qed

neobina teorija
svetlosti i materije

QED

Neobina teorija
svetlosti i materije
Riard Fajnman

Prevod
Milan M. irkovi

Naslov originala
Richard P. Feynman
QED: The Strange
Theory of Light and Matter
Copyright 1985 by Richard P. Feynman
Copyright 2010 za srpsko izdanje, Heliks
Izdava
Heliks
Za izdavaa
Brankica Stojanovi
Lektor
Vesna uki
tampa
Newpress, Smederevo
Tira
500 primeraka
Prvo izdanje
Knjiga je sloena
tipografskim pismom
Warnock Pro
ISBN: 978-86-86059-25-3
Smederevo, 2010.
www.heliks.rs

Sadraj

Predgovor

vii

Zahvalnica

xxi

1 Uvod

2 Fotoni estice svetlosti

34

3 Elektroni i njihove interakcije

74

4 Granice i nejasnoe

122

Unikatni primerak jednog od uvenih Fajnmanovih dijagrama

kojeg je svojeruno nacrtao i potpisao Riard Fajnman.

Predgovor
Pripovest o tome kako smo spoznali svetlost dramatina je i
puna preokreta sudbine.
Foton je najvidljivija elementarna estica: zadesite li se po
sunanom danu u sobi punoj praine, s otvorenim prozoriem,
videete mnotvo tih drugaria kako lete kroz sobu. Njutn je
sasvim logino zakljuivao da se svetlost sastoji od niza estica
(korpuskula), ali i on je gajio izvesne sumnje; difrakcija svetlosti
se lepo mogla opaziti ak i u sedamnaestom veku. Difrakcija i
drugi fenomeni su, na kraju, pokazali da je svetlost van svake
sumnje elektromagnetni talas. U Maksvelovim jednainama
elektromagnetizma, tom spomeniku fizici devetnaestog veka,
svetlost je formulisana kao talas. Onda se pojavio Ajntajn i
objasnio fotoelektrini efekat postulirajui da je svetlost suma
paketia (kvanta) energije. Tako su roene re foton i kvantna
teorija svetlosti. (Neu se na ovom mestu osvrnuti na uvenu
injenicu da je Ajntajn bio netrpeljiv prema kvantnoj mehanici
premda je i sam za nju zasluan.) U meuvremenu, od dvadesetih do etrdesetih godina prolog veka, fiziari su temeljno

viii

Predgovor

prouavali kvantno ponaanje materije (atoma). Tim pre je

nejasno zato je kvantno ponaanje svetlosti i njena interakcija
s elektronima odolevalo naporima najboljih i najmudrijih da
ga objasni, prevashodno Pola Diraka i Enrika Fermija. Fizika
je morala saekati da tri mladia, Fajnman, vinger i Tomonoga, koje su, izgleda, iskustva iz Drugog svetskog rata ispunila
i optimizmom i pesimizmom, dou do ispravne formulacije
kvantne elektrodinamike, odnosno teorije QED.
Riard Fajnman (19181988) bio je ne samo vrstan fiziar,
ve i izvanredna figura, raskona linost kakva meu teorijskim
fiziarima pre i posle njega nije viena. Tu i tamo, fiziari e u
trenucima dokolice porediti doprinose Fajnmana i vingera,
dvojice dobrih jevrejskih momaka iz Njujorka koji su roeni iste
godine, a umalo su iste godine i umrli. Ta besmislena diskusija
nema svrhu, ali pomenimo da je Dulijan vinger bio stidljiv
i povuen (iako se iza te spoljanje suzdranosti krila veoma
topla i dobroduna osoba) a Dik Fajnman izuzetno otvorena
linost, dobra graa za legendu. Po svojim bongo bubnjevima,
zabavljaicama i drugim detaljima paljivo gajenog imida koji
je vojska pokojnika s oduevljenjem pothranjivala, bez sumnje
je uz Ajntajna jedan od najvoljenijih teorijskih fiziara.
Briljantni ruski fiziar Lav Landau je imao uvenu logaritamski skalu za rangiranje teorijskih fiziara, na ijem vrhu
je bio Ajntajn. Dobro je poznato da je, formulisavi teoriju
faznih prelaza, poveao sebi rang za pola stepena. I ja imam
skalu po kojoj, ale radi, rangiram teorijske fiziare koje znam
lino ili po uvenju. Da, tano je: veina teorijskih fiziara je
glupa kao toak i na ovoj logaritamskoj skali imaju pozicije
blizu minus beskonano. redingera (o kome u vie kasnije)
svrstavam na vrh, ali Fajnman izvesno ne bi mnogo zaostajao.
Ne mogu vam rei gde sam ja na svojoj skali, ali pokuavam

Predgovor

ix

da se to vie zabavljam, s ogranienim talentom i resursima

na raspolaganju.
Samo da znate koliko je Fajnman bio zabavan! Negde na
poetku moje karijere pozvao me je da izaemo u noni klub.
Jedan njegov kolega objasnio mi je kako poziv znai da me je
ozbiljno shvatao kao fiziara, ali dok sam ja goreo od elje da
mu izloim svoje miljenje o JangMilsovoj teoriji, njega je
samo zanimalo ta mislim o nogama igraice na bini. Naravno,
u eri oboavanja medijskih zvezda, nikog nije briga za luckastog
fiziara koji svira bubnjeve i voli zabavljaice. Zato, priznajem,
moja skala zapravo vrednuje fiziare po formuli zabava puta
talenat. To je Landauova skala u koju je ukalkulisana zabava,
te Ajntajn na njoj pada, a Landau se uspinje (Landau je izvodio sjajne neslane ale dok ga se KGB nije doepao).
Danas, tridesetak godina posle izlaska u noni klub, osetio sam se poaenim kada me je Ingrid Gnerlih iz izdavake
kue Princeton University Press zamolila da napiem uvod za
novo izdanje uvene Fajnmanove knjige QED: Neobina teorija
svetlosti i materije. Prvo da priznam: pre toga nisam proitao
QED. Kada je delo objavljeno 1985. upravo sam bio zavrio svoju
prvu knjigu iz popularne nauke, i manje-vie sam se drao pravila da ne itam druge knjige iz popularne fizike iz bojazni da
bi mogle uticati na moj stil. Zato sam knjigu koju mi je Ingrid
poslala proitao bez ikakve prethodne predstave o tom delu a
ipak duboko svestan njegove vrednosti. Neizmerno sam uivao itajui i beleio sam pritom svoja zapaanja.
Pogreio sam to je nisam ranije proitao, naroito zato to
nije re o uobiajenoj knjizi iz popularne fizike. Kad mi je Stiven Vajnberg 1984. godine predloio da napiem knjigu te vrste
i ugovorio mi sastanak sa svojim urednikom u Njujorku, dao
mi je koristan savet. Rekao je da se veina fiziara koji se late

Predgovor

pisanja takve knjige ne mogu odupreti porivu da objasne sve,

dok italac laik samo hoe da stekne iluziju kako je razumeo
materiju i eli da upamti nekoliko bombastinih rei kojima
bi mogao zadiviti drutvo na koktelima.
Smatram da je Vajnbergov stav, iako donekle cinian, u velikoj
meri ispravan. Setimo se ogromnog uspeha Hokingove knjige
Kratka povest vremena (koju nisam proitao iz pomenutog
razloga). Nekadanji kolega s Kalifornijskog univerziteta, istaknuti fiziar, sada profesor na Oksfordu, jednom mi je pokazao
reenicu iz te knjige. Obojica smo uzaman pokuali da dokuimo njen smisao. Stoga sam hteo da budem siguran kako svaka
reenica u ovoj knjizi, iako naizgled bizarna da bizarnija biti
ne moe, ima smisla. Ali morate paljivo da razmislite o svakoj
reenici i date sve od sebe da shvatite o emu Fajnman govori
pre nego to nastavite da itate. U suprotnom, siguran sam
da ete se izgubiti bez nade za povratak. Nije fizika bizarna,
ve nain na koji je predstavljena. Najposle, i naslov obeava
neobinu teoriju.
Kako je Fajnman bio takav kakav jeste, odabrao je da postupi
sasvim suprotno Vajnbergovom savetu (koji igrom sluaja ni
sam nisam do kraja sledio pogledajte moje zapaanje o teoriji grupa neto nie u tekstu). Fajnman je u zahvalnici ocrneo knjige iz popularne fizike, istakavi da se u njima postie
navodna jednostavnost tako to se opisuje neto drugo, neto
to je uveliko izmenjeno pa se bitno razlikuje od onog to autor
navodno opisuje. Umesto toga, zacrtao je sebi da opie QED
itaocu laiku bez izobliavanja istine. Zato ovo delo ne smatrajte tipinom knjigom iz popularne fizike. S druge strane,
ona nije ni udbenik, ve udna meavina.
Da bih objasnio kakva je ova knjiga, pomoi u se Fajnmanovom analogijom, donekle izmenjenom. Prema Fajnmanu,

Predgovor

xi

QED moete savladati na dva naina: ili nakon sedmogodinjeg

obrazovanja iz fizike ili itanjem ove knjige. (Brojka je donekle
preuveliana: u dananje vreme bistar student bi posle zavrene srednje kole i s odgovarajuim usmeravanjem to verovatno postigao za manje od sedam godina.) Dakle, i nemate
izbora, zar ne? Naravno, valjalo bi da odaberete itanje ove
knjige! ak i ako razmiljate nad svakom reenicom kako sam
vas savetovao, ne bi trebalo da je itate due od sedam nedelja, nipoto sedam godina.
Po emu se razlikuju pomenuta dva naina? Evo moje verzije
analogije: majanski svetenik objavljuje da e vs, prosenog
pripadnika majanskog drutva, za izvesnu nadoknadu nauiti da mnoite dva broja na primer, 564 i 253. Kae vam da
zapamtite tabelu veliine 9x9, a potom i da naete dve poslednje cifre brojeva koje treba da pomnoite (dakle, 4 i 3) i da
kaete ta se nalazi u eliji na preseku etvrtog reda i tree
kolone tabele. Vi kaete dvanaest. Nauili ste kako treba da
zapiete 2 i prenesete 1, tagod to znailo. Posle toga, treba da
kaete ta je u eliji na preseku estog reda i tree kolone (18),
emu ete, kako vam je naloeno, dodati broj koji prenosite.
Naravno, morali biste godinu dana uiti da sabirate. Sad vam
je jasno na ta mislim. To biste nauili poto biste platili kolarinu na prestinom univerzitetu.
Umesto toga, jedan domiljat tip po imenu Fajnman obraa
vam se: Ma, ako zna da broji, ne mora da ui sve te otmene
stvari o prenoenju i sabiranju! Samo skupi 564 tegle, potom u
svaku stavi 253 oblutka, izvrni sadraj svih tegli na ogromnu
gomilu i prebroj sve oblutke. To je odgovor!
Dakle, Fajnman ne samo da vas ui kako da mnoite, ve
vam temeljno objanjava ta rade visoki visoki svetenici i njihovi uenici, oni ljudi sa doktoratima sa prestinih univerziteta!

xii

Predgovor

S druge strane, ako nauite da mnoite na Fajnmanov nain,

ne biste ba mogli da se prijavite za posao raunovoe. Kad
bi ef zatraio od vas da po itav dan mnoite velike brojeve,
bili biste iscrpljeni, a studenti univerziteta visokosvetenstva
bi vas ispraili.
Dopustite da itaoce ovog uvoda svrstam u tri kategorije:
(1) studenti koje bi ova knjiga mogla nadahnuti da magistriraju na kvantnoj elektrodinamici, (2) inteligentni laici koje
zanima kvantna elektrodinamika i (3) profesionalni fiziari
poput mene.
Ako pripadate prvoj kategoriji, ova knjiga e vas neizmerno
nadahnuti i podstaknuti toliko da ete poeleti odmah da
se bacite na udbenik iz kvantne teorije polja. Uzgred, QED
se danas smatra relativno jednostavnim primerom kvantne
teorije polja. Ali, kao u analogiji, po itanju ove knjige neete
automatski postati strunjak. Morate da nauite ono to Fajnman naziva zahtevan, efikasan nain mnoenja brojeva. Uprkos Fajnmanovoj obnarodovanoj elji da sve objasni od samog
poetka, on vidljivo posustaje u tome kako tekst odmie. Na
primer, na 86. strani i na slici 56, jedva da je objasnio bizarnu
zavisnost od P(A do B) na intervalu I, i vi, naprosto, morate
da mu verujete na re. U knjizi Orahova ljuska, ta zavisnost
je izvedena. Slino je i sa formulom za E(A do B) opisanoj u
fusnoti na 88. strani.
Ukoliko ste u drugoj kategoriji, istrajte i biete nagraeni,
verujte mi. Ne brzajte. ak i ako preete samo prva dva poglavlja, prilino ete nauiti. Zato je ovu knjigu tako teko itati?
Vratimo se majanskoj analogiji: to je kao da uite nekog da
mnoi pomou tegli i oblutaka, a on ne zna ak ni ta je tegla
ili oblutak. Fajnman pokuava posredno da vam objasni stvari
govorei o fotonima od kojih svaki ima malu strelu, i kako

Predgovor

xiii

sabirate i mnoite ove fotone, smanjujui i rotirajui ih. To je

sve vrlo zbunjujue, i ne smete dozvoliti da vam panja popusti ni na trenutak. Uzgred, strelice su samo kompleksni brojevi
(kao to se objanjava u napomeni na stranicama 60 i 61), i ako
ve poznajete ovaj skup brojeva (i tegle i oblutke), razmatranje
bi moglo biti neto jasnije. Ili ste, moda, od onih Vajnbergovih tipinih italaca laika, kojima je dovoljna iluzija da neto
razumeju. U tom sluaju, mogla bi vas zadovoljiti normalna
knjiga iz popularne fizike. Ponovo u se vratiti na majansku
analogiju: normalna knjiga iz popularne fizike ne bih vas optereivala tabelom dimenzija 9x9, prenoenjem, teglama ili oblucima. Iz nje biste se obavestili da visoki svetenici znaju kako
da naprave trei broj pomou dva data broja. Zapravo, urednici knjiga iz popularne fizike insistiraju na tome da autori piu
na taj nain kako ne bi zaplaili i odvratili kupce (detaljnije o
tome neto kasnije).
Na kraju, ako spadate u treu kategoriju, prieljkujete puni
uitak. Premda se i sam bavim kvantnom teorijom polja i znam
ta je Fajnman radio, ipak neizmerno uivam kada se u knjizi
susretnem s poznatim fenomenom objanjenim na zasenjujue
originalan i neobian nain. Uivao sam dok sam itao Fajnmanovo objanjenje zato se svetlost kree u pravoj liniji ili kako
funkcioniu soiva za fokusiranje (na 56. stranici: Usporavanjem svetlosti koja prolazi kraim putevima moe se izvesti trik
s Prirodom tako da se sve male strelice okrenu za isti ugao).
Vama, i samo vama, otkriu zato je Fajnman drugaiji od
veine profesora fizike. Zapitajte nekog profesora fizike zato je,
kada je re o refleksiji svetlosti od staklene povrine, dovoljno
razmatrati samo refleksiju od prednje i zadnje povrine. Tek
nekolicina znaju odgovor (102. strana). Nije to zato to profesori fizike nisu dovoljno ueni, ve im ne pada na pamet da se

xiv

Predgovor

to zapitaju. Prouie standardni Deksonov udbenik, poloiti

ispit i toliko od njih. Fajnman je dozlaboga dosadan mali koji
stalno zapitkuje zato!
Poto uvedosmo tri kategorije italaca (ambiciozni student,
inteligentni laik, strunjak), svrstaemo i knjige iz fizike u tri
kategorije: udbenici, knjige iz popularne fizike i dela koja
zovem izuzetno teke knjige iz popularne fizike. Ova knjiga
redak je primer dela iz tree kategorije i, u izvesnom pogledu,
posrednik izmeu udbenika i knjige iz popularne fizike. Zato
je tako malo knjiga iz ove tree kategorije? Zato to izuzetno
teke knjige iz popularne fizike na smrt plae izdavae. uvena
je Hokingova izjava da svaka jednaina prepolovljuje prodaju
knjige iz popularne nauke. Ne sporim da je to naelno istina,
ali bih voleo da se izdavai manje plae. Nije toliko re o broju
jednaina, ve pre o tome da li bi knjige iz popularne nauke
trebalo da sadre potenu predstavu tekih koncepata. Kada
sam pisao Bojaljivu, mislio sam kako je neophodno objasniti
teoriju grupa da bi se razmotrila simetrija u modernoj fizici.
Pokuao sam da ove koncepte uinim prijemivijim pomaui
se malim simbolima: kvadratiima i kruiima u koje su upisana
slova. Ali prema elji urednika, pojednostavljivao sam izlaganje dok od njega nije ostalo gotovo nita, a potom sam to to
je preostalo premestio u dodatak. Fajnman je, s druge strane,
umeo da poentira onako kako ne ume svaki fiziar pisac.
Dopustite da se vratim teim delovima u Fajnmanovoj knjizi.
Mnogi itaoci ove knjige ve su uli neto o kvantnoj fizici. Zato
e se s pravom zbunjeno zapitati, na primer, gde je talasna funkcija koja ima tako upadljivo mesto u drugim popularnim izlaganjima o kvantnoj fizici. Kvantna fizika dovoljno je zbunjujua
kako jednom ree neki mudrac: ta e ti droga kad ima kvantnu
fiziku? Hajde da spasem zbunjenog itaoca daljeg mozganja.

Predgovor

xv

Ervin redinger i Verner Hajzenberg su bezmalo u isto vreme

izmislili kvantnu mehaniku. Recimo, redinger je uveo talasnu
funkciju odreenu parcijalnim jednainama da opie kretanje elektrona, poznatu kao redingerova jednaina. Nasuprot
tome, Hajzenberg je mistifikovao, govorio je o operatorima
koji se primenjuju na neto to je zvao kvantna stanja. Uveo je
u fiziku uveni princip neodreenosti, koji kae: to se preciznije meri, na primer, pozicija kvantne estice, njen impuls je
neodreeniji i obrnuto.
Formalne teorije dvojice fiziara vidno se razlikuju, ali su se
rezultati koje predviaju za svaki fiziki proces uvek poklapali.
Kasnije se pokazalo da su dva formalizma identina. Danas se
od svakog prosenog studenta oekuje da lako prelazi iz jednog formalizma u drugi, primenjujui ih ve prema tome koji
je prigodniji datom problemu.
est godina kasnije, 1932. godine, Pol Dirak je predloio trei
formalizam neto jednostavnijeg oblika. Dirakova ideja je, po
svemu sudei, bila zaboravljena sve do 1941. godine, kada je Fajnman razvio i definisao ovaj formalizam, koji je postao poznat
kao formalizam funkcionalnih integrala, ili formalizam suma
svih istorija. (Fiziari se ponekad pitaju da li je Fajnman ovaj
formalizam razvio ne znajui za Dirakov rad. Istoriari fizike
su utvrdili da je odgovor odrian. Na zabavi u klubu Prinstonskog univerziteta, gostujui fiziar Herbert Dele predstavio je
Fajnmanu Dirakovu ideju, a Fajnman je po razradio formalizam
pred zadivljenim Delom. Proitajte lanak iz asopisa Reviews
of Modern Physics iz 1986. godine autora S. vebera.)
Fajnman se u ovoj knjiici iz petnih ila trudi da objasni
upravo taj formalizam. Na primer, na 41. stranici, kada sabira sve
te strele, zapravo integrali (to je, naravno, termin za sabiranje
iz matematike analize) amplitude pridruene svim moguim

xvi

Predgovor

putanjama koje je foton mogao da sledi da bi doao od take

S u taku P. Otud termin formalizam funkcionalnih integrala.
Alternativni izraz sumiranje istorija takoe ete lako shvatiti.
Da su pravila kvante fizike relevantna za deavanja na makroskopskom, ljudskom nivou, bile bi mogue sve alternativne
istorije: Napoleon bi pobedio kod Vaterloa ili bi Kenedi izbegao
atentatorov metak, a svaka istorija bila bi povezana s amplitudom koju sumiramo (sumiranje svih strelica).
Ispostavlja se da funkcionalni integral, kao funkcija konanog stanja, zadovoljava redingerovu jednainu. Funkcionalni
integral je, u sutini, talasna funkcija. Zato je formalizam funkcionalnih integrala jednak redingerovom i Hajzenbergovom
formalizmu. Zapravo, Fajnman i Hibs su napisali udbenik u
kome je ova jednakost jasno objanjena. (Da, Fajnman je pisao
i udbenike znate ve, one dosadne knjige iz kojih uite kako
da efikasno obavljate postupke kao to su prenoenje i sabiranje. I, da, pogodili ste: Fajnmanove udbenike uglavnom su
pisali njegovi koautori.)
Kako je DirakFajnmanov formalizam funkcionalnih integrala sasvim identian Hajzenbergovom formalizmu, mora da
sadri princip neodreenosti. Dakle, Fajnman je pomalo preterao kada je ilo odbacio princip neodreenosti na 53. i 54.
strani. U najmanju ruku, moemo se zapitati nad semantikom:
na ta je mislio kada je rekao da princip neodreenosti nije
potreban? Pravo pitanje glasi da li je koristan.
Teorijski fiziari su ozloglaeni po svojoj pragmatinosti.
Koristie bilo koju metodu dok god je najlaka. Ni traga od
tmurnog matematiarskog insistiranja na strogosti i dokazu.
Ako radi, dobro je!
U svetlu toga, koji je od tri formalizma najlaki redingerov, Hajzenbergov ili DirakFajnmanov? Odgovor zavisi od

Predgovor

xvii

problema. Na primer, kada je re o atomima, kao to majstor i

sam priznaje na strani 98, dijagrami za ove atome bi ukljuivali
toliko mnogo pravih i talasastih linija da bi njihovo crtanje bilo
sasvim neshvatljivo! redingerov formalizam mnogo je laki
i fiziari njega primenjuju. Zapravo, formalizam funkcionalnih integrala za veinu praktinih problema gotovo je beznadeno komplikovan a poteno govorei, u nekim sluajevima
ga je nemogue primeniti. Kada sam zapitao Fajnmana kako
reiti jedan takav nemogui sluaj, nije znao. S druge strane,
brucoi pomou redingerovog formalizma lako reavaju ove
naizgled nemogue sluajeve!
Dakle, odgovor na pitanje koji formalizam je najbolji zavisi
od problema, te teorijski fiziari u jednoj oblasti na primer,
atomski fiziari prioritet daju jednom formalizmu, dok fiziari domena velikih energija moda radije pribegavaju drugom formalizmu. Logino je, onda, da se, kako se data oblast
menja i razvija, pokae da je odreeni formalizam prigodniji
od drugog.
Fokusirau se na oblast za koju sam obuen, odnosno na
fiziku velikih energija ili fiziku estica, to je i Fajnmanovo
glavno polje istraivanja. Zanimljivo, formalizam funkcionalnih integrala u fizici estica dugo je bio na poslednjem mestu
u trci izmeu tri formalizma. (Uzgred, niko ne kae da mogu
postojati samo tri formalizma. Moda e kakav nadareni mladi
izmisliti i etvrti formalizam!) Zapravo, formalizam funkcionalnih integrala bio je toliko komplikovan za reavanje veine
problema da je do kraja ezdesetih godina ve bio potpuno pao
u zaborav, a kvantna mehanika se gotovo iskljuivo predavala
preko kanonskog formalizma (to je samo drugi naziv za Hajzenbergov formalizam, ali sama odrednica kanonski bi trebalo
da ukae na formalizam koji se najvie potovao). Pomenuu

xviii

Predgovor

lino iskustvo: kao student, nikada nisam uo za formalizam

funkcionalnih integrala, iako sam osnovne i doktorske studije
pratio na dva univerziteta na Istonoj obali sa zavidnom reputacijom. (Pominjem Istonu obalu jer je poznato da bi se formalizam funkcionalnih integrala intenzivno predavao u istonoj
enklavi Los Anelesa.) Tek kada sam radio na postdoktorskom
projektu na Institutu na napredne studije, meni i veini mojih
kolega panju na formalizam funkcionalnih integrala, skrenuo
je jedan ruski lanak. ak i tada, razni autoriteti su izraavali
sumnje u vezi sa formalizmom.
to je ironino, lino je Fajnman bio odgovoran za takvu alosnu situaciju. Studenti su lako uili Fajnmanove zabavne dijagramie (poput onih sa 114. strane). Dulijan vinger jednom
je s poprilinim ogorenjem rekao da je Fajnman uveo kvantnu teoriju meu iroke narodne mase, mislei na to da bi svaki
tupavac mogao da naui nekoliko Fajnmanovih pravila, potom
se proglasi za teoretiara polja i napravi solidnu karijeru. Generacije su uile Fajnmanove dijagrame ne razumevajui teoriju
polja. Takvih univerzitetskih profesora ima i dan-danas!
Ali onda se poetkom sedamdesetih desilo neto gotovo
nemogue (to je moda pridonelo Fajnmanovoj misterioznosti koja je kao magina aura obavijala njegovu karijeru): poev,
dobrim delom, od pomenutog ruskog rada, Dirak-Fajnmanov
formalizam funkcionalnih integrala se vratio na velika vrata.
Brzo je postao dominantan mehanizam za napredovanje u
kvantnoj teoriji polja.
Fajnmana izuzetnim fiziarem ini upravo opisana bitka za
srca i umove izmeu onih koji koriste Fajnmanove dijagrame i
drugih, mlaih, to koriste Fajnmanove funkcionalne integrale.
Dodau da je re bitka donekle jaka: nita ne spreava fiziare
da koriste obe metode, i sam sam tako postupao.

Predgovor

xix

U svom udbeniku integralni formalizam koristio sam od

samog poetka, jer stariji udbenici prednost daju kanonskom
formalizmu. Drugo poglavlje poeo sam odeljkom naslovljenim Nona mora profesora: pametnjakovi na asu. U duhu
svih onih lanih pria o Fajnmanu, smislio sam priu o studentu pametnjakoviu koga sam nazvao Fajnman. Formalizam
funkcionalnih integrala izveden je pomou procedure uvoenja beskonano mnogo ekrana i buenja beskonanog broja
rupa u svakom ekranu, tako da na kraju ekrana vie ne bude.
Ali, kao u analogiji s majanskim svetenstvom, posle ovog fajnmanovskog izvoenja, studente sam morao da uim kako da
raunaju (prenose i sabiraju). Zato sam morao da okrenem
lea lanom Fajnmanu i proem kroz detalje DirakFajnmanovog izvoenja formalizma funkcionalnih integrala sa svim
tehnikim zavrzlamama poput umetanja jedinice kao sume
kompletnog skupa ugaonih zagrada i uspravnih crta. Fajnmanove knjige nee vam otkriti tehnike detalje! Uzgred budi
reeno, uspravne crte je uveo strog, lakonski Pol Dirak, kao levu
zagradu. I Dirak je legenda za sebe: za jednom veerom sedeo
sam kraj njega, a on jedva da je progovorio koju re.
Zasmejalo me je onih nekoliko Fajnmanovih opaski na raun
drugih fiziara. Na primer, Marija Gel-Mana, briljantnog fiziara i njegovog prijateljskog rivala na Kalifornijskom tehnolokom institutu, na 130. strani podrugljivo naziva velikim inovatorom. Donekle suprotno svom paljivo negovanom imidu
pametnjakovia, ali se na 132. strani na sniavanje nivoa poznavanja grkog jezika meu fiziarima, dobro znajui da je Gelman skovao neologizam gluon a uz to je vrsni lingvista.
Svidele su mi se Fajnmanove ale na sopstveni raun koje
su deo njegovog imida. Na 146. strani, kada govori o nekom
budalastom fiziaru koji dri predavanje na Kalifornijskom

xx

Predgovor

univerzitetu u Los Anelesu , zapravo misli na sebe. Iako takva

izjava zbilja jeste samo deo imida, smatram je osveavajuom,
jer mi, teorijski fiziari, s vremenom bivamo sve pompezniji i
sujetniji. Fajnmanu kog sam ja poznavao a naglaavam da ga
nisam dobro znao izvesno se ne bi svideo takav trend. Nije li
ba on jednom podigao silnu buku kad je namerio da se povue
iz Akademije nauka?
Vratimo se trima kategorijama potencijalnih italaca koje
sam pomenuo. itaoci iz druge i tree kategorije neizmerno
e uivati u knjizi, ali knjiga je zapravo napisana za one iz prve
kategorije. Ukoliko gajite ambicije da postanete teorijski fiziar, progutajte ovu knjigu voeni estokom glau za znanjem,
a potom se bacite na udbenik iz kvantne teorije polja da nauite kako se to tano prenosi.
Dakle, moete li da savladate teoriju kvantnih polja? Naravno!
Ne zaboravite ta je Fajnman rekao: to jedna budala shvati,
i druga e. Mislio je na sebe i na vas!
Entoni Zi
profesor fizike na Kalifornijskom
univerzitetu u Santa Barbari

Zahvalnica
Ova knjiga sadri predavanja o kvantnoj elektrodinamici koja
sam odrao na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anelesu
(UCLA), a zabeleio ih je i redigovao je moj dobar prijatelj Ralf
Lejton. Rukopis je, nakon predavanja zapravo znaajno izmenjen. Lejtonovo iskustvo u nastavi i pisanju bilo je ogromno
znaajno u ovom pokuaju da se centralni deo fizike predstavi
iroj publici.
Mnoga popularna izlaganja naunih sadraja postiu oiglednu jednostavnost samo zato to opisuju neto sasvim drugo,
prilino izopaenog u odnosu na ono to pretenduju da opiu.
Potovanje za temu ovih predavanja nije nam dozvolilo da krenemo tim putem. Kroz mnogo sati diskusija, pokuavali smo
da postignemo maksimalnu jasnou i jednostavnost bez kompromisa i izvrtanja istine.

qed

1
Uvod

liks Mautner je veoma zanimala fizika, i esto je traila

da joj objasnim ovo ili ono. Sve je ilo dobro, ba kao i s
grupom studenata s Kalteha koji su dolazili na jednoasovna predavanja etvrtkom, dok ne stignemo do najinteresantnijeg dela za mene: suludih koncepcija kvantne mehanike. Rekao
sam joj da se mogu objasniti te ideje tokom jednog veernjeg sata
trebalo bi mi znatno vie vremena ali sam joj obeao da u
jednog dana pripremiti seriju predavanja o toj oblasti.
Pripremio sam nekoliko lekcija i otiao na Novi Zeland da
ih prvo tamo odrim s obzirom na to da je Novi Zeland
dovoljno daleko pa ne bi bilo strano ako se ne pokau uspenim! Meutim, Novozelanani su smatrali da su predavanja u
redu, pa sam se konano i ja sloio bar je to vailo za Novi
Zeland! Evo predavanja koja sam stvarno pripremao za Eliks,
ali, naalost, sada ne mogu da joj ih lino odrim.
Govoriu o delu fizike koji nam je jasan, a ne o njenom nepoznatom delu. Ljudi uvek pitaju za najnovije napretke u sjedinjavanju ove teorije sa onom, i pri tom nam ne daju prilike da im
1

Q ED

ita kaemo o onim teorijama koje poznajemo prilino dobro.

Oni uvek ele da saznaju ono to je nepoznato. Tako, umesto
da vas suoim s gomilom nedopeenih, samo delimino analiziranih teorija, priau vam o oblasti koja je vrlo detaljno ispitana. Lino, volim tu oblast fizike i smatram je udesnom: ona
se zove kvantna elektrodinamika, skraeno QED.*
Glavni mi je cilj da u ovim predavanjima to tanije opiem
tu udnu teoriju svetlosti i elektrona. Bie potrebno dosta vremena da objasnim sve to bih eleo, ali budui da imam etiri
lekcije, do kraja e sve doi na svoje mesto.
Fizika ima dugaku istoriju spajanja mnogo fenomena u malo
teorija. Tako su u stara vremena bili poznati fenomeni kretanja
i toplote; takoe se znalo za fenomene zvuka, svetlosti i gravitacije. Ali, u jednom trenutku, nakon to je Isak Njutn objasnio zakone kretanja, shvaeno je da su neke od ovih naizgled
veoma razliitih pojava zapravo samo razni aspekti jedne iste.
Fenomen zvuka se, recimo, moe potpuno objasniti kao kretanje atoma vazduha. Na taj nain, zvuk prestaje biti zaseban od
kretanja. Takoe je zapaeno da se toplotne pojave mogu lako
razumeti kroz zakone kretanja. Tako su veliki delovi fizike ujedinjeni kroz jednostavnu teoriju. Teoriju gravitacije, sa druge
strane, nije mogue razumeti na osnovu zakona kretanja, pa
ak i danas ona stoji zasebno od drugih teorija. Gravitaciju nije
mogue objasniti preko drugih pojava.
Nakon ujedinjenja kretanja, zvuka i toplote, otkriveno je
vie fenomena koje danas zovemo elektrinim i magnetnim.
Godine 1873, Dejms Klark Maksvel je povezao te fenomene
s pojavama svetlosti i optike, sugeriui da je svetlost zapravo
* S obzirom na to da se u ogromnoj veini strunih tekstova na svim jezicima ova
skraenica ostavlja u engleskom originalu (od Quantum ElectroDynamics), tako
smo i ovde postupili. (Prim. prev.)

Uvod

elektromagnetni talas. U tom stadijumu razvitka fizike, dakle,

postojali su zakoni kretanja, zakoni elektromagnetizma i zakoni
gravitacije.
Oko 1900. godine poela se razvijati teorija koja je objanjavala strukturu materije. Nazvana je teorija elektrona, i tvrdila
je da unutar atoma postoje siune naelektrisane estice. Ova
teorija je postepeno evoluirala pa je obuhvatila masivno atomsko jezgro (nukleus) sa elektronima koji se kreu oko njega.
Svi pokuaji da se kretanje elektrona u atomu rastumai po
mehanikim zakonima analogno sa situacijom kada je Njutn
primenio zakone kretanja da objasni kretanje Zemlje oko Sunca
pokazali su se potpuno neuspeni. (Uzgred, teorija relativnosti, koju svi doivljavate kao veliku revoluciju u fizici, takoe je
bila razvijena u to vreme. Ali u poreenju sa otkriem da Njutnovi zakoni kretanja ne funkcioniu unutar atoma, teorija relativnosti je samo manja modifikacija.) Za izradu novog sistema
prirodnih zakona koji bi zamenio Njutnove zakone trebalo je
dosta vremena upravo zato to su se fenomeni na atomskom
nivou pokazali veoma neobini. Potrebno je, u izvesnom smislu,
izgubiti zdrav razum da bi se razumelo ta se deava na atomskoj skali. Konano, 1926. je razvijena nerazumna teorija za
objanjenje novog naina ponaanja elektrona u materiji. Ona
je samo izgledala budalasto; nazvana je kvantna mehanika.
Re kvantna odnosi se na taj neobini aspekt Prirode koji se
suprotstavlja zdravom razumu. Upravo o tom aspektu govoriu u ovim predavanjima.
Kvantnomehanika teorija je takoe objasnila sve vrste detalja, primera radi, zato se atom kiseonika kombinuje s dva atoma
vodonika, inei vodu. Kvantna mehanika na taj nain obezbeuje teorijsku podlogu za razvoj hemije. Tako je fundamentalna teorijska hemija u stvari fizika.

Q ED

Poto se kvantnomehanikom teorijom objanjava itava

hemija i razne osobine supstanci, ona je bila izuzetno uspena.
Ali i dalje je postojao problem interakcije svetlosti i materije.
Drugim reima, Maksvelova teorija elektriciteta i magnetizma
se morala izmeniti da bi bila u skladu s novim principima kvantne mehanike. Stoga se 1929. godine pojavila nova teorija, delo
itavog niza fiziara, teorija interakcije svetlosti i materije koja
je nazvana zastraujuim imenom kvantna elektrodinamika.
Ali teorija je bila problematina. Ako ste eleli da neto grubo
izraunate, ona je davala razumne odgovore. Ukoliko biste pak
pokuali da to isto izraunate preciznije, brzo biste pronali:
korekcija za koju ste oekivali da je veoma mala, ne samo da je
znaajna, ve je zapravo beskonano velika! Tako se ispostavilo
da nita nije mogue izraunati preko odreene tanosti.
Uzgred budi reeno, ono to sam vam upravo skicirao moglo
bi se nazvati fiziarska istorija fizike, koja nikad ne moe biti
tana. Izlaem vam konvencionalnu mitologiju koju fiziari
prenose svojim studentima, a zatim ti studenti prenose svojim
studentima, i nije nuno verna stvarnom istorijskom razvoju
koji ja zapravo ne poznajem!
U svakom sluaju, nastavljujui sa naom istorijom, zapaamo da je Pol Dirak, koristei teoriju relativnosti, stvorio relativistiku teoriju elektrona koja nije potpuno uzimala u obzir
sve efekte interakcije elektrona sa svetlou. Dirakova teorija je tvrdila da elektron poseduje magnetni moment neto
nalik dejstvu malog magneta ija je veliina u odreenom
sistemu jedinica jednaka tano 1. Tada je, oko 1948. godine, u
eksperimentima otkriveno da je stvarni broj zapravo 1,00118
(s neodreenou od oko 3 u poslednjoj znaajnoj cifri). Bilo
je, naravno, poznato da elektroni interaguju sa svetlou, tako
da je izvesna mala korekcija oekivana. Takoe se oekivalo

Uvod

da bi ova korekcija mogla da bude razumljiva iz nove teorije

kvantne elektrodinamike. Ali kada su prorauni izvreni, umesto 1,00118, rezultat je bio beskonano veliki broj to je svakako eksperimentalno pogreno!
Ovaj problem kako izraunati konkretne stvari u kvantnoj
elektrodinamici reili smo Dulijan vinger, Sin-Itiro Tomonaga i ja, krajem pedesetih. vinger je prvi izraunao korekciju koristei novi trik; njegova teorijska vrednost bila je oko
1,00116 dovoljno blizu eksperimentalnom broju da pokae
kako smo na pravom tragu. Konano smo stekli kvatnu teoriju elektriciteta i magnetizma s kojom se moglo raunati! Tu
u vam teoriju opisati.
Teorija kvantne elektrodinamike je stara ve vie od pedeset godina, i bila je testirana sa sve veom tanou u sve irem
i irem rasponu situacija. Danas ponosno istiem da jo uvek
nema znaajne razlike izmeu eksperimenta i teorije!
Samo da uoite kako teorija prolazi kroz sito i reeto, naveu neke novije brojeve: eksperimenti su izmerili da je Dirakov
broj 1,00115965221 (s neodreenou od oko 4 u zadnjoj znaajnoj cifri); teorija daje 1,00115965246 (s neodreenou oko
pet puta veom). Da biste stekli predstavu o preciznosti ovih
brojeva, zamislite kako bi to bilo slino merenju daljine izmeu
Njujorka i Los Anelesa uz preciznost jednaku debljini vlasi
kose toliko osetljivo je kvantna elektrodinamika bila proverena tokom poslednjih pedeset godina, i teorijski i eksperimentalno. Uzgred, izabrao sam samo jedan broj da to demonstriram. Ima i drugih veliina u kvantnoj elektrodinamici koje su
izmerene sa slinom tanou, i takoe se dobro slau s predvianjima. Te veliine su proveravane na skalama koje seu od
stotinu puta veih od Zemlje do stotog dela veliine atomskog
jezgra. Svrha ovih brojeva je da vas zaplae i ubede da teorija

Q ED

sigurno ne moe biti veoma pogrena! Pre nego to okonamo

ova predavanja, opisau vam kako se vre ovi prorauni.
Voleo bih da vas ponovo impresioniram irokim rasponom
fenomena koje opisuje teorija kvantne elektrodinamike. Gotovo
da je lake to rei na suprotan nain: teorija opisuje sve fenomene fizikog sveta osim gravitacionih efekata, tj. sile koja vas
dri u stolicama (zapravo, pretpostavljam da se tu radi o sadejstvu gravitacije i utivosti), i fenomena vezanih za radioaktivnost gde spadaju atomska jezgra i njihovi skokovi izmeu
energetskih nivoa. Ako izostavimo gravitaciju i radioaktivnost
(tanije reeno, nuklearnu fiziku), ta nam preostaje? Benzin
koji sagoreva u automobilu, pena i mehurovi, tvrdoa soli ili
bakra, otpornost elika. Zapravo, biolozi pokuavaju da interpretiraju to vie podataka o ivotu u terminima hemije, a kao
to sam ve pomenuo, teorija koja stoji iza hemije je kvantna
elektrodinamika.
Neophodno je razjasniti sledee: kada kaem da se svi
fenomeni fizikog sveta mogu objasniti ovom teorijom, mi to,
zapravo, ne znamo. Veina poznatih fenomena ukljuuje ogromne brojeve elektrona, tako da nai ogranieni umovi veoma
teko prate toliku sloenost. U takvim situacijama, moemo
koristiti teoriju da bismo grubo razjasnili ta bi trebalo dogoditi, i to je ono to se, uglavnom, u takvim uslovima dogaa. Ali
ako u laboratoriji izvedemo eksperiment koji ukljuuje samo
nekoliko elektrona u jednostavnim uslovima, tada veoma precizno moemo izraunati i takoe veoma precizno izmeriti
sve to bi se moglo desiti. Kad god su takvi opiti vreni, teorija
kvantne elektrodinamike se pokazala jako uspenom.
Mi, fiziari, uvek proveravamo kako bismo utvrdili postoji li
neki problem s teorijom. To je sutinski znaajno, jer je zanimljivo upravo ukoliko s teorijom ima problema! Ali do danas

Uvod

nismo pronali nita problematino s kvantnom elektrodinamikom. Ona je stoga, usudio bih se da kaem, dragulj fizike
na najvredniji posed.
Teorija kvantne elektrodinamike takoe je prototip za nove
teorije koje tee da objasne nuklearne fenomene, pojave koje se
odigravaju unutar atomskih jezgara. Ukoliko zamislimo fiziki
svet kao pozornicu, tada glumci nisu samo elektroni, koji su
van atomskih jezgara, ve i kvarkovi, gluoni i drugi desetine
estica unutar nukleusa. I mada ovi glumci izgledaju sasvim
razliito, svi igraju u posebnom stilu neobinom i teko shvatljivom kvantnom stilu. Na samom kraju rei u vam poneto o nuklearnim esticama. U meuvremenu, govoriu samo
o fotonima esticama svetlosti i elektronima, da bi izlaganje bilo to jednostavnije. Nain na koji oni igraju vaan je
i interesantan.
Sada znate o emu e nadalje biti rei. Pitam se da li ete
razumeti ono o emu u predavati? Svako ko doe na nauno
predavanje zna da ga nee razumeti, ali moda predava ima
arenu kravatu u koju je prijatno gledati. Ne u ovom sluaju!
(Fajnman nije nosio kravatu.)
Izneu gradivo za studente fizike na treoj ili etvrtoj godini
postdiplomskih studija i vi mislite kako to nameravam objasniti tako da sve razumete? Ne, vi neete to razumeti. Zbog ega
se uopte bakem? Zato vi sedite ovde sve vreme, kada neete
razumeti ono to nameravam da vam kaem? Moj je zadatak
ubediti vas da se ne razoarate ako ne shvatite teoriju. Vidite,
ni moji studenti je ne shvataju. Zato to je ni ja ne shvatam.
Zato to je niko ne shvata.
Kaimo poneto i o razumevanju izloenog. Kada pohaate
predavanje, zbog mnogo ega moe se desiti da ne razumete
predavaa. Moda loe predaje ne govori ono to bi eleo

Q ED

rei, ili to kae naopako i to je teko razumeti. To je prilino

trivijalno, i ja u se truditi da to vie izbegavam svoj njujorki
akcent.
Druga mogunost, posebno bitna kad je predava fiziar, jeste
to to zabavno koristi rei. Fiziari esto koriste obine rei,
rad ili dejstvo ili energija ili ak, kako ete uskoro videti,
svetlost, u strogo tehnikom kontekstu. Tako, kada govorim
o radu u fizici, ja ne mislim na isto kao kada pominjem rad
na ulici. Tokom ovog predavanja moe se desiti da upotrebim
neku od tih rei, a da ne primetim kako sam primenio taj neuobiajen smisao. Pokuau da se kontroliem to mi je dunost ali takvu je pogreku vrlo lako uiniti.
Sledei razlog zbog kojeg vam se moe initi da ne razumete
ono to vam govorim, jeste da dok vam ja opisujem kako Priroda funkcionie, ne shvatate zato Priroda funkcionie na taj
nain. Ali morate imati u vidu da to niko ne razume. Ja vam
ne mogu objasniti zato se Priroda ponaa na ovaj ili onaj specifini nain.
Konano, postoji i ova mogunost: nakon to vam ja neto
saoptim, vi ne moete poverovati u to. Vama se to ne svia.
Mala zavesa pada i vi ne sluate vie. Nameravam da vam opiem kako Priroda postupa i ako se to vama ne dopada, teko
ete razumeti predavanje. Fiziari su nauili da se suoavaju s
tim problemom: oni su nauili da prihvate kako nije bitno li im
se neka teorija svia ili ne svia. Znaajno je da li teorija daje
predvianja koja se slau sa eksperimentom. Nije vano da li je
teorija filozofski prijatna, ili se lako razume, ili je savreno smislena s take gledita zdravog razuma. Teorija kvantne elektrodinamike opisuje Prirodu kao apsurdnu s take gledita zdravog razuma. I ona se potpuno slae sa eksperimentom. Tako se
nadam da moete prihvatiti Prirodu kakva jeste apsurdna.

Uvod

Zabavno mi je da vam govorim o ovoj apsurdnosti, jer je

smatram zadivljujuom. Molim vas, nemojte se ohladiti zato
to ne verujete da je Priroda tako udna. Samo me sluajte do
kraja, i nadam se da ete biti zadivljeni kao ja kada zavrim
izlaganje.
Kako nameravam da vam objasnim stvari koje ne objanjavam svojim studentima dok ne stignu do tree godine postdiplomskih studija? Dozvolite mi da upotrebim analogiju. Maje
su bili veoma zainteresovani za izlazak i zalazak Venere kao
Zornjae i Veernjae. Posle mnogo godina posmatranja, zapazili su da je pet Venerinih ciklusa skoro jednako osam njihovih nominalnih godina od 365 dana (bili su svesni da je prava
tropska godina razliita i izraunali su i to). Da bi obavili proraune, Maje su izumele sistem crtica i taaka koje su predstavljale brojeve (ukljuujui nulu), i imali su pravila po kojima
su raunali i predviali ne samo izlaske i zalaske Venere, ve i
druge nebeske fenomene, poput pomraenja Meseca.
U to vreme, samo je nekoliko majanskih svetenika znalo da
obavi te sloene proraune. Zamislimo da smo upitali jednog
svetenika kako se obavlja samo jedan mali korak u procesu
predvianja kada e Venera sledei put izai kao Zornjaa
korak oduzimanja dva broja. I zamislimo da nismo ili u kolu
i ne znamo da oduzimamo. Kako bi nam svetenik objasnio
ta je oduzimanje?
On bi nas mogao nauiti brojevima predstavljenim crticama
i takama i pravilima za njihovo oduzimanje, ili bi nam objasnio ta on stvarno radi: Pretpostavimo da oduzimamo 236
od 584. Prvo, odbrojimo 584 zrna graka i stavimo ih u up.
Tada izvadimo tano 236 zrna i stavimo ih na stranu. Konano,
izbrojimo zrna preostala u upu. Taj broj je rezultat oduzimanja 236 od 584.

10

Q ED

Mogli biste uzviknuti: Tako mi Kvecakoatla! Kakav napor

brojati zrna, stavljati ih unutra, vaditi ih kakav teak
posao!
Na to bi svetenik odgovorio: Zato i imamo pravila za crtice
i take. Pravila su teka, ali su mnogo efikasnija za dobijanje
odgovora od brojanja zrna. to je najvanije, rezultat je isti:
predvideemo kad e se Venera pojaviti tako to brojimo zrna
(to je sporo, ali je lako razumeti), ili emo primeniti teka pravila (to je mnogo bre, ali morate se godinama kolovati).
Razumeti kako se obavlja oduzimanje sve dok ga ne
morate izvesti nije uistinu toliko teko. To je moje stanovite: nameravam da vam objasnim ta fiziari rade kada
predviaju kako e se Priroda ponaati, ali ne nameravam da
vas uim trikovima pomou kojih biste to mogli uraditi efikasno. Otkriete da ete, zarad realistinih predvianja unutar
sheme kvatne elektrodinamike, morati da ispiete neverovatno mnogo malih strelica na listovima papira. Nai studenti
fizike obuavaju se sedam godina (etiri godine dodiplomskih i tri godine postdiplomskih studija) da to rade efikasno
i uspeno. Tako emo preskoiti sedam godina obrazovanja
u fizici: objasnim li kvantnu elektrodinamiku u terminima
onoga to zapravo radimo, nadam se da ete je shvatiti bolje
nego pojedini studenti!
Nadalje, moemo upitati svetenika zato je pet Venerinih
ciklusa priblino jednako 2920 dana, ili osam godina. Mogu
postojati najrazliitije teorije o tom zato, na primer, 20 je
znaajan broj u naem brojnom sistemu, a kada podelite 2920
sa 20, dobiete 146, to je za jedan vee od broja koji se na dva
naina moe prikazati kao zbir dva kvadrata i tako dalje. Ali
ta teorija nema nikakve stvarne veze s Venerom. U modernim
vremenima, nauili smo da takve teorije nisu veoma korisne.

Uvod

11

Stoga, nemamo nameru da razmatramo zato se Priroda ponaa

kako se ponaa; nema dobrih teorija koje to objanjavaju.*
Do sada sam vas pokuavao dovesti u pravo stanje da me
sluate. Ukoliko to nisam ostvario, nemamo izgleda na uspeh.
Verujem da smo sada spremni da se otisnemo na put!
Otpoeemo sa svetlou. Kada je Njutn poeo da razmatra
svetlost, prvo je uoio da je bela svetlost meavina razliitih
boja. Pomou prizme, on je razdvojio belu svetlost u pojedinane boje, ali kada je propustio svetlost jedne boje na primer crvene kroz drugu prizmu, utvrdio je da se ona ne moe
dalje razdvajati. Tako je Njutn otkrio da je bela svetlost meavina razliitih boja, a svaka je ista to znai da se ne moe
dalje rastavljati.
Zapravo, svetlost svake boje se moe jo jednom razdvojiti
na drugaiji nain, prema polarizaciji. Ovaj aspekt svetlosti nije
kljuan za razumevanje karaktera kvantne elektrodinamike,
te u ga radi jednostavnosti izostaviti po cenu nepotpunog
opisivanja teorije. Ovo majuno uproenje nee vas ni na koji
nain spreiti da razumete predavanje. Ipak, moram biti paljiv
i pomenuti sve to izostavljam.
Kada u ovim predavanjima kaem svetlost, ne mislim samo
na svetlost koju vidimo, od crvene do ljubiaste. Ispostavlja
se da je vidljiva svetlost samo deli dugake skale koja je analogna muzikoj skali u kojoj postoje tonovi vii od onoga to
ljudsko uho uje, kao i oni dublji od ujnih. Skala svetlosti se
moe opisati brojevima koji se nazivaju frekvencije i kako
se brojevi poveavaju, svetlost prelazi iz crvene u plavu, zatim
* U najmanju ruku ova Fajnmanova tvrdnja bezuslovno je vaila do novijeg napretka
u kosmologiji, a naroito principa koji se od Karterovog izlaganja na IAU simpozijumu 1974. naziva antropiki, i itave nove discipline kvantne kosmologije. (Prim.
prev.)

12

Q ED

u ljubiastu, pa u ultraljubiastu. Mi ne vidimo ultraljubiastu svetlost, ali fotografske ploe, na primer, reaguju na nju.
To je i dalje svetlost jedino je broj drugaiji. (Ne bi trebalo
biti toliko provincijalan: ono to detektujemo svojim instrumentom, okom, nije jedino na svetu!) Ako bismo nastavili da
poveavamo frekvenciju, stigli bismo do x-zraka, gama-zraka
itd. Ukoliko menjamo broj u suptornom smeru, tada iz plave
prelazimo u crvenu, potom u infracrvenu svetlost (toplotno
zraenje), zatim u mikrotalase, pa radio-talase. Za mene, sve
je to svetlost. U veini primera navodiu samo crvenu svetlost, ali kvantna elektrodinamika se prostire preko itavog
spektra koji sam opisao, i ona stoji u osnovi svih ovih razliitih fenomena.
Njutn je smatrao da je svetlost sainjena od estica koje
je nazivao korpuskule i bio je u pravu (mada je zakljuivanje
kojim je do toga doao bilo pogreno). Mi znamo da se svetlost
sastoji od estica zato to moemo upotrebiti veoma osetljiv
instrument koji se oglaava klikovima: kada ga obasjamo svetlou, i kako svetlost postaje sve slabija, signali ostaju podjednako
glasni jedino se njihov broj smanjuje. Tako je svetlost nalik
na kapi kie svaka mala koliina svetlosti se naziva foton i
ako je svetlost samo jedne boje, sve kapljice su iste veliine.
Ljudsko oko je veoma dobar instrument: uz svega pet ili est
fotona, aktiviraju se nervne elije i alju signal u mozak. Kada
bismo evoluirali jo samo malo tako da vidimo deset puta preciznije, uopte ne bismo morali razmatrati pojavu svi bismo
videli veoma slabu svetlost jedne boje kao seriju malih bleskova
jednakog intenziteta.
Mogli biste se upitati kako je mogue detektovati pojedinani
foton. Jedan od ureaja koji to uini naziva se fotomultiplikator, i ukratko u vam opisati kako on funkcionie. Kada foton

Uvod

Slika 1. Fotomultiplikator je u stanju da detektuje pojedinani foton. Kada foton pogodi

plou A, jedan elektron je izbaen i privuen
pozitivno naelektrisanoj ploi B, i pri tom se
izbacuje jo elektrona. Ovaj proces se nastavlja, sve dok milijarde elektrona ne udare u poslednju plou, L, i proizvedu elektrinu struju
koja se pojaava standardnim pojaavaem.
Ako je zvunik povezan s pojaavaem, signali
podjednakog intenziteta (klikovi) uju se svaki
put kada foton date boje pogodi plou A.

13
Pojaava Zvunik

Pojedinani foton

pogodi metalnu plou A na dnu instrumenta, jedan elektron

napusti jedan od atoma iz ploe. Slobodni elektron je snano
privuen ka ploi B (koja je pozitivno naelektrisana), i on udara
o nju s dovoljnom energijom da izbaci tri ili etiri elektrona.
Svaki elektron izbaen iz ploe B je privuen ka ploi C (koja
je takoe naelektrisana), i u njihovim sudarima s ploom C
izbacuje se jo vie elektrona. Ovaj proces se ponavlja deset ili
dvanaest puta sve dok milijarde elektrona, dovoljne da formiraju merljivu elektrinu struju, ne udare u poslednju plou, L.
Ova struja se moe pojaati obinim pojaavaem i poslati kroz
zvunik gde proizvodi ujan klik. Svaki put kada foton odreene boje pogodi fotomultiplikator, uje se klik iste jaine.
Ukoliko postavite mnogo fotomultiplikatora unaokolo i omoguite da veoma slaba svetlost sija u raznim pravcima, svetlost
e upasti u jedan ili drugi detektor i proizvesti klik punog intenziteta. Situacija je sve ili nita: ako se jedan fotomultiplikator
oglasi u datom trenutku, nijedan drugi nee u istom momentu
(izuzev u retkim situacijama, kad dva fotona naputaju izvor
svetlosti u egzaktno isto vreme). Nema deljenja svetlosti na
polovine estica koje bi ile na razliita mesta.
Naglaavam da svetlost dolazi u obliku estica. Veoma je
vano da znate: svetlost se ponaa kao mlaz estica, i to je

14

Q ED

naroito bitno za one od vas kojima su u koli govorili da se

svetlost ponaa kao talas. Ovde vam govorim kako se ona odista ponaa kao estice.
Mogli biste posumnjati da je problem u fotomultiplikatoru
koji detektuje svetlost u vidu estica, ali to nije tano; svaki
instrument koji dovoljno precizno detektuje slabu svetlost, uvek
e otkriti isto: svetlost se sastoji od estica.
Pretpostavljam da su vam poznata svojstva svetlosti koja se
ispoljavaju u svakodnevnom ivotu svetlost se prostire po
pravoj liniji; prelama se kada prolazi kroz vodu; reflektuje se s
povrina kao to su ogledala, pri emu je upadni ugao jednak
izlaznom; moe se rastaviti u boje; u blatnjavoj bari po kojoj
se prolilo ulje vide se blistave boje; soiva fokusiraju svetlost i
tako dalje. Koristiu veoma poznate fenomene da ilustrujem
zaista udno ponaanje svetlosti; nameravam da objasnim te
poznate fenomene jezikom teorije kvantne elektrodinamike.
Ispriao sam vam o fotomultiplikatoru da ilustrujem osnovni
fenomen s kojim moda niste bili upoznati da se svetlost
sastoji od estica. Nadam se da vam je od sada i to jasno!
Razmotrimo poznatu pojavu: odbijanje svetlosti od nekih
povrina, poput vode. Postoje mnoge romantine slike Meseca
reflektovanog s povrine jezera (i mnogo puta ste verovatno i
sami upali u nevolju zbog meseine koja se odraava na vodi!).
Kada pogledate u vodu, vidite ono to je ispod povrine (posebno
danju), ali takoe ete videti i odraz s povrine. Gledanje kroz
staklo je jo jedan primer: ako imate lampu u sobi, i danju gledate
kroz zatvoren prozor, videete kroz staklo i bledi odraz lampe u
sobi. Tako se svetlost delimino odbija s povrine stakla.
Pre nego to nastavim, skreem vam panju na pojednostavljenje koje u sada sprovesti, a korigovau ga kasnije: kada
govorim o deliminom odbijanju (refleksiji) svetlosti od stakla,

Uvod

15

pretvarau se da se svetlost odbija samo od povrine stakla. U

stvarnosti, komad stakla je strahovito sloena stvar veliki broj
elektrona se kree unaokolo kroz njega. Kada se pojavi foton,
on meusobno deluje sa elektronima u celom staklu, ne samo
na povrini. Foton i elektroni obavljaju svojevrstan ples, iji je
konani rezultat isti kao da je foton pogodio samo povrinu.
Napravimo sada to pojednostavljenje. Kasnije u vam pokazati ta se zapravo deava unutar stakla, tako da ete razumeti
zato je rezultat uvek isti.
Sada u opisati jedan eksperiment i saoptiu vam njegove
zauujue rezultate. U ovom eksperimentu, neki fotoni iste
boje recimo crvene emitovani su iz izvora svetlosti (slika
2) prema bloku stakla. Fotomultiplikator je postavljen u taki
A, iznad stakla, da uhvati sve fotone koji se odbiju od gornje
povrine. Da bi se izmerilo koliko fotona prolazi kroz gornju

Slika 2. Eksperiment za merenje deliminog odbijanja svetlosti od povrine stakla.

Na svakih 100 fotona koji naputaju svetlosni izvor, 4 se odbijaju od prednje povrine i
zavravaju u fotomultiplikatoru u A, a preostalih 96 prolazi kroz povrinu i nastavlja ka
fotomultiplikatoru u ploi B.

sni
Svetlo
izvor

Staklo

povrinu, drugi fotomultiplikator je postavljen u B, unutar stakla. Zanemarujui trenutno oigledan problem stavljanje
fotomultiplikatora u stakleni blok upitajmo se kakvi e biti
rezultati eksperimenta?
Na svakih 100 fotona koji se emituju prema staklu pod pravim uglom, u proseku 4 stignu u A, a 96 u B. Tako, delimino

16

Q ED

odbijanje znai da je 4% fotona reflektovano s prednje strane

stakla, dok je ostalih 96% transmitovano kroz staklo. Ve je ovo
velika misterija: kako svetlost moe biti delimino odbijena?
Svaki foton zavrava put u A ili B kako se pojedinani foton
odluuje hoe li otii u A ili B? (Publika se smeje.) Ovo moe
zvuati kao ala, ali se ne moemo samo nasmejati; valja da to
objasnimo u terminima teorije! Delimino odbijanje je samo po
sebi velika zagonetka, i bilo je teak problem jo za Njutna.
Postoji nekoliko teorija koje bi mogle objasniti deliminu
refleksiju svetlosti na staklu. Po jednoj, 96% povrine stakla su
rupe koje proputaju svetlost, dok su ostala 4% povrine pokrivena malim pegama reflektivnog materijala (slika 3). Njutn je
brzo uvideo da ovo nije zadovoljavajue objanjenje.* Uskoro
emo se susresti s udnom osobinom deliminog odbijanja koja
je potpuno suluda ako se drite teorije o rupama i pegama ili
bilo koje druge razumne teorije!
Po drugoj moguoj teoriji, fotoni imaju unutranji mehanizam tokie i zupanike koji se pokreu. Kada je foton usmeren potpuno pravo, on prolazi kroz staklo, a kada nije usmeren
pravo, on se odbija. Moemo proveriti ovu teoriju pokuavajui da eliminiemo fotone koji nisu potpuno pravo usmereni:
dodaemo nekoliko slojeva stakla izmeu izvora i prve staklene
* Kako je to zakljuio? Njutn je bio velika linost; napisao je: Zato to mogu da
uglaam staklo. Mogli biste se zapitati, otkud je bio siguran da na staklu, poto se
moe uglaati, nee biti rupa i pega? Njutn je sam glaao svoja soiva i ogledala,
i jako je dobro znao ta se deava prilikom glaanja: na povrini stakla se prave
ogrebotine s prahom sve vee finoe. Kako ogrebotine postaju sve finije i finije,
povrina stakla menja svoj izgled: od mutnosivog (zato to velike ogrebotine rasejavaju svetlost) postaje providno i isto (zato to svetlost prolazi kroz izuzetno fine
ogrebotine). Tako je Njutn shvatio kako je nemogue prihvatiti ideju da na svetlost
mogu uticati male nepravilnosti kao to su ogrebotine, ili rupe, ili pege; zapravo,
on je utvrdio suprotno. Najfinije ogrebotine (i takoe podjednako male pege) uopte ne utiu na svetlost. Stoga teorija rupa i pega nije ispravna.

Uvod

17

povrine. Nakon to prou kroz sve filtere, fotoni koji stiu na

staklo trebalo bi da budu svi usmereni pravo i nijedan od njih
ne bi trebalo da se reflektuje. Problem sa ovom teorijom je to
to se ona ne slae sa eksperimentom: ak i nakon prolaska
kroz mnoge slojeve stakla, 4% fotona koji stiu na povrinu
odbija se od nje.
Koliko god pokuavali da izmislimo razumnu teoriju o tome
kako se foton odluuje da li da proe kroz staklo ili da se
odbije, nemogue je predvideti kojim e putem svaki dati foton
krenuti. Filozofi su rekli da su predvianja nemogua i nauka
e kolabirati ako isti uslovi ne proizvode uvek iste rezultate.

Staklo

Slika 3. Po jednoj teoriji kojom se objanjava delimino

odbijanje s povrine, pretpostavlja se da je povrina sainjena uglavnom od rupica koje proputaju svetlost, dok
nekoliko pegica odbija fotone.

Evo okolnosti identini fotoni uvek dolaze iz istog pravca

na isti komad stakla koje proizvode razliite rezultate. Mi
ne moemo predvideti hoe li dati foton stii u A ili B. Samo
moemo predskazati da e od 100 fotona koji se emituju, u
proseku 4 biti odbijeno sa staklene povrine. Znai li to da se
fizika, nauka velike preciznosti, mora zadovoljiti pukim raunanjem verovatnoe nekog dogaaja, a ne egzaktnim predvianjem da li e se desiti? Da. To je u izvesnom smislu povlaenje,
ali to je jedni put: Priroda nam omoguava samo da raunamo
verovatnoe. A nauka ipak nije kolabirala.

18

Q ED

Dok je delimina refleksija od pojedinane povrine duboka

misterija i teak problem, delimina refleksija s dve povrine
ili vie povrina potpuno je neshvatljiva. Pokazau vam zato.
Izvriemo drugi eksperiment, u kome emo meriti delimino
odbijanje svetlosti od dve povrine. Zameniemo blok stakla
vrlo tankom staklenom ploom ije su obe povrine potpuno
paralelne jedna drugoj i staviemo fotomultiplikator ispod
staklene ploe, naspram izvora svetlosti. Ovoga puta, fotoni se
mogu odbiti s prednje ili zadnje povrine stakla da bi zavrili
u A; svi ostali e zavriti u B (slika 4). Mogli biste oekivati da
prednja povrina reflektuje 4% svetlosti, i da zadnja povrina
sni
Svetlo
izvor

Slika 4. Eksperiment za merenje deliminog odbijanja svetlosti od dve staklene povrine. Fotoni mogu
stii do fotomultiplikatora u A reflektujui se ili od
prednje ili od zadnje povrine staklene ploe; alternativno, oni mogu proi kroz obe povrine i zavriti
u detektoru u B. Zavisno od debljine stakla od svakih
100 emitovanih iz izvora u fotomultiplikator u A stie izmeu 0 i 16 fotona. Ovi rezultati predstavljaju
problem u svakoj razumnoj teoriji, ukljuujui onu
prikazanu na slici 3. Izgleda da se delimino odbijanje moe iskljuiti ili pojaati ukoliko se ukloni ili
doda jo jedna povrina.

reflektuje 4% od preostalih 96%, to ukupno ini oko 8%. Tako

emo, prema oekivanjima, utvrditi da e od svakih 100 fotona
koji napuste izvor svetlosti, oko 8 stii u A.
U stvarnosti, pod paljivo kontrolisanim eksperimentalnim
uslovima broj fotona koji stiu u A retko iznosi 8 od 100. S
nekim staklenim ploama stalno emo dobijati rezultate od 15
ili 16 fotona dvostruko vee od oekivanog rezultata! S drugim staklenim ploama, stalno emo imati samo 1 ili 2 fotona.
Tree staklene ploe, opet, mogu imati deliminu refleksiju od

Uvod

19

10%; neke potpuno eliminiu deliminu refleksiju! Kako objanjavamo ove sulude rezultate? Nakon to smo proverili kvalitet i homogenost raznih staklenih ploa, otkrivamo da se one
malo razlikuju po debljini.
Uinimo seriju eksperimenata kako bismo proverili ideju da
koliina svetlosti koju odbijaju dve povrine zavisi od debljine
stakla: poevi s najtanjom staklenom ploom, brojaemo koliko
fotona detektuje fotomultiplikator u A svaki put kada 100 fotona
biva emitovano iz izvora svetlosti. Tada emo zameniti staklenu
plou neto debljom i ponoviti merenje. Nakon ponavljanja cele
procedure vie desetina puta, kakve rezultate dobijamo?
Sa najtanjim slojem stakla, utvrujemo da je broj fotona koji
stiu u A skoro uvek nula neki put dobijemo 1. Kada zamenimo
najtanji sloj neto debljim, vidimo da je koliina reflektovane svetlosti vea blizu oekivanih 8%. Posle jo nekoliko poveanja
debljine, broj fotona koji stiu u A prelazi granicu od 8%. Kako
nastavljamo da stavljamo sve deblje staklene ploe sada smo blizu
12 milionitih delova centimetra koliina svetlosti koju odbijaju
dve povrine dostie maksimum od 16%, i tada opada, preko 8%
ponovo do nule ako je sloj stakla tano odreene debljine, uopte nema refleksije. (Pokuajte da to izvedete s rupicama!)
Uz postupno poveavanje debljine staklenih slojeva, delimina
refleksija se ponovo uveava do 16% i vraa do nule ciklus
se stalno ponavlja (slika 5). Njutn je otkrio ove oscilacije i uinio jedan eksperiment koji bi se mogao korektno interpretirati
jedino ako se oscilacije nastavljaju kroz najmanje 34.000 ciklusa!
Danas, s laserima koji proizvode veoma istu, monohromatsku
svetlost, moemo utvrditi da se ciklusi nastavljaju i nakon vie od
100 miliona ponavljanja to odgovara staklu debelom preko 50
metara. (Mi ne zapaamo ovaj fenomen u svakodnevnom ivotu
zato to svetlosni izvori obino nisu monohromatski.)

20

Q ED

Tako se ispostavlja da je nae predvianje od 8% ispravno

kao totalni prosek (poto koliina varira od nule do 16%), ali je
egzaktno tano samo na dva mesta u itavom ciklusu kao zaustavljeni asovnik (koji pokazuje tano vreme dvaput dnevno).
Kako bismo objasnili ovo neobino svojstvo, deliminu refleksiju, koje zavisi od debljine stakla? Poto prednja povrina odbija
4% svetlosti (kao to smo potvrdili prvim eksperimentom),
kada, postavljajui drugu povrinu na tano odreenu udaljenost ispod nje, moemo na neki nain iskljuiti refleksiju?
Procenat odbijanja

Debljina stakla

Slika 5. Rezultati eksperimenta preciznog merenja odnosa izmeu debljine sloja stakla i deliminog odbijanja demonstriraju fenomen koji se naziva
interferencija. Kako se debljina stakla poveava, delimino odbijanje prolazi
kroz cikluse od nule do 16%, bez znakova priguivanja.

I kako stavljanjem druge povrine na neto drugaiju udaljenost, moemo pojaati odbijanje sve do 16%? Je li mogue da
zadnja povrina utie na sposobnost prednje povrine da odbija
svetlost? ta se deava ako stavimo i treu povrinu?
S treom povrinom, ili ma koliko dodatnih povrina, koliina delimino odbijene svetlosti se ponovo menja. Vidimo da
treba juriti povrinu za povrinom, ne znajui da li smo konano
dostigli poslednju. Da li foton mora sve to initi kako bi odluio da li da se odbije od gornje povrine?
Njutn je naveo ingeniozne argumente u vezi sa ovim problemom, ali je na kraju shvatio da nije jo razvio zadovoljavajuu

Uvod

21

teoriju.* Tokom mnogih godina posle Njutna, delimina refleksija od dve povrine je uspeno objanjavana talasnom teorijom.
Ali kada su izvreni eksperimenti s veoma slabom svetlou
* Srena je okolnost to je Njutn bio ubeen da se svetlost sastoji od korpuskula;
zato na njegovom primeru vidimo kroza ta sve inteligentan um mora proi da bi
pokuao da objasni deliminu refleksiju o dve ili vie povrina. (Oni koji su verovali
da je svetlost talasne prirode, nikada se nisu morali muiti s tim.) Njutn je tvrdio
da se svetlost ne odbija s gornje povrine, iako se ini da se tako deava. Da to zaista ini, kako bi onda svetlost reflektovana s gornje povrine bila ponovo uhvaena
kada je staklo takve debljine da gotovo uopte r nema efleksije? Tada se svetlost
mora reflektovati s druge povrine. Ali da bi se objasnila injenica da debljina stakla odreuje koliinu delimine refleksije, Njutn je predloio sledeu ideju: svetlost
koja pogaa prvu povrinu emituje talase ili polje koje putuje zajedno sa svetlou
i odreuje da li e se ona odbiti od druge povrine ili nee. On je nazvao ovaj proces udari lake refleksije ili lake transmisije, i oni se odigravaju u ciklusima, zavisno
od debljine stakla.
Postoje dve tekoe sa ovom idejom. Prva je efekat dodatnih povrina svaka
nova povrina utie na refleksiju koji sam opisao u tekstu. Drugi problem je to
to se svetlost sigurno odbija od jezera koje nema drugu povrinu, tako da se svetlost ipak mora odbijati od gornje povrine. Njutn je smatrao da svetlost ima predispoziciju da se odbija sa izolovanih povrina. Moemo li imati teoriju po kojoj
svetlost zna kakvu vrstu povrine pogaa i da li je to jedina povrina?
Njutn nije naglaavao ove tekoe sa svojom teorijom udara refleksije i transmisije, iako je jasno da je i sam znao kako teorija nije zadovoljavajua. U Njutnovo
vreme, tekoe s teorijom su ovla tretirane ili ak prikrivane to je razliit nauni
stil od dananjeg, gde se istiu mesta na kojima se naa teorija ne slae sa eksperimentom. Ne pokuavam da ovim kaem bilo ta protiv Njutna; samo elim da
kaem neto u prilog naina na koji danas komuniciramo u nauci.
U toj teoriji se koristila injenica da se talasi mogu kombinovati ili ponitavati, i

prorauni zasnovani na ovom modelu su reprodukovali rezultate i Njutnovih eksperimenata i onih izvrenih u potonjim vekovima. Ali kada su nainjeni instrumenti
dovoljno precizni da detektuju pojedinane fotone, talasna teorija je predviala da
e klikovi postajati sve tii i tii, iako su oni ostajali uvek u punoj snazi samo su
se oglaavali sve ree i ree. Nijedan razuman model nije mogao da objasni ovu
injenicu, tako da je jedno vreme valjalo biti veoma mudar: morali ste znati koji
eksperiment analizirate da biste rekli je li svetlost talas ili estica. Ovo konfuzno
stanje se nazivalo talasno-estini dualizam svetlosti, i neko je u ali rekao da je
svetlost talas ponedeljkom, sredom i petkom, estica utorkom, etvrtkom i subotom, dok u nedelju razmiljamo o svemu tome! Svrha ovih predavanja je upravo
da vam objasni kako je ova zagonetka konano reena.

22

Q ED

i fotomultiplikatorima, talasna teorija se sruila: kako je svetlost postajala slabija i slabija, fotomultiplikatori su nastavljali
da proizvode klikove istog intenziteta samo ih je bilo manje.
Svetlost se ponaa poput estica.
Danas nemamo dobar model da objasnimo deliminu refleksiju od dve povrine: mi samo raunamo verovatnou da pojedinani fotomultiplikator detektuje foton koji se odbija od sloja
stakla. Odabrao sam ovaj proraun kao prvi primer metoda koji
nam obezbeuje teorija kvantne elektrodinamike. Nameravam
da vam pokaem kako brojimo zrna graka ta fiziari rade
da bi dobili pravi odgovor. Ne nameravam da vam objanjavam
kako fotoni odluuju da li da se odbiju o staklo ili da prou kroz
staklo; to nam nije poznato. (Verovatno je i samo pitanje besmisleno.) Pokazau vam kako da izraunate korektnu verovatnou
da e svetlost biti reflektovana od stakla date debljine, jer fiziari
samo to znaju da urade! Ono to inimo da bismo odgovorili na
ovo pitanje analogno je onome to preduzimamo da dobijemo kao
reenje za bilo koji drugi problem kvantne elektrodinamike.
Bie potrebno da se pripremimo ne zato to je to teko
razumljivo, ve zbog toga to je sasvim smeno: samo emo
crtati strelice na listu papira samo to!
Pa, kakve veze ima strelica s verovatnoom da se neki dogaaj
odigra? Prema zakonima brojanja graka, verovatnoa dogaaja je jednaka kvadratu duine strelice. Na primer, u naem
prvom eksperimentu (kada smo merili deliminu refleksiju
samo s gornje povrine), verovatnoa da foton stigne u fotomultiplikator u A bila je 4%. To odgovara strelici ija je duina
0,2 poto je kvadrat od 0,2 jednak 0,04 (slika 6).
U naem drugom eksperimentu (kada smo zamenjivali tanke
ploice stakla sve debljim i debljim), fotoni koji su se odbijali ili
s gornje ili s donje povrine stizali su u A. Kako crtamo strelicu

Uvod

23

da predstavimo tu situaciju? Duina strelice mora varirati od

nula do 0,4 da bi odraavala verovatnoe izmeu nula i 16%,
zavisno od debljine stakla (slika 7).
Najpre razmotrimo razliite puteve kojima foton moe doi
od izvora do fotomultiplikatora u A. Poto smo usvojili pojednostavljenje da se svetlost odbija ili od gornje povrine ili od
donje, postoje dva puta kojima foton moe stii u A. U ovom
Slika 6. Zbog udnih osobina deliminog odbijanja od dve
povrine, fiziari su se morali okrenuti proraunavanju verovatnoa dogaaja, umesto pravljenju apsolutnih predvianja. Kvantna elektrodinamika prua metod za to crtanje
strelica na papiru. Verovatnoa dogaaja je predstavljena
povrinom kvadrata duine strelice. Na primer, strelica koja
predstavlja verovatnou od 0,04 (4%) ima duinu 0,2.

sluaju, crtamo dve strelice po jednu za svaki nain na koji

se dogaaj moe odigrati i tada ih kombinujemo u konanu
strelu iji kvadrat predstavlja verovatnou dogaaja. Ako bi
postojala tri razliita naina da se dogaaj odigra, morali bismo
nacrtati tri odvojene i onda ih kombinovati.

Slika 7. Strelice koje predstavljaju verovatnoe od 0%

do 16% imaju duine od 0 do 0,4.

24

Q ED

Sada u vam pokazati kako se kombinuju strelice. Recimo,

hoemo da kombinujemo strelu x sa strelom y (slika 8). Samo
postavimo vrh strele x do poetka strele y (ne menjajui pravac i smer nijedne), i nacrtajmo konanu strelu od poetka x
do vrha y. To je sve. Tako moemo kombinovati bilo koji broj
strelica (to se tehniki naziva sabiranje vektora). Svaka strela

Konana
strelica

Slika 8. Strelice koje predstavljaju svaki mogui nain na koji se jedan dogaaj moe odigrati crtaju se odvojeno, a zatim kombinuju
(sabiraju) na sledei nain: vrh jedne strelice se
spoji s poetkom druge bez promene pravca i
smera bilo koje pa se konana strelica nacrta
od poetka prve strelice do vrha poslednje.

nam govori koliko daleko i u kojem pravcu se kreemo u plesu.

Konana strela nam pokazuje jedan pokret koji treba da uinimo kako bismo se nali na istom mestu (slika 9).
Koja pravila odreuju duinu i smer konane strele? U ovom
sluaju, kombinovaemo dve strele onu koja predstavlja refleksiju s gornje povrine stakla i onu koja predstavlja refleksiju s
donje strane.
Razmotrimo prvo duinu. Kao to smo videli u prvom eksperimentu (gde smo postavili fotomultiplikator unutar stakla),
gornja povrina odbija oko 4% upadnih fotona. To znai da
strelica za gornju refleksiju ima duinu od 0,2. Donja povrina stakla takoe reflektuje 4%, tako da je donja refleksija
oznaena strelicom ija je duina takoe 0,2.

Uvod

25

Konana
strelica

Slika 9. Bilo koji broj strelica se moe sabrati

kao to je prikazano na slici 8.

Da bismo odredili pravac svake strelice, zamislimo da imamo

hronometar koji meri vreme prolaska fotona. Ovaj imaginarni
hronometar ima jednu kazaljku koja se okree veoma, veoma
brzo. Kada foton napusti izvor, mi pokreemo hronometar.
Sve dok se foton kree, kazaljka hronometra se okree (oko
14.400 puta po centimetru za crvenu svetlost); kada foton zavri
u fotomultiplikatoru, mi zaustavljamo hronometar. Njegova
kazaljka pokazuje odreeni pravac. U tom pravcu emo nacrtati strelicu.
Potrebno nam je jo jedno pravilo da bismo tano izraunali
odgovor: kada razmatramo put fotona koji se odbija od prednje povrine stakla, obrnuemo smer strelice. Drugim reima,
dok strelicu za refleksiju sa zadnje povrine crtamo u istom
smeru kao kretanje kazaljke hronometra, strelicu za odbijanje
od prednje povrine crtamo u suprotnom smeru.
Nacrtajmo strelice za sluaj svetlosti koja se reflektuje od
veoma tanke staklene ploe. Da bismo nacrtali strelu za prednju
refleksiju, zamislimo foton koji naputa izvor svetlosti (kazaljka
hronometra poinje da se kree), odbijajui se od prednje povrine i stiui u A (kazaljka se zaustavlja). Crtamo strelicu duine
0,2 u smeru suprotnom od smera kretanja kazaljke hronometra (slika 10).

26
Slika 10. U eksperimentu u kome
merimo odbijanje od dve povrine,
moemo utvrditi da foton stie u
A jednim od dva mogua puta s
prednje ili sa zadnje povrine. Strelica duine 0,2 se crta za svaki od
ta dva puta, s pravcem odreenim
kazaljkom hronometra koji meri
vreme fotona na svakom putu. Strelica za prednju refleksiju se crta u
smeru suprotnom od onog u kome
se nalazi kazaljka kada prestane
odbrojavanje.

Q ED
i

Svetlosn
izvor

Hronometar

Strelica za prednju
refleksiju

Da bismo nacrtali strelicu za refleksiju od zadnje povrine,

zamislimo foton koji naputa izvor svetlosti (kazaljka hronometra poinje da se vrti), prolazi kroz prednju povrinu, odbija
se od zadnje povrine i stie u A (kada se kazaljka zaustavlja).
Ovoga puta, kazaljka pokazuje u gotovo istom pravcu, poto
fotonu koji se odbije sa zadnje povrine treba tek veoma malo
vie vremena da stigne u A on dvaput prolazi kroz tanak sloj
stakla. Sada crtamo malu strelicu duine 0,2 u istom smeru u
koji pokazuje kazaljka hronometra (slika 11).
Sada saberimo dve strelice. Poto su obe iste duine, ali pokazuju u skoro suprotnim smerovima, duina konane strelice
e biti gotovo jednaka nuli, i njen kvadrat je jo manji. Stoga je
verovatnoa da se svetlost reflektuje sa infinitezimalno tankog
sloja stakla u sutini nula (slika 12).
Kada zamenimo najtanju staklenu plou s neto debljom,
foton koji se odbija sa zadnje povrine putuje neto due do
A nego u prethodnom primeru; stoga se kazaljka hronometra
vie pomera pre nego to se zaustavi, i strelica za odbijanje od
zadnje povrine se nalazi pod neto veim uglom nego strelica
za odbijanje s prednje povrine. Konana strelica je neto dua
i njen kvadrat je odgovarajue vei (slika 13).

Uvod

Slika 11. Foton koji se odbija od zadnje povrine tankog sloja stakla putuje neto malo due do take A. Zato
se kazaljka hronometra zaustavlja
u neto drugaijem poloaju kada
je merila vreme fotona odbijenog od
prednje povrine. Strelica za zadnju
refleksiju se crta u istom smeru kao i
kazaljka.

27
i

Svetlosn
izvor

Hronometar

Strelica za zadnju
refleksiju

Slika 12. Konana strelica, iji kvadrat predstavlja verovatnou odbijanja od

veoma tankog sloja stakla, crta tako to se sabere strelica za odbijanje od prednje povrine i strelica za odbijanje od zadnje povrine. Rezultat je gotovo nula.

Kao jo jedan primer, pogledajmo sledei sluaj. Staklo je

taman toliko debelo da kazaljka hronometra naini jo jednu
polovinu obrtaja kada se foton odbija od zadnje povrine. Ovoga
puta, strelica za zadnju refleksiju e pokazivati u potpuno istom
pravcu kao i ona za prednju. Kada mi kombinujemo ove dve
strelice, dobijamo finalnu strelicu duine 0,4, iji je kvadrat
0,16, to predstavlja verovatnou od 16% (slika 14).
Ako poveavamo debljinu stakla taman toliko da kazaljka
hronometra pri praenju odbijanja od zadnje povrine napravi
jo jedan pun krug vie, nae dve strelice e pokazivati u suprotnim smerovima i konana strelica e biti nula (slika 15). Ova
situacija se stalno ponavlja, kad god je staklo taman toliko debelo
da se razlika u putevima odslikava kao ceo broj punih krugova
kazaljke.
Ukoliko je debljina stakla taman tolika da kazaljka koja
prati refleksiju sa zadnje povrine napravi jo ili kruga,

28

Q ED

Hronometar

Hronometar

Strelica za prednju Strelica za zadnju

refleksiju
refleksiju

Hronometar

Hronometar

Strelica za prednju
refleksiju

Strelica za zadnju
refleksiju

Slika 13. Konana strelica za

malo deblji sloj stakla je neto dua od prethodne, zbog veeg ugla
izmeu strelica za prednju i zadnju refleksiju. To se deava zato
to foton koji se odbija od zadnje
povrine putuje neto due do detektora u A nego u prethodnom
primeru.

Slika 14. Kada je sloj stakla

taman toliko debeo da kazaljka hronometra koji meri
putno vreme napravi jedan
dodatni poluokret, strelice
za prednju i zadnju refleksiju pokazuju u istom pravcu
i smeru, pa konana strelica
duine 0,4 predstavlja verovatnou od 16%.

Uvod

Slika 15. Kada je sloj stakla

debljine taman tolike da kazaljka hronometra koji meri putno
vreme fotona koji se odbija od
zadnje povrine stakla napravi
jo jedan okretaj, konana strelica je ponovo nula i uopte nema
odbijanja.

29

Hronometar

Hronometar

Strelica za prednju
refleksiju

Strelica za zadnju
refleksiju

dve strelice e se nai pod pravim uglom. Konana strelica u

ovom sluaju je hipotenuza pravouglog trougla i, prema Pitagori, njen kvadrat jednak je zbiru kvadrata dve katete. Ova
vrednost je ispravna dvaput dnevno, poto 4% i +4% daju
8% (slika 16).
Zapazimo: kako postepeno uzimamo sve deblje staklo, strelica koja predstavlja refleksiju s prednje povrine uvek pokazuje
u istom pravcu i smeru, dok strelica za refleksiju sa zadnje povrine postepeno menja pravac. Promena u relativnom pravcu
dve strelice ini da zbirna strelica prolazi ciklino kroz duine
izmeu nule i 0,4; stoga kvadrat konane strelice ciklino prolazi kroz sve vrednosti izmeu 0 i 16%, upravo kao to smo
zakljuili iz eksperimenata (slika 17).
Slika 16. Kada su strelice za prednju i zadnju
refleksiju meusobno pod pravim uglom, konana strelica je hipotenuza pravouglog trougla. Stoga je njen kvadrat zbir kvadrata druge dve strelice
8%.

30

Q ED

Slika 17. Kako se tanak sloj stakla zamenjuje sve debljim i debljim, kazaljka
hronometra koji meri putno vreme fotona okree se sve vie, i relativni ugao
izmeu strelica za prednju i zadnju refleksiju se menja. Ovo prouzrokuje da
konana strelica menja duinu i njen kvadrat se menja od 0 do 16% i nazad
do nule, stalno iznova.

Upravo sam vam pokazao kako se ova udna osobina deliminog odbijanja moe objasniti kad se na listu papira nacrtaju nekakve strelice. Tehniki izraz za ove strelice je amplitude verovatnoe, i ja se oseam sveanije kada izjavim da mi
raunamo amplitude verovatnoe odreenog dogaaja. S druge
strane, ipak vie volim da budem sasvim poten, pa navodim
kako traimo strelicu iji kvadrat odgovara verovatnoi da se
neto dogodi.

Uvod

31

Pre nego to okonam ovo uvodno predavanje, izneu vam

neto i o bojama na mehurovima od sapunice. Ili, jo bolje, ako
iz vaeg automobila curi ulje u baru, a vi pogledate smee ulje
u prljavoj bari, videete divne boje na povrini. Tanak sloj ulja
koji pluta na povrini bare nalik je na veoma tanak sloj stakla
on reflektuje svetlost jedne boje od nule do maksimuma, zavisno od svoje debljine. Ako istom crvenom svetlou obasjamo
tanak uljani sloj, videemo mrlje crvene svetlosti, razdvojene
tankim crnim prugama (gde nema refleksije), zato to debljina
sloja ulja nije svuda jednaka. Ukoliko istom plavom svetlou
obasjamo tanak sloj ulja, videemo mrlje plave svetlosti razdvojene crnim trakama. Upotrebimo li i crvenu i plavu svetlost
istovremeno, videemo oblasti debljine neophodne za refleksiju crvene svetlosti i oblasti koje imaju debljinu neophodnu
za refleksiju plave svetlosti; jo neke oblasti e imati debljinu
koja snano reflektuje i crvenu i plavu svetlost (to nae oi
vide kao ljubiastu boju), dok su druge oblasti takve debljine
da ponitavaju svu refleksiju i tako izgledaju crne.
Da bismo ovo bolje razumeli, valja znati da se ciklus deliminog odbijanja od nule do 16% ponavlja bre za plavu nego
za crvenu svetlost. Tako se pri odreenim debljinama jedna ili
obe boje snano odbijaju, dok se u oblastima druge debljine
odbijanje obeju boja ponitava (slika 18). Ciklusi refleksije se
ponavljaju razliitim uestalostima zato to se kazaljka hronometra kree bre kada meri plavi foton, nego u sluaju crvenog. Zapravo, brzina kazaljke hronometra jeste jedina razlika
izmeu plavog i crvenog fotona (ili fotona ma koje druge boje,
ukljuujui radio-talase, rendgenske zrake i tako dalje).
Kada crvenom i plavom bojom obasjamo tanak sloj ulja,
pojavljuju se crvene, plave i ljubiaste are, razdvojene tamnim
oblastima. Kada suneva svetlost, koja sadru crvenu, utu,

32

Q ED
Procenat
refleksije

crvena
plava

modro- crvena
ljubiasta

plava crna ljubiasta

tamnoplava

Debljina sloja stakla

plava
tamnoplava

ljubiasta

crna

crvenoljubiasta

Slika 18. Kako se debljina sloja stakla poveava, dve povrine proizvode delimino odbijanje monohromatske svetlosti ija verovatnoa ciklino fluktuira
izmeu 0% i 16%. Poto je brzina zamiljenog hronometra razliita za razliite boje svetlosti, ciklusi se ponavljaju razliitim uestalostima.Kada se dve
boje, recimo isto crvena i isto plava svetlost usmere ka sloju, staklo date
debljine e reflektovati samo crvenu, samo plavu, i crvenu i plavu svetlost u
razliitim proporcijama (to proizvodi razliite nijanse ljubiaste) ili nijednu
boju (crnilo). Ako sloj varira u debljini od mesta do mesta, kao to je sluaj s
kapi ulja koja se iri po bari, sve ove kombinacije e se istovremeno pojaviti.
U Sunevoj svetlosti, koja je meavina svih boja, nastaju sve vrste kombinacija, to proizvodi mnogo nijansi.

zelenu i plavu svetlost, obasja baru na kojoj je ulje, oblasti koje

snano reflektuju svaku od ovih boja preklapaju se i proizvode
sve vrste kombinacija koje nae oi vide kao razliite boje. Kako
se tanak sloj ulja iri i kree preko povrine vode, menjajui svoju
debljinu u razliitim takama, obojene are se stalno menjaju.
(Ako, s druge strane, gledate u istu baru sa uljem nou, uz svetlost jedne natrijumske uline svetiljke, videete samo ukaste
mrlje razdvojene crnilom zato to te lampe emituju svetlost
samo jedne boje.)
Ovaj fenomen boja koje proizvodi delimina refleksija bele
svetlosti od dve povrine naziva se iridescencija i moe se pronai na mnogim mestima. Moda ste se pitali kako nastaju
blistave boje rajskih ptica i papagaja. Sada znate. Kako su te

Uvod

33

briljantne boje evoluirale, takoe je zanimljivo pitanje. Kada

se divimo bojama paunova, trebalo bi da zahvaljujemo generacijama bezbojnih paunica koje su birale svoje partnere.
(Kasnije se pojavio ovek i usmerio proces prirodne selekcije
kod paunova.)
Na sledeem predavanju pokazau vam kako se ovim
apsurdnim procesom kombinovanja strelica izraunavaju tani
odgovori za jo neke fenomene koje znate: pravolinijsko prostiranje svetlosti; odbijanje svetlosti od ogledala pod istim uglom
pod kojim ona na njega pada (upadni ugao jednak je odbojnom); zato soivo fokusira svetlost i tako dalje. Uz ovaj novosteeni pogled, opisau sve to znam o svetlosti.