Skripta za knjievnost

1. Vojislav Ili
Vojislav Ili (1860 - 1894) roen je u Beogradu kao sin pjesnika Jovana Ilia. Bio je boleljiv
od djetinjstva, nije bio zainteresiran za obrazovanje, te je nakon treeg razreda gimnazije
napustio kolu. Kasnije samostalno odlazi na predavanja u Veliku kolu, sudjeluje u
knjievnom i politikom ivotu studentske omladine, iako nije polagao ispite. Tamo upoznaje
uru Jakia i kasnije se eni jednom od njegovih keri, Tijanom. Vrlo brzo mu umiru i ena i
djeca, te se kasnije eni drugi puta. Sa enom Zorkom ima jednu ker, Svetlanu.
Proivio je kratak ivot, svega 34 godine, ali je ostavio mnogo toga iza sebe. Za ivota je
objavio tri zbirke pjesama (1887. 1889. 1892.), mnoge njegove pjesme su se objavljivale u
raznim asopisima, neke su ostale samo u njegovim biljekama. Imao je ak i nekoliko
proznih pokuaja, ali je prvenstveno bio pjesnik i kao takvog ga se i gleda.
On je u srpskom pjesnitvu izvrio ono to je ranije zahtjevao Svetozar Markovi - raskid s
romantizmom, no, samo djelomino. Svojim estetizmom i formalizmom Ili je otvorio put
drukijoj poeziji. Udaljio se od uobiajene orijentacije realista na obinu stvarnost, i odvojio
se od zahtjeva ideologa da se knjievnost ukljui u drutvene i politike borbe.
Njegova poezija se javlja istovremeno kao reakcija na izroeni romantizam i kao obnova
objektivne poezije predromantiarskog razdoblja. U njoj su oivjele tenje i ideali objektivne
lirike" iz 30. i 40. godina. Objektivnost njegove poezije nije ni refleksivna ni didaktika, njena
osnovna obiljeja su deskriptivnost i narativnost. U tome se udaljava od klasicista i
predromantiara prve polovice 19. stoljea i pribliava se suvremenim realistikim
pripovjedaima.
Njegove pjesme u klasicistikom stilu, na grke i rimske teme, donijele su novi val i obnovu
tog stila, ali nije mogue rei da je on prvenstveno klasicistiki pjesnik, jer su takve njegove
pjesme samo jedan njegov tematski krug.
Realizmu se najvie pribliava svojom deskriptivnom poezijom. Iako nije imao nekog velikog
utjecaja iz europe, njegova poezija je bila najblia poeziji francuskih parnasovaca: uzdranost
emocija, objektivnost, obnova interesa prema antici, motivi prolog i dalekog, briljiv odnos
prema formi, bliskost s likovnim umjetnostima...
Mnoge njegove pjesme sadre elemente koji su svojstveni novom stilu, dolo je do zaokreta
od objektivne ka subjektivnoj lirici, te se pjesnikovo ja" ne pojavljuje vie samo u intimnoj
njegovoj poeziji, ve i u deskriptivnoj.
Njegovo djelo obiljeavaju dinamika, traganje, tenja za promjenama.
Deskriptivna lirika ini najpopularniji dio njegove poezije. Objektivizacija osjeaja svojstvena
njemu u njima je potpuno prevladala. Pjesnik kao da se povlai iza pjesme, njegovo ja" se
gubi, pjesniki govor prelazi u tree lice. Emocije nisu direktno iskazane, one zrae iz slika

ili, tanije, pejzai su izgraeni po modelu odreenih emocionalnih stanja i raspoloenja.

Pesnikova duevna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih
i zimskih pejzaa. Nju jo vie odaju karakteristini ilievski epiteti: siv, sumoran, tavan,
uveo, skrhan, mraan i sl.
Ilieve opisne pjesme su isjeci iz seoske stvarnosti. Priroda u njegovoj poeziji ne ivi
samostalnim ivotom, ona je prije svega pozadina na kojoj se odigravaju prizori iz ivota.
Njegova deskriptivna poezija, kao i klasicistika, je samo dio njegova opusa. Njegovo djelo
treba promatrati kao kompleksnu cjelinu koja se sastoji iz niza razliitih motiva i ideja.
Vojislav Ili bio je daleko od tendenciozne, "primenjene" poezije omladinske, ali istotako on
nije ni predstavnik iste umetnosti, "umetnosti radi umetnosti", kao to su uzimali mnogi
njegovi kritiari, neupoznati sa celim njegovim pesnikim radom.
Vojislav Ili - Tibulo
Tematsko polje pesme Tibulo ine skulptura, umetnost uopte, stvaralatvo, pesnik. Opisana
je zanesenost i zadivljenost ("zauen, zastade nemo") mladog Rimljanina lepotom statue
boginje Venere. Taj mladi Rimljanin je Tibul Albije, rimski liriar iz prvog veka pre nove ere,
koji je pisao elegije savrenog pesnikog oblika; umro je vrlo mlad ali je svojom poezijom
obeleio razdoblje u rimskoj lirici. Susreli su se, dakle, pesnik i vajar, pesniki senzibilitet i
vajarsko delo. Statua Venere, boginje lepote i ljubavi, zadivila je mladoga pesnika pa nije
mogao da odvoji pogled od nje. Zanesenost je bila toliko snana da Tibulo ne skida svoje
sanjive (itamo: zanesene, zaarane) oi: dok gleda ovo vajarsko delo, "on je snevao san" snevao je (itamo: razmiljao je) o lepoti, njenoj nedostinosti, o umetnikom stvaranju, o
umetniku i njegovom delu. Mladi pesnik je zaboravio na svet oko sebe, na stvarnost: ne vidi i
ne primeuje nita oko sebe. Sam je sa boginjom lepote u kamenu; sa njom i sa njenim
tvorcem vodi neujan dijalog o mukama i radostima stvaranja. A za to vreme:
Na krilu odmora svoga
Romula, veni grad spokojno, tiho je dremo,
A kvirit stoji mlad.
I zora sinu ve, a on je stajao budan;
I s nova tavna no raspusti arobne vlasi,
A on je snevao san.
Iz te zanesenosti ("iz sna") trgne ga i vrati u stvarnost amor ("glasi"):
Kroz burni, celi grad, to tajni zborahu glasi,
I on je uo sam:
Nesreni Tibulo na, bogovi neka ga tite!
On ljubi hladni kam.

Masa graanstva je bezbroj puta prolazila pored statue Venere kao da je ne primeuje: navikla
se na nju i ne pokazuje naroito interesovanje. Zato ta masa ne moe da shvati mladog
Rimljanina koji danima i noima stoji pred statuom nem i odsutan za sve oko sebe. Ona na
statuu gleda kao na predmet, Tibulo na nju gleda kao na umetniko delo. Njega privlae linije
i oblici, igre svetlosti i senki, u kamenu zaustavljeni pokret boginje Venere. Pesnikov
senzibilitet omoguava da se svim ulima doivi lepota vajarskog dela, a lepota skulpture
boginje Venere iznenadila je i oarala Tibula.
Izmeu mase (graani Rima) i Tibula oit je nesporazum. Ona ne moe da shvati da mlad
ovek tako dugo i tako zaneto stoji pred kamenom skulpturom. Tako neto budi sumnju da je
um mladog pesnika poremeen im se zaljubio u kamenu statuu ("on ljubi hladni kam"). U
tom reagovanju mase nema zlobe ili zluradosti. Njoj je pesnik veoma drag ("Tibulo na"), to
to mu se navodno dogodilo dirnulo je masu kao teka nesrea ("nesreni"), eli mu spasenje
("bogovi neka ga tite").
Pesma u poenti ima dve kljune poruke:
(1) umetnost trai senzibilne due i samo njima moe da prui uivanje.
(2) pesnik (umetnik) vrlo esto ne biva shvaen od sredine u kojsj ivi - njegov stvaralaki
zanos i odsutnost za sve spoljanje senzacije tumai se na pogrean nain: on je "zanesenjak",
"otkaen", "lud".
Pesmom Tibulo Ili je potpuno stupio u vode parnasovaca, bar to se tie dva stava.
Parnasovci preziru masu (gomilu) kao nesposobnu da shvati umetnost i zastupaju
larpurlartistiku tezu da umetnost slui sama sebi.
Vojislav Ili - Tibulo
Pred hladni Venusov kip, pod senkom pitome noi
Tibulo, kvirit mlad, zauen zastade nemo,
I udni gledae lik. Na krilu odmora svoga
Romula veni grad spokojno, tiho je dremo,
A kviritima stoji mlad,
I s udne statue te sanjive ne svodi oi,
I gleda bajni rad. I zora sinu ve, a on je stojao budan;
I snova tavna no raspusti arobne vlasi,
A on je snevao san - i prijekor iz sna ga tre,
Kroz burni, celi grad, to tajni zborahu glasi,
I on je uo sam:
Nesretni Tibulo na, bogovi neka ga tite!
On ljubi hladni kam.
_________________________________

Vojislav Ili - Kleon i njegov uenik

Analiza dela - Za Iliev korak ka simbolizmu znaajana je njegova pesma Kleon i njegov
uenik. Na prvom mestu stoga to je Ili prvi upotrbio re SIMBOL:
Sve je samo simbol to ti vidi oko,
Sve, to duu tvoju i vedri i mrai.
Simbol je zemlja, i nebo visoko,
A sutina ono to on sobom znai.
Na drugom mestu je njeno poetiko znaenje jer su u njoj izraena dva gledita o poeziji i
pesniku.
Uenik
Poezija se napaja mitolokim simbolima koji su u boanskim sferama, ali i u idilinoj
atmosferi zaljubljenih pastira.
Umetnik treba da se prepusti kontemplativnom uivanju u boanskim simbolima koje treba
shvatiti po uobiajenim kategorijama dobrog i srenog. Umetnost je mogunost da se pobegne
iz sveta konflikta i nespokoja u svet harmonije.
Kleon
Poeziju inspirie sve ono to se nalazi oko nas: u predmetima i pojavama je spoljanji lik
dostupan naem oku i skriveni lik koji nosi tajnu ivota i sveta.
Umetnik se stalno sree sa otvorenim problemima iji skriveni smisao treba da dokui svojom
umetnou - umetnost je sredstvo za otkrivanje smisla predmeta i pojava objektivnog sveta.
Umetnost je carstvo varljivih prividnosti a njihovu sutinu treba otkriti u stvaralakom naporu
- umetnik se uvek nalazi pred zagonetkama sveta i ivota.
Ova pesma izraava Ilievu dilemu na raskrsnici koju je osetio 1892. godine, i koja je glasila:
kojim putem dalje?
Uenik izraava Iliev stav prema pevanju do 1892. godine: to je Ili pesnik idilinih motiva,
koji u njima nije traio nikakav skriveni smisao.
Kleon je sazreli pesnik koji je stekao ivotnu i stvaralaku mudrost i koji vie predmete i
fenomene stvarnosti ne prima takve kakvi jesu nego traga za njihovim skrivenim sutinama.
Pesma se ne zavrava Kleonovim odgovorom - to je ostavljeno da se kae poezijom. Ali zbog
prerane smrti, potpuni odgovor je izostao.
__________________________________

Vojislav Ili - Kleon i njegov uenik

Uenik
estiti Kleone, krenimo se dalje!
Svaki bun me sebi, svaki cvetak mami,
I potoi bistri to nam ubor alje,
I vis Filopape u jutarnjoj tami.
Straan u samoi, kao sveta gora,
Na drevni me Olimp u osami sea,
Ja slutim, verujem: tu je draga Flora,
Flora, neni simbol mladosti i cvea.
Kleon
Sve je samo simbol to ti vidi oko,
Sve, to duu tvoju i vedri i mrai.
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
A sutina ono, to on sobom znai.
Tavni veo noi ili svetlost Feba,
Zvuk, koji se hori iz prazne daljine,
Odsev je istine, kojoj nai treba
Pravoga imena, potpune celine.
Jer to pogled vidi
spram svetlosti sjajne,
I sve, to se kosne naeg budnog sluha,
To je spoljni dodir ove vene tajne,
I optenje njeno i ljudskoga duha.
Nije glavno, dakle, ono to me goni,
Da plaem il' pevam u asima lepim,
No sutina toga.
Glavno je: to strepim,
Kad barbiton tugu ili radost zvoni.
Pred tom venom tajnom mi stojimo nemo,
K'o saiski mudrac pred Istine likom;
Veo s njenog lica dii ne umemo,
Jer Istina cela ne daje se nikom.
Vek za tavnim vekom u venost e sai,
A razum e ljudski po mraku da luta;
Odgovora nee na pitanje nai
Ni Istini celoj prolaza i puta. I slutie veno.

Uenik
Na ovome polju
Nek sloboda moja sahranjena spava,
Jer Istina tvoja potini mi volju,
A duu mi, evo, strahom ispunjava.
Kakva mrana mis'o: spavati u noi,
I znati da neko pored odra stoji,
Koga ne poznajem. I duh, u samoi,
K'o plaljivo lane da se veno boji
Da sluti i eka. Samo jednu mis'o,
Sami slutnju svoju nalaziti svuda,
Zato, da bi onde, gde si s verom dis'o,
Pod teretom sumnje prolazio tuda!
Kakva strana mis'o: sve to vidim, ujem,
Smatrati za simbol, koji drugo znai:
Nagoniti razum da veno tumai,
Te da kratki ivot zagonetkom trujem.
Ah, pogledaj dole: od kapije Roni
Odmorni se ljudi s buktinjama kreu,
Zaljubljeni pastir svoje stado goni,
Kao mladi Faon po rosnome cveu;
S Akropola tvrdog uzvici se hore,
I jutarnja straa klie u daljini;
Daljni istok plamti kao rujno more,
Da pozlati glavu carici Atini.
Sve radou die. I u istoj veri
Na posao dnevni pokreu se oni,
Na hramu su davno otvorene dveri,
I u hramu kimval tajanstveno zvoni.
Vojislav Ili - Sivo, sumorno nebo
Pesma Sivo, sumorno nebo samim poetkom sugerie sumorne i mrane slike i isto takva
raspoloenja. Tu je slika umiranja prirode i slika sprovoda - u samo dve strofe pesme stao je
itav svet, ali ne svet ivota i radosti nego svet umiranja i tuge. Slika sveta u ovoj pesmi je
mrana i beznadena.
Jesenji pejza obuhvata nebo i zemlju. Nebo je predoeno sa tri rei: "Sivo, sumorno nebo".
Oba prideva sugeriu tamne tonove: SIVO je boja neba, SUMORNO ima znaenje boje ali i
raspoloenja. Spoj dva prideva ima izvesnu emotivnu i psiholoku teinu: dok je SIVO
prilino neutralno sa emotivnog aspekta, SUMORNO personificira nebo, pridaje mu svojstvo
ljudskog bia pritisnutog tekim mislima - osnovno znaenje ovoga prideva je u sferi
emotivnog, ali je proireno i vizuelnom predstavom (mrano, tuno, tamno lice). Sivilo i
sumornost pridaju nebu izvesnu teinu - nadnosi nad zemlju mrak, pritiska ivi svet. A ivi
svet na zemlji sastoji se samo od ladolea i granica. Ladole i nije vie iv, uveo je, svoje
vree je "sumorno spustio". Ladole je na staroj ogradi, davno je uveo - spoj rei STARI i
DAVNO jae naglaava nestajanje i izumiranje ladolea. Po zemlji su "skrhane vetrom"
granice.

Slika umiranja prirode naglaena je poslednjim stihom prve strofe: "Sve mrana obori jesen, i
sve je pusto i tamno, bez ivota je sve". U ivotu jesen oznaava doba bogatstva, blagodeti,
plodova, imanja. Ovde je jesen uzrok umiranja i nestajanja; ona je MRANA (boja i zlo), ona
OBARA (uzrok nesree, zlo); i zato je sve pusto i tamno, sve je bez ivota. Ponavljanje rei
SVE (na poetku, u sredini i na kraju) ima snanu znaenjsku vrednost - prikazani su samo
ladole i granice, ali je takvu sudbinu doivelo sve to je na zemlji.
Leksika u ovoj strofi je vrlo funkcionalna i mnogoznana. Prime-rena je atmosferi nestajanja i
umiranja. Svi pridevi (SIVO, SUMORNO, STARE, UVELI, SKRHANE, MRANE,
PUSTO, TAMNO), osim osnovnog znaenja, sadre u sebi znaenje tamnih boja i znaenje
emotivnih ili psiholokih stanja, ali i znaenje umiranja, nestajanja. Samo su tri glagola
upotrebljena (SPUSTIO, LEE, OBORI), ali svi oznaavaju kretanje ka zemlji, umiranje. Tu
je i prilog DOLE da pojaa taj utisak. Jo dve rei u ovoj strofi zanimljive su po svom obliku.
GRANICE (ne grane - neto jako, vrsto, otporno) su nene, mlade i nejake pa utoliko je
vea tuga njihove sudbine. U skladu sa oblikom GRANICE je i pridev SKRHANE (ne
skrene jer ovaj oblik je isuvie snaan - je otro, jako), ali ovaj oblik ima i emotivno
znaenje (skrhan, slomljen ovek).
Druga strofa ima dva dela: rezime slike umiranja prirode iz prve strofe i novu sliku - ubogi
sprovod. Zavretak prve strofe i poetak druge ine jedinstvenu smisaonu celinu:
Sve mrana obori jesen, i sve je pusto i tamno,
Bez ivota je sve.
Izgleda, kao da samrt umornu prirodu stee,
I ona tiho mre...
U prvom stihu je smrt nagovetena perifrastinim oblikom BEZ IVOTA (umesto: mrtvo), u
drugom stihu je ve tu. Meutim, nije upotrebljen oblik smrt (konano nestajanje) nego samrt
(umiranje, lagano nestajanje) to ima veu teinu, tim pre to samrt... stee: glagol stee
izaziva oseaj guenja, davljenja (dugo E, jako ). Tiho i lagano umiranje (TIHO MRE) tee
je i munije, a munije je zato to je priroda UMORNA, bez snage i volje da se otme od smrti,
suprotstavi joj se.
Dok je u prvoj slici predoeno umiranje prirode, u drugoj je predoen sprovod (smrt oveka);
dok je u prvoj slici umiranje lagano i muno, u drugoj je konana smrt. Slika sprovoda je
teka i tuna: kree se po kaljavom drumu, pogruen je i ubog, umrli je na taljigama, njih
vue maleno mravo kljuse, sprovod se kree polako i pobono, pritiska ga kia koja dosadno
sipi. Osea se ovde socijalni momenat: ubogi sprovod, mravo maleno kljuse, taljige, - sve
ukazuje da je re o sprovodu siromaha. U poreenju sa prvom slikom, slikom umiranja
prirode, ova slika je sumornija: sve je jadno, bedno i beznadeno. Dok je prva slika statina,
druga je dinamina. U prvoj broj upotrebljenih glagola i njihovo znaenje namee utisak o
mirovanju, mrtvilu. U drugoj je pet glagolskih oblika (KREE, VUE, PRUILO, SIPI,
PROLAZI) od kojih veina oznaava kretanje. Ovaj broj glagola kretanja mogao bi da navede
na zakljuak o ivosti i dinamici slike sprovoda. Taj utisak se gubi im se glagoli sagledaju u
kontekstvu imenikih, pridevskih, i prilokih oblika. Veina od osam imenikih oblika
(DRUM, TUGA, SPROVOD, KLJUSE, TALJIGE, KIA) ima znaenje bede, siromatva,
jada i tuge: drum umesto put, kljuse umesto konj, taljige umesto kola. Sadrina pridevskih
oblika dopunjava znaenje i smisao (socijalni i emotivni) upotrebljenih imenica: KALJAV,

POGRUEN, SMERNA, UBOGI, MRAVO, MALENO. Takvu atmosferu i raspoloenje

upotpunjuju i priloki oblici: LAGANO, DOSADNO, POLAKO, POBONO. Tako
deskriptivni okvir (opis prirode) zatvara sliku socijalnog stanja (bedu, nematinu). jedno u
drugo se utapa, jedno sa drugim se sliva (ubogi sprovod, kljuse i blato).
Pesnikovo sumorno raspoloenje, izazvano nizom nepovoljnih okolnosti, najpotpunije je
ovaploeno u ovoj pesmi. ini se da sumornije, crnje i beznadenije slike ne moe biti.
Negativne emocije nisu mogle da pokolebaju pesnikovo pero da ostvari jedinstvo i sklad
slike, leksikih sredstava, oseanja, raspoloenja i ritma.
_________________________________
SIVO, SUMORNO NEBO
Sivo, sumorno nebo... Sa starih ograda davno
Uveli ladole ve je sumorno spustio vree,
A dole, skrhale vetrom, po zemlji granice lee;
Sve mrana obori jesen, i sve je pusto i tavno,
Bez ivota je sve.
Izgleda kao da samrt umornu prirodu stee,
I ona tiho mre...
A po kaljavom drumu, pogruen u smernoj tugi,
Ubogi sprovod se kree. Mravo, maleno kljuse
Lagano taljige vue, a vrat je pruilo dugi
I kia dosadno sipi, i sprovod prolazi tako,
Pobono i polako.
__________________________________
U ovoj pjesmi je odmah vidljiv Iliev odmah od subjektivnosti. Lirski subjekt je u potpunosti
objektivan, cilj mu je samo opisati stanje stvari, konkretnu situaciju, i po tome je pjesma isto
deskriptivnog karaktera. No, bez obzira na to, atmosfera i osjeaj koji pjesma daje su itekako
jasni. Lako je predoiti stanje i raspoloenje i samog pjesnika u tom trenutku. A ono je ba
onakvo kakav je i naslov sivo i sumorno.
Sivo kao epitet nema nekakvu posebnu teinu, no, kada stoji uz pridjev sumorno, s njim
stvara posebno jaku duhovnu teinu i ozbiljnost, i cijela ta kompozicija od samo tri rijei
sivo, sumorno nebo, daje cjelokupan doivljaj i osjeaj pjesme. Stih, strofa, i na kraju cijela
pjesma, imaju ba taj tmuran i sumoran oblak" nad glavom.
Motiv smrti je jak. Ladole je davno uvenuo, skrhane granice lee na putu bez ivota je
sve. Spomeuti su samo ladole i granice, ali se naglaava da je ba sve tako sve je pusto,
sve je jesen oborila, bez ivota je ba sve. A ono to jo nije umrlo priroda, koja nikada ne
umire, ini se da je na samrti. Na tekoj, dugoj samrti, i ta ista samrt ne dolazi lagano, nego
stee i mui.
Dolazi zadnja, druga strofa, i tu se odmah potvruje prisustvo smrti, stavlja toku na cijelu
situaciju. Ovdje je smrt konana, nema umiranja, samrti niti muenja. Nije umrla priroda,

nego ovjek. Siromaan ovjek, sudei po slici. Ide ubogi pogreb, mravo, maleno kljuse vue
taljige.
Ili je naglasio siromatvo tog pogreba i beznadnost cijele situacije paljivo izabranim
rijeima rijeima kao to su kljuse (umjesto konj), taljige (umjesto kola), drum (umjesto put),
pa onda kaljav, pogruen, mravo, maleno...
Beznae naglaava i kia, koja kao da samo oteava cijelu ve ionako preteku situaciju. Ona
dosadno sipi, pretvara ve teku sliku u jo teu, i dok ona tako sipi, pogreb se kroz nju
pobono i polako provlai.
Sumorno raspoloenje pjesnika se osjeti kroz cijelu pjesmu. Kao da je u te dvije strofe stavio
svu alost i teinu svijeta, kao da nema niti jedne svjetle toke nigdje, niti u daljini. Ali to nije
ni bitno, jer je sve mrtvo, a ako nije jo, umrijet e uskoro.
__________________________________

Tema - Priroda u poznu jesen kada je sve u znaku nestajanja i kopnjenja.

Vrsta - deskriptivna pesma
Analiza pesme - U I strofi imamo opi prirode u jesen bez ikakvog prisustva oveka. Taj opis
je dat u tri slike. Prva slika je sivo, sumorno nebo, druga slika je uveli ladole koji je sumorno
spustio vree i trea slika su granice koje lee po zemlji. Ove tri slike su date gradacijski od
veih ka manjim. NEBO je najvea slika, beskrajna u svom irenju. LADOLE je manja slika
blia zemlji. GRANICE su najmanja slika, vezana za zemlju. Vidimo da je sve sivo i
sumorno. Atribut sivo obeleava svojstvo prirode, dok atribut sumorno ukazuje na ovekovo
raspoloenje u toj prirodi.
U II strofi sivilo je jo tamnije a raspoloenje jo sumornije. Pva slika je sprovod koji se kree
po kaljavom drumu. Druga slika je mravo kljuse koje lagano vue taljige, a trea je kia koja
dosadno sipi.
Sve slike u ovoj pesmi proizvodi ulo vida. Dok su u prvoj strofi slike statine u drugoj su
pokretne i odredjuju ih trajni glagoli: kree se, vue, sipi, prolazi.
Ovo sumorno i mrano raspoloenje radja misao o prolaznosti i smrtnosti svega to je na
zemlji. Umire priroda a umire i ovek. Sve tone u smrt. Jedini znak zivota je kretanje prema
groblju, stanitu smrti.
Da bi to bolje prikazao sliku sivila pesnik koristi po dva atributa uz imenicu: nebo-sivo,
sumorno; kljuse-mravo, maleno. Koristi dve priloke odredbe: sve je-pusto i tavno; sprovod
prolazi-pobono i polako.

Vojislav Ili - Zaputeni istonik

U poslednjim godinama ivota i pesnikog stvaranja Vojislavu Iliu su bliski ambijenti

naputenosti, osame i ruevina. To je prilika da sa tugom evocira prolost u kojoj je bilo
svetlosti, snage i ivota i oajno sagleda sadanjost u kojoj je sve pusto, razoreno i beivotno.
U takvim pejzaima projektuje se subjektivizirana slika pesnikovog unutranjeg ivota:

Sadanjost moja je pusta, ko pusta peina neka

I u njoj sumorno zvoni moj slabi i prazan glas;

I ja sam ostaosamac. O pojte pesmu o tuzi

Smrtno je moje telo razoren, prazan grad
(Elegija na razvalinama kule Severove)

Suva, krljava kruka, ko crna ogromna ruka,

Sumorno nada mnom stoji.
(Zaputeni istonik)

To nisu neiste seni,

No moje nemirne due neopevan jad.
(Kad se ugasi sunce)

Subjektivizirana slika pejzaa kao simbol pesnikovog unutranjeg ivota najpotpunije je

predoena u pesmi Zaputeni istonik.
itanje pesme Zaputeni istonik izaziva protivrene utiske i nesigurnost u doivljaju pesme.
italac se suoava sa prvobitnim utiskom o stvarnoj ravnotei i harmoniji u pesmi. Taj utisak
nameu:

- silabiki princip primenjen u pesmi - heksametarski stih koji tee mirno i ravno;
- smirena intonacija koja je u skladu sa prirodom stiha ali i sadrinom i tonom pesme;
- paralelizam slika.
Meutim, tek to bi se utisak o apsolutnoj harmoniji uvrstio, pokoleban je nekim
neravninama i vibracijama koje se oseaju. italac postaje svestan da se prividna ravnotea
naruava i izaziva disharmoniju; da je paralelizam izneveren; da je ujednaenost razbijena; da
je mir naruen probijanjem ravne intonacije. Namee se novi utisak o stalnom treperenju
slika, melodije, emocija i ritma. Stalni nemir, odstupanja i izneveravanje oekivanja prisutni
su na planu intonacije, raspoloenja, strukturiranja pesnikih slika, stihova i strofa, rime,
leksike i ritma.
Polazni motiv je istonik (izvor) u svom osnovnom znaenju ali se njegovo znaenje iri na
ivot uopte i jo dalje na pesnika i njegov duevni svet. Istonik je, dakle, simbol ivota ali i
simbol pesnika i njegovih stvaralakih (ivotvornih) moi. Motiv istonika i poetske slike
koje se iz njega razvijaju imaju dva kontrastna lika - jedan predstavlja ivot i svet- lost, drugi
nestajanje i mrak. Kontrast je ostvaren u okviru jedne slike (prva strofa) ali su i slike u okviru
jedne strofe meusobno suprotstavljene.

U prvoj strofi je prvim reima istaknut predmet pevanja (TEMA PESME): "Razoren istonik
stoji (...) i valov, izvaljen davno". Razoreni istonik se sagledava u dve relacije, dve
kontrastne slike: sagledan je u okruenju visoke trave, dakle, ivota koji traje; sagledan je i u
nekadanjoj lepoti, ali kroz negaciju: "Ne struji biserni talas u arke julijske dane" - ivot koji
je nestao.

Druga strofa sadri spoj dveju kontrastnih slika. Na jednoj strani je proirena slika
zaputenog istonika iz prve strofe: nad njim se nadnela "suva krljava kruka" ije krive
grane "nakazno pruene gore, ko izraz paklenih muka" brani istonik od "suve, samrtne ege".
Na drugoj strani je slika nekadanjeg zelenila i bujnog ivota; u tom zelenilu je "pastirka
mlada" i pastir koji sa pesmom goni "vesela stada". Druga strofa, u stvari, razvija i dopunjava
motiv presahlog istonika iz prve strofe novim motivom krljave kruke, ali uvodi i novi
motiv ivota istonika i punog ivota oko njega. Ovaj drugi motiv je impuls za dalje
razvijanje u treoj strofi, ali je on sada sagledan sa intimnog aspekta.

Trea strofa uvodi novu sliku koja se naslanja na prethodnu iz druge strofe: to je seanje na
"majske veeri jasne" pored istonika sa bistrom hladnom vodom kada su se slivali u jedno um vode i um lia. To su trenuci slatkih elja, matanja i misli koje lutaju irokim
beskrajnim prostorima. Seanje snano provaljuje, lepota seanja zanosi, lirski subjekt kao da
nanovo bludi po beskrajnim prostorima. Zato je seanje ispunilo najvei deo ove strofe - svih
osam od dvanaest stihova. Ali odmah zatim usledi krik, oajni protest, bol: gde je istonik,
ivot, stada ko sve to predade zaboravu? Motiv ivog istonika u bujnom okruenju, oivljen
pastirima i veselim stadom, proiruje se u treoj strofi novim motivom: lirski subjekt u

takvom okruenju doivljava toplinu i treptaj "mlaane due". Dve spojene slike iz dve
susedne strofe predstavljaju najiri prodor ivota i svetlosti u sumornu stvarnost, pa zato i
onaj oajni vapaj na kraju tree strofe, koji e se pretoiti u sumornu sliku to je donosi
etvrta strofa.
Poslednja strofa ponovo vraa na sliku sa poetka druge strofe: "suva krljava kruka". Ali
dok je tamo ona titila istonik, ovde stoji nad lir- skim subjektom titei ga od "misli
oajnih" koje nadolaze (misli na bolest, na smrt). Zatita je, meutim, privid jer sumoran
izgled krljave kruke ("ko crna ogromna ruka") jo vie podstie oajne misli i svest o
prolaz- nosti i smrti. Ova slika je, u stvari, klju za razumevanje pesme: usamljeni i razoreni
istonik je projekcija ili slika naputenog, usamljenog i bolesnog pesnikovog bia, u kome
vie nema "ivotnih sila", snova i novih htenja.
Analiza, dakle, ima za cilj da pokae i to kako je pesma Zaputeni is- tonik graena na
paralelizmima i po kontrastu (suprotnosti) i podudar- nosti, i da u osnovi ima simboliko
Znaenje. Videli smo da se u njoj sve deli na dva vremenska plana: nekad - sad, na dve
predmetnosti: istonik - pesnik i dva stanja: ivot - smrt. A sve to moe se predstaviti i ovako:
NEKAD
Istonik
- iz njega struji biserni talas,
- bistra voda pada i preliva se,
- olistala kruka umi i prua veliki hlad,
- vetri i sveina koja se iri uokolo,
- sastajalite mladih,
- mesto sanjarenja i slatkih elja.

Pesnik
- mlad i srean,
- osea "vale ivotnih sila" to se, kao i voda iz istonika, preliva iz mlade due,
- ispunjava ga unutranja milina, radost, ljubav.
SAD
Istonik Pesnik
- usamljen, zarastao u travu,

- presahnuo, razoren je,

- valom izvaljen,
- nema sveine,
- kruka suva, krljava,
- staza se izgubila u travi.
Pesnik
- usamljen
- oronuo i bolestan
- ushnule su u njemu radosti, snovi i svi sokovi ivotnih sila, pa je nalik na suvu kruki ije
grane nakazno pruene strae s izrazom paklenih muka.
Iz ovih poreenja ili serije paralelizama jasno se vidi da je u pesmi dolo do identifikacije
(poistoveivanja) pesnika sa istonikom, odnosno da istonik simbolie subjekat u pesmi, da
istonik, sa krukom, oliava ivot i smrt, trajanje i nestajanje.
Vratimo se ponovo zapaanju o stalnom nemiru, odstupanjima i izneverenom oekivanju, koji
naruavaju monotoniju emocija, sadrine i forme,
1. Paralelizam je naruen na formalnom i sadrinskom planu. Relativan je paralelizam strofa:
4+8+12+4, ali je naruen i paralelizam sadrine strofa-pesnikih slika.
2. Raspoloenja su u stalnoj promeni: postoji osnovno (ili nosee) raspoloenje i raspoloenje
koje se naknadno javlja. Intenzitet raspoloenja menja se od smirenog i tihog do vriska.
3. U skladu s tim, stalno vibrira i intonacija koja je, pored toga, uslovljena i silabikim
momentom.
4. ema heksametarskog stiha 3+3+2//3+3+2 povremeno se naruava - sa esnaesterca se
prelazi na petnaesterac.
5. Raspored rima je nepravilan, stalna su odstupanja i izostajanja.
6. Zanimljiva je funkcija opkoraenja - od dvadeset osam stihova u devet se javlja
opkoraenje.
7. Posmatranje leksike (predmetnost, raspoloenje, boje, svetlost - tama, ivot - smrt) prua
znaajna saznanja o vezi leksike i pesnikih slika, leksike i emocije, leksike i slike sveta.
Neka italac sam analizuje neke od navedenih problema.
Poezijom Vojislava Ilia srpska lirika je napustila vukovsku brazdu koju su zaorali Branko
Radievi, Jovan Jovanovi Zmaj i ura Jaki, i zapoela realistiko sagledavanje stvarnosti,

prirode, ivota i oveka i krenula putevima moderne poezije. Ilieva je zasluga to je srpsku
poeziju podigao na vii. umetniki nivo. Naslutio je simbolizam i pripremio mu teren u naoj
poeziji.

U Ilievoj lirici nema mnogo sunca, jarke svetlosti, jakih boja, snanih zvukova, burnih
oseanja, dinamikog kretanja, uzbudljivih dogaanja, jakih rei. Za njegovo pevanje
karakteristina je upotreba izvesnog broja rei sa visokom uestalou, koje se sreu skoro u
svakoj pesmi: poivati, uljuljkivati, san, sanjivo; arobno, bajno, rajsko; lelujati, mileti; utati,
nemo, tiina, tiho, mir; pusto, tavno, sumrak, suton, sumorno, magla, koprena. Osnovne
emocije su eleginost, rezignacija i melanholija. Pesimizam, kao bitna odlika modernizma,
zaeo se kod Vojislava Ilia. Dok e u modernizmu pesimizam vie biti filozofski stav i moda,
Iliev pesimizam je doivljen, podstaknut pesnikovim nezadovoljstvom stvarnou ali i
porodinom tragedijom.
Pikturalnost je jedna od bitnih odlika Ilieve poezije; slika upeatljive pejzae, uglavnom
jesenje i zimske; slika atmosferu i timung; pejza naseljavaju biljke, ivotinje i ovek.
Prisutan je epski momenat: dogaaj, fabula, naracija, linost. Deskriptivna lirika Vojislava
Ilia, pored elegine, ima trajne umetnike vrednosti i to je najlepe to je ovaj pesnik
ispevao.
Ilieva poezija pokazuje odnegovan pesniki ukus. U njegovim pesmama ostvarena je
potpuna skladnost sadrine, savrena forma, versifikacijska raznovrsnost. Stih mu je nov po
formi: usavrio je srpski trohej i izgradio svoj specifini jampski esnaesterac (heksametar);
bogat je, pravilan i uglaen; miran i diskretan u iskazanim oseanjima; zvunost ovoga stiha
je specifina, ilievska.
_________________________________

itajui pesmu Zaputeni istonik

Deskriptivna (opisna) pesma pesnika Vojislava Ilia... zaetnika simbolizma u Srba... Pesma
iji je glavni motiv ISTONIK (izvor), koji karakterie, oliava i oslikava - samo pesnikovo
bie... sr i prirodu njegove linost...
Na poetku pesme... prva slika... oslikava, trenutno sadanje stanje izvora... ''Razoren istonik
stoji, okruen visokom travom... izvaljen davno... praznih kamenih grudi... puste i mirne
strane''. Istonik stoji sam meu korovom koji ga podriva, guta i sputava... Visoka trava
opkolila ga sa svih strana i opasala... Tako je onemoguen prilaz izvoru... Izvor skriven
poiva od znatieljnih tragaa ednih pitke vode izvorske... Stoji i uti razoren istonik...
Njegove kamene grudi vie ne putaju tu predivnu muziku... Vie se ne uje ubor vode ive...
Nestalo je bisernih talasa, to se presijavae na suncu julskom... koji su rashvaivali u arke
vrele julske dane...
Sve je zamrlo... Zavladala je mrtva tiina... udan i neobian mir... Jednom reju reeno
pusto... Jedini znak ivota bee ''suva, krljava kruka''... Kakva je to kruka?... Ni priblino
nalik na lepe ute i sone, kakve svi rado vole... Pesnikova kruka stoji ''sumorno'' nad

izvorom i svojim nimalo lepim, ve krivim i nakaznim granama, pokuava da prui kakav
takav hlad... ''Paklene muke... suve... samrtne ege''... Dalje kroz stihove pesnik se prisea
prolih dana... lepih, pa iako sada ve minulih i dalekih... Sea se ''pastirke mlade'' mlade
pastirice koja je dolazila na izvor po bistru vodu, punei svoje zemljane krage... Sea se
mladog pastira to veselo ume u frulu da zasvira... Sea se... i kao da upravo sada uje
njegove arobne tonove... njegovu umilnu pesmu i svirku... dok kui vraa svoja napasla
''vesela stada''...
Pesnik priznaje i otkriva da je i on ponekad tu ''zamiljen silazio esto... u majske veeri
jasne''... A tu kraj izvora kakvi lomovi u dui mladog pesnika, kavi gromovi i potresi strani...
Bee to trenutak kada se poput aktivnog vulkana u njegovoj dui i srcu aktivirae ''tajne i
slatke elje''... Tada je imao sluha i bee kadar oslunuti svaki uanj i utanje lia, koje je
radosno treperilo i poigravalo na vetru... ''Mirna i haldna voda'' uborila je tako jasno i
razgovetno... voda iva... bistra... planinska... Sva okolina i samo to mesto oko izvora bee
blistavo... svetlo sjajno... jasno... radosno... sreno... veselo... osunano... Mnogo poleta i
ivosti... ivahnosti bee tada u ''mlaanoj dui''... Bee sve ''prostrano, iroko, voljno, kroz
mesta beskrajno mila''... inilo se da sve ''toplinom ljubavi due''...
Uprkos svemu... dolo je vreme slabosti... ''zaborava mranog'', predaje... Posustalo se...
Istonik se predao i bez naroite borbe predao mranom zaboravu... ''Istonik ivi'' zamrlo je
sv.e okolo njega i utihnulo... Nema vie talasa... voda vie ne tee... Nestalo je veselih umova
i ubora... Na izvor vie ne dolaze, niti svraaju, ''drijade nene'' i ''pitoma stada''...
Ono ta dalje stoji i odoleva zubu vremena... jeste ''suva, krljava kruka''... koja i dalje
uporno stoji... Njene muke su i dalje paklene... ''misli oajne''... Snaga poslednja ve je na
izmaku... na izdisaju... Blizu je smrtni as... Sve je ''sumorno''... ''crno''... Njene grane su i
dalje krive... strae i plae...
Pesnik je sam istonik... To moe biti svaki drugi ovek... svako od nas... Kako je strano i
kako je to golem jad, kada je bie razoreno... kada su grudi kamene i skamenjene... kada je
srce prazno... Nita ne ume da zastrai kao ta jeziva pusto i mirnoa...
Pesnik jeste i kruka... ali to moe biti i svako od nas... Ta kruka sumorno i stameno stoji,
iako suva i krljava... Paklene su njene muke... teki su njeni dani... Jedino seanja i samo
priseanja na davno prole radosne dane, na predivne jasne majske veeri, za pesnika jesu
tajne i slatke elje nikada izatkane... Iz pesnike tanane mlaane due i srca, tiho su kljuali
talasi ivotnih sila i bujali poput nabujalih prolenih reka... Sva mesta i njegova okolina... bila
su toliko prostrana... velika... iroka... beskrajno mila... neobno draga... nadasve voljena...
Njegovo srce i duu ispunjavala je radost... ljubav... i toplina...
Sve to je lepo ima svoj kraj... Tako je stigao taj neizbeni i uvek prisutan kraj i prekid
nedosanjanog sna... Bee vreme da se iluzije istope i da ieznu... da zauvek nestanu... Vreme
kada je odzvonilo svim eljama i snovima... Pesnik iako suva krljava kruka i dalje usmorno
stoji i gleda... Na njegovom licu ostalo je traga od preivljenih paklenih muka... Poslednjim
atomima svoje snage, on se i dalje odupire i pokuava da odoli mislima oajnim koje ga
napadaju... Brani se... Bori se...
Smrt je blizu... iako je neminovnost... pesnik pokuava da se odbrani i da joj utekne bar
malo... da ukrade jo koji dah ivota i jo koji minut due da proivi... Agonija i oajnika
borba da se ne prihvati, ono to svakako biti mora... Jer, nita nije veno...

ZAPUTENI ISTONIK
Razoren istonik stoji,
okruen visokom travom,
I valov, izvaljen davno.
Iz praznih kamenih grudi
Ne struji biserni talas
u arke julijske dane,
Kroz puste i mirne strane.

Suva, krljava kruka,

k'o crna ogromna ruka,
Sumorno nad njime stoji.
I krive njezine grane,
Nakazno pruene gore,
k'o izraz paklenih muka,
Od suve, samrtne ege
usamljen istonik brane.
Nekad je na ovo mesto,
po stazi, zarasloj davno,
S kragom na ramenu
slazila pastirka mlada;
I pastir pevae pesme u vee,
tiho i tavno,
Gonei vesela stada.

Tu sam nekada i ja zamiljen slazio esto

U majske veeri jasne.
Tu bee za mene mesto
Tajnih i slatkih elja.
Lisje je umilo tada,
Dok mirna i hladna voda
u urnu mramornu pada
I preliva se tiho. . .
I vali ivotnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlaane due
Prostrano, iroko, voljno,
kroz mesta beskrajno mila,
Gde vetri, premiru' isto,
toplinom ljubavi due!

Ko zaboravu mranom
predade istonik ivi,
Da plodonosni talas ne umi veselo sada?

Gde su drijade nene

sa krivim i otrim srpom?
Gde su pitoma stada?

***
Suva, krljava kruka,
k'o crna ogromna ruka,
Sumorno nadamnom stoji.
I krive njezine grane
Nakazno pruene stre
s izrazom paklenih muka,
K'o da me s poslednjom snagom
od misli oajnih brane.
__________________________________

Vojislav Ili '' Zimsko jutro ''

Jutro je. Otar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trani krov. U daljini gube se breze
I krue vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Jo niko ustao nije,
A budan petao ve, ivosno lupnuvi krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvunim remeti glasom
Taj mir u asu milom.
Il' kadkad samo tek zvidanje jasno se uje
I teak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brze mamei pse, poguren u polje uri,
Pokriven koprenom belom.
Svuda je pusto i mir. Nona se kandila gase
A svei, jutarnji dah, prolee doline mirne,
I um se razlee blag, kad svojim studenim krilom
U gole granice dirne

Himna vekova
Ne znam je l na snu samo il zbilja odlazim esto
U udan predeo neki. Tu svako kazuje mesto
Tragove razorenja;
Kiparis zeleno tavni i korov iri se samo,
I vlani, grobovski vetar okean talasa tamo,
I zvidi sa hladnog stenja.

I ja, umoran teko sa daljina nekakva puta,

Na pustu obalu sedam. I tada pored mene
Mrtvaki prolazi sprovod u nemom sveanom hodu.
A maske na licu nose i ljudi, deca i ene.
Odakle dolaze oni? I kuda veito grede
Taj sprovod s pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo venosti sede
U veerima poznim?
utei prolaze oni, i veno po mraku blude
I od vremena davnih
Beskrajni okean umi sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tamnih.

2. Jovan Dui
JOVAN DUI
(Trebinje, 05.02.1871 Geri, 07.04.1943)

Roen 1874, u Trebinju, u Hercegovini,* kao i njegovi knjievni drugovi Aleksa anti i
Svetozar orovi, propevao je poetkom devedesetih godina, pod jakim uticajem Vojislava
Ilia. U prvoj njegovoj zbirci Pjesme (Mostar, 1901.) nalaze se motivi, predmeti, osnovni ton,
pa ak i renik Vojislava Ilia. Kao i Vojislav Ili, i on voli Pukina i daje nekoliko prevoda iz
njega (Bahiserijski edrvan i Galub, 1900; Andelo, 1901;125 Cigani, 1902; Kavkaski
suanj, 1905). Ali Dui, jedan od najgipkijih i najevolutivnijih duhova srpske knjievnosti
uopte, nije se na tome zaustavio. Otkako je 1899. otiao na stranu, u francusku vajcarsku i
Francusku, on je doao u kolu modernih pesnika francuskih, naroito Albera Samena i Anrija
de Renjije, i ubrzo se pokazao ne kao dobar ak no kao samostalan stvaralac.
Njegova poezija do 1901. bila je vie opisna, u najboljem sluaju poezija umova i zvukova.
Ljubav je bila glavno oseanje koje je pevao u toj svojoj mladikoj lirici, i nekoliko iskrenih,
oseanih, neposrednih pesama koje je tada ispevao, idu u njegove najbolje pesnike
proizvode. Docnije, sve to mu je poelo izgledati naivno, poetniko, nedovoljno umetniko, i
on se sav okree "umetnosti radi umetnosti", umetnosti rafinisanoj i idejom i formom, poeziji
formalne lepote i simbola. Druga sveska Pesama (Beograd, 1908), u kojoj ima izmenjenih
pesama iz zbirke od 1901, pokazuje koliki se preokret napravio u njegovom pevanju. Forma
mu sada izgleda vanija od sadrine: "Forma u pesmi moe esto da zameni sve drugo..."
Pesnik je za njega "kabinetski radnik i ueni zanatlija na tekom poslu rime i ritma..." "Sve je
do toga kako se neto ree..." On hoe da u svoju poeziju magle i senki unese to ree oseaje,
to suptilnija oseanja, trudi se da uhvati one suptilne veze koje vezuju duu oveka sa duom
stvari, ljudski ivot za vasionski ivot, da mesto optih i prostih ideja d vie poetske simbole.
On pati od straha da ne bude dovoljno otmen, da njegova poezija ne lii odve na poeziju
drugih pesnika. On poeziju shvata kao neku vrstu primenjene metafizike, nerado opisuje
spoljni svet i opta ljudska oseanja, no, u tenji "da se od isto spoljnih fakata priblii
dogaajima due", obdelava "tananu poeziju simbola", "metafiziku oseanja".
Sve to, odista, nije banalno, bar u dosadanjoj srpskoj knjievnosti; u toj poeziji ima mnogo
otmenosti, sklada i finoe, ali to uguivanje sopstvenih oseanja, izokretanje svoje prirode,
elja biti drugai od ostalih, strah od iskrenosti i prirodnosti, traenje simbola poto-poto,

iskljuivo staranje o efektima koji se postizavaju kombinacijama rei i glasova, sve to ini
utisak neega hladno usiljenog, ukoeno otmenog, i katkada gotovo prelazi u manirizam.
rtvujui katkada smisao, jasnost, iskrenost, svoje intimne pesnike osobine, Dui se
usavrio u formi kao niko do njega. Mada mu slikovi nisu svagda pravilni, on pie vanredno
izraenim stihom, uglaenim, utananim, sa obiljem slika i bogatstvom rei, pokazujui se
kao majstor u rei. Njegovi fluidni, ivopisni, sjajni stihovi idu u najbolje stvari koje je srpska
poezija dala. Stil je uopte njegova najvea osobina, i to se vidi najbolje na njegovoj prozi, na
putopisima (Pismo iz eneve, 1908; Pismo sa Alpa, 1906; Pismo s Jonskoga mora, 1911) i
knjievnim impresijama (o Vojislavu Iliu, 1902; o Borisavu Stankoviu, 1907; o Miloradu J.
Mitroviu, 1911; o Petru Koiu, 1912; [o Isidori Sekuli, 1914]). Ti putopisi su esto
fantastini, a knjievne slike su vie pesnike impresije, knjievni vezovi, sjajna stilska
razvijanja povodom jednog pisca. Ali to je pisano neuveno sjajnim, bletavim stilom,
bogatim renikom i retkim figurama, sa mnogo duha i gracije, sa toliko literature da italac
ostaje zasenjen. Njegovi putopisi su najknjievniji i najbolji posao svoje vrste u srpskoj
knjievnosti. Pesnik vrlo velikog talenta ije razvijanje jo nije dovreno, pisac prvoga reda
koji jo nije kazao svoju poslednju re, Jovan Dui je jedan od tvoraca u dananjoj poeziji
srpskoj a u prozi jedan od najveih srpskih stilista. Jovan Skerli: "Istorija nove srpske
knjievnosti"
Knjigu Pjesme posveuje Aleksi antiu i Atanasiju ola "u znak najdublje ljubavi", oni su
bili njegovi lini drugovi u Mostaru, saurednici u asopisu Zora.
Nastojanje da se srpski jezik osposobi za evropski lirski izraz unoenjem "novih oseanja"
postignuto je uglavnom epitetima, glagolima i poreenjima. Duieva upotreba opisnih
prideva znai, kako u njegovom stvaranju, tako i u naem pesnitvu, oveanje lestvice boja i
zvukova, istanavanje krajnosti. To je ujedno dokaz i otrovidosti u posmatranju prirode.
Dui je obratio panju metrici ustaljenih oblika Erediji, de Lilu, Bodleru i Samenu.
Smatrao je da se nova sadrina moe preneti i u stare okvire, jedanaesterac i dvanaesterac.
Nainio je podelu koja ne odgovara hronologiji, ali je hteo postii estetski sklad.

1. PESME SUNCA (najvei broj antologijskih pesama) ciklus Veernje pesme i

Lirika (kasni stihovi iz ove knjige.
2. PESME LJUBAVI I SMRTI (ena se javlja kao osnovni pokreta nadahnua).
Duiu je ena bila iskljuivo povod da govori o sebi
ili da razmilja o temama ivota i smrti, o gaenju i prolaznosti ushienja (nije
tano).
3. CARSKI SONETI (istorijske i rodoljubive pesme) Dubrovake poeme (ironine)
4. PLAVE LEGENDE

etiri knjige izgledaju kao etiri pevanja jednog speva ili etiri stava jedinstvene pesnike
simfonije.
Ostvaruje naelo da svaka velika poezija odgovara na tri najvea i najvanija pitanja o
Bogu, o Ljubavi i o Smrti.
U pesmama o Bogu smatrao je da bi veliki pesnik dao izraz svemu onom im je ovekova

dua vezana za prirodu i njene tajne.

U pesmama o Ljubavi kazao bi sve ono to nas vezuje za stvari i bia u neizmernoj lepoti
apstrakcije i snage.
U pesmama o Smrti kazao bi sve slutnje o konanom cilju i svu gorinu neizvesnosti na
naem prolasku kroz misterije ivota.
Dva su osnovna motiva dominirala stvaralatvom ovog pesnika priroda i ljubav.
Uveo je u srpsku poeziju nov, savremen odnos prema ivotu i svetu, i kao niko pre njega
visoko uzdigao i razvio motiv ljubavi koji je jednom stranom obuhvatao enu, a drugom
prirodu.
Njegova poezija je do 1901. bila vie opisna. Ljubav je bila glavno oseanje koje je pevao u
toj svojoj mladikoj lirici. Okree se umetnosti radi umetnosti, umetnosti rafinisanoj i idejom
i formom, poeziji formalne lepote i simbola. Forma mu je u drugoj svesci Pesama (1908. Bgd)
izgleda vanija od sadrine.
Osnovni ton cele Duieve poezije ima neega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on
peva zbiva se neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova.
Njegove omiljene rei koje se svaki as ponavljaju su mutan, mraan, bled, siv, sumoran,
pust, mrtav, hladan, nem, tajanstven, gluv, dubok, magla,um, tama. Duievi opisi su tako
potpuni, impresivni, lepi, da im je malo ravnih u celoj naoj poeziji.
Pesme o prirodi zauzimaju preteni i bolji deo njegove lirike i nose dah iskonskog i mitskog.
Priroda je stalan, veit i najsadrajniji motiv Duievog pesnitva.
Pisao je i prozu, pre svega proslavljene putopise GRADOVI I HIMERE (1930).

3. Vladislav Petkovi Dis

10. 1880. .
. ,
. ,
, ,


.
16. 1917. . ,

. .
:
. , ,
. ...
.
.

 .
. :
.
, .1915
. K
, n -, .
, , ,
, , , , ,. 1916

,
, .
. : . ...
.
.
. 17. 1917 ,
, . ,
.

. ,
.
. .
, ,
.
. . ,
. .
, .
, ,
.
1964.
, .

,
.
, ,
.
160.000
.
, ,
... ,

Utopljene due: KUA MRAKA, UMRLI DANI, TIINE, NEDOVRENE REI, SAN
PESME: Pijanstvo (Rade erbedija) , Ona i njoj (umrla predivna bludnica), Violina, Na
oevom grobu (u ime gospoice R.G.), Najvei jad (srce ne umire, ne prestaje da osea iako
godine prolaze) , Prva pesma (opis drage, i kad su se prvi put videli i zaljubili)
Utopljene due (nama se spava, nama se ne sanja , umrle nade, enja za dragom),
Promenada (zamilja kao da je uje da mu neto govori, prolaznost, enja, samoa, prolost),
Pod prozorom (njenog stana), Na Kalemegdanu (ona eta divna,otmena..)
Predgrae tiine (moja je dua suvo polje, bez elja, razoaran u ivot), Pesma bez rei
(umoran od ivota)
Prva pesma, Trea pesma, Sedma
Moda spava
, , , .
,
. ,
, .
,
.
, , , . 7
, ,
.
3 :
1. : ,
, .
2. :
, .
3. : , ,
.

4. Momilo Nastasijevi

Momilo Nastasijevi je pesnik koji se pojavio, razvio i umro izmeu dva rata. U svojim
shvatanjima poezije Nastasijevi je dunik simbolista. Osnovni pojam njegove poetike,
rodna ili maternja melodija, proizlazi iz simbolistikog shvatanja muzike kao bia
poezije. U traganju za tom melodijom pesnik pronie s onu stranu pojava i dolazi u
neposredan dodir s onim to je neizrecivo, tajanstveno, mistino. Maternja je melodija, pre
svega, zvuk izvornog, arhainog jezika, u naem sluaju to je, s jedne strane, melodija jezika
narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj taki Nastasijevieva
neosimbolistika zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukrta se s ekspresionistikom
tenjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijevi je uloio veliki rad da bi stigao do
svojih lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva mogua sazvuja meu
reima naeg jezika, sve prelive smisla i razliiti odnosa verbalnih znakova. Njegova
konciznost, ta osobenost njegovog pesnikog idioma, nije proizvod nekakve udljivosti ili
proizvoljnosti, ve je izraz borbe protiv tih mana u koje upadaju oni koji poeziju piu olako.

Ciklusi
Nastasijeviev pesniki opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje,
Veernje, Bdenja, Gluhote, Rei u kamenu, Magnovenja i Odjeci.
Jutarnje, prvi ciklus, izraava nain na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono to u njemu
voli: mirise, podneblje, glasove sela i ivot prirode. To je veoma aromatina poezija, prelivena
rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaian nain, nena.
Veernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u veernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi.
Realnost nije sasvim jasno omeena i nagovetava se smrt.
Rei u kamenu su ciklus sainjen od etrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja
ujedinjuje selo i grad, apokaliptine drhtaje, sagledavanje nesavladivih linih razdiranja i
pokazivanje onih delova sudbine u kojima je ovek zavisan od oveka.
Nastasijevi je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i
Muzike drame. Muzike drame su drame u stihovima, koncizne, predviene za kanije
komponovanje, ali suvie okrenute pesnikim vrednostima da bi bila operska libreta.
Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame Nedozvani, Gospodar
Mladenova ki i opera ura Brankovi.
Prozna dela Momila Nastasijevia, Iz tamnog vilajeta i Hronika moje varoi,
oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovia.
Nastasijeviev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatian, jarko obojen, pun inverzija,
ritmian, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama.
Jutarnje u literaturi okarakterisan kao poezija folklornih motiva narodne lirske poezije,
opravdava takav opis samo posredstvom tipinog pastoralnog ambijenta i ogranienog
repertoara pesnikog izraavanja. Najvei broj pesama ovog ciklusa u vezu dovodi prirodu i
enu po principu meusobnog poreenja: Zora, JasikeMeutim, iako su pesme ovog ciklusa
bliske folkloru i u prvi plan stavljaju tipina, depresonalizovana oseanja i misli narodne
lirske poezije, brojnim nagovetajima melanholinih stanja lirskog subjekta i irenjem opsega
njegove refleksivnosti predstavljaju uvod u sledee cikluse. Upeatljiv primer takvog
proirenja osnove preuzete iz narodne lirike daje nam pesma Grozd, kojom se uvodi za

Nastasijevievu poeziju bitan motiv ulaska u svet iste duhovnosti ponitavanjem ili
neostvarivanjem telesnosti: Da l napiti se vina?/ Ili od zrana nedira// u zlatnu maglu da
presahnemo/ za nove zlatne oblake? (Grozd) Pitanje iz citiranih stihova pretpostavlja dve
egzistencijalne mogunosti: s jedne strane, uivanje u telesnosti i, s druge strane, uzdravanje
od nje ime se ulazi u vii nivo postojanja. Osnovna zapitanost o dve egzistencijalne
mogunosti predstavlja samo uvod u Nastasijevievu tematiku ivota i smrti. Dok je ivot
ista telesnost i stalno umiranje, smrt je vrhunac ivota, konano oslobaanje energije i
takorei novo roenje. U poslednjoj pesmi ovog ciklusa upravo se poentira gradativni razvoj
mislu svih prethodnih pesama da je smrt novo roenje: Kad neljubljeno mre,/ tmolo je
vazduhom/ na smrt.// U mahu povenuem/ to bukne pupolj precvetanju,/ smrt neljubljeno
razbudi. (Dafina)
Veernje su nastavak ovih jutarnjih prizora koji u veernjem ruju postaju setniji, manje
opipljivi, kao u pravo vee kada se prohtevi dana smiruju i nade gase, kada se sluti da iza
svega vienog ima jo neto, ili se slutiti moe.[3] Ciklus Veernje, iji naziv predstavlja
veernju slubu u crkvi, sav se sastoji od prikaza veernjih pejzaa, kraja dana, sutona, i u
vezi s njima doivljaja opadanja, nestajanja, smrti. Pratei zapoetu misao iz prethodnog
ciklusa, smrt je i ovde prikazana kao sila koja nema ruilaku, ve ivotvornu i stvaralaku
mo: Nastajem udno/ iz ovog nestajanja,/ snom te dublje me sve budi. (Ljiljani) Ili: Zlatom
kao vi/ na pohodu zajesenim,/ raskoi prolijem svih umiranja. (Biljkama) Dakle, smrt umesto
da poniti celokupan ivot i njegovu energiju, ona ga daje u koncentrisanom vidu.
Tendencija stvaranja nerazgovetnih stihova koji u sebe saimaju mnotvo znenja nastavlja se
i u sledeem ciklusu Rei u kamenu, iji naslov simbolino predstavlja taj proces kao
okamenjivanje rei. Zanimljiva novina u ovom ciklusu realizuje se na polju tematike. Naime,
dominantno je prisustvo religijskih motiva koji se idejno nadovezuju na tematizovanje ivota,
odnosno roenja i smrti kao meusobno povezanih pojava. Takav koncept opravdava biblijsko
shvatanje Isusovog stradanja, koje je samim roenjem bilo predodreeno i time opravdalo
svrhu njegovog postojanja: Sina ne raspeste vi,/ raspeo se sam. (X pesma)
O specifinom poloaju Momila Nastasijevia u okviru srpske meuratne knjievnosti
mnogo je govoreno i pisano. Razloge neuklapanja, odnosno odstupanja od poetike avangarde
jedni su videli u njegovoj anahronoj i zastareloj okrenutosti srednjovekovnoj knjievnosti,
religiji i folkloru, drugi u naglaenoj senzibilnosti za ruralno, a trei u samoj pesnikovoj
prirodi, mirnoj, tihoj i povuenoj. Bez obzira da li su razlozi poetike specifinosti knjievnog
ili biografskog porekla, svi se slau sa tim da je Nastasijevi usamljena figura srpske
avangarde, usamljena po smislu i nepripadanju nekoj od brojnih knjievnih kola izmeu dva
svetska rata.
Pesniko delo Momila Nastasijevia obuhvata svega sedam ciklusa pesama: Jutarnje,
Veernje, Bdenja, Gluhote, Rei u kamenu, Magnovenja i Odjeci. Prvih pet ciklusa pesnik je
organizovao u zbirku Pet lirskih krugova, koju je objavio 1932. godine. Magnovenja i Odjeci
su ostali u rukopisu i posthumno su objavljeni u okviru Celokupnih dela. Analogno
autorovom odabiru naslova za prvu, i za ivota jedinu objavljenu zbirku, a shodno
koncepcijskoj, tematsko-motivskoj i stilskoj koherentnosti, u literaturi se najee govori o
Sedam lirskih krugova Momila Nastasijevia.

5. Desanka Maksimovi
O POEZIJI

Desanka Maksimovi je bila pesnik, pripoveda, romansijer, pisac za decu, a povremeno se

bavila i prevoenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenakog, bugarskog i francuskog
jezika.Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevoeni su na mnoge jezike, a
pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda.Vie puta je nagraivana
naim najviim knjievnim nagradama. Prvo priznanje dobila je 1925. nagradom za pesmu
Strepnja na konkursu asopisa Misao.Bila je lan Srpske akademije nauka i umetnosti od
1959. god.
Desanka je bila od onih priroda u kojima se jo u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja
ivota ne odriu.Jer, sve u Desanki je pesniko:i re, i odnos prema svetu, i filozofija.Reklo bi
se ak da nita drugo nije mogla biti do to to jeste.Sve to je napisala, napisala je srcem.A to
njeno srce otvoreno je uvek i svuda, svemu i svakome.
Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca.Sunce odlazi, a sve, i ljudi i priroda, pruaju
prema njemu ruke i dovikuju-nemoj otii, ostani... Tada je imala 14 godina.Sedela bi obino
na nekom panju i pisala.To je bio njen pesniki atelje.Sa 14 god. se ne moe stvoriti udo, ali
se moe osetiti miris zemlje.Moe se doiveti no, uti uk.Moe se zaspati na pokoenoj
livadi i zapisati prva ljubavna re.Sa 14 god. moe se znati istorija i upoznati ratnik.A tu, u
Brankovini, imalo je ta i da se vidi i da se uje o istoriji.Sa 14 god. mogla se doiveti
samoa, i strah.Prve ocene Desanka Maksimovi je dobila u Valjevu, od drugova iz
gimnazijskih klupa.itala im je, a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu budunost.
Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeleen oseajnou,
uskraen za neto, ugroen.Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimovi jo za ivota
stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost, potovanje i privrenost brojnih
ialaca.Desanka Maksimovi nema drugu biografiju sem knjievnu, ni drugog poroda sem
pesama.Onaj ko je itao njene pesme upoznao je ne samo njenu duu i njeno bie, ve i duu
naroda iz kojeg je potekla.Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti,
ponositi, postojani, da potuju ljude drugaijih naela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da
proslave i tueg sveca, da uvaavaju neistomiljenike, da budu strogi prema svojima kao to
su i prema tuim manama.Od svih vrednosti u ivotu ona je posebno isticala slobodu,
odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
Za razliku od mnogih liriara, naroito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesniki
problem reavali i sloenijim sredstvima, naa pesnikinja je uvek ila za tim da
najjednostavnijim i najpreim putem dopre do takvog zamuenog i skrivenog jezgra kakvo je
ljudska bespomonost pred tajnom.
Ma koliko bile raznolike i neujednaene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom
ispevane.Melodija njene poezije je sestra govorne melodije.Otkriva itavo obilje novih
aliteracija i rima, koje i kada nisu izmeane sa poznatim, u kontekstu nekako zazvue
poznato;skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu.Desankina poezija saoptava o
ljubavi, prenosi impulse mladosti.Ljubav je vodi u svet, uitelj duha.Bog o kome i kome
peva Desanka Maksimovi, prisutan je svuda i nigde ga nema; on je milosrdan i ravnoduan;
prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac.On nije sabran u jednu iu, ve je rasut u hiljadu
mogunosti,a pesnikinja nam saoptava da svaka od njih moe biti, ili jeste prava.Sve te
suprotnosti se usklauju u ljubavi.
Lirika Desanke Maksimovi se od samog poetka doivljavala kao ista ispovest srca, to je i
sadrano u stihu Ja sam lovac srca svoga roenog.Njeno osnovno pesniko geslo je da

poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema oveku i ivotu, da izvire iz
njih.
U kasnije dane lirika Desanke Maksimovi dobila je svoju patinu, kao i njena rascvetana
priroda u jesen, koja se u ovu liriku sve vie uvlai.Njena poezija je dobila ono to vreme
ljudskim motivima namee: smirenost u nemirima, utianost u akcentima.Godine ova pitanja
neizbeno donose.Da li traiti odgovore na njih? Ne traiti nenalazivo, tj. pomiriti se sa
zakonima.Traiti ga i ne nai znai neizbenost kraja bez novog poetka.Misao Desankina
pred krajem, slutei ga ve, je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da se
bilo kuda okolo proe.Ona kao ptica uureno uti i eka ono to doi mora.Prirodno i
jednostavno je pevala o ivotu i sada tako peva o smrti.

PODELA POEZIJE
Sve pesme Desanke Maksimovi su razvrstane u sledee pesnike krugove:
1.Intimistike pesme su najprisutnije u Desankinoj poezije, naroito s poetka njenog
stvaranja.To su pesme o mladosti, enji, samoi, devojakoj strepnji i strahu od onoga
to bi moglo ubiti iluziju o istoj, idealnoj ljubavi.One su ostvarenja iz pesnikih knjiga
Pesme i Zeleni vitez, u kojima je puno izvornih oseanja i devojakog
bezazlenstva.Strepnja, esto prisutna, dolazi od neizvesnosti da se san o nekom ko je
predmet enje ne srui nekim novim saznanjem.Zato pesnikinja trai da ljubav ostane
iluzija, snevanje, iekivanje i strepnja.Svaki dodir i susret poneto bi oduzeli takvoj
idealnoj slici voljenog, ljubav bi, time, bila umanjena.
2.Pesme o zaviaju i svetu u njemu.Desanka Maksimovi je jednoj od svojih pesama dala
ime Pesnik i zaviaj.Pesnik i zaviaj? ta je to zaviaj pesnikov?Da li je to vinograd,
negde u Brankovini, u kome je jedna devojica pobeivala svoj strah, sluajui none
jauke slavuja i ukova,kukavica i sova, oseajui prve pesnike klice u sebi?Ili je to prvi
zalazak sunca u aku svesku unet?Ili prva knjiga proitana u sunanoj uionici seoske
kole to mirie na jabuke i hleb iz ake torbice?Ili trenutak kad se shvatilo da mnogo
tota u ivotu nije ba onako kako se u deijoj mati doivljavalo, ve ima druge,
krupnije i grublje dimenzije i znaenja? Zaviaj je sva patrijarhalnost pesnikinje, ljudi,
jezik, proplanci, zvuci i slike.Zaviaj je zagrljaj koji utopljava, razneuje,
odmara.Zaviaj je i potresna balada o seljakovoj smrti.Desanka Maksimovi se obraa
zaviaju kao oveku:neposredno, prijateljski, i ljudski.Nije vano da li peva o enji,
tugovanju, smirenosti, nenosti,radovanju, prva re u susretu sa zaviajem uvek joj je
ljubav.
3.Pesme o prirodi kao idealnom i beskrajnom vrtu.Drugi prilaze prirodi sa oseanjem
uznemirenja, sa izvesnim strahopotovanjem, sa mistinom idejom o zagonetki, sa
jednim divljenjem koje je u isto vreme i oboavanje.Desanka ide u prirodu sa punim
poverenjem, sa mirom u dui, predano, intimno, ne kao to se prilazi vrlo monome nego
kao to se ide vrlo dragome.Priroda za nju je lepota, radost, sloboda.Jednom reju,
poezija Desanke Maksimovi je poezija prirodnoga.
4.Pesme o rodoljublju i socijalnim motivima.Rodoljublje Desanke Maksimovi nosi u sebi
mnogoznani smisao, a iskazuje se kao iskrena ljubav prema predelima zaviaja, prema
epskoj prolosti koju su obeleile bitke i bune,podvizi i junake pogibije, prema
jeziku.Ona peva o slobodarstvu i nepokorstvu predaka, o njihovoj odanosti zemlji, veri i

obiajima, ognjitu, peva o vrlinama svoga naroda.Zbog ovoga, njeno rodoljublje

podrazumeva i Brankovinu, staze i proplanke, reke i livade, nebo i pticu nad gorom, igre
i smeh dece u slobodi, veru i jezik, pretke i potomke, istoriju, sve prie i pesme...
5.Pesme o ivotu, prolaznosti i smrti.Misao o prolaznosti, koja prati sve to ivi, oduvek je
bila prisutna u Desankinoj poeziji, ali sa starenjem i godinama stvaranja postajala je sve
uestalija.Nekada je dolazila spontano, a kasnije kao opsesija koja nastanjuje ne samo
pesme ve i knjige- Nemam vie vremena,Niija zemlja.Sve poinje da lii na jedno
veliko spremanje pred konaan odlazak;sve ima oblik opratanja i potpunog mirenja sa
onim to e doi.
6.Pesme o detinjstvu.Desankino poetsko i prozno delo za decu je obimom i sadrajem,
lepotom i znaajem takvo da zasluuje poseban osvrt, pa ga ovom prilikom neemo
razmatrati.
7.Pesme o ovekoljublju.ovekoljublje i bezgranina dobrota Desanke Maksimovi
oduvek su bili prisutni u njenoj poeziji, osobito kada su u pitanju deca i jednostavan,
otvoren i obian svet, ovek ovog podneblja.Meutim,njen humanizam i otpor tiraniji i
svemu to je nametnuto, do posebnog izraaja doli su u zbirci nalik na veliku
poemu-Traim pomilovanje.

PESME
Pesnik
Prolena pesma
Sudba
Strepnja (smisao ljubavi je u ekanju, enji, ne u ostvarenju)
Krvava bajka
Seljakova smrt
Srbija je velika tajna
Nemam vie vremena
Krvava bajka
Krvava bajka je pesma koju je naa poznata pesnikinja Desanke Maksimovi napisala
nakon to je ula detalje stravinog zloina u Kragujevcu koji su izvrile nemake
okupatorske snage nad nedunim srpskim stanovnitvo. Kragujevaki pokolj jedan je od
najveih i najmonstruoznijih zloina u Drugom svetskom ratu koji je izvren nad civilima u
jednom mestu i u jednom danu. Zajedno su stradali radnici, seljaci, profesori i njihovi aci.
Zato bajka i zato ba krvava? Zato to je neverovatno da se u dvadesetom veku u Evropi
koja se ponosi svojom kulturom i tradicijom desi jedan takav nevieni masakr u kome ljudi
svesno i hladnokrvno ubijaju druge ljude, meu njima i decu. Stradanje kragujevakih aka
toliko je surovo da prevazilazi stradanja u bajkama i naslovom Krvava bajka pesnikinja eli

da mu da prizvuk neeg neverovatnog i nestvarnog, a opet mogueg i ljudskog. Pesma poinje

stihovima
Bilo je toj u bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je muenikom smru ...
Nema naziva zemlje u kojoj se dogodio zloin, kao da on nije ni vaan. Mnogo je vanije da
se zloin istinski dogodio u nekoj zemlji seljaka na Balkanu i da je u samo jednom danu
ubijena jedna generacija aka. Svi su bili isti, po godini roenja i bolestima od kojih su
vakcinisani, po kolskim obavezama i sveanostima na koje su voeni, po svojim snovima i
nadama i na kraju, po trenutku kada su umrli. U tome i jeste tragika o kojoj peva pesnikinja.
Oni se nisu borili protiv nemake vojske, nisu kovali, niti su eleli iiju smrt. Bili su ono to i
jesu, samo aci koji sede u klupama i reavaju svoje kolske zadatke. Puni poleta i vere u
budunost, u ljudsku sreu i dobrotu: ispred sebe su postavljali mnotvo planova i svakom od
njih se inilo da e vrlo dugo trati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvrava.
Imali su svoje ake tajne i neostvarene elje. Verovali su u sebe, u svoje svetle snove i
zlatne ideale nesvesni da im se blii skori kraj i da e postati neustraivi junaci jedne krvave
bajke. U trenutku smrti, bez panike i straha uzeli se za ruke i poli na streljanje mirno i
pribrano kao da smrt nije nita. To dranje za ruku simbolie njihovo drugarsko bratsko i
pokazuje poslednju elju svih njih zauvek odu i napuste ovozemaljski ivot onako kako su u
njemu i iveli, bliski, sloni, po svemu jednaki. Njihova muenika smrt na poetku pesme
ovim potezom je u poslednjim stihovima pesme preraslu u junaka smrt. Bili su junaci, hrabri
i neustraivi koji su svojom smru popeli da venog boravita.
Pesmom Krvava bajka Desanka Maksimovi nam pokazuje kako ivot pod okupatorskom
izmom moe biti surov i nepredvidiv i poruuje nam da zloinaki um eljan krvi i osvete ne
tedi nikoga, ak ni one najmlae. Svojim stihovima ona izraava svoju duboku nepomirnost
sa ratnim zverstvima i ratovima u kojima ivote gube neduni ljudi, posebno deca i eli da
mueniku smrt streljanih aka preobrazi u veni ivot, da se on i njihova tragina sudbina
nikada ne zaborave.
Boske
Analiza
Pesma "Krvava bajka" je lirska rodoljubiva lirska pesma u kojoj su iskazana tuga i bol zbog
stradanja kragujevakih aka, pa je ujedno i elegija. Osnovna tema i ideja pesme je zasnovana
na istinitom dogaaju, koji se odigrao oktobra 1941. godine u Kragujevcu, kada su nemaki
okupatori ubili nekoliko hiljada ljudi, a izmeu ostalih i ake Kragujevake gimnazije u znak
odmazde zbog ubistva i ranjavanja nemakih vojnika. Osnovni motiv u pesmi je neljudski,
zloinaki in nemakog okupatora prema nedunim graanima Kragujevca.
Pesma "Krvava bajka" sastoji se od sedam strofa, pri emu se prva, trea i peta strofa
ponavljaju, pa predstavljaju refren pesme. Jedina razlika izmeu ovih strofa je u reima
"muenika smrt" koje u petoj strofi prelaze u rei "junaka smrt". . Hrabro dranje aka dok
su koraali u svoju niim zasluenu smrt od muenika ih je pretvorilo u junake. Njihova smrt
se preobrazila u veni ivot, a njihov zemaljski ivot i njegov tragian zavretak u krvavu
bajku, opomenu svim buduim generacijama. Korienjem refrena pesnikinja naglaava
krvavu stvarnost i teinu stradanja o kojima pesma peva, tu bolnu smrt nedunih aka i
varvarstvo onih koji su ih umorili, ee opominje na strahotu opevanog dogaaja i iskazuje
oseanje neverice da je on mogu i stvaran
Analiza i interpretacija ovog dela emo poeti od analize naslova Krvava bajka. Zato je
bajka krvava sasvim jasno, ali se postavlja pitanje to bajka. Odgovor je zato to bajka asocira
na neto nestvarno. Prosto je neverovatno da se u dvadesetom veku u savremenom drutvu

dogodi toliki masakr nedunih civila. Zato Desanka Maksimovi i zapoinje ovu pesmu
stihovima:
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu
Nije bitno u kojoj zemlji se odigrao ovaj zloin, ve sama injenica da se uopte dogodio.
U narednim stihovima dat je opis deaka koji su umrli muenikom smru:
Iste su godine
Svi bili roeni,
Isto su im tekli kolski dani,
Na iste sveanosti
Zajedno su voeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.
Ovim stihovima Desanka Maksimovi dodatno pojaava tragiku nemilog dogaaja. Ubijeni
aci su bili samo deca, koja su sedela u kolskim klupama, muei muku sa zadacima i
verujui u bolju, svetliju budunost.
U stihovima:
I inilo se svakom
Da e dugo,
Da e vrlo dugo,
Trati ispod svoda plava,
re "dugo" se ponavlja dva puta i to na kraju dva uzastopna stiha. Re je o stilskoj
figuri epifori.
Rodoljubiva pesma je lirska pesma u kojoj pesnik iskazuje oseanje ljubavi prema svojoj
domovini, rodnom kraju, prolosti svoga naroda ili etnikoj zajednici kojoj pripada.
Iskazujui svoja rodoljubiva oseanja pesnik iskazuje u isto vreme i oseanja svih svojih
sunarodnika.
Elegija je lirska pesma u kojoj se iskazuju setna i tuna raspoloenja (enja, seta, tuga,
alost, bol, aljenje i jadikovanje za neim) i razne nijanse tih raspoloenja.
Epifora spada u lirski paralelizam i predstavlja ponavaljanje istih rei na kraju svakog stiha u
okviru jedne strofe u pesmi ili u okviru vie strofa.