Moja kola

Tri, dva, jedan, uje se kolsko zvono zvuk koji me najvie obraduje dok
sedim u uionici i pomno pratim predavanje nastavnika. Naputam
uionicu, uglavnom ubrzanim korakom i zaputim se ka kolskom dvoritu,
mestu na kojem mogu na miru da se ispriam sa svojim drugarima.
U mom kolskom dvoritu preovlauje muki svet. Ne zato to devojice ne
izlaze na odmor, ne, ve to ih uopte nema u koli, dodue ima dve, tri
najvie. Dok priam sa drugarima pogledom pratim deavanja u dvoritu. Da
napomenem i to da moje kolsko dvorite nije nalik dvoritima nekih drugih
kola, ono vie podsea na onu drugu ustanovu gde se dolazi silom i po
kazni. Ali je ba zbog toga posebno, nae, nekako nam je priraslo srcu i
siguran sam da e mi nedostajati kad jednog dana zavrim kolu. Elem, kao
to rekoh, dok priam sa drugarima usput pratim i zbivanja oko nas. Neki se
pribili uz oak, zapalili cigaru, stavili slualice na ui i razmiljaju ko zna o
emu, moda se i presliavaju za naredni as, ko zna. Neki se drugarski tuku,
drugi idu s kraja na kraj dvorita u potrazi za cigarom, a kada im ta potraga
ne uspe onda jednostavno zatrae od nekoga da im ostavi malo, bar neki
cim. Ponekad neko dovede drugaricu iz svog kraja, i tada svi iz kolskog
dvorita gledaju u nju kao da su videli neku poznatu linost. Ma, stvarno je

retkost videti devojicu u naem dvoritu. Katkad se neko od drugara svaa

sa devojicama iz Medicinske kole iji prozori gledaju na nae dvorite. A
kad doe zima prava je uivancija, tada najvie volimo da se grudvamo sa
gore pomenutim medicinkama, kako ih mi iz milote zovemo.
I eto koliko god bilo nesvakidanje, moje kolsko dvorite ne bih menjao ni
za ta na svetu. Toliko sam se navikao da ga ak i nazivam svojim. Svratite
nekad u to moje dvorite i videete da zaista odie posebnom atmosferom.

Marko Koji, uenik III-1