CITOGENETIKA

Otkriem mikroskopa, kada se zavirilo u untranjost elije i kada su ponovo

obnovljeni Mendelovi postulati, poelo je povezivanje dogaaja koji se deavaju u
jedru i za vreme elijske deobe na nivou elije i konstatovani su hromozomi. Dugo
je jo vremena prolo dok se nije uoila veza izmeu DNK i hromozoma, ali veza
izmeu Mendelovih postulata i hromozoma je neto pre toga nastala. Citogenetika
nije ni danas neaktuelna, jer u humanoj medicinskoj genetici ona je osnova
genetikog savetovalita (u velikom broju sluajeva nezamenljivog u
dijagnostifikovanju nastajanja pojedinih poremeaja). Dakle, analiza hromozoma
je nezamenljiva, poto mnoga oboljenja u osnovi imaju hromozomske mutacije. S
druge strane, razvoj citogenetike je omoguio ceo program oplemenjivanja
organizama, time to se na nivou celih hromozomskih garnitura kombinuju
genomi.
Ovo je slika metafaznog hromozoma, koji lii na neku manicu. Pri tome
jedan hromozom ima dve hromatide , tj. dva molekula DNK po hromozomu. U
nivou suenja koje spaja dve
hromatide
odvajaju
se
molekuli DNK i odlaze na
polove. U osnovnoj morfologiji
metafaznog
hromozoma
razlikujemo centromeru i, u
odnosu na nju, krake razliite
duine oznaene sa p i q.
Uvek
se
gornji
kraci
oznaavaju kao p, a donji kao
q kraci. Oni mogu biti iste
duine i za takav hromozom se kae da je metacentrini (centromera se nalazi na
polovini hromozomske duine). Hromozomi mogu biti i submetacentrini, kada je
centromera pomerena ka jednom kraju, ili akrocentrini, kada praktino samo
satelitska DNK sa ponovcima ostaje iznad centromere.
Oblast heterohromatina (transkripciono neaktivan region) se nalazi oko
centromera i na krajevima hromozoma, dok je izmeu euhromatin (transkripciono
aktivan).
Kada se iz neke mitoze ili metafaze prepariraju hromozomi oni su rasuti i mi
moemo da odredimo njihov broj u toj eliji. Oni se po osnovnoj morfologiji, tj. na
osnovu poloaja centromere mogu svrstati u parove. Tako svrstani hromozomi
predstavljaju kariogram (njihovo reanje po osnovnoj morfologiji u odnosu na
poloaj centromera i duinu krakova u grupe). Kariotip bi onda bio skup svih gena
u jednoj eliji. Dakle, kariogram je nain predstavljanja kariotipa. Jo jedan nain
predstavljanja kariotipa je brojano numeriki. Npr, kod ena kariotip se obeleava

sa 46 (23 para hromozoma, tj. 46 hromozoma). I uvek mora da se istakne koji su

polni hromozomi. *Nepotrebno je znati koliko kojih hromozoma ide u neku grupu! Treba da
znamo pojam kariotipa i kariograma i ta znai obeleavanje kariotipa na ovaj nain. Na ovaj
nain u dijagnozama je mogue obeleavati odstupanja od kariotipa. Meutim,
strukturne hromozomske aberacije se ne mogu primetiti samo obeleavanjem
kariotipa. Ono to je bitno u dijagnostifikovanju razliitih strukturnih hromozomskih
aberacija je da se kariotip podvrgne bojenju. Tada nam tematski prikazani
kariogrami ili idiogrami daju informaciu o tome koliko ima razliito obojenih
regiona, gde se oni tano nalaze du hromozoma. Te trake ne oznaavaju gene ve
samo regionaliu hromozome! One predstavljaju regione koji imaju razliiti afinitet
za boju. Onda moemo da analiziramo da li neki region nedostaje ili je u viku,
kakav je kod jednih osoba, kod drugih, izmeu vrsta itd. Kariotip se moe bojiti
razliitim bojenjima (ukoliko vas to vie zanima, moete proitati u praktikumu u
delu citogenetika). Postoje razliiti hemijski agensi prema kojima razliiti delovi
DNK imaju drugaiji afinitet i samim tim se boje svetlije ili tamnije. Postoje i vrlo
sofisticirana bojenja. Svaki hromozom moe da ima neku karakteristinu unikatnu
sekvencu koja ga ini unikatnijim u odnosu na neku fluorescentnu boju i tako da
ceo kariotip moe da bude razliito obojen.
Bojenjem moete da poredite delove hromozoma izmeu razliitih vrsta. Ako
obojite hromozome mia slino preko tih unikatnih sekvenci, onda moete da vidite
koji delovi hromozoma npr. oveka su analogni sa delovima hromozoma mia.
Fluorescentna in situ hibridizacija (FISH) je bojenje hromozoma u svrhu
detekcije pojedinih gena ili ak delova gena (pojedinih sekvenci). Kada nas zanima
da li deo hromozoma (pojedina sekvenca u molekulu DNK) moe da hibridizuje, da
stvori ponovo dupli heliks sa nekom probom. Proba je neka sekvenca DNK ije
prisustvo nas interesuje na hromozomu. Ona je obeleena fluorescentnim bojama.
Kada se DNK denaturie, posmatramo da li naa proba hibridizuje sa
denaturisanim kompletnim hromozomom. Ako hibridizuje, onda konstatujemo da
ta sekvenca postoji na tom hromozomu. A ako ne hibridizuje, znamo da je ta
sekvenca izostala. Na taj nain je bojenjem mogue utvrditi prisustvo pojedinih
sekvenci u celom kariotipu.
Ono to je u praktikumu dato, a mi se neemo puno baviti time, su politeni
hromozomi. Mnoge vrste Diptera, u naem sluaju Drozophila melanogaster, u
pljuvanim lezdama larvi sadre politene hromozome koji su rezultat endomitoze,
tj. nerazdvajanja homologih hromozoma tokom deoba. Poenta je u tome to time
hromozomi i sve anomalije i hromozomska varijabilnost postaju lako vidljivi, jer
imate puno niti zajedno spojene koje se tehnikama bojenja mogu jasno uoiti.
Jedno od pitanja je bilo emu slui analiza kariotipa. Kariotip je broj i
struktura hromozoma karakteristian za vrstu. Osim pri somatskim mutacijama, on
ne varira unutar jedinke. Unutar vrste na populacionom nivou samo moe da bude
vee uestalosti nekih hromozomskih varijanti. Analiza kariotipa tako sa jedne

strane moe da se koristi za poreenje taksona. Na slajdu je dat primer poreenja

hromozoma 1 kod oveka, impanze, gorile i orangutana. I hromozom 2 oveka,
gde se pretpostavlja kada se uporedi sa ovim ostalim primatima da je nastao
fuzijom njihovih akrocentrinih hromozoma. Analiza kariotipa je jednostavna,
pouzdana za odreivanje prisustva hromozomskih aberacija u prenatalnoj
dijagnostici, ali i u postnatalnoj (iz krvi). Analiza se moe vriti u razliitim
stadijumima prenatalnog razvia (amniocenteza, horiocenteza). Moe, dakle da se
odredi da li postoje odstupanja od karakteristinog humanog mukog ili enskog
kariotipa (profesorka izbegava izraz normalan kariotip).

Hromozomske mutacije
U
nekim
udbenicima
su
hromozomske
mutacije
nazvane
makromutacijama (a genske mikromutacijama), a to nije korektna podela. (ova
podela je gledana samo sa jednog aspekta; hromozomske mutacije zaista obuhvataju vie
delova genoma nego neka takasta mutacija i na taj nain one mogu da se posmatraju kao
mikro i makro; meutim, hromozomska mutacija nekada moe da ne ostavi posledicu, a
takasta mutacija moe biti pogubna i biti okida za mnoge probleme; prema tome nije
adekvatna podela na mikro i makro mutacije). Hromozomske mutacije se odnose na

promene koje obuhvataju delove hromozoma ili cele hromozome. Moemo ih

podeliti na numerike i strukturne.
Numerike hromozomske aberacije
Promene odstupanja od kariotipa koje se odnose na broj hromozoma su
numerike hromozomske mutacije. Broj hromozoma je karakteristian za vrstu.
Promena u broju hromozoma koja se odnosi na viak ili manjak pojedinih parova u
setu zove se aneuploidija. Ukoliko od oekivanog diploidnog broja hromozoma
nedostaje ceo jedan par to se
naziva nulizomik, ali ako u tom
paru nedostaje samo po jedan
homozom onda je on monozomik.
Moe i da nedostaje po jedan
hromozom u dva para pa je to dupli
monozomik. Postoje i trizomije
kada je neki lan jednog para u
viku, takoe i tetrazomije i
dvostruke tetrazomije. Dakle, ne
zahvata
viak
ili
manjak
hromozoma svaki par u setu nego
pojedinani
parovi
u
setu.
Aneuploidije
nastaju
usled
nepravilnog razdvajanja odnosno
nerazdvajanja hromozoma tokom
mejoze 1 i 2. Ovde je dat primer

aneuploidije na polnim hromozomima, ali ona je prisutna i na autozomima. Na

polnim hromozomima aneuploidije imaju manje posledica na fenotip kod viih
organizama nego aneuploidije na autozomima, ali princip nastanka je isti.

Aneuploidije polnih hromozoma

Na sledeem slajdu su prikazani XX hromozomi. Imamo situaciju gde ne
dolazi do razdvajanja hromozoma i posle mejoze 1 se dobija elijska linija u kojoj
jedna elija sadri oba hromozoma dok druga ne sadri (ali to ne znai da je ona
prazna, jer ona sadri sve druge autozome kako treba). Dalje u oploenju, kada se
jajne elije spoje sa spermatozoidom kji nose X ili Y hromozom, imamo nekoliko
kombinacija u oploenju. Kombinacije mogu da budu takve da se nae X

hromozom u viku (Klinefelterov sindrom, XXY). Mogu da se nau tri X hromozoma

u viku (47,XXX). Takoe jedna od kombinacija moe da bude letalna, kada uopte
nema X hromozoma, i takav zigot ne preivljava. I jo jedna od kombinacija je kada
je prisutan sam jedan X hromozom (Tarnerov sindrom).
Druga situacija je kada do nepravilne razmene dolazi u drugoj mejotikoj
deobi. Tada imamo gamete koji su normalni, gamet koji imaju dvostruku kopiju X
hromozoma i gamet koji nema X hromozome. U kontaktu sa X ili Y hromozomom
koji potie od spermatozoida, opet imamo nove kombinacije. Ovde imamo
kombinacije gde su normalne muke i enske jedinke. Takoe imamo i
kombinaciju gde je X hromozom u viku (Klinefelterov sind.), gde su tri X
hromozoma, i gde se nalaze samo X (Tarnerov sindr.) ili Y hromozom (letalno).

Primeri aneuploidije polnih hromozoma su:

Tarnerov sindrom (45,X0). *Obratite panju kako se obeleava kariotip. To
je takozvana monozomija, poto nedostaje jedan X hromozom.
Klinefelterov sindrom (47,XXY). To je primer trizomije polnih
hromozoma kod oveka, jer je u viku X hromozom.
Ono to je interesantno jeste da je primeeno u pljuvanim lezdama enki
sisara da postoji jedan heterohromatinski deo (oznaen je strelicom na slici) koji
predstavlja inaktivirani X hromozom, tzv. Barovo telo. Ono se zove fakultativni
heterohromatin. Kod sisara dolati do tzv., dozne kompenzacije, odnosno do
izjednaavanja broja aktivnih X hromozoma izmeu polova. Jer enke imaju
dvostruku dozu X hromozoma i samim tim i genskih lokusa i produkata koji se
nalaze na njima. Muki pol kod sisara imaju jedan X i jedan Y hromozom. Prema
tome, kada bi oba X hromozoma u somatskim elijama enki sisara bila aktivna i
stvarala produkte, produkata bi bilo dvostruko vie. Dozna kompenzacija je zapravo
izjednaavanje broja aktivnih X hromozoma u somatskim elijama kod sisara. Ne
inaktivira se ceo X hromozom, ali u ranim stadijumima embriogeneze inaktivira se
njegovih 30-60%.
Jedna od posledica inaktivacije X hromozoma je mozaicizam. Na slajdu je
prikazan zigot koji poseduje jedan X hromozom od majke i drugi X hromozom od
oca. Sada kreu elijske deobe. I ukoliko se kod te jedinke nalazi neki heterozigotni
lokus i ako pretpostavimo da je ekspresija alela sa tog lokusa vidljiva fenotipski,
onda moe da doe do varijegacije, odnosno do mozaicizma. Jer, kada se ova
elija deli, jedna elijska linija e imati inaktiviran jedan X hromozom a aktivan ovaj
drugi, dok e druga elijska linija imati obrnuto. I samim tim imaemo sektore
elija tkiva (narandasto i crno kod make) u kojima je aktivan jedan X hromozom i
onih u kojima je aktivan drugi X hromozom. I ukoliko je to heterozigot za neku
vidljivu mutaciju, onda imamo mozacizam.
Aneuploidije autozoma
Kada kod biljaka dolazi do manjka ili vika hromozoma, trizomije autozoma
to doprinosi varijabilnosti. Na slajdu je dat primer biljke Datura koja formira auru i
nekih 12 varijabilnih fenotipova aure. Taj
fenotip zavisi samo od vika pojedinanih
hromozoma u tom setu od 12 pari
hromozoma. Jednostavno, posledica
aneuploidije autozoma je varijabilnost
aure. Na slajdu imamo i sliku kako se
formiraju gameti. Ono to je interesantno
je da polen sa dodatnim hromozomom
nije funkcionalan. Evolutivno to je
odbrana
od
nekih
hromozomskih
aberacija. Prema tome, polen moe da
sadri samo jedan hromozom (ili A1 ili A2

ili A3). Meutim, jajne elije mogu da imaju kombinacije, ili da budu sa po jednim
hromozomom, ili da budu u kombinacijama A1A2,A1A3 ili A2A3. Sada, u
kombinaciji sa mukim gametima mogu da nastanu normalni diploidi ili nastaju
razliiti trizomici. Jedina posledica toga je razliita morfologija aura.
Meutim, kod viih sisara to nije tako. Ono to se donekle tolerie u
humanom razviu su aneuploidije autozoma 21, 18 i 13. Ovo su jedine tri
aneuploidije autozoma koje preivljavaju roenje. Pri tome osobe sa Daunovim
sindromom (trizomija-21) najbolje preivljavaju, ali imaju sniene odreene
funkcionalne i mentalne kapacitete. Meutim, Edvardsov sindrom (trizomija-18) i
Patau sindrom (trizomija-13) su na vrlo kratkom vremenu preivljavanja od roenja.
To ne znai da drugi automzomi oveka nisu zahvaeni aneuploidijama, ve
se eliminiu vrlo rano, poto su oteenja toliko teka da osobe ne mogu da
preive ni ovoliko koliko preivljavaju oni sa Edvardsovim i Patau sindromom.
Dakle, fenotipske posledice zavise od toga koji deo genoma je zahvaen.
Videemo posle da pri nekim malim strukturnim promenama fizike posledice
mogu da budu vrlo velike itd. Razvie je posledica balansiranih dogaaja. I u
sluaju ovih strukturnih promena na 21,18,13 hromozomu to je donekle dozvoljeno.
to se tie trizomije 21, videemo i jedan sluaj naslednog Daunovog sindroma
koji je mnogo rei. Ovaj sluaj aneuploidije, nastao nerazdvajanjem hromozoma u
mejozi, je povezan sa starou majke. Starost i starenje tog pula enskih gameta i
izloenost odreenim mutagenima doprinosi tome da postoji pozitivna korelacija
godina enskog roditelja i uestalosti nastanka Daunovog sindroma. To ne znai
da e svaka ena sa 45 godina roditi dete sa Daunovim sindromom, a da nijedna
sa 18 nee. Radi se o statistikoj korelaciji, tj. verovatnoi da e se desiti mutacija.
U somatskim elijama takoe
moe da se zapazi aneploidija.
Interesantan je sluaj u humanoj
blastocisti. Dakle, ljudi mogu da budu
mozaici, kada se pogledaju somatske
elije. Mogu da budu, ne po kariotipu
prosto nasledno, nego mozaici npr. za
XY hromozom (pa kaemo polni
mozaik). Nastanak takvog polnog
mozaika: gde imamo neke elije koje
sadre samo X hromozom a neke i X i
Y; posle oploenja imamo nepravilno
razdvajanje hromozoma pri emu jedna
linija elija dobija Y hromozom, a druga
linija ga gubi. Neki od primera su i na
Drosophila, zato to, u zavisnosti od
toga da se na nekom hromozomu

nalazi neka mutacija ili ne, oni e se u tim elijama gde je taj hromozom doao
normalno ispoljiti, a u drugim ne. To je nekada zbunjivali genetika savetovalita.
Drugi tip numerikih hromozomskih aberacija, onih koji zahvataju promene u
broju celih setova hromozoma, su euploidije. Prvi tip ovih aberacija je svoenje
kompletnog diploidnog hromozomskog seta na pola (to podsea na haploidnost,
ali ovi pojmovi se razlikuju jer haploidnost nastaje normalnim razviem) i to su
monoploidije (N). Dakle, kada postoji samo jedan set hromozoma. Osim njih
postoje i poliploidije, kada se kompletan hromozomski set nalazi u viku, u
neparnom (3N) ili parnom stanju (4N).
Monoploidije
Ima ih manje u populaciji. One su karakteristike nekih vrsta, kao npr. pela,
trutova i nekih mravi. Monoploidije su doivele pravi procvat u hortikulturi. Dakle,
takva manipulacija genoma gde se on svede na svoju polovinu je izuzetno
pogodna u hortikulturi. Tako moemo da pravimo monoploide i da ih kombinujemo
sa nekim drugim, itd. Dakle, osnova hortikulture je upravo stvaranje monoploidnih
biljaka iz kulture tkiva. Jedan od naina je da dobijemo minoploidne biljke od
polena. Tako to haploidni polen zasejemo na agaru sa hormonima rasta, i
dobijeni monoploidni embrion se razvija u biljku. Jo jedan od naina da se dobije
monoploidna elija je normalno, od jednog monoploida koji mejozom daje dve
monoploidne elije. Da bi duplirali taj genom, elijska deoba se ne puta do kraja
ve se zaustavlja, i onda elija ima oba seta hromozoma zajedno. To je pravljenje
diploida od monoploida, zahvaljujui kohlicinu. Kolhicin se dodaje u elije u
metafazi ili anafazi pa tako inhibira stvaranje deobnog vretena, i hromatide ostaju
zajedno u jednoj eliji.
Poliploidije
E sada se tu mogu praviti kombinacije. Mogu se udvajati setovi genoma iste
vrste i to je autopoliploidija. Od jednog diploida moe nastati triploid ili tetraploid.
Ono to je ree i tee za odravanje je kombinacija setova genoma razliitih vrsta,
alopoliploidija. Meutim, takva vrsta hibridizacije se u evoluciji deava. Od dva
diploida nastaje tetraploid. Poliploidije mogu biti neparne ili parne.
Generalno, nastanak autopoliploida je usled nerazdvajanja hromozoma u
mejozi ili usled oploenja sa dva spermatozoida. Pogledajte kako nastaje triploidni
zigot. Spajanjem diploidnog i monoploidnog gameta imamo utrostrueni svaki par
hromozoma i to je triploidni zigot. Ono to je bitno jeste zato su poliploidi veinom
sterilni, u ovom sluaju autopoliploidni triploidi. To je zato to, kada triploidna
jedinka ue u mejozu, dolazi do stvaranja nebalansiranih gameta, odnosno mala
je verovatnoa da e lepo na isti pol otii ovi univalentni i da e se sklpoiti
kompletna ta hromozomska struktura onog triploida od koga su nastali. Meuti, u
komercijalne svrhe je jako lepo to su oni sterilni tako da imamo razliite vrste voa

i povra koje nemaju semenke, i one imaju neku vrstu komercijalne vrednosti
(banane, jabuke, ljiljani itd.).
Neparna ploidija stvara veu sterilnost. Prana ploidija stvara jo vie
hromozomskih setova (tetraploidi, oktaploidi), i kod njih tokom mejoze bivalenti
daju kompletne gamete, jer to su balansirani parni genotipovi. Postoje tri naina
kako hromozomi odlaze na razliite polove i samim tim daju gamete koji su
blansirani. Prema tome mogu da se lake odravaju i imaju visoku komercijalnu
prednost. Na slajdu su prikazani vea oktaploidna i manja tetraploidna jagoda. To
je karakteristino za poliploidije; vie hromozoma, vie produkata odgovarajuih
gena i bie vei plod.
Alopoliploidi nastaju ukrtanjem srodnih vrsta i udvajanjem broja
hromozoma kod hibrida. Ako su vrste srodnije ukrtanje e biti uspeinije. Oni su
retko fertilni, jer nastaju nebalansirani gameti. ak kaemo da hromozomski setovi
koji potiu od razliitih vrsta nisu homologi ve su homeologi. Ono to je mogue
uraditi jeste vetaki izazvati fuziju diploidnih genoma, zaustavljajui elijsku deobu
kohlicinom (to se koristi u hortikulturi). U ovoj alopoploidiji, koja stvara retke hibride,
ono to je ee je amfidiploidija, gde postoje dva diploidna roditelja od kojih
nastaje jedan tetraploid. Amfidiploidi mogu stvarati fertilne gamete, pa je tako
potpuno prirodno nastala Nicotiana tabacum, sadanja vrsta duvana. Ona je
jedan od primera brzog nastanka nove vrste iz dve vrste, ima 48 hromozoma i
predstavlja amfidiploid.
Na slajdu je dato hipotetiki kako moe da se odrava ta novonastala
hibridna sorta. Imamo vrstu 1 i vrstu 2, i posmatramo da su to setovi hromozoma a
(a1a1,a2a2,a3a3) i b (b1b1,b2b2). Oni formiraju odgovarajue gamete i dolazi do
stvaranja sterilnog hibrida jer su mu gameti nebalansirani. Ono to moe da se
dogodi, u evoluciji jako retko ali moe u kulturi, je da se duplira ovakav hibridni
hromozomski set i dalje je onda mogue dobijati balansirane gamete. I to je
amfidiploidija ili poliplidija parnog tipa. Primer je recimo kultivisani ameriki pamuk
koji ima 26 pari hromozoma koje je vrlo lako razlikovati, poto je 13 je velikih a 13
malih hromozoma. On je nastao fuzijom genoma vrste iz starog sveta (13 velikih
hromozoma) i amerike divlje vrste (13 malih hromozoma).
Bili bismo vrlo gladni da nema amfidiploidije roda Brassica. I na slici jedan
trougao gde strelice trougla oznaavaju broj haploidnih hromozoma koji je uao u
kombinaciju da bi se stvorile neke sorte. Tako su visinska slaica, uljana repica,
rotkva nastale kobinacijom genoma ovih drugih zelenia (kupus, keleraba, kelj,
brokoli).
Da li sada moemo tako da se igramo i da predvidimo kakav e biti fenotip iz
dva genoma? Ne, ne moemo predvideti da li e da se zadri kompletna fenotipska
karakteristika jedne vrste i kompletna fenotipska karakteristika druge vrste. Dakle,
kombinacija tih genoma je podlona kombinaciji razliite genske ekspresije, onda i

stvaranja razliitih produkata. Jedan od primera je dobijanje Raphanobrassica-e.

Kombinacijom izmeu Raphanusa (rotkve) i Brassice (kupusa) nastala biljka ima
nadzemni deo rotkve, a podzemni deo kupusa. Kombinacija ta dva genoma uvek
daje biljku Raphanobrassica koja je skromnih performansi.
Na sledeem slajdu je prikazana jedna milenijumska poliploidija koja traje i
traje od p.n.e. To je ploidija kod ita. Jo iz elipatskih zapisa se vidi da se
manipulisalo itima, jer su bitna za preivljavanje. Ono to je dobro je da su ta ita
bila podlona ploidijama. Pre oko 8000 godina je nastala ova dananja kultivisana
penica, heksaploid. Ono to je interesantno jeste da nastaju dosta stabilni
gameti, zato to kod ita na 5. hromozomu B seta postoji jedan lokus koji
omoguuje da dolazi do tog homologog sparivanja.
Naravno, mogue je alopoliploidiju izazvati somatofuzijom protoplasta, to
se koristi u hortikulturi, gde onda dobijamo eljene karakteristike. I bili bi jako
gladni da nema injenice da biljke jako dobro podnose ploidije, podnose vikove
genoma i daju vei prinos.
Kod ivotinja je poliploidija retka. Prirodno i evolutivno postoji kod nekih
organizama, ak kod nekih riba, vodozemaca, reptila. Lososi nastaju poliploidijom.
Interesantno je da su obine ostrige neukusne, komercijalne ukusne. Zato to se
normalne, koje su diploidne, normalno mreste a to onda smanjuje ukus.
Strukturne hromozomske aberacije
Odstupanja od oekivane strukture hromozoma u katiotipu su strukturne
hromozomske aberacije. to znai da se neke sekvence mogu premetati izmeu
delova hromozoma, moe biti promenjen njihov redosled, mogu nedostajati, biti
duplirane. Strukturne hromozomske aberacije mogu obuhvatati vei deo
hromozoma. Postoji nekoliko tipova ovih aberacija. Imamo neku sekvencu
ABCDEFG. Ako fali neka od ovih sekvenci (na slici fali D) imamo deleciju. Kada je

neka sekvenca u viku, kao to je na slici BC, radi se o duplikacijama. Ukoliko je

redosled sekvenci obrnut, BCD, onda su u pitanju inverzije. Ako doe do razmene
delova imzeu razliitih hromozoma to su translokacije, kada se deo nekog

hromozoma premesti u drugi hromozom (kao AB to je prelo). Reciprona

translokacija je kada dva nehomologa hromozoma razmene sekvence.

Delecije

Predstavljaju gubitak dela hromozoma koji moe da zahvati manje ili vee
delove hromozoma. One mogu da budu terminalne, ukoliko zahvataju krajeve
hromozoma (primer sa hromozom 5 humanog kariotipa kome nedostaje gornji
deo, i intersticijalne, kada nedostaje deo unutar hromozoma (primer na
hromozomu 11). Razliitim metodama obeleavanja moe da se vidi koji deo
nedostaje, tako to se daj deo oznai i onda se vidi da li je prisutan ili ne.
Korelacija izmeu toga da li delecija moe da izazove veliku promenu ili ne nije
direktna. Nekada mogu da nedostaju heterohromatinski delovi i da to nema neke
velike posledice. Meutim, postoje neke pravilnosti. Vii organizmi, naroito sisari
sa komplikovanijim razviem, tee podnose gubitak genetike informacije u nekim
delovima genoma, a s druge strane, neki nii organizmi podnose lake. To je neka
vrsta pravila.
Delecije, na citogenetikom nivou, mogu da se prepoznaju pomou petlji
(pomou politenih hromozoma) mejotikih hromozoma. Znate da u mejozi
homologi hromozomi moraju doi jedan naspram drugog, i ukoliko na hromozomu
nedostaje neki deo, onda je praktino na drugom homologom hromozomu deo u
viku. To nam citoloki ukazuje na prisustvo delecije. Ukoliko se na jednom
homologom hromozomu nalazi delecija i ako je u pitanju heterozigot i na onom
drugom nedelitiranom hromozomu se nalazi recesivni alel taj alel moe da se
ispolji fenotipski (jer je dominantni alel izgubljen delecijom). To se zove
pseudodominansa ili lana dominansa. Evo kako se to na ovim politenim
hromozomima moe videti. Na saljdu je prikazan deo politenog hromozoma kod
Drozophila-e i heterozigot je za tri mutacije (y,ac,sc). Te tri mutacije se ne
ispoljavalju normalno u recesivnom stanju. Ali ovde imamo situaciju da su
izgubljena sva tri ili samo dva lokusa na tom homologu, i tako se ispoljava
recesivna mutacija. To je iskorieno za
jedan drugi tip mapiranja hromozoma
razliit od onih regulacionih analiza. I
dobar deo genoma viih organizama je
mapiran
pomou
heterozigotnih
delecija. Ovo je jedan od primera gde je
pseudodominansa
iskoriena
za
mapiranje hromozoma. Prikazan je
region Drosophile dat prekopolitenih
hromozoma. Zeleno, uto i plavo su
regioni tri gena markera i moemo da
pratimo njhovo fenotipsko ispoljavanje. Oni su u heterozigotnom stanju, to znai
da e se ispoljiti ukoliko jenormalan ovaj (+)alel ili, ukoliko je on delitiran, ispoljie

10

se recesivna osobina. Dakle, mogue je pratiti jednu divlju karakteristiku i jednu

alternativnu karakteristiku kod heterozigota. Koriste se specifini delcioni mutanti
za kombinaciju ova tri alela. Npr. delecija 258-45 uklanja region od 3B3 pa do 3C 3.
I onda testom komplementacije moemo da vidimo koji se fenotipski karakter
ispoljava. Ono to je bitno jeste injenica da postoji pseudodominansa
iskoriena za mapiranje pojedinih regiona. To je mogue i na molekularnom
nivou, ali neemo sada da zalazimo u to. Jednostavno na osnovu pristupa
odreenih sekvenci pomou hibridizacije sa probama moe da se konstatuje
koliko je neko mesto deleciono (zavisi od toga da li e hibridizovati sa ove dve
probe).
Logino je pretpostaviti da delecije kao gubitak genetikog materijala
predstavljaju problem, jer ako nema dela gena nema ni produkta tog gena. Ali
pored delecija postoje i duplikacije koje takoe mogu imati ozbiljan efekat na
fenotip.

Duplikacije

Duplikacije predstavljaju umnoavanje genetikog materijala. I one mogu

imati posledice, mada ne toliko katastrofalne koliko delecije. Udvajanje delova
hromozoma moe da bude tandemsko, tj. jedno za drugim (region BCBC ili BCCB
na slajdu), a moe da bude i rasuto, da se bilo gde iskopira taj deo du
hromozoma.
Prekidi na hromozomima mogu da nastanu dejstvom hemijskih i fizikih
mutagena. Fiziki mutageni mogu da kidaju hromozome i to je jedan od reduslova
da doe do duplikacije.
Pored dejstva mutagena, duplikacije i delecije mogu nastati i spontano, kao
rezultat nejednakih crossing overa-a. Nejednaki crossing over podarzumeva
razmenu delova nesestrinskih hromatida homologih hromozoma, ali izmeu
delova koji nisu strogo homologi. Da bi bio jednak crossing over, odnosno izmeu
tano homologih delova, dva hromozoma bi trebala da budu nasuprot jedan
drugom i da crossig over bude izmeu nesestrinskih hromatida delova BC.
Meutim, ukoliko se desi na jednoj hromatidi prekid izmeu BC, a na drugoj
izmeu CD onda je to nejednaki crossing over, jer produkti su razliiti. Hromozom
ABDE je sa delecijom, a hromozom ABCCDE je sa duplikacijom.
Na slajdu je dat primer veza izmeu duplikacija i fenotipa. Jedna od mutacija
na oku Drosophila je broj faceta, radi se o lokusu Bar. Genotip B+/B+ odreuje
brojne od blizu 800 faceta. Heterozigot za taj lokus, B/B+, ima smanjeni broj faceta
skoro na pola; na jednom hromozmou je dolo do duplikacije. Homozigot B/B ima
jo manji broj faceta i tu imamo duplikaciju 16A segmenta na oba homologa
hromozoma. Konano, kod genotipa Bd/B+ je drastino smanjen broj faceta; on na

11

jednom homozomu ima tri segmenta 16A, na drugom ima samo jedan. Na slajdu
moemo da vidimo da taj Bd alel nastaje usled nejednakog crossing overa-a.
Beta globinska familija gena je poznata po tome da sadri puno gena i puno
segmenata koji su puno varijabilni. Ovo je primer da jedan od naina kako nastaju
te varijabine genske familije jesu duplikacije i delecije u genima za metaglobin.
Tada nastaju razliite varijante globina.
Duplikacije se smatraju jednim od najveih izvora evolutivne sloenosti. One
su obezbedile visoku varijabilnos i broj familija gena. Na slajdu je data skala
evolucije globinskog gena. Vidimo da su se stotinama miliona godina deavali
razliiti genetiki dogaaji (nizali su se duplikacije, transpozicije, ponovo
duplikacije...) i je dolazilo do uslonjavanja gena.

Translokacije

Predstavljaju promenu mesta delova hromozoma. Genom je u principu

konzerviran i obezebena je odreena strukuta i broj sekvenci i molekula. Svako
premetanje je preduslov da moe da doe do defekta na fenotipu. Takvo
premetanje moe da ima efekat na mestima samih prekida, ali moe da nema
posledica na genskom nivou ali da ima velikih posledica na fenotip. Mogu postojati
nereciprone intrahromozomske translokacije, da se premesti deo hromozoma
sa jednog kraka na drugi. To u sutini ne mora da ima toliko veliki fenotipski efekat
jer su svi delovi hromozoma tu unutar istog homologog para, ali na samim
mestima prekida moe da doe do promena. Translokacije mogu biti i
nereciprone interhromozomske, koje mogu da imaju velike posledice, jer dolazi
do premetanja segmenta na neki drugi hromozom gde mu nije mesto. Ono to je
najee (a najee je zato to je na neki nain balansirano pa daje vei postotak
preivljavanja) to su reciprone interhromozomske translokacije, kada se delovi
izmeu dva para homologih hromozoma razmene reciprono.
Da bi dolo do translokacije poterbno je da doe do prekida i to na dva
hromozoma, bilo da se radi unutar homologog para ili izmeu. Na slajdu vidimo
kako jedna raeciprona translokacija moe da se uoi bojenjem hromozoma
hibridizacionom tehnikom (FISH tehnikom).
U somatskim elijama su translokacije ei dogaaj nego u
germinativnim. Zato to germinativne elije stvaraju gamete, i ako doe do
translokacija te elije nee biti vijabilne. Razlog translokacija u somatskim
elijama moe da bude izloenost mutagenima. Posledice mogu biti fatalne, jer se
somatske elije dele i ukoliko doe do takve razmene segmenata koji poremete
neka mesta koja su ukljuena u ekspresiju kljunih gena u regulaciji elijskog
ciklusa ili gena koji su bitni za apoptozu itd. to predstavlja signal za proliferaciju
elije.
Jedan od primera poseldice reciprone translokacije je nastanak Burkitovog
limfoma. Normalno u neom regionu hromozoma 8 nalazi se jedan protoonkogen
(c-myc). Na hromozomu 14 je jedan gen iji je promotor stalno aktivan. Kada doe

12

do razmene delova izmeu hromozoma 8 i 14 koji ukljuuju ta dva genska lokusa, i

protoonkogen c-myc (koji je strogo regulisan kada e se ukljuivati) doe blizu
ovog stalno ukljuenog promotora u hromozomu 14, tada se poremeti signal c-myc
protoonkogena, dobija se signal za proliferaciju i nasatju limfomi.
Drugi primer je nastanak Filadelfija hromozoma koji je uzrok nastanka
hronine mijeloidne lukemije, usled reciprone translokacije izmeu hromozoma 9
i 22 koji obuhvataju lokuse abl i bcr. Time se stvara jedan veliki hromozom od
velikih kraka oba ova hromozoma i on je defektan. Ali nije u njemu problem, nego
je vei problem od patrljka (Filadelfija hromozoma; na slajdu) gde stalno imamo
fuzionisanje abl i bcl gena koji stvaraju onkogen.
Heterozigoti mogu biti nosioci za neku translokaciju. Kod njih se ne ispoljava
translokacija (moe, ali u nekoj blaoj formi, u zavisnosti od gena), ali su sterilni;
oni imaju jedan normalan i jedan translotiran hromozom. Kada takve elije uu u
mejozu onda su posledice takve da je jedan broj gameta nevijabilan. U mejozi
dolazi do stvaranja zvezdastih, krstastih formacija (po toj strukturi su mejoze ovih
organizama morfoloki vrlo karakteristine). Ove stukture nastaju zato to homologi
moraju da se primaknu. I sada dolazi do Mendelovih dogaaja, segregacije i
nezavisnog rasporeivanja hromozoma u mejozi koje moe da bude na razliite
naine. Kombinacije ovih hromozoma daju gamete. Jedni gameti su balansirani,
to znai da imaju kompletan set gena na svim hromozomima. Nije bitno da li su
translotirani, ve je bitno da su svi segmenti tu (malo su prekrteni,ali su svi tu).
Jedan broja gameta su nebalansirani, imaju ili viak ili manjak, i oni ne
preivljavaju. Dakle, posledica crossing over-a heterozigota za recironu
translokaciju u mejozi je nastanak balansiranih i nebalansiranih gameta.
Karakteristian je jedan vid, tzv. Robertsonijevih translokacija, kada doe do
prekida u regionu izmeu dva akrocentrika i fuzije duih krakova hromozoma.
Dobija se i jedan manji hromozom nastao fuzijom kraih krakova hromozoma, i on
se obino gubi.
Robertsonijeve translokacije su retke, ali je interesantno da su jedne od njih,
izmeu hromozoma 21 i 14, upravo uzrok naslednog Daunovog sindroma. Tada
nastane viak hromozoma 21, ali koji nije posledica starenja jajnih elija odnosno
efekta nerazdvajanja hromozoma u mejozi, nego je posledica Robertsonijeve
translokacije. Jedan roditelj je heterozigotni nosilac translokacije (sadri jedan
normalan hromozom i jedan nastao Robertsonijevom fuzijom), a drugi sadri
potpuno normalne hromozome. Ovaj normalni roditelj stvara gamete koji imaju ceo
hromozomom 14 i 21. Meutim, heterozigotni noslac nakon translokacije stvara tri
grupe gameta koji kombinovanjem sa gametima drugog roditelja daje razliite
ishode. Imamo jednu kombinaciju gde genotip imai hromozome 14, 21,21 i
translotirani hromozom. Ovaj genotip praktino ima tri hromozoma 21 i to je
trizomija 21, Daunov sindrom. Iz kombinacija razliitih gameta mogu nastati i druge
stvari, mogu dati ponovo nosioce, a mogu dati potpuno normalnu jedinku, moe da
nastane trizomija 14, itd. Ovako nastao Daunov sindrom se javlja sa daleko
manjom uestalou nego onaj nastao aneuploidijom.

13

Postoji jedna interesantna situacija kada dolazi do translokacije koja

ukljuuje X hromozom. Rekli smo da se jedan X hromozom u somatskim elijama
enskih sisara inaktivira. X hromozom sadri veliki broj gena i jedan od najveih je
gen za muskilarnu distrofiju (DMD gen). I ukoliko je mutacija koja je pogodila taj
gen nastala translokacijom izmeu normalnog hromozoma 21 i X hromozoma,
onda tokom inaktivacije X hromozoma imamo normalnu situaciju; prosto se u
jednoj polovini elija inaktivira jedan, a u drugoj polovini drugi X hromozom i sve je
u redu. Uvek jedan aktivni sadri normalni gen DMD. Meutim, tea situacija je ako
imamo ovaj translocirani, defektni X hromozom i imamo jedan normalan, onda
moe da doe do letalne situacije. Dakle, ako translokacija ukljuuje X hromozom i
neki autozom onda moe somatski da se odrazi (zato to inaktivirani hromozom
prosto ne moe da ispolji svoje dejstvo, a ovaj drugi je sa mutacijom).

Inverzije

Predstavljaju promenu redosleda sekvenci unutar hromozoma. Takve

promene redosleda mogu da obuhvataju centromeru (pericentrine) ili da ne
obuhvataju centromeru (paracentrine). (Nee biti na testu pitanje koje su pericentrine,
a koje paracentrine)U zavisnosti od toga su i razliite posledice u mejozi, na
produkte, na fenotip. Inverzije nastaju tako to se naprave dva prekida na
hromozomu a onda se izvri rotacija za 180o. Drugi nain je inerhromozomska
rekombinacija (to je esto ukoliko immo mobilne elemente u kopijama).
Ono to je interesantno za inverzije je da nosioci najee nemaju nikakav
problem fenotipski osim ukoliko sama ta promena narui ekspresiju nekog
strukturnog gena. Posledice mogu da budu benigne, npr. boja oka, ali mogu biti i
toliko pogubne da su to nevijabilni zigoti. Kod nekih vrsta, kao to je Drosophila,
inverzije su prosto sklop genoma koji ne stvara neke problemi, i ak su pod
selekcijom odreeni tipovi inverzija favorizovani. Kod odreenih organizama,
ukljiujui oveka, na ovom nivou naruavanje strukturnog gena moe imati efekta.
U mejozi heterozigota za inverzije, analogno sa translokacijom, moe da
doe do stvaranja razliitih tipova gameta. Poenta je da u mejozi ponovo imamo
situaciju da slini delovi treba da dou jedan naspram drugog. I zato se stvaraju
inverzione petlje (da bi se lepo posloilo da BB i BB, kao i DD i DD dou jedno
naspram drugog). I sada ukoliko doe do crossing over-a dobie se 50% vijabilnih
gameta od kojih jedni sadre inverziju a drugi ne i drugih 50% koji su sa delecijom
ili duplikacijom i oni ne preivljavaju. Ovo je situacija kada inverzije obuhvataju
centromeru.
Ako inverzije ne obuhvataju centromeru neto je drugaija situacija. Ne
nastaju gameti sa duplikacijama nego samo sa delecijama, normalni i invertovani.
Opet imamo mejozu i stvaranje inverzione petlje. Sada kada se razrei ova

14

struktura nastaje jedan dicentrik koji puca i jedan acentrik (bez centromere) i takvi
produkti propadaju. I to su hromozomi sa delecijama.
I sada imamo situaciju hromozomske aberacije u spermatozoidima
heterozigota sa inverzijom na hromozomu 3. Na slajdu su prikazani hromozom 3
normalan i hromozom 3 invertovan. U jednoj takvoj mejozi nastaju razliiti
duplicirani, delecirani itd. hromozomi koji se vrlo jednostavno mogu ... na kariotipu.
Postoji jo jedan fenotipski efekat kao posledica translokacija i inverzija. To
je pozicioni efekat. Radi se o tome da, nakon to segmenti promene redosled ili
mesto, nije svejedno da li se to radi u blizini heterohromatinskih regiona
hromozoma ili euhromatinskih regiona. Ukoliko se promena desi u blizini
heterohromatinskih regiona onda neki strukturni lokus koji je dospeo blizu tog
heterohromatina moe biti prosto pod inhibicijom i u nekim elijama se takav lokus
ne eksprimira. Tako da, kada imamo u somatske elije u kojima je dolo do
poziciong efekta a u drugim elijama ne, onda imamo arenilo tog tkiva.
*ovo dalje nije toliko bitno, jer je profesorka rekla da emo to znati na molekularnoj
genetici

Poboljanjem mikroskopa, pri gajenju humanih elija u kulturi, uoeni su

neki hromozomi koji su prosto lomljivi (neko suenje na hromozomima koji nije
sekundarno suenje). Ustanovljeno je da se radi o osetljivim metima u
hromozomu kao rezultat, kroz generaciju, umnoavanja trinukleotidnih ponovaka.
Ta mesta su povezana sa ozbiljnim sindromima nastanka razliitih bolesti (bolesti
trinukleotidnih ponovaka). Tu spadaju fragilni X sindrom, Hantingtonova bolest,
Kenedijeva bolest (na slajdu su u zagradi je navedeno za svaku bolest o kojim se
trinukleotidnim ponovcima radi).

15