Arhe, V, 9/2008

UDK14 Plato
Originalni nauni rad

IRINA DERETI
Filozofski fakultet, Beograd

ULOGA LOGOSA U PLATONOVOM ODREENJU ZNANJA

Saetak: Tema ovog rada jeste Platonovo shvatanje pojma logosa u Teetetu. U
prvom delu rada kritikujem semantike interpretacije logosa u ovom dijalogu,
iznosei istovremeno argumente u prilog koherentisikog razumevanja tog pojma.
Zatim nastojim da pokaem da se iz aporetine diskusije u samom dijalogu moe
izai ako se izvuku konsekvence iz pobijanja Sokratovog tobonjeg sna. Naime,
Platonov Sokrat pobija shvatanje po kojem se neto zna samo ako se analizira na
sastavne delove, pri emu o njima nema objanjenja, ali se mogu opaziti. Tako Platon
indirektno pokazuje da o elementima sloenih struktura postoji znanje, ali koje se
ne bazira na ulnom opaanju, nego na odgovarajuim logosima, i to tako to se
primarni sastojci ne objanjavaju izolovano ve u njihovom meusobnom odnosu,
kao i poloajem koji zauzimaju u okviru pravilno ureene i struktuirane celine kojoj
pripadaju.
Kljune rei: Platon, Teetet, logos, znanje.

1. O DIJALOGU TEETET
U mnogim svojim dijalozima Platon se bavio razliitim aspektima znanja,
izvorima znanja, metodama kojima se ono stie, njegovim razlikovanjem od
ostalih kognitivnih aktivnosti, kao to je mnenje ili verovanje (doxa), ali je jedino
u Teetetu ispitivao sam pojam znanja, ukazujui na nedoumice oko njegovog
denisanja. Prvi znaajniji predlog denicije znanja matematiara Teeteta jeste
da znanje nije nita drugo do opaanje,1 drugi da je ono istinito verovanje,2 a
trei da je znanje istinito verovanje spojeno sa objanjenjem (alethes doxa meta
logou).3 Sva tri pokuaja da se denie znanje zavravaju se neuspehom, te se ini
da je jedini pozitivni rezultat rasprave utvrivanje onoga ta znanje nije.
ini se kao da je Platonova intencija u ovom dijalogu pobijanje odreenih
teorija o prirodi znanja, a ne iznoenje nekog vlastitog epistemolokog stanovita.
1 Up. Theat. 151e 3-4.
2 Up. Ibid. 187b 3-4.
3 Up. Ibid. 201c 9-10.

87

Pa ipak, navodei trei uslov za znanje u Teetetu i neto ranije u Menonu,4 Platon
iznosi deniciju znanja koja e u epistemologiji postati standardnom.
Najvei deo ovog rada posvetiemo upravo treem pokuaju da se
denie znanje i to tako to emo izloiti tri konotacije pojma logos. Od toga ta
logos znai zavisie i opstanak poslednje denicije znanja u ovom Platonovom
dijalogu, u potpunosti posveenom epistemolokim pitanjima.
I mada svako od ovih prividno uzaludnih nastojanja da se denie
znanje biva destruisan nemilosrdnom i konsekventnom logikom Sokratovih
pitanja, tok i ishod dijaloga ne predstavljaju poraz tih nastojanja ve napredak u
sagledavanju znanja i drugih kognitivnih aktivnosti uz uvianje tekoa u vezi
sa davanjem jednoznanih odreenja. Struktura Sokratovog argumenta, kojim se
dovode u pitanje sve tri denicije znanja, pokazuje da deniens jeste nuan, ali ne
i dovoljan uslov deniendum-a, to znai da znanje nije svodljivo ni na opaanje
ni na miljenje ili verovanje. Pri tom se ne smatra spornim to da empirijsko
znanje ukljuuje opaanje, kao ni to da subjekat, kome se pripisuje znanje, mora
u to i da veruje.5
Stoga, cilj prvog dela dijaloga nije samo pobijanje teze o tome da je
znanje opaanje, koju Sokrat dovodi u vezu sa Protagorinom izrekom o oveku
kao merilu svih stvari6 i Heraklitovim uenjem o venom toku.7 Obraunavajui
se sa empirijskom teorijom znanja, Platon dolazi do vrlo vanih uvida u prirodu
naih ula i ulnog opaanja, kao i o ulozi koju ono ima u saznanju.
ulima opaamo razliite karakteristike predmeta, ali njima ne
moemo opaziti ono to sainjava njihovu sutinu (ousia),8 i na osnovu ega ga
4 Up. Men. 97e6-97a8.
5 Up. . Lazovi, O prirodi epistemikog objanjenja, Beograd 1994, str. 25-6.
6 Postoje dve potpuno razliite tradicije u tumaenju Protagorine izreke. Prva interpretira Protagorinog oveka kao pojedinca, i ima uporite ne samo u Platonovom, nego uopte antikom
razumevanju te maksime. Druga tradicija u razumevanju Protagorine maksime, koja svoje
najznaajnije predstavnike ima u nemakoj lozoji, smatra da Protagorin ovek nije pojedinac,
ve ovek uopte, sa nekim postojanim sposobnostima i osobinama svoje prirode. U vezi s tim
videti moju knjigu: Kako imenovati bie, Beograd, 2001, str. 28-32.
7 Protagora je, prema Platonovoj interpretaciji, zastupao relativistiko stanovite o istini po kome
je stvarnost onakva kakva se pojavljuje opaajuem subjektu, te stvari za nekog subjekta jesu onakve kakve se njemu pojavljuju, ako se drugaije pojavljuju nekom drugom subjektu one za tog
drugog subjekta i jesu drugaije. Takvo epistemoloko stanovite Platon dovodi u blisku vezu sa
Heraklitovim uenjem o tome da su sve stvari u neprekidnoj promeni, budui da nam naa ula
upravo svedoe o tome da stvari, koje opaamo, nisu postojane i iste, ve se stalno kreu i menjaju. O meusobnom odnosu denicije znanja kao opaanja, Protagorine maksime i Heraklitovog
uenja o venom toku uporediti sledea mesta u Teetetu: 151e-152c, 152e, 155 d-e, 157 c-d, 158e,
160 c-e, 163a, 164d, 166 a-b, 168b, 177c, 179 c-d, 183 a-c
8 Re ousia tek s Platonom postaje lozofskim terminom koja je inae na obinom, grkom jeziku
znaila imanje i bogatstvo. U Tompsonovoj, davno napisanoj, ali nezastareloj knjizi o Platonovom Menonu navode se etiri znaenja ousia-e u Platonovoj lozoji: 1. bie uopte, 2. sutinska

88

razlikujemo od svega drugog.9 Postavlja se pitanje koja to sposobnost ureuje i

integrie mnotvo ulnih utisaka u nama i istovremeno omoguava da sagledamo
svojstva, koja se ne mogu sagledati nijednim ulom ponaosob poput slinosti i
neslinosti, istosti i razliitosti, bia.10 To nisu pojedinana ula, niti postoji neko
natulo koje ih povezuje i koordinira njihov rad.11
Platon pokazuje da je naa dua, odnosno njen racionalni, logosni deo,
ta kojom promiljamo ili rasuujemo o onome to opaamo, i kojom mnotvo
razliitih ulnih utisaka povezujemo u jedinstvenu i ureenu celinu. Jedinstvo
opaenog predmeta moe biti registrovano i opaeno, ukoliko se pretpostavi
jedinstvo opaajueg subjekta, koji je u stanju da istrauje i prosuuje predmete
dostupne razliitim ulima upravo zato to njima na koordiniran nain upravlja.
Platon je prvi lozof u istoriji zapadne misli koji je u okviru svog uenja o opaanju
na nedvosmislen nain formulisao problem jedinstva svesti.
U njegovom uenju o opaanju i pojam logosa kao medijuma igra
vanu ulogu, to znai da, po Platonu, opaanje predmeta kao celine, pa i onih
zajednikih svojstava razliitih objekata nije direktno, ve se realizuje posredstvom
logosa due.12 Pretpostavka svakog opaanja jeste postojanje takve sposobnosti
due koja stvari imenuje (eponomazein, legein)13 i koja je neraskidivo povezana sa
miljenjem. Opaanje je, prema Platonu, sloen proces u koji su ukljuena sva ula
i ijim koordiniranjem upravlja neto to nije ni posebno ulo niti bilo ta telesno
nego misaona delatnost due koja je diskurzivno struktuirana. Ono, dakle, nije
neposredno, kako je mislio Protagora, ve posredovano miljenjem i jezikom.
I tako rasprava o opaanju prirodno i neosetno prelazi u razgovor o
miljenju, pa se u drugom delu Teeteta znanje istrauje u okviru kognitivnih

priroda vrste kao po sebi postojee (metaziko znaenje), 3. sutinska priroda vrste kakva se
saznaje (logiko) i 4. istina. (up. Hipp. Maj. 301 b-e, Gorg. 472e). Up. The Meno of Plato. Edited
with Introduction, Notes and Excurses by E. S. Thompson, London, prvo izdanje 1903, drugo izdanje 1937, p. 258. U vezi sa znaajnom ulogom pojma usije u Platonovoj lozoju videti i vrlo
sadrajnu i pregledno napisanu studiju Rajnera Martena, im Denken Platons, Meisenheim
am Glan,1962.
9 Up. Theat. 186e.
10 Up. Ibid. 185a-e.
11 Da bi pokazao neophodnost neega to objedinjuje razliite ulne utiske i predstave, Platonov
Sokrat uvodi poreenje sa drvenim konjem. Ono treba da nam stvori sliku o postojanju raznih
ula, koja pri tom nita ne integrie. Upravo je dua sedite razliitih opaaja, te ona upravlja i
ureuje nae opaanje. Up. Theat. 184a-186a. Ta misao je uticala na Aristotelov pojam sensus communis-a.
12 Opte je miljenje nemakih interpretatora Teeteta da logosni deo due odreuje ono ulno
koje je samo sobom neodredivo. Up. E. Homann, Die Sprache und die archaische Logik, Tbingen
1925, S. 38-39, J. Derbolav, Platons Sprachphilosophie im Kratylos und in den spteren Schriften,
Darmstadt, 1972, S. 123-124, R. Rehn, Der Logos der Seele, Hamburg 1982, S. 58 itd
13 Up. Theat.185 c.

89

sposobnosti i aktivnosti. Naime, obe denicije znanja (episteme), pri emu je

trea u stvari dopuna druge, odreuju ga kao istinito verovanje.

2. EPISTEME KAO ALETHES DOXA META LOGOU

ini se da Platon u svojim dijalozima razliito odreuje pojam doxa.
Dok u Dravi za znanje i verovanje (doxa) njegov Sokrat kae da su dve saznajne
moi14, koje se odnose na razliite predmete, znanje na ideje, a verovanja na ulno
opaljive stvari, u Teetetu, kao i pre toga u Menonu, znanje i istinito mnenje
imaju isti predmet, neku kontingentnu injenicu, tako da istinito verovanje moe
postati znanje ukoliko su odreeni uslovi zadovoljeni. Dok o znanju u Dravi
Platon govori kao kognitivnoj sposobnosti potpuno razliitoj od verovanja,15
u Menonu je znanje zapravo neka vrsta verovanja, koje je od njega razliito
struktuirano, a u Teetetu, kako vidimo, istinito verovanje postaje nuan uslov
znanja, te ulazi u njegovo odreenje.
Pa ipak, postoje neka konstantna obeleja znanja i verovanja, koja ne
variraju od dijaloga do dijaloga. Zajedniki imenitelj ovog naizgled potpuno
razliitog razumevanja, a potom i vrednovanja znanja i verovanja, jeste to to
je znanje uvek nepogreivo, dok verovanja mogu biti i istinita i lana. Potom,
uslov znanja kako ideja, tako i kontingentnih stvari, jeste sposobnost da se o
njima da adekvatni logos, ili, drugim reima, ako znam bilo ideju ili bilo neku
ulno opaljivu stvar potrebno je da umem da je objasnim. Tako, na primer, u
Dravi16 Platon denie dijalektiara, znalca ideja, kao onoga koji zna, to jest
razume sutinu svake stvari, pa i ideje Dobra,17 ukoliko je u stanju da je objasni
i sebi i drugima.
Potrebno je dodati i sledee. Iako je zasigurno Platon smatrao da su
predmeti, o kojima se moe imati egzaktno znanje, po sebi entiteti, i da bi svako
drugo znanje trebalo da nalikuje upravo tom znanju, postavlja se pitanje da li o
entitetima ovog heraklitovskog sveta moemo da imamo samo verovanja, ili pak
ta verovanja - ukoliko su istinita, i ukoliko su neki dodatni uslovi zadovoljeni
- mogu postati znanje. O tome, koji uslov, treba da bude ispunjen, da bi istinito
verovanje postalo znanje, govori se u treem delu Teeteta.
Trei deo ovog dijaloga ne zapoinje time to bi se negiralo da je istinito
verovanje nuan uslov toga da bismo neto smatrali znanjem, ve Sokratovim
pokazivanjem da se ono ne moe smatrati dovoljnim uslovom. Naime, istinito
14 Up. Resp. 506c .
15 Up. Ibid. 477 b-d.
16 Up. Ibid. 534b-d.
17 Up. Ibid. 534 c 2.

90

verovanje (miljenje) mora biti neim dopunjeno da bi se smatralo znanjem, jer

nije svejedno kako je subjekat doao do toga ta smatra istinitim, i da li je u
stanju da to svoje verovanje potkrepi, na primer, nekim svedoanstvom. Ukoliko
je do istinitog uvida u neko stanje stvari subjekat saznanja doao sluajno, ili pak
tako to ga je neko ubedio ne snagom dobrih razloga ve sluei se retorikim i
sostikim trikovima, za njega teko da moemo rei da zna ono o emu poseduje
samo istinito verovanje.
Detaljno razmatranje relevantnih okolnosti vezanih za sluaj, recimo,
krae imovine jeste neto ime bi trebalo da bude potkrepljeno istinito
verovanje sudije o tom sluaju, jer on ne bi trebalo da donosi odluke samo na
osnovu uverljivosti govora tuioca ili odbrane.18 Upravo se, dakle, po opravdanosti
razloga za ono to tvrdimo istinito verovanje razlikuje od znanja, to pokazuje
da denicija znanja kao alethes doxa, treba da bude dopunjena navoenjem tih
razloga.
Sem toga, kako Platon kae u Menonu - u kome razliku izmeu znanja
i istinitog verovanja promilja na slian nain kao u Teetetu - verovanja su, i
onda kada su istinita, nepostojana, meusobno nedovoljno povezana, te poput
Dedalovih statua, za koje se kae da su pokretne, stalno bee, nestaju iz svesti.
ini se intuitivno jasnim da ono to znamo ne zaboravljamo tako lako za razliku
od onoga u ta smo samo poverovali, izmeu ostalog, i zato to je neko sluajno
steeno verovanje izvan povezane i ureene klase verovanja. Ono to vezuje
verovanja, i na taj nain uvruje u naoj svesti Platon naziva aitias logismo,
to prevodimo kao objanjenje razloga.19
18 Primer iz sudske retorike, u kome Platon jo jednom raskrinkava sostiki nain lozoranja i javnog delovanja, pokazuje zato istinito verovanje nije isto to i znanje. Prema njegovom
miljenju, javni govornici i advokati ne poduavaju svoje sluaoce kako bi im preneli neko znanje,
nego ih ubeuju zarad ostvarenja nekog privatnog interesa. Recimo, advokat iznosi sudiji priu,
u koju ni sam ne veruje, a koja ide u prilog njegovom klijentu. Ispostavlja se da je ona tana i da
je proizvela kod sudije istinito verovanje. Ali, ni sudija, kao uostalom ni advokat, nije u stanju da
dokae istinitost prie u koju je poverovao. Up. Theat. 200d-201c. O ovom delu Teeteta raspravljaju, sueljavajui razliite interpretacije M. F. Bernjejt i D. Barns. Up. M. F. Burnyeat i J. Narnes,
Socrates and the Jury: Paradoxes in Platos Distinction between Knowledge and True Belief , in:
Aristotelian Society Supplementary Volume 54 (1980), pp. 173-91, odnosno pp. 193-206
19 Up. Men. 98a3. Naveemo nekoliko prevoda. Slino naem prevodu Grube prevodi ovu sintagmu (Plato, Meno, translated by G. M. A. Grube, in: Plato. Complete Works, ed. by J. M. Cooper &
D.S. Hutchinson, Indianapolis\Cambridge 1997, p. 895) kao giving an account of the reason why.
U svom komentaru Teeteta Majls Bernjejt ovu sintagmu prevodi kao reasoning out an explantion. Up. M. Burnyeat, The Theaetetus of Plato, Indianapolis\Cambridge 1990, p. 236.
Problem sa Merkelbahovim prevodom jeste taj to sugerie to da je Platonova denicija znanja
cirkularna, budui da (Merkelbach) das Erkennen des Grundes znai poznavanje razloga. Up.
Platons Menon, hrsg., ber. V. R. Merkelbach, Frankfurt a.M. 1988. lajermahov prevod sa begrndete Denken (Platon, Smtliche Werke 2, ber. V. Schleiermacher, Hamburg 1957) suvie je slobodan i neodreen. Ista je slabost i F. Grgievog prevoda aitias logismo kao domiljanje razloga.
Up. Platon, Menon, prev. i pri. F. Grgi, Zagreb 1997, str. 81.

91

Re logismos, i fonetski i semantiki bliska logosu, bukvalno znai

proraunvanje, ali i promiljanje i objanjenje. Nije nimalo udno to se kao
kljuni pojam u Platonovoj deniciji znanja u Menonu javlja jedan prvobitno
matematiki pojam, s obzirom na to da se u ovom dijalogu matematika uzima
za paradigmu etikog znanja. Aitia je sredinji pojam kako u Fedonu tako i u
potonjoj Aristotelovoj teorijskoj lozoji. Obino se prevodi kao uzrok, mada
vie odgovara naem pojmu razloga. Stoga smo i predloili prevod objanjenje
razloga. Za onoga koji, dakle, ume da adekvatno objasni povezanost nekih naih
verovanja, i to na taj nain to jedno verovanje objanjava drugo, kaemo da
poseduje znanje.
To da svako znanje pretpostavlja davanje adekvatnog objanjenja
Platonov Sokrat tvrdi ne samo u Menonu ve i u drugim svojim dijalozima. Na
jednom mestu u Fedonu izjednaava se episteme sa ispravnim logosom,20 dok se
na drugom mestu u istom dijalogu kae da ovek, koji poseduje znanje, mora
biti u stanju da objasni ono to zna.21
Isto tako u Gozbi svetenica Diotima u jednom retorikom pitanju
otkriva kako tajnu ispravnog mnenja, tako i znanja koje uvek podrazumeva
logos. Naime, ona se pita: Ako neko ispravno misli, a da za svoje miljenje nije
u stanju da navede razlog, ne znai li da to nije ni znanje jer kako neto moe
biti znanje to ne poiva na razlogu ni neznanje jer kako bi bilo neznanje ono
to pogaa istinu?22
Inae, sama sintagma logon didonai, moe se prevesti na vie naina,
pri emu svi ti prevodi upuuju na epistemoloki aspekat tog izraza, poevi od
konkretnog prevoda sa poloiti raun preko prevoda tog izraza sa potkrepiti,
opravdati do neto neutralnijeg prevoda sa objasniti koji vie odgovara
naunom miljenju i diskutovanju.
U pogledu tog treeg uslova, koji treba da se zadovolji da bi se neto
smatralo znanjem, Teetet se izdvaja u odnosu na prethodne dijaloge ne samo po
sadrajnijem odreenju objanjenja (logos), ve i po tome to dovodi u pitanje
celu deniciju znanja koja ukljuuje adekvatno objanjenje.
U kontekstu celine Platonove lozoje to pobijanje moe izgledati
neobino i neoekivano, kao to je neobina i sama struktura poslednjeg dela
dijaloga, koji je i sam podeljen u dve tematski naizgled razliite, ali zapravo vrlo
povezane potceline. U prvom, opirnijem delu izlae se Sokratov tobonji san o
tome da ne postoji logos nekih stvari, i da su one, prema tome, nesaznatljive, te
se zatim vrlo detaljno pobija ta teorija, dok se u drugom delu dijaloga Platonov
Sokrat vraa samoj deniciji, i u tom kontekstu izlae tri interpretacije logosa.
Dijalog se zavrava aporijom u pogledu odreenja znanja. Postavlja se
20 Up. Phaed. 73a 1-7.
21 Up. Ibid. 76b 5-7.
22 Up. Symp. 202a 5-9.

92

pitanje da li je ta aporija neizbena posledica Platonovog rasuivanja o znanju ili

se ona moe prevazii. U produetku teksta nastojaemo da pokaemo zato je
njegovo razumevanje logosa krucijalno za trei neuspeli pokuaj da se denie
znanje. Takoe emo teiti da utvrdimo da li se iz negativno intonirane rasprave
u Teetetu ipak mogu izvui neke pozitivne tvrdnje o prirodi samog znanja.
Pre nego to preemo na izlaganje Sokratovog sna, kojim zapoinje trei
deo dijaloga Teetet potrebno je istai vrlo vaan epistemoloki uslov koji znanje
mora, prema Platonovom miljenju, da zadovolji da bi se uopte smatralo znanjem.
Taj uslov glasi da znanje ne moe poivati na neemu to se ne zna.23 Subjekat
zna neku stvar samo ukoliko zna sve ono na ta referiraju termini sadrani u
objanjenju ili deniciji (logosu) te stvari. Tako, na primer, ako denicija lika
glasi ono to prati boju ili pak ono to ograniava telo, onda Sokrat zna ta
je lik samo ukoliko zna ta je boja ili pak telo.24
Kada se taj uslov da znanje mora ne sme poivati na neznanju, povee
sa Platonovim stavom da svako znanje iziskuje objanjenje, javlja se regres. Jer,
prema ovom poslednjem zahtevu, ja znam neku stvar, ukoliko imam istinito
objanjenje te stvari, dok prema zahtevu da svako znanje ne sme poivati neem
to se ne zna, ja moram znati sve ono, na ta referiraju termini, sadrani u
objanjenju te stvari, to opet iziskuje istinito objanjenje, koje sa svoje strane
iziskuje znanje o onome na ta referiraju termini, sadrani u objanjenju, i tako
unedogled.25 Na pitanje o tome da li se regres u objanjenju moe zaustaviti u
neemu neobjanjivom, alogosnom, odgovara nam Platon jednim snom koji je
Sokrat toboe usnio.

3. SOKRATOV SAN I NJEGOVO POBIJANJE

Rasprava o treoj deniciji znanja ne zapoinje interpretacijama logosa
- pojma, koji se pridodaje istinitom verovanju kako bi se upotpunila denicija
znanja - ve jednim snom. Snovi se mogu protumaiti na razliite naine, a mi
emo nastojati da doemo do one interpretacije sna kojom se povezuju dve
razliito strukturirane potceline poslednjeg dela Teeteta. Pravilnim razumevanjem
sna i njegovog dijalektikog zapleta moe se doi do nekih pozitivnih zakljuaka
vezanih za Platonovo shvatanje znanja, to bi trebalo da nam poslui da izaemo
iz aporija u koje nas je uvukao njegov Sokrat.
23 U svom tekstu o Teetetu Gejl Fajn taj uslov nespretno formulie tako to kae da znanje mora
poivati na znanju, te bi ga stoga, po naem miljenju, trebalo preformulisati u zahtev da bi svako
znanje ne sme poivati na neznanju. Up. G. Fine, Knowledge and Logos in the Platos Theaetetus,
in: Philosophical Review (1979), naroito p. 367.
24 Up. Men. 75c8-d7.
25 Up. G. Fine, Knowledge and Logos in the Platos Theaetetus, pp. 367-8.

93

U koje svrhe Platon uvodi teoriju iz sna pitanje je, koje se samo od sebe
namee. Zato odmah ne pree na razmatranje logosa, pa potom na preispitivanje
tree denicije, nego je dalje uslonjava uvoenjem sna u kome se elaborira
teza o saznatljivosti elemenata i sloenijih celina. Treba, ini se, pretpostaviti
da postoji povezanost izmeu iznoenja teorije, koju je Sokrat toboe usnio26 i
njenog pobijanja,27 sa shvatanjem po kome je znanje istinito verovanje spojeno
sa logosom.
Prvo da vidimo o emu to glas u Sokratovom snu govori. On kae da
elementi neke sloene tvorevine i sama ta tvorevina nisu uopte ili nisu na isti
nain saznatljivi. Dok o onome to je sloeno postoji logos, prvi elementi (ta
prota stoicheia), iz kojih je sve sastavljeno, mogu se samo opaziti i imenovati, ali
o njima nema logosa.28
Nije odmah jasno ta to znai da o primarnim konstituentima svega ne
postoji logos. Moda bi nam u odgovoru na to pitanje mogle pomoi Platonove
rei kojima se kae da se elementima ne moe pripisati niti da jesu niti da
nisu, kao ni apstraktni izrazi tipa po sebi, svako pojedino.29 Njihov vlastiti
logos jeste toliko vlastit da je odeljen od svih drugih, te se s pravom moemo
upitati kako je uopte mogu logos koji je odeljen od svih drugih. ini se da
je zahtev teoretiara u snu samopobijajui. Naime, odricanjem da se bilo ta
moe pripisati elementima, pa i sami bazini predikativni izrazi jeste ili nije,
zapravo se armie - ako nita drugo ono bar - predikat kojim im se odrie bilo
kakva predikacija.
Tajna moda lei u znaenju koji logos u ovom neobinom snu ima.
Istovremeno je to jedno od znaenja, koja se na kraju dijaloga tematizuju. Iz
tumaenja uloge, koju pojam logosa ima u ovom kontekstu, proizale su dve
razliite i podjednako uticajne interpretacije ovog dela dijaloga. ini se da bi
Teeteta trebalo itati unazad u tom smislu da je potrebno poi od tri konotacije
logosa, koje se izlau na kraju dijaloga, i pomou njih deifrovati san.
Po prvoj interpretaciji, nazvanoj semantikom, iji je najznaajniji
predstavnik Gilbert Rajl (G. Ryle)30, teorija o elementima reena u snu kao i Teetet
u celini predstavljaju jednu etapu u razvoju Platonove teorije logosa, koja vrhuni
u uvidu, najpotpunije artikulisanom u poznom Sostu, da znanje pretpostavlja
sloenije semantike jedinice, reenice i sudove, a da elementi logosa, imena,
nisu u stanju da zadobiju istinitosnu vrednost, kako je to Platon mislio u vreme
pisanja Kratila.
26 Up. Theat. 201d 8-202c6.
27 Up. Ibid. 202d 8-206c2.
28 Up. Ibid. 201d 9-e4.
29 Up. Ibid. 202a 3-4.
30 Up. G. Ryle, Logical Atomism in Platos Theaetetus, Phronesis 35 (1990), pp. 21-46.

94

Prema tom interpretativnom stanovitu Platon u Teetetu, dodue, uvia

znaaj reenica, ali ne otkriva naine na koje su one formirane, to je dostignue
tek dijaloga Sost. Ta razvojna hipoteza semantike interpretacije potkrepljuje se
ve spomenutim mestom u tekstu31, na kome se eksplicitno kae da se elementi
samo mogu imenovati, a da se logos odnosi na sloene stvari. Onako kako se
elementi spajaju obrazujui na taj nain sloene stvari isto tako se imena spajaju u
sloenije semantike jedinice koje se nazivaju logosom. O elementima ne postoji
logos. Znai li to da se o elementima ne mogu uopte izricati reenice? I da li je to
smisao stanovita po kome se elementima ne moe pripisati logos?
Bliska semantikoj interpretaciji jeste vrlo uticajna studija na nemakom
govornom podruju G. Prausa32, koji takoe smatra da se Platonova lozoja
moe itati u evolutivnom kljuu, pri emu taj razvoj na zanimljiv nain tumai
kao Platonovo vlastito emancipovanje od primesa eleatizma karakteristinog
za klasinu teoriju o idejama. On zastupa tezu po kojoj je razvoj u Platonovom
shvatanju logosa od pukog agregata imena, kakvo nalazimo u dijalozima srednjeg
perioda, do koncepta logosa koji poiva na njegovoj simplokijskoj prirodi u Sostu,
nastao usled promena u njegovoj koncepciji ideja.
Za razliku od semantike interpretacije i uopte komentara sa angloamerikog prostora Praus smatra da se u Sokratovom snu ponavlja rano uenje
o idejama.33 I pored toga to ovaj autor zapaa da Platon koristi za ilustraciju
elemenata primere ulno opaljive, pojedinane stvari, on ih tumai kao ideje, te je
kritika sna izloena u Teetetu, prema njegovom miljenju, Platonova samokritika.
On naglaava da se idejama u dijalozima srednjeg perioda pripisuju upravo
ona svojstva, koja imaju elementi u Teetetu, budui da se elementi opisuju kao
jednostavni po sebi entiteti.
Najvei problem u vezi sa Prausovom interpretacijom lei u pogrenom
lociranju onoga na koga se odnosi kritika otrica tog dijaloga. Platon sigurno
kritikuje empirijski pojam znanja, dok uenje o idejama uopte ni ne pominje, a
reju eidos se Platon ne koristi tako to bi njome nazvao elemente, nego sloene
celine, koje se iz tih elemenata sastoje.34
Sem toga, razlike u opisu ideja i primarnih sastojaka su, po naem miljenju,
mnogo vee, nego to misli Praus. Ukazaemo na neke najuoljivije. Prvo, Platon u
Fedonu i u Dravi eksplicitno kae kako ideje saznajemo posredstvom logoi, dok u
Teetetu ispituje da li uopte o elementima moe da bude bilo kakvog logosa. Drugo,
u Teetetu elementi mogu biti i sastojci ulno opaljivih stvari, dok se u dijalozima
iz srednjeg perioda ideje opisuju kao transcendentne u odnosu na pojedinane,
ulno opaljive stvari.
31 Up. Theat. 202b 3-202c2.
32 Up. G. Prauss, Platon und der logische Eleatismus, Berlin 1966.
33 Ibid. S. 173.
34 Up. Theat. 203e 2, 205d 4.

95

Slino semantikoj interpretaciji Praus teoriju logosa u Teetetu tumai

kao prelaz prema razvijenoj koncepciji koju nalazimo u Sostu. Ostaje da se vidi
da li su lozo semantike interpretacije i Praus u pravu kada pozne dijaloge i
znaenje logosa u njima interpretiraju polazei od razvojne hipoteze.
U jednom su sigurno u pravu. U Sostu Platon daje najobuhvatniju
teoriju logosa, i uspeva da izbegne paradoks koji se tie lanih i kontradiktornih
sudova. Isto tako je tano da pojam logosa na tom mestu u Teeteta ne vri samo
epistemoloku funkciju, nego znai reenicu sloenu od imena kao elemenata
logosa. Problem je u tome to semantika interpretacija tu injenicu prenaglaava.
Naime, intencija ovog vanog dela Teeteta nije u tome da se ukae na razliku
izmeu funkcije imena i funkcije koju vre kompleksnije semantike jedinice:
reenice ili sudovi.
Platon ne uvodi teoriju iz sna da bi ukazao na razliku izmeu rei i
reenica, ve da bi pokazao kako objanjenje neke celine zavisi od objanjenja
njenih delova i vice versa. Semantiki pravac u tumaenju sna u Teetetu samu
teoriju u snu izdvaja iz njenog konteksta, a to je epistemoloka diskusija
o problemu objanjenja ili obrazloenja naih verovanja. Ukoliko logos
protumaimo kao sloeniju semantiku jedinicu, postavlja se pitanje po emu
se onda znanje razlikuje od sluajno tanog verovanja, budui da i znanje i
istinito verovanje treba da budu jeziki artikulisani.
I sam tekst, po naem miljenju, se protivi semantikoj interpretaciji sna
i uloge pojma logosa u njemu. Kada Platonov Sokrat kae da su elementi toliko
izdvojeni iz svega i apstraktni u odnosu na sve, te im se ak ne mogu pripisati ni
predikativni izrazi jeste i nije, ini se, kao da kae da se o elementima ne mogu
izrei bilo kakve reenice.35 S druge pak strane, i Sokratova reenica, kojom se
porie da se elementima mogu pripisati predikati jeste i nije i izrazi tipa po
sebi, jeste reenica o elementima. Dakle, reenica o tome da ne postoje reenice
o elementima je samopobijajua. Potom, ako je tano da su elementi opaljivi,
moralo bi biti tano i mnogo tota drugo to se odnosi na to opaanje; drugim
reima, ne vidi se razlog zato ne bi bile saoptive i informacije tipa ko, kada i
gde opaa elemente.
Mnogo je uverljivija interpretacija sna36, koja logos ne tumai kao
kompleksnu semantiku jedinicu. Snu vie odgovara Sokratovo drugo
odreenje logosa, po kome je on dovrena analiza neke stvari, to jest

35 Up. Theaet. 202a.

36 Pristalice tog tipa interpretacije jesu noviji komentatori kao to su Bostok (Bostock), Fajn (Fine)
i Bernjejt (Burnyeat). Up. G. Fine Knowledge and Logos in the Platos Theaetetus, in: Philosophical Review (1979), pp. 370-78, D. Bostock, Plato s Theaetetus, Oxford 1988, pp. 202-09, M. Burnyeat, The Theaetetus of Plato, Indianapolis\Cambridge 1990, pp. 134-149.

96

nabrajanje svih elemenata iz kojih se ona sastoji. 37 Neku sloenu stvar, dakle,
znamo ukoliko imamo istinito verovanje o njoj, i ukoliko smo u stanju da
je analiziramo sve dok ne doemo do krajnjih, opaljivih konstituenata te
stvari. A oni, prema teoriji iz sna, nisu saznatljivi, i to ne stoga to se ne mogu
opisati reenicama, nego zato to se ne mogu dalje analizirati. ini se da je
upravo analitiki model38 znanja epistemoloko stanovite koje Platon pripisuje
teoretiaru u snu.
Slabost stanovita teoretiara u snu lei u tome to postoji asimetrija
izmeu saznatljivosti sloenih stvari i elemenata iz kojih se te stvari sastoje.39
Dakle, time to su po ovoj teoriji sloene stvari saznatljive, a elementi nesaznatljivi
kri se za Platona vrlo vaan epistemoloki uslov, koji smo izneli jo na poetku
razmatranja teorije iz sna, a to je da znanje ne moe biti zasnovano na neznanju.
Platon smatra da je potrebno najpre raistiti sa tom pogrenom pretpostavkom
kako bi logos mogao proizvesti znanje oslanjanjem na ono to je nesaznatljivo,
pre nego to pristupi ispitivanju uloge koji on stvarno ima u pretvaranju istinitih
verovanja u znanje.40 To je jedan od razloga zato se Sokratov san uopte i
uvodi.
U razvijeno pobijanje teorije o nesaznatljivosti elemenata Platonov
Sokrat ulazi prvo preko primera slova, ime kao da hoe da podvue slinost
izmeu elemenata azbuke i elemenata prirode, to ne znai da njegovo pobijanje
teorije o nesaznatljivosti elemenata treba deifrovati u fonetskom, grakom ili
nekom drugom lingvistikom kljuu.
Primeri elementarnih jedinica iz jezika, slova kao najmanjih jedinica
pisma, koriste se kako bi se ukazalo na emu treba da poiva i kakvog je karaktera
znanje o svakoj vrsti elemenata, dakle, ne samo onih jezikih. Pobijanje, koje
Sokrat uvodi preko primera razliitih tipova elemenata, znaajno je stoga to se
iz njega moe nazreti model znanja koji je Platon u Teetetu imao u vidu.
Razmotrimo, dakle, prvog zatoenika Platonovog Sokrata41, a to su
prva dva slova njegova imena. Prema teoriji u snu do objanjenja (logosa) sloga
SO dolazi se kada se nabroje svi elementi, iz kojih se on sastoji, a to su slova S
i O, dok se do objanjenja S i O ne dolazi analizom. O slovima, elementima

37 Up. Theaet. 207a.

38 I ako prihvatimo da Platon u Sokratovom snu opisuje analitiki model znanja, to ne znai,
kako ispravno zapaa Majls Bernijejt, da je opravdana Rajlova tvrdnja da su elementi logiki ili
semantiki elementi koji konstituiu istine i lai. Up. Myles Burnyeat, The Theaetetus of Plato, p.
163.
39 Up. Theaet. 202e.
40 J. Annas, Knowledge and language: the Theaetetus and the Cratylos, in: Language and Logos:
Studies Presented to G. E. L. Owen, ed. by M. Schoeld and M. Nussbaum, Cambridge 1982, p. 96.
41 Up. Theat. 202e 3.

97

pisma, nema logosa, a samim tim ni znanja, to znai da se oni ne mogu dalje
analizirati, iako ih je mogue opisati, rei da je, na primer, glas S suglasnik koji
izaziva um.42
Otrica Sokratovog argumenta usmerena je na pobijanje asimetrije
u saznanju slova i slogova. On prikazuje dilemu koja izvire iz dva alternativna
objanjenja toga ta jeste slog; naime, slog je ili a) zbir slova, ili b) zaseban entitet,
ija je forma razliita od slova.43 Dakle, ukoliko gore reeno, primenimo na
primer sa prva dva slova Sokratovog imena, onda u sluaju a) ako neko tvrdi da
zna slog SO , onda mora znati i njegova slova S i O, poto slog jesu slova iz kojih
se sastoji. I tako sledi da su i slogovi i slova podjednako saznatljivi, te je oborena
tvrdnja iz sna da su elementi nesaznatljivi.
Ako pak pretpostavimo b) da je slog zaseban entitet, to prema
Platonovom Sokratu, znai da nema delove, onda je podjednako nesaznatljiv kao
i elementi, ime kao da se negira saznatljivost bilo ega, kako celine, tako i delova.
U oba sluaja ispostavlja se da je neodriva tvrdnja po kojoj se slogovi mogu
saznati, a da su slova, koja ulaze u njihov sastav, nesaznatljiva.
Jednom delu Sokratovog rasuivanja, onom pod b), mogla bi se uputiti
primedba da iz pretpostavke da slog nisu samo njegova slova, ne mora slediti da
je on bez delova. To moe znaiti i da slog nije identian sa slovima koja ulaze u
njegov sastav, odnosno da se ne moe samo pomou njih objasniti. Platon je bio
svestan problematinosti tog poistoveivanja, te u Parmenidu44 brani tezu da je
celina neto jedno, koje se sastoji iz mnogo delova, ali nije identina sa njima.
Uzmimo za primer prva dva slova Sokratovog imena. Slog SO nisu
samo slova S i O, budui da ista slova mogu drugaije biti rasporeena tako da
sainjavaju jedan drugi slog OS. Slog nije agregat svojih delova, ve je jedna
strukturirana celina. Slog je slog, ukoliko ima sva slova, koja treba da ima, i
ukoliko su ta slova rasporeena na pravilan nain.
I tako postepeno dolazimo do drugog Sokratovog pobijanja teorije o
nesaznatljivosti elemenata. Da bi pokazao da znanje elemenata ne samo da nije
nemogue, nego je, naprotiv, fundamentalno u odnosu na svako drugo znanje,
on nas vraa u detinjstvo kada smo uili prva slova azbuke. Uili smo ih, kae
Sokrat, tako to smo prvo nauili da ih razlikujemo, to jest da ih prepoznajemo u
razliitim kombinacijama, recimo, jednom kao SO, a drugi put kao OS.
Slino tome, muzikom smo ovladali onda kada smo u stanju da sledimo
svaki pojedini ton kojoj ici pripada.45 Teorija iz sna se pretvara u alu,46 kako
42 Up. Ibid. 203b 2-3.
43 Up. Ibid. 203e 1-3.
44 Up. Parm. 157c 5-e1.
45 Up. Theaet. 206a 10-b3.
46 Up. Ibid. 206b 10-11.

98

kae Platonov Sokrat, zato to je u sticanju fundamentalnih znanja iz gramatike,

aritmetike i muzike usredsreivanje na elemente od presudnog znaaja. Elementi
jesu nerazdeljivi, ali nisu ni neobjanjivi, ni nesaznatljivi.
A objanjenje tih osnovnih sastojaka stvari sastoji se u opisu njihovog
mesta u sistemu i odnosa koji imaju sa drugim elementima tog sistema.
Argumentacija Platonovog Sokrata pokazuje da elemente ne treba posmatrati
nezavisno od drugih elemenata i celine kojoj pripadaju. Kada uimo slova, na
primer, ne uimo samo da ih identikujemo i meusobno razlikujemo, nego
uimo i kako da ih spojimo u slogove, a slogove u rei.
Fonemi ili grafemi se identikuju i meusobno razlikuju vidom i
sluhom,47 ali se ulnim opaanjem ne mogu shvatiti razliiti naini kombinovanja
elemenata azbuke u slogove i rei. Neka razvijenija sposobnost od ulnog
opaanja nam omoguava da proitamo i napiemo slova S i O u imenima
Sokrat, Aristotel i Aristoksen. Iako su ta imena dostupna naim ulima vida i
sluha, razumevanje svakog slova ponaosob kao i mesta, koje zauzima u ovim ili
nekim drugim reima pretpostavlja intelektualnu aktivnost znatno sloeniju od
ulnog prepoznavanja. Drugim reima, kada uimo da itamo i piemo sluimo
se vidom i sluhom, ali samo gledanjem i sluanjem neemo nauiti da ispravno
proitamo re na nekom jeziku.48
Znanje o elementima, koji ine osnovu pismenosti, ne moe se svesti
na prepoznavanje oblika i zvukova, nego je to znanje o slovima kao sastavnim
delovima slogova i rei, kako ispravno zapaa Bernijejt u svom komentaru
Teeteta.49 Za neko dete kaemo da je ovladalo azbukom ukoliko je sposobno da
uspeno obavi tri aktivnosti. Prvo, ono mora biti u stanju da identikuje svako
slovo te azbuke u vrlo razliitim kontekstima u kojima se javlja. Drugo, nuno
je da ih meusobno razlikuje. I tree, neophodno je da ume da slova spaja i
kombinuje u semantike jedinice koje nazivamo reima.
Opismenjavanje dece Sokratu koristi kao model za razumevanje
znanja odraslih. Za oveka kaemo da je ovladao nekim domenom ukoliko zna
elemente iz tog domena, i ukoliko je na osnovu tog znanja u stanju da shvati
sloene celine koje ti elementi sainjavaju. Ovaj zakljuak Platonovog Sokrata
u suprotnosti je sa stavom izreenim u njegovom snu, po kome se poseduje
znanje o predmetu ukoliko se on analizira na nesaznatljive sastavne delove.
Za razliku od pojma znanja iz sna sticanje znanja iz gramatike pretpostavlja
prvo uenje slova pa tek onda sloenijih celina, rei. To nije, meutim, znanje
o elementima po sebi van celine, zato to znanje slova ne pretpostavlja njihovo

47 Up. Ibid. 206a 5-7.

48 Up. Ibid. 163bc.
49 Nae itanje je na ovom mestu inspirisano Bernjejtovim komentarom. Up. Myles Burnyeat,
The Theaetetus of Plato, p. 211-212.

99

puko nabrajanje, ve sposobnost prepoznavanja slova u slogovima i reima.

Ukoliko zakljuke do kojih smo doli u Sokratovom pobijanju teorije
iz sna uoptimo, moemo utvrditi sledee: znanje elemenata neke discipline,
recimo, gramatike ili muzike, podrazumeva znanje sloenije struktuirane celine,
dok, s druge strane, znanje te celine podrazumeva znanje naina na koji se
elementi u njoj meusobno odnose. Stoga je potrebno odrediti mesto koje neki
element zauzima u kompleksnijoj strukturi, potom sistematski istraiti u kakvim
je sve vezama sa drugim elementima te iste strukture. Uverenje da saznanje mora
poivati na nesaznatljivim prvim elementima Sokrat, dakle, pobija tako to tvrdi
da se elementi mogu saznati, ali tek posredstvom njihovog poloaja i odnosa sa
drugim elementima u okviru pravilno ureene i struktuirane celine.
Time se, meutim, Teetetova i Sokratova odiseja oko odreenja znanja
ne zavrava. Predstoji nam odreenje logosa, sastavnog dela poslednje Sokratove
denicije znanja. Ali, ta je zapravo logos? Odgovor na to pitanje, to pokazuje
dosadanji tok naeg rada, nije nimalo lak.

4. TRI SHVATANJA LOGOSA ILI SOKRATOV

POSLEDNJI POKUAJ
Po prvom tumaenju logos je verbalno izraavanje verovanja, odnosno,
kako kae Platonov Sokrat, manifestacija miljenja kroz glas pomou glagola i
imenica.50 Platonov Sokrat takvo odreenje logosa vrlo brzo pobija,51 i to ne zato
to logos, sam po sebi, nije verbalno i fonetsko izraavanje miljenja. Naprotiv!
Razlog pobijanja lei u neem drugom. Svako ko poseduje govornu sposobnost
moi e da verbalno izrazi bilo koje istinito miljenje. Sva istinita miljenja su
verbalno iskaziva, a miljenje je razgovor due same sa sobom. Tako protumaen
pojam logosa ne moe posluiti za razlikovanje sluajno istinitog miljenja od
znanja, budui da ne unosi nijedan nov momenat u deniciju znanja kao istinitog
miljenja (verovanja).
Drugo tumaenje pojma logosa, koje Platonov Sokrat takoe pobija,
samo je prividno slino sa zakljukom iz sna. Po tom shvatanju, logos je nabrajanje
elemenata neke stvari52, te je stoga znanje neke stvari istinito verovanje o njoj
spojeno sa nabrajanjem svih njenih elemenata. U pobijanju takvog razumevanja
logosa Sokrat se opet koristi primerima slova i slogova.
Sokratov prigovor se, naelno govorei, sastoji u tome to se mogu tano
nabrojati elementi neke stvari, a da se ta stvar ne zna. Razmotrimo to na sledeem
50 Up. Theaet. 206d 1-4.
51 Up. Ibid. 206d-e.
52 Up. Ibid. 207a 1-2.

100

primeru. Dete moe ispravno da napie grko vlastito ime Theatetetos, a da

istovremeno ime Theodoros pogreno napie kao Teodoros.53 To pokazuje,
smatra Sokrat, da dete ne zna prvo slovo rei Theatetetos, budui da ga je u
drugoj situaciji pogreno napisalo. Poto je ve dokazano da se sloena stvar ne
zna, ukoliko se ne znaju njeni elementi, i poto dete ne zna da napie prvo slovo
imena Theatetetos, ono ne zna da napie ni to ime. Nije dovoljno da dete tano
napie neku re da bi se smatralo da ono i zna da napie tu re.
Ovim primerom Platon hoe rei da samo nabrajanje elemenata neke
stvari nije dovoljan uslov za znanje te stvari. Znanje o tome kako se jedna re
pie ne sastoji se samo u tome to emo umeti da je napiemo tano jednom ili
vie puta, nego u tome to emo znati da ispravno napiemo sva slova rei jednog
jezika u svim kontekstima u kojima se javljaju.
Na jednom mestu u Filebu54 tvrdi se da se nijedno slovo ne zna dok se ne
znaju sva, to e rei, da se pismenost ne sastoji u izolovanom prepoznavanju slova,
ve u sposobnosti povezivanja slova u rei u velikom broju razliitih sluajeva.
Ukoliko primer pisanja slova primenimo na samu episteme to onda znai da se ni
znanje ne sastoji u pukom listanju svih sastavnih delova neke stvari, bez uvianja
sistematskih odnosa koji elemente povezuje u celinu.
Tako treba protumaiti i drugi Platonov primer, s tim to se njime
ukazuje na jo jedan vaan momenat kada je re o znanju predmeta koji se sastoji
iz delova. On se odnosi na besmislen zadatak nabrajanja svih elemenata neke
stvari, kao kada bi neko traio da se nabroje svi vagoni Hesiodovih kola, kojih je
stotinu. Kada se trai da se navedu sastavni delovi jedne celine, onda to treba da
budu sutinski sastojci nekog predmeta, koji, funkcioniui na odreen nain,
ine tu stvar onim to ona jeste.55 Navoenjem ovog primera, kojim Platonov
Sokrat nastoji da pokae kako nabrajanje elemenata neke stvari ne predstavlja
njeno adekvatno objanjenje, on istovremeno kazuje kakvo bi trebalo da bude
adekvatno objanjenje tog tipa, i ono bi se sastojalo u navoenju onih elemenata
koji sainjavaju bit te stvari.
Tree shvatanje pojma logosa Platonov Sokrat odreuje na sledei
nain: biti sposoban navesti neki znak (semeion) po kojem se upitano od svega
razlikuje56, to e rei navesti distinktivna svojstva jednog predmeta u okviru
neke klase kojoj pripada. Uzmimo primer nebeskih tela. Tako, recimo, neko
53 Slian primer na srpskom jeziku bila bi dva vlastita imena fonetski i graki slina: Ljudmila
i Ljubica. Jednom dete tano napie vlasitito ime Ljudmila, a drugi put umesto imena Ljubica,
pogreno napie Lubica.
54 Up. Phil. 18c.
55 Prilikom opisa kola, o kojima Hesiod peva, ne treba nabrojati svih stotinu vagona, ve navesti
sutinske elemente, kao to su tokovi, osovina, koara, naslon i rudo, koji ine bilo koja kola, pa i
Hesiodova, onim to ta kola jesu. Up. Theat. 207 a-b.
56 Up. Ibid. 208c 7-8.

101

zna ta je Sunce ukoliko tvrdi da je ono najsjajnija zvezda, koja se u emu se

Platon i njegov Sokrat varaju kree oko Zemlje. Istinito mnenje da je Sunce
sjajna zvezda prerasta u znanje kada se odredi njegovo distinktivno obeleje
u odnosu na ostale zvezde, to jest kada se utvrdi da je ono najsjajnija zvezda.
Znanje podrazumeva sposobnost utvrivanja tako odreenog objanjenja koje
vai samo za tu stvar i ni za jednu drugu.
Drugi primer tie se znanja kao prepoznavanja Sokratovog sagovornika
Teeteta. Prvo se razmatra tvrdnja da je Teetet ovek koji ima nos, usta, oi, to
oigledno ne predstavlja njegovo distinktivno obeleje, budui da se pripisuje
i drugim ljudima. Dalje se Teetet specikuje kao tuponos i buljavih oiju, ali
poto se i ta svojstva mogu pripisati drugim ljudima, teko da bi se to moglo
smatrati Teetetovim znakom raspoznavanja.
U treem koraku Platonov Sokrat se poziva na svoje opaanje i trag u
njegovom pamenju u kome uva seanje o specinom obliku Teetetova nosa i
oiju. Potrebno je imati takav opis Teeteta, koji sadri svojstva intrinsina samo
Teetetu i nikome drugom. Komentatori dijaloga dodaju ono to nije u Platonovom
tekstu, ali to pojanjava Teetetovu specinost u odnosu na, recimo, Teodora
koji ga poznaje. Teodor veruje da se pred njim nalazi Teetet ne zato to je ima
opis o specinom obliku njegovog nosa, nego zato to se nalazi u jedinstvenom
kauzalnom odnosu sa njime.57
Tim primerom jo vie nego prethodnim Platon insistira na tome da
objanjenje, ali i istinito mnenje (verovanje) o nekom predmetu podrazumeva
poznavanje karakteristika svojstvenih samo tom predmetu. Sem toga, o Teetovoj
tuponososti mogue je imati i znanje i verovanje, to ovaj primer ini zgodnim
za pobijanje.
Platon pobija i ovo tree odreenje logosa tako to pokazuje da je
ta denicija ili cirkularna ili nedovoljna, ukoliko se tei utvrivanju razlike
izmeu istinitog verovanja i znanja. Poimo od druge mogunosti. Znati
Teeteta znai imati istinito verovanje o Teetetu potkrepljeno objanjenjem o
njegovom distinktivnom obeleju. Meutim, svako istinito verovanje o Teetetu
pretpostavlja promiljanje onoga to razlikuje Teeteta od drugih ljudi. Stoga,
teiti utvrivanju specine razlike koju bismo dodali istinitom verovanju,
ne predstavlja zapravo nikakav napredak, poto ve samo istinito verovanje
pretpostavlja konstatovanje te razlike.
Ukoliko hoemo da izbegnemo ovu tekou, moemo rei da je potrebno
ne samo imati istinito miljenje o distinktivnom obeleju Teeteta, nego i znanje o
tome. U tom kontekstu denicija postaje cirkularna, te se mora odbaciti. Drugim
reima, znanje se ne moe odrediti kao istinito verovanje potkrepljeno znanjem

57 Ovo vano zapaanje iznosi Gejl Fajl u svome tekstu. Up. G. Fine, Knowledge and Logos in
the Platos Theaetetus, pp. 390, 391.

102

o distinktivnom obeleju nekog predmeta ili o bilo emu drugom, jer je takva
denicija oigledno cirkularna.58
Dijalog Teetet se naglo zavrava utvrivanjem upravo ove aporije u vezi
sa odreenjem znanja, i to ba, gle ironije, na primeru Teeteta, glavnog junaka
ove Platonove epistemoloke drame. itaoci ostaju zbunjeni takvim zavretkom
koji nije u saglasnosti sa njegovim drugim dijalozima. Naime, Sokratovi neuspesi
da ukljui logos u deniciju znanja u Teetetu u suprotnosti su sa isticanjem u
drugim Platonovim delima toga da se upravo posredstvom logon didonai
istinito verovanje razlikuje od znanja.
Osim toga, nije jasno ni zato Platon odbacuje u Teetetu treu
deniciju znanja, koju prihvata u Menonu. Potrebno je uzeti u obzir neke
druge Platonove dijaloge, u kojima se raspravlja o slinim pitanjima, kako bi
se iz aporije eventualno izalo. U nastavku rada nastojaemo da razmotrimo
prednosti i mane tri izlaza iz nedoumica u koje nas je uvukla neumoljiva logika
Sokratovih pitanja.

5. IZLAZAK IZ APORIJE ILI TRI ZAMILJENA SRENA

KRAJA DIJALOGA TEETET
Platon nije lozof koji daje laka reenja, niti koji olako daje reenja,
to nikako ne znai da njegova rasprava o znanju u Teetetu ostavlja u potpunoj
nedoumici, o emu svedoi duga i vrlo razvijena recepcija ovog dijaloga. Prvi
izlaz iz aporetine diskusije u ovom dijalogu je ponudila Kornfordova klasina
interpretacija,59 po kojoj se Teetet zavrava aporetino, zato to se tu sve vreme
govori o empirijskom znanju. Da su predmeti za ijim objanjenjem tragamo
inteligibilni, a ne ulni, prema Kornfordovom miljenju, takve i sline tekoe se
ne bi ni javile. Stoga je potrebno uzeti u obzir uenje o idejama kako bi se izilo iz
klupka u koje se naa misao zaplie kada nastoji da odredi empirijsko znanje.
Znanje o idejama je jedino nepogreivo, dok je svako drugo znanje
samo istinito verovanje ili miljenje, manje ili vie potkrepljeno objanjenjem.
Kraj Teeteta bi trebalo razumeti kao potvrdu epistemoloke teorije iz Drave o
dve nesvodive sposobnosti: znanju i verovanju, koje se odnose na dva razliita
podruja stvarnosti.
58 ini se pak da je mogue izbei cirkularnost u treem pokuaju da se objasni pojam logosa
tako to bi se u deniens-u na mesto pojma znanja upotrebio neki drugi epistemiki pojam, na
primer, opravdanje ili potkrepljenje. . Lazovi s pravom ukazuje na ovu mogunost redenisanja
treeg Sokratovog pokuaja da se odredi objanjenje, ime bi se izbegla neposredna cirkularnost, ali bi se pojavila nova potekoa u obliku regresa u opravdanju. Up. . Lazovi, O prirodi
epistemikog objanjenja, Beograd 1994, str. 44-46.
59 F. M. Cornford, Platos Theory of Knowledge, London 1970.

103

Argumentacija u vezi sa treim znaenjem logosa kao distinktivnog

obeleja, naroito ide u prilog Kornfordovom itanju. Po njegovom miljenju,
tekoe sa samog kraja dijaloga neizbene su, zato to se rasprava vodi oko
znanja pojedinanih stvari kao to su Sunce ili Teetet, o kojima nema denicije
u pravom smislu te rei, to jest denicije kojom se otkriva sutina.60 ini se da
je ispravno Kornfordovo itanje poslednjih aporetinih odeljaka Teeteta.61
Platon je sigurno smatrao da nema znanja o Teetetu, iako nije sumnjao
u mogunost prepoznavanja njega ili bilo kog drugog pojedinca. I Platon
i Aristotel62 su bili miljenja da je istinsko znanje uvek znanje o optem, a ne
o pojedinanom. Cilj episteme (naunog znanja, odnosno znanja u pravom
smislu te rei) jeste razumevanje oveka kao takvog, koje se moe primeniti na
pojedinane ljude. Ali, obojica bi smatrala besmislenim rei da postoji episteme
o Teetetu.
Nisu, meutim, svi primeri u Teetetu sluajevi znanja o pojedinanim
stvarima. Sve ilustracije teorije iz Sokratovog sna predstavljaju primere znanja
opteg tipa, a ne znanja o ulno opaljivim, konkretnim stvarima. Kada Platonov
Sokrat govori o znanju slova, slogova, potom elemenata muzike, on ima u vidu
znanje opteg tipa, a ne konkretnih slova, recimo, od drveta ili bakra. Platon,
dodue, ne upotrebljava pojam eidos-a kako bi oznaio bilo koji od navedenih
entiteta. To se vidi i iz primera istog slova kojim poinju imena Theodoros
i Theaeatetos. O ovim sluajevima mogue je dati deniciju, kojom se otkriva
njihova sutina, i ona bi se na primeru sloga sastojala u navoenju svih njegovih
konstitutivnih elementa, odnosno slova.
Sem toga, objanjenja ideja jednako su podlona eksplanatornom
regresu poput objanjenja bilo ega drugog.63 Neko bi mogao rei da se regres u
objanjenju prekida postuliranjem ideja koje se saznavaju intuitivnim uvidom64;
a on nema argumentativnu, logosnu strukturu. Takva interpretacija ne bi bila
primenljiva na Fedona - gde uopte nema rei o intuitivnom uvidu, ve, naprotiv,
o diskurzivnoj techne logon a ni na Dravu u celini, u kojoj se dijalektiki i
noetiki momenat znanja meusobno dopunjuju.
60 Iz istog razloga i Aristotel smatra da se Sunce ne moe denisati. Up. Met. 1040a 26-30.
61 Up. F. M. Cornford, Platos Theory of Knowledge, naroito pp. 161-2.
62 Sledei Platona Aristotel vrlo esto tvrdi da je znanje uvek znanje opteg. Up. APo I, 31; Met.
1039b 27 1040a 7, 1086b 32.
63 Ovo taan uvid iznosi i Bernijejt u svom komentaru Teeteta. Up. M. Burnyeat, The Theaetetus
of Plato, Indianapolis/Cambridge 1990, p 238
64 Postoji itav niz autora, dodue, starijih generacija po kojima Platon odbacuje da znanje treba
da poiva na objanjenju, zato to smatra da je mogu intuitivni, nediskurzivni uvid u stvari. Up.
I. M. Crombie, An Examination of Platos Doctrines, vol. II, London 1963, p. 113; W. G. Runciman, Platos Late Epistemology, Cambridge 1962, p. 42; R. Robinson, Forms and Error in Platos
Theaetetus, in: Philosophical Review 59 (1950), pp. 52-5 itd.

104

Drugi izlaz iz aporetine rasprave s kraja dijaloga moe se traiti u onim

delovima Teeteta, u kojima se sugerie eventualno reenje. To je zakljuni deo
pobijanja Sokratovog sna, gde se govori o tome da se elementi ne objanjavaju
izolovano ve svojim meusobnim odnosima kao i odnosom prema celini kojoj
pripadaju. Takvo reenje nazvaemo koherentistikim, jer polazi od toga da je
Platon upravo tako razumevao znanje. Njega najizrazitije zastupa Gejl Fajn u
ve navoenom tekstu o Teetetu, kao i Dejvid Bostok i Majls Bernijejt u svojim
komentarima Teeteta.65 U nastavku ovog rada nastojaemo da pokaemo da je ovaj
tip tumaenja kako prihvatljiviji tako i interpretativno plodniji, izmeu ostalog,
i zato to razreava probleme s kojima ne uspeva da se izbori tradicionalni,
Kornfordov nain itanja Teeteta.
Po naem miljenju najvei nedostatak Kornfordovog itanja jeste taj
to se njime ne uoava da se nedoumice, problemi i aporije iz Teeteta ne moraju
reiti vraanjem na neto to je ve reeno u dijalozima srednjeg perioda, ve
da se mogui odgovori mogu nazreti u samom Teetetu. Upravo po tome to je
u stanju da prepozna one delove Teeteta, kojim se skicira izlazak iz misaonih
tekoa, koje su u njemu dosledno promiljene, koherentistiki tip itanja ima
prednost u odnosu na tradicionalno itanje ovog dijaloga.
To mu i omoguava da na ispravan nain izbegne eksplanatorni regres,
a da pri tome ne pribegne pozivanju na intuitivno znanje elemenata na kojima
poiva znanje celine koja se iz tih elemenata sastoji. Sastojci neke celine se mogu
saznati, kako potpuno tano istiu predstavnici koherentistikog itanja Teeteta,
tako to bi se objasnio njihov poloaj u toj celini, kao i odnosi u kojima se nalaze sa
drugim sastavnim delovima iste celine. Elemente apstraktnijih celina saznajemo
na slian nain, na koji uimo slova, ne toliko analizom slogova na slova, koliko
ovladavanjem principima kombinovanja i povezivanja tih elemenata u jednu
celinu, odnosno uspenim manipulisanjem elementima, pomou kojih gradimo
sloenije celine. To je zakljuak koji se nedvosmisleno namee iz paljivog i
detaljnog deifrovanja Sokratovog sna.
Drugo, koherentistiki tip itanja uoava dublju slinost izmeu
denisanja (logosa) kao navoenja elemenata u Teetetu i denisanja (logosa)
kao dieretike analize - opisane u poznim dijalozima - koja polazei od optijih
rodnih i vrsnih pojmova tei da doe do nedeljivog eidosa. Kornford kao da
ne uvia veze i analogije izmeu novog epistemikog modela, proizilog iz
pobijanja teorije iz Sokratovog sna, i dva metodska postupka: synagoge i diaresis
koji su opisani i razraeni u Fedru, Sostu, Dravniku i Filebu. Sem toga, brojne
65 Gejl Fajn najizrazitije zastupa stav prema kojem je Platonovo epistemoloko stanovite
koherentistiko. D. Bostok i M. Bernijejt, pisci dve najznaajnije monograje o Teetetu,
takoe smatraju da je odnos slova i slogova, elemenata i kompozicije u osnovi Platonovog
relacionistikog modela znanja. Prema njihovom miljenju, povezanost epistemoloke problematike u Teetetu sa novim konceptom dijalektike u poznim dijalozima, od presudnog je znaaja.

105

tekoe, u koje se zapliemo, kada teimo da promislimo na koherentan nain

pojam znanja ne mogu biti otklonjene tako to e se rei da se rasprava u Teetetu
zavrava aporetino, zato to je Platon u ovom dijalogu imao u vidu samo
nepouzdano empirijsko znanje.
Dakle, sloenom dijalektikom celine i njenih delova, razraenom
u Teetetu, Platon nagovetava jedan specian epistemiki model, koji je blisko
povezan sa dva postupka dijalektike metode synagoge i diaresis o kojima
Platon govori u drugim poznim dijalozima kojima Teetet pripada. U Sostu se,
na primer, lozof odreuje kao onaj koji ume kako da rastavi rodove u vrste,
tako i da pokae koji se pojmovi mogu sloiti, a koji ne.66 Sluei se upravo
tim metodskim postupcima lozof dolazi do znanja o neemu. Sistematska
interpretacija pojmova, hijerarhizovanih od onih najviih i najoptijih do
nedeljivih, koji su umreeni u jednu celinu, i ine je onim to ona jeste, predstavlja
zadatak lozofske episteme.
Opredeljujui se za jedan model tumaenja dublje intencije dijaloga
Teetet nismo eksplicitno odgovorili na pitanje, koje se postavilo na njegovim
poslednjim stranicama, pitanje, koje je pokrenulo celokupno nae istraivanje
sprovedeno u ovom radu. A to je ta jeste logos, ili, preciznije, koja je kljuna ili
koje su kljune njegove konotacije u Platonovoj epistemologiji.
U okviru koherentistikog tumaenja Platonovog pojma znanja G.
Fajn i M. Bernijejt nude dva razliita itanja logosa, a samim tim i dve razliite
interpretacije poslednje denicije znanja. U sueljavanju te dve interpretacije
Platonovog epistemolokog pojma logosa nastojaemo da proliemo vlasitito
stanovite, opredeljujui se za prihvatljivije itanje.
Poimo od reenja koje nudi G. Fajn. Ona smatra da upravo trea
denicija logosa sugerie koherentistiko itanje, odnosno interrelacionistiki
model znanja, te predlae reformulaciju te denicije kojom se izbegava njena
cirkularnost: Znanje o x jeste ispravno verovanje o x sa sposobnou da se
obrazuju objanjenja o tome kako se na ispravan nain x povezuje sa drugim,
odgovarajuim, meusobno povezanim objektima iz istog domena.67
Za razliku od G. Fajn, M. Bernijejt ne smatra da se iz tekoa aporetine
diskusije u Teetetu moemo izvui tako to emo ponuditi neku preformulaciju
denicije znanja koja uzima u obzir samo jedno specino znaenje logosa.
Ovaj autor s pravom tvrdi da ne treba suziti pojam logosa ne jedno od njegovih
znaenja. Naime, razliita znaenja logosa odreuju razliite vrste znanja o
razliitim objektima.68 Drugim reima, logos mora biti primeren objektu o kojem
se izrie. Na primer, dati logos o nekoj matematikoj teoremi nije isto to i
66 Up. Soph. 253d 9-e2.
67 Up. G. Fine, Knowledge and Logos in the Platos Theaetetus, p. 394.
68 Up. M. Burnyeat, The Theaetetus of Plato, p. 240.

106

dati logos o razliitim vrstama ptica na ostrvu Mitilena. Logos neke teoreme
jeste dokaz, dok u drugom sluaju logos znai diferenciranje, klasikaciju, kao
i objanjenje ponaanja razliitih vrsta ptica na pomenutom ostrvu. Ovakvim
razumevanjem epistemikog smisla logosa pokazuje se ogranienost reenja,
koje nudi G. Fajn, budui da se ono odnosi na jedan tip znanja koji podrazumeva
da objekat tog znanja bude neka sloena celina sastavljena iz delova.
Smisao Platonovog dovoenja u pitanje uloge, koju vri logos u
odreenju znanja u sva tri navedena znaenja, po naem miljenju, lei u tome
to svako od tih znaenja logosa ponaosob, izolovano od drugih, ne moe da
objasni pravu prirodu znanja. Sem toga, logos znai i sposobnost racionalnog
miljenja i razliite tipove objanjenja, koji predstavljaju rezultate racionalnog
miljenja. A sposobnost racionalnog miljenja manifestuje se i u artikulisanom
tvrenju, denisanju, analizi, klasikaciji, opravdanju, dokazu, objanjenju,69 to
e rei u svim onim delatnostima kojima stiemo znanje o neemu.
Pa ipak, nisu za Platona svi ti razliiti postupci jednako rangirani i od
iste vanosti, to nedovoljno istie Bernijejt u svojoj interpretaciji, ali je isto
tako tano da je njegov lozofski put obeleilo traganje za razliitim vrstama
logosa kojim se dolazi do znanja. Platon ne odustaje od svoje tenje da pronae
odgovarajui logos o nekoj stvari, a time i znanje o njemu, o emu uostalom
svedoe i dijalozi napisani posle Teeteta, ali sa punom sveu o imanentnim
tekoama jednog takvog poduhvata, o svim zamkama u koje moemo upasti
kada dosledno i konsekventno ispitujemo pojam znanja.

IRINA DERETI
Faculty of Philosophy, Belgrade

THE ROLE OF LOGOS IN PLATOS DEFINITION OF

KNOWLEDGE
Abstact: In this paper the role of the concept of logos in the Theaetetetus has been
analysed. In its rst part I criticize the semantic interpretations of the logos. At the
same time I give arguments in favor of some kind of coherentist understanding
of logos. Then I show that from the aporetic discussion in the dialogue, one can
nd a way out by means of a consequent interpretation of the so-called dream
of Socrates. Herein Platos Socrates refutes the theory according to which sorely
complexes are knowable, whereas the elements are unaccountable and unknowable,
but only perceivable. In doing this Plato indirectly demonstrates that there is in fact
knowledge of elements. And this knowledge is not based on perception, but on the

69 Up. Ibid. p. 240.

107

suitable logoi, in such a manner that those primaries are not accountable isolated
from each other, but only in their interrelations, and by the position they have in the
well ordered and structured whole.
Keywords: Plato, Theaetetus, logos, knowledge

108