnih sistema koji se sve vie udaljuju jedan od drugoga i
nikakvo dogovaranje o zajednikim jezgrima ne moe da zaustavi takav pravac razvoja koji
je zakonom utemeljen. Veanje i dogovoranje o zajednitvu uestalo u poslednje vreme,
posle petnaest godina sistematskog razjedinjavanja jugoslovenske zajednice lii na besplatnu
utopiju.
Potrebno je najpre ukloniti zakone koji dovode do razjedinjavanja da bi se mogla
produiti ona crta zajednitva i jedinstva koja je na ovom prostoru vuena vie od stotinu i
pedeset godina. U protivnom, mi emo stvarati, i stvaramo, generacije koje e sve manje biti
Jugosloveni, a u sve veoj meri nezadovoljni nacionalni romantici i samoivi nacionalisti.
Zemlja koja nema jedinstven prosvetni sistem ne moe raunati na to da e u budunosti biti
jedinstvena. Od vremena humanizma, od XV do XVI veka, traje misao o tome da kola ima

da slui ostvarivanju pune ivotne mere svakog pojedinca, ostvarivanju svih antropolokih
mogunosti koje ovek donosi svojim ulaskom u ivot. Pogubna je ideja o tome da kola ima
da slui samo radu i struci i njima da bude uslovljena. Ona je posledica neprevazienih
proletkulrovskih sedimenata, koji, u krajnoj crti, vode stvaranju jedne ropske i primitivne
svesti. Usmerenje deaka i djevojica od njihove 14 godine ka jednom zanimanju tvorenje je
fundamentalne neslobode.
Ideoloka bitka protiv "elitizma" urodila je nesrenim plodom: mi smo najmanje dve
decenije, na svim drutvenim podrujima i u prosveti, ugaali prosenosti. Nijedno drutvo
se ne bori protiv elite znanja i umenja, nauke i novatorstva. Borbom protiv takve elite, mi
smo stvorili elitu dobrostojeih pojedinaca koji su kadri da svojoj prosenoj deci stvore
mogunosti sticanja veih znanja, koje osnovna i srednja kola vie ne daju. Materijalni
poloaj kolstva obezvredio je njegov drutveni poloaj, a odrednica "moralno-politike
podobnosti", osobito na Univerzitetu strahovito je podstakla moralni i politiki konformizam
i karijerizam, pa je Univerzitet, a naroito neki humanistiki fakulteti, lieni najboljih
intelektualnih kadrova nae generacije. Ni u jednoj evropskoj zemlji prosveta nije dovedena
u ovakav stagnantan materijalni i drutveni poloaj.
Upravo u vreme kada su se nemilice rasipala sredstva dodatne akumulacije voena je
restriktivna politika prema Univerzitetu, koji je dobijao sve manje sredstava. Deceniju i po
fakulteti nisu imali mogunosti za biranje novih asistenata, tako da najstariji jugoslovenski
univerziteti, poglavito beogradski, nikada nisu imali vii starosni prosek nastavno-naunog
kadra. Ono to je u svim zemljama osnovna poluga razvoja u vremenu tehnolokokumpjuterske revolucije, univerzitet i nauka, u nas je potpuno zapostavljeno. "Reforme
Univerziteta, najee nametane politikom silom, a ne naunim razlogom (trostepena
nastava, "orurizacija" fakulteta i tome slino) bile su promaene. Naroito je veliku tetu
nanelo odvajanje nauke od Univerziteta, stvaranje pregrada, sistematskih i administrativnih,
izmeu "institutske" i "univerzitetske" nauke: Univerzitet je izgubio laboratorijsku bazu,
stvarali su se paralelni programi, nauka se kadrovski razjedinila, onemoguen je normalan
protok naunih kadrova sa univerziteta u institute i iz instituta na fakultete. Prema tome: valja
menjati kolski sistem, prosvetne zakone, modernizovati i humanizovati kolske programe,
otvarati specijalizovane kole, posebno potpomagati darovite uenike, izmeniti u celini
nepovoljan materijalni poloaj kolstva, obratiti posebnu panju na duhovni, a ne samo
ideoloki profil nastavnika, privui na Univerzitet najjae naune i intelektualne snage i
zakonom ostvariti jedinstvo prosvetnog sistema u SR Srbiji.
U ovom tekom kriznom trenutku moramo ve danas poeti razmiljati i o sutranjici, i
XXI veku, iako nam drutveno-ekonomske okolnosti nisu naklonjene, stvarati viziju
sutranjeg sveta u kome e civilizacija biti zasnovana na mikro-elektronici, artificijelnoj
intelegenciji, robotici, informatici, vetakom oploavanju, manipulaciji genima. Radi svega
toga Srpska akademija nauka i umetnosti predlae da se odmah i bez ikakvih dogmatskih
ideolokih optereenja i "samoupravne" inercije prie studioznoj i temeljitoj reorganizaciji
drutvene, institucionalne osnove nae nauke u pravcu modernizacije i efikasnosti, sa veim
materijalnim ulaganjima, veom brigom za nauni podmladak, sa irim slobodama i
samostalnou stvaralakih linosti u kreiranju naunih i istraivakih programa. Jednom
reju, potrebno je to pre i sa celoklupnim naunim potencijalom ukljuiti se u savremene
tokove svetske nauke.

10. Posle dramatinih meunacionalnih sukoba tokom drugog svetskog rata izgledalo je
da je nacionalizam naglo splasnuo, da je bio na putu da potpuno iezne. Takav utisak se
pokazao varljivim. Nije dugo potrajalo, a nacionalizam je zapoeo svoj uspon, da bi se
svakom ustavnom promenom upotpunjavale institucionalne pretpostavke za njegovo bujanje.
Nacionalizam je stvaran odozgo, njegovi glavni inicijatori bili su politiki ljudi. Osnovni
uzrok viedimenzionalne krize lei u idejnom porazu koji je nacionalizam naneo socijalizmu.
Dezintegracioni procesi svih vrsta, koji su jugoslovensku zajednicu doveli na rub propasti,
zajedno sa raspadanjem sistema vrednosti, posledice su tog poraza.Njegovi koreni su u
ideologiji Kominterne i nacionalnoj politici KPJ pre rata. U tu je politiku ugraen revanizam
prema srpskom narodu ka "ugnjetakoj" naciji koji je imao dalekosene posledice na
meunacionalne odnose, drutveno ureenje, privredni sistem, sudbinu moralnih i kulturnih
vrednosti posle drugog svetskog rata. Srpskom narodu je nametnuto oseanje istorijske
krivice, a jedino on nije reio nacionalno pitanje, niti je dobio dravu kao ostale nacije. Zbog
toga je kao prvo i osnovno potrebno da se skine hipoteka istorijske krivice sa srpskog naroda,
da se zvanino opovrgne tvrdnja da je on imao ekonomski privilegovan poloaj izmeu dva
rata, da se ne porie njegova oslobodilaka istorija i doprinos u stvaranju Jugoslavije.
Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, neovisno od
toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo.
Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za
manje od pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izloen fizikom
unitenju, prinudnoj asimilaciji, pokrtavanju, kulturnom genocidu, ideolokoj indoktrinaciji,
obezvreivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice,
intelektualno i politiki razoruavan, srpski narod je bio izloen pretekim iskuenjima da to
ne bi ostavilo tragove u duhovnom stanju koje se na kraju ovog stoljea velikih tehnolokih
uzleta ljudskog uma ne bi smelo zanemariti. Ukoliko rauna sa svojom budunou u
porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogunost da
ponovo nae sebe i postane istorijski subjekt, da iznova stekne svest o svom istorijskom i
duhovnom biu, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da doe do
savremenog drutvenog i nacionalnog programa kojim e se nadahnjivati sadanje i budue
generacije.
Postojee depresivno stanje srpskog naroda, sa sve eim ispoljavanjima ovinizma i
srbofobije u nekim sredinama, pogoduje oivljavanju i sve drastinijem ispoljavanju
nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna.
Dunost nam je da nijednog trenutka i ni u jednom sluaju ne previdimo i ne potcenimo te
opasnosti. Ali pri tome se, u principijelnoj borbi protiv srpskog nacionalizma, ne moe
prihvatiti vladajua ideoloka i politika simetrija u istorijskim krivicama. Odbacivanje te
simetrije kobne po duh i moral, sa ovetalim nepravdama i neistinama, uslov je za mobilnost
i delotvornost demokratske, jugoslovenske, humanistike svesti u savremenoj srpskoj kulturi.
to graani i radnika klasa nisu u Saveznoj skuptini zastupljeni u odgovarajuim
veima ne moe se pripisati samo favorizovanju nacionalnog, ve i tenji da se Srbija dovede
u neravnopravan poloaj i na taj nain oslabi njen politiki uticaj. No najveu nevolju ini to
to srpski narod nema dravu kao to je imaju svi ostali narodi. Istina, u prvom lanu Ustav
SR Srbije sadri odredbu da je Srbija drava, ali se neizbeno postavlja pitanje kakva je to
drava koja se proglaava nenadlenom na sopstvenoj teritoriji i koja nema na raspolaganju
sredstva da zavede red na jednom delu svog podruja, da obezbedi linu i imovinsku
sigurnost svojih graana, da stane na put genocidu na Kosovu i zaustavi preseljenje Srba sa

vekovnih ognjita. Takav poloaj pokazuje politiku diskriminaciju prema Srbiji, pogotovo
ako se ima u vidu da joj je ustav SFRJ nametnuo unutranju federalizaciju kao trajan izvor
konflikata izmeu Ue Srbije i pokrajina. Agresivni albanski nacionalizam na Kosovu ne
moe se suzbiti ako Srbija ne prestane biti jedina republika ije unutranje odnose ureuju
drugi.
Ustavom SFRJ formalno utvrena ravnopravnost svih republika u stvarnosti je
obezvreena nametanjem Republici Srbiji da se odrekne dela svojih prava i ovlatenja u
korist autonomnih pokrajina, iji je status u najveoj meri regulisan ustavom federacije.
Srbija mora otvoreno rei da joj je to ureenjem nametnuto. To se naroito odnosi na poloaj
pokrajina, realno promovisanih u republike koje se osjeaju neuporedivo vie kao
konstitutivni elemenat federacije nego kao deo Republike Srbije. Pored toga to nije vodio
rauna o dravi srpskog naroda, ustav SFRJ je stvarao i nesavladive tekoe njenom
konstituisanju. Radi zadovoljenja legitimnih interesa Srbije, neizbeno se namee revizija tog
ustava. Autonomne pokrajine bi morale postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako
to bi im se dao onaj stepen autonomije koji ne naruava integritet Republike i obezbeuje
ostvarivanje optih interesa ire zajednice. Nereeno pitanje dravnosti Srbije nije jedini
nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974.
godine postala veoma labava dravna zajednica u kojoj se razmilja i o drugim alternativama,
a ne samo jugoslovenskoj, kao to pokazuju skoranje izjave slovenakih javnih poslanika i
raniji stavovi makedonskih politiara. Ovakva razmiljanja i temeljno izvrena dezintegracija
navode na pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastoavanja. Srpski narod ne
moe spokojno oekivati budunost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti
mogunost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim tenjama i namerama. Srbija
bi se u tom sluaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav
razgovor i dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi
smela zauzeti pasivan stav, iekujui samo ta e drugi rei, kao to je to do sada mnogo
puta inila.Zalaui se za avnojevska opredelenja, Srbija mora raunati i sa time da to ne
zavisi samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative. Zbog toga se pred nju
postavlja zadatak da jasno sagleda svoje ekonomske i nacionalne interese da ne bi bila
iznenaena dogaajima. Insistiranjem nafederativnom ureenju, Srbija bi doprinela ne samo
ravnopravnosti svih naroda u Jugoslaviji, ve i reavanju politike i ekonomske krize.
Ravnopravan poloaj za koji se Srbija mora zalagati podrazumeva i inicijativu u reavanju
kljunih politikih i ekonomskih pitanja u meri koliko takva inicijativa pripada i drugima.
etiri decenije pasivnog poloaja Srbije pokazale su se loim i za itavu Jugoslaviju, koja se
liila ideja i kritike jedne sredine sa duom dravnikom tradicijom, izotrenim oseanjem za
nacionalnu nezavisnost i bogatim iskustvom u borbi sa domaim uzurpatorima politikih
sloboda. Bez ravnopravnog uea srpskog naroda u itavom procesu donoenja i realizacije
svih vitalnih odluka Jugoslavija ne moe biti snana; i sam njen opstanak kao demokratske i
socijalistike zajednice doao bi u pitanje.Jedna razvojna epoha jugoslovenske zajednice i
Srbije oigledno se okonava sa istorijski istroenom ideologijom, optom stagnacijom i sve
izraenijim regresijama u ekonomskoj, politikoj, moralnoj i kulturno-civilizacijskoj sferi.
Takvo stanje imperativno nalae korenite, duboko promiljene, nauno zasnovane i odluno
sprovoene reforme celokupne dravne strukture i drutvene organizacije jugoslovenske
zajednice naroda, a u sferi demokratskog socijalizma i breg i plodotvornijeg ukljuenja u
savremenu civilizaciju. Drutvene reforme treba da u najvioj meri aktiviraju i ljudske snage
itave zemlje kako bismo postali produktivno, prosveeno i demokratsko drutvo sposobno

da ivi od svog rada i stvaranja, mono da daje svoj doprinos svetskoj zajednici.Prvi uslov
naeg preobraaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih
snaga naroda, ali ne samo za izvravanje donesenih odluka politikih foruma, nego i za
stvaranje programa i projektovanje budunosti na demokratski nain, ime bi se prvi put u
novojoj istoriji na optedrutvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo, savest i
hrabrost, mata i odgovornost na osnovama dugoronog programa.
Srpska akademija nauka i umetnosti i ovom prilikom izraava svoju spremnost da se
svesrdno i celokupnim svojim snagama zaloi na ovim sudbonosnim zadacima i istorijskim
nalazima nae generacije.