Knjiga

Prva
Ponekad mi se uini da razumem ta se to deava u ljudima i izmeu njih. To
je moja profesija da razumem ljude. Ja sam psiholog, psihoterapeut. Kada se
priseam perioda oduevljenja svojim znanjem i uverenja da sam mudar, slatko se
nasmejem vlastitoj gluposti. esto sam se uljuljkivao u to prijatno oseanje moi.
Naa znanja i iskustvo su samo blede senke istine. Kao da svi ivimo u nekim svojim
bajkama, mehurovima sapunice koji lebde po ovom svetu i ponekada se sretnu,
dodirnu opnama. Bajku moe stvarno razumeti jedino onaj koji je ivi, onaj koji se
nalazi u njenom mehuru. Poneko nazre tuu bajku, ili i sam ivi neku slinu. Ljudi se
priblie jedni drugima, dodirnu se tanke opne. Katkada se, na trenutak, spoje. To je
divno oseanje. Svi ostali su iz druge prie. Lebde pored nas i gledamo se kroz
providne zidove naih mehurova.
itam svoje beleke. Radujem se to imam neto staro i poutelo. Sadanjost
daje prolosti novi sjaj. Smirenu radost seanja. Vraam se u to vreme.
Bio je septembar. Mesec izmeanih oseanja, sete i radoznalosti, rastajanja i novog
poetka. Nakon neobrijanih dana letnjeg lenarenja, ivota bez asovnika, menjam
svoju preplanulu kou kao zmija, za novu, bleu i neslanu. Polako se navikavam na
mirise grada, na drugaiji ritam otkucaja srca. Poput deteta koje se vrati sa letovanja i
ponovo otkrije svoje igrake, radujem se svakodnevici, otkrivajui da volim svoj
nain ivota. Lesi se vraa kui. Sve je poznato, a opet novo. Kao susret sa starim
prijateljem. Obino se opirem promenama i volim da se "uukam" u svoje navike.
Pred svaki put oseam neku nejasnu, iracionalnu napetost, izmeanu sa radoznalou i
uzbuenjem zbog mogunosti da u otkriti neto novo. Da li e sve biti tu kad se
vratim? Da li e se neto promeniti, a da ja ne uestvujem u tome? Potrebna mi je
iluzija da mogu kontrolisati ono to volim. Onda lake dozvolim sebi da odem na
neko vreme pa se opet vratim. Znam da se ivot ne moe kontrolisati, i to je ono to je
najlepe u njemu. Znam da nita nije sigurno, ali volim da verujem u neku stabilnost
makar ona bila i iluzija. Ritam je osnova ivota, klackalica koja onima to umeju da se
igraju prua oseaj radosti.
I eto, tu sam. Sve je na svom mestu. Moja kua, porodica, kancelarija, radni
sto, belenice, moj posao psihoterapeuta i nastavnika; a tu su i osobe sa kojima radim
ve due vremena. Posle dvomesene pauze ugovaram sastanke sa njima. Priseam se
naih poslednjih razgovora pre odmora, radoznalo iekujui da ujem ta im se
deavalo u meuvremenu. Prija mi vraanje u koloteinu ivota. Pravim plan rada za
narednu nedelju. Posle dobrog odmora ueleo sam se rada. Nisam planirao da primam
nove klijente. Moj raspored je bio pun. Potreban mi je slobodan prostor izmeu
sastanaka da saberem utiske, oseanja, smestim ih na svoja mesta i utonem malo u
svoj svet, akam nos ili uvrem kosu...
Meutim, kada se eljko prvi put pojavio, prihvatio sam da radim sa njim bez
dvoumljenja. Privukla me je njegova zanesenost traenjem neega to tada nije mogao
da objasni. Volim da radim i da se druim sa ljudima koji trae. Podseaju me da uvek
ima neistraenih puteva do izgubljenih delova sebe, kojima moda ne bih krenuo bez
njihovih podsticaja. Ispunjava me oseaj da i ja podstiem njih. Bacanje semena na
plodnu zemlju obeava radost bogate etve. "Trai i nai e, kucaj, otvorie ti se... "
eljko mi je izgledao kao neko ko je upravo stigao sa druge planete, iz nekog
drugog sveta i pokuava da se privikne i prilagodi na ovaj svet koji ne uliva mnogo
nade. Piui danas o njemu, ini mi se da, istovremeno, piem i sopstvenu
autobiografiju. Uviam da je, pored toga to mi je bio klijent i prijatelj, sve vreme i on
bio moj psihoterapeut. Ako se ljudi stvarno razumeju i postanu bliski, uloge se

prepliu, bez obzira kako su bile postavljene na poetku. To se deava i u odnosima

roditelja i dece. I deca vaspitavaju roditelje. esto nas svojim pitanjima, radoznalou,
buntom i otvorenim odnosom prema ivotu bude iz umalosti utabanih reenja.
Psihoterapija je neobian i veoma teak posao. Ne moe se nauiti iz knjiga.
Ne postoje ni vrsta pravila koja bi garantovala uspeh ako ih se pridravamo. Takvih
pravila nema ni u roditeljstvu a ni u umetnosti. Psihoterapija je, za mene, umetnost
vaspitavanja. Kreacija. Mislim da je najtee biti vaspita, roditelj, uitelj, svetenik.
To je posao Boga, Isusa. Na plea vaspitaa svaljuju se veite dileme oveanstva.
Kada postanemo roditelji, ponovo nas sustignu i zabole sva otvorena pitanja ljudskog
roda koja smo, moda, odrastajui zatrpali busenovima pravila, principa, uverenja...
iluzijama konanih i ispravnih odgovora. Neizvesnost otvorenih pitanja je bolna. Deca
nas nateraju da se ponovo zapitamo. Svaka osoba sa kojom radim je za mene novo
pitanje na koje nemam spremne odgovore. I pored viegodinjeg iskustva u radu sa
ljudima, na poetku svake nove terapije oseam se kao poetnik.
Psihoanalitiari kau da su vrednosno neutralni, kao svi pravi naunici. U
tome ne lau ba mnogo. Ako bismo nametali svoje moralne norme osobama sa
kojima radimo zatvorili bismo put ka istini. Ipak, sam taj metod sadri u sebi etika
naela koja terapeut, nainom graenja odnosa, prenosi na klijenta. To su, u sutini,
dva naela: potovanje autonomije druge osobe i usmere-nost prema istini o samom
sebi. Dobro je znati, a loe ne hteti znati. To su vrednosti, i nisu neutralne. Ako ih
ugradimo u svoju linost, profesija psihoterapeuta postaje nain ivota. Ona zahteva
celu osobu u neprekidnoj borbi protiv potrebe za samoobmanom, a time i obmanom
drugih. Verujem da je to osnova svakog vaspitavanja. I ljubavi. Jer vaspitanje je
ljubav na delu. Ne moemo istinski preneti drugoj osobi ono to nije ugraeno u nas,
u ta ne verujemo najiskrenije, ono to ne ivimo. Isus nas je uio lekovitosti istine.
Zar nije Bog, Bog istine, a avo otac lai. "Vera te je tvoja (uistinu) spasla". U
osnovi, psihoanalitiki metod poiva na hrianskim vrednostima.
Ljudska bia su, naizgled, udno naivna. Kao da nam se svata moe
podmetnuti kao istina. Bezbroj vaspitaa prodefiluje kroz na ivot, propovedajui
neke moralne vrednosti, uvereni da mogu prodati bilo ta ako su dobri trgovci, uporni
i zavodljivi, ili ako imaju vlast nad nama. ovek je bie najsposobnije da menja svoju
instiktivnu prirodu. Izgleda kao da nas civilizacija, drutvo, sredina u kojoj ivimo...
prekrajaju po svojoj meri, i da mi verujemo da je to naa mera. Ali tako samo izgleda.
Jer, mada je veina ljudi spremna da proivi i itav svoj ivot ponaajui se kao da
veruje u propisani scenario, ipak u svakome postoji jedan deo linosti koji se ne moe
prevariti, koji zna ta je pravo i istinito. Taj deo je najvei i najlepi dar koji nam je
Bog ostavio da nas titi od zla. To je Duh Boiji. Ko moe slagati Boga u nama?! Mi
biramo ta emo initi sa tim darom. Da li emo ga prizvati da nas vodi ili ga drati
zakljuanog u nekoj fioci sopstvenog uma, iz koje tek ponekad dopire do svesti
prigueni glas zatoene istine. A On uti i gleda. Odrekao se uloge nebeskog policajca
zbog slobodne volje i ivotnosti oveka. Teka odluka.
Taj deo naeg bia je ono to me inspirie u mojoj profesiji i to mi daje snagu
i volju da se borim sa silama lai u meni samome i blinjima, ukoliko mi to dopuste.
To me je privuklo i eljku. On je traga za arobnim Gralom. ivi na ivici dve
realnosti, pokuavajui da ih spoji i spozna tajnu otvaranja kapije koja ih deli. Na
poetku sam osobe iz njegovog "drugog sveta" doivljavao kao likove iz bajke.
Vremenom su oni i za mene postali stvarni, linosti. Prestao sam da ih tumaim i
svodim samo na "simbole, nesvesni sadraj, transferne projekcije, idealizovane
roditeljske slike, ego ideale" i sline pojmove iz psihoanalitikog jezika. Veina ljudi

zaboravlja da postoji i taj drugi svet, ili umanjuje njegovu vanost igrajui se
odraslosti, ozbiljnosti, zrelosti. Ne moe se odrasti samo u jednom svetu.
eljko je banuo u moj ivot poput Malog Princa. Kada bih, drei se ustaljene
forme, pokuao da sve to nam se od tog trenutka deavalo napiem kao prikaz sluaja
iz svoje terapeutske prakse, osiromaio bih tu drugu realnost i osobe koje u njoj ive.
eljkovo predano traganje za njegovom Nadom trai drugaiji nain iskazivanja.
Nada je veoma udljiva kada je u pitanju oblik u kome se krije. Pokuau da piem u
obliku za koji se nadam da bi ga prihvatila kao jednu od svojih "ljusaka". I moliu se
da makar svrati. Pored svojih seanja i beleaka, koristiu i sveske u kojima je eljko
opisivao vlastita doivljavanja. Tako emo ovu priu ispriati zajedno, eljko i ja, i
Nada ako bude htela.
PRVI SASTANAK
Bio sam upravo zavrio sastanak sa poslednjim klijentom tog toplog
septembarskog dana. Dvoumio sam se da li da ostanem jo malo u kancelariji i
zapiem neke utiske, ili da odem na pecanje. eljko je uao neprimetno. Nisam uo da
je kucao. Podigao sam iznenaeno pogled i pokazao mahinalno rukom na stolicu,
ponudivi mu da sedne.
"Kojim dobrom?" upitao sam rutinski, gledajui ga pravo u detinjasto bistre
zelene oi, koje su igrale kao po ulju, ispitujui me od glave do pete. Nije odmah
odgovorio. Fiksirao je pogledom moje elo dok mu se lice uozbiljilo kao da se trudio
da proita neto napisano sitnim slovima. Proletelo mi je kroz glavu kako mi je majka
u detinjstvu, kada je sumnjala da neto laem ili krijem, govorila da se daba trudim,
jer sve mi pie na elu i nos mi se iskrivi u levo. Dugo sam verovao u to, razmiljajui
pred ogledalom kakva li su to nevidljiva slova koja vidi samo ona. Moda verujem i
danas, jer gotovo nikada ne laem. Kada mi se to i desi obino je u pitanju neka sitna,
nestana la. utali smo i gledali se tako tridesetak sekundi dok ja nisam prekinuo
tiinu pitanjem:
"Vidite neto na mom elu?"
"Ne znam. Gledam da li imate znak. Da li mogu da vam verujem".
"Znak?", bio sam radoznao da ujem o emu se radi. Poetak je bio neobian.
Pogledao me je nestano, kao da se igra skrivalice.
"Nadin znak", odgovorio je kratko, sa nevinim smekom. I sad je trebalo da ja
pitam ko je Nada. Pa dobro. Prihvatio sam njegovo zaikavanje.
"Verujete samo onima koji imaju Nadin znak?"
Samo je klimnuo glavom. utao sam oekujui da on nastavi svoj tok misli. I
on je utao. Uinilo mi se da ne oekuje pitanje, ve neto drugo. Odgovor?
Prepoznavanje? Razmiljao sam da li da mu kaem svoj utisak ili da nastavim sa
pitanjem. Moda bi ga zbunilo verbalizovanje moje intuicije... ili fantazije...
"Ko je Nada? Kakav je to znak?"
Kao da se zaudio to nisam proitao njegove misli. Pomislio sam da veruje
kako godinama ekam da se on pojavi po nekom predskazanju, kao Merlin kralja
Artura, da znam ta je bilo i ta je odreeno da bude. A moda je to bila samo moja
projekcija. Pomalo zbunjen mogunou da nije na pravom mestu i sa pravom
osobom, poeo je da govori konfuzno.
"Pa... da. Neete moi da razumete ono o emu bih vam priao, ako Nada nije
bila u vama. U tom sluaju bilo bi besmisleno da poinjemo bilo ta... znate... a ona
ostavlja svoj znak. Samo... nije ga ba lako prepoznati. Nada je udljiva,
nepredvidljiva... uporno pokuavam da shvatim njena pravila, obiaje... ali, ona kao
da ih nema. Ponekad pomislim da je poznajem, a onda opet shvatim da je neuhvatljiva
ili moda ja ne umem... ne znam. Moda vi znate njene tajne?"

Zbunila su me izmeana oseanja koja je izazvao u meni. S jedne strane

doiveo sam ga kao dete koje trai podrku i reenje zagonetke od starijih i
sveznajuih, dok me je, s druge strane, njegov rendgenski pogled ispunjen oseanjem
superiornosti i prkosa inio pomalo napetim i spremnim na odbranu. Da li se on to
pesniki izraava kada govori o Nadi kao pojmu, oseanju? Mogao sam da to
protumaim kao histerinu potrebu za romantizovanjem govora, i time se oslobodim
napetosti. Ali oseaj da govori iskreno, kao da osoba zvana Nada stvarno postoji i da
ga stvarno mue oseanja vezana za nju, nije mi dozvoljavao da olakam svoje
nerazumevanje teorijskom interpretacijom. Negde u sebi uo sam glas koji je govorio:
"Zato se pravi da ne zna ko je Nada?" Moji svetovi su progovorili svaki svojim
jezikom.
"Zbunili ste me", nastavio sam, "nisam siguran da li govorite o ljudskoj nadi
kao pojmu ili oseanju, ili o Nadi, osobi koja stvarno postoji".
Smekalo ga je moje priznanje da sam zbunjen. Ljudi se plae itaa misli.
"Naravno da postoji... samo... to je duga pria. Upao sam ovako kod vas kao
indijanac, nisam rekao ni ko sam, ni ta sam, niti ta hou od vas, ve sam odmah
poeo o nekim stvarima... Moda zvui blesavo... kada sam vas danas video na
hodniku, gledali ste nekud daleko... kao ja. Imate oi koje se smeju i kad ste ozbiljni,
a u isto vreme delujete setno. Boije oi. Pomislio sam: moda ovaj ovek zna moju
priu. Moda je iz nje. Moda vi i jeste iz moje prie samo to to ne znate".
"Moda", uo sam sebe kako odsutno odgovaram, kao da su rei eho mojih
misli, a da sam ja negde unutra. Postajem svestan toga kako mi ovaj mladi na preac
postaje drag. "Ali, hajde da poemo od toga da ne znam vau priu, ili da nisam
svestan toga da je znam. Zato, najpre mi recite neto o tome ko ste, ta ste i ta hoete
od mene".
Ovo skretanje u racionalnije sfere oigledno mu je palo kao olakanje.
Uzdahnuo je i udobnije se smestio u fotelji. Ali, nestale su i one svetlucave iskrice u
oima, koje su mu osvetljavale lice dok je priao o Nadi.
"Zovem se eljko. To mi nije samo ime. To sam ja. Moda su mi roditelji
prorekli sudbinu kada su mi dali ime. Ceo ivot mi se okree oko elje za Nadom. Pre
nego to sam je sreo, slutio sam da traim neto nejasno, neuhvatljivo. Znao sam samo
da ono to mi se deavalo i ono to sam imao, nije bilo to. Oseao sam se kao drvo
bez korena. Kao da sam iveo u nekakvom balonu, odvojen od ljudi. Kao klinac sam
ak fantazirao da sam na ovaj ludi svet doao sa neke druge planete, da su me moji
roditelji usvojili, ali nee da mi kau istinu. Samo... ja u stvari nisam bio povuen.
Naprotiv. Nisam podnosio samou iako sam se uvek oseao usamljenim. Ja sam
muziar po profesiji. Jo dok sam bio u srednjoj koli, bio sam veoma popularan.
Umeo sam da napravim timung, da zabavim drutvo. Zvali su me na urke, proslave,
roendane... Ne znam zato vam ba to priam..."
Zagledao se nekud u daljinu kao da ne moe da sustigne misli koje su mu
odlutale. utali smo neko vreme, on jurei za njima, a ja razmiljajui o tome ta stoji
iza njegovih rei. ta je hteo da mi prenese? Prekinuo sam tiinu pokuavajui da, kao
ogledalo, odrazim njegova oseanja.
"Uklapali ste se u drutvo, ak ste bili i popularni, ali ste oseali da tu ne
pripadate, da ste usamljeni, drugaiji".
"Da... tako nekako. Mislim... voleo sam ja to svoje drutvo, bili su mi dragi...
ali sam se ipak oseao usamljenim, drugaijim od ostalih. Jedna strana medalje bilo je
oseanje da sam iznad njih, da sam poseban, izabran i pozvan, predodreen za
nekakvu misiju na ovom svetu, samo to jo ne znam kakvu. Kao da pripadam
posebnoj, retkoj vrsti ljudi. Nisam imao sreu da upoznam nikoga svog soja i talasne

duine, ali sam verovao da e se to desiti. Druga strana medalje bila je strepnja da sam
ispod drugih. Njima je mnogo vie stalo do deavanja u carstvu zemaljskom, do toga
ta je ko rekao o njima, kakav imid imaju, ta e da obuku. Mislim, ja kao da sam
igrao ulogu, dok su oni svoje iveli. Verovali su u to. Zavideo sam im to su obini,
to pripadaju svojoj vrsti, veruju u pravila grupe kojoj pripadaju. A opet... bili su
skueni u granicama svog straha od nepoznatog, od sebe. I ja sam oseao da se iza
moje fasade krije ogromna crna rupa koja preti da me proguta, da nema nikoga iju
bih ruku mogao da zgrabim ako me uhvati taj vrtlog. Moda sam se drao visina
skrivene prepotencije, da ne bih pao u vir straha. Naporno je hvatati se grevito za
slamku lane slike o sebi. eleo sam da se pustim, da propadnem, pa ta bude. Plaio
sam se, ali sam eleo da uem u taj svoj strah. Valjda sam zato i doao kod vas".
"Oseali ste da se razlikujete od drugih po tome to ste bili spremni da tragate
za svojim istinama iako su vas plaile, ali niste nalazili nikoga ko bi vas podrao na
tom putu".
"Pa da... moji vrnjaci su se toga plaili jo vie od mene. Ili sam ja
poremeen. Moda su mi izgledali tako povrni, jer sam se branio od takve pomisli.
ta ako oni nisu ni imali ega da se plae? Kada sam pokuavao da razgovaram sa
njima o svojim razmiljanjima, strahovima, oseanjima, smatrali su me udakom koji
mnogo filozofira, lui hormon metafize. Onda bih ja napravio facu klovna i rekao da
se samo zajebavam. Devojke ne vole takve tipove. One trae zabavljae, to mi nije
bilo teko da izigravam. Kad ovek glumi, uvek se osea usamljeno. ak i kada
postigne da mu se publika divi i prihvata ga. Oni vole ulogu, a ne njega. Roditelji mi
nisu ni padali na pamet za takve teme. Oni su isuvie konkretni ljudi. Nisu iz tog
sveta, ili ih moda ja ne poznajem dobro... nemam pojma. Jedino moja baba. Ona je
svetla taka u celom tom cirkusu, ali ona ne ivi ovde. Pored nje se jedino nisam
oseao usamljenim. Ona je moj nepismeni aneo uvar sa kojim, u mislima,
razgovaram uvek kada sam u 'bedaku'. Slatka moja bakica, moj patuljak... oboavam
je. I ona ima takve toplo setne oi kao vi. Kad zamurim, obino ih vidim, kao da su
negde u meni; u isto vreme su i spolja, iznad ela, ali je i to iznad deo mene... Uvek
me prate".
"Ona vas uva i kada niste sa njom".
"Da, ona je moja tvrava, moj dom. Ona e me uvek primiti nazad, ali ne
moe da me vodi napred. Razumete... kao neko ostrvo na koje uvek mogu da isplivam
ako ponem da se davim, ali nije amac kojim bih se otisnuo ili neko ko bi me uio da
plivam".
"Potreban vam je uzor... uitelj od koga biste videli kako se to radi?"
"Uitelj?... hm... da... traio sam nekoga ko zna put. Taj rei, tajnoviti put.
Samo... koga? Oni koji su se nazivali uiteljima veinom su bili karikature. Za mene
je kola predstavljala robiju. Nisam se mirio sa tim da me kljukaju gomilom
informacija koje me nisu interesovale, pogotovu ne izloenom na takav nain.
Bezbojni ljudi uili su me neemu u ta nisu verovali. Ta kola je kao veliki probavni
sistem: ta god da ubaci u njega, izae govno. Krali su mi vreme sa 'dobrom
namerom', da od mene naprave diplomiranog idiota. U etvrtom razredu sam, ak, dva
dana pre mature izbaen iz kole. Posle sam je vanredno zavrio. Ali to je druga pria.
Neu sad o tome. Veina tih profesora su bili dostojni aljenja, onako uplaeni od
ivota, bez snage da pogledaju u oi onima koje, kao, vaspitavaju i sa njima
razgovaraju o nekim stvarnim, ivotnim pitanjima. Plaili su se da vole, da ive, i da
dele to sa nama... Seam se svog profesora psihologije. Kakvih sve stvorova ima u toj
vaoj struci. Oekivao sam da u u tom predmetu nai neto to bi mi pomoglo da
razumem svoj haos. Meutim, orak. Suva nauka, testovi, metodi, teorije... i ta ja

znam ta jo. Nije to ba neinteresantno, ali ta sa tim? Jednom, dok sam na asu
natucao o tome kako je neka muena maka uspela da izae iz kaveza i kako je
majmun spojio dva tapa da bi dohvatio bananu, stao sam u pola reenice i upitao
svog uvaenog profesora:
"A kako ja, profesore, da izaem iz svog kaveza i dohvatim svoju bananu u
ivotu? Zato nam priate o majmunima i makama? Svi smo mi u kavezu i batrgamo
se da izaemo. Zato nam ne priate neto o tome? Da li ste vi uspeli? Kako? Znate li
nekoga ko jeste?" Pogledao me preneraeno, a onda mi besno odgovorio:
"A to si smislio! Nisi nauio lekciju, pa bi da se izvadi. Lukava si ti zverka.
Samo, nisam ni ja naivan. 'Ajde sedi, javi se sledei as da popravi ocenu".
Nisam se ljutio na njega. Bilo mi ga je ao. Sve u svemu, nisam naao nikoga za koga
bih mogao da se zakaim, na koga bih eleo da se ugledam ili da uim od njega.
Moda je i bilo nekoliko manje uplaenih ljudi, ali ja nisam umeo da im se pribliim.
Nikome nisam mogao da verujem. Moda je problem bio u meni?"
"A roditelji?", upitao sam ga mahinalno, pokuavajui da zadrim
koncentraciju na onome to mi je govorio i da istovremeno pratim tok svojih misli i
asocijacija. Zato mi je ovaj nepoverljivi mladi tako odjednom, kao na dlanu ponudio
sebe, ispriavi ba meni svoju priu. Oito je veoma inteligentan i sklon
samoposmatranju i traganju za svojom istinom. Ima pro-blema sa identifikacijom,
nema poverenja u one koji bi mu mogli biti autoritet, uzor. Mada, ono to je ispriao o
svojoj babi, i nain na koji govori o njoj ukazuju na to da je, kako mi psihoterapeuti
kaemo, introjektovao, uneo je u sebe kao 'dobar objekt'. Ona mu je 'tvrava',
polazite sa koga moe da se otisne u svet i uvek vrati, ali nije osoba od koje bi uio
tajne odvajanja i otiskivanja u ivot. Moda je na mene preneo neka svoja pozitivna
oseanja vezana za babu. Moje oi ga podseaju na njene, ali i on ima takav pogled...
da... to prenoenje oseanja je veoma vana pojava u psihoterapiji. Zovemo je transfer
ili prenos. Zaboravljena ili potisnuta oseanja, stavovi, konflikti vezani za znaajne
osobe iz detinjstva ili mladosti oivljavaju se i prenose na terapeuta. On je kao prazna
tabla po kojoj osoba na analizi pie svojom fantazijom. Tako se prolost prenosi u
sadanjost, i u odnosu izmeu dve osobe u sadanjosti, ponovo oivljava, analizira i
razreava. Ako je terapeut svestan sebe, uz njegovu pomo e i osoba sa kojom radi
shvatiti da on nije ni Bog, ni otac, ni majka, niti bilo ko drugi... Da je ono to jeste.
Neko novi, drugaiji i neponovljivi. Tada sadanjost prestaje da bude ponavljanje
prolosti. Svojim odgovorom eljko me je pozvao da se ponovo usredsredim na
njega.
"Roditelji... ne znam... tu mi je nekako sve smueno. Mislim... oni su dobri
ljudi... u sutini. Nesreni na svoj nain. Ili bar meni tako izgleda. Njihovi putevi nisu
moji. Moj otac... on je uspeni biznismen koji je ceo ivot proveo jurei za parama i
moi, a jedino uhvatio ir na elucu. Mada, ini mi se da i on ima neki svoj san, samo
ga trai na pogrean nain... Kao da ja znam koji je nain pravi. Majka je ceo ivot
provela trudei se da bude dobra supruga, majka i domaica, jurei tatu valera i
pokuavajui da mu udovolji. I ona je uhvatila ir na elucu. To im je jedino
zajedniko. Oni su dva sveta, a nijedan od tih svetova nije moj. I sam ivim u dva
sveta ili na njihovoj granici, kao da razliiti delovi mene ne mogu da ive u aktivnoj
miroljubivoj koegzistenciji, to bi rekli ovi nai. Sve ovo to sam vam ispriao pripada
jednom svetu i to ete vi kao psiholog verovatno razumeti. Nadin svet je neto drugo.
Ne znam da li ete moi i u njemu da me pratite. Plaim se da ete i njega tumaiti na
isti nain, da ete misliti da je to neka moja mata, pesniko prikazivanje stvari ili
neto slino. Moda vam to izgleda ludo, ali njen svet zaista postoji. Nije nita manje
realan od ovog u kome vi i ja sada priamo. ak je realniji. Ja sam stvarno bio tamo.

Bia iz njega, ponekad, preu granicu i dou u ovaj svet, samo u drugom obliku. Sam
sebi zvuim ludo dok vam ovo priam, ali nisam lud. Verujte mi. Moda je Nada i
sada u vama, moda vam zato i priam sve ovo ne oseajui uzaludnost..."
Obino i bez gledanja na sat znam kada istekne pedeset minuta, koliko traju
moji sastanci sa klijentima. Ali sada sam izgubio predstavu o vremenu. Ponovo sam
bio konfuzan. Vratili smo se na poetak. Sve vreme je priao razlono, sa oiglednim
smislom za psiholoko procenjivanje realnosti. A onda, opet poeo o Nadi i njenom
svetu. Ko je ona? Takve fantazije su, najee, skrivene i iznose se kasnije, kada se
razvije poverenje. Osobe sa kojima sam do sada radio su poinjale upoznavanje sa
mnom iznosei svoje albe, simptome, nezadovoljstva... kreui od povrine. eljko
je krenuo od sutine. Neobino za nepoverljivu osobu. "Da li je Nada fantazija?",
pomislih. Onaj drugi glas u meni je jo jednom progovorio: "Zato se pravi da ne
zna, izigrava razumnog psihologa! Budalo racionalna!". Ponovo su mu se pojavile
iskrice u oima kada ju je spomenuo. Lice mu je smekalo, izgledalo je
produhovljenije, a glas dobio drugaiju boju i neki eho kao da dolazi iz dubine. eleo
sam da ujem jo neto o Nadi i njenom svetu, ali bih morao da jo vie izaem iz
okvira uobiajene duine sastanaka. Pokuao sam da se izvuem iz konfuzije,
rezimiram i napravim neki dogovor sa njim.
"Dosta ste mi danas rekli o sebi. Nismo stigli da razgovaramo o tome ta vi
oekujete od mene, od naih razgovora, mada se to moe nazreti. Interesuje me Nada i
njen svet, ali danas, bojim se, nemamo vie vremena za razgovor. Da li elite da se
ponovo vidimo i nastavimo?"
Pogledao me je kao da se upravo probudio iz sna i da ne zna gde se trenutno
nalazi. Moram priznati da sam se i ja tako oseao. Kada je doao, bilo je jo svetlo,
sunce je ulazilo kroz odkrinuti deo prozora nepokriven zavesom, ula se buka
tramvaja. Odjednom smo se, ne primetivi postepene promene, nali u polutami jedva
se razaznajui. Nestalo je buke. Kao da su svi negde otili i da smo ostali sami na
ovom svetu. eljko, ja i jo neko. Oseao sam prisustvo neega to mi je bilo poznato
i blisko. eljko me je, neprimetno, doveo u svet o kome je govorio.
"Da, elim da se vidimo ponovo", dozvao me je. "Oseam se udno, kao kada
ulazim u Nadin svet. Nisam danas ni razmiljao o tome da u doi kod psihologa.
Navratio sam u knjiaru ispred ulaza u ovu zgradu, razgledao nove knjige... Onda me
je neto navelo da uem i razgledam fakultet. Hteo sam da vidim kakvi se ljudi tu
nalaze. Stajao sam ispred oglasne table i itao raspored predmeta, kada sam uo
razgovor devojke koja je izala iz vae kancelarije sa drugaricom to je ekala u
hodniku. Govorila je o tome kako neete da joj kaete ta treba da uradi ve je
navodite da sama doe do zakljuaka ta je za nju najbolje. Ona je htela savet. Ljutila
se na vas to joj, jednostavno, niste dali savet. Pa, na vaim vratima pie savetovalite.
Kada sam vas video na hodniku dok ste se vraali u kancelariju osetio sam potrebu i
jednostavno uao za vama posle nekoliko minuta. Nisam ni znao ta hou. Oseam da
ovde mogu nai neto vano za sebe... Ne verujem da je na susret sluajan. Moda
me je ona uputila kod vas. Razmiljam... da li u moi da vam ispriam o Nadi onako
kako bih eleo. Lake mi je da o njoj piem ili da sviram... Ona ima svoj jezik...
Sliniji muzici nego reima. Imam ovde sveske u kojima sam pisao o Nadi. Ako biste
hteli da proitate... pa kad se vidimo..."
"Vrlo rado", odgovorio sam i uzeo iz njegovih ruku malu svesku sa vrstim
bordo koricama, iskrzanim sa strane. Na koricama je bio nacrtan klovn detinjasto
bucmastog tunog lica, u odelu paa sa okruglim eiriem i dve zakrpe na njemu.
"Ovo ste vi crtali?"

"Ne, to je nacrtala moja drugarica Lidija, jedna vrlo osetljiva i pametna

devojka, kada je sluajno videla na stolu svesku i proitala ono to pie. Ali to sam ja.
Pogodila je, zar ne?"
Nasmejao sam se, ne odgovorivi mu na ovo pitanje. "Kada hoete da se
vidimo?"
"Kada vama odgovara? Ja ba nisam neki mnogo zauzet ovek. to se mene
tie, moe i sutra".
"Ja sam malo zauzetiji, ali moglo bi sutra u isto vreme".
eleo sam da ga to pre vidim. Pourio sam kui nestrpljiv da, pre spavanja, proitam
priu o Nadi i njenom svetu.
Proitao sam je u jednom dahu, iako mi je bilo teko da deifrujem eljkov
haotini rukopis. I dalje sam bio zbunjen. Imao sam oseaj da ga razumem, da su mi
bliska njegova doivljavanja izraena na lirski, simbolian nain. A opet, nisam znao
ta da mislim o njegovom, inilo mi se, iskrenom uverenju da se ne radi o simbolici,
ve o stvarnom postojanju nekog drugog sveta i osoba u njemu.
"Opet ti i tvoje 'stvarno'. ta ima da se misli o tome? Koristi misli da sakrije
znanje... Zato se toliko trudi da bude mrtav, ozbiljan?", govorio je glas u meni, onaj
glas koji je postajao glasniji u eljkovom prisustvu. Neka on sam ispria svoju priu.
Preputam mu 'pero'.
NADA I NJENE LJUSKE
Nikada nisam pisao dnevnike. Pisanje nije bilo moj nain izraavanja.
Oseanja sam, bez razmiljanja, bez muenja sa formom, pretvarao u zvuke gitare ili
klavira. Oseanja i jesu unutranja muzika. A moje ruke su ih, jednostavno, uvek
prevodile bez napora. Nisam se nikad trudio da zapamtim ili zabeleim neku
melodiju. One su dolazile i odlazile kao i oseanja. U muzici je sve jed-nostavno.
Nema ta da se objanjava. Kada osetim potrebu, onda sviram. Ako moji prsti uju
moju duu, sviraju po njenom taktu, i to je to; ako je ne uju, ostavljam instrument, ne
muei se da ih nagovorim ili nauim. Naprosto, ili ide ili ne ide.
Otkada je Nada ula u moj ivot, nita nije vie jednostavno. Ne mogu da
napravim melodiju koja bi bila slika mojih oseanja, koja bi mi vratila neki njen dodir
ili pogled. Ne mogu ni da odustanem. Muim se. Nije to to. Mrzim da se muim.
Mrzim to ne mogu da odustanem. Muzika je jedino u ta sam do sada stvarno unosio
sebe, a i ona me je izdala, izmakla mi se, ne razume me. Tuan sam i besan. Ne znam
ni zato ni na koga. I, uopte, zato moram da razmiljam, zato moram da znam?
Rei su mi daleke, laljive, obavezujue... a oseam da moram da piem. Zato?...
nemam pojma. Samo znam da moram. Ali, kako se to, doavola, radi? To je, za mene,
strani jezik. Kao da imam zadatak da napiem roman za Nobelovu nagradu. Nikad
nisam imao takve ambicije, a sada, kao da mi ih je neko, pod pretnjom ivota ili smrti,
usadio u glavu. Suludo! Kao da sam ostao u drugom stanju bezgrenim zaeem i
moram da rodim samog sebe. Nemam izbora. Trudan ovek mora da se porodi.
Poniavajue za moj ego. Ja sam samo instrument. ta ja to sebi radim? Gde je moja
muzika? Vratite mi moju muziku! Da li to Nada od mene trai da joj napravim oblik u
koji bi mogla da ue? Zato mi to radi?! Pa ja nita ne znam o pisanju. Zato ne ue u
moje pesme?! Moram da probam! Krenuo sam na neki dalek i nepoznat put. Nisam to
nameravao. Samo sam osetio da putujem i da se bojim da ne zalutam. Neka bude volja
Tvoja.
Ovaj cmizdravi kini dan je kao stvoren da ovek ostane u omamljujuoj
utrobi svoje postelje i izbegne svakodnevnu odluku pristajanja na ovaj svet koji
poniava. Hajde deko, nemoj da si na kraj srca; "pusti, puu, rogove". Imam li i ja,

kao verni slubenik realnosti, pravo na neki godinji odmor, bolovanje, nagradno
odsustvo. Zar ba moram da se rodim svaki dan i jo da sam sebi budem babica?
Skoro je jedan sat. Neka ceduljica otrgnuta, rekao bih iz rokovnika, na stoiu
pored kreveta. enski rukopis, udesno iskoen, sa kitnjastim kukicama i dugakim
zavrecima slova, nakarminisani poljubac i: "Moram da idem... elim da opet ujem
Feelings...", broj telefona, bez potpisa. Kako se ono zove? Mogla je da ostane da mi
bar skuva kafu. Smeno je kako se stvari ponavljaju.
ao mi je to ne mogu da joj se setim imena. Oseam se krivim zbog toga.
Iskoristio sam je kao ljusku. I sam se oseam kao ljuska. Gorko mi je u ustima dok
piem o tome. Prila mi je sino u klubu u kome sviram nekoliko meseci. Gledala me
je na nain koji ve nepogreivo raspoznajem. Verovatno da i ja tako gledam kada se
ponadam da je Nada ula u nekoga. Upravo sam zavravao poslednje taktove.
"Feelings, nothing more than feelings...", kada mi se pribliila sa tim zanesenim
pogledom i poljubila me; verovatno sam joj izgledao kao neko ko se moe ljubiti bez
pitanja. Ionako mi je sve bilo svejedno. To je ono stanje kada je rezultat borbe izmeu
mojih oseanja nereen... nula prema nula... dve nule... kao WC. I dok sam se ja
oseao kao dupla nula, ona je u meni videla "neto".
"Zna, ve nekoliko veeri dolazim ovde samo da bih te ula kako peva
"Feelings". Ima neto u tvom glasu to me odvodi daleko, preko neke granice..."
Znam. uo sam to mnogo puta. Samo, nisam mogao da podelim sa njom to oseanje
posebnosti. Ne treba mi divljenje. Ljubav je neto drugo, a za to izgleda nisam
spreman. Rekla je:
"Oseam kao da te oduvek znam, na udan nain si mi blizak. Neobian si,
interesantan, kao da si iz nekog drugog sveta..."
Odakle joj to? ta ona zna o meni. Ja sam samo ogledalo njenih elja, njihov
odraz. Voleo bih da sam oseao isto to i ona, da smo se nali, da sam osetio Nadu u
njoj. Ovako je to bila tuna iluzija susreta. Mada, uivao sam u njenom telu. udno je
to kako moje telo ima svoje zakone, nezavisne od mog duha. Vodi svoj ivot. Moe da
uiva u enama koje mi nisu bliske, ak i u nekima koje su mi odbojne. To je
meavina agresije i strasti, neki naboj... esto imam potrebu da ih ugrizem dok se
tucamo, da zavuem celu ruku u njihovu unutranjost. Ta agresivna potreba da ih
stegnem za bokove i rasturim, raspaljuje mi ula. elim da im zadam bol i pruim
uivanje. Oseam da i one to trae. Posle sam prazan i bezvoljan. Kao da mi je dua
izala sa spermom. Muni su mi ti trenuci posle seksa kada bih najradije da odem,
mada se oseam krivim zbog toga. Poniavajui dodiri i zagrljaji reda radi... Bljutava
lana nenost. Oseam se prljavim, ali ne zbog seksa, ve zbog lai.
Devojka sa kojom sam proveo no nije izazvala u meni tu agresivnu strast.
Oseao sam da ne eli od mene estoko tucanje, to bi mi bilo mnogo lake da joj
priutim, nego nenost i bliskost koju je oekivala. Tucanje se ne trai takvim
pogledom. Imala je lepe ruke, duge prste sa negovanim noktima prelakiranim
bezbojnim lakom, tanku, glatku mlenu kou ispod koje su se nazirali plavi potoii
vena. Svetlosmea ravna kosa dopirala joj je do ramena. Uredan razdeljak na sredini
glave, zbunjen osmeh i lepo bledunjavo lice intelektualke odudarali su od njenih
ponosno izdignutih i vajno oblikovanih vrstih grudi, koketno zategnute guze i
pravilnih, gracioznih, dugih nogu. Ljubila me je kao devojica. Blagim grem pomalo
stisnutih, tankih usana, opirala se da preda sebe. Ruke su joj stidljivo klizile po mom
telu, kao da prvi put dodiruje mukarca. Donji deo tela kao da je pripadao nekoj
drugoj osobi. Dupence vrsto, poput zanosnih zadnjica igraica sambe, spremno se
podavalo mojim rukama kada bi ih podvlaio ispod njega i snano joj stezao kukove,
dok me je dugim nogama, plaei se valjda da joj ne pobegnem, grevito stezala i

uvlaila me u sebe. Uivao sam u svojoj moi da izazovem neme izraze zadovoljstva
na njenom licu, iako je svom grlu doputala da ispusti samo povremene tihe uzdahe.
Uspela je da na trenutak izbaci progoniteljsko oseanje samoe iz moje jazbine. Ali,
samo na trenutak. Opet sam postajao ravnoduno prazan. Nisam eleo da to pre ode,
nije mi smetala. Bilo mi je svejedno da li e ostati tu ili otii. To me je rastuilo. Zato
nisam obian, normalan mukarac kao moji vrnjaci? Da jesam, proslavljao bih svoj
ljubavniki trijumf i povukao jo jednu recku. ta je nedostajalo? Bila je lepa, divila
mi se, elela me. ta ja uopte hou? Zato sve komplikujem i obezvreujem ono to
imam? Ona je u meni videla neto to trai, to, moda, nema nikakve veze sa mnom.
Moda me je odbijalo to to je vodila ljubav sa svojim snovima. Sam sebe ne volim.
To to ona vidi, samo je mogunost. Utvara. Ili, moda, ja sam ne verujem dovoljno u
ono to je najvrednije u meni. Da li je moje traganje za Nadom neto drugo?
Sa Nadom nisam imao oseaj da bilo ta nedostaje. Bio sam potpuno ispunjen. Moda
je ona moje prokletstvo. Da li, na ovom svetu, postoji ena sa kojom bih mogao da
osetim takvu bliskost i ispunjenje? Zato nikako da je sretnem? Kako da ponovo uem
u Nadin svet? Kako sam to uinio prvi put? Moram da se vratim nazad. Moda u u
svojim seanjima nai klju.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Na samom kraju etvrtog razreda gimnazije izbaen sam iz kole. Nedelju
dana pred maturu zavladala je euforija meu mojim vrnjacima. "Jo malo, pa
nestalo", "Sitno", "Zbogom, kolo, nisam te ni vol'o"... radost oslobaanja i golicava
neizvesnost izmeana sa tugom zbog rasturanja drutva. Obeanja da emo ostati u
vezi. ickanje novca ispred samoposluge u blizini kole donelo je dovoljno novca u
"Fond alkoholiarske solidarnosti", kako smo ga tada zvali razmeui se svojom
"hrabrou" da se napijemo. Kupili smo nekoliko flaa "Vranca". U dvoritu iza kole,
verujui da smo skriveni od pogleda profesora, dodavali smo jedno drugom flau kao
tafetu, rastajui se od jednog vremena. Udarao sam neumorno po istetoviranoj gitari,
koja se jedva ula od mnotva glasova, dok su pesme nae generacije tekle kao reka.
"Jedno vreme ostaje u seanju vrnjaka svojih, kao vreme radosti, strahova il'
ludosti... al' ono to mu daje sjaj, to je neko drugo vreme..." eleo sam da zaustavim
vreme, da sva ta lica i to pare prostora ostanu zauvek isti, zauvek deo mene.
"I vi ste mi neki budui intelektualci, zreli ljudi, maturanti!" Kao pucanj koji je
razbio san i trgnuo nas iz snevanja, odjeknuo je dobro poznati glas omrznutog bia.
Adolf. Tako smo zvali kreaturu sa titulom direktora, koja je pre dve godine, sa radnog
mesta upravnika k. p. doma za maloletne delikvente, prela u nau vaspitno obrazovnu
ustanovu. Pogledao sam u naborano elo visoko svesnog drutveno politikog
radnika, koje se protezalo skoro do temena. Njegove sitne, stisnute oi, ispod
ogromnih spojenih obrva, streljale su me prezrivim ptiijim pogledom.
"I vi ete da mi polaete ispit zrelosti!... Pijandure jedne!... Narkomani! Ti!...
ti!", pogleda ponovo u mene. "Ti si ovde kolovoa sa tom tvojom prangijom!" Priao
je i uhvatio me za kosu iznad levog uveta. "upavac! Hipik! Narkoman! I ja tebe da
pustim da zavri ovu kolu! Uzmi tu tvoju tamburu, pa sa ciganima u kafanu! Tamo ti
je mesto". Sve jae me je vukao za zulufe, pokuavajui da me podigne. Jo uvek ne
verujui da se ovo stvarno deava, uhvatio sam ga za ruku i procedio kroz zube:
"Nemate pravo da me vuete za kosu i vreate... pustite me odmah!" Moj gest
samoodbrane i odlune rei su ga do kraja razjarili.

"Ti mene da hvata za ruku! Ti da mi kae ta imam pravo! Gnjido jedna..."

Bomba mi je eksplodirala u grudima. Oi su mi iskoile iz glave i posmatrale
negde odozgo na usporenom snimku moju ruku kako, sakupivi svu snagu tela,
pogaa i izobliuje zapanjeno lice. Trupina u teget odelu se zateturala i pala.
Sutradan sam dobio ispisnicu. Mnogo tee mi je, meutim, palo naricanje
moje majke koja je uvek strahovala da u propasti u ivotu. Toliko se plaila za moju
budunost, da sam poeo da sumnjam da to i eli. Konano jedna potvrda njenih
sumnji. Otac je samo prokomentarisao:
"Dovoljno si odrastao da moe sam da snosi posledice svojih postupaka. I ja
bih, verovatno, isto uradio da me je neki matori mudonja vukao za kosu".
Bio sam mu zahvalan zbog toga. Nije me optereivao krivicom, kao to je to
inila majka svojom bespomonou. Svaki moj neuspeh bio je i njen, jer je, kako
kae, ceo ivot rtvovala za mene. Kao boija milost i spasenje dola mi je iznenadna
ponuda da od sledee nedelje sviram na moru. Prihvatio sam sve uslove. Plata mi nije
bila bitna. Spakovao sam svoje sviraljke i par krpica, i zbrisao "flaj baj" JAT-om u
pravcu Velike vode.
Brzo sam zaboravio na sve. Zaborav je spasonosna vetina ljudskih bia. Kao
da se nije ni desilo, da sam na drugom kraju sveta. iveo sam u nekom lebdeem
stanju, ispunjen snanom, bolnom energijom u grudima koja me je gonila ka
nepoznatom, nerazumljivom cilju. Atmosfera je bila puna erotskog naboja, grevitog
traenja. Ljudi na moru lie na pse putene sa lanca, koji neu-morno pokuavaju da
zgrabe i progutaju to sono pare ivota pre nego to se ponovo vrate u svoje kuice.
Nervozan k'o leptir, dok su mi nerazumljive struje oseanja vezivale stomak u
iritirajui vor, "drogirao" sam se enskim telima. Dolazile su same. Kao leptirice na
svetlost. Bina uvek privlai ene leptirice. Verovatno sam, jednim delom, zbog toga i
muziar. Droga u vidu ena bila mi je uvek pri ruci. I ja sam leptir koji trai svoju
svetiljku. Bilo mi je potrebno to lepranje krila ena leptirica. Ali, leptirica ne moe
biti i svetiljka u isto vreme. Ti susreti su trajali kratko, kao i ivot leptira. No, dve
radoznalog istraivanja nepoznatog tela istroile bi naboj privlanosti i struja me je
odvlaila dalje. Nisam smeo da stanem. Bilo mi je potrebno novo telo, novo
iekivanje, energija koji bi me odrala u ivotu. Oseao sam se kao vampir. Kao da
bi se, ako predahnem, otvorila zastraujua crna rupa u mom mikro kosmosu. Sila
haosa, vir. Ba na mestu gde se nalazio vor u mom stomaku. On bi posrkao u sebe
svu moju ivotnu energiju. Srljao sam da popunim tu prazninu. Nisam imao snage ni
hrabrosti da se suoim sa njom. A onda se ona suoila sa mnom, popila euforiju i
poela da me uvlai u svoj ambis. Padajui sve dublje i dublje, pokuao sam da se
uhvatim za granu ravnodunosti i za trenutak se oslobodio straha. Zurei u daljinu kao
blenta, a ne videi nita, praznio sam polako drugu flau vina. Napisao sam, na
salveti, pesmu koja je bila prazna koliko i ja:
"Prazna glava. Misli prazne.
Zuri u daljinu. Glumi sadrinu.
Popio sam flau vina
da me iz daljine vrati.
Al' ne vredi.
Na stolici jo se uvek
jedan kreten glupo klati
i u more tupo gleda.

... Beda".
Sve mi je izgledalo strano, kao da se ne deava meni, da sam samo posmatra.
Telo je ljuska u kojoj sam prenoio. Pomislih da ludim, da u se zauvek negde izgubiti
u beskonanom svemiru besmisla, bez ljubavne gravitacije. Kao astronaut kome je
otkinuta pupana vrpca to ga je vezivala za svemirski brod. Neu moi da se vratim!
Strah. Slobodan da lebdim jer me nita ne privlai. Primamljivo i zastraujue.
"Mora da se uhvati za neto", opomenu me razumni deo mene. Okrenuo sam stolicu
i pogledao prema muziarskom stolu gde su moji drugari zapenili obraujui Lolu.
Lola je bila nae gore list. ivela je u Parizu sa roditeljima. U muziarskim
krugovima bila je poznata kao "dobra puika". Pripadala je onoj vrsti devojaka koje
smo zvali "muzikantske ribe". Takve su imale svoje fiks ideje i hronino se
zaljubljivale u muziare istog profila. Neke su oboavale samo gitariste, druge samo
pevae, tree bubnjare. Lola je bila opsednuta piano plejerima, a poto sam ja u ovoj
postavi svirao klavijature, znao sam da e mi se zalepiti. Zvali su je "Lola dirka".
Dugonoga crnka, u crnom konom domindosu i providnoj bluzi ispod koje su se
talasale njene bujne sike, zavodila je sve oko sebe oblizujui svoje mesnate ulne
usne. Mukarce, ene, viljuke, kaike, stolicu... bilo ta i bilo koga. Zavodila je ak i
samu sebe, kao da su kamere nekog poznatog svetskog porno fotografa stalno uperene
u nju. Okrenula se prema meni, prebacujui laganim pokretom levu nogu preko
desnog kolena. Bele gaice su sevnule kao blic fotoaparata.
"Lepi deko za klavirom, kako se ti zove?", procvrkutala je, zavodei moje
uvo.
"Klovn", izletelo je iz mene.
"Klovn!", nasmejala se iznenaeno, pokazujui svoje pravilne krupne zube.
"Klovn tunoga lica. Oboavam takve. Pile moje. Noas si mi u nekom bedaku. A?
Pokai Loli gde te boli, da poljubim da proe".
"Kokice moja...", uzvratih joj istim tonom: "...tamo gde mene boli ti ne moe
da prie".
Spustila je ruku na unutranju stranu moje butine. Unela mi se u lice
bezobraznim pogledom i prozborila pedagokim tonom junakinje vedskog borbenog
filma: "Nemoj da si na kraj srca. Tu je Lola da te prca. U Lolinim rukama kraj je
tvojim mukama".
Nasmejala me je svojom grotesknom poezijom i vratila u realnost. Bio sam joj
zahvalan na tome. "Iako je lujka, ima neto u njoj", pomislih. Osetio sam kako njena
ruka klizi navie po mojoj butini. Kao pauk, uvlaila me je u svoju mreu zavoenja.
Nisam se bunio. "Hajde sa mnom", apnu mi, gricnuvi me za uvo. "Hou neke lepe
stvari da uradim tvojoj kari". Oigledno je bila pesniki raspoloena.
Prasnuvi u smeh, izgubio sam ravnoteu i prevrnuo sa na lea sa sve stolicom
na kojoj sam se klatio.
"Jebo ja sliku svoju ako ti nisi luda". Ustajui, bezuspeno sam pokuavao da
zaustavim greve smeha u stomaku. Moja mala predstava privukla je poglede ljudi u
bati.
"Hajdemo odavde", uhvatila me je pod ruku, "idemo na moje mesto". Krenuo
sam posluno, pustivi jo jednom da se stvari deavaju. Vodila me je prema
udaljenom delu plae na koji su odlazili malobrojni nudisti. Sazuo sam patike. Prijalo
mi je uranjanje stopala u hladan pesak. Stigli smo do Loline ljubavne "rezidencije",
male peine koja je pruala oseaj zatienosti od radoznalih pogleda sluajnih
prolaznika. Savila se da skloni nekoliko pikavaca, ostataka obavezne cigarete kojom
se popunjava unutranja praznina posle spajanja. Izraz lica joj je bio pomalo ljutit jer

je neko vrljao po njenoj jazbini i skrnavio joj intimu. Zavukao sam ruku izmeu
njenih butina i povukao nadole minijaturne navlaene gaice. Moji prsti su lako
pronali put izmeu mekanih jastuia Loline pice, prodirui sve dublje. Jedan, drugi,
trei... uvijala se kao zmija. Bilo je tu dosta mesta. Dobio sam snaan impuls da
zavuem unutra celu ruku, da je napunim, kao ogromnim kurcem, do poslednjeg
milimetra prostora, rasturim njenu utrobu i zadovoljim tu neutoljivu elju.
Da li ja mrzim ensku seksualnost? Da li se oseam inferiornim ili se plaim tog
zavodljivog avola u njenom stomaku, koji samo nezasito trai... trai... trai? Moda
je taj isti avo svezao i moj sto-mak u vor. Taj mali, gadni vampir, sisavac, veito
gladan, bezobziran.
Lola je, ne okreui se, nepogreivo pronala moj lic, vetom rukom izvukla
predmet elje i smestila ga gde mu je mesto. Usledilo je grevito uvijanje njenog
struka, praeno glasnim uzdisajima, a onda sam osetio stezanje njene pice i kratke
trzaje pranjenja. Okrenula se i, kao u transu, nastavila da svojim senzualnim
mesnatim usnama, prosto stvorenim za to, izvlai polako ono to je ostalo u mojim
jajima. Oseao sam da je sve isisala. Noge su mi drhtale. Bacio sam se na pesak koji
mi se nalepio na znojava lea.
"Zna kakav ukus ima? Je l' te interesuje?", prekinula je tiinu.
"Ne znam. Nisam nikad probao".
"Pomalo bljutav, kao oksien... i gorkast kao... amaro. Jesi nekad pio amaro?"
"Ne".
"Hoe da proba?"
"ta? Amaro?"
"Ma ne. Poljubi me. Imam jo malo u ustima, pa e znati kakav ukus ima..."
"uti, molim te".
"Prezire me? Misli da sam kurva, puikurka?"
"Ma nema to veze sa tobom. Bio sam u istim govnima i kad smo se upoznali.
Izvini... jebi ga... nisi ti tu nita kriva. Ne prezirem ja tebe, nego se sam sebi gadim.
Mi se tu neto karamo kao u vedskom borbenom, a posle smo prazni kao to smo bili
i pre toga. Moda sam ja tupadija, ali mi je sve to otuno i tuno. ta smo mi? Ker i
kuka? Ko si ti Lola? Iz koje si prie?"
Poela je da plae, tiho, drhtei. Kratki jecaji prolazili su njenim telom,
savijenim u klupko. Zavukla je glavu izmeu kolena koja je obgrlila obema rukama
ljuljajui se, jedva primetno, napred, nazad. Ona je bila mala, izgubljena, oajna
devojica. Zar sam se sa ovim detetom onako divljaki tucao pre nekoliko minuta?
Priao sam joj s lea, zagrlio je i poljubio u kosu. Ustala je polako i pogledala me
tunim oima umazanim od rastopljenog kreona.
"Ti si dobar deko... drugaiji...", nekoliko talasa jecaja potresoe joj telo.
"Boli... ne mogu sada... moram da idem..." Pomilova me nekako sapatniki drugarski,
rukom po obrazu, uze sandale i otra. Pratio sam je pogledom dok se nije izgubila u
mraku.
Krenuo sam prema moru. Tamno i duboko, vuklo me je sebi, nudei mi da se
spojim sa njim, da se rasplinem, nestanem. Takva smrt je imala svoju erotsku
privlanost, obeavala spajanje sa neim veim od mene. Voda iz koje smo potekli.
Smrt je slina ljubavi i snu. Gubljenje granica, padanje u dubinu, topljenje, mir. Nema
borbe. Hodao sam dugo pored obale, sve dok me noge nisu izdale. Nije bilo nikoga u
blizini. Otiao sam prilino daleko. Pruivi se po hladnom sitnom pesku, zagnjurio
sam prste u njega, grabio ga akama i posipao po sebi. Teka mermerna ploa
pritiskala mi je grudi. Poeleo sam da zaspim i ne probudim se. Da sve proe.

Ne znam koliko dugo sam tako leao. Odjednom je neto neobino poelo da
se deava sa mojim ulima. Ui su mi se otepile kao kada bih, posle ronjenja,
uspevao da istresem vodu iz njih. uo sam zanosnu melodiju vetra koji je svojim
dahom prebirao po icama harfe i razbacivao zvuke po mirnoj, zlatastoj povrini
vode. Svaka pora na koi mi se otvorila da upije taj topli vetar i, sa njim, sitne kapljice
mora. Nestao je onaj teret na mojim grudima. Disao sam ravnomerno i duboko. Kako
se to ukleti abac, bez poljupca princeze, pretvorio u princa? ta je to? Milost Boija?
Kao da sam proao kroz neku kapiju i naao se u drugom svetu. Osetio sam neije
prisustvo.
"Opet si tu, nije te bilo dugo lepi moj", uo sam glas neniji od flaute. Poput
muzike ulazio je u mene, izazivajui vibriranje i podrhtavanje mog tela kao
rezonatorske kutije. Lice mi je postalo treperava struna, oi se ispunile suzama. Vetar
je pripijao belu svilenu haljinu, plat od morske pene, na savreno ensko telo.
Pomislio sam, na trenutak, da ga je, igrajui se svetlou i senkama, naslikao na
nekom providnom vazdunom platnu etkama moje fantazije. Nisam joj mogao
odrediti godine. Svaki put, kada bi joj mesec obasjao lice iz drugog ugla, izgledala je
drugaije. Duga crna kosa je leprala noena toplom strujom, i otkrivala vrat golubice.
Pokretima koji su se slivali u jedan, bez ikakvih prekida i trzaja, kao da hoda po
talasima, prila je i nagnula se prema meni. Na uskoj satenskoj traci oko glave visio je
neobian medaljon, tano posred ela. Na medaljonu sam mogao da razaznam krunu
ili ljiljan a ispod njega su profili dva udna bia, rekao bih dva dadevnjaka,
dodirivali jezicima. Setih se, u trenutku, da sam ba tako, kao klinac, zamiljao
Meseevu ki, kerku nekog indijanskog poglavice iz stripova u koju sam bio smrtno
zaljubljen. Zato mi je rekla: "Opet si tu?" Da sam je sreo, to nikada ne bih zaboravio.
Imao sam udan oseaj da je neki deo mene ve bio sa njom. uo sam kako mi se glas
otima iz grla:
"Da li sam ja to umro? Ovo je raj, zar ne? Ko si ti? Aneo?"
Nasmejavi se ljupko kao devojica, spustila se na kolena ispred mene.
Dlanove, tople i lagane kao labudovo pero, stavila je na moje obraze. U odsjaju
njenoga oka video sam svoj lik. Bio sam lep. Nikada nisam bio tako lep. Pogledom
ispunjenim ljubavlju ulazila je u dubinu moje due kao da je dodiruje i mazi, skidajui
sa mene neku lepljivu opnu. Poljubac njenih mekanih vlanih usana topio se u mom
grlu ispunjavajui mi stomak oseajem topline, koja je rasplinula vor enji i razlila
ih po celom telu.
"Zar si sve zaboravio?", apnula mi je, milujui me po kosi. "To sam ja, tvoja
Nada. Mi smo bili jedno. Dodirni me. Seti se". Poeo sam da plaem. Tiho, iz dubine
mog stomaka, navirale su godine samoe, traenja neega to sam nekada davno
izgubio i zaboravio mu ime i lik. Dugo sam plakao sa glavom u njenom krilu. inilo
mi se da nikad neu prestati da alim za svim onim to sam propustio. Nisam pustio
suzu jo od desete godine. A sada itava reka, sa izvorom u mom stomaku i uem u
Nadinim dlanovima.
Laganim pokretima skinula je sve sa mene. Sa njenih glatkih ramena skliznula
je svilena bela haljina poklanjajui mojim oima dar savrenstva. Zagrljeni, izgubili
smo oseaj za granice tela, postali smo jedan talas sainjen od bezbroj isprepletanih
svetleih struna. Simfonija. Vreme je stalo.
Ostali smo tako zagrljeni nekoliko vekova. Spojene, dve polovine istog bia
radovale su se susretu. A onda sam poeo da mislim. Uplaio sam se da bih je mogao
ponovo izgubiti. Poeo sam da postavljam pitanja.

"Znam da sam i ranije bio sa tobom. Seam se. Ne mislima. Seaju se moja
koa, oi... sva moja ula, dua. Ali, ne znam kako sam te izgubio... ne seam se toga.
Priaj mi".
Pogledala me je zamiljeno, nekako zagonetno. Taj pogled mi je presekao dah.
Prvi put nisam imao oseaj da znam ta misli, da su moje misli i njene, njene misli i
moje. Da li se mi to razdvajamo? ta sam to uradio? Zato sam poeo da pitam?!
"Tuno je biti ovek. Zaborav pokriva tvoju nevinost. Ne daj mu da pokrije
moj lik. Klju kapije je u tebi. I kapija. Trai i nai e. Ja menjam oblik kada te
traim u tvom svetu..." Udaljavala se od mene, ne pokreui se. Nisam je vie uo.
Paralisano telo drhtalo je iznutra. Grlo mi se steglo, zadravajui krik.
"Zato me naputa? Kuda ide? ta sam pogreio?! Ostani, molim te! Sve u
uiniti, ta god trai od mene! Samo reci!"
Kapija se ponovo zatvorila. Mora li tako biti? Nisam mogao da se pokrenem,
da je zgrabim i nikada vie ne pustim. Ko e mi odgovoriti na pitanja?
"Kako u te prepoznati?!"
"Koji su to drugi oblici koje uzima u mom svetu?!"
"Kada e me potraiti?!"
"Kako u opet doi u tvoj svet?"
"Kako se otvara kapija? ta je klju?"
"ekaj! Nisi mi rekla dovoljno!"
"Zato me ostavlja u neizvesnosti i neznanju?"
"Otkrij mi tajnu...", ponavljao sam uzaludno, molio i pitao, ne elei da prihvatim
svoje izgnanstvo. "Boe, zato si u srcu raja sakrio pakao?!" Bio sam sam. Sunce mi
je peklo kou ulepljenu peskom. uo sam kliktanje galebova graniara.
DRUGI SASTANAK
Posmatrao sam eljka dok je ulazio i smetao se u fotelju. Izgledao je u isto
vreme i muevno i enstveno. Pomislih: "Sa ovakvim skladom mukog i enskog
mogao bi biti sam sebi dovoljan". Misao mi se uini glupa. Iskustvo me je nauilo da
glupe misli esto pogaaju u centar. Prisetih se starog mita o androginu, mladiu
devojci, mukoj devici. Prvobitni ovek, androgin, koji je nainjen po liku i podobiju
Boijem, raspada se i odvaja od sebe prirodno enski element. Sofija, veno
devianstvo ljudske due, uzlee na nebo. Da li je itav ovekov ljubavni i seksualni
ivot tegobno traenje izgubljenog androginstva, ponovnog spajanja mukog i
enskog u celovito bie?
Visok, skladnog, vitkog i snanog tela, miiavih grudi i dugakih udova,
eljko je bio izuzetno privlaan mladi. Kretao se gipko i leerno, bez urbe i naglih
pokreta. U izlizanim, iskrzanim farmericama, izbledeloj, nekoliko brojeva veoj
majici i jednostavnim platnenim patikama na bosim nogama, ostavljao je utisak
armantne nemarnosti i istote. Njegovo lice je imalo upeatljiv aneoski izraz
nevinosti, sa onim ednim, gotovo enski pravilnim crtama. Krupne zelene oi
neodoljivo su me podseale na iroko otvorene oi bebe. Verovatno je njima i kod
ena, pored neosporne muke uzbudljivosti njegovog tela, izazivao nena, moda
materinska oseanja. Ve prilino uoljive bore oko oiju, stvorene uobiajenim
zagonetnim smekom, davale su mu izraz produhovljenosti.
"Razmiljao sam o vama", poeo je, "ta ja to hou od vas. Verovatno vam
ljudi dolaze sa nekim konkretnim problemima i oekuju da ih posavetujete ili da im
date odgovor, oslobodite ih patnje... izleite... ne znam".
"Da. esto je tako. Ja ba nisam vian davanju saveta i odgovora, a jo manje
leenju jer, uglavnom, ne vidim bolest. Jednostavno, pokuavam da pomognem
ljudima da sami nau odgovore i posavetuju sebe".

"To mi se svia. Drago mi je to ne mislite da ste Bog. Malo je mudrih ljudi.

Ljudi, uglavnom, popuju, itaju lekcije, daju moralne pouke. Ja beim od takvih. Ue
mi na jedno, a izae na drugo uvo. Retko ko ume da slua i pokua da razume. Vi ste
interesantan ovek, i vet. Svia mi se to malo priate i birate rei. Paljivo pratite.
ak ni vaa pitanja nisu bila prava pitanja. Nekako ste mojim reima dodavali upitni
ton dajui mi mogunost da ne prekinem nit i nastavim svojim tokom. Smireni ste,
ini se. Izgleda mi da ste se pomirili sami sa sobom, da ste sami sebi dobar drugar. Ja
stalno drhtim u euforiji ili padam u bezvoljnost kada se oseam kao da sam mrtav. Ja
sam crno-beli ovek, a vi ste sivi. Staloeni. Delujete umirujue na mene.
Podsetio me je na godine mog nestrpljivog traenja i lutanja, godine
provedene na sopstvenoj psihoanalizi, nemire i iekivanja, oduevljenja i
razoarenja, na moj crno-beli svet. Zavretak svoje psihoterapije sam doiveo kao
rastanak sa starim dobrim prijateljem, poprilino neurotinim, ali dragim. Postao sam
smireniji, zadovoljan oseanjem da posedujem sebe u dovoljnoj meri. Uglavnom mi je
ilo od ruke da udesim ivot po svom ukusu. Naravno, bilo je problema, napetosti,
neslaganja sa onima koje volim, ali ne i velikih lomova, razoarenja, nerazumevanja
sebe. Oseao sam da vladam svojim ivotom, da razumem ono to mi se deava.
Postao sam razuman i odmeren, inilo mi se isuvie ozbiljan i odrastao. Imao sam
utisak da mnogo bolje razumem ljude nego oni mene. Preuzimao sam nekakvu
roditeljsku ulogu, ulogu onoga koji daje, poduava, razume. Polako je, pored oseanja
zadovoljstva i ispunjenosti zbog sposobnosti da dajem i dublje komuniciram sa
ljudima, da im pomognem i pokrenem ih ka razvoju, u mene poelo da se usauje i
drugaije oseanje usamljenosti. Usamljenosti kakvu moe oseati roditelj pored dece
koju voli i kojoj se posveuje iako ne oekuje da mu uzvrate na isti nain. Takvi
odnosi su, u izvesnom smislu, jednosmerni. Svako od nas ima potrebu da, bar
ponekad, bude dete i da se, sa svojom ranjivou i nevinou prepusti u sigurne ruke
onoga kome veruje i od koga oekuje da ga razume i prihvati. Kome ja da budem
dete? to vie zna, manje je onih koji razumeju vie od tebe. Primati je, ponekad,
tee nego davati. Nedostajalo mi je ono nepoznato: iekivanje i oslukivanje tajnih
znakova ivota. Otuio sam se od svoje bajke. Od Boga u ljudima. Prekinuo sam
oslukivanje svojih misli i oseanja i vratio se eljku.
"Razmiljali ste o meni i uporeivali se sa mnom", ponudio sam mu da
nastavi.
"Da. Razmiljao sam o tome kako ovek moe nai svoj mir. Kako ste ga vi
nali. Verovatno svako ima vlastiti put, ali postoji i neto univerzalno, neke tajne,
zakoni. Ako vi znate bolje od mene, mogli biste da mi budete vodi. A moda je sve to
stvar sudbine. Moda neki ljudi, jednostavno, mogu nai mir jer su predodreeni za to
bioloki, ili sudbinski... dano im je... ne znam, a drugi su osueni na veito traenje.
Imaju drugaiju misiju. Da li mir znai da smo nali ono to smo traili, ili da smo
odustali od traenja i pomirili se sa nedostatkom. Oseam se kao dete koje postavlja
beskrajna pitanja o svemiru. Moda mi nita ne znamo ba zato to postavljamo
pitanja. Ja traim odgovore u knjigama. Povijam se kako vetar duva. Poistoveujem se
sa likovima iz knjiga verujui da su oni nali neku konanu istinu, odgovor. Onda
vidim da je ivot neto drugo. Ne stojim vrsto na svojim nogama. Ponesu me neije
ideje. Mislim da se jede sve to leti. Oduevljavam se pa se razoaravam. Da li ste
proitali moje sveske?"
Potvrdno sam klimnuo glavom.
"Kao izgnanik iz raja, pokuavam da shvatim to to mi je Nada rekla. Za ta
sam kriv? U emu greim? Vi ste bili u Nadinom svetu. Sada sam siguran u to. A
moda je svaki ovek bio u njemu. Rekla mi je da je ovaj svet, svet zaborava. Neko se

nikada ne seti da je bio tamo, jer ne uspe da nae klju koji otvara kapiju. Ni ja ne
znam kakav je to klju, kako sam uao. Govorila je neto o nevinosti. Da li je nevinost
klju? Rekla mi je da u opet doi tamo. To me ohrabruje. Ali ne znam kada i kako.
Ona e me potraiti ovde, ali kako u prepoznati njen oblik? Samo pitanja... pitanja...
pitanja... a nigde odgovora. Pitanja su kljuevi pakla... ili moda raja... Ne znam da li
se odgovori nalaze u ovom ili u Nadinom svetu. Moram da ih naem ma gde bili.
Nemam drugog izbora. Od vas oekujem da mi pomognete. Hoete li?"
"Hou", odgovorio sam. "Pokuau da vam budem od pomoi u vaem
traenju. Ali, bilo bi dobro, mislim, da ipak malo bolje razjasnimo ta vi to hoete da
promenite kod sebe. Pomenuli ste nemir, ekstremne oscilacije raspoloenja, crno-bela
oseanja, usamljenost... Da li je to ono to vam smeta, na emu biste hteli da radimo?"
Oseao sam da u moi da analiziram i uradim neto sa njegovim odnosima sa
ljudima i samim sobom. Nadin svet mi je izgledao hermetian, ekskluzivan, samo za
njih dvoje. Tu nije bilo mesta za treega.
"Znao sam da e doi trenutak kada ete tako postaviti stvari. Vi mislite da
treba poeti od kraja. Od posledica pada, onoga to se sada sa mnom deava u ovom
svetu nunosti. Moda ste u pravu. Valjda vi bolje znate put. Trudiu se da vam
verujem, da vas pustim da me tako nenametljivo vodite. To je va nain, to ve vidim.
Iako ste govorili veoma malo, ipak sam imao utisak da znate ta radite i da me drite
da se ne rasplinem. Putate me da odlutam u mislima, a ipak me vrsto drite. Vi
imate ljubavnu gravitaciju. Ohrabrujete me da se prepustim jer ne moram ja da brinem
i drim konce u svojim rukama. Potpuno mi je novo takvo oseanje, pogotovo sa
mukarcem. Moji odnosi sa mukarcima su veoma povrni. I sam pokuaj da verujem
za mene je velika promena. To nee ii ba lako. Ali, nemam drugog izbora".
Zastao je na trenutak, kao da se dvoumi da li da mi neto kae, a zatim
nastavio:
"Setio sam se neega to mi se desilo jue pre nego to sam vas upoznao.
Deluje mi kao predskazanje. Preksino nisam mogao da spavam. Ne znam zato,
oseao sam udnu napetost kao da e se neto dogoditi. Oko etiri sata po ponoi
spakovao sam tapove i otiao na pecanje na kanal, znate onaj iza nasipa pored
ljunkare?"
Klimnuo sam glavom iznenaen. Da sam jue otiao tamo, kako sam i
nameravao, eljko me ne bi zatekao u kancelariji. Da li je to bila sluajnost? Kao
psiholog, razmiljao sam o tome da li je njegova pria o Nadi, paralelnom svetu, viim
silama... samo fantazija, izbegavanje da se suoi sa sobom i odnosima sa stvarnim,
materijalnim ljudima. Usred takvog razmiljanja uhvatim sebe kako se i sam pitam da
li to neko odozgo povlai konce. Moe li psihoanalitiar da veruje u uda?
"Bilo je toplo. Bez daka vetra. Bez zvukova. Kao da je sve zaarano. Voda
glatka kao staklo. Onako u polumraku, primetio sam jednog starijeg, potpuno sedog
oveka sa bradom koji je doao pre mene na moje mesto. Seo sam nekoliko metara od
njega. Raspakivao sam tapove nestrpljiv da to pre ponem, iznerviran zbog
zamrenog najlona. Nikada ne pripremim pribor kod kue a posle se uvek nerviram
to gubim vreme. Nekako sam se ispetljao, namestio mamac i zabacio udicu. Babuke
su grizle kao lude. Trpao sam ih u uvarku koja je posle sat vremena bila gotovo puna.
Onda mi je malo splasnulo uzbuenje i poeo sam da posmatram starca. On jo uvek
nije uhvatio nita. Nije pecao na plovak, ve je sva tri tapa zabacio na dubinsko,
ekajui veliku ribu. Bi mi ga pomalo ao, ali sam u isto vreme oseao nadmonost i
ponos. ia se, oigledno, nije nimalo uzbuivao zbog svoje loe sree i mog ulova.
Sedeo je udobno na stolici, koju ja uvek zaboravim da ponesem pa posle uljam dupe,
i blaeno miran gledao u vrhove svojih tapova. Pribor mu je bio uredno smeten u

ribarske plastine koferie sa pregradama, udice spremne, vezane u omu, da ne gubi

vreme ako se neka otkine. Meredov pored nogu. Kod mene je sve bilo razbacano po
rancu. Uvek bih pobesneo na sebe kada bi mi se udica otkinula, pa bih morao da je
vezujem dok riba eka. Drao je ruke spokojno na kolenima ne obraajui panju na
mene, a onda, iznenada, snano cimnuo srednji tap, koji se savio kao da se zakaio za
neki balvan. Lagano je privlaio ribu, zamarao je otputajui povremeno najlon, pa je
opet bez urbe vukao prema obali. Posle desetak minuta u njegovom meredovu se
zakoprcao smu teak oko dva kilograma. Hteo sam da svisnem od zavisti. Moja
uvarka puna babuki nije mi znaila nita. Namestio sam mamac kakav je i on
koristio, podesio olova kao i on na dubinsko, i zabacio, nepristojno, samo pola metra
od mesta gde su bunula njegova olova. Stavio sam zvonca na vrhove tapova i
nastavio da jednim tapom pecam na plovak kako bih, dok ne zagrize neka smuina,
uhvatio jo koju babuku. ia je, za narednih pola sata, izvukao jo jednog smua,
neto malo manjeg, pa onda jo jednog. Moje udice kao da su pale u bunar. Ni da
pipne. Nisam mogao da izdrim. Priao sam mu i upitao ga:
"Kaite mi, molim vas, u emu je tos. Imam isti mamac, isto sam namestio
sve, zabacio pola metra od vas i, orak?"
Kada je podigao glavu, u njegovim ivahnim, dubokim oima nije bilo nimalo
likovanja. Postideo sam se. Gledao me je svojim dobroudnim, smernim pogledom
nekoliko sekundi, a onda kratko odgovorio:
"Sine, ja pecam samo smua".
To me je pogodilo kao strela. Zahvalio sam se i krenuo zamiljen ka svojim
tapovima. ia je ubrzo poeo da pakuje pribor, uredno stavljajui svaku stvar na
svoje mesto. Bio sam iznenaen to odlazi kada mu tako dobro ide. Nisam odoleo da
ga i to ne upitam. Odgovorio je ljubazno i kratko, kao i maloas:
"Smuu vie nije vreme. Kasno je".
"Ali, jo ima anse da naleti neki", nastavio sam, polazei od onoga to bih ja
uradio na njegovom mestu.
"Moe sine, moe da naleti, ali nije to to. Sve ima svoje vreme. Ne treba biti
alav".
Otiao je i ostavio me da razmiljam o svom ivotu. ivim onako kako pecam.
Nervozno, nestrpljivo, haotino, grevito pecajui sitnu ribu i oekujui da krupna
naleti kao dar. Bez ikakvih mojih priprema za nju. Nezasito. Bez potovanja i
zahvalnosti. Oseao sam se kao taj smu. Grabljivica koja, kad je uhvaena na udicu,
esto crkne od straha dok je ribar vadi. ovek u ivotu sve radi na isti nain, sa nekim
svojim stilom. Pomislio sam da je i starac doao iz Nadinog sveta da bi mi preneo
poruku. Ve sam poeo da verujem da je granica dva sveta pored vode. Popodne sam
se naao kod vas. U jednom danu sreo sam dva oveka od kojih mogu da nauim
neto. To nije sluajno. Nekome je, izgleda, stalo da uspem u svom traenju i alje mi
vodie, znakove i poruke. alje mi ih bez moje zasluge. Kao milost. Osetio sam
prisustvo Boga i video njegovo muko i ensko lice.
"Lepa pria. Izgleda da se poruke mogu nai svuda oko nas ako smo spremni
da ih prepoznamo".
eljku je bila potrebna mudra muka figura kao vodi. Njegov svet su inile zatvorene
dijade u kojima su postojali samo on i ene. Neodoljivo ga je privlaila harmonina
dijada sa idealizovanim likom dobre majke, ispunjena okeanskim oseanjem stapanja.
Ista enja ga je i plaila, pretei njegovoj individualnosti i potrebi za odvajanjem.
Nisam eleo da preuranjeno diram u intimu tih odnosa, ve sam se uhvatio njegove
mlae potrebe za ulaenjem u svet mukaraca, svet u kome ima mesta za treega,
drugaiju identifikaciju i rivalstvo, borbu za mo i "sive" svetovne odnose. eljkova

pomisao da i starac dolazi iz Nadinog sveta, da mu Nada po njemu alje poruku,

delovala mi je ohrabrujue. Ona ga je bodrila da se identifikuje sa mukarcem,
idealom mudrog oca, uitelja, koji, ipak, sa majkom ima zajedniki svet. Nasuprot
tome stajala su dva sveta njegovih roditelja, povezana samo "irevima na elucu".
Nada mu nudi oca koji je sposoban da se odvoji, a ipak ostane spojen. Njegova majka
je stalno uplaena da e joj sin propasti u ivotu, ako se od nje odvoji. Ona u sina
projektuje svoje strahove od odvajanja i odrastanja. Otac starac je u stanju da ulovi
veliku ribu u ivotu, da ostane spojen sa vodom, koja je simbol majke, i, potujui
njena pravila, dobije dar. Ume i da stane kada "nije vreme za smua", da ne grabi
grevito i alavo kako bi dobio to vie, upadajui tako u vrtlog simbiotine zavisnosti.
"Izgleda da mukarci i odnosi sa njima postaju interesantni za vas".
"Da. Rekao sam vam ve da su moji odnosi sa mukarcima bili povrni. Ja
sam, u svojoj glavi, grubo delio mukarce na dva tipa: mao folirante i pizde. Ni jedan
ni drugi tip nisu ono to ja elim da budem. Mislim da ne spadam u ova dva tipa, ali
ne znam kakav sam ja tip. Ponekad sebe zamiljam kao usamljenog strelca, vuka
samotnjaka, nekog duhovnog ratnika, ali se ee oseam kao deak izgubljen u
svemiru".
"Na osnovu ega svrstavate mukarce u tipove?"
"Pa... prvi su, znate, one tipine mukarine iji je osnovni motiv kurenje. To
su oni koji veinu vremena provode popravljajui i budei svoje 'mone makine',
automobile ili motore koji su simbol njihove mukosti, razgovaraju o klubovima za
koje navijaju i ija je pobeda i njihova, od toga im raste kita. Obuzeti su smiljanjem
naina da se obogate, razmeu se svojom snagom. Oni veruju da su to osnovne
vrednosti u ivotu. Ponekad im zavidim na njihovoj jednostavnosti. Kopirali su svoje
oeve, ili su im oevi spadali u pizde pa se trude svim silama da dokau kako oni to
nisu. Ja nisam mogao da se poistovetim sa svojim ocem i tim mukim stereotipom.
Mada... ko zna, moda sam pokupio od njega ono to se ne vidi. Moj otac nije ba
tipian. On je, verujem, u sutini dobar ovek, ali je zalutao u svojim traenjima
verujui da je ta vrsta moi ono to e ga uiniti mukarcem. Ali, svakako nije pizda.
On je neobian ovek, povuen u sebe. utljiv. Nikako nisam uspevao da mu se
pribliim, da saznam ta misli, ta sanja. Valjda sam se hvatao za svoje fantazije o
tome. Seam se da smo, dok sam bio mali, bili bliski. Odvodio me je na posao gde je
bio glavni. Pokazivao mi maine... i uvek sam mogao da ponesem neku sitnicu kojom
bih se hvalisao pred klincima iz dvorita. Bio sam ponosan na njega i oseao da
uestvujem u njegovoj moi. Seam se ak i fizike bliskosti sa njim. U retkim
trenucima kada je bio slobodan igrali bi se 'tuke', rvali se, boksovali, prevrtali. Putao
bi me da pobedim tek kada bih se dobro namuio. Nedeljom sam uio da vozim auto
sedei u njegovom krilu i jedva dohvatajui kvailo i gas. Ponekad me vodio na
pecanje. Ne seam se kako se sve to prekinulo. Kao da smo odjednom postali stranci.
Odrasli mukarci koji se, ak i kada se due ne vide, samo rukuju i retko poljube sa
odstojanjem od bar pola metra. Ne znam kada sam ga zadnji put zagrlio. Zato me je
napustio? Kao da se plai bliskosti. Ili sam, moda, ja napustio njega. To je strano.
Prekid linije venosti koja spaja oeve i sinove, prekid predanja, line istorije. Kao
smrt".
"Izgleda da vam je ao zbog toga".
"Pa... jeste. Mislim da bih imao o emu da priam sa njim, da se nije tako
uaurio. Samo kad se napije dopusti sebi da izae iz te ljuture i onda satima pria.
Sutradan, kao da sve zaboravi. Ni on nije siguran u svoju mukost. Valjda se zato
plai, luta. Mislim da je jako usamljen. Svi smo mi usamljeni. Nisam mogao da od
njega pokupim taj muki stereotip, jer ni on nije bio ubeen u njega. Ja sam eleo da

budem mukarac, a ne karikatura mukarca kao one mukarine ili pizde. Pizde su
izobliene ene u telima mukaraca. Da bi ena bila ena potrebna je hrabrost. A da bi
mukarac prihvatio karikirane enske osobine kao osnovu svoje linosti uasan
strah. Tako gledam na stvari. I ja imam enskih osobina, ali mislim da ne pokuavam
da ih zatrpam kao sramotu. One mi, ak, daju oseanje nadmonosti nad
mukarinama. Ceo moj ivot se vrti oko ena. Bolje ih razumem, poznajem, oseam.
Mogu da uem u njihov svet. Ponekad oseam da su sve ene ovog sveta moje, da mi
pripadaju, da znam njihovu tajnu. A opet ih se plaim na neki udan nain. To ba ne
razumem".
"enski svet vam je razumljiviji od mukog?"
"Valjda je tako... ne znam. ene su udna bia. Imaju neku zagonetnu dubinu
od koje me podilazi jeza. To muko, ensko je zbunjujue za mene. Majci sam bio
podrka i oslonac. Izgleda da sam verovao kako ja mogu da joj nadoknadim ono to
joj moj otac nije pruao panju, divljenje, da pohvalim njenu novu haljinu koju bi
sama saila, da je obradujem poklonom. Znao sam njene male tajne. uo sam je kako
kominici, uz kafu, govori da je sa njim samo zbog dece. To me je obavezivalo. Bilo
bi mnogo jednostavnije da nisam morao da nadoknaujem njene brane praznine, ve
da joj dajem samo ono to je moje. Postao sam njen armantni princ, trudio se da je
zabavim, izvuem iz depresije. Sada znam da je to nemogu zadatak za sina. ena bez
pravog mukarca je bogalj. Seam se da sam imao suludu fantaziju da u postati
uveni lekar, nobelovac, i izmisliti lek protiv te teke, neizleive bolesti od koje je
obolela moja majka. Ostao sam armantni princ i sa drugim enama. Ali, ja elim da
budem kralj svog sveta, a ne princ. Ne znam kako se dolazi do krune. Ima li, uopte,
mukaraca i ena na ovom ludom svetu? Ima li kraljica i kraljeva, ili su svi samo
deaci i devojice, prinevi i princeze koji se trude da dou na presto svog ivota?"
Pogledao sam na sat. Vreme za na dananji razgovor je isteklo. Dogovorili
smo se da se viamo tri puta nedeljno i zakazali sledei sastanak. Krenuvi kui,
svratio sam do male prodavnice mamaca na keju, kupio crvie i gliste, nekoliko
krupnijih udica, jer su mi se zalihe ve smanjile, i otiao na pecanje. Na kanalu je bilo
toplo, pomalo sparno kao pred kiu. Posmatrao sam kedere kako se praakaju, pravei
koncentrine krugove na mirnoj povrini vode, i uhvatio sebe u potajnom iekivanju
da se odnekuda pojavi starac ili moda Nada. Posle nekoliko sati komarci su poeli da
ujedaju, pa poeh polako da se pakujem. Upravo sam se sagao da uzmem poslednji
tap kada se na udicu zakai krupan, debeljukasti, zlatno-uti aran teak gotovo
kilogram. Nisam oekivao arana na glistu. Obino bi dolazio na mlad kukuruz ili
"valjak", smesu koju nisam stigao da spremim. Radovao sam se ovom daru i oseao
zahvalnost prema... ne znam kome. U povratku, ponovo sam razmiljao o eljku i
njegovoj prii.
DRUGI MESEC
15-17. SASTANAK
eljkova jedina dua veza iz gimnazijskih dana bila je sa devojkom po imenu
Vera. Po njegovim reima, sve je poelo kao:
"Susret izmeu 'bitange i princeze'. Tada sam ve stekao ugled velikog
problema u koli. Nastavnici su govorili da u postati probisvet ili genije. Pravio sam
se vaan pred drutvom. Jednom sam, iz zezanja, potroivi na to jednomesenu
zaradu od 'tezgi' sa bendom, odtampao desetak umrlica sa svojom slikom i
srceparajuim izrazima alosti porodice. Zalepio sam ih na staklena ulazna kolska
vrata i okolne bandere. Pojavio sam se dva dana posle toga sa urednim lekarskim
opravdanjem i naivnim izrazom zauenosti pri susretu sa preneraenim profesorima.
Oni su bili bezuspeno pokuavali da stupe u kontakt sa oaloenom porodicom, da

bi izjavili sauee i raspitali se za datum sahrane. Roditelji su, naravno, bili na putu.
Na opravdanju, koje je razredni stareina, sreom, samo letimino pogledala, u
odeljku predvienom za opis bolesti pisalo je rigor mortis".
eleo je da privue panju i bude kanjen. Prijalo mu je divljenje vrnjaka i
status koji je sticao nestalucima. Poruka je, ipak, bila upuena starijima. Roditeljima.
"Neto nije u redu. Potrebna mi je vaa pomo". Upozoravao je svojim ludorijama.
Niko ga nije uo. Zavravalo se opomenama, ukorima pred iskljuenje i smanjenom
ocenom iz vladanja. Kazna je, najee, zatakavanje problema.
"Deurni problem kole se, tako, jedne noi, na roendanu najbolje drugarice,
spanao sa uenicom generacije. Privukla me je svojim oreolom. Stidljivim pogledom
iz polumranog oka sobe. Lepo, nevino, pomalo bucmasto lice. Senzualne usne.
Bujne grudi. Ta slika mi se urezala u seanje. Pepeljasta ravna kosa koja je dopirala
do pojasa. Obuena te veeri u smerno crvenu midi haljinu sa ipkastom belom
kragnom, dozvolila je "bitangi" da raskopa dugmad i 'izgubila nevinost'. Bar je tako
izgledalo".
"Bar je tako izgledalo?"
"Ma, ja sam tada bio kreten. Nisam ni sada mnogo bolji. Voleo sam da je
zadivljujem. Da izigravam ratnika. Bio sam njeno otkrovenje. Odbegli aneo. Imao
sam ono to ona nije, smeo sam ono to ona nije smela. Kao na filmu. Pravi mao
heroj i zatitnik. Slobodan. Prijalo mi je da vidim sebe kao cara u njenim oima. Tada
jo nisam bio zaljubljen u nju. Bila mi je draga... Kao nevina devojica koju uvodim u
tajne seksualnosti i ivota. Ja, iskusni mukarac, koji je proao sito i reeto. Ha, ha.
Kako sam bio veliki. Dasa. Bitanga koja od svoje i prljavtine sveta uva istu
princezu, sveticu. Otpratio bih je u pola devet u krevet, poljubio u elo, pomazio po
kosi i zakljuao njenu fioku u svom srcu zlatnim kljuiem. Onda bih, kao da sam
neka druga osoba, mister Hajd, krenuo za drugim devojkama koje su sluile za seks.
Ona se nije bunila, iako je znala za moje avanture. Ba zato sam oseao krivicu.
Optereivala me je obaveza i mutila oseanja prema Veri".
"Da. Vi ste i ranije znali kako se osea ena kad mukarac vrlja".
"Ranije? Aaa... vi mislite na moju majku. To mi nije palo na pamet. Pa jeste.
Mi mukarci smo ubrad. Osuivao sam oca, a posle inio isto. Kako se to prenosi
kao uga. Ali nije dugo trajalo moje gospodarenje situacijom. Jedno vee mi je drugar
iz orkestra ispriao kako je bio sa Verom pre nego to je profurala sa mnom. Rekao mi
je da mala nije ba tako naivna kao to se predstavlja i da voli 'one stvari'. Nisam ga
dalje zapitkivao. Pravio sam se da mi nije mnogo stalo. ene kao ene. Sve su iste.
Ionako slue za zabavu. Ali, iznutra sam prokljuao. Pojurio sam da pronaem Veru
nadajui se da e sve da porekne i da u ja poverovati njenim reima. I pored bogatog
valerskog iskustva, oseao sam se kao deak koji vie ne zna nita. Sumnjao sam ak
i u svoja seanja. Da li sam stvarno video mrlju krvi na aravu one nae prve noi?
Moda i tu postoji neki enski trik da izgleda kao... Davio sam svoju sveticu
beskrajnim pitanjima koja su ila do toga kada je prvi put dodirnula neko muko bie,
poljubila mrsko muko stvorenje, da li joj je to znailo neto, zato... Vera je pobijala
bilo kakvu intimnost sa tim majmunom izjavama kao: "Kako me je jebo, tako ga se i
seam... Pakostan je to sam ga odbila... Zar si ti slep, pa sumnja u ono to si doiveo
sa mnom..." Crv sumnje me je nagrizao i pored elje da joj verujem. Optereivala je
moja ljubomora koja se graniila sa ludilom, ali joj je u isto vreme i prijala jer je bila
dokaz da mi je stalo do nje. U stvari, tek tada sam se zaljubio u Veru. Nesigurnost,
sumnja da sam naivan i prevaren, uzburkala je moja oseanja. Sad je u njenim rukama
bilo neto meni neophodno. Bio sam opsednut i predavao se demonu ljubomore i
potrebe za posedovanjem. Putao sam da me potpuno obuzme. Prekinuli smo druenja

i vianja sa bilo kim drugim, zaboravili na drugove i drugarice, samostalne izlaske,

hobije... Svaki slobodan sekund koristili smo da bismo bili zajedno. eleo sam da je
potpuno posedujem. Svaki deo nje, misao, oseanje, elju... da ne ostavim nimalo
prostora za treega. Troili smo besomuno svoju vezu ne tedei je nimalo, vodili
ljubav na nemoguim mestima, u podrumima, ulazima... u nemogue vreme rizikujui
da nas neko otkrije. Kao pauk sam pleo svoju mreu. Begunac je sada postajao
progonitelj. Vera je morala da zbrie. Tada nisam imao starca koji zna da nae meru,
da ne grabi. A i da sam ga sreo u to vreme, ne znam da li bih shvatio njegovu poruku.
Moda se mora proi kroz to... proiveti svoje ludilo..."
"Izgleda da mora", pomislio sam, priseajui se svoje veze iz srednjokolskih
dana. "Kako to moe da boli...!"
eljko je nastavio:
"Dolo je leto. Vera je otila kod roaka na severni deo primorja, a ja sam se
prikljuio grupi starijih muziara koji su dobili angaman u elitnom hotelu na junom
delu obale. Bezuspeno sam pokuavao da je dobijem telefonom nekoliko dana. Znate
kakve su veze leti. Izbezumljen od napetosti i strepnje, seo sam na autobus i otiao da
je naem. Nisam znao tanu adresu, ve samo prezime roaka kod kojega je letovala.
Traei je po malom ribarskom mestu, sreo sam dva druga iz razreda koji su mi
ispriali kako su je videli da se ljubi sa nekim studentom na plai. Neto je puklo u
meni. uo sam kako se otkinulo. udno, ali osetio sam olakanje. Bolje je znati da si
prevaren, nego sumnjati. Sumnja ubija. Otiao sam do plae da se uverim u to svojim
oima. Ugledao sam je kako se u vodi prska sa nekim mladiem smejui se. Okrenuo
sam se i otiao.
Vraajui se, bio sam oajan i besan. Razmiljao sam kako je ljubav stalna
borba. Ako se ovek potpuno prepusti nekome, postaje mu dosadan, optereuje ga. To
je gubitak dostojanstva. Uvek su me jurile devojke od kojih sam beao, a kada sam
dozvolio sebi da se potpuno predam nekome, naao sam se u obrnutom poloaju. Da li
ene treba zezati da bi te volele? Zar i ja nisam isti? Zar i moja oseanja nije
uzburkala ljubomora, sujeta, strah? To i nije predavanje nego posedovanje. Zar je
nisam tako uguio i oterao od sebe? Nije to preputanje nekome, nije ljubav... to je
opasnost koju nosim u sebi... potreba za posedovanjem, zavisnost. Bio sam zbunjen.
Zato je sve tako komplikovano? inilo mi se da postoje samo dva izbora: ostati
slobodan, ne vezati se emotivno ni za koga, ili upasti u iscrpljujui vrtlog zavisnosti.
Osetio sam se strano umornim i zbunjenim tajnama ljubavi. Doneo sam odluku da mi
se ovako neto nikada vie nee desiti. Tada se vezao vor u mom stomaku.
Povratak kui doneo je muninu ponovnog susreta. Vera je bila izvan sebe,
prestravljena gubitkom. Nije znala ta bi sa svojom slobodom. elela je nazad i bila
spremna da sve rtvuje za to, ak i svoje samopotovanje. Uloge su se ponovo
okrenule, ali ja nisam uivao u tome. Oboje smo se oseali bolesnima i bili tuni to
su nae bolesti unitile neto dragoceno. Nisam mogao da podnesem njeno
poniavanje. To je i mene poniavalo. Plaio sam se sebe i povratka u taj vrtlog ludila.
Bes, strah i ogorenost okrenuli su se u samounitavanje. Poeo sam da pijem, jer mi
je pie, barem privremeno, razvezivalo vor u stomaku. eleo sam da se ubijem, ali
nisam imao petlju. Ulazei u rizine situacije sa estokim momcima iz kraja, uspevao
sam da namestim sebi nekoliko puta dobre batine od kojih mi je ostao mali av iznad
leve obrve i dva iroka autograma pajsera u predelu bubrega.
Pokuao sam da pobegnem od sebe ulazei u bizarnu vezu sa dve sestre bliznakinje,
uvrnute studentkinje muzike akademije, pet godina starije od mene, poznate u kraju
kao "sestre fiksovi". to jo bizarnije zvui, zvale su se Vera i Nada. Bljutavi
simbolizam. Kao da mi je neko nametao igru. Preselio sam se u njihov stan bez

nametaja i prepustio besanim noima zajednikog pijanenja, orgijanja, i puenja

marihuane".
To je bilo sve to je imao da kae o ovoj vezi sa bliznakinjama koje se seao
kao kroz maglu. Onako usput, kao da to nije vana informacija, saznao sam da i
eljko ima dve sestre bliznakinje, godinu i po dana mlae. Kada sam, nespretno i
preuranjeno, pokuao da uspostavim neku vezu podseajui ga da je i njegov raskid sa
Verom doao posle godinu i po dana, samo me je pogledao zaueno i odgovorio:
"Mislite da to ima nekakve veze?", zatim je promenio temu i usmerio razgovor
u sasvim drugom pravcu.
U ovom periodu, na samom poetku naeg rada, eljko nije bio spreman da
ulazi u dublje analiziranje i razumevanje svoje veze sa Verom. U toj vezi su ponovo
probuena i prenesena na Veru njegova duboko potisnuta oseanja naputenosti i
odbaenosti deteta od nepune dve godine, koje je dobilo estoku konkurenciju i to u
dva primerka. Otrgnut od simbiotine harmonije sa majkom, daleko pre nego to je za
to bio razvojno sposoban, postao je "stariji i pametniji", a da nije znao ni znaenje tih
rei. Njegova "uvrnuta" veza sa sestrama muziarkama bila je, verovatno, simbolini
pokuaj zajednikog oralnog unoenja majke gde je pie ili marihuana trebalo da
zameni "dobru dojku", i gde je on bio mlai. U isto vreme, ukazivala je na njegove
incestuozne tenje prema sestrama. etiri godine kasnije se setio kako ga je majka,
posle roenja sestara, teila obeanjima da je samo jedna sika za seke, a druga je
rezervisana samo za njega i niko ne sme da je dira. Kada je poela da se razvija
njegova seksualnost, izmeala se sa ranijom, nezadovoljenom potrebom za telesnom
bliskou sa majkom. Glad za nenou, simbiotinim stapanjem, eljko je, u odnosu
sa enama, nesvesno tumaio kao seksualnu glad. Na polju seksualnosti se bolje
snalazio. Mogao je da manipulie, vlada, poseduje. Tako je izbegavao da se osea kao
bespomona, naputena beba. Kao deak, postao je majin "armantni princ" i imao
doivljaj da je neto posebno u njenim oima, da je njihov odnos specijalan, "ist".
Ali, i u ovu obnovljenu idilu uvlaio se jo jedan uljez, otac. Iako je deak bio
spreman da sve uini za majku, ona je, kao i sve druge ene, jurila oca koji je beao
od nje. Ljubomora (ili zavist) bila je njena bolest, a dete nije moglo biti lek. Zakljuio
je da ene treba zezati. Problem je jedino u tome to one tada vie nisu interesantne.
Tako se sve opet svodi na isto, samou. Samoa je avolov klju za duu. Ovo je,
svakako, veoma uproena slika, mozaik sa samo nekoliko kockica pomou kojih se
jedva moe nazreti njen izgled.
Iako eljko jo nije bio spreman da se upusti u bolno razjanjavanje svog
odnosa sa majkom, koji u psihoterapiji obino i ostaje poslednja tema. Ipak je postao
svestan jedne bitne odlike njegovih odnosa sa enama: igre beanja i jurenja. arko je
eleo bliskost, ali se, u isto vreme, nje plaio kao avola. Plaio se zavisnosti koja ga
otvara i ini povredljivim i opasnim. Oseao je da nema vrste granice i da ene koje
ele da ga poseduju mogu nai rupu u njegovom oklopu i oteti mu slobodu i
individualnost. Rupa je bila upravo ta neutoljiva glad za nenou, sigurnim, bliskim
odnosom koji je ekskluzivan. Snano oseanje krivice inilo je njegove granice jo
propustljivijim. Zato je rezultat izmeu njegovih suprotnih oseanja i potreba bio nula
nula, to je pak inilo da se i on osea kao "dupla nula". Iako nije razumeo zato je
to tako, poeo je da shvata da se boji zapravo samog sebe, svojih suprotnih potreba.
Potrebe za spajanjem koja, praena ljubomorom i strahom od naputanja, vodi u
zavisnost, posesivnost, i potrebe za slobodom i razvojem nezavisnosti i
individualnosti. Nije mogao da zamisli da se one mogu spojiti, ne unitavajui jedna
drugu. Za njega je izbor bio ili, ili, biti ili ne biti. Crno-beli ovek je bio zastraen.
Sanjao je kako stoji:

"... kao mali deak, na stepenicama kue u kojoj sam iveo do pete godine, i
iskoraujem jedan korak napred, zatim se uplaeno vraam nazad, pa opet korak
napred..."
Na pragu ivota bio je zakaen za svoj konflikt, koji ga je drao u zaaranom
krugu. Pokuavao je da ga rei srljajui u svoj strah. Zavravalo se prestravljenim
beanjem nazad. Budio je u meni potrebu da ga uhvatim za ruku i, kao otac, prevedem
preko praga. Ali... to ne ide tako. Zadovoljavanje nerazreenih potreba iz detinjstva
nije put koji e ih uiniti svesnima i razreiti. Upravo suzdravanje terapeuta da to ini
otvara mogunost da se takve potrebe prenesu na njega, analiziraju u zatienoj
atmosferi, razumeju i razree. To suzdravanje moe biti bolno za terapeuta, koji je
samo ovek sa potrebom da sledi svoja oseanja.
Morao sam da ekam. Pria o starcu mi je jasno govorila da eljko u sebi ima
odgovor. Imao je svoju "bajku", svoju Nadu. Time to mi ju je otkrio i dopustio mi da
u nju uem, dao mi je ansu da mu pomognem.
Bajka je najvanija. Bez nje se ne moe razumeti ovek koji trai. Analiza
njegove prolosti, odnosa, linosti... ne slue da se bajka razbije jer ona je sutina bia
koje trai. Smisao. Analiza ne moe da objasni bajku, a i ne treba. Ona moe pomoi
da razumemo kako smo krenuli orsokacima i pogrenim putevima, zato tragamo
pogrenim nainima, zato zaboravljamo svoju bajku i ivimo neke druge iskrivljene
prie. Bajka se ne tumai, kao to se ni Bog ne tumai. Ona je alfa i omega. Poetak i
kraj. U nju se veruje i ona se ivi. Ako imamo sree i hrabrosti.
ASKANJE SA BOGOM
Postajem uasno, grevito ambiciozan. Ako je to prava re. Nada bi mogla biti
bilo gde, u bilo emu, bilo kome. Traim njene znake u odblesku nekog oka,
pokretima, boji neijeg glasa. Odakle da krenem, kako da je prepoznam? Oseao sam
da je dobro poznajem, da smo jedno, a sada mi je tajna. Da sam ja Nada, kakav bih
oblik izabrao za sebe? Neto lepo u ta bih mogao da smestim svoju duu. Samo ta?
Lepu enu? Sliku? Pesmu...? ta god da stvorim, to je samo predmet. Slika, pesma,
knjiga... nisu iva bia. Samo Bog moe stvoriti bie. Moe li Nada da bira? Ili moda
postoje ljuske u koje moe ui, koje je primaju, i one koje nisu njen broj. Da li, kada
ue u neku ljusku, oboji njen duh svojim bojama, ili ljuske imaju svoju volju kroz
koju moram proi da bih doao do Nade. Moda nisu ni svesne Nade u sebi. Ona bi
me prepoznala i bila bi sa mnom, ali ta ako ljuske to ne ele?
U Nadinom svetu sve je bilo jasno. Njen svet je postojao zbog nas, nas dvoje
jedno zbog drugog. Bili smo svemoni ne znajui ni ta je mo. Nadin svet nije svet
rei. One ga ne mogu opisati. Boe, da li da traim klju koji bi me vratio nazad, ili da
tragam za njom u ovom zbunjujuem svetu? Da idem napred? Da li se negde zatvara
krug venosti kao ona zmija koja guta svoj rep? Nemam strpljenja! elim je odmah! A
ta ako ona eli da ja budem oblik u kojem bi mogla da stanuje u ovom svetu? Moda
treba da menjam sebe. Moda mi starac pokazuje put jer ona govori kroz njega.
Moda je i moj psiholog Marko u pravu. Ko zna. Ali, zato mi, jednostavno, ne daju
jasne odgovore? Kada bi mi rekli: uradi to i to, posluao bih. Samo, ta ako su i starac
i Marko obini, pametni ljudi, a ja im pripisujem posebnu mo i znanje tajne. Kako da
potpuno verujem u to i da znam da je njihov put ispravan? Moda treba samo da
verujem. Ne znam. Svi putevi izgledaju mogui, ali koji je pravi. Ne mogu da krenem
svim putevima odjednom, a strano sam nestrpljiv da bih isprobavao svaki. Dobiu
uljeve na mozgu. Oseam da negde duboko u meni postoji greka koju treba ispraviti
ako je to uopte mogue. Neko je fuerio kada sam stvaran. Da se pomolim Bogu? Ni
to ne znam kako se radi. Iako me je baba uila kad sam bio mali. Moj Bog nije
formalista. Probau onako kako znam.

Boe, apni mi neto! Boli me misao vea od glave. Boli me re jalova i

nemona da izrazi ono to oseam. Tera me da mislim, da traim... to mi,
jednostavno, ne da odgovor, uputstvo za upotrebu ivota? A moda ga ni ti nema?
Da li me uopte uje? Mari li za mene? Postoji li, ili moje rei odlaze u prazno?
Saberi haotine note moje due u melodiju tebi ugodnu.
Znam da sam nezahvalan. Verovatno u tome i jeste moj problem. Uvek hou
vie, neto drugo. Hou sve. Mislim da mi pripada. Kao da si ti meni neto duan, a
ne ja tebi. Ali, ja samo hou svoju Nadu. To je za mene sve. Zar je to previe. Zar
stvarno preterujem? Pa traim neto to sam ve imao, to je bilo moje. Da li je
mogue da je ivot kao ona stara jevrejska kletva "dabogda imao, pa nemao". Da li
ovek moe biti neskroman i nezahvalan ako eli samo ono to je ve imao, ne
otimajui pri tome nikome nita, ne uzimajui nita tue? udno je to kako prvo
dobijemo dar bez ikakvog truda. Kao da nam pripada sam po sebi. A onda ga
izgubimo, ne znajui kako. Kao da je neko izbrisao gumicom nae seanje. Meutim,
uvek ostane udan oseaj da smo izgubili neto dragoceno, moda u nekom drugom
ivotu, i da to moramo ponovo nai. Oni koji, kao ja, ponovo uu u Nadin svet i
ponovo osete ta su izgubili, nemaju drugi izbor. Sve ostalo postaje bleda senka
ispunjenosti. Dolaze beskrajna pitanja i traenja. Sizifov trud da se ponovo dobije ono
to smo ve imali, da se sazna neto to smo ve znali, da budemo ono to smo ve
bili. Ko se to igra sa nama? Boe, ti ili si veliki sadista ili veliki muenik kao i mi. Ili
sam ja nadobudna budala koja svojim malim prepotentnim umom pokuava da objasni
neto to je iznad njega. Ljut sam, jebi ga! Daj mi neki zadatak koji mogu da reim.
Ovako uvek ispadnem glup. to i jesam. Da li je kriv zadatak ili ja? Neu vie ni da
piem.
Ne. To sam do sada obino i radio. Kada sam ljut to mi ne ide, odustajem.
Neu da odustajem. Ovoga puta idem do kraja. Kad su jednog poznatog trkaa
formule jedan pitali kako to da uvek stie prvi, u emu je tajna, odgovorio je
jednostavno: "Ne koim". Neu da koim. Nita mi drugo ne preostaje.
ta je privlano pravoj eni? eni u kojoj bi mogla stanovati moja Nada.
Verovatno pravi mukarac. Jo kad bih znao ta je to. Saznau. Krenuu svim
putevima koje vidim. Plai me moja suluda ambicija, ali ne vidim drugi izbor. Zvui
mi kao da hou da budem Bog. Moda je on jedini pravi mukarac. U odnosu na njega
svi izgledamo kao oploene ene u poroajnim mukama. A zato ne bih bio Bog?
TREI MESEC
25. SASTANAK
Snovi su zagonetke, rebusi koje postavljamo sami sebi, a ini nam se kao da to
radi neko drugi. A moda i nije tako. Moda nam ih On alje kao znake, opomene,
predskazanja... govorom koji razume naa dua. Neki deo naeg uma ih posle ifrira i
pretvara u zagonetke. Snovi su me uvek zbunjivali. Kada sam zavrio svoju
psihoterapiju (zavrio samo utoliko to sam oseao da mi vie nije potrebna pomo
terapeuta, da mogu sam da nastavim proces istraivanja sebe), u starom notesu sam
proitao opis sna koji sam sanjao na samom poetku terapije. Bio sam zapanjen
saznanjem da su u tom rebusu, postavljenom na "otvaranju igre", bili svi odgovori
koje sam traio muno analizirajui sebe, svoje odnose, izvrui stomak naopake
punih sedam godina. Ja sam bio taj koji je sanjao, onaj koji je, moda, postavio rebus,
a i onaj koji je reavao svoju zagonetku kao da nita ne zna. A znao sam sve od samog
poetka. ovek je udo. Negde u nama kriju se sve tajne i iskustva oveanstva. Mi
smo riznica, samo nam nedostaje klju. to vie upoznajem i razumem ljude, sve su
mi vea tajna. Kako starim, postajem sumnjiav prema dovoljnosti racionalnih

objanjenja. Splanjava moje zadovoljstvo razumnim razobliavanjem starih misterija

i zapahnjuje me miris novih tajni, veih od misli.
Neki snovi mogu da, u samo nekoliko scena, saeto, na svoj simbolian nain,
ispriaju sutinu itave ivotne prie i prikau osnovnu ivotnu poziciju osobe koja
sanja. Prvi san koji mi je eljko ispriao bio je jedan od takvih.
Uvodna scena odvija se u staroj kui, u jednoj varoi u unutranjosti. U njoj je
iveo do polaska u srednju kolu kada se cela porodica, zbog oevog posla, preselila u
grad.
"Sedim za pianinom koji sam dobio od oca za dvanaesti roendan, a pored
stoji mladi, peva u mojoj grupi. ekamo jednog afirmisanog kompozitora i
producenta koji treba da uje neke nae pesme i pomogne nam da snimimo plou i
postanemo slavni. Majka i sestre su u kupovini i stii e svaki as. Napet sam jer ne
elim da majka bude tu kada kompozitor doe. Tu se zavrava slika.
Druga scena je u stanu u kome sada ive moji roditelji. Pre nekoliko meseci
sam iznajmio sebi garsonjeru i ne ivim vie sa njima... U kuhinji se nalazi peva
jedne poznate domae grupe koji se prouo po skandalu na televiziji. U emisiji koja je
ila uivo pokazao je publici ispruen srednji prst sa dva savijena prsta levo i desno,
poruujui im tako 'evo vam kurac'. U mom snu, imao je rupu ispod pupka iz koje je
curila krv. To sam, u stvari, bio ja.
Scena se premeta u dnevnu sobu. Tamo su neki ljudi, stranci. Ja sam mali
deak u velikim gaama. Iz rupe ispod pupka curi mi krv i sliva se u gae. Svi se
prave kao da nita ne primeuju. Shvatam da moram sam sebi da pomognem, ustajem
i kreem prema kupatilu. Sada sam opet veliki. Pojavljuje se moja majka, hvata me
pod miku i, kao ranjenika, vodi do kupatila. Dolazimo do noe, u stvari, do WC olje.
Izbacujem ogromnu koliinu neke zelene mase. Na majinom licu gaenje. Oseam
da mi ona nije od pomoi. Bespomonija je od mene. Ja moram da vodim rauna o
njenim oseanjima, umesto da ona meni pomogne. Kaem joj da izae jer mogu sam
da se brinem o sebi. Ponovo se nalazimo u kuhinji i sedimo kao da se nita nije desilo.
U sledeoj sceni sam sa svojim sestrama. Dok padamo u nekakav bunar, drim
ih ispod miica kao bebe. Oseam se odgovornim za njih. Razmiljam o tome ta e
majka rei ako im se neto desi. Plaim se.
San se zavrava u nekoj fiskulturnoj sali ili kuglani. Nalazim se na plafonu
sedei na ivici neega. Gledam dole u paninom strahu da u pasti. Dijafragma mi se
skvrila kao prena govedina. Munina. Dole su demoni. udovita u obliku malih
nabijenih ljudi ruilake snage, sa pogledima punim ubilake mrnje. Oni se kreu
strano brzo, unitavajui sve na ta naiu. Zaleen od straha, pitam se da li u morati
zauvek da ostanem gore".
Ovaj san ima vie slojeva i vie znaenja. Vraali smo se na njega kad god bi
eljko otkrio da neka scena ili njegov deo imaju novi, dublji smisao i jo neko
znaenje osim onog koje je ve znao. Tako je postepeno otkrivao nove poruke koje su
zadirale sve dublje u njegove odnose i u najranije faze njegovog detinjstva. Zamolio
sam ga da mi kae sve to mu pada na pamet u vezi sa snom, bez obzira kako mu
neprikladne, nevane ili glupe izgledale misli i oseanja koja se pojave.
"Kua je imala podrum u kome se moglo nai svata. Voleo sam da istraujem
po njemu sa golicavom radoznalou praenom uzbudljivim strahom. Kao to sada, sa
vama, kopam po podrumu svog nesvesnog. Nalazio sam zaboravljene stvari, stare
igrake, slike, alatke, raznorazne drangulije koje sam ranije skupljao, pa onda
zaboravljao na njih i ponovo se radovao kada ih otkrijem. Tu je bila sakrivena moja
prolost. Jednog dana je sve to nestalo. Podrum je raien i stvari su pobacane. Niko
me nije pitao da li elim da neto zadrim. Oseao sam da je, sa tim skrivenim

blagom, nestao i deo mene. U ivotu sam kasnije esto imao slino oseanje kada bih
dobio neto to sam smatrao dragocenim i do ega bi mi bilo stalo: strepnja da e pre
ili kasnije to nestati. Nita to volim ne mogu trajnije da imam. Ukrali su mi prolost.
ivot je traganje za izgubljenim blagom. A ipak, taj klavir koji sam dobio od oca, jo
uvek je tu. Na dirkama su ugravirani moji snovi, ambicije, nade. Nije mi padalo na
pamet da traim klavir od oca. Nisam ni znao da se neto takvo moe imati u kui.
Niko u familiji se nije bavio muzikom. Niko koga sam poznavao nije imao klavir.
Kako je ocu to palo na pamet, ni dan danas mi nije jasno. Nas dvojica smo povezani
na neki udan nain. Tek, jednog jutra sam se probudio i ugledao ga kroz odkrinuta
vrata u dnevnoj sobi. Utinuo sam se za obraz, mislei da sanjam. Kada sam se uverio
da sam budan priao sam mu pun strahopotovanja i oprezno spustio ruke na dirke.
Otvorio se novi svet. Oseao sam da su te crno-bele stepenice moj put ka nebu.
Kompozitor koji je trebalo da doe bio je pet, est godina stariji od mene.
Potovao sam ga zbog sposobnosti da svoj talenat uoblii u formu koja dopire do onih
kojima je namenjena, a ne pretvara se u ki. Cenio sam i njegovu sposobnost
snalaenja u socijalnim relacijama, kontaktu sa medijima, svetom biznisa. Umeo je da
svoje snove pretopi u realnost, a da ih usput ne izda u trci za slavom. Do tada se nisam
trudio da razvijem tu sposobnost kod sebe. Svirao sam za svoju duu. Nisam imao
petlju da idem do kraja i obuem svoje snove u ruho vidljivo drugima. Onda su
podloni sudu tueg miljenja. Bio sam lenj. Kao da sam eleo da se moja oseanja,
bez truda, sama pretoe u neto lepo, emu bi se svi divili i zbog ega bi me voleli. U
borbi umetnika sa formom, u strpljenju da se snovima da ovosvetski oblik, ogleda se
njegova ljubav. Umetnost je ruho due. Zato mi je prijala saradnja sa takvim
ovekom. eleo sam da uim od njega i u isto vreme mu zavideo. Zavist je
prokletstvo koje unitava na odnos sa onima koji imaju ono to elimo i spremni su
da nam daju. Setio sam se odlazaka sa ocem na posao. Bio sam ponosan na njega jer
je bio glavni. I na sebe, u asovima kada smo nas dvojica neto radili zajedno. eleo
sam da budem kao tata. Naslednik i njegov produetak. Kasnije nismo vie nita radili
skupa. Tata je stalno bio odsutan i radio neke poslove koje nisam mogao da razumem.
Nisam vie eleo da budem kao tata, niti sam znao kakav je tata. Ostalo je, ipak,
seanje na to kako je lepo biti koristan pomonik i uenik nekoga ko ume i eli da to
prenese svom produetku. Da li takva nesebinost traje samo dok smo mali i dok se
divimo velikom tati, a kada odrastemo i ojaamo nuno postajemo rivali koji se bore
za svoju teritoriju? Moj put i put mog oca su, naizgled, veoma razliiti. Dve razliite
teritorije. Da li je ba tako?...
Zato nisam eleo da majka bude tu kada doe kompozitor? Pada mi na pamet
da sam, u periodu puberteta, bio veoma grub prema njoj. Imao sam potrebu da je
ponizim. Sada mi je krivo zbog toga. Seam se da je volela da slua kada sam imao
asove klavira kod kue. Izbacivao sam je iz sobe, govorei kako me dekoncentrie, a
ionako nita ne razume. Majka je, meutim, osim mene, jedina u porodici imala sluha
i volela da peva. Jadna moja majka. Ba sam bio kreten. Kako je teko biti roditelj. Za
sve si kriv. Biti roditelj je herojski in. Ja nemam hrabrosti za to".
Mnogo kasnije, pred sam kraj terapije, setio se vremena kada mu je majka
melodinim glasom priala prie pred spavanje i uspavljivala ga pevajui mu
uspavanke. U ovom momentu ta bliskost sa majkom i harmonini trenuci njihovog
ranog odnosa bili su duboko potisnuti i pokriveni. enja za takvim odnosom i
oseanjima prenosila se na druge, idealizovane ene. Na majku je bio ljut, ali se
oseao krivim zbog toga i trudio se da se iskupi stavljajui na svoja lea teret brige o
sestrama, majinom zdravlju, branim problemima. Tako je zamenjivao uloge. On je
bio njen roditelj.

"Moj odnos sa majkom je tako zamren, da mi je muka od pomisli da ulazim u

to. Ona je svedok moje greke. ao mi je majke. Kao da u naem odnosu ima neto
to se ne moe ispraviti, a niko nije kriv. Neto tuno. Praznina koja nas razdvaja...
Pada mi na pamet... ne znam kakve to veze ima sa snom. Valjda ta zelena sluz koju
izbacujem... Bljak. Prole godine na jezeru video sam kako se udavio jedan mladi.
Kada su pokuali da ga oive i ispumpaju mu vodu iz plua, na usta i nos je poela da
mu izlazi zelena sluz. itao sam u jednom pedijatrijskom priruniku da bebe kake
zeleno kada su gladne. Ima li to veze sa onim gadnim zelenim to izlazi iz mene i
ega se majka gadi? Da li se to ona gadi moje gladi? Potrebe za njom. Ili se ja sam
gadim svoje gramzive potrebe pa optuujem majku? Kako vi moete da sluate
ovakve stvari? Za to treba biti mazohista. Da li ovo raspetljavanje vorova u sebi
mora biti ba tako muno? Oseam da sam ljut i na vas. Kao da hoete da me
mrcvarite. Uvodite me u neto znajui da e mi biti loe od toga... a ne moete da me
uteite..."
utali smo nekoliko sekundi.
"Oseate da se i meni gade vaa oseanja. Da ne mogu da izaem na kraj sa
onim to izazivate u meni; a navodim vas...?"
"Muka mi je. Moda projektujem, pripisujem vama svoje gaenje. Hajde da ne
priamo sada o tome. Povratiu. Ni ja ne mogu da se nosim sa time. Moram sam.
Moram sam..." Zatvara oi. Stomak mu podrhtava. Stavljam svoju ruku na njegov
stomak. Oseam, ispod majice, da je hladan. Smiruje se. utimo nekoliko minuta.
Tuan sam. Otvara oi i zauzima sedei poloaj.
"Lake mi je kada vas ovako gledam. Da se ne izgubim. Imam potrebu da
drim stvari pod kontrolom. Tako je i u ivotu. Ne podnosim da zavisim od bilo koga.
Lake mi je kada sam ja potreban drugima. Kada oni zavise od mene. I prema
sestrama sam se ponaao kao roditelj. Meni nije potreban niko na takav nain. Kakva
grandiozna la. Bolna je bespomonost onoga koji trai. Ja to znam i oseam obavezu
da dajem ono to mi je samome potrebno. Iz mene samo neto izlazi i prazni me. Kao
u snu: krv, ogromna koliina neke zelene sluzi... Glad. Ja sam gladan. Ne fiziki.
Kakvo glupo obrtanje. Gladnica trai gladne da se zalepe za njegovu sisu... Da prikrije
svoju glad i pravi se vaan... Da li to elim da izazovem kod publike kada sam na
sceni? Divljenje i zavist? Kakva zbrka. Hou li ja moi ovo da raspetljam?"
"Verujem da hoete. Sada to deluje kao zbrka i zbunjuje vas. Ipak, krenuli ste
ka neemu. Kretanje daje vie ansi za uspeh nego ledeno oseanje iz vaeg sna gde
se svi prave da je sve u redu".
"Da. Svi su se pravili da nita ne primeuju, kao da se nita nije desilo. To je
tipina atmosfera u mojoj porodici. Ne talasaj. Ne iznosi prljav ve. Da se ne udavimo
u sopstvenim govnima. Moda sam zbog toga imao potrebu da pravim sranja. Da
razbijem utanje, pa makar mi se obilo o glavu. Moji roditelji nisu prazni ljudi. Ali,
kao da postoji neka zavera utanja. Porodina tajna. Preutni dogovor. Ko se drzne da
ga prekri... A ja sam stvoren da budem crna ovca..."
"I opet zakljuite da morate sami i da moete sami..."
"Pa zar moe drugaije? Zar nismo svi sami?"
"Da ne verujete da moe i drugaije, ne biste ni pokuavali sa mnom".
"U pravu ste. Mora da postoji nain da se ispravi ta stara greka u meni. Ali,
plaim se. A ne znam ega... Valjda da se neto ne ponovi".
Njegova Nada je znala da je nevino preputanje klju koji otvara kapiju. Strah
i nepoverenje su kao heruvimi prepreivali put ka drvetu ivota. Kulise preuranjene,
nezrele i prinudne samostalnosti sakrivale su bol izdaje. Morao je dobro da se uveri da
ovaj put nee biti izneveren, da se onaj kome se prepusti nee uplaiti, gaditi, biti

bespomoan; da nee biti ophrvan svojim problemima, traiti od njega da mu bude

roditelj, niti ga zavoditi, da e moi da izae na kraj sa njegovim i svojim oseanjima,
i imati za to vremena.
Razumeo sam ga. Proao sam slinu muku. Opredeljenje za psihologiju i
posao psihoterapeuta omoguavalo mi je da zadrim bezbednu poziciju onoga koji je
potreban drugima i ostvarim neku bliskost sa ljudima nita ne traei od njih, ne
otvarajui se previe. Preporuka za bavljenje psihoanalitikim metodom, prema kojoj
terapeut treba da bude tabula rasa, prazno platno na koje klijent projektuje svoje
fantazije i te projekcije postaju materijal za analizu, duu je dala da se iza nje sakriju
osobe sa problemom otvaranja i traenja, preputanja, u krajnjoj liniji poverenja
uopte. Dugo vremena sam pogreno razumevao ovu preporuku, iako sam
intelektualno znao ta ona zapravo znai. Kada sam konano u svojoj terapiji prestao
da sve drim pod kontrolom i dozvolio svom terapeutu da se brine o meni, oseao sam
da se raspadam u paramparad, da u umreti. Sreom, imao je ko da me pokupi i da
mi pomogne da ponovo sastavim mozaik sopstvene linosti tako to u ratrkane
delove zalepiti mnogo jaim lepkom integritetom.
Sa eljkom se deavalo gotovo isto. Pourivanje bi samo pojaalo otpor.
Nisam ga prerano suoavao sa ovim osnovnim, karakternim nainom izbegavanja, jer
sam na svojoj koi osetio da se ne moe napustiti stara odbrana dok njeno mesto
postepeno ne zauzme neto novo. On je, kao i ja ranije, bio "dobar klijent". Uvek je
sam analizirao svoje otpore, snove, pre nego to bih ja imao potrebu da bilo ta
kaem. Preuzeo je ulogu terapeuta, to i jeste osnovni cilj analize. Imao je inicijativu,
grizao. Bilo je milina raditi sa njim. Lepo je imati dete koje hoe da odraste, bude
veliko i sve radi samo. To je, verovatno, mislila i njegova majka. Ali upravo tu je i
bila sr njegovog problema. Sve je radio sam. Ne iz samostalnosti, ve iz straha da
poveri svoju nevinost drugom ljudskom biu. Tako je, nuno, u ovom svetu ostajao
sam.
Poslednja slika sna je odgovor na pitanje ega se on toliko plaio ako padne,
ako ispusti superiornu poziciju samokontrole i kontrole odnosa sa drugim ljudima.
Pitao se da li e morati zauvek ostati gore, u glavi. Fiskulturna sala simbolie njegovo
telo. Strah od padanja je strah od oseanja koja predstavljaju oni demoni nabijeni
ruilakom snagom. Oni bi razorili njegove "korektne" odnose, razneli sve u
paramparad, pa i njega samoga. Demoni su dole, u njegovom stomaku, vezuju ga u
vor, piju mu krv i ivotnu energiju. Nju mora da troi kako bi ih drao potisnute i
okovane u podrumu podsvesti kao Ba elika. Njegova seksualnost je "kastrirana".
Krv iz stomaka curi u gae, njegovi problemi vezani za rani odnos sa majkom utiu na
kasniji razvoj seksualnosti. On nije kastriran u penisu. Penis funkcionie odlino.
Potencija je na nivou. Uvek spreman. Kastriran je u stomaku. Stomak je izvor
seksualnosti, neka vrsta kondenzatora u kome se oseanja skupljaju, rastu, i odatle se
ire. Seksualna oseanja, ljubav, nenost... iz stomaka se razlivaju po celom telu i
dovode do oseanja topljenja i ispunjenosti. Ali ta ako je stomak vezan u vor? Prvo,
ne mogu se akumulirati, nema mesta, to je esto uzrok problema prerane ejakulacije.
Oseanja se doivljavaju kao viak, neprijatna tenzija koja se mora izbaciti preko
penisa. Telo ostaje prazno i tuno kao "svaka ivotinja posle koitusa". Ne verujem da
su ivotinje tune posle koitusa. One su smirene. Ova izreka je, mislim, projekcija
naeg doivljavanja. avoli haotinih oseanja su pretili usamljenom egu.
Tek negde u estoj godini analize, eljko je odustao od odbrane da sve mora
sam. Tada je dolo do pravog raspada sistema i, kako se kae u psihoanalitikoj
teoriji, regresivnog ponaanja, vraanja na raniji nivo. Demoni su poeli da zauzimaju
svest. Ali, o tome u pisati kada doe na red.

SISAVAC
Upisao sam muziku akademiju. Do sada sam mislio da mi nije potrebna.
Mislio sam da sam operisan od ambicije. Ali nisam. U stvari sam vrlo ambiciozan
ovek. Ali ne u tome da elim da postanem moan ili popularan, poznati muziar,
javna linost ili sline gluposti. Moja ambicija je estetska. elim da budem dostojan
svog ideala. Da napravim ljusku dostojnu Nade. Moda je to iluzija. Moda ne znam
kakva treba da bude ljuska da bi Nada ula u nju, ali ta mi preostaje nego da verujem
svojim oseanjima, da verujem da je ona slina meni, da bi uinila isto to bih i ja da
sam ona. Moda smo nas dvoje jedno bie razdvojeno nekim nepoznatim silama,
nekim zakonima koje ne poznajem. elim da verujem u to jer bih, upoznajui sebe,
upoznao i nju. Zar nije Bog stvorio oveka prema svome liku i postavio pred njega
zadatak da ponovo rodi Boga u sebi. Moda je Nada Bog. Njegova enska strana.
elim da stvorim neto savreno. To je moj motor, moja pokretaka snaga. Ja
sam ovek hronino zaljubljen u svoju Nadu, u ideal lepote. Zato elim da uim. Ne
dolazi sve samo od sebe. Moj talenat, sluh, oseaj za lepo, nisu vie dovoljni. Oni jesu
osnova, ali da bih stvorio formu, ljusku koja odgovara, potrebno je mnogo znanja,
vetine, zanatskih umea, strpljenja. Duan sam da potujem darove koje sam dobio.
Moram da se nauim strpljenju i da verujem u ono u ta elim da verujem. Moda bi
mi samo uenje i traenje donosilo mnogo vie zadovoljstva kada ne bih bio tako
nestrpljiv. Ali takav sam. ta mogu. Strpljenje nije stvar odluke. Nestrpljenje ivi u
stomaku, a strpljenje u grudima. Valjda zato neki ljudi pue kad su nervozni i
nestrpljivi, jer duvan ispunjava grudi, stvara takav oseaj koji lii na strpljenje. Moje
nestrpljenje je progonitelj i pokreta. Ono je kao neka beba puna energije, koju
realnost ne interesuje. Osea da neto eli i hoe i tu je kraj. I tako postaje avo,
sisavac koji mi kvari zadovoljstvo. Namor koji mi i daje i uzima. Moram biti strpljiv
sa svojim nestrpljenjem.
Ne znam da li je glup moj sisavac ili moja glava. U njihovom odnosu postoji
neka greka. Sisavac ne razmilja, a glava mnogo filozofira. Moda mi je mali glupi,
ba zato to ne razmilja, neki putokaz, ma koliko njegov nain bio pogrean. Glava
ume da lae telo. Ona izmilja istine, ali ne uspeva da ga prevari. Ponekad je tako
glupa da pokuava da nametne svoju la. Razmiljanje moe da zavede. U mislima je
sve mogue, svemu se da izmisliti razlog i opravdanje, smisliti nekakva filozofija,
metafizika, kobajagi ivotni stil. Moje nestrpljenje me tera da traim i ne postavlja
pitanje smisla traenja. Ono zna, koliko god da je tupavo. Moj razum smilja razne
teorije i postavlja pitanja vere i smisla.
Tako sam, kao mali okica uveni filozof, zaetnik nove filozofske kole
"Tupikurejaca", poeo odavno da razmiljam o sudbini. ta ako je sve ve odreeno.
Pokuao sam da nacrtam sudbinu, prvo jednu malu sudbinu. Zamislio sam da sam ja,
kobajagi, mali bog koji se igra plastelinom i stvara svet. Da sam ja bog i da sve znam,
znao bih i ta e se desiti u sledeem trenutku, jer je on odreen onim to se deava u
ovom trenutku. Sve to se deava ima svoj uzrok, sve je posledica nekog uzroka. Mi
obini smrtnici ne moemo znati sva kretanja koja se deavaju u jednom trenutku
vremena, kao ni veze izmeu tih kretanja, zakonitosti na osnovu kojih je sve
povezano. Zato smo izmislili pojam sluajnosti koji koristimo onda kada ne znamo
uzroke i povezanosti. Ali to ne znai da sledei trenutak, posledica, nije odreen
prethodnim trenutkom, uzrokom. Ako se moe tano predvideti budunost, onda je
ona odreena. Mi imamo iluziju slobodne volje, izbora, naeg uticaja na sudbinu, zato
to nemamo znanje. Moda je slobodna volja samo arena laa koju je ika Bog dao
ljudima da se igraju Boga. ta mu je to trebalo? Mora da je detinjast. (Izvini, i oprosti
smrtniku. Ti si mi dao i smisao za bezobrazluk). Moda se igra a moda ni on nema

slobodnu volju, moda zamilja da je ima. Ako Bog nije mali, nego veliki okica, (u
ta verujem), ako ima slobodnu volju, ako njegov sledei trenutak nije odreen
prethodnim uzrocima, moja teorija pada u vodu. Moda on izmilja odnose izmeu
uzroka i posledica kako mu se hoe. On nije rob nunosti kao pali, materijalni ovek.
I u umetnosti ima nekih pravilnosti, pa je, ipak, njena sutina neuhvatljiva. Bog je
najvei multimedijalni umetnik.
A ta ako ne postoji vreme? Ako se sve ve desilo a samo naa svest, kao neki
kompjuter kada oitava informacije jednu po jednu, registruje svako sledee
deavanje i to tumai kao vreme. Moda sam ja ve naao svoju Nadu u "budunosti"
ali moj "kompjuter" nije jo registrovao taj "fajl" jer je napravljen tako da ne moe da
sve primi odjednom, nego ide redom od nekog svog "poetka". ta ako je vreme
okruglo? to nemam neki bolji kompjuter! Ako sam je naao da se smirim i da ekam
da to shvatim, ako nisam, da se pomirim sa sudbinom ili da umrem. Ma, koj' e mi
moj takav kompjuter. To je avolja sprava. Moj sisavac je ipak pametniji. On mi
nareuje bez mnogo filozofiranja: "Daj ne seri, nego trai! Gladan sam, lenjoguzi
majmune!" I ta da mu radim? Traim. Budala se ne dvoumi. Bar neko u meni zna
jasno ta hoe. To potujem.
Napravio sam konano nekoliko stvarno dobrih pesama. Jedna je posebna.
Dok je sluam, mogu, na trenutak, da vidim Nadin lik kako me gleda sa divljenjem. U
pozadini su flaute kao eho predivnog enskog glasa koji me doziva iz daljine. Jedva
ekam da je snimim sa orkestrom. Samo, da li e u studiju zvuati isto kao u mojoj
glavi? U mojoj glavi boju i ritam daju moja oseanja. ujem taj zvuk. Moje telo je
njegov rezonator, vibrira kao struna. Kako da momcima iz grupe prenesem te
vibracije? Kako da vibriraju kao ja? Moda bi pesma, i kada bi drugaije zvuala zbog
njihovih vibracija, bila dobra. Moda bi se dopala publici. Ali ja elim da zvui ba
ovako kako je ujem u glavi i nikako drugaije. elim da Nada prepozna moje
vibracije, da pronae mene, da eho mojih nadanja odzvoni u uhu i srcu neke ene i
probudi Nadu u njoj. Moda sam sebian, sujetan, ljubomoran. Pa ta. I Bog je
ljubomoran. Ovu pesmu ne dam. Ona je posveena samo mojoj Nadi i niijoj drugoj.
Mora da zvui ba ovako, ili nikako. Napisau aranmane i cepidlaiu bez
poputanja. Ako ne bude zvuala ba kao u mojoj glavi, unitiu snimak i pokuati
ponovo, drugi put, sa nekim drugim ljudima.
Zato je to pretvaranje iz jednog u drugi oblik tako teko? Ispatamo li neki
stari greh kroz taj tragini nesklad izmeu stvaralake zamisli i njenog rezultata?
Koliko li samo divnih dela nije videlo ovaj svet zato to oni u kojima su se rodila nisu
imali istrajnosti, znanja, marljivosti, strpljenja i, na kraju, hrabrosti da se porode. Nisu
mogli da podnesu tu stranu i velianstvenu degradaciju ega koji shvata da je samo
instrument neega veeg od sebe. Da podnesu oseanja bremenite ene oploene
Duhom svetim. Kako bi bilo kad bi postojala neka savrena maina koja bi mogla da
ita nae misli, vibracije, oseanja, nae nade i sreuje ih, oblikuje u formu, pesmu,
sliku, priu... Bilo bi mnogo lepo, ali ona ne postoji. Nije je imao ni Bog im nas je
stvorio ovako nesavrene. A moda je nesavrenost njegov ideal, stalno kretanje,
traenje savrenstva. Moda to pokree svet. Kada bi stvorili savrenstvo, ta bismo
onda. Moda bi sve stalo. Bilo bi dosadno. Moda savrenstvo i ne postoji. Moda ni
Bog nije savren. Ako je savren, zato bi uopte imao potrebu da neto stvara. Nas na
primer. Ako tamo gore vlada takva harmonija, to li se Lucifer odvojio? Za stvaranje
je potrebna neka napetost, a u savrenstvu nema napetosti. Samo, ako nema
savrenstva, ako mi nemamo negde u sebi ve stvorenu ideju o njemu, ako ga, na neki
nain, nekada, ve nismo doiveli, odakle znamo da je ono to smo stvorili ili videli
nesavreno. Sa ime ga uporeujemo, odakle nam kriterijum? To je veita tajna

stvaralatva. Ako je sve ve stvoreno, odakle nam ideja stvaralatva, stvaranja nove
moi ni iz ega? Verujem da je ovek pozvan da obogati boanski ivot. Ne samo
kajanjem i iskupljenjem, ve stvaranjem. Ja sam pozvan da zajedniki delujem sa
Bogom. Moda je dolo vreme za osmi dan stvaranja, Trei zavet. Zavet stvaralatva.
Za to je potrebna nova vrsta vernika. Ipak ja volim svoje traenje i iekivanje. Ne bih
ga menjao. To je moj krst i nosiu ga dobrovoljno.
ESTI MESEC
79. SASTANAK
Ponekad se oseam kao kanta za otpatke. Ljudi u mene trpaju svoje muke,
iznoene zablude, polovne ideale, neupotrebljive odnose ve izale iz mode... Sve to
upijam kao suner. Peglam, sreujem, pravim red i unosim smisao. Lake je saiti
nove pantalone, nego prekrojiti stare. Ja volim da popravljam stare stvari i dajem im
novi ivot. esto nedeljom odlazim na buvljak i traim, kao blago, isluene predmete
koji u sebi nose duu drugog vremena. Onda ih, mesecima, glancam, istim,
popravljam u svojoj maloj prirunoj radionici sve dok ponovo ne oive. Kada bih
birao drugu profesiju, izabrao bih posao antikvara. Moda je to moja simbolina
borba sa prolaznou.
Sa ljudima je drugaije. Predmeti nemaju potrebu za samounitenjem. Njih
ubija ljudska nebriga i vreme. Oni nisu svesni svoje sudbine. Predaju se mojim
rukama i doputaju da uinim sve to mogu. Ljudi se bore sa mnom, iako ne
pokuavam da ih popravim, ve samo da im pomognem da naprave red u sopstvenim
antikvarnicama. Oekuju da to uinim umesto njih, a da ih ne zaboli i da se ne otvore.
Na alost, nisam dobra vila i nemam arobni tapi. Ne alim se, samo se, u nekim
trenucima oputanja, oseam usamljeno. Postane mi teak teret koji nosim.
Jutro mi je poelo svaom sa enom. Ujutru je esto mrzovoljna. Zbog runog
sna ili zbog obaveza koje je ekaju. Prvi sam joj na udaru. Zakai se za neku sitnicu i
guna. I ja sam ustao na levu nogu, pa nisam imao strpljenja da toleriem njenu
mrzovolju. Takav sam krenuo na sastanak sa jednim gospodinom prilino teke
naravi. Neki ljudi ceo ivot bee od sebe, optuujui druge za svoje neuspehe i
nezadovoljstva. Pored svog mog truda da se priberem, bila je to konfuzna i loa
seansa. Klijent koji je imao zakazan sastanak pre eljka nije doao, pa sam imao
slobodan sat. Prilegao sam na kau, da odmorim duu i pustim misli u etnju.
Otile su u davno vreme mog detinjstva. Tek sam poao u kolu i uo, ne
seam se vie od koga, "tra" o ika Adamu i teta Evi, prvim ljudima koji su iveli na
lepom mestu po imenu Raj. Tamo je sve bilo super. Oni su onda bili nevaljali i neto
pogreili, pa su ih isterali. Nisam mogao da shvatim ta su to toliko pogreili. Boe
moj, nagovorila teta Eva ika Adama da pojede neku voku sa zabranjenog drveta. Pa
ta? Koliko je mene puta neka devojica nagovorila da neto ukradem zbog nje. Moja
mama je govorila da su mukarci blentavi i da ih ene mogu na svata nagovoriti jer
ne razmiljaju glavom nego "onom spravom". Taj njihov predsednik Republike Raj
mnogo je strog ika. Oni su bili samo malo nestani. Znao sam da je tu bila i neka
pokvarena zmijurina, ali nisam razumeo njenu ulogu u svemu tome. Taj Raj i nije bio
ba idealno mesto kad su zbog takvih stvari ljudi proganjani iz njega. Daba ti ga to
tamo svega ima, kad ne sme ni da se igra, ni voku da ukrade. Kad mene komija
uhvati na trenji, samo mi zapreti da e me kazati mami i tati. Kau da je ta voka
samo simbol. ta je to simbol? To ti je kad kae jedno, a u stvari misli na neto
drugo. Razgovarao sam ozbiljno sa jednim drugarom dok smo igrali klikere i on mi je
otvorio oi jer je bio dobro upuen od pouzdanih izvora. Mislim, imao je svoje ljude.
Ja sam bio uvek naivan i verovao u ono to mi kau. Rekao mi je otprilike ovako:

"Jebo te, pa ti nita ne zna. Mnogo si naivan. Pa oni su se tucali!" Auu...! Znai u
tome je fora...
Mnogo kasnije sam shvatio da fora uopte nije u tome, mada mnogi misle da
jeste. Znam da veina ljudi tako tumai ovu priu o grehu, ak iako im ona prvobitno
nije bila interpretirana kao seksualna zgoda. Kao, tamo ne pie ba tako, ali prvi greh
koji svi nosimo nasledno i ispatamo zbog njega je nekakva "prljava" seksualnost,
putenost. Kada sam nauio da itam i piem, video sam da u knjizi lepo pie da su ovi
muenici ubrali i porukali plod sa drveta znanja. Znanja dobra i zla. Postali su kao
Bog, svesni, i poeli da vrednuju. E, to je ve ozbiljnija stvar. Nije samo nestaluk.
Svesni svoje golotinje, postideli se pred Bogom. Stideti se sebe nije ba rajsko
oseanje. Svest je rodila zakon, a zakon greh. Bez zakona nema greha. Bez svesnosti
o grehu nema savesti i njene torture. Onaj koji je svestan, moe da bira. I mora da
bira, da donosi odluke. Sad mi je tek jasno zato je ika Bog bio tako strog. U stvari,
nesretni par je sam sebe izgnao iz raja. Nisu ni imali velike mogunosti izbora.
Verovatno bih se i ja odluio za isto kada bih morao da biram izmeu apsolutne
pokornosti i samovolje.
Primetio sam da sam ljubomoran na nau kuku. Jutros sam je munuo nogom.
Zamalo da se sapletem o nju. Uvek mi se nae ispred nogu dok sam jo bunovan.
Ljudi kau, "pasji ivot" za ivot koji je teak. Naa kuka samo jede, pije, spava,
piki, kaki, igra se... Svi je maze, paze i vole. Ne oekuju od nje nita drugo, osim da
bude to to jeste, slatko kue. Dobro, ne sme da vri nudu po kui i da pretura kantu
za ubre. Moda bih i menjao ovaj svoj lepi ivot za taj teak pasji.
ta je tu je. Pra-mama i pra-tata su ozbiljno iskomplikovali situaciju. Raja na
zemlji vie nema, niti e ga biti. Ako neemo da se ovaj na rezervat pretvori u jedno
drugo mesto koje zovu Pakao, u kome nimalo nije lepo, ne preostaje nam nita drugo
nego da usavrimo svoj greh, svoju svest i etiku. Tako bismo svoju samovoljnu
slobodu "od neega" mogli pretvoriti u smisaonu slobodu. Slobodu "za neto".
Priznajem da je to do zla boga komplikovano, ali mislim da vredi truda. Zato i radim
to to radim. Moramo oprostiti i mami i tati da bismo bili ljudi. Svako od nas ponovo
ini isti greh. Ponekad se pitam da li mi uopte neto drugo i radimo, osim to
pokuavamo da naemo svoj izgubljeni raj. Znanje nije greno samo po sebi. Greno
je znanje odvojeno od Boga. Tako se ja, tu i tamo, teim kada se napunim tuih ili
svojih muka. Imam potrebu da ih ukljuim u opte ljudske muke, da osetim da smo
svi u istom amcu, sa istim problemima i dilemama. Da se to ne deava samo meni i
mojim blinjima, ve svima i u svim vremenima. Kad se podsetim toga, malo mi je
lake i manje sam usamljen. Se la vi.
eljko je prekinuo etnju mojih misli. Smekao sam se u sebi, sluajui ga
kako nastavlja priu o kojoj sam razmiljao.
"Kako bih ponekad voleo da sam ivotinja. Da ivim po instinktima i ne
mozgam o smislu ivota, etici, idealima i slinim ljudskim budalatinama. Boli me
stomak. Tu ispod pupka. Kad pritisnem rukom, pulsira kao da mi se srce spustilo.
Tupi bol. Zato sam nervozan. Kao da sam se ja skupio i sakrio u tom voru jer me
ivot boli i poniava. To mi je kao neki stari oiljak koji reaguje na promenu vremena.
A spoljanji svet me dara i nee da me ostavi na miru".
"Da li ste nekad razmiljali o tome u kojim prilikama vas boli stomak?"
"Jesam. ini mi se da to sam sebi radim. Grizem se iznutra. Primetio sam da
se najvie grizem kada matam, kad zamiljam sebe u nekim situacijama za kojima
eznem. Boli to sam tu gde jesam i to ivim onako kako ivim, a negde tamo postoji
drugaiji ivot i odnosi. Harmonija. Boli me to to nisam ono to bih eleo. Dostojan
ljubavi i divljenja".

"ije ljubavi i divljenja?"

"Pa... ne znam. Retko se moja enja vee za enu koju poznajem. To su,
obino, neke ene iz sveta umetnosti. Glumice, pevaice... Ili ene koje sluajno
vidim... u prolazu... Oko njih pletem svoju fantaziju i zamiljam kako sam
velianstven. One mi se dive i samo mene vole. Takva veza je neto posebno. Sklad i
razumevanje. Teko se moe nai u ovom svetu. Zato mene ovaj svet malo interesuje.
U obinim odnosima izmeu mukaraca i ena ima mnogo borbe, oekivanja,
obaveza, lai, nerazumevanja. Znam da to izgleda nezrelo. Pubertetski i naivno. Ali
ta mogu. Takav sam. Pokuavam da se prilagodim i prihvatim realnost ljudskih
odnosa, nunosti ovog sveta, ali ovaj mali glupi to me boli u stomaku, nee pa nee.
Verovatno je greka u meni. Traim nemogue. Ne mogu da se odreknem te potrebe.
Verujem da bih odricanjem izgubio svoju sutinu. Smisao traenja. Umro bih. ta bi
me onda pokretalo? ta moe knez od ovoga sveta da mi ponudi u zamenu.
Materijalne stvari mi ne znae nita. Uspeh, drutveni presti, slava, to mi znai
koliko crno ispod noktiju. Imaju smisla samo ako pomau da me ona vidi. ak i moja
umetnost. Kad komponujem, izgleda kao da sam sam sa sobom. Poraam svoje snove,
enje... stvaram. Ali nisam sam. Uvek nas je dvoje. Ona je ispred mene. Njoj sviram
i traim pravu notu. Vibraciju koja e nas spojiti. Kad ne nalazim melodiju ili
harmoniju, to je kao razdvajanje, samoa... Rui se sklad i ja sam kriv zbog toga.
Nisam dovoljno dobar. Zato se jedem iznutra. Razumete? Moram mnogo da se trudim.
Da postanem savren. Moda se jednog dana ipak desi..."
utao sam i razmiljao. Tiina nije izazivala napetost. Imao sam oseaj da ga
potpuno razumem i da bi rei pokvarile sklad. Zar nije ta potreba za mistinim
jedinstvom i skladom elja celoga oveanstva? U naem jeziku ne postoji re za nju.
Moramo je opisno iskazati. Svet bi bio jednostavan kada bi bio crno-beli, kada bi
postojalo ono to je samo dobro i ono to je samo loe. Voleli bismo dobro, a mrzeli
loe. Ali svet nije takav. Barem ne ovaj. Ljudska bia nisu ni istokrvni avoli, ni
istokrvni aneli, ve obini meanci koji tek razumevanjem i prihvatanjem
suprotnosti u sebi postaju osobe sa integritetom. Izbegavajui ovu dilemu i
prihvatanje naih suprotnosti, gubimo sposobnost da budemo u kontaktu sa celim,
obinim ljudskim meancem, jer ni mi nismo celi. eljko nije bio takav, crno-beli
ovek. On je imao snano oseanje krivice i tuge. Bio je tuan zbog svojih "loih"
oseanja, agresivnih demona koji prete da unite sve to voli. eleo je da se iskupi, da
to nadoknadi svojom kreativnou, stvarajui neto lepo, dostojno ljubavi njegove
Nade. Ako hoe da bude ovek, mora se suoiti sa svojom tugom. "Tuno je biti
ovek", rekla je njegova Nada. Mrnja i agresija su bili demoni, potisnuti i sakriveni u
podrumu njegovog stomaka. Upravo to sakrivanje davalo im je takvu razornu mo u
eljkovoj fantaziji. Na svetlosti dana, svesnosti, pretvarali su se u obina ljudska
oseanja. Ali dok su demoni bili u podrumu, eljkova potreba za iskupljenjem bila je
grevita, njegova kreativnost se pretvarala u progonitelja, njegov "sisavac", izvor
energije, bio je i muitelj koji mu oduzima snagu jer sve hoe odmah. U ivotu
odraslih postoji nekoliko mogunosti da se povrate i proive ti retki trenuci harmonije,
kakvu moe imati dete sa majkom. Oni nas okrepljuju i daju snagu za suoavanje u
svakodnevnoj borbi. eljko je nazirao puteve: stvaralatvo, duboko ljubavno
partnerstvo, orgazam i religiozni zanos. Ima, verovatno, jo poneka staza koja vodi ka
raju.
"Prijalo mi je vae utanje. Bili ste kao vazduh. Nenametljivi, a neophodni.
Ljudi me, uglavnom, ine napetim. Zato volim da pobegnem u prirodu. Na pecanje.
Reka nita ne oekuje od mene. Ne remeti me. Tamo me nikada me ne boli stomak.
Evo, ni sada me ne boli. Doiveo sam vas kao prirodnu sredinu koja postoji zbog

mene i podstie me da rastem. To retko oseam pored ljudi i brzo proe... Ponovo mi
raste napetost dok vam priam. Same rei kvare harmoniju... Ne mogu da opiu
oseanje. One, jednostavno, nisu iz tog sveta. Potrebne su kada je onaj koji pria
odvojen od onoga koji slua. Sada moram da se trudim da bih vam to objasnio, a
maloas sam oseao da vam je sve jasno i bez rei. uli ste moju nemu molitvu. To je
tako prirodno. Zato poinje da se javlja oseanje krivice i obaveze prema vama? Vi
ste vodili rauna o mojim oseanjima, a ja vam nisam uzvraao. Kako da se zahvalim
vazduhu to me odrava u ivotu. Nesvestan sam ga dokle god ga ima. ovek ste, i
morate neto oekivati od mene. Tu smo neravnopravni. ta ja vama mogu da dam?
Vi imate vie od mene. Potrebniji ste vi meni, nego ja vama".
"Oseao sam oputenost i sklad kao i vi. Zar to nije uzvraanje bez namere?
Ni ja nisam imao nameru da vas razumem. Jednostavno, tako se poklopilo i... prijalo
mi je".
"Znai i to je mogue... I ja mogu vama neto da dam... tek tako... bez truda...
U ivotu ne ide tako. Ne mogu da verujem da nita ne oekujete od mene. Niste mi
majka. Ne plaam vam. Troite svoje vreme. ta sam ja vama u ivotu? Zato radite
sa mnom?"
"Pa... oekujem neto od vas. Oekujem da se razvijate, da rastete... Onoliko
koliko moete i kako moete. Uivam kad vidim da se to deava. Nita drugo ne
oekujem. Vi ste mi, u ivotu, ovek do kojeg mi je stalo. Hoete i moete da rastete.
Radoznao sam da vidim hoete li uspeti i dokle ete stii. Bie mi drago to sam vam
bio sauesnik. To je velika nagrada. Da li vam zvui nerazumno?"
"Ne! To je najrazumnije objanjenje koje sam uo. Samo, nisam navikao na
takvu razumnost. A ta ako ne uspem? Onda ste gubili vreme".
"Moe se uivati u samom putovanju, iako ne stignete do krajnjeg cilja. Vi ste
u mnogim stvarima ve uspeli. Bio sam svedok. Ne biste bili pravedni prema sebi
kada biste obezvredili svoje uspehe zbog moguih buduih neuspeha. Ni ja ne bih bio
pravedan prema sebi ako bih obezvredio ono u emu sam vam ve bio od pomoi.
Verujem da ete nai ono to traite".
"Rekli ste to tako jednostavno i prirodno, kao da je neto obino,
svakodnevno. Niko se nije tako odnosio prema meni. Osim moje babe. Zahvalan sam
vam i zbunjen u isto vreme. Ljudi u odnosima uvek trae korist. Hoe da me zgrabe,
poseduju... Uvek su mi govorili da sam naivan. Ja znam da sam naivan i nepoverljiv.
Delim ljude na crne i bele po dui. Kada nekoga ili neto stavim u belu fioku, ja se
zaljubim, sve bih mu dao i sve oekujem od tog odnosa. Ne elim da vidim nita to
se ne uklapa u tu sliku. Ti trenuci su lepi. ivim za njih. Stvorio sam sliku o sebi,
ivotni stil, "ja, ovek trenutka". Posle dolazi razoarenje i traim novi ideal. Shvatam
da Nada nije u tim ljuskama, da sam pogreio u itanju znakova. Zato i nemam trajnu
vezu. U stvari, nije da sam ja ba slep na poetku. Vidim ja mane i kada poinje veza,
ali ih zanemarujem. Posle se setim da sam to primetio jo ranije, ali da nisam hteo da
mu pridam znaaj. To nije slepilo, ve unutranja, skrivena odluka. elim samo prave
stvari, samo idealne odnose. Neu da gubim vreme na veze u kojima treba da gradim
ljubav, da razvijam odnos, da prihvatam realnost i ogranienja. itao sam da to znai
zrelost i sposobnost da se prihvate drugi ljudi. Negde u sebi ne elim da budem zreo
na taj nain. Ne elim da budem mator duhom, da se pomirim sa obinim i prosenim.
Razumete? Kada sam zaljubljen, pokrene se sve najbolje u meni, i u devojkama u koje
se zaljubim. Moda to ne moe da opstane i da izdri test vremena i realnosti, ali
postoji makar na kratko. Ne moe se izmisliti. To nije samo iluzija. To je neto to
postoji u nama kao mogunost, ono najbolje to se probudi, ali ne moe da opstane.
Nismo dovoljno izgradili sebe da bi Nada mogla da ostane u nama. Zato oseam da ne

mogu da zadrim neto to sam ve imao i do ega mi je stalo. Stalno idem dalje, u
neki novi odnos, nadajui se da u sresti nekoga ko to moe. Ali, zato bi taj neko bio
sa mnom? Moram da izgradim sebe, da bih bio spreman za taj susret... to je mnogo
tei put. I izgleda, jedini".
"Verujete da postoji idealan odnos u kome nema agresije, nerazumevanja, borbe...?",
progovorio sam kada je malo zastao. Razmiljao sam kako, negde u sebi, i ja verujem
ili bar elim da verujem u to, bez obzira na sve to znam o ljudskim odnosima.
"Da, naravno...", odgovorio je bez razmiljanja. "Ne samo da verujem, nego
znam. Pa ja sam to ve imao. Samo to je teko doi do toga u ovom svetu. Vi opet
kao da mislite da je moja pria o Nadi simbolika. Ako je ne prihvatite kao stvarnost,
nikada me neete potpuno razumeti. A ni sebe. Oseam da je, u ovom svetu, takav
odnos nagrada koju treba neim zasluiti. Tamo, u Nadinom svetu, to je poklon koji se
jednostavno dobije. Ne znam zato je to tako, ali znam da moram sebe da uinim
dostojnim nagrade. Moda u ovom svetu takav odnos izgleda drugaije. Ona menja
oblik. Moda ima i agresije, ali je ona kao u igri tenadi, grickanje kojim se vebaju
zubi. Ako ima borbe, onda je ona podsticajna igra izmeu bia koja se vole i koja ne
kriju u sebi demone zavisti i mrnje".
"Imate ideju o tome kako se zasluuje nagrada?"
"Ne ba jasnu. Renikom koji vi koristite trebalo bi da postanem zrelija
linost, da razreim svoje nesvesne konflikte kako bih bio sposoban da uem u dublji
odnos sa nekim, da prihvatim realnost ljudskih odnosa, da ne oekujem nerealno, ve
da izgradim svoj identitet. Vi, u stvari, ne govorite tako, ali sam ja, otkada smo poeli
da radimo, proitao neke knjige o psihoanalizi. Znate vi mene. Volim da predvidim ta
me eka. Da ne bude iznenaenja. Zato bi zrela osoba, ena, htela da bude sa
nezrelim mukarcem? Ali, ja znam da to nije sve. Postoji i Bog. Moj put do njega je
stvaranje. Kreativnost. Sada sam mu egrt, ali hou da mu budem ortak. Da i ja njega
neim zadivim, iznenadim... Moda zato ljudi i postoje".
Isteklo je vreme. Zavrili smo razgovor zadovoljni. Sa mojih ramena nestao je
teret koji sam oseao pre ovog sastanka. Iznenadila me je eljkova elastinost u
promeni emotivnih stanja. Od mrzovoljnog deteta nezadovoljnog sobom i svetom,
preko bebe u harmoniji sa majkom, do ovog skoka u poletnog mladia, spremnog da
se aktivno bori za svoje mesto pod suncem. Kao da u njemu ima vie bia koja, u
povoljnoj atmosferi, umeju da se potuju i jedno drugom daju re.
Razmiljao sam, u povratku kui, o njegovim reima. "Ako Nadu i njen svet
ne prihvatite kao stvarnost, nikada me neete potpuno razumeti. A ni sebe". Lako je
rei da iza potrebe za idealnim odnosom sa enom stoji infantilna elja za vraanjem
u blaeni odnos sa majkom, za stapanjem sa biem iji smo nekada bili deo. Moemo
rei i da kreativnost, elja da se uini dobro delo, potiu iz potrebe za iskupljenjem, iz
krivice, zbog agresije koja je nastala u nama kada su nam osujeene potrebe. Da li je
eljkovo traganje za Nadom samo prevod ove potrebe? Da li je njegov trud pokuaj
da bude dobar deko? Time bi zasluio da se vrati u idilu sa majkom koja mu je, bez
truda, poklonjena dolaskom na ovaj svet. Prevedeno na jezik rei i simbola: da li je taj
njegov drugi svet seanje na spojenost i harmoniju ranog odnosa?
Ne moemo zauvek ostati u simbiotinom odnosu sa majkom. Vraanje u takav odnos
znailo bi gubitak individualnosti, slobode. Ratnik mora da putuje i nae svoje blago,
pa se tek onda vrati eni. Moda je to blago sopstveni identitet. Bez njega spajanje sa
enom predstavlja pretnju. Lako je pretpostaviti da su vodii, mudraci ili arobnjaci
koji se pojavljuju na putu tragaa za izgubljenim blagom simboline figure mudrog
oca, koji zna put ka identitetu i odvajanju. Formulu za reenje zagonetke, kako se
ponovo spojiti, a ostati svoj. Sve to zvui logino, psiholoki razumljivo i tano. Svi

mi to traimo. Ali to nije sve. eljko me je upozorio. Sigurno je da postoji veza

izmeu naih ranih odnosa i nae ivotne bajke. Ali se bajka ne moe svesti na prevod
i simbolizaciju odnosa sa znaajnim osobama iz detinjstva, niti se moe potpuno
objasniti njima. Zar nije na odnos sa majkom ponavljanje nae veze sa Bogom? Zar
mi sami ne ponavljamo izdvajanje svemira iz haosa, ivotnu priu stvaranja reda,
Boga? Zar se nismo i od njega odvojili izlazei iz rajskog neznanja, stiui svest i
slobodnu volju? Boija ljubav je bezuslovna. Zar ne teimo da mu se, sledei misiju
koju nam je doapnuo, ponovo pribliimo uz pomo onoga to nas je odvojilo od
njega, nae svesti, razuma, razvijene individualnosti, stvaralatva. Svi smo jedno,
razdvojeno unutar sebe mehurovima sapunice. I na naem putu ka Bogu pojavljuju se
mudraci koji nam pokazuju smer. Da bismo mu se pribliili, moramo ga imati u sebi.
Ve ga imamo, ali ga moramo spoznati, kao i majku i sve one koji su nas voleli i koje
volimo.
eljko je to nasluivao. eleo je da sebe uini vrednim poklona koji je ionako
bezuslovan i ve nam je dat, ali je zatrpan u kutiji nae due strahovima i laima koje
smo primili ili izmislili na putu do zvezda. Ne mislim da je odricanje elje za
harmoninim odnosom, kakav moe pruiti dijada majke i bebe, put ka zrelosti.
Naprotiv. Put u koji verujem je nalaenje kreativnih naina na koji se, u svetu
odraslih, ona moe makar na trenutak obnoviti. Tome se dua raduje i tako se
obnavlja. Oni koji ne veruju u Boga rei e da je religiozno oseanje samo projekcija
naih doivljavanja iz detinjstva. Ja verujem da je redosled obrnut.
Veini ljudi, na alost, svako moe biti bog. esto je to njihov sopstveni ego i
njegove zavodljive nerealne predstave o samome sebi. Deiji ego, nedovoljno
spreman i sposoban da se izbori sa problemima ivota, stvara svoja privatna boanstva
i idole kao svaki paganin. Ljubav takvih boanstava nije bezuslovna, nije ak ni blaga
ni tolerantna. Njihova etika se namee tiranskim zahtevima i biem oseanja krivice.
esto preteraju i onda izazovu pobunu, bivaju odbaeni. ovek se tada ponaa kao da
nema nikakvog zakona ni etike nad njim. Oni se ipak vraaju i njihova osveta je
strana. Moral koji proizvode je nehuman i prema biu u kome ive i prema drugim
ljudima. Takav je i zakon Starog zaveta. Moda zato to su narodi tada bili isuvie
haotini. Ali, i Bog je shvatio da je za podizanje oveka potrebno neto vie od
arhainog i krutog zakona. Odrekao se uloge nebeskog policajca. I Bog u nama mora
proi kroz tu fazu razvoja od zakona i greha, preko iskupljenja, do bogooveanskog
stvaralatva.
Na svet je narcisoidan. Nevinost due je zatrpana nerealnim slikama. To su
utvare koje istinitost i sutinu naih bia bacaju u zaborav nesvesnoga. eljkova Nada
je to znala. Ko je ona u stvari? Kakvo je to bie? Njegova Sofija? Eho njegove
izgubljene ljubavi i mudrosti. Sada eka da mu se vrate. Kada bi ih prepoznao u sebi, i
iz srca izrekao rei ljubavi, moda bi ih Nada vratila nazad kao Eho. Ali on ih je traio
u "ljuskama", spolja. Ipak, ta granica izmeu spolja i unutra je propustljiva
membrana. Tanka je linija to spaja i razdvaja. Svi putevi su mogui. Shvatio je da
mora traiti u sebi i menjati se da bi bio dostojan svoje Nade. Ima nade za njega.
Vano je da je prekinuta porodina "zavera utanja".
Radovalo me je to sam oseao da mogu da mu pomognem. U stvari, bio sam
siguran u to. Shvatio sam da imam jednog jakog saveznika. Izuzetnu, mudru osobu,
punu duha, razumevanja i ljubavi. eljkovog "nepismenog anela uvara" koji je
utisnuo zatitni peat u njegovu duu i sauvao je od prodaje avolu narcizma.
Njegovu babu. Taj odnos je stvorio unutranje ostrvo u dui deteta, znanje o stvarnoj
ljubavi, razumevanju i bliskosti. eleo je da ostrvo proiri u kontinent. Imajui uzor,
mogao je da luta, ali ne i da nepovratno zaluta. Vraao se da se podseti ta to bee.

Ipak je to majka onog oca koji je, svestan svojih ogranienja, jednog jutra,
predosetivi eljkov mogui put ka nebu, ponudio crno-bele stepenice koje sviraju.
Krv nije voda.
ekao ga je dug put. Raspetljavanje odnosa prema enama, odricanje od
posebnosti, superiornosti koja ga je izdizala iznad drugih i odvajala od njih, posebno
od oca, podnoenje bola koji je ova specijalna pozicija pokrivala, prihvatanje krivice
zbog odvajanja od majke koja je nadoknaivala svoju prazninu ivei kroz njegove
uspehe, ulaenje u svet mukaraca i borba za mo sa svim zamkama koje takva borba
krije, prihvatanje oca i ponovno prihvatanje majke, opratanje i, to je najtee,
prihvatanje svoje zavisnosti od drugih, odricanje od nerealne i okrutne odluke "ja
mogu sam". Tolika borba protiv zavisnosti, borba za samostalnost, odvajanje, da
bismo ponovo shvatili, u svojoj nezavisnosti, da ne moemo sami, da smo nuno
zavisni od drugih. Naravno, na drugaiji nain. Tako postajemo ponovo posebni.
DVOJNIK
Kakav sam ja to ovek? Zato nemam stvarne prijatelje? Imam dosta dobrih
drugara, ortaka, dobro se zezamo. Ali to nije stvarna bliskost. Nemam ni enskog
prijatelja. Svi moji odnosi sa enama su ljubavni, erotski, zamreni. Mogu da oseam
bliskost, da budem zaljubljen, da me uzbuuju. Ali, kada se seks uplete u odnos, on
postane obavezujui. Optereuje me. Ja ne umem drugaije. To je moj nain
uspostavljanja kontakta. Oseam se sigurnije kada seksualno osvojim enu. Kao da
sam je ukrotio, pokorio. Posle se oseam krivim to sam je zaveo i onda moram da
budem sa njom. Zvui glupo, ali tako ispadne. Kada mi se neka devojka dopadne, ne
samo fiziki nego i kao osoba, kada mi je interesantna, ja sam zbunjen, stidljiv. Ne
mogu drugaije da izrazim oseanja, nego poinjem da je zavodim. Tu imam svoje
metode koje se ne primeuju odmah kao kod drugih mukaraca. U stvari, na suptilne
naine, ja im obeavam neto to posle ne pruim. Ne reima. Ne znam kako, ali
oseam to. Moda bih ja eleo da im neto dam, ali posle ne mogu. Zato? Moda se
zbog toga i oseam krivim. Valjda sam, na neki nain, svestan da sam prevarant.
Deko koji obeava. Zavede, pa izneveri. A ne elim da ih izneverim. I sam
poverujem da sam takav kakvim me vide, da sam ono to bih mogao da budem. Ja im,
u stvari, obeavam ljubav. I, to mi je najudnije, elim da nekoga volim i da me vole.
A onda neki avo u meni izvrne sve. Uem u glupu igru zavoenja i superiornosti, pa
se gadim sebe. I sam se, u dui, oseam zavedenim i izneverenim. Znam kako to
izgleda. Oseanje krivice mi kvari odnos. Gubim elju da budem sa nekim samo zbog
izmiljene obaveze, ili neosnovanog saaljenja.
Ne mogu da budem iskren, da otvoreno razgovaram. Kao da moram da
nastavim da igram ulogu koju sam zapoeo. A to nisam stvarno ja. To to ja
obeavam, ta slika koju stvaram da bih nekoga zaveo, moda je lepa od mene. Ja je
stvaram zato to nisam siguran da neko moe stvarno voleti ono to jesam. Izgleda da
ni ja sebe ne volim takvog. Ali ta imam od toga to se ene zagreju za moju sliku.
One, u stvari, vole nekoga drugoga. Ljubomoran sam na njega, iako je moje delo. To
izmiljeno ubre mi krade ivot. Koristi moju nesigurnost, strah da rizikujem sa onim
to stvarno jesam, moju stidljivost. Stidljiv sam do zla boga. Mada, verujem da to ne
bi rekao niko ko me zna. Svi misle da sam hrabar, da sam roeni estradni tip. Ortaci
mi se dive. Kau da ne jebem ivu silu, da sam otrov za enske jer im pristupam
sigurno i hipnotiem ih. Malo sutra. To je ovaj majmun koga sam izmislio da me
zastupa, koji je iskoristio priliku i sve preuzeo. On pobere aplauze, a mene prevede
ednog preko vode. A to nije on mene izmislio kad je takav frajer? Da li ovek
uopte moe da izmisli neto ako klica toga ne postoji u njemu? Stvarno sam jedna
straljiva, nemoralna pika. Muka mi je od sebe. Pa ko, bre, moe da voli nekoga ko

nema petlje ni da se pokae. Kako mogu da alim sebe to nemam prave prijatelje,
kad me niko ni ne poznaje, kad sam anonimac?
Ovaj koga pokazujem moe da izazove divljenje, da bude privlaan, ali on je
obina napuvana izmiljotina. Kako moe on da ima prijatelje kad ne postoji? On
moe da se drui sa drugim slikama, da bude lan kluba foliranata, ali ne moe da
osea, nema telo. On je nita. Zato se i ne plai. Zato to nema telo. Nita ga ne boli,
osim sujete. Ne osea tugu, razoarenje, krivicu. Kad on neto sjebe, mene boli. Ja se
oseam krivim zbog njegovih prevara. Stidim se. Pa i treba da se stidim jer ga
stvaram. Vadim se na njega.
I ta sad? ta mogu da biram? Mogu da mu dam otkaz, pa da se ovakav,
nikakav, ponudim. Ili da pokuam da budem stvarno ono to on nudi. Ova druga
varijanta mi lepe zvui, samo, ne znam kako se to postie. "U emu je tajna vaeg
uspeha?", kaite mladim talentima. A znam da bih mogao da budem to to elim da
budem, to se trudim da prikaem, samo da nisam ovo to jesam. Nije on ba ista
izmiljotina. On je moja bolja, naminkana verzija. Iskarikirana. Doterana za scenu.
Ali, ima iza te maske i nekih mojih stvarnih sposobnosti. Njemu nedostaju moje mane
da bi bio ovek. Moje telo, oseanja. Samo, onda ne bi mogao ba tako. Telo
ograniava. Moda to i nisu dva razliita izbora. Moda mu to doe jedno isto. Kad
bih ja rizikovao da se pokaem takav kakav jesam, moda bi se naao neko ko e da
me voli. Znam da nisu svi ljudi kao moja baba koja mi je uvek govorila da sam njen
boiji dar. Ima valjda poneko ko je slian njoj. Nisam ni ja tako lo. Moda e mnogi
da me otkae, ali e da ostane neko. Da probam, a?
Desilo se jo neto to nisam oekivao i to me ohrabruje da pokuam. Snimili
smo plou. Sve je ispalo drugaije nego to sam ja predviao. Muili smo se da
doteramo one pesme koje je trebalo da budu hit, koje smo pravili za publiku.
Nasnimavali smo instrumente, menjali aranmane da bi zvuali moderno,
kombinovali ritmove, da bi moglo da se igra uz njih. Ispalo je dobro, profesionalno i
dopalo se publici. Ali Nadinu pesmu, za koju sam se plaio da li e zvuati kao u
mojoj glavi, da li e momci osetiti moje vibracije, snimili smo u jednom dahu i to je
bilo to. Nisam mogao da verujem. Osetili su me iz prve. Kako je to mogue? Ona je
izala iz mojih najintimnijih oseanja. Odakle njima to? Bili su sjajni. Kao da mi
itaju misli. Nita nisam morao da im objanjavam.
Prvo sam bio zbunjen i ljubomoran, a onda sam osetio duboku zahvalnost.
Voleo sam ih zato to su tako osetili moju pesmu. Bili smo stvarno bliski dok smo je
svirali. Producent i snimatelj su izali iz kabine i poeli da nas redom ljube. Nita mi
nije bilo jasno. Oekivao sam da e moda nekoliko kompozicija sa brzim,
dinaminim ritmom, biti hit, da emo ovu pesmu svirati za svoju duu i jo poneku
srodnu. Ispalo je potpuno obrnuto. Iako se nismo trudili da je napravimo
komercijalnom, dopadljivom, pesmom u trendu, ona je ipak postala veliki hit. Vrtela
se na svim stanicama. Poeli su i vrapci da je cvrkuu. Dobili smo stotine pisama.
Tu pesmu nije napisao moj dvojnik. Izala je iz mene. A toliko ljudi ju je
stvarno ulo i osetilo, primilo u sebe. Kako to? Mislio sam da je to neto samo moje,
moja i Nadina tajna. Neto posebno, specijalno, samo za odabrane. Neto mnogo ima
tih odabranih. Na poetku sam oseao da mi skrnave intimu, da se meaju u neto to
stvarno ne razumeju, da je to zbog medija. Svata moe da postane popularno kad se
stalno vrti. Ue u ui. Ali, zato nisu vrteli neku drugu nau pesmu. Zato ba tu kad,
po nekim optim merilima, nije komercijalna. Odakle mi pravo da tako mislim.
Posmatrao sam lica ljudi dok su je sa nama pevali. Oseali su isto to i ja. Tu se ne
mogu prevariti. Da li je mogue da su svi ti ljudi u sutini isti, da je Nada u svima, da
ja nisam nikakav specijalni sluaj? udno. ta sam ja radio sve ove godine?

Posmatrao ljude kao ljuske. A ovi koje gledam imaju tela to vibriraju isto kao i moje.
Zajedno smo. Muzika je udo. Ona je najpogodnije prevozno sredstvo za duu.
Provodnik oseanja. Poseban jezik kojim se moe izraziti svet nedostupan reima.
Jasan mi je moj izbor poziva: da prizivam ono najbolje u ljudima i sebi samome.
Neto najdublje. Praizvor ljubavi. Ali, kada zavrim poslednje taktove, kada prestane
arolija, uplaim se kuda se dene Nada. Ne mogu stalno da sviram. Mogu li rei, ili
neko drugo prevozno sredstvo koje se uobiajeno koristi u saobraaju meu ljudima,
prevesti moju duu do sebi srodnih? Kako se to ljudi u trenutku otvore i prime neto u
sebe, to se spoji sa tim neim u njima, i to bude divno, a zatim se ponovo uvuku u
svoje kuice kao puevi i prave se da se nita nije desilo. Kao da je to otvaranje bilo
iluzija. Poneo ih neki dert, merak, trenutak slabosti. Onda doe ono to se zove
realnost ljudskih odnosa. Ta realnost je iluzija, a ono to smatramo iluzijom je jedino
istinsko, stvarno. Zato se toliko plaimo i beimo od onoga to je najbolje u nama?!
Kako smo mi, ljudska bia, glupi! U emu je tajna naeg neuspeha? I ja sam
takav. Laem, znam da laem i opet laem. I sebe i druge. A uopte mi to ne prija.
Vidim da nastane pravo slavlje kad neto iskreno izae iz oveka. Kako svetlucaju
zvezde u oima. ivot je istina. Bog je istina. La nas umrtvljuje i udaljava od ivota.
La je avo. Sve ja to znam i oseam. A ipak, kao da me neko tera, kao da u meni
postoji neki glupson koji se dokopao vlasti u izvesnom trenutku slabosti. Ne znam
kada ni kako. Zaveo me, obeao mi sigurnost, stabilnost, potovanje. Ugnjezdio se u
sve strukture kao pravi politiar. Ucenjuje, podmiuje, zavaa, pa vlada. Ubedio me
da je moj zatitnik.
Bre, burazeru, pusti me da ivim, da diem! Ima i ti pravo da postoji. I tebe
sam stvorio i neu da te otkaim, ali o'ladi malo. Imam i ja pravo na ivot, ak iako
nisam ba po tvojim merilima... A jai sam od tebe. Da zna. Samo ako mi pukne film.
Ako hoe da ostanemo zajedno, mora da prekine sa svojim marifetlucima, da me
vie potuje, inae ''ao''.
Najgore to je, katkada, stvarno koristan. Ljudi nisu aneli, a dua je ranjiva.
Onda mi on kae: ''Eto, vidi kako bi proao da nije mene, derite jedno! ''U stvari, ljut
sam na sebe i svoj kukaviluk. I on je ja.
ETRNAESTI MESEC
160. SASTANAK
eljko je brzo napredovao. Toliko brzo, da sam poeo da se pitam ta nije u
redu. Iskustvo me je nauilo da obino postoji neka skrivena opasnost kada sve ide
isuvie glatko. Imao sam predoseaj da je, nesvesno, odredio rok do kog mora da
zavri svoje osamostaljivanje. Prola je godina i dva meseca od poetka naeg rada.
Kao da neto pokuava da preduhitri. Posle godinu i po dana prekinula se njegova
veza sa Verom. Sa osamnaest meseci dobio je sestre. Neto slino deavalo se i u
treem mesecu terapije. Dolo je do iznenadnog poboljanja. Oseao se dobro i
postavio pitanje da li mu je rad sa mnom potreban. Bolje da on ostavi mene, nego da
ja napustim njega. Kasnije sam saznao da je njegova majka morala da krene na posao
kada je isteklo tromeseno porodiljsko bolovanje. Tada su bili takvi propisi. Da li,
negde u njegovom stomaku, postoji skriveni peani asovnik koji mu govori da je
isteklo vreme koje ima za sebe? Naravno, on nije bio svestan toga.
Oseao sam da postepeno povlai oseanja vezana za mene i usmerava ih
prema osobama van terapije. U prethodnim mesecima bio sam centar njegovog sveta.
Vie se interesovao za moju linost, nego za probleme zbog kojih je doao. Snaan i
skoncentrisan naboj emocija bio je usmeren na na odnos. Zatim su oseanja poela
da gube snagu. Smanjivala se napetost koju je imao u odnosu sa mnom, ali ne kao

posledica razumevanja i razreenja. Izbegavao je neprijatnost zavisnosti. Kada bih

pokuao da ga suoim sa situacijom, odgovarao bi:
"Zar nije normalno da se postepeno odvajam? Vi bi trebalo da budete
zadovoljni zbog toga. Ili moda, kao moja majka, elite da me zadrite za sebe?
Ponekad mi se ini da imate potrebu da me muite. Imam i ja duu. Ne mogu samo da
analiziram sebe, da se suzdravam od rastereenja. Znam ve, treba da razumem, a ne
da se praznim i tako prikrivam ono to me ulji. Dokle tako? Moda treba da uem u
ivot. Da oprobam ono to sam ovde nauio. A i vas u da rasteretim brige. Dovoljno
sam vas okupirao svojim problemima..."
"Mislite da me optereujete?"
"Ma, ne znam. Imam utisak da ste se i vi povukli od mene. Neto se deava sa
vama. ini mi se da ste napetiji nego ranije... Moda zato to sam vam postao teak.
Mnogo traim od vas i upliem vam se u ivot... To ja obino radim. Kada se veem
za nekoga, postajem kao krpelj i udavim ga. Kao sa Verom... Ja sam jedan dave..."
Nisam mogao da izaem na kraj sa njegovim optubama, analizirajui ih kao
prenos oseanja iz odnosa sa majkom, zato to je opaanje mog povlaenja bilo
realno. Ali, nije on bio razlog moje konfuzije i napetosti. Imao sam problema u
odnosu sa svojom enom. To me je izbacilo iz koloseka. Od svog preanjeg terapeuta
zatraio sam pomo u nadgledanju mog terapijskog rada. eleo sam da spreim
uplitanje svojih problema u terapijske odnose. Sa eljkom je to bilo nemogue. Imao
sam oseaj da zna ta sam dorukovao. Da vidi kroz moj stomak. Primeivao je svaki
treptaj, svaku promenu u meni. U nezgodnom trenutku njegova prolost se preplela sa
sadanjou koja joj je sliila. Zbog svojih muka, zbog odnosa sa nekim treim, i ja
sam mu se izmakao. Ne potpuno, ali dovoljno da se probudi stari strah. Kao da neko
zlonameran povlai konce u najgore vreme i igra se sa nama. ta mogu. iv sam
ovek od krvi i mesa. Zakljuio je da je dovoljno odrastao i da je vreme da malo
istrauje svet. Nisam mogao nita drugo nego da se sloim sa njegovim naumom i
poelim mu dobru sreu. Otiao je u Indiju sa namerom da nekoliko meseci prouava
istonjaku muziku i kulturu.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Moja ena Biljana je odluila da neto bitno promeni u svom ivotu. Posle
godina provedenih u kui i posveenosti podizanju dece, shvatila je da su deca
dovoljno odrasla i da je vreme da dozvoli i drugim svojim potrebama da se ostvare.
Podravao sam je, ali me je uznemiravao nain na koje je to inila. Iznajmila je atelje
i preselila se u svoj radni prostor. Tamo je ivela svoj ivot, koji ja nisam mogao da
pratim. Kui je dolazila u posete. Nije zanemarivala decu, ali sam se ja oseao
naputenim, iako smo ostali u bliskim odnosima.
"Zar mora ba na taj nain da ostvaruje svoje potrebe?", bunio sam se.
"Zato ne bi preuredila neki prostor u naoj kui i tu slikala? Moe da se izoluje i
neometano radi. Ili ti moda smeta samo prisustvo porodice? Moda nije stvar samo
u potrebi za kreativnim radom. Kakva ti to sloboda treba. Seksualna?"
"Ne razume ti to. Stalno si bio van kue i imao mogunost da vodi svoj
ivot. A ja sam godinama bila izmeu etiri zida".
"Pa bi sada, kao kue sa lanca, htela slobodu odjednom. Ja jesam radio van
kue, ali sam iveo sa porodicom. Nisam traio nekakvu potpunu slobodu".

"Ti i ja smo razliiti. Ti moe da se osami i kad nisi sam, da se iskljui iz

okoline. Ima dovoljno sebinosti koja ti to omoguava. Ja sam preuzimala svu
odgovornost za decu i tu nisam mogla da naem meru. Da sam mogla, ve bih nala
nain da slikam i pored vas. Pored toga, slikanje je drugaije od onoga ime se ti
bavi. Zahteva drugaiji ivot".
"Toga se i plaim. Tog drugaijeg ivota. Oseam kod tebe potrebu da
istrauje sebe ne samo u umetnosti, ve i u odnosu sa nekim drugim mukarcem. Ili
moda umiljam?" Smeje se.
"Ne znam. Za sada mi to nije potrebno. Uivam u samoi. Uvek si bio
strunjak da pronae skrivene motive. Moda si u pravu. Ti si jedini mukarac sa
kojim sam imala seksualne odnose. Moram priznati da sam pomalo radoznala kako to
izgleda sa nekim drugim. Samo, nemoj da mi pravi paniku na prazno. Moj svesni
razlog za odvajanje je potreba da pronaem i onaj drugi deo sebe koji sam godinama
zanemarivala. Ne elim da budem nezadovoljna, zvocava ena i majka. To sam duna
deci, a i tebi. I sebi".
"Pa e da mi se odui tako to e biti sa nekim drugim. Ba ti hvala.
Opratam ti dug. Ne mora da vraa. Nemoj da se trudi. Meni si dobra i kad si
nezadovoljna i zvocava, ako ne moe da nae drugi nain".
"E pa, ba lepo. Opet ti razmilja samo o sebi. Tebi sam i takva dobra. A ta je
sa mnom? Sebi nisam dobra takva. ta bi ti hteo? Da zaveem krpu oko glave kao
svaka nezadovoljna domaica i da ti zavidim. Da iz svoje zavisti obezvreujem ono
to ti ini. Koliko si mi puta to rekao kad onako dubokoumno psihoanalitiarski
odmahne rukom i kae: "enska posla", "penis zavist" i sline gluposti. to se ti nisi
potrudio da bude majka i potpuno se preda tome to je vanije od svake line
ambicije. Videla bih onda da li bi osetio zavist prema onima koji imaju slobodu da se
posvete drugim potrebama. Meni Bog nije dao da budem samo majka. Deca su mi
dovoljno odrasla, ali ja nisam odrasla za svoje godine..."
Kada sam ostajao sam, razmiljao sam o tome kako je, izgleda, moralo doi
vreme za plaanje starih dugova nae veze koju smo zapoeli mladi i opinjeni jedno
drugim. Prijatelji su nas zvali "amebe" jer se nismo razdvajali. Zaljubljenost je slepa,
kau ljudi. Psihoanalitiari veruju da zaljubljena osoba projektuje u partnera sve ono
to bi sama elela da bude i to vidi i voli u njemu. "Ja u tebi volim sebe sama...", kae
pesnik. Kada snana zaljubljenost proe, rui se izmiljena slika idealnog partnera.
Dolazi do razoarenja, nekada do mrnje. Naravno, ima i sretnih ishoda kada
zaljubljenost prelazi u ljubav i partneri se prihvataju i vole onakvi kakvi jesu. To se,
verujem, deava samo ako je ovek sposoban da prihvati i voli samog sebe onakvog
kakav jeste. Malo je onih koji vole sebe. Veina nas je zaljubljena u nerealne slike
sopstvene linosti. Najee ishod nije ni crn ni beo, kao i sve u ivotu, ve neka
meavina oprenih oseanja. Tako je bilo i sa nama. Dok sam ovo pisao, Biljana je
radoznalo gledala u ekran mog raunara i podsmevala mi se. Rekla je:
"Eto, i na brak pokuava da objasni na naunoj bazi. Pravi si racionalni
tupadija. Samo da zna, jednom u i ja da napiem svoju verziju, pa e da vidi kako
se to radi".
"Pii", odgovaram i nastavljam po svome.
Moram priznati da sam ja poeo sa unoenjem nesklada u na odnos. Biljana
je bila pitoma i bezazlena u prvim mesecima idile. Imao sam potrebu da je posedujem
i budem dominantan. Nas dvoje smo odrasli u veoma razliitim porodinim
atmosferama. Drutveno ureenje u mojoj porodici bio je patrijarhat. Otac je imao
poslednju re u svemu. Majka je bila u njegovoj senci. Verovao sam da tako treba da
bude. U Biljaninoj kui ene su vodile glavnu re. Majka je dominirala i odreivala

organizaciju porodinog ivota. Kada je rodila Biljanu, napustila je posao da bi se

posvetila detetu. Smatrala je da ima mnogo vee potencijale za profesionalno
napredovanje, ali da je materinstvo spreava da ih ostvari. Mukarcima je uvek lake.
Ta pria se ponovila i u naem braku.
Na odnos je bio, naizgled, sudar dva suprotna sveta, mada smo oboje imali,
negde u sebi, sakriven i onaj drugi svet. Kau ljudi, suprotnosti se privlae. Udario tuk
na luk, jarac na korpiju, zemlja na vodu. Bili smo kao aba i roda. Sreom, nismo
uspevali da se dogovorimo ko je aba, a ko roda. Koliko su nae razliitosti bile izvor
radoznalosti i privlanosti, toliko su provocirale i potrebu za borbom, menjanjem
onoga drugoga, dominacijom, potvrivanjem ispravnosti sopstvenog pogleda na ivot.
I borba je bila strasna, kao i ljubav. Nai roditelji su se borili u nama i izmeu nas.
Budui prijatelji i prije, "moji" i "tvoji", to jest nae unutranje slike o njima, od starta
su poeli da prave pozorite u kui. esto mi je dolazilo da je zadavim, a u isto vreme
sam, kao narkoman u krizi, oseao fiziki bol ako je ne vidim jedan dan.
Biljana se oseala potpuno poklopljenom. Brzo se, meutim, otreznila i
pokazala svoju snagu. To je izgledalo kao da smo spojili mog oca i njenu majku.
Izbacili smo, u otvaranju, jae tihove, nae "dominantne" roditelje. Ja sam pokuavao
po onoj narodnoj, u naoj kui petlovi kukuriu, a ne koke. U njenoj kui su petlove
malkice kastrirali. Postoji, meutim, kao i uvek, i druga strana medalje.
Izgledalo je kao da smo traili prave partnere za nae "superiornije" roditelje u
nama. Meutim, i inferiornost moe biti nain vladanja. Oseanje krivice je mono
oruje. Deca ne ele da se roditelji bore i da neko od njih bude inferioran. Koliko god
nam imponuje "jai" roditelj, oseamo krivicu u odnosu na "slabijeg". Krivica je vrst
vezivni materijal. Jak lepak zavisnosti. U igri gore dole, superioran inferioran,
nema pobednika. To je iluzija. Zato bi jedna stvarno snanija i zrelija osoba izabrala
sebi partnera sa kojim ne moe ravnopravno da razmenjuje oseanja, misli, potrebe,
da deli ivot. Takva igra je preutni ugovor tipa: podri ti moju arenu lau, pa u i ja
podrati tvoju. arena laa je arena laa, i mi to znamo negde u sebi, koliko god se
trudili da sakrijemo istinu.
eleo sam da imam snanu majku koju bih voleo bez saaljenja i oseanja
krivice zbog identifikacije sa ocem. Biljana je bila tvrd orah i to sam potovao kod
nje. Za njenog oca, bila je princeza oko koje treba da se okree ceo svet. Mogli su da
je privuku samo mukarci koji je oboavaju, lome se oko nje, zabavljaju je i
zasmejavaju. Ali ne dvorske lude, inferiorni, kastrirani, zavisni. Ako oseti saaljenje
ili neko obavezujue oseanje izazvano doivljajem slabosti kod mukarca, gubi
interes i brie. Traila je mukarca na koga e moi da bude besna, bez straha da e ga
unititi.
Prva nesvesna "obeanja" koja smo Biljana i ja razmenili su bila da neemo
biti isti kao nai "slabiji" roditelji. Boriemo se, ali inferiornost, krivica i saaljenje
nee biti oruja. "asna omladinska", "asna omladinska". I, krenuli smo dalje. Tada
nam nije bilo teko da se drimo obeanja. Mi smo bili toliko razliiti, da smo samo
zajedno mogli da budemo jedan normalan ovek. U to vreme sam smatrao da je
Biljana strano iracionalna osoba, a da sam ja krajnje racionalan. Umela je da bude
toliko iracionalna da bih se hvatao za glavu ne mogavi da shvatim kako moe da tako
obezvreuje logiku. Jo tee su mi padala saznanja do kojih sam dolazio postepeno
razumevajui sebe, da iza te iracionalnosti esto stoji instinktivna enska mudrost, a
da iza moje uvaene racionalnosti neretko bleji prepotentna imbecilnost u
razumevanju ivota. Nas dvoje smo bili kao telo i glava. Biljana nije omaivala u
ciljevima. Njeni ciljevi su izvirali iz stvarnih, biolokih, osnovnih ljudskih potreba.
Naini na koje je pokuavala da ostvari ciljeve vezane za mene bili su nepraktini.

Odbijali su me i izazivali revolt. Uopte nije bila taktina. Naprotiv, esto se svojom
agresivnou udaljavala od onoga to je htela da postigne. Ona je bila i onaj deo mene
koji sam pokuavao da potisnem i omalovaim. Moje telo, nefiltrirana oseanja. Ja
sam izigravao razum, glavu, kontrolu. Analizirao sam svoja i njena oseanja,
objanjavao joj iracionalnost njenih postupaka, upinjao se da shvati kako nema prava
da tako procenjuje i osuuje, kako nije bog, kako je to detinjasto i odraz nedostatka
potovanja prema drugoj osobi.
Prihvatala bi moja obrazloenja i nastavljala da se ponaa isto. Ja sam uspevao
da ostvarujem svoje ciljeve i ponosio se time. Sve mi je ilo od ruke. Bio sam uspean
ovek. Samo, a to sam shvatio tek kasnije, nisam umeo da izaberem ciljeve i poream
ih po redosledu vanosti. Malo sam oekivao od ljudi. To mi je izgledalo razumno. I
moja ivotna pozicija bila je, ja mogu sam. Biljanina agresivnost prema meni ponekad
je umela da pree u verbalnu okrutnost. Najee su to bili pokuaji da rasturi moju
poziciju i natera me da priznam i prihvatim da ne mogu sam, da je i ona potrebna
meni i da sam i ja zavisan od nje koliko i ona od mene. Cilj je bio dobar. To je
najbolje to mi se moglo desiti. Bile su potrebne godine analize da bih prihvatio tu
jednostavnu istinu. Ali nain na koji je pokuavala da to ostvari, bio je pun promaaj.
Zatvarao sam se u svoje odbrambene poloaje i njena agresivnost je samo
potkrepljivala moju tajnu teoriju o ljudskim odnosima, posebno odnosima izmeu
mukaraca i ena. Proganjala me je da "priamo o nama". Satima me je silila da
raspravljamo o problemima u naoj vezi koje je samo ona videla kao probleme. Uvek
sam bio kriv za sve to ne valja. Ja sam eleo mir i sklad, a ona je u svemu videla
neto loe i veito bila nezadovoljna. U stvari, izbegavao sam da se suoim sa samim
sobom. Nisam eleo da se menjam.
Biljana je bila odana ena. Bio sam siguran da me voli koliko god da me je
inae napadala. Bila je moja, pripadala mi. Ono najvanije je postojalo. Da nismo bili
tako tupavo iskljuivi, svako na svoj nain... Ali, ta je tu je. vor se zapetljavao
dalje.
Zavideo sam joj na sposobnosti da otvoreno ispoljava oseanja. Energiju je
ulagala u odnose sa ljudima. Ja sam, uglavnom, ulagao u sebe. Bio sam strano
ambiciozan u tom periodu ivota. Teko sam ispoljavao oseanja, filtrirao ih, birao
ona koja su mi koristila da ostvarim cilj. Biljana nije umela da lae, ak ni da preuti
istinu. Voleo sam njenu vernost i spontanost. Uasavala me je njena ljubomora i
posesivnost. Cenio sam to to se ulagala u nau vezu ali me je nerviralo to je stalno
reagovala besom. Oboje smo zavideli jedno drugom. Ja njoj na spontanosti, slobodi da
bude ono to jeste, sposobnosti da daje, da se ulae u druge. Ona meni na volji,
strpljenju i upornosti, taktinosti, sposobnosti da ostvarim svoje ciljeve i budem
uspean. Biljana je bila, potajno, veoma ambiciozna, a ja, potajno, veoma lenj i
haotian, eljan oputanja. Oboje smo, iza kulisa vidljivog ponaanja, bili veoma
slini deurnom stanju onog drugoga. Da smo mogli i umeli da se menjamo, ja njoj
malo ovoga, ona meni malo onoga, bili bi idealan par. Da sam umeo da pijem sa
njenog izvora, a ona da me pusti da kormilarim naim brodom... To smo, u stvari, i
eleli, samo to nismo znali kako se radi. Nismo imali od koga da nauimo, osim od
sebe. Bili smo mladi, drni, borbeni.
Ipak smo, polako, uili jedno od drugoga. A onda je Biljana ostala u
blagoslovenom stanju i odluili smo da se venamo. ivot sa detetom, roditeljstvo,
odgovornost za nekoga drugoga, a ne samo za sebe, to je "drugo stanje" svesti, drugi
ivot, nova era. Sve osobine linosti iskau u prvi plan. Ono to se tek naziralo,
postaje tad upadljivo. Sve se vidi i dobija drugu dimenziju. Postaje strano vano. Ja
sam bio prestravljen. Prvi put sam se osetio stvarno odgovornim i uplaio se sebe.

Roditeljstvo nije samo jedan od mojih ciljeva koji mogu uspeno ostvariti svojom
upornou, ambicijom, racionalnou. Tu treba stvarno dati sebe. Da li u umeti? Da li
mogu? ivot jednog bespomonog bia je bio u naim rukama, a na odnos borba
neprestana. ta sada? To vie nije samo naa igra. Shvatio sam da u morati da se
menjam. Ali ne da se pravim da se menjam, ve stvarno. Uhvatila me je panika.
Izvadio sam iz fioke stari foto album. Srce mi se ispunilo nenou. Kako smo
bili mladi i ustreptali. Gledao sam sebe kako prepovijam bebu sav ozbiljan i vaan.
Obavljao sam najodgovorniji zadatak svog ivota. ta bih dao da sam sada otac, po
trei put!
Dobili smo predivnu plavooku, grlatu devojicu, koja me je zaarala na prvi
pogled. Nije to je naa, ali je stvarno bila najlepa beba koju sam ikada video. Lepa
na mamu. A i karakter joj je bio mamin. Mala princeza je oekivala da se svet vrti oko
nje i zahtevala sve to bi jednoj bebi uopte moglo da padne na pamet. Spavala je
danju, igrala se nou. Jedino prevozno sredstvo koje je prihvatala bile su nae ruke.
im bismo je usnulu spustili u krevetac, irom bi razrogaila oi a njen pogled je
govorio: "ta je roditelji, nema odmora dok traje obnova, nema zabuavanja,
ljuljajte!". Nekoliko meseci beba je bila naa jedina preokupacija. Nismo imali
vremena ni snage da mislimo ni o emu drugome. Biljana je bila opsednuta
materinstvom. Kao to je oekivala sve od onih koje voli, tako je oseala da ista prava
ima i njen produetak, erka. Sve je moralo da funkcionie savreno. Kada bih
pokuao da pojednostavim neke stvari, da napravimo organizaciju kako bismo imali
malo vremena da se odmorimo ili uradimo neto drugo, prebacivala bi mi:
"Ti misli samo na sebe. Gleda kako e ti biti lake. Postoje periodi ivota
kad se moraju zaboraviti svoje potrebe..."
"Nikada nisi umela da nae meru... Uvek treba nai pravu meru...",
pokuavao sam da joj objasnim.
Oboavao sam je zbog predanosti i potajno joj se divio. Posveivala se
potpuno, ne vodei rauna o sebi, radei esto i ono to nije bilo neophodno, to je
ponekada bilo i viak brige i guilo dete. Ko radi taj i grei. Ja nisam sposoban za
tolika odricanja.
Poseban problem bila je hrana. Biljana je bila nesrena kada ne bi uspela da
nahrani dete svime onim to je zamislila da je zdravo, da ima vitamina i drugih
neophodnih sastojaka. Naa era je brzo shvatila da je mami jako stalo da ona pojede
sve, ak i ono to je "bljak", i pristajala je na to pod svojim uslovima. Poela je da nas
zeza dok je hranimo. Vreme obroka se pretvaralo u cirkus zabavljanja i ubeivanja.
Izvodili smo razne kerefeke ne bi li smo je privoleli da zine i proguta kaiicu
"bljaka". Mene je to strano nerviralo. Provodili smo sate ubeujui dete da proguta
neto to nije elelo. To sam doivljavao kao silovanje, muenje i nas i nje. Ali,
Biljana je bila uporna. Moju racionalnu teoriju:
"Dete je kao svaka ivotinjica. Jede kada je gladno. Treba je pustiti da
ogladni...", nije mogla da prihvati.
"Hrana je zdravlje. Ljudsko mladune je malo komplikovanije od ivotinje. Ne
mogu da rizikujem da mi dete bude neotporno jer nema dovoljno vitamina i ostalih
zdravih sastojaka. Misli da treba da joj dam da jede samo ono to joj prija. Pa ona
nikada ne bi jela povre. Da je pustim po tvojoj teoriji nagonske mudrosti, jela bi
samo slatko. Ti to pria zato to te mrzi da je zabavlja dok jede. Misli samo na to
kako e ti biti lake..."
Ja sam stvarno mislio na to kako e nam biti lake, ali ne samo na to.

"ta je loe u tome to ovek hoe da mu bude lake? Ako se mi oseamo

bolje, manje smo nervozni, ne maltretiramo dete svojim strahovima i opsesijama, i
detetu e biti bolje", pravdao sam se.
"Lako je tebi da tako misli...", smatrala je ona, "kada se ne unosi ni u ta do
kraja, celim biem. Ja se brinem o svemu, samo o tome razmiljam, a tvoje je da radi
ono to ja mislim da treba. Mani me se tvoje racionalnosti, psihologije i teorije. Ovo
dete je deo mene. Ne idealizuj prirodu deteta. U prirodnom ima i dobrog i loeg.
Oseam je na nain koji ti ne moe da razume."
Nisam eleo da se borim sa njom. Borba je samo poveavala nervozu. Moje
primedbe je obino doivljavala kao napad ili kao pokuaj da "izvuem dupe". Kada
sam prihvatio situaciju i prestao da popujem pridravajui se njenih naina, govorila
bi mi:
"Sama sam u svemu. Ti si kao robot koji izvrava nareenja. Ne mogu sa
tobom da podelim brigu jer ti to ne osea".
ta god radio, nisam valjao. Shvatio sam da je Biljana svoj unutranji sukob
prenela na na odnos u punoj meri i da sluim kao vrea za boks. Iskreno je elela da
bude dobra majka. Ne samo dobra. Savrena. Da sve prui detetu. Njeni strahovi su je
remetili u tome. Teko je uklopiti suprotne potrebe. Pokuavala je da ugui svoje
potrebe za slobodom pojaavajui odricanje. Odricanje je pojaavalo potrebe za
"svojim vremenom". Da bi ih potisnula, jo vie se odricala i u tome postajala
opsesivna. Taj zaarani krug je raao agresiju. Svoju agresiju nipoto nije elela da
usmeri prema detetu, a dete je bilo njen pravi okupator, ne ja. U stvari je, dobrim
delom, okupirala samu sebe svojim strahovima. Ja sam bio meta za ispucavanje njene
agresije.
Jednom sam, izokola i oprezno, pokuao da sa njom razgovaram o tome.
Smrtno se uvredila. Ispao sam glup sa svojom racionalnou, agresivan sa "svojom"
psihologijom, mada smo bili kolege sa studija. Ona je jedina koja stvarno brine, dok ja
samo psihologiziram. U jednom je bila u pravu. Niti je bilo vreme, niti je to bio nain.
Njoj je bilo potrebno razumevanje i podrka, a ne tumaenje i kritikovanje greaka. I
jesam bio agresivan. Morao sam da prihvatim taj svoj bes. Hteo sam da budem mu i
otac, a ne vrea za ispucavanje ogorenosti, ili radna snaga koja e odraivati zamisli
o vaspitanju moje supruge. Prihvatio sam da je podizanje deteta preteno njeno
carstvo, mada mi nije bilo pravo to je tako. Imao sam istu priu u odnosu svojih
roditelja i nisam eleo da se ona ponovi. Smatrao sam da je to prirodno podruje njene
vlasti, i da bi borba za vlast preko deteta bila glupost. Ipak sam, nesvesno, nastavio da
vodim borbu, ekajui da era odraste, da Biljana malo olabavi svoje stege i okrene se
sebi. Sa druge strane mi je odgovaralo to nisam morao toliko da se menjam i dajem.
Ostajalo mi je vremena i prostora za sebe i svoje ambicije. Bilo bi mi teko da sam
morao da ih se odreknem na due vreme kao Biljana. Ko zna kakav bih bio zatvoren u
kui. I pored sve nervoze koju je pravila, u sebi sam joj se divio. Biti majka je
herojski in. Mene je moja prolost saekala na krivini.
Okrenuo sam se onome gde sam bio jai, poslu. Kao veina mukaraca.
Uspevao sam da se organizujem i uskladim kune obaveze, uvanje deteta i rad.
Zaposlio sam se van struke jer ni Biljana ni ja jo nismo zavrili fakultete. Pre podne
sam odlazio na posao, a popodne jednom rukom peglao pelene, nogom ljuljukao
kolica u kojima je spavalo nae edo, i usput spremao ispite. Nastavljao bih uenje
nou, kada princeze zaspu. Biljana je smatrala da:
"Samo monstrumi bez oseanja mogu biti tako organizovani i uspevati da se
skoncentriu u nemoguim situacijama. Samo povrne osobe mogu raditi vie stvari u
isto vreme. Ti voli samo sebe. A i to je pitanje..."

Diplomirao sam za kratko vreme i upisao postdiplomske studije iz

psihoterapije. Naao sam sebe u toj profesiji, brzo i uspeno polagao ispite sa visokim
ocenama. Krenuo sam na linu psihoanalizu i poeo da raspetljavam vlastite vorove.
Biljana mi je zavidela. Ja sam bio napolju, meu svetom, a ona u kui. Koristio sam
svaku priliku da uzmem od ivota neto za sebe, a ona to nije mogla. Nije tako
napravljena. Ili nije htela.
"Ti si nepoten i grabi... za mene nema prostora. Sama sam u svom
materinstvu. Ja sam jedina osoba koju ovo dete stvarno ima..."
"Ti si iracionalna...", uzvraao sam, "... i ima potrebu da optuuje mene za
svoju lenjost, strahove i ono sa ime nee da se suoi. Izbacuje me iz igre, pa me
onda optuuje da sam izdajica. A zna da nije tako i to mi priznaje kada si dobre
volje. Zamajava se optuujui mene, umesto da uini neto za sebe. Tebi logika i
razum nita ne znae. Prezire ih. Potujem tvoja oseanja i intuiciju, ali da glava nije
potrebna, ne bismo je imali. Ne obazire se na protivurenosti i uopte ti ne smetaju.
Divim se tvojoj predanosti i potujem je ali, naui i ti neto od mene. Nemoj da iz
zavisti i besa obezvreuje ono to imam i to hou da podelimo. Obezvreujui mene
i na odnos, obezvreuje i sebe. Onda se jo vie osea usamljeno i uskraeno. To je
zaarani krug. Kako ne vidi!..."
A onda je dolo vreme da odem na odsluenje vojnog roka i opet sam "izvukao
dupe" od porodinih obaveza. Mukarcima je uvek lake. Ve poznata pria. Opet sam
ja bio "napolju", ako se kasarna moe smatrati mestom koje je napolju, a ona unutra, u
kui.
Uspevala je da se mnogo bolje organizuje dok sam bio odsutan. Diplomirala je
za to vreme. Oslanjala se na sopstvene snage i ak uspevala da bude veoma
racionalna. Nije imala pri ruci nekoga koga bi mogla da optuuje i morala je da se
pozabavi sobom i ukljui i onaj drugi deo sebe koji sam ja, oigledno, uspavljivao. Ja
sam pak, bio veoma iracionalan i lenj vojnik. Trudio sam se da zabuavam koliko god
sam mogao, da pronaem sve naine za izvlaenje od obaveza, pravio ekscese i
pijanio pazei da me ne uhvate. ak sam uspeo da se ukljuim u vojni orkestar i
oslobodim se dobrog dela obuke. Upoznavao sam i taj deo sebe. Bitisao sam prilino
dezorganizovano u jednoj organizovanoj sredini i prijalo mi je da ivim od danas do
sutra. Pustio sam mozak na otavu, druio se sa jednostavnim ljudima i sa njima priao
o najobinijim ivotnim stvarima. O devojci koja je ostala kod kue, ljubomori, strahu
od ostavljanja, nestaici para. Svi smo imali sline teme i probleme. Sa nekima od tih
momaka koji nisu imali vie od osnovne kole ispriao sam se lepe i lake im se
poverio nego svojim fakultetskim kolegama. to je najinteresantnije, ovi su me bolje
razumeli i bez ustruavanja mi poverili i svoje muke koje su, iako ispriane na
drugaiji, manje reit nain, bile sline mojima. Poeo sam da se sputam na zemlju.
Moj narcizam nadobudnog intelektualca je splanjavao. Shvatio sam kako smo
Biljana i ja inili jedno drugom medveu uslugu. Iako smo eleli da uimo jedno od
drugog, nae ekstremnosti su ometale to uenje. Ja sam bio racionalan za oboje, a ona
rasplinuta, impulsivna i nepraktina za oboje.
Razdvajanje je poremetilo ravnoteu i oboje smo dobili priliku da isprobamo
ono to smo "snimali" i neprimetno ugraivali u sebe proteklih godina. Poinjao sam
bolje da je razumem. Strano mi je nedostajala, a i ja njoj. Devojurak je ve
prohodao i poeo da pria. Jedva sam ekao da im se vratim i da ponemo iz poetka.
Verovao sam da sam se promenio i da u umeti da mnogo toga promenim u naem
odnosu. Ali, kada sam se vratio, nije ilo onako glatko kako sam zamiljao.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dobio sam eljkovu razglednicu iz Indije. Nadao sam se da je na odnos dovoljno
izgraen da bi omoguio nastavak rada kada za to doe vreme. Vratio se sa puta i
javio mi se telefonom. Ukratko mi je ispriao utiske i obeao da e navratiti kada se
vrati iz Londona sa rok koncerta na koji je krenuo sa svojom novom devojkom Anom.
Saznao sam samo da je Ana student psihologije i da radi na televiziji kao voditelj
muzikih emisija. Kako ume da nae ono to mu je potrebno! Pretpostavljao sam da je
Ana spoj njega i mene i da je na nju preneo oseanja koja je povukao iz naeg odnosa.
Tada nisam imao njegove sveske iz perioda prekida naeg rada. Da sam mogao da ih
proitam, znao bih da sam dobio novog saveznika.
ANA
Umorio sam se od samoanaliziranja i samoe. Ne mogu da kaem da mi nije
koristio rad sa Markom. Shvatio sam poneto o sebi, svojim odnosima, nesvesnim
iskrivljivanjima realnosti. Nauio sam mnogo toga iz ovog sveta. Spremao sam se za
Nadu, pribliio se onom delu sebe koji je sposobniji da voli. U meuvremenu sam
postao poznat. To me nije mnogo ispunilo. Slava nije moj motiv. Ta izloenost
pogledima drugih, breg na kojem stojim da bi me bolje videli i uli, ima samo jedan
smisao, vie je mogunosti da me Nada prepozna bilo u kome da se krije, da privuem
panju osobe u koju je ula. Neu da kaem ljuska, jer sve vie verujem da moja
Nada ne moe ui u bilo koga. Moda neka druga Nada moe, ali ja elim svoju.
Samo nju. Ona trai odreenu vrstu ljudi. Osobe, a ne ljuske. Ne znam jo tano
kakve osobe. Nasluujem. Oseam negde u sebi kakvu bih osobu mogao voleti, samo
nisam jo siguran da li sam ja takva osoba. Da li Nada moe stanovati u meni. Ali
kako da saznam, ako ne probam. Moram da se vratim u ivot, da budem sa nekim da
bih video ko sam.
Marko izgleda misli kako je moja veza sa Anom nain da izbegnem oseanja vezana
za njega. Nije ba tako rekao, ali se nasmejao kada sam mu spomenuo da je ona
student psihologije. Znam ve njegov nain povezivanja stvari. On je stvarno dobar i
mudar ovek i obino ne grei. Ponekad mi ono to kae izgleda nebulozno; mogue,
ali daleko od mog doivljaja. Posle nekog vremena vidim da je bio u pravu, da je
video dalje od mene. Mislim da je to izazivalo kod mene oseanje zavisnosti koje mi
se nije dopadalo. I moja samoa je doprinosila vezivanju za njega. Sada ne oseam
takvu zavisnost. Moda zato to sam sazreo, to bolje razumem sebe, a moda sam
zbrisao iz te zavisnosti prvo na put, a onda u drugi odnos. Verovatno je i jedno i
drugo. Ne znam. Ne volim nejednakost. Iako se Marko trudio da se oseam
ravnopravnim, retko koristio svoje znanje i ekao da sam doem do uvida, ipak sam
ga doivljavao kao sveznajueg i svemogueg. Potrebno mi je da imam nekoga i van
terapije, u ivotu. Kad sve oekujem od Marka, suvie se vezujem. To me ini previe
napetim.
Ana je privlana, lepa i veoma inteligentna devojka. Samostalna je i uspena.
Nije od devojaka koje bi se zakaile za nekoga, postale zavisne i optereivale ga
krivicom. To mi sada nikako ne bi trebalo. Deluje mi kao osoba koja zna ta hoe i
uspeva u tome, a nije hladna. Veoma je enstvena. To je retkost kod ena. Barem kod
onih koje sam ja poznavao. ene kao da se plae uspeha i samostalnosti, slobode. One
koje su uspene pretvaraju se u mukarce, gube enstvenost. Ne mislim da je to
nuno, ali ispada tako. Ne znam zato, ali i u mojoj glavi stoji predrasuda da su
uspenost, samostalnost, usmerenost ka cilju, umerenost i racionalnost muke osobine.
Mada, znam dosta mukaraca koji nisu takvi, ali malo ena koje jesu. Da li je enama

tee da spoje glavu i telo, oseanja i razum? Ponekad mi se ini da i one ene koje su
sposobne da budu uspene, da ostvare svoje ciljeve, jedva doekaju nekog mukarca
koji bi preuzeo tu ulogu umesto njih, i onda ponu da mu prebacuju i zavide zbog
toga. To je, valjda, neka njihova nesvesna samoobmana i manipulacija. ene su udne
i komplikovane. Nije lako voleti ono to ne razume, ali tu se nita ne moe.
Anu sam upoznao na televiziji. Pored studija psihologije, bavi se
novinarstvom i prati zbivanja na kulturno-umetnikoj sceni naega grada. Posebno je
interesuje muzika. Svira klavir. armantna je. Izraava se lepo i teno. Dobila je
mesto urednika i voditelja neke muzike emisije u kojoj sam gostovao. Upoznao sam
u meuvremenu jo neke psihologe i izgleda mi da meu njima ima dosta promaenih
umetnika. Ljudi koji koketiraju sa umetnou i nainom ivota koji takvo opredeljenje
nosi, ali valjda nemaju dovoljno petlje ili kreativnosti da se puste u to, da ive tim
ivotom.
Ne volim kada me pozovu da priam na medijima. To su, obino, prazne prie.
Novinari trae senzacije, a kritiare i ne razumem. Priaju udnim kitnjastim,
vetakim jezikom koji nita ne govori. ta u muzici uopte ima da se objanjava.
uti, sluaj i uivaj ako moe, ako ume da uje. Ako ne ume, niko ti to ne moe
objasniti. Nekim ljudima je dato da uju i osete u sebi savreni red. To je od Boga.
Nije od oveka. Muzika je tajna. Poseban nemuti, univerzalni jezik. ta tu mogu da
kau ove nae nemone rei.
Nekoliko dana pre emisije Ana me je pozvala na razgovor. Htela je da sazna
neto vie o meni, pa je spremila pitanja. Priali smo satima. Ona ume paljivo da
slua. Retko sreem ljude koji umeju da sluaju. Video sam da sam joj drag. To se
osealo u vazduhu. Kao topla struja koja krui oko tela. Pored mene je sedelo jedno
drago, suptilno i bezazleno ensko bie. Osetio sam elju da stavim glavu u njeno
krilo i da me mazi. inilo mi se da bi i ona to volela. Pa zato tako ne bi i bilo. Rekoh
joj:
"Ana, da li mogu da te neto lepo zamolim?"
"Zamoli me", odgovori gledajui me upitno.
"Meni je lepo sa tobom. Ja volim da mi bude lepo svaki dan ako je mogue".
Nasmejala se ljupko, pomalo zbunjena.
"Pa... ta si hteo da me lepo zamoli?"
"Da bude moja devojka svaki dan i da me voli... I da stavim glavu u tvoje
krilo, pa da me mazi... Mislim... ako hoe..."
Pogledala me je sa nevericom, a zatim poela da se smeje od srca.
"Kakvo si ti dete... Ne mogu da te odbijem kad si me lepo zamolio... Hajde,
doi ovamo", ree pokazujui mi na krilo. Nije mi trebalo ponoviti...
I tako je to poelo. Reili smo da se astimo jednim dobrim putovanjem i
otperjali do Londona na zajedniki koncert rok grupa koje smo odavno eleli da
ujemo uivo...
Odlino smo se zabavljali. Ana je sjajna devojka. Ima neki poseban lif,
socijalnu inteligenciju. Zna da se snalazi u kontaktima sa ljudima, da odmeri
ponaanje, kae pravu stvar u pravom trenutku, da se umuva svuda i iskoristi svoj
arm. Ja nikada nisam bio vian tim stvarima. Scena je neto drugo. Dodir sa masom.
Slino je i sa zabavljanjem drutva na urkama. Mene su uvek smatrali udakom koji
zna da bude zabavan. Govorili su:"On je umetnik. Svi su umetnici pomalo opaljeni".
Snalazio sam se i u intimnim atmosferama, neobaveznim i neformalnim odnosima. Ali
ono fino, kultivisano ponaanje u prilikama kada ljudi persiraju jedni drugima, gde
postoje neka pravila uljudnog ponaanja, distanca... tu sam nespretan. Ja sam to zvao
'manir doktorske dece'. Tako se ponaaju neke moje drugarice iz gimnazije iji su

roditelji bili poznati lekari. To su lekarske familije sa tradicijom. Imaju aristokratske

manire. Ranije sam prezirao takve sposobnosti i smatrao ih foliranjem. Ta diplomatija
mi je bila strana. Nije me interesovala u odnosima sa ljudima. Nisam imao ba
praktian stav. Nikada nisam bio praktian, a moda to i nije tako loa osobina. Ani
lepo pristaje njen stil. Roena je da bude novinar, ovek za odnose sa javnou, most.
U stvari, ona potuje neku drutvenu hijerarhiju i u kulturi, sa svim nedostacima te
hijerarhije. Nije revolucionar. Prihvata vrednost i svrhovitost i osrednjih ljudi. To je
ipak mudro. ini mi se da i u meni postoji osoba sa takvim sposobnostima, samo je
jo nisam upoznao. Nije jo stupila na scenu. Ali, oseam da je tu negde i da e se
predstaviti jednog dana. Sve vie doivljavam sebe kao druinu raznoraznih bia sa
razliitim osobinama. Palo mi je na pamet da moda svakome od nas treba dati ime
kako bih mogao da prepoznam kada koji stupa na scenu svesti i preuzima upravljanje
nad ponaanjem, ta hoe, ta ga gura, kakav je, ta sanja. Ana kae da postoji terapija
koja se zasniva na slinoj ideji. Zove se, valjda, psihodrama ili tako neto.
"Hajde da se igramo...", ubeuje me, "... stani ovde, pored zavese. To ti je,
kobajagi, pozornica. Evo, ova stona lampa... to su svetla reflektora... tako... Ja sam
radoznala publika. Ti sada svakome od vas daj mikrofon u ruke, pa se lepo
predstavite. Je l' vai?"
"Vai, pile. Kad si mi ti publika, sve vai. Mene ne treba posebno predstavljati.
Ja sam eljko. Ne znam zato, ali ispada da imam prednost. Moda zato to sam
najstariji i najmlai u isto vreme, ili zato to je moja potreba najsnanija. Nemam
pojma odakle mi takva ideja, ali tako oseam. eljko je idealista...", Ana me prekida:
"Govori u prvom licu."
"Dobro, ja sam idealista. elim potpuno spajanje sa svojom Nadom. Nita me
drugo, u sutini, ne interesuje. Fanatik sam. Preosetljiv, stidljiv, intuitivan,
romantian. Vernik. Sposoban sam da stvaram, ali ne i da se uklopim u ovaj svet.
Impulsivan sam kao beba i nespreman za kompromise. Napravljen sam od elja i
snova i potrebni su mi drugi likovi iz nae unutranje pozorine trupe da me sauvaju
od neprilika. Potpuno sam nepraktian ovek. Volim da me Ana mazi." (alje mi
poljubac.)
"Ja bih se mogao zvati Hijavata. Niko mi nije zvanino dao ime kao eljku ali,
neka mi kum bude moje doivljavanje sebe. Hijavata je lik iz mog omiljenog stripa.
Mali, radoznali, hrabri indijanac koji eli da postane veliki i hrabri ratnik i polae sam
pred sobom ispite mukosti. Roen sam kasnije od eljka, ali se oseam starijim od
njega. Mene pokree radoznalost. Ja sam kao tene koje uzbuuju ukusi i mirisi ovog
sveta. Volim da lutam i istraujem. elim da budem snaan i samostalan, pravi deko,
da savladam svoj strah i postanem ratnik. eljko ivi u svetu ena. One imaju veu
mo u njegovom svetu. Ja elim snagu mukarca, avanturu, uzbuenje, slobodu da
istraujem svet. Ne kaem da je eljko plaipika i enski Petko. Volim ga i potreban
mi je. Ko zna gde bih ja odlutao bez njega i odvojio se od svog plemena, a to ne bih
eleo. Samo, ponekad me nervira... Moram svuda da ga vodim sa sobom i uvam, a
on je mnogo plaljiviji od mene. Kad je najinteresantnije, on ume da propiti: "Hou
kui, hou kui." Pa dobro, jebi ga, idemo kui, ali mogli smo ba lepo da se igramo.
Ja nisam oduevljen time to smo muzikanti po profesiji. I ja volim muziku, ali to je
enski svet. Traenje neke harmonije, atmosfere, stapanja... Vie bih voleo da budem
pilot ili voza formule ili neki ribar, pa da lovim ajkule. Bavili smo se i sportom. Prvo
smo trenirali streljatvo, pucali iz vazdune puke, pa posle iz malokalibarske i bili
smo dobri. Mogli smo lako da doguramo do omladinske reprezentacije jer smo ve
dobili znaku odlinog strelca, srebrnu medalju na republikom takmienju, i
nedostajala su nam samo tri kruga da dobijemo i diplomu majstora streljatva.

Trenirali smo i karate i imali zeleni pojas. Onda se eljko totalno zaludeo muzikom
da nije moglo od njega da se ivi. Bio je jai, vie mu je stalo i morao sam da
pristanem. Kod njega nema malo ovo, malo ono. Rekao je i sam da je fanatik. Sa
takvim vanzemaljcima ne vredi raspravljati."
"Mene moete komotno da zovete 'Jebena strana'. eljko me zove dvojnik,
folirant, imid, neuroza. Padalo mu je na pamet i da treba da me uniti. Klinaka
posla. Deki, nije vam ovaj svet zabavite u kome vi moete bezbrino da sanjate,
traite svoje Nade, istraujete i njukate. Poturate me kad vam je frka, kad ne moete
da se dogovorite, kad ste u jebenoj situaciji. Neko treba da vara umesto vas, da se
pretvara umesto vas, da vodi politiku, da vas titi, klinarijo. Da nije bilo mene,
najebali biste k'o uti. Vi ste ono to jeste, autentini, iskreni kreativci. A ja sam kao
falara, izmiljeni lik, nemam telo, nita sam. Gde vam je zahvalnost, anarhisti jedni,
komunisti, povrni revolucionari! Moda ja treba da odem u penziju, da oladim malo,
ali ne na takav nain. Ima da mi odate duno priznanje. Pustiu vas da se sami borite
tek kad budete sposobni da se udruite i dogovorite, da preuzmete odgovornost za
sebe. Moda vam i nisam najbolja dadilja, ali ko radi taj i grei. Nije lako biti dadilja
tako komplikovanim klincima. Ne znam ni da li sam mogao da budem drugaiji kad
se prisetim svega to je trebalo uiniti da bih vas zatitio. ivot je zajeban. Ja sam bio
nunost, inae me ne biste ni stvorili. I nisam ba siguran da ete tako lako nai pravu
zamenu za mene. Moda vam vie nisam potreban ovakav, moda treba da se
menjam, da vas vie putam i ustupam vam mesto kada vidim da moete. Samo da
znate, nisam vam neprijatelj. Krut sam i zatucan, teak na promene, oprezan,
nepoverljiv, pun predrasuda. Ne pratim promene. Ubedite me da ste ojaali, sazreli, da
ste zajedno bolji voa od mene, da umete da procenjujete i birate, da ste odgovorni na
bolji nain od mene, i ja u rado da odem na zaslueni odmor. A umorio sam se od
vas, da znate. I tada u da vas posmatram jednim okom. Nisam idealista i ne verujem
da se u ovom svetu moe opstati bez takvih kao to sam ja. U njemu ima puno ludila,
narcizma, lai, zla, a protiv njih je potreban oklop, trn. Ovo je dolina plaa. Ne
zavaravajte se. Samo je pitanje prave mere. Ja sam nuno zlo i ne odbacujte me olako.
Dosta sam rekao o sebi, znam da nisam ba interesantan i da biste moda voleli da me
nema, da je sve iskreno i pravo, ali kad ste ve iskreni, onda potujte sve to postoji,
jer nita ne postoji bez razloga. Izvol'te, sledei".
Ani pljeska ruicama kao dete. Zabavljaju je moji klovnovi.
"Sledei je nezgodan igra. Zovemo ga Vuk zato to je, u sutini, ivotinja.
Nije neko ko bi se uopte predstavljao. Mi emo da priamo umesto njega. Moda je
to onaj isti strani vuk koji je pojeo Crvenkapu i baku. Onaj to je prasiima oduvao
kuu. On je Vuk samotnjak, usamljeni lovac. Potuje samo zakone prirode. Drutveni
obziri mu ne znae nita. Trai slobodu neogranienu bilo kakvim normama ili
ljubavlju, hranu, enku koju bi oplodio, zadovoljenje svojih biolokih potreba, lutanje.
Gotovo nikada ga ne putamo da sam preuzme kontrolu nad naim ponaanjem.
Suvie je snaan i opasan, ako se otme. Ipak, nemogue ga je potpuno kontrolisati.
Moramo da mu dajemo oduka kroz neto to barem podsea na ono to on hoe,
inae bi nas pojeo iznutra. Pretpostavljam da svako ima u sebi neku ivotinju. Vuka je
gotovo nemogue pripitomiti i moramo da raunamo na to. Mnogo je lake onima koji
imaju neku manje udljivu i slabiju ivotinju u sebi. Kad Vuko pone da zavija, sve
nas iznutra podie jeza. Vau! Duvau, duvau i oduvau ti kuu...!"
Ona pokriva lice rukama. Uplaio sam je. Ko se boji vuka jo?
"Vuku je najblii Ciganin. On je slian Vuku, samo to je ipak ovek. Ni taj
se ne bi predstavio. eljko i Hijavata i Toza Neuroza imaju roditelje, mislim, vezani
smo, stalo nam je do nekoga i to nas ograniava. Ljubav ili potreba za ljubavlju uvek

ograniavaju slobodu, ine nas moralnim biima. Ljubav je neka vrsta lanca. Zbog nje
se menjamo, odriemo, stalo nam je da udovoljimo, da se dopadnemo, budemo dobri.
I etika je lanac, proizvod ljubavi i straha. Ciganin ima samo bioloke roditelje.
Njegova etika i ljubav su bioloki. Potrebe mu nisu kao eljkove ili Hijavatine. I on
eli da se spoji, ali seksualno. Samo onda kada mu doe. Ne vezuje se ljubavlju, ve
eljom, a ona je udljiva, nestalna. Ne uzbuuju ga psiholoke osobine drugih bia,
ve bioloke. Niko ga ne moe fascinirati, ve samo erotski uzbuditi. Ali ne svojim
znanjima, umeima, armom. On je ista hemija. Ne istrauje kao Hijavata da bi se
okuraio i dokazao svoju mukost i hrabrost plemenu. Vuko nikome nita ne
dokazuje. Kada luta, luta zato to mu se luta. eljko trai dodir i bliskost, Hijavata
radoznalost, mo i priznanje, mukost u drutvu, Toza Neuroza sigurnost, izbegavanje
bola, samozatitu. Vuko sledi svoje instinkte, ali je opasan i za sebe i za druge.
Ciganin trai slobodu. Sposoban je da preivi sam i u ljudskoj zajednici, ali moe da
se drui samo sa drugim 'Ciganima', sa sebi slinima, sa onima koji ne mare mnogo za
druge, osim kada su im ti drugi potrebni. Kada poeli enku, ume da se epuri kao
paun, da se udvara i zavodi, ali kada zadovolji elju, ide dalje. To je za njega moralno.
Sve ene su njegove, ako ih hoe i ako moe da ih osvoji, ali ga nita ne obavezuje da
ostane sa njima. Snaan je i promuuran. eljko, Hijavata i Toza mu esto kvare
'posao', ali je on lukav. Mazne na brzaka svoje pare, pa ih posle ostavi da se batrgaju
sa onim to je zamesio. Sa njim je teko izai na kraj".
"Ciganica vodu gazi ovako, ovako...", Ana ustaje, podie suknju iznad
kolena. Igra i zaikava me.
"Samo se ti zezaj sa Cigom. Kad te dohvati, videe svoga boga", silazim sa
scene i kreem prema publici. Sada u da napravim pauzu da joj pokaem njenog
boga ciganskoga...
"... Ima nas jo. Mnogi su nejasni. Teko mi je da ih definiem, ne poznajem
ih. Kako smo to nastajali od istog oca i majke, a tako smo razliiti? Kao da je jedno
vreme iveo jedan, pa se onda negde sakrio da bi se pojavio drugi, pa trei, pa se sve
nekako izmealo. Zar ne bi bilo normalno da doivljavam sebe kao jednu osobu koja
se menjala, odrastala, sazrevala i postala ono to sam sada. Kao da postoje neke rupe,
praznine u seanju, neto tu nedostaje. Neke karike, ili lepak. Izgleda da mnogo toga
nisam shvatio na psihoanalizi, da sam se izmigoljio. Marko je ipak u pravu. Znam ta
misli i kad mi ne kae. Ba me to nervira. Morau da raistim to sa njim, samo to
sam sada obuzet Anom. I ona je videla moju podeljenost od poetka. Pa da, i ona je
budui psiholog. Bolje da naem neku muziarku, pa da sviramo zajedno i da ne
pokuavamo da bilo ta razumemo i analiziramo. Zezam se, nije bolje. Kad sam ve
uao u to, sada nema nazad. Idem do kraja. Ponekad mi je muka od svega toga. Pitam
se da li to akanje po sebi ima smisla. Znam da ima, oseam to, samo ume da boli u
boju mater. Kad ode kod zubara, malo boli, pa ti zubar da injekciju, buka pola sata
i gotovo. A ovo traje, i traje i nikad kraja. A ne znam ni kako izgleda kraj, ni kakav to
treba da budem, ni kada e da se okona.
Ponekad mislim da je Marko neefikasan, mnogo pipav, detaljan, da nema
petlje da bre utie na mene jer je nesiguran. ini mi se da me previe puta da sam
odreujem tok i brzinu, jer se plai da preuzme odgovornost. Da li to mora da bude
tako sporo i komplikovano, ili on nema dovoljno moi kao osoba? Moda je suvie
popustljiv. A sa druge strane, beim od njega zbog zavisnosti koju oseam kada
verujem da je svemoan, da me razume bolje nego ja sebe... Znam da bih ga otkaio
odmah kada bi pokuao da neto uradi na silu ili da mi neto nametne, ili me ubrza.
ta god da uradi, ispalo bi da ne valja. Kao da hou da ga uinim nesposobnim. Teko
je raditi sa mnom. ovek stvarno zna svoj posao, ali me izluuje to je tako dosledan i

detaljan i analitian i nita mu ne promie. Posebno, to je stvarno u pravu. Ne da mi

povoda da ga malo mrzim i potcenjujem, a da se to ne raspri kao vazduh kad se
sudari sa realnou koju ne mogu da ne vidim. U knjigama i priama o ljudskom
traenju arobnjaci i mudraci koji vode junake nisu tako temeljni. Tamo ostavljaju
mesta za nejasno, poetiku, ne analiziraju sve. Ma, ni on ne analizira sve. Ume da uti
kad treba. Ne maltretira me reima kada oseam neto to nije za rei. Ali znam da
sve dri u sebi i pamti, slae kockice. Kao da sam ja u njemu skupljen, sabran, a u
sebi rasut. Zavisan sam od njega, a to ne mogu da podnesem. Odvratna situacija. ta
mi vredi da beim od svoje zavisnosti. Nije mi je on napravio. To je izalo iz mene, i
verovatno bi izalo i u nekom drugom odnosu. Morau da se suoim sa tim.
PUKOTINA
Muno je doivljavati nemo svoje ljubavi. Nikada se nisam oseao
sposobnijim da volim i dajem, a oni kojima sam najvie eleo da pruim izmakli su
se. Mogao sam da razumem i oprostim. Ceo svoj radni vek uim ljude da razumeju i
oproste sebi i drugima. To je osnova ljubavi. Ipak, moje srce se osealo iznevereno.
Ono nije psihoterapeut, ve obino ljudsko srce koje osea bol kada se ljubav koju je
poslalo odbije kao od stene i vrati. Vraa se obojena nerazumevanjem, strahom i
gorinom. Znam da niko nije savren. Svi vodimo neke svoje bitke i lutamo traei.
Ljudi najvie oekuju od onih koji im najvie daju. Zato im najtee prataju greke.
Oseao sam da me i Biljana i eljko doivljavaju kao nekoga ko e uvek biti tu, ko
postoji zbog njih i ko nema sopstvene potrebe. Ne elim da budem savren na taj
nain. U nekim periodima terapije mi je prihvatljivo da budem kao vazduh ija se
neophodnost ne primeuje sve dok ga ima. Kada ga nema, nastaje panika i javlja se
svest o ivotnoj vanosti vazduha. Ja nisam vazduh. ovek sam, nesavren kao i oni.
Zar i svojoj eni treba da budem psihoterapeut i roditelj? Da je strpljivo ekam da
odraste i ne optereujem svojim potrebama?
Zahvalan sam joj to je naoj deci pruila ljubav i sigurnost. To je dovoljno da
je ceo ivot volim. Ali, ta je sa detetom u meni? I ono ima neka prava. Ne mogu biti
samo roditelj. To nije fer.
Ko mi je kriv. Tako sam postavio odnos ponaajui se kao odrasla i racionalna
osoba. I beba dobije sisu kad plae. Treba znati i plakati. Biljana je bila roditelj u
odnosu na decu, ali zahtevno dete u odnosu na mene. Setio sam se kako nikada nije
umela da obrauna svoju ekovnu karticu. Stalno bi ulazila u minus i udila se kako
to. Smatrala je takve materijalne stvari prizemnim, nebitnim. Time treba da se bave
prizemni ljudi poput mene. A vremena teka. Nije bilo ba lako doi do dovoljne
koliine novca za sve ono to nam je bilo neophodno. Nismo oboje mogli da se
brinemo samo o detetu. Morao je neko i da "ide u lov". Ona je to smatrala mojom
racionalizacijom, izgovorom za izvlaenje iz kue. Zaraivanje za ivot je, za Biljanu,
bila nekakva:
"Muka igra, neto to radi za sebe a ne za porodicu. To nije nita, to moe
svako. Mukarcima je mnogo lake. Oni se igraju ceo ivot. Najtee je biti u kui
godinama i podizati ivo ljudsko bie od sise, kada ne zna nita, pa onda kada poinje
da zeza i da sve neto nee, pa kada pone da se zaljubljuje... to je ulaganje u drugoga,
predavanje. Ti se investira u svoj ego, profesiju, karijeru... u svoje dupe..."
"Slaem se da je dete najvea odgovornost, i bio sam maksimalno ukljuen u
sve to. Ukljueniji od svih mukaraca koje poznajem. ak i moja ljubljena tata, tvoja
majka, smatra da sam idealan zet, mu i otac. Pa gde e vee priznanje? To mu doe
kao titula svetskog ampiona". Biljana bi odgovarala:

"Pa da, ti si svetac, uvek si dobar, pravi Isus. Samo to ne ive oni sa tobom
nego ja. Najbolje te poznajem, a oni vide samo ono to im prikazuje. Ja im nita loe
o tebi ne govorim. Otkud bi znali".
Nije mi bilo teko da vodim rauna o svim tim "prizemnim" i materijalnim
stvarima, egzistenciji porodice, sigurnosti... ali me je bolelo to obezvreuje moj trud i
brigu. U nastupima ljubavi i nenosti, kada bi ukljuila svoju drugu linost, govorila
je da sam najbolji ovek kojega poznaje, da je srena to je sa mnom, da me oboava,
da sam ovek njenog ivota. Oba dela nje bila su krajnje iskrena. Ona nije umela da
lae i bude dvolina. Nisam mogao da shvatim kako ne moe da uoi kontradikciju.
Kako neko moe da istovremeno bude i najbolji i najgori. Moda i moe. ta ako je
ba to kontroverzna istina koju ja svojom lenjom logikom pokuavam da obojim
jednom bojom. Ne mogu da verujem u to. Ljubav bi trebala da spoji suprotnosti, da
ublai bes.
Moda me ona, ipak, ne voli dovoljno. To me pee i ne moe me uteiti
analiziranje i razumevanje njenih unutranjih sukoba. Kako da se pribliim toj stihiji
emocija? Da li ona uopte eli da joj se pribliim? Moda joj svojim odraslim
ponaanjem ne dam da odraste. Verovatno osea da ne moe da odoli svojoj potrebi da
se okai o mene i veruje da e u tome uspeti kada je sama. Da je samo njena potreba
za osamostaljivanjem dovela do razdvajanja ne bih bio tako napet. Slutio sam neto
drugo. elju za seksualnom slobodom i istraivanjem. Radoznalost. Te potrebe su
tesno povezane sa njenom kreativnou. Verujem svojim slutnjama. Retko slutim bez
osnove.
Biljana je pravo palidrvce. Ja sam trom na oseanjima, reagujem odloeno i
sporo prelazim iz jednog stanja u drugo. Voleo sam tu njenu zapaljivost. Bila je moje
omiljeno bure baruta, ali je umela da me naisto izludi. U svojoj emotivnoj tromosti
znao sam da budem i potuljen, da jedno oseam, a drugo radim ili govorim, sve dok
mi se oseanje ne nagomila pa onda puknem. A kad puknem, onda bei. Sklanjaj se sa
puta, ako hoe ivu glavu. Tada sam iracionalniji i impulsivniji od nje, kao pas koji
se otkinuo sa lanca. Malo lajem, ali ujedam. Biljana je mnogo vie i ee lajala, ali
je, u sutini, bila bezopasnija. Nije grizla.
U stvari, odavno sam oekivao da e u naem odnosu doi ovakav period. To
je moglo da se desi i kada nam je erka pola u kolu. Biljana se zaposlila i izala iz
kue. Neko vreme ju je to zabavljalo. Upisala je i postdiplomske studije, krenula na
didaktiku psihoanalizu, a onda shvatila da je promaila profesiju, iako je bila dobar
psiholog i predano obavljala svoj posao. Poela je da ponovo slika. Jo jedan umetnik
koji je zalutao meu psihologe. Pre nego to se upisala na psihologiju, konkurisala je
na akademiju, ali se na prijemnom ispitu posvaala sa nekim asistentom i nije ni otila
po rezultate. Naslikala je nekoliko divnih slika. I da je ne poznajem, bila bi moj
omiljeni slikar. Poeo sam da slikam uz nju.
Ja sam mogao da se bavim umetnou iz hobija, u slobodno vreme. Biljana
nije. Morala je tome da se potpuno preda kao i svom materinstvu. To predavanje je, u
njenoj glavi, zahtevalo i drugaiji nain ivota. Morala bi da ivi sama. Kod nje je
sve: biti ili ne biti, da ili ne, ima ili nema, ili tako ili nikako. Volim tu njenu osobinu i
znam da joj nije lako. Stavlja je pred teke izbore. Da se nismo venali i dobili dete
tako mladi, moda bi imala vremena da isproba taj deo sebe u manje dramatinim
situacijama opredeljivanja. Ovako je, iz vezanosti za roditelje, uskoila u branu i
materinsku vezanost. Nije imala vreme za istraivanje. Plaio sam se da je to vreme
dolo. Verovatno je toliko i okupirala sebe brigom oko deteta da bi pobegla od te
svoje druge, snane potrebe. Moda bi, da je pre bilo mogunosti, "ciganka" u njoj

poelela da odluta. Ovako, zbog svojih predstava o materinstvu nije mogla ba da

zamota dete u maramu, okai ga preko ramena i odlepra.
Onda je Biljana presekla svoje izlaenje iz kue, napustila posao i odluila da
ponovo rodi. Odahnuo sam. eleo sam drugo dete i radovao se tome, ali nisam
poverovao u njenu ideju da e ovoga puta biti drugaije, da e uz dete moi da slika,
da bude leernija. Nema teorije. Ona ne lae druge, ali zato lae sebe. To nije ba
prava la, ve elja da se ne osea robom sopstvenog karaktera.
Dobili smo sina koji je pravi boiji dar. Snana i zdrava beba, mali hedonista.
Uivao je u svemu. Dobro jeo, dobro spavao, rastao kao iz vode. Kada je prohodao,
razjurio se kao navijen, kao da je imao u sebi hidrocentralu, nepresuni izvor energije
i neumorno morao da troi viak. Uvee bi legao i zaspao pre nego to mu glava
dodirne jastuk. Krajnje jednostavno dete. Od malih nogu interesovanja su mu bila
tipino muka automobilii, pitoljii, roboti, svemirski brodovi. Pravi deko.
Brzo se nametnuo klincima iz dvorita i postao kolovoa u svakoj igri. Sa njim nita
nije moglo na silu. Kad hoe hoe, nema potrebe da se ubeuje, a kad neto nee
orav je posao bilo ta pokuavati. Bio sam ponosan otac. Oba moja deteta su imala
snanu linost, svako na svoj nain. era je bila nenija, suptilnija, pomalo povuena
devojica, nije bila nametljiva u socijalnim kontaktima, ali je umela da veoma
istanano ocenjuje ljude i odnose jo kao mala. esto nas je zapanjivala svojim
opaanjima kakav je neki ika ili teta ili dete. Ona je bila opsednuta ivotinjama i u
svojoj sobi je drala itav zooloki vrt. Odluila je da bude veterinar jer su "ivotinje
plemenitije od mnogih ljudi".
Biljana je jo est godina provela u kui brinui se o deci. U meuvremenu
sam zavrio svoju analizu i razumeo mnoge svoje strahove i izbegavanja koji su
ugroavali na odnos. Oseao sam koliko mi je potrebna i koliko sam zavisan od nje.
Sa vie oseanja i odgovornosti ukljuio sam se u odnose sa decom. Moja ambicija i
potreba za dokazivanjem i uspehom su splasnuli. Mogla je da mi, mirne due, prepusti
mnogo toga. I to je inila.
Ali, dolo je ono to je moralo doi. Ovaj put mi je izgledalo ozbiljnije. Drugi
deo nje je traio svoje. Iznajmila je stan i poela da slika. elela je da dokae sebi
kako moe da ivi od toga. Poloila je vozaki ispit. I dalje smo bili bliski i duhovno i
telesno, ali nisam vie oseao onu sigurnost nae veze u kojoj nije bilo mesta za nekog
treeg. Deca su ostala sa mnom u naoj kui. Dolazila je svaki dan da bi bila sa njima,
ali je vei deo vremena provodila u svom ateljeu, spavala tamo i vodila neki svoj ivot
koji nisam mogao da kontroliem. To mi je teko padalo. Zar nije mogla da se
organizuje i sve to radi kod kue, ili da ima neko radno vreme u svom ateljeu?
Ponekad sam bio besan na nju zbog toga. Zato je tako iskljuiva? Znao sam
da me voli, da voli decu. Znao sam i da mora da uradi neto sa sobom, samo da li to
mora ba tako? Ja bih to drugaije. Da, ali ona nije ja. Zato je ovaj ivot tako
komplikovan? U poetku sam se nadao da e to biti kratkotrajni eksperiment, ali nije.
Kod nje nita nije kratkotrajno. Ako i ovo bude kao podizanje dece! A kako bi
drugaije. Kako to da izdrim i saekam? Taman sam mislio da sam se izborio sa
sobom i naao neki mir, kad ono...
Moja slutnja se obistinila. Biljana je ula u vezu sa drugim mukarcem. Trudio
sam se da odagnam slike koje su mi prolazile kroz glavu. Izluivale su me. Moja ena
sa nekim drugim! Da mi je da ga dohvatim zubima, raskomadao bih ga! Kuka! Tako
bih je savio preko kolena i izmlatio po guzici! Ranije sam joj prebacivao da me davi
ljubomorom. I bila je jako ljubomorna. A ja kao nisam. Ljubomoran sam kao pas.
Reao sam, spreman da ujedem. Moje mentalne obrade, psihoanalitiko iskustvo i
znanje su malo pomagali. Uspevao sam da se kontroliem i funkcioniem, ali je

iznutra sve vrilo. Nisam mogao da se skrasim na jednom mestu, da radim, itam...
Izgubio sam stare naine zamrzavanja oseanja. Kako da se branim? Bes se, polako,
pretvarao u uvreenost i tugu. Morao sam da podnosim svoj bol. Sam. Moja ravnotea
je bila poremeena. Trebalo je uspostaviti novu. eleo sam da joj se osvetim. Da vidi
ta e biti kada joj se izmaknem, kada pomisli da e me izgubiti. Osetie ona kako
izgleda kad ostane bez vazduha! Nauie da ceni... Rekao sam joj samo:
"Moj mazohizam se istroio i nemam nameru da se muim prolazei kroz sve
sam. Tvoj prelazak preko ove granice menja na odnos". Dobila je napad ljubomore.
Za nju je bilo normalno da sedim i ekam da ona uradi ono to mora.
"Manipulie! Preti? Hoe da me presee i natera da se vratim kui, da
opet budem zvocava i radoznala, da zamiljam ta bih sve mogla i da se oseam
osujeenom. Hoe da me uplai!?", govorila mi je.
"Tano. Hou da te nateram da se vrati kui. Moja si ena i ne moe da
bude sa drugim. Ne dam. Nai drugi nain. Moda tei za tebe, ali za mene
podnoljiviji. Nisam ti ja mama i tata koji e uvek biti tu, sigurni, i podravati tvoje
odvajanje i odrastanje. Lepo je imati nekoga takvog, samo to je meni muno da
budem taj. To mogu kao terapeut, ali ovo je moj privatni ivot. Zar i svojoj eni
moram da budem terapeut, majku mu?! Ispada kao da sam ti duan revan. Ja sam
svoje ambicije ostvarivao pored tebe, ne u nekakvoj potpunoj slobodi. Boji se da bi u
zajednici sama sebe minirala. Nema snage da se izbori sa sobom. Prihvatio sam da
neko vreme ivi sama, ali ne i da bude sa drugim. Za sopstveno istraivanje ja nisam
traio takvu rtvu od tebe. Bio sam sa tobom, tvoj. Pa i taj drugi ovek, ta ti je on?
Zamore? Da li si sigurna da e ga jednog dana ostaviti i vratiti se meni? Da li
unapred ulazi u nekakav eksperiment znajui da e ga prekinuti?"
"Ne, to ne znam. Zna da ja ne eksperimentiem na takav nain. Ti i ja nismo
isti. Imao si vremena. Nisi ni prekidao svoj put. Moda ti ga je porodini ivot malo
usporavao, ali si, sa druge strane, mnogo nauio o sebi kao roditelj. Ja sam taj deo
sebe suvie dugo drala na lancu i stavljala u prvi plan majku i suprugu. Moram
ovako. Drugaije ne znam".
"Ako mora, guraj. Samo, znaj jedno: svaki razvoj i promena nose i neke
rizike. Da nije tako, svi bi bili zreli i odrasli. Ja ne mogu da ti obeam vernost i
strpljenje da saekam kakav e biti ishod tvojih traenja. Nije to da bih te zaplaio,
iako oseam elju da ti se osvetim. ovek sam od krvi i mesa i sve me to boli. Ne
mogu da ti obeam neto to ne oseam. Ne elim da izigravam Isusa, niti sveca.
Ionako mi stalno govori da izigravam sveca. Moda u i saekati da se to zavri. Ne
znam. U konfuziji sam. Ako hoe da tera svoje, raunaj na to. Sve ima svoju cenu".
Oseao sam da mogu da je spreim. Moda je i htela da joj pokaem koliko mi
je stalo do nje. U isto vreme je elela i da razumem njenu potrebu za slobodom i
istraivanjem. ta je vanije? I ja elim da ona ostvari sebe, da isproba i druge svoje
mogunosti, da bude zadovoljnija. Posle toga bismo, verovatno, imali jo dublji i blii
odnos. Ako bih uspeo da prevaziem povreenost, sujetu, ponos, izdaju... To vie
nikad nee biti ona naa intima. Da li u moi da joj verujem? Opet sam bio besan.
Ribaom etkom bih joj sa koe izribao dodire tog tipa! Pa neka je boli! ta ako ode?
Ne, bio sam siguran da Biljana nikada nee otii od mene, da e se vratiti. Samo
kada? Da li u eleti da je primim nazad? Ja sam se godinama borio sa svojom
nezrelom nezavisnou. Uio sam se da prihvatim da ne mogu sam, da podnesem
svoju potrebu za nekim i otvorim se, da bi onda moja ljubljena ena poela da se bori
sa svojom potrebom za zavisnou, da istrauje svoju sposobnost da se odvoji i bude
samostalna. I ta sada? Da je presavijem preko kolena i ispraim po guzici? To bi
moda i upalilo, ali bi mi celog ivota prebacivala kako sam ja njena tamnica. Neka

joj bude. Neka tera svoje. Oboje smo odgovorni za na odnos. Samo, morae da se
suoi sa onim to samostalnost i sloboda nose. Nema vie takve vrste sigurnosti kakvu
prua simbiotian odnos kao to je bio na. I ja se suoavam sa tim. Mogu to da
podnesem. Dodue teko i bolno, ali mogu.
U narednim mesecima imao sam nekoliko "ljubavnih avantura", ali me nisu
uteile. Naprotiv, oseao sam se jo gore. Moda i ne bi bilo tako, da nisam bio pun
gorine, tuge, ljubomore i besa. Napet i konfuzan. ta sam mogao da dam tim
enama? Ljubav se ne vodi iz bede i nesree. Tada partner postaje sredstvo, a ne cilj.
Odustao sam od otunog analgetika. Naruavao je moje samopotovanje. Osim toga,
bio sam okupiran problemima oko erkine kole, upisa u gimnaziju i prilagoavanja
na novu situaciju. To mi je pomagalo da se malo odvojim od oseanja koja su me
kidala iznutra.
Ona je neobino dete koje se teko uklapalo u kolske i drutvene stereotipe.
Nije htela da se uklopi. Iz onoga to ju je interesovalo, imala je petice, a iz onoga to
nije, jedinice. Nije joj bilo teko da proita sabrana dela omiljenih pisaca, ali kolska
lektira, nikako. Kao i nekada sa hranom. Ona bi da jede samo slatko. Nije ak
pokuavala da to sakrije, da se izvadi. Naao sam profesore koji su joj privatno drali
asove, ali je i njih izluivala. U trenucima bi zablistala, i oni su bili fascinirani
njenom inteligencijom i sposobnou rezonovanja. A onda bi postala potpuno
nezainteresovana, da su neki od njih "upali kosu" ne uspevajui da shvate kako ne
moe da naui najprostije stvari.
"Tatice, ta ti hoe od mene?", ogovarala je na moje pokuaje da je
posavetujem i smanjim odbojnost prema svemu to je obavezno. "Jo e da me
ubedi da treba da progutam te neinteresantne splaine. Neu da gubim vreme na
gluposti. Vidi koliko ima interesantnih stvari u ivotu, a ja treba da uim razne
suvoparne lekcije, pune nevanih injenica koje niemu ne slue, koje u odmah da
zaboravim im dobijem ocenu".
"Pa dobro, eri moja, moda si u pravu, samo nije ivot tako jednostavan.
Radi samo ono to voli, a ne radi ono to ne voli. Bilo bi lepo kad bi moglo tako,
ali teko da moe. Kako e da zavri kolu, kako da upie fakultet koji te bude
interesovao ako ne bude imala dovoljno bodova. Moramo da progutamo i po neto
neukusno, zna. To je realnost ivota. Ne moe i jare i pare. Kola se ne jede pre
ruka..." Zvuao sam smeno samome sebi. era bi odgovarala:
"ale, to je tvoja realnost, ne moja. Ako budem morala da pojedem to
govance, uiniu to kada bude nuda. Eto ti, dve tri nedelje pred kraj polugodita u
da uzmem knjige i popravim sve ocene pa e da bude zadovoljan. Budi cool. Je l'
OK?"
"Ma kakvo crno 'OK'. Zato stalno ne bi uila po malo, par sati. Da ne pravi
sebi frku na kraju. Zar ne misli da rizikuje suvie?"
"Ti e' mi kae", uzvraala bi ona istom merom. "Ba je naao ko e da mi
popuje. Misli da ja nisam videla tvoje ake knjiice. Licemeran si pomalo. Zato se
sekira. Nije valjda da nema poverenja u mene. I ti si mi neki otac, i jo psiholog. A
nema poverenja u svoje dete. Sram te bilo".
Krv nije voda. Nisam bio nita bolji u njenim godinama. Umeo sam da, u toku
godine, vuem po pet, est jedinica, ali sam na kraju uspevao da se iskobeljam i ak
maturiram sa odlinim uspehom. Samo, kad si u ulozi roditelja, teko je prihvatiti da
deca rade isto. Strepeo sam. Setio sam se kako je moja majka klela kada bih preterao
sa svojim detinjarijama:
"Dabogda imao dete kao to si ti, pa da vidi onda kako je meni bilo!"

Vidim, majko. ao mi je to sam te namuio, ali nisam onda mogao da znam

ono to znam danas. Tako ti to ide. Onda sam bio pun sebe, ubeen da sam svemoan
i da je ivot za mene boza. I moja era je ve napravila takav imid u koli, jako
pametnog i lenjog, udljivog deteta. Neki profesori su je razumeli, ali je veina jedva
ekala da im doe na tapet, "videli smo da i te kako moe, e nee vala kod mene da
se izvlai". E pa, pile tatino, drim ti paleve. Neka ti je Bog u pomoi. Ako ti budem
potreban, tu sam.
Biljana se nije slagala sa mnom po tom pitanju. Govorila mi je:
"Ti si isuvie tolerantan. Kao da ti je lake da ne ulazi u sukob sa njom, ve
joj povlauje. Njoj treba kontrola. Vidi da ne moe sama sebe da natera da se
odrekne nekog zadovoljstva. Nema strpljenja, odgovornost prema obavezama. Nisi joj
ti drug, nego otac".
"Slaem se u ciljevima, ali ne i sa nainom".
"Puta je da radi protiv sebe. Ja ne verujem da njoj ba prija takva sloboda.
Verovatno je plai. Kad sazri i bude spremna da preuzme odgovornost za svoj ivot,
nai e svoju slobodu".
"Kao ti?"
"Stalno se razilazimo oko toga, umesto da smo jedinstveni. Ti minira i moj
autoritet. Kao da je zavodi: 'Vidi, eri, kako sam ja dobar, a majka ti je vetica'".
"Ja joj povlaujem! ini mi se da govori o svojim potrebama. Moda bi tebe
trebalo da prirafim i oslobodim straha od slobode. Ti si ta koja uvek ide na ruku
njenoj nezrelosti na malo dubljem nivou. ini joj medveu uslugu poturajui se kao
njena savest ili samokontrola pre nego to i stigne da sama rei bilo ta. Zar to nije
zavoenje? 'Ne brini, edo mamino, mama je uvek tu da te zatiti od tebe same, od
tvoje lenjosti i neodgovornosti. ta e tebi savest kad ima mamu koja uvek reaguje
bre?' Mora da lupi glavom o zid, da bi neto nauila. A moda i istera svoje na svoj
nain. Ko zna ta joj je sueno. Ne mogu ja da ivim umesto nje, a i ne pada mi na
pamet. Ti ispade vei Bog od Boga. Hoe da je naui neemu to ni sama nisi
savladala. Ljudi biraju. Shvati ve jednom".
"Da li si siguran da nisi tako popustljiv zato to ne eli da joj se suprotstavi i
izgubi svoju poziciju idealnog oca? Zato to ti je tako lake? Ne remeti tvoj mir,
udobnost, sliku o sebi", nije se predavala Biljana.
"Da li si ti sigurna da kroz nju ne projektuje svoje strahove, da ne pokuava
da je kontrolie zato to ti je tako lake nego da je pusti da se suoi sa neim ega se
i sama plai?", uzvraao sam istom merom.
"udno je to da ti, koji si uvek uspevao da se kontrolie i organizuje,
propagira nedisciplinu", nastavljala je ona.
"Nije tu nita udno. Logino je koliko i to to ti, koja teko uspeva da se
kontrolie i organizuje, propagira spoljanju kontrolu. Ne moemo mi da budemo
jedinstveni u svom odnosu prema deci kada smo razliiti. Ja ne mogu da se pravim da
verujem u isto to i ti. Neiskrenost je gora od nejedinstvenosti. U stvari, mi se i ne
sukobljavamo u sutini. Nisam ja protiv kontrole, kao ni ti protiv popustljivosti. Stvar
je samo u razliitim oseajima za meru i nain. U ideji kako se to stie. Da nemam
tebe, verovatno bih bio mnogo stroi, a i ti popustljivija da ih vaspitava sama. Zar
nije tako?"
"Pa jeste, donekle...", sputala bi lopticu kada bih prestajao da joj kontriram.
Znao sam da to uspeva kod nje. "Ali...", nastavljala bi dalje temu koja je bila na
naem redovnom meniju, jer je njena morala biti zadnja. Ponekad mi je ta njena
osobina simpatina.

U stvari, i nisam mnogo strepeo za nau eru. U dui sam znao da je ona
snana cura, dobar igra u ivotu, i da e nai svoje mesto pod suncem. Ako ponekada
malo lupi glavom o zid i malo je zaboli, boe moj, nauie valjda neto iz toga. Da
sam oseao da ozbiljnije ugroava sebe, postupio bih drugaije. Ne bih dozvolio da mi
izmakne kontroli. Nije lako biti roditelj. Tu nema pravila. Ne moe se nauiti iz
udbenika. ovek stalno mora da ima otvorene i ui i oi i srce da bi video i osetio ta
se deava i pronaao pravi nain i pravu meru. Pred kraj polugoa je stvarno uradila
ono to je rekla. Zagrejala je stolicu i nauila sve, popravila ocene i rekla mi:
"Eto ti, ta sad hoe?"
"Hou malo da danem duom od tebe, komplikatoru jedan ivota!"
Pao mi je kamen sa srca. Iskreno, ja ba i ne bih voleo da me deca u svemu
sluaju i da budu preterano dobra. Drago mi je kad se bune i isteraju po svome neto
do ega im je stvarno stalo. Samo se plaim kad previe rizikuju. ta se stvarno moe
nauiti u ivotu bez ikakvog rizika? Biljana je plaljivija od mene i zamera mi da sam
neodgovoran roditelj. estoko smo se svaali oko erkinog ulanjivanja u konjiki
klub. Ona je fascinirana konjima. Nismo joj mogli zabraniti da jae. I ja sam se plaio
da ne padne, ali sam je podrao. Biljana je obuzdala strah i popustila. ak i kasnije,
kada je erka galopirala kao da je odrasla na konju, moja ena bi bila napeta kao
struna, sve dok je ne bi videla sa obe noge na zemlji. "Otac kolac", komentarisala bi
moju leernost.
Jedino je na "terijer", tatina sinina, grizao svoje pare ivota bez mnogo
komplikovanja i dilema. I on je, dodue, imao svoje male probleme, ali ih je reavao
na svoj nain, po kratkom postupku. "Oenio" se jo sa etiri godine devojicom iz
komiluka, koja je bila lepa kao lutka, i nije dozvoljavao nijednom deaku da joj
prie. On je stabilan tip, i njihova veza traje, bogami, nekoliko godina. Kada bi joj
neki vrnjak priao, zaleteo bi se kao june i zakucao ga pesnicom pravo u glavu.
"Zato dira moju enu!" pravdao se kada bih morao da se izvinjavam
roditeljima deaka sa krvavim nosem. Moda je, sinko, to trebalo i tata da uradi, samo
to je ivot kasnije mnogo komplikovaniji. To mu nisam, naravno, rekao, niti je on
znao za maminu ljubavnu avanturu.
Doao je raspust i Biljana je odluila da sama povede decu na zimovanje kako
bi mogla da im posveti vie vremena. Ostao sam sam, to mi se odavno nije desilo.
Bilo mi je neobino bez dece i obaveza oko njih, ali sam imao vremena da se
posvetim sebi. Biljana nije bila sa svojim ljubavnikom i zato sam se oseao manje
napetim. Ipak, nisam mogao da sedim u kui. Tumarao sam gradom bez nekog
posebnog cilja.
Jednog popodneva, etajui peakom zonom glavne ulice, svratio sam u
galeriju da pogledam novu izlobu slika. Gledao sam u slike sa nevericom i
divljenjem. Zvale su me da uem u njih i ogrejem se. Pune svetla i radosti, otopile su
zimu koju sam nosio na kaputu, a i ispod njega. Ovo je mogla stvoriti samo ena,
pomislih. Koliko svetla usred ovog sivila!
Potraio sam autorku. Pokazali su mi na figuru okrenutu leima, u drugom
uglu galerije. Kolena su mi podrhtavala. Da li je ona izala iz ovih slika ili one iz nje?
Priao sam.
"Izvinite..."
Kada se okrenula, ugledao sam poznate oi na nepoznatom licu. Nasmeila se
i pogledala me znatieljno.
"elim da vam se zahvalim to ste me ogrejali svojim slikama", rekoh,
gledajui je kao udo. "Sad vidim otkud toliko svetla u njima..."

Ponudila mi je da sednem i popijem pie. Zidovi galerije su se okretali oko

mene. Utinuo sam se za obraz da proverim da li sanjam. Slatko se smejala mom
detinjastom ponaanju.
Tako je poela moja veza sa Tanjom.
UKO
Ana i ja smo se lepo provodili. Ona ima duha. Ume da se zeza, da organizuje
dobar provod. Ani je lafina. Uvek je dobro raspoloena. To mi je, dodue, bilo malo
udno. Kako moe stalno da bude u dobrom fazonu? Uvek raspoloena za akciju i
druenje sa ljudima. Zajedno smo ve etiri meseca, a jo nisam video da je imala
svoju "utu minutu". Njoj je jako stalo da bude uspena, da je u centru kulturnih
zbivanja i sa ljudima koji neto znae u naoj mahali i ire. Ne znam zato joj je to
vano. Ona kao da potuje sve to je drutveno priznato. Prati sva zbivanja. Zna sva
imena, ko je ta rekao u tom svetu, ta im se desilo. Prati njihove privatne ivote i
raznorazne traeve i intrige koji su zanimljivi za auditorijum. Dobro, to je valjda
neophodno za novinarski posao. Samo, kako uspe da zapamti svu tu gomilu podataka?
Zar je to ne odvlai od same sebe? ovek mora da bude jako motivisan da bi ga sve to
interesovalo. U tom svetu poneko je zaista interesantan. I meni su se neki od tih ljudi
stvarno dopali. Uzbudljivi su. Imaju neto posebno u sebi. Ali i neke obine ljudske
osobine. Skromni su. Nije im slava udarila u glavu. Ja ba nisam skroman. Ali je i
mnogo upaka meu njima. Napuvanih arlatana, ljudskih karikatura od kojih su masmediji napravili arenu lau za iroke narodne mase. Ne razumem kako i sa takvima
moe da bude "haj", da im posveuje toliko vremena i panje. Ja bi to odjeb'o za tri
sekunde. Moda taj novinarski poziv podrazumeva i prilinu dozu licemernosti, ali
nemam utisak da njoj to teko pada. Ona je, ipak, profesionalac. Radi svoj posao
stvarno znalaki. Moda veruje u neku strukturu i prirodne zakone koji vremenom
odvajaju ito od kukolja i stvaraju pravu hijerarhiju vrednosti. Ima strpljenja.
Nekako sam se strano ulenjio, postao pasivan. Ani sam prepustio da
organizuje na ivot. Ona uvek ima ideju gde da odemo, ta da radimo. Uglavnom
pristajem da me vodi, ali nemam inicijativu. Kao da elim da me ona zabavlja, da mi
organizuje provod, da me vodi u zooloki vrt kao nekog klinca. Jo samo da mi menja
pelene i pere guzu kad se ukakim. Zezam se, nije ba tako, ali sam stvarno inertan.
Jedan dasa koji je esto sa nama kae da smo nas dvoje kao Don Kihot i Sano Pansa.
Ja se borim sa nekim svojim izmiljenim vetrenjaama, a Ana je zaduena za realnost.
Ima istine u tome. Pa ta? Meni je dobro da budem mali, a i njoj, izgleda, odgovara da
bude dobra mama. Nikada to nisam mogao da dozvolim sebi sa nekom devojkom.
Ovakav odnos je promena za mene. Neu zauvek ostati mali. Samo da se malo
nauivam. Od toga se, izgleda, ne umire.
Momci iz grupe su ve dobili nervni slom. Taman smo se zahuktali. Svi nas
trae, u centru smo interesovanja. Vreme je ve da snimimo novu plou, a mene mrzi
da pomerim dupe. Nemam inspiraciju. Ne mogu da pravim pesme zato to se to
oekuje od mene. Mogu, ali neu. Ranije sam stalno imao taj oseaj da se neto
oekuje od mene, da moram da stvaram. Ja nisam zanatlija i briga me ako mi
propadne karijera. Moda to nije fer prema njima, ali kada bih odradio plou na
miie, ne bi bilo fer prema meni. Ne mogu tako. U stvari, neu. Vie se ne oseam
krivim kad kaem neu. Samo slobodan ovek moe da stvara. Nemam ak nita
protiv toga da nau drugog kompozitora i nastave bez mene, da zadre ime grupe. Ali
oni to ne ele. Kau da e nas Ana rasturiti kao Joko Ono Bitlse. Gluposti. Nepravedni
su prema njoj. Ani je stalo da ja neto uradim, ali me ne pritiska. Ona mi kae:

"teta je da tvoj talenat propadne, roen si da bude zvezda, da napravi neto

veliko, da te pamte. Ti si od onih koji bude neto u ljudima. To je retkost. To se ne
predaje inerciji".
"Kako talenat moe da mi propadne? On je u meni. Ne moe nigde da mi
zbrie. Ja ga samo potujem i neu da mu dajem lo materijal da od njega pravi neki
spoljanji oblik za masovnu upotrebu. Da bi saznao neto o svetu, mora imati svet u
sebi. Otkriti svoj mikrokosmos. A to se tie velikih dela i pamenja, nije to moj krst.
Prvo, velika dela se prave iz srca, i samo takva su stvarno velika. Nisam nita ni radio
da bi me ljudi pamtili. Ja sam ovek trenutka. Taj stvaralaki trenutak je venost. Ako
mogu da, za ivota, nekome neto podarim, da probudim Nadu u nekom srcu, radujem
se. Ostane li, usput, neto i oveanstvu, super. Ako ne ostane, nikom nita. Ne znam
zato se uopte toliko uzbuujete. U svemu, valjda, mora da postoji neki ritam. Moda
sam se umorio. Moda mi treba da malo spustim loptu, da budem pasivan, mali. I
pesma koja nema uspone i padove je dosadna. Ja bih, u stvari, sada voleo da slikam.
Da, to je to. Sada u da slikam, da zamaem prste u boje i njima vodim ljubav sa
platnom. Odavno se nisam dobro izmazao. Hou da se igram. Igra mi se".
Ani kae: "Ti si jedno veliko derite. Nita ne shvata ozbiljno. Stalno neto
poinje, pa ostavlja, pa poinje neto drugo. Ne sme da se prepusti jednoj stvari,
jednom odnosu. Doe do izvesne granice, pa onda prelazi na neto drugo. Plai se
uspeha i predavanja. Zar eli da bude kao onaj car koji je svakoga danja oblaio
novo odelo jer nijedno nije bilo dovoljno savreno za njega? Pa su onda doli
prevaranti i napravili mu savreno odelo koje ne moe da vidi niko ko je glup. I sav se
narod divio carevom novom odelu dok nevino dete nije uzviknulo: 'Car je go!'"
"Upravo to ne elim da radim. Oblaenje u ruho slave komercijalnim
pesmicama. Znam tu priu. Ali, rei su igrake. Da li su prevaranti prevarili cara? Zar
mu nisu, u stvari, napravili savreno odelo? Reci mi, ljubavi, da li sam ti najlepi kada
sam go? To je jedino odelo koje mi savreno pristaje. Go sam se rodio, go u pred
Boga i izai. Da sam derite, jesam. Ali to sa ostavljanjem nije tano. Moda to tako
izgleda kada se gleda spolja, ali ja nita ne ostavljam. U stvari, uvek radim isto, samo
to su spoljanji oblici drugaiji. Moja profesija je moja kreativnost, ono to stvorim
su usputni proizvodi. Kreativnost je iznutra, kao neka energija koja se pretvara iz
jednog oblika u drugi. Energija ne moe da nestane. Tako kau fiziari. Ona samo
menja stanja. I uveava se, iako je to suprotno zakonima fizike. Stvaralatvo ne
podlee prirodnim zakonima. Ono nije od ovoga sveta. Talenat je neki mehanizam za
pretvaranje tih stanja. Njega, kao i svaki mehanizam, treba usavravati. Kreativnost je
neto to udahnemo kada se rodimo, a moda i pre. Tu nema ta da se usavrava. Ona
je naa sudbina. Sudbinu treba potovati, slediti je, prepustiti joj se pa, kuda nas
odvede. Ljudima je teko da se preputaju. Stalno se hvataju za neku granu. Ni ja
nisam operisan od toga, ali oslukujem i pokuavam da savladam svoje strahove od
brzaka i udljivosti svoje ivotne reke. to vie uim da plivam, vie se putam. Let it
be".
Ana, opet, misli da su to moje racionalizacije. Ukljuila je svog psihologa.
Kae: "Svi umetnici su deca. I ti se plai vezivanja. Ide kao leptir sa cveta na cvet.
Zato ne moe da se vee za neto konkretno, da da maksimum od sebe u jednoj
profesiji, da bude najbolji u neemu, profesionalac? Pored talenta i kreativnosti
potrebno je i znanje i vetina da bi se mogao izraziti. Mnogo je talentovanih ljudi koji
ne mogu da potpuno izraze svoj talenat jer nemaju dovoljno znanja i vetine. Da bi se
stekli, potrebno je vreme. Ne moe, sa svakom svojom novom ljubavlju, da poinje
iz poetka kako bi doao do stadijuma profesionalca koji ima dovoljno znanja da se
bez muke izrazi".

Ona se trudi da bude profesionalac i ozbiljno i dosledno pristupa svom poslu.

Pa treba od neega i iveti, imati stalni izvod prihoda.
"Izvini, Ani, ali zato bi to trebalo da radim? Tano je da se plaim vezivanja.
U stvari, ne plaim se vezivanja, ja elim da se veem, da budem blizak sa nekim, da
ga volim i pripadam mu. Plaim se svih onih manipulacija kojima sam sklon i ja, i oni
za koje se vezujem, i koje od takve veze ine zatvor ili bojno polje. To je mnogo
komplikovano. Ja pokuavam da sa Markom raspetljam te svoje vorove i polako mi
uspeva da poneki odreim. Ali se jo plaim sebe. Jo uvek oseam da sam zajeban
igra u tim stvarima. Moda ja menjam ene i naine izraavanja svoje due, ali to je
zato to sam veran. Zvui kontradiktorno, slaem se, ali ja sam stvarno veran. Svojoj
Nadi. Traim je i u tebi. Moda spava negde u tvojoj dui, ali ti nee da je probudi i
uje u svojoj racionalnosti. Moda je nazire, ali onda pokuava da je tumai,
interpretira nekim svojim psiholokim znanjima. Mislim da ih pogreno koristi.
Marko je tu mnogo mudriji od tebe. On zna da je psihologija samo pomono sredstvo
za razumevanje, jedno od mnogih. Ne pridaje joj takvu mo. Tek, da zna, dajem sve
od sebe da iskoristim svoju kreativnost i talenat, da bih stvorio neki oblik u koji bi
Nada mogla ui. Tu elim da budem najbolji. To je moj poziv. Ja sam pozvan i
odazivam se. Ako se to ne uklapa u neku profesiju ili predstavu o profesiji, ta ja tu
mogu. Ja jesam 'profesionalac' i elim da budem jo vei u svojoj 'profesiji', ali takva
ne postoji u nomenklaturi zanimanja. Ta moja profesija moe da, ponekad, pronae
sebe u raznoraznim oblicima aktivnosti, koje ljudi zovu zanimanjima. Ja radim jedno
isto u raznim oblicima. I od sebe pokuavam da stvorim oblik u kome bi Nada mogla
da stanuje. Ne znam tano kakav treba da budem, nemam nikakve objektivne
kriterijume, ali ekam i oslukujem signale i glasove u sebi i van sebe, i pokuavam
da razaznam one prave, Nadine ili Boije, ili svoje."
"Kako zna da li je glas pravi?"
"Ne znam kako, ima u meni neko bie kome verujem. Neki Mudrac koji mi
kae: to je to. Razna bia iznutra govore mi svata. Upadaju u re jedno drugome i
nadvikuju se. Glas mudraca je tih. On govori retko. Zato se trudim da uvek odvojim
jedno uvo, rezerviem ga za njega i izotrim prijemnik za njegovu boju glasa i
frekvenciju, jer bi ga inae ostali drekavci nadjaali. Ne zvui ba objektivno i
racionalno. Jao, znam kako se taj mudrac zove. Sad sam shvatio!"
"Kako se zove?"
"Zove se uko."
"ta ti je, sad, pa to?"
"E vidi, kad sam bio mali, moj aneo uvar, moja baba, zvala me je uko.
Nisam je pitao zato. Bilo mi je normalno to da sam ja njen uko. Kada sam malo
poodrastao, primetio sam da tu re nisam nikada uo ni od koga, osim od moje babe.
Radostan to imam samo svoju re, upitao sam jednog dana ta je to uko. Baka mi je
odgovorila: 'To je, sine, ono to si samo ti i niko drugi'. Njene rei su mi se urezale u
duu kao zvezda vodilja. uku verujem vie nego bilo kome".
"Ljubi ga Ani. Lepi moj uko. Boe, kakva ena je bila tvoja baka! Kakav ti
je poklon dala nepismena plemkinja! Samo tvoju re".
"Rekla si pravu re: plemkinja. Samo je trebalo da je nasledim. A ja, plebejac,
umalo to da zaboravim. Ako ne zaboravim uka, sve ostalo u lako. to se tie
praktinosti i para, prihvatam da sam totalno nepraktian. Imam uplje depove. U
stvari, pare me i ne interesuju. Imam da pojedem i popijem, a za ostalo me ba briga.
Da sam gladan, verovatno bih odsvirao jednu tezgicu da napunim stomak, a za sutra,
videli bismo sutra. Ciganska posla. Pa jeste. Takva sam sorta. Ptica nebeska. Da imam
decu, da sam odgovoran za nekoga drugoga osim za sebe, moda bih drugaije

razmiljao. Neu sada da pravim karijeru za neku svoju buduu decu. Bolje da imaju
oca koji je pronaao sebe, nego oca sa karijerom koji e tek da trai sebe ili se nee
time nikada ni baviti. Ja dobro znam tu priu. Iskusio sam je na svojoj koi, sa svojim
ocem. Moj kapital e biti moje znanje i umee. To su moja lea. Kada budem morao
da se bavim njihovim unovavanjem, uradiu to. Sada mi nije nuda. Ne mislim da je
to dobro za svakoga. Moda je za tebe dobar tvoj nain. Svako treba da po sopstvenoj
meri skroji svoj nain. Ovaj je moj, i za mene je dobar".
ega se, u stvari, Ana plai? Ja sam siguran pored nje. ivim u nekom mirnom
blagostanju. Da li je ona sigurna pored mene? Zato misli da u jednog dana da
odlepram? Moda osea da je koristim kao mirnu luku dok sakupim snagu za put
koji me eka? Zar sam stvarno takav ovek, leptir? Zvui mi poznato. Ako bih je
povredio, probo bih glogovim kocem svoje srce. Neka crkne vampir! Vreme je da
ponovo odem kod Marka. On je jak, a ja se plaim da ponovo nekoga ne povredim.
Plaim se sebe.
TANJA
Tanja je bila otkrovenje. Ve sam poeo da verujem da sam omatorio i da se u
ovim godinama ne mogu zaljubiti. Ali ne samo zbog godina. Verovao sam da se ovek
zaljubljuje kada poveruje da je u drugome naao neto to bi sam eleo da bude.
Verovao sam da sam ja ono to elim da budem, da razlika izmeu mojih elja i onoga
to jesam nije tako velika, da bih ispunjenje traio kroz nekoga drugoga, kroz bilo
kakvu iluziju. Zato sam bio ubeen da me neka druga ena moe intenzivno seksualno
privui, da bih mogao da zavolim neku drugu, ali ne i da bih se mogao zaljubiti.
Meutim, prevario sam se. ta e, iv ovek. Nema zaljubljivanja bez snova. Moda
sam poverovao da nemam vie tako jake snove koji bi me pokrenuli da se zaljubim.
Prestao sam da verujem u bajke.
Tanja me je opinila. Oko sebe je stvarala atmosferu kao iz bajke. Kao da je
sve mogue i jednostavno. Ba onako kako treba da bude. Verovao sam da me je
iskustvo nauilo da je ljubav komplikovan odnos u kojem uvek ima borbe,
prilagoavanja, kompromisa... Ono divno oseanje jedinstva i sklada koje sam oseao
u sebi kao mogunost, tumaio sam kao detinju potrebu za povratak izgubljenom raju
ranog odnosa sa majkom. Odrastao ovek treba da se pomiri sa tunom istinom da
nema uda i da su takvi trenuci sree i sklada retki pokloni ivota. Mislio sam da to
znai zrelost i prihvatanje realnosti. Potajno sam se nadao da greim. A onda se desilo
udo. Ponovo sam shvatio da nita ne znam. Ako vam neko nekad kae da uda ne
postoje, recite mu da lae.
Odisala je zadovoljstvom i radou, umiljatim armom koji je plenio.
Neverovatan spoj otmenosti, prefinjenog ukusa i jednostavnosti, ivotnosti i zanosne
erotike. Bila je svesna svoje pojave i utiska koji ostavlja na ljude. Nosila je lepotu i
mladost krajnje prirodno, kao Boiji dar. Zahvalno i bez gordosti. Gledala me
dubokim tirkiznim oima sa kojih je prenosila boju na svoja platna. Razoruavala je
irokim deijim osmehom sa malo bezobrazluka na uglovima usana. Telo mi je bilo
kao hemijska laboratorija u kojoj je neki ludi naunik mukao razne supstance. Sve se
puilo i kljualo. ta me snae pod stare dane! Dobro, nisam ja ba starac Foo od
stotinu ljeta, ali sam poeo da verujem da matorim, da mi se hormoni smiruju, da
ulazim u mirnije vode.
Uivao sam i u sebi, u sposobnosti da je volim bez borbe, bez potrebe za
dokazivanjem i straha koji bih prikrivao karikiranom muevnou. Ranije sam,
ponekada, zamiljao kako bi izgledala moja veza sa Biljanom ili nekom drugom
enom koju bih zapoeo ovakav kakav sam sada. To me kopkalo. Kakav bi bio moj
ivot? Kojim bih putevima krenuo, da se Biljana i ja nismo tako rano vezali jedno za

drugo, dobili decu, odrastali zajedno sa njima. Suvie kratko smo imali onaj period
slobode, ono vreme istraivanja kada smo odgovorni samo za sebe. Oseao sam da
mogu da dam vie, na drugaiji nain od onoga na koji sam sebe davao Biljani. Mi
smo nau vezu gradili sa dosta borbe. Borbe sa sobom, svojim strahovima od
vezivanja, obaveza, gubljenja snova i slobode, sa posesivnou. Uz ljubav se uvek
provlaila i agresivnost. Preputali smo se jedno drugom, ali je uvek postojala doza
rezerve. Potrebe su nam se mimoilazile. Sada je to postalo oigledno i bolno.
Zamiljao sam kako bi bilo lepo kada bi, u jednom trenutku, moglo sve da se zaustavi
i da nas dvoje, svako za sebe, iskoimo iz svojih ivota u neki paralelni ivot. Tada
bismo istraivali, traili svoje skriveno blago, saznali ko smo kada smo slobodni, ta
moemo biti kada naemo sebe, kakvi smo sa nekim drugim. Zadovoljivi svoju
radoznalost, mahnuli bismo arobnim tapiem i vratili se u na ivot obogaeni tim
iskustvom. Poto nismo imali arobni tapi, u to smo morali da uplivamo u ovom
naem obinom, jedinom ivotu. Svako od nas ima bezbroj neproivljenih ivota.
ovek je skup beskrajnih mogunosti, ali se tek poneke aktuelizuju. Razumeo sam
Biljanu. U mojoj ljubomori je bilo pakosti. Zato da se njoj desi ono ega sam se ja
odrekao, poverovao da ne postoji, da je iluzija. Ljubav je jedini nain da se razume
drugo ljudsko bie. Razumemo samo ono to nalazimo u sebi. Nedostajala mi je
ljubav i zavist je upravljala mojim unutranjim svetom. Pored Tanje nisam zavideo
nikome. Na emu bih mogao da zavidim? Nestao je bes prema Biljani. Ni na koga
nisam bio ljut. Oseao sam da volim ceo svet.
Sve sam video drugaije. Kao da sam stavio na oi neke udotvorne naoare
kroz koje se svet i ljudi vide onakvi kakvi su ispod koe. Svi ljudi ele isto, a to to
ele je mogue. Shvatio sam jednostavnu istinu, da je, u stvari, Ljubav Bog. Jedino
Ljubav moe da svet zaaran zlobom oslobodi ini.
Tada sam uvideo da sam godinama bio potajno depresivan jer sam verovao da
je to nuno, prirodno stanje oveka koji poznaje realnost ivota i miri se sa ljudskom
sudbinom. Pitao sam se da li sam, nesvesno, prenosio svoju potitenost na osobe koje
volim. Na decu, Biljanu, klijente... ta bih sve drugaije uradio sa ovim znanjem i
oseanjem sebe... Jasno mi je mnogo toga to me je ranije zbunjivalo. eleo sam da
radim, da se dajem, da svima koje volim prenesem ono to sam imao u izobilju.
Ljubav je sadraj slobode.
Tanja je imala jednostavnost i lakou. Slobodu da sledi svoj san i potrebu da
ga deli sa nekim koga voli. Vreme. Mladost i nesputane mogunosti. Imala je sve. Tek
tako. Moda su je dobre vile podarile na roenju. Navikao sam da ulaem mnogo
truda i znanja da bih ostvario dublje odnose sa ljudima, premostio barijere koje
postavljamo jedni drugima. Unapred sam bio spreman da prolazim zamrenim
lavirintom do neijeg srca. Koliko muenja je bilo potrebno dok nisam odkrinuo
svoje. Ljubav je put ka otkrivanju tajni voljene osobe, dubina njenog bia. Tanjino
srce je bilo irom otvoreno za mene. Nenaviknut na odnos bez odbrane i rezerve,
oseao sam, na momente, da se stidim svoje neverice. Izletelo mi je pitanje:
"Tanja, ponekada se uplaim jer mi sve ovo izgleda suvie lako i jednostavno.
Kao da je sa neba silo. Ti se ne plai da bih te ja mogao povrediti?" Pogledala me je
zaueno, kao da ne razume ta to znai.
"Kako bi me ti mogao povrediti? Zato bi to uinio? Ne razumem. Ti me
voli".
"Zar te nikada nisu povredili oni koji su te voleli?"
"Kako moe da te povredi neko ko te voli? Moe da pogrei ponekad, da te ne
razume, da bude loe raspoloen... ali to se sve ispravi i zaboravi. Ako mu kae kada
grei, onaj koji te voli to e promeniti. Zar nije tako?"

"Tako je...", odgovorih zbunjen jednostavnou njenih rei. Sve to bih im

dodao i oduzeo bilo bi glupo. Znala je vie od mene. "Ali... retko se sreu ljudi koji
umeju stvarno da vole. Moda si ti imala puno sree... esto ivot zamrsi stvari..."
"Zato si takav? Ima ljudi koji umeju da vole. Ima ih dovoljno. Ako ih
prepozna i da im priliku. Ne razumem zato se ti ali na sreu. Tebe je teko ne
voleti. Prua sigurnost. Ja se, u odnosu sa tobom, oseam zatienom, bezbednom.
Verujem da bi pre povredio sebe, nego drugoga. Zato bih se uvala od tebe? To mi
izgleda nerazumno".
"Ne znam da li si naivna ili mudra", rekoh, razmiljajui o tome ima li stvarne
razlike izmeu naivnosti i mudrosti. Zar ne stoji iza obe osobine vera u ljubav,
dobrotu i mogunosti oveka? Samo to mudrost zna kada, kako i sa kim se sme
otvoriti srce. Naivnost, ponekada, prui priliku i onima u koje bi mudrost sumnjala.
Deca esto umeju da, svojom nevinou, dokue uplaeno srce krutih i zatvorenih
ljudi. Moda je nevinost mudrija od mudrosti jer ne vidi "nunost".
"ini mi se da ti komplikuje stvari. Moda zato to bolje poznaje ljude. Ja ne
razmiljam mnogo o tome. Verujem u svoju intuiciju".
"Odakle ti toliko poverenje? Od prvog dana si me prihvatila kao da se znamo
godinama. Nisi imala vremena da me upozna. Obino se, na poetku, ljudi prikazuju
boljima nego to jesu..."
"Ti nisi od takvih ljudi. ak si i stidljiv u otkrivanju svojih vrlina. Ne treba mi
vreme da bih videla ko si. Sve ti pie na elu. Odakle tebi poverenje prema meni?"
"Pa ti si tako... oigledno..."
"ta?", prekida me radoznalo.
"Aneo".
Smeje se i ljubi me u oko.
"A ta si ti ludo jedna? Gleda li se nekad u ogledalu? Uostalom, oekivala
sam da se pojavi".
"Oekivala? Mene?"
"Smejae se ako ti kaem..."
"Moda u se smejati, ali se neu podsmevati..."
"To je moja mala tajna. Imam jednog tajnog savetnika koji me nikada nije
prevario. Zato ulazim sa poverenjem u odnos kada mi on kae..."
"I ta ti je rekao? Da u se pojaviti ja, glavom i bradom?"
"Upravo to. On ivi u meni. On ili Ona. Ne znam kojeg je pola moj savetnik.
Nije ni vano. Kada sam bila u Parizu, rekao mi je da je vreme da se vratim kui.
'Tamo e nekoga upoznati', apnuo mi je. Spakovala sam kofere i dola... Samo se ti
smej, neverni Tomo..."
"Ma, ne smejem se ja zbog tvog savetnika, nego, jednostavno si divna".
"E, onda dobro. Moe da se smeje. Dozvoljavam. I, tako sam ja iekivala
da se taj neko pojavi. Kada si mi se obratio onako u galeriji, savetnik mi je apnuo, 'to
je taj.' Eto. ta tu ima nejasno. Pored ostalog, ti si jedan seksi ika i ima zgodno
dupence... to nije ni malo zanemarljivo".
"Pa da... zadnjica mnogo govori o linosti..."
Neprimetno, pod kou je poela da mi se uvlai strepnja. Neko e biti
povreen. Ja, sasvim sigurno. ta god odluio. Ko jo? Moja veza sa Tanjom je trajala
kratko, ali nisam ni pomiljao da je to neki trenutni zanos. Znao sam sebe. Ona je bila
dragoceni poklon ivota, kao i Biljana, i nisu mi bile potrebne godine da bih to
shvatio. Nemam dva ivota. Samo jedan. Biljana mi je javila da e ostati due na
odmoru. Tamo im je bilo lepo i ludo su se zabavljali. Nedostajali su mi. Dobio sam
svoje vreme. Povredila me je i rizikovala na odnos, ali je time prodrmala i probudila

jedan deo mene. Moda je ona hrabrija. Prihvatila je da bude krivac koji je prvi poeo.
Ali vie nije bilo vano ko je krivac i ko je zapoeo. Razumeo sam je. Neto je
nedostajalo u naem odnosu i ranije. Sigurno sam doprinosio tome. Da sam upoznao
Tanju dok je Biljana bila samo moja, verovatno bi se desilo isto. To prazno mesto je
postojalo u mom srcu. Samo to bi onda ona mogla meni da kae ono deije: "ta
hoe, ti si prvi poeo?" ta e biti? Da li smo suvie daleko otili zaboravivi da ovo
nisu nai paralelni ivoti? elimo li da se vratimo? ta je Biljana nala u svom novom
odnosu?
Pravei se da spavam, uivao sam da posmatram Tanju dok se budi. Kao
prirodna lepota. Kao pogled na more. eljala je zlatnu, svilenu kosu irokim
leernim pokretima kao da je mazi, a onda bi spavaica skliznula sa glatkih ramena i
moje oi zapljusnuo veliki plavi talas koji bi me pokrio i uvlaio u svoj ritam. Miris
kafe. Budila me golicajui mi usne bradavicama a lice krajevima kose. Dobro doao iz
sna u san. ime li sam ja ovo zasluio? Mora da sam mnogo simpatian onome gore.
Hvala ti, Boe! I da me sad pozove da ti pravim drutvo, bio bih ti zahvalan za ono
to si mi ve dao. Dve izuzetne ene i sa jednom dvoje divne dece. uvaj mi ih. I ja
u. Znam da si i ti ponosan na svoja dela i da nee dozvoliti da im se desi neto loe.
ta god da si naumio sa nama, kako god da se raspetljaju ovi nai zamreni odnosi,
uvaj mi ih sve.
Prisetio sam se da vreme ne stoji. Ne moe se zadrati vraanjem kazaljki na
asovniku. Bezobzirno je i neumoljivo. Zato nemam dva ivota? Nisam halapljiv ni
gramziv. Ne elim da dobijem vie nego to mogu da dam. Oseao sam da ima toliko
ljubavi u meni da bi je bilo dovoljno za ceo svet. eleo sam da je dajem enama koje
volim. Znao sam da one nee moi da prihvate ljubavni trougao. Trei uvek smeta. Ni
ja nisam mogao da podnesem Biljaninog treeg. Ljubavni odnosi izmeu mukarca i
ene su ekskluzivni. Nije tako bolno odrei se primanja. Najbolnije je kad eli da
daje, a ne moe. ovek se osea kao izvor na koji je navaljena stena... a voda
navire, navire... Ipak, voda uvek nae neki put. I ljubav to moe. Negde izbije...
drugim putem, na drugaiji nain.
Tanja je oseala moju strepnju. Nisam morao nita da joj kaem. Ula je u
mene i razumela me iznutra.
"Slutim da te gubim", govorila mi je.
"apnuo ti je savetnik?", pokuao sam da se naalim nespretno i smueno.
"Oseam da si potpuno u meni. Kao da ivi unutra i mogu da ujem tvoje
misli, strepnje, elje... da budem ti, da razmiljam i oseam kao ti. Takav kakav jesi,
bie tamo gde si potrebniji. Ovaj 'ti' u meni to zna. Zato te i volim. A zato u te i
izgubiti. Ipak, ostae unutra. Tu te ne mogu izgubiti. Moi u da razgovaram sa
tobom, da te volim, da bude deo mene. uvau te u stomaku kao... bebu".
Plae i smeta mi se u krilo kao da eli da se uvue u mene. Kad bih mogao da se
otvorim i sakrijem je unutra!
"Tako elim da sa tobom imam bebu..." Ljubi me. Skupljam njene suze
usnama. Smeje se kao sunce posle kie. "... Jednog malog, slatkog sinia kojeg bi
voleo i uio jo u stomaku. Tamo biste bili zajedno. Imao bi tvoju duu. Ti si, u meni,
stvaran. Bie koje ima svoju linost i oseanja..."
Ljudi koji nas vole esto bolje razumeju naa oseanja nego mi sami. Nisam
imao odgovore. Oseao sam da nema nieg loeg u tome da volim dve ene i elim da
budem sa obe. Svaka odluka odnela bi deo mene. Znao sam da u, ipak, morati da
biram. Nisam mogao nita da joj kaem. Nisam znao. Moja oseanja su bila tako
izmeana i usplahirena da su paralisala mo odluivanja. ekao sam da se neto desi.

Biljana i deca su se vratili. Pocrneli kao cigani od planinskog sunca, bacili su

se na mene im su izali iz kola i oborili me u sneg njukajui me i liui kao kuii.
Mali terijer se ak malo zaneo i ugrizao me za uvo. Strano sam se ueleo svojih
ivotinjica. Biljana je izgledala sjajno. Preplanula, zategnute koe i puna nove
energije, zagrlila me i poljubila tako da su mi se odvezale pertle na cipelama. Dok
sam izvlaio gomilu kofera iz kola i udio se kako je sve moglo da stane u gepek,
gledala me je znatieljno, a onda zatraila da je pogledam u oi. Pogledao sam je,
trudei se da zadrim ozbiljan izraz lica.
"Pa ti si se zaljubio! I to ozbiljno. Kakvo li je to udo od ene koje tebe takvog
moe toliko da uzdrma?", upitala me, ne sumnjajui u svoje zapaanje.
Da li sam ja providan? Nema drugog objanjenja. ene su neverovatna
stvorenja. Moda su dole sa neke druge planete, gde njihova rasa ima sposobnost
telepatske komunikacije. Moja psihoanalitika i psiholoka znanja, moje iskustvo,
mo intuicije i razumevanja ljudi predstavljaju maiji kaalj prema ovakvoj
rendgenskoj sposobnosti. Nisam joj odgovorio, ali sam znao da u veoma brzo morati.
Kao ale su, sa zadovoljstvom, pojeli "tatinu kuhinju", ruak koji sam spremao
celo jutro ekajui ih. Ispriali su mi doivljaje sa planine nadvikujui jedno drugo.
Ponovo sam osetio onu divnu, oputajuu atmosferu doma.
Deca su rano zaspala umorna od puta. Biljana je, oigledno, nameravala da
prespava u naem stanu. Mislio sam da eli da razgovaramo o onome to je videla u
mojim oima. Prila mi je i zagrlila me vrsto.
"Gde si, ovee! Ba sam te se uelela".
"Dobro dola kui, Lesi", rekoh i pomilovah je po kosi koja je mirisala dobro
poznatim, dragim mirisom. Teko li je naterati abu u vodu. U tom trenutku nisam
shvatao kako smo uopte mogli da se razdvajamo. Zaspali smo sa prvim petlovima.
Probudivi se, mislio sam da u pui i rascepiti se. ta sada?
Uz jutarnju kafu, i sve nae male rituale, rekla mi je da je prekinula svoju vezu
jo pre odmora i da namerava da se vrati kui.
"ta je sa tobom? I ti si ozbiljno odlutao. Zna li put nazad?"
"Ne znam da li elim da se njime vratim. Nisi ni ti znala kada si krenula",
uzvratio sam, razmiljajui da li se ja to svetim. "Moja oseanja nisu igraka".
"Znam. To si mi rekao i kada sam ja otila. Znam i da ta osoba sa kojom si nije
igraka koja ti je posluila da se osea bolje. Znam te. Ali, ni ja tebi ne mogu da
obeam neto to se ne slae sa mojim oseanjima. Moda u te saekati, ako budem
mogla to da podnesem. Ako hoe takvu slobodu mora biti spreman na rizik. Sea
se? To su tvoje rei".
"Seam se i prihvatam taj rizik kao to si ga i ti prihvatila. Dala si sebi,
pretpostavljam, dovoljno vremena. Vie nego to sam ja bio spreman da ti pruim. I
meni je potrebno vreme, a ishod ne znam, kao ni ti ranije".
"Znam da si ljut i ljubomoran. I ja sam. Vie bih volela da si sa drugom enom
zbog ogorenosti. Ali, izgleda mi da nije to. Ti je voli. Vidim. Nisi ak ni ljut na
mene. U stvari, nisam ni ja na tebe. Moda je sve ovo moralo da se desi... Ne vraam
se kajui se. Nisam se razoarala u neku iluziju koja se ugasila sama od sebe. Moda
bi ti to bilo lepe da uje. Ali, nije tako. Morala sam da biram i nije mi bilo lako. Ne
bih elela da ponovo doem na istu raskrsnicu. Ovo to imam sa tobom dragocenije
mi je i jae. Ti si moj ovek i volim te. Nadam se da e i ti to shvatiti na vreme".
"Ne znam ta da ti kaem. Ono to smo dobili je vrednije od cene koju emo
morati da platimo. Zato onda tako boli? Da li uopte treba ui u odnos sa nekim ako
ne moe da mu da celo srce. Koliko god bilo lepo dok traje. Ljudi nisu igrake. Kad

povredi nekoga ko ti se potpuno daje i koga voli, to je kao da sebi zabode no u

srce. Ne znam kako si se ti oseala kada si mu rekla..."
"I sada se isto tako oseam..."
"Imamo li pravo na to...? Ma nije ak vano ni to da li imamo pravo. Nije u
pitanju pravda, nego ljubav... Ne mogu... ne znam... ne elim..."
Tog dana se nisam video sa Tanjom. eleo sam da budem sa decom. Padao je
krupan suv sneg. Izali smo na sankanje. Jedan deo mene se radovao sluajui
razdragane deije prie. Onaj drugi je sa uasnim nestrpljenjem iekivao naredni dan.
Oseao sam u sebi Tanju skupljenu od bola.
Ustao sam rano, pre zore i, pun zebnje, krenuo prema njenom ateljeu.
Otkljuao sam vrata pazei da je ne probudim. Izgubio sam dah gledajui sa
nevericom praznu sobu. Zrak svetlosti dolazio je iz ugla odakle me je dozivao Tanjin
autoportret i pismo naslonjeno na ram slike. Nestrpljivo sam otvorio pismo.
"Savetnik mi je rekao da odem. Zna da mu verujem. I tebi me je doveo. Imao
je pravi razlog. Nikada me ne vodi u neto to nema smisao i svrhu. To to imam sa
tobom je dragoceno, ak i da se nikada vie ne vidimo. Otkrivam u sebi ono to nisam
poznavala, neko bogatstvo vredno bola... Tebe. Ponela sam te. Ako ti tvoj savetnik
apne da me potrai, nai e me. Volim te. Uvek tvoja Tanja".
ENA BEZ LICA
Sada kad imam Anu, lake mi je da podnesem neke mune trenutke u odnosu
sa Markom. Pored njega, imam jo nekoga za koga mogu da se uhvatim kada se
oseam bedno i uplaeno. To mi mnogo znai. Nisam sam. Neko me stvarno voli
ovakvog kakav jesam. Ne moram da glumim. Ana ume da uti kad oseti da mi je to
potrebno. Ponekad tako lepo razgovaramo utei. ovek je kao muziki instrument.
Svako od nas ima svoj tim, boju tona, tonalitet u kojem najlepe zvui, pozadinu koja
najbolje uokviruje njegov zvuk i melodiju. Pored Ane ujem svoj ton, mogu da se
natimujem. Ona je kao harmonija kroz koju moja melodija moe da pliva. Vratila mi
se elja za radom. elim da i u muzici postignem to oseanje sklada, uklapanja figure
i pozadine, melodije i harmonije... mira.
Momci iz grupe su krenuli svojim putem. Oni su dobri muziari, imaju duu i
verujem da e uspeti i bez mene. Razili smo se zato to sam ja poeleo da radim neke
sasvim drugaije stvari. Prethodnih meseci sam bio okupiran slikanjem. Mojim
slikama nedostaje zvuk. Ne umem da napravim sliku koja peva i zato sam poeleo da
uz svaku sliku sastavim muziku koja se slua dok se gleda slika. Ja ne mogu samo da
gledam. elim i da ujem, da ispunim sva ula. Moja Nada ima i lik i glas, i jo
mnogo toga. Poeo sam da komponujem instrumentale. Zamislio sam da svaka slika
bude u posebnoj prostoriji, sa odreenim osvetljenjem, ambijentom... Da ovek moe
da sedne, opusti se i uivi, stopi sa atmosferom koja ga razume i titi, voli... Tuan
sam zbog rastanka sa grupom. ta mogu. Nisam eleo da se prodam uspehu i
nastavim sa istim stilom komponovanja da bismo odrali imid. Instrumentalna
muzika nije komercijalna. Poeleo sam im sreu i dobro more. I Ani je ao zbog toga.
Misli da smo mogli da imamo sjajnu budunost i da oni bez mene nemaju takvu
perspektivu. Putevi su nam se razili. Ja imam svoju budunost. Sjajnu ili ne, ali
moju. Ko zna kojim e me putevima voditi.
Ponovo sam okupiran analizom i odnosom sa Markom. Imam utisak da sam
tek sad stvarno poeo da ulazim u centar svojih problema. Odkrinula su se tajna vrata
na koja sam se ranije plaio i da pogledam. Sanjam udne, uvrnute snove, koje ne
razumem. Ne ide mi se na sastanak kad znam da u ih ispriati, ali sam vrsto reio da
ne izvrdavam. Sada ve jasno vidim da mi je dosadanji rad sa Markom bio koristan.

Promene u meni bile su vredne muenja. Nas dvojica smo saveznici na jednom, za
mene jako vanom, zadatku. Zato elim da obavim svoj deo posla kako treba.
San koji sam jue sanjao je zbrkan. Pun proganjanja i munine. ak nema ni
neku odreenu radnju, nego samo slike. Ispunjen je oseanjem zavisti i gaenja,
samoe...
U prvoj sceni neka ena bez lica mi pui. Oseam se glupo. Ona je sva
ponizna. Meni je to ljigavo. Oseam se krivim.
"Ti si kriv kada ena nema samopotovanje?", upada Marko.
"Pa da. Postoji u meni skrivena potreba da ponizim ene. Kada u tome uspem,
oseam se bedno. Zna kako kod nas u kraju mangupi kau, 'popui mi ponos'. Valjda
se mi mukarci ponosimo svojom kitom. Jaka stvar. Kao klinci, kladili smo se ija je
vea i odmeravali svoje 'ponose'. 'Kome je manji, da bacimo na sto, pa da seemo',
alili smo se. A enama je najmanji".
"Za ta si ti kriv?"
"Pa i ja pripadam toj nakurenoj mukoj vrsti koja ima potrebu da ponizi ene
i izazove kod njih zavist. Kriv sam to sam mukarac. Zvui glupo. Mukarci su,
uopte, skloni kurenju na razne naine, bilo da pokazuju kolika im je pamet, ili
miii, auto, karijera, novanik. Ako na tom kurenju zasnivamo svoju mukost, nije
lako biti mukarac. Stalno mora da ga odmerava sa nekim".
"Kurenje kvari odnos i sa mukarcima i sa enama?"
"Tako je. Sa enom koja je ponizna ne moe da bude u stvarnom ljubavnom
odnosu. To je alosno. Nije za ponos. Ako su mi svi mukarci suparnici, ne mogu da
imam prijatelja. I u mojoj porodici se oseao jaz koji nas je sve razdvajao... Mukoenski i muko-muki front. Samoa... Onaj koji nam zavidi i koji je ponien ne moe
nas voleti. Moda moe na neki perverzan, uvrnut nain. Moe da eli da se ovajdi, da
uestvuje u moi onoga drugoga tako to e mu biti senka i u znak zahvalnosti primiti
poneku koskicu moi i uivanja. Ispod stoji sakrivena zavist i mrnja. Niko nita ne
dobije. Ni onaj gore, ni onaj dole. Jadno i bedno. Poniavajue. Kad se roditelji ne
vole, deca se oseaju ponieno. To je neprirodno. Nerazumljivo.
U istom tom snu se i ja oseam ponienim. Tu se pojavljuju jo neki enski
likovi, i oni bez lica. Neke lezbijke koje se ljube sa tom enom. Liu joj bradavice. Ja
im zavidim na zadovoljstvu. Sveopta perverzija. Kolektivnaja razvaljotka. Kao da ja
ne bih to isto mogao, ali ne znam zato ne mogu. One su enske. To je njihov svet.
Onda se ja pretvaram u malu devojicu koja je unula da piki. Bljak! Samo to se
nisam ispovraao. Oseam zavist ili ljubomoru, ne znam. I jo se, kao lag na toj torti
od govana, pojavi ti. Mnogo si vei od nas. Taman ti pia meni kao devojici do usta.
A toj devojici, meni, pada na pamet da je stavim u usta. Da budem kao ona poniena
ena u odnosu na mene. I tu mi se smui taj moj jebeni san i probudim se. Nisam vie
hteo da spavam. Prevrnula su mi se creva kada sam pomislio da u ti to ispriati. Ali
nita nisam hteo da preskoim".
"Svi su, na neki nain ponieni. I ti, i ena i lezbijke, ali...", prekidam ga:
"Meni to ne izgleda tako perverzno kao pederluk. Pa svi smo imali majke, i
muki i enski, i bili vezani za njih, telesno bliski, sisali njihove grudi, uspavljivali se
na njima. ene se mnogo vie dodiruju i uzajamno maze, nego mukarci. Pada mi na
pamet da sam, kada sam imao tri-etiri godine, video nekog radnika sa gradilita,
alabajzera iz komiluka, kako drka. Seam se da sam ga pitao ta mu to belo izlazi iz
pie, a on mi je odgovorio: mleko. Kako moe mleko da izlazi iz pie, pitao sam se i
nita mi nije bilo jasno. Mislio sam da e moda i meni da izlazi kad porastem. I
stvarno se to desilo, samo to sam posle shvatio da to nije mleko, nego neto drugo.
Izgleda da su mi se malo pobrkale stvari u glavi".

"Ti im u snu zavidi...", dodaje Marko.

"A to ja zavidim lezbijkama kada je meni ta ena bez lica puila? Ponizila se
predamnom. Valjda zato to ne elim dominaciju, nego bliskost. Pa mogao sam i ja da
joj ljubim sise. Ali, ja sam iznad toga. Sisanje je za bebe, devojice... One imaju neku
svoju tajnu, neke njihove enske stvari. A ja, kad elim da budem sa njima, deo toga,
pretvaram se u devojicu. Kao da samo devojice imaju pravo da sisaju. Ko hoe da
bude muko, veliki, mora da se odrekne potrebe... Nije valjda to neto vezano za moju
majku i sestre?! Izgleda da jeste! Bljak! Ispada da ja elju pretvaram u gaenje. ta
ima gadno u tome sisati majku? Kako sam ja to povezao sa puenjem kite? Pa i to je
neko sisanje, i iz kite izlazi neto belo, kao mleko. Mora da ti je gadno da ovo slua?"
"Osea da se gadim neega u tebi? Gadna je zavisnost? To je poniavajue?",
Marko spremno doekuje loptu. Znam da hoe da me usmeri na oseanja prema
njemu, ali se pravim naivan i nastavljam:
"Moda zato neke ene to vole da rade. To im doe kao sisa, samo muka.
Moda je zato kurenje kod mukaraca tako opta pojava, 'vidi koliku sisu imam,
mogu njom da ispunim tvoju prazninu u stomaku, bez obzira na koju rupu sisa'.
Ispada da se ovaj svet ne vrti oko pike ili kite, nego oko sise. Pa da. Mi smo sisarska
vrsta. Nije to tako glupo, mada zvui. U stvari, nije ak ni oko sise, nego oko oseanja
ispunjenosti, zadovoljstva i topline u stomaku. Sisa je prva stvar koja nam prua takav
ugoaj bliskosti, topline, zatite, oputenosti. Verovatno je posle traimo u svemu.
Sisa mu doe kao neki simbol, prototip. Jao, sad sam se setio i kako sam ja, kad sam
poeo da se interesujem za enske i iekivao kad u da umuvam svoju spravu u neku
arko eljenu rupicu, zavideo devojicama to imaju picu. Pica je izvor zadovoljstva
koji stoji iznutra u stomaku i stvara ono lepo oseanje topline. Ja moram da jurcam da
bih doao do nje i doiveo to oseanje, a one je imaju stalno. Blago njima. One su
stalno ispunjene. Tada mi nije padalo na pamet da i one, verovatno, oseaju isto prema
mukarcima. Samo, ene stvarno imaju sise, prave sise, a pia je simbol. Zamena teza.
To to izlazi nije mleko. ene mogu i da rode, da ispune svoj stomak ivim biem, da
mu prue nezamenjivo zadovoljstvo na svojim grudima. Muki mogu da urade samo
neto to lii na to. Mogu da stvaraju, da budu kreativni, ali nikada ivo bie. Moemo
samo da im zavidimo. Ispada da, na ovom svetu, svako svakome zavidi, da onima
koje najvie elimo, najvie i zavidimo, jer imaju ono to nam je potrebno. Valjda zato
to imamo tu rupu u stomaku, to smo neispunjeni, gladni. Nae kurenje ili
isturivanje sisa je nain da se borimo sa tom zaviu, da pokaemo drugima kako mi
imamo izvor zadovoljstva, a oni nemaju, pa da oni zavide nama. A kad oni zavide
nama, znai da oni to nemaju, pa nam nisu ni interesantni. ta e nam takvi. A kad
naemo nekog ko nam je interesantan, ko ima, onda opet mi zavidimo njemu i sve
tako u krug. Verovatno da ja sada malo preterujem, ali ima dosta toga u ljudskim
odnosima. Valjda ovek, kad ispuni sebe u ivotu, kada ivi kreativno i stvarno voli
nekoga, nema potrebu da zavidi. Ljubav je aristokratska. Ona ispunjava, ini nas
zahvalnim i imamo potrebu da dajemo, ne samo da se punimo. Zato bi nam oni koji
nas vole ita otimali, izvlaili kletima iz nas. to bi nam onda zavideli. Ipak, ne moe
bilo kakva ljubav zaepiti sve neije rupe. ovek to mora sam sebi da uradi, da voli
sam sebe, a to treba zasluiti. Da li treba da se zaslui ljubav, pa i ljubav prema
samom sebi? Da li postoji bezuslovna ljubav?
"Izgleda da bi se radije bavio tim optim pitanjima nego oseanjima prema
meni?", ponovo Marko pokuava da me vrati na ono najneprijatnije. To me malo ljuti.
Pravim se da ga nisam uo.
"Kod babe se nisam oseao ponienim. Uvek je bila na mojoj strani. Nije
oekivala nita, osim da rastem zadovoljan. Volela me i kada sam bio nevaljao, i kada

je bila ljuta. Ona je govorila da to to sam uradio nije lepo, ali nikada da ja nisam
dobar. Kada bi moja majka ili otac negodovali to je toliko tolerantna i to im kvari
dete, odgovarala bi:
'Ma ajde, boga ti, deija posla. Pa kakvo bi to dete bilo da ne pravi gluposti?
Pusti ga da ivi, kad poraste, kae mu se samo. Di ima mirno dete i lepa baba?'
Uvek sam bio bolji i razumniji kada sam bio kod nje. Nisam pravio gluposti iz
obesti, nego samo iz radoznalosti. Sam sam postavljao sebi ogranienja da je ne bih
nasekirao, a ne da bi me volela. Volela bi me i bez toga. Kod nje sam se oseao kao
car, vredan ljubavi, i voleo sam sebe. Moj mali babac je moj idol. Najvei psiholog
ovog sveta. Sada mi je do ramena, ali me jo uvek natera da joj sednem u krilo kad
doem da je posetim. Ljubi je eljko u onu smenu arenu maramu koju skida sa
glave samo kad legne da spava. U njoj nema zavisti. Izgleda da moe i bez toga u
ljudskim odnosima. Divio sam joj se. Neko vreme, kasnije, kada sam bio zapetljan u
raznorazne svoje zamrsotine, kao da sam malo zaboravio na ono to mi je dala, kao da
sam je malo potcenio. To je bilo vreme kada sam najvie potcenjivao sebe, a mislio da
osvajam neku veu mo. Pa ona je ipak obina mala babica, koja nije mrdnula nigde
iz svoje avlije. Moja babica je, u svojoj avliji, imala itav svet na dlanu. Ja sam
pobrkao kriterijume. Ali, opet joj se vraam polako. Znam da me eka". Iz dubine
stomaka osetio sam kako naviru grevi plaa.
"Ona je uvek tu, u svojoj avliji, u mojoj avliji, i ne dao Bog da joj se neto
desi. Presvisnuo bih. Odavno je nisam video. Morau da je posetim i to pod hitno.
Strano mi nedostaje. Idem da joj sednem u krilo".
"I sada ti pomae. Voleti nju ne znai biti mali i ponien", pogaa Marko u
centar i oseam zahvalnost to me razume i ne pritiska. Isplakao sam se dobro i
odluio da mu ne migoljim. Ali nisam mogao sam da se gurnem. eleo sam da me on
pita.
"Ima tu jo mnogo pizdarija. Taman pomislim da je gotovo, da sam zavrio sa
snom i skinuo bedu sa vrata, a ti mi postavi neko naizgled nevano potpitanjce. Pitaj
me. Ne mogu sam da se pitam".
"U snu izgleda da postaje devojica, ako hoe da ljubi sise ene bez lica i
da bude deo toga?"
"Moje sestre, koje su samo malo mlae od mene, uvek sam doivljavao kao
klinke, bebe. Ja sam bio veliki deko, muko. Mukarci nisu bebe. Samo su enske
bebe. Sisavci jedni! Biti beba je poniavajue. I biti ensko je poniavajue. To su one
male popiulje, nerazumni drekavci, koje stalno neto trae, zbog kojih majka nema
vremena da dane duom, koje i ja moram da uvam, a koje mrzim da bi ih najradije
zadavio. Ups! Izletelo mi. Pa ja ne mrzim svoje sestre! ta su one krive to su mlae.
A ta sam pa ja kriv! Ma, nek' idu, bre, svi u pizdu lepu materinu! Nisam im ja
bebisiterka. to prave decu kad ne mogu da ih uvaju kako treba. Znam ja da tu niko
nije kriv, ali moram na nekoga da pucam. Zato mukarci ne bi imali svoje pare sise?
uj mene, pare. Ja bih jo i grizao, otkidao parie. Pada mi na pamet ona kletva:
setie se kad si majku za sisu ujeo. Je l' to prva stvar za koju se osetimo krivima?
Mora da sam bio mnogo besan. I sad sam besan. Doe mi da grizem kao pseto, kao
Vuk, osvetniki. Kao da su mi izrasli rogovi na elu. Doe mi da nekoga zveknem
elom u elo i da mu rascopam glavudu. Ne znam koga, al' mi doe. Moda tebe.
Da, tebe bih tako zveknuo u glavu, da se rasprsne kao lubenica. I tvoja i moja. Nisam
znao da sam tako agresivan. ta je ubreta u meni! Ajde dobro, preiveu i to. Samo
ako nema jo neto, jo neka kaka da je progutam".
E ima. Cela kanalizacija. Onda kae Marko, onako usput:

"Izgleda kao da se sve okree oko majke, ali ona je u tvom snu u
poniavajuem poloaju u odnosu na tebe".
"Pa jeste. Ja sam postao ono to je ona nekada bila za mene. Mogu da stvaram,
da mi se ljudi dive, da ele da budu kao ja. Ona mi nije potrebna. Sada sam ja
potreban njoj. Mogu sam. Poniavajue je kad ne moe sam. Ima tu jo jedan deo sna
koji sam 'zaboravio' da ispriam. To je nastavak.
Ja, kao, sviram u nekoj kafani. Na vrata ulazi suva ena, crna. Zna one muke ene,
sasuene kao haringe, obino im koa visi na miiima, kratko su oiane i imaju
dubok glas. Znao sam jednu takvu u komiluku. Ona je ljokala i umela da se zapije
'kao majka'. Zato narod kae 'pijan kao majka'. Negde sam uo da su se ene pri
poroaju opijale da bi mogle da izdre bol. Odmotava mi se film. Opet sam, u svojoj
glavi, napravio neke glupe spojeve. Moja majka nije sasuena. Ova je sva jadna,
prazna. Ulazi u kafanu, okree se prema meni i kae: 'Ti si moj, ne moe da ode od
mene, treba mi'. Sav sam se zamrz'o od straha i odvratnosti. Zar to ima nekakve veze
sa mojom majkom? Zar sam je, u snu, osuio, kaznio, uinio je praznom i zavisnom
od mene? Vidi kako se kolo sree okree. Odvratan sam. ubre! Makar je to i u snu.
Ja sam ga napravio. Doe mi da se ubijem, da unitim tog pakosnog avola u sebi,
tog usranog zlobnog sisavca. Crk'o, dabogda!...
A ima toga i u ivotu. Nije to samo san. Majka skuplja sve moje slike iz
novina. Ponosi se mojim uspesima. To je i njen uspeh. Njen ivot je sada prilino
praznjikav. Sa ocem nema mnogo toga zajednikog. Sama je, zavuena u kuhinju i
svet vikend-romana. Pa zar nije normalno da se roditelj ponosi svojom decom i da ga
to ispunjava? Naravno da jeste, ali bi trebalo da ima i svoj ivot, svoju sisu. Kada se
okai samo o decu, onda ih suvie obavezuje, ivi kroz njih. Sve je to bez veze. Jadna
moja majka. Ispada da sam je doekao da mi doe na vrata, da ona zavisi od mene, pa
da joj se svetim, da joj pokaem kako to izgleda kad zavisi od nekoga, kad ne moe
bez njega. Da joj pokaem da nije zasluila moju mo, moju sisu, da je ponizim. E,
jebem ti takvog sina! to to nisi udavila jo u pelenama da ne sere ovako po tebi
ostareloj. Makar i u snu...
U stvarnosti sam bio paljiv sin. Trudio sam se da te ne povredim, da ti uinim
ivot lepim. to si dozvolila da te saaljevam?! to nisi bila jaa? Zato si jurila za
ocem i dozvoljavala da te ponizi? Kao, zbog dece. Ni zbog koga nisi smela to da
dozvoli. Nama bi bolje bilo da si potovala sebe. A verovatno i njemu. Vie bi te
potovao i voleo. Na koga sam mogao da se ugledam? Na oca? Pa da se oseam
krivim to sam muko. Morao je da te potuje. Seam se kako sam mu, kada je
jednom doao pijan i udario te jer si mu neto prebacila, obeao da u ga ubiti kad
porastem.
Kako sam mogao da budem kao on? eleo sam da ga pobedim, nadjaam,
osvetim se za nepravde koje ti je naneo. Plaio sam ga se. Zbog tog svog besa. Trebalo
je da mi on da svoju mo, da je nasledim, da me naui da budem muko, a on mi se
izmakao kao pika. Dok sam bio manji jo i nije, ali kasnije, kad sam poeo da se
malo otrim i pravim vaan, stalno me je neto podjebavao. Imao sam potrebu da mu
pokaem ta znam. Zna ono kad klinci skau u vodu ili ue da plivaju, pa prizivaju
roditelje: 'Vidi me, tata, vidi ta znam!' Ali ti bi onako nezainteresovano samo rekao:
'Dobro, dobro', i nastavio da ita novine. Kad bih hteo da neto radim sa tobom, ti bi
se pravio vaan: 'ta ti zna', ili: 'Nemoj da mi smeta'. Sve si morao bolje da zna, da
ja ispadnem nesposoban!
Ipak, nisi uvek bio takav. Ne znam koji ti je avo bio. Umeo si, ponekada, da bude
stvarno dobar otac. Na babu. E, moj ale, mogao si da ima sininu i po, ali si zajeb'o
stvar. Uvek sam se trudio da odem to dalje od tebe, da radim ono to sa tobom nema

veze. Zar to nije glupo? Kai sam. Je l' glupo? Pa glupo je. I ti i keva ste dobri ljudi i
volim vas, znam da i vi volite mene, samo ste se zapetljali k 'o pile u kuinu. I mene
ste zapetljali. I sestre. Svi smo se zapetljali. Je li to moralo ba tako? Ne traim krivce,
sigurno ni vi niste eleli da to tako ispadne. Ko bi to uopte eleo. Razumem ja da ste
i vi imali svoje vorove i da ih niste razumeli, i ko zna kako su se vai zapetljali i ta
je vas sve sjebalo u ivotu. Volim vas ja i takve. I takvi ste mi puno dali. Pamtim
dobro. Zato mi je sve ovo tako tuno.
Zna ta, Marko. Ne mogu vie ovo da podnesem. I okretanje prema tebi sam
doivljavao kao ponienje. Kad traim podrku od mukarca, oseam se kao
devojica. Ne samo od mukarca... Kao da je traenje neto podmuklo... pokuaj da
ukrade, isisa nekoga, isprazni... Idem da se zapijem i da se posle ispovraam kao
svinja. Preiveu valjda. Samo, neu dolaziti do kraja nedelje. Ne mogu. Ovo je
mnogo za mene".
Gleda me pravo u oi, a ja skreem pogled. Sve se plaim da mu se gadim. Pa
onda ipak pogledam u njegove oi, rizikujem, kad ono, ne gadim mu se. I jo me
zagrlio oko ramena i kae mi da se uvam i da mu se javim ako mi bude potreban.
Svata. Kako je mogue da mu nisam gadan? Ja bih takvog izbacio iz sobe i rekao mu
da mi se vie ne vraa na oi, a on me jo grli. udan ovek. Pa i moja baba se ne bi
gadila. Ona bi, verovatno, rekla:
"I to je, sinko, za ive ljude. Bog te je stvorio i on zna zato je to dobro".
Da li sam ja lud? Vie nita ne razumem. ta se ovo, ljudi, deava? Ima li ita
na ovom svetu crno ili belo, jednostavno, ili je ceo ovaj ivot naisto zakukuljen i
zamumuljen? Najbolje da odem da spavam. Jutro je pametnije od veeri. Samo da
opet ne sanjam neto ovako odvratno. Valjda vie nema tolikih govana... ta mi Bog
da.
Razmiljao sam o onome to sam pisao jue. Izgleda da i u mojoj vezi sa
Anom ima nekih slinih gluposti. Ne bih voleo da takvo neto pokvari na odnos ili ga
zamrsi. Ponekad sam doivljavao da ona meni zavidi. Verovatno su to, opet, moje
uvrnute projekcije. Pomiljao sam da se previe unosi u moje stvaranje, da eli da
uestvuje u tome, da mi bude kao menader. Ja stvaram, a ona pie ili pria o
stvaranju. To nije isto. U stvaranju se mnogo vie uiva. To je kao raanje deteta.
Onome koji neto stvori, i jo ga cene zbog toga, vea je pia, ili sisa. Moe vie da
uiva. Moe sam, jer ima sve u sebi. Onaj koji je pored njega ima priliku da se ogrebe.
Runo mi je da tim reima govorim o naem odnosu. Ani je snana, sposobna cura, i
to me je privuklo njoj. Ona nije osoba koja se moe saaljevati. Ima samopotovanje.
I ja je potujem. Uim od nje. U naem odnosu sam ja beba. Prija joj da mi bude
mama. Onda i ja prijam sam sebi. Moda sam i ja njoj zavideo na toj socijalnoj
sposobnosti od koje sam operisan. Moda se branim kada priam da mi do toga ba i
nije stalo. Ja sam, kao, ekscentrini umetnik i meni to ne treba. Taj lif u
komuniciranju sa ljudima je vredna stvar. Ja to volim kod nje. Volim da je sluam
kako pria. Ja umem da budem neotesan i, katkad, neosetljiv za druge. Ne svia mi se,
samo, to je njoj toliko stalo do tog sveta. Kao da joj, nekim delom, od toga zavisi
samopotovanje. Kako se nekada ne otkai i otera one dupeglavce u majinu? I to je
vano. Mora ovek ponekada i da se otkai. ega se plai? Da ne pripada tom svetu,
da je uljez kome je stalo da bude tamo, da je ula na mala vrata kao neko ko je
potreban, ali nije jedan od njih? Ko im, bre Ani, jebe mater. U pravu si ti to hoe da
ima dete. To je pravo stvaralatvo. Umetnik stvara simbole, iluziju stvarnosti. Ne
moe stvoriti ivo bie, bie koje e moi i samo da stvara. To moe samo Bog, kroz
enu. ta je to to ja mogu da napravim lepu pesmu ili sliku ili ne znam ta jo, prema

tome to ti moe da ima ivo bie u svom stomaku i na svojim grudima. A ima
stvarno lepe grudi. Uh, to nisam bebac! Ko kae da nisam!
Ona nema pojma o emu se radi i ta ja piskaram. Samo se smeje i pita se ta mi bi
odjednom. Priau joj posle. Ne, posle u da piem. Sad idem malo da je ljubim.
Svidelo mi se. Ukusna je i lepo mirie. Mljac.
KRAJ DRUGE GODINE
eljko mi je govorio kako se pored Ane "natimovao", "doao do svog tona i
boje". Dopadala su mi se ta poreenja oveka sa ivim muzikim instrumentom i
ljudskih odnosa sa odnosom harmonije i melodije u muzici. Oseanja jesu vibracije.
Treperimo od sree, drhtimo od straha, tresemo se od besa... Pored nekih ljudi,
sposobnih da se uive u drugoga, ovek stvarno moe da oseti sebe, da se natimuje i
zatreperi proizvodei svoj pravi ton, melodiju koja e, ako se uklopi u harmoniju
onoga koji je slua i prima, izazvati oseaj bliskosti. Od ljudi sa kojima se oseamo
"natimovani" uimo kako da sami sebe dovedemo u to harmonino stanje. To je
osnovna uloga materinske brige. Odrastanjem, majku "unosimo u sebe" i njenu ulogu
preuzima naa psiha. Nauimo da budemo "harmonija" sami sebi i drugim biima
koje volimo. Naalost, nemamo svi sree u tome. Majke ne moemo birati. Mnogo je
toga to se uplie i, svojim disonantnim tonovima, kvari prirodnu harmoniju naih
najranijih odnosa. Ponekad nam ivot ponudi i drugu ansu. Mnogi je ne iskoriste.
eljko se pribliavao svom identitetu. Na odnos je postao realniji. Stvarna,
partnerska saradnja. To ga je ohrabrivalo da sve dublje ulazi u oivljavanje i
prenoenje ranih odnosa i konflikata u odnos sa mnom. Nauio je da prepoznaje ta
iskrivljavanja realnosti. Oseao sam da je uneo deo mojih sposobnosti u sebe. Mogao
je da bude i "dete", onaj koji je preplavljen oseanjima, i "roditelj", onaj koji razume
ta se deava, smiruje buru, "timuje". Ja sam mu, jo uvek, bio potreban u ovom
periodu ovlaivanja sposobnostima "natimavanja".
Ana mi je bila pravi pomonik. Nije bilo mnogo drame u njihovoj vezi.
Odigravanja starih konflikata su se, ponovo, odvijala u naem odnosu. Tamo gde im je
i mesto. Taj blaeni mir i toplina koju mu je Ana pruala za eljka su bili melem.
Video sam je nekoliko puta na televiziji. Lepa devojka pametnog izraza lica,
elokventna i armantna. Dopao mi se nain na koji vodi te emisije. Pravi je
profesionalac. Ima duha, smisla za humor i oseaj mere. eljko je uio od nje. On je
umeo da bude izuzetno senzitivan i suptilan u odnosima kada je neko, kako kae,
"njegov ovek". U suprotnom, znao je da se ponaa divlje i neotesano. Ne mogu svi
ljudi biti "njegovi ljudi". Malo je takvih. Moda bi, sa malo vie strpljenja i
tolerancije, video da i kod onih koji nisu njegovi ima ta vredno da se nae. Ne mora
da se rasipa i posebno unosi u odnose sa njima, to on prebacuje Ani, naroito kada se
radi o svetu poznatih i priznatih, ali moe da bude uljudan. Duhovna aristokratija
nema neuljudan stav prema plebejcima. Jo uvek mu je za odravanje samopotovanja
bila potrebna prepotencija. Zar su samo kreativni ljudi vredni? Ljudi su vredni i kad
nisu po naoj meri, kad nisu otvoreni i iskreni, kad se foliraju. Svi se mi, ponekada,
foliramo, makar nesvesno. Sigurno imamo debele razloge za to. eljka je borba sa
samim sobom inila, katkada, neuljudnim, kao to je i Anu inila moda previe
uljudnom.
Pomalo sam se plaio ta e biti sa Anom kad eljku postane aktuelnija
potreba za odvajanjem. Kad doe vreme da sa izvora blaenog mira potee reka
kreativne energije i elje za avanturom. Osetio sam na svojoj koi kako izgleda kad
onaj "nezreliji" deo ljubavnog para odlepra razdragano za svojom potrebom da
istrauje svet. Onda je onaj "zreliji" partner "na cedilu". Nae se suoen sa istinom da
je pruao ono to mu je i samome potrebno jer se nadao da e voljena osoba odrasti,

voleti ga i dati mu se celim biem. Zreo roditelj se raduje odrastanju i

osamostaljivanju deteta. Dete se priprema da voli nekoga drugog. Oni, koji u
ljubavnim odnosima igraju ulogu roditelja, esto se oseaju izneverenima. Nadao sam
se da e se eljkova potreba za odvajanjem razreiti u odnosu sa mnom. Ako se to
bude odvijalo u odnosu sa Anom... bie joj potrebna pomo.
Obradovalo me je i eljkovo novo prijateljstvo sa ovekom po imenu Kosta
jer je to znailo da uspostavlja znaajne odnose i sa mukarcima u ivotu, van analize.
Kroz odnos sa tim "neobinim, utljivim ovekom koji ivi svoju bajku i stvara svoj
svet sopstvenim rukama", kako ga je eljko opisao, poeo je da se okree mukim
interesovanjima i pribliava svom odnosu sa ocem. eljko i Kosta su "radili neto
zajedno", a raditi neto zajedno sa ocem, neki muki posao koji nije apstraktan za
deaka, koji se radi rukama, bila je njegova neostvarena razvojna potreba. I sa mnom
je radio zajedno, ali duhovni, emotivni posao, to je eljko stavljao u "enski svet",
materinski posao. Mislim da je i muziku stavljao u tu fioku. Muzika, umetnost,
psihologija... sve su to "eljkove" preokupacije, a njegov "Hijavata" je eleo neto
drugo. Hijavata ga je uvek vodio sa sobom. Postojala je mogunost da eljko postane
smireniji ako vidi da je Hijavata jai, spretniji. Moda i da se manje plai da sa njim
ode dalje u istraivanje sveta. Kostin svet je delovao sigurno, prirodno i razumljivo.
Pravo mesto da Hijavata veba svoje moi. Taj odnos e bolje opisati eljko. Ili
Hijavata, ili ne znam ve koji od njih. Moda svi zajedno. Ojaavanje njegove
"muke" pozicije i oseanje moi u njoj omoguavalo je da se, u radu sa mnom, sve
vie preputa svojim strahovima i bolu vezanim za "enski svet". to je vie
doivljavao ta "negativna" oseanja, "kapija"se sve vie otvarala i za pozitivna.
Dolazio je sve blie "kljuu" koji je traio otkada je sreo Nadu. Poeo je da spaja i
miri u sebi muko i ensko, potrebu za spajanjem i odvajanjem, eljka i Hijavatu,
majku i oca, duh i telo. Iako su se u naem odnosu stalno pojavljivale i meale razne
projekcije i prenosi oseanja prema roditeljima, "Toza Neuroza" se polako oputao. I
bio je red. Namuio se ovek.
KOSTA
Upoznao sam Isusa Hrista. Ozbiljno. Izgleda k'o pravi. Onako bradat i kosat,
sa asketskim izduenim licem, Kosta je pljunuti Isus. Naao sam ga na pijaci, koja je
u neposrednog blizini naeg stana. Volim da tamo odem mada me Ani stalno zeza jer
od pet stvari koje mi kae da kupim, zaboravim tri, pa onda idem ponovo. Zanesem se
gledajui ta se deava, kao dete u cirkusu. Pijaca je teatar, galerija likova, ivot na
delu. Tamo sve vri od ivota. Bolje se provedem nego na pozorinoj predstavi. Umem
da se izgubim i zaboravim na vreme zevajui okolo, po toj neverovatno dobro
reiranoj sceni. Naturici igraju svoje uloge bolje od profesionalaca. Tu su cigoi koji
prodaju cigare:
"El-ema, El-ema, Bonda, Partnera, Marlboro! Navali narode, ima da pui dok
ne crkne!"
Dileri sa zlatnom kajlom od pola kila oko vrata koji mau svenjevima
"domae" monete: "Devize, devize!" Koje face! Ustreptali verceri i vercerke
maskirani u raznobojne, ljatee "firmirane" krpice.
"Prii, bato, da vidi to ti lepo stoji! Bolje da ti lepo stoji, nego da ti lepo visi!
Jeftino, a kvalitetno. Vidi koja firma pie, pa jo vezeno sa areni konci. Idi, begaj. Da
umre od lepote i kvaliteta".
Nakupci i seljaci sa po kojim zlatnim zubom to sija kao sunce. Kako im
svima ispadnu oni pravi zubi ba na istom mestu? A svi imaju robu kakve "nema
nigde na celu pijacu". Sve domae i svee. A kad kupi, stave ti jo jedan komad

preko mere "da poraste". Dobri neki ljudi. Pa onda penzioneri koji kukaju na
skupou i male penzije dok se svaaju sa prodavcima. A ovi im odgovaraju:
"A zna li ti, gospoa, kol'ko kota benzin i ubrivo, napravi ga ti ako mo' za
manje pare. Nisam ti ja kriv, nego oni gore na vlast. Idi pa njima kukaj".
Oni prvi nastavljaju da kukaju sebi u bradu: "Za ovo li sam rintao celog ivota,
da se pod starost prebrojavam...?" "Odi da proba! Proba ne kota, uzmi da vidi ta
je... slatko ko eer".
I tako se ja, zanesen ovim cirkusom, zaudo setim da treba da kupim sir i
kajmak. Odem u posebnu, zasvoenu prostoriju, gde se prodaju mleni proizvodi, i
razgledam. Kad tamo, sir prodaje Isus u gunju. trao je u celoj toj masi. Gunj nije
mogao da me prevari. Ovaj ovek ne moe biti obian "individualni proizvoa
prehrambenih proizvoda", da ne kaem seljak. Lii na nekog filozofa, ili pre
umetnika, recimo vajara. Mora da je neki vajar koji se maskirao u seljaka. Nisam
mogao da izdrim radoznalost, ve mu prioh i upitah:
"Otkud to da Isus prodaje sir i kajmak?"
Podigao je pogled i nasmeio se jer je oigledno ukapirao ta ga pitam.
Odgovorio je kratko:
"Braco, svako mora od neega da ivi".
"ovee, ti mi ba ne lii na seljaka", rekoh.
"Nemoj da vrea", odgovori uz osmeh. "Ne lii ni ti, pa ta?"
"Meni izgleda kao neki umetnik, vajar recimo. ta si ti u stvari?"
"ovek".
"Vidim da si ovek. Nisi majmun. Nego, ime se ti, ovee, bavi?"
"ivim. Pravim svoj svet".
"Ti si umetnik koji pravi svoj svet, sir i kajmak?"
"Sve je umetnost, kad se radi sa duom", kaza moj novi prijatelj. Kupio sam
od njega odlinog sira i kajmaka i pitao ga gde moe da se vidi taj njegov svet u
nastajanju. Na paretu mesarskog papira nacrta mi gde u ga nai.
"Doi, ako te interesuje", ree, dajui mi to pare papira.
Naravno da me je interesovalo. Otiao sam odmah sutradan orijentiui se
prema njegovoj "mapi". iveo je desetak kilometara od grada, na ivici ume i livade
pored reke. Dobro sam se namuio dok sam ga naao, sputajui se biciklom niz razne
strmine i jaruge. amcem bi to bilo mnogo jednostavnije. Zatekao sam ga kako tee
grede za svoju kuu, brvnaru. Nije se iznenadio to me vidi. Rekao je samo:
"Zdravo, dobro doao".
"Bolje te naao", odgovorih. Seo sam u hladovinu ispod velikog duda oko
kojega su se crnele zrele razmecane dudinje. Pokupio sam nekoliko celih i pojeo ih u
slast. Prsti su mi pocrneli. I usne. Umazao sam se kao dete, kao nekada kada sam se, u
babinoj avliji, bezbrino pentrao na ogroman dud iza kue i silazio kao indijanac pod
ratnim bojama. Razgledao sam Kostin svet. Lep neki svet. Lepo je iveti u njemu.
Kosta je bio pravi majstor. Umeo je svata da napravi. Uglavnom je utao i radio.
Pitao sam ga kako sve to zna, a on je odgovorio u svom stilu,
"Nauio sam".
"Hoe i meni da pokae?"
"Hou".
"Nauie me to to zna?"
"Ne, nauie sam. Ja u ti samo pokazati".
Do sumraka smo utali i deljali grede. Sa nekim ljudima moe da uti satima, a da
ima doivljaj da sve vreme razgovarate. Nauio sam da pravilno drim rendisaljku.
Kako je lepo neto praviti svojim rukama! Naroito od drveta. Drvo je toplo, mirie.

Morau, u nekom svom ivotu, da budem stolar, da radim sa drvetom, rukama. I Isus
je bio stolar. Drvo ima duu. Klizi pod dlanovima kao enska koa, die, pucketa.
Kosta je imao u dvoritu puno predivnih skulptura od drveta i kamena. Ima zlatne
ruke. Njegov svet je kao Nojeva barka. uvao je nekoliko ovaca i par koza, kravu,
konja i kobilu, gomilu kokoaka i pun golubarnik golubova pismonoa. Kasnije mi je
objasnio da preko golubova kontaktira sa nekim svojim prijateljima iz grada. U
njegovom svetu nije bilo ni struje ni telefona. Predvee smo ostavili alatke i otili da
bacamo samu.
To je jedna vrsta mree za ribolov. Krunog je oblika, a po obodu ima olovo. Kada se
baci, rairi se kao lepeza, brzo potone i pri izvlaenju pokupi sve sa dna jer se obod
suava i zatvara. Uhvatili smo dosta raznorazne ribe. Neke sam video prvi put u
ivotu. Kosta je izabrao nekoliko smueva porcijaa i dve keige, a ostale ribe pustio
u bazeni koji je napravio na obali. Kroz njega je prolazila tekua voda, ali riba nije
mogla da izae. I ribu je prodavao u gradu. Dok se riba pekla na rotilju, popili smo
po aicu rakije koju je sam ispekao i zamezili prut osuen u punici iza brvnare. Re
peenu ribu, zainjenu majstorski, zalili smo dobrim vinom iz bave u podrumu ispod
kue. I dalje smo utali. Onda je Kosta ustao i doneo gitaru.
"Sviraj", ree mi.
"Kako zna da umem da sviram?"
"Kako si ti znao da sam ja vajar?"
Dopala mu se moja muzika. Kada sam mu odsvirao Nadinu pesmu, rekao mi
je da sam umetnik jer pevam iz due. I da sam sigurno bio sa dosta ena, ali da jo
nisam naao svoju.
"A za koga ti Kosta pravi ovaj svoj svet? Gradi veliku brvnaru. ta e ti
tolika, ako ivi sam?"
"Pravim ga za svoju enu, decu, prijatelje i dobre ljude koji naiu".
"Jesi li ti naao svoju enu?"
"Jesam. Dva puta. Prvu je uzeo Bog, a druga nije vie sa mnom. Naao sam je
kasno. Bila je moja neko vreme, ali se vratila oveku koga voli i sa kojim ima decu.
Moda opet doe. Ja sam tu. Ko zna ta ivot nosi. Moda naie neka druga moja
ena. U ivotu se to retko deava, ali se ipak desi. Vredi ekati i biti spreman".
Nije ba bio priljiv. Ovo je bila najdua reenica koju sam do tada uo od
njega. Zato sam pitao to je tako tedljiv na reima.
"oveka ine dela, a ne rei", odgovorio je.
"Pa i rei su dela", pobunio sam se.
"Jesu, ako ima ta da kae, ako iza njih stoji dua. Dua se izraava
jednostavno, sa malo rei", uzvratio je on. Moda je u pravu, a moda i nije.
"Zato ne bismo pustili sve delove nas da se izraze? Kada ujemo sebe,
prepoznaemo ta je ta, iz mnotva glasova razaznaemo pravi".
Kosta je odgovorio opet kratko:
"Neko bira spolja, a neko iznutra. Moe i ovako, moe i onako. Ovo je moj
nain. Bolje ujem iznutra. Glas due je tih".
Ispitivao sam ga malo o njegovom ivotu. Bio je peto od sedmoro dece u
siromanoj seljakoj porodici u nekoj zabiti. Otac je pristao da ga koluje jer je bio
najpametniji meu braom i sestrama. Vukla ga je e za znanjem. Knjiga je skrivala
mnoge tajne i otkrivala neki novi svet. Prvo je izuio metalostrugarski zanat u
oblinjoj varoici, zaposlio se, skupio neto para, a zatim upisao filozofiju, poloivi
neke diferencijalne ispite pre upisa. U toku studija se izdravao radei kao konobar i
raznosei mleko. Pri kraju studija je uspeo da se upie i na Akademiju primenjenih
umetnosti. Bio je sjajan student na oba fakulteta. Pisao je poeziju, objavio knjigu iz

filozofije. Obiao je svet prodajui nakit i razne ukrasne predmete koje je sam pravio.
Voleo je avanturu, ene. Negde u Rusiji je iveo sa enom koja je poginula. Ne znam
kako, nije eleo da pria o tome. Vratio se i poeo da pravi svoj svet. Neto mi je
nedostajalo u njegovoj prii, ali nisam eleo da budem napadan i nepristojan.
Popili smo nekoliko flaa vina. Zaspah u lealjci razapetoj izmeu dve vrbe.
Probudilo me sunce koje je poelo da pee. Kosta je odavno bio na nogama, podmirio
svoje domae ivotinje i nastavio da tee drvo. Pridruio sam mu se. utali smo i
radili do ruka. Posle ruka sam seo na bicikl i otiao da vidim Anu.
Kod Koste sam provodio dosta vremena. Nauio sam da gradim kuu od
brvana, da muzem stoku, pravim sir i kajmak, lovim ribu na razne naine. I jo mnogo
toga. Uio sam i da govorim utei i da biram u sebi. Njega sam poduavao da svira
gitaru. Bio je talentovan i uporan ak.
U njegov svet su dolazili neobini ljudi. Imao je interesantne prijatelje, i
muke i enske. Dolazili su bez najave, ostajali koliko su hteli, lovili ribu, radili neke
svoje stvari, pisali neto, slikali, deljali drvo. Ponekad smo se zabavljali do zore,
pevajui i zezajui se dok ne popadamo sa nogu, a nekad smo svi utali i gledali u
reku.
Ani se dopadao Kosta i njegov svet, ali je smatrala da se ja povlaim od svoje
borbe u njegovo sklonite:
"Posmatra ga kao neki ideal, muki uzor. Kosta je osobenjak, neko ko je
pobegao iz mukog sveta onakvog kakav stvarno jeste, iz borbe i takmienja. Moda
je on odigrao svoju utakmicu u tom svetu, pa se povukao traei neto drugo. Ali, ti
nisi odigrao svoju utakmicu i to te eka. Izbegava borbu i takmienje. Plai se
stvarnog uspeha, isturanja u prvi plan. Da li tako potcenjuje svoje sposobnosti?"
"Ma kakva utakmica? Sa kim da se takmiim? Zato? Taj svet o kome ti
govori je lud. ta ja imam sa njim?"
"Ne moe pobei od njega. ta bi bilo kad bismo svi odustali od borbe? Zato
Kosta ne pravi izlobe u kojima bi ljudi uivali?"
"Pa zar mi, njegovi prijatelji, ne uivamo u skulpturama iz avlije, atmosferi
Kostinog sveta...?"
"Ne moe svet da doe u njegovo dvorite na izlobu. Zato ne pie knjige i ne
objavljuje ih, da ljudi proitaju ta on misli? A ima ta da kae. Stoku moe da uzgaja
iz hobija, da taj njegov svet bude vikendica u koju e dolaziti da se opusti i zadovolji
neke svoje potrebe. Zato ti ne snima ploe kad mnogi jedva ekaju da ih uju, kada
ti je uspeh kao na dlanu? Vi ste intelektualci, umetnici, sposobni za druge lepe i
kreativne stvari. Da li je beanje od stvarnog sveta muko? To je neka arhaina
mukost, prevaziena. Kosta i ti ste neto posebno, neto to drugi nisu, to ne mogu
biti. Zato ne ivite tu svoju posebnost?"
"Pa, ivimo. Nije Kostina avlija obina seljaka avlija. On daje posebnost tom
mestu. U svemu se osea dua. To je prava umetnost. Umetnost koja stvara novo bie,
novi svet. Osea li kako je Kostin svet mlad, nevin, erotian, pokretan? Kao da
prisustvujemo osmom danu stvaranja. Njegovo stvaranje je smelo nepokoravanje
'ovom svetu', proboj iz okvira ovog sveta u svet lepote. Ta nova lepota je stvarnija od
izopaenosti okotalog 'stvarnog sveta' o kojem govori. On je privid. Zato misli da
smo mi neto duni tom svetu, da moramo neto da postignemo? Nunost je tako
otuno dosadna. Ne vrede mi nita drutvena priznanja ako sam sebe ne mogu da
priznam, da se osetim vrednim pred Bogom. Kostina lepota bi umrla u sterilnoj
atmosferi neke galerije, zarobljena u katalogu... u kavezu koji zovemo kultura. On
stvara ivot a ne umetniko delo".

"Kae da Kosta pravi svoj svet za svoju enu. ta ako ta njegova ena ne
bude elela da ivi i uzgaja decu u divljini, bez struje, telefona, kole? Da li je takva
sloboda privilegija samotnjaka?"
"To sam ga pitao. Kae da bi nekako uveo i struju i telefon, da u blizini postoji
kola, i da bi deca malo peaila kao on nekada".
"A ta sa srednjom kolom, kad porastu? Deca od tako pametnog oca i
verovatno pametne majke, jer Kosta ne bi izabrao neku osrednju enu, bie pametna,
imae velike potencijale. Trebae im puno mogunosti, a njegov svet ih ne prua. Ima
li on prava da tako odreuje sudbinu svoje dece? Zar ne treba da im omogui izbor?
Zar treba da se namue kao on, konobariui negde ili raznosei mleko u svetu onih
drugaijih mukaraca?"
"On kae da bi napravio neki drugi svet ako ovaj njegovoj eni ne bi
odgovarao. Ne postoji samo jedan nain za stvaranje lepote".
"I onda bi krenuo od poetka. Onda bi se, na drugi nain, borio za egzistenciju,
osvajao pozicije. Zato? Seljaki ivot je za seljake, umetniki za umetnike.
Drutvena mo nije budalatina, ni borba za novac. Te stvari pruaju mogunost
izbora. Zato bi se, inae, toliki ljudi borili za njih. Pa nisu, valjda, svi glupavi. ovek
esto moe da upadne u poniavajue situacije kada mu novac i mo pruaju
mogunost da izabere, da ne zavisi od drugih, od njihove procene i volje. Misli da se
sve u ivotu postie talentom, znanjem i sposobnostima? Koliko je talentovanih ljudi
propalo ili nije nalo svoje mesto pod suncem, nije ostvarilo svoj talenat zato to nisu
imali novac ili drutvenu mo. Koliko se samo obdarene dece nije kolovalo ili
upisalo na fakultete zbog toga, a raznorazni sinovi i keri bogatih ili monih su to
mogli, a da po potencijalima nisu bili ni do kolena ovim prvima. Ne vredi zabijati
glavu u pesak kao noj. Zar svojoj deci, svom produetku, ne treba pruiti sve
mogunosti koje smo u stanju? I sebi?"
"Uzmi za primer ono to se tebi deava. Hteo si da napravi neto to dosta kota.
Hteo si da spoji sliku, zvuk i ambijent, da svaka slika bude u posebnoj prostoriji koju
bi opremio i uredio, osvetlio tako da se stvori neki ambijent, atmosfera, da se uhvati
trenutak doivljaja. Napravio si i muziku koja ide uz svaku sliku, panoe, scenu, uloio
mnogo truda, ali da bi se sve to realizovalo onako kako si zamislio treba novca koji
nema. Nisi mogao da nae nekoga ko bi to finansirao. Kau da nije komercijalno, da
se ne isplati. Od toga ne moe da se napravi ploa koja bi se prodala u ne znam koliko
hiljada primeraka i donela pare. To je svet biznisa. Ti na to suvie naivno gleda.
Tvoja zamisao nije za veliki broj ljudi, samo za neke, odabrane".
"Znam, ja i elim da to vide i uju oni koji e moi da osete i razumeju...
Odabrani. Ja sam odabran da stvaram novi svet a ne da se povinujem nunostima
starog".
"A da ima para i moi mogao bi to da sebi priuti. Ba te briga da li je
isplativo i ta ko misli o tome. Svoj si gazda i radi ono to misli da vredi. ivot je
kompromis, vaga na kojoj stalno odmerava ta ti je vanije, odrie se jednoga da bi
dobio drugo. Bie u ivotu jo mnogo takvih situacija. Mnogo ozbiljnijih, vie
poniavajuih. Da li su snovi najvaniji? Da li samo njih treba iveti? ta je sa telom,
sa onima koje voli? Taj krst koji nosi oko vrata je presek duhovnog i svetovnog.
Oblik oveka. ta ako bude doao u situaciju da se bori za neto prizemnije od
svojih snova, za neto do ega ti je stalo? ak i da bi ostvario svoje snove potrebna ti
je ta vrsta moi".
"Neu da se prodajem. Bolje je ii teim putem nego prodati duu avolu".

"Ne znam vie koliko si ponuda odbio", nastavlja Ana. "Zvali su te da pravi
aranmane za ploe, da pie tekstove, da bude producent i radi muziku za film.
Zato bi to bila prodaja due?"
"Kako ne shvata da ja imam svoj zadatak? Nemam vremena da skreem sa
putanje", branim se, mada oseam da nema agresije u njenoj prii, da eli da
probudim u sebi neto do ega joj je stalo.
"A tvoji snovi lebde, mekolje se i nikako da se pretope u neto vidljivo,
dodirljivo, neto to se uje. Tano je to da ti radi, pie muziku, instrumentalnu,
slika... ali nikako nisi zadovoljan, stalno trai savrenstvo, neto drugo. Nita to
ima i moe za tebe nije ono pravo".
"Sad mi je jasno ega se ti plai. ini mi se da si ljubomorna na Kostu. On je
sposoban da ivi i stvara sam i ne treba mu spoljanja potvrda. Jai je od nas. Misli
da me vezivanje za njega odvaja od tebe, da mi nee biti toliko potrebna... da ni veza
sa tobom nije ono pravo..."
"Zato si takav? Kao da ja imam potrebu da te veem u lance...", plae. ao mi
je to sam bio neosetljivi kreten. Grlim je. Zar nije normalno da ena koja me voli eli
da me zadri. Opet moji kompleksi i strah da ne budem uhvaen. Stidim se svoje
nezrelosti. Ana retko plae. Nije od onih ena koje manipuliu suzama. Sigurno sam
je pogodio u neto jako bolno. Doe mi da odseem ovaj brbljivi jezik. Plakala je
kratko, a onda me pogledala i pomilovala po obrazu.
"Volim te vie nego ikoga do sada, ali moram priznati da te ba ne razumem.
Bojim se da e, jednog dana, samo ustati i nestati negde kao Petar Pan. Odleteti na
svojim snovima do neke Nedoije... Ne mogu da se priijem za tvoja stopala kao
senka. Ne umem da letim. Ne elim da ode. Plai me. Nikada ne bih bila tvoj lanac,
ali u biti strano tuna ako te izgubim". Tako mi kae moja Ani.
"Ubola si me u srce. Kao da ja ne bih voleo da sam jednostavniji, pa da mi
ivot bude boza. Ali nisam. Nije to zato to sam drkadija koji namerno sve
komplikuje. Znam da bi se ti oseala sigurnije kada bih se ja okrenuo praktinim
stvarima, naao sebe, smirio se... odrastao i bio spreman da gradim dom. Prevario bih
i tebe i sebe ako bih se sada pravio da sam zreo mukarac. Ja elim da to budem.
Nisam ovek koji koristi ljude ako mu stvarno neto daju, a odbaci ih kada mu nisu
potrebni. Moda sam nekada koristio neke ene, ali i one mene. Ti me voli, i ja to
oseam. Volim i ja tebe, i znam da ti to osea. Voleu te i ako odem od tebe. Moda
drugaije, ali u te uvek voleti. Ako nekoga stvarno voli, to ne moe da nestane, to se
ugradi u oveka kao tkivo, deo tela, vitalni organ. Stvori se jedno novo ivo bie koje
ivi u onima koji se vole. Tako oni uvek ostanu zajedno. Ni operacijom te ne bi mogli
izvaditi iz mene. Kad si jednom stvarno sa nekim, uvek si sa njim. I onda kada si sa
drugim".
"Ma znam, znam. Samo se rastuim kad pomislim da bi se moglo desiti da ne
bude sa mnom... Ti si uvek jednim delom sebe negde tamo... u svojim fantazijama... I
nisam ljubomorna na Kostu. On mi je drag. Dobro je to se drui sa njim".
"Kosta nije izbeglica iz realnosti. Nisam ni ja. ta je uopte realnost? Ono to
veina radi i misli? Zato misli da veina ne moe da ivi u iluziji? Vidi li koliko u
tom vrlom svetu veine ima besmisla? Misli li da ima smisla ispravljati sav besmisao
ovog sveta, ili je bolje stvoriti, kao Kosta, svoj svet i osmisliti svoj mali besmisao.
Neka svako prvo poisti u svom dvoritu. Zato bih ja bio svetski ovek. Prvo elim
da budem svoj ovek. Da biram iznutra, kako kae Kosta. Bojim se da bi mi se, ako
uem u taj 'svet mukaraca', kako ga ti zove, pomeali moji unutranji glasovi sa
onim spoljanjim, da bi se napravila gungula, buka u kojoj se teko razaznaje ta je
ta. Deo mene bi voleo da se porve i sa tim svetom, da vidi realnost u kojoj je plivao i

moj otac, da razume njegove virove. Ne bojim se ja, Ani, takmienja. Nemam prpu
od snage, potene viteke borbe, prirodnog neprijatelja. Ja se bojim zla. Zla ima i
suvie u tom svetu o kojem pria. Ono je mono, zavodljivo, laljivo. Uzima oblike
dobroga i reklamira se kao takvo. Ima dobar marketing. Ume da nae sve nae rupe,
da se zakai za nau pohlepu, zavist, elje i potrebe. Zlo je profesionalac. Moan
neprijatelj. Ali nije vitez. Protiv njega se ne ide pitoljiima na vodu ili kapisle. Ono
je uinilo moga oca nemim, moju majku slepom. Oni su iveli u tom svetu. Zamalo i
duu da im uzme. Zato se i sklanjam od njega dok ne ispeem znanje, dok ne
nategnem luk jae i ne izotrim strele. Ako ne potuje neprijatelja, to je
neodgovornost prema onome to brani".
"Nisam elela da ti drim pridike, niti da te guram u neto za ta nisi spreman.
Samo mi se uinilo da obezvreuje ono to ve ima i to moe, zbog neega o
emu mata. Moda sam to povezala sa naim odnosom..."
"Te moje ponude, aranmanii, tekstovi, raznorazne pesmiice, tra-la-la-la, to
ti je kao pikado, pitolji na vodu. Mogu ja i to da radim usput ako ti neto znai.
Mogu i narodnjake da piem, ako hoe. Misli da ne mogu? Pa to je obina
zajebancija. Popijem flau vina i napravim srceparajuu plou. Ima da seku vene na
nju. Evo, napraviu jednu iz zezanja, tek da vidi. Znam i kome u da je dam da peva.
Izbezumie se od sree. Ako se ne proda kao zlatna ploa, seci me ovde. Ima da
napravim te jebene pare da ne zna ta bi sa njima. Estrada je jedna velika arena laa.
I napraviu malo tih arenih laa da vidi da i to tvoj eljko moe, pa da batalimo tu
temu. Hou da ti pokaem da put kojim idem nije moja slabost, nego snaga".
"Znam da moe. Nisam ti ja ovo rekla da bi ti uinio neto zbog mene.
Moda verujem u tvoje sposobnosti vie nego ti."
"Ljubim te. Ti si moj aneo, moj tim. Moda si u pravu. Osea me, i ne
pritiska me bez veze. Dok sluam sebe kako ti objanjavam da nisam jo spreman,
shvatam da, u stvari, jesam i da si ti samo artikulisala taj glas pre mene. Moram i sebi
da pokaem da mi avo ne moe nita".
ETVRTA GODINA
Potreba za odvajanjem poela je da se najavljuje u naem odnosu tokom etvrte
godine analize. To je nasluivala i Ana, pa se mudro borila protiv svoje potrebe da ga
poseduje. eljko je, uglavnom, pravio hermetine, zatvorene odnose, dijade. Na
odnos je bio izolovan, neto to se deavalo u jednoj prostoriji, obino u isto vreme,
odvojeno od spoljanjeg sveta. Odnos sa Kostom se razvijao u njegovom svetu,
Kostinoj avliji. Ana se ukljuivala u javni ivot, ali je eljko to izbegavao. Prihvatao
je ukljuivanje samo turistiki, iz zabave. eleo je intimu neuprljanu "zlom". eleo je
da i odnos sa Nadom, svoju kreativnost koja traga za njom, sauva u obliku intimne
dijade. Trei uvek komplikuje stvari. Morao je da uvrsti svoje dijade i da uigra svoj
tim, pre nego to ue u komplikovani svet "treih". Da li je to stvarni muki svet, svet
oeva dananjice? Nisam ba siguran. Meni se ini da je to svet bez oca, bez stvarnog
mudrog oinskog autoriteta kojeg elimo da dostignemo kad postanemo veliki. Svet
bez tradicije i predanja, u kojem sinovi ne nasleuju oeve ve ih zamenjuju. Luda
deca se, obezvreujui oca, tuku za vlast orujem kojega se vitezovi stide. La
nazvana demokratija stvorila je berzu lanih vrednosti sa lepim imenima. Reima koje
su devalvirale. Na svet je jedna velika pijaca narcistikih ideala, raznoraznih
nestvarnih slika, imida, na kojoj je vanije kako neto izgleda, nego ta stvarno jeste.
Borba za mo je ispred dostojanstva, materijalne vrednosti ispred integriteta linosti,
imid iznad bia. To jeste zlo. Zlo koje uzima oblik dobroga i zavodi. Treba dobro
znati Boga da bismo ga razlikovali od avoljih oblika i maski, da ne bismo ostali
gluvi, slepi ili na neki drugi nain obogaljeni "sadei tikve" sa njim.

Ipak, taj svet je izazivao eljkovu radoznalost. eleo je da se porve sa njim, da

isproba svoje sposobnosti, vidi ta sve moe, i priblii se svetu svoga oca, otkrije tajnu
njegovog utanja, vidi gde se to zagubio i koju bitku bije. Njegova "ekipa" je ve bila
pristojno uigrana, sa konsolidovanom odbranom. Bekovi i golman su bili na nivou.
eljko ba nije mnogo verovao centarforu. To ime je "davao golove", njegov
profesionalizam, umee da napravi ono to je komercijalno, to se prodaje, na ta
"seku vene", za njega je bio "pitolji na vodu", "trc", "onanija", neto to nije
potovao. Zrela polna ljubav, koju je on negde predoseao kao "pravi metak" u borbi
protiv ekipe zla jo nije preuzela mesto centarfora. Oseao je da se neto menja u
njegovoj potrebi za izraavanjem, da ne moe da se ponavlja, da ima potrebu da
izrazi:
"Neto isto, ali nekako drugaije, sa vie naboja, erotike..., a opet pravo.
Muku ljubav prema eni. I deija ljubav je u njoj, sve je u njoj, ali drugaije... Moj
profesionalizam u 'baratanju spravom', muzikim instrumentom, neto je slino seksu.
Razume? Sposobnost upravljanja svojom 'seksualnom spravom'. Mogu kad god
hoe i koliko hoe, i sprava nikada ne omane, ali to je kao pikado, takmienje u
zabadanju strelica, pitolji na kapisle. Deija igra. Tu nedostaje ludaka strast koju
oseam negde u sebi. Nije to ona agresivna seksualnost od pre... Umem da izrazim
ljubav i enju, bliskost, nenost. Volim Anu i sa njom mi je divno, ali ima u meni jo
neto novo to predoseam. I ba to bih eleo da izrazim i u muzici. Taj naboj, erotiku
celog bia, ekstazu. Verovatno bih trebalo prvo da doivim... To pravljenje pesmica je
obino izdrkavanje u odnosu na ono to oseam negde u stomaku, a to jo ne moe
da izbije kao izvor..."
Da bi mogao da napravi razliku izmeu "kurenja", "izdrkavanja", romantike i
slinih nezrelijih oblika seksualnosti i muke seksualnosti, morao je da ovu oseti u
sebi. Ne samo u "spravi". Zrela seksualnost ne moe da se smesti samo u spravu, ve i
u stomak u kojem se vor raspetljavao, u srce, celo telo. U bie. Naravno, i u glavu.
Glava bi morala da uje sve ono to se deava u telu i da, uz pomo svog znanja,
pretvori taj glas u spoljanji oblik. Onda bi to bilo to. Njegov ranije stegnuti vrat se
oputao, kapija se otvarala. Sve vie je postajao svestan da je bio obezglavljeni
general koji se plai svoje vojske. Glava je bila "gore", odvojena od tela po kojem
jurcaju demoni kao u snu o fiskulturnoj sali. Podsetio sam ga na njegovu pesmicu sa
salvete: "Prazna glava, misli prazne. Zuri u daljinu, glumi sadrinu". Prokomentarisao
je to na svoj nain:
"Jadan je general iza kojeg ne stoji vojska. Plaio sam se svojih oseanja, a
eleo da pravim snanu muziku. To ne moe. Samo ono to osea i ivi moe da
pretvori u umetnost. Sve ostalo je oponaanje, slutnja, nagovetaj. To ti je kao
flertovanje. Kad god sam svirao neto to nisam oseao da je izalo pravo iz srca,
imao sam tremu. Plaio sam se da se ne obrukam. Da me ne provale da sam mali i
folirant. Drkadija. Pravim se da sam neki kurac, a u stvari sam iljokuran. Filozof. I
moja glava se kurila. Sve ti je to isto, glava gore, glava dole, a obe se ponaaju isto,
nakureno. Sterilni intelektualizam. Verbalna onanija. A to bi se neko kurio, ako je
zaista siguran u svoju seksualnost. Seksualnost je u telu, svuda, ne samo u glavi. Ni
onoj gore ni onoj dole. To ti je stavljanje u izlog onoga to nema u radnji. Za svet i za
svoju tatinu. Spolja sam bio veliki jeba, a iznutra se oseao praznim. Moje
samopotovanje je zavisilo od drugih, mada sam se trudio da to sakrijem od sebe i
pravio se kao da mi nije stalo. To je taj strah od uspeha o kojem mi Ana govori. U
stvari, strah da e se otkriti prevara, foliranje. Zato nisam hteo da snimam ploe. I
dobro je to nisam. Sada mi to izgleda smeno. Seam se sebe kao klinca kako se, dok
pikim u vis, hvalim pred drugarima koliko mogu da dobacim. 'Vidi, Care, sto

kilometara!' A car kae: 'Vidi, ja hiljadu miliona kilometara!' ta zna dete ta je sto
kilometara, digne ga, pa prepiki. Ako mi ne veruje, pitaj Cara. Dau ti njegovu
vizitkartu. On se jo uvek trudi da dobaci onih sto miliona kilometara, samo to to
sada izraava u vrstoj valuti. Malo je nezgodno vreme, pa mora da piki uz vetar. Car
je bio dobar deko. To Car mu je stvarno prezime, samo to je on bukvalno shvatio
svoje prezime. Sada je neki buda. Nedavno smo se sreli, pa mi je dao vizit kartu. Pije
sodu bikarbonu. Ja sam ga malo zezao, pa ga pitam 'Care, Care, kol'ko ima sati? Proe
ti ivot u prepiavanju norme?' a on se smeje i odgovara mi:
"Jebi ga, sine, kad sam visoko dig'o letvu. Tako to biva kad se previe sniva..."
I tako je eljko poeo da ulazi polako u svet "treih". Sve manje je svoj
"zanat", svoja znanja i umea, doivljavao kao "spravu za prepiavanje ivota",
sredstvo za kurenje... pa se nije plaio da e biti otkrivena "prevara".
"Sada to drugaije shvatam. Ukapirao sam i ta je Ani htela da mi kae. To
su, ipak, samo praktine sposobnosti za zaraivanje novca i sticanje nove vrste moi.
Bez moi smo ivotno impotentni, ako je dignemo na tron onda smo prepotentni. A to
je, u sutini, isto. Verujem da u nai meru. Moda u, ponekad, preterivati da bih
video kako izgleda, i da bih zadovoljio i istraio i taj deo sebe, ali neu ii preko sto
kilometara. Sanjao sam kako se vozim autostradom u malom automobilu sporijom
stazom, dok pored mene proleu brzi automobili, zatim se nalazim u monoj maini i
vozim kao veliki".
Jo uvek nije mogao da izrazi ono to je hteo i kako je hteo u svojoj muzici, to
jo nije sazrelo u njemu, ali je bio odlian u svom poslu. Napravio je plou sa
narodnom muzikom u "novom fazonu", ubacujui rok ritam i zvuk, neobine
aranmane i tekstove u kojima je bilo manje suza i seenja vena, dobrih caka,
erotskog zaikavanja i dvosmislica. Pesme je "uvalio jednoj poznatoj domaoj
pevaljki" i napravio veliki bum na tom tritu. Poeli su da ga saleu sa narudbinama
i plaaju duplo da njima da bolje pesme. Ana i on su otvorili studio za snimanje
muzike koji je stalno bio pun rok i pop muziara, ali i narodnjaka. To je donosilo
dobru zaradu. Kupili su dva dobra automobila, putovali u oping ture po "novo perje i
nove sintisajzere". Smatrali su ga majstorom svog zanata, tata-matom za nabijanje
tiraa. Ana je bila profesionalac za marketing. Plivao je dobro i u tim vodama i
gungula ga je zabavljala neko vreme. Sve se vrtelo oko njega.
"Potezao sam konce. Dosta se i sprdao pravei tos pesmice, ali je to donosilo
lovu i plate za prilian broj ljudi koje smo, irei se, zaposlili. Napravili smo dobar
tim i radimo lako. Zabavljamo se. Ima ari u toj borbi i radu sa dobrim timom. To je
kao igrati koarku sa ekipom uigranih profesionalaca. A ja centar. To funkcionisanje
jednog organizma sa lakoom i elegancijom je zabavno".
Nai razgovori su se, uglavnom, pretvarali u askanja. Bio je vie okupiran
spoljanjim dogaanjima, ali nije eleo da prekinemo analizu. Vreme mu je bilo uvek
na knap. ekale su neizvrene obaveze. Retko je odlazio i kod Koste koji mu je rekao
samo:
"Ko ne ode, ne moe ni da se vrati".
A onda je dolo ono "a onda". Osetio se strano umornim.
"Razmiljao sam o tome kako sam se, izgleda, za ovo vreme samo igrao, ali
ozbiljno. Istraivao sam neke svoje mogunosti, svet takmienja i, usput, napravio
jedan organizam koji me sada obavezuje. Tu je gomila stalno zaposlenih ljudi ije
porodice ive od dobre plate i naeg posla. Tu je i Ana. Ona je sigurnija kada ja radim
praktine i prizemne stvari. Oseam se odgovornim. Ne samo za sebe. To je za mene
neto novo, a u stvari i nije. Zar nisam bio besan to sam morao da budem bebi-siterka
svojim sestrama i ispunjenje praznina svoje majke. Ali to nije isto. Ovo su ljudi koji

su svojski obavljali svoj posao i dobro zalegli za firmu. ta bi tek bilo da imam enu,
decu i veliku kuu, standard i sve to uz to ide! Ispada da sam ponovo uao u ulogu
deka koji obeava, zahuktao mainu u kojoj sam motor, pa bih sada da se izmigoljim.
Zar nije i moj otac tu negde poeo da se mrsi? Na odnos je postao mnogo blii.
Imamo o emu da priamo. Obojica smo sada kao neki biznismeni. Imamo
odgovornost, teret na leima. Odrasli ljudi. Primeujem da sam i ja postao mnogo
utljiviji. Kao on. Ja to obino objanjavam time to dnevno moram da kontaktiram sa
hiljadu ljudi, pa jedva ekam da zatvorim usta. Plaim se da sam, negde u urbi,
ispustio i izgubio svoje snove. Morau da ih potraim. Samo, gde li su mi ispali? Da
ih nije neko pokupio? Rekao sam Ani da svima kae da sam na godinjem odmoru,
kao pravi sindikalac, i da me nee biti bar mesec dana. Idem da potraim svoje
snove".
A gde bi ih drugo traio, nego u avliji svoje babe. Kada se vratio, odluio je ta
e uraditi. Predloio je Ani da izdaje studio na sat onima koji ele da snimaju. On e
pomoi ako zakripi, ali nema nameru da tu vie radi.
"Od koga je, dosta je. Bie dovoljno da se isplate plate i trokovi i da njima
ostane neka solidna kinta. Moe i da ga proda, ako te ne zanima da radi".
Ana je sasluala njegovu priu gotovo nezainteresovano, to ga je zaudilo.
Nju je muio drugi problem. Poziv za vojsku koji ga je ekao na stolu.
VOJSKA
Prvih mesec dana u vojsci oseao sam se kao Marsovac.
"Lezi! Dig' se! Ustaj! Sedi! Zategni arave! Kad baci kapu na krevet, da
odskoi! U korak!"
Bio sam smean sebi u uniformi, oian "na lonac". To ti je kad te iaju tako
kao da ti stave lonac na glavu. Ono to je ispod lonca oiaju "na jedan prst", a ono to
pretekne na nulericu. Tako iaju "gutere", novopeene vojake. Oni koji su "stare
kuke" imaju tu privilegiju da se, pozadi, iaju na crtu. Statusni simbol. U poetku mi
je smetalo sitno iivljavanje sitnih riba. Ve prve nedelje sam zaradio ribanje klonje
jer sam desetaru koji mi je rekao:
"Ej, ti smeni, poravnaj se", odgovorio:
"Jebo ti smeni mater".
Mogao sam da proem i gore, jer sam drugoga desetara raspalio pesnicom
pravo u elo ispred stroja kada mi je, pregledajui opremu, uzeo vojniko ogledalce
na ijoj pozadini je bila Anina slika i prokomentarisao:
"Dobra pica, ko li sad ovo uva?"
Kapetan mi je oprostio ovaj incident jer su ovde majka, sestra i devojka
svetinje koje se ne smeju vreati. Sve mi je to kasnije postalo smeno, ak simpatino
i zabavno. Ti desetari su bili dobri momci, i postali smo odlini drugari ivei "u
istom amcu". Sitna podjebavanja su jedan ritual inicijacije, sveani prijem u bratstvo.
Male meusobne pakosti su oblik zbliavanja. Te detinje gluposti se kasnije
prepriavaju kao doivljaji iz vojske, nametanje kreveta tako da se raspadne im
legne na njega, sipanje paste za brijanje u usta dok hre, mazanje lica imalinom,
"voenje bicikla", paljenje pareta papira izmeu nonih prstiju usnulog "gutera",
lupanje prstenca otpozadi... i sline bratske nenosti. Ubrzo sam dobio i nadimak.
Zvali su me Deda jer sam bio najstariji vojnik u vodu. Otkrili su da umem da crtam i
zaduili me da ureujem panoe u kasarni. Dobio sam i poasno mesto "ate", pisara
koji pravi raspored deurstava, strae, poarstva i izlazaka u grad. To ti je vlast, brajko
moj. Postao sam i vlast, ovee! Zna kako se kae, ako hoe da vidi kakav je ko
ovek, daj mu vlast u ruke. Nisam bio loa vlast. Trudio sam se da budem pravedan.
Uivao sam ugled i potovanje, posebno kod kuvara. Uvek su mi stavljali duplu

porciju i bolje pare mesa, a ja njima bele kartonie za izlazak u grad. Nema, sine,
svako je podloan mitu i korupciji. Vojska ti je ivot u malom. Ne kae se dabe da
nije ovek onaj koji nije bio u vojsci. Eto, postajem ovek.
Tu ima svakakvih tipova. Ovo je retka prilika da upoznam raznorazne ljude sa
kojima, inae, nikada ne bih mogao da provedem toliko vremena, da ivim sa njima,
da im upoznam duu. Napolju sam birao svoje ljude, za mene posebne, sa kojima sam
eleo da se druim. Shvatio sam da su i ovi ljudi, u sutini, isti. Nisu bili obrazovani,
nisu umeli da se izraavaju na moj nain. iveli su obian ivot. Upoznajui ih,
vremenom, otkrio sam da jedno takvo udo kao to je ivot ne moe da bude obino.
Svaki od njih ima neku svoju tajnu, neku bajku koju ivi. Neponovljivu. Individualnu.
Izgleda da sam esto u ivotu bio nepravedan prema ljudima, smatrao se nekom
elitom, neim posebnim. Mnogi od nas ne umeju da ispriaju svoju bajku, ali ih to ne
ini manje vrednima ni njihovu bajku manje zanimljivom. A bajke su, u sutini,
sline. Iza njih stoje sline elje, potrebe, snovi, nadanja. Poeo sam da otkrivam
jednu vanu stvar u ivotu skromnost. Skromnost nagrauje, daje oseaj
zajednitva. Meu tim momcima naao sam prave drugare, pajtose. Zajedno smo jeli,
pili pivdu, ribali klonju, glancali podove u hodniku i spavaonicama, podmazivali i
istili oruje i sanjali vojnike snove. udno je da sam ba u jednoj sredini koja ima
vrstu hijerarhiju shvatio vrednost i individualnost svake ljudske due.
Eno ga Mate, zvani "Brzi Gonzales". Opet tri. Fasciniran je tranjem. Uvek je
spreman da deura nou da bi ujutru, kada mu je vreme za trening, mogao da tri. Svi
jedva ekaju da se menjaju sa njim. Zbog toga je, muenik, toliko neispavan da sam
ga jednom izgubio vodei grupu na strau. Kad smo doli na straarsko mesto,
okrenem se, kad ono jedan manje. Nema Mate. Nalevo krug i nazad. Naemo Matu
kako, otvorenih oiju, spava i ide oko drveta. Naiao ovek na drvo, svidelo mu se, pa
ga uva i spava hodajui. A ujutru, Mate tri li tri, koristi svaki slobodan trenutak.
Pitao sam ga ta je sanjao. Kae:
"Sanjao sam kako trim, sve bre i bre dok ne poletim".
Zavrio je osnovnu kolu i ostao na selu. Ne ume da pie o tome kako i gde bi
eleo da odleti, ali ume da tri. I tri ovek. Ja mu kaem:
"Mate, Ikaru moj! Tri, prijatelju, tri. Ko kae da ovek ne moe da leti?
Lau! Drim ti paleve!"
Prole nedelje je otputen iz vojske "Rista Kavasaki". I on je u svom filmu.
Ludo smo se zezali. Od prvog dana Rista je, umesto da radi jutarnju fiskulturu, jurcao
po dvoritu kasarne i, kobajagi, vozio motor.
"Brm, brm, uvaj, ide mona maina!"
U poetku su ga kanjavali poarstvima, deurstvima, ribanjem, neizlaenjem
u grad, a onda odustali i pustili ga da vozi motor mislei da e mu dojaditi taj nain
pokazivanja da je lud kako bi se oslobodio vojske. Rista je, meutim, i dalje vozio
svoj Kavasaki, predano pokazujui svima da "ne jebe ivu silu", sve do dana kada je u
obilazak kasarne doao pukovnik.
"ta to radi, vojnie?", pitao je, videvi Ristu kako "brm-brm" kroz dvorite.
"Vozim motor, drue pukovnie", odgovori Rista mrtav 'ladan zaustavivi se,
ugasivi mainu i uredno pozdravljajui pukovnika. Dok smo se mi previjali od
smeha, kapetan i vodnici su kiptali od besa.
"Dobra maina, vojnie, pazi samo da nekoga ne zgazi", ree pukovnik i
nastavi dalje. Ristu su, sutradan, poslali na pregled kod vojnog psihijatra koji ga je
oslobodio daljeg sluenja vojnog roka. Obukao je civilku, izljubio se sa drutvom,
razmenio adrese i telefone i krenuo "u ivot". Na izlazu ga pozva kapetan.
"Izvol 'te, drue kapetane", ree Rista u stavu mirno.

"Da nisi neto zaboravio?".

"Nisam, drue kapetane, na ta mislite?", odgovori on mrtav ozbiljan, kao
zaueno.
"A gde ti je motor?", kapetan e eretski.
"A motor? Njega ostavljam vama i pukovniku da se vozite", otpozdravi Rista
Kavasaki i ode.
Prija mi ova rutina posle one ludnice u kojoj sam iveo. Ponovo mogu da
ujem sebe. Nedostaje mi Ana. Bila je na zakletvi sa mojim roditeljima. Keva je
plakala i delila mi savete kako da ne nazebem. Sada, kad sam odvojen od Ane, vidim
koliko je na odnos uao u neke druge vode. Postali smo kao drugari, ortaci, saradnici,
prijatelji. Stalno smo bili zajedno, sa istim ljudima. Deavale su nam se iste stvari,
priali smo o njima, ali kao da smo, unapred, znali ta e ono drugo da kae. ak mi
se inilo da poinjemo i fiziki da liimo jedno na drugo. Oseao sam da se spolja
deava svata, a iznutra malo toga novog. Nema pokreta. Tapkamo u mestu. Nema
unutranjeg uzbuenja, strasti. U stvari, nema tajne. Ljubav ne ivi u ravnici
sigurnosti i rutine. Da bi ljubavnici ostali uzbudljivi jedno drugom, moraju da se
menjaju, da osim onoga zajednikog, imaju neto svoje to proivljavaju, to vri u
njima i sazreva. Da bismo delili ta uzbuenja tajne i otkrivali ih, moramo ih imati.
Sam sebi sam, posle poetne biznismenske euforije, postajao dosadan. Kao da sam
traio uzbuenje spolja, u stalnim poslovima, zvrjanju telefona, pregovorima,
uspesima, putovanjima. To postane kao droga. Stvara zavisnost. Poeo sam da
verujem u to pravljenje imida, dobrih caka, industriju arenih laa koje pale, koje su
dobra roba za iroku potronju i medije. udno je to. Uspelo je i kada sam pevao iz
srca i kada sam to inio iz kefala, proraunato. Samo to sam, pevajui one svoje
prave pesme, video zvezde u oima onih koji su ih sluali. I u svojim oima. U
ljudima moe pokrenuti svata. Samo ih zabaviti ili nasmejati, a moe im doi i do
srca.
Ovde mogu da oslukujem sebe. Iako je okolo mnogo glasova, komandi,
tandrkanja... u stvari je tiho. To nije ona vrsta buke koja zagluuje glas due. A on mi
apue neke melodije. Lepe su. Mirne i nostalgine. Konano neto moje. To su
pesme za Anu. Ona je oslobodila moju nenost. Obradovae se. Poslau ih umesto
pisma, na kaseti. Samo da se dokopam nekakvog instrumenta. Pogledau u vojnikom
klubu. Tamo sigurno imaju bar neto to svira. Nedostaje mi i Kosta. Posebno Marko.
Sada oseam da sam se preteranim aktivnostima udaljio i od njega i od sebe. Kad
postignem neki uspeh, ja se zanesem time, smanji se napetost i nije mi do analiziranja.
Sada kad sam sam, vidim da ima jo mnogo toga o emu bismo trebali da
razgovaramo. Povremeno imam komarne snove. Sino sam sanjao kako sam uvezan
zavojima kao mumija i ne mogu da se pomerim, a nemam ni glas da viem. Probudio
sam se sav u znoju. Dobio sam i neku dosadnu upalu beike, pa esto nou idem u
toalet. Moram da naem neki instrument. Usamljen sam bez muzike.
Uao sam u vojniki klub. Bilo je otkljuano, ali unutra nije bilo nikoga.
Otvorio sam vrata muzike sale i poskoio od sree. Pravi pravcati polukoncertni
klavir od drveta, ica i dirki! Deija radost. I jo natimovan! Otkad nisam svirao.
Oseao sam se kao dete kad se popne na trenju. Svirao sam i svirao, a prsti su mi
leteli po dirkama. Prosto sam se divio sam sebi. Odjednom me presee snaan muki
glas, tako da ostadoh bez daha.
"Iz koje si ete vojnie?!"
Uh! ta sam sada napravio! Trebalo je da traim dozvolu, da pitam nekoga.
Promucah:

"Izvinite, drue stariji vodnie, nije bilo nikoga, ja sam samo malo... nisam
mogao da odolim..." Podigao sam glavu i ugledao krupnu, brkatu muku figuru sa
toplim oima.
"Ma, ne pitam te to...", nastavi brka malo tiim glasom, "... nego, iz koje si
ete?"
Pao mi je malo kamen sa srca. Oseao sam se kao da sam ukrao teglu sa
slatkom od lubenice iz vitrine.
"Iz prve", odgovorih skrueno.
"A je l' ima kui neki svoj instrument na struju?"
"Imam ceo arsenal", rekoh, slutei da bi od ovoga moglo jo i neto dobro da
ispadne. Brka je poeo da se zadovoljno smeka:
"Odlino, vojnie. Onda se, blago meni, odma' spakuj, pa kui. Donesi
skalamerije koje ti trebaju i, kad se vrati, prelazi kod mene. Ima tu jo vojske koja
zna da svira, ali ti mi se ini profesionalac. Ima da ih skupi i da mi napravi
orkestar. Je l' jasno? Ako valjate, sviraete u Domu armije. A mora da valjate. Ajd'
sad. Je l' jasno?"
"Jasno, drue stariji vodnie. Nema da fali".
I tako mi je upala kaika u med. Brkati grubijan je bio dua od oveka. Kada sam,
posle est meseci, dobio prekomandu, najtee mi je pao rastanak sa njim. Pustili smo
muku suzu, obojica.
Dobio sam pet dana odsustva da donesem "skalamerije". Prevoz je, naravno,
plaala vojska. Brka je sve organizovao. Prvo sam svratio do babe da vidi kako joj
unuk izgleda u uniformi. Bila je oduevljena i rekla mi da sam ja njena dika, a onda
me naterala da joj onako uniformisan, sednem u krilo. ta sam mogao. Nareenje,
izvrenje. Ana me je ekala na stanici i obesila mi se oko vrata. Sva je bila seksi. Ne
zato to sam ja bio zagorela vojniina, nego je stvarno bila seksi. I ona je meni rekla
da sam seksi i da je pale moji uljevi na rukama. Pogledao sam svoje ogrubele ruke i
kou sa koje nisam uspeo ni sapunom da skinem ostatke ulja za podmazivanje to mi
se uvuklo u pore. ta tu ima seksi? Al' ajde, kad ona tako kae. Bila je radoznala da
vidi vojnike duge gae uivo.
Sutradan sam otiao na ruak kod roditelja. I njih sam se ueleo, iako je bilo
perioda kada ih i due nisam viao. Bili su mi drai, bezopasni i blii. Primetio sam
da su ostarili. I roditelji stare. Malo sam se trecnuo. To ranije nisam primeivao.
Drugaiji su. Kao da ih prvi put stvarno vidim i upoznajem. Naroito majku. Odavno
je nisam tako oputeno zagrlio. Mnogo smo propustili. ao mi je zbog toga. Sestre su
bile na putu. Otile da se provedu sa drutvom. Kako malo znam o njima. Ispraviu to
kada se vratim. elim da upoznam svoju porodicu, svoju krv. Niko od njih me ne
ugroava, ne optuujem ih ni za ta. Nema napetosti, oekivanja. Otvoren sam prema
njima, zahvalan za ono to su mi pruili. Voleli su me onako kako su umeli i koliko su
mogli. Besmisleno je obezvreivati ono to je bilo dobro zbog onoga to je bilo loe.
Moja majka je, posle samo tri meseca porodiljskog bolovanja, morala da krene na
posao. Takvi su tada bili propisi. Ostala je ponovo u drugom stanju, pored ostalog, da
bi mogla da uzme bolovanje i bude kod kue sa mnom. To sam skoro saznao. Tada se
teko ivelo. Nisu imali ute banke. Bili su goli kao pitolj i poinjali od nule. Ko zna
ta se sve spolja deavalo, o emu ja nemam pojma. ta je sve mrsilo njihove ivote i
ubacivalo ih u film koji su iveli. Ja sam, kao svaki klinac, sve shvatao lino. To je
zato to ja ne valjam i zato to me ne vole. Kako sam drugaije i mogao. Sad, ta je, tu
je. Oprostio sam im i ono za ta su bili krivi i ono za ta nisu. Nadam se da e i oni
meni. Da smo svi ivi i zdravi, bie dana da nadoknadimo proputeno koliko budemo

mogli. Bio sam esto nepravedan prema njima, ali se ne oseam vie krivim zbog toga
jer bi to bilo nepravedno prema meni.
Vie me ne progoni krivica. Moja savest se prijateljski odnosi prema meni.
Imam dobro oseanje u kontaktu sa ljudima i, kada ponem da ga gubim, znam da
neto nije u redu. Onda mi je ao zbog toga. elim da povratim dobro oseanje i
gledam ta da uinim da bi se to desilo. Tuga ne raa inat, ve elju da popravim
stvari, da nadoknadim ono to sam pokvario. I muzika koja sada izlazi iz mene je
nena, setna, pomalo tuna. Nije to ona ista enja i iekivanje koji su me ispunjavali
dok sam svirao Nadinu pesmu. To je drugaije oseanje. Meavina zahvalnosti i tuge,
rastajanje, ne znam od ega. Nostalgija zbog rastajanja sa starim, a opet radost zbog
neega novog, to oseam da dolazi. Ne mogu to reima... rei su siromano sredstvo
za izraavanje oseanja, ili ja nisam vian tome. Oseanja su treptaji, suptilna
podrhtavanja u naem telu. Rei ne mogu da tako vibriraju ili moda ja ne umem da
sviram na njima, da im podesim frekvenciju. Za mene je muzika najblia oseanjima.
Ona je vibriranje. Ako pronaem talasnu duinu vibracija svojih oseanja, to se
jednostavno uje kad sviram. Poklopi se. To nije metafora. Fiziki se dogodi. Nemam
neki instrument da dokaem da je tako, ali sam sto posto siguran da se tako deava.
Osea se na bubnim opnama. Iste vibracije i sa jedne i sa druge strane.
Lepo sam proveo svoje odsustvo, pokupio sve mogue skalamerije koje
proizvode ton i vratio se u kasarnu. Naao sam nekoliko momaka koji umeju da
sviraju i napravili smo solidan orkestar. Spremili smo prikladan repertoar. Red kupus,
red slanina. Malo borbenih, malo narodnjaka, pa red lagera, kao zain, i na kraju
kolce. Rokaj! Kada smo odradili obavezni deo programa, imao sam vremena da
carujem u svom carstvu. Preselio sam se u klub. Brka je jedva ekao da ujutro doe na
posao i uje ta sam novo snimio. Sluao bi me satima, klimao se na stolici i, sa
vremena na vreme, progovorio,
"E, moj deko, kome je Bog dao, dao mu je".
Napravio sam odline pesme. Bio sam zadovoljan. To mi se retko deava.
Jedva sam ekao da ih Ana uje. Brka je obeao da e mi srediti odsustvo da ih
snimim u studiju.
Ana je bila oarana. Kae da je ovo najbolja i najzrelija muzika koju sam do
sada komponovao. Zvui joj nostalgino. Kao zatije pred buru, opratanje sa nekim
koga volim pred dalek put. Osea da se neto snano valja iza tih smirenih i
rasplinutih harmonija. Ona ume da slua i da uje moja oseanja. Pita me kuda ja to
idem. Ne znam.
ESTA GODINA
720. SASTANAK
eljko se vratio iz armije. Rekao mi je da je esto, u mislima, razgovarao sa
mnom i da ima mnogo toga da mi ispria. Ponovo smo se redovno viali.
"Oseam da je na redu neto jako bolno, neto to se teko moe izraziti
reima. Kada se prepustim takvim oseanjima, ne mogu da podnesem da mi nisi pri
ruci... ti periodi izmeu sastanaka su mi nepodnoljivi. Zato se ponovo vraam u ono
svoje stanje kada oseam da sve mogu sam, da mi niko ne treba... Niko iz ovog sveta
u kojem su ljudi obini, nepouzdani... Znam da je to moja najjaa odbrana, ali... ona
se javlja automatski, bez moje volje, kao osigura koji reaguje iskljuivanjem na
poveani napon... razume? Oseam da se nalazim na poslednjoj stepenici... vratio bih
se na staro... Moda bih mogao da se pustim, da se ne branim kada bih znao da si mi
dostupan kad je potrebno, kad me uhvati... Da li bi mogao da odvoji vreme da radimo
neki period bez prekida, bez praznih dana?"

Prihvatio sam. eljko nije od one vrste ljudi koji izbegavaju suoavanje sa
sobom kaei se o druge. Nisam se plaio da bi zadovoljavanje njegove elje
podstaklo vezivanje koje ne bi bilo usmereno ka razreavanju i zrelijoj nezavisnosti.
Bilo mi je drago to je uopte imao hrabrosti da to trai od mene. To je ve bila
promena. Da bi traio, morao je da osea potrebu malog deteta, da je ne negira, da
veruje da nee biti odbijen i izneveren, i da se prepusti. Iskreno se divim osobama sa
kojima radim kada se hrabro prepuste bolnim oseanjima detinje bespomonosti i
zavisnosti. eljko je krenuo sa negativnim oseanjima prema meni, iako su mu
izgledala nerealno. Optuivao me je da sam depresivan i da sve mora sam da radi.
"... ini mi se da si umoran, depresivan. Sigurno te iscrpljuju klijenti sa kojima
radi. Teko je sluati tue muke... Svi neto trae od tebe, a jo sam ti se i ja nakaio
svaki dan... Oseam da sam ljut na tebe zbog toga, iako znam da ti nije lako. Zato
dozvoljava da te drugi isisaju? Kako mogu da se prepustim kad si prazan? Jo ti
samo ja falim".
"Plai se da e me isprazniti?"
"Sve mi je pomeano. Nekakva srdba je u meni... i strah. Kad mi neto kae,
i znam da je tano, ujem u sebi glas koji ti govori: "Ma ta ti zna, ti si nesposoban.
Nita ne razume. Ne treba mi! ta e mi sada!" Onda mi doe da govorim rune
rei. Govno, pika, kurac, dupe... da budem nevaljao... Ti zna ta je meni. Mogao bi
da mi pomogne. Da me oslobodi ovih runih oseanja... Samo da hoe. Ali ja ne
mogu da te pokrenem. Pasivan si. Ne dodiruje te moja muka. Ima dosta svojih muka.
Pitam se da li si pristao da mi posveti vie vremena zbog svoje nauke. Da bi neto
vie otkrio jer je malo budala koje bi se, kao ja, upustile u ovakve stvari. Moda se
proslavi na mom sluaju... Zamiljao sam kako postaje slavan izlaui prikaz mog
sluaja na nekom simpozijumu. Kako izgrauje svoju veliinu na mojoj... Kakve
gluposti! Ja elim da mi se ti divi i da ono to je dobro u meni izazove zadovoljstvo i
ponos u tebi. Ti si zasluan za moje uspehe... i ja za tvoje... Tako i ja mogu tebi neto
da dam... iako sam dete... Drugi glas sve to obezvreuje. Nisi zasluio da uestvuje u
mom uspehu, da se ponosi... ali onda sam i ja bezvredan. Nita ne dajem, ne
izazivam zadovoljstvo u tebi, nisam vredan ljubavi. Tu se prekida krug..."
"Osea da ja tvoj trud ne doivljavam kao davanje, pokuaj da me ispuni
ponosom dok gledam kako dobro napreduje, raste?"
uti. Imao sam utisak da me nije uo. utao sam i ja nekoliko sekundi, a onda
nastavio: "Misli da me drugi iscrpljuju, pa ne mogu da odgovorim na tvoje potrebe i
osetim vrednost tvog truda, tvog davanja...", izgovorio sam laganim ritmom jo
nekoliko reenica dok nisam shvatio da on ne razume ta mu govorim iako paljivo
slua. Da bih proverio, nastavio sam da recitujem poeziju istim tonom. Nije primetio
nita neobino, sve dok nisam poeo da govorim engleski. Prenuo se i upitao me
zaueno:
"Zato govori na engleskom?"
"Nije ti udno to sam malopre recitovao poeziju?"
"Kakvu poeziju?"
"Imao sam utisak da ne razume ta ti govorim iako me slua, pa sam hteo da
proverim..."
"Zaneo sam se... uo sam samo tvoj glas kao melodiju... nisam razumeo rei.
Nisam ih ni sluao. Samo sam oseao da mi govori neto dobro. Tako sam se oseao
dok mi je majka itala bajke. Kad je imala vremena... I njen glas je melodian..."
Mozaik se polako sklapao i otkrivao izgled slike. Pomaljale su se centralne
kockice. Izvirala su prijatna seanja na odnos sa majkom. Ne onom idealnom,
zamiljenom, ve majkom koja ga je dojila, mazila, priala mu prie i uspavljivala ga

svojim uspavankama. enom od krvi i mesa. To je bila ista ona koja je izazivala
njegov bes, ljubomoru, zavisnost i bespomonost. Majka iz "ovog sveta obinih
nepouzdanih ljudi". Osoba sa svojim vrlinama i manama koju je mogao da voli i
prihvati takvu kakva jeste.
Razboleo sam se i ostao u krevetu nekoliko dana. eljko je esto zvao u strahu
da mi se stanje nije pogoralo. Kasnije mi je ispriao da se plaio da u umreti. I on je
oseao smetnje u disanju, pritisak u grudima i preskakanje srca. Odlazio je nekoliko
puta kod kardiologa koji mu je rekao da je "sve na nervnoj bazi". Hipohondrine
tegobe su ubrzo prestale, ali su ih zamenile krae psihoanalitike literature iz oblinje
antikvarnice... Iako sam se plaio da ne nanese neku tetu sebi, nisam preuzeo ulogu
pedagoga koji deli savete. Analiziranjem i razumevanjem takva ponaanja su
nestajala. eleo je da budem deo njega, njegov produetak. Ili da on bude deo mene.
Naizmenino me je idealizovao i ruio svoj ideal.
Doneo mi je i svoju novu plou. Muzika mu je stvarno divna. Dodiruje. Ana je
u pravu. To jesu note odvajanja, ali ne i note naputanja. Predviao sam da se i na
psihoterapijski rad privodi kraju. Nisam znao tano kada e taj kraj doi i kako e
izgledati, ali se desilo neto to mi je govorilo da smo blizu. Na poetku jednog
sastanka imao sam hitan telefonski poziv, pa sam izaao iz kancelarije i zamolio
eljka da malo saeka. Kada sam se vratio posle desetak minuta, zatekao sam ga kako
oputeno spava na kauu. Posmatrao sam ga neko vreme. Malo je smrao. Lice mu je
postalo muevnije, grublje, obrazi pomalo upali. Nije vie imao onako detinjasto lice,
kao kada sam ga upoznao. Osetio je moje prisustvo i probudio se. Pitao sam ga kako
se osea.
"Oputeno. Kao pored reke. esto sam beao od ljudi na reku. Satima bih
sedeo i posmatrao kako tee. Gledam ja nju kako tee, ona mene kako diem i niko
nikome ne smeta. Ne oekujemo nita jedno od drugoga. Tada bih se oseao kao da
rastem. Reka je nenametljiva. Uvek ide dalje, a uvek je tu. Nije kao more. More me je
malo plailo. Ono se ne kree, duboko je, mrano, moe da proguta. Voda je kao
majka. Sada mogu i pored ljudi da se oseam kao pored reke. Ne ugroavaju me. Ne
moram da beim. Mogu da ostanem sa onima koje volim, a mogu i da odem, a da sam
ipak sa njima. To je to. Da budem kao reka, da stalno nekuda idem, a uvek budem tu.
Neto se u meni sprema, kao da dolazi vreme veih voda. Oseam da mi izvori naviru
ali me to ne plai..."
Dolo je jo jedno leto. Biljana, na deki i ja smo se spremali da odemo u
malo ribarsko mesto na junoj obali. Tamo ve nekoliko godina letujemo u kui na
samoj obali mora. erka je planirala odmor "za svoj gro". Nae mesto joj je bilo
isuvie mirno i dosadno. Za matorce i decu. eljko je ponovo okupio grupu i otiao da
svira na ostrvu gde su, uglavnom, letovali strani turisti. Ana je pratila neki festival u
inostranstvu. Kosta je i dalje pravio svoj svet. A Tanja? Bolelo me je to to nisam
znao.
EVA
Opsednut sam Sambom. Ima neto u tom ritmu. Neto vanvremensko.
Iskonska, nadrealna erotika. Samba je golicava, radoznala, strasna i nena kao
ljubavna predigra. Duboko u mom telu, negde u karlici i stomaku, krije se nevidljivi
bubnjar koji u transu dlanovima dodiruje kou kongi, zategnutu poput enskih bedara,
i miluje inele metlicom. Stomak mi je oputen. Negde ispod pupka ujem bas
bubanj. On zapoinje talas. On je epicentar iz kojega se energija iri po celom telu kao
koncentrini talasi koji se stvaraju kada kamen upadne u duboku vodu. Talas. Da,
Samba je talas. Ona me pretvara u talas koji se podie i pada i opet podie... gri i
oputa kao crv, pulsira... tee. Tam, ta, ta, tam, ta, ta, ram ta... Samba je ivot. Ritam

ivota. Odsjaj nebeske erotike, venog izvora stvaralatva, koja obuzima itavo bie i
projavljuje lepotu u svetu.
Momci iz grupe su ve poeli da me zezaju zbog moje opsednutosti, naroito
kada se zaboravim i ne primetim da se klatim u ritmu dok hodam. Kau:
"Bilo bi bolje da kresne neto dobro, pa da se smiri".
Okupio sam ekipu sjajnih muziara, udaka. Ne zna se ko je od koga lui.
Muziari su, uopte, posebno opaljena vrsta ljudi. Bubnjar nam je pravi kauboj. Nosi
kaubojski eir, izme sa mamuzama i kuva kafu u kaubojskom lonetu na zippo
upaljau. ivi u brvnari pored reice ispod planine u kojoj je veliki rudnik. Uvrteo je
sebi u glavu da u reci ima zlata i, kad ne svira, ispira pesak i mulj kroz sito. Uporno se
nada da e ga nai. ak do mora je stigao na mopedu koji je, kae, njegov poni. ihaiha nekoliko stotina kilometara. Moda ovek negde i naleti na zlatnu icu. Ko zna,
sve je mogue u ivotu. Ako verujemo.
Basista nam je albinac. Smean je kao crtani film. Mali oveuljak bez
pigmenata koji se suna svaki dan. Uvee je crven, a ujutru, opet beo. Nada se da e
mu iznenada proraditi neki skriveni pigmenti. Vano je nadati se. Kakvi su da su, ali
kad uzmu svoje instrumente, prave malu decu, posebno u kasne sate kada se raja ve
razie i otkaimo se, pa opalimo za svoju duu i aicu noobdija. Ako pada kia i
bata ne radi, onda ja sviram sam u baru kao "one man band". Jedne takve noi prola
je kroz moj ivot Eva.
Pljutala je kia, duvala bura, sevalo je. Oseao sam se udno. Ponovo neko
nadrealno oseanje. Kao da sam na granici izmeu dva sveta. Iekivanje. Neto e se
dogoditi. ta se moe dogoditi? Bio sam gotovo sam u baru i svirao sambu za svoj
gro. Samo je, u zamraenim separeima na kraju sale, svetlucao po koji ar od
cigarete. Ovo je usamljena krma na kraju sveta. Zona sumraka u koji me uvlai
samba. Ne znam vie ni ta sviram. Ona svira sama sebe. Improvizuje, uvija se, talasa,
zavodi me. Kroz visoki iskoeni prozor preko puta mene videlo se nebo. Prestala je
kia, razili se oblaci. Zvezda padalica! Ili avion? Treba da poelim elju. Ne mogu da
je smislim. A onda se ona smislila sama. Neko je moju elju pretvorio u stvarnost, dao
joj spoljanji oblik. Oblik kakav nisam mogao ni da zamislim.
Pojavila se niotkud na podijumu ispred mene i poela svoj ples. To je to to
samba krije u sebi. Magija. Ljubavni zov. Ova prelepa enka je ula moj ljubavni zov
i dola da igra za mene. Kapija se ponovo otvara? Jo jedno bie iz Nadinog sveta?
Gledao sam tamne, blistavo glatke duge noge dok su se izvlaile kroz duboke liceve
mekane leprave haljine. Dlanovi su mi brideli. eleli su da klize lagano po tim
zategnutim svilenim listovima i butinama, da ih dodiruju kao perom, suzdravajui i
odlaui snanu potrebu da ih raire i priviju oko pojasa. Usne su mi podrhtavale od
elje da okuse sone, mekane usne rasne mulatkinje, a onda zalutaju ispod njene
haljine i poigraju se sa nabubrelim bradavicama, popiju vodu iz njenog pupka,
grickaju kukove. Neto snano me je podiglo sa stolice. U trenutku sam shvatio da ovi
zvuci i melodija koju prave ipak zavise od mojih prstiju. Samo je ritam maina sa
programiranom pratnjom bas i ritam gitare na sintisajzeru nastavila da pulsira. Priao
sam i kleknuo ispred nje. Igrala je budei svako uspavano jedro u mojim elijama.
Provlaei svoje duge prste kroz moju kosu prislonila je moj vreli obraz na
svoj stomak i nastavila da igra. Ludi bubnjar je udarao ispod njenog pupka dok mu je
moj, u transu, odgovarao sa druge strane koe. Uspravljao sam se polako. Noge su mi
podrhtavale kao da sam prikljuen na struju. Oseao sam da sam mnogo vei, kao da
mi se telo proirilo, ispunilo silnom neobuzdanom snagom. Uhvatila me za ruku i
povela ka vratima. Zapahnuo me sve vazduh. Krenuli smo kamenim uzanim
stepenicama prema mojoj sobi. uo sam samo, sve slabije i udaljenije, pulsiranje

ritam maine. Bubnjar u stomaku je postajao glasniji i razuzdaniji. Ui su mi se

zaepile od njegovog besomunog dobovanja.
Nije nosila nita osim haljine, a ispod haljine je nosila lepotu. Tamnu, glatku,
mekanu, oblu, zanosnu lepotu. Dok je moj levi dlan istraivao desnu poluloptu njene
oaravajue zadnjice, levi je klizio zavlaei se izmeu toplih glatkih butina sve do
vlanih kovrdica koje su pokrivale epicentar strasti. eleo sam da ga liznem i ljubim.
Eva nije bila nita manje radoznala. Ispitala je sve delove moga tela, a onda obema
rukama uhvatila moju zadnjicu i privukla me k sebi. Postali smo jedna melodija, jedan
ritam, jedan talas. Kapija se otvorila. Jo jedno bie iz Nadinog sveta spojilo se sa
mnom. Tonuo sam u njenim dubinama, topio se kao maslac na suncu, nestajao, gubio
granice svog tela. Ne znam kada sam zaspao, ne seam se toga. Seam se samo
duboke oputenosti, neobinog doivljaja tela kao reke energije koja struji ispod koe.
Leao sam sa glavom na Evinom stomaku, najudobnijem jastuku na svetu, i oseao
kako padam, padam, padam... i to me nije plailo. Prijalo mi je. Moja svest se ugasila,
a da nisam ni primetio.
Sunce mi je peklo vrat. Leei na stomaku rairenih ruku i nogu, kao abac,
grlio sam izguvani arav. Opipavao sam okolo traei Evino dupence da ga
pomilujem, malo izljubim i razgledam po dnevnom svetlu, ali nita slino nisam
mogao da napipam u svom krevetu. Nije valjda...? Nije bila ni u kupatilu, ni na terasi.
Pomislih da sam sve to sanjao. Seanje mog tela... tako neto se ne moe sanjati. San
nema tu snagu.
Raspitao sam se na recepciji. Oni znaju sve goste. Ovde ih i nema mnogo jer je
hotel ekskluzivan i skup. Osobu sa tim imenom i takvog izgleda nisu videli. A
konobari koji su sino radili u baru? Jedan od njih je primetio kako izlazim iz bara sa
nekim "stranim maetom" i pitao se "ta bi ovoj dileji da ostavi ukljuene
instrumente?" kada su zatvarali bar. Izvukao je gajtan iz struje plaei se da tako ne
pokvari neto. Ali, ni on nije znao ko je, ni sa kim je dola. Moda sa malom grupom
putujuih muziara koja je ostala u baru do zore. uvar parkinga mi je rekao da ih je
video kako su, im je izalo sunce, otperjali svojim kombijem na jug.
Eva je nestala onako kako se i pojavila. Zato? Treba li sada i nju da traim?
Da li i ona, kao i Nada, ne moe da ostane u istom obliku u ovom svetu. Ko je ona?
Nadina starija ili mlaa sestra? Koliko ih ima u njenom svetu? ta mi to donose? Sa
Nadom sam ponovo otkrio svoju duu i njenu nevinost. Sa Evom sam ponovo otkrio
svoje telo i njegove sposobnosti za zadovoljstvo od kojega nestaje svest. Postoji li jo
neto? Ponovo pitanja. Pitanja mi nisu donosila odgovore. Odgovori su se komeali
negde iznutra i onda pojavljivali spolja u nekom obliku. Neka se odgovore sami.
Uao sam go u more. Kao da imam novu kou, osetljiviju, tanju. Zagnjurio sam i
ulazio u vodu dublje i dublje, kao u enu, sve dok nisam osetio suvie snaan pritisak
na bubnim opnama i nedostatak vazduha. Izronio sam i udahnuo duboko. Oseao sam
se udno. Kao da sam se ponovo rodio. Krenuh polako prema prostoriji u kojoj su
stajali instrumenti dok su se u meni raale Evine pesme. Naravno, u ritmu sambe.
Svirao sam satima kao u bunilu a melodije su izvirale iz mene. Onda sam, duboko u
sebi, uo tih, poznat i drag, tuan glas. Anin. Obuzela me tuga.
ESTA GODINA
804. SASTANAK
Seam se da me je, u prvoj godini naeg rada, eljko pitao da li analiza
nesvesnog moe da umanji njegovu kreativnost.
"ta ako mi se isprazni nesvesno? Moda me ono tera da stvaram. Trai neke
oblike pranjenja, ventile... Ako izgubim taj naboj, moe da presui stvaralaka
energija..."

Verujem da je ovakva dilema vetaka i da slina opasnost ne postoji.

Naprotiv. Nesvesno se ne moe isprazniti. Umetnost je oblik ispoljavanja nae due.
to nam je ona blia i slobodnija, lake emo joj prii i dozvoliti da ispria svoju
priu. Moe nestati samo prisila za stvaranjem, opsesivna potreba da neto izbacimo
iz sebe, stvorimo neto dobro to bi nas iskupilo zbog "loih" oseanja, greha koji
krijemo u sebi, smanjilo oseanje krivice. Neemo stvarati da bismo iskupili svoju
duu, ve da bismo je izrazili. ovek nije stvoren radi iskupljenja greha. Stvoren je da
slobodno stvara kao i njegov Tvorac.
Greha nam nee ponestati. U njemu barem obilujemo. Bio sam najbolji u
onome to sam radio onda kada sam gubio elju za dokazivanjem svoje veliine kroz
profesiju. Rad nije sluio da dokae moju vrednost. Radio sam jer sam oseao da
vredim i znao da e, zbog toga, i ono to dajem biti vredno. Najlepe je davati i
oseati blagotvornost svog davanja. To je ono emu je i eljko teio sve ove godine.
esto sam uo ili proitao miljenje svojih kolega da narcisoidne osobe imaju
problem sa davanjem. One, kau, ele da budu voljene, da im se dive, da primaju, a ne
da daju. To je vezivanje za poziciju deteta koje oekuje da mu se posveti panja i
prui nenost, ljubav i razumevanje. Kada to primi, dete postepeno ui da daje i brine
o drugima. To je samo delom istina. Dete od roenja daje na svoj nain, ako je roditelj
sposoban da prima. Koliko samo radosti i ispunjenja moe da prui beba majci. Beba
daje onim to jeste, a ne onim to radi. Kako je roditelj sposoban da voli ispunjen
kada mu je dete puno ivota, kada pone da se smeje, pria, hoda... Moe li neko da
nam da vie od naeg deteta? Da li je dete sposobno da daje, zavisi od toga da li je
roditelj u stanju da prima, da bude zadivljen i ushien razvojem svojeg mladunca. Svi
se raamo sposobni da dajemo, ali nam se taj dar kasnije izgubi, obezvredi se u svetu
odraslih koji su nesposobni da primaju. Iza potrebe da nam se drugi dive ne stoji elja
za primanjem, ve za davanjem, ispunjenjem drugoga radou i ushienjem. To je
zatvaranje kruga ljubavne energije, koja nam se vraa kao svetlosni zrak prelomljen u
oku voljenog bia. Ako je roditelj sposoban da bude ispunjen detetom, dete je, od
samog poetka, ravnopravan partner u davanju. Ono osea da je vredno ljubavi, da
izaziva ispunjenost roditelja. Nepravedno je kad takve potrebe nazivamo
egzibicionizmom. Neosetljiv, prazan i depresivan roditelj pretvara u izvrnute
egzibicionistike potrebe ono to mu dete prua. To je neprirodno. Dete osea da
neto ne valja, ali veruje da je greka u njemu i zato pokuava da bude neto drugo,
nadajui se da e to drugo ispuniti roditelja. Tako ljudi postaju "ratimovani" i sviraju
na sebi neke tue "pesme". Vremenom se zaboravlja da je "pretimavanje" nastalo da
bi se zadovoljio roditelj bez sluha. Nada se usmerava na zamiljenu idealnu osobu
koja e se jednom pojaviti i umeti da se divi naoj pesmi. Narcizam je, u stvari, tajna
ljubav koja eka drugu, idealnu polovinu naeg bia, harmoniju nae melodije. U tom
skrivenom iekivanju obini, realni ljudi, postaju neinteresantni. Narcizam je seme u
oveku iz kojeg moe da iznikne najvee dobro i najvee zlo. ovek bira.
eljko je radio sve lake. Pesme su mu "dolazile same". Nije se muio da ih
izbaci iz sebe. Kada ne bi dolazile, ne bi ni radio. Nije morao. Kako se on menjao,
menjale su se i one. Uspeo je da realizuje i svoju ideju o slikama koje pevaju. Bio sam
na izlobi i razumeo zato mu je toliko stalo do takvog "zaustavljanja trenutka", kako
se izloba i zvala. Rekao mi je ono to sam i sam oseao:
"Ako ono to volimo odlazi, imamo potrebu da zaustavimo vreme i uinimo
neke trenutke venima. ak i ako ne odlazi, menja se i tako ga gubimo u istom obliku.
Umetnost i jeste zaustavljanje nekih trenutaka, pokuaj da sauvamo oseanja, da se
vratimo u njih, da ih prenesemo drugima. Ali to nije zakainjanje za trenutak. Nije
pokuaj da veno ostanemo u njemu, odbijemo da se oprostimo i krenemo dalje. To je

samo elja da ga imamo uz sebe, da mu se moemo vratiti kada nam je potreban i

napiti se sa njegovog izvora. To je borba protiv smrti. Borba za venost lepote.
Trenuci naih uspomena su kao majka koja nas puta da odemo i odrastemo, ali je
uvek tu. Uz nas ili u nama, kada nam loe krene. Kao reka. Bog. Nismo sami. ovek
ne moe sam. Ono to voli, mora uvati u sebi kao blago. To nae blago se ne troi
kada ga delimo sa drugima. Uveava se. To nije obino blago i za njega ne vae
obini zakoni. Ono postoji u isto vreme i u nama i izvan nas. Ne povinuje se prostoru i
vremenu. Moramo ga uvati i izvan sebe. To daje smisao onome to inimo. Lepota je
smisao ivota. Bie kome treba biti posveen. Vernik stvaralac".
esto se, na zavretku neke analize, pitam koliko je ono to sam radio sa tom
osobom uticalo na njene promene. Nemam oseanje da ja bilo koga menjam niti da se
sline promene ne bi desile i bez mene. Moja uloga je kao uloga katalizatora u
nekakvoj hemijskoj reakciji. Promene bi se, kod onih koji su krenuli tim putem,
verovatno odigrale na neki drugi nain, kroz ivot, neki drugi odnos. Ipak, verujem da
se ovek moe kretati i menjati samo kroz odnos sa drugim biem. Uvek su postojale
osobe mudrije i sposobnije da podstiu razvoj drugih. Nekada su ih zvali amani,
mudraci, arobnjaci... ali svi su se trudili da naue iste stvari: kako graditi odnos koji
drugom ljudskom biu omoguava da se razvija. Ako imamo sree, mi to uimo od
onih koji nas podiu i vaspitavaju. Ako oni omanu, traimo neki odnos koji e nam
dati ansu. To moe biti svetenik, prijatelj, psihoterapeut... osoba koja razume
ljudsku prirodu i naine na koje se menja i razvija. Psihoterapija, u sutini, nije nita
novo. Razvijene su nove teorije, metodi istraivanja koji je pribliavaju naunom
pogledu, naini kontrole subjektivnosti i uplitanja projekcija terapeuta... ali je, u
osnovi, ona mudrost graenja ljudskog odnosa koji podstie traganje za istinom o sebi
i razvoj. Ona je realizacija Svetoga Duha istine kojega nam je Gospod obeao ako se
negde i nekada dvoje sastanu u njegovo ime. Verujem da su svi dobri ljudi, ljudi koji
potuju individualnost svake ljudske due, tee istini i vole ivot u sebi i drugima, u
dubini due religiozni. Moda to svoje oseanje drugaije zovu, ali ime ne menja
sutinu.
eljko mi je doneo, kao poklon, stolicu koju je sam napravio kod Koste.
Obino ne primam poklone od svojih klijenata, osim one koje sami naprave.
Odbijanje takvog poklona bila bi uvreda. Osim toga, stolica je bila toliko lepa i
neobina, da mi ne bi ni palo na pamet da je odbijem. To je bila skulptura na kojoj je
moglo udobno da se sedi. Sve je bilo od punog uglaanog drveta, imalo je okruge i
elipsaste oblike koji se uvijaju i spajaju tako da izgledaju kao da su uraeni u jednom
komadu. Nisam mogao da se otmem utisku da je stolica seksi. Asocirala me je na
ensko telo, dodue sa malo ispremetanim delovima. Jo je bila nagizdana umetnutim
delovima od kovanog gvoa kao nekim starinskim nakitom iz bakine krinje. Slatko
se nasmejao i rekao:
"Vi, psihoanalitiari, u svemu vidite seks, sise, guze i ostale enske drai". A
onda dodao: "to je najvei tos, u pravu si. Nema lepote koja ne podsea na enu.
Barem za mene. Lepota je re enskoga roda. I stolica. To su moje ene i lepo mi je
kad me dre u krilu. Evo jedna i tebi da ti bude lepo i udobno dok slua nekog novog
alabajzera ili alabajzerku kako povraaju svoju prolost i ispiraju stomak stvarajui
mesto u njemu za sadanjost. U mom stomaku sada ima mesta za jedno 'ladno pivce.
Ako se i tvoj slae sa iznetim stavom, idemo da zalijemo".
Tako smo zavrili "oficijelni", psihoterapijski deo naeg odnosa i otili na
pivo. eljko je bio radoznao da uje to vie o meni privatno. U toku analize nisam
mu pruao tu mogunost. Trudio sam se da ostanem anoniman i budem pogodno,
"prazno platno" za njegove projekcije i prenose oseanja iz detinjstva. Oivljavanjem,

u odnosu sa mnom, ta oseanja su se prenosila u sadanjost i nisu vie bila blede slike
seanja ve uverljiva realnost. Tek tada su se mogla analizirati i razumeti.
Popili smo malo vie piva i priali nekoliko sati. Ovaj put drugaije. Ja sam
mnogo vie priao, a on sluao. Rekao mi je da ne eli da bude nestrpljiv i nametljiv,
ali da mu dugujem "revanicu". Ja o njemu znam maltene sve otkad je pikio i kakio u
gae, a on o meni veoma malo. eleo je da upozna moju porodicu. Tako je poinjao
da se razvija i drugi deo naeg odnosa.
Zavrio sam rad sa eljkom, ali je na njegovo mesto sela Ana. Slutio sam da
e je ozbiljno uzdrmati poremeaj ravnotee njihovog odnosa. Provala energije,
kreativnosti i elje za istraivanjem izvlaila je eljka iz blaenog spokojstva njihove
veze. Ana je to mogla da shvati, ali teko i da prihvati. Nije elela da se njihov odnos
pokvari neiskrenou, zajednitvom iz oseanja obaveze, zahvalnosti... Ne treba joj to,
ali kada nije sa njom osea:
"... nepodnoljiv fiziki bol. Zato mora da ode? Zato ga moja ljubav ne
ispunjava? ta jo trai? Ne razumem... ne razumem. Znam da me voli. Nean je
prema meni... paljiv, iskren... Oseam to kad me zagrli... Uvek doe kada ga
pozovem... doe i kada ga ne pozovem. Da me ne voli, bilo bi mi lake. Nestane
ljubav i ljudi se raziu. To mogu da shvatim. Nas dvoje nikada neemo prestati da se
volimo. Moda na drugaiji nain... kao prijatelji... Lake mi je to to znam... ali... ja
ga elim kao mukarca. Samo za sebe. Da li sam negde pogreila?"
Plae. Poeleo sam da joj kaem da nije pogreila, da je ona divna devojka
koja je eljku pruila ljubav majke i devojke u isto vreme, da mi je bila saveznik u
godinama njegovog traenja, da... je uteim. Nita od toga joj nisam rekao. Znao sam
kako se osea. Stvari se jednostavno... deavaju. Znala je ona to i sama, ali je bolelo. I
mene je bolelo to to je vidim tunu. Bol moe biti dobar, teio sam se, ako nas
pokrene da se suoimo sa sobom i naemo neke nove puteve...
Knjiga
Druga
Promenio sam se. Oseam da sam, na neki nain, drugaiji. Ne znam ta je to
ba novo kod mene. Nije nita posebno novo. Samo se drugaije izmealo i
raspodelilo. Ali to daje novi kvalitet starim elementima. Kao i u muzici. Neupadljivi
treptaj naizgled sporednog tona promeni duu kompozicije. Valjda sam i malo
omatorio i sazreo. Nadrastao sam deka koji obeava. Nisam vie u gru. Postao sam
meraklija. To je, u stvari, velika stvar... bitna promena. I do sada sam jurio za svojim
eljama i trudio se da zgrabim sve to bi ih moglo zadovoljiti, da progutam ivot,
strpam ga u usta i utolim glad onog malog gadnog ispod moga pupka. Pogreno je
bilo to to sam trpao, to nisam vakao i uivao u ukusima. Nisam potovao nedra
Majke prirode. Plaio sam se, valjda, da ne umrem od gladi, ili da ne presue izvori
moje ivotne hrane. Sad mu ga dajem natenane... kao pravi Turin.
Trenutno ivim sam. I prija mi. Ne bojim se da ivim sam. I to je velika
promena za mene. Ne oseam se usamljeno. Strano sam se plaio samoe, trudei se
da izigravam samostalca u svojim oima. Laem. Nije ba da se ne oseam usamljeno,
ali ne tako zastraujue. To je sada kao neka seta, tiha enja. Tu su moji prijatelji
Ana, Psihi, Kosta... ali meni treba jo neto. Treba mi ena. U tome jo nisam sebi
jasan. Kao da uvrujem svoje pozicije, ispitujem vrstinu svojih granica. Kosta mi
kae:
"Valjda ovek mora da sazna ko je, kad je sam sa sobom, da bi znao ko je kada
je sa nekim drugim".
Volim to njegovo lakonsko saimanje misli. Tek kad neto stvarno razume,
moe tako jednostavno da ga izrazi. Otkad ivim sam, razvio sam male rituale i

navike koje volim. Poevi od jutarnje kafe i aice rakije, koje srem natenane, do
odlaska po novine... Ej, ovee! Poeo sam da itam novine. Interesuje me ta se
deava u spoljanjem svetu. Nisam vie Marsovac. Imam svoj dnevni raspored, neto
relativno predvidljivo, ustaljeno, red koji sebi nisam nametnuo, nego se tako sam
stvorio. Ja, u stvari, volim red. Ko bi to rekao. Oseam kao da u meni raste neko drvo,
neto to mi daje strukturu, ini me kruim. Ne znam da li je to ba prava re, ali sam
ranije oseao kao da mogu biti bilo ta, bilo kakav. Da mogu da se kreem u svim
pravcima, kao ameba, kao da nemam kimu... Oseao sam se kao beskimenjak,
mekuac. Valjda sam se zato i plaio stvarnih odnosa. U mekuce je lako ui,
oblikovati ih. To mi je ve stara, izlizana pria... ono: ako se nekome preda, postaje
osetljiv i inferioran, ne moe da kontrolie svoju potrebu i zavisnost, gubi slobodu,
svoje granice, sebe... trt-mrt. Toga se vie ne bojim. Ne bojim se ena, niti svoje
zavisnosti od njih, vezivanja, gubljenja tih granica, slobode. Nije moj trenutni samaki
ivot nikakvo beanje. Jednostavno, prija mi da oseam kako se to drvo u meni
uvruje, puta korenje, stvara strukturu, kimu.
I moj odnos prema enama je postao meraklijski. Nisam ja ba sve ovo vreme
samovao i apstinirao u tom smislu. iveo sam sam u svom stanu, ali, tu i tamo,
podelio bih ga sa nekom cupi na izvesno vreme. Stvarno sam uivao sa tim ljupkim i
jebozovnim enkicama. Zabavljao ih, zasmejavao, pevao im pesmice na uvce, polizao
ih od glave do pete. Nisam oseao urbu, onu staru grevitu potrebu da ih to pre
imam, posle koje bi dolazila praznina. Zabavlja me da ih posmatram dok se
otkravljuju, kada poinju da se tope, pa se malo armantno foliraju. Ne elim da to
pre odu posle parenja. Volim da priam sa njima, da ih ispitujem, pomalo zaikavam...
ali... tu ipak neto nedostaje. Kao da se ja, na njima, za neto vebam, to mi zvui
runo. Piem o "njima", kao nekoj kategoriji, a ne osobama. Ne doivljavam to tako
dok smo zajedno, ali ima tu malice istine. Ja sam prema devojkama dobar, drage su
mi, slatke... vidim da im je lepo sa mnom, da se oseaju sigurno i oputeno, da se
dobro provode. To je, mislim, prava re provod. Mi se provodimo, igramo se,
zabavljamo... ali se na tome i zavrava. Kao da i nema oekivanja nekog dubljeg
odnosa. Moda ja, na samom poetku, tako postavljam odnos. Ne traim i ne
obeavam nita, osim dobrog provoda. Niko se ne osea povreenim... valjda. Ali, to
ti je kao u pokeru, kad su ulozi mali, nema ni onog snanog uzbuenja, ustreptalosti.
Nije ba pravo poreenje, ali, oseam da me eka neto drugo, nekakav odnos koji ba
ne mogu da opiem, neto to jo nisam doiveo, a imam oseaj kao da jesam. Sa kim
i kada ne znam, ali je tu negde, blizu, kao da e se dogoditi svakog asa, da sam to
zasluio. Ne smeta mi povrnost mojih zabavnih odnosa za enama. To mi je, sada,
potrebno iz nekog razloga. Mada... laem. U dubini due oseam da mi smeta, da je
odnos sa enom koji ne vodi ljubavi i spajanju razvratan. To nije moralna osuda, ve
estetski doivljaj. Kao banalna, zabavna proza. Ljubav je ekstatina poezija koja spaja
bia. Nema nita neestetski razvratno u njoj.
Ne ivim sa Anom jer ne elim da je povreujem. Nekuda sam krenuo i
putam da mi se deavaju stvari za koje ne znam zato su potrebne, ali znam da su mi
potrebne. To bi nju, da smo zajedno, sigurno vie povreivalo. Mnogo je volim. Sada
je volim drugaije. Zvui smeno, ali kao prijateljicu iz detinjstva. Mislim da i Ani
prija na prijateljski odnos, da se osea oputenije nego dok smo bili ljubavnici, da
smo ak blii nego ranije. I Ana se promenila. Meka je, manje racionalna i
ambiciozna. Jednom reju divna. Pile moje. Konano imam jednu pravu ensku
prijateljicu. To sam uvek eleo. Izgleda da seks ne mora da tako iskomplikuje muko
enske odnose da u njima nestane mesta za pravo prijateljstvo. Ja sam verovao da je
to obavezno tako. Kau da posle ljubavi nema prijateljstva. Nas dvoje smo bili

prijatelji i dok smo bili ljubavnici. Zato ne bismo i sada bili prijatelji, i ponekad
ljubavnici, kada to oboje elimo. Razili smo se kao ljubavnici i to nam je bilo tuno,
ali nismo prevarili jedno drugo. Nismo bili neiskreni, nije ostala gorina. Na poetku
je bilo strano. Nisam mogao da joj objasnim zato elim da odem. Ona me pita:
"Zato ne eli da bude sa mnom?"
"Ne znam kako da ti odgovorim. elim da budem sa tobom. Volim te.
Potrebna si mi. Ali, ne elim da bilo ta krijem od tebe, a ne elim ni da te povreujem
istinom. Pokrenulo se neto drugo u meni... ako bih pokuavao da to sputam, pokvario
bi se na odnos, ono to je vanije od toga da li smo ljubavnici."
Ona to lepo kae:
"Naa veza je samo promenila svoj oblik. Kao energija koje ne nestaje, ve
prelazi iz jednog oblika u drugi, ili voda koja menja svoja agregatna stanja a zadrava
sastav. Ljubav i jeste jedan oblik energije, iako je u fizici nisu evidentirali, to je
ozbiljan nedostatak fizike kao nauke. I kinetika i toplotna i elektrina... i sve poznate
i nepoznate vrste energije stapaju se i pretvaraju u ljubavnu energiju, pa se iz nje
ponovo razgrauju i... tako to biva".
"To bi trebalo da bude nova grana fizike ljubavna fizika...", nadovezujem se.
"Da vidi kako bi aci onda voleli fiziku. Osnovni zakon ljubavne fizike, tzv. 'Anino
pravilo spojenih osoba' glasi: ljubav kao oblik energije, ako stvarno postoji izmeu
spojenih osoba, ne moe nestati, ve samo prei iz jednog oblika u drugi. Energijaljubav je, jednom reju, neunitiva. Novi Ajntajn je roen". Ona se smeje i ljubi me u
'oko pametno'. ali se, ali je jo uvek tuna. Marko joj je mnogo pomogao u prvim
mesecima posle naeg razdvajanja.
Ne beim od Ane. Naprotiv, sve smo blii. Svaki dan se viamo. Ali, moram
da sluam glas u sebi koji me nikad nije prevario, iako esto poelim da mi kae:
"Stani, to je to". Sada mi govori da me eka neto drugo. Moda je moja sudbina da
uvek nekuda idem za tim glasom, moda mi nikad nee rei: "Stani!"... ali, ja sam
izabrao da ga sledim do kraja. Ako ima kraja.
Definitivno sam otkrio i shvatio da sam vernik. Verujem u nekog svog Boga
koji je iznad mene, koji je ljubav, inteligentna energija to osea, razume i zna zato je
sve onakvo kakvo jeste. Vidi smisao mog postojanja i zove me da ga sledim. Ne
prisiljava me, samo mi apue i nudi mogunosti. Slediu ga, ak i kada ne razumem
zato mi apue to to apue. U stvari, odavno sam ja vernik, samo to to nisam tako
zvao. Setio sam se nedavno kako sam u krst uvoen. Kad sam bio mali, posmatrao
sam babu kako se moli uvee ispred ikone, i ponavljao za njom Oe na. Ona je
ljubila krst, a ja sam se udio zato to ini. Jednom sam je zapitao:
"Bako, a zato ti toliko voli taj krst, pa ga stalno ljubi?"
"uko moj lepi", odgovorila mi je: "... zato to je krst moja sudbina. Svako
svoj krst nosi".
"Ali, bako, ti taj krst ne nosi. Stoji ti na natkasni".
"Nosim, sinko, svoj krst koji je veliki koliko i ja". Gledao sam ali nisam video
da nosi nikakav krst. Znao sam da nikada ne lae, pa mi je bilo udno to to je rekla.
"A, bako, je l' taj tvoj krst nevidljiv? Gde ti je? Kako ga ja ne vidim?" Moja
radoznalost je rasla.
"Vidljiv je, sreo bakina, koliko sam i ja vidljiva", smejala se ona od srca.
"Pa, bre bako, pokai mi ga!"
"Evo", ree ona i rairi ruke kao kad hoe da me zagrli. Ja zinuh od uda jer
videh krst.
"Aaa, znai krst je, u stvari, moja baka kad me voli i hoe da me zagrli",
razgovarao sam sam sa sobom. "Pa onda i ja volim krst. Volim ga koliko i baku.

Najvie na svetu. Volim ga ovolikooo...", rairih ruke da pokaem koliko volim baku i
krst i videh sebe u ogledalu. "Jao, pa i ja imam svoj krst!" Zinuh ponovo u udu i
shvatih tada u svojoj maloj glavi. Eto tako sam u krst uveden.
Priao sam sa Kostom o svom iekivanju neega, neke ene. U stvari, ja sam
priao a on je progovorio nekoliko kratkih reenica, kao i obino:
"Tvoje oseanje je realno i treba da eka na enu svog ivota. Moda ja i
poznajem tu personu". Zagolicalo me je to to je rekao, pa sam ga upitao:
"Kako ti moe da zna enu mog ivota?" A on, kao da tu nema nita udno,
odgovara:
"Znam tebe, a znam i nju, i tu je sve jasno. Samo je pitanje kada e se desiti...
ne mogu ba da zavirim u Boiji rokovnik, ali rei u ti kada je budem video. U stvari
neu. Samo u da pomognem da se sretnete". I nije hteo nita dalje da pria. Prekine
kad je najinteresantnije kao TV serija. Kae:
"Mali, mnogo si nestrpljiv".
"Jebi ga. Nisam ba toliko nestrpljiv. Vie sam radoznao kao dete pred Novu
godinu kada paketii stoje ispod jelke, ali nije jo vreme da ih otvori i vidi ta to ima
unutra".
ini mi se da se neto deava izmeu Ane i Koste. Ne mislim da su se
spanali, ali oseam neke struje. Ana javna linost i Kosta vuk samotnjak.
Suprotnosti se privlae. Ako su to uopte suprotnosti. Nisam bio kod Koste ve mesec
dana, a nismo se ni uli jer on nema telefon. Kada hoe da mi neto javi, poalje
goluba pismonou. To se, dodue, jako retko deava jer za njega obino nita nije
hitno i moe da saeka dok se sam ne setim da doem. Jutros mi je poslao goluba sa
porukom da svakako doem u subotu. Subota je tek za pet dana. Znai, nije nita
hitno. Verovatno pravi riblju orbu. Voli da bude kuvar i da gosti ljude. Ba lepo. Otii
u tamo u subotu. Samo da pogledam u rokovniku da li sam se sa nekim neto
dogovarao za subotu. Pa njemu je, ovee, roendan! Podvukao sam crvenim
flomasterom jo pre deset dana da je Kostin roendan! Treba da odem do one male
radnje i kupim mu komplet dleta i nove ice za gitaru. Idem odmah, da se ne zatvori.
NAGRADA
U petak sam imao koncert u unutranjosti. Vratio sam se pred zoru mrtav
umoran, bacio se u duboku komu i probudio popodne preznojen, podnabuo od
spavanja i letnje vreline. Usta su mi bila gorka od praine i dima koje sam progutao na
sinonjem koncertu. Munina u stomaku. Nisam mogao nita da stavim u usta iako mi
se eludac skvrio od gladi. Nema veze. Razvaliu se od Kostine mone riblje orbe.
Verovatno je pravio i pijanog arana u belom vinu, sa belim lukom i pavlakom
domaom, naravno. Istuirao sam se mlakom vodom, oprao zube i polako vratio u
normalno stanje. Prolo je pet sati. Nije vie tako vrue. Vreme je da krenem.
Spakovao sam poklone i gitaru u gepek, otvorio sva vrata od kola da se provetre od
ustajalog vrelog vazduha, i krenuo.
Razmiljao sam, usput, zato mi je Kosta poslao poruku da svakako doem.
Pa, i onako bih doao. Setio bih se da mu je roendan. On nikoga ne zove na
roendan, a ipak se, svake godine, kod njega skupi prilian broj interesantnih ljudi.
Neke od njih viao sam i u toku godine, a neke prvi put. udan ovek taj Kosta.
Pozdravio bi se, tako, sa nekim ljudima koje nije video godinu ili vie bez onoga: pa
dobro, gde si ti... kao da su jue bili tu, da su dolazili svaki dan, da uopte nije
iznenaen to su se, odjednom, pojavili. Kao da je Kosta i njegova avlija, njegov svet,
neko olienje postojanosti, kao da nikome ne pada na pamet da se moe neto
promeniti, da treba da se najave, raspitaju da li je uopte tu, da se nije odselio, da li je
iv, da li je raspoloen da ih vidi. Izgledalo mi je da svi doivljavaju Kostu i njegov

svet kao neku konstantu u fizici, neto nepromenjivo na ta se moe uvek raunati bez
obzira na vreme koje je proteklo. Tu je od postanka sveta. I ja sam ga doivljavao
tako. On to zna. Zato me je zaudilo to me posebno zvao. Golicala me radoznalost.
I dok sam tako razmiljao, skreui na sporedni zemljani pranjavi puti,
izbrazdan osuenim tragovima guma u blatu, ulo se jedno: "Pu!" ta to puca u gori
zelenoj? Puca mi guma, i to prednja desna. Gde me nae ba ovde, gde prou jedna
kola na sat, i to bez alata i zanata! I tako sam ja jebavao ale sat i neto, dok nije naiao
jedan metanin sa traktorom i pozajmio mi klju, te zamenih gumu i krenuh ka svom
cilju. Ve se smrailo. Provlaio sam se tesnim putem dok su nepotkresane grane
drvea pored druma grebale po autu i skidale farbu... Konano sam ugledao svetlost
vatre i poznati mi veliki ribarski kotli nad njom. Nekoliko ljudi sedelo je pored vatre
poteui iz flae. Iz Kostine brvnare dopirali su glasovi i smeh i razlivali se po reci.
Priao sam vatri, pozdravio sa ljudima i okrepio sa nekoliko kutlaa tople riblje orbe.
Vee je bilo divno, nestalo je one teke sparine. Blagi povetarac je prijatno
rashlaivao. Poeleo sam da legnem na zemlju, polako ispijam flau domaeg crnog i
gledam u nebo istetovirano zvezdama. Ali nisam. Radoznalost da vidim ta se deava
unutra i koga ima naterala me da ustanem i uem.
Unutranjost Kostine rezidencije nou je doivljaj za sebe: miris i toplina
drveta, nekoliko petrolejskih lampi i senke ljudi koje se lelujaju po zidovima i plafonu
kao da vode neki svoj paralelni ivot nezavisan od njihovih vlasnika razbakarenih po
podu. Razaznao sam poznata lica i klimnuo im glavom. Ostale sam samo nazirao.
Priao mi je Kosta. Zagrlio sam ga i povukao za ui.
"iv mi bio, veliki porast'o", rekoh.
"Hvala, prijatelju", uzvrati Kosta. "Imao si nekih problema?"
"Ma, pukla guma, a alata nema", odgovorih mu u stihu.
"Dobro da si stigao, dobro mi doao. Doi, smesti se ovamo. Vidim, poneo si i
gitaru. Drutvo je ve edno pesme, a bez tebe nema prave pesme".
I tako, pre nego to je moja zadnjica dodirnula pod, gitara mi je ve bila u
rukama. Utihnuli su glasovi. Uhvatio sam A-mol. Soba je bila izuzetno akustina, kao
da je cela brvnara jedna velika rezonatorska kutija. Akord je preleteo prostorijom,
uvukao se u grede i zazvonio, a ubrzo za njim i moj glas. Zatim su i drugi glasovi,
prvo stidljivo pevuei, a potom, u refrenu, punom bojom uli u taj talas koji su grede,
poput cevi orgulja, prihvatile i pojaale. Oigledno nije bilo antisluhista. Lepi glasovi,
uglavnom altovi i tenori, trudili su se da uhvate gornju ili donju tercu i naprave
trozvuk. Jedan deo mene se polako izvlaio iz pesme i izdvajao u radoznalog
posmatraa. Mogao sam da vidim neiji deo lica, dugu ensku ruku oputenu na
kolenu mukarca sa bradom, preplanule glatke butine koje su izvirale iz crvene mini
suknjice devojke bez lica, miiavi trup mukarca do nje.
Jedan neno bogat enski alt vibrirao je preko puta mene. Veoma je blizu,
gotovo me dodiruje. Tu negde iz mranog dela sobe... iznad onih savrenih listova
bosih nogu. Pokuao sam da nazrem ta je iznad njih, ali je bilo suvie mrano. Pevala
je unisono sa mnom, kao da smo godinama uvebavali svaki treptaj glasnih ica. Njen
glas mi je bio tako poznat, tako moj, blizak, mekan. Poeleo sam da otpevam Nadinu
pesmu. Odavno je nisam pevao. Srce mi je zatreperilo. Bosa noga sa udesnim
listovima krenula je prema mojim stopalima i dodirnula mi palac. Zadrhtao sam kao
ice na gitari, kao klinac koga je dodirnula nedostina ena iz mate.
"Otpevaj za moju duu onu tvoju...", zastade jer su se ve razlegli akordi
pesme koju je elela da uje. "Pa ti mi ita misli!", ree radosno.
Rastao sam kao kvasac. Kako je lepo kad moe da pokrene i ispuni enu, da
prepozna njenu elju i ima ono to eli. Pomerila se malo unapred i svetlost lampe

je, za trenutak, otkrila dugu, svileno ravnu, plavu kosu i predivan vitki vrat golubice.
Lice je ostalo u mraku. Goreo sam od uzbuenja i radoznalosti oseajui celim svojim
biem da je ona koju traim konano tu. Pogledao sam Kostu koji se "nevino"
smekao. Shvatio sam na koga je mislio kada mi je rekao da zna moju enu. Dua mi
je ula u grlo i poela da peva. Tiina i Nadina pesma. U refrenu je tajanstveni alt uao
sa mnom. Obavijao je moj glas tercom kao da ga miluje. Najeio sam se. Svi su
uutali, da ne pokvare savreni sklad. To su trenuci zbog kojih ivim, zbog kojih se
bavim muzikom. Retko uspevam da ih dosegnem. Ali, mogue je. uda ipak postoje.
Treperio sam od uzbuenja, ispunjen onim nadrealnim oseanjem koje imam samo
onda kada sam sa biima iz Nadinog sveta.
Shvatio sam da Kosta, u svojoj avliji, pravi kapiju, prolaz koji spaja dva sveta.
To je prava umetnost. Kapija. I ja elim da moja muzika bude klju koji otvara
vratnice svetova. Odzvonio je poslednji akord. Da li e nestati arolija. Svi ute.
Pomerila se malo unapred i otkrila deo tajne. Zrak svetla se odbijao od njenog kolena
kao od staklene kugle sudbine i ulazio u moje zenice, rasipajui se po telu poput
varnice novogodinje prskalice. Ova ena je pravo slavlje, moja Nova Godina, nova
era. Od nje u meriti vreme. Ustala je i krenula ka meni. Sedeo sam nepomino,
otvorenih usta, ne usuujui se da poverujem u ono to sam slutio da e se desiti. Ui
su mi se zaepile od lupanja srca. Video sam, kao na usporenom snimku, zanosno lepo
lice koje svetli i pribliava mi se. Poljubile su me najmeke usne na svetu, sa ukusom
bajadera.
"Hvala ti", ree i pomilova me po vrelom obrazu. Drhtavom rukom sam
dodirnuo njen vrat.
"Za takvu zahvalnost svirao bih ceo ivot".
"Pa, sviraj mi onda".
Poeo sam da sviram jednu staru sambu koju sam, otkada sam je prvi put uo,
doivljavao kao magiju. To je pesma koja je mogla nastati samo u transu.
Jednostavna, do bola nabijena ovosvetskim oseanjima i energijom. Pesma tela, koja
nezaustavljivo vue u nepoznato, preko granice... Magija je pokrenula siluete
mukaraca i ena na zidovima koje su poele da se pripijaju jedna uz drugu i uvijaju
se u ritmu. To isto uinie i njihovi dvojnici na zemlji. Minut do ponoi, sveani
trenutak. Iekivao sam da moja Nova Godina ustane i zaigra za mene. Ustajala je
polako, svesna toga da je svaki deli njenog tela praznik za moje oi. "Umreu noas
od lepote..." Razumeo sam oveka koji je to napisao. Poeleh da se pretvorim u tanku
svilenu haljinu koja se pripija uz njene butine pratei svaki pokret. Da me nosi na golo
telo.
Otpevao sam pesmu i ustao da primim nagradu.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Otvorih oi sa strepnjom. Da li je i ona nestala sa svetlou dana kao Nada i
Eva? Da li ni trea sestra ne moe da opstane u istom obliku u ovoj realnosti? Nadao
sam se da nije tako. Ovaj put su tu bili i drugi ljudi. Zajedno smo se igrali na granici.
Video sam je i u ogledalima tuih oiju. Imam svedoke. Jutro je mirisalo na njenu
kosu. Oseao sam da je tu negde, u blizini. Nije bila u Kostinoj avliji, ni u kui, ali
sam, jednostavno, oseao njeno prisustvo. Miris kafe. Poznata lica oko vatre
okupljena u krug kao kauboji i kaubojke.
"Dobro jutro, dobri ljudi. Ima li kafe za jednog krmeljavog?", prozborih
glasom kao iz bureta. Dadoe mi kafu i cigaretu.

"Gde nam je domain?", upitah, osetivi u sebi stidljivost. Odavno je nisam

osetio. U stvari sam hteo da saznam gde je moja draga, ali me bilo sramota da pitam.
Kao dete. Sa glasom iz bureta i cigarom u zubima.
"Otiao da nam ulovi sve doruak", odgovorie. "Eno, vraa se".
Okrenuo sam se i pogledao prema reci. amac je sekao glatku povrinu vode
kao otar no maslac. Ui su mi se zapuile, a srce lupalo sumanuto negde ispod
pupka. Kosta nije bio sam. Iza visoke, koate i preplanule, leima okrenute figure,
koja je laganim zaveslajima terala amac ka obali, upijala je licem suneve zrake,
laktovima oslonjena na pramac. Vetar se igrao sa zlatnom dugom kosom i irokom
plavom majicom vezanom u vor iznad pupka. Oblila me je meavina straha, radosti,
euforije, stidljivosti i neizvesnosti. Neka udna strepnja i ushienje kakvo ranije nisam
oseao. Sino nije bilo takvih oseanja. Nije bilo mesta za njih. Sve se deavalo kao
da je sueno. Jednostavno je doao trenutak. Veliki reiser, zavaljen u fotelju od
oblaka, ree:
"E, sad moe ona scena... idemo". I bi scena. Bog vide da je ljubav dobra.
Voleli smo se kao po boijoj volji i nita tu nije bilo nejasno, nita nije nedostajalo.
Poklonio nas je jedno drugom. Bili smo jedna put. Tako bi uvee. Zatim bi jutro. On
osvetli scenu i ostavi nas, poto nam je dao mustru i forpil, da sami improvizujemo i
reiramo kako znamo, a On da nakrivi kapu, uiva i gleda.
Pribliavala mi se sve blie i blie sa razoruavajuim osmehom dok sam ja,
kao paralisan, otvorenih usta, sedeo nepomino na panju sa samo jednom milju u
glavi: "Kako je lepa!" Uvukla se u moje krilo kao mae, zagrlila me rukama oko vrata
i dodirnula moj nos vrhom svog nosa.
"Spavalice, neto si mi smuen na sabajle, jesmo li se probudili? ta smo lepo
sanjali?" Igrala se sa mnom glasom od kojega sam se topio kao kocka eera u
vruem mleku.
"Kako si lepa!", izletelo je iz mene. Slatko se nasmejala i stavila svoje dlanove
na moje obraze.
"Nikada nisam dobila lepi kompliment. To si izgovorio tako kao da su ti rei
izale direktno iz srca, da nisu ni prole kroz glavu, kao zadivljeno dete i opinjeni
mukarac u isto vreme".
"Pa, kad si lepa, ta drugo mogu..." Stavio sam dlan na njen otkriveni stomak
ispod vora na majici. Prava koa, topla i mekana. Pa ona stvarno postoji! Sedi na
mom krilu, mazi me. Mora da sam mnogo dobar ovek ako sam ovo zasluio.
"Pravo si dete. ta god pomisli, vidi ti se na licu. Kao da ti je dua odmah
ispod koe. Posmatrala sam te dok si spavao. Ima tako nevino lice i tako seksi telo...
Ti si jedno pravo mae. Gleda me kao da nisi siguran da postojim. Da te utinem za
obrai?"
"Pa... uvek si ujutru nestajala. To sam pomislio i jutros kada sam se probudio i
video da te nema. A sada si tu, mogu da te opipam, ljubim. Lepa si kao... kao ti. I to je
za mene udo. I svi ovi ljudi te vide. Ljudi, da li i vi vidite ovu lepotu u mom krilu?!",
zapitah pomalo zauene svedoke.
"Vidimo", odgovorie.
"Eto vidi. I oni te vide. Znai, mogue je. Plaim se da te bilo ta pitam. Kad
god sam pitao, pokvario sam stvar".
Poljubila me tako da su pitanja jednostavno nestala. Osetio sam se spokojnim.
Ovo je moja ena, i ona je toga svesna i pokazuje mi da je moja, i gotovo. Ne moe da
bude drugaije. To je dobro. Tako treba da bude. Neka bude.
"Ba volim to sam sada glavni lik iz tvoje bajke. Ti ivi neku lepu bajku i
volim da budem u njoj. I ti se dobro snalazi u mojoj bajci. A i mnogo se lepo ljubi i

prava si jedna maca. Hoe da mi prede malo?" Odsvira na glasnim icama svoje
harfe glavna likica moje bajke. I ja poeh da predem. I onda me ona pitala:
"Da li maca voli ribu?", a ja rekoh:
"Svaka maca voli ribu".
"E pa, kad je tako...", nastavi ona, "... hajde onda da oistimo ribu koju je
Kosta ulovio". Uzeli smo prepunu uvarku i otili do reke. Smestili smo se udobno u
pesak, rairili noge, zavrnuli nogavice, tabane potopili u vodu da se hlade kao
lubenica i poeli da istimo ribu za doruak. Kao pravi. Eto, tako je to bilo.
VRTLOG
Dolazila su teka, apokaliptina vremena. Seam se, kao da je danas bilo, kako
mi je jednog prepodneva kolega ponudio da kupim devize.
"Hvala ti, ne trebaju mi. Ne planiram put u inostranstvo", ljubazno sam odbio.
"Ni ja ne planiram, ali kupujem devize", nastavio je.
"Ako ima vika novca, kupuj. Ja jedva rastegnem do prvog".
"Nije ni kod mene nita bolje. Ali kupujem na poetku meseca, pa onda
prodajem po malo..."
"Zvui mi kao orav posao. Zato bih to radio?"
"Izvini to te pitam. Da nisi ti moda pao sa Marsa?"
"Ha, sluaj, ponekad se i meni ini da jesam. ta si hteo da mi kae?"
"Nemoj mi rei da ne zna da tvoja plata na kraju meseca vredi trideset posto
manje. Ako kupi devize, pa ih proda na kraju meseca, dobije trideset posto vie
para. Kai mi, molim te, da prvi put uje za to. Gde ti ivi?"
"Ma dobro, znam da skau cene, ali, koliko mi je poznato banke ne prodaju
devize. Od koga ti kupuje?"
"Od dilera. Ima ljudi koji se time bave i od toga ive".
"Zar to nije protivzakonito?"
"Ma koga je za to briga. Kako su stvari krenule... inflacija je sve vea. Zato
bih potovao zakon i dravu koja potenog oveka ini siromahom i prestupnikom?
Treba preiveti".
Dugo mi se vrtela u mislima njegova poslednja reenica. Moj kolega, ugledni
profesor, doktor nauka, kupuje devize od dilera! Razmilja o preivljavanju! To me je
nateralo da provirim kroz prozor svog hermetinog, zatienog sveta naunika.
Pobogu, ta se to napolju zbiva? Preti li sigurnosti moje porodice? Ne smem biti
neodgovoran. Ja sam tu da ih titim.
"Moda je to samo neki trenutni poremeaj", pomislih. Ali strepnja mi se
uvukla ispod koe. Primetio sam prvo da se mnogo ree viam i druim sa
prijateljima i poznanicima. Promenile su se teme razgovora. Gotovo svi su razmiljali
o otvaranju nekog novog, privatnog posla, nesigurnosti, politikoj situaciji... Shvatih
da se to ne deava samo na televiziji. Imam li pravo da zavuem glavu u pesak?
Osetio sam da u ubrzo morati da menjam neto u svom ivotu, prilagodim se
realnosti.
Nisam od onih koji veruju da je lako prilagoavanje bilo emu neka posebna
vrlina. Ja se sporo prilagoavam. Osobe bez principa i karaktera, koje se ne vezuju ni
za ta, lake se prilagoavaju, kao plastelin. Ljudima koji imaju kimu to mnogo tee
pada. Nije lako zameniti stare, polovne ideale, principe, verovanja... za nove i
praktinije, ako su oni bili deo nas, ne samo misli ili prazne rei. Na alost, dolo je
vreme imida, sotoninih utvara, lai. Postajalo je vanije kako neto ili neko izgleda,
da li se uklapa u trendove, nego ta stvarno jeste. Sa gorkim ukusom gaenja u ustima
i muninom u stomaku krenuo sam u taj svet.

Ne mogu da kaem da je neki posebni dogaaj bio prelomni momenat. Nije to

ni skraivanje odmora zbog nedostatka novca, ni razmiljanje o tome da li mogu da
priutim sebi kupovinu knjige, patika za dete... ve okvir u kojem se sve dogaalo.
Nije bilo miije rupe u kojoj bih mogao da se sakrijem sa svojom porodicom i
prijateljima. Zlo je bilo svuda. U vazduhu. Postojale su samo dve mogunosti: da
pobegnemo negde, u neku drugu zemlju, ili ostanemo ovde, zbijemo redove i krenemo
u boj. Razmiljao sam, pravio prostor za obe mogunosti. I za jednu i za drugu je
preduslov bio novac. Pruao je mogunost izbora i reio sam da ga na neki nain
zaradim. Predoseao sam da e se zlo zahuktati, uzeti maha kao epidemija. Novac je
neto to nudi jednu vrstu moi, relativno efikasnu u borbi protiv ponienja koja prate
ruenje vrednosti, tradicije, etike. Teko mi je padalo to to sam postepeno shvatao da
mi moja profesija ne moe pruiti takvu vrstu zatitne moi i da u morati da
zaplovim nekim drugim vodama vodama biznisa, koje su mi bile strane i
neprivlane. Zlu se mora odupreti njegovim orujem.
Lomio sam se i premiljao noima. Kako, u ovim godinama, poeti neki posao
u kojem sam potpuni amater? Vreme je nesigurno, nema pravila igre koja tite potene
igrae... Oseao sam se kao sitna riba koja mora da pliva meu ajkulama. Da li sam
razborit ili kukavica? Zakljuio sam da sam kukavica. Iz mene je provalio bes i inat.
Reih da napustim lanu sigurnost dravne plate. Imao sam malo uteevine. Prodao
sam vikendicu i otvorio trgovinsku firmu. Tada nije bilo teko otvoriti firmu za male
pare. Kupivi neto robe, krenuh da petljam. Sreom, uhvatio sam poslednji voz. Sve
je poelo da se odvija vrtoglavom brzinom.
Moja nova profesija me je suoila sa jednim, za mene nepoznatim svetom i
osobinama moje linosti koje ranije nisam dovoljno primeivao. Susretao sam
drugaije ljude i radio sa njima. Do tada sam iveo u preteno duhovno-emotivnom
svetu razmiljajui o novcu, ekonomiji, politici i slinim stvarima samo onoliko
koliko je bilo nuno. Moj stari svet je bio materinski svet. Na neki nain zatien.
Intiman i siguran, bez obzira na sve probleme sa kojima sam se u njemu suoavao. To
nije svet konkurencije, brzine, rizika, borbe sa protivnikom. U ovom drugom,
"oinskom", "mukom" svetu rivalstva, vode se druge bitke. Na moje iznenaenje, u
tim novim bitkama bilo je neega uzbudljivog i privlanog. Nisam poznavao taj deo
sebe niti sam znao da imam i takve sklonosti. Osetio sam da mogu da se uhvatim u
kotac. Bila je to borba za mo. Ne onu duhovnu i emotivnu, ve materijalnu,
drutvenu, ekonomsku, svetovnu mo. I krst ima dva kraka. Presek je duhovnog i
svetovnog. Besno sam se predao borbi.
Trgovina je krenula dobro. Dovijajui se svakodnevno kako da zatitim svoj
kapital i pretvorim ga u vrstu valutu, polako sam ulazio u berzu novca i tajne
berzanskog finansijskog poslovanja. Od oveka koji nije znao zato bi svoju platu
trebalo da pretvori u devize u vreme inflacije, postao je jedan od vienijih "ticera".
ticung, u to vreme veoma poznat termin, kupovina je i prodaja stranih valuta preko
iro rauna firmi. Polulegalni posao, due vremena je gledan blagonaklono od vlasti,
jer je to i za nju bio nain dolaenja do vrstih valuta bezvrednim novcem koji je
tampala u ogromnim koliinama.
Seam se sebe iz tog perioda sa nekom nevericom. Neprekidno sa dve
telefonske slualice i jo nekoliko otvorenih linija na kojima me ekaju uurbani
glasovi dilera, pitanje pejdera, frka. Mozak mi je radio kao kompjuter. U trenu sam
preraunavao isplativost posla, rizik, mogunost komplikacija, kako da se osiguram.
Mogunost dobitka ili gubitka je bukvalno zavisila od sekundi. Inflacija je galopirala i
nije se merila na mesec, niti dan, ve na sat. U nekim periodima i u sekundi.

Radio sam kao maina sa pozamanim svotama novca i zaraivao u minuti

mesene plate svojih bivih kolega. Suludo. Podsticali su me prkos, inat i neizvesnost.
Moram priznati da sam oseao neko zadovoljstvo u svemu tome, iako sam sa posla
odlazio kao iz maine za mlevenje mesa. ovek je udna zverka. Oseao sam ponos i
gaenje prema sebi u isto vreme. Ponos kao ratnik koji ima dobar tit i ma i moe da
zatiti svoju porodicu. Moje pleme je, meutim, padalo sve dublje. Veina ljudi je
ivela u bedi. Borba je imala neki smisao, ali i drugu stranu medalje. Posle jednog
perioda opsesivne okupacije poslom, poela je da baca svoj tamni sjaj u moje zenice.
Ko s' avolom tikve sadi...
Nisam mogao da ne vidim da je posao kojim se bavim, finansijske transakcije
bazirane na inflaciji i monetarnom haosu, jedan od podstrekaa tog procesa. Nije
uzrok, nije ni kremen. Kremen je besomuno tampanje para od strane drave.
Bezvredni novac kojim se krade narod i obezvreuje njegov rad i imovina. Borei se
protiv zla, titei interese svoje porodice i samoga sebe, ja sam mu se, u stvari,
pridruio. Ako ga ne moe pobediti, pridrui mu se. Nema neutralnog terena. Ili si sa
Bogom, ili sa avolom. avo se i skriva u neutralnom. Ni odnos izmeu njih dvojice
nije jednostavan. Nisam tako hteo, ali se tako desilo. ivot ti je kao partija preferansa.
Sa jedne strane te "dui" Bog, sa druge avo. Ako igra, a mora da igra, da bira,
uvek te neko dui. Oni uvek "prate". Jaki igrai. Znaju igru i ne proputaju pacere.
Ziheraenje ne pomae ako hoe "ispod kape". Teko onome kome su podeljene
dobre karte, a ne odigra pravu igru. I onome sa slabim kartama koji se drzne i pokua
da prevari ivot.
Nalazio sam razna opravdanja u svojim razmiljanjima. Da to nisam radio ja,
radio bi neko drugi. Inflacija bi i dalje prodirala sve. Sve bi bilo isto, samo bih ja bio
siromaniji, a moja porodica u nesigurnijem poloaju. Dobar izgovor za ratnog
profitera koji se, hteo to da prizna ili ne, bogatio na tuoj nesrei. Da li je to
opravdanje za zlo? Ne bih mogao nikome da pomognem. Najvei deo mojih prijatelja
i poznanika, bivih kolega, radio je za hleb i mleko, krckajui poslednje rezerve iz
boljih vremena. Mnogima sam bez kamate pozajmio novac, ne pritiskajui ih da mi
vrate dok ne prou ova luda vremena. Neke od njih sam zaposlio u svojoj firmi koja je
na platnom spisku imala dvadesetak ljudi. Od plata koje sam davao zaposlenima bilo
je mogue solidno iveti. Sigurnost njihovih porodica je zavisila od mene, i to me je
istovremeno ispunjavalo prijatnim oseanjem da ima nekog smisla u ovom besmislu,
da mogu pomoi bar nekome, ako ne mogu svima, ali i strepnjom zbog prevelike
odgovornosti. Sme li se zlom initi dobro? Dobro za one koji su mi bliski, a zlo za
druge, nepoznate ljude. Pravda li me to to bi se isto desilo i bez mene? Ne vidim lica
oteenih dok sauestvujem u inflaciji koja razara njihove ionako bedne plate i
penzije. Lica onih kojima time pomaem vidim. Mojima samo ja mogu da uinim
dobro, a u zlu bi mi se odmah nala zamena. I bez mog udela ne bi bilo spreeno.
Izabrao sam, pa ta mi Bog da. Nisam znao kako e se gore bodovati to to sam inio.
Izbegavanje odluke zbog straha za svoju duu je sebino, vei greh nego pogrean
izbor. ta bude, bie.
Viao sam se sa eljkom kad stignem. Nekada smo se sastajali svakog
vikenda, povremeno i u toku nedelje, i provodili sate razgovarajui. Bilo je i perioda
kada se mesecima nismo ni videli, niti uli. Nekad zbog njegovih turneja, a nekad
zbog mojih autistikih faza. Voleo je da provodi vreme u mojoj porodici i kada ja
nisam bio tu. eru je doivljavao kao najsliniju sebi. Zvao je "Oblai". Sina je zvao
"Care", smatrajui da je to njegov budui poziv i da je sigurno u nekom prolom
ivotu bio vladar. "Car" se nije udio njegovim reima. To mu je zvualo sasvim
normalno. Pa i svi u dvoritu misle tako! Biljana ga je fascinirala. I on je nju osvojio

na prvi pogled. eljko je video Biljanu kao "instinktivno mudru enu", "impulsivno
strpljivu", "umirujue eksplozivnu"... Kako to pae jedno uz drugo, bog te pita.
On je ostao u svom fazonu. Nije imao finansijskih problema, a verujem da ga
ne bi mnogo uzbudilo ni da jeste. Bio je odgovoran samo za sebe. Ne elim da kaem
da ga nije dodirivala situacija u kojoj smo iveli, niti da je zatvorio ula za ludilo oko
nas. Razgovarali smo puno o tome. Razumeo je moj odgovor na ono to se deavalo i
cenio je to to sam "imao muda " da se borim i drugaijim orujem od onoga kojim
sam ve ovladao ranije.
"U dobru je lako dobar biti", govorio mi je. "Lako je birati u jednostavnim,
crno-belim situacijama..." Ponekad je dolazio u firmu da me gleda dok radim. Prvi
put je bio okiran i ubeen da na mom mestu sedi moj brat blizanac kojega sam krio
do sada.
"Ma daj, Marko...", udio se, "... ovo je neki tvoj tos. Ja te znam kao 'Sporog
Doa ', tipa koji svaku informaciju dobro svari i propusti kroz svoje filtere temeljito, a
ovde kao da si se ukljuio na struju. Kao da si iskoio iz crtanog filma. Misli dvesta
na sat i radi est stvari u isto vreme. Ti mora da si neka natprirodna pojava kad moe
tako da se transformie i funkcionie na dva suprotna naina. Da nisi vanzemaljac?
"Pravo da ti kaem...", odgovarao sam, "... i sam sebe esto doivljavam kao
neto nepoznato. Kao da se gledam odozgo i udim se ta ispade od onog oveka. Ti
si ostao veran svom nainu borbe sa zlom. Stvara lepotu, dobro, ljubav. Priziva
zvezde u oima ljudi. Kreativan si na veoma direktan nain. Pravi neto lepo to se
vidi, uje, osea. Tu si najjai, najbolji. Osea svoju kreativnost u umetnosti kao
misiju. Zar ovek ne moe najvie da doprinese radei ono to najbolje ume i moe?
U bavljenju psihoterapijom oseao sam tu neposrednu kreativnost. Oseao sam da
pomaem ljudima da izvuku dobro iz sebe, kao i ti svojim pesmama ili slikama, da
sam umetnik u svom pozivu. Ima kreativnosti i u ovome to sada radim. U nainu na
koji organizujem firmu i pravim sistem koji funkcionie, koji je operativan u veoma
tekim uslovima. Zaposlenima daje oseaj sigurnosti i zadovoljstva. Ta vrsta
kreativnosti je posredna. Borba protiv nunosti. Ispunjava oseanjem ponosa slinog
onome koje sam imao kada sam nauio da vozim bicikl, ili kasnije automobil. Nekom
moi. Ali, ne i onim mnogo dubljim oseanjem radosti i harmonije koje prati direktno
uestvovanje u stvaranju neega oigledno lepog. Tog oseanja sam se odrekao
nadajui se da odricanje nee trajati suvie dugo. Firma ne bi mogla da opstane da
nisam ukljuen na berzu preko koje se ini zlo narodu. To iskuenje, ta dvostrukost i
prepletenost dobra i zla me ubija... Bojim se za svoju grenu duu. Tanka je linija..."
"Ti si i kao terapeut imao drugaiju misiju od moje. Ti si zatitnik i uitelj,
roditelj. To i sada radi. Isturio si se napred da bi oni koje voli imali sigurnost, mogli
da se razvijaju. Radost je bila neto to ti se deavalo usput. Ja ne moram nikoga da
titim i zato imam privilegiju da ostanem na svom starom nainu... Svako nosi svoj
krst".
eljko je bio moj ovek za vezu sa onim nevinim delom mene, a Biljana ena
za vezu sa mojim biolokim zadatkom... Ona i ja smo zbili redove u ovim tekim
vremenima i imali mnogo vie razumevanja jedno za drugo. Potpuno se posvetila deci
i svojoj umetnosti. elela je da svojim posveivanjem prui deci "zalihe i tit od
besmisla kojim su okrueni napolju", da od naeg doma napravi tvravu. Kreativni
rad je ispunjavao. Veinu vremena je provodila u kui. Najvie je pogaalo
poniavajue rasulo kole. Beda, bezvoljnost i gubitak dostojanstva nastavnika.
"Kako mogu oni da vaspitavaju moju decu? Bedni i ponieni. Depresivni. Nije
im ni do ega. Otaljavaju posao. Ja ih razumem. Ali, ta mogu moja deca da naue od
njih. Vidi da je ideal velikog broja klinaca da budu vlasnici kafia, muvatori, ili ak

kriminalci. Lova, lak ivot... Zato bi se ugledali na svoje poniene, beivotne

vaspitae koji su poklekli pred zlom. Sve se sruilo na poten svet. Koliko god ti
zaraivao ne moemo da pobegnemo od uticaja ovog besmisla na nau decu. Treba
otii odavde..."
eljko nas je esto zvao da provedemo vikend kod njegovog prijatelja Koste
kojega sam ve odavno eleo da upoznam. Biljana je, meutim, iz meni tada
nepoznatih razloga, diskretno izbegavala te odlaske. Kasnije sam saznao da je Kosta
ovek sa kojim je bila u periodu kada je ivela van kue. Mali je svet.
Na Tanju sam mislio retko. Kao da je ona bila deo onog prvog "blizanca"
kojega sam zamolio da se ukloni sa vladajueg poloaja u senku. Pa i on je, na neki
nain, napustio. Samo je potvrdila njegov izbor svojim odlaskom. Nije krenuo za
njom. Odrekao je se, kao to se kasnije odrekao i jednog dela sebe zbog neega to je
oseao vanijim. Da li je odricanje moja sudbina? Ja se ne oseam siromanim u bilo
emu zbog svojih odricanja. Sve to sam jednom imao ostaje u meni, jer sam ga
stvarno imao. Moje znanje, sposobnost razumevanja ljudi, prenoenja znanja, sve ono
u ta sam uloio mnogo energije i srce, u meni je, nije nestalo. Ali se ne koristi.
Spava. eka bolje dane jer ga ne mogu koristiti sa pola srca, rutinski, u vremenu kada
mi ivot neto drugo trai. Tako je i Tanja spavala u meni i inila me bogatim iznutra.
Pitao sam se da li u ikada uspeti da pustim tog sebe da vlada mojom linou. Da li
u moi da vidim i osetim sebe onakvoga kakvoga sam poeo da upoznajem sa
Tanjom. Taj ja imao je najmanje vremena i mogunosti da se ispolji. Svi moji odnosi
su bili ispunjeni nekim odricanjem zbog ljubavi. Pristajao sam da se podredim.
Ponekad se zapitam da li je to hrabrost i sloboda u biranju teeg puta, ili kukaviluk i
bekstvo od slobode koje opravdavam odanou i ljubavlju.
Odnos sa Biljanom je bio istorija sukoba. Preplitanja ljubavi i agresije,
dobijanja i odricanja. Menjanja sebe u pokuaju da je zadovoljim i pribliim joj se.
Potpune bliskosti i besnog izolovanja. Nerazumevanja i prihvatanja.
Biljana i ja smo ratni drugovi, ljubavnici i roditelji. To su tri veze koje se
prepliu i ine jedan dubok, snaan i komplikovan odnos, zamren zajednikim
sazrevanjem i odrastanjem. Vei deo ivota proiveo sam sa njom. Ona mi je "roena
ena". Sudbina. Zna sve moje dileme, tajne, zna kako sam sazrevao, menjao se.
Uestvovala je u svim mojim bitkama. I ja u njenim. Zna kako sam se mirio sa sobom
i uio da volim. Da se potinim neemu veem od sebe. Zakonima ljubavi. Bogu.
Kada sam sreo Tanju, mogao sam da volim enu bez suvinih borbi koje
komplikuju odnos. Srela je "gotovog", zrelog mukarca, sposobnog da bude sa enom
bez straha od sebe. Uivao sam u Tanji i takvom sebi. Od poetka nije bilo
neizreenih ugovora, lanih obeanja, zavoenja, oseanja krivice i slinih klinakih
gluposti koje sam prosipao pred Biljanu kada je poela naa veza. Nije bilo agresije,
niti potrebe za borbom u naem odnosu. Mogao sam da potpuno izrazim svoju
nenost i divljenje. Oseao sam se punim neega dobrog i nenog u sebi to bih
mogao da dajem celoga ivota bez straha da u se isprazniti. Verovao sam da Biljana
ne bi nita izgubila. Kao da je toga bilo u neogranienim koliinama, dovoljno za obe.
Moda je to bila iluzija, potreba da ublaim konflikt u sebi, uinim realnim ono to je
nerealno, ali lepo. Moda, ali nema unutranjeg glasa koji mi apue u prilog toga
moda. Ostala je nedovrena pria. Ima li pria nastavak? ta je na sledeoj strani?
Sledea strana se ubrzo okrenula i pokazala mi svoje prve reenice u obliku
pozivnice za izlobu. Tanja se vratila. Zato me je zvala? Nismo dugo bili zajedno, ali
sam verovao da je dobro poznajem. Ne bi pokuala da ponovo zapone neto to je
prekinula ne elei da bude u procepu, ako se nije izmenilo ono zbog ega je otila
moja podeljenost. Ona je povukla svoj potez otila je i ostavila mogunost. Ja sam

bio na redu. Nisam je potraio. To je bio moj potez. Predoseao sam da to to me je

sada pozvala nije pokuaj da obnovi nau vezu. Zvala me je zato to me vie ne eka.
Nala je nekoga koga voli. Zato moe da popusti svojoj elji da me vidi. Osetio sam
olakanje i radost to je opet tu, u istom gradu, to mogu da je vidim, zagrlim, priam
sa njom, a ne moram da se odluujem. Gubim je na jedan nain, i ponovo dobijam na
drugi. Znam da sam sklon da na osnovu prividno malih znakova, kao to je jedna
pozivnica za izlobu, izvlaim znaenja koja mogu izgledati kao neosnovane
pekulacije. Ali ja verujem da svaka sitnica, pokret, neto naizgled nebitno i obino,
moe nositi u sebi mnogo poruka. Nestrpljivo sam gurao tih nekoliko dana ispred sebe
da to pre prou, da se skrate i ustupe mesto datumu na pozivnici.
Hodao sam glavnom ulicom kao u polusnu, bez urbe se pribliavajui
galeriji. Kroz glavu su mi prolazile slike iz dana kada sam bio sa Tanjom i eleo sam
da uivam u njima. Bio sam udno oputen i miran. Oseao sam kao da je vreme
stalo, da postoje na ovom svetu neke ene i neki ljudi koje ja volim i oni vole mene i
da su te veze van vremena, neraskidive, bez obzira u kom obliku one postojale, bili mi
fiziki zajedno ili ne, viali se svakog dana ili jednom u nekoliko godina.
Galerija je bila puna ljudi. Stajali su u grupicama sa katalozima u rukama i
razmenjivali utiske. Pogledao sam nekoliko slika na samom ulazu. Bile su divne.
Drugaije od onih pre. Kao da je Tanja na njih prenela upravo ono oseanje koje sam
imao dolazei. Krenuo sam dalje. Neko mi je zatvorio oi dlanovima. Prepoznao sam
miris i toplinu njenih ruku, prineo ih usnama i poljubio. Zagrlila me je i uvukla lice
ispod moje brade kao mae. U trenutku sam se setio ko sam. Uspavani deo mene se
probudio iz sna.
"Gde si, ovee! Znala sam da e doi. Kako si posedeo. Dobio si patinu.
Promenio si se, ali ti je pogled ostao isti. Sigurno se neto vano deavalo u tvom
ivotu. Hajde da mi pria ta se zbivalo sa tobom za ovo vreme. Radoznala sam".
Uhvatila me za ruku i povela do malog separea sa stolom u uglu. Priao sam
joj malo o svojim bitkama i dilemama, promenama u ivotu, u sebi... Gledala me je ne
pokazujui iznenaenje zbog onoga to je ula:
"To i lii na tebe. Znam ta se ovde deavalo i slutila sam da nisi posmatra,
pasivna rtva, da se bori. Strano si mi nedostajao".
"A ta je sa tobom? Neto se promenilo u tvojim slikama. Kada sam dobio
pozivnicu, pomislio sam da si nala nekoga..."
"I to lii na tebe...", nasmejala se i poljubila me u obraz. "Palo mi je na pamet
da e to pomisliti. Tebi je dovoljan zarez u reenici da shvati neki smisao, drugaiji
od onoga koji je oigledan. U pravu si. Imam nekoga. Upoznau te sa njim. Upravo bi
trebalo da se pojavi. Ima neko snimanje..."
"Glumac?"
"Ne. Taj ne ume da glumi. On je... recimo muziar. Ima neto u njemu to me
podsea na tebe".
"Na mene?"
"Da. U poetku sam mislila da umiljam. ula sam iz njegovih usta neke tvoje
reenice... slina razmiljanja... Pomislila sam da, moda, ja u njemu elim da vidim
tebe. Ali, nije to u pitanju. On stvarno..."
Doiveo sam njene rei kao mali ok. Kroz glavu mi je proletela jedna misao,
ali nisam mogao da poverujem u nju. Da se sve tako splete... to bi bilo udo... Tanja je
primetila zamiljeni izraz mog lica.
" ta nije u redu...?"

"Nita. Pomislio sam na jednu osobu koju znam... na...", zaustih da izgovorim
ime, kada me prekide Tanjina podignuta ruka koja je nekome mahnula. "... na eljka",
nastavih.
"Da, evo ga, upravo je uao. ekaj, odakle zna kako se zove? Vas dvojica se
poznajete?!"
eljko je stigao do nas pre nego to sam uspeo da odgovorim. Zagrlio je Tanju
desnom rukom i poljubio je u vrat, a meni pruio levu ruku.
"Zdravo, ljudino. Kako je mali ovaj svet. Pravi ljudi se nekako nau". Rekao
je kao da nije nimalo iznenaen. Tanja se okrenula prema eljku jo uvek u neverici:
"To je ovek o kojem sam ti priala", a onda prema meni. "A ovo je ovek o
kojem sam tebi poela da priam. Vas dvojica se izgleda dobro znate".
"Svi se izgleda dobro znamo", progovorio sam i stavio levu ruku na Tanjino, a
desnu na eljkovo rame.
"Pa, kad smo svi iz iste prie... naravno da se dobro znamo", nastavi eljko.
"A sada bih mogao da sa svojim ljudima popijem jedno pie".
VANZEMALJCI
Ponekad ne mogu da odredim granice izmeu sebe i ljudi koje volim. Gde
zavravam ja, a poinju oni. Kao da smo svi mi jedno, da smo isti. Ista dua, elja
koja trai neto... zajedniko svima nama. Svi smo u istom amcu. A opet, svi smo
razliiti i posebni, izrazito individualni. Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja
zovem moji ljudi. To su ljudi koje putam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u
neemu isti. Imaju Nadin pogled u oima. Bili su u njenom svetu i nisu to zaboravili.
Svi je trae i nalaze. U sebi i izmeu sebe. Svako na svoj nain. U tome su razliiti, ali
u sutini opet slini. Njihovo traenje je stvaralako. Oni ne rue, ve neto grade. Ne
ele da vladaju, jer vladanje gasi sjaj u oima, gasi Nadin pogled. Moji ljudi stvaraju
oblike u kojima moe iveti Nada. To je njihova profesija kako god se ona zvala.
Nauio sam da ih prepoznajem. Nisam vie sam. Naao sam cimere u ovom svetu.
Moji ljudi imaju isto oseanje ivota. Nije vie bitno kako emo nazvati nae odnose i
koji e oblik oni imati. Forme naih odnosa se mogu menjati, ali to oseanje
povezanosti neim iznad nas, veim od nas, to nas zove i spaja, ostaje. Pomiljao
sam da je moda Bog odustao od ideje da trai izabrani narod i reio da bira individue
sa svih krajeva sveta koje bi poseo Sveti Duh. Izabrani bi se prepoznavali meusobno,
po milosti boijoj preplitali svoje ivote, i tako stvarali jedan novi, svetski narod,
duhovnu naciju. Ja volim da tako malo zamiljam.
Ispriao sam Tanji:
"Kao klinac sam bio ubeen da sam doao sa neke druge planete, drugog
sveta, sa svojom vrstom. Brod nam se pokvario, a mi se ratrkali po svetu, i sada se
traimo".
"I ti", nasmejala se Tanja.
"Mi nekako nabasamo jedni na druge i nae sudbine se pomeaju zauvek, ak i
ako nismo zajedno. Kao da smo nekakve boje koje se lako meaju meusobno, a
mnogo tee sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomou svetla. Onog iz uglova
oka. Nada voli takve boje. Ve znam njen ukus. Mi pokuavamo da ofarbamo ivot,
da ga zaarenimo. Da bude pravo slavlje. I kada pored nas prolaze ljudi koji u oima
imaju tu osnovnu supstancu za rastvaranje svetlosnih boja, dobijamo inspiraciju da ih
malo namaemo. Na neku podlogu se boja primi, na neku ne. Negde ostane na
povrini, negde se upije. Nekada se primi odmah, a nekada mnogo kasnije. Tako to
biva. Ta se boja lako skida kod onih koji nemaju svetlosni razreiva i fiksir u sebi.
Niko se ne moe namazati na silu ovim bojama, za razliku od drugih vrsta boja".

Volim da se pogledam u ogledalu jer sam dobro namazan i natopljen

predivnom tirkiznom bojom iz oiju moje Tanje. Ona je jedno veliko tirkizno more, a
ja postajem strastveni pliva. Oseam se kao klinac koji ne bi izaao iz vode ni kada
mu poplave usta i skupi se koa na prstima. Ona je toplo more. to bih uopte izlazio?
Voleo bih da mi izrastu krge, da mutiram. Valjda e evolucija da prati moje potrebe
za adaptacijom na prirodnu sredinu. Tanja je moja prirodna sredina.
Nisu izbledele na mojoj koi boje mojih prijatelja, mojih ljudi. A i oni su se
naisto izmeali meusobno. Ana, Marko, Kosta, Biljana, Tanja... i ja, i jo po neko...
To je jedna pria koju elim da ispriam jer volim da priam o njima. Posada mog
svemirskog broda se polako okupljala. Izgleda da smo svi shvatili da broda vie nema
i da moramo stvoriti na ovom svetu mesto koje podsea na nau planetu. Ili na Boga
veitu inteligentnu energiju koja osea i razmnoava se kroz nas, kroz due koje se
individualizuju u naem telu i ponovo vraaju matici...
"Kakvo si ti jedno divno derite...", govorila mi je Tanja smejui se i
kovrajui mi kosu, ".. sigurno si i na naoj staroj planeti imao misiju da bude derite
i podsea nau rasu na smisao ivota. ta misli, kakvu je misiju svako od nas imao
tamo? Moda se te misije nesvesno seamo, pa ona i sada odreuje nae ivote? Kako
sam lako ula u tvoju priu i priamo o tome kao da se stvarno dogodilo. Ti ba ume
da uvue ljude u svoj svet. Valjda zato to iskreno veruje u njega. A moda se to
stvarno i dogodilo?
"Pa jeste. Naravno da se dogodilo! Ne misli valjda da je sve ovo sluajnost?"
"Ne, ne mislim. Postoji neto... samo ne znam da li se to moe odrediti tako...
kroz priu... Pria je objanjenje. To neto nema objanjenja".
"Tanja, hajde da se malo igramo. Ako ova pria nije stvarna, onda igra nee
uspeti. Ti si spomenula da je svako od nas imao neku misiju u naem starom svetu. I
ja sam to mislio, ali si ti izrekla moju misao. Otkud to da si verovala u istu priu kada
si bila mala? Moda smo kasnije poverovali da je naa istina samo deija izmiljotina.
Evo, ovako emo da se igramo. Uzmi olovku i nekoliko papiria. I ja u. Kada ti
kaem neko ime iz nae posade, ti napii na papiriu jednu ili najvie dve rei koje ti
idu uz ime. Ja verujem da e te rei odreivati njihovu misiju. Ja u uiniti isto
okrenut na drugu stranu. Jesi li spremna?"
"Jesam. Zvui uzbudljivo. Tri, etiri sad!"
"Kosta!" U tiini smo, zapisali po nekoliko rei, krijui kao deca papirie
jedno od drugog.
"Moe."
"Marko!"
"Dalje."
"Ana!"
"Moe".
"Tanja!"
"Bolje". (Zavrila je pre mene i rekla bolje aludirajui na kviz.)
"Biljana!"
"Idemo".
"eljko!"
"I ta sada?"
"Preklopi papirie na pola i napii imena na njima".
Spojili smo u parove moje i njene papirie sa istim imenima, otvorili ih,
proitali i prasnuli u smeh. Rei koje smo nezavisno napisali za svako ime bile su iste.
Papirii u paru nosili su isto znaenje.

"Vidi...", nastavio sam, srean to je igra uspela. "Nismo ak napisali ni

sinonime, ve indentine rei. To ne moe da se objasni samo pretpostavkom da isto
opaamo sebe i nae prijatelje. Postoji neto drugo. Moda smo i poslati na ovaj svet
da bi mu doneli neto... neku poruku. Moda ovo rei dolaze iz nekog skrivenog
seanja kakav je zadatak imao svako od nas. Samo se ti smej. I dalje si neverni Toma.
Hoe da nastavimo igru?"
"Hou, zabavna je. ta emo sada da radimo?"
"Sada u ja da proitam ime i rei. Onda u da ponem reenicu o tome zato
sam napisao ba tu re i neu je zavriti. Zavretak u da napiem na papiriu, a ti e
da nastavi reenicu ne znajui ta sam napisao. Posle emo da zamenimo uloge.
Vai?"
"Vai".
"Evo, izvlaim papiri. Prvi je Marko. Rei su: zatitnik, uitelj. Poinjem
reenicu. On je, na naem brodu bio... ekaj da zapiem. Hajde nastavi."
"Kapetan", izgovori Tanja bez razmiljanja re koju sam napisao na drugoj
strani papiria. Pokazao sam joj i ona se smejala zadovoljno". Hajde sada ja da
ponem reenicu. Njegov zadatak je bio da... evo, napisala sam. Nastavi!"
"Odluuje mudro, vidi sve, poznaje dobro... nastavi!"
"... sve nas i ui nas da uklopimo svoje sposobnosti u celinu".
"Vidi, on to radi i u ovom svetu. Hajdemo dalje. Izvuci sledei".
"Ana. Spajanje, Pamenje. Bila je na... kai ti".
"... ovek za vezu sa drugim svetovima i hroniar. Ona je bie koje pravi..."
"... mostove. I uva ono to je vredno od..."
"... zaborava. I ona to ini u ovom svetu na svoj nain. Ana je sposobna da
prihvati razliite svetove, muki i enski, javni i intimni, stari i novi; nalazi zajedniko
u njima i pokazuje to ljudima. Ona uva ta dragocena iskustva spajanja od
anonimnosti i zaborava".
"Kosta. Splavar, uvar. Kosta je ostao da uva tajnu..."
"... naeg dolaska. Mesta na kome smo se spustili i gde jo uvek postoje sile
koje su nas donele i koje nas mogu, bar na trenutak, spojiti sa starim svetom. On ivi
na..."
"... granici gradei svet koji podsea na na, podsea nas. Uvek je tu za sve nas
koji smo lutali traei reenje i moe da nas preveze na drugu obalu, pomogne nam da
otvorimo kapiju i oivimo svoja seanja".
"Biljana. Stvaranje, davanje. Ona je tu da sauva..."
"... nae postojanje, korene nae vrste. Majka zemlja, gravitacija, priroda to
stvara ivot koji nas nastavlja i doji ga smislom i nadom".
"Ostali smo jo ti i ja. eljko. Nada i traenje. Ja sam bio..."
"... istraiva u naoj posadi. Onaj koji se sea naeg sveta i traga po ovoj
planeti pokuavajui da nae ili stvori oblike u kojima bi ivela naa svetlost, sutina
naih bia. Tanja. Ljubav, inspiracija. Ja sam..."
"... uvar najvee tajne naeg postojanja i njen lik. Dokaz da tajna postoji,
njeno olienje, nagrada. ensko lice Boga".
"Lepo smo se igrali. Lepo je biti idealni lik, bie koje ivi svoju misiju. teta
to nismo tako idealni, mada mogunost postoji u nama i zove nas da je ostvarimo.
ini mi se, ipak, da su svi ti likovi i njihove misije u svima nama. Da je dua oveka
posada sa zajednikim zadatkom, koji je dobila ko zna kada. Sve nae due su deo
jedne due koja sve obuhvata i sve moe. Ona nas povezuje".
U svakome od nas su svi likovi i svi smo mi jedan lik. Interesantno je to kako
smo nabasali jedni na druge, kako je ivot spojio mene sa Markom, Anom i Kostom,

Tanju sa Kostom, Markom i sa mnom, Biljanu i Kostu. Kako je Marko nabasao ba na

Tanju, a Biljana na Kostu u ovolikom gradu? Ima tu neto vie od sluajnosti. Moda
nije ba svemirski brod, ali... Svi smo mi bili potrebni jedni drugima, traili neki drugi
deo sebe, deo koji je krenuo za drugim Boijim glasom. Traili smo celinu. Sve boje
ivotne slike.
Okupljali smo se na Kostinom "splavu" kao u nekoj Nojevoj barci. Napolju,
izvan njegove avlije, lila je kia besmisla... godinama. Nije se nikuda moglo bez
kiobrana i amca. Ipak, postoje neka mesta sa posebnom mikro klimom. Mesta na
granici, koja miriu na drvo i reku. Tu je jo bilo dovoljno svetla koje rastvara nae
ivotne boje.
Politika je uvek prolazila pored mene. uo sam da tako neto postoji i da se
time bavi sorta nekih ljudi, o kojima nisam hteo nita da znam. Sada je nemogue
zatvoriti ui i oi pred tom utvarom. Poeo sam da gledam televiziju i itam novine.
Slike i rei su me ujedale za srce. Pokuavao sam da razumem, ali nisam razumeo
nita. Ne verujem da je iko razumeo ita. Zlo je teko razumeti. Ono je nerealno i
lano, ali su posledice stvarne. Nisam mogao videti svoj lik u bilo kojem paretu
razbijenog ogledala nae zemlje. Svako pare je bilo malo za moj lik i iskrivljavalo ga
u tunu, izoblienu grimasu.
Parence bive zemlje u kojem smo se zatekli ja i moji ljudi nije bilo zvanino
u ratu. Nije se pucalo na toj teritoriji. Bauk rata i mobilizacije "dobrovoljaca" za
pomo naoj prevarenoj brai po naciji, zateenoj u drugim deliima razbijenog
ogledala, lebdeo je u zraku. Svet nas je obeleio i kaznio zatvaranjem granica zbog
meanja u tue stvari. Postali smo ostrvo besmisla opasano morem mrnje, licemerja,
prezira i koristoljublja. Nisam znao ta da oseam. Bio sam besan na nekoga ko je
bahato zafrljaio kamen na mirnu i glatku povrinu u kojoj smo se svi mogli ogledati.
Ali, ko je to uinio? Nisam mogao da pokaem prstom. Gadno je biti besan, a nemati
konkretnog krivca. Kada bih mogao da kaem: "ONI! Oni drugi su krivi!", bilo bi
jednostavno. Uzeo bih puku i pucao ista srca, makar mi metak koji sam ispalio
pravo u srce uao. Nisam verovao da je to cela istina, a poluistine su gore od lai.
Beao sam od mobilizacije. Nekoliko puta su kuriri vojnog odseka dolazili u
moj stan da mi urue poziv. Sreom, tada sam bio na kratkoj turneji, pa me nisu
uhvatili na legalu. Moj jatak Tanja, rekla im je da sam na duem putu i da ne zna
kada u se vratiti. Ona, kao, tu dolazi samo da zaliva cvee. Moj drugi jatak Kosta
primio nas je dok ne proe frka. uo sam da "dobrovoljci" odlaze ba tamo gde sam
ja nekada sluio vojsku. Tamo bih, iz "pravedno patriotskih" razloga, trebalo da
pucam na mog dobroudnog meeda, podoficira Brku koji je verovatno, kao vojno
lice, mobilisan od suprotne strane jer je druge nacionalnosti i vere. Ili na prostodunog
i sanjivog Matu trkaa. Taj sigurno nije izbegao mobilizaciju jer je kao tele. Ne ume
da izbegava, samo da tri. Ne da bi pobegao, nego da bi stigao. Negde. Kuda li e
sada da stigne, moj Mate, guteru jedan? Ima li tamo jo staza kojima se moe trati i
stii negde, ili sve vode nigde? ovee! Prijatelju. ta li sad sanja, da mi je znati.
Mogu li tvoji novi snovi uperiti puku prema meni? Ne daj se. Utini se za obraz ako
pone da ih sanja. I, uvaj se.
Zlo je prodiralo u moj, i ivot mojih prijatelja. Svako od nas se borio na svoj
nain. Skupljali smo se u Kostinoj oazi i pokuavali da razumemo, da naemo smisao,
ojaamo jedni druge i zapamtimo svoje snove. Zlo je dopiralo i do Kostine avlije.
Donosili smo ga sa sobom kao skrivenog uljeza koji se zavlai u pore.
Ana je dobila otkaz na dravnoj televiziji. I ona je druge nacionalnosti. U
svojoj emisiji je putala stare dobre pesme kojih smo se toliko ueleli, da nam zvue
lepe i setnije nego ikada. Problem je u tome to ih pevaju muziari koji su "njihovi",

sa druge strane cevi, "neprijatelji". O, kako nai novi neprijatelji i stari prijatelji lepo
pevaju, sa duom. Kako mi nedostaju i kako bih sa njima rado zasvirao ba te stare
dobre "neprijateljske". "Oj, ivote, ivote, to me zeza, jebo te..." Tako idu rei jedne
vidovite. Bio sam besan kao ris kada mi je Ani to rekla. Dolo mi je da uzmem
mitraljez i da uem u televiziju da ih sve onako redom... one glavonje... Da... Tako to i
poinje. Evo, sad bih i ubijao. Jedan mudar ovek je rekao agresorima koji su
decenijama tlaili njegov narod: "Ne mrzimo vas zato to ste nas ubijali, ve zato to
ste nas naterali da budemo kao i vi..." Tako nekako. Lako je upasti u taj vrtlog. Nisam
ja rasplinuti pacifista kome su svi ljudi isti i koji je protiv borbe uopte. Nemam tako
jednostavan odnos prema ratu. On je, ponekad, nuno zlo za odbranu dobrog. U ovom
ratu nisam mogao da osetim tu jednostavnost dobra ugroenog zlim. Svi smo krivi
jedni pred drugima.
Vraajui se od Ane, pokuavao sam da se smirim pevuei u sebi te stare
dobre "neprijateljske". Prolazio sam ulicom u centru grada koja je zatvorena za
saobraaj i u kojoj se uvek odvijao neki program uivo. Nekada su njome odzvanjali
akordi i glasovi putujuih muziara iz raznih krajeva sveta. Odavno nisam proao
tuda. Kao ilo, u bubne opne mi se zabola tretea muzika sa nacionalistikim
tekstovima i ratnim poklicima. Note stihije uskovitlane mrnjom. Ugledao sam
gomilu prodavaca nacionalnih obeleja, raznih bedeva, grbova, zastava. Uas! Ovo
nije potovanje predaka i stvaralaki nacionalizam koji tei da nastavi stvaranje tamo
gde su oni stali. Mi smo i zaboravili gde su oni stali. Prethodna generacija se zanela
Sotoninom izmiljotinom revolucije i komunizma i prekinula mostove sa prolou.
Sada ovi plebejci, zaslepljeni narodnjaci, na jedan vulgaran nain pokuavaju da
izigravaju sinove naputenih oeva koje ni ne poznaju, pa im u usta stavljaju poklie
svoje mrnje. Pravi oevi su odgovorni domaini sa budnim okom usmerenim na
realnost ivota, a ne obezglavljena stoka pokretana silama haosa.
Ovo vie nije moj grad! Stoko zatucana, vratite mi moj grad! Odakle li ste
samo izali?! Iz koje kanalizacije navirete? Zavukao sam ruke u depove traei
novac. Imao sam ga dosta i za sve pare kupio punu torbu tih reklama zla. Odneo sam
ih do oblinje kante za ubre i bacio. Osetio sam otar bol u potiljku, zatim udarac
nogom u bubrege. Seam se samo pranjavog asfalta, ukusa krvi i praine u ustima,
crne cipele koja se pribliavala mojoj glavi... bola i mraka u koji sam se sakrio.
VIKTOR
Biljana me je ubeivala da odemo iz zemlje i ivimo negde u inostranstvu:
"Pogledaj ta se ovde deava. Misli li da deca treba da nam ive u ovom
beznau. Ne moe ih novcem zatititi od svega. Atmosferu ludila i besmisla,
nesigurnosti, udiu sa ovim vazduhom. Gledaju sumorna lica na ulicama, profesore u
koli, drugove iji roditelji grcaju u finansijskim nevoljama. Tvoji poslovi, iako
donose dosta novca, lov su u mutnom, na ivici ilegale. ta ako te uhapse? Teraju te da
bude prestupnik jer niko ne bi opstao u poslu potujui zakon. ta ako se sutra
promeni politika i ne bude im potrebna takva karika u lancu da kamuflira njihove
rabote? Moda ba vas optue da ste uzronici inflacije da bi oprali ruke. Neko mora
da bude kriv pred narodom za haos koji su napravili, a vi ste najvidljiviji u toj farsi. Vi
ste nadzemni deo reke ponornice".
"U pravu si...", odgovarao sam umoran od svega. "Znam ja sve to. Samo, veruj
mi, nemam vie snage da poinjem ponovo".
"Oni koji te ne poznaju dobro rekli bi da si preduzimljiv ovek, pokretljiv,
ambiciozan, uspean, spreman na promene. A ti se sav strese kad uje re promena.
Najvie bi voleo da ceo ivot provede na jednom mestu, radei iste stvari. Veliki si

oboavalac rutine. Funkcionie kao dizel motor i, kad mora da stisne gas, samo
stenje".
"Tano je to. Ja sam stvarno napravljen da radim kao dizel. Polako, klaj-klaj,
ali sigurno stignem. Lako je tebi, palidrvce moje, da bude turbo, da daje gas na
reima, kad sve mora da se prelomi preko mojih lea. Ti ivi u zatienom svetu, sa
naom decom i njihovim problemima, svojim kreativnim poslom i prijateljima koje
voli. Zlo je spolja, iako viri kroz prozore i ponekad njegov zadah prodre i unutra. Ti
si, ipak, unutra, a ja spolja, na borbenoj liniji. Unosi mi se u lice, a smrdi mu iz usta.
Navrati malo, da vidi kako to uzbudljivo izgleda dok sam, po tvojim reima, u akciji
i zabavljam se dokazujui se samom sebi. Kada je sve ovo poelo, nisi se ti turbo
uvukla u borbu. Nisi promenila svoju profesiju i krenula u neto to ne zna. I tada si
davala gas na reima. Frktala, reala, bunila se, pljuvala po tamo nekim krivcima,
suludim politiarima, narodu koji je glupa stoka. Optuivala si me da sam bezoseajan
i tup, da me nita u ovom ludilu ne izluuje. Zar ne shvata da postoje razliiti naini
borbe? Da smo se oboje borili tvojim nainom, sada bismo bili na dravnoj milostinji
i ivici bede. Lako je zapaliti se i ispucati svoju ogorenost. To bi, u ovo vreme,
izgledalo kao herojstvo deteta koje je izalo pred tenk sa pitoljiem na vodu. Ja ne
volim ovo to radim, iako uspevam. Stvoren sam za neto drugo. Oseam da ubrzano
starim, umoran sam".
"Vidim da si ljut. Ne poriem ja da se ti bori, ali imam utisak da vie ne vodi
bitku iz nude, ve neki svoj mali, lini rat. Uspeo si da preivi prvu rundu, i sada bi
mogao da, neporaen, eskivira dalju borbu. Imamo dovoljno novca da moemo da
odemo negde gde je zlo manje jako i da troimo neko vreme ne radei nita dok se ne
snaemo".
"Naravno da vodim lini rat. Zar ti ja liim na nekoga ko bi vodio bezlini rat?
Kae, zaradili smo dovoljno para da bismo mogli da pobegnemo. Da se povuem iz
borbe jer ne moram vie da se borim sa ovim naim zlom? Da se borim sa nekim
tuim, manjim zlom? Ti nikada ne osea kontradikciju u svojim stavovima. Za tebe
je logino i ispravno ono to osea. Sa jedne strane die toliku buku i pljuje na
vlast, i na glupi jadni narod koji je lako izmanipulisati i koji nema jaja da se
suprotstavi. Ja sam neosetljiv, mene to ne dodiruje, kae. A onda bi da zbrie. ta je
sa ovim narodom koji je zaposlen kod mene i ije porodice zavise od mog posla? Da
rasprodam ono to sam sa njima gradio ovih godina i to bi trebalo da prui neku
materijalnu sigurnost svima nama kad dou malo stabilnija vremena. Ti si jedna
ratoborna pobegulja".
"Ma daj, opet si pobrkao redosled vanosti. Neka se svako bori za svoj ivot i
svoju sigurnost. Meni su najvanija moja deca. Sve ostalo je manje vano. Dokle e
da izigrava nekakvog Isusa? Ti si odgovoran za svoju decu, ni za koga drugoga.
Dosta si vukao na svojoj grbai i koga je trebalo i koga nije. Vie ne znam ko ti sve
nije duan. Rodbina, prijatelji, neprijatelji. ta si ti? Dobrotvorna ustanova? Spasilac?
ta hoe? Da svi vide kako si dobar? Da ti podignu spomenik? Misli da e ti rei
hvala? Veina ljudi eli da zaboravi svoju slabost kad proe kriza, i onda okreu glavu
od onih koji su im pomagali jer ih podseaju na sopstvenu nemo".
"Uvek si bila strunjak da u svemu to ja radim nae najnie motive. Tebi se
etika svodi na biologiju i zatitu svojih mladunadi. Ne razumem zato to radi i zato
ti je potrebno da degradira..."
"Zato to si zanesena budala koja zaboravlja ta je najvanije".
"A ta je najvanije? Tvoj bioloki instinkt majke zatitnice kojoj je potreban
mujak da uva jazbinu i koga treba pravilno usmeriti oseanjem krivice da sluajno
ne pone da doivljava jo neki drugi cilj kao vaan. Moda si u pravu. Biologija je

jednostavna. A ta je sa blinjima svojim koje treba da ljubimo kao sebe same? Ili u tu
grupu spadaju samo ena i deca. ta je sa roditeljima koji su ve ostarili? Slaemo im
pare ili ih voditi sa sobom. Nikoga nisam ovih godina vukao na grbai da bi mi digao
spomenik, veliao moju dobrotu ili rekao hvala. Sa svim tim ljudima sam nekada
iveo dobro. To se ne zaboravlja kad doe muka. Sa nekima sam bio blizak, sa
drugima manje, ali sam sa svima imao neto zajedniko. Dola su luda vremena u
kojima sam se snaao bolje nego veina njih. Verovatno zato to sam sposobniji. Pa
ta? To nije moja zasluga. Bog mi je dao vie, ali zato vie i trai od mene. Vidim neki
smisao i zadovoljstvo u tome to mogu da im pomognem da prou manje oteeni
kroz ovo zlo vreme. Mogu da izvuem ponekog taoca. Zar nema smisla u tome? "
"Tako, na uvijen nain, pokazuje svoju mo".
"Opet ti, pakosti jedna. ta ja imam da pokazujem uvijeno svoju mo, kad ja
imam neku mo i kad je to svima jasno? I ne treba da pokazujem da sam dobar, jer
sam dobar, i to je takoe jasno. ta ima loe u tome biti dobar i moan? Imati mo da
ini dobro. To je obaveza kad je ima. Nekome mora biti podanik. Ili Bogu, ili
avolu. Mi imamo slobodu da biramo, ali ne i da ne izaberemo. Zar ispod toga
moraju da stoje neke skrivene niske potrebe? Ili ti samo eli da me potpuno
poseduje i uini niskima sva moja oseanja vezana za druge ljude?"
"Izludeu od tvojih gluposti. Sve se oko nas raspada, vlada haos. Strah me je,
ovee. Plaim se za svoju decu. Zar to nije normalno? Ti si moj mu i otac moje
dece, pre svega. Prvo pripada nama, pa onda oveanstvu. I gotovo! Ja hou da
vodim decu da se koluju u kolama gde e ih uiti zadovoljni, neotrovani ljudi. Strah
me je da ih pustim na ulicu... kad odlaze i vraaju se iz kole... Ne elim da sluaju o
ubistvima i ratnim strahotama koje se ne deavaju ba u naoj ulici, ali su tu negde,
blizu, u vazduhu. ta ako zapuca i ovde? ta e onda, boiji ovee? Sea se onih
koji su pobegli glavom bez obzira kad je tamo poeo pokolj nosei sa sobom samo
ono to je moglo da stane u torbu i dajui poslednju paru da bi se izvukli iz pakla?! Da
li je to krst i nae dece? Hoe li ih tvoj Bog sauvati kad ti ne bude mogao?"
"Znam, seam se. Misli da tamo negde izvan granica cvetaju rue? Da jedva
ekaju da im doemo mi, izgnanici iz pakla? Misli da je lako sada tamo se snai,
napraviti neki posao od kojega moe da se ivi?"
"Sigurno je bolje nego ovde. A za tebe se ne bojim. Ti bi se doekao na etiri
noge i da te bace sa solitera. Nemoj da se folira. Kada si mogao da napravi neto u
ovoj ludnici, bez para na poetku, moi e i u normalnom svetu sa parama. Ti si,
jednostavno, inertan, i to pokuava da racionalizuje nekim kobajagi razlozima.
Najradije bi se zavukao u svoju terapeutsku fotelju, knjige, ili bi na pecanje. Ovo
ovde, koliko god bilo naporno i napeto, prelo ti je u rutinu. Ve je poznato. A ti voli
rutinu i izbegava nepoznato. Tebi je problem da skoi u vodu, ali kad skoi, onda
dobro pliva".
"Umoran sam, eno. Oseam se umornim i matorim i dosta mi je novoga i
nepoznatoga. Toliko se sve brzo menja oko mene, da udim za jednom ustajalom
ivotnom barom u koju bih zabacio svoje udice. Kako bi mi prijao neki monoton,
robotski posao na proizvodnoj traci, ili da orem zemlju, kopam rovove... bilo ta,
samo da je dosadno. Glava mi je toliko puna novih utisaka i informacija koje nemaju
kada da se slegnu, da bi mi dobro dolo jedno pranje mozga. Shvata li da sam strano
umoran?"
"Ba me briga! Nije ti vreme za umor i samosaaljenje jer ima vaan zadatak.
Izbaci manje vane stvari iz svoje tintare, pa e u njoj biti vie mesta za neto novo i
vano. Moe ti da pria da te ja obezvreujem koliko god hoe. Istina je da imam
poverenja u tvoje sposobnosti vie nego ti sam. Ako sam i tvoj avo, uloga mi je da te

podstiem i da ti ne dam da se uspava. Iako ja sve tvoje dovodim u pitanje, ti e se

ve izboriti za ono u ta stvarno veruje".
"Dobro...", odgovorio sam shvativi da ima jae argumente i da je u ciljevima
bila uvek mudrija. Bio sam ljut i tuan u isto vreme jer sam oseao da ne vodi rauna
o meni. Kao da joj nije vano da li u se slomiti, imam li snage za nove bitke ovako
premoren od onih koje sam ve vodio. Kao da sam maina koja treba da obavi svoju
funkciju. Nemam rezervne delove. Nije vano. Neka crknem. Odradiu ono za ta
sluim. Da li me ona uopte voli?
"Gde bi htela da idemo?"
"Gore, na sever. Tamo je stabilnije i sigurnije. Mada ne volim sever. Mogli
bismo da probamo".
"Morae da prihvati kompromis. Otvoriu firmu u inostranstvu,
iznajmiemo stan, upisati decu u kolu i poeu da razvijam neki posao. Ali, ne
mislim da zatvaram ovu kompaniju. Barem ne sada. Morau da budem i sa vama i
ovde. Po potrebi. Postepeno u se izvlaiti iz berze novca i razvijati trgovinu i
proizvodnju. Tako se novac mnogo tee zarauje, ali se mirnije spava. Probaemo, pa
ta nam bog da".
Krenuo sam da ostvarujem svoj domai zadatak kao svaki pokorni mujak.
Smanjivao sam aktivnosti na finansijskim transakcijama i ponovo aktivirao
proizvodni i trgovinski deo firme. Biljana i ja smo se dogovorili da Prag bude grad u
kojem emo iveti dok se u naoj zemlji ne promeni situacija. Otiao sam tamo i
otvorio firmu. Uradio sam sve to je bilo potrebno, mada sam oseao da to nije mesto
gde bih eleo da ivim. U stvari, da to nisu ljudi meu kojima bih eleo da ivim.
Grad je lep. Ima duu koja izvire iz starih, kaldrmisanih mostova koji spajaju obalu
ukroene reke, iz irokih ulica i kitnjastih zgrada iz davnih vremena koje kriju priu o
nekim drugaijim ljudima to su tu iveli i imali svoje snove. Pravili su grad u kojima
bi snovi mogli postati java. Tako sada izgleda i moj grad. ta se desilo sa ovim
ljudima i njihovim snovima zarobljenim u socrealistike "panelake" zgrade sklepane
od jednolinih, ravnih blokova u kojima se uje i kad komija prdne. Iako je prolo
vreme ropstva, ovde se, jo uvek, osea strah i podozrivost ugraena u kosti. Meu
"ejenima", kako su ih zvali nai gastarbajteri, bilo mi je hladno u dui. Prvo to mi je
podiglo kosu na glavi je jeziva tiina koja je odzvanjala u dvoritima stambenih
zgrada i njihovim ulazima. Nisam odmah shvatio ta je to to mi nedostaje i izaziva
neko nadrealno oseanje praznine i nemira. Odjednom mi je prolo kroz glavu: "Pa
gde su im deca? Ovde kao da ne ive deca. Nema cike, vriske, fudbala, tue, tranja
niz stepenice, dozivanja ispod prozora. ta su ovi ljudi uradili sa decom?" Zamisli da
ovde pustim mog malog bandita. Onaj na "ti e mi kae" narod, iracionalan,
inadijski, lud i prkosan prema ivotu, ipak ima neku svoju duu. Slovensku.
Rastrzanu, esto gubitniku, ali ne i hladnu. Odluio sam da, sledei put, povedem
Biljanu sa sobom kako bismo izabrali stan. Nadao sam se da e i ona osetiti isto to i
ja i odustati od ovakve sigurnosti.
Kada sam se vratio, doekalo me neprijatno iznenaenje. U vrtlogu najvee
inflacije vlada je, preko noi, donela dekret o blokadi iro rauna tedionica i
prinudnoj obustavi rada. Kako je to mogue?! Pa to je protivzakonito! Pa ta. Shvatio
sam ono to sam ve i znao. Govna su isplivala na povrinu. To je cena. Ako ne
vladaju najbolji, vladae najgori. Ovde je sve mogue i dozvoljeno ako si na vrhu.
Kad im treba, otvore te, kad ne treba, zatvore te. Pojela maca. Na raunu moje
tedionice je ostala blokirana velika koliina domaeg novca iju je vrednost
astronomska inflacija, za samo nekoliko dana, svela na bezvrednu cifru. Preko noi

sam izgubio vie od polovine onoga to sam zaradio tokom ovih sumanutih godina.
Kako dolo, tako i otilo.
Poeo je lov na vetice. Oni koji su se bavili finansijskim transakcijama postali
su "dravni neprijatelji" one iste drave koja ih je izmislila, kako bi pretvarala svoj
bezvredni novac u vrstu valutu. Jedan deo preostalog novca je ostao u depovima ili
na blokiranim raunima mojih kolega koji su igrali fer igru dok je igranka trajala, ali
su, kada je dola vrua situacija, zbrisali u panici, zaboravljajui svoje dugove. Moj
kapital je, uglavnom, bio zarobljen u robi, nekretninama, pozajmicama koje sam, u
vreme kada mi je ilo, olako davao poznanicima i rodbini. Preostala gotovina sa
kojom se moglo neto raditi bila je nedovoljna da bi se zaradilo dovoljno i pokrili
trokovi na koje nisam obraao panju dok mi se novac prelivao iz depova. U jeku
lova na vetice, mesec dana nisam spavao kod kue znajui da sam na spisku za
odstrel. Onda sam naao nain da kupim gumicu koja brie imena sa tog spiska.
"Gumica" je bila skupa. Tako treba. uveni moto vladajue stranke. "Idemo dalje",
rekoh kao prorok. "Stvar" se zatakala. Kod nas je "svakog uda za tri dana dosta".
Kuda sam to krenuo? Ko sam ja? Kao da sam se, odjednom, naao u
nepoznatom svetu kojem ne pripadam. Sluajno se zagubio. ta u ja ovde? Sve se
deavalo tako brzo, da nisam ni primetio da zaboravljam svoj identitet. Ranije sam
verovao da sam vrst, da dobro poznajem sebe, da je moj integritet zalepljen snanim
lepkom samopotovanja. Poeo sam da sumnjam u svoju snagu i gubim
samopouzdanje. Strepnja je razjedala moju hrabrost i borbenost.
Razmiljao sam ta da uradim. Konano sam imao vremena da spustim loptu i
razmislim o svemu. Sa jedne strane sam eleo da batalim biznis i povuem se u
mirniji ivot sa skromnijim prohtevima. Da li je to uopte mogue na ovom mestu i u
ovo vreme? Ko zna ta sve moe jo da se desi. Firma u Pragu je poela da radi.
Uvezao sam tamo neto robe i, sa Biljanom, iznajmio stan na nekoliko meseci. Posle
mesec dana smo shvatili da to nije mesto za nas i nau decu i vratili se nazad, dok ne
smislimo drugu varijantu u nekoj drugoj zemlji.
Odmorio sam se malo. Stvari su mi se slegle u glavi. Vraala mi se borbenost i
inat. Zlo mi je uvalilo gol na kvarno. To sam mogao i oekivati, ali sam potcenio
protivnika. Odluio sam da krenem ponovo u akciju, ali mnogo opreznije. Da zatitim
ono to sam stekao i to u stei i osiguram svoju porodicu ako se meni neto desi. U
danima kada sam bio lik sa poternice shvatio sam ozbiljno takvu mogunost. Nisam
vie eleo da budem onaj koji snosi svu odgovornost i teret rizika i brige na svojim
leima. Osolio sam se zlom i nauio neka pravila igre. I najbolji kompjuter ponekad
moe da ispadne iz sistema. Takva vrsta prepotencije je isuvie rizina i naporna,
neodgovorna. Reio sam da naem partnera koji bi sa mnom, rame uz rame,
ravnopravno mogao da igra ovu utakmicu. Osim toga, bio mi je potreban sve novac
da bi se posao mogao lake i bre pokrenuti. Bio sam spreman da prihvatim
komplikovane odnose i mogua preplitanja i razmimoilaenja interesa koje svako
ortatvo nosi u sebi. Verovao sam da, ako se stvari precizno i iskreno definiu na
poetku, i ako se nerazumevanja i zamerke odmah razjanjavaju im nastanu, timski
rad moe biti plodno i zadovoljavajue iskustvo. Dobro sam razmislio o svojim
moguim partnerima. Izbor se sveo na samo jednu osobu sa kojom bih mogao da
radim ravnopravno i kojoj su moje sposobnosti, drugaije od njegovih, bile isto toliko
potrebne koliko i meni njegove. Udruio sam se sa Viktorom.
Viktor ima, kako on kae, "bolju godinu proizvodnje". Znatno je mlai od
mene i u mnogo emu razliit. On je Jevrejin po majci i sa ponosom istie svoje
poreklo. Razmee se otvoreno, i to smatra svojom vrlinom.

"to da se ne hvalim, kad je sve to kaem istina? Narod treba da zna da sam
genije i da sam jako zadovoljan zbog toga. Od Boga mi je dato i to da se ne diim?"
Odgovarao mi je njegov optimizam, upornost i agresivnost. Meni je ve bilo
dosta svega, a Viktor je bio pun energije i ambicije. Upoznali smo se nekoliko godina
ranije, kada ga je jedan poznanik doveo da mi zameni domai ke za devize. Odmah
sam uoio da je izuzetno otrouman, nametljiv, da misli i pria trista na sat i ne preza
od ilegalnih i rizinih poslova. Ponudio mi je:
"... Nekoliko sjajnih kombinacija. Imam glanc nove mone automobile
kradene napolju sa isfriziranim, legalnim istim papirima. Za treinu trine cene.
Imam i robu zaplenjenu na carini koja preko eme moe da se kupi za male pare, ako
se ue u dep... to da ne zajebem dravu kad su oni najvei lopovi...", nastavljao je
da me ubeuje.
"Ti ba petlja sa svim i svaim. Hvata se za svaku kombinaciju?", zapitkivao
sam ga.
"Naravno. Nemam vremena za gubljenje na svom putu do zvezda. Ovaj svet se
zasniva na moi i novcu. Sve se vrti oko para. Od deset kombinacija, jedna upali i moj
dep se ugoji. A ja mnogo volim pare i mo koju one daju. Do kraja ove godine
moram da zaradim devizno milione, a sledee deset. Svi misle da sam blesav i da
samo laprdam. Ali, rezultati pokazuju drugu sliku. Videe, sreemo se sledee
godine u ovo vreme da se podsetimo mojih predvianja".
"I ta e onda sa tolikim parama?", podbadao sam ga malo.
"Ih, imam ja svoje snove koje mi niko drugi nee ostvariti. A moji snovi nisu
skromni. Za to mi treba gomila para".
"Nisi mi odgovorio za ta ti treba gomila para. Misli da e biti srean kada ih
bude imao? Da li e morati da proda duu svom avolu?"
"Pa, jedan od mojih snova je da izgradim piramidu u svom dvoritu. Piramide
su savrenstvo. Odraavaju prirodni poredak stvari na svetu. Kada budem imao svoju
veliku kompaniju, napraviu i poslovnu zgradu u obliku piramide. Na vrhu e sedeti...
ko? Pa naravno, sedeu ja genije, i razmiljati, povlaiti konce".
"Ti si ba reio da bude bog?"
"Pa ta fali? Da nije moda loe biti Bog? Ne, ja elim da budem Car. Svi mi
to elimo, samo to ja otvoreno priznajem svoje zloeste namere. Ja sam mnogo blie
Bogu od lano skromnih i obinih ljudi. Zakon nije pisan za mene. Nie je moj
omiljeni mislilac. Ja sam natovek i stvaram svoje tablice vrednosti. Ipak, mislim da
su one blie Bogu nego avolu. Bog nije ljude stvorio jednakima. Mene je stvorio da
budem moan".
"Da li e i na tom prestolu sedeti na sopstvenoj zadnjici ili e se nekako
uzdii iznad svog tela? Zar se nee oseati usamljenim na vrhu svoje piramide?"
"Majku ti psihoanalitiarsku, udara ispod pojasa! Bolje je biti usamljen na
vrhu, nego na dnu".
"Zar nije jo bolje ne biti usamljen?"
"Ako postoji takav izbor..."
Viktor je bio armantno otkaen, pun nemira i energije. Kao da je progutao
atomsku centralu. Na udan nain je spajao dobrotu i zloestost u sebi. estok momak
mekog srca. Trudio se da to sakrije od ljudi, a i od sebe. To se naziralo i davalo
ljupkost njegovoj nadmenosti. Ponekad me je nervirao neobuzdanim
egzibicionizmom, utrpavanjem u centar panje po svaku cenu. Umeo je da bude
lucidan, da zablista, ali je, neretko, halapljiva potreba za divljenjem inila njegovo
ponaanje vulgarnim. U jednom trenutku bi bivao plemenit, dareljiv, ak preterano
boleiv prema drugima. A potom, kao da ga je deo njega opominjao na to da su ljudi

koristoljubivi, manipulatori, poltroni kada im neto treba, okretao se od naivnosti ka

paranoji. Uplaen od svoje naivnosti, postajao je osoran, sebian i vlastoljubiv.
Reagovao je burno i agresivno kada bih mu to skresao u lice, ali sam, ve sutradan,
oseao da je razmiljao o mojim reima. Iako smo umeli da se estoko zakaimo,
Viktor i ja smo potovali jedan drugoga.
Ispitivao sam ga o njegovoj prolosti. Bio je najbolji ak u koli, deko za
primer, vrstan matematiar. Onda je doiveo teku saobraajnu nesreu u kojoj
zamalo nije izgubio ivot. Jedna ruka je poela da mu se sui. Uplaio se da e postati
bogalj. Povukao se u svoju sobu, itao Niea i razmiljao o sudbini i nemoi. Prekinuo
je vezu sa devojkom koju je voleo jer nije eleo da ga vidi takvog.
"Mislio sam da sudbina ne da da budem Viktor pobednik. Da me je kaznila
zbog moje neskromnosti, oseanja da je svet moj, da sve mogu i da mi pripada mo.
Pokazala mi je oseanje gubitnika, ogranienja i nemo ljudskog tela. Priroda mi se
rugala. Moda zato to sam se ja, u svojoj prepotenciji, rugao njoj. Dok sam bio
nepokretan, nesposoban da upravljam svojim telom, piao i srao u posudu koju su mi
podmetali ispod kreveta, osetio sam svo ponienje ljudske egzistencije. Onda mi je
neto kvrcnulo u glavi. Shvatio sam da je moja nesrea poruka, a ne kazna. Morao
sam doiveti nemo, da bih osetio vrednost moi. Shvatio sam i snagu i krhkost
ljudske moi. Tanku ivicu na kojoj jedno prelazi u drugo i osetio snagu i volju da se
igram na toj ivici. Mo je slatka iluzija, ako si svestan da je iluzija, ako pristane da
uiva u visini, svestan da moe pasti. Kao igra na ici. Kada bih pao sa visine na
kojoj elim da budem, naiveo bih se padajui. Osetio sam snagu u svojim rukama. U
obe. Ona bolesna je ozdravila, i to mi je bio jo jedan znak da sam u pravu".
"Neto se promenilo u tvom ivotu?"
"Da, sve se promenilo. Zavrio sam studije onako, levom rukom. Trudio sam
se da se to bolje zabavljam. Sve ostalo je tatina. Zadovoljstvo, uivanje u ivotu
jedino su vredni. Onda sam otiao u inostranstvo sa vrstom voljom da se tamo
obogatim. Poto nisam imao kinte, u poetku sam krao. Krao sam drsko, uzimao kao
ptica nebeska sa oseanjem da mi to pripada, i sakupio solidnu koliinu para. Zatim
sam bio makro. Drao sam nekoliko kurvi koje su se kresale sa Arapima i donosile mi
prilinu lovu. Tako sam stekao kapital sa kojim sam mogao da ponem neki posao i
vratio se ovde. Ovde je krenuo haos, a ja se dobro snalazim u haosu. Osetio sam
slobodu svoje volje. Slobodu da biram. Ne zato to je to to biram dobro ili zlo, nego
zato to ja tako hou. Za to treba imati dva para jaja. Ako mi je Bog blii, to je samo
zato to mi je simpatiniji. Njegova pravda nije tako jednostavna kao to je ljudi
zamiljaju. On ima neki neznani naum sa svakom ljudskom duom. Nije dovoljno biti
dobar i posluan, drati se zakona. Ja sluam neki glas u sebi. Po delima se moe
pomisliti da je avolji. Ja oseam da je Boiji. Videe se kad budem polagao raune.
Sve to radim potpisujem karakterom, pa ta mi bude. Ne traim olakavajue
okolnosti".
Viktor je te godine stvarno napravio "milione". Nametao se na berzi
agresivno, esto drsko, ali je uvek drao re i potovao dogovor. Oseao se
superiornim, iznad ostalih. Izabranim.
"Ti si jedini...", govorio mi je, "sa kojim mogu da razgovaram i druim se na
ravnoj nozi, da ujem neto novo. Svi ostali, sa kojima radim i komuniciram, indijanci
su, uskih shvatanja, bez irine i pravog obrazovanja. Plebejci. Sitne due. Nije stvar
samo u tome zaraditi lovu, ve u stilu sa kojim se to radi. To je igra u kojoj pravi
igrai igraju nonalantno, sa stilom, vladaju situacijom. Igra staklenih perli. Kada sa
tobom odraujem neku poslovnu kombinaciju, miran sam jer znam da mi iza lea

stoji pravi igra koji ima vrste etike principe, svoje principe, ne one nametnute.
Onda je igra zadovoljstvo".
Kada je berza prestala da funkcionie i devizne transakcije proglaene
krivinim delom, Viktor je, kao i ja, zbrisao u inostranstvo dok se stvari ne stiaju.
Vratio se posle nekoliko meseci i poeo da se bavi zelenaenjem. Davao je deo novca
steenog na berzi na zajam pod visokim kamatama. Umeo je da sauva novac i nije
ga, kao ja, pozajmljivao bez interesa. Njegov kapital se brzo uveavao. Uivao je u
tome da troi pare na luksuzne automobile, garderobu, zabavu. Toliko se trudio da
ljudi to vide, da su se oni koji su ga povrnije poznavali pitali nije li njegova
arogancija i potreba za impresioniranjem drugih odraz duboke nesigurnosti u
sopstvenu vrednost.
"Ti si klasina budala to se tie para...", kritikovao me je. "ena ti je mnogo
pametnija po tom pitanju. Zna li uopte koliko si para poklonio, pozajmio drugima na
'doem ti'? Zato? Ko ih, bre, jebe? Ljudi su stoka, kad ti kaem. Vie te cene kad ih
koristi. im malo stanu na noge, beae od tebe jer e ih podseati na njihovu
slabost. Ljudi ne vole da se seaju sopstvene nemoi i izbegavaju svedoke. Nikome,
bre, ne dam pare! Onaj ko je sposoban, zaradie ih, onaj ko nije, i ne treba da ih ima.
Bog je tako podelio. Svako ima svoje mesto i treba da ga zna. to oni nisu gurnuli jaja
u procep kao ti i ja? Pa zato, bajo, to nemaju jaja. Malo ljudi ima i jaja i mozak u isto
vreme. Takvi treba da budu na vrhu. Carevi u carstvu esarevom. Kad bi se izgradile
vene piramide da nije bilo faraona da nareuju robovima da rade? Danas se divimo
delu i ne patimo zbog robovskog znoja i njihove Golgote. Prirodna selekcija. A ti
izigrava nekog Isusa. I on je govorio da Caru treba dati carevo, a Bogu Boije.
Pogreno si shvatio ono: razdeli sve siromasima i poi za mnom. Ti si to bukvalno
shvatio, bukvo jedna. Da sam na Biljaninom mestu, jebo bi ti mater zbog toga".
"Znam da ste vas dvoje istomiljenici...", uzvraao sam. "Povezuje vas izvorna
faistika ideologija. Ne osea kontradikciju u svojim stavovima, kao ni tvoj idol
Nie. Ako su ljudi stoka, kao to kae, neto ega se treba stideti i prevladati ga, kako
moe iz toga nastati natovek? Ni iz ega ovek moe stvoriti samo nita. Ti vodi
herojsku borbu protiv niega za nita. Iz tebe progovara pravi starozavetni Jevrej,
iskonski povezan sa idejom faizma. Taj elitizam izabranog naroda, vea prava za
plavu krv, arijevce, inteligentne, sposobne, sa jajima... to je osnova svake faistike
ideologije. Vi ste moji omiljeni faisti, kao to sam ja vas omiljeni Isusovac. Esesovci
protiv Isusovca. ta hoete od mene? Ja radim ono to oseam. Kao i vi. Ili moda
misli da sam neiskren?"
"Ne, to je najgore, verujem da si iskren, da si budala po ubeenju. A znam da
si izuzetno pametan i mudar i zato me kopka i intrigira tvoj odnos. Ti si mi izazov i
enigma. Da si glup, sve bih razumeo. Jo jedna budala vie na ovom svetu koja se
uhvatila za lani altruizam, verovanje u jednakost i ideoloka sranja tog tipa. To su
komunistike fore. Video si gde vodi komunizam. U propast, bajo moj, i najgoru vrstu
faizma. U toj lanoj jednakosti drugova gubi se dua i zamenjuje vetakim
kolektivom. ta si ti? Komunjara? Ona ortodoksna, pravoverna? Daj mi neke
argumente, jer sam navikao od tebe da daje argumente, a ne paualne ocene".
"Dobro. Poi u prvo od oseanja da bih doao do objanjenja. Ti zna da
mene novac nije nikada naroito interesovao i da nisam, kao ti, biznismen po
oseanju. Kada je poelo ovo sranje, osetio sam inat i potrebu da se suprotstavim zlu.
Znao sam da imam snage za to. Nije samo inat u pitanju. Ne mogu svi da budu ratnici.
I ovo to mi radimo je neka vrsta borbe. Ja sebe doivljavam kao ratnika, mada mi
puka nije oruje. Osetio sam da imam misiju. Teka su vremena, a ja u njima mogu
da plivam bolje nego veina onih do kojih mi je stalo. Ovo je vanredna situacija.

Video sam smisao u tome da neki od njih prou to manje oteeni kroz ovo ludilo, da
opstanu i ostanu, to je mogue vie, dobri ljudi. To da li e mi biti zahvalni manje je
vano. Prihvatam ljudske slabosti. Neu ih vui zauvek. To to sam moda sposobniji,
ne znai da sam vredniji, niti iznad njih. Ja sam samo vie dobio na poklon. Od Boga.
Takvo je vreme. Ne mogu za svako vreme vaiti ista pravila i istine. Ako ba hoe, ja
to radim zbog sebe. Dobro se oseam dok dajem i to oseanje mi je nagrada.
Zahvalnost nije nuna. To je sebian motiv. Moda ti tako deluje iskrenije i loginije".
"Ima rezona, samo ne kapiram odakle takva potreba. Ne vidim njenu prirodnu
osnovu. Ajde da to osea za svoju decu, enu, roditelje, ponekog prijatelja. To bi bilo
bioloki i psiholoki razumljivo. Ali, ini mi se da ti to iri na veliki broj ljudi. Da
ima generalno takav stav. Ti voli sve ljude. Agape. Ne verujem u iskrenost takvih
oseanja. I tvoj raniji poziv terapeuta nosi takvo oseanje. To je stvarno Isusovski. I
on je dolazio izabranima. Da nisi ti u pitanju, delovalo bi mi fal, neiskreno. Ljudi
nisu takvi. Razumeo bih da se to odnosi samo na neke posebne ljude, vredne,
izuzetne, ljude nae fele... ali ovako".
"Bilo bi ti razumljivo bioloki i psiholoki... a ta je sa Bogom? Ima li neto
iznad biologije i psihologije? Veruje li, uopte, u Njega, ili ga koristi samo kao
pojam? Ti polazi od toga da su svi ljudi razliiti. I jesu. Ali postoji i druga istina. A to
je da su svi ljudi u osnovnim stvarima isti. Tvoj sistem rangiranja ljudi podrazumeva
neke apsolutne vrednosti. ta je najvrednije? Inteligencija? Hrabrost? Sposobnost
sticanja para?"
"Zar to nisu vrednosti? Uvek su postojali pastiri i ovce, vladari i robovi..."
"Jesu, ali drutvene. Careve. Zato bi one bile apsolutne? Bog je stvorio i dao
nam sve osobine i vrednosti. Ko smo mi da nekima dajemo vii rang? Pred Bogom je
jednako vredna i dua roba i gospodara. Oni mogu biti braa u Hristu, iako su na
suprotnim stranama Careve hijerarhije. Zato ne bismo ljude cenili po koliini dlaka
koje imaju u uima, ili po boji koe? Mnogi i tako vrednuju. Svi mi imamo i neto
opte to nas povezuje sa drugim ljudima, po emu smo isti kao i oni, i neto posebno,
to nas izdvaja od drugih. Svi smo delovi jednog tela. Moe li glava rei debelom
crevu da je nevano? Ako je glupa, moe. I genije sedi na guzici. Pitanje je, samo, sa
kojim delom sebe se identifikujemo. Sa onim optim, ili onim posebnim. U zavisnosti
od toga vrednujemo i druge ljude. Tvoj nain vrednovanja vodi usamljenosti palog
anela".
"Misli da Bog sve isto ceni?"
"Ne znam. Ono to je dao svima, verovatno je smatrao najvanijim, sutinskim
za ljudska bia. Svi imamo sline potrebe, oseanja, strahove, enje, snove. Duu. U
toj jednakosti, po meni, lei osnova etike. Poto je drugo ljudsko bie isto kao i ja, u
sutini, deo jednog tela kome i ja pripadam, mogu da se identifikujem sa njim, da ga
osetim i razumem. Mi smo jedno, delo ruke koja nas je sve stvorila. Ako oseam da
smo svi jedno, deo neega iznad nas, da smo isti u sutinskim stvarima, onda su i
drugi ljudi deo mene, saoseam sa njima. Granica izmeu spolja i unutra je tanka.
inei drugima dobro, inim i sebi, inei zlo, povreujem i sebe. To je neka pravda i
etika ugraena u nas, univerzalna. Bog u nama. Oseanje povezanosti bratstvom u
Hristu nije neto to se moe nametnuti silom ili lanom vizijom drutvenoga raja na
zemlji. Problem je u tome ta mi uradimo sa tom svojom sutinom. Da li nas ba ta
nadobudno-glupava pamet koju ti velia, potreba da budemo superiorni... odvaja od
te sutine, ugraene etike? ovek ne moe biti veliki bez Boga. Kada sebe stavimo u
posebnu grupu, odvojimo se od oveanstva, ostale posmatramo kao drugaije, one
tamo. Obino kao zle, manje vredne, krive... Zar u takvom oseanju nije izvor i ovog
jebenog rata? Svakog rata i tiranije. Za mene je pravi put osetiti tu opteljudsku

osnovu u sebi i poistovetiti se sa njom, a onda tek sa posebnou koja izvire iz naih
sposobnosti, talenata, onoga u emu Bog nije bio prema svima podjednako dareljiv.
Te darove smo dobili da bismo sluili, ispunili svoju misiju".
"Ti si vernik? Stvarno veruje u Boga?"
"Da".
"Verujem ti. Tebi verujem da veruje, za razliku od mnogih koji to isto tvrde.
Ali, odakle ti pravo da tumai Boga?"
"Ne tumaim ga, samo izraavam ono to oseam. Pa i ti to ini. Kada bih
mislio da imam neko posebno pravo da ga tumaim, verovatno bih se ponaao kao
inkvizitor, ili faista. Osuivao bih tvoje miljenje. Ja samo izraavam svoju veru kroz
ono to inim, oseam i govorim".
"Vidi, ja sebe doivljavam kao antihrista i ivim u njegovom carstvu, a opet verujem
da sam blii Bogu nego mnogi folirantski vernici. itao si Starozavetne prie. Da li je
Bog tretirao sve ljude isto? Nije, braco! Imao je izabrani narod. Svoje miljenike. One
koji ga sluaju i slede. Kad su se bunili, i njih je sjebavao. Druge narode je unitavao
u interesu svojih izabranika da bi ostvario tajanstveni naum. I Bog priznaje da je
ljubomoran, sujetan, elitista, zlopamtilo... ali i prata. Potreba za ekspanzijom je u
sutini bia. ta misli, da li bebe doivljavaju sebe kao centar sveta zato to su
naivne, imaju nerazvijeno miljenje, ili zato to su blie Bogu, tek dole od njega i
sline njemu, svee tancovane i vernije originalu?"
"Znam ta hoe da kae. Da nam je oseanje da smo centar sveta Boiji dar,
da je to njegovo oseanje koje mi, kao deo koji se odvojio, pamtimo dok smo jo
novajlije na ovom svetu. Ali, to oseanje imaju sve ljudske bebe, ne samo neke
posebne, odabrane. Uostalom, ne verujem da bebe oseaju mo jer su
najbespomonija bia, ve spojenost, jedinstvo sa okolinom, svetom, Bogom... Ljubav
je najlepa ekspanzija kojom transcendiramo sebe, ulazimo u drugog i inimo da se
osea ispunjenim... Najvea mo!"
"Samo neki od nas, oni odabrani, upamte to oseanje i pokuavaju da se
priblie Tvorcu, da mu postanu slini. Dato im je. Takvi menjaju i pokreu ovaj svet.
Ne verujem u demokratiju i vladavinu veine. Veina je glupa i ne vidi dalje od svoga
nosa. Prazna i formalna tolerancija je odraz nezainteresovanosti i hladnoe. Sposobni,
mudri i moni treba da vladaju, ue i pokreu ovaj svet. Nema vladavine svih, naroda.
To je la. Ako ne vladaju najbolji vladae najgori".
"Zar to nije zamka? Zar nisu svi tirani i faisti, veliki inkvizitori ovog sveta,
imali ideju da su iznad, slini Bogu i da imaju prava da odreuju tue sudbine i
sudbinu sveta prema svojim merilima? Navodno, spasavali su oveka od bremena
slobode. To su esto bili veoma inteligentni ljudi, ali bez kontakta sa onim sutinski
ljudskim delom u sebi. Verujem da se i Bog menjao, sazrevao kao vaspita i vladar...
Ili je, pak, moralo da proe vreme da bi oveanstvo postalo sposobno za novu
istinu?"
"Jeste zamka. Ali nije razlog da se pobegne sa tog puta. Neko mora da nosi
odgovornost, da odluuje, da vlada. Veina to ne moe. Neko mora da bude na vrhu,
da vidi dalje i vie. Takav jeste iznad ostalih. I pripada mu vie. Vea su mu i prava i
odgovornosti".
"Ja to ne sporim. Samo, verujem da se prave voe oseaju kao sluge grupe
koje, zbog svojih sposobnosti, imaju odgovorniji zadatak. Odgovornost je re
izvedena iz rei odgovor. Sposobnost da osete druge i da im adekvatno odgovore..."
"Moda, mada se ja oseam kao gospodar. Misli da se i Bog osea kao
sluga?"

"Da se ne osea, zato bi poslao svoga Sina na muke i nemilost... odrekao se

uloge nebeskog policajca... ovek je centar Boije ljubavi. Najvaniji. Zamisli kako
je to teka odluka i rtva uinjena da bi ovek bio slobodan... Zato je sloboda dunost
oveka, a ne samo njegovo pravo. Jezovita mi je potreba za rukovoenjem ljudskim
duama, skidanjem bremena slobode sa oveka, oduzimanjem prava da se ispuni
dunost prema Bogu. To je najvea uvreda Boga. Put ka Bogu je kreativnost i ljubav,
podreivanje sebe neemu veem... sloboda ograniena jedino ljubavlju. A ti se plai
ljubavi i zato se okree moi". Preao je preko moje poslednje reenice kao da je nije
uo. Znao sam da je uo.
I tako smo Viktor i ja priali o svemu i svaemu, suprotstavljajui miljenja.
Oseao sam da je dobar ovek, iako je voleo da se predstavlja kao "antihrist". Cenio
sam njegovu borbu sa samim sobom. Iako je greio, greio je strasno i hrabro.
"Potpisan karakterom", kako je govorio. Strasni imaju ansu da iskristaliu ili dobro
ili zlo u sebi. Zdrav razum je ulizica. ta e bogu poltroni, sebino zabrinuti za spas
due? Isus je doao sa maem koji e razdvojiti dobro i zlo, pokazati njihovo pravo
lice, istinitost ili lanost. Moramo osetiti snagu zla u sebi da bismo znali sa im
imamo posla.
U to vreme Viktor i ja jo nismo razmiljali o udruivanju. On je kupio akcije
neke fabrike koju je pokrenuo, a zatim prodao. Radio je razne poslove i poslie, ali se
nije vezivao ni za ta. U svemu je gledao mogunost profita. Dolazio je esto kod
mene i zapitkivao me:
"Zato se ti mui sa ovom tvojom firmom i gomilom ljudi koji te optereuju
trokovima, obavezama? Znam da bi vie mogao da zaradi kao slobodan strelac.
Ubode posao koji je trenutno interesantan i profitabilan, uzme lovu, i im ne ide
kako treba, pree na neto drugo. to se zamara izgradnjom stabilne organizacije u
ludim vremenima?"
"Zato to volim da neto gradim", odgovarao sam, "da stvaram organizme,
organizacije, strukturu, tim... Ja se vezujem za ono to gradim. Ne posmatram ga
samo kao sredstvo za dolaenje do para, produetak svog narcizma... Volim da
uestvujem u stvaranju neega, razvijanju, padovima i usponima".
"Ti firmu posmatra kao ivo bie?"
"Pa i jeste, na neki nain. Organizacija u kojoj sarauje grupa ljudi jeste bie.
Ima svoj duh. Ja volim da stvaram taj duh. To je jezgro oko kojega se, vremenom,
okupljaju ljudi, raaju ideje, stvara... Ti se plai vezivanja, stvarnog ulaenja u neto.
Plai se da voli. Tvoja hrabrost u borbi sa svetom je prikrivanje tog straha. Napravio
si mnogo para, ali nisi gradio nita. Graenje trai ulaganje sebe, vezivanje. Moda se
time i gubi puna sloboda, ali se dobija neto drugo. Sloboda za neto, a ne samo
sloboda od neega. Sloboda je samo okvir koji trai sadraj. ta je sa tvojom
piramidom? Strah te je da ugradi svoju slobodu u njene temelje?"
Nije mi odgovorio. Doao je sutradan i ispriao mi da je bio strano besan.
"Uao si mi u jedanaesterac, majku ti psihoanalitiarsku! Tu ne putam nikoga
jer sam povrediv, a kada sam povrediv, oseam straan bes i doe mi da ubijem. Ipak
si u pravu, i zato me nervira. Moja opsesivna sloboda i strah od vezivanja su
povezani... Poeo sam sino da piem knjigu..."
Mesec dana kasnije poeli smo da radimo zajedno. Uneo je novu energiju i
entuzijazam u zajedniku firmu, kao i malo zdrave discipline i napetosti kod
zaposlenih. Nije dozvoljavao javaluk, oputanje, mogunost slabe kontrole radnika,
krae...
"Ti ume bolje sa ljudima. Zna da sam ja faista. Ja u da ih maltretiram, a ti
balansiraj. Ja sam brz, a ti spor i temeljan. Ja u da otvaram kombinacije, a ti ih

razrauj i postavljaj na noge. Ti si meni potreban da me malo uspori, a ja tebi da te

ubrzam... Moda neto nauimo jedan od drugoga".
Funkcionisali smo dobro kao tim i za kratko vreme podigli poslovanje na
zadovoljavajui nivo. Nauili smo ljude da preuzmu delove naih obaveza i deluju
samostalno, bez nas. Ostajalo nam je dosta slobodnog vremena za razmiljanje i
oputanje. Viktor je smislio "pakleni plan" kako da napravimo velike pare i svetski
posao. Da iskoristimo poznanstva sa nekim monim ljudima iz sveta politike i stranim
biznismenima. Kombinacija je delovala suludo, kao suvie veliki zalogaj i za mnogo
vee igrae od nas. Ja sam ne bih ni razmiljao o neemu slinom. Viktor, meutim,
nije imao "vremena za gubljenje na svom putu do zvezda". Govorio je:
"to, da nisu moda oni tamo pametniji i sposobniji od nas? Nisu nam ni do
kolena. Moda imaju vie para i moi, ali ko ih, bre, jebe. K'o da nai sportisti nisu
pobeivali svetske ekipe na ije je pripreme i kupovinu igraa utroeno sto puta vie
novca. Mi smo, ovee, svetska sila. Samo nemoj da si neverni Toma..."
I tako smo krenuli da pripremamo "posao stolea". Putovali smo esto. Jedne
veeri, kada sam se umoran vratio sa aerodroma, nazvale su me Ana i Tanja iz
bolnice. eljka je napala grupa nacionalistikih huligana jer je bacio u kantu za ubre
gomilu njihovih simbola koju je prethodno kupio potroivi sav novac. Obukao sam
se na brzinu i, kao bez glave, odjurio kolima do bolnice prolazei kroz sva crvena
svetla na putu.
MALI PRINC I VELIKI INKVIZITOR
Probudio sam se u bolnici. Zvali su me mirisi koje volim. "Tanja i Ana",
prolazilo mi je kroz glavu kao eho u nekom mranom tunelu ispunjenom krugovima,
tamno-crvenim, zelenim, plavim, vodenastim... a onda svetlost. Jaka i zaslepljujua.
Oseam poznati umirujui dodir enskih ruku na svojim dlanovima. Naao sam izlaz i
one me izvlae iz dubokog vira u koji sam upao. Navikavam se na svetlost i
razaznajem lica anela. Radost. Ljube me i plau. elim da ih zagrlim, ali mi ne daju
igle zabodene u vene. Ne shvatam zato sam ovde. ta mi se desilo? One me grle i
miluju po kosi i licu. Dopiru do mene glasovi, zatim rei. ujem Marka i Kostu. I
Biljana je tu. Iza nje Viktor, Markov partner, raspravlja neto sa doktorom.
"Jesam li itav? Imam li sve delove tela?", pitam sa zebnjom.
"U komadu si...", odgovara mi Marko i dri me za ruku. "Samo si malo
plaviast, sa nekoliko naprslih rebara i voruga na glavi. Lepo su te naminkali oni
neandertalci..."
Kosta uzima Anino ogledalo i stavlja mi ga ispred lica. Smejemo se.
"Sad bar znam kako bih izgledao da sam debeo. Vidi ove obraie. Koja
inteligentno produhovljena faca!", alim se na ra-un svog izgleda.
"Ni oni ne izgledaju nita bolje, bajo...", dodaje Viktor i ostavlja jadnog
doktora na miru. Oigledno mu je, zbog neega, itao lekciju. "Jue su ih moji plaeni
minkeri profesionalno naminkali. Oni koriste kvalitetnu minku koja se teko skida.
Majku im jebem kulovsku. Sve one bedeve su im naboli u guzicu da se kite svojim
znakama. Koliko stoke hoda ovim ulicama! Ponekad poelim da imam snajper, da se
sakrijem negde i kokam ona govna niskog ela, obrijane glave, jednog po jednog.
Ovaj svet treba oistiti od ubradi..." Tape me po ramenu. Viktor je simpatino
palidrvce. Nema dlake na jeziku, ni konice da uradi bilo ta kada misli da je u pravu.
Biljana mi podie jastuk i gleda zabrinuto moje otekline.
"Da li te boli?", pita me materinskim glasom. Mae mi lice i ruke neim to
mirie na med i borove iglice.
"Ne", odgovaram joj zahvalno. "Samo kad se okreem na stranu. Ma, na psu
rana, na psu i zarasla".

"Rebra...", zabrinuto gleda u doktora, "... da li sme da se pokree?" On

potvrdno klima glavom.
"Samo, oprezno. Bez naglih pokreta".
"Da li ja mogu da idem odavde?", obratio sam se ika doktoru. Ne volim miris
bolnice. Kroz glavu su mi prolazile slike bolnike sobe u kojoj sam, kao dete, proveo
mesec dana. Ne znam od ega sam bolovao. Seam se samo da sam, jednom prilikom,
uao u sobu u kojoj je nepoznata devojica umirala od raka. Bila je lepa i bleda.
Nikada neu zaboraviti njen pogled. Razumeli smo se i postali bliski u jednom trenu.
Kao da sam joj dao neko obeanje, mada nismo progovorili ni re. Umrla je posle
nekoliko dana. Kada sam odlazio iz bolnice, oseao sam se kao izdajica. Zamiljao
sam da je njena dua ostala tamo, izmeu tih zidova, i da tanani, napaeni glasi
odzvanja kao eho po dugim hodnicima: "A ja? Povedi i mene!" "Hajde, ui. Sakrij se
unutra", odgovorio sam joj u sebi. Ona je ula i sakrila se. I jo uvek je tu. Mirna i
skromna. Plai se da ne smeta. Ponekada samo osetim njeno prisustvo. Nikad nikome
nisam priao o mojoj maloj cimerki. To je naa tajna. Jedino me je molila da joj,
katkada, pozajmim svoju ruku. elela je da nacrta sebe ugljem na papiru. Crtala je
divno i tuno. To nisu moji crtei. Ja ne umem tako da crtam. uvam te crtee
sakrivene ispod kreveta u jednoj staroj fascikli. Od tada nisam bio u bolnici. Ona se
plai. Sada je uplaena i elim da je izvedem i uteim.
"Pa, ne znam...", promucao je doktor, "... sada ste u dobrom stanju, ali za svaki
sluaj... trebalo bi da se prati..."
Video sam kako mu je Viktor gurnuo u dep sveanj novanica i pejder.
"Dolazie da ga obie koliko misli da je potrebno. Kao da ti je najroeniji.
Ako neto ne bude u redu, zvaemo te preko ove sprave. Da je dri pored jastuka kad
spava. Ako zapiti, da doleti kao metak. Da li vozi?"
"Vozim", odgovara zbunjeni doktor.
"Ako nema auto, dobie i auto dok bude potrebno".
"Imam auto".
"Odlian pet. Ako misli da nadoknada nije dovoljna za ono to traimo od
tebe, reci", nastavlja Viktor u svom stilu.
"Ma, daj Viktore... ti zna da bih ja to uradio i bez para. ovee, ovo je vie od
moje godinje plate. Nije potrebno...", brani se doktor jer mu je oigledno neprijatno.
"Pusti sad to. Znam ja koliko stvarno vrede tvoje usluge u normalnom svetu.
Oekujem profesionalnost koja se oekuje od strunjaka tvog kalibra u tom istom
svetu. One, koji ne mogu da plate, lei dabe. Neka te nagradi tvoja savest. One koji
mogu da plate, lei za pare i oseaj se dobro kada ih bude troio. Zasluio si ih,
prijatelju".
eleo sam da otuni, sterilni miris bolnike sobe zamenim mirisom reke i
drveta iz Kostine avlije. Zaspao sam na zadnjem seditu automobila sa glavom u
Tanjinom krilu. Maglovito se seam kada smo stigli do Kostine kue. Osetio sam
mirise i oputenost. Glasovi prijatelja ulivali su mi sigurnost, i poeh ponovo da
tonem u san. Sanjao sam neobian san:
U mraku sam. Pribliava mi se neka svetlost. Razaznajem deaka koji nosi
svetleu kuglu sa rupicom na vrhu.
"ta ti je to?", pitam.
"Fenjer snova. Unutra je mapa puta do mog doma". Odlazi.
Nazirem, u mraku, gomilu ljudi koji bauljaju pokuavajui da nau put i stignu
negde. Mali broj njih je nosio kuglu to osvetljava put. Zatim sam sanjao decu kako
ulaze u taj isti mrak. Sva deca su imala kugle. Ulazila su u neku veliku zgradu. Iz

zgrade su izlazili ljudi. Tek poneko od njih je nosio kuglu. Opet sam uo glas. Nean
enski glas zvao me je iz daljine. Ali, to vie nije bio san.
"ta to sanja, ljubavi? Sa kim si priao?", govorila mi je Tanja tihim glasom
punim ljubavi koji me je pripitomio.
"Sa Malim Princem", odgovorih bunovno.
"Hajdemo. ekaju te prijatelji koji umeju da razlikuju eir od zmijskog cara
koji je progutao slona. Pridrui nam se".
Moji ljudi su sedeli u dvoritu i priali. Obradovali su se to me vide budnog.
"Spavalice, dobro doao u ovaj svet...", pozdravila me je Ana i zagrlila me
paljivo, bojei se da me neto ne zaboli. "Dok si ti sanjao, postao si medijska
atrakcija, politiki dogaaj", dodala je sa gorinom u glasu pokazujui mi neke
novine.
"Ma, ta ja imam sa politikom?!", pitao sam je zaueno.
"Pa eto, jedni piu da si izrazio svoj revolt protiv nacionalizma, protest protiv
mrnje i ludila koje nas je obuzelo, drugi da si izdajica, pacifista iz kukaviluka, lani
mirotvorac koji je tim inom samo hteo da skrene panju na sebe. Da je to reklamni
potez. Ti si poznata linost. Sve to uini se tumai. ak su i 'neprijateljske' novine
pisale o tome. Dobio si gomilu pisama i pozive da odri koncerte u bivim
republikama".
"Ja sam samo bio ogoren zbog nepravde koja je tebi uinjena, zbog
politizacije umetnosti, besan zbog toga to su mi neki primitivci ukrali grad, posrali
mu duu znakama svoje mrnje. Uli su u moj svet, napali moje prijatelje, moje
snove, pesme, uspomene. To nije politika, ve neto lino..."
"E, moj eljko...", upala je Biljana u razgovor, "odavno su oni upali u nae
svetove. Svi mi reagujemo tako. Pravimo se da su oni tamo negde, a da mi uspevamo
da uvamo kapije naih snova. Reagujemo tek kad osetimo da nas direktno, otvoreno
ugroavaju. To to si ti uinio i jeste politiki in, iako nisi razmiljao o politici kada
si bacao njihove znake u ubre. Ne treba da bei od toga. Znam da se gnua same
rei politika, ali ovo je vreme kada ne moemo biti apolitini. Sve je postalo lino.
Kao, nas to ne interesuje. Mi nismo ni u jednoj stranci, ne elimo vlast. Nismo
politiari te vrste, ali imamo neko svoje politiko miljenje, neko oseanje koje treba
da izrazimo. Mi se pravimo kao da smo iznad toga. Nezavisni intelektualci,
kosmopoliti... Sve dok nam ne gurnu prst u oko. Nacionalisti, fanatici svih vrsta,
pobeuju ba zato to nisu neutralni, trpeljivi, parlamentarni... Njihova suluda strast je
lina".
"Tako je, mae...", ukljuuje se Viktor, "... tu si u pravu. Narod je stoka. To
uvek kaem jer stvarno tako mislim. Sa jedne strane mi ga je ao, a opet, dobili su ono
to zasluuju. Oni su izabrali ovu vlast. I to ne samo jednom. Pored svega to su im
uinili, izabrali su ih ponovo. Ovaj bedni narod koji je pet stotina godina bio pod
ropstvom mazohistian je u dui. To mu je ugraeno u karakter. Svako moe da mu
bude bog. Trai vou kojega e da velia, a ne demokratiju. ta e mu demokratija i
sloboda kad nije spreman i sposoban za nju. Plai se stvarne slobode. Voe su
ogledalo naroda. Kakav narod, takve i voe. Narod je enstven u dui. Trai mukarca
da vlada njime. To i nije loe, samo to je ova naa mazohistina raja zaboravila ta je
muko, domain, pa bira siledije i lopine da ga vode. Ja bih voleo da sam na vlasti,
ali ne da me narod izabere. Voleo bih da nametnem svoju vlast. Bilo bi i kod mene
samoupravljanja samo ja upravljam. alim se malo, ali nije daleko od istine. Naao
bih ljude koji su na viem stupnju razvoja. Veina je na niskom stupnju svesti,
obrazovanja, emotivne zrelosti, mudrosti... Plebejci. To je istina. to ne bismo bili
demokratini, pa dali detetu od dve godine da vozi kola kada ono misli da moe. To je

nebriga, licemerje, lana jednakost i neodgovornost. Ja ne bih dao pravo glasa svima
jer je to, po meni, neodgovorno. Pravo glasa je mono oruje. Kod mene bi morao,
bajo moj, da polae teak ispit da bi stekao pravo glasa. E, kad ga poloi, onda
moe da bira, odluuje, vlada. Pa nek me smatraju i faistom".
"Vas dvoje lepo pevate unisono...", nastavio je Marko, "... da je Hitler tu, pa da
vam dri tercu... Na oseanje bespomonosti odgovarate iluzijom moi. ivot je
mnogo sloeniji... a vi pokuavate da ga svedete na dve boje, crnu i belu. Kako znate
da ste ba vi kriterijum ta je dobro a ta loe, ko je zreo a ko nije, ko moe da ima
pravo glasa a ko ne? Moda i ovi nai ludaci na vlasti veruju da rade pravu stvar.
Nekoliko godina sam radio jedan strano teak posao. Bio mi je to, u stvari, najtei
posao koji sam ikada radio. Imao sam mo i bio u poziciji da odluujem ta je dobro,
a ta loe, i to kada su u pitanju tui ivoti. U centru za socijalni rad, kao psiholog u
timu za razvod braka, procenjivao sam koji od roditelja je podobniji da mu se poveri
vaspitavanje dece. Odluke su mi strano teko padale. Bio sam kompetentan u toj
oblasti, uio sve to sam mogao nai o braku, godinama se bavio problemima
porodice, vaspitanja, branih odnosa... i na kraju, opet sam imao samo jedan poslednji
kriterijum na raspolaganju sebe. Svoja oseanja, poglede na svet, odnose,
vaspitanje. Teio sam se time da neko mora da radi i taj posao jer problem objektivno
postoji i mora se nekako reiti. Ja to sigurno radim bolje od veine ostalih koji i ne
oseaju moralnu dilemu i lako proglaavaju svoje stavove za objektivne kriterijume.
Pao mi je kamen sa srca kada sam preao na drugi posao. Zamisli, enice moja
ljubljena, da se ti i ja sada razvodimo i da oboje hoemo decu. Evo, ko hoe da se igra
sudije?"
"ta tu ima da se odluuje?", prekida Biljana namrgoeno. "Ja sam ih rodila,
dala im ivot, deca su moja i nemoj da mi se igra!"
"Dobro, dobro efe...", smeje se Marko, "... samo teoretski. Da li bih ja u
tvojoj dravi imao pravo glasa?"
"Pa, ajde, dala bih ti".
"To bi, valjda, znailo da sam dovoljno mudar. To to si me ti, o velika,
izabrala za ivotnog partnera, najbolja mi je preporuka u buduoj vlasti. I sad ja, kao
takav, razmiljam, jer si mi dala pravo da razmiljam, pa makar i drugaije od tebe. Ili
bi, moda, dala pravo samo onima koji isto misle kao ti?"
"Ne, dala bih i po nekom tupadiji i teoretiaru kao to si ti".
"Dobro. I onda ja mislim da je za decu bolje da budu sa mnom. Da si im ti,
dok su bili mali, bila potrebnija, a da sada ja mogu vie da im pruim u
osamostaljivanju. ta bi onda uinila? Oduzela mi pravo glasa?"
"Naravno. To je bioloka i psiholoka veza za ceo ivot na prvom mestu. To
moje srce kae, a nije stvar miljenja".
"Imam i ja srce. ta ako moje srce kae drugaije? Ili misli da tvoje srce ima
najvea prava na ovom svetu? Moda i oni koji vode ovaj glupi rat veruju da
postupaju prema direktivama svog srca".
"ta hoe time da kae? Da ne treba da sluam svoje srce zato to postoje
neki koji, verujui da sluaju svoje srce, uju neto drugo. Svoju mrnju, zavist,
oholost, pohlepu... Da ne treba da verujem svojim oima jer ima slepaca koji vide
iskrivljeno, ni svojim uima jer ima onih koji sve uju pogreno? U ta onda da
verujem? Ti mnogo komplikuje stvari. Razmiljajui tako o kompleksnosti ivota,
ovek moe da bude nesposoban za akciju, paralisan. Mani se filozofiranja".
"Mislim samo da treba uvek da bude svesna toga da ne postoji samo jedna
istina, tvoja istina, i da i ti moe pogreno da vidi i uje, ili da pogreno razume
svoje srce. Nemoj me ubeivati da je prednost budala u tome to ne razmiljaju dugo,

nego brzo preu u akciju. Najvie se plaim ljudi koji veruju da im je sve jasno. Ti i
Viktor niste takvi ljudi, i govorite tako zbog nemoi koju oseate kao i ja. Kao i svi
ovde. Da postoji jednostavno reenje, ljudi bi ga odavno nali. Verovanje u
jednostavno reenje koje bi se nametnulo svima i spaslo svet je duhovna lenjost,
odbijanje neprekidnog suoavanja sa sloenou ivota i tajnom slobode".
"Reenje postoji...", ukljuuje se i Kosta, "... samo se ne moe nametnuti.
Veina ljudi jo nije spremna za njega. Nije problem u reenju, ve u ljudima koji ne
veruju u sebe. Zato smo preplavljeni ideologijama, vetakim i nasilnim pokuajima
usklaivanja odnosa izmeu ljudi".
"Koje je to reenje Kosta?" pita Tanja. Svi smo naulili ui da ujemo ta e
rei, jer Kosta govori retko i kratko. Jo ree se uputa u ovakve rasprave.
"Ljubav", odgovori Kosta i svi se slatko nasmejasmo. I on se smejao. Bilo mu
je drago to se smejemo njegovom odgovoru. Svi smo znali da on nije ovek koji bi
odvalio neto sladunjavo i naivno, neku hipi parolu tipa Vodimo ljubav, a ne rat.
"Ljubav?" ponovi Tanja njegovu re da bi ga podstakla da nastavi.
"Da, ljubav. Ljubav prema Bogu i ivotu, prema boijem i ljudskom.
Delotvorna ljubav. Nasmejali ste se na tu re jer svi znate reenje. Ono je jednostavno.
Ve ga imamo kao mogunost u sebi. Glavna bitka je dobijena pre dvadeset vekova.
Zvui smeno kada ga neko kae. Problem je u tome to ne verujemo svi u ono to
znamo. Reenje je u nama, a ne u spoljanjem ureenju drutva. Umesto svoga Boga,
i pleme Izrailjevo je trailo kralja da nad njime vlada".
"ovee, to mi zvui kao propoved!" upada nestrpljivo Viktor. "Biblija je ve
napisana. ivot je neto drugo. Ljudi nisu heroji. To moe u oazama kao to je ovo
tvoje dvorite, meu ljudima kao to smo mi... Znamo ta je reenje, ali ta sa onima
koji ne znaju ili ne veruju. ta ako napadnu ono to volimo? Da im okrenemo drugi
obraz? Prema zlu treba biti nemilosrdan. Zamisli ta bi uinio da ti neko, kao ovim
nesrenicima koji bee iz svojih domova, ubije enu ili dete?"
Tanja je sa strepnjom pogledala Viktora. Ona je jedina znala neto vie o
Kostinoj prolosti.
"Naalost, prijatelju, ne moram da zamiljam", odgovorio je Kosta glasom koji
je podrhtavao. "Znam kako je to. Razumem mrnju, elju za osvetom, razaranjem.
Osetio sam je, prepustio joj se. Doao sam ovde da bih spasao svoju duu i mogao da
se sretnem sa duama nevinih koje sam izgubio".
Tajac. Svi smo osetili da smo, nenamerno, zali u neto to je za Kostu jako
bolno. Viktor se borio sa sobom. Bio je uzbuen. Pitanje mu je lebdelo na usnama.
Nije mogao da izdri:
"Ti Kosta zaista veruje u Boga? I pored toga to slutim da ti je uinio?"
"Verujem. Uinili su ljudi".
"A ti ipak veruje u ljude! U ljubav prema ljudima i Bogu. Zato ih nije
spreio? Zato je svima dao slobodnu volju? I zloincima, i zlim ljudima, bednim
duama? Dao im je neto sa ime ne mogu da se nose. Zar to nije svirepo! Da li je to
ljubav prema oveanstvu? Sea li se, Kosta, Velikog Inkvizitora iz Karamazovih?"
"Seam se, i mnogo sam puta, u svojoj nevolji, razmiljao o tome. Znam ve
ta e rei, ali nastavi".
"Oprosti ako sam te povredio, ali sam spomenuo nevinu decu jer Ivanov i
Aljoin razgovor poinje patnjama nevine dece. Svi mi ovde kao deca verujemo da e
se 'sve patnje jednom zaceliti i proi, da e cela komika ljudskih protivurenosti
nestati kao bedna utvara, kao gnusna izmiljotina nemonog i majunog, kao atom
ovekovog euklidovskog uma; da e se, najzad, u vasionskom finalu, u trenutku vene
harmonije, desiti i pojaviti neto toliko dragoceno da e ga biti dosta za sva srca'.

Vidi. Nauio sam Ivanove rei napamet. Stalno su mi u glavi. Ali, ima i drugi deo
njegove ispovesti bratu, u kojoj pokuava da mu objasni kakav je ovek, u ta veruje i
emu se nada. 'Moe li dopustiti ideju', pita Ivan Aljou, 'da si ti arhitekta ovog sveta
i te budue harmonije, da ljudi za koje ti gradi pristanu da prime svoju sreu
zasnovanu na nevinoj krvi malog izmuenog deteta, i, kad je prime, da ostanu zauvek
sreni?' Ba to ja ne mogu da prihvatim. Kao ni Ivan. 'Kad se mati zagrli sa
muiteljem iji su psi rastrgli njenog sina, pa sve troje u suzama uskliknu: 'U pravu si,
Gospode!' Ta istina i ta harmonija koja e moda jednom doi kada se ovaj svet
iskupi za svoje grehe ne vrede ni jedne suzice samo jednog izmuenog deteta.
Moda govorim zbrkano, ali ja to ne mogu da prihvatim i dok sam na zemlji, urim da
preduzmem svoje mere. Ako ve Gospod nije, ja elim da spreim ono to mogu, i
zato mi treba mo i bes da mi da snagu. Ja u kazniti one koji dirnu u moju decu, u
one koje volim. Neu ekati da im se to desi u paklu. One koji ne zasluuju slobodu,
ako je to u mojoj moi, spreiu da do nje dou. Treba se boriti za vlast i mo, a ne
sakrivati se u svojim malim svetovima, oazama... Neko to mora da radi. Moda nije u
redu to ba tebi to priam kada ti ima vie prava na takva oseanja i misli".
Viktor prekide, plaei se da ne povredi Kostu svojom srdbom. Kosta ga je paljivo
sluao ne pokazujui znake neodobravanja ili negodovanja.
"Eh, kada bih u to verovao, rado bih se latio maa. Okriviti Boga za zlo u
svetu i eleti prinudu, znai liiti oveka najvee vrednosti linosti, slobode. To je
bespomono zaustavljanje pred velikom tajnom slobode. Nametnuto dobro ne bi
imalo nikakvu vrednost. ovek bi bio programirani kompjuter. Zar to nije Sotonina
ideja? Sablazan Velikog Inkvizitora?"
"Ti Kosta, govori kao Isus. I ivi tako. Ovaj tvoj svet, avlija, ljudi koji se
ovde okupljaju... Sve je to nekako boije. Ti si neobian i poseban ovek. Ja ti se
iskreno divim i potujem te. A ja se retko nekome divim i potujem ga. Moda elim
da, kao to Ivan kae Aljoi, svoju duu iscelim tobom. Ali ti si, ipak, redak ovek.
Najvei broj ljudi nije takav. I tu dolazi pitanje ljubavi prema oveanstvu koje
postavlja Veliki Inkvizitor Njemu, kada se On ponovo pojavi na ovom svetu da samo
poseti decu svoju u istom liku oveijem u kome se pojavio pre petnaest vekova. Da li
je ljubav staviti pred oveka zadatak koji ne moe da ispuni? To je ljubav samo prema
odabranima, sposobnima, pozvanima. Zato samo njima nije dao slobodu? Koga je
uzvisio do sebe? Plebejce. Da ih je manje potovao, manje bi od njih i traio, a to bi
bilo blie i ljubavi jer bi njihov teret bio laki. Isusa osuujem za elitizam za koji vi
mene i Biljanu danas osuujete. Pogledajte ta se deava u ovom naem vrlom novom
svetu, u ovom naem jadnom blentavom narodu. Prisetite se, zar nismo svi, kada je
ovo ludilo poelo, poeleli da se na elu drave nae neki Veliki Inkvizitor, neki
general koji bi pohapsio sve politiare, zaveo vojnu diktaturu i spreio rat, spreio
slobodnu volju i talasanje masa pokrenutih raznoraznim motivima, svojim malim
bogovima i eljom da se i ostali pokore njihovim idolima?", zavri Viktor zadovoljan
svojim nastupom.
"Da li bi se ti, kao izabrani, oseao slobodnim kada bi znao da ti je sloboda
data uslovno, zato to si 'na liniji partije dobra'? Da li bi ta sloboda imala vrednost i
smisao, ako bi ti bila oduzeta kad grei? ivot bi, za odabrane, bio uslovna kazna.
Naalost, jedino je podvig slobodnog izbora dobra reenje da ovek ostane linost.
ak ni Bog nema drugo reenje. Odnos sa Bogom ne moe biti sudski proces. Nema
slobode bez slobode izbora zla. Drutvo, ma kako bilo ureeno, ne moe da rei taj
problem. ovek bira. Reenje je unutra, ne spolja. Optuivanje Boga ne vodi niemu.
Kakav ovek, takav Bog. Mnogo e saznati o sebi ako, kada govori o osobinama
Boga, kae Ja sam, umesto On je", uzvrati Kosta.

Viktor je bio zbunjen i zamiljen. Oekivali smo da Kosta dovri misao koju je
zapoeo, ali je on utao udubivi se u neto. Tiinu je prekinuo Marko na nain koji
mi je dobro poznat kod njega iz nae terapijske faze. Ne znam da li je to neki
profesionalni trik, neki metod, ili njegova osobina, ili i jedno i drugo. Kada bi pria
stala, ili dospela u orsokak, on bi se vratio unazad rezimirajui, ili postavljajui
pitanje kako smo dovde doli. I sada je uradio neto slino:
"Otili smo daleko, ak do Isusa, Boga, mada to i nije tako daleko. Male
dileme su u velikim dilemama i velike u malima. Poeli smo od politike, oseanja
bespomonosti, povreenosti, ulaenja zla u na svet. Od apokaliptinog,
komplikovanog odnosa dobra i zla. Svima nam se to deava i svi smo inili neto da
bismo zatitili sebe i one koje volimo. elimo da ovaj svet bude bolji i da inimo ono
to umemo i moemo. Stvaramo neto lepo, to bi podstaklo dobro u ljudima.
Podiemo decu sa ljubavlju, uimo druge i sebe, piemo pokuavajui da razumemo i
pomognemo drugima da razumeju, zapoljavamo ljude dajui im mogunost da
zarade svoj hleb u ova teka vremena... Pitamo se ta initi i kako. Da li inimo sve
ono to moemo? Da li moemo jo neto? Mislim da je to ono to nas sve kopka. Da
li moemo jo neto, ta, na koji nain? Oseamo se krivima za sve i pred svima.
Vidi, Viktore, ja se u nekim stvarima slaem sa tobom, ali mislim da je ta dilema u
mnogo emu vetaka. To ti je kao u vaspitavanju dece. Sloboda je kontinuum. Nije
neto to ima ili nema, za ta si sposoban ili nisi. Ona se stie postepeno sa
sazrevanjem i sposobnou da se preuzmu odgovornosti. Ljude, kao i decu, treba uiti
slobodi, a ne tresnuti je pred njih. To je, naravno, zastraujue..."
"Zato nam Bog i nije dao gotova reenja, nije napravio revoluciju, udo...",
upada Kosta. "To je delotvorna ljubav. Ljubav koja potuje sutinu onoga to se
menja, njegov nain razvoja. Sve ivo ima svoje zakone razvoja, unutranje zakone po
kojima se menja. Bog je stvorio ivot i zna njegovu sutinu. Kontrolisanje ivota
menja njegovu sutinu. to se vie kontrolie, sve se manje kree i menja i postaje
blii smrti. I Bog se menja i kree zato to je iv. Verujem da se i on razvija i sanja. I
on ima svoju svetleu kuglu kakvu je sanjao eljko. Sva deca iz njegovog sna, sva
boija bia tek dola od njega, imaju tu kuglu. Onda je veina gubi u nekoj zgradi.
Bog nije stvorio zgrade. Stvorili su ih ljudi, kao Vavilonsku kulu. Ovaj svet ima duu,
i verujem da se ona razvija svetlou tih kugli, da postaje jaa to vie svetleih kugli
sija i puni je energijom. uvanje i odravanje svoje svetlosti, i podsticanje tue je
smisao ivota".
Tanja je prila Kosti iza lea, zagrlila ga labudovim krilima oko ramena i
naslonila obraz na njegov vrat:
"Volim te, prijatelju moj najdrai".
Prihvatio je njene dlanove neno, kao da dri neto dragoceno u svojim
rukama, i prineo ih usnama. "Ovo su ruke anela", ree.
"Palo mi je neto na pamet dok ste vi priali", javi se Ana koja je sa sjajem u
oima paljivo sluala razgovor. "ovek bi poludeo kad bi izgubio nadu da moe da
ini dobro, da njegova borba ima smisao i znaaj. Svako trai svoj nain da nadvlada
beznae. Nedavno sam poela da piem u jednom opozicionom listu lanke u kojima
sam pokuala da objasnim, iz svog ugla, ta nam se to deava, ta se zbiva sa naom
kulturom, umetnou, vrednostima. Tako sam dospela u kontakt sa kolegom,
novinarem, koji je istraivao slinu temu. On je sakupljao podatke o tome koliko je
mladih, pametnih, sposobnih i talentovanih ljudi otilo iz ove zemlje u poslednjih
nekoliko godina. Koliko strunjaka, umetnika, naunika... da ne nabrajam. To oni
zovu 'odliv mozgova'. Brojke su neverovatne i poraavajue. Izraunao je i to koliko
je, otprilike, kotalo njihovo kolovanje. Ta cifra je nekoliko puta vea nego

celokupan spoljnji dug nae zemlje. Nije toliko bitno kolika je vrednost izgubljenog
novca, ve koliko je tih svetleih kugli, o kojima govorite, nestalo odavde i ta je bilo
sa njima. Da li su izgubljene u tamo nekoj zgradi. Vie puta sam, ranije, poseivala
drugarice koje su se kolovale u koledima po inostranstvu. Vi znate da sam ja
radoznalo novinarsko njukalo i da svuda volim da zavirim. Priala sam sa
direktorima tih koleda i nastavnicima. I, od svih sam ula isto da su, u veini
sluajeva, deca koja dolaze sa ovih prostora izuzetna. Ovo je plodno tle. Bog je
podelio mnogo darova. Ovde se Bog i avo estoko bore. Vodi se mortal kombat. U
svakom oveku. Silna je energija i ljubavi i mrnje na ovim prostorima, silna iskonska
elja za ivotom i stvaranjem kao i mrnja i potreba za unitenjem. Sve je silno i
prokljualo, i kad se smiri, opet brzo uzavre. Ratuje se svakih pedeset godina. Krv je
odmah ispod koe. Ima i mnogo onih koji su umorni i istroeni u toj neprekidnoj
borbi. Zato ovo priam kad vi sve to znate? eljko je sanjao decu koja gube svoju
svetlost. Znate i sami kakva je naa kola. Koliko umornih, bezvoljnih, slomljenih
ljudi na ivici egzistencije vaspitava nau decu. Koliko mediokriteta. Kako se,
decenijama, vlast trudila da sistematski uniti kolski sistem pretvarajui ga u
ideoloki instrument, slabo plaajui profesore ime su pravili negativnu selekciju.
Postavljajui mediokritete i poslune, politiki podobne, za direktore kola. Ko nije
imao gde, iao je u prosvetu. Uglavnom. Bilo je i entuzijasta kojima je vanija bila
misija nego hleb. To su 'heroji rada'. Nerealno je od veine oekivati da budu heroji. I
nisu. Koliko je zvezda koje su mogle jarko sijati na ovom nebu ugaeno u toj zgradi,
ili im nije primeen sjaj, pruena mogunost. Neke od njih, ipak, jednog dana zasijaju
na ovom, ili nekom drugom nebu. Genije, na neobjanjiv nain, nae svoj put kroz
trnje do zvezda. Imam, u komiluku, jednog klinca od dvanaest godina. Neupadljiv,
bledunjav, plavokosi deak, naizgled obian, pametnih oiju. Roditelji su mu
razvedeni. Otac knjievnik, koji ni sebe ne moe da prehrani od pisanja, majka
slubenica u banci. Jedva sastavljaju kraj sa krajem. I pored svakodnevnih novanih
briga, majka je ipak nalazila ljubavi i volje da prati razvoj i potrebe svog deteta. eleo
je da svira violinu. Pokuala je da ga upie u muziku kolu, ali su ga odbili sa
obrazloenjem da nema sluha i da je nedovoljno talentovan. Igrom sluaja, ili je to
moda prst sudbine, majka je poznavala neku inovnicu u koli, i, preko veze, uspela
da ga nekako ubaci. Za samo godinu dana, mali je postao najbolji violinista u koli i
nastavnica je predloila da ga poalju na meunarodno takmienje. Naravno, nije bilo
para. Nisu mogli nai sponzora, niti su fondovi bili spremni da to finansiraju. Jedva su
mu nali nekakvu violinu na kojoj bi se moglo svirati na takvom takmienju.
Pozajmili su je. Majka se zaduila gde je god mogla i, na jedvite jade, skrpila
dovoljno novca za put, ne znajui kako e dug da vrati od svoje skromne plate. Da, da
ne zaboravim, klinac je, u meuvremenu imao i neto malo asova klavira. Elem,
skupili su para i krenuli na put. Kada su polazili, nastavnica je elela da ohrabri svog
uenika rekavi mu da se ne sekira i da je vano uestvovati, a ne pobediti. U avionu
je deak upitao majku:
"Mama, zato mene nastavnica vrea? Zato me tei unapred?"
"Kako te vrea, sine? Pa ona je na tvojoj strani, eli da te ohrabri, da ti smanji
tremu."
"Ali, mama, ja nemam tremu i boli me to kako ne zna da sam najbolji".
Deak je, naravno, dobio prvu nagradu i zamolio majku da ga prijavi i u konkurenciju
za klavir.
"Ali kako...?", udila se majka, "... pa ti si samo usput vebao klavir?"
"I ti razmilja kao nastavnica", odgovorio je. "Sluao sam na probi one koji
su se prijavili. Neu biti prvi, biu drugi, ali elim da sviram".

Dobio je i drugu nagradu kao mladi pijanista. Mnogo je naih iju smo vrednost
priznali tek kada su je potvrdili tamo neki iz sveta. Takav smo mi narod. Niko nije
prorok u svom selu. ula sam jednu anegdotu o naem reiseru koji je dobio
meunarodno priznanje i postao tada i kod nas slavan, iako je pre toga napravio
nekoliko divnih filmova ovde. Sluajno je, ispred kioska za novine, uo priu o sebi
od prolaznika koji ga nisu primetili. Otprilike su govorili:
"Ma ajde, gde on moe da bude veliki svetski ovek kad sam ga video da
ovuda vozi bicikl i na ovom kiosku kupuje novine isto kao i mi".
Oduila sam priu. Sada u vam rei ta u stvari elim. Moda zvui kao utopija.
Moda je neostvarljivo, ali nema veze. Ionako priamo o snovima. Zamiljala sam
kako bi to izgledalo kada bih, sa ljudima kao to ste vi, koji imaju ta da daju, emu
da poue, koji mogu da pomognu da se svetlosna kugla nekog deteta odri ili jo jae
zasija, kada bih sa takvim ljudima otvorila privatnu kolu. Mi ne moemo promeniti
svet, ali moemo pomoi ponekome. To svako od nas ve ini na svoj nain. Kada
bismo, na primer, mogli da otvorimo gimnaziju, optu srednju kolu, i potraili ba
takvu decu koja u postojeim kolama ne mogu da zasijaju, a imaju snaan sjaj u sebi.
Posebnu decu. Moda je to nepravedno prema drugoj deci, ali ja bih elela da se ta
delotvorna ljubav zasadi na najplodnije tle. Kada bismo im pruili mogunost.
Besplatno ako ne mogu da plate. Znam da za to treba ogromna koliina para, da bi
postojale brojne i teke pravne zakoljice i problemi. Ali, dozvolite mi da matam
naglas, u tome vidim najvii smisao pored podizanja sopstvene dece koju jo nemam,
ali to elim. Kako vam zvui?"
"I ja sam o tome razmiljao", nadovezuje se Marko na Aninu besedu, "da se,
jednog dana, kada Viktor i ja razradimo ovu priu sa biznisom i zaradimo dovoljno
para, ponovo vratim profesiji za koju sam najbolji uenju. Nikada neu biti dobar
biznismen, koliko mogu biti dobar uitelj. ovek treba da radi ono u emu je najbolji.
Viktor je biznismen po ubeenju, a ja vie iz nekog inata i radoznalosti. Iz nude.
Razmiljao sam o slinoj ideji kao i ti Ana, o otvaranju kole i neke fondacije. To mi
je jo maglovito. Mada imam i potrebu da se povuem u mirniji ivot i da piem,
bavim se stolarijom, pecam... Za takav ivot mi treba manje para. To bih mogao i
sada. Ipak, postoji izazov u novcu i moi koju on nosi. Sa njim moe mnogo vie da
se uradi, da se ostvare matanja, uini neto vredno. Zato elim da, za sada, pratim
Viktorovu viziju i da pronaemo mapu sa zakopanim blagom. ta ti misli o tome?"
Okree se prema Viktoru.
"Pa zna i sam da ja volim kvalitetne akcije u kojima se neto stvara, oko kojih
se okuplja ekipa kvalitetnih ljudi. Kad pravi ljudi zajedno rade neto sa srcem, to
mora da ispadne dobro. Vai se. Hajde da pobedimo u naoj utakmici, da se utovarimo
znaajnim koliinama novca i da produciramo takve akcije. To mi zvui uzbudljivo.
Hou da uestvujem u tome. Naravno, ja sam direktor. Ha ha!"
"Privlana ideja...", ukljuuje se Biljana, "... mada bih ja ukljuila mnogo
mlai uzrast. Moda i nije tako neostvarljivo..."
Prekida je pitanje pejdera. Prvo Markovog, a posle nekoliko sekundi i
Viktorovog. Njih dvojica proitae poruke i pogledae se zabrinuto. Morali su da odu
zbog nekih problema u firmi. Bili smo gladni i reismo da neto pojedemo. Rebra su
me bolela pri pokuaju da se podignem i ostadoh u svojoj lealjci. Kosta je otiao do
svog bazenia da izvue ribu. Biljana, Tanja i Ana su pohitale po povre da bi
spremile salatu.
Gledam ih kako hodaju Kostinom avlijom kao kraljice. Nametaju kosu, smeju
se... lepe su... tako razliite, a tako sline u neemu to ne umem da objasnim. Biljana
zahvata vodu sa bunara. Snana je. Zanosnih bokova i uskog struka, lea pravih kao

strela, gordog dranja. Impulsivna, esto otra i srdana. Izuzetno je intuitivna,

suptilna, nita joj ne promie. Strano je zahtevna. Ponekad teka, puna energije. Kao
lavica. Fascinira me. ini mi se da je se pomalo plaim, mada smo veoma bliski.
Takve ene mogu da usree ili unite mukarca. Oseam da je, na neki nain, jaa od
mene. Poklopila bi me da sam sa njom u ljubavnoj vezi. Ima neku bioloku ensku
snagu. Ba kao lavica, enka koja instinktivno vlada mujakom i njegovom potrebom
za slobodom koja ga moe odvesti od mladunadi i zatite porodice. Nisam nikada bio
otac, ne znam kako to izgleda. Moja majka nije imala takvu energiju i tu vrstu vlasti,
ili je moda pokuala da je nametne, pa je moj otac zbrisao u strahu. Ne znam. Biljana
i nad sobom ostvaruje tu vrstu vlasti. ena sa toliko strasti i energije, talenata... koja
se godinama potpuno predavala materinskoj ulozi... tako impulsivnog karaktera, a sa
takvom sposobnou da eka i suzdri svoje potrebe za slobodom... za mene je tajna.
Marko je dobro razume. Verujem da su mu, za dubok ljubavni odnos sa ovakvom
enom, stvarno bili potrebni svi psiholoki i emotivni kvaliteti koje ima. Kosta mi
nikada nije priao o svojoj ljubavnoj vezi sa Biljanom. To je bilo, otprilike, onda kada
je Marko upoznao Tanju, a ja Anu. Ko li je tada pisao ovu nau priu i vukao konce?
Biljana i Kosta... kakva li je to pria bila? Ta pria jo nije zavrena, ini mi se. Kao ni
moja i Anina, Markova i Tanjina. Istinske ljubavi se nikad ne zavravaju. Radoznao
sam, sve me to kopka. udan je ovaj ivot i putevi Gospodnji. To ti je kao kod
slaganja boja. Kau da ima boja koje ne idu jedna uz drugu. A onda, vidi ih negde
jednu do druge tako dobro sloene, da deluju lepe, snanije i strasnije nego sklop
boja koje se slau. Tako je i u muzici. Ponekad boli koliko je lep sklad suprotnosti. To
je, valjda, zato to se ivot mora slikati svim bojama.
Gledam Anu kako se iroko osmehuje pokazujui svoje blistavo bele, pravilne
zube. Pile moje crnokoso, draesno. Ta cura mi je pruila toliko razumevanja, topline,
podrke... prosto je oboavam. Ona je ivi arm. to je due poznajem, sve mi je
lepa, i otkrivam u njoj neke suptilne, nenametljive vrednosti. Ani je otvorena i
komunikativna na prvi pogled. Lako sklapa poznanstva i osvaja ljude svojom
srdanou, smislom za humor, nenametljivou, inteligencijom i socijalnim lifom,
odmerenou. Vremenom sam shvatio da je Ana, na neki nain, prilino zatvorena i
spora u stvaranju kontakata. Primetio sam da ona, uglavnom, intervjuie ljude, da vodi
razgovor tako da se ljudi otvaraju i priaju o sebi, dok se sama veoma malo izlae.
Veina ljudi vie voli da pria, nego da slua. I u naoj vezi je bilo tako jedno vreme
dok ja nisam shvatio da sam istrtljao sve o sebi, a da Anu ba i ne poznajem dovoljno.
To me podsetilo na Marka. O njemu nisam maltene nita znao dok sam bio na terapiji.
Onda sam reio da Ani ne dozvolim da se krije iza te svoje vetine i poeo da je
stvarno upoznajem. Upoznao sam jedno jako osetljivo, suptilno, stidljivo bie koje je
nalo udesno armantan nain da se zatiti, a da ostane u kontaktu sa ljudima. Prema
meni se otvorila i dobio sam prvu pravu ensku prijateljicu u ivotu. Ana je enstvena
na drugaiji nain od Biljane, a i od Tanje. Ona se uvlai pod kou. Izaziva nenost,
potrebu da je uzmem u krilo i mazim, poljubim u oko... kao devojicu. A onda se,
iznenada, probudi i postane zanosno uzbudljiva i koketna. Ani je retka ena koja nije
sklona prebacivanju, optuivanju, durenju... i slinim enskim trikovima i
manipulacijama. Kae da joj je vredno samo ono to dobija spontano, bez traenja,
iznuivanja, prebacivanja. Ne vredi priati puno o nedostatku ljubavi, ili gaenju
strasti... jer to obino izaziva oseanje krivice kod mukarca koji onda pruaju neto
to ona ne eli. Retko koja ena to razume, ili ako i razume, tera svoje kao pod nekom
opsesivnom prisilom. ene, kada oseaju neki nedostatak, kada nisu zadovoljne,
imaju razbijaku potrebu u odnosu na mukarce. Potrebu da mue, optereuju
krivicom... Tako, obino, zatvaraju vrata ponovnom buenju oseanja krivicom koju

bacaju na svog partnera. Ani je mudra u tim stvarima. Nisam oseao ambivalenciju
prema njoj, niti potrebu da je varam. Dok sam bio sa njom u ljubavnoj vezi, nisam
eleo da budem sa nekom drugom enom. Kada sam to poeleo, vie nismo bili u
ljubavnoj vezi, mada se deavalo da ponekad vodimo ljubav. Pored Ane sam oputen
jer oseam da nita ne moram da glumim. Ona eli samo iskrena oseanja i moe da
prihvati i periode kada ona nisu ba ono to joj moda treba. Nije izazivala kod mene
oseanje krivice, saaljenje, potrebu da beim... Ima neku udnu, mirnu emotivnu
snagu i stabilnost, sreenost, tolerantnost. Ta stabilnost i razboritost, to je neto na ta
nisam navikao kod ena. Vie muka osobina. Ana nikada nije bila palidrvce kao ja ili
Biljana i odmah osuivala ono to joj se ne dopada. Ume da broji do deset. Ima
potrebu da razume, sagleda drugu stranu medalje, da barem paljivo saslua... Ta
njena tolerantnost mi je pruila mogunost da budem iskren prema njoj.
Muzika je moj nain doivljavanja sveta. Sve prevodim na njen jezik. Ceo
svemir svira vibrirajui. Bog je muziar. Za mene je ovek ivi muziki instrument.
Energija struji kroz nas i mi vibriramo. Treperimo od sree, tresemo se od straha,
drhtimo od besa... Te vibracije naeg tela proizvode tonove koji se uju. Unutranju
muziku. Ne ujemo je uima, jer su ui usmerene ka spoljanjem svetu. Imamo mi
drugo ulo koje jo nije otkriveno. Zakoni muzike vae i za oseanja. To je jedno isto
sa suprotnih strana koe. Odnosi izmeu bia koja se vole su kao odnos melodije i
harmonije. Ana je bila moja harmonija. Okruivala me je svojom ljubavlju, panjom,
razumevanjem... Umirivala moje disonantne tonove. Moja melodija je imala
okruenje u kojem je mogla da se razvija, da zvui lepo. Ja sam uvek teio da budem
melodija u odnosima sa enama. Da ih zadivim, ispunim, okupiram, budem u centru
panje... da uem u njih. Doivljavao sam tu svoju osobinu kao muki princip. Marko
bi to, verovatno, nazvao narcizmom. Ljudi kao to sam ja ne umeju da budu
harmonija drugome. Treba biti irok da bi obuhvatio nekoga. To je zrelost i mudrost.
Marko i Kosta imaju tu irinu. Ja jo uim. Ali, njih dvojica imaju i snanu melodiju,
stvaralaku osobenost. Posebni su. Kad ovek ima u sebi muko i ensko, razvijenu i
melodiju i harmoniju, onda je ceo. Postaje neponovljivo muziko delo ivota.
Kompozicija. Anina melodija je stidljiva, oprezna... Poela je da se gubi pored mojih
bezobzirnih improvizacija, samovoljnih promena tonaliteta... Uguio bih je da smo
ostali zajedno. Njena melodija mora da se probudi. Kosta i Marko ostavljaju mnogo
vie prostora da se neko pored njih iri. Da bi ovek razvio svoju melodiju mora da
proe kroz patnju traenja sebe, da razgrne lane note svog karaktera koje je
komponovao da bi se zatitio i prevario stvarnost. Ana je ila nekim uhodanim,
sigurnim putevima. Drutveno prihvatljivim. Plaio je, a u isto vreme i privlaio, moj
nemir, mahniti zanos traenja. Govorila mi je da sam mistik, nesposoban da ivi
svetovnim ivotom, u fraku kulture, zaeljan i zalizan. Moda joj je odgovaralo da ja
traim umesto nje. Tako se mogla pripremati za suoavanje sa sobom... jednog dana.
Kada smo raskinuli govorila mi je da se osea kao da je umrla. Znam to oseanje. Pre
nekoliko godina, na plai, kada sam dodirnuo svoju smrt, prvi put sam se stvarno
zapitao ta znai biti osoba. Da li moramo dotaknuti smrt da bismo poeli da se
ponovo raamo? Ne znam. Moda postoje i drugi naini.
Tanja i Biljana neto priaju pored bunara i umiru od smeha. Neke njihove
enske tajne. Kad god vidim ene kako priaju i smeju se ja mislim da priaju enske
tajne, neto to nije za mukarce. Uvek mi izazivaju radoznalost. Tanja primeuje da
ih gledam, podie malo rub svoje kratke haljine i poklanja mi se kao da je na
pozornici. Ona je udo i svesna je toga. Ne moram da je uvam od sebe. Njena
melodija je oaravajua i snana. ujem je i opinjen sam. Kako ovek moe da
reaguje na udo nego da mu se divi rairenih oiju. Prilazi mi polako. Znam da e

doi da me poljubi. Koliko gracioznosti ima u tim izvajanim listovima, strasti u

mekanim izluujuim butinama, nenosti u dugim laganim rukama, ljubavi u stomaku
i njenim tirkiznim oima, slobode i nadahnua u tim vrstim prastim grudima,
nesputanosti i koketnosti u jedrim bokovima i zategnutoj guzi. Kad mi prilazi,
obradujem se kao kue, kao blesavi, neartikulisani koker paniel, i doe mi da dignem
prednje ape na nju i svu je poliem od ushienja. Uopte nisam u stanju da
kontroliem oseanja i ponekad se uplaim da u je uguiti svojim izlivima ljubavi,
iako ona to svesrdno prihvata. Ne mogu da se otrgnem utisku da smo nas dvoje u
nekoj bajci. ujem simfoniju. Polifoniju naih melodija koje se prepliu kao u
Bahovim invencijama otvarajui jedna drugoj nepoznate puteve i mogunosti. Sve je
tako jednostavno i prirodno, kakvo i treba da bude. Kako moe u ovom svetu da
postoji takav odnos? Plaio sam se da se neto ne desi, da se ne pokvari, ili da Tanja
jednostavno ne nestane, a ja se probudim i shvatim da sam sanjao. Ona dolazi i ljubi
me. Umiren sam i ushien kao beba.
A opet, kada nije pored mene zbunjen sam. Nauio sam da se nita u ivotu ne
deava ba onako kako smo zamiljali. Strah me je od potpune sree. Bojim se da e
se neto runo desiti. Stvarnost mi je uvek pokazivala da se iza zanosa kriju iluzije.
ovek se uplai kad mu se ostvari ono to eli. Bojimo se punoe ivota. Ljubav
otvara sva ula i zapljusne nas velianstveno udo stvaranja. Boje, mirisi, ukusi i
muzika svega to postoji. Kako smo mali pred velikom tajnom raanja i umiranja.
Telesni i ogranieni kao sve ivotinje. U tom istom telu ivi na duh koji moe da
dosegne do granica svemira i vremena. Plai nas i ushiuje to boije u nama. Kakav
paradoks. Biti bog i crv u isto vreme. Mi smo bogovi koji kake. I moj aneo, Tanja, je
smrtna ivotinja kao i ja. Ne zvui ba poetski da zaljubljen ovek razmilja na ovaj
nain, ali, izgleda da nas ljubav izvlai iz ljuture iluzije samodovoljnosti i umiljene
besmrtnosti i suoava sa istinom naeg postojanja. Oaravajuom i stranom.
Zavibrira smrtno telo svojim najdubljim i najviim registrima i preplavi nas snanom
unutranjom muzikom iju je snagu ponekad teko podneti. Na trenutke oseam kao
da sam odlomio suvie krupno pare ivota koje ne mogu da progutam. Imam potrebu
da, ne gledajui u dirigenta, moj slabani ego to bespomono mlatara rukama,
ukrotim te neobuzdane melodije koje se ire mojim telom. Ono to svira na meni,
mnogo je bolji muziar. Teko se mirim sa time da sam samo instrument, makar i tako
velikog sviraa kao to je Bog. Pokuavam da podmetnem svoje note, note sujetnog
stvora koji hoe da stvara. Kad stvaram, ja odreujem pravila. Moda je i to iluzija, ali
najdostojanstvenija iluzija sa kojom se moe iveti. Da bismo u ovom udesnom i
jezovitom svetu preiveli kao straljive ivotinje svesne svoje smrtnosti, moramo
imati neku iluziju. Ne znam zato imam potrebu da se ne predam sasvim, da se
nadmeem sa Njim, kad oseam da me podrava i ne suprotstavlja mi se. Doputa mi
da se irim, da volim... Zato e onda dopustiti da umrem? I ja, i moja draga, svi koje
volim. Moda sam se zato i plaio da volim? Da li sam kivan na Njega? Zar smo svi
mi samo kompozicije odsvirane jednom, i nikad vie? Kad stvorim neku zaista lepu
muziku, ona ostaje u mojoj glavi. ivi unutra. Mogu da je ponovim, snimim... Nije mi
palo na pamet da razmiljam o pravdi ili nepravdi koju inim tonu kad podignem prste
sa dirke. On umire u tom trenu. Kada bi veno trajao, to vie ne bi bila muzika. Teim
za lepotom, a ne za pravdom. Lepota je najistinskija istina. Ona je pravedna. Moda i
On... zvui jezivo... plaim se da mislim na taj nain. Kad odsviramo svoju ivotnu
melodiju, ako je ona bila istinska, proivljena, bogata... lepa, moda ostajemo u
Njemu i obogaujemo ga. ta ako je ta lepota nae melodije ulaznica za carstvo
nebesko? Ne kvarimo je fal tonovima, neiskrenim pokuajima komercijalizacije,
dopadljivosti... Kod njega to ne prolazi. Toliko je toga ve uo... Kako se predati,

stopiti sa nekim ili neim izvan sebe, a ostati individua, jedinstvena melodija? To je
pitanje na koje traimo odgovor itav ivot.
Tanja je, u mnogim stvarima, slina meni. I ona ide za nekom svojom
zvezdom, ali drugaije. ini mi se kao da njoj sve ide lako, spontano, da nema onog
gra i gorine koji su mene pratili u traenju. Ona je hrabra ena koja veruje svom
unutranjem glasu i ne luta slepim ulicama niti prokrenim, uhodanim putevima
veine. Ume da se daje potpuno i bez straha da e izgubiti svoju sopstvenost u
odnosu. Sigurno je Bog bio zaljubljen kada je nju stvarao. Ja sam nauio da je ivot
komplikovan, da se do sebe dolazi kroz mnogo mune borbe, samoispitivanja, lutanja
po lavirintima sopstvenih lai... A ona kao da je roena sa znanjem, da je od poetka
imala mapu koja vodi do blaga samoostvarenja. To rui moje teorije o ljudskom
razvoju. Ranije sam se potajno ponosio svojom nesreom. Verovao sam da sam
nesrean zato to sam drugaiji i to se ne mirim sa laima, zato to traim istinu dok
drugi prihvataju gotova reenja i servirane poluistine. Ja sam iznad tih "srenika"
niskih duhom, povrnih i glupih. To je pobednika patnja. Verovao sam: ideja Tvorca
je da ovek mora proi kroz patnju iskupljenja. Ali, lagao sam sebe, isto kao i oni.
Pravio sam od mane vrlinu. Od poluistine, vrhunsku istinu. Hteo sam da vidim sebe
kao besmrtnog paenika koji pati zbog svoje hrabrosti. U stvari, patio sam zbog straha
od preputanja i poverenja. Zbog kukaviluka.
Tanja mi pokazuje da postoji i jednostavna dubina. Ne mora se sve to je
vredno roditi kroz patnju i poroajne muke. Postoje, izgleda, i preice do dubina srca i
ne vai uvek da je preko pree, izokola blie. Nita ne vai uvek i za svakoga. Sve
moe i drugaije. Kao i u muzici.
U drugom razredu gimnazije je napustila kolu i pohaala samo privatne
asove slikanja i moderni balet. Spremala se za likovnu akademiju i nije elela da
gubi vreme u koli. Ono to je interesovalo, itala je i uila sama.
"Ja sam trudio da me izbace. Oseao sam da gubim vreme u koli... mogao
sam da idem na asove deza kod nekih majstora umesto da uim gluposti..."
"Zato da te izbace kad si mogao da se ispie?", postavila mi je logino i
jednostavno pitanje.
"Oseao bih se krivim zbog roditelja... trebalo je da postanem akademski
graanin, a ne muzikant..."
"Zar se nisi oseao krivim i kad su te izbacili iz kole?"
"Pa jesam, ali to je drugaije. Izgledalo je kao da nije stvar mog izbora".
"Jesi li uspeo i sebe da slae?"
"Ne. U stvari, nisam imao dovoljno poverenja u sebe. Krivica u odnosu na
roditelje je samo la kojom sam se teio. Mnogo je gora krivica zbog neiskorienosti
ivota, sebe... neuspeha da se ivi vlastiti ivot, ostvare sopstvene mogunosti zbog
pokuaja da se bude 'dobar' u oima drugih".
"Zato bi neko ko te istinski voli eleo da uzme tvoj ivot?"
"Valjda zato to je svoj izgubio negde usput... pa bi da ivi kroz drugog.
Veina ljudi se nemarno odnosi prema svojim ivotima. Kao da veruju da su besmrtni,
da imaju vremena za popravni ispit jednog dana, ako se osete spremnima. Kada
primete da im je iskliznuo iz ruku kao belance iz slomljenog jajeta, grevito se hvataju
za tui, ako im je pri ruci... Svuda oko nas je opta otimaina za tuim ivotima, ne bi
li se naao smisao svog izgubljenog. Ti se ne plai toga?"
"Ne. Imala sam sree da niko koga sam volela nije pokuavao da me poseduje.
Moda zato to se nisam ni opirala jer se nisam plaila takve mogunosti. Moji
roditelji se nisu bojali ivota. Ili su dobro prevladavali svoje strahove. Nisu se meu
sobom borili za vlast, niti pokuavali da ive moj ivot. Dobila sam od njih neku

naivnu veru da sam roena pod srenom zvezdom i da me neke dobre sile tite. A tu je
i moj glas savetnik. On mi pomae da prepoznam ljude kojima mogu da verujem.
Tebe. Kako bi ti mogao da me povredi ? Ti si jedna bezopasna maca".
"Ti mi veruje vie nego ja sam sebi".
"Ja te bolje poznajem. A i vie te volim. Mrgude jedan. Zato optereuje
glavu tekim pitanjima. Kakva bi opasnost ja mogla da budem za tebe?"
"Najvie te moe povrediti onaj koga najvie voli. Mogla bi da ode jednog
dana. Vidi kako je lako poeleti da poseduje nekoga koga voli, da ga kontrolie
kako bi ga spreio da ode... mada ga tako najee oteramo od sebe. Ja se plaim te
potrebe kod drugih zato to je i sam imam".
"Pa dobro. Poseduj me. Kontrolii me. Da vidim ta je tako strano u tome. Ne
verujem da moe traiti vie od onoga to, ionako, dobrovoljno elim da ti dam. Od
predavanja u ljubavi nema nita vie. Zato bi teio da otme neto to je tvoje?"
"Boli me glava. Vidi kolika mi je voruga na temenu. Poljubi me da proe.
Opet mi se spava. Hoe da me uva dok spavam da me ne odnese zla vetica?",
poinjem ja sa izazivanjem njenog materinskog instinkta. Prihvata alu.
"Da ti pevam uspavanku?"
"O, da".
Peva mi uspavanku. Ba je lepo biti mali i prepustiti se da te, od svih bauka
ovog sveta, uva neko koga voli i veruje mu. Kad se probudim i kad mi proe glava,
uvau ja nju. I ja umem da budem veliki.
ZLO
Zlo nikada ne ide samo. Kao da se neto demonsko zaverilo protiv mene i onih
koje volim i krenulo da udara u serijama poput boksera razbijaa. Jo smo bili pod
utiskom onoga to se desilo eljku kada su nam javili da smo imali provalu u firmi.
Nekoliko meseci pre toga ukrali su mi automobil u sred bela dana, u glavnoj ulici, za
samo desetak minuta dok sam izaao da kupim cigarete i novine. U gepeku je bio
kompletan pribor za pecanje koji sam pasionirano skupljao godinama. Lako sam se
pomirio sa gubitkom automobila. On je samo sprava koja slui da se ovek preveze
negde. Ali pribor za pecanje je, za mene, neto lino. Tano se seam gde sam i kada
kupio neku od mnogobrojnih varalica, tap, mainicu... Auto sam pozajmljivao
drugima. Pribor za pecanje nikome. Kola sam naao posle est meseci. Poznanik mi je
javio da ga je video na milicijskom placu. Iako je izdata poternica, nisu me pozvali, a
kod njih se nalazio ve etiri meseca. Od automobila je ostala samo koljka. Sve to je
valjalo je povaeno. to je najgore, gepek je bio prazan. Da li su to uradili lopovi ili
andari, ne znam. Ne bi me udilo da su i ovi drugi. Danas je teko napraviti bitnu
razliku izmeu andara i lopova. Javna je tajna da uvari reda skupljaju reket od dilera
devizama, benzindija koji prodaju vercovano gorivo po ulicama, prodavaca
cigareta... Milicija je kod nas jaa od vojske. Ona je privatna vojska velikog voe i
njegovih marioneta. Iznos koji sam dobio od osiguranja je pojela inflacija dok je
birokratski sistem provario sve "neophodne" formalnosti, tako da sam za te pare
mogao da kupim jednu gumu.
Onda je sledila provala u na poslovni prostor. Lopovi su autodizalicom rairili
reetke na prozorima i kroz uzani otvor ubacili neko dete. Na donjem delu prozorskog
okvira su ostali otisci patika broj trideset est. Klinac je, kroz isti otvor, izbacio
telefone, faksove, raunarsku opremu... koju su, verovatno, prodali na crnom tritu
za treinu, ili etvrtinu vrednosti. U komiluku su, negde posle ponoi, uli buku i
lomljavu stakla, ali nikome nije palo na pamet da zove miliciju. Svako gleda svoja
posla. Narod je veinom oguglao na svakojaki kriminal i zamandalio se u svoje male
svetove. To je psihologija opstanka u besmislu, oblik borbe kada se ne moe jasno

odrediti neprijatelj. ta se uini od ovog naeg naroda. Strano je iveti pored ljudi
koji kukaviluk nazivaju zdravim razumom, pametnim oprezom. Zar se to ne moe i
njima desiti? Zar ne bi bili uasnuti saznanjem da je ljude oko njih ba briga i da
gledaju svoja posla? Da li ovek zdravog razuma veruje da se nevolje uvek deavaju
drugima? Koliko neopreznosti ima u takvom oprezu, iracionalnosti u "pametnom"
nemeanju. Razumem Viktorova oseanja kada kae da je "obian narod stoka". I kod
mene se ponekad izmeaju saaljenje i bes. Imao sam potrebu da ih protresem,
amarima probudim iz sna kukavike malodunosti. Moda su i zasluili to to ima se
deava. eleo sam da viknem: "Probudi se umali ovee, ili stoko... ta li si ve..."
Zlo se uigravalo. Taman su nam dva lepera robe stigla na carinu kada su gospoda iz
vlasti preko noi, jer im je tad palo na pamet, donela novi zakon o carinjenju i
sanitarnom pregledu robe. Uspeli smo da izvuemo robu uz pomo prijatelja starog
dobrog gospodina Mita i gospoe Korupcije. Ovde sve ima svoju cenu. Zatim nam je
u posetu doao gospodin finansijski policajac. Ponaao se veoma korektno i ljubazno,
pregledao knjige, poreze, plate, doprinose i nije uspeo da nae nita protivzakonito.
Ustanovio je neke sitne formalne greice, naplatio nam malu kaznu, i otiao. udili
smo se kako nije pokuao da nam izvue novac. Oni uvek mogu da nau neto kada
hoe, jer se nai zakoni tako esto menjaju da ih, verovatno, ni sami zakonodavci ne
znaju i ne uspevaju da ih usaglase jednog sa drugim. Obino sve ide po principu
kadija te tui, kadija ti sudi. Nismo se, meutim, dugo udili. Ubrzo nas je posetio
prijatelj gospodina finansijskog policajca, advokat kojega nam je dotini usput
preporuio ako nam bude potrebna pravna pomo. Dasa je doao da se upoznamo i da
nam ponudi svoje usluge, a onda nam, isto tako usput, napomenuo da je sluajno
video kako nam njegov prijatelj policajac pie nekakvu prijavu na prilino veliki iznos
i kako bi on mogao da ga umilostivi da prijavu pocepa ako bismo mu na ruke dali
upola manju sumu. Elegantno i velikoduno, nema ta. Viktor je pozeleneo, uzeo
telefonsku slualicu i pozvao svog poznanika, ministra, kojega je zaduio ranije.
Ukljuio je spiker kako bi advokat mogao da uje razgovor. Gospodin ministar je
vatreno obeao da e gospodinu policajcu da "jebe mater". Viktor je zadovoljno
spustio slualicu, uhvatio advokata za uvo i izbacio ga iz kancelarije, utnuvi ga u
debelo meso. Navikli smo se na takve idiotarije kao na redovnu pojavu, ali su poele
da se deavaju drugaija zla na koja se ne moemo navii.
Smuile su nam se smicalice neastivog i Viktor i ja smo odluili da odemo sa
porodicama na odmor. Iako smo Cigani, imamo duu. Nismo ni slutili da je prethodno
bila samo uvertira. Viktorova supruga, koja je bila u blagoslovenom stanju, dobila je
krvarenje. Otvorila se pre vremena i uradili su joj serkla. Lekari su govorili da je to
banalna intervencija, da je sve u redu, samo da mora da lei i da ne da podie nita
teko. Odustali su od odmora da ne bi rizikovali mogue komplikacije. Nedelju dana
kasnije izgubili su bebu.
Biljana i ja smo odluili da odemo sa decom u isto malo ribarsko mesto gde
odlazimo godinama. era je pristala da ide sa nama. Predlagao sam da oni odu
avionom, a ja prebacim kola auto vozom, kao i ranije. Biljana me je ubedila da
krenemo autom i usput obiemo njen zaviaj, rodbinu i mesta koji nije odavno videla.
Pristao sam, mada nerado, na tu varijantu jer nisam eleo da ponovo sluam njena
prebacivanja kako nemam ni malo avanturistikog duha. Svi smo bili nervozni pred
put. to zbog pakovanja, nezavrenih poslova, iekivanja, i ko zna ega jo. Obino
se svaamo kada tako nekud kreemo. Ta napetost pre putovanja mi je mnogo tea od
naporne vonje.
Krenuli smo oko pet sati ujutro. Gomila torbi je jedva stala u novi autokaravan. Biljana je sela sa sinom pozadi, erka pored mene, a kue u gepek ispred

prtljaga. Planirali smo da se odmorimo i dorukujemo na planini posle otprilike pet

sati puta. Graja u kolima je ubrzo utihnula. Biljana je zadremala, era odlutala u svoj
svet sa slualicama na uima. Penjali smo se i sputali krivudavim putem preko
planine, a zatim izali na ravan deo druma. Pred mojim oima su proletale bele
isprekidane i pune linije hipnotiui me. Oseao sam da mi se koi vrat i uzeo vlanu
papirnu maramicu da se malo osveim. Razmiljao sam da stanem na prvom
proirenju pored puta i protegnem se. Sunce je poelo da pee. Odjednom se prenuh
videvi kako mi auto skree u desno prema znaku pored puta. Mahinalno sam cimnuo
volan ulevo da bih izbegao udarac u znak, i izgubio kontrolu nad vozilom koje je
krenulo na suprotnu stranu puta. Okrenuo sam volan udesno da se ne bismo sudarili sa
vozilom koje je dolazilo u susret i video kako sleemo sa puta u jarak. Sve je to trajalo
samo nekoliko sekundi a kroz glavu mi je prolo hiljadu misli. Oduvek sam verovao
da se meni i mojoj porodici nita strano ne moe dogoditi, da nas uva neka
nevidljiva ruka. Vie puta sam bio u situacijama da mi je ivot u opasnosti, i uvek me
je pratilo to predoseanje srenog ishoda. To sam oseao i kada su mi deca bila
bolesna. Svesno sam se trudio da ne verujem suvie u tu iracionalnu bezbrinost jer
bih mogao biti neoprezan i lakomislen, ali je oseanje ostajalo isto. Kao da sam imao
obeanje neega iznad mene u koje sam bezrezervno verovao. U trenutku sam bio
zauen i uplaen. "Zar e me izneveriti?", uo sam svoj glas kako odzvanja negde u
meni. "Neu", uo sam odgovor i smirio se. Video sam bletavu svetlost pred oima i
osetio snaan udarac u grudi. Auto je udario u nasip pored puta, uspravio se zadnjim
delom i zatim sa treskom pao ponovo na tokove.
Nisam mogao da doem do daha. uo sam Biljanin uspanieni glas: "ta se to
desilo?! ta se desilo?!"
"Bie sve u redu, ne pravi paniku...", pokuavao sam da je umirim. Pregledao
sam decu ne ustajui sa mesta i pokuavajui da doem do daha. Sin nije imao
nikakvih vidljivih povreda, osim male ogrebotine na nozi. erka je skliznula u
prostran deo kabine ispred sedita koje je otkinuto iz leita udarilo u masku. Nije
mogla da se izvue i bila je uplaena zbog toga. Na elu sam joj video oteklinu.
"Sreom nije bila vezana pojasom, pa je skliznula u rupu za noge", pomislih zaleen
od straha, videvi odvaljeno sedite. Gurnuo sam levim ramenom vrata i uspeo da ih
otvorim i izaem uz krckanje rebara ispod grudnog koa. Noge su mi se tresle, a neto
steglo u grlu kada sam video da ne mogu da otvorim desna vrata. Pokuao sam
ponovo. Podigao sam ih malo i cimnuo svom preostalom snagom plaei se da se ne
onesvestim pre nego to porodicu izvuem iz kola... Uspelo je. Biljana je bila u panici
videvi uurenu erku i viknula: "Pazi na kimu...!"
"Mama, sve je u redu... Samo sam se zaglavila zbog sedita..."
Uhvatio sam je ispod pazuha i pomogao joj da ustane. Laknulo mi je kada je
stala na noge. Sin je preskoio preko sedita i, uz malo moje pomoi, izaao napolje.
Biljana se izvukla sama, jo uvek u oku ponavljajui: "ta se to desilo, kako se
desilo...?", i zagledajui decu od glave do pete. Najeio sam se pogledavi potpuno
smrskanu prednju desnu stranu automobila i rusvaj u kabini.
"Samo vas je Bog sauvao. Iz ovakve olupine izali ste ivi. Na ovaj dan da
palite sveu kao da vam je svima roendan. Sada e i hitna pomo. Da niste bili u
ovako jakim kolima..." Okrenuo sam se i video milicionera. udio sam se kako su se
tako brzo stvorili. Imao sam utisak da nije prolo ni dva minuta. Odmah zatim se
pojavila i hitna pomo. Biljanu, decu i kue, kojega sam tek tada postao svestan i koje
je izgleda iskoilo kroz slupano staklo zadnjih vrata, odvezli su kolima hitne pomoi
do oblinje ambulante, a ja sam doao sa nekim ovekom u malom automobilu. Ne
seam se ni njegovog lika ni automobila koji je vozio. Otok mi je pokrio desno oko.

Pregledali su nas, snimali, previjali. Niko nije bio ozbiljnije povreen. Nekoliko
voruga, modrica, plitkih posekotina i ogrebotina. Ja sam slomio dva rebra, ali prelom
nije bio opasan, samo neprijatan zbog oteanog disanja i bolova pri pokretima.
Pozvao sam Viktora telefonom i on se pojavio u rekordnom roku. Povezao nas je
nazad kui i uz put nas zasmejavao alama na raun naeg "jajarskog" izgleda. Na put
smo poneli ezdeset sveih domaih jaja koja su se, posle udarca, razletela po celim
kolima tako da smo svi bili uti. Kao pilii tek izlegli iz ljuske.
"I to ti je neka simbolika...", alio se Viktor. "Biljani umalo nije dola glave
erpa koja je, iz gepeka, poletela pravo u njeno teme. Kad nosi i erpe na odmor. To
ti je boija opomena da se okani kuhinje".
Da li je ovo poslednji u nizu udaraca? Bar u ovoj seriji. Da li je dolo vreme za
predah ili obrtanje sree? Slutio sam da nije i da e se dogoditi jo neto loe, meni ili
onima koje volim. Zato, pitao sam se, zato nam se sve ovo dogaa i to u kratkom
razmaku. Kua li nas to Bog, ili nas opominje dajui nam znake upozorenja, ili je sve
ovo avolja rabota usmerena protiv onih koji mu se opiru. Ili je, moda, samo glupi
splet okolnosti.
Svega nekoliko dana posle naeg udesa Viktor je dobio bolove u predelu
bubrega. Preterano se znojio i bio razdraen. Otiao je na ultrazvuk i otkrili su mu
neku izraslinu na unoj kesi. "Podmazao" je doktore i za jedan dan mu je zakazan
pregled elektromagnetnom rezonancom na koji se inae jako dugo eka. Otkrili su mu
i kamen u bubregu.
"Nita strano...", govorio je u svom stilu, "... neu da riknem u sledeih est
meseci sigurno, a to je dosta vremena. Kad sam stoka. Ugojio sam se strano u
poslednje vreme i sada u da smram na svoju meru. Opustio sam se isuvie i poeo je
da mi se taloi kamenac. Vidi, nema nita bez stalnog pozitivnog strujanja. Samo se u
bari, mirnoj vodi, taloi krenjak. Sve je to u mozgu, bajo moj. Mozak je udo,
nesvesno je udo. Sve odatle polazi. To mi je opomena. Neto nas jebe u poslednje
vreme, a ne znam ta ni zato. Doe mi da se ranim ili da ubijem nekoga. ta li jo
treba da se desi. Lake mi je kad znam ko me prca. Nek mi izae na crtu, pa da se
pobijemo ko ljudi. Na smrt ako treba. I sa Bogom ako treba. Kad te jebe neto to ne
zna ta je, ni ta hoe, ni kako da se bori, doe mi da pucam sebi u nogu. Majke mi.
Da me boli, da me otkine od bola..."
Ja sam zapao u neko depresivno, apatino stanje. Polako je poela da me
obuzima jedna misao. Mogao sam da ubijem svoju decu! Gledao sam ih kako se
radosno smeju i ludiraju po kui i nisam mogao da odagnam tu misao. Bog je uinio
svoje. A ta da nije? Da je bilo samo do mene? Nisam stao kada sam osetio zamor.
Vozio sam rutinski kao hipnotisan. Zato su kola skrenula u desno? Zadnja desna
guma je bila isputena. Moda zbog toga. Ali, ta god da je razlog, moja reakcija je
bila nagla i dovela do gubitka kontrole nad autom. Ne seam se ta je bilo pre toga. To
je reakcija oveka koji se prenuo iz sna, ili hipnoze. Reakcija oveka koji nije
skoncentrisan potpuno na ono to radi. ivoti mojih najdraih su bili u mojim rukama,
a ja sam dozvolio sebi da mi se panja raspe, da se prepustim rutini i narcisoidnom
uverenju da sam savreno siguran voza. ovek je tako krhko bie. Drhtava tanana
struna. Sekunda nepanje i ode sve u... Kako je tanka ta linija i kako lako to
zaboravljamo. Kao da emo iveti veno, da smo bogovi, besmrtni. Da li je to poruka
koju treba da shvatim? Da mogu tek tako izgubiti ono to mi je najdrae. Kako je
moglo da mi se desi da izgubim budnost i koncentraciju dok vozim svoju decu?! ta
je sa mojim nesvesnim? ta se deavalo u mojoj glavi? Ne mogu da prihvatim
zdravorazumska objanjenja tipa monoton put, rano jutro, nenaspavan voza,
trenutak nepanje, pad pritiska, eera... Ne! Ja znam snagu nesvesnoga. Znam da me

moe drati budnog i u punoj koncentraciji makar i danima ne spavao. Da li sam, i

svesno i nesvesno, zaboravio u trenutku koliko je dragoceno ono za ta sam
odgovoran, ivote koje sam morao uvati svojom budnou, ivote onih koji su mi
verovali i bezbrino se prepustili mojoj odgovornosti?
Malo sam spavao tih noi. to zbog ukoenosti u leima i krstima, jer sam
mogao leati samo na leima zbog bolova od polomljenih rebara, to zbog roja
prisilnih misli koji mi je zujao u glavi. Biljana me nije napadala ba tada kada mi je
bila potrebna njena agresivnost. Lake bi mi bilo da se branim od nje nego od sebe.
Teko da mi neko moe biti gori krvnik od mene samoga. Moja savest je pomamno
juriala na samopotovanje. etao sam se, kao mesear, po kui u polumraku trudei
se da shvatim. Pokuavao sam da uhvatim svoje "besmislene" pomisli, one koje
izgledaju glupo i iracionalno. Muio sam se elei da se muim, da ispatam. "Moda
sam eleo da se ubijem, ili da ubijem Biljanu i decu!", proe mi kroz glavu misao od
koje sam se najeio. "Glupost", pomislih, "pu, pu, dalje od moje kue!", uhvatih sebe
kako kao dete bajalicom odagnavam neto odvratno.
"Psihoanalitiaru, zar se tako postupa sa opsesivnim mislima?", optuih sebe
odmah poto sam sa olakanjem oterao avola od svoje kue. I poe ponovno
sasluanje samoga sebe do pred zoru. Analizirao sam svoje misli, oseanja, odnos sa
Biljanom i decom. Moja savest, obino razumna i tolerantna prema meni, koristila je
sada sva znanja i vetine koje imam kao pravi istrani sudija. Oseao sam da nemam
prava da se branim i da moram dopustiti da mi radi ta god misli da treba u cilju
istrage. Da se zloin ne bi ponovio. akala je po svemu to mi je sveto, to volim, to
ne elim da dovodim u pitanje. Pobunio bih se na momenat kada suvie zaboli, ali bih
se opet predavao jer nisam imao prava da se branim. Ako sam kriv, neka mi se sudi.
Ostavljam svojoj savesti odreene ruke. I evo, neka ue u zapisnik.
"Mene ne moe prevariti...", poe moja savest, "jer sam u tebi i znam sve
tvoje tajne. Mora ih izvesti na svetlost dana jer je ono to si rizikovao isuvie
dragoceno. To si zaboravio, makar na sekundu. Sigurno postoje razlozi. Izgovori ih,
barem u sebi".
"Imam neke pretpostavke, mada mi deluju...", poeh da mucam.
"Pretpostavke serviraj drugima!", presee me. "Meni iznesi istinu... i ne
poinji sa batrganjem!"
"Nije tako jednostavno. Sve je izmeano, zbrkano, suprotno...", pokuah da je
odobrovoljim. "Odakle da ponem...?"
"Od rutine, umrtvljenosti koja te prati u poslednje vreme, gubitka ara, radosti,
zahvalnosti", ubode me neumoljivo.
"Da... ima tu neto. U pravu si. U poslednje vreme oseao sam kao da naglo
starim. Da mi se gasi ar, gubim svoje snove, radost... zahvalnost. Beao sam od
takvih oseanja pravdajui se time da ovek ne moe sve da ima u ivotu, da su
odricanja nuna, kompromisi neophodni... Ja sam odrastao, odgovoran ovek, koji na
svojim leima mora da nosi teret stvarnosti. Jedan deo mene se bunio. Opominjao me
je da preterujem i zanemarujem njegove potrebe. On je mali, ali je jak. Iz njegovog
detinjeg uma crpim svoju snagu. Moda me je on uspavao jer sam mu postao dosadan.
Kao da sam prestao da snano oseam zahvalnost zbog onoga to imam elei ono to
nemam. Moda je ovo kazna i opomena...
... Nisu u pitanju spoljanje okolnosti, tekoe na poslu, svo ovo ludilo koje se
deava oko nas. To me ini ponekad umornim i tunim, esto besnim... ali nije to ono
to mi oduzima ar. To oseanje da starim, a da moda nikada neu... ne znam ta
neu. Nita konkretno... vie neko maglovito oseanje. enja za nekim davnim
snom... ljubavlju... Slobodom. To se ponovo probudilo u meni. Prizvao ga je eljko,

jo ranije, svojom priom o Nadi, zatim je dola Tanja... Ne znam da li elim da se

probudi ili da spava. Uspavljuje li san moga sna i mene... konfuzan sam..."
"Ne brani se konfuzijom. ta te spreava da ostvari svoj san? Biljana? Deca?"
"Ne... nije tako. Mada, ponekad, pomislim i to... ali to je zamajavanje..."
"Opet bira misli i oseanja. Ti zna da je to foliranje i zamajavanje".
"Pa dobro. Ponekad oseam da me Biljana spreava, da mi stoji na putu, a
nee da bude deo mojih snova, da me odbija i ne doputa mi da izrazim ljubav. Gui je
svojim nezadovoljstvom, prebacivanjima, izmiljanjem sukoba... Glupo mi je nju da
optuujem jer je to zamajavanje. Optuivanje drugoga za sopstvene probleme je
zamajavanje".
"Ti opet mene zamajava. Moda je to glupo ali ti osea ogorenost zbog toga
to misli da ti radi. Ne pravi se mnogo racionalan, nego zavri ono to si poeo".
"To njeno veito nezadovoljstvo, neki bezrazloan bes za koji nalazi
besmislene razloge, stalna potreba za sukobom, prebacivanjem. Pokuava da vlada
mnome. Toliko smo puta priali o tome. Njeno nezadovoljstvo me ubija. Kao da sam
ja duan da joj pruim zadovoljstvo, da joj ispunim ivot, zabavim je. Ja oseam da
iza njenog besa stoji depresija. Nezadovoljstvom obezvreuje sve to joj pruam. Kao
da to nije nita. Da moja ljubav ne vredi. Stara pria. Znam je jo sa svoje
psihoanalize. I moja majka je bila nezadovoljna i depresivna. Svim srcem sam se
trudio da je odobrovoljim i ispunim panjom, svojim uspesima kojima je mogla da se
ponosi, aktivnostima u koje sam ulazio srcem da bih je zadivio. Mnogo sam dobrih
stvari za sebe uinio iz te potrebe. Ali ona je, u dubini due, ostala nezadovoljna.
Onda sam shvatio da je to zamajavanje. Ne moe ispuniti drugoga. To je neto to
mora uraditi sam. Niko ne moe voleti umesto drugoga. Ljubav moe da pokrene, ali
ako padne na plodno tle. Ja celoga ivota traim plodno tle. To je moj san. Oseam da
u grudima nosim neto dragoceno, neku potrebu za zajednitvom i potpunim
davanjem sebe u nekoj zajednici, nekom posebnom odnosu. To Biljana zna. Ona kae
da najvie voli kod mene naivnost i iskreno ulaganje u odnosima koje osetim kao
posebne. Kada pronaem tim, koji moe biti sastavljen i od dvoje, dobar tim ljudi
povezanih nekim izuzetnim odnosom, nekom idejom, zajednikim snom, onda sam
uvek motor, pokretaka snaga takve zajednice. Ne smetaju mi tekoe, porazi,
naporan rad, silno uloeno vreme. Ne smeta mi ni ako od mnogo rada imam malo ili
nikakvu materijalnu korist. Ne razmiljam o koristi. Samo jedno moe da me zaustavi
kada osetim da tim vie nije tim. Da smo doli do take kada onaj drugi izlazi iz
igre, nije vie svim srcem u njoj. Ili, kada prestane da veruje u posebnost naeg
odnosa i dragocenost onoga to mu pruam. Kada poveruje da sam zamenjiv i prekine
stvarni kontakt. Eto, to je moja tajna. Ja verujem da retko ko moe voleti kao ja".
"Zvui prepotentno. Kako zna koliko mogu voleti drugi?"
"Ma, ja ne govorim o svojim racionalnim stavovima, ve o iracionalnoj,
skrivenoj, privatnoj religiji. Moda je to moja borba sa strahom od smrti. Potreba da,
kroz posebne odnose sa posebnim ljudima, proirim svoj duh, izaem iz okvira tela...
Takvi odnosi pruaju oseaj venosti, vanvremenosti... lepote. To je stvaranje jednog
novog duhovnog bia... odnos je bie... Zato izdaju takvog odnosa doivljavam kao
ubistvo tog bia, predavanje smrti. Zvui nerazumno, ali su, za mene, ljudi nesposobni
za takvo spajanje obini smrtnici. Dobrovoljci smrti. Smrt i pakao su izbor
nesposobnost, odbijanje da se voli. A svaka prava ljubav je posebna, jedinstvena...
nema zamene. Kada osetim da se gubi ta obostrana jedinstvenost u odnosu, ja se
povlaim i postajem korektan. Korektnost je strana kazna za ubistvo ljubavi. ao mi
je ljudi koji su izabrali moju korektnost, a mogli su imati ljubav. I mene, tako, ine

smrtnim. Moda sve ovo zvui nerazumno... ali... oseam da ima neke veze sa ovim
to se dogodilo".
"Ti eli da bude jedini onome kome daje svoje blago? Da ga poseduje?"
"Ne! Nije to. Ne razume. Banalan si. Nije to potreba za posedovanjem. Nije
kupoprodaja tipa: ja tebi svoje srce, a ti meni svoju slobodu, ili ekskluzivno pravo na
tvoju ljubav. To moe da misli samo ako ne zna ta je prava ljubav. A ti zna moja
oseanja i snove i degradira me samo da bi sve doveo u pitanje. Sada me ne voli i
nisi strog ali pravedan. Sada si samo zlonameran!" ljutnuh se.
"Onda me udostoji objanjenja, jer ovo to si rekao tako zvui, a ja hou da ti
kae istinu, ne da je ja nagaam, makar je i znao".
"Pa evo. Onaj koga volim ak i ne mora fiziki biti sa mnom. Ne mora iveti
sa mnom. Kada je to ena, moja ena, opet vai isto. U tome nisam licemer. Moje srce
se ne bi zatvorilo zato to ena koju volim voli i drugoga. ak i ako ga voli punim
srcem. Zatvorilo bi se ako bi prestala da voli mene, na odnos. Ako bi zaboravila da je
ono to nas je spojilo dragoceno, boiji dar odabranima i zauvek neto posebno,
besmrtno. Neto to e nas povezivati uvek, ma u kakvom obliku postojao na odnos i
ma sa kim drugim bili. To je neto u ta vrsto verujem. Naravno, lagao bih kada bih
rekao da ne bih bio ljubomoran, moda besan i ogoren u svojoj povreenosti... Ali,
sve bi to prestalo. Ostala bi ljubav dva ljudska bia koja drugaiji snovi, potrebe,
ivotne okolnosti... mogu fiziki i da razdvoje. To je neto to ne mora biti vezano za
polnu ljubav, ali za telesnu bliskost svakako. Seksualnost je neto drugo, neto to ima
drugaije zakone. Opte, bioloke, zakone vrste. Seksualnost, ponekada, trai
promenu. Hemija kojom nas moe privui telo, pokreti, energija ili neto drugo, osobe
koja nam i nije posebna na ovaj nain. Moje srce se ne bi zatvorilo zbog seksualnog
neverstva voljene ene, iako bih sigurno bio ljubomoran, povreene sujete, ljut...
moda ak i prekinuo seksualnu vezu sa njom. Mada ne verujem da bi to bilo trajno...
Sve to nije tako bitno, ali moe biti bolno. Partneri mogu podneti bol, ako su sigurni u
dragocenost i posebnost odnosa. Onda oni ele jedno drugom da nau sebe, makar ih
to traenje fiziki odvajalo i bolelo. To je svesnost da smo svi u istom amcu, sa
svojim nevoljama i traganjima, da navijamo jedno za drugo. Vidi, to ne znai
posedovati i biti jedini, ve voleti i biti dragocen i time poseban onome koga voli.
Jedinstven. Ako se to zaboravi, ljudi koji se vole postaju nesreni".
"I ti misli da je Biljana to zaboravila, pa zato zatvara svoje srce?"
"O, ne znam... To je ba ono to me mui i to ne mogu da razumem. Njeno
nezadovoljstvo... Ja to shvatam lino. I ona mi esto prebacuje da je ja inim
nezadovoljnom... da postajem korektan... A znamo i ona i ja da njeno nezadovoljstvo,
u sutini, nema ba mnogo veze sa mnom. Postoji i njena pria, njena bajka koju
pokuavam da razumem sve ove godine. I uvek se neto isprei. Ja sam utljiv ovek i
spor na oseanjima, a Biljana je mnogo komunikativnija, priljivija, slobodnije
ispoljava emocije... mada je, u stvari, zatvorenija od mene. To je neto to ne
razumem kod nje. Ona se zamajava, a zna da to ini. Zamajava se ispucavanjem besa
kada je tuna, arogancijom kada je stidljiva, umesto da prihvati svoju tugu i stid. Zna
da je nezadovoljna zbog neega drugog, a gubi vreme optuujui mene za svoje
nezadovoljstvo. Umesto partnerom ini me kantom za otpatke i deurnim krivcem.
ini mi se da je moji uspesi poniavaju. Prebacuje mi da, posveujui se svojim
traganjima i radu, otimam od nje. Gurne me u neto, zahteva od mene da zaraujem,
da ja obezbedim sigurnost, pa me posle optuuje da se previe opsesivno predajem
poslu. Nisam neki mukarac, ako njene zahteve ne ispunjavam kao od ale. Levom
rukom. A u isto vreme zavidi mi i omalovaava me. Kao da je ivot na zajedniki

kola. Ako ja otkinem vee pare, za nju ostaje manje. Oseam da me doivljava kao
predstavnika muke vrste, ne kao linost..."
"Biljana nikako nije plitka, ali ipak bira da se prazni na naine koji nee dovesti do
promene. To je udna, specifina lenjost i samovolja. Zato? Zato radi ono to je
trenutno oslobodi napetosti ali ne menja nita u njenom nezadovoljstvu ve ga samo
pojaava? A zna reenja. Kao da nekome hoe da kae: 'Eto, znam reenje ali hou da
patim, da budem nezadovoljna i besna. Neu kompromis, tebi za inat!' Odakle toliki
gnev koji stalno prazni? Pitam se, moe li onaj koji je stalno gnevan razumeti one
koje voli, ili sebe. Shvatam ljutnju koja je trenutna reakcija, ali ne razumem stalni
gnev. Kada razumem ono to me boli, to me povreuje, mogu biti gnevan, ali to
kasnije prelazi u tugu, potrebu da popravim stvari ako je mogue. Ako nije, ostaje
tuga, a ne gnev. Gnev je odraz nerazumevanja. Ali ona nije osoba nesposobna da
razume. Veoma je intuitivna i osetljiva. Osetljivija i pronicljivija od mene. Sve prati,
sve vidi, sve je interesuje. Uvek je spremna da reaguje, da se stvarno ukljui u odnos.
Ja sam esto lenj, povlaim se, zanemarujem ono to se deava oko mene kada se
povuem u svoj svet. Biljana obino pre primeti da neto nije u redu kod onih koje
voli, posebno kod dece. Oseti intuitivno. Pre vidljivih znakova. Pre nego to se deca
razbole, na primer, ona se uznemiri, osea neto loe, neku pretnju, iako nema
simptoma, temperature, gubitka apetita i slinih opomena... Deca skau, igraju se,
vesela su, a ona sluti bolest... i to se desi. Posebno sa erkom. Njih dve su, verujem, u
telepatskoj vezi. Spaja ih neto do ega ja ne mogu da doprem. Ali tu tek nita ne
mogu da razumem. Njene reakcije su mi nejasne. Taj isti gnev koji ispoljava veoma
esto prema detetu, to silno optuivanje, potreba da je kontrolie, nepoverenje, strah
za nju... to ne razumem. Kako moe neko da tako dobro osea drugoga, a da ga gui
svojom ljubavlju, optuuje, kontrolie... Ta udna materinska briga koja izaziva revolt
i pobunu, esto povlaenje iz inata, prkos..."
Kae: "Pa ta ako je guim? Neka se bori protiv mene. Dala sam joj dovoljno
snage da bude linost. Dovoljno sam je prihvatala da sada mogu da joj se
suprotstavljam. Traim od nje da me slua, ali je podstiem da se bori za svoje
stavove. ta je tu loe? Imam pravo da preterujem. Neka me pobedi snagom
argumenata".
Bojim se da e se i u njoj roditi isto takvo nezadovoljstvo kakvo osea Biljana.
Ponaa se prema erci kao prema sebi. Moda u njenoj glavi ui neki avo kao to si
ti, savesti moja, samo mnogo stroiji i nepravedniji. Toliko je gui u svojoj ljubavi, da
izaziva bes i potrebu za pobunom, izaziva suprotni efekat od onoga koji eli. Ponekad
mislim o Biljani kao o svetici koju, ba zato to je sveta, napada avo. Da je tera da
bude vei Bog od Boga, vei pravednik od Isusa... Kao da je ljuta na ivot, na
nunosti koje ivot namee eni, na nepravednog Boga mukarca... kao da sve radi
iz inata.
esto razgovaramo 'o nama' ali ti razgovori ne dovode ni do kakvih promena.
ak i kada poverujem da sam joj objasnio i uverio je da grei i rasipa energiju
besmisleno povlaujui svojoj impulsivnosti i 'ideologiji sukoba', ubrzo uvidim da sve
ostaje isto. Vrtimo se u krug. Poneto prihvati na reima, ali nije spremna da bilo ta
stvarno promeni. Dogmatina je u nekoj svojoj tajnoj religiji.
"Kakva je to tvoja prava ljubav kada je optuuje i ne moe da je razume? Ti
je ne optuuje naglas, kao ona tebe, ali to ini zatvarajui svoje srce, svojom
korektnou. Svodi se na isto, zar ne? Kao da je bitno da li osea bes ili ne. Ti i sam
kae da je to zatvaranje najgora kazna. Zar kanjava bez potrebe za kaznom? Zar iza
toga ne stoji straan bes? Moda je to surovije od njene verbalne okrutnosti, kako je ti
zove. Ona se moda zamajava svojim besom i ostaje otvorenog srca, a ti? Nije li to

licemerno? Onaj koji nije grean neka prvi baci kamen. Sea se toga? Moda bi
njeno nezadovoljstvo splasnulo kada bi osetila da je ona tebi posebna. Verovatno bi
tek to moglo da je pokrene da se menja. I ti si detinjast. Kao da kae: ' neka ona
pone prva, pa u onda i ja' ".
"Pa ta ti hoe od mene? Maloas si me prekorio da biram misli i oseanja
kada sam rekao da su moje optube Biljani zamajavanja, a onda me grdi zbog onoga
to oseam!"
"Ne izigravaj mi dobro dete uvreeno to ga grdi roditelj sa kontradiktornim
zahtevima".
"Optuuje me za neto za ta sam ja sebe odavno optuio".
"Ja te ne optuujem, ve te samo pitam, a ti izvre moje pitanje u optubu da
bi se zamajavao samoodbranom i izbegao odgovor". Izbi mi opet sve argumente.
"Ja ne mogu da nareujem svome srcu. Da mogu, bilo bi moda praktinije, ali
ne bi vie bilo srce. Eto ti. I to je istina. Bog mi je svedok da se upinjem da je
razumem, da me srce tera na to. Tera me i eka. Ni ono ne eli da se povlai jer osea
da je Biljana plodno tle. Samo, i srce mora da se uva. Suvie je povredljivo. Ja
pokuavam da ga razuverim, da mu objasnim. I poveruje mi, krene, pa onda ponovo
pobegne, a da i ne primetim kako se to deava. Samo osetim da gubim ar, radost,
nevinost. Ne mogu ga optuivati to je takvo kakvo je. Ono ima svoje zakone. To
mora da razume. Ti i ja moemo razmiljati da li je neto razumno ili nije, da
razumemo, procenjujemo... ono reaguje kao dete".
"Razumem. Srce je teko razumeti. Mogue je samo srcem razumeti tue srce.
To pokuavam da ti kaem".
"Dobro shvatam ta hoe da mi kae, ali ja sam tu nemoan. A i ti. To ne
zavisi od svesti i savesti. Samo od njega. Pokuavajui da razumem Biljanu svojim
moima, trudim se da mu pruim mogunost, da ga okuraim. Volim je. Bog mi je
svedok da je volim. I ti to zna. Ali me povreuje. Boli me, i ja mogu da podnesem tu
bol i da razumem, opravdam... ali ono ima neke druge zakone... Oba srca treba da ele
isto da bi ljubav uspela. Moda i ja inim neto to nju plai i zatvara, ali ne verujem
da je to ono to izgovara u svojim optubama. ini mi se da veinu optubi izmilja
da bi spreila svoje srce da se otvori prema meni. Moda se boji onoga to eli. Kada
bi to shvatila, lake bismo doli jedno do drugoga. Ovako, dok u meni trai razloge za
svoje strahove, izvor svog nezadovoljstva, ostaje barijera kroz koju ne mogu proi.
ovek je esto sam sebi najvea prepreka da doe do onoga to eli".
"ta ti zna o Biljaninom srcu?"
"Ono to mi je dozvolila da saznam. Teko je proi pored tog njenog besa
ispod kojeg krije svoje strahove. Kada u razgovoru doemo do odreene granice, ona
postaje nezainteresovana ili prelazi u optube i slina zamajavanja. Poraavajue je to
da mogu da doem do najdubljih tajni kod osoba sa kojima radim i razmrsim
komplikovane odnose sa njima, a bespomoan sam i nesposoban da proem kroz
lavirint koji me razdvaja od moje roene ene. Od drugih ne oekujem ono to mi je
potrebno od nje. Uzajamnost i duboko predavanje. Moda sam zbog svojih oekivanja
nedovoljno osetljiv ba za nju. Ne znam. ini mi se da ona na neki nain eli da
ostane ista, da se nita ne promeni. Kao da obezvreuje saznanja o sebi. Kao da kae:
'Pa ta, sve je to tako ali ja neu da se menjam, ja ba treba da budem takva iz nekih
svojih razloga'. To me izluuje. To njeno 'neu', koje ne mogu da shvatim. Valjda ba
zato to mi je toliko stalo da ga pretvorim u da. To deije 'puj pike, ne vai se'. ta je
to do avola?! Zato je inat jai od ljubavi?!"
"ini te nemonim i to te ljuti".

"Opet ti. Pa dobro. ini me nemonim i to me ljuti. Zar to nije normalno.

Valjda ena i ljubav treba da me ine monim, a ne nemonim. Ljubav nije dvoboj u
kojem jedan gubi ako drugi dobija. Kad jedno gubi, oboje gube. Ja sam se menjao, a
ona nije. Da li je to fer? Ako joj je stalo do naeg odnosa, zato se tako tvrdoglavo
dri svoje pozicije? Krenula je, pa se vratila. Zato je tako nepopustljiva i
samoljubiva? Moda joj i nisam tako vaan. Moda eli da odustanem time to
obezvreuje sve moje pokuaje jer to po njoj nije ono pravo. Kakvo to bezuslovno
oboavanje treba da joj pruim pored sveg njenog besa da bih dokazao da sam vredan
njenog srca? Koliko to zreliji od nje treba da budem i da je mnogo vie volim nego
ona mene, da budem mazohistino strpljiv u nadi da e me doiveti kao sigurnog i
dozvoliti da joj priem. Uvek je tvrdila da je zrelija i jaa od mene, a oekuje takvo
neto od nezrelijeg i slabijeg od sebe. Zar treba da padnem da bi me ona velikoduno
podigla i osetila se jaom. Hoe li moj poraz pretvoriti devojicu u enu?! Da li bi pad
mukaraca uzdigao enski rod? emu taj glupi rat u kojem gubimo razliitosti i
postajemo predstavnici pola suprotstavljene vojske? To nema smisla. ta e zreloj
eni slabiji mukarac, makar ga i posedovala? Zato bih ja eleo da od nje napravim
zavisnu devojicu nesposobnu da ivi bez mene? Samo ona moe tako mirno da
prelazi preko logike, da tako spokojno prihvata protivurenosti i da je one ni malo ne
uznemiravaju. I zato je ja, pored svega toga, toliko volim. Besan sam na nju, a volim
je. Jebi ga. Dadoh sam sebi odgovor, a tako sam eleo da je predstavim
nerazumljivom. Kao da je ovo moje razumljivo i logino. Samo, ja ipak imam neku
potrebu za logikom, i potovanje prema njoj. Loginost mi daje mo. A ona pljuje po
logici. To je, kae, muka igraka. Teka je ko crna zemlja. Iz ruke mi, bez trunke
samokritinosti, izbija orue kojim odlino vladam. I smeje se. Osea se jaom kada
se bori sa mnom.
'Ima li ti neto bolje od toga?' kao da mi kae, '... od te tvoje razumnosti, logike,
psihologije?'
'Imam', kaem, 'srce kao i ti, ali ono nije igraka tvoje gordosti!' Tada postaje tuna i
mazi me, umiljava se... a sutradan opet zaboravlja i vraa se svojoj sigurnoj gordosti.
Zato? Reci mi zato?!"
"Nisam ja ovde da tebi dajem odgovore, ve da te sluam i ne dam ti da bei.
Vidim da te to boli i privlai u isto vreme".
"Privlai me. Da, privlai me. Ima strasti u borbi mujaka i enke, iako
iskreno elim odnos bez tolike borbe i taktike. Sa Tanjom sam to osetio. Znam da je
mogue, da postoji. Ja sam sposoban za takav odnos. Ali me ovo sa Biljanom vue,
intrigira, ne da mi mira... kao neto to se tekom mukom postie, ali mora jednom
doi. Kao tajna. Dete roeno u poroajnim mukama. Ako bismo nas dvoje uspeli... to
bi bilo kao konani dokaz mogunosti mira izmeu mukog i enskog u ovom svetu...
skidanje prokletstva... izazov. Znam da i ona to eli, moda i vie nego ja. To je ono
to ne mogu da shvatim. Da dvoje ljudi jedno isto ele, da to zavisi samo od njih, a ne
mogu ili nee da ostvare svoje elje. Verujem ak, da se sada prvi put sretnemo, da
bismo uspeli. Kakav je to duh prolosti koji nas vue nazad? Zamka pola? Biljana je
krenula nekim svojim putem i vratila mi se. I ponovo se vratila svojoj gordosti i
nezadovoljstvu, prestala da slika... ta je to doavola?! U nekim periodima mi se ini
da se konano opet spajamo, da se izmenilo kod nje to to je oklopljuje, a onda se,
odjednom, probudi ista kao to je bila. Prekine me i kao da mi zabode no u lea. Kao
da mi kae: 'Utopiu se u dobrome, u ljubavi, izgubiu nadu u neto to prieljkujem i
oekujem, to e jednom, kad-tad, doi'. Lake mi je da mu se nadam, kada sam
nezadovoljna. Eto, to je to. ovek moe da pojaa svoju patnju, da bi manje patio.
Ona eli da bude nezadovoljna, da bi imala dovoljno argumenata da sve ostavi i

jednom ode. Ode u neto to samo ona zna. U neki svoj san. Zato joj ja smetam u
tome? U emu je spreavam? Kao da sam joj simbol za jedan od moguih izbora
ivotnog puta. Ja je uvek podseam na ono to jeste, to je izabrala na nekoj
prekretnici. Ali, podseam je i na ono to nije, a mogla je biti. Na ono to nije uspela
da sazna o sebi. Neka ode. Ne bih joj zamerio. Neka nae svoj san. Zato to ne moe
pored mene? Zar ja ne elim vezu u kojoj bismo oboje bili slobodni da traimo svoje
snove, da pomaemo jedno drugom u tome. A deca? Umire li ena kao slobodna
linost kad rodi? Moda ta vrsta slobode koja je potrebna da bi se naao svoj san
iskljuuje roditeljstvo? Barem dok se ne nae. Prerano smo, oboje, uli u brane i
roditeljske odgovornosti. Uvek ostaje pitanje ta smo sve mogli biti. Pitanje na koje ne
bismo nali odgovor ni da smo slobodni, jer na to pitanje nema odgovora. Ali, ono
uvek kopka, intrigira, ne da mira. Bez neke ljubavi koja nas uokviruje ne bismo bili
nita. Jer, ljubav nas i proiruje i otvara nae mogunosti. To je protivurenost koju
neemo nikada reiti".
"Zvui kao da oboje elite da uete, a i da izaete..."
"Da. Svakako joj mojom ambivalencijom pomaem da odrava svoju. Ali, ja
lake pristajem na kompromise. To je to. Ja prihvatam da istraujem sebe i u uslovima
uokvirenosti, u uslovima koji nisu idealni. Dobrovoljno prihvatam jaram. Prihvatam
zamene, ono to mogu, i to ne doivljavam kao izdaju sebe. Za to dobijam neto
drugo, moda jo dragocenije. Nalazim sebe u raznim stvarima, unosim se u njih i
ostvarujem deli svoje slobode. Moda bih mogao dalje, moda vie, ali ostvarujem
barem deo svojih mogunosti. I to je neto, donosi mi zadovoljstvo i utoljuje
radoznalost. Iako me kopka gde bih sve mogao stii, ta bih sve mogao biti, ne
omalovaavam onaj deo koji mi se prua, koji mogu da dosegnem. Biljana kao da
kae nije to to, nije ono pravo, to je zamajavanje. Ona, dakle, veruje da se ja
zamajavam svojim kompromisima, kao to ja verujem da se ona zamajava svojom
nepomirljivou i logikom 'sve ili nita'. Po meni je takvo oseanje nezahvalnost za
ono to imamo. Po njoj je moja zahvalnost prihvatanje arene lae i nedostatak
hrabrosti i strasti. Se la vi. A moda i nije ba tako. Svaka medalja ima dve strane.
Ona mnogo vie energije ulae u roditeljstvo i zaplitanje mrea koje bi je spreile da
ostvaruje svoju slobodu. I jedan i drugi nain razumevanja se nalazi i u meni i u
Biljani, i komplikuje stvari. Inae bismo, verovatno, lake nali izlaz iz ovog
lavirinta".
"Zbunjuje me. Teko je suditi o neemu to je i onako i ovako. Kao da si
vodio priu prema neemu to je razumljivo i logino pa se onda poigrao idejom da je
i suprotno isto tako razumljivo i logino. Objasni mi".
"Eto, i ja sam tebe napokon zbunio. Ti si, ipak, jedna obina muka savest koja
tei za logikom i razumljivou, za jednosmernom strujom oseanja i elja. Da nije
tako, ja bih o svemu pitao tebe i bio bi mi kao neki aneo uvar koji me dri na liniji.
Vidi kako je lako biti zaveden potrebom za jednostavnou i razumljivou, za crnobelim svetom dobra i zla. Ali ipak. Da je ovek takav, sve bi vene dileme odavno
bile reene. Pa nisu ljudi glupi! Bilo je mnogo pametnih, i pametnijih i pre tebe i
mene. Nismo mi otkrili rupu na saksiji. Postoji i pria o teem putu i mogunostima
koje nude sukobi, tekoe, nerazumevanje... izazov teeg puta... podsticaj nevolje...
uloga Lucifera u Boijoj raboti.
Ali, moda treba da najpre ispriam i Biljaninu priu, ono to znam... da sastavim
sliku kojoj se moe nazreti lik, makar nedostajale i neke bitne kockice".
"Pa ispriaj je. ivo me interesuje jer je ona i za mene tajna koja me golica
nekim drugim nainima spoznaje i gledanja na ivot. I u meni ima enskih osobina
koliko god ti izgledao oinski i muki".

"Znam ja tvoja pretvaranja. Blii si mi kad prizna svoju ensku stranu. Bez
nje bi bio karikatura. Ovo e da potraje, a blii se jutro. Ve sam umoran od
ispitivanja. Ne znam ni odakle da ponem. Moda od sredine. To mi sada pade na
pamet. Od njene velike ljubavi jo iz osnovne, pa onda i srednje kole. Od Nikole. Taj
odnos je bio ono to Biljana eli gotovo bezuslovno prihvatanje. Nena ljubav i
podrka, ma ta se u ivotu deavalo. Veza jaa od potrebe za posedovanjem. Vena
povezanost dva ljudska bia koja dozvoljava punu slobodu, ak i ako ona dovodi do
fizikog razdvajanja. Ono to, uostalom, i ja elim. Upoznali su se veoma mladi, kad
nije vreme za previe obavezujue odnose. Potreba za slobodom, traganjem,
ispitivanjem sebe, suvie im je jo bila snana. Zabavljali su se dvanaest puta.
Prekidali, pa se ponovo zaljubljivali jedno u drugo. Imali su oseanje da su jedno
drugom neto posebno, dragoceno za ceo ivot. Veze u koje su ulazili izmeu svojih
zabavljanja nisu nita menjale u tom oseanju. Oboje su, u pauzama, istraivali sebe
sa drugima, a ostajali verni svom posebnom odnosu. I kada se nisu zabavljali, viali
su se i neno voleli, priali o svemu. Svaki novi partner u periodima prekida je morao
da prihvati neospornost njihovog odnosa i da se ne mea u to. Njihov ekskluzivni
odnos je bio neosporno pravo i niijoj ljubomori i posesivnosti nisu dozvoljavali da ga
ospori. Bili su zajedno i dok su bili sa drugima. Neto je, meutim, kao u svemu to je
idealno, nedostajalo i u njihovom odnosu. Seksualnost. Bilo je puno senzualnosti i
nenosti, ali su se seksualnosti plaili. Posebno Biljana. Nisu se toga pribojavali u
drugim odnosima, ve je postojala bojazan da bi seks poremetio njihov odnos.
Privlaili su jedno drugo seksualno, ali su beali od toga oseajui nesvesno da u
njima samima, u njihovoj seksualnosti, lei neki bauk koji preti da besmrtni, duhovni
odnos koji ih izdvaja od animalnih, telesnih bia, uini obinim, konfliktnim,
ovozemaljskim. Idilu nije mogao pokvariti niko drugi, do oni sami. Svojom
posesivnou koja se krila negde u njihovoj seksualnosti. Seksualnost nas vraa u naa
prirodno standardizovana, ograniena tela sputana svojom materijalnou. Sluajna
igra hromozoma stvara od nas jedan ili drugi pol, odvaja nas u grupe i svodi na
pripadnike svoje vrste. Za mlad duh opinjen svojim mogunostima poniavajue je
takvo podseanje na ogranienja koja priroda, kao neku neslanu alu, postavlja pred
svesnu ivotinju. Staviti neto neogranieno poput duha u tako ogranieno, smrtno
pakovanje, bocu kao to je nae telo i etiketirati je crvenim i plavim etiketama koje
oznaavaju pol, stvarno je bezobrzluk. Koji se duh u boci ne bi bunio protiv toga?
Svako od nas pokuava da, na svoj nain, prevazie tu poniavajuu situaciju traei
nekoga ili neto da otvori ep. Aladine, Aladine, gde si da protrlja lampu? Seam se
kako sam se u detinjstvu, dok sam itao priu o arobnoj lampi, pitao zato je Aladin
tako glup. Mogao je od duha traiti da mu ispuni samo jednu elju da mu preda
svoju mo i uini ga besmrtnim. Kasnije sam shvatio da sam to oekivao i od onih
kojima sam se divio, sve dok nisam poverovao u iluziju vlastite moi i svoju formulu
za besmrtnost.
Biljana je, u jednom periodu prekida zabavljanja sa Nikolom, naila na
mladia znatno starijeg od sebe, studenta, koji ju je intenzivno privlaio i sa kojim je
htela da ima seksualni odnos. Umalo se to nije i desilo, ali se mladi suzdrao zbog
njenih godina i poznanstva sa Biljaninim ocem. Ve tada je, kako kae, trenirala svoju
linost ostavljajui ga kada je bila najzaljubljenija u njega kako bi sebi pokazala da i
to moe, da je seksualnost ne moe zarobiti. Da je iznad svog tela i da prkosi
iskuenjima polnosti. Zatim se ponovo zaljubila u Nikolu, pa onda opet raskinula sa
njim i poela da eta nekog izrazitog, ali dosadnog lepotana, da bi dokazala sebi da i
to moe, a i da bi ga pokazala pred drugaricama. Vebala je svoju volju i uzdizala je
visoko, prkosei i svom narcizmu i kulturnim stereotipima za postizanje ugleda i slike

o sebi. U to vreme je zavrila gimnaziju. I ona je elela da prekine gimnaziju jo u

prvom razredu i upie se u dizajnersku kolu kako bi se pripremila za likovnu
akademiju, ali su roditelji bili protiv, mislei da je to trenutna elja, a ne ivotno
opredeljenje.
"Iako sam od malena bila fascinirana crtanjem i satima mogla da sedim nad
papirom sa bojicama, iako su me svi smatrali izuzetnim talentom, oni nisu imali
poverenja u mene. U stvari u sebe. To nije delovalo kao siguran poziv, a oni su teili
neemu sigurnom za mene. U stvari, manje slobodnom. Moda i manje seksualnom.
Plaili su se drugaijeg puta i hvatali za utabane staze sigurnosti".
Imala je ona i drugih izraenih talenata. Profesori knjievnosti su smatrali da
treba da studira knievnost. To je i roditeljima delovalo prihvatljivije. Pola je da se
upie na knjievnost, saekala u redu i kada je trebalo da preda dokumente rekla
gospoi na alteru: "Ne mogu, neu...", na zaprepaenje svoje majke. Otila je sa
majkom na filozofski fakultet da se upie na psihologiju, zahtevajui od nje da to
uini jer sama nije elela da govori. Majka je predala dokumente i upisala je. Taj in
je Biljana doivela kao izdaju sebe. Nadala se da e, moda, u psihologiji nai neto
od onoga to trai, mada nije znala ta je to. Ali se prevarila. Studije psihologije su joj
bile dosadne. I meni su bile dosadne sve do poslednje godine kada su doli na red
kliniki predmeti. Daleko od onoga to smo oekivali. Tako je oseala i veina naih
kolega. No, pustimo sada psihologiju. Biljana je imala jo jedan pokuaj da se priblii
onome to je elela. Podnela je kopije dokumenata na viu pedagoku kolu, odsek za
likovne pedagoge, oekujui da e se tako pripremiti i konkurisati kasnije na
akademiju. Sve praktine radove je uradila odlino, ali se njen test znanja negde
zagubio. Asistent koji je bio na prijemnom ispitu je dobacio:
"Da ga nisi ti, koleginice, moda smotala u dep?" Uvreena, Biljana ga je
ocrnila i izletela napolje, oseajui da joj nije mesto meu takvim seljainama.
"Znala sam sve o istoriji umetnosti, knjige sam nosila sa sobom i kada sam ila
u WC. Kao zabavnu literaturu. Smuila mi se ta seljaina koja mi se jo obratila na ti
svojim provincijalskim akcentom. Ne bacaj bisere meu svinje, prolo mi je kroz
glavu, i izleteh napolje".
Ponekada i marginalne osobe utiu znaajno na na ivotni put. I tako ona
ostade na psihologiji i srete mene. Tada je, ree mi poto smo se upoznali, imala elju
da sretne nekog intelektualca-drvoseu. Nekoga divljeg i sirovog, a ipak
produhovljenog. Sandokana zezao sam je. Nala je mene. Tipa sa juga nae zemlje,
provincijalca, poprilino sirovog mukog ovinistu sa mao idealima, bogatim
valerskim iskustvom, nadobudnog i prepotentnog, koji je, uz to, bio umetnika dua,
upisao psihologiju i eleo da bude humanista, a da se ne menja. E pa, curo, to si
htela, to si i dobila. Ona je, meutim, imala ideju da e biti moj "Pigmalion" i stvoriti
od sirovine oveka, i jo kulturnog. A da ipak ne uniti moju sirovost na koju sam bio
tako ponosan. 'Partizan sam, tim se diim. To ne moe biti svak'. I poe borba iz dobre
namere, ali na pogrenom mestu. Pokuavala je da spolja, u meni, spoji i razrei ono
to nije uspevala u sebi. Nevolja je bila u tome to sam bio teka sirovina za
umetniku obradu. Lake je kontrolisati nanoenje boja na platno. ak i da je uspela,
ostao bi problem pogrenog lociranja problema i nunost vraanja sebi. Ta bitka sa
samim sobom se ne moe izbei ako hoemo vie od ivota.
Ja sam, pored sve svoje posesivnosti, razumeo nekim delom sebe njenu vezu
sa Nikolom i nisam se uplitao. Na njega nisam ak bio ni ljubomoran, to mi je tada
bilo jako udno. U naoj vezi je, od poetka, bila dominantna seksualnost. Nismo
izlazili iz kreveta. Ali, pojavio se i onaj bauk koji ide uz seksualnost posesivnost.
Tada sam jo govorio da je Biljanina i moja veza tipino muko-enska, sa svim

zavrzlamama, manipulacijama i borbom, dok je njen odnos sa Nikolom ljudski. Meni

je takav odnos sa enom, u to vreme, bio nepoznat. Ipak sam oseao da bih eleo
neto slino, ne znajui kako se to uopte deava. Nisam imao takav model nigde oko
sebe. Njihova veza me je zbunjivala. Zar postoji i neto takvo izmeu mukaraca i
ena? Osim na filmu. Zavideo sam im u potaji, mada nisam bio svestan toga. Onda je
doao brak i deca. Nove radosti i novi sukobi. Nikola je sve vreme bio tu negde, u
senci. Biljana je, na neki nain, ivela sa dva oveka. Nepopustljivost moje sirove
prirode koju je htela da modulira dopunjavala je Nikolinim razumevanjem i
prihvatanjem bez oekivanja i posesivnosti. Sa njim nije imala seksualne odnose. U to
sam potpuno siguran. Biljana nikada ne lae. A i ja nisam neko ko se moe tek tako
slagati.
"Dva prema jedan, to nije fer. Nije ravnopravna borba!", govorio sam joj u
nekim naim svaama. "Ti uvek ima ventil, nekoga ko te prihvata i razume, i zato
nee da pogleda u sebe kada si ti uzrok neslaganja i nerazumevanja jer ima
odstupnicu. Zato je Bog i dao zapovest da mukarac i ena budu jedna put. Da bi dali
sve od sebe u odnosu, a ne poputali lakem izlazu. Da si usmerena samo na moju
ljubav, da od mene trai ono to dobija od njega, morala bi i da da ono to njemu
daje. Tako izbegava nunost nekih promena kod sebe i, sedei na dve stolice, ini
sebi medveu uslugu. Ja sam ti jedna polovina. Ti zadovoljava obe polovine, a ta ja
da radim sa svojom drugom polovinom. Da je traim kod neke druge ene?! Jednom
e morati da se odlui!"
Biljana, naalost, nije morala da se odluuje. Sudbina je to uinila umesto nje i
narugala se njenoj formuli sigurnosti i besmrtnosti kao to to, uostalom, ini sa
svakom naom iluzijom. Kada sam ja bio u vojsci, Nikola je iznenada oboleo. Lekari
nisu znali od ega. Bolest je dola kao grom iz vedra neba. Bio je zdrav i prav, snaan
mladi. Bolovao nekoliko dana i umro. Posle se prialo da su lekari smatrali da je u
pitanju neka banalna bolest i davali mu pogrenu terapiju. Od ega je stvarno umro,
ne zna se. Biljana ga je posetila u bolnici dan pre smrti. Bio je dobro raspoloen.
Skupilo se celo drutvo i on se alio sa njima:
"ta ste se svi skupili, k'o da u da umrem? Ako riknem, da mi pevate ono
'Ako umram il' zaginam..."
Predoseala je da e se desiti neto strano. Nije mogla da se odvoji od njega.
Kada je morala da ode, istrala je iz bolnice briznuvi u pla.
"ta ti je? Ne budi luda. Za koji dan e izai...", teile su je drugarice.
"Nee", odgovorila im je. Priala mi je kasnije kako joj je kroz glavu prola
strana misao od koje se sva najeila.
"Kada bi morala da bira", ula je neki glas, "da li bi izabrala Nikolu ili svoga
mua?"
"Svoga mua, oca svoje dece", ula je u sebi odgovor, oseajui da e joj srce
pui od strepnje i bola. Toga dana sam za dlaku izbegao smrt. U vojsci sam bio
komandir tenka i upravo smo bili na bojevom gaanju sa pravom municijom. Bilo je
strano hladno. Jedanaest stepeni ispod nule. Ruke su nam se, pri dodiru, lepile za
ledeno gvoe tenka. lanu moje posade je u kabini ispala bojeva mina iz ruke i
dance mu je, sreom, palo na nogu. Iako mu je noga bila povreena, bio je srean, jer,
da je udarilo u neki metalni deo, svi bismo odleteli u vazduh kao peruke. Ko je
postavio pitanje?!
ini mi se da je Biljana i u vezi sa Kostom ponovo pokuala da izae iz svoje
bioloke odreenosti majke i ene, da spoji ono to nije mogla sa Nikolom i sa
mnom... Predaju svom telu sa manje straha od ukalupljivanja duha. Kosta svojim
nainom ivota, poput alhemiara, stvara iluziju trajnosti, sposobnosti da promeni

stvarnost. Makar u svom dvoritu, on kreira neki svoj svet, drugaiji i dostojniji
oveka. Kosta iri svoj duh na ljude koji vole da se okupljaju u njegovoj tvorevini.
Onima koji ele da u to poveruju, izgleda kao ovek koji zna tajnu. Sam je, naravno,
svestan da nijedan ovek ne zna tajnu, ali prihvata da ivi u iluziji koju je stvorio, jer
je osea dostojnom sebe. Njegova je bajka matovita i dovoljno iroka da se i drugi u
njoj mogu oseati kao heroji i odagnati svoje strahove. Veina ljudi je, naalost,
nematovita i plaljiva, pa stvara i ivi stereotipne, uske i patetine iluzije. ta se tu
moe. Bez iluzija je nemogue iveti, a za herojske line mitove treba hrabrosti koja
ljudima nije svojstvena".
"Rekao si mi da e poeti negde od sredine. Bez poetka je teko razumeti
sredinu".
"Teko je prevesti u rei i svoja oseanja iz tog perioda, a kamoli tua. To
uvek ostaje samo prevod sa nekog drugog jezika. Da ne bih prevodio i njen prevod,
pustiu je da pria sama. Hajde...", pozvah je u sebi, "... sanjaj i priaj".
"Zna, imam oseaj da se u sutini uopte nisam promenila od svojih
najmlaih dana. Ljudi se menjaju samo u ponaanju. To osnovno oseanje sebe ostaje
isto. Dobro se seam tog perioda, od dve godine, moda i ranije. Svega se seam, u
slikama, mirisima. Doivljavala sam i oseala u bojama, u koliini svetlosti koju sam
upijala od okoline. iveli smo u gradu na moru. U stvari, ivela sam sa majkom. Zna
da je moj otac bio vojno lice i tada je bio mesecima odsutan. Nisam bila ba srena u
tom periodu. Ni moja majka nije bila srena. Iako se mnogo trudila oko mene, ja sam
to oseala. Ni taj grad nije bio ba tako svetao, kao grad na moru, u koji smo se
kasnije preselili. Ja i gradove pamtim po svetlosti kojom odiu. Sve je u svetlosti. Od
nje je ovek napravljen.
Rano sam poela da crtam. U pesku. Kasnije mi je majka priala kako je jedan poznati
likovni pedagog zastao zapanjen mojim malim remek-delom u pesku. Ruicama sam
prizivala galeba... i poto on nije hteo da doe, uhvatila sam ga svojim crteom.
"Ovo je neverovatan crte za dete od dve godine, gospoo", vrteo je ikica
glavom u neverici. "To je malo udo. Dete vam je predodreeno da bude veliki slikar.
Zapamtite to!"
Iz tog perioda se seam jednog sna, koji sam sanjala mnogo puta. I kasnije. I sada ga
sanjam. Istog kao i nekad. To je samo jedna sliica. Sanjala sam jednog plavog iku,
sa dugom plavom bradom. Ne mislim plavokos, nego plav. Plavosivkast. Kao Merlin.
To mi sada pada na pamet. Tada nisam znala za Merlina. Sedela sam sa njim u amcu.
On me je nekuda vozio i priao mi neto. Bio je iz nekog drugog sveta. Morskog.
udno je to. Jo tada sam imala doivljaj da sam ja drugaija od svojih roditelja. Da
sam neto vie, u dodiru sa nekom silom... Oni su stvarno bili dobri prema meni.
Voleli su me, ba su se trudili oko mene. Bila sam mali diktator i sve su mi elje
ispunjavali. Ali, ja sam oseala da znam neto to oni ne mogu da razumeju. Zamisli
kada bi se ti sada naao u telu bebe koja jo ne zna da govori, a moe da misli mnogo
vie od onoga to je u stanju da iskae. Kao duh u boci. Moda to nije ba dobar
primer, ali...
Ispriau ti seanje na jednu ranu uvredu koju i danas pamtim. Da vidi kakvo sam
zlopamtilo. etali smo se tako rivom, i ja sam ugledala macu. Pokazala sam prstiem
na nju i rekla 'koko'. Seam se kako se majka nasmejala i prokomentarisala: 'Ovom
naem detetu su sve ivotinje kokoke'. Rasplakala sam se i bila strano uvreena.
Kako ne mogu da shvate da je meni to koko bio pojam za ivotinju? Zar oni veruju da
ja ne razlikujem maku od kokoke?! Poniavajue. Ti me i sam kritikuje da olako
koristim rei i da bi, kad bi sluao sve ono to ti kaem, mislio da te mrzim. Rei su

bledi simboli za ono to stoji iza njih. Mi, vanzemaljci, sporazumevamo se drugim
nainima. Mi znamo tajnu.
Pada mi neto drugo na pamet. Kada smo dobili erku, bila sam fascinirana
njenom lepotom. Nisam videla lepu bebu. Kada su mi je u porodilitu doneli,
pogledala me je tako bistro pravo u oi, da sam se uplaila. Imala sam doivljaj da sve
razume. Pomislila sam da je to samo moja projekcija sopstvene omnipotencije.
Podojila sam je kao obinu bebicu koja jo nita ne zna. Seam se, sa nepuna dva
meseca, bile smo same kod kue, ti si bio na nekim vebama, priala sam joj neto
smeno znajui da ne razume, ali nema veze. Priala sam joj kao da razume i izvodila
kerefeke. Odjednom je poela da se smeje. Gledala me je pravo u oi i glasno se
kikotala. Bila sam zaprepaena. Znam da se socijalni osmeh kod beba pojavljuje
negde oko treeg meseca, da bebe, ponekad, prave grimase koje izgledaju kao osmeh.
To nije bilo to. Ona me je gledala pravo u oi i glasno se od srca smejala, kao da sve
razume. U isto vreme osetila sam radost i strepnju. Neto kao: 'Kako u ja sa takvim
detetom?'
Mislim da su se i moji roditelji oseali tako u odnosu na mene. Sa sinom nisam imala
taj doivljaj. On je bio moje mladune. Jednostavno. Da li to tako biva sa prvom
decom ili... ne znam. I moji roditelji su prema mlaem bratu imali sasvim drugaiji
odnos. Mi smo udno isprepletani i povezani. Ja sam rasla sa njima. Mislim, i oni su
rasli sa mnom. Uestvovala sam u svim njihovim nevoljama, problemima, dilemama.
Tada smo iveli kao Cigani, stalno se selili. Ja nisam nigde mogla da pustim korene
jer smo esto menjali prebivalite zbog oeve slube. Nisam im bila samo dete ve i
partner. To je drugaija vrsta odnosa. Kada se rodio moj brat, vie nismo iveli kao
Cigani. Od tada se nismo selili i postali smo jedna obina porodica sa stabilnim i
urednim ivotom. Kao i naa porodica uostalom. Koliko smo puta ti i ja bili
podstanari i naa era menjala drutvo i okolinu dok nismo doli do svog stana. Sin
nam od roenja raste u jednoj sredini i vidi kako dobro je ovladao njome. Osea se
kao car. vrsto stoji na svojim nogama. Pogledaj ga. To se vidi ak i u njegovom
fizikom izgledu. Kako srano ulazi u novo i nepoznato! Bez straha, sa poverenjem
uspostavlja nove kontakte. Da li je potrebno da roditelji budu obini, ive sigurnim,
predvidljivim ivotom da bi se deca razvila u stabilne osobe? I pored nevolja koje je
donosilo lutanje i nesreen ivot, ini mi se da su moji roditelji bili ivlji i
interesantniji u tom periodu. Ne znam odgovor.
Onog drugog grada na moru, u kojem smo iveli nepunih godinu dana, seam
se kao svetlog. Otac je bio sa nama. etali smo po rivi, provodili se, igrali. Bilo je
dosta ivotinja. Gazdarica je imala i malog majmuna. Doneo ga njen mu, pomorac,
sa jedne od svojih plovidbi. Bila sam srena. Sve je bilo svetlo.
A onda smo se ponovo preselili. Doli smo ovde. Bila je kasna jesen, tmurna,
kiovita. Moji su nali sobu u centru grada, u jednoj staroj, runoj i mranoj zgradi sa
tesnim zatvorenim dvoritem iz kojega sam mogla da gledam samo na potamnele,
ispucale zidove i pare neba iznad sebe. To je postao moj svet. Taman i ruan. Otac je
bio okupiran poslom i vojnim kolama koje je zavravao, a majka svojim studijama.
Dali su me u obdanite. Tu je bilo jo gore. Zna kako deca umeju da budu okrutna u
svom ismevanju. Ismevali su mi se zbog mog govora. Opet proklete rei. Imala sam
drugaiji dijalekt i akcenat. Bila sam uplaena i stidljiva. Toliko stidljiva, da me je
bilo sramota da kaem vaspitaici da mi se piki. Stezala sam se koliko sam mogla, a
onda bih se upikila u gae. To se, obino, deavalo kada je tata trebalo da doe po
mene i odvede me kui. Niko me nije grdio zbog toga, nisu ak ni spominjali moju
sramotu. Ali ja sam znala...

Molila sam ih da me poalju kod babe na jug. Pristali su i tako je, posle nekoliko
meseci, prestala moja mora. Ipak su ostale te rune, olovne boje negde u mojoj paleti,
i stid... ponienje. Bila sam fascinirana crtanjem. To je bio moj svet. Satima sam
sedela nad hartijom i crtala, crtala, crtala. Nije samo svet bojio mene. Mogla sam i ja
da obojim njega, da ga izmenim i uinim lepim. Makar na papiru. Roditelji su, na
moje insistiranje, sa est godina, pristajali da me ostavljaju samu kod kue, umesto da
idem u obdanite. Kako bi oni izali, ja sam uzimala svoje bojice i ostajala sa njima
dok se ne vrate.
Zatim smo se, konano, preselili u drugi, svetliji deo grada, u kojem sam
stanovala dok se nisam udala za tebe. Ponovo sam bila srena i svetla. Pola sam u
kolu, stekla nove drugarice i drugare. Bila sam zvezda, najbolji ak... najlepa
devojica u koju su svi deaci bili zaljubljeni. Nastavnica me oboavala. Posebno
nastavnik likovnog. Sve moje radove je stavljao na pano i slao na izlobe deijih
radova. Otac je radio u blizini. Odlazila sam peice kod njega na posao... U toj
osnovnoj koli sam se zaljubila u Nikolu. I on u mene. On je bio najpametniji deko u
koli, i najlepi...
Sledea velika uvreda koje se seam je moj pokuaj da ubedim roditelje u to
da ne treba da idem u srednju kolu, ve samo na privatne asove slikanja koje je
jedan stari Rus drao ve godinama pripremajui kandidate za Akademiju. Ponovo
nisu imali poverenje u mene, ili u sebe, svejedno. Odvratili su me reima da je jo
rano za opredeljivanje, da imam i drugih elja i talenata. Ko zna ta u eleti da
budem kad odrastem i sazrim. Suvie je rizino sada se opredeliti za neto, to e mi
moda biti samo hobi, a gubim mogunost da izaberem neto drugo ako poelim. Sa
gimnazijom mogu da se upiem bilo gde, pa i na Akademiju. To je razumnije, oni su
stariji i iskusniji... bolje poznaju ivot i znaju kako se menjaju tenje i interesovanja
kod dece sa odrastanjem... i tako me ubedie. Opet su pobedile rei i zdrav razum,
racionalnost koju, kao to zna, ne cenim ba naroito. ta je uopte zdrav razum?
Najee nedostatak vere u sebe. Kako su mogli da ne znaju ko sam ja, ili da znaju ko
sam a da ne veruju da u to i ostati. Pobogu, kao da se ovek stvarno menja u ivotu.
To je iluzija. Ono to sanja tada, sanja ceo ivot, i to je tvoja sutina. U tome se ljudi
ne menjaju. Promeni se samo to to poveruju svom ili neijem zdravom razumu i
ubede sebe da treba da ive neke tue snove, ili da uopte ne treba da ive snove nego
neku realnost. ta je to uopte realnost? Izdaja sebe? Kurvanje? Rasplinjavanje sebe
zarad neke navodne racionalnosti i kobajagi sigurnosti. Moda je to dobro za obine
ljude koji, kasnije u ivotu, mogu da budu zadovoljni time to su kupili nova kola, to
imaju stan i sigurnu platu, drutveno priznanje... Ali nije za nas vanzemaljce. Imati to
neto u sebi a nazovi ga kako hoe: kreativnou, tajnom, tenjom ka savrenstvu,
snom a ne iveti ga, gore je nego nemati ga uopte. To je milost, boiji dar koji se
moe pretvoriti u teku kaznu.
Ja sam, izgleda, iz njihovih ivota izvukla zakljuak da roditeljstvo zahteva
ukalupljivanje u obinost da bi se pruila sigurnost deci. Hodanje uhodanim, od
veine isprobanim stazama.
Poverovala sam u taj razum i praktinost i rasplinula se. Ila sam u jednu
elitnu gimnaziju koja je gajila kult intelektualca. To je bila najtea gimnazija u gradu i
veina uenika je otpadala jo u prvoj godini. Oni koji je zavre, mogli su sebe
smatrati intelektualcima i ponositi se time. I ja sam se ponosila oseanjem pripadnosti
jednoj grupi u kojoj ne moe biti svako. Grupi odabranoj, strogo selekcioniranoj... I
Nikola je bio tu, moje drugarice iz osnovne kole sa kojima se i danas viam... Poela
sam da verujem u vrednost rei, da se bavim njima, uivam u raznim interesovanjima
i svojim sposobnostima. Nisam se pripremala za Akademiju. Slikala sam iz hobija,

kada bih imala vremena. Poverovala sam da mi je to, moda, ipak samo hobi. Ko zna
ta u ja jo biti i kako e se razvijati moja interesovanja kao to su predviali
roditelji za moje dobro. Onda sam upisala psihologiju, koja je neka sredina izmeu
praktinosti i umetnosti. Nije ba seks al' je neki peting. Moda se tu jo i nae put ka
neemu...
No, psihologija ispade daleko od onoga to sam oekivala, i oseala sam da mi
tu nije mesto, mada sam polagala ispite bez nekog velikog napora. Ti si bio mnogo
ambiciozniji i trudio se da se dokae. Oseala sam se jalovo i imala potrebu da neto
stvorim. Neto pravo, sastavljeno ne od rei, ve od due. Bila sam kao u kavezu.
Svom kavezu. Poela sam da se preterano bavim tobom i naom vezom, da pravim
zatvoreni krug. A i ti si to, svojim otporom, potrebom da odluta, malo pobegne...
provocirao. Prvi put u ivotu sam osetila ljubomoru i posesivnost. Probudio si u meni,
pored strasti i ljubavi, i sve ono najgore. Moj lini sukob izmeu potrebe za slobodom
i sigurnosti, potrebe za pripadanjem i straha od zarobljavanja. Sve sam prenela na
tebe. Bes i gordost. Znam, ti uvek kae da bi se to probudilo kad tad, i sa nekim
drugim. Da ti to nisi stvorio niti izmislio ve je ualo u meni i ekalo okida. Znam
ve tvoje fazone, kao ono: 'kad si okinuo mene, okinuo si i moje udovite u dubini'.
Pa si, jadan, oseao da te neto gricka, ali nisi znao ta je. Da si znao, u beg bi se dao.
Sirovina bio, sirovina i ostao.
Ali, manimo tebe. Nisi interesantan. Tada sam jo verovala da je naa veza
privremena strast. Avantura. Nije mi padalo na pamet da u ivot provesti pored
neandertalca sa pesnikom duom. Tada jo nisam znala kakav si neunitivi
monstrum. Dok si se ti u sve unosio, u svoje hobije, studije... u svata, ja sam bila
okupirana naom vezom umesto da priznam da sam zalutala u traenju svojih snova.
Kao prava obina ena sa biblijskim prokletstvom da juri za svojim mukarcem. Tako
smo se nas dvoje igrali, igrali, pa se zaigrali i ja ostala u drugom stanju. Sea se kada
sam otila na studentsku kliniku kod ginekologa jer mi je kasnila mjesenica? Bila je i
naa budua kuma sa nama i njen deko. Kada sam izala iz ordinacije sa osmehom
od uveta do uveta, mislili su da je sve u redu i da je u pitanju samo neki hormonalni
poremeaj. A ja oduevljeno: 'Imau bebu!' Konano neto pravo! Neto ivo, sa
duom! Tada nisam razmiljala o braku, o tome da li u ostati sa tobom. Razume? To
je bilo neto moje. Moje stvaranje. Moja avantura. Kada se rodila i kada sam je prvi
put videla onako boanski lepu, doivela sam neopisivu sreu, potpunu ispunjenost i
radost. Savrenstvo. To je oseanje koje sam traila u sebi.
Sea se kako su moji roditelji bili oajni kada sam im rekla da sam u drugom
stanju, da u roditi dete i udati se za tebe? Tako mlada, za takvog seljaka. Majka je
tada osetila da prestaje njeno pravo na meanje u moj ivot. Nije me ni ubeivala.
Otac se bezuspeno trudio da me odvrati nudei mi svata: putovanja u inostranstvo,
da napustim studije i pripremam se za Akademiju, pa kad se upiem, upiem se; da mi
plaaju da ivim sama i vodim svoj ivot... slobodu za bilo ta to elim i u ta
verujem. "Sada je kasno", govorila sam im u sebi, "izabrala sam tei put". Krenula
sam u neto to mi je bilo nepoznato i plailo me, ali sam oseala snagu i volju da
istrajem. Moja nova, najvea ljubav, moje edo, trailo je celu mene, svu moju
energiju i svetlost.
Ali, ona je rasla i osamostaljivala se, a moja energija se vraala meni i mojim usnulim
snovima. Bili su jo tamo gde sam ih ostavila, odakle je trebalo nastaviti. Roditeljstvo
nije vie bila avantura. Ono to je bilo izraz moje slobode, odvajanja od roditelja,
odrastanja, odluke, stvaralatva... imalo je i drugu stranu medalje. Dobrovoljno
ograniavanje sebe. Moda sam preterivala u tome, usmeravajui sve svoje potrebe na

dete. Ne moe se ovek ostvariti samo kroz roditeljstvo, kroz drugog, koliko god ga
voleo. I dalje zna..."
"I znam i ne znam. Jo uvek ne razumem tvoj bes i iskljuivost. Zamajavanje
nezadovoljstvom. Sve ili nita. Tvoju sposobnost da razume i oseti i sebe i druge i
ponaanja koja izgledaju kao da nita ne razume. Inat, prkos... optuivanje mene. Zar
nemamo iste muke? Zar ne treba da budemo podrka jedno drugom u ovom
zamrenom svetu, prepunom spoljanje nevolje i jada. Neto nedostaje u tvojoj prii.
Neke kockice koje ostavljaju praznine u mozaiku. Vane kockice. Moda ih ni sama
nisi svesna. Ili, moda, ja pokuavam da sloim tvoju sliku onim to ti ne ceni
reima, logikom. Kao da se sve moe pomiriti, da su svi unutranji sukobi iracionalni
i razreivi ako ih shvatimo i na njih gledamo racionalno i praktino. Nikad vie ne
moe biti slobodna na onaj nain na koji si mogla pre nego to si postala majka...
mnogo toga vie nikad neemo moi ni ti ni ja... Pa ta? Ima li smisla buniti se protiv
toga? Ne oduzima li nam ta pobuna uivanje u onome to imamo i moemo? Nisam li
i svoju priu poeo istim pitanjem? Priam li ja to o sebi ili o tebi? inim li isto samo
na drugi nain? Ne znam... zato bi uopte sve moralo da ima smisla. Umoran sam.
Oi mi se sklapaju. I moja savest je zaspala. Padam... padam u neki okean po kojem
plivaju tajne... iskonsko znanje... neto vee od nas..."
NINA
Jedan od onih dana koji se vuku kao kornjaa. Ni daka vetra. Olovno nebo na
dohvat ruke, a nigde kie. Vazduh topao i vlaan. Mlitav i teak u pluima. Tu i tamo,
pljusne neka tuka jurei kedere po pliaku. Reka po navici tee. Kao da nikoga vie
nema na ovom svetu, osim nas etvoro. Kosta, Ana, Tanja i ja. Kosta iza kue hrani
svoje ivotinje, a nas troje gledamo u reku i utimo. Svako misli neke svoje misli. Ili
moda ne misli nita. Samo gleda. Gledam draga lica. Kao da svako krije tajnu. Kako
bih voleo da mogu svojim duhom ui u njihova tela, da osetim kako se oseaju, da
budem oni. Kad sam bio mali, zamiljao sam kako e mi se, jednog dana, iznenada
osloboditi ta natprirodna sposobnost da ulazim u druge ljude ili ih uvlaim u sebe. Ne
da bi ih kontrolisao ili posedovao, ve da bismo stvarno, neposredno mogli da
doivimo jedni druge. Ponekad, dok grlim Tanju, osetim potrebu da je tako priljubim
uz sebe da nam se koe istope i da se prelijemo u jedno telo.
"Moe li ovek da bude istinski, trajno srean?", izlete mi pitanje. Uini mi se
da ga je izgovorio neko drugi.
"Iskreno... ne znam...", odgovori mi Tanja, kao da je upravo razmiljala ba o
tome. "Jedno vreme sam pokuavala da naslikam sreu. Stalno se vrpoljila. Nije htela
da mi pozira. Toliko je bila nemirna, neprestano u pokretu, drugaija... da sam
odustala. Ipak, uinilo mi se da sam na jednoj slici uhvatila neto od njenog lika.
Naslikala sam je u jednom dahu. Na platnu je balerina ije se ruke pretvaraju u krila i
vode je u neko ljubiasto sazvee... Pokazau ti je...", zastaje zamiljeno. U oima
joj nazirem suze. "Kao da je sada vidim pred sobom".
"Sliku? Zbog nje si tuna? "
"Na jednoj mojoj izlobi je taj aneoski lik gracioznog tela, sa labudovim
rukama, odjednom siao sa platna i poeo da igra. Gazila je po podu neujno, kao da
ga ne dodiruje, kao da igra po svom ljubiasto-tirkiznom tepihu od zvezda.
Posmatrala sam je zadivljeno, zaustavivi dah. Kao divno udo. aroliju. Galerija je
bila puna i svi su se okrenuli prema njoj, gledajui je otvorenih usta i zaarenih oiju.
Prilazila sam joj polako, plaei se da je ne prekinem pre nego to njena
unutranja muzika odsvira poslednji takt. A onda je stala i poklonila mi se.
"Molila me da igram za nju. Ta enja u njenim oima, pokret ka nebu,
spajanju sa neim... Slobodi due... To je srea zarobljena u trenu... zar ne? Pokuala

si da uhvati sreu? Kao leptira... Srei traba pokret... neprekidni pokret. Ona je
pokret".
"Hvala ti to si oivela moju sliku, to si je primila u svoju duu i odigrala
njenu pesmu. Kako si znala? Ko si ti?"
"Ja sam Nina", nasmejala se detinjasto. "Ja sam pokret uhvaen u telu. Kao
bie sa tvoje slike".
Tako sam upoznala Ninu. Posle izlobe smo otile u moj atelje. elela je da
vidi gde ivim dok stvaram tako lepe slike. Bila je iskreno oduevljena svime to je
videla. Paljivo je zagledala svaki detalj, svaki ukras koji sam pravila svojom rukom,
slike koje nisu bile na izlobi, neke tek zapoete, one stare, koje nikako nisam mogla
da zavrim, i uzvikivala radosno kao da je svaki put otkrila neko skriveno blago.
Njukala je kao radoznalo kuence, kao dete kome je dozvoljeno da ue u riznicu
arolija, da razgleda i igra se do mile volje. Uinila je da se oseam kao dobra vila.
Volela sam, u tom trenutku, sve svoje slike, sve te detalje koje sam pravila igrajui se
ostacima starih ipki, isluenih uadi, starinskih dugmadi otpalih sa ko zna ije odee,
komadiima gvoa pokupljenih sa otpada...
"Kako su ti zlatne ruke... koliko ljubavi i znanja ima u tome to pravi! Ti
daje novi ivot i tim starim, isluenim stvarima", govorila mi je. "Ti si kao ona dobra
vila sa arobnim tapiem iz naih ruskih bajki, koje mi je itala baka. Tanja je rusko
ime. Ti si naa dua. Slovenska".
Priale smo dugo. Do kasno u no. Zamolila sam je da prespava kod mene.
Posle nekoliko dana smo se dogovorile da ivimo zajedno u mom prostranom ateljeu.
A ranije nisam mogla da zamislim da tu, pored mene, stanuje jo neko. Ali, Nina je
bila neto drugo. Nina je bila Nina. inilo mi se da se znamo ceo ivot, samo se dugo
nismo videle, pa imamo puno toga da ispriamo jedna drugoj".
"Ali, ta je tu tuno?", prekinuo sam je nestrpljivo, slutei neto strano...
"Pogledaj ove divne Kostine skulpture u dvoritu. Reci mi ta vidi?"
"Pokret. Svaka od njih je u pokretu... poput stilizovanog, gracioznog enskog
tela koje plee. Kosta im je dao ivot i dvoranu za ples... I on je hteo da uhvati sreu
kao ti na svojoj slici... Moda neka i zaigra kao... kao Nina! Boe, kako nisam
shvatio! Pa ona je..."
"Da, ona je... danas je godinjica njene smrti, i neproslavljeni roendan..."
"Ali kako... kako se to desilo? Ispriaj mi o Nini..."
"Nina je verovala da e iveti dok bude igrala... kao i njena majka. Odrasla je
sa bakom i dedom u jednom mirnom, malom ruskom gradiu. Roditelje nije ni
upoznala. Majka, koja je takoe bila balerina, umrla je na poroaju. Otac joj je, po
bakinoj prii, bio panac, igra flamenka. Majka ga je upoznala na turneji, i on nikada
nije ni doznao da ima erku. Baka nije znala ni kako se zove, ni gde ivi. Imala je
samo jednu sliku na kojoj njena voljena ker i nepoznati mladi vitkog stasa, tankog
opasanog struka i irokih, kao strela pravih lea, igraju zaneseni neku, njoj stranu
igru.
Kada joj je bilo devetnaest godina, umrla joj je baka, a nekoliko meseci posle
toga i deda. Sruila se njena tvrava, sigurni, topli dom u koji je uvek mogla da se
vrati. Na dedinoj sahrani upoznala je njegovog prijatelja, starog slikara, Rusa koji je
iveo u Parizu. Njih dvojica su se voleli kao braa i godinama se dopisivali. Stari
slikar, koji je o Nini puno toga znao iz dedinih pisama, elei da je utei i razonodi,
pozvao ju je da mu bude gost u Parizu kad god bude htela. Posle est meseci otila mu
je u posetu. Upoznao je sa ljudima iz umetnikih krugova i ona je ula u svet kome je
i pripadala. Ubrzo je dobila posao u jednoj grupi modernog plesa, i sve je krenulo
svojim tokom, jer ona je jednostavno plenila svojom ivotnou i gracioznou.

Razvila se u pravu, rasnu lepoticu, zrelu i atraktivnu enu u kojoj je i dalje stanovala
leprava, draesna i naivno radoznala devojica. Posle nekoliko godina umro je i stari
slikar, koji ju je voleo kao svoje dete. Nije imao dece, i svu imovinu je ostavio njoj.
Ponovo je izgubila drago bie. Umro je na njen roendan. Na dan kada sam zavrila
svoju balerinu. Razmiljala sam, kasnije, o tome da li sam moda negde videla Ninu
kako igra, i da mi nije i nesvesno ostala u seanju, odakle je dospela na sliku. Ne
verujem u to. Da sam je videla, ostala bi u mojoj svesti. Moda je stari slikar... Ma,
nije bitno ta je. Postoji neto to nije lako objasniti... Tek, ivot je spojio Ninu i
mene".
"A Kosta, kako je upoznala Kostu...?" poeh opet da zapitkujem.
"Rekla sam ti da je Nina bila uverena da nee dugo iveti, da deli sudbinu
svoje majke... Pokuavala sam da je razuverim i objasnim joj kako su to njeni detinji
strahovi, snana identifikacija sa majkom koju nije upoznala..."
"Ma pusti, Tanjua", govorila mi je, "bie onako kako je zapisano gore... Dok
se kreem, iva sam. Smrt me ne moe uhvatiti. elim da se radujem svakom trenutku
ivota koji ukradem od nje".
Volela je da putuje. ak i vie od mene. Pred putovanje bi sva ustreptala u
iekivanju. Kao da je predoseala da e se neto znaajno desiti, da e sresti nekoga.
esto smo zajedno putovale. Nekada poslom, a mnogo ee onako, za svoju duu.
Otkrivale smo svet, igrale se, upoznavale nove ljude i predele. Nina je elela da
odemo u paniju, zemlju njenog oca.
Bilo je uzbudljivo lunjati po malim egzotinim panskim gradiima i
varoicama. Nina je bila fascinirana panskom muzikom, plesom, ritmom. Odsele
smo u prelepom malom hotelu sa ije se velike terase, pune zelenila, videla itava
dolina. elela sam da naslikam predeo sa starim razruenim zamkom, tajanstvenim,
zagonetnim svedokom nekih davnih pria. Namestila sam tafelaj i poela da nanosim
boje na platno, dok je Nina igrala flamenko uz muziku sa kasetofona.
"Izgleda da nismo same", apnu mi Nina. "Pogledaj tamo".
Na drugoj strani terase, pored debelog kamenog zida, ugledala sam jo jedan
tafelaj sakriven iza ogromnog lia neke biljke. Vragolasti sjaj zasvetle u Nininim
oima.
"Vidi ga...", doapnu mi, "...vidi uljeza. Slika me kako igram. Neka ga. Neka
slika... ako moe da me uhvati". I krenu prema platou, zanosna i ustreptala. Krenu da
odigra onu igru od koje su gorele oi njenih roditelja na staroj fotografiji. Otkrila se
nova Nina zavodljiva i talasasta, vatrena i nena u isto vreme. Uljez je ustao i
zadivljeno gledao u udo ispred sebe. Odigrala je svoju igru i poklonila mu se, kao i
meni kada smo se upoznale.
"Devojko, ti si pravo slavlje!" ree neznanac na srpskom (da ga ceo svet
razume). Nije imao vremena da misli. Izletelo mu iz due, na maternjem jeziku. Nije
mogao znati koji jezik razumemo.
"Ja sam za tebe pravoslavlje?!" procvrkuta Nina vragolasto i nastavi na
ruskom, iako je pored mene nauila dosta dobro na jezik. "Takav kompliment jo
nisam dobila".
Na zemljak, zaarani neznanac, nastavi na ruskom:
"Ceo svet obioh, ovakve lepote ne videh. U tebe u da gledam i ivot da
slavim!"
Kako je rekao, tako je i bilo. Eto, tako smo Nina i ja upoznale Kostu. Krenuo
je sa nama za Pariz.
Smejala se kao devojica, radosno i ushieno, dok joj Kosta priao lepe prie
sa svojih putovanja. Uivala sam gledajui ih kako se raduju jedno drugom, kao dve

polovine jednog bia koje su se, nakon lutanja po svetu, napokon nale. Venali su se
posle nekoliko meseci u Rusiji, u gradiu gde je roena Nina. Ja sam im bila kuma.
Provela sam nekoliko nedelja sa njima, a potom se vratila u Pariz.
Dopisivale smo se redovno, razgovarale telefonom. Nedostajala mi je, ali sam
bila srena jer sam oseala radost u njenim pismima i glasu. Onda je Nina poelela da
vidi gde je ponikao njen ovek. Tako ga je zvala: moj ovek. Dogovorili smo se da se
naemo u Beogradu, a zatim odemo do Kostinog sela. Ovde smo proveli divne dane.
Tada je jo sve bilo drugaije... ljudi nasmejani, srdani i drueljubivi. Sretali smo
stare prijatelje na starim dobrim mestima, kao nekad, dok smo studirali. Ljudi su
razmiljali o ivotu, jedni o drugima, o umetnosti, kreativnosti, deci... niko se nije
interesovao za politiku, grio za novac i osnovnu egzistenciju... Na grad je imao
duu... Otili smo do Kostinog sela u kome je ivelo samo desetak porodica. Njegova
kua je sruena prilikom zemljotresa i, kako su mu roditelji umrli a braa i sestre se
raselili kojekuda po zemlji, nije imao ko da je ponovo podigne. Nina je bila tuna
zbog Kostine kue i njegovih uspomena. Kosta nije pokazivao tugu, samo je bio
zamiljen i zagledan u daljinu. Odveo nas je na jedno brdo, vie od ostalih, sa kojega
je pucao pogled na iroki put. Tu je odlazio kao mali, gledao na put i razmiljao kuda
li se stie njime, ta ima tamo iza brda, pa iza drugog brda... Nina je videla kako se
ojagnjilo jagnje i otelilo tele. Ljubila ih je u njukice sva ushiena. "Kako je ivot
ovde blizu", govorila nam je, "surov i divan". Jednoga dana doli smo na ovo mesto,
pored reke. Sedeli smo ba tu gde sedimo sada, pored stene, i utei gledali u vodu.
"Ovde bih mogla da ivim", ree Nina iznenada. "Kao da je tu neka granica
izmeu dva sveta". Kosta je dobro zapamtio njene rei.
Ja sam se vratila u Pariz, a Kosta i Nina u svoj gradi. Dobila sam pismo u
kojem mi oduevljeno javlja da eka bebu i da e doi da se porodi u Parizu kako bi
dete imalo strano dravljanstvo. Nedostajem i njoj i Kosti, i jedva ekaju da me vide.
Kada su doli, bila je u estom mesecu trudnoe. Moja draesna kuma, sa stomaiem,
nekom novom svetlou i mekoom na licu, pokretna i gipka. Kosta je skratio kosu,
obrijao bradu i izgledao mnogo mlai i pitomiji, sa drugaijim, nenijim sjajem u
oima.
"Kako mi stoji trba?", okretala se Ninoka ispred mene, pokazujui mi svoju
izmenjenu figuru. "Hou da je nauim da igra jo dok je u stomaku, da oseti radost
pokreta, tajnu..." I igrala nam je, dok smo je Kosta i ja gledali sa divljenjem. Igrala je
svoju labudovu pesmu.
Tog traginog dana otili smo zajedno do grada. Ja nekim poslom do jedne
galerije, Kosta do rentakara da iznajmi auto. Nina je ostala u trnom centru da
pogleda stvari za bebe.
"Samo da pogledam ta ima. Radoznala sam. Kupiu ih kasnije, ne valja se
unapred. A i neto sebi za roendan da poklonim...", govorila nam je. Trebalo je da se
za jedan sat naemo u bati kafia sa druge strane ulice. Zavrila sam svoje obaveze
brzo i pourila da naem Ninu pre zakazanog asa, da sa njom obiem neku radnju za
bebe i da jo malo proaskamo dok Kosta ne doe. Pribliavala sam se uurbano
trnom centru elei da to pre naem Ninu. Privukla mi je panju neka guva na
ulici, u neposrednoj blizini restorana. Pourih da vidim ta se to desilo, pokuavajui
da odagnam nejasnu strepnju koja se u meni raala.
"Izvinite, ta se tamo desilo? Vi dolazite odande, jeste li neto videli?" upitah
sredovenu gospou oznojenog lica koja je dolazila iz tog pravca.
"Oh, kakva nesrea, kakva nesrea! Tako lepa devojka, predivna, mlada... i
izgleda trudna. Kakvo je ovo vreme, ova mlade luda...", pokuavajui da razumem
njene usplahirene rei, sva sam trnula od straha. "Nisam videla kako se to desilo.

Kau da je izaao pijan iz restorana, a zatim seo u auto koji ga je ekao ispred i poeo
ludaki da vozi. Ona je tek zakoraila na peaki prelaz... i eto. Pobegao je... nije ni
izaao da vidi da li je povreena. Kakvih ljudi ima, dete moje! Eh, ta ti je ivot... kao
struna..."
Nisam je vie sluala. Potrala sam ka guvi, nadajui se jo uvek da to nije
Nina... tu ima dosta radnji za bebe i trudnih ena. Ne bih elela da se to ijednoj desi,
ali ne moja Ninoka, ne ona!"
Kosta je ve bio tamo. Izbezumljen od bola, uspeo je da mi kae samo:
"Ostavio sam je samu! Zato sam je ostavio samu!"
Sve se odvijalo brzo, kao u magnovenju. Tu su se stvorila kola hitne pomoi.
Uneli su je unutra, bledu i onesveenu. Za nas nije bilo mesta. Odjurili smo do
bolnice automobilom koji je Kosta iznajmio od rentakara.
Borili su se za njen ivot itavo popodne i no. Kao da su prolazile decenije. Kosta i
ja smo utali. Strepei, sve vreme drali smo se za ruke. Negde oko ponoi pustili su
nas da je naas vidimo. Bila je u komi. Nita nisam mogla da joj kaem. Obuzeo me
uas kada sam je videla nepokretnu i bledu. Panika me sledila. "Pokreni se, pokreni
se...", preklinjala sam je u sebi. "Ne daj da te stigne!"
Kao iz daljine, ula sam kako Kosta apue:
"Ne ostavljaj me, anele moj usnuli. Vrati mi se. Odveu vas negde gde vas
niko nee moi... tamo pored reke... Samo mi se vrati. uvau vas... uvae vas tvoj
ovek od svega".
Jecaj. Stravini jecaj srca koje se cepa.
--------------------------------------------Ninu smo sahranili na malom groblju u blizini kue njene bake i dede. Nisam
mogla da pogledam u Kostino lice. Neto se strano zbivalo u njegovoj dui. Pogled
mu je postao bolno crn i nerazumljiv. utao je i goreo iznutra u svom paklu.
Vratili smo se u bezbojni, zlokobni Pariz. Kosta se zatvorio u stan koji je stari slikar
ostavio Nini. Samo je mene putao unutra, ali je stalno utao. Plaila sam se za njega.
Nou bi nestajao, i nekada se danima nije pojavljivao. Pomiljala sam da pokuava da
nae vozaa koji je oborio Ninu. Jedne noi zatekla sam ga kako plae gledajui sliku
balerine koju sam im poklonila na venanju. Tuga je nadvladavala mrnju, seanje
elju za osvetom. Onda je Kosta doao ovde i poeo da utei gradi svoj svet. Njihov
svet". Zavrila je Tanja svoju priu.
"Kada sam ga prvi put video na pijaci kako prodaje sir i kajmak, pomislio sam
da vidim Isusa", prozborih. Tanja i Ana se gorko nasmejae.
"Znate li biblijsku priu o Jovu?", upita nas Ana.
"Znamo...", odgovori joj Tanja. "Hoe neto da nam kae?", upita je sa
izrazom radoznalosti i sauesnitva, kao da njih dve imaju neku tajnu.
"Kad doe vreme za to. Stara tuga pomou velike tajne, alhemije ivota
ljudskog, prelazi postepeno u tihu, dirljivu radost... I ponovo e ga uzdii Bog i nai
e enu svoju i imati decu sa njom. ivot je pravedan. Mora biti tako!"
"Ma o emu to vas dve priate? Kakve su to tajne?"
"E, ne moe sve da zna. Jednu tajnu u ti otkriti, ali da me prvo poljubi tu",
ree mi Tanja, pokazujui na svoj stomak.
"Ljubavi moja, naravno da u da te ljubim". I poljubih je ushieno u sona
mekana usta, koja su se na mojim usnama topila kao bajadere.
"Ma ne samo u usta. U stomak da me poljubi i da smilja ime. Ako bude
ensko, zvae se Nina, ako je muko, ti bira!", nastavi ona smeei se tajanstveno.

Poljubih je u stomak na trenutak ne shvatajui o emu se radi... Osetih kako mi kolena

klecaju, kako sav drhtim a neto mi kree iz stomaka, neto lepo i snano to se
pretvara u glas, usklik... tako snaan i radostan da je i Kosta dotrao da vidi ta se to
desilo.
"eno, ti si pravo slavlje!", rekoh svojoj eni.
PODSETI ME TA TO BEE LJUBAV
Doosmo eljko i ja, u naem pisanju, polako i do vremena sadanjeg. Koliko
je godina prolo, a kao da je jue bilo. Toliko je toga ostalo nenapisano, ali ne mari.
ivot pie bre od nas.
Viktor i ja smo pred realizacijom velikog posla koji je sada ve izvestan.
Oekujemo da e nam doneti dosta novca i biti stabilan i dugoroan izvor velikih
prihoda. Nismo zaboravili Aninu ideju o koli za posebno kreativnu decu i fondu
preko kojega bismo ostvarivali svoje zamisli. Prouili smo sve zakonske mogunosti i
prepreke, pripremamo neophodne papire, pravimo planove... Uradiemo mi to. Znam
da hoemo. Doi e vreme. A kada doe, o toj deci i naem snevanju sa njima
napisau novu knjigu. Uzbuen sam jer vidim mogunost da ponovo radim neto to
volim i u emu sam dobar. Suvie dugo je trajalo oseanje opasnosti koje me je
udaljavalo od stvarne kreativnosti, angaujui moje borbene potencijale. Novac, mo
ili status me ne mogu ispuniti, mada ih je dobro imati ako ovek nije podloan
njihovoj zavodljivosti. Mo moe da napumpa na ego kao balon. Moje telo i dua
vape za zadovoljstvom stvaranja i davanja i ne mogu se uteiti arenim laama.
Pre nekoliko dana smo Biljana i ja bili u Kostinoj avliji. Ili smo na krtenje
male Nine. Postao sam kum. Tanja je rodila predivnu plavooku devojicu kojoj su dali
ime Nina. Tog popodneva smo se svi okupili kod Koste. Kua je izgledala drugaije.
Oseala se "enska ruka". Anin prefinjen ukus za dekoraciju koja ne naruava
ambijent, ve ga oplemenjuje, uneo je drugaiju ivost. Padala je no. Grejali smo se
oko vatre u dvoritu. Bio je poetak juna i nou je bilo pomalo hladno. eljko izae iz
sobe u kojoj je lealo upravo okupano i podojeno mladune.
"Doi, kume! Doi ovamo da vidi neto!", pozva me rukom kao u nekoj
tajnosti. Pooh u sobu za njim da vidim to neto.
"Pogledaj! Pogledaj joj oi", proaputa mi na uvo. Pogledao sam u blaeno
zadovoljne detinje oi i osetio toplinu oko srca.
"Vidi, sad je tamo. Sada je sa njom. U njenom svetu. Ui tajnu ivota",
nastavi apatom, kao da se plai da ne pokvari aroliju. Zaustih da ga pitam: "Sa kim
to? U ijem svetu?", ali mu u oima prepoznah onaj sjaj koji sam dobro upamtio kada
sam ga upoznao. I bi mi jasno. Setih se njegove prie o Nadi. Izaosmo na prstima da
ne smetamo.
"ivot je pravo slavlje!", rekoh na vratima.
"Jednog dana e ipak sve doi na svoje mesto", govorio sam sebi proteklih
nekoliko godina. Nepopravljivi sam optimista i duboko verujem u pravednost ivota.
Pravednost Boga. On je u nama. Inkognito. esto ga je teko razumeti. eljko veruje
da Boga, kao umetnika i stvaraoca, pokree tenja za stvaranjem lepote, a ne pravda.
Kompozitor ne razmilja da li je pravedno kada melodija iz radosnih pree u setne
tonove. esto upravo taj prelaz doivljavamo kao lepotu. Ali, to je muzika. Kada je
na ivot u pitanju... "Ako ima Boga, zato se onda ovo deava...?", pitao sam se
bezbroj puta, traei neki smisao u tekim trenucima. udno, duboko oseanje vere
razvijalo se u meni upravo onda kada sam ga dovodio u pitanje. Da li kao uteha?
Iluzija? Ja imam potrebu da stvari razumem. Da ih objasnim, koristei svoj razum i
znanje. Objanjenja nisu davala odgovore kojim bi bilo zadovoljno moje srce.
"Pa dobro, ta ti, u stvari, hoe?", zapitah svoje srce jednoga dana.

"Ljubav", odgovori mi. "Ljubav je Bog. Ja sam ljubav. Ja sam Bog".

Koliko puta sam to uo i mislio da znam ta znai. Pridavao sam simboliki
smisao istini svoga srca. Srce koje voli je puno. Onaj koji daje od srca, dobija
najvredniji dar puno srce. To se deava fiziki. Nije samo simbolika. To je pravda
boija. Bog je u nama dublje od nas samih. Nema vee nagrade od punog srca.
Ljubav, ta inteligentna, oseajna, neunitiva energija to ivot daje, razmnoava se i
obogauje kroz nas. Nije li ona, u stvari, Bog sa kojim eznemo da se spojimo gubei
granice tela?
Nije lako voleti. Priznajem. Ima li teeg zadatka koji smrtni ovek moe da
postavi pred sebe? Najee pate dobri ljudi. Iskrena, delotvorna ljubav je herojski
in. Malo je ljudi spremnih da budu heroji. Ali, zar postoji drugi izbor? Pakao je
nesposobnost da se voli. Pakao je izbor, ne presuda. Vredi li ljubav rizika bola koji
moe da nam nanese? Pa, i ivot je rizik. Rizik bola. Veina ljudi se zatvara u svoje
ljuture, umrtvljujui se da bi izbegli rizik bola. Ako priguimo svoje strune da ne bi
zasvirale melodije bola, nikada neemo uti zanosnu muziku koja svira u nama dok
volimo. Obe se melodije sviraju na istim icama.
"Kako moe da bude tako naivan, utopista, pored svega to zna o ljudskoj
prirodi...?", pitaju me.
"Izabrao sam da budem naivan...", odgovaram, "... i pored svega to znam o
ljudima. Verujem u sebe, pa zato verujem i u ljude. Nisu svi spremni da budu heroji.
Nisam ni ja uvek spreman za herojstvo ljubavi. Osetljiv sam na bol. Smrtan i plaljiv.
esto lenj i inertan. Ponekada se pravim da ne vidim ono to bih morao da vidim.
Pravim se naivan i zamurim pred istinom. A ljubav je istina. Bog je istina. Istina ume
da bude naporna. im naem odgovor na neko pitanje, ve je drugo zauzelo njegovo
mesto. Uporna je i dosadna. Trai od mene da izvuem zakljuke koji bi me
obavezivali da se menjam, odriem neega, prihvatim ono to ne elim jer je bolno.
Onda je zabaurim. Zatakam stvar. Likujem to sam izbegao odgovornost svoje
ljubavi. Ljudska posla. Taman pomislim da sam se izvukao, kad primetim da se
oseam loe. Tuan sam to laem svoje srce. Nemam kud. Kao svako magare,
legnem na rudu. Jogunim se, ali ipak legnem... ljubav se hrani istinom, a ja se
upreem u njen jaram. Istina je ivot, a la nas vodi ka umrtvljavanju ivota. Praznina
nas moe osloboditi patnje, ali, paradoksalno, ona izaziva najvei uas kod oveka.
Mora da se pati pod jarmom istine. Bez takve patnje nema ivota. To je pobednika
patnja. Patnja stvaralatva. Stvoreni smo da bismo stvarali".
Neretko, doe mi da ne volim nikoga i nita. Doe mi da se malo zatvorim,
opustim i odmorim. Ili da se ispregnem iz jarma i pustim svojoj volji da caruje.
Spremnost da se voli nije obeana zemlja koja se moe zauvek osvojiti. Bitku za njene
granice vodimo stalno sa samim sobom. Naa dua je poprite. Nismo ba uvek
raspoloeni za ivot ratnika.
eljko je prestao da pie. Okupiran je roditeljskim aktivnostima. Pre neki dan
mi se hvalio kako je dostigao savrenstvo i fantastinu brzinu u peglanju pelena.
Nedavno smo, posle dueg perioda izbegavanja, proetali Knez Mihailovom ulicom.
"Beogradu se vraa dua", pomislih. Mogu da ga nazovem imenom. Video sam tri
izlobe. Ulini muziari su ponovo na svom mestu. "Indijanci" sa platovima, raznim
ianim instrumentima, frulama i udaraljkama... Viao sam ih prole godine na
ulicama Praga. Na drugom kraju dasa svira na elektrinoj gitari sa pojaalom
prikljuenim na akumulator. Stari dobri Bitlsi. Nova izdanja u izlogu knjiara. Narod
kupuje knjige i pria o njima?! Moda smo neto i nauili iz svega to nas je snalo.
Da li e nae nevolje dobiti smisao?

Otili smo, uvee, u kafanu da proslavimo povratak due.

"... Kad god dola dobro dola mi...", zapevae. Ustadosmo da igramo.
"Podseti me ta to bee ljubav...", kao Oda radosti zaorio se refren iz brojnih
grla.
"E, eno moja, kako je dugo ovo trajalo... ljudi su eljni...", neko me u guvi
munu zadnjicom i izbaci nas iz ritma u kome smo se Biljana i ja njihali. "A ta misli
da li e...", krenuh da postavim jedno od svojih "razumnih" pitanja.
"uti. Nemoj da kvari", prekide me.
"Dobro, utau. Da ne kvarim".
UMESTO
POGOVORA
NETO SAM ZABORAVIO,
A ZNAM DA JE BILO VANO
"Zato si tako zamiljen, Boidare ivotiu, ljubavi moja najvea?"
"Ma, pusti me, Nado duo, uhvatila me neka briga u kande. Neto sam
zaboravio, a znam da je bilo mnogo vano. Seam se da sam pomislio kako to ne
smem da zaboravim. Trebalo je neto da uradim, ali sam odloio na kratko, dok ne
dovrim ono to sam naumio pre toga. Onda mi je misao iznenada pobegla.
Odleprala kao golubica iz kaveza. ta li je to moglo biti? Ne mogu da se setim. Znam
samo da je bilo strano vano".
"ta si radio kada ti je misao pala na pamet?"
"Bio sam u kolima. Krenuo sam kod Radoja. Zamolio me da mu pozajmim
nekoliko hiljadarki na mesec dana. Razrauje novi posao".
"Odavno ga nisam videla. Kako je on? ime se to bavi?"
"Pokuava da se obogati. To mu je, u poslednje vreme, postalo jako vano.
Dogovaramo se mesecima da odemo na pecanje, ali nikako da se uklopimo. Uvek
iskrsne neto pree. Ni na fudbal vie ne idemo. Ranije je bilo dovoljno da ga
okrenem telefonom u pet ujutru i ve smo u est na reci. Umeli smo da ivimo. Ta
jednostavna, mala zadovoljstva ine ivot zabavnim. Sve se preokrenulo. Sada, i kada
se sretnemo, priamo samo o poslu, obavezama, politici... Ne prepoznajem ni sebe ni
njega. ini mi se, to smo stariji, sve smo gluplji".
"Nemoj tako crno da gleda na stvari. Ti si sjajan momak. Pametan. Uspean...
Poseban. Zar nisi zadovoljan svojim uspesima?"
"Ma, ne znam. ovek se brzo navikne na sve. Ulae napor, upregne se kao
magarac, nadajui se da te, kada postigne cilj, eka trajna srea. I bude srean neko
kratko vreme. Zatim to pree u blago zadovoljstvo, pa u ravnodunost. Navikne se na
promenu kao dete na igraku i ona prestane da bude promena..."
"Pa ta? Onda krene dalje. Ka novom cilju. Uiva u putovanju ka njemu i
raduje se ponovo kada ga ostvari".
"To i inim. Nesvesno. Bez razmiljanja. Vue me e za veim
zadovoljstvom. Ali, ponekad se setim onog starog vica o dva ribolovca. Zna ga?
"Poznato mi je... podseti me".
"Pa, srela se na reci dva ribolovca. Jedan u ofucanom odelu, neobrijan,
oigledno siromaan. Drugi sa skupom ribolovakom opremom, obuen u firmiranu
sportsku odeu... sve u svemu oigledno bogat. Gleda tako bogat siromanoga pa ga
pita:
"Zato sedi ovde i gubi vreme?"
"A ta bi trebalo da radim?", uzvraa zaueno siromaak.
"Pa, da nae neki posao, zaradi novac..."

"I ta onda?"
"Onda kupi lepo odelo, pa kvalitetan auto, pa napravi dobru kuu..."
"Dobro, i kad to uradim, ta posle?"
"Pa, jo bolje razvije posao da drugi rade za tebe i da puno zarauje."
"I? Kada to postignem?"
"E, onda si svoj ovek. Ima slobodno vreme. Pokupi tapove i doe mirno
da uiva u pecanju".
"Ali, ja to ve radim!", odgovori mu siromaak, i dalje ne razumevajui ta
ovaj hoe.
"Boidare, Boidare ivotiu! Pa kad bi stalno iao na pecanje i to bi ti
dosadilo. Kao i igranje fudbala. ivot nije igranje".
"E vidi, tako postajemo sve gluplji to smo stariji i zreliji. Poverujemo da
ivot nije igranje, ve ozbiljan posao koji trai puno odricanja da bi se dobila velika
nagrada. Kad nestane zadovoljstvo igre, u naim ozbiljnim ivotima gubimo radost
ivljenja. Ako bismo uspeh merili po tome kako se oseamo, moglo bi se lako desiti
da zakljuimo da smo sve neuspeniji pored svih uspeha koje postiemo. Razume ti
mene Nado, ljubavi moja?"
"Ma ti si jutros ustao na levu nogu".
"Nije to, nego me mui to sam zaboravio neto, a znam da je bilo strano
vano".
"Pobogu ovee, ta bi to moglo biti tako vano?! Da nije neto u vezi sa
poslom?"
"Ne znam. Zavrio sam prepravke na doktorskoj tezi. Jedva sam se nakanio da
to uradim. Prepravljanje je dosadnije i tee od pisanja. Planirao sam neke konsultacije
za popodne. Ti zna koliko sam se muio sa tezom. esto sam se pitao zato mi sve to
treba. Ti zna da se ja potajno nadam da e me ovaj rad proslaviti... Nisam siguran, i
ako se to desi, da u oseati ono emu sam se nadao. Godinama radim na tome i ne
odustajem uprkos zlonamernim i ljubomornim podsmesima nekih kolega koje veruju
da se zaluujem i istraujem neto to je na granici mistike... Pogaala me je njihova
zajedljivost. U stvari ih alim. Sterilni su i kruti. Takva je veina intelektualaca.
Moda sam i ja takav kad mi je stalo do statusa meu njima. Tatina ubija kreativnost.
Ali, nije to. Planirao sam neto pre konsultacija. Kako sam mogao da zaboravim kad
se seam da je bilo tako vano?!"
"Da nije neto u vezi sa decom?"
"Hm, deca. Vidi kako sam prvo pomislio na manje bitne stvari, kao da su mi
bitnije od dece. A ona rastu i nikada vie nee biti mala. esto poelim da mogu da se
vratim u ono vreme kada su bili bebe, da se poigram sa njima, drim ih u krilu i
priam im prie. A kada su bili bebe, alio sam se to nemam vremena da radim.
Ciljevi su bili preda mnom i urio sam da stignem do njih. Razume? A deca
odrastaju, ne ekaju da ja zavrim svoje poslove. Nisam imao dovoljno vremena za
njih. Sve sam mislio: "Samo da ovo zavrim, bie dana... pa u onda..." Zna kako to
ve ide. Odvajaju se od mene. Imaju svoj svet, interesovanja, nade... Nekada, dok sam
bio veliki tata, okretala su se oko mene kao planete oko sunca. Ja sam, valjda, verovao
da je to veni poredak i da imamo beskonano vreme pred sobom. Njihove orbite se
sve vie udaljuju od centra gravitacije.... ako sam uopte jo uvek nekome centar.
Neu da kaem da sam bio lo otac. Ja volim svoju decu. Ali sam glup. Sve shvatim
sa malim zakanjenjem od dovoljno godina da bi bilo kasno. Dugaak mi je put od
dupeta do glave. Spoznaja mi putuje sporo".
"Ma ta ti je danas ovee? Zar je to to si zaboravio bilo toliko vano, da su ti
misli pocrnele od brige? Misli da je ipak neto vezano za decu?"

"Mogue. ta bi inae moglo biti tako vano? Hteo sam sa njima da

razgovaram, a nikako da naem vremena, da se svi skupimo. eleo sam da im kaem
neto o ivotu, o svojoj gluposti... da im objasnim, izvinem se... da im kaem da ih
volim. Da sam greio iz neopreznosti, rutine, neznanja... a ne zato to ih ne volim.
Eto, hteo sam da znaju dok im je to jo vano. Planirao sam da svi veeramo zajedno
u prijatnoj atmosferi doma i da, za stolom, zaponem svoju priu".
"Pa jesi li?"
"Nisam. Nisam otiao ni kod Radoja, niti sam bio na konsultacijama... udno.
Nisam uradio nita to sam za danas planirao. Najvie me brine to nisam uradio ono
to sam zaboravio, a znam da je bilo strano vano. Odjednom sam se naao na ovom
mestu. Ne znam ni gde sam ni ta ovde traim. Sve je tako udno. Gde smo mi to
Nado moja ljubljena?"
"Ne znam. ega se poslednjeg sea. ta si radio pre nego to smo se nali na
ovom mestu?"
"ini mi se da sam pokuao da koim. Ah, da! Setio sam se. Planirao sam da
hitno odem kod majstora i popravim konice im obavim neke pree stvari. Uh! Sada
mi je lake. Dobro je da nisam zaboravio neto vanije. Ovo u da uradim im se
vratim. Kako li se odavde vraa? Snai u se ve. Vano je da sam se setio. Koliko je
muno to oseanje kada zna da si zaboravio neto to je bilo strano vano".