Slavko uruvija

IBEOVAC
Ja, Vlado Dapevi

Susret s ibeovcem
Kad su straari otvorili vrata njegove elije, ne vee od desetak kvadrata, sedeo je za malim
stolom leima okrenut nama. Ruao je. Pogledao nas je preko ramena, ustao, nasmeio se i, kao
ljubazan domain negovanih manira, zamolio da ga saekamo u drugoj sobi. Znao je ko smo i znao
je da emo doi.
Imao je tada ve sedamdeset godina. Pogrbljen, mrav starac, srednje visine, potpuno bele
kratke kose, sedih obrva, povijenog i, uz to, bokserski slomljenog nosa. Na sebi je imao ono runo,
poniavajue sivo zatvorsko odelo. Veina zatvorenika koje sam sretao u jugoslovenskim
zatvorima gledala je oima ugaenih pogleda. Njegove su jo sijale. O tom oveku sam tada znao
samo ono to je u raznim prilikama, usput, do mene dopiralo. I to, najee, kao ideoloka i
politika poruka uobliena u nekoj, zvaninoj radionici, ili kao glasina pa i pikanterija
spektakularno pijunskog anra, poput one o kidnapovanju u Bukuretu.
Znao sam da mu je ime Vlado Dapevi, da je brat legendarnog Peka Dapevia, da je
istorijske '48. Staljinu i Rusima rekao DA, kad su Tito i Partija rekli NE, da je posle toga pokuao
da se dokopa Rumunije, da su tom prilikom nai graniari ubili generala Arsa Jovanovia, da je
uhvaen i zvanino proglaen za izdajnika i staljinistu, da je osuen i poslat na Goli otok, da je
posle Golog otoka pobegao u Albaniju, da je petnaestak godina kasnije, pod misterioznim
okolnostima, iz Bukureta doveden u Jugoslaviju, da mu je tajno sueno... Kad sam za Borbu"
poeo da pripremam feljton o politikim zatvorenicima i sa Boom Kaleziem istoimenu emisiju za
Beogradsku televiziju, nisam ak znao ni da li je iv.
ekali smo ga u nekoj vrsti zatvorenike dnevne sobe. Ne dugo. Pojavio se vidno
raspoloen i razgovorljiv. Odmah je preuzeo inicijativu. Pitao je ko smo, odakle smo, zato smo
doli, alio se... Ba kao neko kome su u kuu doli gosti, kao neko potpuno prilagoen sredini u
kojoj je iveo. Kalezi je isto Crnogorac pa su odmah poeli da se meusobno propituju o nekim
drugim, njima znanim Crnogorcima. Zaneseni lokalpatriotizmom, re po re, odlutali su, najpre, u
Sovjetski Savez, u neko selo, poznato Dapeviu, u kome ive samo Crnogorci, a potom i u
knjievnost. U poeziju, koliko se seam.
Meni nije bilo ni do ale, ni do poezije, ni do ruskih sela nastanjenih Crnogorcima. Preda
mnom je sedeo jugoslovenski politiki zatvorenik broj jedan i, spontano ili namerno, nije bitno, ali
vrlo uspeno demonstrirao je ivost duha, natprosenu inteligenciju, izvanredno pamenje i iroko
obrazovanje. Desetak metara dalje, u drugoj sobi, sedela je itava uprava Zabele", verovatno kao i
ja prepadnuta onim to bi se iz ovog iznenada araniranog susreta, iako oficijelno doputenog,
kasnije moglo izroditi. Tada, u prolee '87, i sam ulazak novinara u zatvor mirisao je na neto
opasno, to se ba njima, bez obzira na saglasnost nadlenih ministarstava, lako o glavu moe obiti.
Upravi Zabele" to se, zbog mog susreta sa Vladom Dapeviem, umalo nije i dogodilo.
Razgovarali smo o njegovim zatvorskim danima u Zabeli", Golom otoku, o dananjoj
Jugoslaviji i dananjim generacijama, o emigraciji, o socijalizmu i komunizmu... Ganula me je
drama koju je preiveo, iako je o njoj tako lako i s osmehom govorio da je i zbog toga, ponekad,
izgledalo naprosto neverovatno da se sve to ivom oveku moglo dogoditi. Naalost, potpuno su
me razoarali njegovi ideoloki i politiki pogledi na stvari. Ne zato to je imao izrazito loe
miljenje o itavom posleratnom jugoslovenskom rukovodstvu, na elu sa Titom - uostalom, on je
za to imao i te kako valjane line razloge - ve zato to nikako nisam mogao da shvatim da tako

inteligentan ovek, u sedamdesetoj godini svoga ivota, posle svega to je je video i doiveo u Jugoslaviji, Albaniji, Sovjetskom Savezu, Rumuniji, i na Zapadu, moe i dalje da smatra da put u
komunizam, u drutvo ljudske pravde i sree, u drutvo bez eksploatacije, vodi samo preko
rigoroznog kolektivizma, egalitarizma, isforsirane klasne borbe, revolucionarnog nasilja, sveopteg
sivila takozvane diktature proletarijata... I zato to nisam mogao da prihvatim da dananji svet moe
biti podeljen samo na imperijalistiki ili komunistiki, bez bilo ega treeg izmeu.
Dodue, o svemu ovome mi tada nismo detaljnije razgovarali, ali i ono to sam uo bilo je
dovoljno da mi se uini da razgovaram sa ovekom iz nekog, ko zna kog, prolog vremena, ili sa
ovekom sa neke druge planete". Kad smo se jesenas ponovo hvatali u kotac upravo zbog
njegovih politikih stavova, vie puta je znao da ponovi kako je svestan da mi koji smo sa
majinim mlekom posisali antikomunizam" na njega gledamo upravo kao na oveka sa druge
planete".
Mislim da smo se tada, u Zabeli", razili obostrano nezadovoljni. Njemu je sigurno smetalo
moje tadanje neudubljivanje u njegovu ivotnu dramu i otvoreno neprihvatanje njegove politike
filozofije, a ja sam bio iskreno potiten zbog tog njegovog naplaeno jednodimenzionalnog i
utopijskog pogleda na svet. Istina, okolnosti u kojima je taj razgovor voden doprinele su takvom
ishodu. Imali smo vrlo malo vremena, skakali smo sa teme na temu, ja sam ga stalno navodio samo
na ono za ta sam smatrao da e moi biti objavljeno, a prelazio sam preko nekih vrlo delikatnih
tema jer mi je bilo jasno da one itav trud mogu dovesti u pitanje. Zbog samocenzure i politike
higijene ponekad sam postavljao i sasvim glupa pitanja, ili sam mu, povremeno, replicirao na
izrazito besmislen nain. On je sve to shvatao i uljudno podnosio, pa je i sam nekoliko puta
upozoravao da od itavog truda ipak nee biti nikakve vajde i da od itave prie verovatno nita
nee biti objavljeno.
U takvom raspoloenju smo se i rastali. alio se na ir na dvanaestopalanom crevu, alio
se na upravu zatvora zato to mu ne da imievu Politiku kao sudbinu i vrlo esto je izraavao
sumnju u to da e iv izai iz zatvora. Jesenas mi se poverio da je dve poslednje zatvoreske godine
proiveo u iskrenom strahu da e ga neko, usred noi, ubiti na spavanju.
Sva moja ljudska i profesionalna radoznalost, kad je Vlado Dapevi u pitanju, bila bi,
verovatno, sasvim zadovoljena da sam tada taj razgovor mogao da objavim. Makar i onako
povran. Zadovoljena, uprkos izrazitoj provokativnosti Dapevieve linosti i uprkos retko sretanoj
dramatinosti njegove biografije i ivotne prie. Samo golim brojkama izraeno, taj ovek je od
pedeset est godina aktivne politike borbe" - kako on zove period od '33. godine, kada je primljen
u KPJ, do danas - ak etrdeset osam proveo u zatvorima, ratu i emigraciji. Zbog izdajstva Tita,
Partije i drave, u Glavnjai, na Banjici, u Staroj Gradiki, na Golom otoku, u CZ-u i u Zabeli" proveo je dvadeset dve i po godine ivota.
Meutim, ve sutradan posle naeg razgovora, u kancelariji Tome Tacia, upravnika
Zabele", poele su da se dogaaju stvari koje su tu moju radoznalost i te kako provocirale i uvek
iznova pojaavale. Prvo sam otvoreno optuen da sam obmanuo upravu zatvora i na prevaru doao
do Vlada Dapevia, a nekoliko dana posle naputanja Zabele" poele su da se niu stvari koje su
u meni definitivno rodile elju da sebi potpuno objasnim itav sluaj Vlada Dapevia". Na scenu
je stupio takozvani dravni razlog" (od njega je jai i mistiniji jo samo revolucionarni") i
intervenisala je svemona drava. I to najpre leerno, upozoravajue, a onda sasvim otro i
efikasno. Ve na Golom otoku, gde smo otili posle Zabele", stiglo me je upozorenje da je susret
sa Vladom Dapeviem prilino zabrljana stvar. Kasnije, u vie navrata, diskretno mi je, u raznim
prilikama, davano do znanja da se ne igram ivom glavom" i da se okanem Dapevia. U takvim
situacijama, oveku koji iole dri do svog digniteta, naprosto samo od sebe nametne se bar pitanje:
Zato? Niko, meutim, nije smatrao za potrebno da mi odgovori na to pitanje. Naprotiv. Sve je bilo
obavijeno tajnovitou i nekad diskretnom, a nekad otvorenom, ali neartikulisanom pretnjom. Niko
nadlean nije hteo nita zvanino ni da objasni ni da sugerie. Savezno ministarstvo za pravosue
upuivalo me je na republiko, a republiko, jednostavno, nije htelo da podigne slualicu".
Oglasilo se tek onog dana kad sam u Borbinom" feljtonu o politikim zatvorenicima ipak objavio
kratku i turu informaciju da se Vlado Dapevi i dalje nalazi u naem zatvoru, da smo se sreli i

razgovarali, da nije promenio svoje politiko vienje sveta, da se fiziki dosta dobro osea...
Pozvao me telefonom niko drugi do Dragan aponji, srpski ministar za pravosue, ovek s kojim
sam danima pre toga bezuspeno pokuavao da stupim u kontakt. Pozvao se na zakon i svoja
ovlaenja i naredio mi da mu istog dana, do pet sati po podne, predam sve materijale vezane za
razgovor sa Vladom Dapeviem. Oduzeo mi je sve: magnetofonsku traku i magnetogram
razgovora i sugerisao da mnogo ne prepriavam razgovor sa Dapeviem. Prethodno, jedan savezni
i jedan republiki policajac doli su u Redakciju i odneli po jednu kopiju magnetograma tog, za
jedan moni deo jugoslovenske vertikale, evidentno, iritirajuceg i zbog neeg vanog i opasnog
razgovora. Materijal mi je vraen tek poetkom januara ove godine, zahvaljujui, izmeu ostalog,
razumevanju Borisava Jovia, sadanjeg potpredsednika Predsednitva SFRJ, i izuzetnoj
korektnosti Sretena Vladisavljevia, sadanjeg sekretara za pravosue SR Srbije.
itava stvar delimino mi se razjasnila tek nekoliko meseci kasnije. Nama je, sticajem
okolnosti i, verovatno, zbog slabe koordinacije na nekim dravnim linijama, dozvoljen susret sa
Vladom Dapeviem - uprkos izriitom uputstvu sa najvieg jugoslovenskog vrha da sa tim
zatvorenikom ak ni drugi osuenici u Zabeli" ne treba da imaju kontakte. Kada je Stane Dolanc,
u to vreme potpredsednik Predsednitva SFRJ i tada, ali i dugo godina pre toga, glavni ovek za
pitanja bezbednosti SFRJ, saznao da smo se sreli sa Vladom Dapeviem, da smo sa njim
razgovarali vie od jednog sata i da smo, ak, sa njim napravili pravi pravcati televizijski intervju toliko je prodrmao neke vane i udobne fotelje da su se njihovi tadanji prepadnuti vlasnici, vodeni
instinktom samoodranja, odmah obruili - na koga drugog - na onoga ko se usudio da poremeti
njihov udobni birokratski sklad i mir.
Bilo je to, dakle, u prolee i poetkom leta '87. godine. Vlado Dapevi je puten iz zatvora
godinu dana kasnije. Tajno, bez ijedne javne informacije - onako kako je i osuen. Neto se
dogodilo - ja tada nisam znao ta - i drava mu je smanjila kaznu za dve godine. Istog dana kada je
puten, prvim avionom, u pratnji supruge Milin, pod nadzorom slubenika belgijske ambasade,
odleteo je u Brisel. Belgijski ambasador mu je dozvolio da poseti samo brata Milutina, koji je tada
ve umirao.
Iako sam gajio nadu da u se sa Vladom Dapeviem sresti bar jo jednom, moram priznati
da me je prolog leta koliko iznenadilo toliko i prepalo saoptenje mog, na veliku alost danas
pokojnog druga Stae Marinkovia, tada glavnog urednika Borbe", da treba da se spremam za
Brisel. Bio sam iznenaen jer takav zadatak usred julske vruine, pred odmor, uopte nisam
oekivao. Staa je, izmeu ostalog, bio velemajstor u leernom, jednopoteznom razreavanju
komplikovanih stvari. Jednostavno, sreo me je na hodniku, zagrlio i rekao: A, da, vreme je ode u
Brisel i dovri onu stvar sa Vladom Dapeviem!" Upravo tako. A samo on je, zbog objavljivanja
one sa stanovita novinarskog ponosa ipak bedne informacije, dve godine pre toga bar desetak puta
morao da se brani i pravda pred nekakvim sekretarijatima, komitetima, komisijama, radnim i
koordinacionim grupama i njihovim srditim i sujetnim opunomoenicima.
A prepao sam se, ega bi drugog, eventualnog ponovnog gneva drave i njenih pesnica iako su neki dugogodinji pokretai njene represivne mainerije u to vreme ve uveliko brali
penzionerske gljive na padinama troglavih nam i drugih planina. Imao sam za to i krupne line
razloge. Priznajem, strahovao sam i od Brisela. Zapravo, od svakakvih mrea u koje sam, kako sam
mislio, traei Vlada Dapevia mogao uleteti. ak na osnovu ono malo stvari koje sam o njemu
znao, mogao sam pretpostaviti da on, zbog onoga to je ranije radio i zbog onoga to je znao, moe
biti predmet panje bar tri - etiri obavetajne slube i bar dve - tri politike emigracije, nimalo
prijateljski raspoloene prema Jugoslaviji. Mislio sam da bi moje padanje s neba u tu zavrzlamu
politikog i policijskog moglo liiti na poneto iz onih loih pijunskih pria u kojima svako
svakome, u svakom trenutku, zbog neeg, radi o glavi. Uostalom, nisam znao ni kako e sam
Dapevi reagovati.
Zbog svega toga, u Brisel sam naprosto banuo. Krajem septembra 1989. godine. Bez ikakve
najave, ah" i bez broja telefona i bez adrese Vlada Dapevia. Bio sam ubeen da u to dobiti u
naoj ambasadi. Smatrao sam da nita nije prirodnije od toga da mi moja ambasada da adresu
oveka koji je i dalje jugoslovenski dravljanin i koji, uz to, uopte nije nepoznat. Bilo je to,

meutim, prilino naivno rezonovanje. Istina, ljudi su me primili vie nego gostoljubivo - onako
kako se u tuini primaju sunarodnici upravo pristigli iz domovine - ali mi je zvanino odmah dato
do znanja da drava SFRJ ne eli bilo ime da bude involvirana u 'Borbinu' stvar sa Vladom
Dapeviem"!
Grom me pogodio usred elegantnog kabineta, inae veoma ljubaznog ambasadora Kuzmana
Dimevskog. Dva dana sam lutao Briselom, obilazio antikvarnice i zagledao sve starce koji su
mimo mene prolazili briselskim bulevarima i avenijama, besmisleno se hvatajui, kao za slamku,
ak za mogunost da na njega prosto naletim na ulici. Kad sam ve poeo da gubim nadu da u ga
nai, pomogli su mi takozvani novinarski metodi". Bitno se ne razlikuju od policijskih, ali su
nekad efikasniji. Ljudi se ne plae i, naravno vie vole novinare nego policajce, pa su zato spremni
da pomognu.
Do broja Dapevievog telefona doao sam tek treeg dana boravka u Briselu. Pozvao sam
ga oko est sati po podne, rekao sam mu da sam novinar Borbe" i traio da se odmah vidimo. Nije
u prvom momentu shvatio o kome je re, pa me je, kad sam mu rekao da smo se upoznali u
Zabeli", ak pitao: ,,A u kom ste paviljonu vi bili?" Interesovalo ga je zbog ega traim da se
vidimo. Nisam to eleo da mu kaem telefonom, pa mi je rekao da mu se javim oko osam sati, da
tada kui dolazi njegova supruga i da eli sa njom da se dogovori.
Pojavili su se pred hotelom "Sent Katrin" neto posle devet sati te veeri. U malom volvou.
Vozila je Milin. Susret je bio uglavnom hladan, bolje rei obostrano oprezan. Prepoznao me je,
izaao iz kola i rukovao se sa mnom. Rutinski, kao da smo se videli nekoliko sati pre toga. Ovog
puta Vlado Dapevi nije bio starac u poniavajuem zatvorskom sivom odelu, ve elegantan stariji
gospodin, ne toliko dostojanstvenijeg - dostojanstven je bio i u zatvoru - koliko, recimo, samosvesnijeg dranja. Bio je stariji dve godine, ali je izgledao mladi nego prilikom prvog susreta.
Seo sam na zadnje sedite automobila, krenuli smo, i nakon poluasovnog traenja parkinga
- Milin nije htela da parkira auto tamo gde nije dozvoljeno - obreli smo se na Trgu Grand Sablon.
Dok smo prolazili pored brojnih nedozvoljenih, a tako zgodnih mesta za uobiajeno balkansko
bahato ostavljanje automobila, koje je Milin jednostavno ignorisala, palo mi je na pamet da e ti
ljudi na Zapadu jednog dana propasti, ako im se to ikada dogodi, ni zbog ega drugog nego zbog
svoje izrazite samodiscipline.
etiri sata smo te veeri sedeli u restoranu ,,Le Zavel" i razgovarali. Do dva ujutro. Bio je
petak, a Belgijanci, inae, imaju obiaj da petkom uvee, do kasno u no, sa prijateljima i
poznanicima sede u restoranima i bistroima. Zapravo, razgovarali smo nas dvojica, na momente i
veoma temperamentno i za ukus najblie okoline verovatno ponekad i previe buno, a Milin je
utala. I to na nain koji do danas sebi nisam razjasnio. Gospoda Milin Dapevi je roena
Belgijanka, dama i uspena ena zapadnoevropskog tipa. Blia je ezdesetim nego pedesetim
godinama. Moderno, ak mladalaki odevena, obrazovana, dobro materijalno situirana, visoko
rangirana u svojoj profesiji - dakle, potpuno emancipovana u svakom smislu. Meutim, prema
svom suprugu, ipak Crnogorcu starog kova, odnosila se upravo onako kako su se prema svojim
muevima, serdarima i junacima, uvek odnosile Crnogorke - tradicionalno vaspitane da uvek i pre
svega podupiru harizmu i ojstvo svoga mua. Posmatrala ga je i sluala paljivo, prestajala je da
govori onda kad je on poinjao, povlaila se pred njegovom polemikom upornou ne traei
argumente. Iako sam je to nekoliko puta pitao, nijednom te veeri nije rekla da je umorna, da eli
da ide kui i ni u jednom momentu nije izgledalo da se dosauje. A nas dvojica smo vei deo tog
etvoroasovnog razgovora vodili na srpskohrvatskom jeziku.
itav taj na prvi briselski susret proao je u meusobnom odmeravanju. Ja sam se,
naravno, iz sve snage trudio da ga privolim na ponueni razgovor o svim njegovim bitkama, ali
sam, istovremeno, i podjednako paljivo, pokuavao da saznam da li e ta njegova pria ovog puta
biti bar neto vie od generalne optube jugoslovenskog revizionistikog rukovodstva". On je,
pretpostavljam, uz sve ostalo, procenjivao i da li sve to ima ikakvog smisla i da li sam ba ja taj ko
zasluuje da saslua, zabelei i objavi sve ono to do tada tako detaljno ni svojoj porodici nije
ispriao. Ja sam zakljuio da e ivotna pria tog oveka, kao autentino svedoanstvo druge
strane", do najsitnijih detalja pokazati ne samo silinu i tragediju jednog dramatinog rascepa unutar

Komunistike partije Jugoslavije, pa i samog komunistikog pokreta, ve i - to do sada uglavnom

nije bilo dostupno jugoslovenskoj javnosti - genezu tog rascepa i kasniju ideoloku, politiku i
ljudsku sudbinu poraene strane. Vlado Dapevi je, dodue ne te veeri nego sutradan, prihvatio
moju argumentaciju i pristao na razgovor.
Istina, narednih dana bar jednom dnevno se kajao zbog toga. Na poetku drugog dana rada
bio je, ak, reen da prekine dalji razgovor. Svojim suprotstavljanjem nekim njegovim tezama
vezanim za promene na elu KPJ '37. godine, toliko sam ga prethodnog dana iznervirao da mi je, ne
skidajui mantil, jo sa vrata moje hotelske sobe, gde smo radili, jednostavno saoptio da odustaje i
da e mi, ako treba, nadoknaditi trokove dolaska. Nikakvo ubeivanje nije pomagalo. Vratio se,
skinuo mantil i seo tek kad sam koristei poslednji adut skoro panino viknuo: Pa, zar ne shvatate
da ete moda ve sutra umreti i da e sve ovo otii sa vama!"
Govorio je sedam dana, svaki dan po sedam - osam sati, neprekidno. Ja sam utao, paljivo
ga sluao, beskonano menjao magnetofonske kasete i samo ponekad postavljao potpitanja ili
pokazivao da drukije mislim. Dodue, inio sam to znatno obazrivije nego prvog dana rada. U
pauzama za ruak ili kafu davao sam sebi, katkad, oduka i slobodu da mu malo energinije
protivureim. To nae hvatanje u kotac nekad je liilo na pravi mali ideoloki rat u kome sam ja
njega buno optuivao za potpuni dogmatizam i ideoloko siledijstvo nad istorijom, a on mene,
isto toliko buno, za uroeni antikomunizam i totalno nepoznavanje stvari. Pri tom, uglavnom
nismo bili svesni da takvom diskusijom skreemo na sebe panju poslovino tihih okolnih gostiju
,,Christian's"-a i Falstaf'-a, restorana u kojima smo obino ruavali.
Zbliili smo se za sve to vreme neprekidnog druenja. Ponovo su me zadivili njegovo
fantastino pamenje i njegova izvanredna obavetenost o raznim stvarima, a najvie o prilikama u
Jugoslaviji i u svetu (redovno prima, ita i studira sve glavne jugoslovenske dnevnike i nedeljnike i
kupuje glavne svetske novine). Sve ono to je preiveo, sluajui ga, a i kasnije preraujui sav taj
materijal, doiveo sam sa isto ljudskog aspekta toliko duboko da sam nedeljama posle tog
razgovora imao prave pravcate none more. Uspeo sam da shvatim razloge mnogih njegovih
postupaka, prkosa, pa i mrnje i neizmerne elje za osvetom. Razumeo sam i ovaj njegov stav:
- Da bi se razumjela sva ta moja djelatnost i, kako e moda nekome izgledati, nevjerovatna
i glupa tvrdoglavost i neprekidno suprotstavljanje svima i svakome - neko e moda i pomisliti da
sam bio neka vrsta luaka ili slino - elim na kraju da kaem da su moji postupci ipak bili
racionalni i da su se uvijek zasnivali na mojim idejnim i politikim ubjeenjima. itavog ivota
sam se trudio da ostanem dosljedan onome u ta vjerujem, bez obzira na posljedice po mene.
Razumeo sam, dakle, i ovaj stav, ali sam i u oktobru i u decembru, kad smo autorizovali
tekst, bez obzira na pomenuto zbliavanje, napustio Brisel sa optim utiskom u kome je, ipak,
dominirala ista ona dvojnost prema Vladi Dapeviu koju sam poneo jo iz Zabele". Jednostavno,
nikako nisam mogao da se pomirim sa tim da je itav, potencijalno vrlo uspean, ivot trebalo
straiti za ideje i politika ubedenja na kojima on i danas zasniva svoju politiku filozofiju. I to,
straiti uprkos, takorei, svakodnevnom suoavanju sa injenicama koje su rigorozno, pa i brutalno
ruile imaginarni svet koji je on neprekidno traio i nikad nije naao ni u Jugoslaviji, ni u SSSR-u,
ni u drugim zemljama socijalistike zajednice.
Pitao sam ga, na kraju, ne misli li da je itav ivot proiveo u traginoj zabludi. Odgovorio
je da ne misli, da se nauno zasnovana ideja ne moe zvati zabludom, da se, uprkos svemu, tek sad
raiava teren za nove bitke, da borba za komunistiku ideju tek predstoji... Rekao je doslovce:
- Mi ve neko vrijeme gubimo pred nastupanjem revizionizma. Vrijeme je da ponemo da
dobijamo.
On sebe vie ne vidi u toj borbi:
- Ja sam star ovjek, umoran, izmuen, kako nije izmuen nijedan ivi ovjek na zemljinoj
kugli... Za mene je sve svreno.
Sav svoj preostali ivot, rekao bih, saeo je u tri elje. Kad god sam ga zadravao da ostane
sa mnom i posle est ili sedam sati po podne, odgovorio bi: Ali, ja vee moram da provedem sa
Milin i Milenom." Oboava ih i hteo bi to due da bude sa njima. arko eli da iz Albanije u
Jugoslaviju prenese kosti svog oca Jovana, interniranog u Albaniju poetkom poslednjeg svetskog

rata i umrlog u tamonjem italijanskom koncentracionom logoru. To niko nee uiniti ako ja ne
uradim za ivota, a ti zna kolika svetinja su kosti predaka za svakog Crnogorca" - govorio je.
Konano, neizmerno eli da ponovo vidi svoj Ljubotinj i da na njemu provede bar deo svog
preostalog ivota. Jo se ne usuuje da doe u Jugoslaviju. Nemam istu situaciju" - rekao mi je
prole jeseni. A situacija je, zapravo, sasvim ista, iako on u to ne veruje. Sve dugove
jugoslovenskoj dravi je oduio, jo je jugoslovenski dravljanin i u Jugoslaviju moe da doe
sasvim legalno i bez ikakvog rizika po svoju slobodu. Tragino iskustvo je ipak jae. Dodue, rekao
je: Ako mi dozvole da prenesem oeve kosti, doi u pa nek bude to biti mora."
Rastali smo se poetkom decembra 1989. godine pred mojim hotelom - na mestu na kome
smo se i sreli kad sam dva meseca pre toga prvi put doao u Brisel i, takorei, na isti nain. Samo je
pruio ruku i rekao: Valjda emo se jo nekad vidjeti."
Bili smo prilino umorni jedan od drugog. Njega je Milin odvezla kui, a ja sam sutradan
otputovao u Beograd, ne isputajui nijednog momenta iz ruku ivotnu priu ovog oveka. Priu
koja poinje mnogo pre vremena u kome je on postao najpre izdajnik", staljinista", ibeovac",
zatim golootoki zatoenik, neprijatelj broj jedan", emigrant, opet politiki zatoenik i, nedavno,
ponovo slobodan ovek.
Vlado Dapevi je roen devetsto sedamnaeste godine u selu Ljubotinj, nedaleko od
Cetinja. Roen je u godini ropstva, gladi, straha, u godini crnogorske kapitulacije..." - kako zna da
kae. Otac mu je tada bio uitelj, a ded pop. Pre njega su roeni sestra Danica, i braa Milutin,
Peko i Drago. I otac i ded su bili ,,bje-lai", i kad god su imali priliku, otvoreno su se suprotstavljali
autokratskom reimu crnogorskog kralja Nikole. Ni njemu, njihovom sinu i unuku, neto stalno nije
davalo mira. On pominje ponos, istinoljubivost, prkos, oseaj za pravdu, hrabrost, elju za
podvigom...
Bio je jedan od najboljih aka cetinjske Gimnazije. Jednog dana do ruku mu je doao
Komunistiki manifest, a nedugo zatim, u esnaestoj godini ivota, oko vrata je vezao crvenu
kravatu...

Crvena kravata
Ve u estom razredu gimnazije potpuno sam se osjeao komunistom. Tada sam itao i prve
letke. Ono: Dolje krvavi Aleksandar!" i slino. Dodue, odbijali su me onakvi kakvi su bili parolaki, bez veze sa stvarnou. Kao prvi znak da sam komunista poeo sam da nosim crvenu
kravatu. Sjeam se, mene i brata mi od strica srete jednom Blao Raievi. Mislim da je bio
sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru. To mi, dodue, nismo znali. Pogleda nas,
nasmijei se i ree: Djeaci, a nose crvene kravate!"
Kada sam proitao Komunistiki manifest, potpuno sam se osjeao komunistom. Poslije sam
itao Plehanova, Karla Marksa, Engelsa. Jednostavno, smatrao sam sebe komunistom, iako tada
nisam znao da ve postoje organizacije komunista.
Poeo sam na svoju ruku da okupljam ljude. Razgovarali smo, razmjenjivali miljenja. I ne
samo to. U estom razredu gimnazije, u Podgorici, organizovao sam trajk protiv jednog nadmenog
profesora, belogardejca, jer je progonio nekoga Radulovia. Kako bi uao u uionicu, mi bismo
poeli da lupamo nogama o pod i gornjim ploama klupa. To je pucalo jae od puaka. Bukvalno
smo ga natjerali da plae kod direktora. Zbog toga sam bio istjeran iz gimnazije.
Od komunista sam poznavao samo neku brau ufka sa Cetinja. Bili su pekari, a komunisti
od devetsto osamnaeste. Svakoga Prvog maja, sa crvenim karanfilima, odlazili su na grob Jovana
Tomaevia, osnivaa Komunistike partije Crne Gore. Tada bi ih redovno hapsili, drali dva - tri
dana u zatvoru i putali. Ilo je jo i desetak radnika, zanatlija. Sestri tih ufka bio je moj kolski
drug. Valjda im je priao da sam obrazovao nekoliko grupa i da prouavamo literaturu. Tako je o
tome doznao sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandak i Kosovo, Nikola
Leki.
Onda me jednom na Cetinju onaj sestri ufka odvede kod njih. Rekoe mi kako su uli za
moj rad i da bi trebalo, ako hou, da ponem organizovano da radim. Najprije u koli. Kad sam se
sloio, rekli su mi da odem van Cetinja na jedno mjesto, da e me tamo sresti jedan ovjek. U znak
raspoznavanja trljae ruke maramicom, a ostalo e mi on objasniti. Mislio sam bog zna ko e to
biti, a sreo me Jovan Marinovi, kojega sam dobro znao. Izmeu ostaloga, dolazio je da Dragu dri
asove iz matematike. On je bio veza. Tada je bila obrazovana prva skojevska elija i mene odmah
izabrae za sekretara te elije. Bilo je to devetsto trideset tree godine. U to vrijeme sreo sam se i sa
Nikolom Lekiem. Stvorio saro nekoliko skojevskih grupa: u gimnaziji, uiteljskoj koli, ak i u
bogosloviji. Kasnije je obrazovan Mjesni komitet SKOJ-a, a ja sam postavljen za sekretara tog
komiteta. Sa mnom u komitetu su bila jo i tri radnika. Bili smo vrlo aktivni Agitovali smo,
propagirali ideju komunizma, dijelili smo letke...
Jednog dana, Nikola Leki mi je saoptio da su me - iako sam premlad po godinama, iako to
nije u skladu sa obiajem - primili u Partiju. Ree: Pokazao si izuzetne rezultate. Radie po
SKOJ-u."
Tada sam prvi put bio uhapen. Dobili smo zadatak da na dan primirja, onog u Prvom
svjetskom ratu, rasturimo letke. Pokrajinski komitet ih je odtampao u antiratnom smislu. Bili su
dobri, dobro napisani, pismeno. Pisao ih je Nikola Leki. Dadoe nam nekoliko stotina komada.
Raspodijelio sam ih sekretarima skojevskih elija, sa zadatkom da idu u rejone da ih prilijepe, ili
bace u neke ustanove. Pobacah ono to sam sebi ostavio, sretoh jednog druga i podosmo u etnju
prema Donjem polju, ka izlasku iz Cetinja. Tu se, obino, etalo uvee. U meuvremenu, oni nai
leci podigoe uzbunu. Policija na sve strane. Odjednom, dva policajca pukama na nas: Ruke uvis
i sa nama u policiju!" Kad krenusmo, stavih ruku u dep i osjetih da mi je ostao jedan letak. Prstima
sam poderao dep, zguvao ga i izbacio kroz nogavicu. Meutim, jedan od policajaca to primijeti i
zgrabi onaj letak.
Onog mog druga odmah pustie, on nije bio skojevac, a mene je sasluavao upravnik
policije. Pravio sam se potpuno naivan, iuavao se...
- Oni su vidjeli da je letak ispao iz tvoje nogavice.

- To nije istina! Moda sam ga gurnuo nogom na ulici.

Uto uh Peka. Saznao je da su me uhapsili i sa jo dvojicom drugova uao u policiju i dolje
vie: Kako moete jednoga djeaka da hapsite?"
Povedoe me u zatvor. A zatvor oajan. U eliji lei jedan Ukrajinac. Smrdi u boiju mater!
Pobjegao kao vojnik preko granice u Tursku, pa ga selili iz jedne drave u drugu. Niko mu nita
nije vjerovao. Prestajao sam cijelu no uz onaj mali otvor na vratima. Drukije nijesam mogao da
diem. Uasna mi je bila ta prva no u zatvoru. A poslije, kad sam postao redovan posjetnik
zatvora, to mi je postala potpuno obina stvar. Ujutro me izvedoe iz elije. Oko podne me pustie.
Nijesu imali nikakvih materijalnih dokaza. Malo su me iamarali, ali nije bilo neke naroite torture.
Otac tada nije bio u Cetinju. Poao je bio u Beograd nekim poslom, tako da nije znao da sam u
zatvoru. To je bio toliki skandal da mu niko iz porodice nije smio rei.
Od tada do trideset pete godine hapen sam jo nekoliko puta - uglavnom zbog tua sa
ljotievcima. Trideset pete godine hapen sam u demonstracijama povodom ubistva onog Srzentia,
na Beogradskom univerzitetu. Bile su prireene i velike demonstracije na Cetinju, u Podgorici i u
jo nekim mjestima. Mene su bili poslali dan ranije na Rijeku Crnojevia da obavijestim sekretara
komiteta, Janka Lopiia, kada da dou na demonstracije i da se pripreme dobro, jer treba raunati
na ozbiljne sukobe sa policijom. Moda mjesec dana prije toga, za upravnika policije na Cetinju je
doao dr Vladimir Vinek. Prije toga je bio upravnik zagrebake policije, pa je po kazni poslat na
Cetinje. Zbog nekih veza sa esesovcima ili tako neto.
Sjutradan su poele demonstracije. Bio je ogroman snijeg na Cetinju. Na ulicama, iako
oienim, ostale su gomile snijega. Janko Lopii, kasnije je poginuo na Pljevljima, odreen je za
govornika. Digao se da dri govor. Policajci poleee da ga sprijee, a komandir policijske ete
pode sabljom pravo na njega. Janko se isprijei, a on Janka onom sabljom pravo po elu. Poe
strahovita bitka. Krvavi mi, ali krvavi i policajci. I to dobro. Odjedanput se pojavi moj otac i 'oe da
me izvede iz demonstracija. Jedan radnik, Bogdan Lakovi, bio je lan Partije, kae: Pustite ga,
gospodine, neka se bori. Bez toga od njega nee biti pravoga ovjeka." Otac se bojao da me ne
ubiju.
Probili smo kordon policije i doli pred banovinu. Tamo su se istovarivala neka drva, mali
trupci. Bili smo se dogovorili da se, svaki put kad nas razbije policija, ponovo okupljamo i uvijek
kreemo prema centru. Ja sam to disciplinovano izvravao, no, sve manje i manje ljudi se vraalo
nazad. Isjekla nas policija. Policajaca je bilo negdje oko sedamdeset, a andara preko dvjesta. Nas
je bilo, kad smo poeli, moda esto - sedamsto. Sklonih se u jednu kuu. Bilo nas je u njoj
desetorica. Ali, nade nas policija. Kako me vidoe, tako me zgrabie. Dok su me vodili, istrgnuo
sam im se i pobjegao, ali sam naletio na drugu grupu policajaca. Kad su me odveli u policiju, ve je
bilo uhapeno pedesetak demonstranata. Uvedoe me. Postavili su palir policajaca s jedne i druge
strane zida, a na elu palira upravnik. Jedan od onih policajaca ree Vineku:
- Gospodine upravnie, ovaj je vrlo opasan.
- to sam opasan, nijesam nikog ubio.
- ta ti govori?
- Usta su mi tu da govorim!
Vinek me oamari, ja ga udarili nogom u stomak, a pesnicom, iz sve snage, pravo u lice,
tako da je lupio glavom o zid. On viknu:
- Udrite ga!
Policajci me zgrabie za kosu, za ruke... Tukli su me zvjerski. Onda me odvedoe u klozet.
Mene i jo jednoga radnika, Vujovia, sa Cetinja i nastavie da tuku kundacima. Ima stranu silu
udara onaj kundak. Polumrtvog, maricom me odvedoe u zatvor, u Bogdanov Kraj. Unesoe me u
onu kaluu - zajedniku eliju - a ja sav izubijan, sam modar, nigdje zdravoga mjesta na tijelu.
Napravie mi mjesto da legnem i poee da me kvase vodom. Medu uhapenima i Nikola Leki,
iako nije uestvovao u demonstracijama. Oko ponoi otvara se kalua: Nikola Leki, Vlado
Dapevi - izlazi!" Ja ne mogu da izaem. Odvedoe nas u policiju. Bilo je oko pola jedan poslije
ponoi. Stavie nas u jednu sobu, vezane: moja lijeva, njegova desna ruka. U tu mranu sobu ue
pet - est policajaca i, prvo, poee mene da tuku:

- Sa kim si se jue sastajao na Rijeci Crnojevia. Ti si jedan od organizatora demonstracija!

Onda predoe na Nikolu. Udari ga jedan kundakom u prsi. Nikola se die, povue i mene,
zgrabi onoga za puku, a nosio je gojzerice, i ovoga nogom svom snagom u stomak. Pade ovaj
policajac, a Nikola poe da vie:
- Stoko, kako moete da bijete ljude!
Poe da ih udara onom jednom slobodnom rukom. Ja nesposoban. Samo gledam. Mislio
sam: ubie Nikolu. Uto, sleee ozgo Vujisi, otac onog glumca Pavla Vujisia, tada zamjenik
upravnika policije, kome sam kasnije jednom prilikom spasio ivot, i naelnik Upravnog odjeljenja
banovine, neki Petrovi, Crnogorac. Prestadoe da nas tuku. Kaem Crnogorac, jer Crnogorci znaju
koliko moe biti opasno ako bi ubili nekog od nas. Mogli bi svi da plate glavom. Sve u svemu, ja
dobih vie nego Nikola. Nikola me tada fascinirao. Pokazao je zadivljujuu odlunost i hrabrost.
Bili smo tu trideset dana. Poslije trideset dana traili smo da nas puste. Policija je u to
vrijeme imala pravo da dri u zatvoru samo trideset dana...
ta danas?! To je pria za djecu. Zakon se potovao u onoj Jugoslaviji, a u ovoj se uopte ne
potuje. Jesam li ja dvadeset dva i po mjeseca bio pod policijskom istragom etrdeset osme?! Jesam
li sad bio etiri i po mjeseca pod policijskom istragom?!
Ponemo demonstracije u zatvoru. Kad smo izlazili u etnju, u horu smo vikali: Hoemo
slobodu!" ulo se to do na kraj Cetinja. Do nae porodice. Svi se okupie. Vele: ta je sad ovo?"
Ne pustie nas kui i mi poesmo trajk glau. trajkovali smo sedam dana. Sedmoga dana uvee
nas pustie...
Nastavio sam da radim. Te trideset pete godine u Podgorici je odrana Pokrajinska
konferencija SKOJ-a i na njoj sam izabran za organizacionog sekretara Pokrajinskog komiteta
SKOJ-a za Crnu Goru, Boku, Sandak, Kosovo i Metohiju. Do one velike provale u KP Crne Gore,
trideset este godine, u zatvoru sam bio jo tri puta po mjesec dana, a istjerivan iz raznih gimnazija
ko zna koliko puta.
Jo prije ovih demonstracija, poao sam bio u sedmi razred cetinjske Gimnazije; istjerali su
me zbog komunistike propagande i komunistikog rada. Direktor pozvao oca, koji je tada bio
vrilac dunosti naelnika prosvjetnog odjeljenja, dakle, direktor je bio njemu potinjen, i saoptio
mu da moraju da me istjeraju isto na dvije godine. Spremao sam privatno sedmi razred i poloio ga
u Podgorici. Idue godine sam upisao Gimnaziju u Nikiu i, istovremeno, postao sekretar
nikikog Okrunog komiteta SKOJ-a. Poslije mjesec i po dana istjerae me i iz nikike Gimnazije
zbog jedne diskusije na literarnoj druini. U svjedoanstvu mi napisae da sam istjeran zbog
komunistike propagande. U Podgorici - nee da me prime. Poem u Berane - nee ni tamo. Odem
u Pe - ne samo ja, nego cijela jedna grupa koja je bila iskljuena - nee ni tamo. ujemo mi da u
Prizrenu primaju svakog, jer zbog nedovoljnog broja aka hoe da ukinu gimnaziju. Takav je bio
propis: ako ima manje od sto dvadeset aka, ne moe vie biti gimnazija. Upiu sve. Nas tridesetak.
Meutim, poslije mjesec dana mene iskljuie. Jednostavno, pozvae me i rekoe: Ti si opasni
komunista, ne moe vie biti u koli..." I ja poem kui da se spremam privatno.
Negdje pred maturom, doe mi iz policije obavjetenje da sam iskljuen iz svih srednjih
strunih kola u Jugoslaviji - bez prava na privatno polaganje. Rekoe, dolo iz Ministarstva
prosvjete. Do one provale koju sam ti pominjao, radio sam na stvaranju novih organizacija i vodili
smo razne akcije. Provala je dola ozgo, od Centralnog komiteta Partije. Sekretara Zemaljskog biroa, nekog radnika Mitrovia, pseudonim mu je bio Olgica", zgrabila policija i u tani nala
izvjetaje svih pokrajinskih komiteta sa svim najvanijim javkama. Krenu provala. Prvo padoe
javke, pa onda i lanovi Pokrajinskog komiteta koji su bili vezani za te javke. Bio je pohapen itav
Pokrajinski komitet KPJ za Crnu Goru - izuzev Nikole i Rista Lekia. Boo Ivanovi, Savo Brkovi
i jo jedna grupa pobjegoe u Albaniju, a Blao Jovanovi se skloni kod neke svoje rodbine...
Da, da, Blao Jovanovi, posljednji gospodar Crne Gore. U vrijeme tih masovnih hapenja
Janko, to mu je sabljom elo bilo posjeeno, ja i onaj seljak to je drao govor u demonstracijama
na Cetinju dobismo zadatak, u prisustvu jednog druga iz Centralnog komiteta, Mandui su ga
zvali, bio je visok, krupan, impozantan, inae iz Bjelopavlia, da odnesemo letak protiv tolikog
hapenja u tampariju i da organizujemo protestni zbor na Cetinju.

Neto oko hiljadu ljudi iz Crmnice, Ljubotinja, sa Cetinja, iz okoline Ljekopolja, Pipera,
dolo je na taj zbor. Ili su cestom sa crnogorskom ratnom zastavom. Jer, tada smo imali neku vrstu
politikog saveza sa federalistima, ne sa separatistima. Smatrali smo da Crna Gora treba da ima
autonomiju u Jugoslaviji. Govorio je Veovi, advokat iz Podgorice, kasnije poginuo u partizanima.
I taman kad je trebalo da se razilazimo - policija i andarmerija, koje su zauzele busije u onim
stijenama iznad nas, otvore plotunsku paljbu na uesnike zbora. Poginulo je dvanaest
demonstranata. Pedesetak bi ranjeno. Ne znam ko je naredio da otvore vatru. Svi se razbjeae.
Neko ovamo, neko onamo, ja ostadoh sam.
Poto su se demonstranti razbjegli, andarmerija, policija i financi (i oni su ak bili tamo)
kupili su mrtve i ranjene demonstrante, ubacivali ih u kamione i tjerali u cetinjsku bolnicu. Kad su
tamo poeli da dolaze ranjenici, Peko, koji je tada bio sekretar Partijskog komiteta na Cetinju,
organizovao je demonstracije i estoko se sukobio sa policijom i andarmerijom ispred bolnice.
Pojavi se odjednom Blao Jovanovi. Veli:
- Moram da idem na Koele.
Koele je raskrsnica: jedan put vodi za Rijeku Crnojevia, jedan za Ljubotinj, jedan za
Cetinje, jedan za Ceklin. Treba da se s nekima od ovih iz Pipera tu nae. Kaem:
- Pa, gdje si mu tu rekao, ovjee, tu su uvijek andarmerijske patrole!?
- Moram obavezno!
Valjda da javi eni i porodici da je iv, da mu se nita nije desilo. Rekoh:
- Idem i ja s tobom, ali vrlo je vjerovatno da emo tamo sresti patrolu.
Ja sam imao kolt, on onaj tajer.
- Moramo biti spremni i ne smijemo da dozvolimo ni da skinu puke. Na Koele se stie
kroz jedan usjek, kroz stijene, tako da ti ne vidi nita dok ne doe neposredno na raskrsnicu. Ja
idem prvi, i kaem:
- Blao, ako ih sretnemo, odmah viemo ruke uvis, razoruavamo ih, sklanjamo oruje i
bjeimo. U redu?
Primakosmo se i, odjednom, vidim: patrola andara sa pukama! Na tridesetak metara.
Kaem tiho Blau: Ako se okrenu i vide nas, odmah pucaj!" Nita ne odgovara. Okrenem se:
Blao na sto metara iza mene - bjei! Ostavio me! A, zbog njegovog posla sam poao, ne zbog
mog. Ja trkom za njim. Stignem ga:
- ta ti je? Gdje onako da me ostavi, ovjee boji?
- Izvini, molim te. Bio sam se zbunio.
Blao ne zna gdje e. Odvedoh ga na Ljubotinj, u kuu moga djeda. Prespavasmo na tavanu.
Ujutro, ujem doao mi stric i pria o onim pogibijama. Djed plae za mnom, misli ostao sam nee
po onim lominama. Kod nas tako zovu grmove kupina. Uvee se prebacismo na jedno brdo iznad
nae kue i tamo ostadosmo petnaestak dana.
Priali smo, naravno, o svemu i svaemu. Ja vidim, on strahovito ogovara Nikolu Lekia.
Dugo sam ga sluao dok nijesam poeo da mu protivrijeim. Bio sam, prosto, zapanjen! Nikola je
bio daleko iznad njega po svim kvalitetima.
Poslije toga odosmo u Crmnicu na poziv Nikole Lekia i sretosmo se sa Nikolom i Ristom
Lekiem. Razmiljao sam da li da kaem Nikoli kakve mi je prljave i neistinite stvari za njega
priao Blao. Pogotovo kad sam vidio kako se uliziki ponaao prema Nikoli prilikom susreta.
Nisam mu rekao nita, jer mi je on to priao u povjerenju pa bi ispalo da ga cinkarim. Pogrijeio
sam, jer je taj Blao Jovanovi crnogorske komuniste kotao vie nego sve represije Italijana i
Nijemaca zajedno.
U toj provali su pale organizacije koje su bile vezane za one koji su bili pohapeni. Ja sam
dobio zadatak da stvaram nove organizacije i uvrujem postojee. Nastavili smo sa radom kao da
provale nije ni bilo. Iao sam nou od sela do sela, krili su me lanovi partije, hranili me. Policija je
saznala da se u svom rodnom selu Seoci, u Crmnici, kriju Nikola i Risto Leki i poslala sedamosam andara da ih uhapse i sprovedu prema Virpazaru. Meutim, seljaci skoie, poee da se
tuku sa andarima, neke i razoruae, ali andari iz pozadine otvorie vatru i ubie jednog od
seljaka, ranie sestru Ristovu i strica Nikolina. Nikola i Risto u toj guvi pobjegoe. Poslije toga

poe pravi rat izmeu andara i nas, iako smo mi svim silama nastojali da izbjegnemo direktne
sukobe.
Te trideset este godine bilo je pohapeno i predato sudu negdje oko etiri stotine
crnogorskih komunista. Dalji sukob je bio besmislen. Negdje u septembru je donesena odluka da se
sve to prekine i da se predamo vlastima, pod uslovom da nas direktno prihvati sud i da ne
prolazimo kroz policiju.
Tad se posvaah sa Pekom. Doosmo Luka Ivanievi i ja do Cetinja i kako sretosmo Peka
on poe:
- Kakvi su to komunisti, lanovi Pokrajinskog komiteta, sve izdali!
- Nemoj tako, Peko, sve materijale je imala policija.
- Ma, kakve materijale, to nisu nikakvi komunisti. Tada je bio sekretar Komiteta na Cetinju.
Doao je iz Beograda i nije bio provaljen, niti je mogao biti provaljen u Crnoj Gori, jer je bio lan
beogradske organizacije. Kad je doao na Cetinje, Organizacioni komitet ga je postavio za
sekretara, na onom dijelu organizacije koji je ostao, koji nije bio provaljen. Na primjer, sve ono to
je bilo vezano za mene, za Luku Ivanievia, za Nikolu Lekia, ostalo je neprovaljeno. Nisu
uhapeni, jer ih niko nije otkrio. Ja sam jo bio organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta
SKOJ-a, istovremeno, lan Organizacionog komiteta Partije na Cetinju. Onako ljut, odoh pravo u
grad, bez ikakvog sakrivanja - i predadoh se. Otac je uredio da po mene poalju sudske straare i da
me vode u sudski, a ne u policijski zatvor. Zatvor je bio podijeljen na dva dijela: desni je bio
policijski, a lijevi je, potpuno odvojen, bio sudski. Sasluavao me sudija Krstaji. Poslije je bio u
partizanima, ak i vjenik AVNOJ-a. Umro je nedavno. Ve poslije dva dana straarno me
odvedoe u Sarajevo.

Htio sam u paniju

Nijesam bio osuen. Tako ogromno hapenje i sve one torture, nijesu mogli ostati bez
meunarodne intervencije. Recimo, iz Francuske i iz raznih drugih zemalja. Partija je to
organizovala. Vlada je, zato, poetkom trideset sedme godine - januara ili februara, nijesam siguran, mislim krajem januara - donijela odluku da nas sve pusti. Samo dvadesetak je osueno.
Pustie i mene. Vratio sam se na Cetinje i ve sjutradan nastavio rad. Postao sam organizacioni
sekretar Partijskog komiteta na Cetinju. Politiki sekretar je bio Branko Petrievi--Kada, a lanovi
Peko i jedan radnik, Durutovi. Poeli smo da obnavljamo organizaciju. Bila je velikim dijelom
unitena u onoj provali. Jednom, doe obavjetenje da se treba spremiti za odlazak u paniju i da
jedan od nas treba da ide. Odmah se posvaasmo Peko i ja ko e od nas dvojice. Peko bi da ide, a
iao bih i ja. Rekao sam lanovima komiteta da Peko intervenie zato to sam ja mlai, da je
subjektivan na bratskoj liniji, pa da to, zato, uopte ne treba uvaiti. Peko presijee: Idi onda!"
Odlueno je da ja krenem i da povedem grupu od trideset pet ljudi.
E, kakav je to odlazak bio! Pozovem ja ljude na sastanak. Mjesto sastanka: dva kilometra
izvan Cetinja. Krenuli smo na opti sastanak ka jednoj seljakoj kui na planini Sozini iznad
Sutomora. Sjeam se, bila je strahovita kia. Nikom od njih nijesam govorio o odlasku u paniju.
Jednostavno, rekao sam im da dou da se dogovorimo o nekim stvarima. Bojao sam se da ne kau
nekome: djevojci, bratu, sestri... Svi se skupie i ja saoptih: Idemo u paniju!" Niko ni rijei
protiv. I, krenusmo za paniju po pljusku, kakav samo tamo pada. Imali smo vezu kod nekog Vaa
Vukmanovia u selu Podgor. On nas odvede na zborno mjesto. Mokri k'o mievi. Gladni. Naosmo
tamo Nikolu Lekia, jednu kosovsku, nikiku, beransku, podgoriku grupu... Skupilo nas se neto
oko sto etrdeset ljudi. Odmah smo poeli da se sputamo prema Sutomoru. Malo smo zakasnili jer
smo ekali grupu koja je u Virpazar dolazila kao na svadbu: taksijem, jedan za drugim! No.
Sputamo se prema moru i negdje na sredokrai, Nikola poe da daje ugovorene znake. Brod je ve
bio na puini. Odgovorie da ne mogu da nas pokupe nego da e sjutra vee ponovo doi. Bura je
bila strana. Spustismo se na plau u anju i ugurasmo u neke ribarske kue. Sjutradan iekivanje. Dan prolazi, pribliava se no, gledamo durbinima na puinu i, u jednom momentu,
vidimo ratne brodove kako opkoljavaju onaj na brod na puini. A, prema nama, odozgo, ide bar
etiristo andara!
Nikola odmah ree:
- Vlado, preuzima odgovornost za itavu grupu. O dranju, ne treba nita da ti govorim.
Krenite grupno prema njima da bismo mi mogli da pobjegnemo.
Jesi li ti bio na toj plai? Tamo je ono ogromno kamenje. Moe se izmeu njega proi, a da
te ne vide odozgo. Mi krenemo. Kad smo preli jedno dvjesta metara, andari viknue: Stoj,
pucaemo!" Mandui, Nikola, Risto i dvojica zaduenih da ih vode umakoe. Morali su. Krivino
bi odgovarali da nijesu. Nas andari opkolie. Poe neka vika, galama i, poto nou nijesu htjeli da
nas vode za Bar, zadrae nas onde i dozvolie da naloimo nekolike velike vatre. Sjutradan nas
povedoe. Mi pjevamo panske i revolucionarne pjesme. Naiosmo na jednog seljaka, sjeam ga se
dobro i danas. Bijae star, imao je preko sedamdeset godina, okopavao je masline. Kad ugleda nas i
onu silu andara, skide kapu crnogorsku, a oi mu pune suza i viknu: Naprijed, naprijed, sokolovi
moji, bez pregnua nema vaskrsnua!" Taj starac nam je dao snage.
U nekoj eljeznikoj radionici su nas drali jedno nedjelju dana, zvali na sasluanja. Niko
nije htio nita da prizna, iako je bilo oigledno o emu se radi. Hrane nam nijesu davali, nego su
nam nai simpatizeri kupovali i donosili neto hljeba, slanine, sira. Poslije su nas kamionima
razvezli po srezovima. Mene i moju grupu prebacie na Cetinje. Drali su nas zajedno u nekoj
policijskoj uionici, a onda mene odvedoe Vladimiru Vineku, upravniku cetinjske policije.
Psihiki se pripremih na najgore, a on:
- Zdravo Vlado, - die se iza stola, slinog katedri, pode prema meni i prui mi ruku - kako
si?

- Dobro sam.
- Vlado, moram da ti kaem da mi imponuje i da te cijenim. Nisi ti iao u paniju na
svadbu, nego da gine.
Ja stojim, gledam ga i mislim: neka ujdurma sigurno.
- Znam ja ko je vodio onu grupu sa Cetinja i da si lan tog vaeg Komiteta. Ipak, neu sad
da preduzimam mjere. Glavno, sprijeili smo vas da odete. A i da nismo, ne biste uspjeli: potopili
bi vas italijanski plotuni.
Vjerujem da bi se to zaista i desilo. Italijani su to tada radili. Nastavi on priu: te, kako bi
mogao da me prisili da progovorim, te kako su kod njega priznavali i oni koji su svrili crvenu
profesuru - komunistiki univerzitet u Moskvi... Odjednom ree:
- Nego, Vlado, moemo li ti i ja biti prijatelji.
- Moemo. To zavisi od vas.
- Kako od mene?
- Pa, tako. Moete poeti da nam pravite usluge i da perete ove zloine koje ste dosad
napravili vrei torturu nad komunistima, bijui ih...
Zamisli ti, on pita mene, komunistu, on koji je okrvavio ruke na komunistima, moemo li
mi biti prijatelji?! ta sam drugo mogao da mu odgovorim!
Taj Vinek je prema meni i Nikoli Lekiu imao posebno potovanje. Jedanput me zaustavio
na ulici:
- 'Ajdemo na kolae.
A, bila je, odmah pored policije, slastiara. Jedina na Cetinju. Mislim da se Jadran" zvala.
Drala su je dva brata, muslimana iz Sarajeva.
- to vi mene da aavate kolaima?
- A, boji se da te ne kompromitujem kod onih tvojih.
- Ja se ne bojim. Dovoljno sam se ja potvrdio i kao ovjek i kao komunista.
Sjedosmo mi u tu slastiaru i on narui kolae, bozu i limunadu. Bogami, pojedoh ja tad sa
Vinekom dva - tri kolaa i popih dvije - tri boze. Poe da pria. asti mi, ovako govori:
- Posmatram ovdje vas komuniste. Po mojoj ocjeni medu vama ima samo dva idealna
komunista: ti i Nikola Leki.
Znao je bolje odluke Sedmog kongresa Kominterne nego ja. Odlino je poznavao
marksizam. Ree on meni tom prilikom:
- Vi moete da pobijedite samo ako doe do rata. Ni u kojoj drugoj situaciji.
- Kad to znate, a rat je neminovan, i to znate, pametan ste ovjek, zato se ne dogovorimo
da se s nama borite za progresivnu stvar.
- To ne dolazi u obzir. Ja mrzim komuniste iz dna due i sa uivanjem bih gazio preko
njihovih leeva.
To on meni ree. Da, uz kolae. Poslije rata sam uo od nekih drugova iz Hrvatske da je
Vinek od ustakih vlasti bio postavljen za upravnika policije u Slavonskom Brodu i da se etrdeset
druge, ili etrdeset tree, povezao sa naima, da je poeo da radi za nas i da nam je pravio velike
usluge. Ustae su to otkrile i - isjekle su ga na komade. Vidi kako ponekad moe biti paradoksalna
sudbina ovjeka!

Metak u glavu
Najsreniji period moga ivota bio je od trideset tree, kada su me kao esnaestogodinjaka
primili u Partiju, do etrdeset prve godine. ivio sam najpunijim ivotom. Partijski ilegalni rad,
borbe, akcije, demonstracije... Bio sam profesionalni revolucionar. Svim srcem i svom duom sam
ulazio u sve to i neprekidno osjeo rezultate toga rada. Stvarao sam revolucionare. U tom periodu,
primio sam u Partiju neto preko dvjesta ljudi. A, zamisli, koliko je sa svakim od tih ljudi trebalo
vremena potroiti, koliko je trebalo dogovora, diskusija... Osjeao sam da se borim za jednu veliku,
pravednu stvar, za budunost u kojoj e svaki ovjek imati jednake mogunosti, u kojoj e biti
ukinuto izrabljivanje ljudi. Znao sam da sam jedan od boraca u tom velikom stroju i da doprinosim
da on bude silniji, jai i da se naa pobjeda pribliava.
Sva ona hapenja, batinanja, muenja, ni najmanje me nisu obeshrabrivala. Naprotiv. To me
je eliilo. Bilo je to, u izvjesnom smislu, pitanje asti. Bio sam uvijek spreman i sposoban za nova,
vea iskuenja. To ti je bila neka vrsta psihikog treninga. Kao kod fudbala: to vise trenira, vie
moe.
Trideset devete sam, ipak, dobio dozvolu za polaganje mature, zahvaljujui jednom
prijatelju moga oca, koji je papir podmetnuo ministru na potpis. U Kotoru sam maturirao i poao na
studije u Beograd. Otac me molio da upiem tehniki fakultet, mainsku tehniku. Poao sam na
tehniku iako za nju nijesam ba imao ni nekog naroitog smisla, a ni elje.
Odmah sam se ukljuio u rad partijske organizacije i u estoke i krvave borbe koje su se u
to vrijeme vodile. Ne samo sa policijom. Sa ljotievcima. Vama je danas teko to ak i da shvatite.
Ispriau ti samo djeli toga.
Poslije dugih arki i kavgi upadoe, jednom, ljotievci na Tehniki fakultet. Naoruani.
Svaki je nosio i po dva pitolja. Dao im Masalovi, ef Nedievog kabineta, a kasnije komandant
srpske dravne strae, da ubijaju komuniste na Univerzitetu. Bilo ih je neto oko etrdeset Htjeli su
da izau na balkon, odre govoranciju i, onda, da razlupaju one jevrejske radnje u Aleksandrovoj
ulici, sada Bulevaru revolucije. Ja sam, ba u tom momentu, govorio studentima. Bilo je to na
izlazu iz aule. im su me vidjeli, pucali su na mene. I danas stoje rupe u onom mermernom zidu.
Oni navalie sa pitoljima, a mi sa tehniarskim stolicama. Ranie jednog Vukadinovia u ruku radio je poslije rata u UDB-i i izvrio samoubistvo - i ovi moji se pokolebae. Pokuali smo, prvo,
da proemo kroz glavna vrata, ali oni otvorie paljbu na nas. Gore, na spratu, bio se zabarikadirao
studentski akcioni odbor i na ljotievce odozgo bacao gvozdene klupe. U jednom trenutku, vidim,
unjaju se dvojica prema zidu, zafrljaim stolicu i pogodim ih. Ali, stolica teka, bukova, pa me
zanese i ja malo izaoh iz zaklona. U onom magnovenju, pogledam lijevo, vidim drugog kako se
unja. Otvori vatru na mene. Metak me pogodio ispod jagodine kosti, proao iznad nepca i uleeo
u grlo. Da je proao santimetar vie ili nie, bio bih gotov. estorica nas je tada bilo ranjeno. Pet
Crnogoraca i jedan Vojvoanin. Spasili su nas ostali nai studenti pristigli sa svih strana Beograda.
Sat i po je to trajalo, a policajaca nie.
Voa ljotievaca na Univerzitetu bio je neki Lunjo Lazarevi. ivi danas na Novom
Zelandu. Multimilioner je. Otac mu je na vrijeme nanjuio rat, prebacio kapital u Englesku, iz
Engleske na Novi Zeland, tamo kupio neke fabrike i sad je Lunjo jedan od najbogatijih ljudi Novog
Zelanda. Liio je na pravog gorilu. Tukao je nae po fakultetu kako je stizao. Jo prije ovog
pukarama, mi u partijskoj organizaciji rijeimo da ga nauimo pameti. Odredismo dvojicu. Jedan
od njih, Blao Markovi iz Pipera, bio je, isto, bokser. Zvali smo ga Blao Tenk. Lunjo je bio prvak
Jugoslavije u polutekoj kategoriji. Bio je sav od miia. Sa tri - etiri udarca sloio je i jednog i
drugog naeg druga.
Drali smo, jednom prilikom, zbor u velikoj sali fakulteta. Ja sam govorio u ime naih
studenata. Protestovali smo protiv mjera koje je uveo univerzitetski senat: poveanja kolarina,
prisustva jednog od profesora svakom naem sastanku, zabrana druenja... Poveanjem kolarine
spreavali su sirotinju da ide na Univerzitet. Rijeili smo da se protiv toga bijemo do posljednjeg.

Beogradski univerzitet je u to vrijeme bio poznat po svojoj borbi. Pitanje je bilo: 'Oe li on biti
narodni, a to znai i autonomni (policija nije imala pravo da ude na Univerzitet za vrijeme bive
Jugoslavije), ili e postati faistiki i antinarodni. Obratio sam se profesoru koji je bio prisutan:
Beogradski studenti su mnogo puta bili pokopljeni krvlju branei autonomiju Univerziteta.
Ovoga puta, ne jedan, ve svi koliko nas ima, biemo spremni da prospemo svu nau krv da ne
dozvolimo da ukinete autonomiju Univerziteta."
Potpisasmo peticiju i ja je ponesoh kod dekana. Sa mnom jo trojica - etvorica. Uosmo.
itam ja dekanu peticiju - bijae gad taj dekan, neki Nei - kad, jo nijesam bio ni zavrio, ue
Lunjo sa ljotievcima i sa peticijom nacionalnih studenata" kojom se potpuno podravaju sve
mjere univerzitetskog senata. Ree: Neka se uniti komunistiko leglo na Univerzitetu" i tako
dalje. On mene prekide!
- Sluajte, molim vas, vi ste, ako nita drugo, bar formalno akademski graani. Ja sam
poeo prvi i dozvolite mi da zavrim. Vi poslije priajte to god hoete. Dekane, zato dozvoljavate
da me on prekida?
Lunjo, stvarno, prekide i ja zavrih itanje. Stavili smo ih pred ultimatum: ako ne ukinu te
mjere, poeemo trajk i bitku - dok nas traje!
Kad smo izali napolje, Lunjo veli:
- Pokazau ja tebi.
- Lunjo, kad god hoe. Moe i sad.
- Neu ovde. Nai emo se ve.
Realno, nijesam imao nikakvih izgleda protiv njega. Rekoh ti, bio je bokser, a s druge
strane, budala. I to naoruana. Mi nijesmo imali oruje. Nijesmo smjeli da nosimo. Za to se sudilo i
petnaest godina robije. Mi komunisti smo ti tada bili najprogonjeniji ljudi u Jugoslaviji.
Izlazim jednog dana iz stana, bio je sa mnom Stevo Lopii, jo je iv, kad: evo Lunja!
Inae, samo sam se bojao napada s leda. A, ljotievci su znali da ubiju s leda. Tako su ubili jednoga
naega studenta, arka Marinovia. Pogledasmo se i ja mu odmah rekoh:
- Sto me gleda, pseto jedno. Da nee moda da me bijes?
- Nisam ja razbojnik da se bijem na ulici. Na fakultetu me ekaj. Tamo u ti ja pokazati.
Ja odmah tamo. To ti je za mene bilo pitanje asti. Zamisli, ja neki rukovodilac, drim
govorancije tamo, a sad da odstupim, da bjeim pred nekakvim Lunjom Lazareviem!
Mi na fakultet, kad, evo ti i njega. Sa njim jedno sedam-osam onih ljotievaca. Sve
gospodska djeca. Uhranjeni, sportisti, visoki, razvijeni. Ja mu kaem:
- Lunjo, evo mene, 'ajde spremi se.
Skidam al i zimski kaput i dajem Stevu. Stevo vie:
- Jesi li lud, ovjee?!
- Stevo, sluaj, idi ti malo u piku materinu! Ja 'ou da se bijem. 'Ajde Lunjo skini kaput!
- Meni to za tebe ne treba.
Krenusmo mi jedan prema drugome. Meni je bilo potpuno jasno da ansu imam samo ako
mi prvi udarac uspije. Ako ne uspije, znam, gotov sam. Ubie boga u meni. Krenuh oprezno,
nategnut kao opruga. On se izmie. Znam, prevarie me neto, majku mu jebem. Odjedanput skoi
mi nogama pravo na stegno. Ali, kako sam bio napet, prosto je odskoio od mene, kao od gume.
Neka od onih naih drugarica vide tu guvu, potra dolje, tamo su bila naa udruenja, i viknu:
Biju ljotievci Vlada!" Svi, njih pedeset, jurnue gore. Sve su to bili ili komunisti ili nai
simpatizeri. Kad dooe do mene, Lunjo ree:
- Eto, kakvi ste vi. U stanju ste da se bijete samo pedeset na jednoga!
Ja nijesam dao ovima na Lunja, da ne ispadne pedeset na jednoga, i ljotievci odoe.
Poslije dva dana pooh na fakultet da vidim jesu li mi dole pare. Otac mi je redovno slao
prvoga po hiljadu dinara. Jesu bile velike pare, ali mi od toga nije ostajalo ni etiristo dinara. Davao
sam za Partiju, pomagao drugove, hranio se u menzi, bio polugladan. Moj jedini troak bile su
cigare i hrana. Nita drugo. Gledam na spisku uplatnica ima li me, a u auli stoje Jaa Almuli - moj
Crnogorac iz okoline Cetinja, Vlado Adi i jedan na simpatizer.
Taj Jaa Almuli bio je kasnije dopisnik Politike" iz June Amerike. Sad je nekakav

finansijski ekspert. Jevrejin inae. Prije dva mjeseca vidio sam njegov lanak kod vas u Borbi". O
Kosovu neto. Kao: ta ti Albanci hoe, imaju sva prava, i neke sline stvari. Ja sam ga iskljuio iz
Partije 15. decembra 1939. godine. I to, rekao sam mu: Mar!" Zamisli ti: mi pripremamo
demonstracije, a on - 'ej, lan Partije - u Ni! Sestra mu bila na simpatizer, saznala da e biti
demonstracije, rekla njegovoj majci i ona lijepo uze naeg Jau i s njim u Ni. Kod neke jevrejske
rodbine. Tada je naih etrnaest poginulo. Sa Tehnikog fakulteta poginuo je ivan Sedlar. Trista
ljudi smo mi tada poveli sa Tehnikog fakulteta. Medu njima je bilo samo nas jedanaest lanova
Partije. Ostalo simpatizeri, narodni studenti. Oni ginu, a Jaa Almuli pobjegao k'o kuka. Sjutradan:
komemoracija. Govorio sam tamo. Izlazim ja sa te komemoracije, kad - Jaa! A ja: Je li, Jao, gdje
si ti? Pa, ima li ti uopte obraza, fukaro jedna. Simpatizeri nai ginu, a ti, lan Partije, dri ovdje
neke govorancije, a bjei im si saznao da e biti demonstracije. Mar! Da se vie nijesi pojavio.
Iskljuujem te s mjesta iz Partije!" Istina, nijesam imao pravo da ga sam iskljuim, ali su se ostali
poslije sloili.
itam ja, dakle, taj spisak, oni stoje u auli i, odjednom, ujem neke jauke. Okrenem se: kad
uao Lunjo, prepoznao Jau i ovu dvojicu, raspalio jednoga po jednog. Sva trojica lee! Potrim i
viknem: Lunjo, dri se, majku ti krvavu jebem!" Onako iz trka, svom snagom ga udarim u vrh
brade. Pao je kao vrea. Viem: Lunjo, dii se!" Lunjo se die, ali oamuen manta glavom i
namjeta se. Ja, udri. Opet, pa opet... Tukao sam ga preko cijele prednje aule, pa preko stepenita,
zadnje aule, sve do dekanata. Koa mi se ogulila sa svih zglobova. Nije mogao da se digne, nego je
puzei doao do vrata, naslonio se uz vrata i rekao mi:
- Ubiemo te, majku ti jebem!
- Jebem i ja tebi i tvom gazdi Ljotiu!
Pokuali su neto, vrlo brzo. Napravili su zasjedu iznad Svetosavske crkve. Stanovao sam
tada na Kote--Neimaru. Nisu znali gdje stanujem, ali su znali da tuda negdje prolazim. Kad sam
izaao pod neko veliko svjetlo, uh kako neko ree: Evo ga!" Odmah mi je bilo jasno o emu se
radi. Trgoh neki veliki lovaki no koji sam nosio, on bijesnu, neko viknu: kama! i oni se
razbjeae.
Drugi put, idem prema fakultetu, bijee oktobar, lijep, sunan. Prolazim pored
Univerzitetske biblioteke i vidim ispred fakulteta jedno pedesetak studenata. Odjednom, neko iza
mene viknu: Stoj, majku ti jebem!" Ja opet za onaj no. Okrenem se: Lunjo - s pitoljem uperenim
u mene. Sve ono to je stajalo iza mene, razbjea se. Stojimo jedan od drugog na dva - tri metra i
gledamo se. Ja drim no, on dri pitolj. On psuje mene, ja psujem njega.
- Ubiu te! - kae.
- Nema ti muda da me ubije, jer u te, makar i smrtan, zaklati k'o jarca. - I viem - Nazad,
Lunjo!
Nervi poinju da mi igraju. Bio sam rijeio da skoim na njega. Mislio sam: imau valjda
toliko snage, makar i on pucao, da mu zabijem no u grlo. Ako mu zabijem taj no, svi doktori na
ovom svijetu ga nee spasiti.
- Nazad, Lunjo, posljednji put ti kaem! Odjednom je spustio pitolj i samo rekao:
- Zapamti, ubiemo te ove godine!
Deset dana poslije toga prosvirali su mi metak kroz glavu. Ono u auli. Dodue, dva dana
prije toga napali smo mi njihov zbor. Drali su ga u kafani Triglav". Zadatak je bio: upasti unutra i
razbiti zbor! Skupismo one ipke iz gvozdenih kreveta, kamene kocke, bilo ih je svuda, i krenusmo.
Dogovorili smo se da nas petorica uemo prvi, a da ostali, kad mi unutra napravimo guvu,
napadnu spolja. Uosmo mi u kafanu, sabismo se u jedan oak i, kad se onaj zamjenik Ljotiev,
neki pop, podie na jedan sto da otvori konferenciju Ljotievog pokreta, neki Milovanovi iz
Jagodine, lan Partije, student medicine, viknu: Dole Ljoti! Dole zbor!"
Kako on to viknu, tako se oni okrenue prema nama i pone luaka tua. Ovi nai spolja
raspalie onim kockama. Polupae izloge i zasue kafanu. Mi unutra bijemo se stolicama i ipkama.
Rusvaj. Kao u filmu. Ja onoga popa raspalih i on pade sa stolice. Sve razbismo. Ogledala, ankove,
flae, stolove. Mi napolje, kad tamo, etiri - pet automobila naoruanih Ijotievaca. Na elu Lunjo. Kako me vide, Lunjo skoi iz automobila, izvadi pitolj i poe da puca na mene. Ja bje'

Ulicom vojvode Brane - tu su bile neke ciglane, ledine, rupage - a on za mnom. Devet metaka je
na mene ispalio. Pogrijeio je to je i on trao. Da je stajao, vjerovatno bi me pogodio.
Kad su me dva dana poslije toga pogodili u glavu, jedva sam iv ostao. Spasio me jedan
doktor. Komunista. Bio je sekretar partijske elije bolnice. Dugo sam se lijeio od te rane.

U Partiji poinju svinjarije

Devetsto etrdesete uestvovao sam u radu dva plenuma Pokrajinskog komiteta KPJ za
Crnu Goru. Ve tada sam vidio da su u Partiji poele neke intrige, karijerizam, neke svinjarije koje
su mene prosto zaprepaivale.
Poslije tih plenuma doao je Ivan Milutinovi i strahovito napao Krsta Popivodu i Vlada
Popovia. Krsto tada nije bio prisutan. Obilazio je partijske organizacije na Kosovu. Napao ih je na
krajnje podao nain. I to zato to je Pokrajinski komitet za Crnu Goru na svoju ruku izdao neki
letak protiv mobilizacije i protiv uvlaenja Jugoslavije u rat. To je bilo u ono vrijeme kad je Tito
najprije est mjeseci bio u Rusiji a, poslije, est mjeseci sjedio u Istanbulu. Oni su bili potpuno
dezorijentisani i svaka veza sa Centralnim komitetom bila je prekinuta. Crnogorska partijska
organizacija bila je tada najjaa u Jugoslaviji. U svakom pogledu. Jedino smo mi imali partijsku
bazu na selu. U pojedinim optinama, ak u svakom selu. Nai bistri seljaci bili su izvanredno
nauili mnoge stvari.
Milutinovi je napao Vlada Popovia bezono. Izmeu ostalog, kae mu: Mi smo mislili
da ti neto zna, a ti ne zna i ne vredi nita!" A, Vlado uopte nije bio kriv. Jedina naa tadanja
orijentacija bio je jedan lanak iz Rundaua", organa Kominterne, u kome je bila objavljena
rezolucija kojom se predstojei rat ocjenjivao kao imperijalistiki rat izmeu Njemake, Francuske
i Engleske. Dakle, rat sa kojim mi nemamo nita. Plus Proglas CK KPJ iz trideset devete, dakle,
poslije poetka Drugog svjetskog rata, u kome je taj rat takoe bio okarakterisan kao
imperijalistiki. Centralni komitet Partije je, na osnovu toga, izdao letak u istom duhu. Mjesecima
poslije tog letka nijesmo dobijali nita. Zato smo bili protiv uvlaenja Jugoslavije u rat i zato su sve
nae akcije bile u tom smislu.
U Boki Kotorskoj bilo je preko deset hiljada mobilisanih vojnika. Imali smo tamo i partijske
organizacije, ne samo u svakom bataljonu, nego skoro u svakoj eti. Ja sam, recimo, na osnovu tog
stava tamo organizovao krenje discipline, prosipanje kazana, pjevanje revolucionarnih pjesama... I
sada, najedanput, dolazi Milutinovi i kae da je taj stav potpuno pogrean. Tito doao iz Rusije pa
im rekao, prema onome to su mu rekli tamo u Rusiji, da je to pogrean stav, da stvari treba gledati
konkretno za svaku zemlju i da Jugoslaviju treba braniti od faizma.
Mi smo bili vrlo zadovoljni to je promijenjen stav i preuzeta linija odbrane zemlje. Sjeam
se, Nikola Leki - tada vie nije bio sekretar nego lan Pokrajinskog komiteta jer je prije toga bio
na robiji - jednom mi je rekao: Vlado, vidi li ti da se narod od nas odvaja zbog tog naeg stava!"
Milutinovi, dakle, napada Vlada Popovia, a Blao Jovanovi - koji je tada, u stvari, bio
sve i svja, jer je sekretar bio Boo Ljumovi, jedan mek ovjek, bez revolucionarne energije i bez
dovoljno teoretskog i opteg znanja za jednu takvu funkciju - okrenu se Milutinoviu, trlja ruku o
ruku, i ree:
- Ja u potpunosti prihvatam odluku Centralnog komiteta.
Zamisli! Kao da mi ne prihvatamo! Ja mu rekoh:
- Blao, fali ti jo samo salvet. Zna, ono, k'o kelner kad se presamiti.
Onda ti je Biro Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru bio sav sastavljen od ljudi iz
jednoga sela. Pipera. I Ivan Milutinovi je bio iz Pipera. On se, kad je doao, prvo sastao sa njima i
dogovorio se. Jer, pripremala se Peta zemaljska konferencija i postavljalo se pitanje ko e iz Crne
Gore biti u Centralnom komitetu. Poto je zbog dranja na policiji bio proglaen za heroja Partije, a
i zbog organizacionih aktivnosti i rada, Krsto Popivoda je bio najopasniji konkurent Ivanu. I ovaj
je, zato, gledao da ga diskredituje. Ivan Milutinovi je bio veliki karijerista i nije birao sredstva da
sebi osigura mjesto i poloaj u najviem rukovodstvu pa je, s jedne strane, favorizovao poslunike i
ulizice, a s druge, nije prezao ni od kakvih sredstava da politiki i moralno uniti one koji su bili
bolji od njega.
Pred Pokrajinsku konferenciju u Crnoj Gori doao je kod mene u Kotor Savo Brkovi, tada
organizacioni sekretar. Ja sam rukovodio partijskom organizacijom u Boki Kotorskoj. Bez ikakvog

pretjerivanja, od neega to nije ni liilo na organizaciju napravio sam jednu vrlo jaku organizaciju.
Prve demonstracije u Boki poslije devetsto osamnaeste ja sam organizovao. Ree on meni:
Odrae se Pokrajinska konferencija koja e imati posebnu statutarnu vanost. Treba da poaljete
jednog delegata iz Boke. Najbolji i najpopularniji ovjek tada u Boki, u svakom pogledu, bio je
Nikola urkovi. Ubili su ga poslije etnici. Neko je izdao njega i itav Komitet. Iznenadili su ih
etnici i Italijani u selu Kuti iznad Herceg-Novog, pobili, odnijeli u Herceg Novi i poslije igrali oko
njih na trgu. Sigurno si vidio one slike etnika kako igraju oko mrtvih tijela Nikole urkovia,
arenca, Daa Paviia i Ilia. Ja sam smatrao da urkovi treba da bude delegat. Brkovi
odgovori:
- Prvo, Vlado, nemoj sebe da kandiduje, jer ti e inae biti pozvan na konferenciju, i
drugo, obavezno radnik treba da bude izabran.
Znai, neko sa kim se moe manipulisati. Jo dodade:
- To je direktiva Centralnog komiteta. Predloili smo i izabrali Mata Petrovia, obuarskog
radnika. Poslije je bio ministar za socijalnu politiku i narodno zdravlje u Crnoj Gori.
Priao mi je Vlado Popovi da je Mate na Konferenciji izvanredno podnio izvjetaj i da je
mene kovao u zvijezde. Govorio je da sam ja mnogo uinio za tu organizaciju, da sam ih nauio
kako da rade...
Konferencija se sprema, a mene ne zovu. Ne zovu me zato to su pretpostavljali kako u ja
istupati. Na plenumu sam strogo kritikovao nerad i sababluk. Ono, kad se stvari rjeavaju po liniji
linog prijateljstva, a ne principijelno. Tako su radili Piperi. Sve jedan drugome. Organizacioni
sekretar Pokrajinskog komiteta, Savo Brkovi, pojma nije imao o stanju u bilo kom srezu, sem u
podgorikom. Drugo, ve se bio pokazao kao kukavica, pa sam, zato, kritikovao i Sava Brkovia i
sve njemu sline.
Na jednom plenumu, ja i jo neki napali smo Sava Brkovia ba zbog kukaviluka. On tada
skoi i poe da vie: Vi 'oete mene da sruite!" Karijerizam vodi u borbu za vlast, makar i u
ilegalnoj partiji. Bogami, da nije dolo do intervencije vorka, mi bismo tada i njega i Blaa
poistili. vorak je bio Ivan Milutinovi.
Pokrajinskoj konferenciji je prisustvovao Tito. Vlado Popovi i jo neki predloie za
sekretara Pokrajinskog komiteta Nikolu Lekia. Meutim, vorak je to sprijeio zahvaljujui svom
uticaju na Tita. Rekao je: Nikola ja vrlo kompromitovan i ne moe da se bavi tako odgovornim
poslom." Prije toga na Cetinju je ve pripremao teren za obaranje Nikole.
U vezi sa tim, jedan od lanova Partije, bio je kroja, ispriao je kasnije zanimljiv detalj. Taj
ovjek je jo iv - moe da potvrdi. Odredili su ga da prati vorka kad je, kao lan Centralnog
komiteta, doao da prisustvuje cetinjskoj sreskoj konferenciji na kojoj su se birali delegati za
Pokrajinsku konferenciju Crne Gore. vorak je na toj konferenciji insistirao da izaberu nekoga
urovia. Taj nita nije radio, ali je bio njegov lini prijatelj. Bio je uhapen dvadeset devete
godine u Beogradu, prebili su ga tamo i od tada ni repom nije htio da mrdne. Nikola Leki, kao
ovjek koji je razmiljao samostalno, predloio je jednog seljaka i oba predloga stavio na glasanje.
Svi su glasali za ovoga seljaka. Ivan Milutinovi je poslije toga rekao ovome to ga je pratio:
Nemoj da se vezuje za ovo rukovodstvo i Nikolu Lekia jer e svi oni brzo pod led." Nikola
Leki, dakle, nije bio izabran za sekretara, ali su ga izabrali za delegata za Petu zemaljsku
konferenciju. Za sekretara je bio izabran Boo Ljumovi, a za organizacionog sekretara Blao
Jovanovi. Savo Brkovi ak nije bio u stanju da podnese organizacioni izvjetaj, nego je to morao
da uini Krsto Popivoda umjesto njega. A, Blao Jovanovi ak nije prisustvovao sastanku, nego. je
poslao svoju enu Lidiju. Onu Lidiju koja je nas, komuniste, kad smo dolazili da neto traimo od
Blaa, tjerala da ne bi Blaa otjerali u zatvor".
Ne, ne. Nijesam se ja lino bio vezao za Nikolu Lekia. To je pogreno. Ja sam njega
izvanredno cijenio kao komunistu. I ne samo ja, nego svi ljudi koji su ga poznavali. Bio je to
izuzetan ovjek. U svemu. Mi smo Crnogorci plahoviti, a on je bio miran, promiljen, dobro je
vagao stvari dok ne ocijeni. Bio je miljenik naroda. Dakle, ne samo komunista. Kad je on doao u
Crnu Goru, poslije zavretka studija u Zagrebu, Komunistika partija za Crnu Goru praktino nije
ni postojala.

Bile su samo neke grupice. Zahvaljujui njegovoj aktivnosti, njegovoj izuzetnoj

organizatorskoj sposobnosti, njegovoj smjelosti, napravljena je najmonija partijska organizacija u
Jugoslaviji. Mi smo snabdijevali kadrovima cijelu Jugoslaviju - od Zagreba do Skoplja. Ti kadrovi
su stvoreni pod rukovodstvom Nikole Lekia.
Ivan Milutinovi se obruio na njega jer mu je bilo jasno da je Nikola daleko bolji od njega i
da, u normalnoj situaciji, Nikola treba da bude u Politbirou, a ne on. Mogao je biti i generalni
sekretar Partije. Uostalom, ako paljivo ita onu knjigu o Nikoli Lekiu - Tempo je pisao
predgovor, a autor je neko od ovih mladih istoriara - vidjee da su Nikolu zajednikim snagama
unitili Ivan Milutinovi, Blao Jovanovi i Tito. Interesantno bi bilo kada bi ilas, koji je tada bio
lan Politbiroa, ispriao kako i zbog ega je politiki likvidiran Nikola Leki i kakva je bila njegova
uloga u tome.
Ja ljude iz Centralnog komiteta Partije nijesam lino poznavao. Znao sam samo Ivana
Milutinovia. Tita sam prvi put vidio etrdeset prve godine. Vraajui se poslije Pete zemaljske
konferencije preko Beograda, Nikola Leki me potraio. Bili smo dobri prijatelji. Kad smo bili u
ilegali za vrijeme one provale, znao sam da mu kaem, sasvim iskreno: Nikola, kad sam ja s
tobom, ini mi se da ti se nita ne moe desiti." Bio sam, zaista, spreman da poginem za njega. I
tada sam bio uvjeren u njegovu ogromnu vrijednost, komunistiku i ljudsku. Onaj ko nije dobar
ovjek - to se pokazalo - ne moe biti ni dobar komunista. Naosmo se i poosmo da ruamo.
- Dobro, kako je bilo na toj Konferenciji?
- Vlado, vie sam nego razoaran svim onim to sam imao prilike tamo da vidim i da ujem.
I, pria mi:
- Ni trunke demokratije nije bilo na toj Konferenciji. Sve je bilo unaprijed pripremljeno i
odreeno. Svi su bili izabrani prema spisku koji je ranije napravljen. Niko se ni u jednom sluaju
nije usudio da se suprotstavi. Tito je doao na Konferenciju u radnikom odijelu. On, koji se onako
nosio! Mislim da u Jugoslaviji nije bilo ovjeka koji je bio tako obuen kao Tito. Sve pod izgovorom da se kamuflira pred klasnim neprijateljem. Zamisli, doao je u radnikom kombinezonu
na Konferenciju! itavo njegovo ponaanje je bilo ponaanje ne prvoga medu jednakima - koga
treba da potvrdi ili ne potvrdi Konferencija - nego jednog ovjeka za koga smo svi mi bili samo
obini pioni. Nikad se, Vlado, vie nijesam uplaio za ovu nau Partiju kao ovoga puta. Stekao sam
utisak da e taj ovjek, zbog svojih stranih ambicija, upropastiti nau Partiju!

Kratko poslije svega toga, Nikola Leki je iskljuen iz Partije. On i itav cetinjski komitet.
alili su se Centralnom komitetu, ali nita nije pomoglo. A, evo ta je, navodno, bio razlog. Uvijek
se nade razlog kad se hoe. Pominjao sam ti onu brau ufka - Kostu i Aleksu. Bili su napravili
neku frakciju na Cetinju. Bili su u zatvoru, tamo su se loe drali i, kad su izali, da bi opravdali
takvo dranje, tvrdili su da se pred klasnim neprijateljem mora priznavati. Nijedna organizacija, ak
ni Crveni krst, nije mogla prihvatiti jednu takvu tezu. Meutim, oni su bili vrlo popularni kod
radnika na Cetinju i pola radnika je ilo sa njima. Nikola je razgovarao sa jednim od tih radnika,
nekim urom Pavieviem, bio je predsjednik sindikata, i rekao mu da to ne ide, da ne treba da se
dijele i slino. Ovi - vorak, Blao i Savo - to su iskoristili kao osnovni povod da iz Partije iskljue
Nikolu Lekia! Zamisli, besmislice: nije smio da razgovara sa Pavieviem jer je ta frakcija bila
bojkotovana... Obina ujdurma, kaem ti.
Takve stvari sam ja u naem pokretu imao prilike da sretnem ne jedanput. Prosto su
unitavani ljudi. Bilo je sredstava da se uniti svako onaj za koga se mislilo da moe preuzeti
poloaj. Ja sam tada jo smatrao da su to samo pojedinane pojave i sluajevi, da je Partija u cjelini
zdrava i da e nai snage da to savlada.
Pa, evo, ako ti ovaj nije dovoljan, uzmi primjer Petka Miletia. Ja sam prvi put uo za
iskljuenje Petka Miletia kad sam bio u vojsci. U zatvoru na Adi Ciganliji upoznao sam sekretara
osijekog komiteta. Nekog Aniia. Kad sam doao u vojsku u Osijek, naem toga Aniia. Znao
sam da je stolar i gdje radi. On mi je, inae, bio partijska veza u mjestu. Tada mi je rekao, bila je to
trideset osma godina, da su iskljuili Petka Miletia. Centralni komitet ga iskljuio. Za mene je
Centralni komitet bio neto veliko i nedokuivo - kao Papa u Rimu za pravovjerne katolike. Imao
sam tada apsolutno povjerenje u rukovodstvo. Vidio sam da se on sa tim ne slae, ali nije smio da

mi kae otvoreno.
Petka Miletia nije iskljuio Centralni komitet. Njega je iskljuio lino Tito, iako na to nije
imao pravo. Petico Mileti je bio lan Politbiroa, isto kao i Tito. On po Statutu nije imao pravo da
iskljui Petka. Prosto, napravio je pu u Partiji i preuzeo vlast. Kad danas razmiljam o tome, ne
mogu da shvatim kako su ti ljudi mogli tako neto da dozvole. Jer, kompletna naa emigracija u
inostranstvu, u Parizu, bila je protiv Tita, kao i svi na robiji. Znai, najbolji komunisti. Izuzev Moe
Pijade i jo trojice-etvorice, svi su bili odluno protiv njega.
Sjeam se jednog razgovora sa Radovanom Zogoviem. Kad je obrazovano novo
rukovodstvo u kome je bio ilas - on i Radovan su bili veliki lini prijatelji - dali su zadatak
Zogoviu da poslije iskljuenja Petka Miletia i pobune na robiji protiv tog iskljuenja u zatvoru
posjeti Radovana Lukovia. On je, kao i Zogovi, bio iz Pei. Svreni pravnik, pjesnik, bio je i
sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. U nekoj provali je pao i bio je osudjen na deset dvanaest godina. Tako neto. Zogovi je trebalo da ubijedi Lukovia da prihvati odluku CK o
iskljuenju Petka Miletia. Mogao je tada da te u zatvoru posjeti ko je htio, a ne k'o danas. Mnogo
je bila tolerantnija prema politikim osuenicima buroazija nego jugoslovenski revizionisti prema
komunistima. Razgovarao je sa Lukoviem i, pored ostalog, rekao: Eto, dobili smo novog
generalnog sekretara. Nadam se da e stvari ii kako treba. To i ti treba da prihvati." Zogovi i
Lukovi su takoe bili lini prijatelji. Lukovi ga je i primio u Partiju. O tome je Zogovi kasnije
pjevao u dvije svoje pjesme. Radovan Lukovi mu na to odgovori: To je, moda, za tebe novi
generalni sekretar, a za nas je on stari oportunista i vrlo sumnjiv tip!"
Moe misliti da to kae za Tita! I ree: Nikakvog razgovora o tome medu nama ne moe
biti. Ovo je najobinija ujdurma. Kako ne shvata, Radovane, da hoe iz Partije da izbaci sve
komuniste stvarnih vrednosti. Ja ne branim Petka zbog Petka, nego zato to je Petko ovjek od
velike vrednosti!"
Kako da nije bio pu? Ma, kakav mandat Kominterne. ta vi danas o svemu tome znate.
Tek e se te stvari saznati. Tada Tito jo nije dobio nikakav mandat. Visio je. ak mu se pripremalo
suenje na osnovu mnogo materijala. Bio je optuen kao trockist, i to iz njemake partije. Bio je
optuen zbog neuspjelog slanja dobrovoljaca u paniju. On je za to bio zaduen. Optuen je bio za
bahanalije i lino troenje partijskog novca. A to su stariji komunisti znali. Odlazio je u najskuplje
restorane, kupovao najskuplja odijela, nosio prstenje i sline stvari. To su sve bile krupne stvari.
Protiv njega je bio i Mustafa Golubi. U Sarajevu je, ak, rekao da Tito ne moe ostati generalni
sekretar, da e biti uskoro smijenjen, i tom prilikom, i jo jednom drugom, rekao je da ga od svih
jugoslovenskih komunista koje je imao prilike da sretne, razgovara i radi sa njima, najvie
impresionirao Petko Mileti. To je bila najvia naa inteligencija: Mileti, Prica, Kerovani... Njih
nije mogao bilo ko da zavede i od njih napravi neke poslunike. Prica je, recimo, bio najvea
teoretska glava nae Partije.
A kakvi su bili ovi koje je okupio Tito? Evo, da ti konkretno kaem za Lolu Ribara.
Uostalom, to je priao i sam Tito. Lola ga je stalno obavjetavao ko ta pria. Obavijestio ga je i to
da se na robiji pria da Tito ne moe biti sekretar, da to treba da bude u svakom sluaju Petko
Mileti i da se samo eka njegov izlazak sa robije, pa da to u Moskvi bude tako rijeeno. Lola je bio
u situaciji da sazna takve stvari. Kretao se u takvim drutvima. Tito mu se obilato za takve usluge
oduivao. Zamisli, uzeo ga je, ak, za sekretara Centralnog komiteta SKOJ-a. Mita Miljkovi je bio
sekretar SKOJ-a za Kosovo. Doao je jednom u Beograd da uspostavi kontakt sa Lolom. Kad se
Mita na Kalemegdanu sreo sa Lolom Ribarom, naprosto, bio je zaprepaen saznanjem da je to
sekretar CK SKOJ-a. To je primijetio Lola pa mu ree: Ti si sigurno oekivao nekog radnika
uljavih ruku!" Ja znam da vi danas to moda ne moete da shvatite, ali, zamisli, kako je bilo
mogue uzeti jednoga ovjeka, salonskog komunistu, koji se prije toga niim nije potvrdio - za
sekretara CK SKOJ-a?!
Ne razumijem o emu govori. Izvini to moram to ponovo da ti kaem, ali vi mladi ljudi u
Jugoslaviji taj dio nae istorije uopte ne znate. Dodue, niste imali odakle ni da saznate. To to su
vam servirali uglavnom nije tano. Uopte nije tano da je Kominterna negativno ocijenila rad
Komunistike partije Jugoslavije. Dogodio se tada jedan vrlo neprijatan udar za nau Partiju:

hapenje Gorkia, koji je u to vrijeme bio generalni sekretar. Ali, generalni sekretar koga je
postavila Kominterna. Nismo ga mi jugoslovenski komunisti birali. Prema tome, Gorki nije bio
na kadar, nego kadar Kominterne. Taj sluaj Gorki, uopte, zavijen je u jednu prilino veliku
misteriju. Ja sam pokuavao, dok sam bio u Moskvi, da tu neto razaberem, meutim, nije mi
uopte polo za rukom. Nisu mi dali! O tome emo kasnije.
Poslije izlaska sa robije, Petko Mileti je preko Bugarske i Turske otiao u Sovjetski Savez.
U to vrijeme u Sovjetski Savez otiao je i Tito. Ponekad su, ak, sjedili jedan pored drugog u
Kominterni dok su ekali da ih pozovu. S tom razlikom to je Petko Mileti imao stalnu ulaznicu, a
Tito nije. Morao je neko od onih odozgo da side da bi ga pustili. est mjeseci se nije znalo ko e
biti sekretar. Jednoga dana su doli i uhapsili Petka! Niko nije znao to se s njim desilo. Jedna naa
Jugoslovenka koja je tamo bila u logoru priala je kod Radonje Golubovia, glavnog urednika onog
lista za socijalistiku Jugoslaviju, da je Petko Mileti bio sa njom u logoru i da je tamo umro. Ni sa
kim nije razgovarao, stalno je drao glavu u rukama, gledao ispred sebe i, prosto, ugasio se.
Ne, ne. Nije sa tim Staljin imao veze. Vi uopte nemate pravi odnos o relaciji Staljin Kominterna. Staljin se apsolutno nije mijeao u kadrovsku politiku. To apsolutno nije istina. Vi
gledate stvari uproeno. U Sovjetskom Savezu sam o Staljinu razgovarao sa velikim brojem ljudi
koji su, u Staljinovo vrijeme, bili funkcioneri. Valjda vam je poznato da je Staljin imao velike
rezerve prema Kominterni. Uz to, imao je sto puta vanijih problema od toga ko e biti generalni
sekretar neke KP Jugoslavije. Jednom je, ak, rekao Dimitrovu da je Kominterna leglo
imperijalistikih agenata i da su imperijalisti u nju uspjeli da ubace agenturu koja vodi politiku
razbijanja, a ne jaanja meunarodnog komunistikog pokreta. Sjeam se da je ovu stvar pomenuo
jednom i Tito. Uostalom, jue sam ba u Borbi" proitao da je, prilikom jednog razgovora u
Moskvi, naoj delegaciji Staljin rekao da je samo Dimitrov mislio da se iz jednog centra moe
rukovoditi cjelokupnim meunarodnim komunistikim pokretom i da on u to nikad nije vjerovao.
Ako bi se to to govori primilo kao aksiom, to bi znailo da su svi komunisti na svijetu bili
samo obine lutke. Evo, uzmi mene: ja nijesam bio nikad neki najvii rukovodilac, ali ako sam
smatrao da neto nije pravilno, nije bilo sile koja bi na mene mogla uticati... Sad si zloban. U redu,
moda zato i nijesam bio rukovodilac i moda sam zato proao ovako kako sam proao.
Poslije svega onoga to sam pred rat saznao, moj odnos prema Partiji ostao je potpuno isti.
Ranije sam ti rekao zato. Ali, poeo sam mnogo kritikije da osmatram ponaanje i istupanje ljudi.
Ono ranije ubjeenje da je apsolutno svaki komunista idealan ovjek - po onoj Staljinovoj da su
komunisti ljudi naroitog kova, od naroitog materijala satkani - tamo negdje od trideset osme
poelo je da me naputa. Kako je vrijeme prolazilo, praksa me je sve vie uvjeravala da su
komunisti greni kao i svi ostali ljudi i da u komunistiki pokret, uz dobre ljude ulaze i ravi. Ljudi,
vrlo slabog karaktera, karijeristi, bolesno ambiciozni, kukavice...
Kao Savo Brkovi. Kad je u Crnoj Gori bio smijenjen Pokrajinski komitet (trebalo im je
suditi zbog onih svinjarija etrdeset prve: strijeljanja, ubijanja ljudi, koja je poeo ilas, a dovrili i
do jo veeg stepena doveli Ivan Milutinovi, Blao Jovanovi), svi su bili poslati po raznim
jedinicama. Savo Brkovi je bio komesar Tree krajike brigade. Jednom prilikom pred strojem
itave brigade, Nikola Karanovi, komandant te brigade, rekao mu je: Ti si, Savo Brkoviu,
najvea kukavica u naoj narodnooslobodilakoj vojsci. I ako mi jo jednom bude pravio paniku,
kao to si to nekoliko puta do sada radio, ja u te strijeljati. Nikog neu pitati makar poslije toga
izgubio glavu." Proitaj Mihaila Lalia. U njegovim knjigama e nai mnogo ovoga o emu
priam. Posebno ovo o tadanjoj piperskoj vlasti u Crnoj Gori.

Ubili su Nikolu Lekia

Tek poetkom revolucije, meutim, poeli su pravi problemi i najvea razoaranja. Ono do
tada nije bilo nita. Ustanak u Crnoj Gori je organizovan diletantski. A, imali smo idealne
mogunosti. Imali smo do zuba naoruane komuniste, skojevce, simpatizere. Moda smo mogli
zauzeti itavu Crnu Goru bez ispaljenog metka. A poli smo u ustanak grlom u jagode, bez
organizacije, bez tabova, bez komandi, bez plana. Ne zna ta je bilo gore. Ja sam rukovodio
partijskom organizacijom u katunskoj nahiji. To ti je onaj teren izmedju Cetinja, Nikia i Kotora.
Tamo smo najslabije stajali. Uticaj separatista tamo je bio najjai. A onda, ta nahija je u kulturnom
i svakom drugom pogledu bila daleko nia od ostalih krajeva Crne Gore. Ostale su i neke stare
mrnje, jer su se oni sa orujem u ruci borili sve do dvadeset tree godine protiv ujedinjenja. ak
su, jednom prilikom, izvrili napad na Cetinje. Jedne veeri drao sam u Cucima konferenciju
novoprimljenih lanova Partije. Negdje oko jedanaest sati, ne znam kako je uspio da stigne do nas,
doao je Vukain Miunovi. Bio je tada kurir Okrunog komiteta za Cetinje. Pozva me i apnu:
Njemaka je jutros napala Sovjetski Savez!" Ja to ovako saoptih onim ljudima: Drugovi,
napadnuta je domovina radnika i seljaka itavog svijeta, tvrava svjetskog socijalizma i budunost
ovjeanstva - Sovjetski Savez. Pred nas komuniste u cijelom svijetu odmah se postavlja zadatak da
uloimo maksimalne napore, ne alei ni truda, ni krvi, ni ivota, da pomognemo Sovjetskom
Savezu da se odbrani i pobijedi faiste! Sloboda nae zemlje je najue povezana sa tim. Ona moe
stei slobodu samo uz pomo Sovjetskog Saveza! Zato, od ovoga trenutka proglaavam sve lanove
Partije mobilisanim i traim da u svakom trenutku budu spremni da odmah podu u bitku! Ustanak
poinjemo ovih dana! Odmah se organizujte i nauite ove koji ne znaju da rukuju orujem, jer nam
predstoji borba preuasna!"
Ali, ova pria mora poeti malo ranije da bi bolje razumio ono to dolazi. Kad je ono bio
smijenjen Okruni komitet u Cetinju, sa Nikolom Lekiem na elu, ja sam bio u Beogradu i
nijesam o tome nita znao. Jednoga dana doe Vlado Popovi, bio je tada kandidat za lana
Centralnog komiteta, i ree mi:
- Vlado, doao sam po nalogu Centralnog komiteta. Treba da izvri jedan zadatak. Treba da
ide za sekretara Okrunog komiteta na Cetinje.
- Zato? Tamo je Nikola.
- Nije. Nikola, Kada, Bogdan, Savo, itav Komitet, svi su iskljueni. Dolo je do sukoba
izmeu njih i Pokrajinskog komiteta. Prvo ih je Pokrajinski komitet raspustio, a kad se itava
organizacija tome suprotstavila i alila Centralnom komitetu - iskljueni su iz Partije. Treba da ide
tamo i spaava cetinjsku organizaciju jer Blao, po svemu sudei, ima namjeru da je razjuri.
- Ja sam apsolutno protiv toga. To znai da onaj ko je stariji moe da iskljui onoga na nioj
instanci bez obzira to je ovaj, vjerovatno, u pravu. Ja, Vlado, smatram da je trebalo privremeno i
jedne i druge skinuti sa rukovodeeg poloaja i dovesti, fala bogu ima komunista Crnogoraca po
cijeloj Jugoslaviji, neke od njih da privremeno rukovode i nepristrasno prosude itavu stvar. Ja
apsolutno ne vjerujem da je Nikola Leki dao bilo kakav povod da bude iskljuen. Ti, kao i ja, zna
da je to jedan od najboljih, ako ne i najbolji komunista kojeg imamo mi Crnogorci.
- Slaem se ja sa tobom, ali to je lake rei nego uiniti.
Vlado je mislio kao i ja, pokuao je neto da uradi, ali je naiao na odbojnost i povukao se.
Plaio se da ta organizacija ne bude upropatena, a znao je da sam ja jedan od najstarijih komunista
tog kraja, traio je da poem tamo i sprijeim da cetinjska partijska organizacija bude likvidirana.
Rekao mi je i to da Centralni komitet smatra da su to dobri komunisti, ali da su pogrijeili i
da su zbog te pogreke morali biti kanjeni. Bilo je to petog aprila etrdeset prve. Zadatak je
zadatak. Spremih se da idem.
Sjutradan ujutro, kad je trebalo da poem, poe bombardovanje Beograda. Stanovao sam
blizu Slavije. Pobjegao sam iz Beograda i negdje kod Ripnja naao se sa jednom grupom
crnogorskih studenata. Meu njima je bio i Jovo Kapii, bivi pomonik Rankovia po policijskoj

liniji. Zvali smo ga Jovo Kapa. To ti je bila posebna cvjeka. Mene izabrae za vou puta i
poosmo na Cetinje. Tada nije bilo nimalo jednostavno doi do Crne Gore. Odmah im rekoh: Svi
koji imaju pare neka daju jednome koji e sve plaati." Svi dadosmo pare, najvie moj brat Drago i
ja, svaki oko hiljadu dvjesta dinara, a Jovo Kapa nita. Kae: Ja nemam." itavog puta je neto
izvoljevao, a ja sam traio da ne troimo suvie jer i sam znam ta nas eka. Recimo, samo za taksi
od Rake do Roaja morali smo da platimo deset - petnaest puta vie nego to se normalno plaalo.
Stigosmo nekako, i ja poslije dva dana svratih u selo Ugnji, gdje je ivjela porodica Jovova, jer mi
je trebao Jovo. Njegov otac ree da je otiao na Catinje i poe da ga hvali:
- Vidi kako je ovaj moj Jovo dobar. Evo, sedamsto dinara koje sam mu poslao prvoga,
vratio mi je sve do posljednjeg dinara.
Zamisli, a nama rekao da nema ni dinara i troio nae pare. Ali, nije to sve. ue ti jo za
Jova.
Taj Jovo Kapa bio mi je tada najmanji problem. Muke su tek dolazile. Odem ja u Ceklin. To
je jedno selo blizu mog. A tamo Moa Pijade, sa jo jednim drugom, i Nikola Leki. Pridoh. Prvi
put sam tada vidio Mou. Pozdravim se s Moom, sa doktorom koji je bio sa njim (zaklale su ga
poslije ustae) i sa Nikolom. Moa je bjeao iz Beograda automobilom ovog doktora, dok su imali
benzina. Onda su se nekako prebacili do Crne Gore, jer su ocijenili da je tamo najsigurnije. Kad su
doli na Cetinje, Moa se sjeti one brae ufka. Bili su zajedno na robiji. Lako ih je naao jer su bili
pekari. Javio se jednom od njih i ovaj ga preko ene Branka Petrievia--Kade povee sa Nikolom
Lekiem. Kadina ena je bila sestra Nikole Lekia. im su se nali, poli su u Podgoricu i svratili tu
u Ceklin, u jednu komunistiku kuu da ruaju. Uto sam i ja naiao. Krenuo sam u Podgoricu da se
povezem, da dobijem direktive od Pokrajinskog komiteta i da preuzmem dunost. Nikola se taman
bio vjerio i krenuo je u Podgoricu, izmeu ostalog da posjeti vjerenicu. Oni ruae i nas etvorica
Moa, doktor, Nikola i ja, krenusmo pjeke.
U Podgorici - svako svojim putem. Najprije sretnem Boa Ljumovia. Boo uri i veli:
Vidi to tamo sa Blaom. Ba mi je milo to si doao..." - i ode. Naem Blaa. Blao me gleda
mrko. Ja poeh:
- Vi ste sigurno obavijeteni da sam ja od Centralnog komiteta postavljen za sekretara ove
cetinjske organizacije. Doao sam da vidim ima li kakva direktiva. Sekretar privremenog
rukovodstva mi je rekao da su prikupili dovoljno oruja da naoruaju tri do etiri hiljade ljudi...
Rekoh jo da mi je ovaj drug iz Komiteta na moje pitanje kakav je odnos prema Nikoli
Lekiu i ljudima koji su iskljueni, rekao to i to ... A, Blao e na sve to:
- Mi smo se obraunali i sa Petkom Miletiem, koji je bio neto vie od Nikole Lekia i
njegove druine, pa emo i sa Nikolom Lekiem!
Da ti zna sa kakvom mrnjom je on to rekao. Bio sam zapanjen.
- ovjee, daj da razgovaramo normalno, bez podizanja temperature...
- Ti, ti si namjerno sa Cetinja doveo Nikolu Lekia da bi razgovarao sa Moom Pijadom i
ubijedio ga u svoje prie. Razgovaraemo mi o tome!
Time je optuba pala. Nikola, stvarno, koliko sam ja uo, sa Moom nije razgovarao ni o
jednoj politikoj stvari. Ja viem:
- ekaj, Blao, to uopte nije istina. Al' nije vrijedilo.
Sa Nikolom sam se dogovorio da me eka u jednoj kafani da bismo zajedno poli nazad.
Naosmo se i vratismo u Cetinje. Ni tada ni poslije mu nijesam rekao ni rijei od onog to mi je
tada rekao Blao. Niti sam mu rekao da sam ja postavljen za sekretara Komiteta. Nije prolo ni dva
- tri dana, a meni stie poziv da sa onim bivim sekretarom privremenog rukovodstva idemo pod
Velje brdo, u kuu Blaovu. Doemo tamo, a tamo ilas, Vlado Popovi, uro Strugar, Boo
Ljumovi... Doao bijee i Vlado Rolovi, onaj to su ga kao ambasadora ubije ustae u vedskoj,
jer je bio postavljen za privremenog sekretara takoe smijenjenog barskog partijskog komiteta.
Bijae to pred vee. Dadoe nam neki kaamak da pojedemo i nas nekoliko Blao povede u talu,
da tamo spavamo dok ovi drugi dre konferenciju! Znai, u nas nemaju povjerenja. Ja ljut k'o ris.
Ujutro, ilas nam je odrao referat o politikoj situaciji u zemlji, u svijetu...
ilasa? Pravo da ti kaem, doivljavao sam ga kao razbaruenog intelektualca koji u sutini

nije ni bio komunista. To sam mu otvoreno govorio ak i u naoj kui. Ali, nije bio zlopamtilo. Bio
je prilian demokrata, iako su mu poslije svata pripisali. Istina, kad je doao kao delegat Vrhovnog
taba i Politbiroa, stavio je pitolj na sto i rekao: Ovlaen sam da ubijem svakog ko ne bude htio
da izvrava zadatke!" Zaista, ubio je jednog, ali je taj bio pijun i zasluio je da bude ubijen. To su
poslije zloupotrebljavali.
Dakle, odra ilas govoranciju bez ijedne zrele i duboke ocjene. Izlaui svjetsku situaciju i
odnose izmeu Sovjetskog Saveza i Njemake, umjesto da ih objasni sa naeg stanovita, kao
odnose izmeu drava, a ne odnose izmeu reima, rekao je, tano se sjeam njegove formulacije:
Odnosi izmeu Sovjetskog Saveza i Njemake nikada nijesu bili srdani, a sada su sasvim zahladnjeli." Ja sam bio zapanjen takvom formulacijom od nekoga ko je lan Politbiroa. O kakvoj
srdanosti se moglo govoriti izmeu komunista i faista. To je bio samo privremeni dravni
sporazum, i to zato da bi se izbjeglo da sve zapadne zemlje zajedno napadnu Sovjetski Savez. Po
mom miljenju, sa diplomatske take gledita, to je ak bio najvei uspjeh sovjetske diplomatije i
najvei domet Staljinov. On je iskoristio imperijalistike suprotnosti da okrene imperijaliste jedne
protiv drugih i, kasnije, da ih prisili da budu njegovi saveznici.
Onda je taj ilas, sve gledajui u mene, poeo da napada Nikolu, Kadu i ove koji su bili
kanjeni. Istina, manje Nikolu, vie Kadu. Kad se zavrio sastanak - razlaz. Taman se upitah zato
su me zvali, valjda ne da ujem ilasa, kad me pozva Blao u stranu.
- Vlado, ti vie nee raditi u Komitetu, niti e raditi u Partiji uopte. Ide na Ljubotinj.
Organizovae tamo kurseve...!
Kad sam upitao je li to izraz nepovjerenja u mene, on se zlokobno i ironino nasmijao i
rekao: Ne, daje to u pitanju, ne bismo se bojali da ti to kaemo." Bio sam prosto raspameen.
Vraamo se pjeke prema Podgorici, ima etiri kilometra, a ja opet ljut. Ne zato to sam bio
smijenjen, nego zato to je to bio totalni bezobrazluk. Svaki zadatak koji mi je bio povjeren
apsolutno i stoprocentno odano sam izvravao. Nikakve posebne odnose nijesam imao sa ovima
koji su bili iskljueni, iako su mi svi oni bili vrlo dragi ljudi. Hodamo jedan za drugim. Vlado
Popovi vidi koliko je sati, ali uva svoju kou. Zastade i ree mi:
- Nemoj da se nervira. Nije to nita strano. Sve e u svoje vrijeme doi na svoje mjesto.
- Ali, ovdje je rije o bezobrazluku, o ordinarnim klevetama. Ti si mi prenio zadatak koji
sam ja dobio i ja sam ga izvravao.
- Znam ja to, Vlado, ali sad je tako. Molim te, budi strpljiv i. nemoj da napravi neki ispad.
Doosmo u Podgoricu, kad, opet ilas i Blao Jovanovi. Prodoe pored nas i ja uh kako
Blao kae ilasu: Jesi li ga vidio, nee ni zdravo da kae." ilasa je bilo lako izmanipulisati.
Vrlo lako. Ne znam zato, takav je tip bio. Pitaj ga zato, ako te interesuje. Vidim opet je tamo kod
vas popularan. Mi u kafanu kod jednog naeg lana Partije, u kafanu i ilas i Blao. Sjedoe. ilas
me pozva za njihov sto i upita:
- to si ti tako ljut?
Ja mu odgovorih ono to sam odgovorio i Vladu i dodadoh:
- To je tebi napunio glavu Blao. Ko zna ta ti je napriao. Ali, vidjee ti ko je Blao
Jovanovi. Sve ovo to se deava rezultat je njegovog istog karijerizma. Blao ne sanja ni o emu
drugom nego o tome kako e biti knjaz Crne Gore, a njegova Lidija kneginja i, praktino, unitava
sve ljude od vrijednosti u Komunistikoj partiji Crne Gore. Tu treba traiti razloge za iskljuenje
Nikole Lekia i ovih drugih ljudi. Stanje nije onako kako ga Blao prikazuje. Ti bi trebalo da se
zapita kako to da jedna itava organizacija, jedna od najbrojnijih i najkvalitetnijih u zemlji,
odluno i jednoduno odbija ne samo odluku Pokrajinskog nego i odluku Centralnog komiteta KPJ.
Oni ak smatraju da je sve to lano. Sava Brkovia, kad je dolazio da ih ubjeuje u tu odluku, uhvatili su u lai ak nekoliko puta.
Poslije ovoga ilas se malo pokolebao. Vidio je da tu neto nije isto i donio je odluku da
Ratka Mitrovia, ovjeka u koga je on imao povjerenje, poalje na Cetinje da ispita situaciju. Pored
toga, ponitio je onu Blaovu odluku da ja vie ne radim u Partiji ve da idem na Ljubotinj da sa
simpatizerima drim kurseve i poslao me sa Ratkom Mitroviem na Cetinje da radim u cetinjskoj
partijskoj organizaciji.

Taj Blao me poslije, ak, bio proglasio za i talijanskog pijuna. Da sam ga tada mogao
nai, ubio bih ga, pa bez njega sunce ne grijalo, To su nevjerovatne stvari. Zamisli, ja italijanski
pijun?!
Na etinju smo Ratko i ja spavali u istoj sobi. Zvao me da zajedno obilazimo organizacije,
ali sam odbio jer nijesam htio da svojim prisustvom utiem na ljude. Ja sam dugo bio partijski
rukovodilac na Cetinju, ljudi su me dobro poznavali, cijenili i voljeli, pa bi moje prisustvo moglo
uticati na njih. Zato sam rekao Ratku da ide sam, pa e tako najbolje moi da ocijeni situaciju. Po
itav dan je obilazio organizacije, a uvee se vraao kod mene. Jednom mi priznade da su ljudi
potpuno u pravu, da su uhvatili u lai ove iz Pokrajinskog komiteta i da bi i sam, da je na njihovom
mjestu, odbijao da prihvati njihove odluke. Ree jo da e podnijeti takav izvjetaj i da e traiti da
se preispita itava odluka.
Ja sam ga samo posmatrao onako mekuljavog. A, tako se i pokazao kad su ga uhvatili.
Izmlatili su ga i sve je priznao. Istina, mnogo je uinio za Partiju, ali je stotine ljudi tada provalio.
Nasuprot njemu, sestre su mu se drale kao heroji. Rekoh mu: Da ti kaem poteno, ja malo
vjerujem da e ti to to si ovdje shvatio tamo braniti, ako se tamo neko ak i malo namrti. Ti si
njean ovjek. Jesi pametan, vrlo si kulturan, ali s tobom na muci nikako ne bih elio biti. Nijesi
ovjek koji je kadar da lupi akom ako je u neto ubijeen." Bilo je taman tako kako sam rekao.
Otiao je u Podgoricu. Blao je skoio na njega i donijeli su odluku da raspuste cetinjsku
organizaciju. To je znailo da su svi iskljueni iz Partije. I ja medu njima. To nam je Blao, koji je
bio doao sa Ratkom, saoptio na sastanku u stanu moje sestre. Suze su mi pole. Nijesam uopte
mogao zamisliti ivot van Partije. Htio sam tad da mu kaem: Blao, sve ovo je tvoje maslo, fukaro
jedna ljudska. Ti ne misli nita drugo nego kako da bude knjaz Crne Gore. Siosmo na ulicu,
Ratko Blau neto ree i Blao me zaustavi: Mi znamo da si ti odlian komunista, sve emo mi
ovo rijeiti. Samo da se reorganizujemo..."
Uslov za povratak u Partiju bio je da prihvati odluku o iskljuenju Nikole i drugova iz
Partije. Ko je prihvatio - primili su ga, ko nije - trajno je bio iskljuen. Dakle, morao sam ponovo
da se dokazujem.
Na Cetinje je, kao instruktor Pokrajinskog komiteta, sa neogranienim ovlaenjima, bio
poslat Bajo Sekuli. On me je poslao u katunsku nahiju da, kako je rekao, donesem vreu novih
lanova Partije i napravim jaku partijsku organizaciju". Bijee dobar ovjek taj Bajo, ali kratke
pameti. U katunskoj nahiji ivio sam kod nekog Vlada Abramovia. Morao je da napusti Kotor sa
porodicom i doao je u nahiju. Bili su skoro bez iega. Jo se i ja pojavih - kao suvina usta. Vie
smo gladovali nego to smo bili siti. Danonono sam organizovao, razgovarao sa ljudima i uspjeli
smo da uvrstimo postojee i stvorimo nove partijske i skojevske organizacije.
E, na takvom jednom sastanku me ono naao Vule Miunovi. Rekoh ti da sam organizaciju
bio stavio u stanje mobilizacije i neposredne pripreme za oruani ustanak. Uvee, jedanaestog jula,
eto ti opet Vula, sa novom direktivom: Da u nedjelju pone oruani ustanak!" Dobili smo zadatak
da napadnemo karabinjere i andarmerijske stanice sa teritorije katunske nahije. Ree jo da e nam
veza biti na Cetinju, u kui Andra Lompara! Bijee to jedan radnik, komunista. Ali potpuno
kompromitovan na Cetinju.
Zamisli situaciju - ostavljaju ti samo jedan dan da pripremi oruani ustanak! Zna li ti ta je
to oruani ustanak? A za vojnu, ratnu vezu odreuju ti potpuno kompromitovanu kuu!
Vrlo otro sam reagovao: Pa, ovo je idiotluk! Prvu puku kad opalimo, to e biti borba na
ivot i smrt. Nijesmo se spremili. Nemamo tabove i komande. Niko nije rekao da ih formiramo.
Drugo, kojoj je to budali palo na pamet da treba da dobijamo obavjetenja ta i kako da radimo od
Andra Lompara sa Cetinja!? im pone borba, Talijani e sve blokirati i ptica nee moi da uleti na
Cetinje. Tree, gdje je plan? Mi emo napasti, a ta poslije toga? etvrto, kakve andarmerijske
stanice! Cilj napada je potpuno pogrean. Mi imamo preko dvije i po hiljade ljudi pod orujem
samo u cetinjskom srezu. Svi su naoruani do zuba. Zato ne napadnemo Cetinje? Na Cetinju ima
svega etiristo Talijana, i to su, uglavnom, pritapski dijelovi koji nijesu ni za kakvu borbu..."
Na Cetinju je tada bila jedna eta crnokouljaa, jedna eta karabinjera, i to mala, i jedan
artiljerijski divizion. Da je u tom ustanku bilo imalo pameti, mi smo tada mogli zauzeti Cetinje.

Mogli smo zarobiti lana ueg direktorij uma Musolinijeve faistike stranke, guvernera za Crnu
Goru i Albaniju, pet italijanskih generala, ak i jednog italijanskog princa, svu onu separatistiku
petu kolonu i oruje koje su Italijani zaplijenili na teritoriji Albanije. Sve se to bilo okupilo na
Cetinju radi proglaenja Nezavisne Crne Gore.
Priam ja to Vulu, a znam da u izvriti ono to je prenio. Jo mu rekoh: im Italijani
predu sa kaznenim ekspedicijama u protivnapad, razbie nas tenkovima. Pretrpiemo poraz, jer
nemamo dobru organizaciju, nemamo tabova. Uostalom, sad ulazimo u vrijeme najveih
iskuenja, u kome e svako pokazati svoju pravu vrijednost. Znate li vi da je ovo ljeto i da su sve
porodice na katunima, na planinama sa stokom. Ovo je katunska nahija. Prostrana. Treba ti dan
hoda da je pree. Kako za jedan dan na raznim katunima da obavijestim lanove Partije da se
okupe i da ponemo napad?"
Iskoristio sam one ljude koji su se bili zateklu na sastanku, pa i samog Vula. Rekao sam
Vulu da se ne vraa na Cetinje, nego da ide kod Blagote, njegovog brata od strica - izuzetan je
junak to bio, poginuo je etrdeset druge - i da mu kae da on i njegovi dou sa one strane Ceva, pa
da zajedno napadnemo. Tamo je dan prije toga bilo oko trideset karabinjera i nekoliko andara.
Ono to si gledao u filmu 13. jul", to je bio ovaj na napad na kolu na evu i na karabinjere.
evo je jedna mala zaravan, selo odakle su Vukotii. Tu su i ranije bile este i velike bitke.
Na tom evu Nikac od Rovina je svojevremeno napravio veliki podvig. Vei od podviga Miloa
Obilia. Pred napad na Cetinje, turska vojska je taborila na evu. Nikac i druina stavie alme na
glave i nou uoe u logor. Doli su do atora pae, turskog komandanta, sa svih strana na ator
otvorili vatru iz puaka, izvadili handare i napravili sjeu. Bilo ih je oko sedamdeset, ali su ubili
pau, sve njegove doglavnike i posjekli masu Turaka. Poslije toga, Turci nijesu napali Cetinje nego
su se vratili natrag. Izuzetan junak je bio taj Nikac od Rovina. Njego je bio odredio da najvei
crnogorski orden bude orden Nikca od Rovina. Ve je bio napravio otisak i pozvao glavare
crnogorske iz drugih plemena na razgovor. Meutim, ovi iz drugih plemena - Ljubotinjani,
Cetinjani, Crmniani, pobunie se : ,,E, neemo mi toga katunjanina da nosimo na prsi!" Sloili su
se da naparave Medalju Miloa Obilia. Tako je Medalja Miloa Obilia postala najvii orden
crnogorski. Bila je od istog zlata.
Opkolili smo u obliku potkovice kolu-kasarnu i presjekli telefonske veze sa Cetinjem. Ja
sam se nalazio iznad kole, kraj jedne crkvice. Sa mnom su bili Nikola Popovi i Aco Vukoti. Po
kuriru sam ostalima poruio: ja pucam prvi. Kad uju puku, neka svi pucaju preko krova. Ako se
ne predaju, drugi metak u krov, ako se ni poslije toga ne predaju - onda u prozore. Bilo je tano tri
sata ujutro trinaestog jula. Podigoh puku i rekoh Nikoli i Acu: Ajde, sa sreom, da ponemo!"
Tad je opalila prva puka u Crnoj Gori.
Svi zapucae, al' Talijani se ne predaju. Opalismo u krov. Opet nita. Poee i oni da pucaju
kroz prozore. Porazbijasmo sva stakla na onim prozorima, al' Talijani se i dalje ne predaju. Bijae
ve svanulo. Vidim ja ide Andro Lompar i pravo onim Talijanima. Odjednom, poe da vie:
Vlado, oni su spremni da se predaju, ako im ostavimo oruje i pustimo ih da idu na etinje." Kako
da im ostavimo oruje, pa mi smo ih zbog toga i napali! U jednoj ruci sam drao kragujevaku
bombu, u drugoj ruci pitolj. Sletim dolje meu Talijane, i viknem: Ruke uvis!" Kako sam
izgledao, ne znam, ali znam da su svi digli ruke uvis. Pogledam: samo devetoro Talijana! A mi
oekivali bar trideset. Dodue, toliko ih je i bilo, ali su prethodne veeri otili na Cetinje radi one
crnogorske skuptine koja je proglaavala nezavisnost.
Savo Buri sa svojom grupom ode za Danilovgrad, a mi povedosmo one Talijane pravo
cestom ka Cetinju. Odatle do Cetinja ima jedno trideset pet kilometara.
Ovo ti priam da bi shvatio koliko smo mi naivni bili. Mi smo pred rat ak obian trajk
mjesecima pripremali, a u oruani ustanak smo ovako uli. Tako ti je: Generali iz biblioteke i ona
stvar iz apoteke - nita ne vrijede! Nije sluajno to smo mi u poetku rata neprekidno gubili borbe:
protiv Nijemaca, protiv ustaa, protiv domobrana, protiv Talijana, protiv etnika, protiv svih
moguih formacija. Nismo bili prekaljeni. Kad smo se prekalili, ovi nai obani, polupismeni ili
nepismeni, tukli su ih k'o stoku!
I tako, tom cestom, doosmo do imunje. Odatle poinju Ceklii i onda do Cetinja ima jo

neto oko sat hoda. Najedanput, pojavi se jedan talijanski kamionet. Onaj na tri toka. Na njemu tri
talijanska vojnika. Bili su vezisti i poli su da poprave one telefonske veze koje smo mi prekinuli.
Viknem : Stoj, bacite puke!" Iza mene oko trista ljudi. Svi s orujem. Voza, neki potar, zaustavi
kamion, iskoi i odmah poe da bjei u pravcu Cetinja. Talijani skidoe puke i - na mene! Da
nijesam pao niz one bankine, ubi me jedan od njih. Ovi nai opalie plotun. Sva tri Talijana padoe.
Sve zajedno, nije to trajalo vie od pet sekundi. Nijesmo ih ubili. Samo ranili. Kukaju oni Talijani,
plau, mole da ih ne pobijemo. Meni ih bi ao, uzmem ja jednog, a jo po jednog uzee dva druga.
Nosili smo ih dva kilometra nazad, do kole u Resni, gdje smo bili ostavili one zarobljene Talijane.
Sa njima sam ostavio i jednog studenta medicine da im pomogne. Vratim se natrag i poem na
ekanje i Bukovicu, gdje smo organizovali zasjede Talijanima - bilo da dolaze iz Cetinja ili iz
Kotora. Uz put pitam se: ta da radim dalje? Da li da idemo prema Cetinju da napadne-mo
Talijane? Ne smijem. Ne znam kakav je plan. Ako poemo sami, a nema plana, izginuemo svi. Da
li da idem prema Njeguima i Kotoru? Ili da ostanem tu? ekam. Nita. Ni od koga ivoga ne
mogu nita doznati. Zamisli: ljudi ekaju, a ja ne znam nita. Andro Lompar mi je ranije rekao u
kom selu iza Cetinja e biti tab i okruni partijski komitet sa Bajom Sekuliem. Odem tamo. Nije
bilo daleko. Sat i po hoda.
Kad sam doao tamo, jo se vodila velika borba na Koelama, jedanaest kilometara od
Cetinja prema Rijeci Crnojevia. To je vrlo zgodno mjesto za zasjede. Nai, komandovao je Peko,
tu su doekali jedan talijanski ojaani mitraljeski bataljon koji je trebalo da ide za Istoni front i
motociklistiku etu. Onda je naiao jedan puk i borba se vodila deset - dvanaest sati. Talijani su se
na kraju predali. Imali su preko sto osamdeset mrtvih i preko dvjesta pedeset ranjenih. Mi nijesmo
imali ni ranjenih, a kamoli poginulih.
Dakle, doem u to selo i opet ekam. Niko me ne prima. Dre tamo neki sastanak. Bijae tu
jedan kurir, ja sam ga primio u Partiju. Kaem: Baro, poi tamo, kai im da sam doao i da treba
da razgovaram sa Bajom." Ode on i vrati se. Veli: Rekli su ti da su na sastanku i da ne mogu da te
prime." Zamisli, kao da ja mogu ekati! Ja ekam i dalje. A, Baro je shvatio stvari. I prema njemu
su poslije zloinaki postupili. Vratili su ga u pozadinu i ubili su ga etnici iz njegovog sela na
jednoj svadbi. Baro se kiselo smije i kae mi: Vlado, ta da ti priam, i sam vidi kako je." Uopte
me nijesu primili ni razgovarali sa mnom, a komandujem itavim sektorom. Na sastanku su bili
Bajo Sekuli, Niko Rolovi, Vojo Ranatovi, Danica Marinovi, poslije ena generala Pejovia,
Rankovievog pomonika. Jedina je jo iva iz toga okrunog komiteta. Sa sastanka izae Luka
Ivanievi, moj dobar drug, i prenese mi poruku da odmah idem nazad. Ni plana, ni direktive, nita.
Idem nazad i mislim: Ako u mene nemaju povjerenja, to ne stave nekog drugog. Ja komandujem
tolikim sektorom, a otresaju me se tako. Mogli su jednostavno da kau da na moje mjesto ide taj i
taj...
U meuvremenu, probijala se jedna talijanska jedinica, od Kotora prema Cetinju. Tri tenka i
nekoliko kamiona. Ovi moji su ih doekali onako samoinicijativno, pobili prilian broj Talijana,
neke zarobili. Ta tri tenka i jedan - dva kamiona probili su se na Cetinje. Kad sam se vratio, izgubio
sam prvo etiri sata, poesmo da se organizujemo: radi obavjetenja, hrane i slino. Po starom
crnogorskom obiaju, porodice su u tome imale najveu ulogu. Crnogorska vojska ranije nije imala
komore, nego su im ene, majke i sestre donosile hranu na poloaj.
Meutim, nema hrane. Cuce ne alju. Oni su tamo bili najvee pleme. O emu se radilo?
Krsto Popovi, otac moga druga Nikole Popovia, bio je na Mojkovcu, u onoj poznatoj bici u
prvom ratu, komandant izviakog odreda. I to poznati komandant. Podvige pravio. Stoprocentno
je bio za kralja Nikolu i za dinastiju i kasnije je komandovao i zelenakim i separatistikim
odredima. Tukao se sa kasnijim vlastima uveliko i poslije Prvog rata. Sve negdje do dvadeset tree
godine. U toj borbi protiv njega uestvovali su i komunisti sa Cetinja. Rekao sam ti: komunisti su
bili za ujedinjenje. Krsto je uestvovao na onoj skuptini na kojoj je dvanaestog jula, dan pred
ustanak, proglaena nezavisna Crna Gora i izabrana nova vlada crnogorska. U toj vladi ministar
unutranjih poslova bio je moj ujak, stari zelena, ak je prije rata bio agent crnogorske policije,
medu crnogorskim studentima u Beogradu - o tome pie Mihailo Lali. Kako je Krsto znao sve te
staze i bogaze, uspio je da proe. Oba su mu sina bila sa nama. Oba komunisti. Nikola je bio lan

Partije ve pet - est godina, a mladi sin skojevac. im je stigao u Cuce, Krsto Popovi je odrao
zbor i pozivao narod da sprijei nau borbu sa Talijanima. Oko Krsta se okupie sve one njegove
bive komite. I to, svi naoruani do zuba i, plus, iskusni.
Moj brat Milutin bio je predratni oficir pa sam ja zahvaljujui njemu izuavao i neke vojne
stvari. On je bio malo lijen, pa kad je trebalo da polae kapetanski ispit, ja sam morao da mu itam
naglas sve ono njegovo i nauio sam dosta toga napamet. Ona tri tenka to su otila na Cetinje
vraaju se i mi se dogovaramo da ih zarobimo. Razraujem ja kako da napravimo zasjedu, kad uto:
Krsto sa nekoliko komita! Doao da ubjeuje svoje sinove da se vrate u Cuce, jer, eto, ustae su se
ve probile na Grahovo i idu prema Cucama. U to vrijeme ustae su ve poele pokolje Srba u
Hercegovini. Sinovi ne htjedoe i on, onda, napravi blokadu. Niko nije smio hranu da nam donese.
Ja gore na poloaju, u onim stijenama, kad ide jedan borac i veli:
- Jedan drug te trai.
Strim dolje, a tamo Bajo Sekuli. Veli:
- Idem na Njegue, pa na Loven, a doao sam samo da ti kaem da pustite one
zarobljenike.
Misli na one to smo ih prve zarobili i na ona tri ranjena Talijana. Sjea se, ostavili smo ih
u onoj koli.
- Kako da ih pustimo?
- Da ih pustite na Cetinje.
- Drimo u opsadi itavo Cetinje i jo da im poaljemo pojaanje!
Veli:
- To je direktiva - i ode! Jo dodade:
- Snalazi se kako zna, ovo dosad je dobro.
- Pa, Bajo, ovjee, pun je cetinjski zatvor naih drugova i patriota. Strijeljaju ljude
svakodnevno. Zato ne traimo da ih zamijenimo. Zato da ne vadimo nae ljude iz zatvora?
Meni sve to mirie na kapitulaciju, al' ipak naredim da pou tamo u kolu i da pomognu da
se naprave neka nosila za one ranjene. Objasnim onom talijanskom brigadiru i vojnicima da se mi
ne borimo protiv talijanskog naroda, a najmanje protiv talijanske radnike klase i seljatva. Borimo
se protiv okupacije. Kako bi njima bilo da doe neko i da ih okupira. Brigadir kae:
- Ja se ne mijeam u politiku.
- Ma kako se ne mijea u politiku! Pa ta onda radi ovdje? Je li ti ovo Italija?
Dadoh im pratnju tamo do Cetinja, uzee one ranjenike i odoe. Borci oko mene svi vrlo
nezadovoljni. Ja rekoh:
- Tako je rekao Bajo.
Nije prolo ni dva sata kako smo otpratili one Talijane, kad eto ti dvije drugarice sa Cetinja:
jedna Biljanovi, druga Ivanovic. Skojevke obadvije. Nekako se provukle, dole i donijele jednu
objavu skinutu sa stuba na Cetinju, kojom se narod poziva na Cetinje da prisustvuje strijeljanju
Milice Dapevi! Moje majke. Zamisli. A ja putam Talijane po Bajovim direktivama!
Prvo su je osudili na smrt. Tad im je rekla: Ponosim se to sam stala na muku stopu" razumije, to je pola mukim putem - imam etiri sina i znam da e me lijepo osvetiti." Poveli su
je na strijeljanje. ene plau, a ona ni rijei. U posljednjem trenutku promijenie joj kaznu u
trideset godina zatvora. Ni danas ne znam zato su to uradili. Moda zato to je bila bliska roaka
Jeleni, kraljici talijanskoj. Valjda je neko rekao onim oficirima. A, moda, i zato to su znali da
Peko i ja komandujemo po jednim dijelom ustanka, pa se bojali strane osvete. Ja vjerujem da je
drugi razlog pretegao, a da je prvi bio dobar izgovor.
I majka i sestra su bile taoci. Druge su strijeljali, a njih nijesu, bojei se mogue odmazde.
Iz zatvora ju je pustio tek njemaki general fon Kajper. Htio je da se preporui jer smo mi bili
daleko jai. ak joj je rekao: Putam te kui. Niko ti nita ne smije. Ako ti etnici budu pravili bilo
kakve neprijatnosti, zaustavi prvog njemakog vojnika ili oficira i kai mu da te vodi kod fon
Kajpera."
Poslije osloboenja Beograda, Cetinje tada jo nije bilo osloboeno, upadoe u nau kuu
etnici, pet - est najpoznatijih cetinjskih koljaa. Drali su one talijanske bombe i noeve. Majka je

leala. Vele joj: Dig" se, kuko. Lei ka kraljica ovdje, a sin joj u Bijeli dvor!" To zna, Peko je
bio komandant jedinica koje su zajedno sa Rusima oslobaale Beograd. Vrijeali su je, psovali i
kad im je rekla da joj je fon Kajper rekao da ne smiju da je diraju, pokupili su se i otili. Fon Kajper
bi ih stvarno strijeljao.
A, sestra Danica je sa grupom ena pobjegla iz cetinjskog zatvora. esto su tamo nadlijetale
formacije amerikih i engleskih bombardera. Nijemci su bjeali u sklonite im bi oni naili. ene
to primijete, pozovu mukarce koji su bili odijeljeni icom i kau im da to treba iskoristiti i pobjei.
Mukarci nijesu smjeli, i one same to uine. ebad na ice, preskoe icu i bjee uzbrdo. Samo su
dvije poginule. I to, kad su kasnije prelazile cestu. Na onom ekanju su bile postavljene nagazne
mine.
Kad sam po Bajovoj direktivi pustio one Talijane, nijesam ni sanjao ta tek dolazi. Talijani
poee veliku kaznenu ekspediciju, sa artiljerijom, tenkovima i ogromnim brojem aviona. A mi
nemamo hrane, ne znamo ta rade drugi, poeli ljudi da se kolebaju...Treba se ponovo pribrati.
Reismo da odrimo zbor. Govorio je Vlado Abramovi jer je tu roen i njihov je. Ja sam za njih
bio stranac. A i Krsto Popovi je istupio protiv mene, koristei to to sam bio sin bjelaa. ak je
govorio da sam od Srbijanaca dobio dvanaest miliona dinara da zamutim i u krv uvedem katunsku
nahiju. Nekako se priberemo i poemo na imunju. Kolebanja i dalje ima, al` ipak idu s nama ljudi.
Hoe da brane svoja sela i svoja ognjita. To je posebna svetinja za Crnogorce. Iako su te kue
slinije peinama nego domovima. Devedeset pet odsto kua je bilo pokriveno slamom.
Na imunji drimo poloaj i ekamo. Talijani izali. Bilo ih je jedno dvije divizije. Na
onom ekanju bili su postavili oko pedeset topova, sve u red, jedan pored drugoga prema nama.
Poee da nastupaju. Tenkovi, pa pjeadija. Ve pale prva eklika sela. Mi smo u meuvremenu
bili malo uvrstili disciplinu i dogovorili se da ih ne pustimo blie od pedeset metara. Ako svaki
na metak ne bude pogodak - gotovi smo. Pored mene bijee Blagota Miunovi. Komandovao je
evskim odredom. Posmatramo sve to i gledamo kakvo je raspoloenje medu borcima.
Odjednom, iza nas se pojavi bar sto pedeset komita, na elu Krsto Popovi! Doli na trideset
metara. Svi sa pukama, bombama, fieklijama. Svi brkajlije. Imaju svi po jedno pedeset godina.
Krsto gleda Blagotu i veli: Ako i jedan jedini metak opalite na Talijane, mi emo vas odovud sve
pobiti!" Blagota se okrenu, bio je kao iva vatra, i viknu: A, ko e da nas sprijei majku ti izdajniku jebem!" I podie puku da ubije Krsta. Zamisli, to ree Krstu Popoviu, generalu bive
crnogorske vojske i vodi komita. Ja istog trenutka skoim za Blagotom i gurnem uvis onu puku
ba kad je opalila.
Da nas ne pomirie Talijani, ko zna, moda bi otvorili vatru na nas. Onog momenta kad je
opalio Blagota, jedna talijanska granata pade jedno pet - est metara ispred nas. Za njom stotine
drugih zasue onaj kamenjar, a tridesetak bombardera odnekud se stvori iznad nas. Razbjeae se
nai, razbjeae se i komite. Svak na svoju stranu. Komite su se zvali i krilai. Trebalo je da budu
osnov vojske nove nezavisne crnogorske drave. Krilai, po predratnoj crnogorskoj andarmeriji
koja je nosila onaj grb sa orlom rairenih krila. Nevjerovatno: od tolike paljbe, niko nije poginuo.
Ali, svi se rasturismo. Sa nekim Misom Popoviem sa Cetinja poem uzbrdo, i to bos - opanke sam
dao jednom borcu. Htio sam iznad Bjelica da se povezem sa nekim lanovima Partije. Usput
mislim: obrazovaemo gerilske odrede, kriemo se u planinama, osmatrati neprijatelje i napadati
onda kad je to nama najzgodnije.
U meuvremenu, pole su kaznene ekspedicije od Podgorice ka Cetinju, i osnovni cilj im je
bio da deblokiraju Cetinje. Jer, sve manje jedinice koje su slali, mi smo unitili. Sad su poslali ele
divizije. Pogledaj ti kakva je naa situacija bila. Praktino, itav se narod digao na ustanak. Jedini
pravi narodni ustanak te etrdeset prve godine bio je u Crnoj Gori. Bili smo zauzeli sve gradove
sem Cetinja, Podgorice i Nikia. Zauzeli smo avnik, abljak, Kolain, Berane, Andrijevicu,
Danilovgrad, Virpazar, Petrovac na Moru... Bili smo dobro naoruani, ve smo imali iskustava iz
prvih borbi i mogli smo da se bijemo mnogo bolje nego u poetku. Uslovi, teren i drugo - idealni.
Bez obzira na sva kolebanja i ostalo, tih njihovih sedam divizija, to ti je otprilike sedamdeset hiljada ljudi, mogli smo da unitimo sa trideset hiljada boraca... Ali, sluaj sad ovo. Ja poeo da
organizujem te gerilske odrede kad, evo ti, opet, Vula Miunovia. Nosi novu direktivu. Ovog puta

ne samo okrunog - rekao sam ti, bio je kurir Okrunog komiteta Cetinja - nego i Pokrajinskog
komiteta Partije za Crnu Goru. Kae:
- Sve borce vratiti u sela!
Ja ga gledam i ne vjerujem svojim uima.
- ekaj, Vule, da se ti nijesi neto zabunio? Da te ne znam dobro, ja bih mislio da si ti
talijanski agent, pijun. Takvu direktivu mogu dati samo Talijani!
To je znailo da treba da kapituliramo pred Talijanima, i to bez metka i borbe, da e sve one
koji se vrate u selo Talijani pokupiti i odvesti u logore, meu njima probrati one koji su bili
aktivniji u ustanku i - postrijeljati. Ja kaem:
- Vule, ja tu direktivu izvriti neu. To je izdaja. Ja u sve borce izvui gore u planinu,
organizovati gerilske odrede i nastaviti odlunu borbu sa Talijanima. A, traiu, najodlunije, da se
oni koji su izdali takvu kapitulantsku direktivu stave pred revolucionarni sud i da im on sudi za
izdaju!
I, nijesam prihvatio direktivu. Veina drugih jeste. Osam hiljada boraca, vjerovatno
najboljih u Jugoslaviji, predalo se bez metka i odvedeni su u zatvore i logore. Jezgro nae kasnije
partizanske vojske u Crnoj Gori bili su oni koji, kao ja, nijesu htjeli da prihvate direktivu i koji su
se skrili po onim peinama. Da apsurd bude vei, dva dana poslije toga direktiva je promijenjena
kao pogrena. Ali, ve je bilo prekasno. Vule se vratio u komitet i vjerovatno onima rekao kako
sam ja reagovao. Znali su da u ja prvom prilikom zahtijevati da se kazne krivci, i ja sam ve bio
sahranjen.
Sudei po onome to u ti sad ispriati, izgleda da su me bili sahranili i ovi drugi. Krenem
sa Nikolom Popoviem u katunsku nahiju da organizujem odred. Zanoismo u kolibi Krsta
Popovia, Nikolina oca. Ujutro rano doe Nikolina sestra i donese nam hranu. A Krstova situacija
bila je ovakva: dva mu sina, Nikola i onaj skojevac, oba komunisti, oba u partizanima, erka na
simpatizer, a ena, naravno, na strani sinova. Pojedosmo hljeba, sira i neto mesa, kad: ujemo
ovce. Gledamo ko je i Nikola kae: Pa, to je Krsto s ovcama." Nijesmo ga oekivali jer su
mukarci rijetko ostajali u planini sa ovcama. Oni su bili u selu. Mora da je saznao da mu je sin tu
pa doao. Vjerovatno nije znao da sam i ja tu. Nikola ga gleda i, zamisli, kae: Vlado, da ga
ubijem?" Pita da li da ubije roenog oca! Ja viknem: Ne, Nikola!"
To je ono to sam htio da ti kaem. Mi smo se do te mjere diferencirali, da upotrijebim taj
savremeni izraz, od onih koji su saraivali sa okupatorom, da je sin Nikola htio da ubije oca Krsta. I
ubio bi ga da sam rekao: Ubij ga!" Taj Krsto je protiv nas i poslije rata nastavio da komituje. Ubio
je, onog Mugou, narodnog heroja, a onda je njega etrdeset este ubio Veljko Milatovi, onaj to
je prije nekoliko godina iznenada dao ostavku na sve funkcije. itav narod je uvao tog Krsta.
Narod ima svoju logiku. Po toj logici, Krsto je spasio katunsku nahiju da je ne zapale Talijani. Tako
je smatrao narod i zahvaljujui tome sva naa poslijeratna organizacija - i partijska, i skojevska, i
agenti Ozne - do etrdeset este nijesu mogli da udu u trag Krstu Popoviu. A, sve vrijeme boravio
je tu, oko svoga sela. Neko je otkrio da on ujutro odlazi na vodu. Zasjedu su mu spremili Mugoa i
Milatovi... Bili su u nekoj zidini. Mugoa je bio zaspao kad je Krsto naiao. Veljko ga je gurnuo
laktom da se probudi, ovaj se prenu iz sna i malo vie se podignu iznad one zidine. A, Krsto, stari
hajduk, odmah to primijeti i mainkom ga prosto prereza. Njega ubi Veljko. Mnogo nam je dobrih
ljudi poslije rata poginulo od etnika i ustaa. Recimo, ba na onom ekanju kod Cetinja su etnici
Krsta Popovia zaustavili automobil u kome su bili brat Veljka Vlahovia i jo etvorica i sve ih
pobili Poslije rata, jednom sam ak rekao Nikoli: Ako hoe, preko nekoga javi Krstu da se preda.
Ja u sa svoje strane uiniti sve da ga ne osude na smrt." Nikola ree da nema nikakve veze sa njim.
Dakle, ja ne dadoh Nikoli da ubije oca i mi krenusmo prema Bjelicama, preko jednog sela
koje se zove Proseni Do. Taman smo proli to selo, kad neko opali i metak meni proe bukvalno
kroz kosu. Pucao je jedan koga smo mi iskljuili iz Partije zato to je nekoj djevojci napravio
kopile. Bila je to velika bruka. Kad smo se mi ogradili od njega, on pristao uz Krsta. I, Krsto mu je
naredio da me ubije. Ali mu je i priprijetio: Pazi dobro da ne ubije Nikolu. Ako ga ubije, ubiu
te ka' kuku!" I, valjda, plaei se da ne ubije Nikolu, promaio je i mene. Nikola je odmah rekao:
Ovo ti je sigurno Krsto pripremio."

Dodue, prijetile su meni komite i ranije. Kad sam stvarao one partijske organizacije po
katunskoj nahiji, spavao sam kod brata od strica istog tog Nikole Popovia. Jedne veeri u kuu
upadoe dva komita. Jedan kae:
- Dapeviu, ima do sjutra vee da napusti Cuce i katunsku nahiju. To je nae rjeenje. Ne
uini li to, kunem ti se bogom - ubiemo te da valja Lovena.
- Sluajte vi, ja sam lan KPJ i mene je ovdje po zadatku poslala moja Partija. Samo ako mi
Partija naredi da odem, ja u otii. Vi moete mene ubiti, ali e umjesto mene Partija poslati
jednoga, ako treba dvojicu, pet ili deset. Sve njih pobit' ne moete. Nadam se, samo, da ete biti
toliko ljudi da mi ne pucate s lea.
Digli su se i otili. Njima je bilo ubiti ovjeka ka' popiti au ladne vode. A ja sam sve
vrijeme drao ruku na onom Vujisievom pitolju i ekao.
Da, da. Onog Vujisia po ijem nareenju su me na Cetinju tukli do smrti. Valjda da bi se
preporuio, dva dana poslije kapitulacije Italije, sreo je moga oca i dao mu dva pitolja. Ree:
Odnesi ovo Vladu i zamoli ga da mi oprosti." Rekao sam ti da sam mu spasio ivot poslije rata.
etrdeset pete su ga nai uhapsili u Beogradu. U prvom redu zbog onoga to je meni uinio. Htjeli
su da ga osude na smrt. Neki Vidak Popovi, isljednik sa Cetinja, zovnu me jednog dana telefonom
da mi uini mutuluk. Veli:
- Vlado, zna li ko je ovdje u zatvoru i sad je dolo vrijeme da plati? Bivi upravnik policije
na Cetinju Vujisi!
- Zato? Kako se drao za vrijeme okupacije?
- Najtee mu je ono to je tebe onako prebio. Zahtijevao sam da ga smjesta puste. Pustili su
ga.
Jednom sam ga poslije toga sreo kod Cvetnog trga u Beogradu. Krenuo negdje sa sinom
Pavlom. Ve tad je Pavle bio debeo. Pogledao me, sagao glavu i, kad je prolazio pored mene, samo
je rekao: Velika ti hvala, Vlado."
Dakle, izbjegoh komitski metak u onom Prosenom Dolu, al' doe vrijeme da platim i za ono
to sam odbio direktivu i za ono to sam rekao Vulu Miunoviu. Dodosmo Nikola i ja u Bjelice, u
Kosau, do onih naih drugova. Sjedimo i priamo, kad evo ti Voja Biljanovia. Bio je tada lan
sreskog partijskog komiteta. Prije rata radio je u zagrebakoj partijskoj organizaciji. Bio je sekretar
Univerzitetskog komiteta u Zagrebu i lan zagrebakog Mjesnog komiteta. I on je bio u zatvoru u
Kerestincu sa onim naim drugovima, ali je izbjegao pokolj. Izaao je mjesec dana prije toga
blagodarei bratu svoje djevojke koji je tamo podmitio neke ustae. Tako su ga pustili...
Ma, kakvo neuspjelo bjekstvo! Nije to bilo neuspjelo bjekstvo, to je bio ist zloin. I to
zloin komunista. Njih je bilo lako osloboditi. Naroito u onom periodu dok se jo nije bila
uvrstila ustaka vlast. Njih su uvala tri - etiri straara. ak nijesu bili pravi andari ili policajci,
nego oni iz takozvane seljake strae. Ja smatram da je to u svakom sluaju bio zloin i ne samo
zloin iz nehata. Jer, nemogue je da oni koji su znali da su ti ljudi tamo i koliko oni vrijede za na
pokret nijesu nita preduzeli da budu osloboeni. Kada su i pokuali - i to na svoju ruku Kopini i
Rob, sekretar Mjesnog partijskog komiteta Zagreba - to je uraeno tako naopako kao daje neko
svjesno htio sve da upropasti.
Sto dvadeset sedam najveih intelektualaca Komunistike partije Jugoslavije i Hrvatske je
tu pobijeno. Rekao sam ti ve: mi nijesmo imali nijednoga teoretiara ravnog Ognjenu Prici,
nijednoga ovjeka u kulturi ravnog Otokaru Kerovaniju, nijednoga u oblasti publicistike ravnog
Boidaru Adiji...
O sluaju bjekstva iz zatvora u Sremskoj Mitrovici moglo bi se isto rei. Kao to bi se isto
to moglo rei za ostavljanje u gradovima lanova Partije koji su bili potpuno kompromitovani jer su
bili hapeni, jer su bili u zatvorima i koje je policija odlino poznavala. Veliki broj je zbog njih bio
pobijen, a organizacije u svim tim mjestima - Beogradu, Osijeku, Zagrebu, Karlovcu... praktiki su
bile unitene. Pomenuu ti samo neke od njih: Vukica Mitrovi, Mrsa Matijevi, David Paji,
Todor Dukin... U onim uslovima okupacije i terora, takvi ljudi ni u kom sluaju nijesu smjeli biti
ostavljeni u gradovima.
Kad sam o tome razmiljao, imao sam utisak, a imam ga i danas, da je neko moda i svjesno

izloio te ljude pogibiji. Posebno kad se zna da se veliki dio ba tih ljudi, na ovaj ili na onaj nain,
nije slagao sa Brozom i politikom koju je on vodio. Osim toga, mnogo drugih pitanja nije
razjanjeno. Recimo, kako je u ruke ustake policije pao Srebrenjak, ef sovjetske obavjetajne
slube u Zagrebu, za koga su znala samo dva ovjeka - Tito i Kopini. Ili, kako se moglo dogoditi
da u Beogradu Nijemci uhvate i strijeljaju Mustafu Golubia, ovjeka iz samog vrha sovjetske
obavjetajne slube, za koga su, takoe, znala samo dva - tri ovjeka. I to ona koja su bila odreena
da mu se nadu pri ruci.
Dakle, doe Vojo Biljanovi i saoptava mi da treba odmah da idem na Stavor, planinu u
cetinjskom srezu, na drugu dunost. Kae: Ostau ja mjesto tebe." uje, on umjesto mene! I to je
bila pogrena odluka. Vojo Biljanovi nije bio Crnogorac i u tim selima nije imao nikakve rodbine.
A to je u Crnoj Gori, naroito u toj situaciji, bilo od izuzetno velike vanosti. Izabran je najnepogodniji ovjek. Normalno bi bilo da su tamo poslali Veljka Miunovia, koji je bio iz katunske
nahije, ili Krsta Popivodu, ili nekog drugog ko je poznavao sve te meuplemenske i druge odnose.
AT, 'ajde, direktiva je direktiva. Poem na Stavor, doem tamo, javim se, al' me ne putaju gore
kod njih, na vrhu je bio tab, nego silazi sekretar cetinjskog komiteta, Niko Rolovi. Nije u Partiji
bio due od osam mjeseci. Ali, podrao onu odluku o iskljuenju Nikole Lekia iz Partije, pa ga
nagradili. Da sam ja bio na Cetinju kad je priman, nikad on ne bi uao u Partiju. Nita nije htio da
radi, bio je vrlo daleki simpatizer, samo je lansirao modu po Cetinju. Istina, bio je zgodan, dopadao
se djevojkama. Jednom sam mu ponudio da odnese paket letaka jednom lanu Komiteta u Crmnicu,
a on ree: Nijesam ja lud da idem po zatvorima k'o ti i da me prebijaju k'o tebe!" A, sad, on
sekretar Komiteta. Velika vlast.
Kae on meni:
- Ti si smijenjen sa ove dunosti. - Vjerovatno im je Vule prenio ono to sam mu onda
rekao. - Ide, veli, za sekretara Optinskoga biroa na Ljubotinj.
Kaem:
- U redu...
Kad? Onda kad sam zaplakao? Ne, nijesu me tad iskljuili. To je bila samo finta da
prihvatimo odluku o iskljuenju Lekia. Ko je prihvatio taj je ostao u Partiji. Prihvatio sam i ja. ta
sam drugo mogao.
Sjedosmo Niko i ja i razgovaramo. Kaem:
- Kako je bilo mogue da me ni o emu nijesu obavjetavali. Nijesam znao ta da radim.
Ljudi su plakali, neki su ak pokuali da izvre samoubistvo zbog vae direktive da se vrate u sela.
Lomili su se izmeu discipline i poslunosti prema odluci Komiteta i zdravog razuma. Stavili ste
nas na milost i nemilost Talijanima...
Sve to to sam rekao, Niko je primio kao veliku uvredu na svoj raun. Pitam:
- Mogu li da razgovaram s Bajom? Kae:
- Nije tu.
A bio je tu. Bajo Sekuli se, jednostavno, bojao da se suoi sa mnom. Pored ostalog i zato
to su oni Talijani koje smo mi bili zarobili u prvom napadu, pa pustili po njegovoj direktivi,
kasnije napravili pokolj u selu u kome smo ih bili ostavili. Kad su sa kaznenom ekspedicijom
ponovo doli u to selo, sva ona djeca koja su ih hranila dok su bili nai zarobljenici, okupila su se
oko njih, a zna li ta su oni uradili? Uhvatili su jedanaestoro djeaka, izmeu deset i trinaest
godina - i svu jedanaestoricu tu postrijeljali. Medu njima je strijeljan i najmlai brat Vlada
Abramovia, sekretara Komiteta u Boki Kotorskoj.
Ja pitam Nika:
- to ja tamo da radim kao sekretar Biroa?
Iz tog mog sela, Ljubotinja, po nareenju predalo se devedeset odsto ustanika i Talijani su
ih odveli u logor. Veli:
- Organizuj jedan bataljon!
Nije se na tome zavrilo. Kad je poela priprema nove Pokrajinske konferencije za Crnu
Goru, doe jedan od njih odozgo, trai da i mi izaberemo delegata i kae: Ti, drue Vlado, ne
treba da se kandiduje, jer e inae biti pozvan na konferenciju." Kako on to ree, ja se sjetih istih

rijei Sava Brkovia, pred onu konferenciju. Vidim: opet neka ujdurma. Samo, ovog puta nijesam
posluao, nego sam se kandidovao i proao na izborima iako je ovaj predloio drugog kandidata.
Kad je vidio da sam ja izabran, traio je da se glasanje ponovi. Ali, ovog puta, tajno i plus da on
broji glasove. Zamisli! Dobio je zadatak da me onemogui i, prosto, nije birao sredstva. Nijesam
dozvolio da on sam broji glasove, dodali smo i jednog naeg, ponovili glasanje i - ja opet prooh. I
to jednoglasno. Htjeli su po svaku cijenu da me sprijee da doem na konferenciju jer su se bojali
onoga to sam namjeravao tamo da kaem. Spremao sam se da kaem sve ono to sam onda Vulu
obeao. Ode onaj ljut, neobavljena posla. Dolazi vrijeme konferencije. Mene ne zovu. Vidim,
delegati iz Crmnice i iz onih drugih optina prolaze preko nae teritorije i idu na konferenciju. Krenuh i ja sa njima. Interesantno, ve tada su za delegate birali samo one za koje su unaprijed znali da
e ih podrati. Imali su sto naina da izbjegnu ljude koji su bili spremni kritiki da istupe.
Dok sam sa onim delegatima ekao poetak konferencije, pozva me Niko Rolovi. Veli:
- Saoptavam ti u ime rukovodstva da ti ne moe prisustvovati konferenciji jer smo o tebi
ve donijeli izvjesnu odluku!
- Po Statutu, za vrijeme izbora vi ne moete donijeti nikakvu odluku i ja u prisustvovati
konferenciji, jer sam ja izabran za delegata, i to jednoglasno.
- Ti ne moe prisustvovati, jo jednom ti saoptava, i to u ime naeg i Pokrajinskog
komiteta. Ako pokua, mi emo te orujem sprijeiti!
Da sam se tada vratio na Ljubotinj i onim ljudima rekao da me nijesu pustili, garantujem ti
da bismo ih poistili k'o posljednje balege. Trebalo je tada obraunati se sa tim ljudima orujem.
Pogrijeio sam to to nijesam uinio. Da jesam, ne bi uinili sva ona zla i ne bi upropastili ustanak u
Crnoj Gori. Sjutradan, preko Ljubotinja naie Branko Lopii, jedan od delegata - poginuo je devet
mjeseci poslije toga, zapalili su ga etnici zajedno sa ostalim ranjenicima - i ja ga pitam ta je bilo
na konferenciji. Veli: Tebe su iskljuili iz Partije.1' I, jo, veli da je Blao Jovanovi rekao: Vlado
Dapevi je pokuao silom da prisustvuje konferenciji i mi smo ga sprijeili. Otiao je. Dabogda
nam Talijane doveo, jer on je u stanju i to da nam uini!" Zamisli!
Tog istog dana neki oko Vukievi i Mio Radoman, isto delegati, doli su da mi to
zvanino saopte.
I tada, kao i poslije, iskljuenje iz Partije znailo je potpunu degradaciju. A, evo ti i
primjera. Kad su na Ljubotinju formirani novi odredi, oni tamo navalie da ja budem komandir
jednog voda. Meutim, naie, u prolazu, Jovo Kapii i, kad je to uo, viknu na onog sekretara
partijske organizacije, bijee mi to brat od strica: ,,I tebe emo iskljuiti iz Partije. Mi ga
iskljuujemo iz Partije, a vi ga birate za vodnika. Odmah da ga smijenite!" I smijenie me.
Taj Jovo Kapii je, u stvari, tada poao na Loven da organizuje ubistvo Nikole Lekia i,
zajedno, sa njim, Bogdana Lakovia i Sava Popovia, jer bi ova dvojica branili Nikolu do
posljednje kapi krvi. Jedan od onih kurira, predratnih lanova Partije, to je uo i rekao mi. Odmah
sam jednog druga poslao po Nikolu, Bogdana i Sava i oni su doli kod mene. Jovu sam rekao:
- Fali li mu dlaka s glave, preko puke emo razgovarati!
Jovo me gleda i pita:
- Ko ti je to rekao? To nije istina.
U tim mojim stalnim sukobima sa rukovodstvom, zanimljiv je i jedan detalj o meni i Peku.
Nekoliko dana poslije mog dolaska iz katunske nahije na Ljubotinj doe Peko. Prije toga nijesmo
se vidjeli etiri i vie godina - i kakav je obiaj, poem da se sa njim poljubim. On, nita. Samo
kae:
- Vlado, da ide smjesta na Stavor, u tab i da se raskritikuje.
- Zato?
- Zbog onih stvari koje si govorio.
- Peko, je li istina ono to sam ja rekao?
- Jeste, ali to nije vano. Oni su jai od tebe i unitie te. Ti treba da kupuje, a ne da
prodaje. '
A, on je tada ve bio proao paniju, imao je iskustva, realnije je stvari prosuivao od
mene. Ali, ja i dalje tjeram svoje:

- Sluaj, Peko, ako si ti u paniji nauio da trguje, ja nijesam. Ja nijesam trgovac, nego
komunista. Ti trguj, a ja ni po koju cijenu neu rei da nije istina ono to je istina.
Peko je ve tada znao da se na hiljadu naina neko moe likvidirati, a da i ne puca u njega.
Jednostavno, poalje ga na zadatak tamo gdje mora da se pogine.
I sa mnom su to pokuali, dva mjeseca poslije mog iskljuenja iz Partije. Pozvali su me na
Stavor i, kad stigoh, opet me ne pustie u kuu. Tada pred mene nije izaao Niko Rolovi, nego
Jovo Kapii. Nika Rolovia je u meuvremenu ubio neki iz Bajia. Zavrbovali su ga Talijani, dali
mu pitolj i on prvo ubi nekog Laliia sa Prekornice, pa Nika Rolovia. est metaka u elo mu je
sasuo. Kapii mi je u ime Komiteta saoptio da treba da idem na Cetinje da ubijem Jovana BelovaVujovia. Kae:
- Da sam na tvome mjestu ja bih to izvrio. Ja mu odgovaram:
- Sluaj, Jovo, mi se dobro znamo, nema ti muda ni za mnogo manju stvar, a kamoli da
ide na Cetinje.
A, ja najkompromitovaniji ovjek na Cetinju. Ucijenjen. Na Cetinje pobjegli svi oni
saradnici okupatora, jer mi vladamo okolinom Cetinja i redom ubijamo te pijune. Plus, policijski
as na Cetinju. Ja, dakle, usred dana treba da proem kroz centar Cetinja da bih doao do ovjeka
kod koga treba da se sklonim dok ne ubijem tog pijuna. Uz to, na Cetinju znaju da smo ga osudili
na smrt i dobro ga uvaju! Veljko Miunovi je bio protiv toga da me alju, a sekretar Komiteta sa
Cetinja, Milovan Vujovi, plakao je da me ne alju jer u sigurno biti ubijen i garantovao im je da
e Jovana Belova-Vujovia ubiti sami komunisti sa Cetinja najvie za deset dana.
Otiao sam ipak na Cetinje. Proao sam kroz razne tragikomine situacije, ali Jovana
nijesam uspio da ubijem. ak mi je revolver u koji sam jedino imao povjerenja upao u klozet.
Danima sam se krio kod Blaa Kusovca i ekao da mi jave da nailazi Jovan. Plan je bio da ja
izaem kad on naie i da ga ubijem. Jedne veeri, brat Voja Ranatovia je zaista dotrao da mi
javi da ba u tom trenutku izlazi iz kafane u pratnji talijanskih oficira. Izaem, stojim iza ulaza i
ekam ih, spreman da ubijem svu trojicu. Meutim, oni su okrenuli na drugu stranu. Stvar se
zavrila tako to je Veljko Miunovi, bio je tada komesar Lovenskog odreda, poruio da se
smjesta vratim. A Jovana su kasnije ubili ba u mom selu. Ubio ga moj brat od strica.
Kad sam se ponovo javio na Stavor, Veljko Miunovi mi je saoptio da sam odreen u
Lovenski bataljon.
Na abljaku, u jesen etrdeset prve godine, formiran je Crnogorski odred. Komandant je bio
Arso Jovanovi, a politiki komesar Bajo Sekuli. Na putu ka abljaku, kad smo bili na Jezera,
nekako sam se naao pored Jova Kapiia. Bio je postavljen za komesara Lovenskog bataljona.
Valjda je bio zaboravio da sam i ja iskljuen iz Partije i proglaen za frakcionaa, pa mi najednom
ree:
- A Nikolu i ove frakcionae - sve emo pobiti! Bio sam zapanjen! Da li me shvata? Moj je
utisak, normalan i logian, odmah bio da je on od nekoga gore dobio zadatak, kao komesar
bataljona, da nae naina, negdje u toku borbe, da likvidira Nikolu, Bogdana, Sava. Odmah sam
otiao u treu etu, naao sam ih i prenio im ovo to je rekao Jova Kapa. Oni nita. Nikola samo
ree:
- Bilo bi mi strano da poginem od drugova, ali ako. Savo Popovi veli:
- Neka im slui na ast.
Dok smo se sputali prema Pljevljima, bio sam se dobrovoljno javio za vodu bombaa.
Ponovo sretoh Nikolu.
- Kako si Nikola?
- Ja u noas sigurno poginuti. Nije mi strano ni ao zbog toga, ionako sam kao komunista
oekivao da mogu svaki as izgubiti glavu, ali mi je ao to u poginuti kao da su me kuke izjele...
Te noi su sva trojica poginula. Nali su ih sve jednog do drugoga. Zamisli: velikoga Nikolu
Lekia, uvenog rukovodioca crnogorske partije, delegata Pete zemaljske konferencije, njega koji
nita nije vidio - vodio ga je Savo Popovi jer je na jednom oku imao dioptriju minus sedam, a na
drugom minus devet - poslali su u nonu borbu! To je bilo isto ubistvo.
A zna li ta je radio Jovo Kapa? Pobjegao je. Nije ni uestvovao u bici. Pobjegao je, a mi

smo ginuli bukvalno kao stoka. Napali smo kasarnu frontalno. Poto je sva Crna Gora znala da
idemo na Pljevlja, naravno, znali su i Talijani, pa su se zabarikadirali i dobro spremili da nas
doekaju. Bacio sam prvu bombu na onu kasarnu. Kako je ja bacih, ona se vrati i umalo nas ne
pobi. Kad smo bacili jo dvije - tri bombe, poe pakao: upalie se reflektori i osue vatru na nas iz
svih oruja i orua - puaka, artiljerije, minobacaa... Ti minobacai su pokolj napravili. A ovi,
nai, kao da idu na demonstracije: Ura!" I pravo na one kasarne. Ljudi padaju k'o snoplje. Kad je
svanulo, odem do komandanta naeg bataljona, Pera etkovica, poginuo je kod Nevesinja etrdeset
tree godine kao komandant Tree divizije - i kaem:
- Pero, ovjee, vidi li da emo svi izginuti, vadi bataljon dok jo moe da spasi neto!
On veli:
- Ne smijem bez Jova! Da, Jova Kape. Kae:
- Nije ni uao s nama, otiao je kod bataljona Bijeloga Pavla da trai pomo i koordinaciju.
uje ti ovo: komesar bataljona kao najobiniji kurir otiao kobajagi da trai pomo.
Pobjegao. Poe protivnapad Talijana. Jedno dvjesta - trista Talijana zauzelo je Glavicu, brdo iza
naih leda i presjeklo nam odstupnicu. Ispred nas kasarne, a odozgo sa Straice zasipaju nas artiljerijskim minobacakim granatama. Ne moe prst da pomoli. Kotao. Pokolj. U naem bataljonu
je tada bio trista etrdeset jedan borac. Pero je, ipak, sa ezdesetak ljudi uspio da potisne one
Talijane na Glavici, da izbiju na Glavicu, ali je odmah bio potisnut sa druge strane Glavice. Tako su
nas podijelili. Tek tamo, dakle van ovog pakla, odnekud se pojavio Jovo Kapii.
Mi ovamo gorimo. itav taj dan Talijani su nas mrcvarili. Izgibosmo strano. Ja sam bio
ranjen. Tek kad se smrklo, ono to je ostalo ivo uspjelo je da se izvue. Valjda zato to sam
izgubio mnogo krvi i bacio injel sa sebe, bio mi je preteak, dobio sam zapaljenje plua. A, kako i
ne bi: potpuno bos sam se po snijegu iz Pljevalja probijao do sela Krnjae. A Jovo Kapa, osim to
je pobjegao, napravio je tu jo dvije teke svinjarije. Kad su ove nae, sa Perom etkoviem,
potisnuli sa druge strane Glavice i odvojili ih od nas, oni su htjeli da se vrate, da ponovo osvoje
Glavicu i otvore nama izlaz. Ali, Jovo nije dao. Ree: Dosta je to su i oni izginuli, neu i vi da
ginete!" Jovo je - iako su borci to uporno traili, a mnogi su ak i plakali jer su znali da mi u
kasarnama ginemo i da emo svi izginuti ako nam oni ne otvore put za odstupnicu preko Glavice sprijeio napad na Glavicu jer je znao da e i on, kad je ve tu, morati da uestvuje u napadu i da
izloi svoju guzicu opasnosti. Tako nas ostavie u onom kotlu. Pored toga, sve nae stvari, ruksake
i ostalo, koje smo prije boja bili ostavili na jednom mjestu - dao je Pivskom bataljonu. Nae stvari
dao Pivljanima, koji nijesu bili u stanju da osvoje Straicu sa koje je artiljerija onako tukla po
nama!
Preko ezdeset polo naeg Lovenskog bataljona je tada izbaeno iz stroja. Najbolji
drugovi i mnogi roaci su mi tada izginuli.
A, ovo za Jova Kapu znaju svi preivjeli borci koji su prisustvovali zboru bataljona u
Krnjai dva dana poslije bitke. Ja sam tad javno pitao Pera etkovia zato nije izvukao bataljon
kad je vidio da ljudi nepotrebno ginu i zato nije ponovo osvojio Glavicu. On mi je, isto tako javno,
odgovorio da mu nije dao Jovo Kapa. Jovo je bio komesar, a komesari su imali pravo veta na
odluke komandanta. Pero jo ree: Ja sam bivi oficir, nijesam u toj vaoj Partiji i meni je
nareeno njega da sluam." Onda se postavi pitanje: A, gdje si ti bio, Jovo Kapa? Borci pitaju. Jovo
Kapa uti. Neko dobaci: Govori, pizdo jedna!" On opet uti. Umalo ga tada nijesu ubili. Trebalo je
da ga ubiju. Izdao je i pokazao se kao najordinarnija kukavica.
Kao da se ni tada ni kasnije nije nita desilo, taj Jovo Kapii je stalno napredovao. Bez
obzira na sve to je radio. Meni se ini da je tajna u sljedeem. Njegova djevojka prije rata u
Beogradu bila je Davorjanka Paunovi-Zdenka. Zna ko je Zdenka? Titova ratna sekretarica i
nevjenana ena. Da, da, ena. To je bila javna tajna. Opasnije je bilo zamjeriti se toj Davorjanki
nego lino Titu. Poetkom etrdeset prve godine beogradska organizacija je od Centralnog komiteta
Partije dobila nareenje da poalje dvije studentkinje, lanice Partije, da se osposobe za ifrantkinje
za radio - stanicu Centralnog komiteta. Izbor je pao na nju i na Vjeru Planojevi. Vjera je bila
kasnije ljubavnica Sretena Zujovia. Tada se Davorjanka zbliila sa Titom. Valjda su se i Tito i
Davorjanka zbog toga osjeali neto duni Jovu Kapiiu - ona ga ostavila zbog Tita - i tako mu se

svata opratalo, i jo je napredovao. Rat je zavrio kao komesar Vojvoanskog korpusa. Poslije
rata je bio savjetnik u ambasadi u Parizu, dok Marko Risti za njega nije napisao Rankoviu da ne
zna ni jezik ni bilo ta drugo, da je potpuno nesposoban za posao za koji je postavljen i traio
drugog ovjeka. Rankovi ga je vratio u zemlju i uzeo sebi za pomonika.
On je bio odgovoran Rankoviu za Goli otok. Sve to se tamo deavalo bilo je po njegovim
uputstvima. Tada je od volje Jove Kape zavisila sudbina hiljada ljudi. Mi golootoani smo ga
zapamtili za cio ivot. Kasnije je bio jugoslovenski ambasador u Maarskoj, pa u vedskoj. uo
sam od vie ljudi u Beogradu, ne znam da li je to istina, da je u vedskoj kao ambasador
Jugoslavije bio proglaen personom non grata, i da su ga, ak, prebili u stanu vedskog ministra
spoljnih poslova jer je, navodno, pokuao da siluje njegovu enu, koju je ranije upoznao na nekom
prijemu. U ono vrijeme bio je to, kau, veliki skandal. Vraen je u zemlju i dugo po kazni nije nita
radio. Kasnije, na prijedlog Veljka Milatovia, izabran je u Savjet federacije.
Poraz na Pljevljima nije bio samo teki vojniki poraz partizanskog pokreta u Crnoj Gori u
kome su izginuli nai najbolji kadrovi, nego i teki politiki poraz. U stvari, poraz na Pljevljima i
lijeve greke koje su pravili Ivan Milutinovi i rukovodstvo Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu
Goru stvorili su uslove za formiranje i razvijanje etnikog pokreta u Crnoj Gori. Bilo bi normalno
da su oni koji su donijeli odluku o napadu na Pljevlja - Ivan Milutinovi, Blao Jovanovi i
rukovodstvo - bili izvedeni pred revolucionarni sud, jer to objektivno nije bilo nita drugo nego
zloin. Unaprijed se moralo znati da u onakvom napadu na jedan utvreni grad moemo samo
izginuti i nita drugo.
Poslije tog poraza trebalo je da krenemo ka Rudom. Meutim, niko nee. Izgubili ljudi
povjerenje i nee. Uz to, ima svako i neke svoje razloge. Nije im se ostavljala kua i slino.
Sazvae zbor bataljona - ja sam jo bio vrlo slab - i komandant bataljona ita da treba da idemo u
Bosnu. Niko nita. Svi ute. Znai: ne slae se niko.
Prije toga, kad je tab bataljona dobio nareenje od Vrhovnog taba da je bataljon odreen
da ide u pravcu Rudog, Jovo Kapa je doao kod mene, jo sam leao bolestan od zapaljenja plua,
prenio mi je to nareenje i dodao da je u bataljonu vrlo ravo raspoloenje i da se boji da skoro
niko nee htjeti da ide. Rekao je: Ti ima veliki uticaj na ljude i ja te molim, u ime Partije i taba
bataljona, da istupi i pozove ljude da idu. Tebe e posluati."
U tom muku, ljudi nijesu progovarali ni rijei, Jovo i Pero su samo gledali u mene i prosto
me oima pozivali da govorim. Ja sam se onako slab digao, pridravali su me dok sam govorio, i
rekao:
- Drugovi, pred nama je dvojba: ili da se vraamo u Crnu Goru ili da idemo u Prvu
proletersku. Sa im da se vratimo u Crnu Goru? Zar da kaemo naoj brai, drugovima, rodbini i
prijateljima da smo najbolje nae drugove i brau ostavili neosveene u Pljevljima? Odlazak u Prvu
proletersku brigadu je najbolji nain da ih osvetimo i da se kako treba borimo protiv okupatora. Ja
sam uvjeren, jer vas sve poznajem i znam da ste junaci, da ete svi poi u Prvu proletersku brigadu.
Ja idem.
Odbila su da idu samo petorica, meu njima i Kada Petrievi. Trojica opravdano. Bili su
bolesni.

Lolina kona jakna

Sjutradan po obrazovanju Prve proleterske brigade u Rudom, na bataljon je dobio zadatak
da zauzme Meeu. uli smo da su tamo bili etnici. U Medei, meutim, naosmo samo jednog
zaspalog etnika od sto dvadeset, koliko je bilo prethodnog dana. Meutim, u svemu tome
zanimljiv je jedan drugi detalj. ujemo: iz Gorada stie voz sa jednim vagonom i u njemu potpukovnik Cvetkovi, komandant andarmerije u Uicu, sa jo dvojicom. Dobili smo zadatak da ih
pohapsimo. Naie voz, okrenusmo skretnicu, zaustavi se lokomotiva i mi uosmo u onaj jedan
vagon. Na platformi potpukovnik Cvetkovi. Odjednom, Pero etkovi se ukoi i poe da
raportira: Gospodine potpukovnie, raportira vam kapetan Pero etkovi, komandant Prvog
bataljona Prve proleterske brigade..." Pero, predratni oficir, jo se nije bio otresao autoriteta onih
potpukovnikih epoleta. Zamisli, raportira Cvetkoviu koji komanduje andarmerijom pod
njemakom okupacijom. A, ovaj veli: Baci tu petokraku! Kako te nije sramota da je nosi ti oficir
jugoslovenske vojske? Svi su ve preli u etnike!"
Meni prekipi. Pridem Cvetkoviu, tresnem mu amar, zavrnem ruku, uzmem pitolj i
strgnem mu one epolete... Kako mi uosmo, tako ona dvojica to su bila sa Cvetkoviem, neto
sakrie. Tada jo nijesmo imali iskustva. To su bila dva opasna Ljotievca i agenta Gestapoa, a mi
smo ih pustili! Zadrali smo samo Cvetkovia jer smo znali da je pobio nekoliko stotina zarobljenih
partizana. Predali smo ga Vrhovnom tabu.
Vrhovni tab je naiao poslije podne u pratnji etvrtog bataljona Prve proleterske brigade.
Bijee veliki snijeg, strana meava. Smjestili smo se bili u nekom hoteliu, jedinoj zgradi koja
nije bila spaljena u Meei, dok nijesmo, kad je doao Vrhovni tab, zgradu njima morali da
ustupimo. itavu no smo proveli na onoj meavi. Gledam: dva brata Ribara u koi od glave do
pete. Obueni za Sjeverni pol. Razmiljam: Cijelog ivota su ivjeli k'o bubreg u loju, kolovali se
po fakultetima vajcarske, Francuske, nijesu znali ega imaju, svaka im je elja bila ispunjena, sad
tako obueni odlaze u toplu kuu, a mi borci po onoj meavi treba da idemo u Podromaniju da
sprijeimo rasipanje partizanskih odreda! U to vrijeme, kao posljedica pada Uike republike i
poraza na Pljevljima, i pojaane aktivnosti etnika Drae Mihajlovia - dolo je do velikog osipanja
naih jedinica u istonoj Bosni.
Ljudi su prelazili etnicima ili su etnici u naim jedinicama, kao u odredu Zvijezda na
Okruglici, puem preuzimali vlast i odvodili itave jedinice. Prethodno bi poklali sve komesare. Te
iz Okruglice smo napali ujutro na Boi i zarobili. Uglavnom su bili pijani. Koa Popovi ih je
lino sasluavao. etvorica su bila osuena na smrt. Naa eta je dobila zadatak da ih strijelja.
Dvojicu smo strijeljali, a dvojica nam pobjegoe.
U Okruglici smo uli da poinje njemaka ofanziva, da nas opkoljavaju. Dobili smo zadatak
da se izvuemo usiljenim marem preko svih onih planina. Koa me tada unapredio u komandira
Prve ete prethodnice. Poznato ti je kakav je bio Igmanski mar, je li? E, ja i moja eta prtili smo taj
snijeg. Temperatura je bila trideset sedam ispod nule. Toliko je bilo hladno da je bilo dovoljno da
se zaustavi desetak minuta i gotov si. udno: ko god je bio u opancima, nijesu mu se noge onoliko
smrzavale koliko su se smrzavale onima koji su nosili izme ili cipele. Za nama je tada ila itava
brigada sem Drugog crnogorskog bataljona, koji je ostao sa Titom na Romaniji.
Dobar je bio taj Koa. Kad smo se popeli na vrh Igmana, Uosmo u jednu partizansku
brvnaru, popismo malo rakije, tad sam prvi put okusio alkohol, i zaspasmo k'o zaklani. itava eta.
Nije prolo ni etvrt sata, eto ga Koa. Vie:
- Vlado, Vlado, dii se! Povedi borce, tebe e posluati. Morate dalje. Dolaze ranjenici,
moramo njih da smjestimo.
- Kuda?
- Na Veliko polje.
Pitam koliko ima do tamo. Kae:
- Dobar cigar duvana.

uje, cigar duvana! A ili smo dva sata nigdje se ne zadravajui. Taman uosmo na neku
farmu lisica, zapalismo vatru - dime ona mokra drva - i malo se odmaramo, kad evo opet brigade.
To je trebalo vidjeti: ljudi hodaju smrznuti, crni kao ugarak... Meso koje je tako pocrnjelo, ve
sjutradan je poinjalo da se raspada i smrdilo je kao na leini. Odatle nas odmah poslae u
Presjenicu, na tri sata hoda od te farme. Trebalo je vidjeti kako su nas doekah u tim selima oko
Kalinovika. U kuama samo ene, djeca i starci. Sve mukarce poklale ustae. ak i one iz Ilovice
u koju su bih preseljeni Konavljani. Sedam dana su nas ti ljudi bukvalno gostili, pa nam ak i ve
one ene saie i dadoe.
U toj Ilovici, zamisli, dogodilo mi se i ovo. U kui me jednog dana saekae dvije djevojke.
Jedna esnaest, druga osamnaest godina. Ljute. Pitam ih ta je? One ute.
- ta je, govorite!
Tek tad ona mlaa progovara. Veli:
- Vi nas prezirete i zato sa nama neete da aikujete!
A, nama je to, koliko god da nam se aikovalo, bilo najstroe zabranjeno. Zbog takvih stvari
mogla se i glava izgubiti. Ja poeh da objanjavam da smo mi narodna vojska, da se to ne smije...
Kad ona starija ree:
- Poslije vaeg odlaska doi e ustae i sve nas silovati. I mi i nai roditelji bismo htjeli vau
djecu da imamo.
To vi sada, naravno, ne moete shvatiti. Ali, u tim krajevima su se relativno esto dogaale i
takve drame. Prou ustae i siluju Srpkinje. Onda prou etnici pa siluju muslimanke i Hrvatice.
Tako da su Srpkinje nosile djecu ustaa, a muslimanke i Hrvatice djecu etnika.
Iz ovoga to u ti sad ispriati vidjee kakvo je to strano meusobno klanje bilo. Ova
silovanja su u tome bila najmanje tragina. U Foi me, uz pomo Mitra Bakica i na zahtjev
Rankovia i ujovia, ponovo primie u Partiju. Ja sam se bunio i traio da ukinu onu odluku o
iskljuenju, ali ne htjedoe. ujovi ree: Neemo da se svaamo sa onima u Crnoj Gori. Najlake
je da te primimo ponovo." Primie me, i to da bi mogli da me poalju za politikog komesara
Drinskog dobrovoljakog odreda. Poslali su me pravo u osinje gnijezdo.
Tada je formirano nekoliko odreda takozvane dobrovoljake vojske. To su bili etnici koje
smo mi razoruali. I to ba oni koji su poklali hiljade muslimana. Komandant im je bio Gojko
Krezovi. Njega su jednom bile uhvatile ustae, povele na klanje, ali im se on otrgao, oteo puku
jednom ustai, samo golim kundakom tu ubio nekoliko ustaa i pobjegao u umu. Kasnije je poeo
da se sveti. Kad su napravili taj pokolj, svetili su se za zloine koje su inile ustae u Foi i jo
nekim mjestima: klale su Srbe iznad ogromnih kaca dok te kace nijesu napunili krvlju.
Kad smo ih razoruali, jedno vrijeme smo ih politiki obraivali. Objanjavali smo da svi
Hrvati i muslimani nijesu kao ustae i slino. Ubjeivali smo ih da uu u dobrovoljaku vojsku i da
se bore sa nae strane. Tako pristadoe...
Kako da ih kanjava? Da smo ih kanjavali, sve bismo morali da pobijemo. Svi do jednog
su klali. A preko dve hiljade ih je bilo. Za nekog Pljevaljia se prialo da je poklao preko hiljadu
muslimana, za nekog urevca, oko osamsto, a za njihovog komandanta Krezovia da je sa dva
brata pobio preko trista. Nijesmo mogli nikog da strijeljamo jer ostali onda ne bi preli na nau
stranu. ak smo za komandanta tog odreda u kome sam ja bio politiki komesar morali da
postavimo ba tog Gojka Krezovia. Vrlo dobro se kasnije drao. On i njegova dva brata poginuli
su u borbi protiv etnika.
Muke su to bile. Prvo, na njih dvije hiljade dobio sam svega dva komesara bataljona. Vlada
Bojania i jo jednog. Drugo, bilo ih je veoma teko ubijediti da muslimani nisu Turci, dakle
neprijatelj. U borbama oko Rogatice, poetkom etrdeset druge, zarobismo neke domobrane. I tada
je vailo nareenje da se zarobljenici ne smiju ubijati, pogotovo ne klati. Oni, meutim, na jednom
potoku poee da kolju ove to su zarobili. Neko mi javi i ja na konju galopom stignem tamo.
Vidim: domobrani stoje u redu i ekaju na klanje. Oni dotle ve zaklali petnaest. Izvadio sam
pitolj, a oni puke na mene. Nosili su ubare i na njima nau trobojku. Jedva sam spasio i glavu i te
zarobljenike. I ti domobrani su poslije skoro svi preli u partizane.
U to vrijeme nedievci i etnici iz Srbije bili su preli u istonu Bosnu da pomognu

tamonjim etnicima. Moj glavni zadatak je bio da uvedem taj dobrovoljaki odred u borbu protiv
etnika, i to sam na kraju i uspio.
Tada, ve je bila poela Trea ofanziva protiv nas, u Gorade je doao Ivan Milutinovi da
obavijesti o situaciji u Crnoj Gori. Sluam ga: on pun optimizma, ali ja iz njegove prie vidim da
smo mi Crnu Goru izgubili. Traio je da se bar Prvi lovenski bataljon Prve proleterske brigade
vrati u Crnu Goru. Mene odjednom uhvati nostalgija za Crnom Gorom. Pored toga, pomislio sam
da bih mogao pomoi da se situacija tamo pobolja, i ja odem pravo Titu i molim ga da me poalju
sa tim bataljonom. Tito ree: Ako ti je ve toliko stalo i smatra da e biti korisniji tamo nego
ovdje, onda 'ajde." Tako me postavie za komandira Prve ete Lovenskog bataljona.
Dok sam jo bio u Goradu komesar dobrovoljakog odreda, sretoh zamjenika komesara
Lovenskog bataljona, Vlada ekia. To bijee ovjek vrlo male pameti, ali vrlo podmukao i vrlo
vjet. Valjda mu je to bila kompenzacija. Nikad se on nije izloio negdje gdje je bilo opasno. On
meni kae: Vlado, ja sam odluno insistirao da te vrate u Partiju i da ti daju rukovodeu dunost,
ali su Jovo Kapa i Risto Leki bili protiv toga." Jovo je tad bio komesar Lovenskog bataljona.
Dakle, nadreeni onom ekiu. Kako mi on to ree, ja mu ispriam sve ono to sam znao o Jovu.
Priao sam ti: o onim parama, o kukaviluku na Pljevljima i ostalo. Jo mu kaem da sve to moe
odmah da provjeri kod najmanje stotinu ljudi u bataljonu. Na tome se i zavrilo.
Vratim se ja, dakle, u Lovenski bataljon. Borci me oduevljeno doekae. Krenusmo nazad
za Crnu Goru. Na abljaku smo se smjestili u jednom selu. Jednog dana me zovu u biro bataljona i
na osnovu izvjetaja Vlada ekia saoptavaju mi da sam oklevetao komesara bataljona i da su oni
donijeli odluku da me ponovo iskljue iz Partije! Zamisli. Niko ne pita ni jesi li ili nijesi, ni da li je
to istina ili nije. Jednostavno, saoptavaju mi i vie sa mnom uopte nee da razgovaraju...
Molim? A, ta u drugo nego ostati u bataljonu. Kuda u? Ma, kakvom Titu! Ko zna gdje je
Tito. Uz to, ako odem, mogu me proglasiti dezerterom i strijeljati. E, kakva sam ponienja tada
otrpio. Opet sam bio bomba i opet sam juriao na bunkere.
Kad smo ponovo odstupili za Hercegovinu, pa na Tjentite, poalim se ja Mitru Bakicu. Ba
su ga bili postavili za komesara tada obrazovane etvrte crnogorske brigade. Peko je bio postavljen
za komandanta. Veli: ta moe, ima svakakvih ljudi. Trpi, pa emo vidjeti." Ree da e kasnije
traiti da se odredi komisija i da se ispita ta stvar. Postavili su me za komandira desetine u Drugom
bataljonu. Uestvovao sam u svim akcijama tog bataljona i u svakoj akciji sam bio voda bombaa. I
tako sve do novembra etrdeset druge, kad me je jedan na nehotice ranio u stopalo u onim umama
iznad Jajca. Umalo mi tada onaj Ijekar, neki Mihi sa Durmitora - poslije sam mu bio kum - nije
odsjekao stopalo. Lijeili su me u dalmatinskoj bolnici. Upravnik je bio jedan ruski emigrant. U tim
uasnim uslovima Dalmatinke su tako drale bolnicu da je bila urednija i istija od bilo koje kasnije
klinike.
im sam mogao da stanem na noge, potraio sam Vrhovni tab. Naem ga i odem pravo
kod Crnog, Sretena ujovia. On je tada bio organizacioni sekretar Partije. Bio je to poetak
etrdeset tree. Ja kod Crnog, kad tamo i Rankovi
- Ko? Baki? Nije nita uradio jer sam mu se u meuvremenu zamjerio. Ja sam uvijek
polazio od, mislio sam, ispravnog principa da smo mi svi drugovi i da je normalno da se drugu kae
ono to se misli. Posebno ako neto nije u redu. Bio sam naivan. U Livanjskom polju, u selu
elebii, gdje je sve bilo poklano od ustaa i baeno u neku veliku jamu, Mitar Baki je drao
govor seljacima. Govor sa puno stranih rijei i gromopucateljnih fraza. Uz to u jednom trenutku
ree: Ko je klao, neka bude klan!" Pita mene poslije toga ta mislim o govoru. Ja mu odgovorili,
pred onim drugovima, da je mogao malo i da se pripremi i rekoh mu da govor u svemu ba i nije
bio na liniji - mislei na ono o klanju. Stalno smo govorili o bratstvu i jedinstvu, odvajali koljae od
naroda, a, sad, odjednom: Ko je klao, neka bude klan!" Uz to, u selu sa izmijeanim
stanovnitvom!
Drugi put, u tabu brigade - tamo sam radio kad su me pustili iz bolnice, izdavali smo neki
list i slino - Mitar Baki, komesar brigade, zbija viceve, i to vulgarne, na raun Peka, komandanta
brigade. Zamisli! A ak je postojala direktiva da se mora uvati i podizati autoritet komandanta. Ja
to outah. Samo zato da ne bi neko rekao: evo, brani brata. Ja outah, al' mi se to nimalo nije

svidjelo. Poslije toga on poe da pria kako je rijeio da nae drugarice - borce poalje za
bolniarke. Drugarice, koje su sve one borbe prole kao borci! Neke od njih su bile bolje od veine
mukaraca. I to hoe da ih alje mimo njihove volje. Ree:
- Odrau ja govoranciju i prevariu ih! Ja rekoh:
- Po mom miljenju, to je apsolutno nepravilno. Te djevojke predstavljaju ogromno
bogatstvo za nas. One e se osjeati strahovito ponienim i degradiranim. Kako e ih prevariti,
ovjee! To su lanovi Partije i SKOJ-a. Sjutra e one biti partijski rukovodioci, predsjednici
optina...
Trei put mu se zamjerim zbog konja. Uzme on iz brigadne kase pare i od nekog bega kupi
sebi konja. Bijee izvanredan taj konj. Slikao se na konju i preko nekih veza poslao tu sliku eni u
Zagreb. eni koja je, kako sam uo, pristala da se uda za njega tek kad je uzeo katoliku vjeru. I
pored toga, poslije ga je ostavila. U to vrijeme formirale su se nove divizije i dijelili vii poloaji.
Jednog dana, odvede on tog konja u Vrhovni tab i pokloni ga Titu! uje, konja Titu koji je ve
imao etiri - pet takvih konja! Valjda da se preporui za komesara divizije. Znalo se da e Peko biti
komandant divizije, ali se nije znalo ko e biti komesar. Dobio je taj poloaj, al' ja ni tad nijesam
mogao da outim. Pitao sam ga kako on moe da raspolae brigadnom imovinom kao da je njegova
lina i dodadoh da to nema veze sa komunistikim moralom.
E, to mi se osvetilo. Jednom, Mitar me pozva i u prisustvu Stane Tomaevi i Mila
Jovievia, saopti mi da su komunisti moga, bataljona zahtijevali da budem vraen u Partiju, ali da
se on sa time ne slae. Ree jo:
- Vlado, da ti kaem: Prvo, nisi ti ba onoliki junak koliko se pria. Drugo, po mom
miljenju, drzak si i bezobrazan prema rukovodiocima. Ti si bolji van Partije nego u Partiji.
- Mitre, ja nikoga nijesam plaao da vri propagandu za mene. Kao komunista i kao borac
inio sam ono to sam mogao i koliko sam mogao. Tebi uopte ne priznajem da moe da daje
ocjenu o meni kao borcu, jer ti u borbi nigdje nijesi bio blie od pet pukometa. Jedva ako te mogao
top dobaciti.
Gdje smo ono stali? Da, kod Crnog sjedi i Rankovi. Pozdravismo se i pita Crni zato sam
doao. Ja mu ispriam da su me opet totalno nepravedno iskljuili iz Partije i traim da se formira
partijska komisija da ispita itav sluaj. Crni me upita:
- Kako si mogao dozvoliti da te opet iskljue? Onda upita Rankovia:
- Kakav je Vlado bio u beogradskoj partijskoj organizaciji? Hoemo li da ga vratimo u
Partiju?
Rankovi je bio vrlo krt u pohvalama, a mene je tada silno pohvalio i sloio se da treba da
me ponovo prime u Partiju. Komisiju ne pomenue jer su i oni znali za onu vezu Kapii Davorjanka - Tito. Crni na kraju ree:
- Kad bude prezdravio, vrati se u bataljon, mi emo to regulisati.
- Tamo je komesar divizije Mitar Baki. Ja sam ga za neke stvari kritikovao, pa se bojim da
od toga nee biti nita.
ujovi samo ree:
- Ma, kakav Mitar.
Ve tada su u njemu vidjeli najobiniju ulizicu.
Peko? Ne, on je izbjegavao u to da se mijea. Smatrao je da bi mu mogli ozbiljno zamjeriti
ako bi on postavio moje pitanje. utao je, ni rijei nikad nije rekao. ak me stalno gurao da se
dokazujem. Malo - malo, pa ja voda bombaa. Bijee mi dosadilo vie. ak sam mu jednom morao
rei:
- Sluaj, Peko, ne mogu ja hiljadu puta probati sreu. Ne mogu ja svaki put da se kao
bomba dokazujem. Jednom srea, drugi put srea, deseti put srea... Jednog dana u k'o stoka
negdje poginuti.
Veli:
- Nita ti ja tu ne mogu.
Preosmo mi cijelu etvrtu ofanzivu, ponovo se vratismo u Crnu Goru, zauzesmo abljak,
avnik. Poinje Peta ofanziva, mi ponovo odstupamo iz Crne Gore, a oni mene ne vraaju u Partiju.

Jednog dana pod brdom Javorak kod Mratinja, dok sam ekao neku komoru, naleti na mene
Vrhovni tab: Tito, Rankovi i ostali. Tito se pozdravi sa mnom, pita: ta eka tu?" Ja mu odgovorili da ekam municiju. Tito ode, naie ujovi. Veli:
- ta je, Vlado, s tobom? Je li rijeena ona stvar?
- Nije, nee Mitar.
- Kako nee, pa mi smo poslali nareenje. Vidjeu jato.
I odoe. Kad smo izali iz obrua, mene poziva Mitar da doem u tab divizije. Kae: Mi
smo rijeili da te primimo u Partiju. Nadamo se da e opravdati povjerenje." I, zamisli, ponizie
me tako to me postavie za intendanta. Snabdjevaa hranom! Uz to, komesar tog bataljona, neki
Kolainac, tretirao me kao svog potrka, ak se i izdirao na mene. Traio je da ga ja tamo astim i
gostim. Poto mu ja nijesam ostajao duan, alio se na mene komesaru brigade, Vojinu Nikoliu,
mom dobrom poznaniku jo iz Beograda. Bio je lan mjesnog komiteta Beograda prije rata. Doe
Vojo Nikoli i veli mi: Znam ja dobro kakvo je ponienje za tebe to to su te postavili za
intendanta bataljona. Ali, sam zna, Mitru si se neto zamjerio i strpi se malo. Brzo e ti da ide
odavde." I, stvarno. Poslije nekoliko dana pozvae me u tab Druge divizije. Doeka me Mitar,
izvede napolje i kae: Pozvali su te u Vrhovni tab. Bie sigurno na nekoj rukovodeoj dunosti,
mi smo te preporuili, i molim te opravdaj povjerenje!" Oni me preporuili. Drali me kao
intendanta i jo zamjerali to ih baklavama nijesam hranio!
Pri tabu, vidim, sjedi Moa Pijade, kao rodoljub. Kako ne zna ta je rodoljub? Po kazni.
Ubio je jednog borca, nekog Crnogorca urakovia, i po kazni su ga poslali u tab te divizije da
tamo sjedi bez ikakve funkcije i zaduenja. To se zvalo rodoljub. Taj uraskovi je, kao teki
invalid, ruka mu je bila osakaena, vodio prolaznu kuhinju. Poto se ta kuhinja u Bosanskom
Petrovcu zadrala nekoliko mjeseci, imao je vremena da se spetlja tamo sa nekom djevojkom. Kad
su krenuli dalje, njena majka navalila da je on oeni, a on ne htjede. Ree: Ma kakvo vjenanje, ne
znam 'ou li ostati iv!" Tu se blizu naao Moa, ova ena mu ree da je urakovi silovao njenu
erku i sad nee da je eni. Moa mu kaza da mora da je eni, a ovaj odbi. Jo mu ree: Ne moe
ti meni narediti koga u ja da enim!" Moa skide mainku i prosto ga presjee rafalom. Umalo
borci tada Mou ne ubie.
Sjedi, dakle, Moa u tabu, a bijee tu i Peko, i ja ga ujem kako pria da naoj vojsci nema
ravne u svijetu. Kae da bi se svaka druga u Petoj ofanzivi predala. Meni izljee: Ne zna se da li bi
se neki moda predali da su imali garancije da im se nita nee desiti." Kako da se preda kad zna
da e te odmah ubiti. Peko me pogleda, izae odmah napolje i pozva me. Veli: Jesi li ti lud? Zna
li ti da e te opet iskljuiti iz Partije ako on to ispria?" A ja nita ravo nisam mislio. Samo sam
time htio da kaem: ma ne pretjeruj, Moo.
Kad sam se javio Vrhovnom tabu, Tito mi ree: Jo samo treba tetku da pozovete i svi bi
Dapevii bili ovdje." Volio je Tito tu moju tetku. Svi su je voljeli. Niko je nije zvao imenom,
nego, jednostavno - tetka. Jednom, poslije rata, zvoni telefon u naoj kui, svi smo zajedno tada
ivjeli, dignem slualicu, kad Tito. Veli: Dovezi mi, Vlado, tetku da rua sa mnom." U tabu
pozva me Rankovi i ree: Ono to je bilo do sada mi ti ne uzimamo kao ozbiljan greh. Ti si,
prosto, suvie otvoren. Treba malo da pazi. Hoe li da bude komesar brigade?"
Postavili su me za komesara Sedme krajike brigade. Ta brigada je bila prosto desetkovana.
Pola je u etvrtu i Petu ofanzivu sa hiljadu sedamsto boraca, a vratila se sa etiristo pedeset.
Komandant brigade, neki Marjanac, poginuo je, bijee dobar ovjek. Komesar brigade je bio Ljubo
Babi. Izgleda, bio je plaljiv, a kad si takav, nema autoritet kod boraca. Smijenili su ga, poslali u
pozadinu, a mene postavili na njegovo mjesto. Bilo je to etrdeset tree godine.
E, tad sam ti ja uao u visoko drutvo. Tu oko mene deavale su se sve glavne stvari. Svaki
dan sam viao Tita, ilasa, Rankovia, ujovia, Vlada Popovia. Dakle, sve same glaveine.
Zajedno smo se hranili, jedino je Tito posebno jeo. Nehotice sam prisustvovao sjednicama onih
lanova Centralnog komiteta koji su bili tu, raspravama o kadrovskim pitanjima i slino.
Svega sam ti se tu nagledao i definitivno shvatio neke stvari. Uzmi samo ovo. Vlado
Popovi je prije toga bio sekretar Centralnog komiteta hrvatske Partije. Tamo je doao u sukob,
povuen je i tu, na sastanku Centralnog komiteta, postavljen za sekretara Pokrajinskog komiteta za

Srbiju umjesto Blagoja Nekovia. Smatralo se da se Nekovi ne snalazi dovoljno na toj funkciji.
Zakljuili su da se to sprovede u ivot im mogunosti budu dozvoljavale. Meutim, sjutradan je
doao Kota Nad, bio je komandant Treeg korpusa, razgovarao sa Titom i, izmeu ostalog, rekao
mu da je ostao bez komesara. Vlado Popovi i ja sjedimo tu i sve to sluamo. Bili smo dobri
drugovi i u to vrijeme, ak, spavali smo pod jednim ebetom. Tito upita Kostu: Koga bi volio da
ima za komesara?"
- Vlada panca.
Vlada Popovia. Tito onda ree:
- Ja u ti ga dati.
Tek tako: ja u ti ga dati! Kao da odluke Centralnog komiteta nikad nije ni bilo. Vlado hoe
da pukne. Veli meni: Vlado,'ajde da proetamo." Imao je povjerenja u mene. Kad se odmakosmo
do nekog izvora, on poe: Vidje li ga, pika mu materina!" Za Tita! Jue smo donijeli onu
odluku, a danas on to prosto popia. Kao da mi nita nijesmo. I nije mu to prvi put. On to radi kad
god hoe..."
Za takve rijei se tada ne samo izlijetalo iz Partije, nego se moglo izletjeti i iz sopstvene
koe. Ree jo:
- Ovome se mora stati na put. Ova samovolja e nam jednom, sigurno, donijeti velike
nevolje i neprijatnosti!
Ja sam mu odgovorio:
- Ti mnogo vie zna o svemu tome. lan si Centralnog komiteta, prema tome, ima pravo
da to pokrene. To je obaveza vas u Centralnom komitetu. Kad bih ja koji sam kanjavan toliko
puta progovorio i jednu jedinu rije o tome, ostao bih, sigurno, bez glave.
- Ja to ni pred kim drugim ne bih smio da kaem, ve tebi govorim jer su te, evo, postavili
za komesara brigade, stii e brzo i do komesara divizije, pa i vie, bie u samom vrhu i imae
mogunosti da utie na razvoj stvari.
Tako je meni govorio Vlado Popovi etrdeset tree godine. Predvidio je ono to je Hebrang
pisao Kardelju etrdeset este. Novine su to ovih dana objavile. Mislim da sam to proitao u ,,NINu". Da, o samovolji Tita i prepiavanju odluka Politbiroa. Predlagao je Hebrang Kardelju da se vide
i porazgovaraju ta da se radi. Kardelj je to pismo, meutim, odnio Titu i, po mom miljenju, to je
bila smrtna presuda za Hebranga. Hebrang se uopte nije izjasnio za Rezoluciju IB. On je uhapen
dva mjeseca prije Rezolucije.
Bile su to veoma opasne stvari. Jo u toku rata su se, osim Vlada, i neki drugi visoki
rukovodioci pitali zato se uopte sastaju i odluuju kad je Tito odluke mogao sam promijeniti. I
ujovia su, izgleda, muile iste muke. On se te godine ozbiljno sukobio sa Titom oko nekih stvari.
Rekao sam ti, on je ivio sa onom Vjerom Planojevi, bio je u nju strano zaljubljen, a bio je oenjen. Vrlo slabog karaktera je bila ta Vjera. Da si samo vidio ta mu je uinila etrdeset osme
poslije hapenja. Tito je to iskoristio i smijenio ga sa dunosti organizacionog sekretara Partije i
zamjenika vrhovnog komandanta. ujovi je bio drugi ovjek u Partiji i drugi ovjek u
narodnooslobodilakoj vojsci. Tito ga je poslao za komandanta Osmog korpusa, a Rankovia je
postavio za organizacionog sekretara. Poslije ga je vratio, ali su se ponovo sukobili na Kuprekom
polju. Tito je odluio da Vrhovni tab prede u Italiju, a Crni je bio odluno protiv toga. I nije otiao.
Ostao je sa Prvom proleterskom brigadom. ujovi je htio da bude predsjednik srpske vlade poslije
osloboenja, ali mu Tito nije dao. Znao je da je Crni prilino popularan u Srbiji i, valjda, plaio se
da moe za sebe vezati srpske kadrove. Na to mjesto je postavio Blagoja Nekovia, a Crnog za
ministra finansija.
Hou da ti kaem da se neprekidno vodila izvjesna borba medu njima. Bili su ljudi
nezadovoljni nekim stvarima. Samo to je to neko smio da kae, a drugi, pametniji, utali su. U
najboljem sluaju, intimno su se povjeravali, kao Vlado Popovi meni, ljudima za koje su smatrali
da ih nee cinkariti. Neki su se i u tome znali prevariti pa su nagrabusili. Uostalom, priao sam ti
ta se dogaalo prije rata i priao sam ti o sudbini Petka Miletia. U pismu Moi Pijade, Tito je
pisao: Ako epo", tako su zvali Petka, ne bude sluao ovo to sam ja naredio, ja u njega
iskljuiti iz Partije." To je bilo onda kad je Tito smijenio kaznioniki komitet i postavio Mou za

sekretara novog kaznionikog komiteta. Ti pria, i svi vi tamo, da je on dobio mandat od

Kominterne. Nije to bila stvar mandata nego njegove velike ambicije i samovolje. On je na svoju
ruku obrazovao privremeni Centralni komitet, u njega uveo Kardelja, Leskoeka, ilasa,
Rankovia, Ivana Milutinovia... i onda je iskljuivao koga je htio. Proitao sam nedavno jednu
ilasovu izjavu da se Petko ne bi snaao na funkciji generalnog sekretara kako se snaao Tito, jer
je, kako kae, Tito bio inteligentniji od Petka. Tito je bio vjetiji, ali inteligentniji sigurno nije.
ta ti misli, da li je sluajno to to je Okruni komitet Partije u Sremskoj Mitrovici onda u
okupaciji zabranio oslobaanje osuenika iz mitrovikog zatvora. Samoinicijativno bjekstvo je
organizovala Slavka Veselinov, sekretar SKOJ-a, jer je bila zaljubljena u Jovana Veselinova, koji je
sa ostalim komunistima amio u tom zatvoru. Sa Slavkom su bili Pinki i jo njih pet - est. Tako su
spaeni ti komunisti. Veina tih robijaa, bilo ih je oko ezdeset, bili su petkovci. Svaki dan je
prijetila opasnost da ih zakolju ustae. Vjerovatno nekome nije ilo u raun da ljudi takvih
sposobnosti, znanja i uticaja izau iz zatvora. Svaki od tih ljudi je vrijedio toliko da se za
oslobaanje svakog od njih isplatilo rtvovati po jednu brigadu. U istoriji nae Partije, uopte, ima
jo puno nejasnih mjesta. Ali, brzo e sve to izai na vidjelo. Ima jo ivih ljudi koji znaju te stvari,
ali nee da govore. A ne govore jer sakrivaju svoju odgovornost za sauesnitvo u takvim stvarima.
Ja smatram, recimo, da su najvei grijehovi tadanjeg Centralnog komiteta Kerestinac i
Sremska Mitrovica. U Kerestincu su svi pobijeni, a ovi su sreom ostali ivi, zahvaljujui
nedisciplini Slavke Veselinov. Pokojni Pako Romc mi je mnogo toga ispriao vezano za
mitroviki zatvor. I on je bio medu tim zatvorenicima.
Nego, da se mi vratimo tamo gdje smo stali Moj najljepi ratni period je vrijeme kad sam
bio komesar Sedme krajike brigade. Silni su ljudi ti Krajinici! Odmah sam naao zajedniki jezik
sa njima. ivjeli smo u pravoj ljubavi i velikom povjerenju. Nimalo se nijesam obradovao kad su
me pozvali na viu dunost. Poslije toga stvari su se u pogledu moga napredovanja odvijale otprilike onako kako je predvidio Vlado Popovi. Iao sam uvijek na viu dunost. Najprije su me
postavili za komesara oficirske kole Vrhovnog taba, a onda za komesara Desete divizije. Prije
mene tu dunost je obavljao Ilija Doen. Njega poslae za komesara Petog korpusa.
Kad smo osvojili Travnik - dva dana i dvije noi smo se borili sa etiri hiljade kuprekih
ustaa, najgorih koljaa i zloinaca, i sve smo ih pobili. Jednog dana doe Ilija Doen. Vidim neto
aka oko mene. ak se i po diviziji raspitivao, a ovi, valjda, osjetili da neto nije u redu, nahvalie
me vie nego to sam i zasluivao. Nijesam znao ta smjera. Jedno vee, sjeam se, spavali smo na
slami, pokrili se jednim konjskim ebetom i govorili o kojeemu. Odjednom, upita on mene:
- Dobro, Vlado, ti si snaan i temperamentan ovjek, kako izdrava bez ena?
Rekoh:
- Pravo da ti kaem, teko. U diviziji ima ovih drugarica, poneka bi, vjerovatno, i htjela sa
mnom, ali nikad ne bih saznao da li zato to joj se sviam ili zato to sam komesar divizije. Drugo,
uvijek je neko sa mnom, kurir, pratilac ili neko drugi, pa i da hou, ne bih mogao da se sa nekom
izdvojim. Nego, sad oslobaamo ove gradove, pa ako naletim na neku graanku da mi se svia,
neu joj oprostiti.
Kako ja to rekoh on poe da mi drvi:
- Ti si komesar divizije, ti to ne smije, otkud moe znati ko je ta graanka.
I sve tako... Poe on meni da ita lekciju.
- Nemoj da mi drvi tu - rekoh - pogledaj ta rade ovi gore: Tito, Rankovi, ujovi... Svaki
od njih spava svako vee sa enom, a mi treba da se susteemo i da neki asketizam ve godinama
provodimo.
Poslije desetak dana zovu me da se odmah javim u tab korpusa. Odem ja u Travnik, javim
se Iliji i pitam zato su me zvali. Kae:
- Zbog onoga to si mi onda rekao da Tito, Rankovi i ujovi spavaju svako vee sa
enama i sa ljubavnicama! Zbog toga je Pokrajinski komitet za Bosnu i Hercegovinu obrazovao
komisiju.
Sledio sam se. Gledam ga i sikem:
- Ti si jedno ubre, ti si nitkov, ti si gad, ti nita ljudskog kod sebe nema. Pa ti zna da sam

ti ja to rekao onako, bez ikakve namjere da nekoga, kako ti kae, kleveem.

U toj komisiji su bili Avdo Humo, Ugljea Danilovi i Doen. Sjedim ja pred onom
komisijom. Ilija pria: Kada sam mu ja rekao zbog ega je obrazovana komisija, rekao mi je da
sam ubre, gad, nitkov, podlac..." Pita me Avdo Humo jesam li to rekao. Kaem: Jesam, i rekao
bih jo gore da sam mogao nai odgovarajue rijei u naem rjeniku." Svi su oni znali da Tito
spava sa Davorjankom, da ujovi spava sa Vjerom Planojevi, da ilas spava sa svojom enom
Mitrom, a Rankovi sad s jednom, sad s drugom. Nita mu nije smetalo to je bio oenjen sa
Anom. Ilija i Ugljea ute, a Humo se uskopistio na mene i poe da me ispituje, onako k'o
piljarica, da li sam spavao tamo sa nekom drugaricom i poe da mi podmee neke gadne stvari.
Kae: irio si klevete, ti si neprijatelj!" Kad se zavrila ta tortura, odem kod komandanta korpusa,
Slavka Rodica, bijee to mnogo fin i dobar ovjek, prosto da mu se javim, da ga pozdravim. Slavko
me lijepo doeka i odmah poe:
- Poto sad ide u Beograd...
- Kakav Beograd?
- Pa zar ti ovi nisu rekli? Jue je doao radiogram da odmah ide za Beograd. Valjda e
nam pomoi kad tamo stigne...
Ja ga gledam i mislim: Ne zna ti gdje ja idem, Slavko. Idem k'o ovca na klanje. Kakva je
postala ova naa Partija, kakvi su ovo ljudi... Boe me sauvaj!
Dade mi Avdo Humo da ponesem neko pismo za Centralni komitet i da ga predam
Rankoviu kad stignem u Beograd. Tada jo nijesam znao da je uro Pucar ve bio u Beogradu i da
im je sve ispriao. I to u najgoroj formi. itava stvar je bila u tome to sam se ja oko raznih
pozadinskih stvari kao komesar sukobljavao sa tim Pucarom. Njegovi zahtjevi su po pravilu bili
pretjerani u odnosu na nae mogunosti. On se ponaao kao car, kao vladar. Rijetko ko se usuivao
njemu da protivurjei. Pred njim je morao svako da se zaustavlja kao pred Titom. Apsolutista jedan
teki. ak su morali da ga zovu Stari - kao Tita.
Krenem ja za Beograd i nosim ono pismo za Rankovia. Put za Beograd tada je vodio preko
Barija u Italiji. Dok sam u Splitu ekao brod za Bari, u munoj situaciji i potpunoj neizvjesnosti,
rijeih da otvorim ono pismo. Da si ti mogao da vidi ta je sve o meni pisalo u tom pismu! Osam
mjeseci sam bio komesar divizije. Ni jedne jedine rijei nije tamo bilo o mom radu, uspjesima ili
neuspjesima, nego sve o tome kako sam ja klevetao, kako sam bio drzak, (kako sam strahovito
uvrijedio komesara korpusa... Ja ono pismo iscijepam i bacim u klozet, odem brodom Bakar" za
Italiju i iz Italije, poslije petnaest dana, avionom u Beograd.
Rankovia naoh u novoj generalskoj uniformi, udeenog, utegnutog, u Maderi", gdje je
najprije bio Centralni komitet. Bijee poao na neki prijem. Bio sam se ve spremio na neprijatan
susret, kad on meni:
- Zdravo, Vlado, kako si.
Osmjehuje se, ak me i zagrli. Tape me po leima i veli:
- Dobro, dobro si, dobro izgleda. Odjednom, upita gdje je ono pismo.
- Ja sam - rekoh - pismo otvorio kad sam bio u Splitu i kad sam vidio kakve gadosti u njemu
piu, iscijepao sam ga i bacio.
On nita. Samo ree:
- Nisi trebao, al' dobro, idi kod Krsta, ide sad na dunost na kojoj si nam apsolutno
potreban.
Poslali su me za nastavnika u Viu partijsku kolu. Predavao sam samom ondanjem kremu:
lanovima pokrajinskih i oblasnih komiteta, komesarima divizija i korpusa...
Krsto Popivoda mi je, kad sam otiao kod njega, prepriao sve to se u vezi sa mojom
navodnom klevetom dogaalo. I Pucarevo tuakanje, Rankovievu ljutnju, i to da stvar bude
zanimljivija, da je iz Pokrajinskog komiteta Partije za Bosnu i Hercegovinu o meni i mom
komesarskom radu u diviziji ipak doao izvjetaj pun superlativa. Potpisao ga je uro Pucar, ali ga
je, po svemu sudei, napisao Ugljea Danilovi. Krsto me branio pred Rankoviem, a skrenuo mu
je i panju na to da je Pucar i ranije bio sklon intrigama, osvetama, stvaranju zle krvi meu
ljudima... Rankovi je tada poteno reagovao: Znam ja i uru i Vladu. To Vladino o enama

sigurno nije bilo nita zlonamjerno. Uostalom - istina je."

Poslije tog dogaaja, i uopte, poslije rata, penjao sam se sa jednog na drugi visoki poloaj.
Dodue, na svakom sam radio bukvalno kao konj. Iz ove partijske kole, recimo, nijesam izlazio po
cijeli dan. U toku dana sam drao predavanja, a uvee sam i sam morao da se spremam, jer smo mi
svi zajedno ipak suvie malo znali. Ali, bez obzira na sve te visoke poloaje, visoku platu, razne
privilegije, u tom periodu sam bio najnezadovoljniji. Muka mi je bila od svega onoga to se
deavalo pred mojim oima. Odmah je poela grabe za vlast, poloaje, privilegije. Poela je
korupcija nevienih razmjera. A ton svemu tome davao je Tito. Gurao ih je na poloaje, uvaljivao u
privilegije i tako ih vezivao za sebe. U svemu tome ja sam se osjeao isto onako kako sam se
osjeao kad sam u ratu vidio brau Ribar u koi od glave do pete, ili kad sam gledao Mitra Bakia
kako Titu poklanja konja kupljenog brigadnim parama. Samo, poslije rata taj osjeaj je bio mnogo
tei, nepodnoljiviji zbog razmjera koje je sve to dobilo. To se, jednostavno, nikako nije moglo
uklopiti u moje shvatanje, moda, istina, previe istunsko, komunistikog morala. I, naravno, odmah su poeli sukobi.
Upravnik Vie partijske kole bio je Boidar Maslari. Taj ovjek je bio nezajaljiv. Odmah
se uselio u vilu Rada Paia, sina Nikole Paia, i u onoj tekoj oskudici u kojoj je hrana za nas bila
sakupljana akcijama sreskih komiteta, kamionima je iz te kole vukao hranu kui, pravio veerinke
i tako se ulizivao i dodvoravao raznim generalima i drugim glaveinama. A u koli, zamisli, jedne
veeri nije dozvolio da nama naprave najobinije sendvie. Zbog svega toga, ilas ga je na kraju
smijenio i postavio za upravnika Teslinog muzeja. I da stvar bude gora, kad sam mu jednom javno
zamjerio takvo ponaanje, bio je organizovao neke polaznike kole da me kritikuju kao
netolerantnog, strogog i slino. Eto, time su se ljudi sluili.
Ili, uzmi ova dva sluaja zbog kojih sam takoe javno protestovao. Prvi je vezan za generala
Gradimira Ivanovia. Taj Ivanovi je bio vojni atae u Pragu. Kad su ga premjestili u Beograd, on,
zamisli, pokupi itav slubeni namjetaj i iz Praga doera u Beograd i jo poe da se po Beogradu,
u visokom drutvu, hvali tim namjetajem. ene k'o ene, to prepriavale pa se i otkrilo. Drugi
sluaj je vezan za Tempa. Pozvao me je jednom kui na ruak, stanovao je iznad Partizanovog
igralita, blizu Krcuna Penezia, i kad uosmo u kuu, u kui nov izrezbareni namjetaj. Pita
Tempo Micu, svoju enu:
- ta je ovo? Ona veli:
- Ne znam, ja sam mislila da si ti to poslao. Dooe vojnici, iznijee stari namjetaj i unijee
ovo.
Ja gledam i utim, a Tempo, istina, odmah viknu:
- Ovo odmah nazad da ide.
Pozva Sava Drljevia, komandanta pozadine, i naredi mu da se namjetaj odnese. Tempo
tada jo nije bio uao u taj grabe. A, iz ovog primjera vidjee tehnologiju otimanja. Na poetku
beogradskog Junog bulevara prije rata je radila jedna fabrika tog luksuznog namjetaja. Kad smo
mi doli, vojska je uzela sve fabrike, poslije ih je vraala, ali je ovu zadrala. Poto je Kardelj bio
ministar spoljnih poslova i poto su u njegovu kuu dolazile strane diplomate, bila je donesena
odluka da se za Kardelja napravi jedan luksuzni izrezbareni namjetaj. To je ula Cana Babovi,
pozvala Sava Drljevia i pitala moe li i za nju da se napravi takav namjetaj. Savo rekao: Moe."
Onda on rijei da i za sebe napravi jedan, ali, da bi sebe pokrio, on napravi jo etiri, i medu ta
etiri ovaj za Tempa. Istina, Tempo je svoj vratio i izvikao se jedan dan na Sava Drljevia. Al' Savo
zadra onaj svoj namjetaj.
Uporedo s tim, desila se jo jedna stvar. Mi, Dapevii, stanovali smo u jednoj vili u Ulici
proleterskih brigada. U blizini je bio onaj diplomatski magacin i u njemu najkvalitetnije stvari. Uz
to, triput jeftinije nego drugdje. etrdesetak ljudi je imalo pravo da se u njemu snabdijeva. Jednog
dana sestra me nagovori da kupim tof za odijelo. Pozovem magacin, pitam: ima li? Onaj tamo
odgovori da ima za jedno sto odijela. Odem u magacin tek treeg dana, traim jedan tof, a onaj isti
odgovara: Nema vie." Za tri dana razgrabljeno je sto tofova za odijela! Po pet, est, deset. Jedno
jutro tetka mi trai novine da umota hljeb. Kae:
- Sramota me da ulicom nosim bijeli hljeb. Pitam:

- Zato? Kae:
- Zato to ga drugi nemaju.
- Pa gdje ga ti kupuje? Veli:
- U onom magacinu.
Zabranio sam joj, od tada, da ga vie u kuu unosi, iako smo mi i prije rata jeli bijeli hljeb.
Kritikovao sam to na jednoj sjednici Politike uprave, pred Gonjakom, Koom i ostalim,
ali nije pomoglo. Otvoreno sam rekao da se pretvaramo u feudalnu birokratiju sa specijalnim
privilegijama i primjerima dokazivao kolika je moja plata sa privilegijama. Imao sam platu neto
vie od osam hiljada dinara, pa onda hiljadu cigareta, ugalj i drva besplatno, uniformu, telefon - sve
besplatno. Uz to, vlasniku kue smo plaali minimalnu kiriju. Ja sam izraunao da je to sve zajedno
onda vrijedilo etrdeset dvije hiljade dinara. Prosjena plata je tada bila neto oko tri hiljade dinara.
Zna li ta mi je na sve to rekao Ivan ibi? On je tada bio naelnik Kadrovske uprave, a ja naelnik
Uprave za agitaciju i propagandu. Veli: Ako se tebi ne dopada bijeli hljeb, ti ne mora da ga
uzima!"
Najvie me je obeshrabrivalo to to sam jedino ja, od svih koliko nas je tamo bilo, istupao i
kritikovao te stvari. Rekao sam tom prilikom i ovo: Mi sijeemo granu na kojoj sjedimo. Ako ne
likvidiramo ove privilegije, ne samo to emo se odroditi od naroda, mi emo u psihologiji postati
bogalji." Interesantno, tada su manje grabili oni koji su prije rata neto imali. Bez obzira na sve ono
ranije, u to vrijeme ja sam se druio sa Vulom i Veljkom Miunoviem. S Veljkom, dodue, manje.
Ti Miunovii su prije rata bili vrlo siromana porodica i, uz to, tragina porodica. Poslije rata,
Veljko je prvo bio ef UDB-e za Beograd a, onda, i Rankoviev zamjenik. Sila. I sad vidi: vozio se
u specijalnom mercedesu sa kompresorom, na ruci je nosio skupocjeni Filip Patek, i naravno,
stanovali su u vili na Dedinju. Meutim, sve to mu nije bilo dovoljno, nego je, onog momenta kad
je ujovi bio uhapen, uzeo njegovu vilu -jer je imala bazen! Ta kombinacija gramzivosti, luksuza
i, uz to, primitivizma, sputala se, onda, od glaveina nanie. Posljednji primitivci su tada grabili
persijske ilime, kristalne lustere, skupocjeni namjetaj... Sjeam se jedne anegdote sa jednim od
onih udbovaca. Bio je prije rata seljak u Crnoj Gori. Ode u njegovu kuu neka naa Crnogorka i
vidi dijete pia po persijskom ilimu. Veli: Zato dozvoljavate djetetu da upropatava ovako
skupocjen ilim?" On joj odgovori: Neka pia, to je krvlju steeno!" Jednostavno, tada se smatralo
da su odbranili zemlju i da je dolo vrijeme da se to naplati. I to debelo.
Ne. Sve sam tada imao, ali sam volio samo ene. Ma, kakvi barovi. Ono to je nedavno
prikazano na televiziji je ista izmiljotina. U barove su ili samo stranci i - udbovci. Ovi drugi da
bi prislukivali prve. Ja sam u to vrijeme bio oficir, i to visoki.
Sve to to ti priam lomilo je karakter ljudi, jer privilegije su zavisile od poloaja.
Karijerizam je poeo da se razvija do najveeg stepena, nije se prezalo ni od cinkarenja,
podvaljivanja, izmiljanja - ako postoji neko ko smeta. Poslunost i ulizivanje su postali glavna
stvar u kadrovskoj politici. Evo ti samo jedan, ali dovoljno rjeit primjer. Naelnik Vojno-naunog
instituta bio je general Boko iljegovi. Ja sam jedno vrijeme bio njegov zamjenik, a onda sam
premjeten za naelnika Uprave JNA za agitaciju i propagandu. Taj ovjek skoro nita nije radio,
ali je, zato, bio razradio sve tehnike podvlaenja pod kou rukovidilaca. Izmeu ostalog, sa Titom
je igrao domine i uvijek gledao da Tito dobije.
Za tog iljegovia, inae, bio je vezan jedan dogaaj, koji je pred kraj rata i poslije njega
bio karakteristian za jedan broj naih generala. Kad smo bili u Drvaru, Radovan Zogovi bijee
digao devu jer je iljegovi rijeio da se eni onom balerinom Mirom Sanjinom. Bio je ve
oenjen sa jednom studentkinjom, ali dopala mu se Mira, bila je balerina, bogata, i on batali onaj
brak i navali da se eni Mirom. Meutim, komunisti iz Splita optue Miru da je gola na stolu igrala
talijanskim oficirima. U vrijeme kad je ivjela sa Ljubiom Jovanoviem (to je bio na najbolji
glumac) doli su u partizane i tu Mira naleti na Boka koji je tada bio komesar Osmog
dalmatinskog korpusa. Balerina se svidjela komesaru i poe ljubav. Kad je stigla ona optuba iz
Splita, Radovan Zogovi obrazuje neku komisiju i pone da sasluava Miru. I, kako je bio
suptilan", on njoj veli:
- Ti, italijanska kurvo, 'oe da se uda za naeg generala!

A ona e njemu prkosno:

- I hou, udau se za njega!
I udala se. Koliko znam, i danas ive zajedno.
I to ti je revolucija: seljaci postanu komandanti i komesari, prvi put opipaju svilene gaice i
poene se burujkama. Onda u tim buroaskim porodicama, uzmu ih pod svoje i - gotovi su. Poto
ideoloki nijesu bili formirani ljudi, lako su mijenjali shvatanja. U to vrijeme, devedeset odsto
naeg kadra nije znalo najelementarnije stvari iz marksizma i lenjinizma.
I pogledaj ti kako se ulizivao taj iljegovi. ta je govorio Titu dok su igrali domine ne
znam, ali ovo to u ti sad rei, uo sam svojim uima. Krenemo Tempo i ja, ve tad sam bio
naelnik za propagandu, u obilazak lista Narodna armija" i Vojno-naunog instituta. U Narodnoj
armiji" doekao nas je pukovnik Vukevi, a u Institutu Boko iljegovi. Vukevia su poslije
ubili na Golom otoku, umro je na metar od mene. To je nevjerovatno ta su mu uradili: tukli su ga
redom od upravnika i zamjenika, preko isljednika, do onih obinih uvara. Jo je ivo dvadesetak
ljudi iz one Petrove rupe - pitaj ih, svaki e ti to potvrditi. Kad smo stigli kod iljegovia, ovaj
odmah poe da hvali neki Tempov lanak. I to ovako: Drue Tempo, ovo to si napisao, to je
genijalno. To e sigurno ui u riznicu marksizma-lenjinizma!" Tempo outa, ali ja ne izdrah:
Zna li ti ita o marksizmu i lenjinizmu kad tako moe da hvali obian lanak. Kako te nije
sramota da se tako ulizuje?" Kad izaosmo i krenusmo prema Tempovom automobilu, Tempo mi
ree: Pa, nisi ba morao onako." Prijalo je to ulagivanje ak i Tempu.
Oni koji su se ulizivali - napredovali su, oni koji su kritikovali - nijesu. ak su im
podmetane i lupane o glavu neke stvari iz privatnog ivota. Meni je i taj Tempo, sa kojim sam se,
inae, dobro slagao, poslije jedne kritike izreene na sastanku Politike uprave odgovorio samo
jednim argumentom": A, kurva se, Vlado, kurva!" I to pred Koom, Gonjakom i drugim
vojnim rukovodiocima. Bilo je, najmanje, trideset ljudi. U to vrijeme sam bio mlad i zdrav, a
nijesam bio ni peder ni impotentan. Zamisli ta je on iskoristio da me u tom momentu diskredituje!

Izdali su oni, ne ja
Mi smo totalno nepripremljeni upravljali dravom. Nita nijesmo znali. ak ni o armiji, o
kojoj smo imali bar neko iskustvo. Jednom me zbog nekih drugih stvari pozvao Arso Jovanovi,
tada je bio naelnik Generaltaba, i odjednom ree: Vlado, mi ne znamo nita." A Arso je to
mogao da kae jer je jo tada imao zavrene sve vojne kole i, uz to, bio je napisao Taktiku,
najvaniji vojni udbenik. I esi su ga koristili. Imali smo jedva pismene komesare divizija.
Devedeset odsto komesara eta sa stanovita opte kulture je bilo praktino nepismeno. Zbog toga,
kad god sam bio u prilici, insistirao sam na obrazovanju naih kadrova i smanjivanju armijskog
sastava makar za treinu. Mi smo tada imali ogromnu armiju - najveu u Evropi poslije sovjetske
armije. Samo oficira i vojnih inovnika bilo je osamdeset osam hiljada. Moe misliti kakvo je to
bilo optereenje za zemlju. Armija je tada brojala izmeu etiristo pedeset i etiristo osamdeset
hiljada ljudi. Pola miliona ljudi u onoj oskudici je dabe jelo hljeb, nita ne privreujui. Da ne
govorim o tome da je zadravanje tolikog broja ljudi pod uniformom umanjivalo inae desetkovani
ljudski potencijal sposoban za rad. Ja sam se protiv zadravanja takvog stanja otvoreno bunio.
Druga stvar koja me je udila bio je metod rada nae Partije. I poslije rata radila je
poluilegalno. Tajno smo drali sastanke. Nije se smjelo znati ko je lan Partije. Nisu se objavljivali
partijski dokumenti, odluke... Pitao sam se, zato? Tree, za mene je pitanje kadrovske politike bilo
prvorazredno politiko pitanje. Maloprije sam ti o tome neto govorio, ali nijesam sve rekao.
Poelo je potiskivanje predratnih revolucionara, a favorizovanje raznih novajlija, pa i ljudi koji su
bili u neprijateljskim vojskama. Odjednom su u vrhove poeli da izbijaju bivi domobrani, pa i
ustae, bivi andari i policijski pisari... I zbog toga sam jednom prilikom u Politikoj upravi protestovao. A povod je bio general Kliani. Prilikom otvaranja Artiljerijske oficirske kole u
Zagrebu, ja sam je organizovao, vidim: Generaltab kao svog predstavnika poslao generala
Kliania. A taj Kliani ti je do etrdeset tree godine bio u samom domobransko-ustakom vrhu.
Kad su ga nai zarobili u Lici ili Baniji, ne sjeam se vie, i poeli da ga ubjeuju u nau ideologiju
i sve ostalo, on im je otvoreno rekao da je ne prihvata i da i dalje ostaje na potpuno suprotnim
pozicijama. Nije htio ni da razgovara. Poslije je promijenio miljenje i dogurao do generalskog ina
i poloaja naelnika nastavne uprave Generaltaba. Drao i neki govor, naravno, niko mu nije ni
pljesnuo. ak mi je jedan od onih polaznika, malo podnapit, rekao da je taj Kliani etrdeset prve,
kao komandant puka stare jugoslovenske vojske, razoruao cijelu jedinicu i predao je Nijemcima.
Pa i Tito je za komandanta svoje garde postavio Milana eelja, biveg andara.
Dalje, bili smo poeli da se dijelimo, stvarane su zabranjene zone. Doe kod mene jednom
Petar Lalovi, bio je tada komesar garde, i trai neke politike materijale. Pitam ga:
- Kako je kod vas u gardi? Kakvo je moralno-politiko stanje, organizacija...
On uti. Veli:
- O tome ne bih govorio.
Dva dana kasnije telefonom me pozvao Rankovi:
- Vlado, neka ti to bude poslednji put da se interesuje o gardi!
Poslije toga, jednom namjerno rekoh Tempu:
- 'Ajdemo da vidimo gardu, da vidim kako rade, kakva je partijska organizacija... Nikad
nijesam bio tamo.
On ree:
- Ne, tamo ne moemo!
Tempo, naelnik Politike uprave Jugoslovenske armije nije mogao ui u kasarne garde!
S Rusima? S Rusima sam poeo da radim kao komesar artiljerije. U artiljeriji ih je bilo
najvie. Bez njih ni jedinice ni kole ne bismo mogli uopte organizovati na savremeni nain. Ja
sam sa njima dobro saraivao. Jednom ih Tempo pozva na neki razgovor i, izmeu ostalog, one
artiljerce pita: Kako komesar?" Oni mu rekoe: Kad biste imali samo jo nekoliko komesara kao
to je Dapevi, vi biste mogli mirno da spavate." Sjutradan, zove me Tempo i veli:

- Zato tebe ovoliko hvale ovi Rusi?

- Ja ih nijesam platio. Da ti mene ne zafrkava?
- Ne, ne. Oni tebe, ipak, neto mnogo hvale.
Ja sam tada smatrao da su sovjetska i naa armija jedno te isto. Da je Sovjetski Savez i
Jugoslavija jedno te isto, da su dravne granice samo formalnost. etrdeset este je to bilo. Bio je
kod mene jedan potpukovnik artiljerije Slobodjanjinov, jedan od onih bijelih Rusa. Kao oficir
domobranskog artiljerijskog diviziona etrdeset druge godine preao je partizanima.
etrdeset pete godine bivi belogardejci poeli su da primaju sovjetsko dravljanstvo.
Jednog dana doe Slobodjanjinov kod mene i pita me:
- Drue komesare, primaju neki sovjetsko dravljanstvo i tjeraju mene. Ne znam ta da
radim.
Ja sam odgovorio:
- Svejedno je danas, ovjee, biti sovjetski ili jugoslovenski dravljanin.
To to sam njemu tada rekao bilo je i ostalo moje sutinsko ubjeenje.
Ne. Prva zvanina udaljavanja od Rusa uoio sam etrdeset sedme. Odjednom, vie nijesu
pozivani na tapske sastanke. Mada, u Politiku upravu nikad niko od njih nije ni uao. Kad su bili
predloili da nam daju savjetnike i prenesu princip politikog, idejnog i kulturnog rada u sovjetskoj
armiji, ovi nai su to odluno odbili. Nijednoga nije bilo ni u armijskoj kontraobavjetajnoj slubi KOS-u. Tempo mi je u to vrijeme znao da kae: Nemoj ti mnogo sa ovim Rusima." A sa ilasom
sam se sukobio kad je od mene traio da iz armijskog obrazovnog programa izbacim nekih pet-est
lekcija o Sovjetskom Savezu. To su bili sitni indikatori koji su me udili, ali ih nijesam povezivao
ni u kakav stav jer sve to jo nije bilo uzelo velike razmjere.
Nekako u to vrijeme poela je i da raste vlast KOS-a. Sjeam se, u Politiku upravu su
istovremeno o jednoj stvari stigla dva izvjetaja: jedan od partijske organizacije Druge armije, drugi
od KOS-a. Tempo se die i kae: Ja vjerujem KOS-u!" Bio sam zapanjen. Rekao sam: Ako je to
tako, onda nam i ne treba Partija - da je raspustimo!" Do tada, do septembra etrdeset sedme, KOS
je bio pod Politikom upravom. Nije imao pravo da uhapsi oficira i slino bez odobrenja Politike
uprave, odnosno onog ko je u Upravi bio za to zaduen. Takve saglasnosti je davao Kada
Petrievi, kao zamjenik Tempov po organizacionoj liniji. Time su se izbjegavale policijskopolitike svinjarije, kakve su policajci uvijek skloni da naprave. To je bila dobra stvar, jer su bili
potpuno pod kontrolom Politike uprave. Bez konkretnih injenica nije bilo ni hapenja. Poslije
septembra, KOS je odvojen od nas i potpuno vezan za Rankovia. Mi vie nijesmo imali pravo niti
smo smjeli da se mijeamo.
Jednom, na sastanku u Politikoj upravi Koa - onako kako je znao da na fin i inteligentan
nain zabode strijelu, to je nauio u Francuskoj - gleda Jefta aia i kae: Vidite, drugovi, koliko
je vrijedan ovaj drug Jefto. Jedini on ovdje sve zapisuje." Jefto Sai je bio ef KOS-a. I nas su tad
ve kontrolisali. Zapanjilo me saznanje da moj ofer svaki dan podnosi izvjetaj KOS-u o mom
kretanju. Sasvim sluajno sam to saznao. Kaem garai: poaljite mog ofera, oni odgovorie da su
ga poslali u bolnicu nekim poslom. Izaao sam iz kancelarije, bila je na etvrtom spratu, i vidim,
moj ofer izlazi iz KOS-a, na petom spratu. Siem dolje i kaem mu:
- Vozi u Topider!
Kad smo stigli u naki kamenolom, ja izvadim pitolj i viknem:
- Izlazi! Gdje si bio?
- U bolnici.
- Zato lae, nitkove jedan, ubiu te ka' kuku! Gdje si bio, govori?
- Gore u KOS-u.
- Zato?
- Naredili su mi da svako jutro idem tamo i da ih obavjetavam gdje ste bili, koliko ste se
zadrali na kojoj adresi.
Meni se smrai. Krenem odmah nazad u Generaltab - ljut kao ris. Traim Tempa. Nema
Tempa. Bio sam rijeio da uem kod Tempa, da skinem one dvije epolete i da mu ih bacim pravo u
lice. Naem Kadu Petrievia. Veli:

- Jesi li lud, i moj, i Koin, i svi nai oferi rade za KOS!

Ja sam to doivio kao veliku uvredu, kao totalno nepovjerenje i totalnu pijunau. Sve mi se
smuilo. Rekao sam:
- Pa, pika im materina, ako u nas nemaju povjerenje, u koga imaju u ovoj zemlji!
Nijesam znao kako je u Sovjetskom Savezu, ali sam raunao da tamo nema slinih stvari. S
druge strane, zaprepaivalo me sve ono to sam ti ispriao da se kod nas poelo dogaati. A povrh
svega, ona strana megalomanija. Ja sam sve to povezivao sa Titom. On je svemu tome davao ton i
smjer. E, onda su ovi nai, Tempo, ilas, i ostali - ovu dvojicu sam lino uo - poeli da kleveu
Ruse. ak je bila lansirana i pria kako nas Rusi pljakaju. Ta tvrdnja je bila vie nego bezona.
Staljin je ovim naima dao sve to su traili. ak i vie. I to besplatno. Direktno iz fabrike dobili su:
naoruanje za kompletnih sedamnaest peadijskih divizija - od puke i pitolja, preko mitraljeza,
pukomitraljeza, do topova koji ulaze u okvir peadijske divizije; tri tenkovske divizije onih T-34
koji su tada bili najbolji tenkovi na svijetu; tri avio-divizije; teku artiljeriju za rezervu Vrhovne komande... Danas bi to vrijedilo, garantujem, bar deset milijardi dolara. Plus, onda kad je u Rusiji
vladala glad - to su priali ovi nai koji su ili tamo - oni su nam dali petsto hiljada tona penice i
sto miliona dolara u zlatu. Kao poklon - da bismo mogli od ovih sa Zapada da kupujemo neke
neophodne stvari.
etrdeset osme se, s pravom, predvialo da e grki monarhofaisti pokuati da prodru u
Albaniju i osvoje junu Albaniju u kojoj ivi oko pedeset hiljada Grka. Sa Albanijom smo se, zato,
bili dogovorili da joj damo jednu brdsku diviziju. Trebalo je da bude formirana u Banjaluci.
Trebalo je da ja pomognem u tome. Divizija je formirana, stigla je do Ohrida, ali nije ula u
Albaniju jer je ba tad dolo do prekida odnosa sa Rusima. Ta vijest me zatekla u Sarajevu, u sobi
Milinka urovia, komesara armije. Najprije je stigao telegram iz Generaltaba sa nareenjem da
se odmah otvori vatra ako se pojave avioni sa sovjetskim oznakama, a onda je zazvonio telefon u
Milinkovoj sobi. Tempo. Traio je mene i zahtijevao da Milinko, Apostolski i ja budemo sjutra u
osam sati u velikoj ratnoj sali Generaltaba. Nita jo nijesam povezivao, iako mi je pala na pamet
jedna epizoda koja se dogodila nedjelju dana prije toga. Neto sam se bio dokaio sa Tempom,
Vojom Nikoliem i Milinkom uroviem i, u znak pomirenja, pozvao sam ih kod mene na veeru.
Tad nam Tempo ree: Drugovi, treba da budemo svi vrsto ujedinjeni oko druga Tita, jer ima nekih koji su protiv njega, koji ga blate." Znao sam da je neto krupno u pitanju im to Tempo tako
pria, ali pojma nijesam imao da je dolo ono prvo pismo sovjetske partije koje su pisali Staljin i
Molotov.
Razmiljam i vidim da je neto grdno puklo kad ovako na brzinu moramo u Beograd, ali to
ne dijelim sa Milinkom, jer je ve tad bila stvorena atmosfera nepovjerenja. Tada je bilo vrlo teko
iz Sarajeva doi za tako kratko vrijeme. Aerodrom ni tada esto nije radio zbog magle. Meutim,
Roko olakovi nam je dao vladin inobus. Roko je tada bio predsjednik bosansko-hercegovake
vlade i zajedno sa cijelom vladom bio se, kao i veina u crnogorskoj vladi, sloio sa pismom KPSS
naoj Partiji. Razlika je samo u tome to su Bosancr bili svi pozvani u Beograd, tamo dobro iskritikovani i isprepadani. Kad su promijenili miljenje, samo su dvojica-trojica bili tvrdoglavi pa su
poslati na Goli otok, vraeni su za Sarajevo. A Crnogorci su, poto su zadrali stav - svi pohapeni.
Uhapena su dvadeset dva ministra i pomonika i zajedno dovedena na Goli otok.
Sjutra ujutro, ispred ratne sale stoje dva pukovnika KOS-a sa lemovima - u punoj ratnoj
spremi. U sali vidim sjede svi oni moji iz Politike uprave: Kada Petrievi, Ivan ibl, Vule
Miunovi, Vlado eki, Kreai. Malo-pomalo, skupi se cio armijski vrh: komesari i komandanti
oblasti, komandant i komesar KNOJ-a, komandant i komesar vazduhoplovstva, komandant i
komesar mornarice, predsjednik Vrhovnog vojnog suda, vrhovni vojni tuilac, ef saniteta Nikoli...
Na elu sjede Tempo i Gonjak. Gonjak je otvorio sastanak, a Tempo nam je prvo proitao pismo
pa odgovor nae Partije. Mi, odnosno ja i veina drugih, tada jo nijesmo znali da je petnaest dana
prije toga odrana sjednica CK KPJ i da su ve uhapeni ujovi i Hebrang. Poslije toga, proitao
je i Hebrangovo pismo Kardelju. Sjea se, pominjao sam ti ga ranije. Kratko je bilo: Drue Bevc,
ti zna da smo mi na sastanku Politbiroa donijeli izmeu ostalog i odluku o slanju delegacije u
Sovjetski Savez. Meutim, i pored te nae potpuno jasne odluke drug Stari je izmijenio sve. Kao to

zna, to mu nije prvi put. Jedanput tome treba stati na put. Ja bih da o tome porazgovaramo." Na
kraju je proitao pisma CK maarske partije i CK bugarske partije.
Kad je zavreno itanje, svako je trebalo da se izjasni da li se slae sa odlukom Centralnog
komiteta ili ne. U tom odgovoru bile su stvari za koje sam sto posto znao da nijesu tane. Recimo, u
pismu KPSS je, izmeu ostalog, stajalo da je organizacioni sekretar Partije, drug Rankovi,
rukovodilac Kadrovske uprave i vrhovni ef UDB-e i da on na taj nain UDB-u stavlja nad Partiju,
odnosno Partiju pod kontrolu UDB-e. Pisalo je jo i da nema dovoljno inicijative kod
jugoslovenskih komunista u rjeavanju svakodnevnih problema jer osjeaju UDB-u nad sobom.
Ovi nai su odgovorili da nije tano da je kadrovski rukovodilac Rankovi, nego Veljko Zekovi.
Svi mi, koji smo to tada sluali, znali smo da to nije istina. Kadrovsku politiku vodio je Rankovi.
Mi smo u Politikoj upravi imali komisiju za kadrove. I ja sam bio u njoj. Mi smo Centralnom
komitetu pravili spiskove kandidata za komandante divizija i navie, i to na tri liste. Na prvoj su bili
najbolji, na drugoj oni koji dolaze u obzir i na treoj oni koji eventualno mogu biti izabrani. Sve tri
liste su dostavljane Rankoviu i on je, onda, zaokruivao koga je htio.
Dakle, u toj konkretnoj stvari smatrao sam da je odgovor neistinit. Lagali su, umjesto da su
rekli: Istina je - ispraviemo.
Izjanjavali smo se pojedinano. Tempo nije poeo s nama. Poeo je s onima koji su bili
bivi oficiri stare jugoslovenske vojske. Kao, recimo, Rade Hamovi, koji je bio pomonik
naelnika Generaltaba, ili onaj komandant korpusa Vukoti. Naravno, svi su bili za na odgovor.
Vojo Kovaevi je ak poeo da plae: Kako to oni da napadaju naeg druga Tita." Vrhovni
tuilac ii, kasnije je ipak doao na Goli otok, rekao je: Za Tita u u smrt." Gojko Nikoli: Ovo
su vrane i gavrani na nas navalili." Stie polako do nas. Ja tada jo nijesam bio naisto. Nije mi se
svialo mnogo ta, ali nijesam bio zauzeo nekakav stav. Mislio sam: ispae glupo da sad ja jedini
ovdje kaem da se ne slaem. Bio sam pretposljednji. Ustanem i kaem: Prihvatam odluku
Centralnog komiteta, samo ini mi se da je ovo mnogo tea i mnogo ozbiljnija stvar nego to neki
misle." I, sjednem. U meuvremenu, ulazi jedan pukovnik i poziva Tempa na specijalni telefon. On
otra tamo i vraa se. Kae: Zvao je drug Tito i pitao kako ide. Ja sam mu rekao - ide dobro, ak
neki drugovi i plau!"
Otiao sam vrlo zamiljen. Ve nije bilo povjerenja meu ljudima, bio se uvrijeio strah od
svemonih ruku UDB-e i KOS-a tako da nije bilo nijednog ovjeka s kojim bi se ja usudio da
razgovaram o onome to mislim. Tako kako sam se ja osjeao osjeali su se i drugi. Ovaj koji je
plakao, Vojo Kovaevi, na partijskim sastancima je vezivao ljude samo zato to su smatrali da je
trebalo da nai idu u Bukuret na sastanak IB-a. Poela je psihika i fizika depresija. Stvari su se
toliko ljuljale da je i sam Kardelj, koji je prije toga onako bezono cinkario Hebranga, u SSSR-u
optuio Tita da Centalni komitet nije sazvao od osloboenja i da radi sve na svoju ruku. Kardelj je
ak obeao da e pokuati neto da uini u vezi sa tim. Da, da. Doslovce tako. Postoje sovjetski
izvori o tome, a i sam Kardelj je to priznao. Tempo je priao da Kardelj ve tad umalo nije bio
iskljuen iz Partije i rukovodstva. Tito je na kraju tu stvar stiao. Valjda se bojao da e, ako iskljui
Kardelja, za njim da odu svi Slovenci.
Ja sam jedno vrijeme gajio varljivu nadu da e se nai i Rusi ipak pomiriti i da do konanog
rascjepa nee doi. U tome me je jednog dana razuvjerio Kada Petrievi, i to je bio trenutak moje
odluke. Ude on u moju kancelariju i kae:
- Doao sam s tobom da razgovaram, ne mogu vie da izdrim. Ne mogu da spavam, a ni sa
kim drugim se ne usuujem ni rijei da progovorim. ta ti misli o svemu ovome?
Rekoh:
- Ima stvari sa kojima se ne slaem. Ako Rusi u onom pismu kau da sovjetska vlada svim
svojim autoritetom garantuje za istinitost onoga o Velebitu i Leontiu - znai imaju podatke.
Kada meni kae:
- Sve je tano - od A do !
Tada on meni ispria ovu priu. Pozvao Tito na veeru Tempa, Kreaia, Petrievia,
Rankovia, Ivana Krajaia-Stevu. Kad su veerali, malo i popili, Tito poe: Evo, kako nas oni
napadaju, a mi smo im dali najbolje nae kadrove. ak sam i ja radio za NVD." Za ministarstvo

dravne bezbjednosti. Kad ga je nogom gurnuo Stevo Krajai, on se okrenu prema Stevu i ree:
ta me ti gura, ovo su moji najbolji kadrovi, ja njima mogu da kaem sve." Ispria to Kada i ode.
Meni poee u glavi da se obru sve one prie od pre rata, Petko Mileti, cinkarenja po Rusiji,
Nikola Leki... Mislim: ako je radio za NVD, onda je sigurno pisao dostave. Kakav mu je drugi
posao mogao biti nego da iz jugoslovenske sredine daje miljenje i ocjene ljudima u NVD!
Kada mi je jo ispriao, navodno mu je to rekao Tempo, da su se dogovorili - u sluaju da
Rusi na Peti kongres poalju Dimitrova da bi pokuao delegate da pridobije sa pozicije Rezolucije da ga, jednostavno, onemogue da govori. Kod nas je Dimitrov imao ogroman ugled i s razlogom
su se plaili takve mogunosti. Ideja je bila da Tito, ako bude potrebno, iskljui mikrofon i da ga, u
najgorem sluaju, uju smo dva-tri prva reda.
Kad mi je to rekao, plus razne stvari o sudbinama Hebranga i ujovia - ja sam se konano
prelomio. Zakljuio sam: ovo je svinjarija i hohtapleraj. Nema tu vie nikakve zabune. A film se
vraao i poeo sam da shvatam neke stvari na koje ranije uopte nijesam obraao panju. Pa, ak, i
neke koje su se dogaale neposredno prije razgovora sa Kadom. Bio sam, recimo, pozvan kod
udbovaca na 13. maj, njihov praznik, i imao sam prilike tamo da vidim kako im se i akom i kapom
daju inovi, ordenje, kako se toi ampanjac, kako se, prosto, korumpiraju ljudi.
Ja sam tada ovako razmiljao: Ovdje se radi o krupnoj stvari koja apsolutno vodi ne samo
naem kidanju sa Sovjetskim Savezom, ve i sa ostalim socijalistikim zemljama i meunarodnim
komunistikim pokretom. Da bismo se odrali ekonomski, vojno i slino, htio to neko ili ne htio,
moraemo se okrenuti imperijalistima Amerikancima. Da bismo stekli kredit kod njih, ovoj domaoj buroaziji moraemo da pravimo velike ustupke u politikom, kadrovskom i svakom drugom
pogledu. Mic po mic - od socijalizma u naoj zemlji nee biti nita. Sve ono to je izginulo, bilo je
uzalud. Ovo treba sprijeiti!
Kako?
Rekoh Kadi:
- 'Ajde da razgovaramo sa tim ljudima, da okupimo pedesetak pukovnika i generala i da
napravimo jednu peticiju u kojoj emo zahtijevati da se nae kompromis - da se priznaju izvjesne
stvari koje su oevidne i da se ispravi.
Kada veli:
- Ti si naivan, vidje li kako su proli Hebrang i ujovi. Ti e razgovarati sa jednim,
treim, petim, jedan e te provaliti, i odmah e te uhapsiti. To nema nikakve realne anse na uspjeh.
Glavno pitanje tada je bilo: Ko su nam istomiljenici? Kada jednom ree:
- Vjerovatno Rusi znaju. Pitajmo njih. Sigurno ti ljudi dolaze u kontakt sa sovjetskim
predstavnicima.
- Okarakterisae to kao pijunau.
- Oni koji izgube inae e biti okarakterisani najgore.
Ja to nijesam smatrao ni izdajom ni pijunaom. To sam rekao i na sudu. Od prvoga dana
kad sam postao lan Komunistike partije, od trideset tree godine, smatrao sam sebe istovremeno i
lanom sovjetske partije. Za mene tu nije bilo nikakve razlike. Vama je danas teko shvatiti to
internacionalistiko osjeanje koje smo mi nosili. Ono je bilo neodvojivo od komunistikog
osjeanja. Ona posljednja reenica u Komunistikom manifestu - Proleteri svih zemalja, ujedinite
se! - mene je zgrabila prvog dana. Da sam taj internacionalizam osjeao do kostiju govori i to da
sam ak pet puta pokuao kao dobrovoljac da idem u paniju. Kasnije, iz SSSR-a, bio sam se
dogovorio da idem kao dobrovoljac na Kubu, a poslije toga i u Vijetnam. Kad sam postao
komunista, ja sam dvije stvari usvojio kao aksiome jednom za svagda. Jedno - proleterski
internacionalizam. Drugo, da je marksizam-lenjinizam uenje o klasnoj borbi, da sve treba gledati
samo sa klasnih pozicija. Ideologija je ili socijalistika ili buroaska. Treeg nema. Sve drugo je la
i obmana.
Padne dogovor da ja stupim u kontakt sa Rusima. Kod Doma JNA stanovao je pomonik
ruskog vojnog ataea, generala Sidorovia. Zazvonim, uem, predstavim se, ispriam mu zato sam
doao i traim prijem kod Sidorovia. Gledao me je i samo mi je rekao: Saekajte me veeras kod
Kalemegdana. Podii u haubu kao da popravljam auto. Rei u vam ta je odgovorio general

Sidorovi." Naem ga to vee i dobijem odgovor da je Sidorovi saglasan da se vidi sa mnom i da

bi trebalo odmah da odemo tamo. Sjeo sam u njegov automobil i otiao u sovjetsku ambasadu.
Kako me uvede, tako ovaj ode i ostadosmo sami Sidorovi i ja. Odmah sam poeo:
- Doao sam u svoje ime i u ime Branka Petrievia, da razgovaram sa vama, kao komunista
sa komunistom, o ovom vrlo tekom problemu koji se pojavio izmeu rukovodstava naih partija.
Prihvatamo vaa pisma, sem nekih sitnih pojedinosti, i smatramo da treba neto uiniti. Situacija je
teka, vlada potpuno nepovjerenje i strano je opasno razgovarati sa ljudima. Odmah moe da se
izgori. Pretpostavljamo da i drugi ljudi dolaze u kontakt sa vama. Bez organizacije se nita ne moe
uiniti i zato mi treba da se poveemo izmeu sebe...
On samo ree:
- Nama se niko nije obraao i ja vam nita o tome ne mogu rei. Najbolje bi bilo da vi
doete kroz nedelju dana. Dogovorite se sad kad budete odlazili.
Uz to, odbio je da se vidimo bilo gdje drugdje osim u njihovoj ambasadi. Smatrao sam da e
se konsultovati sa Moskvom i da e, poslije toga, sa mnom da razgovara otvorenije.
U to vrijeme ve je bio sazvan Peti kongres KPJ i ja izabran za delegata. U meuvremenu
stiglo je i tree rusko pismo i Tempo bijee sazvao konferenciju rukovodeih kadrova Ministarstva
narodne odbrane. Ponovo u Domu Armije, pozvae i mene i Kadu tamo. Kada se izvue na neko
deurstvo, a ja sam morao da odem. I sad zamisli moju situaciju: ako ne odem, biu sumnjiv; ako
odem, morau ponovo da se izjanjavam. A, kako da se izjanjavam protiv svoje savjesti.
Rezoluciju sam ve bio prihvatio, i za mene je od tada bilo bitno samo jedno: hoemo li mi ii dalje
sa Sovjetskim Savezom i meunarodnim komunistikim pokretom ili emo ii protiv njega?
Kad sam doao u Dom Armije, tamo su ve sjedili Koa, Gonjak, Tempo i ostali. Izae
Tempo na onu binu i poe da objanjava zato mi nismo otili u Bukuret. Izmeu ostalog, ree da
je postojala velika vjerovatnoa i opasnost da tamo zadre nae delegate sve dok mi ne pustimo
Hebranga i Zujovia. Poto to to je govorio Tempo i nije bilo ba ubjedljivo, ili zbog neeg
drugog, Gonjak, Koa i jo neki navalie na mene da i ja govorim. Ja ne mogu. Ako neto kaem
protiv svog stava, sam pred sobom bio bih najobinija balega. Ako se izjasnim protiv njihovog
stava - gotov sam istog trenutka. Bila se stvorila prilino muna situacija koju prekide Gonjak.
Objavi pola sata odmora i pozva Tempa, Kou i mene u bilijar-salu na jednu partiju. Tempo i ja
protiv Koe i Gonjaka. Odjednom e Koa, onako igrajui: Tempo, trebalo bi da pripazi na
ovoga Vladu. On, koji je tako lako govorio, danas odbi." ista provokacija. Ja progutam, igram
onaj bilijar i utim, ali znam da e ona bodlja ostati u njihovim glavama ako ne odgovorim. Ovi se
smiju. Nasmijem se i ja i kaem Gonjaku: Ti si lan Politbiroa. Dobro bi bilo da malo pripazi na
ovog Kou i vidi zato se guzio petnaest dana da napie ono pismo o ulozi Zujovia u Petoj
ofanzivi, kad ste ga optuili da je izveo svoju diviziju iz borbe i ostavio one da izginu." Morao sam
da mu vratim jer, u onoj situaciji, ta njegova strelica se meni zabadala usred srca...
Ma, kakve politike ambicije. Kada i ja smo i dalje bili pupanom vrpcom vezani za nae
rukovodstvo. Mi smo se u dvije stvari bili sloili u potpunosti: da treba razdvojiti funkciju
predsjednika vlade i sekretara Partije i da jedino ilasa treba iskljuiti iz rukovodstva - jer smo
smatrali da je nosilac buroaskog nacionalizma. Kod nas tada ni pomisli nije bilo o nekom
smjenjivanju Tita i ostalih. Osnovna intencija je bila da se izvri pritisak na Tita i ue rukovodstvo
da izmijene ovaj stav i nau kompromis sa Rusima, ak i po cijenu izvjesnih rtava sa nae strane.
Da sam Titu radio o glavi, ja sam ga mogao ubiti usred Petog kongresa. Jednog dana sjedili smo
sami na nekoj klupi u onom parku itavih pola sata. On se neto alio. Bijee nevjerovatno
deprimiran, bez obzira na onoliku galamu na Kongresu. Valjda se plaio da e mu Rusi spremiti
igru od onoga od koga se najmanje nada. Od onih najbliih. Osim ilasa, veina je zavravala kole
u Sovjetskom Savezu. Imao sam pitolj u depu i metak u cijevi. Mogao sam hladno da ga ubijem i
izaem, a da me niko ne zaustavi.
Prije Kongresa, kod Rusa sam bio jednom ili dva puta. Meutim, od toga nije bilo nikakve
vajde. Jednostavno nisu imali povjerenje u mene. Pretpostavljam da su mislili da me poslao
Rankovi da ih provociram. Ree jednom onaj Rus: Istupite na Kongresu ako smatrate da ste u
pravu, poveite se sa ljudima, naroito sa onima koji su bili u Sovjetskom Savezu." Pomenu,

bogami, i Gonjaka. To je bila budalatina. Gonjak i ti koji su bili tamo, bili su najvie protiv njih.
To je bilo moje posljednje vienje sa Sidoroviem.
Kongres je poeo Titovim referatom. Prije toga, svi oni koji su bili unaprijed odreeni u
radno predsjednitvo, digoe se iz prvog reda - ja sam sjedio u drugom, a pored mene ea
Stefanovi - i prvi red ostade prazan. Na samom kraju prvog reda ostade da sjedi samo jedna mlaa
drugarica. Pitam: Ko je to? Vele: drugarica Jovanka, na delegat. Kad smo birali delegate u
Ministarstvu narodne odbrane, u konkurenciji su bili generali i panski borci i mnogi nisu proli jer
je bio ogranien broj delegata. Odjednom, na binu se pope Otmar Kreai i kae: Drugovi, ja bih
predloio jednu staru drugaricu - radi kao bibliotekarka kod Tita." Svi smo mislili da se radi o nekoj
starijoj eni koja je radila u Kominterni. Pogledam je, dvaput sam je sreo u partizanima - i shvatim:
pa to je ta nova Titova ljubavnica. Bijee pocrnjela, bucmasta, seljaka ljepota. Pomislih: dobra je
da nosi drva. Ta drugarica Jovanka je, dok je Tito itao referat, svaki as skakala i pljeskala. 'Ajd
to je ona skakala, nego morasmo i mi ostali. Nas dvije hiljade delegata. Boe mili, zamisli nas
dvije hiljade ozbiljnih ljudi kako svaki as skaemo i aplaudiramo!
Tito u referatu nije napao Staljina. ak je zavrio govor sa: ivio drug Staljin!" Tako je
Tito i cio Kongres zakljuio. Prvi napad na Staljina izvrio je Veljko Miunovi u svom koreferatu.
I to direktno. Bio sam zapanjen. Znai: mostovi su porueni. Veljko to nikad ne bi uradio na svoju
ruku i iz svoje glave. Pomislih: Dr' se sad, Vlado!
Kui sam se vratio sa Pekom, zajedno smo stanovali u onoj kui u Proleterskih brigada, ali
sam odmah izaao da bazam okolo, tako da o svemu tome rijei to vee nijesmo progovorili.
Ujutro, za dorukom, ja snuden, mislim avo je odnio alu, a Peko me gleda i kae:
- to si tako zamiljen, Vlado? Pusti ti tvoju veliku filozofiju. 'Ajde da idemo sa ovim naim
Centralnim komitetom, pa puklo kud puklo.
- ovjee, kako da ne budem snuden kad je u pitanju sudbina zemlje i svega ovoga za ta
smo se toliko godina borili. Ja ne mogu biti ravnoduan prema tim stvarima. Mi moramo, prije ili
kasnije, nai neki kompromis sa Sovjetskim Savezom. Tu odstupanja nema. Uostalom, uhvatila me
muka jue dok sam sluao Veljka Miunovia, kad je onako napao Staljina. Ne radi se o napadu na
Staljinovu linost. Zna se ta to znai. U ovom sluaju on napada i jednu dravu kakva je Sovjetski
Savez.
- ta Staljin? Neka ide u piku materinu, kad nije u pravu.
- Za mene je Staljin predstavnik i ideolog meunarodnog komunistikog pokreta i ja
smatram da onaj ko puca danas na Staljina, preko njega puca u komunizam. Prema tome, ja sam
sklon da pucam na svakog ko puca na Staljina, odnosno na komunizam!
- I na mene?
- I na tebe ako bude poao da puca!
Skoi on, skoih ja. Umalo se ne pobismo. Razdvojie nas one ene koje su stajale tamo iza
vrata i sluale. Do toga dana smo zajedno ili na Kongres -jednim automobilom. Toga dana on je
sjeo u svoj, ja u svoj, i pravac Topider. Ja tada ni s Pekom nisam smio da razgovaram otvoreno.
Iskreno da ti kaem, mislio sam da e on, ako mu se povjerim, odmah poi Rankoviu ili Tempu, ili
Titu ili ilasu, i sve rei. Toga dana, u pauzi Kongresa, u sasvim uskom krugu i Koa je rekao da
mu se istupanje Veljka Miunovia uopte nije svidjelo i da smatra da to nije ni naa linija ni naa
taktika. Uvee me je Peko zagrlio i nudio mi, u znak pomirenja, neku filigransku dugmad koju je
dobio od generala Aleksandera. Odbio sam da to primim. Sve je puklo odmah poslije Kongresa.
Provalila me jedna ena - bila je personalni referent kod mene u diviziji. Doao sam u Dom Armije,
naao nju i jo jednu enu, bila je profesor Univerziteta. One me pozvale za sto, ja sjeo i sa njima
veerao i razgovarao. Pitale su me kako je bilo na Kongresu. Ma, pustite me, rekoh, jeste li itale
novine, sluale radio. One vele: Iz novina se ne vidi je li bilo onih koji su mislili drukije." Ja sam
na to rekao: Sigurno je bilo. Moda sam i ja takav. I ja se ne slaem." Ova personalka se kolebala
tri-etiri dana, a onda je otila kod Jefta aia i rekla mu. Tempo je tada bio na odmoru, Rankovi
i ne znam ko bili su na Oplencu, a Tito je bio otiao na Brione. Kad je Jefto doao u Politiku
upravu, naao je samo Kadu i Otmara Kreaia, ispriao im priu one ene i rekao: Ja ne smijem
da uhapsim Vlada bez Rankovievog odobrenja." Dogovorili su se da ute o tome dok ne stigne

odobrenje. Istog dana mi je ofer izvukao sve metke iz arera. Naredili mu ovi iz KOS-a. Kada me
odmah pozvao od svoje tate, ivjela je u Makedonskoj ulici, i sve mi ispriao. Odmah sam
predloio da bjeimo. Ve prije toga dogaaja ja sam razgovarao s Arsom Jovanoviem i shvatio da
je on skloniji da bjeimo u Sovjetski Savez, nego u zemlji neto da petljamo. Arso je, isto, ve bio
provaljen. Nekoliko generala, medu njima i Arso, u Miloeru je o svemu razgovaralo i manje-vie
prihvatalo Rezoluciju i ona pisma. Sa njima je bio neki pukovnik Duan Dozet iz Politike uprave,
koji je, im se vratio, napisao prijavu k'o vrata. Drugi put ga je prijavila svastika. Dola je iz
Sarajeva Arsu u goste i sve ono to je ula od njega prijavila sarajevskoj UDB-i. Jednom mi je ak i
Tempo rekao: Vlado, pripazi Arsa, izgleda da je na liniji Informbiroa."
Arso i ja smo se ve bili dogovorili da idemo. Kada nije htio. U posljednjem trenutku se
predomislio, automobilom doao do Arsove kue i odatle smo, sva trojica, Arsovim automobilom,
poli prema Beloj Crkvi. Negdje oko podne smo krenuli. Tamo je bila tenkovska kola i jedna
tenkovska brigada. Mi nijesmo znali, to sam saznao kad sam ih sreo na Golom otoku, da su se
skoro svi oficiri te tenkovske brigade bili izjasnili za Rezoluciju. U Vrcu, u susjednom mjestu, bila
je konjika brigada. Skoro svi njeni oficiri stigli su na Goli otok.
Komandant kole u Beloj Crkvi bio je pukovnik Dukljan Vukoti, iz Pipera, komija Arsov.
Kod mene u brigadi je bio komandant bataljona. Mi smo bili sigurni, iako prethodno sa njim uopte
nismo razgovarali, da bi nam on, kad bismo mu objasnili situaciju, dao tenk da preemo granicu, a
moda bi on poao sa nama u Rumuniju. Mi u Belu Crkvu, Dukljana nema - otiao na svadbu
nekom oficiru. Poemo u Vrac, naemo sekretara Komiteta, nekog Vukmirovia, ja sam ga u
svoje vrijeme primio u SKOJ, i kaemo mu da hoemo da idemo na dravno dobro Soica. On se
nekud izgubi, vrati se posle pola sata, i ree: Dobro, idemo." Petnaestak kilometara pred Soicom
poe neviena provala oblaka i sva etiri toka zaglavie se u blato do osovina. Ni makac. Ve je
bila pala no. Ovaj poe u selo, nae tamo sekretara partijske elije i dovedoe konje. Sve je to
trajalo salima. Na jednom mestu izvrnue se ona kola i ispadoe Kada i Arso. U tu Soicu smo doli
negdje poslije pola noi i probudili domaina imanja i njegovu enu. Posluic nas veerom, kia
pada - boiji uas! Krenuli smo prema granici oko dva i po sata poslije pola noi. Na nama bijele
bluze i bijele apke i sivomaslinaste pantalone. Kilometar i po pred granicom, pokazuje nam on
svjetlo na rumunskoj karauli i kae - bez obzira na to to mu je Arso rekao da smo doli u obilazak
nae granice: Ja u vas povesti na mjesto gdje prelaze konjokradice, to je najsigurnije mjesto za
prelaz." Vjerovatno se dosjetio u emu je stvar.
Arso je njega drao ispod ruke, a ja sam, s druge strane, drao Arsa ispod ruke. Kada je iao
iza nas. Zaostao je tridesetak metara. Najedanput, prestade ona kia i poe malo da se razvida. Na
jednom mjestu, put tu bijee izlokan od kia, kao rov, vodi ree: Kad izaemo iz ovog rova, u
onom pravcu nema ni etiristo metara do granice." Mi izaemo iz onoga rova, tamo trava i grmlje,
napravismo svega nekoliko koraka, i ja osjetih po onom mom starom ratnom refleksu, da je neko
zapeo puku ili mainku. Viknem: Lezi!", povuem Arsa i bacim se na zemlju. Arso je zakasnio,
moda, stotinku sekunde. Rafal ga je uhvatio pravo preko glave, a ovoga mladia po prsima i
stomaku.
Kada je potrao tamo u neke kukuruze, vodi estoko ranjen, poeo je da krklja: Ne
pucajte drugovi, ja nisam nita kriv." Arso je ve bio mrtav. Nijesu vie pucali. Ve sam drao u
ruci pitolj, jasno sam vidio siluetu u grmlju, pogodio bih je sigurno, ali - okrenuo sam se i potrao
za Petrieviem.
Stigoh Kadu:
- Pogibe Arso!
On sav unezvijeren. Duvao je jak vjetar pa nam se od utanja onih kukuruza uinilo da
neko ide.
- Vlado, molim te, nemoj da puca.
- Ako bude pucao na mene, ja u pucati pa da mi je brat roeni.
- Molim te, nemoj.
- Idi ti u boiju mater! Ti radi ta 'oe, ja u pucati. Prvi neu. Ako puca na mene, ta mi
drugo ostaje: ili u ja njega, ili e on mene.

U zoru smo izbili u neki vinograd kod Soice. Nijesam znao gdje je rumunska granica.
Trebalo je ekati da izgrije sunce, jer su nam karte ostale u onoj Arsovoj tani.
- ta namjerava?
- Da se probijam.
Mislio sam da treba ii kroz kukuruze do Dunava, Dunavom do Nere, preplivati Neru i - na
rumunskoj granici smo.
- Ja neu. Nije to Crna Gora, uhvatie me.
- Mene niko ivoga ne moe uhvatiti dok imam ova dva pitolja.
- Ja neu, a ne savjetujem ni tebi.
- Ja 'ou. Kad smo poli 'ajde Kada da idemo do kraja.
- Ne. Ja u se prijaviti. Rei u da za sve ovo nijesam znao i molim te, ako tebe uhvate,
potvrdi to.
- Zar ti uopte vjeruje da ima takve budale koja u tako neto moe povjerovati?
Skljokao se, naisto. A ja sam mu priao sve to sam znao, ak i o ljudima koji su se bili
povezali sa mnom, pa i o oficirima koji su bili u akademiji u SSSR-u. Jedan Crnogorac je veinu
njih okupio oko sebe na onoj naoj liniji i drao vezu sa mnom. Bilo je dvadesetak visokih oficira.
Kada je sve o tome znao. Znao sam da e onako skljokan sve to odmah ispriati. O; ta da radim,
majko moja? Opet ja njemu:
- Molim te Kada, nemoj, obrukae se! 'Ajdemo, pa ili da poginemo kao ljudi ili da
proemo.
- Ja neu, idem da se predam.
Pomislih: ubiu ga. On me gleda i poe da drhti. Onda mi kroz glavu proe: Arso je
poginuo, ako ga ubijem, svjedoka nemam, svi e rei da sam ih ja tamo naveo i pobio.
Rankoviu je kasnije sve priznao i, izmeu ostalog, rekao da ga umalo nijesam ubio. Rekli
su mu da su mu uhapsili enu - i on sve ispriao.
Ja sam poao prema Dunavu. Pored nekog potoka pa u jedno rumunsko selo. Meutim,
nabasah na neke kamione i odmah pomislih: granica je sigurno blokirana. Skinuo sam koporan i
apku i zajedno sa onim velikim pitoljem zakopao u lie, zavrnuo sam rukave koulje i nogavice
pantalona - tako nijesam bio upadljiv jer su mnogi poslije rata nosili vojnike pantalone - i krenuo
sam prema selu Straa. Blizu sela sretoh jednog i on me upita: Prijatelju, da nema cigar davana?"
Dadoh mu onu jednu diplomatsku Drinu i on ode u selo. U selu su ve bili ovi iz UDB-e, sve su
sasluavali, pa i njega. Rekao im je: Ja sam sad sreo jednog. Dao mi je cigar duvana." Kad su ga
pitali gdje je bacio opuak, on je odgovorio: Nisam sve popuio, pola sam ostavio. Evo."
Ja to, naravno, nijesam znao. Kasnije mi je to ispriao Ilija Kosti i ak pokazao taj opuak.
Odmah su znali da sam to ja. Nijesam iao pravcem koji sam predloio Kadi. Odluih da krenem u
Beograd, znao sam da me tamo nee traiti i da se kod nekog sklonim dok ne smislim neto. Oko
podne naie neki voz, ali nijesam bio u stanju da u njega uskoim. Proe i neki kamion. Ne mogoh
ni u njega. Rijeih da idem pravo na eljezniku stanicu. A stanica - samo jedna kua u polju. Na
stanici jedan slubenik. Ree da prvi voz ide tek uvee, i to neki radniki. Uzeh kartu tree klase,
rekoh mu da sam bio na nekoj svadbi, da nijesam cijelu no spavao, da bih malo prispao u onoj
ekaonici i zamolih ga da me probudi kad voz naie. Probudio me dva-tri minuta prije dolaska
voza. Ustadoh, izaoh i maramicom pokrih pola lica i jedno oko. Kad me je video s onom
maramicom na licu, jedan ovjek ustade i pusti me da sjednem. Izaao sam izvoza na beogradskoj
Dunav-stanici, otiao u onaj parki ispred nje i sjeo na klupu. Ne znam kuda u. Kod drugova ne
smijem - vjerovatno e me tamo traiti. Kod rodbine - isto. Rijeih da idem kod dr Miloa Misirlia, jer sam znao da su on i ena bili otili na Bled. Stanovali su do nas u Ulici proleterskih
brigada. Kua do kue. erka Suzana bila je sama u kui. Bila je zavrila prava, ali je tada studirala
i medicinu. Htio je otac da ga naslijedi. To je bio uveni ljekar u ono vrijeme. Priao sam kui i
vidio da neko ispred nae kue stalno eta. Kod dananjeg Teslinog muzeja bila je jedna
neosvijetljena nia. U njoj sam se pritajio i ekao. Nijesam bio dalje od dvadesetak metara od ovog
udbovca. Kidrievom ulicom nisam smio. Najednom, onom to etka prie drugi mukarac i veli:
Nije valjda lud da doe kui, 'ajmo u 'Barajevo'." Neka se ovaj, al ipak, odoe u kafanu!

Preskoio sam ogradu, otiao do male kue u dvoritu, u kojoj su bile dvije sobice u kojima je
Suzana uglavnom boravila, i pozvao je. Ona otvori, gleda me, nita ne razumije, ali kad sam joj
rekao da moram kod nje - ona me pusti unutra. Nita nije znala. Novine su tek poslije osam dana
objavile prvu vijest. Rekoh joj da se ne slaem s ovim naima, da smo ja i jo dvojica pokuali da
pobjegnemo, da su jednog ubili, da se drugi predao i da moram da se krijem dva-tri dana. Dozvolila
mi je.
Rijeio sam da stupim u kontakt sa Rusima i da traim da mi pomognu - da me prebace
preko granice. Bio sam u najgorem moguem sosu. U jednom momentu upitah Suzanu:
- Hoe li poi na jednu adresu i ponijeti pismo jednom ovjeku?
- Hou.
- Taj ovjek ne zna srpski, ali sigurno zna francuski. Ode Suzana kod onoga Rusa i ponese
pismo. Kad se
vratila, veli: Nee uopte sa mnom ni da razgovara!"
Ona je zvonila, poela da govori francuski - perfektno ga je govorila jer joj je majka, inae,
doktor prava, bila Francuskinja. Rus se prepao, mislio je da je neka provokacija, i nije htio ni da
razgovara.
Bie u koje sam najvee povjerenje u ivotu imao bila je moja sestra Danica. Suzana pozva
Danu - pala je u nesvijest kad me je onakvog vidjela - i ja je zamolih da ona ode Rusu da mu
pokae svoju linu kartu, da kae da je moja sestra i da trai pomo. Ni to nije pomoglo. Kod
Suzane vie nijesam mogao ostati, jer su joj se roditelji vraali sa Bleda, pa sam Danu poslao kod
nekih Mijukovia. Troje ih je bilo: Marko i dvije njegove sestre. Bilo smo dobri prijatelji, a i sami
su mislili isto to i ja. Marko i jedna sestra su bili zaposleni u Tanjugu". I Dana ih je znala. Jedna
od njih joj je bila drugarica sa Cetinja. Odmah su pristali da me prime. Imali su jednu sobu u jednoj
zgradi pored Skuptine Srbije. U njoj je stanovao i onaj policajac Nikola Bugari. Mora da si uo
za njega. Jedno vrijeme je bio upravnik Golog otoka, a ezdeset osme je, kao ef beogradske
policije, prebio studente kod novobeogradskog podvonjaka. U toj sobi je stanovao Marko sa
enom i djetetom. ena mu je bila Vjera Bakoti, prva ena Koe Popovia. Kad su mene primili,
oni su preli kod starije sestre, Danine drugarice. Ostao sam u toj sobi pet-est dana.
Poto su se Rusi bojali, rijeio sam da sam odem tamo. I otiao sam. Rus me primio, ja sam
mu objasnio situaciju i traio da me nekim njihovim brodom ili na drugi nain prebace u Sovjetski
Savez. On odbi. Veli:
- Kontrole su takve da to uopte ne dolazi u obzir. Izbio bi veliki skandal.
Ja rekoh:
- U redu, ii u sam. Ovog puta u Maarsku. Granicu u prijei negdje izmeu Subotice i
Bajmoka. Molim vas da me tamo ekaju i prihvate Rusi, a ne Maari.
Bojao sam se da me Maari ne predaju naima. U to vrijeme, ministri unutranjih poslova
Maarske i Jugoslavije bili su u najsrdanijim odnosima.
Sa mnom ka Subotici je krenula mlada sestra Mijukovi. Imali su roaka na eljeznici u
Subotici i raunali smo da e mi on pomoi. Pjeice smo jedno vee preli savski most i u Zemunpolju uli u nekakav neosvijetljen i polupan voz. Sklonili smo se u jedan kupe odmah uz izlaz. Ne
bijae nikoga u njemu. Ujutro smo nali tog njihovog roaka, ali mi nije pomogao. Ree: Velike
su kontrole." Tada su u Bajmoku ivjele dvije porodice iz mog sela. Zamolio sam da me sestra tog
eljezniara isprati do tamo i ona to stvarno i uini. Naoh samo jednu staricu i njenu erku. Bijae
dola da posjeti majku. Mu te erke je radio kod mene u artiljeriji. Marko Prlja se zvao. To je otac
ovog tvog kolege, Aleksandra Prije. Od moje kue u Ljubotinju do Markove moe se kamenom
dobaciti. Dobri smo bili. Marko je sa mojim bratom Milutinom oficirsku akademiju zavrio. Bilo
mi je jako neprijatno to je tu bila Markova ena. Kad sam ispriao u emu je stvar, ona starica pozva nekog Vukmirovia i zamoli ga da me odvede do granice. On pristade. Ree da ima zemlju uz
samu granicu, da e me tamo odvesti, a da poslije idem sam.
Krenusmo po nekoj tekoj pomrini jo iste noi. ak mi je usput pokazao i groblje na
kome su bili sahranjeni neki nai koje su Maari bili pobili. Doveo me do samog graninog pojasa i
vratio se. Ja sam puzei preao granicu i sa maarske strane shvatio da mi busola vie ne radi.

Valjda je neki trun bio upao u nju. Preao sam granicu mnogo junije od mjesta koje sam oznaio
Rusu na karti. Hodao sam sa maarske strane prema onom mjestu na kome bi trebalo da me Rusi
ekaju ukoliko su prihvatili moju molbu. ak sam poslije izvjesnog vremena i cigaru zapalio i uzeo
jednu batinu da se branim od pasa lutalica. U jednom trenutku mi je palo na pamet da uem u
kukuruze i saekam jutro. Nijesam
bio siguran da li se dobro orijentiem. Ipak, odluio sam da krenem jo dva kilometra
naprijed.
U jednom trenutku, kroz onu no prolomi se: Stoj!" Pomislih: Rusi! Digoh ruke i gledam.
Pet-est ljudi ustade nedaleko ispred mene i prie mi sa svih strana. Uperie mainke u mene.
Nai!!!

Uas Golog otoka

Ni danas ne znam ta se tamo na granici stvarno dogodilo. I sad sam ubijeen da sam bio na
maarskoj teritoriji i da je, umjesto naih, trebalo da me zaustave Rusi. Odveli su me prvo u
karaulu, pa u tab bataljona. Proli smo najprije pored maarskih, onda i naih graninih stubova. I
komandanta, inae Crnogorca, i komesara bataljona dobro sam poznavao. Komesar bataljona je bio
komesar Kuprekog odreda u mojoj diviziji. Komandant je na osnovu izvjetaja zakljuio da sam se
ja iz Maarske vraao u Jugoslaviju. On poe neki razgovor, ali ja ne htjedoh da priam. On ree:
Ima i pravo, doi e ti sad na glavnije mjesto. Ve su telefonirali iz Beograda i dolaze." Neki
potporunik KOS-a mi je vezao ruke na leima, i to tako krvniki - iz sve snage, od aka skoro do
ramena - da sam liio na nekakvu balu. Nijesam mogao ni da mrdnem. Uz to, stalno je drao uperen
pitolj u mene. Onaj komesar me samo gleda, a oi mu pune suza. Ubacie me u neka kola,
odvezoe u Bajmok, a onda, novim automobilom, u tab divizije u Suboticu. U diviziji me prvi sreo
komesar divizije, edo Jovanovi.
Kad sam ja bio komesar brigade, on je bio komesar bataIjona. Kad sam ja postao komesar
divizije, on je unaprijeen u komesara brigade. Ree: Uvijek si bio ovjek, kako ti se ovo moglo
dogoditi?" Samo mjesec dana poslije tog dogaaja i on je uhapen i odveden na Goli otok. Zajedno
smo tamo bili i nijesam mogao da odolim da ga ne zezam istom tom njegovom besmislenom
reenicom. Nije prolo ni etvrt sata od mog dolaska u diviziju, a doli su lino general Jefto ai,
ef KOS-a, i pukovnik Ilija Kosti, njegov zamjenik. Veli Jefto:
- Vlado, 'ajdemo.
- 'Ajdemo, rekoh i ja.
U Beogradu, u zatvoru, stalno su me drali na oku. Jedan oficir KOS-a neprekidno je sjedio
sa mnom u eliji. Vrata elije nisu ni zakljuavali. Kad su me vodili u klozet, itav hodnik su
praznili da me neko ne bi vidio. Nita nijesam htio da priznam. Proitae mi Kadinu izjavu. Ispriao
im je sve to je znao. Ja sve porekoh. Suoie nas.
- Petrieviu, jesi li ti sve ovo rekao?
- Jesam.
- ta ti, Vlado, na to kae?
- To apsolutno nije istina. Sve je to Kadina bujna mata.
- ta ti, Petrieviu, na to kae?
- Nije istina. Vlado pokuava da spasi ove ljude. Bili su sa njim u kontaktu i misle isto to i
on.
- ta ti, Vlado, na ovo kae?
- Nije istina to to Kada kae...
I sve tako. Njima je bilo potpuno jasno da je tano ono to je Kada rekao i odmah su
pohapsili one ljude. Sve su odmah priznali. Rekli su im: Vlado je priznao sve" - i to je bilo
dovoljno. Nijesu me sa tim vie gnjavili, ali ih je silno interesovalo gdje sam bio od trenutka kad
sam se rastao sa Kadom kod rumunske granice. ak je i Rankovi lino, u pratnji ee Stefanovia,
jednom doao da me to pita. Uhvatila ih je bila strana panika.
Nijesu znali odakle im prijeti opasnost. Plaili su se da se nijesam krio kod nekih generala
ili rukovodilaca koji jo nijesu bili otkriveni. Nijesam htio da im kaem, po cijenu torture. Ali, onda
Rankovi poe ovako:
- Nee biti nikakve torture. Ja tebe razumem. Moda bih i ja uinio isto to si ti uinio da,
kao i ti, nisam znao neke stvari koje smo znali mi u najviem rukovodstvu. Ima nekih signala da bi
se stvari sa Rusima uskoro mogle srediti. Moda emo brzo razgovarati na nekom drugom mestu,
drukije, kao ranije, kao komunisti. Pa, komunisti smo na kraju krajeva. Ne misli valjda da se
nalazi pred klasnim neprijateljem. 'Ajde da se dogovorimo oko ovoga. Mi to moramo znati. Pod
kojim uslovima e nam to rei?
- Pod uslovom da mi da asnu rije da se tim ljudima nita nee dogoditi.

- Ne mogu ti dati asnu re. Nemam ja na to pravo.

- Onda smo zavrili razgovor.
Desetak minuta smo se oko toga natezali i onda on, iznenada, ree:
- U redu. Ima moju asnu ljudsku, komunistiku i drugarsku re da im se nita loe nee
dogoditi. Samo emo ih sasluati. Shvati nas, ovee, mi po svaku cenu moramo znati njihova
imena.
- Rije?
- Re.
Poslije toga sve sam mu ispriao. Laknulo mu je kad je uo da su to zaista samo obini i
bezopasni ljudi. Misirlie su, zaista, samo sasluali. Mijukovie su uhapsili i drali u zatvoru do
mog suenja. Bili su uhapsili Danicu i brata mi Draga, ali su ih pustili. ak su i tetku zvali na
sasluanje. Dana i Drago su im kazali: Kako brata da izdamo?", a za tetku je sam Rankovi rekao:
Ona je stari hajduk, krila bi i nas ako bi trebalo." Deset mjeseci je sve to trajalo. U eliji sam
uglavnom itao, ali ne ono to sam traio, nego ono to su mi donosili. Recimo: o armiranom
betonu ili o gajenju kunia.
Neposredno pred suenje prebacili su nas u zatvor na Banjici. Tad se dogodila jedna vrlo
zanimljiva stvar. Kad su isljednici zavrili posao, materijal protiv nas dali su vrhovnom vojnom
tuiocu i Vrhovnom vojnom sudu radi podizanja optunice. Meutim, oni odgovorie da u svemu
tome nema elemenata krivinog djela, da su to partijske pobune i prekraji i da za to moemo biti
samo partijski kanjeni. Predsjednik suda je bio general Krdi, a tuilac Veljko ii. Kad su ovi
odbili, pozvali su njihove zamjenike Lakovia i Lakia. I oni su odbili. Sve su ih pohapsili i poslali
na Goli otok. Zamisli, koliko su ti ljudi tada bili hrabri!
Za vrhovnog vojnog tuioca postavili su Iliju Kotica, zamjenika naelnika KOS-a.
Zanimljivo, tom Koticu je bilo posebno stalo da dokae da je Arso tamo na granici prvi pucao i da
ga je patrola ubila u samoodbrani. ekao sam suenje i bio ubijeen da e me osuditi na smrt. ak
sam to i otkucao Kadi na zid. Njegova elija je bila odmah do moje. Nijesam imao pojma da su u
mom i Kadinom selu bili inscenirali neku konferenciju na kojoj su, navodno, oni nai ljudi za nas
traili upravo smrtnu kaznu. Straari su, dok su nas vodili na suenje, meusobno prepriavali ko
se sve javio u streljaki vod. ak su i tvoje novine, ondanja Borba", pisale o tim navodnim
zahtjevima Ljubotinjana. Kad mi je, kasnije, upravnik zatvora to i pokazao, rekao sam mu: Moete
vi pisati ta god hoete. Ja se uopte ne bih ustruavao da se tim mojim ljudima stavim na
raspolaganje." Jednostavno, nijesam u to vjerovao.
Pod istragom sam ukupno bio dvadeset dva i po mjeseca. Od avgusta 1948. do kraja juna
1950. Prvo su me drali u Glavnjai. Poslije su me premjestili u vojni zatvor na Banjici.
Otprilike poslije deset mjeseci istrage, jedne veeri u moju eliju su uli Slavko Janekovi,
tada jedan od aievih pomonika, neki kapetan i komandir strae u Glavnjai. Kako uoe, tako
Janekovi poe:
- A ti ovdje ivi k'o neki gospodin. Sa' emo mi tebe da sredimo.
Nita nijesam odgovorio. Bio sam potpuno miran. Svezae me, i to dobro, izvedoe u
dvorite, tamo je ve stajao automobil, povezoe prema Terazijama, nabije neki eir na oi i odvezoe u taj upravo izgraeni vojni zatvor na Banjici. Vie nijesu znali gdje e sa uhapenima,
svi su zatvori bili prepuni, pa su, na brzinu, za oficire napravili taj istrani zatvor. Gadan je to bio
zatvor, gori od Glavnjae. Uveli su me u jednu prostoriju u kojoj je betonski pod na nekoliko
mjesta bio uprljan neim to je meni liilo na krvave mrlje. Skinuli su mi lance i naredili da se
skidam. Pobunio sam se.
- Skidaj se! Kao najvei neprijatelj ove zemlje, osuen si na smrt i neemo da prljamo to
odijelo. Trebae nekom drugom.
- Neu da se skidam! Valjda sam uinio za ovu zemlju toliko koliko vrijedi ovo odijelo.
Na silu su me svukli do gola, povadili pitolje i satjerali me uza zid. Svi su uperili pitolje u
mene.
- Oprosti se od ivota, Vlado Dapeviu, ovo ti je poslednji dan!
Moe li ti zamisliti tu sliku? Gledali su me preko niana, a ja sam utao, gledao njih preko

onih cijevi pravo u oi i - ekao da potegnu obarae. Zaista sam vjerovao da e me ubiti.
Janekovi je iznenada spustio pitolj i nekom na hodniku doviknuo da mi donesu drugo
odijelo. Obukli su me u nekakvo vojniko odijelo, a Slavko Janekovi mi je rekao:
- Od sada, apsolutno treba da zaboravi da si Vlado Dapevi. Ti si sada samo obian
zatvoreniki broj.
U sudnicu nijesu pustili moju rodbinu, osim Peka. Prisustvovali su rukovodioci i nekoliko
novinara, medu njima i stranih dopisnika. Prvo su ispitali Kadu. Sve je priznao. Okrivio je
Informbiro za svoju izdaju", a na kraju je ak viknuo: ivio drug Tito! ivjela Komunistika
partija Jugoslavije!" Ja sam, onoliko koliko su mi to omoguli, branio svoje idejno i politiko
gledite. Branio me pukovnik Rado Raievi, ne sjeam se vie - bio je naelnik pravnog
odjeljenja Ministarstva narodne odbrane - i to neto bolje nego pukovnik Danilo Kneevi Kadu.
Taj Kneevi, Kadin advokat, napadao ga je tri puta vie nego tuilac. Prava komedija od suenja.
Sudskom vijeu je predsjedavao Milonja Stijovi. lanovi vijea su bili pukqvnik Bogdan
Vujoevi i general uro Lonarevi. Za razliku od ovog Lonarevia, Stijovi i Vujoevi su bili
pristojni prema meni.
To suenje je bilo tako spremano da kompromituje Sovjetski Savez zbog navodnog
mijeanja u unutranje stvari Jugoslavije. Za to im je dobro posluilo dranje Kade Petrievia. Od
mene to nisu oekivali, ali su se nadali da u bar da utim, iako ih je Peko unaprijed upozorio da ne
organizuju javno suenje jer ja neu da utim. ak im je rekao: Makar mu sto, a ne jedna smrt
prijetila." Zbqg takvog mog dranja, u pauzi suenja dolazio mi je Jefto ai - iako on, kad
suenje pone, vie ne bi smio sa mnom da ima ikakve veze - i sav sluen govorio:
- Zato, Vlado, hoe da nas prisili da te ubijemo?
- Ako ste rijeili da me ubijete, vi ete me ubiti govorio ili ne govorio. Ja u braniti ono u
ta sam ubijeen i braniu svoj obraz. On mi je vaniji od vae presude.
Slino mi je govorio i Jovo Kapii poslije moje prve odbrane. Presudnu ulogu u takvim
suenjima, zavisno od vanosti procesa, imali su Tito, Rankovi, UDB-a, KOS. Jednostavno,
nareivali su na koliko godina neko treba da bude osuen. Ono mrcvarenje na sudu bilo je samo
gola formalnost. Na Golom otoku mi je to priao i neki Culafi. Bio je predsjednik nekog vojnog
suda. Ree: Odlazio sam kui, upao kosu, plakao, bio svestan da sam obini gad, al' sam ljude
ipak osuivao onoliko koliko su od mene traili." Ipak je bio uhapen, osuen na petnaest godina i
poslat na Goli otok.
U toku suenja, oni razni poltroni bukvalno su mi dobacivali iz publike. Pita me jedan od
onih sudija:
- Vidio si da se mali broj ljudi izjasnio za Rezoluciju IB-a, zato si, onda, ti to uinio?
Kad sam poeo da odgovaram, pomenuh i svoju revolucionarnu savjest, internacionalistiku
svijest i slino. Rekao sam ti, to je meni bilo najvanije, a ne koliko se ljudi izjasnilo. Iz publike
upade Otmar Kreai:
- E, tvoja revolucionarna svijest... Ja se okrenuh:
- Da, da. Revolucionarna svijest. I to ona koju ti niti ima, niti si je ikad imao, pa nita od
ovog ne moe ni shvatiti.
Uto, dobaci i Jovo Kapa:
- Htjeli ste da uzmete i tenk!
Kao na pijaci. ak su neki vikali: Smrt, smrt. Smrt izdajnicima!" Medu njima sam
prepoznao i pukovnika Milenka Marojevia, koji je jednom prilikom u Maestiku" svata ispriao
preda mnom, pa ujutro rano doao u moju kancelariju da me moli da nikom nita ne kaem. Ljudi
su se tada tako dokazivali. Na tuoj tragediji i nesrei. ak i na tuim ivotima.
Osudili su me na dvadeset godina zatvora. Kadu takoe. Torture su poele odmah po
zavretku suenja. Jedno vee izvedoe Kadu, Miodraga Raspopovia, Maljetu Babia, Vlada
Lakia, nekog Dragievia i mene i utrpae u marice. Zna li kako su izgledale te marice? Imale su
odvojene boksove sa klupicom za po jednog ovjeka. Mene su strpali u jedan boks zajedno sa
Maljetom. On sjedi, ja stojim. Bio je invalid jo iz rata. Jedna noga mu je bila suva. Vezani. To je
bilo toliko usko da nisam mogao ni da unem. Vazduha je bilo toliko malo da sam se neprestano

znojio i guio. Da smo se vozili samo malo due, sigurno bih se uguio. U Zemun-polju su nas
prebacili u jedan veliki stoni vagon i pod straom vozili do blizu Nove Gradike. Neki major koji
nas je sprovodio neprekidno je vikao da e nas pobiti ako mrdnemo. Voz se zaustavio na otvorenoj
pruzi, vrata su se otvorila i jedan kamion je doao tano do vrata vagona. Ubacie me unutra,
duboko prema oferu, ue pet-est ljudi sa mainkama i kamion pode. Ni kilometar nijesmo proli
kad su ovi navalili na mene i poeli da me tuku kundacima, nogama, akama. Tukli su me do ulaska
u zatvor u Staroj Gradiki. Nekad je to bila stara austrijska kasarna. Uvedoe nas u neki
polupodrum i, ubrzo, u eliju uoe jedan major i dva kapetana. Kako sjedoe, poe onaj major:
- Poznaje li me, Vlado?
- Negdje sam te vidio, al' ne mogu da se sjetim gdje.
- A, ne poznaje me sad. Kurir sam kod tebe bio, Vlado. Vala e me upoznati. Platie
nam, Vlado Dapeviu!
Kako uoe tako i odoe. Pogledam kroz prozor i vidim osuenike. Valjda prolaze sa rada.
Crni. Ispijeni. U modricama. Na njima odijelo od kudelje. Jesi li kad vidio takvo odijelo? To ti je
kao da nita nema na sebi. Kad nam donesoe ruak, mi probasmo i svi ostavismo. To se nije
moglo jesti. Kad to vidje neki vodnik, ree:
- Jeete vi to, jesti. Traete vi za kazanom i moliti za jo jednu kaiku.
Uvee su nam dali po ebe, porciju i drvenu kaiku i odveli u jednu sobu u kojoj je bilo sto
pedeset do dvjesta osuenika. Kako uosmo, oni poee: ,,Ua, bando, ua izdajnici." Zatvorie se
vrata. Sobni starjeina uze neki spisak i poe da ita:
- Branko Petrievi! Izlazi, izlazi izdajice!
- Ja sam general Branko Petrievi...
- Ma, kakav general, majku ti jebem izdajniku! Navalie na njega. Kao lin. Ubie boga u
njemu.
Onako iskrvavljenog bacie ga na neki krevet. Spavalo se na trospratnim krevetima. Mi
gledamo i ekamo.
- Vlado Laki!
Isto. Prozvae i druge. Maljetu Babia samo iamarae. Valjda zato to je bio invalid. ari
je stajao do mene. Ja mu apnuh:
- ta je ovo, ovjee? Ovo mora da su ustae. Oni e nas pobiti, 'ajde da se branimo.
On veli:
- Ja neu.
- A gdje je onaj nacionalni heroj Vlado Dapevi? U toku suenja, istonoevropske novine
pisale su o
nama kao nacionalnim herojima, pa je to ilas izvrgavao ruglu u jednom svom tekstu u
Borbi". Navalili su na mene sa svih strana. Udri, udri, udri....
Taj na doek pripreman je nekoliko dana. Iz svih zatvorskih soba pokupili su najbolje
revidirce i sobne starjeine, sve ibeovce, i doveli ih tamo da nas premlate. Revidirci su bili oni koji
su javno promijenili svoj stav. To je, naravno, bila ista budalatina jer niko stvarno nije promijenio
miljenje. Naprotiv. Taj teror ih je uvrstio u onome to su ranije zastupali. U to sam se uvjerio i u
Gradiki, i na Golom otoku, i u Bilei, i poslije zatvora. Ali, eto, ljudi su se bojali i u tom strahu za
sopstveni ivot razna zvjerstva su inili. Prije naeg dolaska, u Gradiki su dvojica linom ubijena.
Itvan Dobo je bio uesnik Oktobarske revolucije i nosilac dva ordena Crvene zastave", dva
najvia odlija Oktobarske revolucije. Traili su od njega da kae da je Staljin konj. Odbio je.
Skakali su na njega sa treeg boksa dok ga nisu ubili. Slino su uradili jednom Dalmatincu,
kapetanu, mislim da se Bovan preivao. Ljude koji su otvoreno izjavili da nee da revidiraju
vezivali su za gredu, glavom nadole. Ispod glava im postavljali kible sa mokraom i govnima i
lagano ih sputali u te kible. Ljudi su gutali sve to. Primjenjivali su i pansko plivanje", jedan od
najteih metoda muenja iz doba inkvizicije. ak i najgore policije su to izbjegavale jer su mnogi
umirali od sranog udara. Sveu ti noge i ruke, u usta uvale neku krpu, glavu zabace nazad i kroz
nos sipaju mlaz vode. Davi se kao u najdubljoj vodi. Iskusio sam to nekoliko puta.
Bacili su me u neki oak kraj kible. Na zidu je pisalo: Jazbina IB". ujem da neko apue:

- Kako si, Vlado? Ko su ovi, pobogu?

Maljeta Babi. Nismo mogli ni da pretpostavimo da su to informbirovci.
- Da li je mogue da Peko i svi oni znaju ta se ovdje radi sa ljudima?
- Nemoj, Vlado, da si naivan. Pa, oni su ovo i organizovali.
Ibeovci su radili u dvije fabrike: bakandi i radnikih odijela. efovi su im bili zarobljene i
osuene ustae. Medu njima i koljai osueni na po dvadeset godina zatvora. Oni su spavali u
posebnoj sobi, etvorki. Svako vee su sluali te strahovite tue. Jedno jutro, neko od tih ustaa
upita jednog od onih isprebijanih i plavih ibeovaca: Koliko si ti osuen?" Kad ovaj ree tri godine,
ustaa mu odgovori: Vala, ja itavih ovih mojih dvadeset godina ne bih mijenjao ni za jedan jedini
dan od te tvoje tri!" Isti sistem terora pokuali su da uvedu i kod ustaa, ali nisu uspjeli. Slono su
odbili i poeli da se tuku sa straarima. Sve ustae su brzo i pustili. Poslije one amnestije u kojoj su
osloboeni i etnici. Meu tim ustaama bila su i dva ministra Pavelieve vlade. Oba su bila
osuena na doivotnu robiju. Jednog pustie, jedan ostade. Kad sam ga pitao zato, veli - zato to
nisam hitio da potpiem da u da radim za UDB-u. Ko god je izlazio, morao je da potpie tu
obavezu. Na Golom otoku isto.
Zamisli, etnike i ustae - sve one koljae koji nijesu strijeljani - pustili su, a nas ostavili! Tu
Gradiku pamtim kao tri mjeseca neopisivih muka, tortura i poniavanja kakva ovjeanstvo
sigurno ne pamti.
Poslije onakvog doeka, proveli su nas drugim sobama, kroz palire osuenika. Svi su
morali da nas pljuju - i to u lice. Ko je odbio, odmah je, tu pred nama, nemilosrdno pretuen. Proli
smo kroz osamnaest soba. Sline su nam se bukvalno slivale sa lica. Naroito meni. Ni to im nije
bilo dosta. Vratie nas u sobu, zakljuae vrata, a onaj jedan vodnik viknu:
- Izlazi, Vlado Dapeviu! Skini gae!
- Zato da skidam gae? Neu! Pa, ljudi, jeste li vi normalni? ta nam to radite?
Nasrnue na mene, skinue mi gae, povadie one vojnike opasae i udri onom metalnom
predicom. Redom. Niko ne smije da odbije.
Tua neprestana. Nijedno vee nije bez toga moglo da proe. U Gradiki je bilo uasno.
ak gore nego na Golom otoku. Nita manja nije bila psihika tortura. Svaki ibeovac, kad ue kod
isljednika, bio je duan, recimo, da kae: Zovem se Vlado Dapevi. Ja sam izdajnik Partije i
naroda. Osuen sam na dvadeset godina zatvora." Ja sam to i takve stvari odbijao. Kada je odmah
shvatio situaciju. Napisao je sve to je znao, odmah se ukljuio u sistem, izvjesno vrijeme nisu ga
prihvatali, ali ga nijesu dirali.
U Gradiki nije bilo vodovoda. Iz bunara smo vadili vodu i na njima sve prali: maramice,
ve i prljave porcije za jelo. Bunar se zagadio i masovno smo bili oboljeli od krvavog proliva. Imao
sam stranu dizenteriju. Svakih deset minuta iz mene je izlazila samo krvava sluz - i nita vie.
Smjestie me u zatvorsku bolnicu. Jednog dana prie mi jedan i viknu: Bando, 'ajde u klozet!" U
klozetu mi veli: ,,U svim sobama smo stvorili organizaciju. Pobuniemo se protiv ovoga. Veina
osuenika je spremna da ide i u smrt, samo da se ovo prekine. Cijenimo te, ima iskustva i znanja,
budi na elu organizacije!" Nita mu nisam odgovorio. Samo sam mu rekao da je to vrlo opasno i
da nita ne preduzimaju jo neko vrijeme. Htio sam da dobijem na vremenu i provjerim o emu se
radi. Bila je provokacija. Nijesam nasjeo iako mi je, ak, brat od tetke rekao da treba da vjerujem u
tu organizaciju. Teko je u to bilo povjerovati, jednostavno zato to je UDB-a toliko drala stvar u
rukama da je naprosto bilo nemogue formirati neku veu organizaciju. Ali, njima nije toliko bilo
ni bitno da li sam ja na to nasjeo ili nijesam. Njima je, u stvari, bio potreban novi povod i pokrie
za nove torture nada mnom. Htjeli su da me slome po svaku cijenu. Htjeli su da kapituliram, da
revidiram. Upadoe u sobu neki Stojan Jovanovi-Tesla, sa jo nekolicinom, zgrabie me i vele:
- Priaj, Vlado Dapeviu!
- ta da priam?
- Priaj, kad ti se kae!
Svezae me i poe pansko plivanje". Neki doktor Huso, isto osuenik, stalno mi je sluao
srce i kad god bi ocijenio da moe da eksplodira, davao bi znak rukom da prekinu. Svakakve muke
u staroj Jugoslaviji sam bio proao, kao i kasnije na Golom otoku, ali od tih muka nita stranije

nema. Od napora sam pokidao onaj konopac kojim su me bili vezali. Neku magareu masku su mi
poslije na glavu stavljali, nekakve repove vjeali...
Jednom drugom prilikom zaista je pripremano bjekstvo iz kovanice. Mileta Perovi je u
tome uestvovao, ja nijesam. Iskopali su bili vie od deset metara tunela, zemlju su mijeali sa
ljakom, i kad su doli do samog zida - pohvatali su ih. Uprava je sve znala, pustila ih je da danima
kopaju, da se mrcvare i nadaju. ist sadizam.
U to muilite jednog dana je doao Jefto ai sa nekom svitom. Pozvao me je i, zamisli,
zagrlio kad smo se sreli. U najmanju ruku kao da smo neki veliki lini prijatelji.
- ta je ovo, Jefto? ta to, ovjee, radite s nama?
- uli smo i mi za to i, evo, reismo da najstroe zabranimo te torture.
Ispade da nijesu znali ta im se u zatvoru dogaa. Dodue, jedno vrijeme poslije njegovog
dolaska nije bilo tih paklenih tua i maltretiranja. ak su nam bili dozvolili da primamo pakete.
Poslije izvjesnog vremena doao je Jovo Kapa. Bio je tada Rankoviev pomonik zaduen ba za te
logore. U meuvremenu, Kadu i mene su premjestili u eliju broj jedan. U njoj je bilo desetak onih
bijelih Rusa. Ude Jovo u onu nau sobu i jo s vrata poe da psuje i oca i majku onim Rusima.
Najednom, naredi meni da poem s njim. Ponudi me onom diplomatskom Drinom i poe:
- Drugovi Tito i Marko su vrlo zainteresovani za tebe. Doao sam sa tobom da razgovaram.
Batali to tvoje. Vidi, Kada je promijenio stav, a ti se jo dri prkosno...
- Jovo, svaki razgovor sa mnom o toj temi je suvian. Ovo to vi radite sa ljudima je
najbolja potvrda ispravnosti mog stava i potvrda kakvi ste vi ljudi. Ja imam svoje ubjedenje i mene
samo injenice, a ne batine, mogu da ubijede. Kakve injenice vi nudite?! Ne moete vi mene
dovesti u Kadin poloaj. Neu vam dati priliku da i za mene kaete da sam krpa. Neu da kapituliram!
- Vlado, bolje ti je, posluaj me. Preselie vas ovih dana. Boga mi, propitae tamo
majino mlijeko.
- Gore od ovoga ovdje sigurno biti ne moe... Jedno vee, otvorie se vrata elije, bio sam
na treem boksu, uoe isljednici, pozvae me i izvedoe. Ja krenuh lijevo, mislio sam da me opet
vode u samicu da me tuku, kad oni rekoe:
- Desno emo.
Svi nose neke batine. Uvedoe me u neku sobu:
- Skidaj se!
- Neu. Ako ete me biti, tucite me ovako.
- Skidaj se!
- Neu da se skidam!
Skinuli su me oni - potpuno golog - i detaljno pregledali svaku onu moju krpicu. Stajao sam
onako go i drhtao.
- Drhti, Dapeviu. Boji li se ti to? Drhti, drhti, Dapeviu, sad emo te dobro udesiti!
- Od zime ja drhtim. Neete vi doekati da ja drhtim od straha.
Naredie mi da se obuem i poee da dovode, jednog po jednog, jo dvadesetak ljudi.
Podijelie po jedan hljeb, izvedoe nas, ugurae u kamione, odvezoe na eljezniku stanicu i
strpae u voz. Krenusmo za Goli otok. Sprovodio nas je jedan porunik sa gomilom nekih vodnika.
Dobar bijee taj porunik. Zabranio ini je da nas taknu usput. Jedan od onih provokatora, u zatvoru
su oni uvijek uz tebe, apnu mi u jednom trenutku:
- 'Ajde da bjeimo.
- Idi ti u piku materinu!
To je bilo najmanje to sam mogao da mu odgovorim. Voz se zaustavio u Bakru. U Bakru i
brod Bakar" i na njemu isljednici. im smo stigli, promijenio se i onaj porunik. Poe da vie.
Kako poesmo da ulazimo u onaj brod, poee i jauci. Sa mnom su bili Nenad Vasi, Momo uri,
Remza Duranovi..., a za mene bijee vezan neki Manduka. Bio je oficir u mojoj diviziji. U zatvoru je kao sobni starjeina osuenike tukao onim drvenim vojnikim koferom. Tuku onim
batinama i bacaju osuenike u tivu, u unutranjost broda. Medu tim batinaima prepoznao sam
samo jednog Srbijanca iz Kragujevca. Poslije Igmanskog mara odsjekli su mu pola stopala. On

bijee glavni medu njima. Kako me vidje, tako viknu:

- uvaj se, Vlado Dapeviu, sad emo ti jebati majku majinu! Ti e nama da prkosi!
Tukli su me, mislio sam: ubie me. Bez ikakve milosti. Odjednom, poe da me bije i onaj
Manduka, onom jednom slobodnom rukom. Zamisli, a vezan za mene. U nos, u bradu, u
sljepoonicu, iz sve snage. Valjda se to ovima bilo zgadilo, pa viknue:
- to ga ti udara, pika ti materina!
- Ja sam revidirac, sobni starjeina...
- Ma, kakav revidirac, majku ti jebem...
Ubili su boga i u njemu. Kako njega dohvatie, tako mene pustie. Ubacili su nas obojicu u
tivu, ali valjda se ovaj jadnik od straha zaglavio, pa ostade gore na otvoru, a ja se, bukvalno,
objesih onako vezan za njegovu ruku. Dolje se tua nastavi. Svi smo bili vezani osim Kade, Branka
Poljanca i nekog Milievia. Bilo je oko deset sati prije podne kad smo stigli na Goli otok, u Malu
dragu, u ici. Poto je brod nosio i neke stvari, hranu i avo bi ga znao ta jo, uoe neki da to
istovare i mi ujemo pjevaju: Na Golom otoku galebi ne lete, tamo rade radne ete... Ura! Triput
ura za Tita, triput ura za Marka... Ura, ura, ura!" ujem, neko pita:
- Je li Vlado Dapevi sa ovima?
- Jeste.
- Gde je?
- U tivi sa ostalima.
Nagnu se ovjek nad onaj otvor i ja prepoznah Antu Rategorca. Bio je u Prvoj proleterskoj
brigadi. Narodni heroj. Nismo bili neki intimnici, ali smo se dobro poznavali. Tada je radio u UDBi i bio je zamjenik upravnika logora na Golom otoku. Gleda dolje u onaj mrak. On nas ne vidi, mi
njega vidimo. Veli:
- Jesi li stigao, Vlado?
- Nijesam stigao, nego su me doveli.
- Neka su, neka su. A, jesi li spustio durbin, Vlado?
- Jesam onoliko koliko sam mislio.
- E, spustie ga, Vlado Dapeviu, jebaemo ti majku majinu to nikom nismo ko je
stigao na Goli otok. Jo noas e prokleti as kad si majku za sisu ujeo. Duu emo ti na pamuk
izvaditi.
U tivi muk. Sagli ljudi glave, ute i ekaju. Drali su nas tu do pred vee, a onda nas
prebacie u glavno pristanite. Za nas dvojicu vezae jo i Petra Olhovog, Ukrajinca, borca od
etrdeset prve, biveg majora KOS-a. Bio je vezan za pukovnika Sava Vukevia, onog biveg
glavnog urednika Narodne armije", koji je bio toliko slab da nije mogao da hoda, pa su ga
odvezali i Pera okaili na nae lance. Zna li ti kako hodaju trojica vezanih ljudi? Stalno jedan
drugom smetaju. Kad su nas izvukli na palubu, vidim na obali palir milicionera i isljednika. Svi
dre batine u rukama i biju one ljude koji prolaze kroz stroj. Uas! Nas trojica smo posljednji ostali.
Ne moemo da hodamo, sapliemo se, idemo kosimice. Kako se primakosmo stroju, tako viknu
onaj Rategorac:
- A, evo ga Vlado Dapevi! Evo ga najvei neprijatelj nae zemlje!
Uosmo u stroj. Pakao. Biju sprijeda, otpozadi, po licu, grudima, leima... Biju nemilice.
Dokazuju se jedan pred drugim. to je najgore, ne moemo da potrimo kao oni drugi. Stalno se
sapliemo i padamo. Kad jedan padne, povue i drugu dvojicu. Ne znam kako sam iv doao do
kraja stroja. Potpuno smo bili krvavi. Mislio sam da e mi se glava razljeeti u hiljadu paradi.
Potjerae nas uzbrdo, a i dalje tuku. Neko me tako udario medu lopatice, da sam lice prosto zario u
onu stijenu. Kad su nas doveli u onaj kamenolom do upravne zgrade, postrojie nas prema
stijenama, a jedan porunik izae i ree:
- Vi ste, kao najvei narodni izdajnici, osueni na smrt i sad ete biti strijeljani!
Postrojie se oni vodnici, on im komandova:
- Napunite puke! Na gotovs!
Iskreno da ti kaem, sa velikim zadovoljstvom sam oekivao da pucaju u mene. Dotra
jedan i vie ovima:

- Ne ovdje, u gornjem kamenolomu!

Opkolie nas oni milicioneri i, ponovo, batinama i kundacima potjerae uzbrdo. Ljudi
teturaju i padaju. U gornjem kamenolomu isto:
- Kao narodni izdajnici osueni ste na smrt i sad ete biti strijeljani!
Opet stojimo pred zidom, opet napunie puke, nanianie... Onaj Manduka i jo neki
poee da plau, mole, kukaju... Smrt je ozbiljna stvar. Zna li ti koliki je psihiki napor potreban
da bi se drao dostojanstveno kad se s njom suoi? Opet jedan dotra:
- Nemamo gdje ovdje da ih zakopamo. Tjerajte ih u Petrovu rupu!
Opet tua, gonjenje, psovke. Zaustavie nas pred nekim zidom visokim bar etiri metra. Na
njemu straar. Postrojie nas po petoricu u pet redova. Ja, dvadeset esti, stojim posljednji. Sam.
Stojimo i ujemo, kao da dolazi ispod zemlje:
- Smrt Staljinovim slugama, smrt Staljinovim slugama, smrt Staljinovim slugama...
Istovremeno, pojavi se kolona ljudi iz pravca uprave. Na elu Branko Damnjanovi,
upravnik logora, dobro sam ga poznavao, i Ante Rategorac, zamjenik. Za njima svi isljednici, oko
trideset pet, i kolona milicionera. im su stigli, viknu onaj Rategorac:
- Gde je Vlado Dapevi?
Ja utim. Ugleda me, prie i zgrabi me za rame:
- A, tu si se skrio! Ovamo, majku ti jebem! Povue me nekoliko koraka, psuje i poe
pesnicama da me udara. Taj Rategorac je fiziki bio slab ovjek pa se umorio ve poslije desetak
udaraca. Prie mi upravnik Branko Damnjanovi. On je bio vrlo snaan. Udari me jednom
pesnicom, pa drugom... Kako mi je sve lice bilo ve krvavo, pa se skupili i oni podlivi, kad me
drugi put udario krv ga je poprskala.
- to me isprlja, majku ti jebem!
Izmae se, zatra i iz trka me udari nogom u stomak.
- Nemoj tako Branko, majku mu. Nema smisla. Ubijte me k'o ovjeka. Nemojte me
mrcvariti.
- Nisam ja za tebe nikakav Branko, nego upravnik, pika ti materina!
Opet se zatra, opet me udari. Ja - sve etiri uvis. Prie i nekoliko puta me udari u slabine, u
ramena, u glavu. Onda poe da proziva isljednike po imenu i prezimenu. Prilaze i udaraju. Negdje
kod etvrtog ree im:
- Sad ste poruili mostove i sad znate ta vas eka ako Vlado Dapevi ikad doe na neku
vlast.
Ubrzo sam se onesvijestio.
Iza zida je bila Petrova rupa. Elipsastog oblika. Petnaest puta deset metara, otprilike.
Duboka. U rupi jedna baraka, obloena kartonom, i jedna kuhinja. U baraci je, kad smo mi doli,
bilo neto manje od sto osuenika. Sve bivi lanovi Centralnog komiteta, uglavnom crnogorskog,
bivi visoki rukovodioci, panski borci. Medu njima i nekoliko invalida iz panskog graanskog
rata. Elita. Bili su strogo izolovani od drugih osuenika u onoj ici. Ovi iz ice, ak, nijesu smjeli
ni da ih vide. Ono malo hrane se donosilo i ostavljalo najblie do dvjesta pedeset metara od Petrove
rupe, kod neke cisterne, pa se, kad se odmakne onaj ko je donio, iz Rupe ilo istovremeno i po
hranu i po vodu. ak ni svi isljednici nisu smjeli da se primaknu Rupi. Samo oni koji su bili
zadueni za njene osuenike. Onaj podzemni huk Smrt Staljinovim slugama" - uo se od
osuenika koji su boravili u Rupi. Kad su odigrali tu rolu, izveli su ih gore i napravili stroj.
Onako onesvjeenog, odnijeli su me iza zida, na neki plato, bacili me ispred straare u
kojoj su spavali milicioneri koji su uvali Rupu i zalijevali me vodom. Kad sam se osvijestio, nada
mnom Nenad Vasi i Remza Duranovi. Prije rata, Nenad je bio sekretar mostarskog partijskog
komiteta, a Remza organizacioni sekretar. U toku rata, Nenad je najprije bio komandant, a Remza
komesar mostarskog bataljona. Poslije rata, obojica su radila u bosanskoj UDB-i kao naelnici.
etrdeset osme skoro cijela bosanskohercegovaka UDB-a izjasnila se za IB, medu njima Nenad i
Remza. Zajedno su bili u Gradiki i zajedno su, kad i ja, prebaeni na Goli otok.
ujem jauke i viku i vidim: skau isljednici na Vukosava Bokovia, tuku ga nogama i
batinama i viu:

,,'Oe li, sada, kabriolet ili limuzinu!" Bio je generalni sekretar UDB-e za Crnu Goru pa je,
kad su se dijelili automobili, poto je imao pravo na jedan, jadnik, neto oko toga tada izvoljevao.
A, ovi mu to zapamtili. Uhvatie me Nenad i Remza ispod ruku i podigoe. To, meutim, ugledae
Branko i Rategorac i nasrnue na Nenada. Posebno su mrzili udbovce koji su se izjasnili za IB i
sve su inili ba njih da slome.
- A to pomae Vladi Dapeviu, Nenade Vasiu, majku ti jebem!
Tukli su ga strahovito. Taj Nenad je udo od ovjeka. Mogao je da izdri sat vremena da ga
tuku, a da ne jaukne. Onda dohvatie Remzu, pa udri, udri... Sa tog platoa sve su odveli dolje u
Rupu. Mene su odnijela etiri osuenika: brat Pera Popivode, Vlado Spasojev i jo dvojica - i bacila
na one daske u baraci. Nije bilo kreveta, nego tri sprata poredanih dasaka. Kao ono u straarama.
Napolju ove vode kroz stroj. Jauci, tua, vika, kuknjava... Ja ne mogu ni da mrdnem i vrlo teko
diem. Imam strahovite bolove. Sedam rebara su mi tada polomili. Pored mene lei onaj Vukevi i
umire. ujem: O, djeco moja, o, eno moja, ta e sada biti sa vama?" Ubrzo je umro. Iznijeli su
ga u ebetu i sahranili odmah tu blizu. U stvari, zatrpali su ga sa ono malo zemlje.
Leao sam tako do jutra. Prvi mi je priao Kosta ufka. Sjea se, priao sam ti o ona dva
brata ufka s Cetinja. Oni su bili preporuili Nikoli Lekiu da me primi u Partiju. Obojica su bila
na Golom otoku. Kosta je bio iv, a Aleksa je umro na Otoku prije naeg dolaska. Kau da su mu
posljednje rijei bile: Valjda sam sad dokazao da sam revolucionar." Doe Kosta i veli: Drue,
drue, gdje je Vlado Dapevi?" Toliko sam bio nagren da me tog dana ni roeni brat Milutin nije
poznao. I on je u istoj toj baraci robijao. Kad su mene uhapsili, od njega su traili da me se odrekne.
On nije htio. Poslije se samoinicijativno bio povezao sa nekim ibeovcima i - stigao na Goli otok.
Pregledao nas je ljekar UDB-e, doktor Krpo. Bio je u mostarskom bataljonu, dobro je znao
Nenada i Remzu, a i mene je poznavao. Kroz onaj karton uh kako referie upravniku. Veli:
estorica su u tekom stanju, a u najteem Vlado Dapevi. Ako mu se odmah ne prui
maksimalna ljekarska njega, ja sa sebe skidam svaku odgovornost za njegov ivot." Oi su mi bile
zatvorene, krvario sam iz nosa, uiju, zubi polomljeni... U toku noi je sve to bilo oteklo, posebno
usta, pa sam jedva disao. Oblijepie me flasterima, umotae zavojima i dadoe nekakve injekcije.
Petnaest dana sam leao nepokretan, a sedam dana nita nijesam mogao da okusim. Kroz cjevicu
su mi vodu davali.
Kad sam se oporavio, poslali su me da sa starcima i nesposobnima tucam kamen. Ali, ne
ekiem. Kamenom o kamen. Ako si, kae, posjetio Goli otok, onda zna da tamo duvaju strani
vjetrovi. Em ti je hladno, em ti vjetar stalno zabija svu onu so u kou. Ruke su, zato, stalno
izranjavljene. Tu sam sreo Vicka Jelacku. Imao je tad sedamdeset dvije godine. Kao ja sad. Zna li
ti ko je Vicko Jelacka? Prije rata je bio sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Dalmaciju. Trideset
sedme su on i Mari bili protiv postavljanja Tita za generalnog sekretara. Trideset devete su
iskljueni iz Partije, koliko se sjeam, a za sekretara Pokrajinskog komiteta za Dalmaciju postavljen
je Vicko Krstulovi. Vicko Jelacka je bio seljak iz okoline Splita i lan Partije od samog njenog
stvaranja - od devetsto osamnaeste. ak prije Prvog svjetskog rata bio je lan Socijaldemokratske
partije. Bio je najpopularniji ovjek u Dalmaciji. Svi oni, medu njima i Labud Kusovac, koji su se
tada izjasnili protiv Tita, bili su pohapeni etrdeset osme i dovedeni na Goli otok. Tukli su ih k'o
volove. ak i starog Vicka. Labudu Kusovcu, on je inae bio fiziki slab, od silnog udaranja ui
bile dole kao moje dvije rairene ake. Stalno su ga tukli po uima. Na Golom otoku je umro i
jedan stari komunista, porijeklom eh, koji je, kao emigrant, zajedno sa Titom u Sovjetskom
Savezu prevodio Istoriju SKPb. Sve to je rekao kad je umirao, jeste: Ja sam rtva mrnje Josipa
Broza!" Nekog Drezia, isto je radio u Kominterni, toliko su muili da je jednog dana nekom
zaboravljenom sjekirom pokuao da se ubije. Sprijeili su ga. Drugi put je kaiku naotrio na
kamen i sa njom se zaklao.
Tucam ja onaj kamen, kad eto ti upravnika i Voja Biljanovia. Bio je tada general UDB-e
pa je, valjda, doao u obilazak logora. Inae, to sam ti, ini mi se, rekao, na Cetinju smo bili
komije i drugovi od djetinjstva. Stade. Gleda me i vidi one modrice. Nisu jo bile prole:
- Udesie li te braa. Ako nastavi kao dosad, odavde ivu glavu sigurno nee iznijeti. I
Milutina si ovamo doveo. Zapamti, ovo ti je bila samo prva lekcija.

Jedno vrijeme poslije oporavka nijesu me dirali. Ostale jesu. I to svako vee. im bi sili u
onu Rupu, oni revidirci su prvo poinjali pjesmu, a onda i tuu. Tukli su one koji nisu revidirali.
Kad im se uinjelo da sam se oporavio, stavili su me na traga za gonjenje. Jesi li uo za to? Traga
je sprava za noenje: dva paralelna koca sa poprijeko zakovanim daskama. Traga za gonjenje je
bio neto modifikovan. Prednje ruke su bile kratke, a zadnje dugake. Onaj koga gone hvatao je
naprijed. Plus, sav teret je stavljan na prednji kraj. Posao onog pozadi je bio da te to bre gura goni. Tako su, izmeu ostalog, dokazivali da su revidirali. Neki su to radili svim srcem i kad ne
gledaju straari, to su bile prave zvijeri, a neki su poputali im se straar odmakne ili okrene na
drugu stranu. Ako ispusti traga ili prospe kamen - tuku te. Tuku te i ako ne tri dovoljno brzo.
Ako te ne tuku, onda te obore na zemlju, potrbuke, pa ti na leda stave traga sa teretom. To je
znalo biti teko i do sto pedeset kila. Ljudi tad urliu, mole, preklinju, jer imaju utisak da im se sve
lomi u tijelu. Ne mogu da diu.
Za mene su bili odredili osmoricu gonilaca. Smjenjivali su se svaki sat. A radilo se od zore
do veeri - do paljenja sijalica. Ljeti i po esnaest sati. Gonili su me surovo. Uvee - zna se. Za nas
nekoliko je bio uvijek rezervisan stroj-iba. Poslije stroja, poarenje. Nekad cijelu no, nekad do
ponoi, nekad od ponoi. Posebno zadovoljstvo ovim sadistima bilo je da nas postave da stojimo
savijeni u pojasu i nagnuti naprijed. Satima tako. Ko mrdne rukom ili ramenom - odmah batine.
Bilo je trenutaka kad sam bio na granici ludila. Drugi su ludjeli, prekraivali sebi muke kao onaj
Drezi. Moe li ti uopte zamisliti dokle su dovodili ljude kad su sami sebe klali o kamen
naotrenim kaikama. Uz sve to morili su nas glau. Mi koji smo bili pod stalnim bojkotom, u najveoj ezi i pod onim stalnim gonjenjem dobijali smo samo po jedan poklopac vode. Poklopac od
porcije. Troili smo najmanje deset hiljada kalorija dnevno, a hranili su nas cigorijom i komadiem
kaamaka spremljenog od nekog ubualog brana. Mi smo toliko bili izgladnjeli da smo to jeli
halapljivo kao najveu poslasticu. Nagon za samoodranjem je u nama bio proradio.
Nije glad kad gladuje pet ili deset dana. Glad je kad gladuje mjesecima, kad organizam
pone sam sebe da jede. Mi ni o emu drugom nismo priali nego o jelu. Dvjesta grama hljeba smo
dnevno dobijali. Ja sam tako bio izmrcvaren da mi je onaj svoj jedini komad vrlo esto davao brat
Milutin. Da preivim. Nekoliko puta mi je hljeb dao i Diljo Demajo. I ne samo meni. Njega nisu
gonili. Crtao je, uglavnom. Prije rata je bio veoma poznat slikar. Sjeam se, jednom mi prie i ree:
Nemoj se. Vlado, na mene naljutiti. Natjerali su me da nacrtam tvoju karikaturu."
Nacrtao je Napoleona sa mojim likom - u ritama!
Na Golom otoku najvie i najbezonije tukao me Zoran Vidakovi. Zna li ti njega? Da, da.
Profesor univerziteta i doktor nauka. Tada nije bio ni jedno ni drugo. Bio je mlad, jak i bezoan.
Znao je da me polumrtvog poslije neke tue podigne za kosu i besomuno odozgo udara pesnicama
po licu. Po dvije porcije hrane su mu davali, po dva-tri ebeta je imao. U Rupu je doao kad su
konstatovali da je u njoj politiko stanje postalo gore poslije naeg dolaska. Za sobnog starjeinu su
poslali nekog Tvrtkovia i sa njim dvadesetak najboljih revidiraca iz ice. Medu njima i
Vidakovia. I u ici je prije toga zvjerstva inio. Gad nad gadovima, sadista neopisiv, podlac
posljednji je bio taj mladi. U onoj baraci sve i svja je bio poslije Tvrtkovia, a glavni pomonik i
neka vrsta autanta mu je bio Tugomir Kovaevi. ovjek koji je rat proveo u SS diviziji...
Pa, kako ne moe da vjeruje? To tvoje fini" podsjea me na jednog iz naeg predratnog
komiluka. Bio je fini gospodin, ljubazan, uljudan... Sve: Dobar dan gospodo! Kako ste djeco?"...
Kad su poslije rata nali arhivu specijalne policije, ispalo je da je taj fini gospodin raznim prijavama
u smrt otjerao preko trista ljudi.
Nisi ti tad smio ni sa kim otvoreno razgovarati. ak ni sa onima koje su muili kao tebe.
Sjeam se Jagoa aria. To je bio retko talentovan i hrabar ovjek. Zahvaljujui tome bio je i
komandant Prve proleterske divizije. Osudili su ga na petnaest ili osamnaest godina zatvora i, kao i
mene, gonili k'o avola. Sve ono: traga, strojevi, tue, poarenje svake noi... Fiziki je bio jai
od mene. Jednog dana, dooe neki iz Beograda i pozvae ga u upravu. Vele:
- Kako dozvoljava, Jagoe, ti komandant Prve proleterske divizije, da te goni ta fukara,
ak i esesovci, da te poniavaju. Rijei. Ne sluaj onog Vlada Dapevia. On je budala i na zakleti
neprijatelj. Revidiraj, ovjee.

Obiaj je bio, kad god nekoga pozovu na sasluanje, da taj im stigne nazad ispria zato su
ga zvali i ta su od njega traili. Doe Jago, sjede blizu mene i jede neku orbu. Pitam ga apatom
zato su ga zvali. On uti.
- Jagoe, reci mi.
- Ja ovo vie ne mogu da izdrim. Rijeio sam da revidiram.
- Ne, ovjee. Meni je tee nego tebi. Jak si, izdrae. Nemoj sad da se bruka. Ovo to sa
nama rade je najvei zloin u istoriji. Prije ili poslije to e morati da izae na vidjelo i ovi koji ine
taj zloin sigurno e to morati i da plate. Nemoj da postaje uesnik u svemu tome. Nemoj da od
tebe rtve, sad prave delata.
On otuta. Uvee, konferencija. Sastanak sobe. U kolektiv primaju Jagoa aria. Postaje
njihov. Revidirac. Ali, prije nego to su ga primili, onaj sobni starjeina ree: Kai nam, sad,
Jagoe, kako je danas kod tebe harangirao ovaj Vlado Dapevi." Sve im je doslovce ispriao.
Nijesam tako samo jednom proao. Jednom drugom prilikom, kad mi je slinu situaciju
priredio neki Grga Luli, tukli su me u stroju sve dok nisam izgubio svijest. A onaj Vidakovi i
poslije toga. Onako onesvijeenog bacili su me na dubrite. Tek sam se ujutro osvijestio. U jedan
oak Rupe, pored one kuhinje, bacalo se smee i iznosilo jednom nedjeljno. Tu sam se osvijestio.
Pored Andrije Bubnja, brata Viktora Bubnja. I njega su to vee izmrcvarili i tu bacili. E, kakav je to
majstor bio. Mainista. Bio je narodni poslanik prije Rezolucije.
Prvi mi je to jutro priao Demajo. Ree:
- Ne alim ja tebe toliko, Vlado. Vie alim ove koji te tako divljaki luku.
Stvarno su bili za aljenje. Ovi iz uprave su esto sve to gledali i u tome uivali. Kad su
Demaja jednom proputali kroz stroj - pravili smo neke samice pod zemljom, on nije mogao da
odoli pa je rekao: Gledaj kakvi se zatvori prave u socijalistikoj Jugoslaviji, pod zemljom, u
kamenu!", i neko ga prijavio. Cio prizor su odozgo, bez ikakve grie savjesti, posmatrali novi
upravnik Vladimir Rolovi, i Vojo Biljanovi. Da, onaj Rolovi to su ga u vedskoj ubile ustae.
Umalo tada nisu ubili Demaja.
Taj sadizam i to nasilje malo je popustilo pred Rankoviev dolazak na Goli otok. Prvo je
doao Jovo Kapa.
Otprilike mjesec dana prije Rankovia. Jeo sam, bijee u porciji neka voda sa dva-tri zrna
pasulja, kad eto njega:
- Moe li ta, Vlado?
- Bolju hranu su davali u koncentracionim logorima u Njemakoj.
- E, ne moe ti da ne progovori.
- Pa, pogledaj. Bistro je kao voda.
Onda ugleda Boa Ljumovia. Sa njim je bio u crnogorskoj vladi. Jovo je bio ministar
unutranjih poslova, a Boo potpredsjednik. Da, da. Onaj Boo koji je prije rata bio sekretar
Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru.
- Harangira li, Boo? Kvari ljude.
Taj Boo nije rijei progovarao. Kakvo harangiranje. Tad je vie nego jadno izgledao. Inae
je bio bolestan od tuberkuloze, a tada je imao i neki ogromni potkoni ir na vratu. Prsnuo taj ir,
gnoj curi, glava mu iskrivljena - a Jovo se dernja na njega. Bio je ve star u odnosu na nas. Imao je
pedeset pct-est godina. Poto je bio slabaan, pa nije mogao da nosi kad su ga gonili, znali su da
mu veu ular - da, za stoku - da ga vuku za onaj ular i jo, otpozadi, da biju batinama po leima.
Traili su da prizna da je poljski pijun. Zamisli, budalatine. To je, inae, bila praksa na Golom
otoku. Iako smo bili pod istragom, iako smo bili osueni - istraga se nastavljala i na Golom otoku.
Stalno su ljude stavljali pred nove zahtjeve i tjerali ih da priznaju nekakve budalatine koje su
smislili.
Rankovi je doao oko mjesec dana poslije Jova. U meuvremenu, prestali su da nas gone,
prestale su tunjave, poboljali su nam hranu... Svakome su davali po kaiku masti, po pola
kilograma hljeba. Povre. Najvie paradajz. Htjeli su da se malo oporavimo do njegovog dolaska.
Doao je sa itavom svitom. Bijee sa njim Krsto Popivoda, Demal Bijedi, i jo dvadesetak ljudi.
Mene su bili sklonili u dno barake, vezali me i, ak, preko usta stavili nekakvu krpu. Plaili su se da

u ispriati Rankoviu sve zloine koje su nam inili. Njega to, meutim, nije ni interesovalo.
Doao je. pogledao one postrojene osuenike - preko polovine je lino poznavao - i otiao.
Taman kad smo se ponadali da su dola bolja vremena, prebacili su nas u zatvor u Bileu. A
tamo - sve ispoetka. Potpuno isti reim: revidirci, tue, strojevi, istrage, sakaenje ljudi,
samoubistva... Zloin do zloina. U Bileu se, meutim, nijesam dao. Poeo sam da vraam istom
mjerom. Prvi je nadrljao neki pravnik, revidirao, koji je pokuavao da vodi neku istragu sa mnom.
- ta je, Vlado, poeo si i da se bije?
Bili su me odveli kod upravnika Sava Prede.
- Nijesam poeo da se bijem, poeo sam da se branim. Dajem vam rije, vie ovo podnositi
neu. Ako to i niste htjeli, ja u vas natjerati da me ubijete. Ko god se usudi da me takne, vratiu
mu desetostruko.
Jednom, dozvolie pakete, a neto kasnije i posjete. Svima, osim meni i, moda, jo
nekolicini. Moje pakete su dijelili lanovima kolektiva, revidircima, uz izriitu zabranu da meni ita
daju. Ipak, poslije izvjesnog vremena, dozvolili su sestri Dani da me obie. Za tu priliku obukli su
me u sasvim novo odijelo, obrijali, podiali, udesili... Ali, ruke nisu mogli da sakriju. Bile su toliko
ispucale i zagnojene da uopte nisam mogao prste da ispravim. Kad me vidjela, viknu:
- Kakve su ti to ruke, za ime boije? U jednom dahu sam joj izgovorio:
- Ovdje od mene uda rade. Mue me neprekidno. Tuku me neprekidno. Gone me na sve
mogue naine. Ne daju mi da spavam. Ovo je uas kakav nikada niko na svijetu podnosio nije.
Ona pade u nesvijest. Skoie oni isljednici i izbacie me napolje. Za kaznu, bio sam poslat
u takozvani govno-promet. istili smo ogromni rezervoar za izmet. Gvozdenim stepenicama
sputali smo se u njega, ulazili u mokrau i govna do pojasa, zahvatali to kantama, iznosili napolje i
sipali u neku burad. Kupali smo se poslije rada, ali nita nije pomoglo - smrdjeli smo uasno.
Ve sam bio na granici: da izvrim samoubistvo ili nekoga da ubijem, kad su nas krajem
marta pedeset etvrte opet premjestili na Goli otok. Kamionima do Dubrovnika, od Dubrovnika
brodom na Goli otok. E, tad je Goli otok ve bio drukiji. Nije nas doekao stroj i onaj teror, civile
su ve bili pustili, a ono malo to je ostalo, njih desetak: Labud Kusovac, Ljubo Radovanovi,
Vicko Jelacka... bili su prebaeni na Sveti Grgur, ostrvo do Golog otoka. Na Grguru je bila i ena
Sime Markovia. Nije se vie tucao kamen. Radilo se u stolariji i klesarskoj radionici. Stolarija je
proizvodila stolice i stolove za Englesku, a klesarska radionica, u njoj su uglavnom radili tvoje
kolege novinari, mermernc obloge za zgrade i bazene arapskih eika i presovane ploice za terase.
Ja sam radio u stolariji, a kad smo dolazili u icu, nismo vie spavali u Petrovoj rupi,
renovirali smo naselje: pravili stepenita, klozete, patos, predsoblja za obuu, malterisali zidove i
plafone, postavljali dueke... Kad su bili rijeili da nas puste, htjeli su na Goli otok da prebace
kriminalce. Pozvali su upravnike raznih zatvora da vide taj golootoki zatvor, a ovi su, vidjevi ono
udo od logora, jednostavno rekli: Mi nae osuenike u ove uslove nipoto neemo da dovodimo!"
Zato je i poelo renoviranje. To je trajalo mjesecima.
U takvoj situaciji ja sam bio poeo da se pomalo povezujem sa ljudima. Poeli smo da
stvaramo organizaciju. Rijeili smo bili da, ako ponovo ponu, damo otpor - pa neka sve ide u
piku materinu! Jedno jutro, sredinom pedeset este, pozvae me na raport kod upravnika. Tad
upravnik bijee Nikola Bugari to je stanovao u zgradi sa Mijukoviem. Sjea se, ono kad sam
se krio u Beogradu prije hapenja. Usput, jedan od naih mi je - tamo u upravi je raznosio kafe i
manje-vie znao je sve ta se kod njih dogaa - rekao: Spremi se, neto je krupno u pitanju. Uzeo
sam tvoj dosije od isljednika Zlatia i odnio upravniku."
Krenuh, a mislim ko li me je ovako debelo cinkario kad me zove upravnik. On nikad ni sa
jednim osuenikom nije razgovarao. Bio je tamo bog. Vama je to danas teko zamisliti. On je tamo
u zatvoru znaio daleko vie nego to je Tito u Jugoslaviji. Mogao je svakog ovjeka da uniti kad
god hoe. Imali smo onu organizaciju i mislio sam da me zbog toga zove. Raunam, kou e mi
odrati.
Uoh. Bugari sjedi, pije aj, jede neke kolae i kae:
- Kako si mi, Vlado?
- Slabo. Imam ir koji krvari. Izbacujem krv u stolici. Ljekari to znaju, ali ne smiju da me

poalju u bolnicu
- Zato ne smiju?
- Zato to se boje da e biti optueni da prave usluge Vladu Dapeviu i poslati u
kamenolom.
Atmosfera je stvarno bila takva. Ja im nijesam zamjerao. I oni su bili osuenici i vjerovatno
bi im se to i desilo.
- Dobro, videu ja to. Nego, zato ti Vlado nekad ne doe kod mene da porazgovaramo.
Razumem to ne dolazi kod ovih islednika, to su mladi ljudi, ali mi smo priblinih godina, borci
smo od etrdeset prve...
- Ne znam o emu bismo mi uopte mogli da razgovaramo.
- Imali bismo o mnogo emu.
- Sluajte, ako ste vi mene pozvali da razgovaramo po nekoj policijskoj liniji, odmah vam
moram rei da od tog razgovora nee biti nita.
- Vidi, boga ti! Da se ti ne osjea jaom stranom kad postavlja uslove za razgovor?
Neemo, neemo na policijskoj liniji. 'Ajde da mi porazgovaramo kao dva upravnika.
- Kakav sam ja to upravnik?
- Jesi, jesi. Zar te nisu izabrali osuenici za efa osudenike samouprave?
To je, zaista, bila istina. Tajnim glasanjem su me izabrali. Uprava je to, naravno, odmah
ponitila.
- Reci ti meni, Vlado, koji li je ovek predlagao da formirate tajnu organizaciju? Dajem ti
asnu re da mu se nita nee dogoditi.
- Ne sjeam se. Vi na mene aljete toliko provokatora da ja takve stvari vie i ne pamtim.
Oni su sumnjali da se tu neto dogaa. Nisu mogli nita da otkriju, ali su pretpostavljali da
ja time rukovodim. Kad su vidjeli da ne mogu da pohvataju konce, rijeili su bar mene da
iskompromituju. Da sam rekao bilo koje ime. to bi oni odmah rastrubili. Nadali su se da bi se time i
organizacija raspala.
Onda smo preli na drugi razgovor. Nekoliko sati smo razgovarali o svemu i svaemu. ak i
o meunarodnoj politici. On je sve vrijeme jeo, pio i - sjedio. Ja sam stajao.
- Vi ste se sad pomirili sa Sovjetskim Savezom. Bio vam je Hruov i sva ona kompanija,
napisali ste zajedniku deklaraciju. Zato vi nas jo drite u zatvoru? Zato jo sprovodite ovaj
sistem takozvanog prevaspitanja kakvog nikada nigdje nije bilo u svijetu? Mi smo komunisti. Kako
ete objasniti drugim komunistikim partijama, sa kojima ponovo odravate kontakte, zato
komuniste drite u zatvorima?
- Ako ste vi komunisti, ta smo mi?
- Vi vrlo dobro znate da smo mi komunisti. Vi vrlo dobro znate da smo se izjasnili za
Rezoluciju IB zato to smo htjeli da se ouva jedinstvo meunarodnog komunistikog pokreta. A vi
najbolje znate ta ste vi. Nikome na svijetu ne moete rei da smo mi faisti, ameriki agenti,
etnici, ustae ili neto slino. Mi smo samo na pitanju sukoba izmeu komunistikih partija zauzeli
drukiju poziciju od rukovodstva KPJ.
- Ovaj sistem prevaspitanja mi moramo zadrati do poslednjeg dana. I zadraemo ga. ak i
u ovom sistemu ne zna se ko je faktiki upravnik Golog otoka - ti ili ja. Nominalno to sam ja, ali ti
si taj kog sluaju osuenici.
- Zato, kao politiku mjeru, ne raspustite Goli otok?
- Moda emo to i uiniti. Moda emo pustiti veliki broj, ali tebe neemo. Ti e ostati do
kraja. Idem u Beograd na referisanje kod Rankovia. Ponovo u te pozvati kad se vratim.
Na velikoj su oni muci bili te pedeset este godine. Odnosi sa Rusima su bili normalizovani,
pa su morali i prema nama da mijenjaju politiku. Istovremeno, bojali su se da ne plate ceh za sve
ono to su nam za tih osam godina inili. Znali su oni da se moe dogoditi da ih oni koji su im
nareivali glatko mogu okriviti za sve one zloine i rtvovati - samo ako neko moan odlunije
postavi pitanje torture nad ibeovcima.
Sjutradan me nisu poslali na rad, nego u ambulantu. Uvede me ljekar u ambulantu, bijee
neki potpukovnik, kad za mnom ude i onaj straar koji me doveo.

- Izai ti napolje.
- Ja moram da budem sa njim.
- Mar napolje, bitango jedna. 'Ou da pregledam ovjeka, ta ti ima tu da visi.
Izbaci ga napolje, a meni veli:
- Nareeno mi je da vas pregledam i lijeim. Konstatovao je ir na dvanaestopalanom
crijevu i poslao me u bolnicu. Trinaest dana su me drali k'o malo vode na dlanu. ak su me i
sutlijaem hranili.
Dva dana poto su me otpustili, vrati se upravnik i ponovo me pozva. Kako je i rekao.
- Reeno je da dvadeset devetog novembra, na Dan Republike, pustimo skoro sve
osuenike. Ti ne ide. Hou da budem poten prema tebi. Ti to na izvestan nain zasluuje. Zato ti
kaem: ti nee biti puten jer te smatramo najveim neprijateljem. Nego, ta je sa imenom onoga
to ti je predlagao da pravite organizaciju ovde?
- Nita. Ve sam vam rekao da se ne sjeam. Uostalom, ako ve znate da mi je to neko
predlagao, vi znate vrlo dobro da je to bila obina provokacija i znate ko je to bio.
- Moe ii.
Tada je na Golom otoku ve bilo neto oko hiljadu i po kriminalaca. Bugaria su bili
smijenili i doveli nekog drugog upravnika. Nedjelja. Igra se ah, itaju novine. Dola ekipa
isljednikih funkcionera iz Beograda. Pozvae me.
Sretoh Kadu. On je bio uveliko uznapredovao. Komandant tamo nekog centra. Aktivan.
Tada uopte nismo govorili. Kad su me, ono, u Petrovoj rupi, gonila osmorica revidiraca,
mijenjajui se na svaki sat, Kada je bio medu njima i zapadao ga je ba posljednji sat, kad sam ja
ve bio totalno baldisao. Njemu je to bilo najtee. Ne zato to je morao da me takvog goni, nego
zato to sam mu ja usput svata govorio:
- Nitkove, fukaro, kukavice, podlace...
- 'Ajde, 'ajde, kosti e ti, Vlado, ovdje ostaviti.
- Ako ih i ostavim, one e se i mrtve tebi takvom smijati. Sve ljudsko si unitio u sebi. Ako
ih ne ostavim, zapamti, zajedno emo ti tvoje, a ja svoje odavde iznijeti. Nita ti nee pomoi to si
pojeo ovolika govna.
Uoh u onu zgradu.
- Kako si, Vlado.
- Evo kako. Robijam.
- Dobro, Vlado, ta bi ti radio da te mi pustimo?
- Prvo mi recite hoete li me pustiti.
- Otvoreno da ti kaemo, doao je spisak onih koje treba pustiti. Potpisali su ga drugovi Tito
i Rankovi. I ti si na spisku. Ali, mi mislimo da tebe ne treba pustiti. Smatramo da si opasan
neprijatelj, da si smrtno ogoren zbog onoga to si doivio po zatvorima i da e biti vrlo opasan
ako izae na slobodu. Zato smo poslali telegram u Beograd sa predlogom da i dalje ostane u zatvoru.
- Vidi, bogati, meni ste ovdje osam godina lomili kosti zato to sam se suprotstavljao
odlukama Tita i Rankovia, a sad ih vi otvoreno ne potujete i ne izvravate.
- Nadamo se da e na zahtjev biti usvojen. Ali, ako se sluajno dogodi da moramo da te
pustimo, znaj brigada agenata nigdje ti nee dati mira.
Napravie sveanu tribinu. Gore na vrhu. Da, tamo gdje je igralite za odbojku. estog
decembra pedeset este pozvae nas gore. Upravnik odra govor o putanju ogromnog broja
osuenika, o humanosti..., a isljednik Zlati poe da ita spisak putenih. Abecednim redom. Doe
do D, proita sve - mene nema. Pomislih: gotovo je, ostao sam. Kad je proitao N i trebalo da prede
na O, viknu:
- Dapevi Jovana Vladimir!

Rankovieva sjekira
Na beogradskoj eljeznikoj stanici doekala me tetka. Prije mene je znala da u biti puten.
Koliko je to bila hrabra ena, ak je i u Bilee dolazila i donosila mi paket. Niti su je pustili
niti su mi dali paket. Onu kuu u kojoj smo stanovali spasila je samo linom hrabrou. Kad su nas
ono pohapsili, Peko je ranije napustio kuu, odmah su doli kamionom da iseljavaju porodicu. Bili
su im odredili neku vlanu rupu za stanovanje. Kad je tetka vidjela tu jazbinu, odmah je otila kod
Tita i traila prijem. Tito nije htio da je primi, ali je onom svom sekretaru rekao da joj prenese da e
on srediti tu stvar. Tetki to nije bilo dovoljno pa je onog prepadnutog sekretara bukvalno ugurala
ponovo kod Tita u kabinet i nije htjela odande da mrdne dok joj Tito nije napisao i potpisao:
Dapevie ne iseljavati." Tako je spasila onu kuu, ali i Dragov stan, jer i njega su htjeli da isele.
Jednostavno, gurnula im je onaj Titov papir pod nos i gotovo: Dapevie ne iseljavati!" Istina, bile
su im uzete dvije sobe u kui u Ulici proleterskih brigada - moja i jedna na spratu, pa su Danica,
tetka, Miluti nova ena sa tri sina i Milutin, kad je puten, stanovali u one dvije preostale.
U kui sam se pojavio oko etiri poslije podne. Urnebes. Ljubljenje, grljenje. Uvee,
desetine ljudi je dolo da me pozdravi. Medu njima i Radovan Zogovi sa enom Verom.
Kad se to oduevljenje smirilo, postavio se novi i ozbiljan problem: kako dalje i od ega
ivjeti. est mjeseci niko. nije htio da me zaposli. Na kraju me, po nalogu UDB-e, koja je i dalje
bila sve i svja, posebno kad smo mi bili u pitanju, postavie za komercijalistu u umjetnikoj zadruzi
Krug". Valjda su htjeli da me obrukaju. Ti zna da komercijalisti uvijek moraju neto da petljaju,
podmiuju i slino, pa, ako im bude zatrebalo, eventualno i da me uhapse i poalju u zatvor - kao
lopova. A ako nisi podmitio one direktore koji su kupovali te umjetnike slike, nisi mogao ni da ih
proda. Dodue, znajui sve to, ja sam se dosta uspjeno branio da mi ne podmetnu onaj direktor i
ostali.
S druge strane, ivot na slobodi se bio potpuno izmijenio u odnosu na poslijeratni period:
nova psihologija, novi nain ivota, buroaski elementi, silne birokrate, vrhovi rade ta hoe, slave
se Amerika i Zapad, pljuju i psuju se Sovjetski Savez i istonoevropske zemlje, Kominterna... Nas
su i dalje tretirali gore od kriminalaca. I kad su nas zapoljavali, po pravilu smo dobijali radna
mjesta sa bijednim platama. Kadu su zaposlili u izdavakom preduzeu Rad". Radio je za neku
jadnu platu od jutra do sjutra, a ivio je u kuhinji kod nekog roaka.
Vrh je stalno priao o nekom samoupravljanju, vlasti radnike klase, iako im je to sluilo
samo kao maska za svakakvu samovolju. Posvaali su i podijelili radniku klasu oko nekog
mizernog, kobajagi, vika rada i onda su radili ta su htjeli. Uprkos tom navodnom samoupravljanju, prema dravnoj imovini ponaali su se kako su htjeli. Tito je u tome prednjaio i poslije
rata, a tada, pedeset sedme i kasnije, to je dobilo carske razmjere.
ivio je raskonije nego ah, nego onaj njegov car Selasije ili ne znam ko u svijetu. Na
idejnom planu, ja sam u svemu tome prepoznao ist revizionizam koji krupnim koracima grabi ka
restauraciji kapitalizma...
U redu, u redu. Znam ja da vi svi danas branite taj kapitalizam. Ali, to je va problem, a ne
moj. Ja mislim ovako kako ti govorim i nemam namjeru da mijenjam svoja uvjerenja. Uostalom,
istorija jo nije zaustavila svoj hod.
Bivi drugovi? Kad sam izaao sa Golog otoka, odmah sam rijeio da zauzmem ovakav
stav: Ako mi se bilo ko od mojih ranijih drugova na ulici ili na drugi nain javi i eli sa mnom da
razgovara, ja u to prihvatiti. Zato da ne. Ako se ne javi - nita. Nijesam htio sebe da dovedem u
situaciju da se nekom od njih prvi javim, a on da me poalje u materinu. Preko ena, one su uvijek
manje optereene politikom, dobijao sam obavjetenja da bi trebalo samo malo da popustim, da
uinim nekakav mali korak i da bi, zauzvrat, moj poloaj bio popravljen. Ja to, naravno, nijesam
uinio.
Jednom prilikom, Suzana Misirli dobila je dvije pozivnice za francusku izlobu slika u
Cvijeti Zuzori" na Kalemegdanu. Razboljelo joj se jedno dijete pa nije mogla da ide i one dvije

pozivnice dade meni. Otiao sam tamo sa pjesnikom Jolom Staniiem. Sada ivi u Sovjetskom
Savezu. Tek kad smo uli unutra, shvatio sam da smo doli na otvaranje izlobe.
Dana me je prije toga bila lijepo obukla. Od glave do pete. Uzela je u to vrijeme ogroman
kredit i kupila mi prvoklasno odijelo, grombi kaput, cipele... Ree: Hou da bude ljepe obuen
nego onda kad si bio na poloaju. Da ti se niko ne smije." To ti je onaj na crnogorski har, ponos.
Najvea sirotinja kod nas, kad ide u pazar ili u svadbu, najljepe se obue. Ako nema, pozajmi od
komija ili roaka. Dana se jo na poetku rata razvela od mua, jer mu je porodica bila etnika njegovog oca, njenog svekra Sava Lazarevia, ubila je ba moja jedinica - i nikad se vie nije
udavala. Mnogo me je voljela. Prosto je ivjela za mene.
Na izlobi - sve sama elita. Izmeu ostalih, Peko, Koa, Tempo, Avdo Humo, Rodoljub
olakovi... Medu njima i Sartr. Tad sam ga prvi put vidio. Izlobu je otvorio Milan Bogdanovi.
Mene svi gledaju kao udo, kao neko strailo. Nikome nije bilo jasno otkud ja tu. Iskreno da ti
kaem, bilo mi je vrlo neugodno. Peko me nekoliko puta pogledivao, ali mi nije ni rijei rekao. Kad
je zavren pozdravni govor, svi oni krenue na jednu stranu po onim sobama, ja na drugu. Nijesam
htio da doem u situaciju da mi neko neto kae, da me uvrijedi, jer ja bih odmah reagovao i
sigurno, poslije, to dobro platio. Gledao sam slike i - najedanput - osjetio neiju ruku na ramenu.
Okrenuh se: Koa!
- Kako si, Vlado?
- Pa, dobro.
- Dri se, sokole!
Stegao me je za rame, okrenuo se i otiao.
Slina stvar dogodila mi se na jednoj premijeri sovjetskog baleta na Kolarevom
univerzitetu. Sjedio sam, opet sluajno, u prvom redu. Oko mene sve ministri i lanovi Centralnog
komiteta. U pauzi sam izaao medu posljednjima u hol i naletio pravo na Peka i Crvenkovskog. Svi
su gledali kako e proi taj susret. Peko i Crvenkovski su me samo odmjerili, a neka Zdenka egli
- dobro smo se znali od prije rata, ak smo zajedno bili u zatvoru na Adi Ciganliji - u onoj tiini,
onako zbunjena, ak i viknu: Eto, Vlado Dapevi." Odmah ju je uutkala Stana Tomaevi, koja
je sa njom stajala.
To je bio moj prvi susret sa Pekom poslije etrdeset osme. Jo jednom smo se mimoili na
Terazijama. On me samo pogledao i produio. Da mi se javio, ja bih razgovarao sa njim. Pa, brat
mi je. Poslije toga vie nikad ga nijesam vidio.
I slubeni odnos prema nama, takozvanim ibeovcima, to je ve tada imalo pogrdno
znaenje, bio je, uz to to je bio poniavajui, i totalno neprijateljski. Najstroe su nam zabranjivali
da se meusobno viamo, da razgovaramo. Ja sam ubijeeni marksista-lenjinista. itavog ivota
sam se borio protiv kapitalizma, protiv revizionizma, bio sam svjestan borac i predratni organizator
borbe za socijalizam i komunizam - zato sam odmah bio rijeio da se protiv tog zla opet ponem
boriti. O tome sam najvie razgovarao sa Miletom Peroviem i predloio sam da stvorimo
organizaciju. Uslovi za to su, dodue, bili vie nego oajni Policija je drala sve u aci. Hruov je
kapitulirao pred Titom i time nas marksiste-lenjiniste potpuno izolovao - ostavio nas bez podrke
meunarodnog komunistikog pokreta. Goli otok i ona druga muilita su potpuno unitili ljude,
demoralisali ih i uinili nesposobnim za bilo kakvu politiku borbu. Ideja je bila sljedea: ne uriti,
ne praviti greke, u najstrooj konspiraciji razgovarati sa ljudima, ispipavati ih postepeno, malopomalo stvarati jednu politiku liniju, iriti to na sve krajeve Jugoslavije i - kad ocijenimo da smo
dovoljno snani - odrati ilegalni kongres, donijeti program i statut i poeti politiku borbu...
Pa, raunali smo na veliku podrku. Da, da, u zemlji. Evo kako. Od etiristo hiljada lanova
Partije, koliko ih je bilo u vrijeme Rezolucije, dvjesta etrdeset hiljada ih je iskljueno po liniji
Informbiroa. To je Rankovi referisao na estom kongresu, pedeset druge godine. Dakle, veina.
ak i pod onim uslovima terora. Da su tada dozvolili slobodno izjanjavanje, bez represije, mislim
da bi se devedeset procenata tadanjeg partijskog lanstva izjasnilo za Rezoluciju. Mi smo raunali
na te ljude. Uz to, raunali smo na sve one koji su proli Goli otok i ostale zatvore. Oko ezdeset
hiljada ih je bilo. Pa na njihove porodice, njihov podmladak...
Ve poetkom ljeta pedeset sedme, bili smo stvorili vie grupa od po etiri-pet ljudi u Srbiji,

Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Crnoj Gori. Ilo je
sporo, ali je ilo. Nije se moglo drukije. Mene su, ak, otvoreno pratili. Nijesu se uopte krili.
Poruke sam prenosio preko onih koje nijesu drali na oku. Znao sam kome mogu vjerovati i nijesam imao veih problema.
Stvar sa nama se, meutim, ubrzo zaotrila. U Moskvi je odrano ono savjetovanje
komunistikih partija i na njemu su, s nae strane, bili Rankovi i Kardelj. Potpisali su onu optu
deklaraciju o miru meu narodima, ali su odbili da potpiu glavnu deklaraciju o saradnji medu
komunistikim i radnikim partijama. Dakle, opet sukob. To se moglo shvatiti ak i iz novina. To je
moglo biti i dobro, ali i loe za nau organizaciju. Znao sam da opet nailazi zahlaenje u odnosima
Tita i meunarodnog radnikog pokreta, da e eventualno poeti nova meusobna politika borba i
da e u toj borbi druga strana pokuati da se osloni na nas. Prema tome, pred nas se bio postavio
zadatak: povezati se sa meunarodnim komunistikim i radnikim pokretom.
S druge strane, to je, izgleda, bilo jasno i Titu, Rankoviu, UDB-i, KOS-u i ostalima, pa mi
je jednog dana u kancelariji zazvonio telefon. Podigoh slualicu: Jarievi! ef odjeljenja
jugoslovenske UDB-e za Informbiro. Upoznao sam ga jo u Bilei. Veli:
- to ne doe malo? Da se vidimo.
- Nisam te se uopte zaelio!
- Svrati sutra. Doi svakako. Bolje nego da aljem po tebe.
Sjutradan u njegovoj kancelariji:
- Kako si, Vlado?
- Zna ti to bolje od mene.
- Ovih dana smo imali jedno savjetovanje i doli smo do zakljuka da se vi informbirovci
sve vie okupljate, priate o Golom otoku, kritikujete odreene stvari i da ste, ako ve i niste poeli,
pred stvaranjem neke organizacije. Zakljuili smo: ako se iko bude usudio da stvori tu organizaciju,
bie to - Vlado Dapevi. Stvarao si je, Vlado, i na Golom otoku, zato ne bi i ovdje. Sluaj, Vlado,
mi na te vae prie i kritike pet para ne dajemo. Ma koliko da vas je. Ali, Vlado, nemojte da vam i
na kraj pameti padne da stvarate neku organizaciju. Drug Rankovi mi je rekao da ti prenesem: ako
primijetimo da stvara nekakvu organizaciju, makar i najmanju, na ulici emo te sjekirama sasjei!
Pedeset osme je odran Sedmi kongres SKJ. Radio je prenosio Rankoviev referat:
- Informbirovci ponovo diu glave i pokuavaju da se bore protiv Saveza komunista
Jugoslavije. Zaboravili su koliko smo mi humano prema njima postupili. Oni za nas predstavljaju
prvu i najveu opasnost i ja, zato, pozivam sve lanove Saveza komunista da povedu odlunu borbu
protiv svake pojave informbirovtine, pogotovo protiv nekih informbirovaca koji su bili u zatvoru i
sad nastavljaju svoju kontrarevolucionarnu delatnost.
Sve je bilo jasno. Bili su se pripremili da nas napadnu i za to im je trebalo zeleno svjetlo,
politika legitimacija. Jarievieva sjekira samo to se nije spustila. Odmah se to potvrdilo. Sedam
ljudi je stalno visilo pred mojom kuom. Automobil. Automatski fotoaparat preko puta snimao je
svakog ko je ulazio i izlazio. Na banderi lampa od ko zna koliko svijea. Vidjelo se nou k'o danju.
Jedan prijatelj iz Armije mi je dao cirkularno pismo u kome se pominjalo moje ime kao
organizatora podizanja glava informbirovaca". Prijatelj iz UDB-e mi je ispriao da su ve bili
donijeli odluku o ponovnom hapenju ibeovaca. I to u tri talasa - zavisno od stepena zaotravanja sa
Istokom. U prvom talasu je trebalo da bude pohapeno etiristo najopasnijih", u drugom nekoliko
hiljada, a u treem ak i etrdeset hiljada. Ve su logore bili poeli da spremaju.
ena jednog udbovca mi je ispriala da su kolege njenog mua, na veeri kod njih,
prepriavali kako je, navodno, Rankovi negdje rekao: Prvu grupu pohapsite svu za jedno vee, a
Dapevia uhapsite i odmah likvidirajte. Dosta smo se s njim vozali!"
Ne znam da li je istina. Tako sam uo. Ko zna, moda i jeste. U svakom sluaju, situacija je
bila maksimalno zaotrena. Ja sam i bez te prie pretpostavljao da sam unaprijed osuen na smrt.
Doe jedne veeri Mileta Perovi da idemo u jednu kuu na neku sjedeljku. Bio je neki
roendan, pa se okupili simpatizeri Sovjetskog Saveza. Krenusmo. Vidim prate nas. Uosmo u
tamajdanski park. Oni za nama. Obojica smo imali pitolje. Gurnuh Miletu i apnuh:
- Spremi se. Ako priu da me hapse, pucau. Nisu prili, ali nisu ni prestali da nas prate.

Kad smo proli Botaniku batu i Budimsku ulicu i iz Ulice ure Strugara uli u neko dvorite pooe i oni za nama. Ugurasmo se u neku senku kraj ograde i ekamo. Pitolji na gotovs. Za nama
odmah ude jedan od onih koji su nas pratili. Ja sa onim pitoljem krenuh ka njemu:
- ta je, pika vam materina? Kakav je ovo bezobrazluk? Mar!
On pobjee, a mi uosmo u onu kuu. Drutvo odlino. Jelo se, pilo. Dooe i neke ene.
Ostadosmo do iza ponoi. Drutvo se razie, a mi ostadosmo. Treba ii kui, a ne znamo da li nas
oni ekaju i da li su dobili nalog da nas hapse ili samo da nas prate. Izaosmo: nema nikog. Pred
kuom samo automobil amerikog ambasadora sa amerikim zastavicama i u njemu eka ofer! Ne,
nije bilo nikakve misterije. Miletina neka ranija prijateljica radila je kao kuvarica u amerikoj
ambasadi. Ona nas je i pozvala. Kad je dolazila kod erke na to slavlje, zamolila je ambasadora da
joj to vee pozajmi automobil i ofera. Ovaj, valjda, bio neki dobar ovjek, pa joj izaao u susret.
Koliko je zbunio nas toliko je taj automobil, izgleda, zbunio i nae pratioce. ekali su nas stotinjak
metara dalje.
Krenusmo u Miletin stan, u Budimskoj, oni za nama.
- Mileta, ovi e, izgleda, ipak da nas hapse.
- Braniemo se ako udu u kuu. Izginuemo kao ljudi, i taka.
Do jutra niko nije ulazio. Kad je razdanilo, krenusmo ka mojoj kui. Mileta nije htio da me
pusti samog. im sam stigao, telefonirao sam Jarieviu u UDB-u:
- Vi mene, ovjee, tjerate ili da bjeim iz ove zemlje ili da nekog ubijem. Sedam agenata
me stalno prati. ta hoete od mene? ta to sve znai?
- Nemamo mi sa tim veze. Vidjeu ja u emu je stvar.
Stvarno, nije proao ni sat, doe neko automobilom, neto im ree i oni svi odoe. UDB-a,
izgleda, jo nije bila pripremila hapenje, pa su pravili nekakvu komediju. Valjda su se plaili da
negdje ne pobjegnem. A mi smo ba zbog svega toga, tada rijeili da bjeimo. Prethodno, sa onima
iz drugih republika koji su mogli biti uhapeni bili smo se dogovorili da i oni bjee im dobiju
telegram sa porukom: Mama je umrla, sjutra e biti sahrana." Iz Hrvatske je trebalo da idu u
Maarsku, iz Slovenije u Italiju, iz Vojvodine u Maarsku ili Rumuniju, sa Kosova, iz Beograda i
Sarajeva u Albaniju. Trebalo je da ja sa Ljubom Kojiem odletim u Maarsku. Vozio je kolski
avion. On je i odletio u Maarsku, i to veoma lako. Ja nisam. Nisam vjerovao Janou Kadaru.
Mislio sam da bi me mogao predati UDB-i. Rijeio sam da bjeim sa grupom koja je ila u
Albaniju.
Odluku o bjekstvu donijeli smo jedne subote, a nae bjekstvo zakazali za sljedeu subotu.
Bilo je dogovoreno da ostale obavijestimo na dan naeg polaska.
U Sarajevo je trebalo da odu Vukain Mili i neki Bulatovi i da sarajevsku grupu povedu u
Milievo selo blizu albanske granice. A ja sam sa Miletom, Momom uriem, Radomirom
Jokiem, Pavlom Mrvaljeviem, Brankom Aleksiem, sa dva brata Jovovia i jo nekima, ukupno
nas deset, trebalo da krenem preko Kosova.
Sve je bilo odlueno, dogovoreno i samo se ekala naredna subota. Prodoe nekako ti dani,
doe petak, u neko doba odoh u onu moju zadrugu, kad tamo - poziv. Crvenom olovkom dva puta
podvueno da se tog istog dana, u dva sata po podne, javim - UDB-i!
Ako odem u UDB-u - uhapsie me! Ako odmah krenem u bjekstvo - remetim cijelu
organizaciju!
Rijeih: ii u u UDB-u, i to sa pitoljem. Ako pokuaju da me zadre, pucau dok me ne
ubiju. Zatakao sam pitolj naprijed za opasa i krenuo. Odvedoe me kod nekog ko je jo sa vrata
poeo da mi ita neku lekciju: te - ide po cijeloj Jugoslaviji, te - ti tu neto muti, te - stvara ti,
stvara neku organizaciju, te - znamo mi tebe... Ja sjedim ko na iglama, sluam onu njegovu vakelu,
a onaj pitolj poeo da mi klizi. Kako sam ga stegao stomakom, sav sam se napeo.
- ta ti je odjednom?
- Imam ir, poeo je da me boli.
- Idi sad. Ubudue, primijetimo li jo neto, preduzeemo najotrije mjere.
Oni su imali agenta u naoj sarajevskoj grupi i poneto su znali o organizaciji. Prije mene,
bili su pozvali i Labuda Kusovca i jo nekoliko starijih drugova, oitali su im slinu bukvicu i

pustili ih. Ja, dodue, u tom momentu to nijesam znao. Kad sam siao do kapije: portira nema, vrata
zakljuana. Pomislih: oni mene zajebavaju, tek sad e me uhapsiti. Naoh nekog kapetana, on ree:
Sa'u ja", ude u neku kancelariju i neto govori Vladi Bojaniu, efu UDB-e za Srbiju, i jo
dvojici. On pria, a oni se neto kikou. Imao sam devet metaka u areru i bio spreman da ubijem
svu etvoricu.
Izae onaj kapetan, odvede me do kapije, otvori vrata i ree:
- 'Ajde!
Izaao sam na ulicu, udahnuo punim pluima i pomislio: Vala, neemo se vie gledati.
Trebalo je krenuti sjutradan vee. U devet sati. Sa Miletom sam se dogovorio da me on,
Momo uri i Milan Kalafati ekaju u Studentskom parku, iza Vukovog spomenika. Tamo je
trebalo da uzmemo taksi, da odemo u Mladenovac, a iz Mladenovca vozom za Pe. Tim vozom je
trebalo da krenu Pavle Mrvaljevi, Bogdan Jovovi i Pantelija Simi. Oni nijesu znali kuda idu, ali
im je reeno da e u vozu sresti nekog koga dobro poznaju i on e im rei ta dalje da rade...
Pribliavalo se devet sati, a ja ne mogu da izaem. Opet oni ispred kue. Uzmuvah se ja po onoj
kui. Ne znam ta da radim. Pogleda me Dana i upita:
- ta je, Vlado?
- Dano, ja moram da bjeim!
- Gdje e?
- Kod Radomira Jokia. Ona poe da plae.
- Ubie te, Vlado. S tobom emo izgubiti sve to je ova porodica imala...
Uto, ude Senka Jovanovi. I ona me je prije toga upozorila da mi je ivot doveden u pitanje.
ula od ena nekih rukovodilaca. Dana ode u kuhinju da skuva kafu, a Senka sjede.
- Senka, molim te, nemoj da se zadrava ovdje. Odmah idi. Ne mogu da ti kaem o emu
se radi. Kroz nekoliko dana e saznati. I za tebe e biti bolje. Ko zna kakav zakljuak oni napolju
mogu izvesti. Reci Danici da mora da ide. Nadi bilo kakav izgovor.
im je izala, iznenada nestade struje u itavom rejonu. Bijee neki kvar. Ja sam to
iskoristio, izletio napolje i preko onih dvorinih zidova dokopao se Kalenia gumna, odakle krenuh
prema Vukovom spomeniku. Ponio sam samo tanu sa nekim sitnicama. Najvie je bilo okolade.
Malo mjesta zauzima, a hranljiva je. U minut do devet su ve sva trojica bila u Studenstkom parku.
- Idemo!
Samo sam ja znao kuda i kako idemo. Imao sam u njih povjerenja, ali, ipak, nijesam smio
da im kaem. Posebno ne Kalafatiu, iako je bio lan ueg rukovodstva. Bojao sam se da e rei
eni. Bili smo obavijeteni da ona radi za UDB-u. ak je i ivjela sa jednim pukovnikom UDB-e.
On je za to ak i znao. Ona mu ispriala. Sjeli smo u taksi. Ja naprijed, oni pozadi. Najvie sam se
plaio izlaska iz Beograda.
- Kuda idemo?
- U Mladenovac. Krenuli smo na neku svadbu, malo smo zakasnili, pa bi bilo dobro da
pourite. Ako je mogue. Bie dobar baki.
Sve je ilo glatko. U Mladenovcu smo sjeli u trei razred voza, nali one nae i krenuli za
Pe. Klackali smo se cijelu no. Voz se svud zadravao. U boiju mater! Ve je uveliko bio dan. a
bili smo tek u Kosovu Polju. Dugo, predugo je tu stajao. Da stvar bude gora, Mileta je u prvom
vagonu prepoznao efa UDB-e za Pe i jo nekoliko udbovaca. Boga mi, bili smo pomislili da su
nam spremili doek. Izali smo iz voza petnaest kilometara ispred Pei, u stanici Hosna. I to tako da
nijesu primijetili ni oni nai saputnici u kupeu. Zna ono: kad voz stane, svi instinktivno gledaju u
stanicu. Izvukli smo se iz kupea, pokidali plombu sa druge strane i iskoili kad je voz krenuo. Oni
nai to su bili u drugom kupeu, isto. Krenuli smo ka selu Bogdana Jovovia, Bistrica bijee
nadola. Morali smo da je gazimo. Oko jedanaest sati prije podne stigli smo do Bogdanove kue.
Bijee u nekoj umi.
- Idi, Bogdane, reci bratu da smo stigli.
- Boga mi, ja ne smijem. Moda je policija ve tamo. Ubie me.
Ode Pavle Mrvaljcvi. Mi edni, gladni, umorni. Odmah su nas prebacili u neki gaj,
nahranili, napojili i ostavili da ekamo vee i Radomira Jokia. Njegovo je bilo da organizuje na

prelazak preko granice. Doe Radomir, nosio je neku puku, i povede nas u katune - kod ovjeka
koji je trebalo da nas vodi do granice. Kad smo krenuli, traio sam da izaberemo vou puta.
Izabrae mene.
- Poinje najopasnija etapa. Moda su nam ve postavili zasjede. Ni na jednom mjestu
neemo moi mnogo da diskutujemo. Preuzimam odgovornost i ubiu svakog ko me ne bude
sluao!
Tog Jokievog ovjeka nijesmo nali. Bijee otiao kod sestre na svadbu. Sjetie se ovi Ali
Muse - uglednog Albanca sa velikom porodicom. Tad je imao osamdeset etiri godine. Stigosmo
pod Musinu kulu koja je imala tri sprata. Radomir se pope spolja na onaj trei i zamoli Musu da
nam nae nekog ko e nas odvesti.
- Ja u vas odvesti. U druge nemam povjerenja. Taj ovjek je znao sve prokletijske staze i
bogaze.
Jedino nije znao srpski. Razgovarao je sa Miletom i Radomirom na albanskom. Odmah smo
krenuli. Na jednoj raskrsnici iznad Voke zaustavi nas Musa i upita hoemo li lijevo prema Voki za dva sata bismo bili na granici, ili desno -jo itav dan hoda. Odluismo se za dui i sigurniji put.
Kakvo je to bilo lomatanje! Kod nekog Nevjestinog groba ili smo stranom, k'o noem usjeenom u
onaj kamen. Povrh svega, voda bijee odnijela ono malo uskog puta. Umalo nismo popadali sa
onog stijenja. Kad smo se u nekoj gustoj umi zaustavili da predahnemo, ve je bio ponedjeljak.
Odjednom, iznad naih glava zabrujae helikopteri. Pomislih: trae nas. Moda su nas zaista i
traili, jer su tog dana bili doli u kuu da me uhapse. Dana im je rekla da sam otiao na slubeni
put u Zagreb.
Izvadih onu okoladu i ponudih Musu.
- Ne mogu.
- Uzmi, nema tu masti. Bio je musliman, hadija.
- Znam ja ta je okolada. Ne mogu od straha. Ako vas pobiju, svi e rei: Stara pogan ih je
odvela u zasjedu. Sramota za moju porodicu dovijeka.
Tu nas je i no uhvatila. Poee da pucaju neke puke.
- Ne bojte se, to obani vukove rastjeruju.
Umiri nas Musa. Proosmo pored katuna, krenusmo uzbrdo i dodosmo do iznad granice.
Nikog nema. Granica neto nie ispod nas. Musa nas je tu ostavio i vratio se u onaj katun. Ujutro
smo poeli da se sputamo. Radomir krenu ispred nas i pobada onom pukom. Okliznu se i polee
niz onu padinu pravo ka provaliji. Zaleen snijeg bijee svuda oko nas. Sreom, u posljednji as
zaustavio se na nekom velikom grumenu. Krenusmo lijevo. Strmo da izgine. Pasji kr se zove taj
dio planine. Vie od dvije hiljade i petsto metara je visok. U devet sati ujutro spustili smo se u neko
selo. Usput ne sretosmo ni nae ni albanske graniare. Mileta ree:
- Ovo je Dobro polje.
- Idi provjeri kod one ene.
On joj nazva dobro jutro na albanskom. Ona njemu: Dobro jutro" - na srpskom!
- Koji je ovo katun?
- Babino polje. Jugoslavija!
Panika. Rekoe nam gdje je Gusinje i mi brzo, preko nekog mostia, poosmo tamo. Dobro
polje, Albanija, bilo je sa druge strane brda. Spustili smo se pogrenom stranom. Vratismo se uz
brdo, popesmo na neki proplanak i uosmo u neki kamenjar pod jednom ukom. Odoe Pavle i
Bogdan na onu uku da osmatraju. Bijee sunan dan, trei juni pedeset osme, oko tri sata poslije
podne. Pod ukom - naa karaula! Blizu, na dvjesta pedeset metara.
- Ko e da obie karaulu i vidi ima li tragova? Javi se stari hajduk Radomir Joki. Dadoh
mu pitolj i on polako, puzei, obie cijelu karaulu.
- Nema nikog.
Jo graniari nijesu bili izali na tu karaulu. Zimi se tamo nije moglo opstati. Snijeg se jo
nije bio istopio. Rekoh:
- E, sa sreom. Da operemo noge, pojedemo okoladu, popuimo po cigar duvana - pa da
krenemo.

Sad su poinjale druge muke. Prvo, plaili smo se da nas ne pobiju albanski graniari.
Drugo, ranije smo bili uli da su Albanci, plaei se UDB-e i njenih agenata, sve one koji su
prelazili granicu drali i po est mjeseci u zatvorima, sasluavali, pa, eventualno, putali. Naravno,
ako se uvjere da nije rije o pijunima.
Pooe prvi Mileta i Radomir. Mi za njima - na otprilike sto pedeset metara. im su uli u
neki umarak, neko neto viknu. Albanci. Vidjeli su nas jo na brdu i u tom umarku postavili
zasjedu. Ova dvojica podigoe ruke i nama doviknue da poloimo oruje.
U karaulu smo stigli pred mrak. Primili su nas najgostoljubivije mogue.
- Ko vodi ovu grupu? Mileta ree:
- Vlado Dapevi.
Javie radio-stanicom u Tiranu.
Dadoe nam veeru i mi onako izmrcvareni, odmah zaspasmo. K'o zaklani. ak su oni
Albanci izali u drugu prostoriju da bi nam napravili mjesta.
Sjutradan je poeo transport u unutranjost. Odmah mi je priao jedan oficir i pitao:
- Garantujete li vi, Dapeviu, za ove ljude.
- Garantujem.
Vjerovali su mi. Valjda su i oni znali ta se sve sa mnom dogaalo. To je bilo dovoljno da
nas oslobode svake istrage. Proosmo Tropoj, Bajram Suru, Skadar i odvedoe nas u Kroju. Prosto
su nas, usput, gostili nekoliko dana. U Bajram Suri su nam ak doveli neke poznanike. Grljenje.
Ljubljenje. Darovi. Kroja je blizu Tirane i nekad je bila prestonica Skenderbega. Smjestie nas u
zasebne sobe i dadoe jednog da brine o nama. O hrani i ostalom. Znao je srpski. U onoj mojoj sobi
fotografije: Lenjina, Staljina, Hruova. Rekoh Mileti:
- Pogledaj ovo. Ako nas iko udavi i uniti, unitie nas ovaj Hruov.
Traili smo papir, pisau mainu i novine. Donesoe nam. U novinama jugoslovensko
zvanino saoptenje. U saoptenju, otprilike: grupa poznatih ibeovaca, na elu sa Vladom
Dapeviem, pobjegla je u Albaniju da bi neprijateljski djelovala protiv interesa svoje zemlje.
im su nam dali mainu i papir, poeli smo da kucamo jedno pismo. Ja sam diktirao, a
Mileta je kucao. Otkucasmo trideset dvije guste stranice. O Golom otoku, o situaciji u Jugoslaviji, o
jugoslovenskoj revizionistikoj politici, o Titu i, na kraju, o Hruovu. Debelo smo ga iskritikovali.
Kako smo zavravali koju stranicu, nosili smo ovim naima u drugoj sobi da proitaju i, eventualno, stave primjedbe. Sve to to smo napisali prihvatili su u potpunosti.
O Hruovu? Ne mogu se sjetiti svake rijei, ali smisao je bio ovakav: Mi, preostali
jugoslovenski komunisti koji smo ostali dosljedni marksizmu-lenjinizmu i proleterskom
internacionalizmu, bili smo vie nego zaprepaeni kad smo proitali da su Tita u Sovjetskom
Savezu doekivali kao Cezara posle trijumfa, da je u Kijevu gazio cvijee do koljena, da su ga u
Lenjingradu nazivali velikim lenjincem. Tita, po ijem su nareenju po jugoslovenskim zatvorima
drane desetine hiljada komunista, na najstraniji nain muene zbog njihove odanosti
internacionalizmu i Sovjetskom Savezu, po ijem nareenju su mnogi tamo fiziki i psihiki
sakaeni, pa i umirali u najstranijim mukama. Mi prosto ne moemo da vjerujemo da je to mogue
u Sovjetskom Savezu...
Spakovasmo to pismo i adresirasmo centralnim komitetima albanske, sovjetske, eke,
poljske, istononjemake, maarske, rumunske, bugarske, kineske i sjevernokorejske partije.
Albanci su to poslali na sve adrese.
Petnaestak dana poslije toga pozvae onog oficira koji se brinuo o nama u komitet. Kad se
vratio, veli:
- Doao je drug Ramiz Aliju, lan Politbiroa nae partije. eli da razgovara sa vama.
Moete povesti jo dva druga.
Pooe sa mnom Mileta i Kalafati. im smo se sreli, ljubazno nam je predloio da biramo
jedan od nekoliko jezika na kome emo razgovarati. Odabrasmo ruski. Kalafati ga je dobro
govorio, Mileta i ja smo ga dosta dobro razumjeli. Uz to, Mileta je govorio albanski, pa smo se lako
mogli razjasniti ukoliko doe do nekog nesporazuma.
Zaboravio sam da ti kaem koje smo mi zahtjeve bili postavili u onom pismu: Prvo, da nam

se omogui kontakt sa svim jugoslovenskim politikim emigrantima u socijalistikim zemljama.

Drugo, da nam se omogui putovanje po tim zemljama kako bismo mogli da izgradimo zajedniku
idejnu i politiku platformu. Tree, da nam se omogui da izdajemo list koji bi, parafrazirali smo
Lenjina, bio kolektivni agitator i organizator nove komunistike partije Jugoslavije. Konano, da
nam se omogui, kad se za to stvore uslovi, da stvorimo marksistiko-lenjinistiku komunistiku
partiju svih jugoslovenskih emigranata.
Otvoreno da ti kaem, htjeli smo da pokrenemo mase u Jugoslaviji u borbu za ponovno
uspostavljanje socijalistikog poretka, za ruenje postojee vlasti, koju smo smatrali
antisocijalistikom, i za ponovno vraanje Jugoslavije u bratsku porodicu socijalistikih zemalja.
ta: Kojim metodama? Pa, onim koje je nalagala eventualna konkretna situacija. Ma, kakva
krv! Oktobarska revolucija je prola takorei bez krvi. Krv je potekla kad je poela
kontrarevolucija. Nismo se mi nadali da e za to brzo biti stvoreni uslovi. Moda, za deset-dvadeset
godina. Vrlo slabi smo mi tada bili.
U razgovoru sa Ramiz Alijom nas je najvie interesovao njihov stav o ovim naim
zahtjevima. Evo ta nam je rekao. Parafraziram: Mi se slaemo sa vaom idejnom i politikom
pozicijom i sa veinom vaih optih ocjena. Meutim, mi, naalost, ne moemo prihvatiti bilo
kakvu vau praktinu djelatnost iz Albanije. Mala je naa zemlja i sa svih strana okruena ili
imperijalistima ili revizionistima. Predlaemo vam da odete u neku od socijalistikih zemalja. One
su u boljem poloaju od nas.
Ja sam se sa tim odmah sloio. Jedino nijesam elio da idem u Sovjetski Savez. Hruov je
bio totalni revizionist i znao sam da e nas on potpuno onemoguiti. Najvie mi se dopala
mogunost da odemo u ehoslovaku, ili, ak, i na Zapad.
udno? ta u tome ima udno. Jesu oni imperijalisti, ali tamo funkcioniu parlamentarne
demokratije u kojima je bilo mogue djelovati, organizovati se, pokretati svoje listove, drati
kongrese i konferencije.
Aliju na kraju ree:
- Dok ne dobijemo odgovore od socijalistikih partija, moramo vas negdje smjestiti. U
Tiranu bilo bi nezgodno. Najbolje bi bilo da odete u Berat.
Stari grad. to je za nas Dubrovnik, to ja za Albance Berat.
U meuvremenu, u Albaniju je prela jo jedna naa grupa, tamo negdje kod Kua u Crnoj
Gori, pisala slino pismo i pokuavala da stupi u kontakt sa nama. Jo u Kroji su jednom doli da
me pitaju moe li se vjerovati Branku Arsenijeviu i Duanu Majcenu. Kad su iz Slovenije
prebjegli u Italiju, prvo su se obratili Direkciji italijanske Komunistike partije, predstavili se kao
lanovi jugoslovenske emigrantske KP i traili da im pomognu da se prebace u Sovjetski Savez.
Italijani su to provjeravali preko Albanije, a ovi pitali mene. Prebacili su ih prvo u vajcarsku, pa
onda u ehoslovaku, a odatle u Sovjetski Savez. ak je i Kalafatieva porodica uspjela da prede u
Sovjetski Savez.
Poslije naeg bjekstva, kako sam uo, u Jugoslaviji je ponovo pohapeno oko etiristo
takozvanih informbirovaca. Drali su ih pod istragom nekoliko mjeseci, a onda poslali tri godine na
Sveti Grgur. Tada, meutim, nije bilo onih represija i zvjerstava. Kanjavali su ih samicama kao
najstroom kaznom.
Kad sam se drugi put sreo sa Ramiz Alijom, u osnovi mi je potvrdio onaj prvi stav:
- Ako se mi budemo mijeali u unutranje stvari Jugoslavije, daemo i njima mogunost da
se mijeaju u nae unutranje stvari.
Poee prve razmirice medu nama u grupi. Podijelismo se oko pitanja: ii ili ne ii u
Sovjetski Savez. Kalafati je to elio po svaku cijenu. Razumljivo, tamo ga je ekala porodica.
Momo uri je tamo bio na akademiji, ivio je k'o bubreg u loju i htio je opet. Slomio ih je onaj
Goli otok, bilo im je svega dosta i htjeli su jednom da ponu da ive mirno. Daleko od Jugoslavije.
A ja sam i dalje zagovarao nove bitke, nova stradanja, nove rizike... Mileta se slagao sa mnom.
Poeli su sukobi. Ovi su poeli unaprijed da podravaju sve to se dogaalo u Sovjetskom Savezu,
a ja to nisam prihvatao. ak me je, jednom, kad sam branio Miletu, napao Momo uri zato to
sam kritikovao neki Gomulkin lanak objavljen u Pravdi". Ree:

- Ti napada taj lanak. On je objavljen u 'Pravdi'. Dakle, ti napada 'Pravdu'. A, ako ti

napada 'Pravdu', ti napada i Centralni komitet KPSS.
- Dobro, Momo, jesi li ti protiv politike Josipa Broza?
- Jesam.
- Je li 'Pravda' objavila onaj njegov lanak na itavoj strani?
- Jesi li ti, onda, protiv 'Pravde'?
- Nisam i nikada neu biti!
Eto, tako smo mi bili poeli da razgovaramo. Poslije ovih principijelnih stvari, svaali smo
se, konkretno, oko Hruova. Oni su ga branili, a ja sam smatrao ono to sam smatrao. Taj Hruov,
a kasnije i Brenjev, uopte nisu bili sposobni za funkcije koje su obavljali. Hruov je, u najboljem
sluaju, mogao biti predsjednik nekog seoskog savjeta, a Brenjev predsjednik seoskog sindikata.
To ti je tako u istoriji. Poslije velikih ljudi uvijek dolazi neki sitni. A Staljin je zaista bio veliki.
Sovjetski graani ga ni danas nisu zaboravili. Tvoj kolega Risto Bajalski se u svojim tekstovima iz
Moskve nedavno javno udio - ono kad je kampanju na njega pokrenuo Gorbaov - zato mnogi
vozai danas nose Staljinove slike na oferajbnama. Od Staljina ovamo, moj drue, mi nijesmo
imali pravog rukovodioca komunistikog pokreta.
Medu nama je konano puklo kad sam se vratio sa nekih petodnevnih politikih razgovora u
Tirani i drugdje. Ja sam bio sekretar tog privremenog rukovodstva, pa su mene zvali. Srete me
Stevo Drinjak i pita:
- ta ima novo?
- Priteite opanke.
- Da se ti tamo nisi dogovorio da nas uvede u pogibiju?
Dok sam ja bio na putu, oni su napravili frakciju, napali me i izglasali: devet za njih, est za
nas. Poslije toga su rukovodstvu Albanske partije poslali pismo. U sedamnaest taaka su me za
svata optuili. Pored ostalog, optuili su me zato to je moj brat Peko lan jugoslovenskog
rukovodstva, zato to je moj djed bio pop... Sve same budalatine.
Posvaamo se na krv i no. Trae da uzmu one nae materijale, ali ja ne dadoh. ta, veina?
Ma, kakva veina. Nije tu vaan broj, vani su principi. Kad nije u pravu, nita ta veina ne znai.
Oni hoe u Sovjetski Savez da ive lijepo i da spavaju sa Ruskinjama, a ja 'ou da se bijem za
pravednu stvar. Ko je tu u pravu! Nisam ja sebi dao nikakvo pravo glavnog tumaa linije. Nisam ja
to izmiljao. Ja sam uporno ponavljao ono to su marksisti utvrdili skoro sto godina prije.
Prestali smo meusobno i da razgovaramo. Dok smo ekali ta e Albanci odgovoriti na ono
njihovo pismo, oni - laju li laju. Jednog dana doe sekretar komiteta i ree da me zove Ramiz Aliju.
Povedoh Miletu. im sam uao, vidio sam da je stvar rijeena u nau korist. Zagrlio me je, ak mi
je skinuo kaput i objesio ga.
- Odbacili smo optube protiv vas. Nemojte da se nervirate zbog ovog sukoba. Umorili su se
ljudi. Treba ih razumjeti. Vi ste u pravu. Uostalom, bolje je da je sad dolo do rascjepa, nego u
nekom opasnijem i odlunijem trenutku.
Tri dana prije ovog sastanka sa Ramiz Alijom, Hruovu smo bili poslali telegram sa
zahtjevom da nas pozove na Dvadeset prvi kongres KPSS. Tih dana bijee zakazan. Traili smo da
na Kongresu budu zastupljeni marksisti-lenjinisti u emigraciji i da uestvuju u radu. Potpis: U ime
grupe jugoslovenskih marksista-lenjinista - Vlado Dapevi.
Ramiz mi ree:
- Hruov vam je odgovorio na telegram. To je dobra stvar. Uvaava vas.
Dade mi onaj telegram:
Dobili smo va telegram. Za sada to ne smatramo celishodnim.
Kasnije je pozvao i Kalafatia, Momu uria i Stanoja Brajovia. Ispriao im je, uglavnom,
to i meni. Naravno, bili su oamueni i napravili su incident. Momo uri je najprije rekao:
- Da smo u Jugoslaviji, ubili bismo Vlada Dapevia!
Onda je poeo da me vrijea pred Ramiz Alijom. Ovaj to nije dozvolio:
- To ne dozvoljavam. Mi Vladu Dapevia smatramo istinskim marksistom-lenjinistom.
Molim vas, vie nijedne rijei o tome.

Nekoliko dana poslije toga donijeli su odluku da njih premjeste u Belvino. Nas estorica
smo poeli da sve vie insistiramo na odlasku iz Albanije. Bili smo, ak, spremni da se vratimo u
Jugoslaviju istim putem kojim smo doli, pa smo se pentrali po onim planinama da bismo stekli
kondiciju.
Jednog dana, eto ti ga opet sekretar okrunog komiteta. Veli:
- Doao je Bita, zove vas u komitet.
Piro Bita je bio direktor Direkcije Albanske partije za veze sa inostranim partijama. im
smo vidjeli da moramo da ga ekamo desetak minuta i da nas vodi u neki sobiak, a ne u sekretarov
kabinet, znali smo da neto nije u redu. Opet je bio Mileta sa mnom.
- ta vi to radite, Vlado?
- Kako, ta radim?
- Od Sovjetskog Saveza smo dobili najstroe upozorenje. Ako neto ne preduzmemo protiv
tvoje djelatnosti, oni e dovesti u pitanje nae meusobne odnose. Obavijeteni su da vi emigranti
pripremate upad u Jugoslaviju.
- Drue Bita, ne bih htio da vas vrijeam, ali moram da pitam da li ste vi normalni. Kako
moete povjerovati u tako neto? Ne naputamo Berat. Svaki na korak znate. Znate ak i ono to
meusobno razgovaramo. Stalno je oficir 'Sigurimija' sa nama...
- Shvatite, Dapeviu. Sve je to tano, ali mi smo optueni da dozvoljavamo da vi
organizujete pukove emigranata koji treba da upadnu u Jugoslaviju i tamo izazovu nerede,
ustanak...
itava ujdurma je krenula od Tempa. Sreo se u Sovjetskom Savezu sa Hruovom, bili su
veliki lini prijatelji i, kad je Hruov poeo da tvrdi da Sovjetski Savez ini sve da uvrsti
meusobne odnose sa Jugoslavijom, rekao mu:
- Mi imamo razloga da u to posumnjamo.
- Na osnovu ega?
- Obavijeteni smo da Vlado Dapevi u Albaniji organizuje emigraciju, da sprema pukove
emigranata da upadnu u Jugoslaviju. Albanija to sebi ne bi smjela da dozvoli kad ne bi bilo vaeg
makar preutnog odobrenja.
Hruov je Tempu obeao da e sve preduzeti da se to sprijei i zato je Piro Bita doao k'o
bez due. Kako mi to Bita ree, poee medu nama da vrcaju varnice:
- Morate, Dapeviu, apsolutno prestati sa svakom aktivnou. Ne smijete se vie bilo sa
kim viati...
- To ja ne prihvatam. Ja sam revolucionar, komunista, marksista-lenjinista i radiu ono to
smatram da treba da radim. Bez obzira na to kakav je iji stav. Ne mogu da shvatim da vi moete
biti egzekutori zahtjeva jugoslovenskog revizionistikog rukovodstva...
Nisam htio da kaem - i sovjetskog.
- Uostalom, imate dosta zatvora pa me, ako imate obraza, zatvorite u jedan od njih.
Ponavljam vam: ja ne prihvatam to to od mene traite.
Oni su to, naravno, prenijeli Hruovu i ovaj je tada odluio da ja i itavo moje drutvo
budemo premjeteni u Sovjetski Savez. Hruov je moda htio samo mene da stavi pod kontrolu,
ali je Albancima to dobro dolo da spakuju itav paket. Ovi frakcionai nikad Sovjetski Savez ne bi
ni vidjeli bez toga, iako su bili dosadili Albancima. Ramiz Alija, mjesec dana prije odlaska, rekao
mi je da prave teke svinjarije, da su poeli da se povezuju sa nekakvim crnoberzijancima,
pekulantima, ak i sa neprijateljskim elementima, da priaju svata protiv Albanske partije rada...
Aliju ree da su razmiljali i da pohapse neke: Milia, Branka Jovovia i jo jednog. Ne mogu da se
sjetim koji bijae. Ja sam ih tad spasio. Rekao sam Aliji:
- Ako se njima ita desi, mene nee oprati ni lug ni sapun. Ispae da sam im ja, blagodarei
mojim dobrim odnosima sa vama, to namjestio.
Prihvatio je da, dok smo u Albaniji, a kratko smo jo bili, njihov i na poloaj treba da bude
potpuno isti.
Pozvae me u Tiranu. Pred hotelom - Momo uri! Sjedosmo u isti automobil. Ja naprijed,
on pozadi. utim ja, uti on. Odvezoe nas u Centralni komitet i odvedoe nas kod Pira Bite. Poe

Bita slubeno:
- Na vau molbu...
uj, na nau molbu!
-... doneta je odluka da idete u Sovjetski Savez. Ii ete dvojica po dvojica. Avionom.
Molim vas, napiite redoslijed odlaska.
Momo uri prvo sebe upisa. Ja sebe upisah posljednjeg. Nadao sam se da u nekako
saznati kako su ih tamo primili, pa da vidim, bez obzira na sve, da li u uopte ii. Kasnije smo
traili da bar Mileta i Radomir Joki ostanu. Njima je Albanija bila kao druga domovina. Jedno
vrijeme su bili u albanskim partizanima. Vele: To bi bio presedan. Niko ne moe ostati."
ekamo. Jednog dana doe autobus i odveze nas u Dra. Doeka nas jedan iz Centralnog
komiteta:
- Drue Vlado, ocijenjeno je da bi za vas bilo vrlo opasno ako biste ili avionom. Avion
mora da leti preko Jugoslavije i moglo bi se dogoditi da ga jugoslovenski lovci prinudno spuste na
neki jugoslovenski aerodrom. Ii ete sovjetskim brodom 'Bjelostrov'.
Uosmo na onaj brod. Prevozio je sovjetske turiste kui. Primie nas vrlo ljubazno. Dadoe
nam jednokrevetne luksuzne kabine, a kapetan, im je brod isplovio, doe da rua sa nama. To ti je
velika ast. Prvi put smo pristali u Pireju. Izadoe oni turisti. Mi ostadosmo. Nije bilo predvieno
da naputamo brod. U Istanbulu nismo pristali, iako je bilo predvieno. Ba tog dana je u Turskoj
izveden vojni pu. Sa broda su se lijepo vidjeli tenkovi po ulicama. U Varni smo prvi put izali sa
broda. itav dan smo obilazili muzeje. Uvee smo otplovili najpre u Konstancu, pa - u Odesu.
Da bi razumio ovo to dolazi, moram ti ispriati jo jedan detalj iz Albanije. Jednog dana
uruie mi telefonski poziv. Zna, ono ranije si morao da ide na potu kad ti neko zakae razgovor.
Zovu Stanoje Brajovi i Bulatovi. Obojica bivi komesari divizija i obojica Crnogorci. Kad smo se
podijelili, oni su se izjasnili za onu frakcionaku stranu. Ja uzeh glavnu slualicu, a Mileta onu za
sluanje. Poe Bulatovi:
- Ja znam, Vlado, da ti ima srce kao Loven, molim te da nam oprosti onu svinjariju koju
smo ti napravili. Mi tebe cijenimo. Znamo kako si se drao prije i za vrijeme rata, na Golom otoku.
Molim te, prei preko onoga i da, sad kad idemo u Sovjetski Savez, tamo budemo zajedno.
Znao sam ja da je to najobinije podilaenje, i to ono najgore vrste, jer su pretpostavljali da
u ja i kod Rusa, kao i kod Albanaca, imati daleko veu teinu od njih i da im to moe pomoi da
tamo dobiju bolji status. Ipak, odgovorio sam mu:
- Ja nemam nita protiv, ukoliko ste vi stvarno shvatili da ste mi pravili svinjarije. I ne
samo meni, nego i naoj itavoj stvari.
Stanoje Brajovi je, manje-vie, ponovio ono to je rekao Bulatovi, ali je dodao i jednu
zanimljivu stvar:
- Pero Popivoda nam je poslao pisma o tebi. Sigurni smo da e te strano interesovati. im
se vidimo, daemo ti ih.
Pero Popivoda je do pedeset etvrte bio ef jugoslovenske emigracije u Sovjetskom Savezu,
sve do njenog rasputanja. U Moskvi je bio od etrdeset osme.

Majka Rusija
U Odesi svi oni turisti odoe, mi ostadosmo. Sjedili smo u salonu i ekali da nas neko
pozove. Doe kapetan:
- Molim vas, poite sa mnom. ekaju vas drugovi.
Tamo: jedan iz dravne bezbjednosti, jedan iz Crvenog krsta, jedna ena iz Uprave za
politike emigrante i jo nekoliko ljudi. Kad sam uao, onaj iz bezbjednosti pogleda okolo, ree:
Jesmo li svi svoji?" I poe: Vladimire Ivanoviu, stigli ste u Sovjetski Savez. Drugarica e voditi
rauna o vaem smetaju, ishrani i ostalom. Biete smeteni u najboljem hotelu u Odesi..."
Ja mu odgovorih:
- Sa vama uopte neu da razgovaram. Ja nemam nita sa Crvenim krstom. Niti sam
pogorelac, niti sam pretrpio poplavu ili zemljotres. Ja sam revolucionar i komunista i mogu da
razgovaram samo sa partijskim organima.
- Vladimire Ivanoviu, niste me dobro razumeli. Nemojte da vas Crveni krst zbunjuje.
Poznato vam je da je pri Kominterni postojala Meunarodna organizacija za pomo
revolucionarima - MOPOR. Kad je Kominterna rasputena, mi smo tu organizaciju zadrali, ali
smo je malo kamuflirali. Pripojili smo je Crvenom krstu. Drugovi koji tamo rade u direktnoj su vezi
sa Centralnim komitetom KPSS. Samo preko MOPOR-a moete da doete u kontakt sa Centralnim
komitetom. Drukije ne.
- Vraajte me onda nazad!
Nadao sam da e doi bar sekretar oblasnog komiteta i prihvatiti me kao komunistu. Bio
sam ljut u boiju mater! Doivio sam to kao crni predznak.
- Ja nijesam traio da doem u Sovjetski Savez. Doao sam mimo i protiv svoje volje.
- Molim vas, Vladimire Ivanoviu, sad ste tu gde ste. Mi smo mali ljudi. Na zadatak je bio
da vas saekamo i prihvatimo. Ukoliko vi elite da direktno stupite u kontakt sa Centralnim
komitetom, vi to uinite.
Bio je u pravu. Poslije dva dana napisao sam pismo Centralnom komitetu i traio da me
prime. Htio sam da raspravimo nau situaciju, status i uslove pod kojima emo ivjeti u Sovjetskom
Savezu. Stigli smo u junu ezdesete godine. U meuvremenu, poslije petnaestak dana, doli su u
Odesu ovi iz Berlina. Bulatovi, Laki i Stanoje Brajovi su me pozvali u park i tamo su mi dali sva
pisma koja im je Pero Popivoda pisao u Albaniju. O Peku i meni je pisalo sve najgore mogue.
Fukare, govna, neljudi... Ja sam njega delimino razumio - moj dolazak je njemu ugrozio glavno
mjesto nekog nepostojeeg rukovodstva - ali nijesam mogao da shvatim da to moe biti razlog za
onoliki otrov u pismima.
Dodue, jednom je u Jugoslaviji i meni i Tempu napravio neku intrigu i optuio nas za neto
to uopte nije bilo istina. Kad sam postavljen za politikog komesara Vie vojne akademije, on je
arko elio da u Akademiji bude nastavnik Istorije ratova. Dugo je vrio pritisak na mene i ja
jednog dana to rekoh Tempu. Bio je roak Krsta Popivode i nijesam htio da sa Krstom imam
problema. Tempo odmahnu rukom: Ma, kakav Pero, on nema pojma o marksizmu-lenjinizmu!" Za
vrijeme jedne veere u Domu armije, sjedili su sa mnom Pero Popivoda i Savo Buri. Ja napravih
glupost i, onako, zezajui ga rekoh mu: Tempo ree da ti nema pojma o marksizmu-lenjinizmu."
Onakav kakav je bio, Pero pode kod Krsta i ree mu da smo Tempo i ja rekli da je on,
Krsto, neznalica i bitanga, a Krsto se uvrijedi i sve to ispria Rankoviu. Rankovi izbrusi Tempa, i
da nije bilo Sava Buria da posvjedoi, ve tad bih ja bio nadrljao. Tempo se bio grdno naljutio.
U Odesi, za to vrijeme, o nama je stvarno brinula Olga Kamenska. Ona iz Uprave za
politike emigrante. Davali su nam osamsto starih rubalja mjeseno. Moglo se za to dobro jesti i jo
je i ostajalo. Prenijela nam je saoptenje Uprave za politike emigrante da poslije rasputanja
jugoslovenske emigrantske organizacije, nijedan jugoslovenski politiki emigrant ne moe da se
bavi politikom djelatnou. Mora da se zaposli ili da ui. Traila je da se opredijelimo.
Dvije treine se odmah opredijelie za uenje. Momo uri ree da hoe negdje da radi kao

pravnik, Bogdan Jovovi kao knjigovoa, a Simi kao inenjer. Moma uria i Panta Simia
poslae u Harkov, dva brata Jovovia u Kijev, Brajovia, Bulatovia i Steva Drinjaka u Uljanovsk
na studije, a Milica i Pavla Mrvaljevia u Stavropolj.
Mi smo odbili i jedno i drugo!
Stie depea iz Moskve: Zovu me tamo. Sa mnom je pola Olga Kamenska, a pooe i ova
trojica to su preko Moskve ili vozom za Uljanovsk. Oni nisu znali zato sam i ja krenuo. U
Moskvu smo stigli vrlo rano, pa me je Kamenska skoro sat vremena vozala po moskovskom
metrou. To je najljepi metro na svijetu. Kad izaosmo iz onog metroa, ona mi ree:
- Emigracija vam je kao svaka emigracija. Intrigare, kleveu se meusobno. U Moskvi ivi
jedan va ovek u koga moete imati maksimalno poverenje. Ja vam za njega garantujem. Re je o
Radonji Goluboviu.
To je mene, naravno, vrlo zaintrigiralo, tim prije to me je jednom drugom prilikom ta ista
Kamenska skoro okirala jednom ovakvom priom:
- Vi ste, Vladimire, pametan i dobar ovek, istinski revolucionar - koliko ja mogu zakljuiti.
Ali, vi ete ovde nastradati.
- Kako nastradati? Zar ja nijesam u Sovjetskom Savezu, zemlji velikog Oktobra?
- Jeste vi u Sovjetskom Savezu, ali ljudi kakav ste vi, u Sovjetskom Savezu vie nema. Bilo
ih je u vreme revolucije i, moda, do rata. Od rata ovamo, pogotovo danas, sve se izmenilo. Ljudi
danas samo grabe poloaje, plate, privilegije. Vi sa njima uopte neete moi nai zajedniki jezik.
Takvi kakvi ste, sukobiete se i posledice po vas mogu biti strane.
Govorila je istinu. Rusi su tada, stvarno, bili poeli marksiste-lenjiniste da alju u logor na
Tajmiru, sjeverno od Sibira, u onaj najhladniji kraj.
Ovo ti sve priam, jer e iz samo ovog mog jednog dana u Moskvi moi da shvati skoro
sve o tadanjoj jugoslovenskoj emigraciji u Sovjetskom Savezu.
Radonju sam znao skoro trideset godina i mislio sam o njemu isto ono to i Kamenska.
Karakteran, pouzdan ovjek. Svu etvoricu nas je odvela kod njega, a ona je negdje otila. Radonja
nas je lijepo primio, malo je, dodue, bio iznenaen i odmah mi je ispriao guvu koju je Kalafati
napravio im je doao u Sovjetski Savez. On je iz Albanije otiao prije nas.
Lale Ivanovi i jo neki su uspjeli da ubijede, a to im nije bilo teko, Kalafatia da je jedino
i najbolje rjeenje da se svi emigranti vrate u Jugoslaviju. Onda je Kalafati svuda kod
jugoslovenskih emigranata agitovao za povratak u Jugoslaviju. To se smatralo totalno
kapitulantskom linijom. Poto nita nijesu znali o meni, Branko Arsenijevi i Duan Majcen su
mislili, kad su uli kakve gadosti o meni tamo pria Kalafati, da me on sahranio u Albaniji i da
sam, vjerovatno, ostao tamo u zatvoru. Ova njegova agitacija za povratak u Jugoslaviju, koja se
smatrala kao totalno kapitulantska, i ovo to je priao o meni, bio je razlog to su ga ova dvojica u
kui Lala Ivanovia, ak, izmlatili - k'o konja. Branko i Duko su, zna, priao sam ti, preko Italije
prvi od nas stigli u Sovjetski Savez. Tako su otro bili krenuli u borbu protiv te oportunistike linije
da su jednom, kad su svratili do njega, i samog Radonju bili prepali, pa je ovaj rekao:
- Da znate, ja u da se branim!
- Ma, ne kupi to ljudi ne kupe. Mi nijesmo doli sa tobom da se svaamo. A onaj je
zasluio. Sahranjuje naeg najboljeg druga.
Taj njihov sukob sa Kalafatiem je, meutim, bio deja igra u odnosu na sukob medu Perom
Popivodom i Radonjom Goluboviem. Njih dvojica su bili smrtni neprijatelji. Da u onom
sovjetskom Politbirou nisu sjedili pametni ljudi, Pero bi sigurno sahranio Radonju. Taj sukob je
doivio vrhunac kad je Maljcev objavio knjigu Jugoslovenska tragedija. U njoj je na ogavan,
najgori mogui nain, prikazao narodnooslobodilaku borbu u Jugoslaviji. Kou Popovia i mnoge
druge proglasio je pijunima, agentima neprijatelja... Koautor te knjige bio je Pero Popivoda. Poto
je Radonja Golubovi bio urednik lista Za socijalistiku Jugoslaviju", traili su od njega da u
nastavcima objavljuje dijelove te knjige. Kad je Radonja proitao tu knjigu i vidio da je sve to
ordinarna la, napisao je Centralnom komitetu KPSS da, dok je on urednik, ta knjiga nee da se
pojavi u novinama. Na kraju im je ak rekao: Ja se iskreno udim kako je bilo mogue da jedna
takva prljava knjiga dobije dravnu premiju."

Poslije toga nastade haos. Pero, tada ef emigracije, i ono njegovo rukovodstvo odluie da
smijene Radonju. ak su traili da se zbog tog gesta stavi pod istragu. Na jedan od tih sastanaka, na
kome je trebalo da se odlui o tome, meutim, doe i neko iz Politbiroa. Kad su oni tamo navalili
na Radonju - zna, uvijek se nade neko da tuu nevolju iskoristi za uvrivanje svog poloaja ili
napredovanja - ovome se to smui, prekide ih i ree: Politbiro je postavio Radonju Golubovia za
urednika lista i samo ga Politbiro moe smijeniti. Ja u ime Politbiroa izjavljujem: Golubovi
ostaje." I ja sam proitao tu knjigu i moram da vam kaem da se potpuno slaem sa Goluboviem
da nju ne treba pretampavati. To je zaista prljava knjiga".
Kad je Radonja vidio da Pero hoe da ga ostavi i bez obraza i bez glave, zaratili su i vie
nikada nisu progovorili. Poeli su da se bore za ljude: ko e ih vie privui na svoju stranu. U to
vrijeme u Sovjetskom Savezu bilo je negdje oko dvije i po hiljade jugoslovenskih emigranata.
Emigracija? Politiku emigraciju su mnogi opisivali, ali, ini mi se, najbolje je o njoj pisala
Vera Zasuli. Ona je bila lan Plehanovljeve grupe Osloboenje rada", prve marksistike ruske
grupe. Bilo ih je estoro i svi su dotle bili narodnjaci. Ta Vera je takav hajduk bila da je ubila
guvernatora Petrovgrada usred njegove kancelarije. Druila se sa Engelsom. U svojim uspomenama
Vera je napisala i ovo: Moralno nita tako ne unitava revolucionara - ni veala, ni zatvori i
tamnice, ni proganjanja, ni Sibir - kao emigracija." Lenjin je zbog tih stvari i stranih kleveta
jednom pobjegao u vajcarske planine, tamo sjedio devet mjeseci i napisao Materijalizam i empiriokriticizam. Imao sam toliko prilike da posmatram sve te emigracije da moram da ti kaem, da
je ovo to je jo u prolom vijeku napisala Vera - potpuna istina. To je sudbina emigracije.
Kad je Radonja otiao da isprati onu trojicu za Uljanovsk, ja ostadoh sa njegovom enom.
Zazvoni telefon: javlja se Branko Arsenijevi i pila da li su kod Radonje dolazila ova trojica.
Branko se javio iz stana Pera Popivode. Natjerao ga je Pero da zove jer su ova trojica koja su otila
za Uljanovsk jo iz Odese Peru poslala telegram i molila ga da ih sretne na eljeznikoj stanici.
Ovom je to, bogati, bilo ispod asti, smatrao je da imaju njegovu adresu i da treba da dou sami. U
meuvremenu naili su Branko i Majcen, ekali jedno dva-tri sata i kad je vidio da ih nema, Pero je,
kau, skoio i viknuo: Ugrabi mi ih Radonja! Ti si, Branko, dobar s njim, pozovi ga, molim te, i
upitaj nijesu li tamo."
Radonjina ena je rekla Branku da su oni zaista bili tu, ali da ih je Radonja poveo na stanicu
i da su ve u vozu za Uljanovsk i dodala:
- Ali, ovdje je Vlado.
- Koji Vlado?
- Vlado Dapevi.
Kad je Branko izgovorio moje ime, Pero Popivoda se s one strane skljokao kao protac. Pao
je u nesvijest. Poto nisu pri ruci imali nita drugo - tu u blizini je visio smoking i cilindar zgrabie onaj cilindar, napunie ga vodom, polie Pera i osvijestie ga. O tome je Branko
Arsenijevi jednom prilikom napisao dobru kozeriju.
Kamenska me tog dana smjestila u jednu sobu, istina, u centru Moskve, ali u sobu ne prve,
nego druge ili tree kategorije. Meni je to bio indikator odreenog odnosa. Sjutradan, odosmo u
Crveni krst - kod efa Uprave za politike emigrante. U meuvremenu, tamo su stigli Branko
Arsenijevi i Duan Majcen. Izgrlismo se, izljubismo se. Doli su da me vide. U stvari, doli su i
zato to su u tom mom dolasku vidjeli i neku novu nadu za kakav-takav rad. Jer, iako su htjeli da se
bore protiv sveg onog oportunizma, nisu mogli sami. Uz to, nijesu ih primali u Centralni komitet...
Dogaalo se ono to mi je jednom prilikom Ljubo Koji pisao u Albaniju. On je, kad je ono
kolskim avionom preletio u Maarsku, odmah zatim preao u Sovjetski Savez. Kad je vidio ta se
tamo dogaa, poslao mi je pismo: Razgovarao sam sa Perom, Radonjom i sa jo desetak ljudi.
Treba da budete naisto da niko od ovih ljudi nee vie ni za ta da se bori. Sve je to potonulo u
blato emigrantsko. Gledaju kako to bolje da ive. Tu se zavrila sva njihova revolucionarnost." To
Ljubovo pismo je za mene bila prva vijest o tome ta se sa naim politikim emigrantima dogaalo
u Sovjetskom Savezu. Dotle, smatrao sam da su ti ljudi koji su u Rusiji bili jo od etrdeset osme
daleko iznad nas, da su uili i usavravali se dok smo mi po Golom otoku nosali ono kamenje i da
oni - iskreno ti ovo govorim - nesumnjivo treba da rukovode tom naom borbom. Sebe sam vidio u

ulozi nekog ko bi bio u njihovoj blizini i ko bi vie sluao i izvravao nego odluivao. Za samo tri
dana shvatio sam da je Ljubo Koji bio potpuno u pravu.
Dodue, Branko i Duan doli su i da mi prenesu Perov poziv na veeru. Kad su ga ono
osvijestili, palo mu je na pamet da emo najlake izgladiti stare arke ako, kako je rekao ovoj
dvojici, kod svoje kue napravi dobru veerinku. Ja sam to, naravno, odbio, jer nijesam htio sa njim
ni da razgovaram sve dok mi se debelo ne izvine za sve gadosti koje je priao i pisao o meni. To
sam im i rekao i napomenuo da moemo da razgovaramo tek kad se sretnemo negdje na ulici,
nikako u njegovoj kui, kad mi se izvini i - ako me zadovolji to izvinjenje. Sjutradan naosmo se
pred Boljim teatrom. Priao mi je rairenih ruku:
- Vlado, molim te, oprosti mi. Izjeo sam govno, ne jedno - gomilu, onako laui o tebi.
- Pusti, Pero, krupne rijei. Misli li ti to iskreno?
- Ma, kako da ne, Vlado. To su bile svinjarije sa moje strane, najvee to se mogu zamisliti.
Nikad mi se neto slino vie nee desiti.
Rukovali smo se i otili njegovoj kui. Poesmo priu. Ja o borbi, Pero o poloajima. Prvo
on napomenu da ne vjeruje da e me u Centralnom komitetu primiti neko vaan, na ta sam mu ja
odgovorio da u, ukoliko se to dogodi, odbiti svaki razgovor. Poslije toga ja navalih da ga
ubjeujem da treba svi da se okupimo na zajednikim pozicijama i ciljevima, da treba da napiemo
zajedniku platformu ili da se definitivno raziemo ako to nijesmo u stanju. ak sam mu rekao:
Neka ljudi sami, demokratski, izaberu rukovodstvo organizacije. Nadam se da to neemo biti ni ti
ni ja." To to rekoh da nee izabrati mene - bi mu milo, ali to rekoh da nee ni njega - to mu
nimalo ne bi milo. Odmah ree da e se, ako za to doe vrijeme, novo rukovodstvo u Jugoslaviji
odreivati u ruskom Politbirou, a ne u nekoj emigrantskoj organizaciji.
Nikakvo on zvanje niti povjerenu dunost nije imao. Radio je kao obian inovnik u Upravi
civilnog vazduhoplovstva. Odmah sam ja vidio da sa Perom sree nema, ali sam, pravo da ti kaem,
htio na startu da izbjegnem direktne sukobe. Glavni cilj mi je bio da se sporazumijem sa Centralnim
komitetom i da dobijem mogunost da slobodno radim, da organizujem ljude, da vrim propagandu
medu njima.
U Centralni komitet su sa mnom poli Olga Kamenska i naelnik Uprave za politike
emigrante. Primio me Lisakov, zamjenik Jurija Andropova. Andropov je tada bio sekretar
Centralnog komiteta KPSS za meunarodne odnose - ministar spoljnih poslova po partijskoj liniji.
Meutim, nije me primio u svom kabinetu, nego u nekakvoj prijemnoj sobi. I to prilino hladno i
zvanino. Pokuao sam da mu iznesem nau poziciju, ak i da mu uruim sve one nae materijale,
imao sam ih u tani, ali on samo odmahnu rukom: Nije potrebno. Meni je sve to poznato." Onda
poeh razgovor o naem statusu. Meutim, on meni ree:
- Sluajte, drue, da vam kaem otvoreno, na plenumu iz maja pedeset pete Centralni
komitet je doneo odluku da potpuno promeni odnos prema Jugoslaviji i da ne moe vie postojati
nikakva organizacija jugoslovenske politike emigracije u Sovjetskom Savezu, niti bilo kakav njen
rad u odnosu na Jugoslaviju. Prema tome, vi u Sovjetskom Savezu morate da se opredelite samo
izmeu dve stvari: uenja i rada.
- O tome razgovora uopte ne moe biti. Ja sam u Sovjetski Savez doveden, vi znate kako, i
ako ne elite da udovoljite mojim zahtjevima, traim da mi smjesta date izlaznu vizu iz Sovjetskog
Saveza!
Na tome se razgovor i zavrio. On oigledno nije bio ovlaen bilo ta vie da mi kae.
Ubjeivao me da se ne ljutim i priao da je takva trenutna situacija, ali da to, kao ne mora vjeno
trajati. U stvari, njihova politika prema meni i slinima je tada i kasnije bila ovakva: neka ga tu sa
nama i pod kontrolom. Kao kad se oruje napravi, konzervira i stavi u magacin. Ako doe do rata upotrijebi se, ako ne - neka ga u magacinu. Ja tako sramnu poziciju nijesam, naravno, htio sebi da
dozvolim. Prvo, uvijek sam se u ivotu osjeao i ponaao kao samostalan ovjek. Drugo, nijesam ih
cijenio ni za gro. Smatrao sam ih revizionistima. Kad je vidio da sam ja navalio da mi daju izlaznu
vizu, ree mi:
- Ne moemo vam dati izlaznu vizu dok ne dobijete saglasnost neke zemlje da e da vas
primi.

- Ako je dobijem?
- Odmah ete dobiti izlaznu vizu.
- Moete li vi to meni napisati i ovjeriti?
Oko toga smo se pregonili desetak minuta. Na kraju, ode nekud i, stvarno, donese to
obeanje - otkucano, sa udarenim peatom. Olgi Kamenskoj sam rekao, im smo izali:
- Va Centralni komitet u odnosu na nas vodi svinjsku politiku.
Upotrijebio sam rusku rije svolo koja tamo predstavlja najveu uvredu.
- Znai, Vladimire Ivanoviu, vi smatrate da na Centralni komitet vodi svinjsku politiku?!
- Ja sam rekao ta sam mislio, a vi sad poite pa im to prenesite. Uostalom, ja dobro znam
da vi radite za policiju. Prvi put kad budem za to imao priliku, ja u to nekom od njih rei u oi. Ne
morate se bojati da e to njima ostati tajna.
Mislim da im nije to prenijela. Ja sam se osjeao, naprosto, zakljuanim. Mjesec dana sam
ostao u Moskvi. Na svoju ruku sam se viao sa ljudima i razgovarao. Pozva me jednom pukovnik
Karpejev, naelnik Uprave za politike emigrante. Cijenio me je taj ovjek i slagao se sa mnom u
veini stvari. Naravno, kad smo bili sami. im bi neko uao, on bi mijenjao ton i odnos.
- Vladimire Ivanoviu, vi ste dobar, ali i veoma naivan ovjek. Kao svi dobri ljudi. Svi ljudi
sa kojima ste razgovarali prijavili su vas.
Pokazao mi je jedanaest prijava. Htjeli su time da mi pokau koliko je sve to to ja elim
uzaludno i da je krajnje vrijeme da legnem na rudu. Kratko vrijeme poslije toga, ponovo su me
optuili i oni nai frakcionai iz Albanije. Napisali su Centralnom komitetu da sam ja protiv odluka
Dvadesetog kongresa KPSS, protiv Hruova, da smatram da je njihova politika revizionistika,
izdajnika, kontrarevolucionarna, da sam staljinista do sri kostiju, avanturista... Sve najgore. U
takvim prilikama uvijek iznova sam se pitao: jesam li ja stvarno toliko glup da ne vidim i ne
shvatam ivot oko sebe? Jesam li ja stvarno Don Kihot, kako je jo u Albaniji pred mojim stanom
vikao Panto Simi: U ovoj kui ivi Don Kihot Vlado Dapevi!"
Vratio sam se u Odesu i odmah pristao da radim. Privremeno - dok od nekoga ne dobijem
ulaznu vizu. Ostali isto. Dali su nam da biramo: Makaljevka u Dombasu, Krivi Rog u Ukrajini ili
Herson. Izabrali smo neke fabrike u Hersonu. Raunali smo da emo najdalje za tri-etiri mjeseca
otii iz Sovjetskog Saveza. U meuvremenu, u Odesi, na nekom tankom papiru napisali smo
dvadesetak gusto kucanih stranica memoranduma slinog onom koji smo napisali po dolasku u
Albaniju. Poslali smo ga na tridesetak adresa - sve onim naim emigrantima po Odesi. Uglavnom
su to bili oficiri.
Nekako u to vrijeme poeli su da se zaotravaju odnosi izmeu Kine i Sovjetskog Saveza, s
jedne, i izmeu Albanije i Sovjetskog Saveza, s druge strane. Bilo je ve zakazano ono savjetovanje
osamdeset jedne komunistike partije u Moskvi i ja sam krenuo tamo sa onim naim
memorandumom. Odnio sam ga u albansku, kinesku i jo neke ambasade socijalistikih zemalja, ali
i predstavnicima komunistikih partija nekih zapadnih zemalja. Kineska delegacija je bila ve stigla
u Moskvu: Lio ao i, Teng Hsjaoping, u En Laj i Ce Bo Ta.
Ne znam da li je Pero bio dobio mig sa strane ili nije. Predstavnici CK KPSS su uporno
ponavljali da sa njim niko od njih nije imao kontakte od pedeset etvrte, a Radonja i Lale Ivanovi
su mi rekli da im je neko od emigranata saoptio da su ga vidjeli sa Medvedevim. U svakom
sluaju, Pero Popivoda je napisao jedan cirkular protiv mene i ove moje grupe i poslao ga po
cijelom Sovjetskom Savezu. U njemu je, otprilike, ovo pisalo:
U Odesi je organizdvana neka prokinesko-proalbanska grupa, na elu sa Vladom
Dapeviem. Onim Vladom Dapeviem koji je poslije izlaska iz zatvora odlazio na veerinke kod
Josipa Broza Tita i koji je bio u najtjenjim odnosima sa Rankoviem. Moe se pretpostaviti da ga
je ovdje poslao Rankovi da razbije nau politiku emigraciju i da teti interesima Sovjetskog Saveza. Piu nekakva pisma na klozet-papiru u kojima se tano vide Dapevieva prokineska pozicija
i njegovo neprijateljstvo prema Sovjetskom Savezu.
Otiao sam u kinesku ambasadu i traio prijem kod Li ao ija... Ma, kakav posao. O tome
me uopte nije bilo briga. Na to savjetovanje nijesu pozvali Savez komunista Jugoslavije - nijesu ga
ni smatrali komunistikim, pa smo mi traili da neko od nas jugoslovenskih komunista, prisustvuje

savjetovanju. Li ao ija nijesam vidio, ali mi je jedan slubenik u ambasadi prenio njegovu
poruku. Ree da je ovaj imao namjeru sa mnom da se sretne, da je sprijeen jer su im iznenada
promijenili program posjete i odveli u obilazak neke fabrike, ali da e on, Li ao i, zastupati nau
stvar na savjetovanju, jer se slae sa naim stavovima, i traiti da nas u toku savjetovanja ipak
pozovu.
Nas nijesu pozvali, a Savez komunista Jugoslavije su osudili kao antimarksistiku,
antikomunistiku i antisocijalistiku partiju i pozvali su sve komuniste svijeta da najodlunije
povedu borbu protiv revizionizma i da meunarodni radniki pokret ograde od njegovog uticaja.
Fidel Kastro je u to vrijeme otvoreno pisao: Savez komunista Jugoslavije nije ni partija ni
komunistika." Hruov se, naravno, sa tim nije slagao i strahovito je napao Envera Hodu. Lake
mu je, valjda, bilo protiv Envera nego protiv Kineza. Meutim, Enver mu ne ostade duan.
Otvoreno ga je optuio za revizionizam, za unoenje konfuzije u meunarodni komunistiki pokret,
za prevrtljivost u govoru i odluivanju, za neprestano stavljanje komunistikih partija pred svren
in... Hruov se razbjesnio, ustao i ovako poeo: Razuzdano slovo Envera Hode..." Napavi
Albaniju, napao je i Kinu. Tako se to i shvatilo jer su stavovi njihove dvije partije bili istovjetni.
Deklaracija i ocjena o revizionizmu je ipak usvojena i objavljena u Pravdi".
Ocijenili smo da emo poslije toga opet moi politiki da radimo. Tim prije to su druge
emigracije - turska, iranska i ne znam koliko jo, osim grke, ve nesmetano radile. Na Grke su ak
tenkove slali. Bili su se pobunili u Takentu, jer je Hruov samovoljno smijenio itav njihov
Centralni komitet na elu sa Zaharijadesom, a njega internirao u tamo neko mjestace u sjevernoj
Rusiji. 'U ovakvoj situaciji ohrabrivalo me i to to me niko nije spreavao da putujem i da se viam
sa ljudima. U Rusiji je, inae, za emigrante koji nijesu bili graani SSSR-a postojalo strogo pravilo:
bez posebne dozvole nije se smjelo naputati mjesto boravka.
Odmah smo sjeli Radonja, Lale Ivanovi, ja i jo neki i napisali jednu kratku rezoluciju.
Ovog puta, namjeravali smo da je ponudimo na potpis svim jugoslovenskim emigrantima. Adrese
iste: KPSS i ostale komunistike partije. Dodue, Lale Ivanovi je insistirao da pored revizionizma
osudimo i dogmatizam. Htio je, valjda, da se na taj nain preporuimo CK KPSS. Meutim, ja to
presjekoh: Ne borimo se mi protiv dogmatizma, nego protiv revizionizma!" Uostalom, jednom je
Gomulka rekao: Dogmatizam je neto kao prehlada, a revizionizam je smrtna bolest"...
ta ne zna? Ja ti kaem ta je ovjek tada rekao i od tebe, naravno, ne oekujem da to
odobri. Znam ja da ste vi tamo u Jugoslaviji sa majinim mlijekom posisali antikomunizam i
mrnju prema Kominterni i Sovjetskom Savezu... Kako moe dogmatizam biti smrtna bolest"?...
U redu, ivjele fraze. Hoemo li dalje?
Glavni sadraj nae rezolucije: Na osnovu deklaracije savjetovanja osamdeset jedne partije
i jasne osude jugoslovenskog revizionizma mi, jugoslovenski komunisti, koji smo najpozvaniji da
vodimo borbu protiv revizionizma, traimo od vlada i partija svih socijalistikih zemalja da nama,
jugoslovenskim komunistima, koji se sticajem okolnosti nalazimo na teritoriji vaih zemalja,
omoguite da uestvujemo u borbi protiv jugoslovenskog revizionizma."
Iako je Pero Popivoda organizovao itavu akciju protiv potpisivanja te nae rezolucije, a
Momo uri ak lino predvodio jednu ekipu koja je to praktino trebala da sprijei, mi smo
sakupili neto oko sedamsto ezdeset potpisa naih ljudi u raznim socijalistikim zemljama. U
samom Sovjetskom Savezu potpisalo je oko sto sedamdeset. Napravili smo kopije svega toga i
predali svim ambasadama socijalistikih zemalja.
Meni je to dalo krila. Poeo sam da obilazim gradove i da okupljam emigrante. Dodue,
mnogo puta su me i oni sami pozivali i plaali mi put. Drao sam sastanke, konferencije,
objanjavao, ubjeivao, propagirao... Jednog dana pozva me telefonom general Karpejev iz Uprave
za politike emigrante. I to me naao kod Radonje. U svakom trenutku su znali gdje sam, ree:
Vladimire Ivanoviu, na razgovor vas poziva drug Andropov. U Centralnom komitetu treba da
budemo u deset sati."
Uosmo kod Andropova. Kabinet ogroman, sa velikim konferencijskim stolom i dva
okrugla stoia sa foteljama okolo. Doekae nas Andropov, Lisakov i jo jedan zamjenik.
Andropov mi je ljubazno priao, pozdravio se sa mnom, ponudio me cigaretama i jedno pet minuta

ispitivao o zdravlju i nekim obinim stvarima. Ja sam na sve to kratko i povrno odgovarao i ekao
da doe na red glavno.
- Dobio sam nalog od Politbiroa da vam saoptim njegovu odluku koja se odnosi na vas
lino. Prije vaeg dolaska mi nismo imali nikakvih problema sa emigrantima. Od kad ste doli,
poele su neke konferencije, piu se memorandumi i rezolucije. To je dobilo velike razmjere. Poto
je va politiki rad ovdje u raskoraku sa politikom linijom Centralnog komiteta KPSS, mi vas
molimo, vrlo molimo da prestanete sa takvom djelatnou. Ukoliko to odbijete, biemo prinueni
da vam otkaemo gostoprimstvo.
Znao sam da to to mi je rekao Andropov ne znai nita drugo nego da e upotrijebiti ma
kad ve nijesu pomogla ona ranija ubjedivanja. Nijesam se dao zbuniti.
- Ne mogu da shvatim kako se moe otkazati gostoprimstvo nekome ko ga uopte od vas
nije ni traio. Vama je poznato da sam ja u Sovjetski Savez doao mimo svoje volje. Ja sam ovdje
doveden. Poto ve osuujete moju djelatnost, dozvolite bar vi da vam ukratko objasnim u emu se
sastoji ta moja djelatnost. Vi ste navikli da vas svi ovdje slave. Dozvolite da vam neko kae neto o
stvarima koje nee nimalo biti slavopojke.
On me sluao, a ja sam govorio oko dva i po sata. O Jugoslaviji, o meunarodnoj situaciji, o
Sovjetskom Savezu, o njegovim stavovima. Nijednom me nije prekinuo iako je to to sam rekao za
njih moralo biti vrlo gorko. Andropov je, imao sam utisak, bio najobrazovaniji i najkulturniji lan
Centralnog komiteta KPSS. Na kraju sam rekao:
- Pitam vas, kao komunista komunistu, ta biste vi radili da ste na mom mjestu?
Pogledao me, malo se osmjehnuo, razmislio i odgovorio:
- To isto to i vi.
- Znai, ja pravilno radim?
- A ne, ja to nisam rekao. Ja sam samo rekao da bih radio isto to i vi, ali da sam na vaem
mjestu. A, ta biste vi uradili da ste na mom mjestu?
- Da sam lan CK KPSS i da prihvatam njegovu sadanju liniju, naravno, inio bih isto to i
vi: sprovodio bih liniju Centralnog komiteta KPSS.
- Znai, razumjeli smo se.
Ja se ipak nijesam sloio. Pod tim uslovima nijesam htio da ostajem u Sovjetskom Savezu.
Pozvao sam se na njihove moralne obaveze prema meni, napomenuo da sam za Sovjetski Savez
prosuo ne malo krvi i podnio toliko muka i traio da me legalno prebace u neku drugu zemlju.
Traio sam da idem u Francusku. On mi to nije savjetovao jer su, kako je rekao, francuska i
jugoslovenska vlada dobro saraivale pa je prijetila opasnost da me isporue Titu. Predloio mi je
da idem u Finsku ili Austriju. Rusi su sa njima imali neke specijalne ugovore i Andropov je
smatrao da se oni nee usuditi da me predaju.
Dok sam sa njim razgovarao, dva ili tri puta ga je zvao telefonom Hruov. Bilo je to
oigledno jer mu je Andropov odgovarao sa Nikita Sergejeviu, jo nisam zavrio". Jednom mu je
rekao: Ne ide to lako i jednostavno. Kad zavrimo, doi u kod vas da vas obavijestim." Valjda ga
je ovaj pitao kako tee razgovor sa mnom. Iskreno reeno, mene je malo zaudilo da se taj Hruov
lino interesuje za to i da eli da me slomi i pridobije za sebe. U itavom tom razgovoru uvijek su
bile pomijeane dvije stvari: izvjesna skrivena prijetnja i razne ponude i prijedlozi ako prihvatim
ono to trae od mene.
Otiao sam najprije u austrijsku ambasadu. Ambasador mi ree, govorio je srpski kao ja, bio
je dvanaest godina konzul u Jugoslaviji:
- Koliko ja znam o vama, mislim da od toga nee biti nita. Ali, moja je dunost da va
zahtev prosledim i ja u to svakako uiniti. Doite za mesec dana.
Odbili su, i to glatko. Odbili su me i u finskoj ambasadi. I u francuskoj i u svim drugim
redom... Na kraju sam otiao u ameriku ambasadu. Tamo su ak imali moj dosije! Znaju apsolutno
sve. ak i sve funkcije koje sam do etrdeset osme obavljao u Jugoslaviji. Upitah onog konzula:
- ta e vam ovo?
- Znamo ta radite ovde a, u principu, nikad se ne zna ko e sutra biti na vlasti u Jugoslaviji.
Ovde ste jedan od vodeih emigranata, moda biste to mogli biti ba vi. Mi uvek treba da znamo

kome treba da pomognemo, a kome da odmognemo.

- Meni biste sigurno - odmogli.
- Svim sredstvima.
Poto je za mene garantovao tamo neki senator, on ree da e, ipak, zahtjev poslati u
Ameriku. Za mjesec dana saoptio mi je:
- Da za vas garantuje lino predsednik SAD ne bismo vas pustili u zemlju.
Kad je, ono, poela da se zaotrava situacija oko Kube, otiao sam u njihovu ambasadu i
sreo se sa ambasadorom. Njihov ambasador u SSSR-u bio je vana linost - lan Politbiroa
kubanske partije. Bee fiziki neki sitan ovjek. Ja sam mu rekao da po mojoj procjeni Amerikanci
pripremaju napad na Kubu, objasnio sam mu svoju situaciju u SSSR-u i predloio da mene i jo
jedan broj naih ljudi, sve oficire - prime kao dobrovoljce. Ja sam sa ljudima ve bio razgovarao o
tome i htjeli su da idu. U Sovjetskom Savezu smo, inae, ve politiki bili totalno propali, a
potpuno je svejedno da li emo se protiv imperijalizma biti na ovom ili na onom kraju planete.
- Koliko ljudi bi polo?
- Oko sto pedeset. Taj broj e biti jo vei ukoliko Fidel Kastro intervenie kod Hruova,
jer mnogi od njih su aktivni oficiri Crvene armije.
Bio je oduevljen. Rekao mi je da oni stvarno oekuju napad, da imaju masu ljudi koji su
spremni da brane Kubu, ali da nemaju oficire, da bi to bila velika pomo i da e odmah poslati
depeu Fidelu Kastru. Dok se ekao odgovor, esto sam odlazio u kubansku ambasadu na neke
razgovore, pa sam, ak, jednom takvom prilikom, tamo sreo i e Gevaru. Razgovarali smo bar dva
sata. Kastro je ovima u ambasadi naredio da mi odmah daju ulaznu vizu i poslao je pismo
Hruovu. Od Hruova je traio da se prvo meni, a onda i ostalima, omogui da doemo na Kubu.
im sam od Kubanaca dobio vizu, otiao sam kod Rusa, sa onom potvrdom koju mi je onda
dao Lisakov. Tamo mi rekoe: Moe, doite sutra i ponesite fotografije." Kad sam se pojavio
sjutradan, objasnili su mi da sam ja stanovnik hersonske oblasti, da su te stvari kod njih
decentralizovane i da u tamo dobiti vizu. To mi je potvrdio i pukovnik Karpejev. U Hersonu rekoh
ovim mojima da idemo na Kubu. Opte oduevljenje. U policiji sve sasluae, ali mi ne dadoe
vizu. Rekoe da moraju da pitaju Moskvu. Pozvao sam Karpejeva i pitao ta je sa vizom.
Odgovorio mi je da je sve u redu i da u je dobiti najdalje za nedelju dana. Proe nedelju dana nita. Opet pozvah Karpejeva.
- Vladimire Ivanoviu, naalost, moram da vam saoptim da niste dobili saglasnost za
izdavanje vize!
Mislim da je lino Hruov to zabranio. Odmah sam otiao u Moskvu i zvao Andropova.
Nije tu, na slubenom je putu, bolestan je... Gomila nekih razloga za odbijanje. Tako sam se
iznervirao da sam svata rekao efu Ovira - centralne ustanove za izdavanje viza u Moskvi. Rekoh
mu, pored ostalog, i da e se sjutra stidjeti za to to radi. Bez ikakvog uzbudivanja odgovorio mi je:
Sumnjam, ja sam ovde slubenik, izvravam nareenja, nemam zbog ega da se stidim."
Ni do koga nijesam uspio da doem. Pripremao se Dvadeset drugi kongres KPSS. I ve se
bilo proulo - kakva je u to vrijeme u Moskvi bila konspiracija da je ve sjutradan znalo pola
Moskve ono to se prethodnog dana razgovaralo na Politbirou - da e Staljin biti izbaen iz
Mauzoleja i da e biti prekinuti diplomatski odnosi sa Albanijom, ukljuujui i protjerivanje
albanske ambasade iz Sovjetskog Saveza. Otiao sam u albansku ambasadu i to im ispriao. Upitah:
je li to istina? Onaj mi ree: Ne, to nije mogue!", kao iznenaen, ali se, to je bilo toliko oigledno
- pakuju!
Obe vijesti su bile tane. Staljina su izbacili iz Mauzoleja, a Hruov lino je napao
Albaniju i itavo njeno rukovodstvo - na elu sa Enverom Hodom. Suprotstavio mu se jedino u
En Laj, ef kineske delegacije. Rekao je da taj njegov istup kineska delegacija doivljava kao napad
na bratsku partiju, da ga apsolutno osuuje kao neto nedopustivo i suprotno elementarnim
internacionalistikim odnosima i da, zato, u znak protesta naputa Kongres. I otili su. Hruov je
poslije toga otiao u Ameriku, tamo se udvarao Amerikancima, pa kad se vratio - napali su ga
Kinezi. Onda je on otiao kod Mao Ce Tunga da vadi stvar i tada su se posvaali naisto.
Kad se konji biju - magarci plaaju. Ja sam bio jedan od tih magaraca. Stao sam, sto odsto,

na stranu Albanaca i Kineza. Kad su Kinezi poeli da objavljuju pisma o svemu to se dogaalo
izmeu njih i Rusa, ja sam sjeo i napisao jo jedno pismo svim komunistikim partijama. Povod je
bio Hruovljev intervju onom novinaru Sulsbergeru. Kad ga je pitao da li je Kuba socijalistika
zemlja, odgovorio je da nije, a kad je trebalo da kae da li je to Jugoslavija, odgovorio je da jeste. I
silno je nahvalio Tita. Ja se, naravno, sa tim nijesam sloio i u tom pismu sam napisao da neki
najvei rukovodioci" unose zabunu u svjetski komunistiki pokret, posebno meu jugoslovenskim
komunistima. Traio sam da se zauzme jasna pozicija o tome da li je Savez komunista Jugoslavije
marksistiko-lenjinistika partija, s obzirom na njen program usvojen pedeset osme godine i da li je
Jugoslavija socijalistika zemlja s obzirom na to da njome rukovodi SKJ sa takvim programom i
onakvom praksom. Pozvao sam se i na onu deklaraciju sa savjetovanja osamdeset jedne
komunistike partije. Pismo Centralnom komitetu KPSS ubacio sam u njihovo sandue, ostala sam
odnio u ambasade socijalistikih zemalja.
Mjesec i po dana poslije toga Mao Ce Tung je napisao onu brouru pod istim naslovom:
Da li je Jugoslavija socijalistika zemlja?" Treina broure su bili podaci i informacije koje smo
mi pisali u pismima. Ukljuujui i ono prvo napisano u Albaniji. Rusi su odmah shvatili da je i to
moje maslo. Poela je bitka utog sa rogatim. Iako to nijesam smio, uglavnom sam boravio u
Moskvi. Spavao sam kod Radonje, dorukovao kod jednog, ruao kod drugog. Novano su me
pomagali drugovi jer platu nikakvu nijesam primao. Jedno vee, neto kasnije, upita me Radonja:
- Kakvo ti to novo pismo pie protiv sovjetske partije, navodno zbog njenog odnosa prema
jugoslovenskim komunistima emigrantima.
- Ne piem nikakvo.
- Pie, Vlado. Danas su me zvali u Centralni komitet, rekli da pie i zamolili da utiem na
tebe da to ne ini. Medvedev mi je rekao da e to biti donja granica preko koje oni nee moi
prei.
Radonja me branio, govorio mu da me dobro poznaje, da za mene garantuje, da sam dobar
ovjek i revolucionar, ali da on na mene ne moe uticati ukoliko sam ja neto rijeio ili ukoliko sam
u neto ubijeen. Rekao mu je da bi bilo najbolje da me oni pozovu i sa mnom to rasprave. Ja zaista
nisam pisao nikakvo novo pismo, ali sam, istina, jednom prilikom, iznerviran, rekao Radulu
Markoviu - kratko sam boravio i kod njega - da u jedno takvo pismo napisati makar mi zbog
njega i glavu skinuli. Radule je, po svemu sudei, sve to ispriao - tamo gdje treba.
Medvedev me jednog dana pozvao. Naao me kod Radonje i zakazao razgovor u Upravi za
politike emigrante. Doli su Medvedev, Lisakov i jo dvojica. Jedan od njih je sve zapisivao. Imali
su i magnetofon. To nije bio razgovor, nego svaa najvieg stepena. Sa mnom je razgovarao
Medvedev i odskakao od stolice. Ostali su sluali. Prvo me, istina, hvalio. I to naveliko i nairoko.
Poev od toga kako odlino govorim ruski, kako sam odlian poznavalac teorije marksizmalenjinizma, kako imam veliki talent organizatora... Prosto mi je bilo neprijatno. Prekinuo sam ga i
rekao da meni te hvale uopte ne trebaju. Znao sam da neto mora doi poslije toga. Hvale su
uvijek neka vrsta kupovanja.
- Svoju biografiju u pisati ja. Ako ja budem dobro radio i borio se kao revolucionar, moja
biografija e biti u skladu sa time. Ako se sa revolucionarnih pozicija srozani na pozicije
revizionizma, moete me vi hvaliti koliko god hoete ali ja u ipak biti obina nitarija. Molim vas
da odmah prijeemo na ono zbog ega ste me zvali.
Upitao me je:
- Kako to, Vladimire Ivanoviu, potucate se od nemila do nedraga?
- Potucam se zato to niko od nas ne moe raditi dok vi ne javite ta e raditi. Vi to koristite
da biste me prisilili na pokornost ekonomskim sredstvima. Ja sam toliko puta gladovao u ivotu, da
me glau sigurno neete prisiliti ni na ta.
- Kreete se svuda po Sovjetskom Savezu. Odlazite ak i u zabranjene zone. Mi to trpimo.
ivite u Moskvi bez dozvole. Poto je va stav takav kakav je, mi emo vas predati u nadlenost
upravnim organima.
Poeo je da mi prijeti. Ja ga pogledah i rekoh:
- Sluajte vi, Medvedev, mene ovdje neke stvari vie nego ude. Ja sam zaprepaen ovim

postupkom. Prvo, pokuavate da me podmitite nekakvim obeanjima i uslovima, onda mi prijetite.

Hoete da me kupite. Ako sam ja istinski revolucionar, onda me ni sa im kupiti ne moete.
Uvredljivo je za jednog revolucionara da uopte tako neto predlaete. Ako ja nijesam revolucionar
nego nitarija pa sam spreman da se prodam, onda teta para koje biste za jednu takvu nitariju
potroili. Uostalom, da sam htio da se prodajem, prodao bih se u Jugoslaviji, a ne ovdje vama, dvije
hiljade kilometara daleko od moje zemlje. Uz to mi prijetite. Vi znate da ja nijesam od plaljivih.
Mene uplaiti ne moete. Uostalom, dobro znate moju biografiju. Uasna je i sama pomisao da vi
jednom komunisti moete da prijetite silom sovjetske drave. Zar tako komunisti treba da razgovaraju jedan sa drugim? Vi dobro znate kako i koliko sam se ja borio za komunistiku stvar i u toku
rata i poslije njega. Dobro vam je poznato kakve sam sve muke podnio zbog jedinstva sa
Sovjetskim Savezom, smatrajui ga glavnom snagom i tvravom svjetske proleterske revolucije.
Iskreno da vam kaem, ini mi se da sa vaim karakterom neto nije u redu...
- Kako to?
- Prije nekoliko dana proitao sam onu vau knjiicu Tito - glavar izdajnika, u kojoj piete
najstranije stvari o Titu. Sad tog istog Tita vi branite i progonite mene, Vlada Dapevica,
izigravajui ulogu jugoslovenske policije, i namjeravate da me hapsite zbog mog dosljednog
komunistikog i internacionalistikog marksistiko-lenjinistikog stava. On skoi kao oparen:
- Ja sam vojnik partije. U to vreme sam to pisao zato to je tada bila takva linija moje
partije. Danas je linija moje partije drukija.
- Pa znai da ete vi i sjutra govoriti drukije ukoliko se promijeni linija vae partije. To,
ipak, najvie govori o vama i vaem karakteru. Vi ste ovjek bez samostalnosti, bez trunke
individualnosti. Da biste sauvali svoj poloaj, vi ste spremni da popljujete sve ono to ste govorili
i radili jue.
On je neprestano skakao i vikao, ja sam bio miran. Pravo ratno stanje. Kad mi je na kraju
pruio ruku, rekao sam mu: Ko meni prijeti milicijom, ja se sa njim ne rukujem. Okrenuo sam se i
izaao. Prije toga obratio sam se i onom Lisakovu:
- Kod vas se dogaaju nevjerovatne stvari pa se pitam da li ja vama uopte jo treba da
vjerujem. Jeste li vi, drue Lisakov, potpisali ovo obeanje da u dobiti izlaznu vizu onog trenutka
kad od bilo koje zemlje dobijem ulaznu?
- Jesam.
- Zato ste pogazili rije, onog trenutka kad sam dobio kubansku ulaznu vizu?
- Morali smo to da uinimo. Va odlazak na Kubu se ne bi mogao sakriti i oko toga bi sa
svih strana poeli napadi na nas. Na Kubu takode. Poele bi da se povlae paralele sa panijom i
interbrigadama pre rata. Drugo, mi imamo i moralne obaveze prema vama. Mogli biste tamo da
poginete...
- Kakav je to nain! Smatrate li vi da sam ja budala, ili to? aljete vojsku i rakete na Kubu i
to ne predstavlja opasnost za izbijanje meunarodnih sporova, a odlazak nekakvog emigranta Vlada
Dapevia na Kubu moe da stvori meunarodne probleme! To je va najobiniji izgovor.
Gledao sam ga i mislio: Pika tebi tvoje matere!
I ranije sam shvatio da je u Sovjetskom Savezu potpuno pobijedila revizionistika politika.
Jedno vrijeme sam se, kao i mnogi drugi, nadao da je to privremeno i da e sovjetska boljevika
partija nai snage da sve to prevlada. Meutim, za vrijeme boravka u Sovjetskom Savezu u tom
pogledu je svaka moja iluzija pala. Vidio sam da je revizionizam pobijedio i u sovjetskoj partiji i u
sovjetskom drutvu. Vidio sam da se Sovjetski Savez pretvorio u neku vrstu birokratsko-feudalne
zemlje, sa feudalnim privilegijama krupne birokratije i da u njemu dalje moe doi samo do
otvorene restauracije kapitalizma. Znao sam da e poeti otvoreno da me progone i hapse i da e
me, vjerovatno, poslati i u neki logor.
Tih dana Radonja je otputovao u Poljsku i ja sam se, naravno, odselio iz njegove kue.
Poslije nekoliko dana sam pozvao Radonjinu enu da pitam da li se Radonja javljao i ta ima novo,
a ona odgovori da jesu, da su dobro i da doem da uzmem neko pismo koje je u meuvremenu
stiglo za mene. Neposredno prije mog dolaska, na Radonjinim vratima zvonila su dva policajca jedan potpukovnik u uniformi i jedan u civilu. Kad im je Radonjina ena rekla da nisam tu,

odgovorili su da e saekati jer znaju da dolazim. Prislukivali su. Kad sam zvonio, Radonjina ena
mi je otvorila sva unezvijerena i odmah dala do znanja da me ekaju.
- Treba da poete sa nama.
- Zato?
- Dobili smo zadatak da vas privedemo radi razgovora.
- Pa, to je hapenje!
- Ne, to je privoenje.
Rusi se u takvim situacijama ponaaju kao nai. Kau nije hapenje nego izolacija!
Izolacija, a tamo ih prebijali k'o volove!
- Molim vas, treba odmah da krenemo.
- Ja odmah nikud ne kreem - ako emo se i biti. Prvo u kafu da popijem.
- Vladimire Ivanoviu, odmah treba da krenemo, tamo vas ekaju.
- Neka eka ko god 'oe. Uostalom, da ste me obavijestili, doao bih sam. 'Oete li me
vezati ovdje ili tamo?
- Neemo vas vezati.
Kad je vidio da ja stvarno neu da idem bez kafe, a nije htio sa mnom tamo da se bije, on ta
e - saeka. Kad sam popio kafu, odvezoe me u rejonsku stanicu milicije. Stanica k'o svaka
rejonska stanica milicije: puna raznih kriminalaca, vika, guranje, psovke. Tri sata su me drali na
nekoj klupi sa tim kriminalcima. Dvojica policajaca su sjedila sa mnom - jedan sa jedne, drugi sa
druge strane. Kad mi je dosadilo, traio sam od jednog od njih da ode tamo i da protestuje da me
prime, jer u, u suprotnom, da odem makar se tamo sa njima potukao. Uvedoe me kod nekog
pukovnika:
- Vi ivite u Moskvi bez dozvole. To je protivzakonito i za vas imam nalog da u roku
dvadeset etiri asa napustite teritoriju Moskve.
- Ja vie od godinu dana ivim u Moskvi bez dozvole, otkud ste se ba sad sjetili da je
nemam?
- Niti o tome neto znam, niti me to interesuje. Ja imam ovaj nalog i pobrinuu se da on
bude izvren. Molim vas da postupite po nalogu i odete u Herson. Ukoliko to ne uinite,
sprovecemo vas straarao.
U Herson sam otiao sjutradan vozom, ali sam se za petnaestak dana opet vratio u Moskvu i
napisao pismo Centralnom komitetu KPSS. Nisam birao rijei. U Moskvi opta guva i nervoza.
Kinezi demonstrativno otili, Staljina izbacili iz Mauzoleja, Albance protjerali... Jo poslali neke
emigrante da razbiju staklo na albanskoj ambasadi. U Moskvi sam ponekad boravio kod sina i ene
Marka Spahia. Poto su to ovi iz policije, naravno, znali, rekli su Markovoj eni da mora da im
javi ako se eventualno jo jednom pojavim. Uz to rekli su joj da sam ja neprijatelj Sovjetskog
Saveza. Ona se, kobajagi, zaudila i rekla: Pa, mi svi znamo da je on heroj!" Na to su joj oni
odgovorili: Pustite vi to herojstvo. On je protiv linije nae partije, provodi neku liniju koja se
dodiruje sa kineskom i albanskom i zato je on za nas neprijatelj. Kad sledei put doe, smesta ete
nam javiti." Ispriao mi je to sin, iako je i on radio za one za koje treba.
Upravo njega sam tih dana sreo na Arbatu i prihvatio poziv da odem kod njih na peenu
patku. Kad smo uli - patka stvarno peena i ve servirana na stolu. Taman sam poeo da jedem,
kad - ne lezi vrae - uh Markovu enu kako iz hodnika sasvim tiho telefonira nekom i pominje
rijei interesuje vas". To mi je bilo dovoljno da bacim onu patku i zagrabim preko vrata. Onaj njen
sin pode sa mnom. im sam izaao iz zgrade, neki potrae za mnom i pokupie, usput, nekog
porunika. Poe prava ulina potjera. Nijesam uspio da uskoim u neki trolejbus i - opkolie me
njih desetak. Odmah se okupi i onaj narod koji se tu zatekao. Jedan od ovih se obrati narodu i poe
da im objanjava kako smo mi - ja i Markovi sin - lopovi. Navodno, on je ukrao, a ja sam mu
pokazao ta da krade! Odmah sam poeo da viem:
- Lae, pseto jedno! Ne vjerujte mu, hapse me zato to sam revolucionar, zato to sam
marksista-lenjinista, zato to branim ono za ta su se borili Lenjin i Staljin.
Odnekud se pojavie dva automobila, ovi nas zgrabie, ugurae unutra i u - Lubjanku. Prvo
su nas drali u nekom prijemnom odjeljenju i samo obilazili. Valjda dvadeset agenata je dolo da

nas vidi. Jedan od njih ree onom Markovom sinu: Ti moe da ide!" Ja sam tu sjedio do
jedanaest sati uvee, kad se pojavio onaj isti potpukovnik to me uhapsio u Radonjinoj kui. Odveo
me je u neki kabinet sa debelo tapaciranim vratima, kucao na ta vrata, uvukao se unutra i odmah
izaao:
- Vladimire Ivanoviu, general-pukovnik vas moli da uete.
Bili smo u kabinetu efa policije za itavu moskovsku oblast. Uosmo unutra, pozdravili se
sa generalom i sjedoh. On se smjeka i veli:
- Vi mislite da od nas moete da se sakrijete.
- Da sam htio, budite sigurni da me nikad ne biste uhvatili. Ja to ne radim, ali vama moram
rei da prema meni krite sve internacionalistike obaveze. Ponaate se prema meni kao
neprijatelju. Zamjenjujete zdravu glavu za bolesnu, grlite se sa amerikim imperijalistima i sa
revizionistima, a progonite istinske revolucionare i komuniste.
- Ja sam ef milicije moskovske oblasti. Prema vama lino mogu da gajim ili ne gajim
simpatije, ali to nema nikakvog znaaja za ovaj na razgovor. Suvino je da o tome sada govorite.
Dobio sam nareenje sa najvieg mesta i ako to nareenje ne izvrim, ja sutra vie neu biti na
ovom mestu. Saoptavam vam da u roku od dvadeset etiri sata morate napustiti Moskvu.
- Nemam novca ni za kartu, ni za hranu, ni za ivot uopte.
- Ne sekirajte se zbog toga. Poite sutra u Upravu za politike emigrante i sve ete tamo
regulisati. Nemojte me pogreno razumjeti, sluba je sluba. Mislim da me shvatate.
Izaao sam oko dva sata poslije ponoi. Saekao me onaj potpukovnik i odveo u neki hotel.
Sjutradan, u Crvenom krstu, u Upravi za emigrante, ekala me vozna karta prve klase, sto rubalja i
prijedlog da idem na studije u Odesu. Prihvatio sam, privremeno, situaciju onakvu kakva je bila i
rijeio da u Odesi jedno vrijeme piem doktorsku disertaciju o istoriji jugoslovenskog radnikog
pokreta od osamnaeste do ezdesete godine.
Ozbiljno sam se za to bio zagrijao. ak sam jednom prilikom sluajno sreo Andropova i
isposlovao njegovu pismenu saglasnost da mogu da radim i u moskovskom Institutu marksizmalenjinizma. Tamo se, inae, nalazila arhiva Kominterne, a u arhivi Kominterne puno onoga to mi
je moglo razjasniti mnoge od onih stvari koje su se sa jugoslovenskim komunistima u Sovjetskom
Savezu dogaale pred rat. im sam dobio tu dozvolu, bukvalno sam otrao u arhivu Kominterne.
Uao sam unutra, smjestili su me, primili narudbu dokumenata i bez ikakvog komentara rekli da
saekam. Materijal se obino ekao oko pola sata. Prolo je pola sata, pa sat, pa jo pola sata... Moji
papiri nikako nisu stizali. Onda su me pozvali kod upravnika i saoptili da ja traena dokumenta
nikako ne mogu dobiti. To mi je rekao ovjek koji je u meuvremenu dojurio iz Centralnog
komiteta. Ja sam se, kad sam naruio dokumenta, pozvao i na onu dozvolu Andropova, bibliotekari
su o svemu tome odmah obavijestili Centralni komitet jer je ta dokumentacija bila pod embargom,
ovi su, po svemu sudei, odmah pitali nekog na najviem nivou i - ovaj je, naravno, zabranio. Tako
je propala moja posljednja nada da u doi do pismenih dokaza za ono to sam mislio i o emu se
medu jugoslovenskim komunistima trideset sedme i kasnije dosta prialo.
Poto mi je onako prijavljena teza bila odbijena i sprijeen svaki pristup izvornoj gradi, ja
sam se odmah ohladio za studiranje. U meuvremenu, pokuao sam da odem i u Vijetnam kao
dobrovoljac. Na elu Sovjetskog Saveza ve je bio Brenjev. Napisao sam mu pismo i traio da ne
postupi onako kako je Hruov postupio kad sam htio da idem na Kubu. Vijetnamci su htjeli da me
prime. Brenjev mi je odgovorio da u moi otii im dobijem vijetnamsku vizu. Kad sam otiao
kod Vijetnamaca, dobih, meutim, odgovor da im je ao, ali da u aktuelnoj situaciji ne mogu da
prihvate moju velikodunu ponudu, na kojoj su mi, inae, veoma zahvalni... ak mi je Ho i Min
poruio, kako su mi saoptili, da to ne mogu prihvatiti zbog meunarodnih obaveza koje su prihvatili, ali da u ja biti prvi ovjek koji e biti pozvan u Vijetnam ukoliko se na tom planu neto
pozitivno promijeni.
Rusi su i to onemoguili. Potpuno su me onemoguili i blokirali. Ipak, ja sam i dalje
obilazio neke gradove, susretao se sa ljudima, dogovarao, neki su dolazili u Odesu i - branio sam
kinesku i albansku poziciju. Neko me, kako to uvijek biva, prijavio, pozvali su me u oblasni
partijski komitet i u vidu posljednjeg upozorenja saoptili da prekinem sa tim. Njima je veoma

smetalo to sam ja o toj svojoj poziciji razgovarao sa naim emigrantima koji su bili aktivni oficiri
Crvene armije. Zaprijetili su mi nekakvim specijalnim sudom.
To je ve bila ezdeset esta godina. Bilo mi je svega dosta. Nisam vie mogao da smrdim u
onoj Odesi i piem neku jebenu tezu i rijeio sam da odem u -jugoslovensku ambasadu! Jo dok
sam bio u Moskvi, godinu dana ranije, do mene su dopirali neki signali da bi trebalo da stupim u
kontakt sa Jugoslovenima. I od Rusa i od ovih iz ambasade. Meni to, naravno, tada nije ni padalo
na pamet, ali primijetio sam da se dogaaju neke udne stvari. Na Dvadeset trei kongres KPSS
dola je delegacija SKJ na elu sa Rankoviem. Na televiziji se lijepo vidio Brenjev, a jo ljepe
kako se kratko grli, recimo, sa Gomulkom, koji je tad bio generalni sekretar poljske partije, a jako
dugako i srdano sa Rankoviem, koji je bio samo Titov zamjenik. U to vrijeme boravio sam u
jednoj moskovskoj biblioteci i tu me, navodno sluajno, naao jedan sovjetski visoki partijski
funkcioner. Pozdravio se sa mnom bog zna kako. Ja sam odmah poeo da mu se alim zbog
tretmana, a on je na to odgovorio: Nemojte tako. Evo, sad se menja situacija u Jugoslaviji. Mi
mislimo da je Rankovi vrlo partijan ovek i da e se njegovim dolaskom mnogo toga u Jugoslaviji
izmeniti."
Rankovi je tada drao sve operativne funkcije u Jugoslaviji: potpredsjednik Republike, ef
UDB-e, organizacioni sekretar partije, ak i predsjednik Saveza boraca. Imao je svu vlast. Tito je
iao na nekakvu operaciju, a ovaj je i kormilo preuzimao. Oni su na osnovu svega toga i ko zna jo
ega zakljuili da Rankovi dolazi umjesto Tita. Ja sam znao da je to Rankovi mogao da je htio,
ali sam ovom Rusu rekao da to uopte nee da se dogodi i da, makar se i dogodilo, to ne moe
uopte promijeniti moj status jer je Rankovi za mene - najobiniji delat. On se tome suprotstavio i
savjetovao me da sa Rankoviem nekako stupim u kontakt. Slian znak dolazio je i iz ambasade.
Neboja Grebenar, nekada moj isljednik u Bilei, tada savjetnik nae ambasade u Moskvi, preko
sestre Danice koja je u to vrijeme bila dola u SSSR da me posjeti, davao mi je do znanja da je sa
najvieg jugoslovenskog mjesta dobio nalog da sa mnom stupi u kontakt.
Rankovi je u Moskvi, dakle, doekan sa najveom pompom. uo sam da je Krste
Crvenkovski, koji je svemu tome prisustvovao, po povratku sve potanko referisao Titu, ko zna ta
je jo dodao i - Rankovi je otiao kao da ga nikad nije ni bilo. Pored toga, navodno, saznalo se da
je i neki pijani udbovac iz pratnje nae delegacije tamo u jednom momentu nekome rekao: ,,E, sad
e u Jugoslaviji Rankovi doi na vlast!"
U rukovodstvu SKJ u toku nekoliko godina poslije 1960. godine ve su se bile formirale
dvije linije. Na elu jedne bio je Kardelj, a na elu druge Rankovi. Rankovi je bio na takozvanoj
dogmatskoj liniji, bio je protiv slobodnog trita i svih mjera koje bi mogle da vode direktno u
restauraciju kapitalizma. Znao je da e to za njih znaiti gubitak vlasti. Jedno vrijeme Tito je bio na
strani Rankovia, a protiv Kardelj a. Kasnije se priklonio Kardelju protiv Rankovia. Ovo to se
desilo u Moskvi vjerovatno je bila ona kaplja koja je pretegnula na stranu Kardelja. Tito se,
pretpostavljam, bojao da bi Rankovi uz pomo Sovjeta mogao da preuzme vlast u Jugoslaviji.
Prislukivanje je samo bilo izgovor za sklanjanje Rankovia.
U Sovjetskom Savezu sam bio totalno blokiran u bilo kakvom ozbiljnijem politikom radu.
Svi moji pokuaji da izaem iz Sovjetskog Saveza, preko ambasade neke od zapadnih zamalja ili
odlaskom na Kubu ili u Vijetnam, zavrili su se neuspjehom. Vidio sam da Rusi nee da me puste.
Jedina mogunost da izaem iz Sovjetskog Saveza bila je da dobijem jugoslovenski paso i da sa
njim izaem. U tome me nijesu mogli sprijeiti jer ja nijesam bio sovjetski, nego jugoslovenski
dravljanin i emigrant u Sovjetskom Savezu. Naravno, nijesam imao namjeru da se vraam u
Jugoslaviju. Znao sam ta me tamo eka poslije svega onoga to sam radio. Tako sam rijeio da
poem u ambasadu. Otiao sam sa Brankom Arsenijeviem.
Tada je Rankovi ve uveliko bio politiki likvidiran. Naletio sam pravo na onog
Grebenara. I on je mjesec dana poslije mog dolaska kao Rankoviev ovjek otiao pod led.
Saoptio sam im da sam odluio da se vratim u Jugoslaviju! Zapanjili su se i, uz to, jo i
zaprepastili kad su uli da traim garancije da me niko nee tamo progoniti zbog moje dotadanje
politike djelatnosti. Zakazae mi da doem za mjesec dana - poetkom januara ezdeset sedme.
Kad sam se pojavio u zakazano vrijeme, umjesto ve penzionisanog Grebenara, doekao me

neki Krivokapi iz Kotora, i dao pismeni odgovor Ministarstva spoljnih poslova: ,,U Jugoslaviju se
moete vratiti jer ste jo njen dravljanin. Ne dajemo vam nikakve garancije. Odmah po prelasku
granice moraete da odgovarate zbog svoje djelatnosti protiv Jugoslavije." Krivokapiu sam rekao:
Kad bih znao da me nee osuditi vie od pet godina, odmah bi otiao. Poto ne znam, moram malo
da razmislim." Za nekoliko dana ponovo sam otiao u nau ambasadu i saoptio im da prihvatam.
Traio sam paso, ali su mi dali samo nekakav papir sa mojom fotografijom - pasavan koji je vaio
samo za odlazak u Jugoslaviju. Rusi su vie od mjesec dana otezali sa izlaznom vizom, slali neke
ljude i neke moje prijatelje Ruse da me mole da ne idem jer u tamo izgubiti glavu, ali su mi na
kraju, na moje insistiranje, rekli: Ide u stoprocentnu smrt, ali kad si navalio - avo nek te nosi!"
Sestra Danica je dola da mi pomogne da se spremim. Izali smo iz Sovjetskog Saveza i,
poto nije bilo dozvoljeno drukije, krenuli smo za Bukuret.

Plavi paso
Od prvog momenta meni nije padalo na pamet da se vratim u Jugoslaviju. Htio sam, samo,
da napustim Sovjetski Savez i da se poslije toga nekako dokopam Zapada. Poto nijesam dobio
jugoslovenski paso, morao sam sa onim pasavanom da idem u Bukuret. Ali, znao sam da tu ansu
nikako ne smijem propustiti - jer me Rumuni ne mogu vratiti Rusima, poto nijesam ruski
dravljanin, niti me smiju predati Jugoslovenima - jer bi se time grdno zamjerili Rusima.
U Bukuretu nas je,na stanici, saekao Tomi, jedan na drug i zet Miletin. ivio je u
Krajovi kao emigrant. Dok smo ruali u nekom restoranu, naiao je Markuev. Otili smo kod
njega, porazgovarali i nali se na istoj idejnoj poziciji. Uvee me poveo na sastanak sa Opojeviem.
ekao sam na nekoj klupi dok ga je Markuev pozvao iz stana. I Opojevi je razmiljao kao ja.
U Bukuretu sam proveo skoro dva mjeseca i imao sam neke kontakte sa Albancima, ali mi
je bilo potpuno jasno da moram otii na Zapad. Najblia mi je bila belgijska ambasada. Uao sam u
nju, traio razgovor sa ambasadorom, a primio me konzul. Objasnio sam mu da sam ja
jugoslovenski emigrant, da sam jedno vrijeme ivio u Sovjetskom Savezu, ali da sam i odatle
morao da odem poto se ne slaem sa njihovom politikom. Taj nesretni konzul je razumio da sam ja
neto poput ilasa ili nekog ruskog disidenta, izvadio je neki ogromni peat i lupio ga na poleini
onog mog pasavana iako je ve uveliko bio istekao. Ulazna viza u Belgiju je bila tu, ali je trebalo
do nje stii. Vozom nijesam smio da idem preko Maarske, poto i dalje nijesam vjerovao
Maarima, a za avion nijesam imao pare. Trebalo je dati neto oko sto trideset dolara. Rumunski
novac se mogao i sakupiti, ali dolari nikako nijesu. Iz Sovjetskog Saveza sam bio ponio neke skupe
stvari: skupocjeni foto-aparat, runi sat i veliki prsten od platine, ali to nijesam mogao da prodam
za dolare. Viza je bila turistika i vaila je tri mjeseca. Od toga, mjesec dana sam ve bio potroio
traei novac. Sjetih se Albanaca i, koliko god da mi je bilo neprijatno, otiao sam u njihovu
ambasadu da traim novac. Albanci su me hladno primili, iako sam prethodno od njihovog
Centralnog komiteta dobio pismo u kome mi priznaju da sam prijatelj albanskog naroda, dali su mi
dvije hiljade leja i rekli da za dolare moraju pitati Tiranu. Dani prolaze, a oni nita ne javljaju. Kad
mi je dosadilo, a onih dvjesta dolara nije stizalo, ponovo sam otiao u albansku ambasadu, traio
ambasadora i, kad ga nijesam naao, sjeo sam da razgovaram sa nekim savjetnikom.
- ta ovo znai? Prema vama sam uvijek bio iskren i otvoren. Od mene u svijetu sigurno
nemate veeg prijatelja. Otvoreno sam branio vae pozicije i kad sam znao da zbog toga glavu
mogu da izgubim. Medvedev mi je ak rekao da sam svoje shvatanje donio u Sovjetski Savez
'zajedno sa onim koferom iz Albanije'...
Sjutradan su mi dali dvjesta dolara i nijesu htjeli da za uzvrat prime leje koje sam bio
pripremio. Kartu sam platio i sa sedamdeset dolara u depu obreo sam se na briselskom aerodromu.
Nita i nikog nisam znao. Sjeo sam u taksi i zamolio taksistu da me odvede u neki jeftin hotel.
Taksisti sam platio dvadeset dolara, za jednu no u sobi bez kupatila - deset i ostalo mi je etrdeset.
Jedina adresa na koju sam tada mogao da se obratim bila je adresa Centralnog komiteta belgijske
Gripine komunistike partije. To sam i uinio. Kupio sam njihove novine na kiosku, vidio adresu i
otiao tamo.
Kad sam se tamo pojavio, sve to su mogli da mi pomognu jeste to to su mi dali adresu
nekog hotelia u kome se soba plaala tri, umjesto devet dolara, koliko sam ja platio onu u hotelu
u koji me odveo onaj taksista. Moe misliti kakav je to hotel bio. Kad sam se smjestio i spao na
nekoliko dolara, opet sam otiao kod njih. Traio sam da mi pomognu da prodam one stvari koje
sam donio sa sobom. Plaio sam se da me neko ne prevari. Oni nita. Samo me gledaju i slijeu
ramenima. Ve sam dva dana gladovao kad sam prodao jedini zlatnik koji sam imao. Umjesto
osamsto, koliko je vredio, za taj napoleon dobio sam samo osamdeset tri franka. Ona dva engleska
tofa niko nije htio ni da kupi, a foto-aparat sam prodao vlasniku hotela za etiri i po hiljade franaka, umjesto deset hiljada, koliko je sigurno vredio, i odmah sam platio hotel za mjesec dana
unaprijed.

Opet sam otiao u Centralni komitet belgijske Komunistike partije i opet sam traio
pomo. Priao sam im cijelu svoju biografiju. Oni su me sluali, ali, vidim, da oni o meni jo
nemaju nikakvo obavjetenje. Kad sam drugi put bio, poslali su pismo albanskoj partiji i pitali ta
da rade sa mnom. Odgovor jo nije bio stigao, a oni, poto su bili mala partija, potpuno bez uticaja i
bez novca, nisu mogli nita sami da mi pomognu. Pisao sam nekim prijateljima po bijelom svijetu i
nekoj mojoj babi u Ameriku. Bio sam u takvoj situaciji da po deset dana nisam imao ni deset
franaka da kupim pola hljeba. Jednog dana, stie mi ek od trista dolara od babe iz Amerike. Odem
u neku ameriku banku, a tamo mi onaj slubenik ree: Moramo da proverimo raun." Sedamosam dana sam tamo zaredom odlazio. Nita. Jednog dana u nekoj kafani naletim na nekog
propalog pomorskog kapetana, pokaem mu onaj ek i on, ovjek, odmah kad ga je vidio ree mi
da je ek ispravan i da su jo prvog dana morali da mi ga isplate. Ponovo odem u onu banku, onaj
slubenik opet isto. Meni prekipe: Plati mi ovo, gade, ili u te ovdje ubiti kao pseto!" Odmah mi je
dao petnaest hiljada franaka za onih trista dolara. U meuvremenu, jedan prijatelj iz Libije mi je
poslao sto funti, a drugi iz Francuske deset hiljada francuskih franaka. Skupio sam tada, boga mi,
cijelih etrdeset hiljada belgijskih franaka. Sa tim se ve moglo fino ivjeti due vrijeme. Prvo sam
se dobro najeo jer sam bio strano izgladnio i omravio. Nedeljama nijesam poteno jeo. Zna li ti
kako se osjea ovjek u bijelom svijetu kad nikoga ne poznaje i nema nikakvih sredstava?
Belgijske vlasti su me bar dvadesetak puta sasluavale i traili, izmeu ostalog, da im
priznam koliko sam potplatio onog konzula u Bukuretu da mi da vizu. Ja sam bio ovjek bez
pasoa i drugih dokumenata. Jedino to sam imao bio je onaj peat belgijskog konzulata u
Bukuretu, na onom mom pasavanu koji ve dugo nije nita vredio. im sam stigao u Brisel, preko
Komesarijata UN za izbjeglice traio sam azil u Belgiji. Azil nijesam dobijao, niti mi je policija
davala boravak. A bez boravka si niko i nita. Ne smije da radi i samo lunja ulicama. ak i ako
nade neki poniavajui posao, poslodavac to zloupotrebljava i plaa ti nekoliko puta manje od
ionako bijedne nadnice.
Malo-pomalo, one pare se istopie i ja opet ostadoh bez dinara u depu. Posljednjih osam
hiljada franaka mi je ak neko ukrao. ini mi se da je gazdarica hotela... Sa kakvom emigracijom?
Kako da se povezujem kad ne znam nikoga. Bilo je ustaa i etnika, ali sam ja i tada bio njihov
neprijatelj. U KP Belgije su mi, ak, rekli da se uvam jer su me ustae javno, preko nekog
njihovog lista, osudile na smrt. Nekako su saznali da sam u Briselu. Neki ustaki emigrant je ak
napisao da sam poslat kao ruski agent, da sam oko i uho Moskve u sjeditu NATO, da sam ubijao
najbolje hrvatske sinove...
U belgijskoj dravnoj bezbjednosti otvoreno su mi govorili da sam ja za njih opasan i
nepoeljan ovjek i da odmah moram napustiti Belgiju. Dali su mi do znanja da me stalno imaju na
oku i da e me onemoguiti ako pokuam bilo ta da radim. Ogromne su kazne za poslodavce koji
primaju radnike bez urednih papira. U meuvremenu, neki od ovih iz KP Belgije bili su na ljetovanju u Albaniji i tamo se sporazumjeli sa Albancima da me jedno vrijeme pomau na raun
Albanske partije rada. est mjeseci su mi davali po deset hiljada franaka mjeseno. Vie nijesu
mogli. Nekako sam sa tim ivio, iako je to bilo jako malo za pristojan ivot. Tada je kuna
pomonica imala platu oko etrnaest hiljada franaka.
Jednog dana pozvali su me u policiju i saoptili: Rok vam je proao. Morate napustiti
Belgiju ili ete biti uhapeni i osueni, a moda i predati Jugoslovenima." Rekoe: Idite u
Francusku" i tano mi objasnie gdje mogu da prijeem granicu bez ikakvih papira. Jedan taksista
me odvezao u neki gradi - pola belgijski, pola francuski, kupio sam kutiju cigara i pjeke preao u
Francusku. Vozom sam otiao u Pariz i tamo naao jednog koji je sa mnom bio na Golom otoku.
Prespavao sam i sjutradan otiao u policiju. im su pregledali one moje papire - uhapsili su
me. Poslije sat i po odvedoe me u neku luksuznu kancelariju. Tamo: ef za dravnu bezbjednost,
ef za Evropu, ef odjeljenja za Jugoslaviju i - moj dosije. Objasnio sam im svoj sluaj i rekao da
sam doao da traim politiki azil. Pozvao sam se na francuske demokratske tradicije i slino.
Rekoe: Va sluaj je vrlo komplikovan, ali staviemo ga u proceduru. Doite sutra da date sve
potrebne podatke pa emo videti."
Dva mjeseca sam krvavo gladovao u Parizu. Jeo sam dnevno po pola kilograma raanog

hljeba i pio po litar mlijeka. Kad sam uspio da naem jednog koji mi je dao garanciju - tamo bez
neije garancije nema posla - naao sam nekakav poniavajui posao i produili su mi one papire.
U meuvremenu, poeo sam da se upoznajem i povezujem sa naim emigrantima, da stvaram grupe
i da ih ubjeujem u potrebu revolucionarne borbe. Da, sa ekonomskom emigracijom. Oformio sam
nekoliko grupa, propagirao sam marksizam-lenjinizam, drao im predavanja, diskutovao sa njima o
raznim problemima. I to, poslije dvanaest sati rada i tri sata izgubljena u putu na gradilite i sa
gradilita. Htio sam da napravimo organizaciju, da pokrenemo list, preko njega da iznosimo naa
gledita i stvaramo osnov za formiranje komunistike organizacije.
Poslije est mjeseci boravka u Francuskoj, pozvae me jednog dana u policiju i saoptie
odluku ministra unutranjih poslova - da u roku od dvadeset etiri asa napustim Francusku!
Ponovo sam otiao u Belgiju, prespavao sam kod nekog naeg emigranta i ve sjutradan se prijavio
belgijskoj direkciji firme u kojoj sam radio u Francuskoj. Pokazao sam se dobro, pa su me bili
preporuili Belgijancima. Oni su to i namjeravali i, ak, bili prijavili policiji da su mi dali posao.
Ali, im su ovi u policiji shvatili o kome je rije, dali su se u potjeru za mnom. ta sam mogao ponovo sam ilegalno preao u Francusku i sklonio se kod nekih mojih drugova. Poslije izvjesnog
vremena, otiao sam u vajcarsku. U enevi sam naao svog prijatelja, a ovaj je, pa, imao svog
prijatelja, nekog Slovenca, a Slovenac je bio oenjen nekom bogataicom, dobro situiran i mogao je
da mi pomogne. I pomogao mi je - naao mi je posao u nekoj fabrici namjetaja i policija mi je
odobrila privremeni boravak. Zaraivao sam oko hiljadu vajcarskih franaka. Dobre su to pare bile
da nijesam morao pola da odvajam za spavanje i doruak.
Naalost, jednog dana su me sa radnog mjesta pozvali u policiju. Kad te tamo diu sa
radnog mjesta, ne pie ti se dobro. Usput su rekli direktoru fabrike - da me isplati. U policiji - svi
ljubazni, ali mi kau:
- Gospodine Dapeviu, mi ne moemo udovoljiti vaoj elji za azilom. Pitali smo Belgiju i
Francusku zato ste protjerani i dobili teleks francuskog ministra, gospodina Marselena, da vas niko
odande nije protjerao i da moete da se vratite u Francusku kad zaelite. Ovaj teleks e vam sluiti
kao privremena legitimacija.
Ja sluam, gledam i udim se da li ovako bezono moe da lae jedan ministar unutranjih
poslova. Poslae me u drugu policijsku stanicu da tamo sredim formalnosti. Sjeo sam u neki hodnik
i gledao kako dovode one hipije, ukaju ih i muvaju. Otvorie se neka vrata, izae jedan policajac,
pokaza na mene i pozva me - prstom! Ja - ni makac. Kad je vidio da se ja ne obazirem na onaj
njegov prst, on doe i ree:
- Izvolite ovamo.
Kofer ostade u onom hodniku. Povede me u odjeljenje u kome se uzimaju otisci. Kad sam
shvatio u emu je stvar, poeo sam da viem, da se guram sa njima: Sram vas bilo, ta to radite? Ja
nijesam kriminalac, aliu se Ujedinjenim nacijama." Tek tada shvatie da neto nije u redu.
Telefonirae u kantonalnu policiju i - odmah mi se izvinie. Izvinite, molim vas, gospodine.
Izvolite sjednite. Odmah e doi ef kantonalne policije." Doao je za pet minuta, jo sa vrata poeo
da se izvinjava, uzeo onaj moj kofer, smjestio me u auto i odvezao u Bazel - na granicu.
Na granici je pitao jednog francuskog andarmerijskog oficira da li je u toku stvari
gospodina Dapevia, kako me nazvao. Onaj je odgovorio:
- Jesam.
- Znai sve je u redu.
- Da, sve je u redu.
Oficir me pozva da uem u zgradu. vajcarci su se pozdravili sa mnom, poeljeli mi srean
put i otili.
im sam uao u neku sobu, njih nekoliko povadie pitolje i uperie ih u mene: Ruke
uvis!" Svi nakostrijeeni. Pokazujem im onaj teleks - nita ne vrijedi. Sve su mi oduzeli i, ak,
svukli me do gole koe. Pretresli su me itavog - do gaa i cipela. Kad je dola marica" i kad su
neka dva andarma pokuala da me uguraju pozadi, iza one mree, pobunio sam se:
- Neu da ulazim tamo. Ja nijesam kriminalac, ja sam borac jugoslovenskog Pokreta otpora.
Borio sam se za Francusku kao i za Jugoslaviju. Ovo to radite je sramota.

Onaj jedan andarm stade, pogleda me i ree:

- I ja sam se borio u francuskom Pokretu otpora. Pa, mi smo ratni drugovi.
Mene je stavio pored sebe naprijed, a onog drugog andarma je otjerao pozadi, iza one ice.
Odvezli su me u andarmerijsku kasarnu Sen Luj, petnaestak kilometara od granice i predali nekom
potpukovniku. Kad je ovjek vidio onaj moj teleks i uporedio ga sa sasvim suprotnim nareenjem
koje su oni imali, shvatio je da neto nije u redu i stvarno svojski se zauzeo da stvar razjasni. U
jednom momentu doe i ree:
- Naa vlada je pitala belgijsku vladu zato niste dobili azil u Belgiji. Belgijska vlada je
odgovorila da je ona vama dala azil jo u avgustu 1968. godine ali da vam ga nije mogla uruiti jer
nije znala gdje se nalazite. Na osnovu toga, francuska vlada je rijeila da idete u Belgiju.
Zamisli. To su bile debele lai. Odmah sam vidio da je to bila neka ujdurma, i to na nivou
vlada. Pitao sam zato moraju straarno da me vode.
- Nae vlasti smatraju da ste vi vrlo opasan ovjek. Nemojte da se bunite i ljutite, vezaemo
vas i odvesti do belgijske granice.
Dadoe me opet onom iz Pokreta otpora i jo jednom - vezanog. im smo uli u voz, odmah
me odvezao i poeo da se ali kako su u Francuskoj poslije rata najvie napredovali oni koji su u
toku rata saraivali sa okupatorom.
Na belgijskoj granici isto kao na francuskoj: Ruke uvis!", vezivanje, marica" i pravac
nekakva karaula. U karauli me posadie na nekakvu stolicu i vezae me za nju. Pet sati su me
gladnog i ednog drali vezanog za onu stolicu. Otkucae neto i dadoe mi da potpiem: ,,U roku
od etrdeset osam sati morate napustiti teritoriju Belgije!" Oni su sa mnom lakrdiju pravili. Odbio
sam da potpiem. Ali, onaj potporunik je bio neumoljiv:
- Ovdje ete ostati vezani dok ovo ne potpiete. Ja sam dobio takvo nareenje i ja u ga
izvriti. Vi potpiite ovo i onda idite u Brisel. Za etrdeset osam sati naite one koji su meni
naredili i svaajte se sa njima.
To je, stvarno, bio pametan prijedlog i ja sam odmah potpisao onaj papir. Dali su mi da
jedem, pijem i automobilom su me odvezli na eljezniku stanicu. ak su mi i voznu kartu kupili.
U Brisel sam stigao oko jedanaest sati i odmah otiao kod jednog prijatelja. Drao je kafanu i,
inae, mnogo mi je i ranije pomagao. Odmah smo angaovali jednog advokata koji je ve zastupao
neke ljude u istoj situaciji. Taj advokat je uspio da se izbori da mi odobre boravak od mjesec dana.
A onda jednog dana, poslije osam mjeseci - saoptio mi je to na izlazu kue u kojoj sam stanovao i za politiki azil u Belgiji. Politiki azil i belgijsko dravljanstvo dobio sam u oktobru ili novembru
ezdeset devete godine, dakle, poslije dvije i po godine potucanja i maltretiranja po Zapadu.
U Belgiji nijesam mogao da naem posao, pa sam jedno vrijeme radio kao radnik na
izgradnji neke rafinerije u Holandiji. Naalost, tamo sam se brzo razbolio - pod stranim uslovima
sam radio, po vjetru, kii, na velikoj visini i hladnoi - pa sam ponovo morao da se vratim u Brisel.
Tada se dogodila za mene veoma vana stvar.
Hranio sam se u restoranu tog mog prijatelja Jugoslovena. U nju je bar jednom nedeljno
dolazila jedna vrlo pristojna belgijska porodica. Otac, majka i erka. Roditelji su ve imali vie od
pedeset godina, a erka neto preko trideset. Ja sam sjedio za svojim stolom, blizu njihovog, i
odatle dosta dobro, silom prilika, iako to nijesam elio, mogao da ujem njihove razgovore. Otac je
bio tipini konzervativac, a erka je u tim njihovim porodinim polemikama uvijek branila lijevu
orijentaciju. Nijesam sa njima dolazio ni u kakav kontakt, ali mi se, moram priznati, veoma dopao
nain erkinog razmiljanja.
Poto su me tamo esto viali, zainteresovali su se ko sam. Naroito majka. Ovaj moj
prijatelj, vlasnik restorana, nairoko im je ispriao sve to je znao o meni. Izgleda da se ta pria
dopala majci i Milin. Jednog dana su pozvali mog prijatelja i njegovu porodicu u svoju kuu na
selu. Moj prijatelj je insistirao da i ja poem. Opirao sam se jer mene nijesu pozvali, ali me je on
ubijedio da poem. Bili smo tamo na ruku, itavo poslije podne smo sjedili u bati, razgovarali...
Tu je poelo moje poznanstvo sa Milin. Bila mi se svidjela, ali zbog moje situacije, prije svega
materijalne, to je ovdje veoma vano, ja nijesam mnogo insistirao na vienju. Istina, jednom
prilikom sam joj se razglednicom javio iz Francuske i ona je to odmah rekla ovom mom prijatelju.

Bilo joj je vrlo drago. Isto vee kad sam se bolestan iz Holandije vratio u Brisel, ovaj moj prijatelj,
ne pitajui me, telefonirao je Milin. ivjela je sama. Ovdje je to obiaj: im dijete zavri studije,
odvaja se od roditelja. Rekao joj je da sam doao i da bih elio da je vidim. Odgovorila mu je da je
ve legla, da je kasno i jo neto slino tome, ali je on insistirao: A, vi ustanite, obucite se, uzmite
taksi i doite." Zamisli, dola je.
Poslije toga vrlo esto smo se viali. Kada je prolo izvjesno vrijeme, pozvala me sebi u
stan i, malo-pomalo, potpuno smo se zbliili i zavoljeli. Jednog dana predloila mi je da se preselim
kod nje.
Vjenali smo se sljedee, sedamdesete godine. Kad je trebalo da nam se rodi dijete, bili smo
se dogovorili da mu ja dam nae ime - ako bude muko, odnosno da mu ona da njihovo ime ukoliko bude ensko. Rodila nam se djevojica. Prisustvovao sam poroaju. Milin je vrlo
plemenita. Bez obzira na na dogovor, ona je znala da e mi biti milo da naa erka nosi nae ime.
Ovdje je praksa da se odmah poslije roenja djeteta popuni formular, navedu tri imena i formular
odnese u optinu. Pola sata poslije poroaja Milin mi je rekla da napiem desetak enskih imena
koja se ovdje mogu izgovarati, da bi ona mogla da izabere tri i upie u formular. Izabrala je:
Milena, Radmila i Ana. Nau erku, po ovom prvom imenu, zovu Milena.
Stekao sam krov nad glavom i namjeravao da teorijski ire obradim sve ono to sam proao.
Rekao sam ti da sam bio osnovao nekoliko grupa u Parizu. Sa njima sam odravao kontakte i
namjeravao da pokrenemo list i iri politiki rad. Meutim, bilo mi je potpuno jasno da nee biti
mogue ni izdavanje lista, ni knjige, ni stvaranje organizacije - bez materijalne osnove. Zato sam
bio odluio da otvorim prvo jednu, a onda i lanac prodavnica u mjestima u kojima rade nai radnici,
prodavnica za prodaju nae hrane ili hrane sline naoj. Uspio sam da ubijedim Milin da mi da
poetni kapital. Uzela je kredit etiristo hiljada belgijskih franaka i dala mi. Ne, nije ona znala za
moju organizaciju i politiki rad. Rekao sam joj da hou da doem do sopstvenih sredstava jer mi je
vrlo neprijatno da zavisim od nje. ak sam traio da radim kod njenog oca, imao je firmu za
odravanje velikih i poznatih briselskih graevina, ali je on to odbio. Nije htio da dozvoli da njegov
zet radi takve poslove.
Sa tim novcem Milin i ja smo u Parizu otvorili jednu radnju. Angaovao sam nekog naeg
radnika Prinevca, bio je na Golom otoku, i njegovu enu da vode tu radnju. I to, za njih pod veoma
povoljnim uslovima: stanovali su besplatno, hranu uzimali besplatno i imali pola od iste dobiti.
Meutim, im sam ja to pokrenuo, francuska i jugoslovenska policija, u kooperaciji, nastojale su da
mi to unite. Francuska policija me esto traila u radnji i ak naredila onim Prinevcima da dojave
im se pojavim.
Jednog dana otiao sam u Pariz. Naravno, sasvim legalno. Tada sam ve imao sve papire i
plavi paso Ujedinjenih nacija. Odmah sam shvatio da me ovo dvoje debelo potkradaju. I ne samo
to. Jedne veeri u radnju su upala petorica policajaca na elu sa efom odjeljenja francuske dravne
bezbjednosti za Evropu. I to sa pitoljima u rukama. Podigao sam ruke uvis, pretresli su me i
saoptili:
- Uhapeni ste jer ste protjerani iz Francuske i bespravno ste preli granicu.
Odveli su me negdje na kraj Pariza u jednu od onih rejonskih policija. Objasnio sam im da
sam jo u vajcarskoj dobio teleks francuskog ministra Marselena kojim je moj raniji izgon
suspendovan. Mislili su da ih laem ali su, ipak, provjerili i utvrdili da je to to govorim tano. Ali,
ovaj ef mi je otvoreno rekao da je u svemu tome neto udno jer su oni imali nareenje da me po
svaku cijenu nadu, uhapse i protjeraju iz Francuske. I to kao vrlo opasnu linost. Rekao sam mu:
- Ne shvatam zato me progonite. Ne mijeam se u francuske stvari i ne poznajem skoro
nijednog Francuza.
- Mi to znamo. Ali, mi znamo i to da ste vi protiv Tita, a Tito je na prijatelj. Vi ste
neprijatelj naeg prijatelja, dakle i na neprijatelj. Pustiemo vas ako se obaveete da ete sjutra u
devet sati doi u dravnu bezbjednost.
- U redu, ali me vratite tamo gdje ste me uhapsili.
On se nasmija i ree:
- ovjek ne zna kako da se ponaa prema vama politikim emigrantima. Prije rata sam u

policiji bio ef jednog odjeljenja. Dobio sam nareenje da po svaku cijenu pronaem ovanija
Saragata jer je ilegalno ivio u Parizu. Kao socijalista borio se politiki protiv Musolinija, a mi smo
nastojali da sa Musolinijem odravamo najbolje odnose. Nisam tada uspio da ga pronaem jer su ga
Italijani dobro krili. Meutim, jedva est-sedam godina poslije toga, Saragat je dolazio u Pariz.
Ovog puta kao predsjednik Republike Italije i ja sam morao da angaujem tri hiljade policajaca da
obezbijedim tog istog Saragata. Ko zna, moglo bi se dogoditi da jednog dana tako i vas
obezbjeujem.
Vratili su me u radnju, a sjutradan sam otiao u dravnu bezbjednost. Primio me isti ovaj
policajac i rekao:
- Tano je da postoji ministrov teleks. Meutim, mi smatramo da ste vi vrlo opasan
revolucionar i ministar unutranjih poslova Marselen donio je odluku da smjesta napustite teritoriju
Francuske i da vie u nju ne smijete dolaziti. Ako opet doete, biete uhapeni.
Morao sam da napustim Francusku, radnja je propala - ovo dvoje su je opljakali - a Milin
je izgubila skoro esto hiljada belgijskih franaka. Kasnije je sve saznala, ali mi nikad ni jednom
jedinom rijeju nije to prebacila.
U Belgiji sam se, poslije toga, sastajao sa nekim albanskim studentima, koji su studirali
umjetnost, i pokuavao sam sa njima da neto radim na liniji marksizma-lenjinrzma.
Jugoslovenskih radnika ovdje nije bilo. Ako ih je i bilo, radili su na autoputevima, daleko od
Brisela. Oni sa kojima sam i dolazio u kontakt bili su tako niskog nivoa da nijesam znao sa im da
ponem. Psovali su i Jugoslaviju i socijalizam i komunizam... ta da im onda objanjava. Mada su
i ti albanski slikari bili obini zlotrkovii. Njih sve to uopte nije interesovalo i brzo sam shvatio da
je sve to silovanje stvari. Vie su dolazili iz potovanja prema mojim godinama i prolosti, nego to
ih je interesovao marksizam-lenjinizam. Istovremeno, prekinuta je i moja veza sa onim grupama u
Francuskoj. Sve to nije bilo uvreno i osulo se.
Onda je jednog dana doao iz Sovjetskog Saveza sin Bogdana Jovovia. Poslali su ga ovi iz
Sovjetskog Saveza, prije svega Mileta, da mi saopti kako se stvara nova komunistika partija
Jugoslavije. Nisam ja sa njim mnogo raspravljao - nije on bio takvog nivoa - ali sam mu otvoreno
rekao da mi se sve to skupa mnogo ne svia, da je lako njima iz Sovjetskog Saveza, iz potpune bezbjednosti, stavljati ljude u vatru, da je to besmislica - i sve to sam poruio Mileti.
Mileta je poslije toga, pod izgovorom da ide da obie sina, i sam doao u Pariz. Sreli smo se
tamo i on je od mene traio da mu predam svoje veze u Parizu i Francuskoj, da ga povezem sa
ljudima. Rekao sam mu da od toga nema nita, da smo bili neto pokuali, ali da se sve raspalo
poslije mog protjerivanja iz Francuske. Nije mi vjerovao, mislio je da ga odbijam iz drugih razloga.
Sa Miletom sam se tada raziao na dva-tri pitanja. Prvo, on je smatrao da Jugoslaviju treba
vratiti u socijalistiki tabor, a ja sam ve tad bio ubijeden da taj tabor vie ne postoji. Drugo, on je
opravdavao intervenciju Rusa u ehoslovakoj, a ja nijesam. Tree, on je tvrdio da e Zapad
parlamentarnim putem ui u socijalizam, ja sam govorio da je to besmislica. etvrto, ja sam bio apsolutno protiv toga da se iz Sovjetskog Saveza stvaraju nekakve grupice nove komunistike partije
po Jugoslaviji. ak sam mu rekao da UDB-a sigurno zna sve to on namjerava i da e jednog dana,
dok on bezbjedan sjedi u Kijevu, pokupiti sve te ljude i otjerati na robiju. Potpuno smo se razili i
po pitanju njihovog programa. Bio je toliko zastario, kao neto to je moralo biti pisano pred rat ili
u toku rata.
Taj razgovor smo vodili sedamdeset tree, a oni su odmah poslije toga napravili onu glupost
sa barskim kongresom. I sam zna kako je to zavrilo. Da stvar bude tea i ja sam zbog toga, ni kriv
ni duan, imao grdne probleme. ak je ,,Le Mond" i mene upetljao u itavu stvar, a Frans press" je
agencijskim putem sastavio neku slinu vijest. ,,Le Mondu" sam poslao demant i kad sam vidio da
ga ne objavljuju, otiao sam pravo u Pariz i traio razgovor sa ondanjim glavnim urednikom
Fontenom. Objasnio sam mu da ja nijesam mogao stvarati nekakvu prosovjetsku organizaciju u
Jugoslaviji jer sam smatrao da sovjetsko rukovodstvo vodi istu onakvu revizionistiku politiku
kakvu je vodilo jugoslovensko rukovodstvo. Objavili su moj demant.
Ubrzo, meutim, u belgijskom glavnom listu ,,Le Soar", objavljena je interpelacija protiv
mene dva socijalistika poslanika u belgijskom parlamentu. Optuba ista: Kako belgijska vlada

moe da dozvoli da neko iz Belgije stvara u Jugoslaviji ilegalnu prosovjetsku organizaciju i da

odavde za raun Sovjetskog Saveza vodi borbu protiv Jugoslavije, nama prijateljske zemlje."
Odbranio me tada ministar pravde. Rekao je da oni imaju uvid u moje ponaanje i da ja sa tim
nemam nikakve veze. Drugi put, u istom tom ,,Le Soaru" osvanula je izjava Staneta Dolanca da
sam sve to organizovao ja, uz asistenciju Milete Perovia! Taj Stane Dolanc, kao glavni
jugoslovenski policajac, savreno je znao da ja sa tim nemam ba nikakve veze. Demantovao sam i
to. Jo sam dodao da Stane Dolanc lae da bi mi kod belgijskih vlasti i uopte u Belgiji oteao
normalan ivot. Sve su objavili.

Kidnapovanje
U dobrim odnosima sam ostao sa onom grupom u Bukuretu. Dopisivali smo se. Neki od
njih su kod mene dolazili. Odluio sara da odem do njih i naprosto da razmijenimo miljenje o
svemu i svaemu.
Pisao sam u Bukuret da u doi i pisao sam, istovremeno, nekolicini drugova u Sovjetskom
Savezu, Poljskoj, Albaniji da, ako mogu, dou u Bukuret da se sastanemo i da zauzmemo
zajedniki stav o svemu to se dogaa, pa i o Miletinom barskom kongresu. Sa mnom je krenuo
oko Stojanovi, moj drug iz Francuske. Radio je tamo kao radnik i nezavisno od mene bio se formirao na istoj politikoj liniji. Jedno vrijeme bio je lan KP Francuske, pa se, kad je vidio da je i
ona na revizionistikim pozicijama, preselio u Brisel, tamo radio i ivio sa enom i dvoje djece.
Prvo vee po dolasku, pozvani smo kod ora Markueva na veeru. Doao je i Aleksandar
Opojevi i odmah me upozorio da mu je neki roak njegove ene koji radi u rumunskoj dravnoj
bezbjednosti rekao da se UDB-a pripremila da me kidnapuje i da, zato, treba dobro da me uvaju,
da uvijek trojica-etvorica budu sa mnom i, navodno, da e rumunska policija strogo voditi rauna
da se to ne desi.
Za tih sedam dana nisam nita posebno radio. Viao sam se sa etiri-pet drugova, etao sa
njima po parkovima, priali smo o svemu i svaemu. Jer, niko od ovih koji su pozvani, nijesu
uspjeli da dou. Nijesu dobili vize. Dodue, dvojica ili trojica su doli dva dana poslije mog
kidnapovanja. Kad sam vidio da od nekog ireg sastanka i diskusije nema nita, odluio sam da
skratim boravak i da se vraam u Brisel. Posljednje vee nas je Aleksandar Opojevi pozvao kod
sebe na veeru. Bilo nas je etvorica: domain, orde Markuev, Stojanovi i ja. Od Opojevia sam
telefonirao u Brisel i rekao Milin da emo u Brisel stii sjutra ujutro oko deset sati. Zamolio sam je
da nas saeka na aerodromu. I oko je razgovarao sa svojom enom. Zatekla se to vee u posjeti
kod Milin.
Negdje poslije veere, dok smo pili kafu i razgovarali, Opojevieva ena je ula u sobu koja
gleda na ulicu, ali je ubrzo otvorila vrata i pozvala Opojevia. Ta njihova kua bila je jedna vea
vila. Imala je nekoliko stanova i bila je okruena drveem. Kad su izali iz sobe pitao sam
Opojevia ima li kakvih problema. Odgovorio je da nema.
Kasnije sam saznao da je Opojevieva ena primijetila da se mnogo ljudi muva pozadi kue,
oko tog drvea, da je na to upozorila Opojevia. Opojevi je, meutim, bio ubijeden da su to
rumunski policajci koji mene uvaju.
Oko jedanaest sati krenuli smo u hotel. Kad smo krenuli, sreli smo njegovog sina koji se
odnekud vraao. Padala je kia. Naiao je jedan automobil i Opojevi ga je zaustavio. Opojevi je
bio zamjenik direktora preduzea za distribuciju filmova, a to je bio automobil njegovog direktora.
Vozio ga je sin tog direktora. Pristao je da nas odveze do hotela. Opojevi je sjeo pored njega, a nas
dvojica pozadi. Sa Markuevim smo se prije toga oprostili. im smo krenuli, primijetio sam da nas
prati jedan bijeli automobil. Skrenusmo u neku sporednu ulicu - on za nama, skrenusmo ponovo u
glavnu - on opet za nama.
Belgijska ambasada je bila sasvim blizu i, u momentu, palo mi je na pamet da 'se odvezemo
pred ambasadu i da u nju uskoim. Nisam to uinio jer sam i ja smatrao da nas prate Rumuni. Kad
smo uli u hotel Derebenti", oko onih liftova je stajalo dvadesetak ljudi. Na recepciji - nema naeg
kljua! Sav sam se ve bio nakostrijeio. Situacija sumnjiva da sumnjivija ne moe biti. Opojevi
ree: To su sigurno ovi iz rumunske policije ili da ti pretresu sobu, pa su, vjerovatno, zaboravili
da vrate klju." Dali su nam rezervni klju. Ostavio sam ovu dvojicu nasred onog hola i krenuo sam
do recepcije da zakaem buenje. Kad sam se okrenuo, njih dvojice vie nije bilo. Upitah se: ta je
ovo, majku mu? Trebalo je da me ekaju. Pomislio sam da su otili do nae sobe da vide ta se
tamo dogaa. Krenuo sam za njima, iako sam ve bio odluio da izjurim iz hotela i otrim u
belgijsku ambasadu. Uoh u lift, ude za mnom i gomila onih koji su ekali pred liftom. Ja pritisnuh
petnaesti sprat - oni i ne dotakoe onu dugmad. Niko ni rijei ne progovori. Samo su me gledali i

smjekali se. Kako sam izaao iz lifta i krenuo ka sobi, na mene se obruilo ko zna koliko ljudi.
Pljutali su po meni udarci sa svih strana. Onda sam dobio udarac od koga sam poeo da gubim
svijest. Dok sam padao, uo sam smrtni ropac, krkljanje one dvojice.
Prvi put sam se osvijestio na podu izmeu prednjeg i zadnjeg sjedita nekog automobila.
Bile su mi vezane i noge i ruke - kao paket! Jedan od njih mi je drao onu palicu duboko u ustima.
Umalo se nijesam uguio. Kako ne zna? To je kratka palica, obmotana gazom i slui da te
onemogui da vie. Ovaj koji me drao je tu palicu tako krvniki nabio u moje grlo da me taj bol i
osvijestio. Kad je izvadio, sva je bila natopljena krvlju. Potpuno mi je ogulio grlo. Odvezli su me u
neku vilu okruenu batom. Kasnije sam uo da su u toj vili drali i Imra Nada prije strijeljanja.
etvorica su me iznijeli iz kola i uz neke stepenice odnijeli u neku sobu. Kroz trepavice sam vidio
da nose i Stojanovia i Opojevia. Prvo su me bacili na pod, a onda je priao jedan, podigao me,
stegao me izmeu svojih nogu i toliko zategao one lisice da su mi se bile potpuno zarile u kost na
rukama. Nerv mi je i danas oteen zbog toga.
Nita nijesu govorili, bili su zbog neeg veoma uznemireni i samo su se muvali onuda.
Onda je doao nekakav ljekar sa slualicama, oslunuo mi je puls i apatom neto rekao jednom od
ovih. Stavili su me na krevet, lisice malo podigli i ufalovali su me od stopala do kukova. Nijesam
mogao ni da mrdnem. Naizmjenino sam padao u nesvijest i budio se. Podigli su me, iznijeli onako
kako su me i unijeli i posadili u sredinu, izmeu dvojice, na zadnje sjedite automobila. Bio sam
sav krvav. Polomili su mi zube, isjekli jezik, odrali grlo, polomili rebra i povrijedili sve unutranje
organe. Traio sam vode, mislio sam umrijeu od ei. Padao sam as na jednu, as na drugu
stranu. Oni su me gurali i na kraju mi stavili na usta i nos neku maramu. Potpuno sam izgubio
svijest. Probudio sam se sjutradan uvee u beogradskom Centralnom zatvoru, u jednoj eliji u
suterenu.
Bivi ef dravne bezbjednosti Rumunije, general Jon Paepa, kad je emigrirao u SAD
napisao je knjigu Crveni horizonti i u njoj opisao i ovo moje kidnapovanje. On tvrdi da su me
Rumuni predali Jugoslovenima u toj vili, udaljenoj petnaestak kilometara od Bukureta. Meutim,
on je tamo napisao da su dogovor o tom mom kidnapovanju postigli lino Tito i auesku prilikom
boravka aueskua na Brionima. Ja u to ne vjerujem. Prvo, efovi drava takve sporazume nikad ne
prave. O tome se dogovaraju efovi policija uz saglasnost politiara. Drugo, mislim da u to
auesku nije bio umijean. On je poslije tog dogaaja otkazao ve zakazanu posjetu Jugoslaviji, a
smijenio je efa bukuretanske policije i ministra unutranjih poslova.
Bio sam skoro smrtno povrijeen i smjestili su me u zatvorsku bolnicu. itavo krilo su bili
ispraznili zbog mene. Jedan udbovac stalno je sjedio uz mene. Svesrdno su me lijeili, vodili su me
na rendgene, uvrivali rebra - i pogreno su ih uvrstili. Krivo su srasla. Mjesec i po dana sam bio
u bolnici, a kad sam se oporavio, prebacili su me u vojni zatvor u Ustanikoj ulici na Vodovcu.
Cio trei sprat je bio moj. Sjutradan je poelo sasluavanje. Prvi su doli ef jugoslovenske dravne
bezbjednosti etkovi i njegova dva pomonika - erkovi i Jovanovi. Sve su znali o meni.
Apsolutno nita novo ja njima nijesam mogao da kaem. Kidnapovan sam osmog avgusta
sedamdeset pete, a sudu sam predat dvadeset drugog decembra iste godine.
Odmah sam se sukobio sa istranim sudijom i tuiocem. Traili su od mene da potpiem da
sam uhapen onda kad sam predat sudu, a ne onda kad su me kidnapovali. Istrani sudija je bio
pristojan. Predstavio se kao istrani sudija Okrunog suda u Beogradu, a tuilac Se dernjao:
- Mi sa tobom lepo postupamo, a moemo promeniti plou!
Pa sam morao da mu kaem:
- to se dere, andarino jedna!
Kad su me pitali koga odreujem za advokata, odgovorio sam da ne znam. Trebalo je imati
muda pa pristati na ulogu moga advokata. Traio sam da obavijeste moju sestru Danicu i brata
Milutina i prenio sam na njih ovlaenje da izaberu advokata. Imao je hrabrosti da se prihvati
jedino Jovan Barovi, onaj to je brzo poslije toga poginuo u nekoj saobraajnoj nesrei.
Skoro mjesec dana mi nijesu dozvolili da se sastanem sa advokatom. Na kraju sam morao
da stupim u trajk glau. Tek sedmi dan trajka doao je upravnik Centralnog zatvora - lamo su me
ponovo prebacili i sa njim istrani sudija. Boravio sam u eliji za na smrt osuene, u kojoj je

boravio i onaj terorista Hrka. Upravnik mi je obeao da u se sastati sa svojim advokatom ako
prekinem trajk glau. Barovi je sa svoje strane inio sve da stupi u kontakt sa mnom, ali, takoe,
nije uspijevao. ak mu nijesu dali da se upozna sa istranim materijalom. Sreli smo se poslije ovog
upravnikovog obeanja. Nedelju dana prije suenja pozvali su mene i Barovia i tvrdili: da sam
htio oruanom silom da oborim vlast radnike klase u Jugoslaviji, da sam Bugarskoj dao
Makedoniju (kao da sam ja prodava duvana, a Makedonija obina kutija cigareta!), Albaniji Kosovo; da sam htio da stavim Jugoslaviju pod dominaciju jedne velike strane sile!
Sve gore od goreg. Svaka od tih stvari pojedinano predvia smrtnu kaznu. to je najgore,
ni o jednoj od tih stvari nije bilo rijei na sasluanju, pa sam shvatio da se neto iz temelja
izmijenilo. Sve sam to, naravno, odbio kao najobiniju besmislicu i ak im rekao da i oni dovoljno
dobro znaju da je to najobinija budalatina. Sve to sam ja inio jeste to da sam se svim silama
suprotstavljao revizionistikoj politici njenog rukovodstva i da sam se povezivao sa svima onima
koji su smatrali da ta politika treba da se promijeni. Dakle, radilo se o mom odnosu prema politici
rukovodstva zemlje, a ne prema mojoj zemlji.
Optunicu su mi uruili samo dva dana prije suenja. Sa advokatima sam se dogovorio Barovi je prikljuio i nekog advokata Kovaevia - da me oni brane samo po pravnim stvarima, jer
sam kidnapovan kao dravljanin Belgije na stranoj teritoriji i silom doveden u Jugoslaviju.
Politiku odbranu sam sam sebi spremio. Kad sam uao u sudnicu, primijetio sam Milin, Milutina,
dosta publike i novinare. Danica je ve bila mrtva. Umrla je etiri-pet mjeseci poslije mog
kidnapovanja. Barovi mi je rekao, poto se on esto sa njom viao, da je prosto presvisla od tuge.
Meutim, ve na otvaranju suenja, sudija je proces proglasio tajnim. Pominjao je neke dravne
tajne i sline stvari. Digao sam se i poeo da viem da je to ordinarna la, da nikakvih tajni u vezi
sa mnom nema, da je moja politika djelatnost bila javna, da sam kidnapovan kao graanin Belgije
u Bukuretu i na silu doveden u Jugoslaviju, da sam pri tome skoro smrtno povrijeen, da su time
ozbiljno prekrene norme meunarodnog prava i jugoslovenski zakoni koji kidnapovanje
inkriminiu kao teko krivino djelo, daje to najobiniji montirani politiki proces...
Nita nije pomoglo. Sudija je ispraznio salu. Nijesu dozvolili ni Milin, ni Milutinu da
prisustvuju suenju. To je bila lakrdija od suenja. Tridesetak svojih svjedoka sam predloio da
svjedoe. Nijedan nije stanovao dalje od nekoliko kilometara od one sudnice. Nikoga nijesu
pozvali. Zato su, kao svjedoke optube, iz zatvora dovodili osuene ibeovce, iz Pariza nekog
njihovog agenta, doveli su i onog Lala Ivanovia to je sa mnom bio u Sovjetskom Savezu i
njegovu enu.
Advokati i ja insistirali smo da se utvrdi gdje sam ja bio etiri i po mjeseca od osmog
avgusta do dvadeset i drugog decembra. Jer, oni su tvrdili da sam ja uhapen u vrenju
neprijateljske djelatnosti na teritoriji Jugoslavije dvadeset drugog decembra. Predsjednik suda je
sve to odbijao i govorio da to uopte nije vano. Zamisli, nije vano! ak sam mu rekao: Ja bih te
pitao da li je to vano da je tebe neko zatvorio etiri i po mjeseca?" Kad su svjedoili ovi koji su
dovedeni iz zatvora, koji su sa mnom bili u Albaniji, u SSSR-u, u Francuskoj, advokati su traili da
se njihove izjave koje negiraju pojedine navode iz optunice unesu u zapisnik. Predsjednik suda je i
to odbio. Advokat Kovaevi mu je ak rekao: Kakav je ovo sud? Vi neete da unosite u zapisnik
nita to slui u odbranu naeg klijenta, a unosite besmislice koje nemaju veze sa stvarnou i u
koje normalan ovjek ne moe povjerovati."
Suenje je trajalo pet-est dana. Po itav dan su me drali tamo i nita mi nijesu davali da
okusim. Kad je trebalo da saopte presudu, nijesam htio da uem u sudnicu dok nijesu unutra
pustili publiku.
- Vladimir Jovana Dapevi osuuje se na smrtnu kaznu!
Prije toga itali su obrazloenje presude koje nije bilo nita drugo nego doslovce prepisana
optunica da bi tek na kraju rekli da se smrtna kazna zbog mojih godina, zbog porodinog stanja,
zbog uee u NOB-u zamjenjuje na kaznu zatvora od dvadeset godina.
Robijao sam, vidio si, u poarevakoj Zabeli". Namjeravao sam da traim da me poalju u
zatvor u Sremskoj Mitrovici, u odjeljenje za strance. Tamo je reim izdravanja kazne neuporedivo
povoljniji. Uopte, Mitrovica" je za osuenike, posebno za politike, daleko bolja od Zabele". Ta

Zabela" je jedan od najgorih zatvora u Jugoslaviji. Moda je gori jo jedino Ni". Osuenici su
mi to priali. Uostalom, i sam si vidio kakav je reim u Zabeli", a kakav, recimo, u slovenakim
zatvorima. Ne mogu se ak ni porediti.
Privremeno su me tamo poslali, a ostao sam do kraja. Prilikom kidnapovanja polomili su mi
zube i nijesam imao ime jesti. Onih pet krnjotaka to mi je ostalo bilo je neupotrebljivo. Samo su
mi sekli jezik. Jo u beogradskom Ce-Ze-u sam traio da mi naprave proteze. Rekoe: Mi nemamo
zubnu ambulantu. Jedina prava je u 'Zabeli'. U njoj radi odlian zubni ljekar iri." Taj iri je
stvarno napravio nemogue. Na tih pet mojih krnjotaka stavio je most koji, evo, i danas nosim.
teta, umro je od srane kapi, a bio je jedan od najboljih zubnih ljekara u Jugoslaviji. Trudio se iz
petnih ila. Lijep, visok ovjek je bio. Poznavao me je jo iz vremena kad je bio vojni student.
Drao sam im ono poslije rata tamo nekakva predavanja.
Ti moji zatvorski dani u Zabeli" tekli su uglavnom mirno. Nijesu me maltretirali ni psovali,
ni tukli, ni poniavali. Valjda im je tako bilo nareeno odozgo. Iako su u meni vidjeli najveeg
dravnog neprijatelja, izvravali su neke moje sitne elje, lijeili su me kad sam bio bolestan,
dozvoljavali su da me posjeuju Milin i Milena. Traio sam da budem sam u eliji i to su mi dozvolili. Ve prvog dana sam odbio da radim i zbog toga me nijesu kanjavali iako je svaki osuenik
duan da radi. Ko odbije, alju ga u samicu. Neprestano sam itao. Najprije po dvanaest, a kad su
mi oi oslabile, po deset sati dnevno. U meuvremenu, smanjili su mi kaznu na petnaest godina.
Najvei dogaaj za sve to vrijeme bio je onaj tvoj i Kaleziev dolazak. Istina, do danas mi
nije jasno kako vam je polo za rukom da doete do mene i ta je stajalo iza toga. Jer, sve te godine
drali su me u onoj paklenoj sedmici" - sam si vidio: to je zatvor u zatvoru - ba zato to su htjeli
da budem potpuno izolovan, da se za mene nita ne zna. Kao da ne postojim.
Dodue, za takav tretman kao i za svaku sitnicu posebno morao sam da se izborim. I to od
prvog dana. Recimo, poslije karantina - osuenik kad doe u zatvor prvo je jedno vrijeme u
karantinu - bili su me rasporedili u eliju sa jo tri kriminalca. U onih desetak kvadrata ivjelo nas
je etvorica. To je bio nemogu ivot. Prvo, bili su cinkaroi - uprava ih je i stavila sa mnom da bi
me cinkarili. Drugo, jedan od njih - iskasapio je enu, a od sina napravio tekog invalida - tolike
neprijatnosti mi je pravio, provocirao me, prijetio mi, da mi je ivot stvarao prosto nesnosnim.
Stupio sam u trajk glau i tek sedmog dana su pristali da njih trojicu premjeste u drugu eliju.
Sve vrijeme mog boravka u Zabeli", ne raunajui one redare i kantinjere, kontaktirao sam
samo sa Batom Todoroviem. Bio je u eliji pored mene i esto smo razgovarali. Sem, kad bismo
se posvaali. To je bio kulturan ovjek, zavrio je dva fakulteta, obiao itav svijet, ali je njegovo
shvatanje bilo sto odsto buroasko i suprotno mom. Nije skrivao svoju mrnju prema socijalizmu.
Istovremeno, svim silama je nastojao da izae iz zatvora, pa se pomalo bojao da mu druenje sa
mnom moe nakoditi. Ulizivao se onim straarima i tako to bi meni ponekad rekao neku
svinjariju. Ja bih ga tada poslao u boiju mater... Poslije takvih kavgi znali smo i po godinu dana da
ne govorimo. Na kraju su mu prekinuli kaznu. Bio je teko obolio od raka, nije to ni znao, pa su ga
poslali kui. Meutim, stanje mu se pogoralo, prenijeli su ga u bolnicu i kad je ve bio u komi donijeli su akt o pomilovanju. Tog dana je i umro.
I on je bio kidnapovan. Ali, u Italiji. Italijanska mafija ga je otela i na granici ilegalno
predala jugoslovenskoj policiji. Prvo su ga jedno vrijeme drali u Ljubljani, a onda su ga prebacili u
Beograd. Priao mi je da je njegovo kidnapovanje bilo u kontekstu ve tada postojeih sukoba i
surevnjivosti izmeu Srbije i Slovenije.
Mene su drali skoro dvanaest godina. Sa onih etrnaest mjeseci u istranom zatvoru, od
kidnapovanja u Bukuretu, avgusta sedamdeset pete, do izlaska iz zatvora, juna osamdeset osme,
prolo je trinaest godina manje dva mjeseca. A pustili su me zbog ozbiljnih intervencija belgijske
vlade, tek poslije ogromnih napora koje je svih trinaest godina inila Milin. Bilo je dolo dotle da
belgijska vlada nekoliko mjeseci nije davala agreman novom jugoslovenskom ambasadoru u
Belgiji. ak je na izvjestan nain jugoslovenskim vlastima dala do znanja da i diplomatski odnosi
mogu biti prekinuti ako ja ne budem osloboen. Ja sam i belgijski dravljanin, a tako otra
intervencija bila je izazvana i neizvravanjem zvaninog obeanja jugoslovenskih vlasti belgijskom
ambasadoru. Prema tom obeanju, trebalo je da budem puten godinu i po dana ranije.

Dva dana prije putanja kod mene je doao neki, rekao bih, visoki funkcioner jugoslovenske
dravne bezbjednosti. Nije mi rekao da u biti puten, ali me pitao da li bih uzeo jugoslovenski
paso i raspitivao se da li u biti lojalan kad izaem iz zatvora. Odgovorio sam mu da je za svaku
ljubav, pa i mrnju, potrebno najmanje dvoje i da e moje ponaanje zavisiti od njihovog ponaanja
prema meni.
- Ako mi, kao ranije, budete slali provokatore i pravili razne smicalice, vratiu vam istom
mjerom. Da smo naisto.
Odgovorio mi je da oni ipak moraju znati ta ja tamo radim.
Rekao sam mu:
- S kojim pravom traite od mene da budem lojalan, a vi sami kaete da prema meni neete
biti lojalni i da ete mi slati agente!
- Ako budete puteni, nadam se da ete izraziti zahvalnost Predsednitvu SFRJ.
- Zbog ega? Zar zato to ste me u ovoj novoj Jugoslaviji drali u raznim zatvorima
dvadeset jednu godinu i dva mjeseca? Zar zato to ste me tukli, muili, poniavali kako nije muen
i poniavan moda nijedan ovjek na zemljinoj kugli? Zar da zahvalim zato to je to
Predsjednitvo, uz pomo onih oko sebe, upropastilo ovu zemlju. Kako uopte imate obraza da mi
to kaete?!
Zautao je.
Posljednje vee, oko deset sati, u moju eliju su uli komandiri itave zatvorske strae i onaj
Slavko. Sjea ga se. Zavrio je bogosloviju pa otiao u zatvorske straare. I sa njim ste pravili
intervju. Sve su pregledali, pretresli i odnijeli moje stvari. Ujutro, Slavko i dva straara odveli su
me u upravu. Presvukao sam se i tek tada mi je Slavko saoptio: Dola ti je ena. Tu je ispred
zgrade." Dola je sa savjetnikom belgijske ambasade. Dok sam bio u toj sobi, dvojica-trojica ljudi,
komandir Spasi, jedan zubni tehniar i jo neki, dolazili su da se pozdrave sa mnom. Zatim su me
odveli kod Marka Sovilja, zamjenika upravnika. Uruio mi je paso. Upravnik Tadei, da ga Sovilj
nije pozvao, vjerujem da ne bi doao ni da se pozdravimo. Valjda je bio ljut zbog onog sluaja sa
vama. Popili smo kafu, pozdravili se i Slavko me je izveo pred zgradu.
Napolju je stajala Milin.
Automobilom belgijskog ambasadora odvezli smo se u Beograd - pravo u belgijsku
ambasadu. Doekao me ambasador - sav prepadnut. Molio me da ne izlazim iz ambasade do
polijetanja aviona za Brisel. Meutim, Milin mi je u meuvremenu rekla da je moj brat Milutin
ozbiljno bolestan i ja sam znao da moram da ga vidim. Jedva sam u to ubijedio ambasadora.
Pomoglo mi je to to su oni odmah htjeli da mi daju belgijski paso, a ja nijesam imao fotografije
pa sam sa onim savjetnikom morao da odem na Terizije, u Bezistan", da se slikam na onom
automatu. Automat nije radio, a nije radio ni sljedei, pa ni sljedei... tako da sam se malo vozikao
po Beogradu i uspio da vidim poneto od Beograda. Prvi put poslije trideset godina. Nisam se
slikao jer nijedan od tih automata nije radio.
Odluno sam zahtijevao da vidim Milutina pa su popustili, ali pod uslovom da idem
ambasadorovim kolima i da sa mnom pou savjetnik i Milin. Pola sata sam razgovarao sa
Milutinom i njegovom porodicom. Vratili smo se u ambasadu, neto pojeli - malo sam se i alio pa
se ambasador na kraju bio malo opustio i raskravio - i otili na aerodrom. Savjetnik nas je pratio sve
do ulaska u avion.
Iz svega toga sam shvatio da su Belgijanci obeali jugoslovenskim vlastima da nikuda neu
ii, da ni sa kim neu imati kontakt i da u prvim avionom odletjeti u Belgiju.
Ne, nijesam vie odlazio u Jugoslaviju. ak ni kad je Milutin umro. Milin je previe
preplaena, a ni ovdje mi nijesu savjetovali da idem dok ne dobijem garancije da mi se tamo nee
nita dogoditi.
Naravno da elim da je vidim. Ta Jugoslavija je moja zemlja. Bez obzira na politika
slaganja ili neslaganja sa njenim rukovodstvom. Ko je bio u pravu, pokazae istorija. Ja danas
bolujem sve njene muke i uasno mi je ao to se sve ovo sa njom deava i to se ono u ta sam ja
ugradio dobar dio svog ivota rui i, ak, postoji opasnost da se totalno srui. Najtee mi je to to ne
mogu poi u Ljubljanu i obii grobove one rodbine... Meni to niko direktno nije zabranio, ali se iz

onakvog ponaanja belgijskog ambasadora moglo razumjeti da sam u Jugoslaviji nepoeljan. Zato
je bio onoliko uplaen, kao bez due, kad sam ja insistirao da vidim Milutina. Da je bilo drukije, ja
bih ostao nekoliko dana u Beogradu i onda otiao u Belgiju.

Umoran sam
Evo, ispriao sam ti skoro itav svoj ivot. Istina, u vrlo kratkom vremenu. Toliko kratkom
da mi je bilo vrlo teko da sasvim precizno formuliem svoje misli, pa neko ko nije upoznat sa svim
tim dogaajima moe stei ak pogrean utisak i o meni, i o mojoj politikoj djelatnosti, i o svemu
ovome to sam priao. Tim prije to je ovo to si uo samo grubi prelaz preko onoga to sam ja
stvarno proao i preivio. Da bi se razumjela sva ta moja djelatnost i, kako e moda nekom
izgledati, nevjerovatna i glupa tvrdoglavost, to neprekidno suprotstavljanje svima i svakome - neko
e moda i pomisliti da sam ja bio neka vrsta luaka ili slino - elim na kraju da kaem da su moji
postupci, ipak, bili racionalni i da su se uvijek zasnivali na mojim idejnim i politikim ubjeenjima.
itavog ivota sam se trudio da ostanem dosljedan onome u ta sam uvjeren, bez obzira na
posljedice po mene.
Ja sam se prvo formirao u porodici. Bila je to jedna od tipinih crnogorskih porodica sa
patrijarhalnim nainom ivota i patrijarhalnim shvatanjem. U njoj sam prosto usisao, upio sve
osnovne patrijarhalne vrijednosti: potenje, hrabrost, spremnost da se pritekne u pomo onome ko
je u nevolji, osjeaj linog dostojanstva i njegovu odbranu po svaku cijenu - po onoj devizi sve za
obraz, a obraz nizato na svijetu"... Te vrijednosti koje sam stekao u porodici i okolini u kojoj sam
ivio kod mene su se ujedinile sa idejom komunizma i osnovnim komunistikim vrijednostima i
shvatanjima. Poto sam u ranoj mladosti, u esnaestoj godini, stupio u Komunistiku partiju, sve
ovo o emu ti govorim bilo je povezano i sa neposrednim revolucionarnim radom. Kako sam
shvatio i apsolutno se uvjerio da je pobjeda ideje komunizma jedina mogunost da se ovjeanstvo
oslobodi od eksploatacije, od ugnjetavanja, od egoizma, od svih onih mana koje klasno drutvo
sobom donosi, ja sam, usvajajui komunizam kao ideju, smatrao da mi je dunost da sve svoje
snage i sve svoje sposobnosti, ne poputajui ni pred kakvim opasnostima i tekoama, uloim u
borbu za sprovodenje te ideje u ivot.
Jo prije rata, u punom smilsu te rijei, formirao sam se kao marksist-lenjinist, kao
revolucionar - i u teoriji i u praksi. Uestvujui u akcijama, smatrao sam za svoju dunost ono to je
u jednom stihu ovako izrazio Maurani:
Dobar pastir to kazuje inom, i sa svojim potvruje inom.
Najtee i najopasnije stvari sam, zato, preuzimao na sebe. Smatrao sam nemoralnim da
druge pozivam na borbu, bitku, demonstracije, sukobe sa policijom, na obraune sa ljotievcima, a
da sam, prvi, drugima to ne pokaem primjerom. Iz toga su proizlazile sve te moje bitke,
ranjavanja, hapenja, tue sa efovima policije, policajcima... iako sam uvijek bio svjestan da e
posljedice biti deset puta tee po mene. U svim tim stvarima ja sam, u krajnjoj liniji, branio svoje
ljudsko i lino dostojanstvo na onim vrijednostima koje sam ti pomenuo, koje su tokom vijekova
bile izgraivane kod nas u Crnoj Gori. Jednom prilikom, kad su me u Bileu pozvali u upravu na
razgovor, rekao sam Mijoviu, zamjeniku upravnika, ba to: Ja ovdje nita drugo ne inim nego
branim svoje lino dostojanstvo."
Ispriao sam ti dosta o Golom otoku. Iz svih onih detalja mogao si da shvati ta se sve na
tom ostrvu dogaalo, ali ti nijesam rekao glavno. Ja sam za vrijeme bive Jugoslavije proao mnoge
zatvore, doivio strahovita premlaivanja, skoro do smrti, razne torture, ali sve je to tada trajalo
relativno kratko i tano su se znale stvari: i ko ti je glavni neprijatelj i da on to ini da bi zadrao
svoju vlast. Iz onoga to sam ti priao o etrdeset osmoj, o mojim dilemama i stavovima, mogao si
vidjeti da ja moje tadanje drugove nijesam doivljavao kao neprijatelje, nego upravo kao drugove
koji grijee iz nekih razloga, koje, zato, treba pritisnuti da svoj stav izmijene. Nikakvih drugih
ambicija kod mene u to vrijeme nije bilo.
Tek na Golom otoku kod mene su se rasprile sve iluzije. U poetku nijesam mogao da
shvatim ta se dogaa. U Gradiki sam mislio da sve ono to su sa nama radili - rade ustae. Jer, to
su bile metode koje se nikad vie ni prema kome ne smiju upotrijebiti. Bile su do te mjere
neljudske, do te mjere sadistike i toliko uasne da se, jednostavno, ne mogu opisati. Na svijetu

nema tog opravdanja da bi se to jo nekom ikad inilo. Ja sam na Golom otoku shvatio da su oni
preli potpuno na drugu stranu barikade i da se, kao svi renegati, najee svete prvo svojim
dojueranjim drugovima.
Ti moji drugovi, neke sam dobro poznavao i prije rata, u poetku su morali da piju, prosto
da lou, da bi mogli da nas onako mue. Sjeam se da su ai, Janekovi i kompanija rakiju pili
onim velikim aama za vodu. Kasnije su se na to navikli, pa su im ti zloini, ak, priinja-vali
zadovoljstvo.
S druge strane, sve to to su oni nama radili, ini mi se, bio je rezultat njihovog uasnog
straha. I to dvostrukog. Straha da mogu izgubiti vlast intervencijom sovjetske armije ili pobunom u
zemlji i da e morati da odgovaraju za zloine koje su pravili prema vlastitim drugovima. I, straha
od sopstvene unutranje raspoluenosti. Kao kod ovjeka koji ubije roenog oca. Jer, taj prekid sa
Staljinom i meunarodnim komunistikim pokretom, za njih je upravo to bio. Ti strahovi pretvarali
su se u bijes koji su iskaljivali na nama na nain na koji nikad niko na zemljinoj kugli to nije inio.
Takvog muenja nije bilo ni u njemakim koncentracionim logorima, ni u logorima u Sovjetskom
Savezu, ni u amerikim u Koreji, ni u francuskim u Aliru... Nigdje.
Zamisli, tim perfidnim slamanjem ljudi, jedan dio osuenika su prisiliti da budu delati, da
gone, da mue, da tuku, da poniavaju svoje vlastite drugove. Sproveli su nezapameni i u istoriji
nezabiljeeni unutranji teror u zatvoru. Na Golom otoku najstranije nije bilo ni ono svakodnevno
batinanje, ni ona glad, ni ed, ni onaj muilaki rad, ni nespavanje... Iako je svaka od tih stvari
pojedinano bila strana po sebi. Najstranija na Golom otoku bila je atmosfera. To je vama danas
nemogue objasniti. Atmosfera uasa koja se neprestano osjeala u vazduhu.
U toj atmosferi uasa ja sam doao do zakljuka da se protiv onih koji rade takve zloine
treba boriti na ivot i smrt. Izmeu mene i onog rukovodstva nije vie moglo biti nikakvog
razgovora. Mi smo bili smrtni neprijatelji. Tim prije to mi je moj isljednik Zlati - pomagao mi je
taj ovjek onoliko koliko je mogao, ak bi mi kazao kad bi me neko cinkario - jednom otvoreno rekao: Kad se radi o tebi i jo tri-etiri ovjeka ovdje, mi apsolutno nita ne preduzimamo bez
striktnog nareenja sa samoga vrha."
Da li je, poslije svega toga, moje osjeanje moglo biti neto drugo nego osjeanje - mrnje i
osvete.
To, kao i saznanje da je najue jugoslovensko rukovodstvo zbog spaavanja svojih vlasti
otilo na drugu stranu, da je izdalo komunistiku ideju, odredilo je itav moj kasniji ivot. Krenuo
sam u bitku u najteim uslovima i okolnostima.
Morao sam, naravno, to i da platim. Sve ono to sam radio od izlaska sa Golog otoka do
kidnapovanja u Rumuniji zasnivalo se na tim dvjema stvarima.
Prije nego to ti kaem kako danas gledam na svu tu svoju politiku djelatnost u emigraciji,
moram jo malo da se vratim na etrdeset osmu. O rijetko kom dogaaju je u Jugoslaviji prosuto
toliko mastila koliko je prosuto o etrdeset osmoj godini. Sam zna ta se pisalo. Uostalom, i danas
se to pie. Veliano je to istorijsko NE" Staljinu kao najvei dogaaj savremene jugoslovenske
istorije, kao odbrana jugoslovenske nezavisnosti i isticana je ogromna zasluga Jugoslavije za ono
to se kasnije dogaalo u istonoevropskim zemljama, pa i u samom Sovjetskom Savezu, i to je
dovelo do ovoga to se sada u tim zemljama dogaa.
Uporedo sa tim, mi koji smo se etrdeset osme izjasnili za Rezoluciju IB-a, odnosno za to
da Jugoslavija ostane u socijalistikom taboru, klevetani smo i pljuvani do dananjega dana na
najgori nain: izdajnici, Staljinove sluge, prodane due, banda, agenti NKVD-a... Dali Su nam i to
ime - informbirovci, i predstavljali su na kao najvee neprijatelje svog naroda. Radili su to godinama, iz dana u dan, a nama, drugoj strani, nikad nijesu pruili ni minimalnu mogunost da kaemo
svoju istinu. Ljudi su, zato, sve to tako i prihvatili. Ne udi me to i ti ima takav stav o svemu
tome.
Zato bih, ovom prilikom, htio da kaem da se o toj etrdeset osmoj danas ne moe suditi,
prvo, ukoliko se ne uzme u obzir konkretna tadanja situacija u zemlji i, drugo - poto se radilo o
sukobu medu komunistima - ukoliko se itava stvar ne posmatra i mjeri komunistikim principima i
kriterijumima. Postavlja se pitanje: ko je te komunistike principe i kriterijume ispotovao, a ko

nije?
Buroazija je svom svijetu nametnula nacionalizam. Nasuprot njoj, mi komunisti smo kao
fundamentalni idejni stav postavili internacionalizam. Ideja komunizma i internacionalizam su
nerazdvojni. Jedno bez drugog je nezamislivo. Prema tome, mi smo tada morali da biramo: ili
buroaski nacionalizam ili komunistiki i proleterski internacionalizam. Treeg nije bilo.
Tih godina svijet je bio potpuno podijeljen na dva dijela: na svijet socijalizma i na svijet
imperijalizma i kapitalizma. Bila su se stvorila dva hegemona: Amerika, kao glavni hegemon u
svijetu imperijalizma, i Sovjetski Savez, kao glavna snaga u svijetu socijalizma. U mnogim
evropskim zemljama tada se jo nije znalo ko e koga. U Rumuniji je jo bio kralj, u Maarskoj
partija malih posjednika zajedno sa komunistima, u ehoslovakoj Bene i buroaski demokrati, u
Poljskoj slino. Tad je poeo hladni rat koji se svakog trenutka mogao pretvoriti u pravi rat. U
takvoj situaciji, svako slabljenje na bilo kom dijelu fronta imperijalizma, znailo je jaanje snaga
socijalizma, i obrnuto, svako slabljenje fronta socijalizma, znailo je jaanje snaga imperijalizma.
Dola je etrdeset osma. Iz svih onih mojih kolebanja, dilema, razmiljanja, iskristalisala se
jedna stvar kao osnovna. Za mene uopte nijesu bile bitne pojedine reenice iz onih pisama i
rezolucija. Za mene je bilo bitno samo jedno: da li emo ii sa Sovjetskim Savezom, socijalistikim
taborom i meunarodnim komunistikim pokretom protiv imperijalizma, ili emo, htjeli mi to ili ne
htjeli, ii sa imperijalizmom protiv Sovjetskog Saveza i meunarodnog komunistikog pokreta?
Bilo mi je jasno da je stvar socijalizma u Jugoslaviji propala ako krenemo ovim drugim putem.
Trei put niti sam vidio niti ga ima. Tako mislim i danas, etrdeset jednu godinu poslije toga.
Odluku naeg rukovodstva, ve sam ti to rekao, doivio sam kao naputanje osnovnih
principa internacionalizma i prelazak na buroaski nacionalizam. ilas u nedavnom intervjuu
Pobjedi" priznaje da smo mi etrdeset osme godine napustili internacionalizam jednom za svagda i
da je najvei na doprinos ovome to se danas dogaa u tome to smo razbili meunarodni internacionalizam. Dakle, ilas, jedan od etvorice elnih u to vrijeme, potvruje ove moje teze.
Prema tome, mi jugoslavenski komunisti, etrdeset osme smo se podijelili na one koji su
ostali vjerni internacionalizmu i bili spremni za to da plate svaku cijenu i na one koji su preli na
pozicije buroaskog nacionalizma. Istiui u prvi plan navodnu nacionalnu ugroenost zemlje, iako
je tada niko nije ugroavao. Ako je i bilo nekih planova za ulazak trupa u Jugoslaviju, njihov cilj
nije bio promjena jugoslovenskih granica, nego svrgavanje tadanjeg rukovodstva - zbog njegove
antisocijalistike politike. ilas potvruje i to citirajui jednog maarskoj generala.
Mi koji smo tada ostali vjerni komunistikom principu internacionalizma - proglaeni smo
izdajnicima, a oni koji su istinski izdali taj osnovni komunistiki princip - proglaeni su herojima.
Ja, meutim, nikada, nijednog trenutka, ni u dnu due nijesam imao osjeaj da sam ja neto i
nekoga izdao. Naprotiv, uvijek sam bio ponosan na to to sam ostao dosljedan internacionalizmu,
bez obzira na sve to sam zbog toga doivio. Sve moje kasnije aktivnosti u prvom redu bile su time
rukovoene. Zbog internacionalizma ja sam vodio bitku ak i u Sovjetskom Savezu.
Ve poslije rata, u vrijeme dok sam bio komesar jugoslovenske artiljerije, prilino sam se
svaao sa Rusima. Bilo je tada dosta njihovih savjetnika u artiljeriji. Posebno zbog pia i njihovih
zahtjeva koji uopte nijesu odgovarali naim mogunostima. ak sam jednom iao kod generala
Barskova, bio je ef svih sovjetskih savjetnika kod nas. da se alim na ponaanje nekih njihovih
savjetnika. Napili su se, napili i neke nae oficire i pravili skandal. Rekao sam mu da ne bi trebalo
da dozvoljava da pojedinci tako kompromituju Crvenu armiju i da bi trebalo da se ponaaju prema
moralnim i drugim normama zemlje u kojoj su.
Takvih primjera bilo je jo pa sam tada ponekad imao i ozbiljne zamjerke na ponaanje
ruskih savjetnika, iako sam ih osjeao i primao kao svoje, kao drugove i brau. Tada sam se prvi
put zapitao ta je to i otkud takvo ponaanje. I ja i ostali na Sovjetski Savez smo gledali kao na
neto idealno. U naoj armiji je, recimo, bilo nezamislivo da se jedan general napije, onako kako je
znao da se napije general Ivanov, ef sovjetskih savjetnika kod nas u artiljeriji. Ali, tim svojim
prvim razoaranjima nijesam davao neku veliku vanost. Nalazio sam razloge da ih opravdam.
Na Golom otoku nosio sam sa Remzom Durartoviem neki veliki balvan, naidoe dva
isljednika, neki Levkov i jo jedan, i Levkov viknu:

- Vlado, dooe nam Rusi! Dolaze nam na noge!' Meni to nije bilo nimalo prijatno, ali sam
mu odgovorio:
- Dobro je to. Najprije za vas, pa, onda, i za nas!
Poslije podne su nas postrojili u ici i preko ozvuenja prenosili dolazak Hruova na
aerodrom. Prvo to je Hruov rekao bilo je da su oni pogrijeili, da je sve to Berija zakuvao i
slino, i "da se oni izvinjavaju...! Sluaju osuenici koji su zbog toga zbog ega se ovaj izvinjava
toliko muka podnijeli i toliko batina dobili i ne mogu da se naude da generalni sekretar sovjetske
partije priznaje Titu i jugoslovcnskom rukovodstvu da su bili u pravu. Ljudi su bili pokoeni.
Dolazili su kod mene i u oajanju me pitali: ta je ovo, Vlado?" Odgovarao sam im da je to
privremena pojava i da je prosto nemogue da e se to odrati, mada je to i meni bio jedan od
najmunijih momenata.
Iza toga je doao Dvadeseti kongres KPSS, tajni referat i najstraniji napad na Staljina i na
etrdeset osmu. Ja sam taj kongres doivio kao privremenu pobjedu revizionizma u sovjetskoj
partiji. Smatrao sam ga oportunistikim, revizionistikim i, u krajnjoj liniji, kontrarevolucionarnim.
Prvo to me zapanjilo kad smo doli u Sovjetski Savez bilo je to to nam je na ulici svaki
as prilazio neko i nudio neki biznis, trgovinu, verc. Poslije petnaestak dana neko nas je ak i
pokrao. Jednom smo gledali kad su neki izgrednici nasred ulice napali i izmlatili majora milicije!
Kasnije sam, ispriao sam ti to, vidio da tamo vlada strahovita korupcija. Bila je prodrla u sve pore
drutva. ak je i Hruov jednom prilikom u nekom cirkularu to priznao i upozorio da je dobila
takve razmjere da prijeti opstanku sistema. Kralo se i rasipalo na sve strane. Pitao sam ljude da li je
tako bilo i za vrijeme Staljina. Svi su me uvjeravali da za vrijeme Staljina toga nije bilo. Rekoe i
da nije bilo ni socijalnih razlika. Svi su bili jednaki.
Gledajui sve to doao sam do zakljuka da je sovjetsko drutvo ulo u fazu birokratizacije
u kojoj je birokratija itavu imovinu sovjetskog drutva pretvorila u svoje privatno vlasnitvo. I to
birokratizacije feudalnog tipa. Stvarno su ivjeli kao feudalci. Ti njihovi partijski rukovodioci,
ministri, marali i slini, imali su, recimo, ogromne vile za odmor, sa kompletnom poslugom, u
koje i po pet godina nijesu dolazili. Posluga je primala platu, vile su zvrjale prazne, iako su - da su
bile pretvorene u hotele - godinje mogle na odmor da prime i po pet-esl stotina gostiju.
Bilo je oigledno da je i tadanje sovjetsko rukovodstvo napustilo osnovne principe
socijalizma, da je poelo da ivi onako kako je ivjela buroazija, da je poelo da preuzima
buroasku ideologiju i da e ii na restauraciju kapitalizma. Evo ta je tada, na primjer, imao rektor
jednog sovjetskog univerziteta. Imao je platu dvije hiljade rubalja (zajedno sa enom), petosobni
stan u gradu, vilu - bivi dvorac na obali mora sa velikim parkom, mali brod, svoj automobil i
dravni automobil sa oferom. Njegov ofer, koji mi je sve to ispriao, imao je u isto vrijeme
tuberkuloznu enu, troje djece, platu od osamdeset rubalja i ivio je u nekom podrumu. Jednom mi
je rekao:
- Kakvi smo 'drugovi' on i ja? Ili on nije 'drug', kad ima sve to, ili ja nisam 'drug', kad sve to
trpim. Verovatno obojica nismo 'drugovi'.
Shvatio sam da se u Sovjetskom Savezu dogodilo ono to je jo Lenjin u jednom lanku
predvidio. Postavio je pitanje da li je mogua restauracija kapitalizma u socijalizmu i odgovorio
pozitivno. Napisao je da je mogua na dva naina. Prvo, ujedinjavanjem kapitalista i nasilnim
ruenjem proleterske vlasti. Drugo, birokratizacijom i oburoazenjem partijskog i dravnog aparata.
U drugom sluaju dolazi do kontrarevolucije i restauracije kapitalizma odozgo iz samog aparata.
'ime sam bio svjedok u Sovjetskom Savezu.
Uz sve gluposti koje je pravio - stvarao je one sovnarhoze, sijao kukuruz tamo na sjeveru i
slino - Hruov je htio da ide i dalje. Meutim, u masama je naiao na strahovit otpor. Dolo je do
demonstracija, pa i pogibija. Situacija je prosto bila predrevolucionarna i on je ustuknuo.
Dolazak Brenjeva na vlast stvorio je nadu da e se neto promijeniti i u unutranjim
odnosima i spoljnoj politici. Posebno u politici prema Kinezima, jer je bilo dolo do totalnog
prekida. I mi, politiki emigranti, nadali smo se da e stvari krenuti drukijim tokom. Meutim,
ispalo je da je najrealnija u ocjeni bila Albanska partija rada. Ona je odmah ocijenila da je to
hruovizam bez Hruova i da se moe oekivati jo gori birokratizam i jo vee odstupanje od

marksizma-lenjinizma.
To se i dogodilo. Dravni i partijski aparat se potpuno odvojio od naroda, materijalno se
obogatio. Isto se dogodilo sa inteligencijom, umjetnicima, piscima... Za jednu knjigu, zbog
ogromnog tiraa, moglo se tada tamo dobiti i do milion rubalja. To oni nijesu mogli potroiti za
itav ivot. Prosjena plata bila je sto rubalja i sa njom je jedna porodica mogla da ivi pristojno.
Pita zato me sve to to se dogaalo u Jugoslaviji i u Sovjetskom Savezu nije pokolebalo u
mojoj osnovnoj marksistiko-lenjinistikoj poziciji. Naprosto nije. I to ni najmanje. Ja sam sve to
doivljavao samo kao novo polje bitke. I tada sam smatrao i danas smatram da je teorija
marksizma-lenjinizma nauno potpuno ispravna. Rano sam doao do zakljuka da je osnovna
protivrjenost socijalizma i njegove prve epohe diktature proletarijata - protivrjenost izmeu novih
drutvenih odnosa i stare svijesti. To to sam gledao, doivljavao sam kao bitku izmeu tih novih
odnosa i stare svijesti...
U redu, pobijedilo je ovo drugo - ali privremeno. Da se razumijemo, ako je neka ideja
nauno zasnovana, trebalo bi, valjda, da bude jasno da se ona ne moe sruiti. Moe se sruiti
politika odreenog broja ljudi, ali ideja ne moe. Ona ostaje. Komunistika ideja daje odgovore na
osnovne probleme klasnog drutva, na probleme odnosa onih koji su eksploatisani i onih koji su
eksploatatori. Dok god postoje eksploatatori i eksploatisani, dok god postoje bogatai i sirotinja,
dotle e postojati komunistika ideja kao jedini nain i pravac rjeenja tog problema.
Ovo to se dogodilo i dogaa u istonim zemljama jeste normalna posljedica onoga to se
desilo u Sovjetskom Savezu, kao to je ono to se u tim zemljama dogaalo za vrijeme Hruova
bilo posljedica Hruovljeve tadanje politike. I Hruov je u svim tim zemljama na vlast doveo
svoje kadrove. Jedino nije uspio to da uini u dvije zemlje: u Rumuniji i Albaniji. Kad se u Sovjetskom Savezu dogodilo ovo to se sada dogaa, samo je bilo pitanje vremena kad e se to isto
dogoditi u ostalim istonoevropskim zemljama. Gorbaov ima u Istonoj Njemakoj trista hiljada
vojnika, u Poljskoj neto oko osamdeset hiljada, u ehoslovakoj oko ezdeset hiljada, u
Maarskoj oko trideset, i nije mu uopte bilo teko da time, i itavom svojom sadanjom politikom,
prisili Honekera, ivkova, Husaka... na odstupnicu. Prosto je naredio da se smijeni ivkov. O tome
se ovdje na Zapadu otvoreno pie.
Vidi kako funkcioniu te veze. One zemlje koje su uspjele da se odvoje od Sovjetskog
Saveza - Albanija i donekle Rumunija - i koje su se samostalno razvijale, uspjele su da se odupru
takvoj politici Sovjetskog Saveza...
Ne razumijem o emu govori. Nijesam ja rekao da su te dvije zemlje potvrda ostvarivanja
komunistike ideje, nego da je njihova nezavisnost i samostalnost u odnosu na Sovjetski Savez
uspjela da ih sauva od prodora revizionistikih ideja. Njihove partije se nijesu potinjavale politici
Hruova, Brenjeva i svih ovih koji su poslije njega dolazili, na kraju i ovog Gorbaova.
Manje poznajem Rumuniju i ne bih htio da - zbog onog to mi se dogodilo u Bukuretu budem subjektivan prema njenoj politici, ali moram da kaem da u Rumuniji ima nekoliko stvari,
ire gledano, koje su sasvim u redu. Prvo, potpuna kolektivizacija. Ako pobijedi socijalizam u
gradu, a ne pobijedi na selu, socijalizam u gradu mora propasti. To su tvrdili jo klasici marksizma.
Jer, sitna privreda svakog sata, svakog minuta raa bruoaziju, i to u masovnim razmjerama.
Drugo, socijalizam ne moe da se izgrauje kapitalistikim sredstvima. Tree, i dalje vai notorna
istina da nema ni govora o izgradnji socijalizma bez rukovodee marksistiko-lenjinistike partije.
Albaniju poznajem dobro. To je mala zemlja i za dvije godine, koliko sam u njoj proveo,
obiao sam je skoro svu. Vidio sam je, razgovarao sam sa ljudima i posmatrao sam je kritikim
okom. Politika koju vodi Albanska partija rada na mene je ostavila najbolji utisak. Smatram da od
svih partija u socijalistikim zemljama ona vodi najdosljedniju marksistiko-lenjinistiku politiku.
Naravno, smijeno je oekivati da ivot u Albaniji bude kao u vajcarskoj. Samo prije etrdeset
godina to je bila najsiromanija zemlja u Evropi, sa devedeset odsto nepismenih, bez industrije, bez
eljeznica, praktino bez iega.
U Albaniji je, takode, sprovedena potpuna kolektivizacija i ostvarena potpuna drutvena
svojina nad sredstvima za proizvodnju. Drugo, u Albaniji su razlike u platama najmanje u svijetu.
Raspon izmeu najnie i najvie je jedan prema dva. Tree, Albanci su uloili ogromna sredstva u

obrazovanje ljudi jer su, s pravom, smatrali da je to jedan od temelja za napredak socijalizma
uopte. Ve pedeset devete i ezdesete godine, kad sam ja bio tamo, u Albaniji nije bilo nijednog
ovjeka do etrdeset godina koji je bio nepismen. etvrto, oni su zadrali sve one pozitivne
vrijednosti patrijarhalnog morala i ujedinili ga sa novim socijalistikim moralom.
Albanija je etrdeset pete godine bila na daleko niem ekonomskom, kulturnom,
industrijskom i svakom drugom nivou od Jugoslavije. Uzmi poznate opte pokazatelje i uporedi
Albaniju i Jugoslaviju danas. Dobie porazne rezultate po Jugoslaviju. Razlika u korist Albanije je
rezultat njihovog sistema i njihove politike...
Ne, ne nudim ja ni rumunski ni albanski sistem kao model za ostvarivanje marksistikolenjinistikih ideja. Ne moe se jedan sistem nuditi za sve zemlje. Ali, govorim o tome da se
mudrost jednog rukovodstva sastoji u tome da nade najbolju formu u kojoj e jedna zemlja najbre
i sa najmanje tekoa izgraditi socijalizam. Smatram da su Albanci za svoju zemlju nali najbolju
formu. Ja se danas nikom toliko ne divim kao Albanskoj partiji rada. Kaem ovo potpuno svjestan
da se mnogi nee sa mnom sloiti.
Kako propala? To nije tano. Niti je marksistiko-lenjinistika ideja propala u
istonoevropskim zemljama, niti sam ja ikad bio u zabludi u vezi sa tim. Istina, oportunistiki,
revizionistiki i kontrarevolucionarni elementi u nekim od tih zemalja privremeno su uzeli vlast, ali
trebalo bi da ti bude jasno da se tek sad raiava polje za bitku. Ja nimalo ne sumnjam u to da e
pobijediti prava, a ne prividna, marksistiko-lenjinistika ideja i praksa. Pobijedie u Rusiji i svim
ovim zemljama bez obzira na ovo trenutno odstupanje. Ovo odstupanje e masama jasno staviti do
znanja emu vodi ta desniarska i oportunistika politika. I, mase e se podii. Negdje prije, negdje
poslije, ali e se podii.
Bitka tek poinje. Ja mislim da je ovo zacenjivanje od oduevljenja koje danas i ne krije
svjetska buroazija, posebno njeni predstavnici Miteran, Bu, Taerka i drugi - malo preuranjeno.
Klasna borba e se nastaviti dalje. U klasnoj borbi, kao i u svakoj borbi, ponekad se gubi, a
ponekad se dobija. Mi ve neko vrijeme gubimo pred nastupanjem revizionizma. Vrijeme je da
ponemo da dobijamo.
Pogledaj ova dva vijeka od Francuske revolucije. Neprekidno smo imali smjenu
revolucionarne plime i uspona reakcije. Stalno se to smjenjivalo i smjenjuje jedno za drugim do
dananjeg dana. Ovo to se danas dogaa, po mom dubokom uvjerenju, jeste privremeni pad koji e
u krajnjoj liniji izai na dobro. Mobilisae mase u borbi za stvarni socijalizam, protiv birokratskog i
revizionistikog socijalizma. Jer i jedan i drugi nijesu pravi socijalizmi. I jedan i drugi su napola
kapitalizam. ak, gori od kapitalizma.
Ja? Ja u toj borbi, naalost, vie neu uestvovati. Kajem se, ak, to sam i ovaj razgovor
prihvatio. Sumnjam da e sve ove moje bitke nekog danas zainteresovati. Ja sam star ovjek,
umoran, izmuen, kako nije izmuen nijedan ivi ovjek na zemljinoj kugli. Rekao sam ti da sam u
Titovoj i onoj prije Jugoslaviji proveo ukupno dvadeset etiri godine u zatvorima. etiri godine
sam bio u ratu, etiri puta u njemu sam ranjavan.
Dvadeset tekih godina proveo sam u emigraciji. Sve to saberi i vidjee da sam vie od
pedeset est godina bio u aktivnoj politikoj borbi i da sam od toga etrdeset osam proveo u
zatvorima, ratu i emigraciji.
Sad vie nemam snage, imam porodicu i, to je najgore, slabog sam zdravlja. Vrlo slabog.
Sada mogu samo da pratim stvari i da se nerviram zbog onog to se dogaa u Jugoslaviji. Jer, za
nas koji smo stvarali Jugoslaviju kroz krv, kroz muke, u najstranijim uslovima, ta Jugoslavija je
neto sasvim drugo od onoga to je ona za vas koji ste je primili na gotovo. Kakva je da je. U najbukvalnijem smislu te rijei, u tu Jugoslaviju mi smo ugradili dio sebe, a ja sam ak i itav ivot u
nju uloio.
Umoran sam, kaem ti. Da sam mladi, da imam tvoje godine, pitao bih poto je Evropa. I to
sasvim ozbiljno. Ovako, za mene, sve je zavreno. Ostaje jo samo da ti na kraju kaem onaj stih:
Te oi su nekad eravice ive bile,
sad su se eravice pod snijegom obrva ugasile.