1.

Riard Judri i bioloka ogranienja socijalne konstrukcije roda

Kako bi bili teorijski konzistentni, sociolozi bi trebalo

da biraju izmeu primenjivanja evolucione teorije na
ljudsko socijalno ponaanje i postuliranja specijalnog
stvaranja za ljude. Ili je nae socijalno ponaanje
genetski evoluiralo ili nas je bog stvorio de novo. [Udry
1995b: 1269]

U sociologiji objanjenje polno diferenciranog ponaanja obino poinje

razlikovanjem pola i roda, koje se retko kada dovodi u pitanje. U toj distinkciji pol se odnosi
samo na u sutini beznaajna anatomska i fizioloka obeleja, a rod se obino predstavlja
socijalno psiholoki (bihevioralno) i kao da je nezavisan od pola. Ovim suprotstavljanjem i
razlikovanjem roda i rodnih razlika od bioloke osnove dolazi se do apsurdnih i nauno
besmislenih i nemoguih tvrdnji (vidi Chafetz 2006 za brojne problematike kojima se bavi
sociologija roda i Dupr 2001 za kritiku evolucionizma u domenu izuavanja roda). 1
Sociolozi rod obino vide kao u potpunosti odvojen od biologije, a neki idu toliko daleko da
ak i pol vide kao odvojen od biologije. To bi znailo da sluajevi hermafroditizma pokazuju
kako su i pol i rod socijalne konstrukcije, a ne bioloke injenice.
Ovakvo razlikovanje najee se uzima zdravo za gotovo, bez svesti o tome da se radi
o jo jednom izumu postmoderne sociologije i antropologije koji nema opravdanje u
stvarnom svetu. Sociolog koji se temeljno bavio ovim problemom jeste Riard Judri, iako
nije ni prvi ni jedini, ali ovde emo se fokusirati prvenstveno na rezultate njegovih
dugogodinjih istraivanja. Predstavljanje njegovih biosocijalnih ideja poeemo od
zabrinutosti za socioloko zanemarivanje biologije, odnosno za (ne)znanje koje sociolozi
imaju o biologiji.
Judri se (kao biosociolog) protivi Dirkemovoj (Durkheim 1895/1982a) tezi da su
uzroci drutvenih injenica u prethodeim drutvenim injenicama. Na osnovu ovog aksioma
sociologija socijalno ponaanje najee objanjava preko drutvenih injenica, dok Judri
smatra da su bioloki uzroci vani i da sociolozi ne bi trebalo da ih zapostavljaju. Njegova
ideja jeste da bioloki uzroci mogu da se integriu sa tradicionalnim sociolokim modelima,
meutim to podrazumeva da sociolozi u svoje razmiljanje inkorporiraju znanje disciplina
ije paradigme nude bioloka objanjenja ponaanja koja su vana sociolozima (Udry
1995b).2
1

Judri (Udry 1994) iznosi podatak da se u literaturi od 12 000 naslova izmeu 1900. i 1964. godine rod ne
pojavljuje nijednom, to nam govori o skoranjem uvoenju distinkcije izmeu pola i roda i na naknadnu njenu
sve veu popularnost. U literaturi drutvenih nauka danas se termin rod najee koristi upravo u smislu u
kojem se koristio termin pol, a najee kao sinonim. Videemo da se u biolokoj literaturi termin rod uglavnom
ne koristi.
2

U recenziji ponovnog izdanja Vilsonove knjige (Wilson 1978), sa novim predgovorom, Judri se osvre i na
ire implikacije zapostavljanja evolucionizma i skree panju da je on danas u opasnosti jer deca ue da je
evolucija samo teorija (Udry 2003).

Problem sa Dirkemovim aksiomom jeste u tome to ograniava druge izvore

objanjenja socijalnog ponaanja. On ne govori o tome da nema drugih izvora socijalnog
ponaanja, ve samo to da sociolozi nisu zainteresovani za druge izvore. [V]eina sociologa
zna malo toga o drugim uzrocima ljudskog ponaanja. Umesto da odaberemo da ignoriemo
druge mogue uzroke mi poriemo da oni ak i postoje. (str. 1267) Judri eli da demonstrira
kako postoje uzroci ljudskog socijalnog ponaanja koji su definisani izvan granica sociologije
(str. 1268):
(1) druge discipline imaju bioloka objanjenja socijalnog ponaanja; (2) ova bioloka
objanjenja protivree sociolokim objanjenjima; (3) ova druga objanjenja su tana; (4)
sociolozi moraju da naue dovoljno biologije kako bi inili kredibilne napade na bioloka
objanjenja; i (5) sociolozi mogu da inkorporiraju ova bioloka objanjenja u nau korist.

Judri dotie tri bioloka objanjenja: evoluciju socijalnog ponaanja (tj.

sociobiologiju), bihevioralnu genetiku i bihevioralnu endokrinologiju i iz njih izvlai osnovne
disciplinarne postulate. Sociobiologija nudi postulat o evoluiranom socijalnom ponaanju
ivotinja. Bihevioralna endokrinologija nudi postulat o uticaju hormona na ponaanje, a
bihevioralna genetika o uticaju gena na ponaanje. Ova tri postulata mogu se podvesti pod
jedan: Evolucija odabira gene koji kontroliu hormone koji aktiviraju gene koji kodiraju
neurotransmitere koji kontroliu ponaanje. (str. 1268)3
Evoluciona teorija je poetna taka i iz evolucione biologije sociolozi moraju da
prihvate osnovnu ideju socijalno ponaanje je evolucioni proizvod. Najee se unutar
sociologije smatra da je ljudska priroda zapravo naa osobina da nemamo prirodu, odnosno
da smo beskrajno plastini i da se tokom evolucije desilo neto to nas je oslobodilo od
evoluiranih ponaanja. Judri predlae reenje koje je veoma zanimljivo. Evoluciona teorija
moe da objasni uniformnosti ljudskog ponaanja preko evoluirane ljudske prirode, a
sociologija preko Dirkemovog pravila treba da objasni razliitosti meu grupama i
individuama. ak i ova mala promena predstavlja veliku promenu i poboljanje trenutne
socioloke paradigme.
im primenimo evolucionu teoriju na nas same priznali smo da je Dirkemovo pravilo
samo disciplinarna granica, a ne saetak toga kako svet funkcionie. Priznali smo da
postoje bioloke osnove za obrasce ljudskog socijalnog ponaanja. Evolucija ponaanja
funkcionie preko diferencijalne reprodukcije gena. Ako geni kontroliu uniformnosti
ponaanja, oni takoe objanjavaju i razlike. Na kraju krajeva, razlika u genetskom
sastavu unutar populacija jeste proizvod evolucije koliko je to i genetska uniformnost.
Dalje, ovakva teorija moe nas odvesti do ispitivanja mogunosti da kulturne razlike
meu populacijama moda imaju genetsku osnovu. A ova mogunost je potpuno
nesvarljiva, i socioloki i politiki. [str. 1269-1270; kurziv u originalu]

Bihevioralna genetika se tie objanjenja razlika u ponaanju unutar populacije.

Raskid sa sociologijom posledica je teze da se neke razlike unutar grupa mogu objasniti
genetskim faktorima, a neke faktorima okruenja. Sva standardna socioloka objanjenja
pretpostavljaju da razlike u individualnom ponaanju ne potiu od genetskih razlika.
injenica da su socioloke pretpostavke politiki korektne ne ini da su socioloki
zakljuci koji iz njih proistiu nauno tani. Ako je bihevioralna genetika pogrena
sociolog bi trebalo da pokae zato je pogrena i kako je pogrena. To zahteva da
sociolozi znaju vie bihevioralne genetike i da sarauju sa bihevioralnim genetiarima
kako bi otkrili ta je pogreno. [str. 1272]

Neke od najpoznatijih kritika sociobiologije (i evolucione psihologije) su: Gould and Lewontin 1979 i Kitcher
1985, iako je u ovom domenu esto veoma teko razdvojiti naune od ideolokih kritika.

Kada se kae da neko ponaanje ima bioloku osnovu, to znai da postoji varijabilnost
meu individuama po pitanju njihovih predispozicija ka odreenim tipovima ponaanja i da
se ta varijabilnost u individualnim predispozicijama moe pripisati varijabilnosti u
individualnoj biologiji i individualnim biolokim procesima. To znai da zbog biolokih
razlika meu individuama razliite individue reaguju na razliite naine na iste stimuluse
okruenja. Dakle, bioloke teorije se mogu koristiti radi objanjenja individualne
varijabilnosti u ponaanjima i bihevioralnih inklinacija (Udry 1995b).
S druge strane, socioloki modeli najee tretiraju individuu kao pasivnog recipijenta
uticaja koji su oko nje. Meutim, kada mislimo o individuama kao biima koja imaju
prirodne bihevioralne predispozicije, takoe treba da shvatimo da one biraju ili ak stvaraju
okruenja koja su konzistentna s tim predispozicijama i koja otvaraju mogunosti za njihovu
realizaciju.
Judri svoju teoriju o rodu naziva integrisanom, a moda bi najadekvatniji naziv bio
integrisana biosocijalna teorija roda. Tako bi rod bio odnos izmeu (biolokog) pola i
ponaanja, dok bi teorija o rodu objanjavala taj odnos. Teorija je integrisana zato to
integrie makrodimenziju sa mikrodimenzijom, meupolnu dimenziju sa unutarpolnom
dimenzijom i drutvenu dimenziju sa biolokom dimenzijom (Udry 1994).
Uvek se trudim da ne izmiljam teoriju kada neka dobra postoji. Uvek se trudim da
nemam razliitu teoriju za svaku grupu, dravu ili vrstu. Duboko sam impresioniran onim
to su nas nauili bioloki modeli u biolokim istraivanjima o ljudskom biolokom
funkcionisanju. Dopada mi se teorija bioloke evolucije zato to se odnosi na sve vrste i
ukljuuje ljude. Ako postoji ustanovljena teorija o rodu kod drugih vrsta trebalo bi da
vidimo kako ona funkcionie na ljudima [str. 562].

Reeno je da u razmatranju najveih broja problema u sociologiji dominiraju

socijalno konstruktivistike i postmodernistike perspektive, a tako je bez sumnje u
sociolokim izuavanjima seksualnosti (u antropologiji je situacija donekle manje alarmantna
jer su antropolozi bolje upoznati sa biologijom i vei je broj antropologa nego sociologa koji
se pozivaju na saznanja iz biologije). Te ideje verovatno najvie duguju uticaju Miela Fukoa
(vidi naroito Foucault 1976/1978, 1984/1985, 1984/1986). On je u drutvu video
konstrukciju seksualnih reima, odnosno komplekse seksualnih stavova, vrednosti i praksi
koji su pomeani sa politikom. Fuko i njegovi sledbenici su protivnici esencijalizma, odnosno
shvatanja seksualnosti kao dela nae bioloke prirode i teze da postoje izvesni univerzalni
tipovi seksualnosti. Ako je seks socijalan, onda je nuno i politiki.
Socijalni konstruktivizam (vidi Seidman 1994), dakle, (esto) odbacuje antitezu pola i
drutva. Pol se shvata kao fundamentalno socijalan, to znai da su njegove kategorije
(naroito homoseksualnost i heteroseksualnost) klasifikacije i norme shvaene kao socijalne i
istorijske injenice. Time se govori da homoseksualnost nema transistorijski identitet, to je
netana teza. Ukoliko seksualnost nije bioloki data to takoe znai da se ona proizvodi od
strane drutva preko mrea socijalnih interakcija i definisanja, to implicira da su seksualna
orijentacija i seksualno ponaanje pre socijalni nego bioloki proizvodi. Uloga biologije tako
se svodi samo na pruanje potencijala i ograniavanje (Sanderson 2003).
Sledea implikacija koja je pod uticajem Fukoove teorije jeste povezanost distribucije
seksualnih orijentacija u drutvu sa moi. Navodno, s obzirom na to da su heteroseksualci
istorijski imali mo da definiu heteroseksualnost kao normalnu, homoseksualnost se esto
percipira kao devijacija. Iz ovog sledi da je veina ljudi heteroseksualne orijentacije zato to
potuje drutvene norme. Krajnja instanca ovakvog stava jeste shvatanje seksualnosti kao
neke vrste kompulsivnosti, odnosno teza da je heteroseksualnost nametnuta od strane
monijih onima koji su manje moni.

Ono u ta nema sumnje jeste injenica da je heteroseksualnost ubedljivo

najuobiajniji oblik seksualne aktivnosti u svim poznatim drutvima. Ovo bi trebalo da znai
da je seksualna orijentacija ukorenjena u naoj biolokoj prirodi, a ne da je heteroseksualnost
posledica politike dominacije heteroseksualaca nad homoseksualcima. Ovaj argument ne
samo to nema veze sa injenicama, ve je u potpunosti nelogian. Gotovo da je nemogue
poverovati da se ista vrsta socijalne konstrukcije javlja u svim poznatim drutvima, od kojih
su mnoga izuzetno udaljena i prostorno i vremenski.
Mogui odgovor je da su takve socijalne konstrukcije ukorenjene u muku dominaciju
i elju mukaraca da koriste ene za svoja seksualna zadovoljstva, ali to implicira da su
mukarci ve heteroseksualci. Daleko vie problematino je pitanje o samoj mukoj i enskoj
anatomiji. Ako posmatramo problem iz darvinistike perspektive, jasno je da su anatomske
strukture nastale zato to su adaptivne. Muke i enske strukture su koevoluirale, tako da je
mozak morao evoluirati na nain koji bi i mukarcima i enama dao neophodne porive za
meusobnim spajanjem. Vrsta sa potpunom indiferentnou po pitanju seksualnog ponaanja
bi izumrla. Nema sumnje da socijalne definicije prikladnog i neprikladnog seksualnog
ponaanja variraju kroz vreme i prostor, meutim, postoje krajnje granice i nema dokaza za
tvrdnju da su razliiti seksualni stavovi i prakse u potpunosti arbitrarne konstrukcije
(Shackelford et al. 2005).
Zato se seksualni stavovi, emocije i ponaanje daleko bolje mogu razumeti preko
darvinistike teorije o inkluzivnoj adaptivnoj vrednosti (Hamilton 1964a, b). Inkluzivna
adaptivna vrednost moe da se maksimizira preko prirodne ili seksualne selekcije ili preko
obe. Prirodna selekcija deluje na kapacitet organizma da preivi i da se reprodukuje i
propagira svoje gene i najee se povezuje sa Darvinom i darvinizmom. Seksualna selekcija
ne deluje direktno na kapacitet organizma da preivi, ve na njegovu sposobnost da pronae
partnere. Za razumevanje ljudske seksualnosti ovo je korisniji koncept od prirodne selekcije
(Maynard-Smith 1958; Daly and Wilson 1983).
Sajmons (Symons 1979) i mnogi autori nakon njega (npr. Konner 1982/2002; Geary
1998) razvi(ja)li su darvinistiku interpretaciju ljudske seksualnosti i pokazali da je ona
ukorenjena u seksualnoj selekciji. Prikaz koji sledi je izuzetno uproen, jer bi detaljniji
prikaz zahtevao mnogo prostora, ali dovoljan je da bi se shvatila logika koja se nalazi u
centru darvinistike teorije o polu, rodu i seksualnim strategijama ljudi.
Veoma je bitno pitanje zbog ega uopte postoji pol, da bismo uopte mogli da
raspravljamo o rodu. Za teoriju evolucije veliki problem predstavlja opstanak izvesnih pojava
koje evidentno smanjuju adaptivnu vrednost. Moda najpoznatiji od svih jeste problem
homoseksualnosti o kojem se mnogo pisalo i ponueno je nekoliko, manje ili vie
zadovoljavajuih objanjenja (npr. Wilson 1978; Kirkpatrick 2000; Kirby 2003). Takoe,
postoje istraivanja (Ellis and Ames 1987) koja su se bavila biolokim osnovama
homoseksualnosti i koja ukazuju na to da se homoseksualnost razvija tokom kritikog
perioda tokom fetalnog razvoja, kada mozak dobija (pre)vie hormona suprotnog pola. To
znai da muki homoseksualci imaju fetalno feminizirane mozgove, a lezbejke fetalno
maskulinizovane mozgove.
tavie, postoje i brojne slinosti u homoseksualnom ponaanju irom sveta.
Homoseksualci obino prikazuju ponaanje suprotnog pola, koje je opet evidentno jo u
ranim ivotnim fazama. Ono to nikako ne ide u prilog socijalnom konstruktivizmu jeste
injenica da se homoseksualci u veini drutava javljaju u istim procentima, bez obzira na to
da li drutvo prihvata homoseksualnost ili ne. Ako je homoseksualnost socijalno konstruisan
izbor, nije jasno ni zbog ega bi individue birale tu seksualnu orijentaciju u homofobinim
drutvima (Sanderson 2003).

Takoe, slino pitanje moemo postaviti za evoluciju pola. Koja je (primarna) uloga
seksa i pola u (ljudskoj) evoluciji? Naunici su davno uvideli prednosti seksualne
reprodukcije nad aseksualnom reprodukcijom, meutim, oigledno je da sutina seksa nije u
reprodukciji. U pogledu efikasnosti i ekonominosti, evolucija je kreirala efikasnije naine
razmnoavanja od komplikovane seksualne reprodukcije. Dakle, da je sutina reproduktivnog
ponaanja samo u razmnoavanju, nai sisarski preci sigurno bi evoluirali bez pola. Uivanje
takoe ne moe biti glavni razlog, jer mnoge vrste seksualni in izvode mehaniki, uz
minimalnu predigru (Wilson 1975/2000; Blute 1984).
Seks je veoma riskantna i zahtevna aktivnost. Sisarski reproduktivni organi anatomski
su izuzetno kompleksni, a udvaranje je prolongirano daleko preko minimalnih potreba. Ono
je energetski zahtevno, ak i opasno, jer tokom nje postoji verovatnoa konflikta sa
predatorima ili rivalima. Takoe, na mikroskopskom nivou, genetski mehanizmi, npr. kod
ljudi, se veoma lako naruavaju i oteuju jedan hromozom manje ili vie, ili izvestan
hormonski debalans, stvara abnormalnosti u fiziologiji i ponaanju.
Zakljuak je da seks per se nema darvinistikih prednosti. Moda najoigledniji
primer koji ide u prilog ovoj tvrdnji jeste injenica da seksualna reprodukcija automatski
namee genetski deficit, jer oba partnera gube polovinu svog genetskog materijala, gde se
deficit poveava u svakoj narednoj generaciji. Aseksualnom reprodukcijom organizam stvara
sebi identino potomstvo, to je na prvi pogled prednost u odnosu na deficitarnu
reprodukciju.
Meutim, ako uzmemo u obzir evoluciono vreme, seksualno razmnoavanje nosi sa
sobom prednost u vidu genetskog diverziteta koji poveava anse za opstanak u nepredvidivo
promenljivim okruenjima. Diverzitet omoguava adaptibilnost i zato aseksualna
reprodukcija gubi prednost na duge staze (Wilson 1978). Seks promovie genetske varijacije
unutar individualnog organizma i seksualni organizmi imaju najmanje dve kopije svih
autozomnih gena, omoguavajui tako da alel koji donosi izvesne prednosti maskira tetni
alel, nasleen od jednog od roditelja. Ovo je verovatno sutinski znaaj diploidnosti i
seksualne reprodukcije.
Seks takoe promovie genetske varijacije meu srodnim individuama. Sutina je u
nastajanju potomstva koje u jednoj individui kombinuje gene oba roditelja. Takvo
potomstvo je genetski razliito od roditelja (stvarajui diverzitet vremenski u liniji
potomstva) i genetski razliito od svojih srodnika (stvarajui diverzitet prostorno u okviru
srodnike grupe). (Blute 1984: 193)
Prema sociobiolokim idejama teorijski cilj svake individue trebalo bi da bude to
vei broj potomaka u narednim generacijama, ako uzmemo u obzir inkluzivnu adaptivnu
vrednost. Pored toga, taj teorijski cilj treba dopuniti i strategijom prema kojoj bi se briga o
potomstvu preputala partneru. Naravno, ovaj cilj nije lako ostvariv u stvarnom ivotu i nikad
se ne radi o pukom jurcanju za to veim brojem potomaka. Meutim, logika koja stoji iza
ovih ideja je od izuzetnog znaaja za razjanjavanje brojnih pitanja koja se tiu pola, a time i
roda.
Postoje polni dimorfizam i anizogamija, koji se takoe mogu objasniti delovanjem
seksualne selekcije. Ako se radi o ljudima i njima bliskim srodnicima, poznato je da se
gameti mukarca i ene razlikuju. Gameti mujaka su daleko manji od enkinih i daleko
brojniji, bez obzira na to da li se radi o biljkama ili ivotinjama. Mnoge druge razlike meu
polovima mogue je tumaiti na osnovu ove jednostavne razlike (Buss 1995; Cartwright
2000).4

Kod gljiva postoji izogamija, to znai da su sve polne elije jednake, i muke i enske.

Anatomska razlika izmeu dve vrste polnih elija obino je veoma ekstremna. ensko
jaje je 85 000 puta vee od muke polne elije, tj. spermatozoida. Konsekvence ovog
gametskog dimorfizma su izuzetno znaajne za biologiju i psihologiju ljudskog seksa.
Najvaniji neposredni rezultat jeste da ena daleko vie investira u sve svoje jajne elije.
Tokom svog ivota ona e proizvesti oko 400 jaja, meutim, od tih 400, u principu se oko 20
moe konvertovati u zdrave potomke. Suprotno tome, mukarac tokom jedne ejakulacije
izbaci oko 100 000 000 spermatozoida. Nakon oplodnje njegova fizika obaveza prestaje jer
e njegovi geni proi isto kao i geni ene, ali je njegova investicija daleko manja, jer teorijski
gledano, jedan mukarac tokom svog ivota moe da oplodi hiljade ena.
Rezultirajui konflikt interesa izmeu polova nije tipian samo za ljude, ve i za vei
deo ivotinjskih vrsta. Mujaci su obino agresivniji, naroito jedni prema drugima, a najvie
tokom sezone parenja. To je profitabilna muka seksualna strategija, jer jedan mujak moe
da oplodi vie enki, dok enka moe da bude oploena uglavnom od strane jednog
mujaka.5 Dakle, mujaci udvaranjem i agresivnou stiu seksualne partnere, dok ima onih
koji su gubitnici i koji ne uspevaju da prenesu svoje gene u narednu generaciju, tj. da oplode
enku. S druge strane, bukvalno sve zdrave enke bivaju oploene. Mujacima se isplati da
budu agresivni i da ne biraju mnogo, a enkama da budu probirljive i lukave i da biraju
mujake sa najboljim genima (Wright 1994). Ovo je pojednostavljeno objanjenje stvarnog
sveta, ali ovom prilikom nas zanima samo logika argumenta, a ne pojedinosti. U mnogim
istraivanjima ove ideje su proveravane empirijski (vidi npr. Wilson 1975/2000, 1978;
Symons 1979; Buss 1997)
Ljudi se ponaaju u skladu sa ovim principima, dok se raznolike seksualne prakse
meusobno razlikuju i isto su kulturnog porekla. Drutva svoje obiaje prilagoavaju
okruenju i zato postoje monogamija, poliginija, poligamija itd. Meutim, ova fleksibilnost
nije apsolutna i neograniena. Ako bismo za trenutak zanemarili kulturne specifinosti
seksualnosti, mogli bismo da zakljuimo da su ljudi umereno poligini, gde mukarci iniciraju
vei broj promena seksualnih partnera. Komplementarne strategije u veini ljudskih drutava
jesu poligamija i hipergamija (Wilson 1978; Barash and Lipton 2001). Najee mukarci
stiu i bore se oko resursa, dok su ene zatiene i esto slue kao valuta u razmeni (Buss
1997). Kada se seks prodaje, u najveoj meri mukarci su kupci (Symons 1979). Fizike
razlike i razlike u temperamentu izmeu mukaraca i ena pojaane su od strane kulture u
univerzalnu muku dominaciju, tako da nije poznato nijedno drutvo u kojem su ene
kontrolisale politike i ekonomske ivote ljudi.6
Termin dominacija sigurno nije u potpunosti opravdan, meutim, on ne implicira
nuno superiornost. To to neki ljudi mogu da zakljue da stvarne bioloke razlike izmeu
ena i mukaraca impliciraju inferiornost ili superiornost predstavlja dokaz ljudske

Postoje i sluajevi heteropaternalne superfekundacije, tj. superplodnosti, koja se javlja kada ena ostane trudna
od strane dva mukarca istovremeno. Kod ljudi je ova pojava izuzetno retka, ee se javlja kod maaka i veoma
je uestala kod pasa.
6

Jedan od prvih koji je popularizovao istraivanje seksualnih odnosa sa stanovita evolucije bio je Dezmond
Moris (Morris 1967). On je pokuao da pokae kako su ljudi u sutini bia koja stvaraju trajne seksualne veze i
eleo je da objasni zbog ega su ene verne svojim partnerima (na optem nivou, naravno). Visoka vernost ena
stavila bi ih u veliku manjinu u odnosu na ostatak ivotinjskog carstva, a Moris je tu udnu vernost ena
objasnio ranom polnom podelom rada, dok su ljudi jo bili lovci-sakupljai. Mukarci su morali biti ubeeni da
e im ene biti verne kada oni odu u lov i zato su ene razvile tu tendenciju da budu verne. Dakle, u
reproduktivnom interesu i jednih i drugih bilo je da razviju tendenciju ka vernosti. Moris je rtva svog vremena i
ne objanjava na koji nain je prirodna selekcija mogla da favorizuje ove osobine.

perverznosti i gluposti, ali to ne bi trebalo bilo koga da zaustavi u istraivanju osnova tih
razlika. (van den Berghe 1974a: 567)7
U drugoj polovini ezdesetih godina objavljena je jedna od najznaajnijih knjiga iz
domena teorije evolucije u 20. veku. U pitanju je knjiga Dorda Vilijamsa (Williams 1966),
koja je snano uticala na naknadni razvoj evolucione teorije. Vilijams je istakao da je klju
prave evolucione analize sudbina gena. Dakle, ako gen za vernost (ili nevernost)
oblikuje ponaanje ene na takav nain da svoje sopstvene kopije prenosi dalje u velikom
broju, onda e on sigurno biti taj koji je favorizovan. 8 Sutina ovog shvatanja jeste u
genocentrinosti evolucije, odnosno u shvatanju gena kao jedinice selekcije, koje nije bez
kritiara (vidi npr. Lewontin 1970; Wilson 1983).
U svim ljudskim kulturama brak je neka vrsta norme (bilo monogamni bilo
poligamni, a veoma retko i poliandrijski), dok je porodica atom socijalne organizacije. U
jednom trenutku u nau evolucionu liniju ula je ekstenzivna muka roditeljska investicija,
to bi znailo da ljudi imaju visoku muku roditeljsku investiciju. I ne samo to, ve mukarci
imaju toliko visoku roditeljsku investiciju da mogu lako da pariraju enama po tom pitanju,
to je retkost u ivotinjskom svetu.
Robert Trivers 1972. godine (Trivers 1972/2002) objavljuje rad o roditeljskom
ulaganju i istie kako dva pola moemo smatrati razliitim vrstama, gde se suprotan pol
tretira kao resurs za produkciju to veeg broja potomaka. U pitanju je analitiki momenat
ovog argumenta, a ne retoriki, prema kojem uprkos visokoj roditeljskoj investiciji osnovna
dinamika koja se nalazi u odnosima izmeu mukaraca i ena jeste meusobna
eksploatacija.
Trivers (Trivers 1972/2002, 1974/2002) tvrdi da je kljuni faktor za razumevanje
naina na koju seksualna selekcija deluje roditeljska investicija, odnosno koji pol ulae vie u
potomstvo. Kod visoko monogamnih vrsta roditeljska investicija polova je otprilike jednaka,
a kod poliginih mujaci ulau malo roditeljske brige. Kod takvih vrsta mujaci se estoko
nadmeu meu sobom za pristup enkama i esto kontroliu seksualno ponaanje enki tako
to im ograniavaju ili spreavaju pristup mujacima. Veina vrsta pripada ovom drugom
tipu, pa i ljudi, iako mukarci investiraju vie u svoje potomstvo od mujaka drugih vrsta.
Sa stanovita opstanka gena postoje jasni evolucioni razlozi zbog kojih mukarci ele
da pomau svojoj deci. Geni koji predisponiraju mukarca da voli svoje potomstvo, da o
njemu brine, da ga hrani, brani, obrazuje itd. bili su favorizovani u odnosu na gene koji nisu
terali mukarca da ini ove stvari. Kao prvo, potomstvo je slabo i ranjivo. Ako bi mukarac
samo preneo svoje gene i nastavio dalje svoj ivot bez ikakvih obaveza, velika je ansa da
potomstvo ne bi preivelo. 9 To znai da bi protraio svoje gene i vreme koje je bilo
neophodno da se enka osvoji. Kada su ljudi iz uma otili u savane morali su da se suoe sa
mnogim predatorima. Dalje, kako su postajali pametniji i uspravili se u hodu, enska
anatomija je postala paradoksalna uspravan hod implicira usku karlicu, dakle i uzane kanale

Citat je preuzet iz rada koji predstavlja deo jedne polemike o mukim i enskim ulogama (vidi Williams 1971,
1973; van den Berghe 1972, 1974a).
8

Veoma su bitni znakovi navoda, jer naravno da nema gena za vernost, ve je u pitanju itav kompleks gena i
obeleja.
9

Ovde se, naravno, misli na najdui period ljudske egzistencije, koji smo proveli kao lovci sakupljai. Tokom
stotina hiljada godina oblikovana je ljudska priroda koja i danas postoji, samo to funkcionie u drugaijem
kontekstu od onog u kojem je evoluirala.

za poroaj, a glave beba postale su vee nego ikad pre.10 Rastao je mozak i sve vie je
postajao zavisan od kulturnog programiranja.
Seksualna logika kod vrsta sa niskim ili malim roditeljskim ulaganjem je sledea
mujak eli seks, a enka nije ba sigurna, odnosno okleva, jer prvo eli da se uveri u
kvalitet njegovih gena. Sa visokom investicijom stvari se menjaju enka nije vie
zainteresovana samo za genetski materijal, ve za ono ta e mukarac moi da obezbedi za
njihovo eventualno potomstvo nakon roenja. Dejvid Bas je istraivao 37 kultura i 1989. je
zakljuio da u svim tim kulturama ene mnogo vie gledaju finansijsko stanje mukaraca
nego obrnuto (Buss 1989).
Ovi zakljuci ne govore o tome da ene poseduju evoluirane preferencije ka bogatim
mukarcima. Lovci-sakupljai nisu mogli tako lako da akumuliraju resurse i privatno
vlasnitvo. Dakle, ene moda vie privlai socijalni status nego bogatstvo. Meu lovcimasakupljaima status se translira u mo (npr. mo prilikom deobe mesa i slino), dok u
modernim drutvima, s druge strane, bogatstvo, status i mo esto idu zajedno (Symons
1979).
Rezultat konfliktnih seksualnih strategija mukaraca i ena je ono to zovemo
evolucionom trkom u naoruanju. Kako jedna strana postaje bolja, tako postaje i druga itd.
Antropoloki podaci nam veoma jasno govore da se ova trka odvija u svim drutvima i da
nije u pitanju socijalna konstrukcija (Symons 1979). U lovako-sakupljakim drutvima svi
mukarci imaju partnerke i sve ene su udate ve u dobu kada su plodne. Ono to je
zajedniko mukarcima i enama jeste potraga za genetskim kvalitetom, ali sve to iz toga
proizilazi je razliito. Grubo gledano, ena trai sposobnost mukarca da obezbedi resurse, a
mukarac ima razloga da se fokusira na sposobnost ene da raa. To znai da mukarac treba
da uzme u obzir i godine partnerke, jer plodnost opada kada se ena blia menopauzi. Ono
to bi najvie zbunilo evolucione psihologe i antropologe bilo bi otkrie da su ene u
menopauzi (i nakon nje) privlane mukarcima, a to jo niko nije zabeleio. Sve ovo nam
govori da dananji ivotni stil ljudi nije posledica nae originalne seksualne strategije, ve da
je u pitanju ishod koji dobijamo kada mozak iz kamenog doba postavimo u dananji kontekst,
koji se u znatnoj meri razlikuje od tzv. okruenja evolucione adaptiranosti u kojem smo
evoluirali. Dakle, um mukarca je evolucioni zapis prolog ponaanja ena i obrnuto. Ovo je
samo jedan mali i odabrani deo teorije seksualnosti iz perspektive sociobiologije i evolucione
psihologije, ali na osnovu mnogo takvih istraivanja moemo da zakljuimo da mukarci i
ene definitivno nisu isti. Dokazi koje nudi ova teorijska pozicija su izuzetno dobro
potkrepljeni na osnovu brojnih istraivanja (vidi Daly and Wilson 1983; Buss 1986;
Sanderson 2001; Ellis et al. 2008).
Tragino je to nijedna od popularnih teorija u sociologiji ne moe da ponudi
adekvatno objanjenje ljudskog roditeljstva jer ne traga za integracijom biolokih i
socijalnih konstrukata. (Rossi 1984: 1)
Rodna diferencijacija nije jednostavno funkcija socijalizacije, kapitalistike proizvodnje
ili patrijarhata. Ona je zasnovana na polnom dimorfizmu koji slui osnovnoj svrsi
reprodukovanja vrste. Zato socioloke jedinice analize kao to su uloge, grupe, mree i
klase odvraaju panju od injenice da su subjekti naeg rada ivotinje mujaci i enke sa
genima, lezdama, kostima i mesom koji zauzimaju odreenu ekoloku niu u kratkom
vremenskom trenutku. A ljudski polni dimorfizam je nastao iz duge preistorije sisarske i
primatske evolucije. Teorije koje zapostavljaju ove karakteristike pola i roda nose sa
10

Ovo je verovatno jedan od razloga zbog kojih se ljudska deca raaju ranije u odnosu na ostale primate.
Takoe, nakon roenja impanze relativno rano poinju da prate majku, da vise na njoj i da joj ne smetaju, a s
druge strane, ljudska beba i te kako ometa majino prikupljanje hrane. Mesecima je bespomono i na taj nain je
lak plen za predatore.

sobom visok rizik krajnje irelevantnosti naspram sve vie dokaza o polnom dimorfizmu iz
biolokih i neuronauka [Rossi 1984: 1].

Sva drutva imaju polnu podelu rada, to znai da je pol veoma bitan aspekt
drutvenog ivota i da se na osnovu njega individue klasifikuju. U svim drutvima postoje
odreeni zadaci i uloge koje se smatraju muevnim i enstvenim i oni u najveoj meri
pripadaju samo jednom polu. Takoe, sva drutva imaju drutvenu nejednakost, to znai da
su mukarci i ene nejednako pozicionirani po pitanju moili ili autoriteta, tako da postoje
vie vrednovane uloge ili pozicije gde oni koji ih zauzimaju nisu jednaki. Drutva se razlikuju
po tome koliko polne nejednakosti postoji, ali nema drutva koje je u potpunosti egalitarno
kada se radi o polu (Sanderson 2001).
Istraivanja pokazuju da su irom sveta i kroz istoriju mukarci vrili sledee poslove
(Parker and Parker 1979):
(1) one koji ukljuuju veu snagu i izdrljivost,
(2) one koji su opasniji ili riziniji,
(3) one koji nije lako prekinuti,
(4) one koji zahtevaju visoke nivoe vetine i obuke,
(5) one koji zahtevaju duge vremenske periode odsustva iz domainstva.
enama se dodeljuju zadaci koji su suprotni ovima, odnosno oni za koje je potrebno
manje snage, manje rizika itd. Ova situacija koja postoji irom sveta moe da se objasni
odgovornostima ene prema detetu, naroito dok je ono mlado. Na ovaj nain lako se
objanjava injenica da ene nemaju poslove koji ih na due vreme udaljavaju od kue, kao i
to to dobijaju poslove koje je lako prekinuti. Dakle, sasvim je mogue da je polna podela
rada takva kakva jeste da bi doprinela dobrostanju dece i povealo inkluzivnu adaptivnu
vrednost roditelja.
Kada se radi o polnoj nejednakosti, takoe postoji univerzalan obrazac u kojem:
(1) su institucionalni sektori ljudskih drutava polno asimetrini,
(2) mukarci monopolizuju politiki vane pozicije,
(3) mukarci monopolizuju ratovanje,
(4) mukarci monopolizuju drutvene pozicije visokog statusa.
Moemo da tvrdimo da obrasci koji se javljaju u vezi sa rodom imaju smisla samo sa
biomaterijalistikog stanovita, a nikako sa konstruktivistikog ili postmodernistikog. Rekli
smo da veina sociologa odbacuje ideje o znaaju hormona i o relevantnosti evolucije i
biologije za objanjenje problema pola i roda, tvrdei da su rodne uloge socijalne
konstrukcije koje se prenose socijalizacijom. Prema biosocijalnom objanjenju, deaci jesu
agresivniji po prirodi, tako da obrasci socijalizacije samo predstavljaju drutvenu potvrdu
bioloke stvarnosti koju prihvataju svi narodi. Pored brojnih proksimativnih uzroka, ultimne
uzroke nudi nam samo teorija evolucije. Mukarci imaju vii nivo testosterona od ena zbog
delovanja seksualne selekcije kroz hominidsku istoriju. U sreditu seksualne selekcije nalazi
se muka kontrola enske seksualnosti kako bi se maksimizirao reproduktivni uspeh
mukaraca i tu se nalazi poetna taka analize muke dominacije.
Dakle, seksualna selekcija je proizvela sitemske razlike izmeu polova koje su visoko
adaptivne sa stanovita maksimizacije reproduktivnog uspeha oba pola. Muki sisari su
znatno agresivniji od enki (Parker and Parker 1979), a ispostavilo se da je testosteron u
velikoj meri uzrok ovoj razlici u agresivnosti (npr. Kemper 1990a). Potraga za drutvima u
kojima su ene agresivne koliko i mukarci ili agresivnije od njih pokazala se besplodnom.
(Sanderson 2001: 198)

Kada se sumiraju brojna istraivanja o prosenim polnim razlikama u odreenim

aspektima oseajnosti, spoznaje i emocija (Lopreato and Crippen 1999: 150), dobijamo
sledee podatke:

Mentalni domen
Oseajnost

Prosene muke tendencije

Prosene enske tendencije

Manje osetljiv sluh

Bolji vid u jae osvetljenim
okruenjima
Vea osetljivost na slane
ukuse
Manje osetljivo ula mirisa
Slabija osetljivost na otar
bol
Slabija izdrljivost duih
perioda nelagodnosti

Vie osetljiv sluh

Bolji vid u slabije
osvetljenim okruenjima
Vea osetljivost na gorke
ukuse
Vie osetljivo ulo mirisa

Bolje prostorne sposobnosti

Bolje visokomatematike
sposobnosti
Bolja sposobnost navigacije
Bolje ciljno usmerene
motorne sposobnosti
Slabije sposobnosti
perceptivne brzine
Slabija sposobnost
aritmetikog raunanja
Slabije verbalne sposobnosti
Slabije vizuelno pamenje
Slabija sposobnost pamenja
melodije
Slabija sposobnost preciznih
motornih radnji
Slabiji kapacitet
kratkotrajnog pamenja

Slabije prostorne sposobnosti

Slabije visokomatematike
sposobnosti
Slabija sposobnost navigacije
Slabije ciljno usmerene
motorne sposobnosti
Vee sposobnosti perceptivne
brzine
Vea sposobnost
aritmetikog raunanja
Bolje verbalne sposobnosti
Bolje vizuelno pamenje
Bolja sposobnost pamenja
melodije
Bolja sposobnost preciznih
motornih radnji
Vei kapacitet kratkotrajnog
pamenja

Vie agresivnosti
Manje brige o potomstvu
Vea sklonost seksualnoj
ljubomori
Manja sklonost
emocionalnoj ljubomori

Manje agresivnosti
Vie brige o potomstvu
Manja sklonost seksualnoj
ljubomori
Vea sklonost emocionalnoj
ljubomori

Vea osetljivost na otar bol

Bolja izdrljivost duih
perioda nelagodnosti

Spoznaja

Emocije

Isto tako, mogue je apstrahovati polne varijacije po pitanju preferencije partnera

(Lopreato and Crippen 1999: 163):

Obeleje
Linost

Muke preferencije

enske preferencije

Visoko vrednovanje
inteligencije
Visoko vrednovanje dobrote
Slabije vrednovanje
emocionalne stabilnosti
Vee vrednovanje seksualne
vernosti
Manje vrednovanje
emocionalne vernosti

Visoko vrednovanje
inteligencije
Visoko vrednovanje dobrote
Vee vrednovanje
emocionalne stabilnosti
Manje vrednovanje seksualne
vernosti
Vee vrednovanje
emocionalne vernosti

Vrednovanje mlaih
partnerki
Vrednovanje prosene teine
i visine
Vee vrednovanje fizikog
izgleda
Vee vrednovanje istog tena
Vee vrednovanje simetrije
lica
Vee vrednovanje vrste
muskulature i dobrog dranja

Vrednovanje umereno starijih

partnera
Vrednovanje natprosene
teine i visine
Manje vrednovanje fizikog
izgleda
Manje vrednovanje istog
tena
Manje vrednovanje simetrije
lica
Manje vrednovanje vrste
muskulature i dobrog dranja

Manje obraanje panje na

drutveni status partnerke
Manje obraanje panje na
finansijsko stanje partnerke
Manje obraanje panje na
markere prestia partnerke

Vie obraanje panje na

drutveni status partnera
Vie obraanje panje na
finansijsko stanje partnera
Vee obraanje panje na
markere prestia partnera

Fizike karakteristike

Drutveni status

Meutim, sve to je do sada reeno o razlikama izmeu mukaraca i ena ne implicira

nepromenljivost, venost i opravdanje potlaenosti ena. Tokom sedamdesetih godina
prolog veka dolo je do promene statusa ena u nekim drutvima, to nam govori o tome
kojom brzinom je mogue menjati drutvene aranmane. Trenutno oslobaanje ena nakon
milenijuma opresije jeste jedno od velikih moralnih postignua nae vrste . . . . (Pinker
2002: 337)11
Promena statusa ena ima nekoliko uzroka. Kao osnovni mogu da se navedu ukidanja
despotizma, ropstva, feudalizma i rasne segregacije. Takoe, veoma je vaan i tehnoloki i
11

Moj cilj . . . nije da tvrdim kako su geni sve, a kultura nita u to niko ne veruje ve da istraim zato se
ekstremna pozicija (da je kultura sve) obino vidi kao umerena, a umerena pozicija kao ekstremna. (Pinker
2003: 38)

ekonomski progres koji je omoguio parovima da odgajaju decu bez podele rada u kojoj bi
majka svaki svoj trenutak posveivala deci. Zatim dolazi masovna proizvodnja i pojeftinjenje
robe koja je majkama omoguila da imaju vie slobodnog vremena i da se ne bave samo
domainskim poslovima.
Na ideolokom planu ne moemo zaobii feminizam koji je politike, knjievne i
akademske pokrete kanalisao preko promene stavova ljudi. Ovom prilikom najvie nas
zanima stav feminizma prema ljudskoj prirodi. Mnogi naunici koji se bave ljudskom
prirodom (najire shvaenoj) veruju na osnovu dokaza da se umovi dva pola razlikuju po
roenju, dok feministkinje esto istiu kako su takva verovanja dugo vremena korienja
zarad opravdanja nejednakog tretmana ena. Zato su feministkinjama najblie teorije koje
ljudski um vide kao tabula rasa organ, jer ako nita nije uroeno, to onda znai da razlike
meu polovima ne mogu da budu uroene. Pored ove teorije, esto zastupaju i ideju o
plemenitom divljaku seksualna eksploatacija se moe izbei preko promene institucija
(Pinker 2002).
Zapravo, nema nunog nesklada izmeu principa feminizma i mogunosti da
mukraci i ene nisu psiholoki identini. Jednakost nije empirijska tvrdnja da su sve grupe
ljudi meusobno zamenljive, ve je u pitanju moralni princip da o individuama ne bi trebalo
rasuivati preko prosenih osobenosti njihove grupe. Uopteno gledano, feminizam moe da
se podeli na feminizam jednakosti i rodni feminizam (Sommers 1994).
Feminizam jednakosti se suprotstavlja polnoj diskriminaciji i drugim oblicima
nepravednosti prema enama. On je deo klasine liberalne i humanistike tradicije koja je
nastala iz prosvetiteljstva. Rodni feminizam zagovara tezu da su ene i dalje potlaene u
sistemu muke dominacije u kojem se zapravo raaju biseksualna deca i bivaju
transformisana u muki i enski rod, s tim to jedna rodna linost dominira, a druga je
potlaena. On je suprotstavljen klasinoj liberalnoj tradiciji i povezan je sa marskizmom,
postmodernizmom i socijalnim konstruktivizmom.
Feminizam jednakosti je moralna doktrina o jednakom tretmanu koja se ne bavi
empirijskim pitanjima psihologije i biologije. Rodni feminizam je empirijska doktrina koja
zastupa sledee tri tvrdnje (Sommers 1994):
(1) Razlike izmeu mukaraca i ena nemaju veze sa biologijom, ve su u potpunosti
socijalno konstruisane.
(2) Ljudi poseduju snaan socijalni motiv mo, tako da se socijalni ivot ne moe
razumeti bez tog pojma i odnosa koji iz moi proistiu.
(3) Ljudske interakcije nisu posledica delanja individua, ve grupa, to se vidi u tezi
da muki rod dominira enskim rodom.
Na osnovu ovih karakteristika uoljivo je da se rodni feminizam suprotstavlja
naunim rezultatima i da predstavlja ideologiju koja u naunom smislu nije odriva.
Iz zakljuka o nejednakosti polova ne moe se izvui i nauno opravdati teza o
prirodnoj dominaciji jednog roda nad drugim. Mukarci i ene su evoluirali u Africi kao
jedna vrsta i dele iste gene, osim onih koji se nalaze na Y hromozomu. To znai da polne
razlike nisu arbitrarno obeleje zapadne kulture. Na osnovu istraivanja o kulturnim
univerzalijama (Brown 1991; Pinker 2002) moemo da zakljuimo da se u svim kulturama
mukarci i ene shvataju kao da imaju razliite prirode.
Dokazi nam takoe govore o tome da su u prolosti mukarci imali vee varijacije
kada se radi o reproduktivnom uspehu nego ene. To se moe zakljuiti na osnovu diverziteta
mitohondrijalne DNK (koju mukarci i ene nasleuju od majki) koji je daleko vei nego
diverzitet u Y hromozomima (koji mukarci nasleuju od oeva). Neki mukarci su imali
puno potomaka, neki malo ili nimalo, dok kod ena postoji daleko ravnomernije distribuiran

broj potomaka (Pinker 2002). Ovo se takoe uklapa u teorijsko predvianje da se mukarci
vie nadmeu za prilike da se pare, dok ene biraju mukarce sa najboljim kvalitetima
(Pinker 2002).
Prilikom razmatranja problematike roda u sociologiji posebno su zanimljivi Alis Rosi
i pomenuti Riard Judri. Rosi je interesantna iz dva razloga. Prvi je taj to je ona tokom svoje
karijere promenila stanovite o problemu roda (sa klasine socioloke pozicije prela je na
biosocijalnu), a drugi to je svoje predsedniko obraanje Amerikoj sociolokoj asocijaciji
posvetila ovoj temi.
Njen rad iz 1964. godine (Rossi 1964) je (p)ostao veoma poznat u feministikim
krugovima, za razliku od njene kasnije pozicije, a razloge je veoma lako uoiti. U prvom radu
dominira pretpostavka da veina razlika meu polovima potie od socijalnog, a ne
fiziolokog.
Pod polnom jednakou podrazumevam socijalno androgine koncepcije uloga mukaraca
i ena u kojima su one jednake i sline u sferama poput intelektualnih, artistikih,
politikih i interesa zaposlenja i participacije, a komplementarne samo u onim sferama
koje su pod uticajem fiziolokih razlika izmeu polova. To pretpostavlja da su
tradicionalne koncepcije mukosti i enskosti neprikladne za vrstu sveta u kojem moemo
da ivimo u drugoj polovini dvadesetog veka. [str. 608]

Kasnije je u istom asopisu objavila rad o problematici roda, ali on je napisan iz

biosocijalne, odnosno bioevolucione perspektive (Rossi 1977). 12 Svoj rad poinje
konstatacijom (koju smo do sada nekoliko puta istakli) da su sociolozi pristalice snanog
kulturnog determinizma. Rezultat je tendencija da se . . . brka jednakost sa identitetom i
diverzitet sa nejednakou. (str. 2) Na osnovu bioevolucione perspektive ona kritikuje
istorijsku perspektivu u sociologiji, zato to ona obino podrazumeva fokusiranje na zapadna
drutva, dok Rosi napominje vanost uvoenja evolucione perspektive (neto slino isticali
su i Tiger and Fox 1966, kada govore o zoolokoj perspektivi u drutvenim naukama).
Bioevoluciona perspektiva uzima u obzir injenicu da smo mi sisari i poziva se na iste
argumente kao to e to nakon nje initi evolucioni psiholozi (vidi npr. radove u Barkow et
al. 1992). ovek je preko 90% svoje istorije iveo kao pripadnik lovako-sakupljakih
drutava, tako da nai geni potiu iz tog doba, a ne iz industrijskog drutva. I zaista, kao to
to pokazuje sledei citat, neke njene reenice zaista zvue kao da su prepisane iz udbenika
ili tekstova iz evolucione psihologije iz devedesetih godina prolog veka: Zapadnjaci koji
sad ive u tehnolokom svetu jo uvek su genetski opremljeni samo drevnim sisarskim
primatskim nasleem koje je u najveoj meri evoluiralo kroz adaptacije koje su prikladne
mnogo ranijim vremenima. (Rossi 1977: 3 u originalu kurzivom) Tokom ovih dugih
vremenskih perioda adaptacija i procesi selekcije su doprineli polnom dimorfizmu i polnoj
podeli rada.13
Biosocijalna perspektiva ne tvrdi da postoji genetska determinisanost onoga ta mukarci
mogu da urade u poreenju sa enama; ona zapravo tvrdi da bioloki doprinosi oblikuju
12

Potrebno je samo skrenuti panju na njeno distanciranje od sociobiologije. Ona pravi razliku izmeu
sociobiologije i biosocijalne nauke. Sociobiolozi se fokusiraju na zajednika obeleja drutvene organizacije
raznih vrsta te i ljudsko ponaanje esto objanjavaju preko sinteze ukorenjene u biologiji, dok biosocijalna
nauka traga za uticajima fiziolokih faktora u interakciji sa socijalnim i kulturnim faktorima i manje je
spekulativna (Rossi 1979). Ovaj rad predstavlja odgovor na kritike koje su joj upuene zbog rada Rossi 1977:
Bernard 1979; Dan 1979; Glazer 1979; Gross 1979; Lorber 1979; McClintock 1979; Newton 1979.
13

Ona je takoe jo tada uvidela opasnosti koje su pretile i antropologiji. Biologija se odvojila od socijalne
antropologije sa posledicama koje su jo uvek oigledne u neprijateljstvu izmeu fizikih i kulturnih
antropologa. (Rossi 1977: 8)

ono to je naueno i da postoje razlike po pitanju lakoe sa kojom polovi mogu da naue
odreene stvari. [str. 4 originalu kurzivom]

Moda najtea optuba (sa kojom se u potpunosti slaemo i smatramo da je

opravdana) upuena je sociolokim istraivanjima i (to Rosi ne naziva tako) ideolokom
protivljenju sociologa biologiji. Jer, ako se sociolozi protive biologiji, a nisu doli do
relevantnih dokaza koji bi pokazali da se fizioloke varijable mogu odbaciti, onda je to
protivljenje proizvod ideologije, neznanja, nezainteresovanosti i pseudonaune arogancije.
[I]straivai u biolokim naukama su otili dalje u inkorporiranju socijalnih varijabli u
svoja istraivanja nego to su drutvene nauke otile u inkorporiranju fiziolokih varijabli
u svojim, sa ironinom posledicom da postoji vie dokaza da podre vanost socijalnih
varijabli u biolokoj literaturi nego to ima dokaza da se odbaci vanost fiziolokih
varijabli u sociolokoj literaturi. [str. 7]

Judri pravi razliku izmeu bioloke i socioloke teorije roda (Udry 1994). Potrebno je
ponoviti da veina biologa uopte i ne koristi termin rod, ve polni dimorfizam. Ova teorija
varira po svojim detaljima od vrste do vrste, ali njena sutina je u sledeem: polni dimorfizam
u ponaanju je pod kontrolom hormona. Hormoni koji kontroliu polni dimorfizam su polni
hormoni, a svi sisari u sutini imaju sline primarne polne hormone. Oni rukovode razvojem
polno dimorfikih telesnih struktura i kontroliu polno dimorfiko reproduktivno ponaanje
koje lei u osnovi roda. Vaan princip iz istraivanja ivotinja jeste taj da isti hormoni koji
izazivaju meupolne razlike u ponaanju izazivaju varijacije i unutar pola u istom ponaanju.
Hormonska teorija se koristi za objanjenje i polnog dimorfizma i varijacija unutar istog pola
po pitanju istih ponaanja koja su polno dimorfika. Ovaj model je ustanovljen nakon vie od
etiri decenije istraivanja ivotinja (vidi Ellis et al. 2008).
Drutveni naunici su pokazali slabo interesovanje za primenu sisarskih modela
polnog dimorfizma na ljude, tako da su razvili svoje teorije za objanjenje roda. Prvi princip
svih teorija iz drutvenih nauka o rodu jeste onaj koji rod objanjava preko razlika u
drutvenom iskustvu, odnosno preko socijalizacije i drutvene strukture. Razlike u ponaanju
meu polovima objanjavaju se razlikama u drutvenim iskustvima mukaraca i ena i
strukturalnim ogranienjima koje takoe utiu na iskustvo. Razlike u rodnom ponaanju
unutar istog pola objanjavaju se istim razlikama u drutvenom iskustvu (vidi Chafetz 2006).
Meutim, univerzalna teorija polnog dimorfizma u ponaanju trebalo bi da se primeni na sve
kimenjake. Zbog strukture evolucionog procesa svi kimenjaci dele osnovni reproduktivni
sistem koji kontroliu isti hormoni. Problem je to drutveni naunici ljude skoro uvek vide
kao izuzetak u ivom svetu, to zahteva posebnu, drugu teoriju (vidi Wilson 1975/2000).
Postoje vani razlozi zbog kojih drutveni naunici ne razmatraju bioloku teoriju roda.
Prvo, veina ni ne zna za nju. Drugo, ona nema mesta u naoj disciplinarnoj paradigmi.
Tree, ona je politiki nekorektna; neki je zovu seksistikom i ideolokom. [Udry
1994: 563]

Drutveni naunici imaju jedan eksplanatorni problem za koji misle da nije zajedniki
teorijama koje objanjavaju sisarsko ponaanje, a to je objanjenje sekularne promene. To bi
znailo da se tokom vremena kod ljudi menja rod u skladu sa promenama u drutvenom
okruenju, o emu e biti rei kasnije.
Objanjenje roda u drutvenim naukama zavisi od tri koncepta: rodne uloge,
socijalizacije i strukture prilika. Rodna uloga je obim prihvatljivih ponaanja koja se razlikuju
po polu u odreenom bihevioralnom domenu (npr. roditeljstvu) i podrana je rodnim
normama. Granice prihvatljivog ponaanja se razlikuju po polu i njihovo prekoraenje je
propraeno kaznom, a oteano je strukturama prilika. Drutveni naunici obino zakljuuju o

postojanju polno diferenciranih normi na osnovu polnih razlika u ponaanju koje pokuavaju
da objasne ovim normama. Razlog za ovu tautologiju je da drutveni naunici ne mogu na
drugaiji nain da objasne polne razlike (Archer and Lloyd1982/2002). Dakle, ako se
mukarci i ene razlikuju u svojim interesovanjima i panji prema maloj deci oni izvlae
polno diferencirane norme iz posmatranja polno izdiferenciranog ponaanja, a onda
objanjavaju polno izdiferencirano ponaanje preko normi koje su izvukli (Udry 1994).
Poreklo polno izdiferenciranih normi varira trai se u tehnologiji, razlikama u
diferencijalnim reproduktivnim ulogama koje potiu od bioloke osnove reprodukcije,
ideologiji ili istorijskoj sluajnosti (Chafetz 2006). ta zapravo determinie to koja ponaanja
su rodno izdiferencirana u drutvu? Bolja ideja je da su kod sisara najizraenija polno
dimorfika ponaanja koja su najblie povezana sa reprodukcijom i opstankom dece. Kod
ljudi ova ponaanja formiraju osnovu za polnu podelu rada (Parker and Parker 1979).
Dakle, primatska rodna teorija daleko bolje moe da objasni injenice koje smo ranije
pomenuli i zato se mukarci i ene ponaaju drugaije, zato ove razlike imaju kroskulturnu
optost, zato su neki mukarci muveniji od drugih i neke ene enstvenije od drugih (Pinker
2002). Ipak, ova teorija ne moe da objasni sekularnu promenu i to je domen iskljuivo
drutvenih nauka. Primatski model ukazuje na to da su neka ponaanja osetljiva na
hormonalne uticaje, a druga nisu. To znai da nije istorijska sluajnost ili nasumian ishod to
to su neka ponaanja rodna, a druga nisu. Danas definitvno znamo da su rodna ponaanja
pod hormonalnim uticajima.
Endokrinologija se razvijala od dvadesetih godina prolog veka, dok je
neuroendokrinologija nastala ezdesetih kao posledica brojnih napredaka u endokrinologiji.
U poetku su modeli endokrinologije bili zatvoreni, u smislu da se spoljanje okruenje nije
dovoljno uzimalo u obzir. Od pedesetih godina dolazi do promena, jer je otkriveno da
hipotalamus ima izuzetno vanu ulogu u endokrinom funkcionisanju, odnosno da je nervni
sistem takoe ukljuen jer hipotalamus predstavlja deo starog korteksa, kao i da ne postoji
jednosmerna uzronost izmeu hormona i ponaanja, ve da je neophodno razviti interaktivni
model. Vremenom se dolo do brojnih saznanja, ija sutina jeste u tome da neuroni primaju
elektrine signale od ostatka mozga i da su podloni podloni su bihevioralnim uticajima i
uticajima gonadskih hormona, ime je sruen stari zatvoreni model (Rossi 1977).
Na ovoj intelektualnoj liniji razvila se i Judrijeva teorija roda. Njemu je jasno da geni
kontroliu telesne procese, a izmeu ostalog i proizvodnju hormona, to je polje kojim se
bavi endokrinologija. Uproeno gledano, hormoni utiu na ponaanje na sledei nain (Udry
et al. 1986):
1) Geni usmeravaju endokrine lezde da proizvode hormone.
2) Odreeni hormoni ulaze u centralni nervni sistem i aktiviraju gene koji kodiraju
proizvodnju proteina u obliku neurotransmitera i drugih supstanci koji utiu na brojna
ponaanja.
3) Ovaj proces je do danas veoma dobro ispitan kod ljudi, to znai da bi sociolozi
mogli mnogo toga korisnog da naue od endokrinologa, jer endokrinologija moe mnogo
toga da nam kae o reprodukciji.
ak ni najvei zagovornik kulturnog determinizma ne moe da porie injenicu da su
reproduktivni mehanizmi od sutinskog znaaja za opstanak. To, meutim, znai da su
neraskidivo povezani sa evolucijom (vidi npr. Daly and Wilson 1983; Mealey 2000). Osnova
reprodukcije su polne razlike i polni hormoni su dobili ime upravo po tome to kontroliu
razlike koje su povezane sa (biolokim) polom. Pod polom se podrazumevaju reproduktivne i
seksualne karakteristike koje razlikuju mukarca od ene, dok se pod rodom podrazumevaju
svi socijalni i psiholoki atributi koji su povezani sa drutvenim ulogama mukaraca i ena.

Stav Judrija i Rosi jeste da bioloki pol igra veliku ulogu kada se radi o drutvenim ulogama i
psiholokim atributima mukaraca i ena (Rossi 1986; Udry 1994).
Kod primata osnove razlikovanja u ponaanju polova utvruju se u sredini trudnoe i
one zavise od testosterona (Udry and Talbert 1988; vidi i Maryanski 1998). Tokom fetalnog
perioda proizvodnja testosterona u drugom trimestru od strane testisa maskulinizuje mozak
mukaraca, dok enski fetusi ne prolaze kroz ovaj proces maskulinizacije. Do treeg trimestra
mukarci imaju drugaiju strukturu mozga od ena. Maskulinizacija mozga postavlja
neuralnu strukturu na koju kasnije deluje testosteron odrasle osobe. Mukarci ga imaju u
velikim, a ene u malim koliinama. Efekti testosterona kod odraslih zavise od stepena
prenatalne izloenosti hormonima. Razlike u testosteronu tokom fetalnog perioda i tokom
odraslog ivota utiu na rodno ponaanje, to je u protivrenosti sa sociolokim modelima
koji polne razlike pripisuju drutvenim faktorima.14 Sve pomenute razlike predisponiraju
mukarce i ene na razliita ponaanja, bez obzira na iste stimuluse okruenja. Kontradiktorni
zakljuci bihevioralne genetike i sociolokih istraivanja rezultiraju iz sociolokog postulata
o nepostojeim genetskim efektima, meutim, socioloki model roda je pogrean jer rod
posmatra kao drutveni izum.
Istraivanja na ljudima pokazuju sledee (posmatrano veoma uopteno) (Udry 1994):
(1) ene koje su fetalno bile izloene abnormalno visokim nivoima androgena
prikazuju mukobanjasto ponaanje koje poinje jo u detinjstvu i nastavlja se tokom
kasnijeg ivota.
(2) Devojice koje zbog genetskih anomalija pate od nedostatka svih polnih hormona
(ak i enskih polnih hormona) odrastaju i bivaju neobino feminizirane.
(3) ene koje su kao fetusi bile izloene androgenikim hormonima koje su im davali
lekari zbog majine terapije prikazuju mukobanjasto ponaanje tokom detinjstva, iako nema
nikakvih znakova maskulinizacije anatomije.
(4) ene sa visokim nivoima androgena prikazuju mukobanjasto ponaanje kada se
porede sa enama koje imaju nizak nivo androgena.
Osnovna pretpostavka jeste da su procesi koji utiu na varijacije unutar istog pola po
pitanju rodnog ponaanja isti procesi koji izazivaju razlike meu polovima. Za ovo postoje
empirijski dokazi (vidi Udry 1994), iako bioloke osnove roda ne podrazumevaju da
drutvene sile ne utiu na individualne razlike.
Budunost roda u naem drutvu moe, trebalo bi da bude i bie determinisano
ideologijom. Ako verujemo da je jedan tip drutvene strukture lo, a drugi dobar, onda
moramo pokuati da postignemo onaj koji je dobar. S druge strane, ako naa teorija roda
nije tana onda neemo znati kako da postignemo nae ciljeve [str. 272].

Dakle, najvei problem sociologije u ovoj oblasti jeste zapostavljanje injenice da

ljudsko telo sadri mehanizme koji uzrokuju to da mozak deaka i mozak devojica ne budu
14

Tokom fetalnog perioda ene dobijaju samo male koliine testosterona i to samo preko majine krvi to
prolazi kroz placentu. U odsustvu testosterona priroda pravi enske genitalije i enski mozak. Poto efekti
fetalnog testosterona reorganizuju mozak trajno, u pitanju su organizacioni efekti.
U odraslom dobu efekti testosterona delimino zavise od stepena prenatalne maskulinizacije mozga. Nivoi
cirkuliuih enskih hormona (estrogena i progesterona) verovatno nisu od centralnog znaaja za razvoj polno
dimorfikih ponaanja. Tokom i nakon puberteta testosteron deluje na gene u centralnom nervnom sistemu koji
kontroliu proizvodnju neurotransmitera. Na ovaj nain on poveava ili smanjuje verovatnou mukobanjastog
polno dimorfikog ponaanja. Neka ponaanja menjaju nivoe nekih hormona i kod ivotinja i kod ljudi. Dok su
efekti testosterona na ponaanje slini i kod mukaraca i ena, efekti ponaanja na nivoe testosterona ponekad se
razlikuju po polu. Nivoi testosterona su pod uticajem stresa, ponekad u jednom smeru, a ponekad u drugom
(Udry 2000).

isto razvijeni. Y hromozom utie na rast testisa kod mukih fetusa i oni lue androgene,
muke hormone (ukljuujui i testosteron). Androgeni imaju trajni uticaj na mozak tokom
fetalnog razvoja, ali i tokom kasnijeg ivota. Estrogeni, enski hormoni, takoe utiu na
razvoj mozga tokom ivota.15
Preko sledee slike, koja predstavlja teorijski model, moemo da analiziramo jo neke
detalje:

Ovaj teorijski model moe da razjasni razlike izmeu biolokih i sociolokih modela
(Udry et al. 1986: 218). Linija 1 nije kontroverzna i jednostavno govori o tome da tokom
godina hormoni rastu. Linija 2 predstavlja zaostale efekte hormona na pubertetski razvoj.
Linija 3 takoe nije kontroverzna jer samo govori o tome da je pubertetski razvoj izazvan
hormonima. Ove tri linije se uzimaju zdravo za gotovo i u ovom radu se ne istrauju.
Bioloki model insistira na tome da hormoni stimuliu seksualno ponaanje poveavanjem
libida (linija 4). Socioloki model istie da hormoni samo izazivaju pubertetski razvoj (linija
3) i da je on socijalno interpretiran kao signal za socijalno odobravanje seksualnog ponaanja
(linija 5). Ovaj model takoe oekuje povezanost efekata puberteta sa godinama (linija 6).
Judri i saradnici po prvi put empirijski pokuavaju da identifikuju ulogu hormona
prilikom inicijacije seksualnog ponaanja tokom puberteta. Istraivanje je imalo tri cilja:
(1) Prvi je bio da se identifikuju specifini hormoni koji su vani prilikom inicijacije
seksualnog ponaanja.
(2) Drugi je bio da se determiniu da li hormoni deluju direktno preko nekih
biolokih mehanizama ili indirektno preko uloge u stimulaciji pubertetskog razvoja, to
dovodi do inicijacije procesa socijalne interpretacije.
(3) Trei cilj je bio da se uporede hormonalni efekti kod mukaraca i ena.
Primarni hormoni mukog puberteta su androgeni, koji su odgovorni za sve aspekte
pubertetskog razvoja (linija 3) i veruje se da su odgovorni za libido (linija 4). Kod devojaka,
primarni hormoni odgovorni za glavne uoljive elemente pubertetskog razvoja su estrogen,
iako se smatra da su androgeni odgovorni za rast stidnih dlaka. Hormoni koji su teoretski
vezani za libido su androgeni. Dakle, kod ena, jedna grupa hormona izaziva pubertetski
razvoj (linija 3), dok druga grupa izaziva libido (linija 4). Kod adolescentkinja se mogu uoiti
15

Androgeni su prisutni i kod mukaraca i kod ena, samo to ih mukarci imaju vie. Meutim, ispostavilo se
da je potrebno manje proizvodnje androgena da bi dolo do promena kod ena nego kod mukaraca (Rossi
1977).

znaajni efekti hormona na odreene aspekte njihovog seksualnog ponaanja i subjektivno

seksualno iskustvo, ali ne i na seksualni odnos. Ovi efekti su povezani prvenstveno sa
androgenima.
Efekti hormona na ensku seksualnu motivaciju su od sutinskog znaaja i oni su
povezani sa androgenima, preteno adrenalnog porekla. Kao i kod mukaraca, efekti
hormona na ene su direktni. To znai da oni ne deluju preko pubertetskog razvoja i godina
kao posrednih varijabli. Izuzetak je masturbacija, koja prikazuje efekte starosne grupe i
pubertetskog razvoja i ukazuje na uticaj drutvenih procesa pored direktnog uticaja hormona.
Sve ukazuje na to da seksualna motivacija ima hormonalne osnove i kod mukaraca i
kod ena. Niko ne porie injenicu da efekti hormona na seksualno ponaanje moraju da
deluju preko izvravanja nauenih obrazaca socijalnog ponaanja. Kod devojaka stepen
ukljuenosti u socijalno determinisane obrasce koji se tiu seksualne intimnosti (ljubljenje,
zatim sve intimniji petnig, a konano i koitus) jeste pod uticajem androgenih hormona, ali
kada se radi o koitusu, on nije pod kontrolom hormona, ve pod kontrolom socijalnih
procesa. Diferencijalna ukljuenost momaka u koitusu je prvenstveno pod kontrolom
hormona, a ne socijalnih procesa (Udry et al. 1986).
Meutim, nekada je uloga hormona u stimulaciji seksualnog ponaanja tokom
adolescencije uzimana zdravo za gotovo ak i u naunim istraivanjima. U drutvenim
naukama je konstruisan model prema kojem je seks pre puberteta prilino esta pojava u
mnogim kulturama.16 Takoe, smatralo se da vreme stupanja u seksualne odnose u velikoj
meri varira od kulture do kulture, to bi trebalo da znai da je libido (tj. seksualna motivacija)
generisan isto drutvenim procesima. Znaaj hormona bio je ogranien samo na pubertetski
razvoj, koji bi se zatim socijalno interpretirao kao signal od strane enskih adolescenata i
individua oko nje da je ona spremna za korienje socijalnih scenarija seksualnog ponaanja
(Udry et al. 1986).
Judri je, dakle, u svojim istraivanjima na adolescentima identifikovao jasne odnose
izmeu nivoa androgenih hormona i seksualnosti (Udry et al 1986; Udry 1988). Kao pitanje
ostalo je samo to da li oni direktno utiu na libido ili da li deluju preko efekta hormona na
pubertetski razvoj adolescenata. Ukoliko deluju preko pubertetskog razvoja onda postoji
drutveni proces intepretacije puberteta kao spremnosti za seksualno ponaanje, meutim,
rezultati pokazuju da se efekti androgena na seksualno ponaanje ne manifestuju preko
interpretacije pubertetskog razvoja kao primarnog mehanizma, ve da direktno utiu na
motivaciju za seksualnost. Ipak, treba imati u vidu da je ovaj zakljuak u izvesnoj meri
ogranien, zato to pubertetski hormoni imaju uticaja na organizaciju linosti koja
predisponira adolescente ka optijem skupu ponaanja od kojih je seksualno ponaanje
podskup. Postoji jo istraivanja koja nam nedvosmisleno ukazuju na znaaj testoterona, kao
najvanijeg androgena, za razne dimenzije linosti (Udry and Talbert 1988; Kemper 1990).
Danas takoe znamo da se mozgovi mukaraca vidljivo razlikuju od mozgova ena na
nekoliko naina. Mukarci imaju vee mozgove sa vie neurona, iako ene imaju vei
procenat sive mase. S obzirom na to da brojni testovi pokazuju da su u proseku mukarci i
ene jednako inteligentni, znaaj ovih razlika nije poznat. Delovi mozga za koje se smatra da
imaju veze sa agresivnou i seksualnim ponaanjem vei su kod mukaraca. Kod mukaraca
varira nivo testosterona, a ak i kod jednog mukarca ovaj nivo varira u razliitm godinjim
periodima ili u razliito vreme dana, a sve to ima veze sa libidom, samopouzdanjem i
porivom za dominantnou (Pinker 2002).
16

Mehanizam za inicijaciju puberteta nije poznat, ali sigurno je vezan za starenje deteta. Pubertetske promene
hormona poinju sa oko devet godina kod devojica i oko dve ili vie godina kasnije kod deaka. Kada jednom
ponu te promene traju godinama (vidi Udry 1988).

Najbolji eksperiment koji razdvaja biologiju od socijalizacije jeste da se po roenju

deacima promeni pol i da se kasnije odgaja kao devojica i da ga ljudi tako i tretiraju. Ako je
rod socijalno konstruisan to bi znailo da bi ta deca odrasla u devojice, a ako zavisi od
hormona, dete bi se osealo nelagodno i zarobljeno u telu ene. Ovi eksperimenti su raeni,
iako ne radi naune radoznalosti ve zbog bolesti i nesrea. Prema jednoj studiji koja
analizira 25 deaka roenih bez penisa (kloakalna ekstrofija) i koji su bili kastrirani i
odgajani kao devojice, svi deaci su imali ponaanje koje se od oekuje od deaka, a vie od
polovine se izjasnilo da su deaci (Pinker 2002).
Zakljuak je da nejednakost ishoda nije dokaz za nejednakost ansi, osim ako
poreene grupe nisu identine po svojim psiholokim obelejima, a to je mogue samo ako je
ljudski um tabula rasa, a mnoga istraivanja i teorija pokazuju da to nije mogue (vidi npr.
Wilson 1975/2000, 1978, 1998c; Brown 1991; Pinker 2002).
Kada se radi o biosocijalnom pokuaju objanjenja pola i roda moemo da zakljuimo
nekoliko stvari. Nema nikakvog teorijskog i metodolokog opravdanja da se biologija i
socijalno iskustvo posmatraju kao odvojeni domeni u kojima treba tragati za primarnim
uzrocima. Jasno je da nema smisla posmatrati biologiju i socijalno iskustvo kao odvojene
domene. Bioloki procesi se odvijaju u kulturnom kontekstu i sami su plastini, a ne stabilni
i neizbeni. Takoe, kulturni procesi se odvijaju unutar i kroz bioloki organizam; ne odvijaju
se u biolokom vakuumu. (Rossi 1984: 10) to se tie filozofske osnove biosocijalne
perspektive, ona se implicitno nalazi u ideji o postojanju ljudske prirode koja je nastala iz
genetske slinosti svih ljudi i koja sadri zajednike bioloke predispozicije ljudi koje se
razlikuju od prirode drugih ivotinja (Wilson 1978).
Veina sociologa ponaanje jo uvek vidi kao da je izvan dometa delovanja
evolucionih sila, iako sve vie toga ide u prilog tezi da je i ljudsko ponaanje produkt
biolokih procesa. Judri ljudske predispozicije (tj. perzistentna stanja motivacije) deli na
dve osnovne kategorije: (1) genetska opteljudska obeleja i (2) genetske razlike meu
ljudima koje objanjavaju varijacije u biolokim predispozicijama. Njegov cilj je da otkrije na
koji nain bioloki procesi stupaju u interakciju sa sociolokim i psiholokim procesima i da
istrai kako bioloki faktori mogu da budu povezani sa ljudskim inklinacijama koje imaju
makro demografske posledice (Maryanski 1998: 36).
Dakle, prema biosocijalnoj makro teoriji, ljudi formiraju svoje drutvene strukture
oko roda, zato to mukarci i ene imaju razliite bihevioralne predispozicije koje su pod
uticajem biologije. Rodna drutvena struktura je tako univerzalno prilagoavanje na ovu
bioloku injenicu. Drutva demonstriraju irok dijapazon ovog prilagoavanja, tako da se
rod moe naglasiti, minimizirati ili pustiti da se prirodno izrazi. Ako se on ignorie i dalje je
prisutan, ako se ode predaleko od prirodnog polnog dimorfizma stvaraju se loe drutvene
okolnosti i drutveni pritisci za bliim usklaivanjem s biologijom. Ako je cilj nekog drutva
da se doe do postrodnog drutva, mikro modeli sa empirijskim dokazima pokazuju da je
lake promeniti ensko ponaanje da bude blie sadanjem mukom ponaanju nego obrnuto
(Udry 1994, 2000; Udry et al. 1986).
To znai da bi se mukarci promenili veoma malo, a ene bi poele da se ponaaju
vie maskulizirano ili manje feminizirano. Dakle, mukarci su manje podloni promenama
koje bi usledile feminiziranom socijalizacijom, a ene su vie podlone maskuliziniranoj
socijalizaciji.
Ja ovde ne rasuujem da li je u moralnom smislu dobro redukovati polne razlike ili ih
treba ostaviti na miru. Ne zastupam stanovite da ako je neki obrazac ponaanja prirodan
(tj. bioloki zapisan), da je on moralno poeljan. Sigurno sam spreman da se igram sa
majkom prirodom. Ako pretpostavimo da u drutvu postoji moralni konsenzus da treba
smanjiti polne razlike, ne zauzimam moralno stanovite o tome da li to treba uraditi preko

maskulinizacije ena ili feminizacije mukaraca ili od svega po malo. Meutim, neki
pristupi mogu biti jednostavniji od drugih. [Udry 2000: 453]

Visoka izloenost prenatalnoj androgenizaciji ena ne samo to maskulinizira njihove

bihevioralne predispozicije kasnije u ivotu, ve ih ini imunim na socijalizaciju koja ih
usmerava ka tipinom feminizovanom ponaanju. Ako se ovo uopti na mukarce, predvia
se da e visoka prenatalna androgenizacija, izazvana testosteronom iz sopstvenih testisa
kasnije ne samo maskulinizovati njihovo rodne bihevioralne predispozicije, ve e ih initi
imunim na eventualnu kasniju feminizirajuu socijalizaciju. Oni koji su imali nisku
izloenost androgenu (poput ena) nee biti imuni feminiziranoj socijalizaciji. Ako se
zanemare ovi retki sluajevi, moe se rei da su mukarci imuni na feminiziranu
socijalizaciju samim tim to su mukarci, to je posledica prenatalne androgenizacije (Udry
2000).
Jedna od najveih prepreka u sociologiji, kada se radi o prihvatanju biologije, jeste
zabrinutost drutvenih naunika da e istraivanje biolokih uzroka ponaanja dovesti do
bioloki zasnovane socijalne politike. Meutim, bioloki modeli ponaanja prvenstveno se
tiu individualnih razlika i nisu korisni za socijalnu politiku koja se tie drutvene promene.
Ova prepreka ima koren i u potpuno zastarelom i pogrenom shvatanju prema kojem
ponaanje koje ima bioloku osnovu ne moe da ima i socijalnu osnovu. Dakle, prirodnost
nekog ponaanja navodno implicira i njegovu nepromenljivost preko drutvenih akcija.
Nepoznavanje biolokih procesa moe da osudi pokuaje drutvene promene na
propast zato to pogreno identifikujemo ta treba da budu mete za promenu i tako koja bi
trebalo da budu naa sredsta da bi se postigla promena koju elimo. (Rossi 1984: 11, u
originalu kurzivom) Drutvene institucije drutveni procesi su izgraeni radi drutvene
kontrole i njihova svrha jeste u tome da nateraju ljude da ine ono to ne ele, ali to bi
trebalo da ine, a ne da ine ono to ele, a to ne bi trebalo da se ini (Udry 1995a).
Kako bi na jo jednom problemu pokazao nunost intelektualne kooperacije
sociologije i biologije, Judri problematiku roda iri i na domen drutvene promene, koju
biologija ne moe da objasni sama. U modelu drutvene promene elimo da objasnimo
razlike u populacijskim karakteristikama u vremenu 1 i u vremenu 2. Zavisna varijabla je
razlika u parametru populacije tokom vremena, a eksplanatorne varijable su drugi parametri
populacije ili promene u drugim populacijskim parametrima.
U modelima drutvene promene zavisne i eksplanatorne varijable su karakteristike
populacija, a ne individua. Neke eksplanatorne varijable mogu da budu agregati individualnih
karakteristika (kao to je starosna struktura), dok druge mogu da budu atributi populacija koje
nemaju direktne individualne derivative (poput zakona ili promena u zakonu ili dostupnosti
elektrine struje). Dakle, nema deduktivne logike koja nam omoguava jednostavno
predvianje makro modela na osnovu mikro modela (Udry 1995a).
Ako razmiljamo o genetskoj promeni u populaciji koja nastaje kroz bioloku
evoluciju, a ona se javlja tokom dugih vremenskih perioda, to znai da se moe zanemariti
kao eksplanatorna varijabla kada govorimo o drutvenim promenama koje su udaljene 10 ili
ak 100 godina. Meutim, ne moemo je zanemariti u sluajevima snanih migracija i selidba
ili nestajanja usled velikih epidemija i slinih katastrofikih dogaaja. Zato moemo da
zakljuimo da se drutvena promena odvija preko drugih drutvenih procesa. To ak znai i
da se modeli drutvene promene ne mogu izvlaiti iz mikro modela koji objanjavaju
individualne razlike u ponaanju. Ovde je u pitanju mikro-makro translacija koja je u
sociologiji esto zanemarivana i veoma mali broj teoretiara se bavi ovom tematikom (vidi
npr. kori 2006b, za kratki prikaz nekih osnovnih problema).
Opti princip je sledei (Udry 1995a):

(1) Kada drutvena struktura i struktura drutvene kontrole doputaju opcije za

ponaanja koja su bioloki zasnovana, onda bioloki faktori utiu na izbor opcija i javlja se
bioloki zasnovana razlika u ponaanju.
(2) Kada opcija ima malo i kada se izmeu nekih teko moe birati, bioloki
zasnovane razlike se smanjuju i gotovo nestaju.
Ako se ovaj princip primeni na rod, zakljuci su sledei. Mukarci i ene se ponaaju
razliito u svim kulturama. Na opti nain mi te razlike veoma traljavo objanjavamo preko
rodnih uloga. [R]azliite normativne reakcije na ista ponaanja koja zavise od toga da li su
ponaanja od mukaraca ili od ena; i razliite strukture mogunost pola. (Udry 1995a: 353)
Meutim, postoje i razlike unutar istog pola po pitanju rodnog ponaanja. Po svim
dimenzijama roda neke ene su vie feminizirane, odnosno njihovo ponaanje manje lii na
ponaanje mukaraca. U drutvu u kojem su normativne granice veoma blizu nema mnogo
razlika ako se radi o varijacijama unutar istog pola. Tamo gde su rodne uloge tolerantne i
labave postojae velike i varijacije unutar istog pola. Mi verujemo da su nae rodne uloge
danas daleko labavije i tolerantnije nego ikad ranije, tako da varijacije unutar istog pola mogu
da opadaju ili rastu tokom kratkog vremenskog perioda. Sve ove promene su objanjive
unutar socioloke paradigme.
Videli smo da su razna istraivanja potvrdila tezu o znaaju hormona za ponaanje,
tako da se postavlja pitanje kako moemo da objasnimo injenicu da se ensko rodno
ponaanje znatno promenilo u poslednjih 50 godina, ako nije bilo promena u biologiji
populacija? Judri smatra da je to mogue uiniti veoma lako. Restriktivnije rodne norme
prolosti su potiskivale izraavanje bioloki zasnovanih predispozicija nekih ena ka
mukom ponaanju. Labavljenje normi i razvoj dopustljivijih dovelo je do izraavanja
prirodnih inklinacija nekih ena ka ponaanjima koja su vie muevna. Promena u distribuciji
rodnih ponaanja izazvana je drutvenim faktorima. Dakle, drutveni proces i drutvena
politika mogu da dovedu do sekularne promene.
Ako se ove ideje sumiraju, zakljuak je da moemo identifikovati dva alternativna
plana. Prema prvom planu, drutvo bi trebalo da obezbedi rodno neutralne strukture
mogunosti, tako da bi varijacije u rodnim predispozicijama koje se javljaju prirodno odredile
nain na koji ljudi koriste ove prilike. Druga alternativa je ponitavanje roda u drutvu. Oni
koji zagovaraju tu tezu pretpostavljaju da bi rodno neutralne strukture dovele do nestanka
roda, ali ovakva, bezrodna socijalizacija je nemogua zato to mukarci i ene reaguju na
razliite naine na istu socijalizaciju. Rodno neutralne strukture prilike proizvee rodne
reakcije, a time i rodna drutva. Drutvo bez roda bi zahtevalo kompenzatornu rodnu
socijalizaciju i kompenzatorne rodne strukture prilika (Udry 1994).
Drugi tip implikacija iz Judrijevih propozicija utie na istraivanje. Demografi i
drutveni naunici nastavljaju da pripisuju znanja o rodu rodnoj socijalizaciji i rodnim
strukturama prilike. Iako se to moe pripisati njihovoj elji da budu politiki korektni, pre je
tano da imaju neadekvatnu teoriju.
Sa poboljanom teorijom demograf i drutveni naunik mogu da vide rod na nove
naine:
(1) postojanje rodne drutvene strukture nije dokaz za rodne bihevioralne norme;
(2) rodne norme mogu da budu posledica, a ne uzrok polnih razlika;
(3) postojanje rodne drutvene strukture nije dokaz za polnu diskriminaciju;
(4) roditeljska socijalizacija je u veoma maloj meri odgovorna za razlike u rodnom
ponaanju;

(5) ako demografi i drutveni naunici ne ele da se bave biolokim predispozicijama

u svojim modelima, mogu da se fokusiraju na objanjenje drutvene promene i
makrokomparativne studije (Udry 1994).
Judrijev (Udry 2000) cilj jeste da pokae kako se dve naizgleda kontradiktorne teorije
mogu integrisati i da je ta integracija mogua na makro i mikro nivoima.17 Na svakom nivou
sociolog mora da inkorporira element primatske teorije koja ukazuje na to da polno
dimorfiko ponaanje ima bioloku osnovu. To je za sociologe ujedno i najvea prepreka.
Meutim, prilikom ove integracije sociolog ne mora da se odrekne socijalno
konstruktivistike teorije, im se doda postulat da biologija postavlja granice
makrokonstrukciji roda i postavlja individualne granice uticaju i efektima rodne
socijalizacije. Vano je da sociolozi pomire njihove socijalno konstruktivistike modele
roda sa preovladavajuim teorijama koje se javljaju u biolokim naukama. (Udry 2000: 445)

17

Makrosocioloke teorije najee ne ispunjavaju osnovne naune kriterijume. Najvei broj nije podloan
opovrgavanju, kao to je to uobiajeno za teorije u prirodnim naukama. Takoe, u poreenju sa prirodnim
naukama, makrosocioloke teorije ne poseduju konceptualne veze sa teorijama u drugim naunim disciplinama
koje su prihvaene od strane naune zajednice. Lenski (Lenski 1988) istie zanimljivu injenicu, da u
drutvenim naukama nastaju nove teorije, stare bivaju zapostavljene, ali bez opovrgavanja i empirijskih provera.
Zato makrosocioloka teorija danas pre lii na umetnost nego na nauku.
Meutim, evoluciono orijentisana makroteorija moe da obezbedi osnovu za bolju analizu, recimo,
heterogenosti i kompleksnosti sveta nakon Drugog svetskog rata. Postoje tri razloga (Dietz et al. 1990):
(1) Suprotno razvojnim modelima koji su dominirali klasinom i novijom teorijom, evoluciona teorija je
eksplicitno neteleoloka. Ona ne postulira ni poetak ni kraj socijalnih promena, niti govori o nunim
meustepenima.
(2) Ona naglaava generaciju varijabilnosti unutar i meu populacijama koja je rezultat invencije, migracije i
efekata sluajnosti u transmisiji kulture. Sile selekcije i retencije deluju na ovu varijabilnost, nekada je
uveavaju (diverzifikujua i stabilizirajua selekcija), a nekada je umanjuju (direkciona i stabilizirajua
selekcija). Tako evoluciona teorija obezbeuje neteleoloki sistem za razumevanje zato razlike u socijalnim
oblicima nastaju i postoje.
(3) Povlaei paralele sa evolucionom biologijom, evoluciona teorija moe da obezbedi nefunkcionalistiku
logiku za razumevanje prirodne materijalne osnove ljudske egzistencije. Evoluciona perspektiva moe da
prevazie adaptacionizam koji je tipian za ekoloke teorije i kasniji rad Parsonsa (vidi npr. Parsons 1982).
Umesto pretpostavke da je socijalna promena u velikoj meri proces adaptacije na prirodno okruenje,
evoluciona teorija adaptaciju smatra problematinom i sluajnom u odnosu na kulturu i istoriju populacije. Tako
ona moe da inkorporira generalizacije o socijalnim promenama na viim nivoima, a da uzima u obzir istorijsku
specifinost i razliite obrasce svetskih istorijskih promena. Iako nije pisao sa evolucionog stanovita, Brodelovi
radovi su u ovom duhu (npr. Braudel 1949/1966). Naroito zanimljiv i obeavajui metodoloki pristup
makroevolucionoj teoriji potie od Veberovih komparativnih istorijskih studija religije i kapitalizma, agrarne
sociologije starih civilizacija i porekla kapitalizma na Zapadu. Veberova teorija velikih socijalnih promena je
darvinistika po svojoj logici i zasnovana je na selekciji koju on koristi na neodarvinistiki nain u zbirci
Economy and Society (Weber 1968/1978).