ANDREJ MAKIN

Muzika jednog ivota

bojana888

*
Lako bih mogao da utvrdim kad se dogodio taj susret. Ima tome ve
etvrt veka. Tanije, bilo je to one godine kad je slavni filozof, u izbeglitvu u
Minhenu, predloio jednu definiciju koja je uskoro ula u modu, jedan izraz
kojim e se mislioci, politiari, pa ak i obini smrtnici sluiti najmanje desetak
godina, i to u celom svetu. Izvanredan uspeh njegove formule bio je vezan za
jednu oiglednu vrlinu: sa dve latinske rei, filozof je uspeo da opie ivot
dvesta etrdeset miliona ljudskih bia koja su u to doba ivela u zemlji u kojoj
sam roen. ene, mukarci, deca i odrasli, starci ili novoroenad, mrtvi ili ivi,
bolesni ili zdravi, neduni ili ubice, ueni ili neobrazovani, rudari na dnu
ugljenokopa, kosmonauti na svom nebeskom puteestviju, oni i hiljade drugih
kategorija, svi se tim novostvorenim izrazom naoe povezani s jednom
zajednikom sutinom. Svi poee da postoje pod jednim generikim imenom.
Pre i posle tog sreno pronaenog izraza, nije se prestalo sa izumevanjem
rei koje bi doarale tu zemlju. Imperija zla, varvarstvo s ljudskim likom,
carstvo u raspadu... Svaki od tih naziva obeleio je, za neko vreme, duhove na
Zapadu. Ipak, definicija minhenskog filozofa bila je kudikamo najnavoenija i
najupeatljivija.
Toliko da sam ja tu formulu, jedva nekoliko dana po njenom nastanku,
uo iz usta jednog prijatelja koji je, poput mene, iveo na obalama Neve i,
sluajui kriom, kao i toliki drugi, zapadne radio-stanice, naiao na jedan
intervju s filozofom. Da, toliko da se ja, na povratku s jednog puta na Daleki
istok, i zadran snenom meavom negde u srcu Urala, prisetih tog izraza
uvenog na Zapadu i zabranjenog u naoj zemlji. Deo noi provedoh trudei se
da ga primenim na putnike koji su me okruivali u ekaonici jedne ledene i
mrane eleznike stanice. Izraz koji je filozof izumeo svedoio je o strahovitoj
pojmovnoj delotvornosti. On je obuhvatao ivot najrazliitijih osoba: one

dvojice vojnika koji su naizmenino potezali iz flae, sakriveni iza stuba, onog
starca koji je, ne naavi mesto za sedenje, spavao na prostrtim novinama, pored
zida, one mlade majke ije lice kao da je bilo blago osvetljeno nevidljivom
votanicom, one prostitutke koja je vrebala kraj prozora zavejanog snegom, i
tolikih drugih.
Izgubljen usred blinjih, usnulih ili besanih, u sebi sam odavao pohvalu
filozofovoj mudrosti... I ba u tom trenutku, usred jedne noi odseene od
ostatka sveta, dogodio se taj susret.
Otada je proteklo ve etvrt veka. Sruilo se carstvo iji su raspad
predskazivali. Varvarstvo i zlo su se opet ispoljili pod drugim nebesima. A
formula koju je izumeo filozof iz Minhena (u pitanju je, naravno, Aleksandar
Zinovjev), ta danas skoro zaboravljena definicija, jedino mi slui kao znak koji
u mutnoj bujici godina obeleava trenutak tog kratkog susreta.

*
Budim se, sanjao sam neku muziku. Poslednji akord zamire u meni dok
pokuavam da razaznam damaranje svih tih ivota to su se slegli u toj dugakoj
ekaonici, u toj meavini sna i umora.
Lice jedne ene, tamo, pored prozora. Njeno telo je upravo podarilo
uitak jo jednom mukarcu, njene oi trae meu putnicima sledeeg
ljubavnika. Neki elezniar ulazi, prolazi kroz ekaonicu, izlazi kroz velika
vrata koja vode na perone, u no. Pre nego to se vrata zatvore, u ekaonicu
uleti silovit sneni kovitlac. Oni koji su se smestili blizu vrata mekolje se na
svom uzanom i tvrdom seditu, podiu okovratnik kaputa, zimogroljivo se
stresaju. S druge strane stanice dopire prigueni kikot, a zatim krckanje sre pod
nogom, pa psovka. Dva vojnika, apke zabaene na teme, raskopanog injela,
kre sebi put kroz gomilu skoturenih tela. Hrkanja kao da se odazivaju jedno
drugom, ponekad komino usaglaena. Veoma razgovetno, deja vriska se
izdie iz pomrine, splanjava u slabanom cviljenju sisanja, utihne. Dugotrajna
svaa, ve otupljena dosadom, tee i dalje iza jednog od stubova koji podupiru
galeriju od lakiranog drveta. Glasnogovornik, na zidu, pucketa, uketa i
najednom, iznenaujue razneenim glasom, najavljuje kanjenje jednog voza.
Plima uzdaha promine ekaonicom. Istinu govorei, vie niko nita i ne eka.
est sati zakanjenja... Moglo bi biti i est dana ili est nedelja. Obamrlost se
vraa. Vetar iba prozore tekim belim rafalima. Tela se priljubljuju uz tvrda
sedita, neznanci se pribijaju jedni uz druge, poput krljuti istog ljuskavog tela.
No objedinjuje spavae u jedinstvenu ivu masu - u zverku koja svim svojim
elijama uiva u srei to se nalazi u zaklonu.
Ja sa svog mesta ne vidim dobro zidni sat koji se nalazi iznad altera.
Izvijam zapee, brojanik mog sata hvata odblesak none rasvete: petnaest do
jedan. Prostitutka je i dalje na svom mestu, njena prilika se ocrtava na oknu

poplavelom od snega. Nije visoka, ali je veoma irokih bokova. Nadvija se nad
redove usnulih putnika kao nad bojno polje prekriveno leevima... Otvaraju se
vrata okrenuta ka gradu, pridolice unose sluden, neugodnost prostora metenih
meavama. Ljudska magma se stresa od zime i, teka srca, prihvata svoje nove
elije.
Ja pokuavam da se razmrdam i da se istrgnem iz te raznorodne gomile
tela. Da otrgnem one koji me okruuju iz nerazaznatljivosti mase. Onog starca
koji je tek pristigao i koji, ne nadajui se seditu u toj dupke punoj ekaonici,
prostire novine po kamenim ploama poda umazanim pikavcima i rastopljenim
snegom, i lee, leima uza zid. Onu enu iji al prikriva crte lica i godine,
jedno neprepoznatljivo bie utonulo u preveliki bezoblini kaput. Koji asak
ranije, ona je neto govorila kroza san: nekoliko preklinjuih rei, zaelo
prispelih iz nekih veoma davnih godina njenog ivota. Jedini ljudski priznak
koji e mi od nje ostati, rekoh sebi. Onu drugu enu, onu mladu majku nagnutu
prema auri njene bebe u povoju, koju ona, ini se, ovija nevidljivim
svetlovencem sazdanim od brinosti, uenja, ljubavi. Na nekoliko koraka od
nje, prostitutka ugovara posao s vojnicima: uzbueno zamuckivanje dvojice
mukaraca i njen pomalo prezriv, ali vreli apat, prosto natopljen slatkim
obeanjima. izme vojnika lupkaju po poploanom podu, nasluuje se, fiziki,
nestrpljenje koje izaziva to telo irokih i tekih sapi, sa grudima izboenim pod
kaputom... I bezmalo u visini tih izama, lice jednog oveka koji, dopola
skliznuvi sa svog sedita, posuvraene glave, spava, poluotvorenih usta,
dodirujui jednom rukom pod. Mrtvac na bojnom polju, iznova rekoh sebi.
Moje upinjanje da iz ove anonimne mase spasem nekoliko pojedinanih
prilika polako jenjava. Sve se stapa u jedno u pomrini, u mutnom,
prljavoutom svetlenju fenjera iznad izlaza, u nitavilu koje se prostire u
nedogled oko ovog grada sahranjenog pod pokrovom snene meave. Jednog
grada na Uralu, kaem sebi, pokuavajui da ovu elezniku stanicu poveem s
nekim mestom, s nekim pravcem. Ali taj slabani geografski poriv pokazuje se

uzaludnim. Crna taka izgubljena u okeanu beline. Taj Ural koji se protee na
dve hiljade? na tri hiljade kilometara? taj grad, negde u sredini, a na istoku
sibirski beskraj, beskraj tog snenog pakla. Umesto da ih negde smesti, moja
misao ini da se taj grad i njegova eleznika stanica izgube na jednoj beloj,
nenaseljenoj planeti. Ljudske senke koje sam razaznavao oko sebe iznova se
stapaju u jedinstvenu masu. Njihovo disanje se preplie, amor nonih pria trne
u dahu sna. Mrmorenje uspavanke koju vie recituje nego to je pevui mlada
majka, dopire do mene istovremeno sa saaptavanjem vojnika koji prate
prostitutku u stopu. Vrata se zatvaraju za njima, talas studeni prostruji
ekaonicom. apat mlade majke se oboji izmaglicom toplog daha. ovek koji
spava posuvraene glave isputa dugi hropac i, probuen sopstvenim glasom,
naglo se uspravlja na svom seditu, dugo zuri u asovnik, ponovo utone u san.
Ja znam da vreme koje je on video na satu nije imalo nikakvog znaaja.
On ne bi pokazao vie uenja ni da je ustanovio da je protekla cela no. No ili
dve. Ili ceo mesec. Ili cela godina. Sneno nitavilo. Neuhvatljivije od neke
nigdine. No beskonana. No odbaena na rub vremena...
Odjednom, ta muzika! San se povlai poput talasa koji se valja i u kome
neko dete pokuava da na tren uhvati koljku, a ja tih nekoliko nota koje sam
upravo sanjao.
Otrija studen: vrata su se dva puta zalupila. Najpre su to vojnici koji
ulaze i uranjaju u pomrinu... Moj san je, dakle, trajao... koliko i njihovo
odsustvo. Njihovo parenje!, uzvikuje u meni jedan glas razdraen lanom
ednou rei odsustvo.
Ovo je doista mesto za snevanje o muzici. Seam se da sam na poetku
noi, kad je jo postojala tanuna nada da emo otputovati, izaao na peron
voen ovakvom sujevernom raunicom: prizvau dolazak voza tako to u
prkositi studeni. Pognuvi se pod estokim naletima vetrutine, zaslepljen
silnim zasipanjem snenih pahulja, iao sam pored stanine zgrade, dvoumei se

da li da nastavim dalje, toliko je kraj perona ve liio na deviansku ravnicu.

Zatim, opazivi kvadrat kolebljive svetlosti na jednoj od sporednih zgrada
utonulih me snene dine, ponovo sam poeo da hodam, ili, bolje reeno, da se
klatim kao na tulama, upadajui u sneg do kolena, pokuavajui da stavim
noge u ve ugaene stope u snegu, skoro zavejane, koje su vodile u istom
pravcu. Vrata pored osvetljenog prozoreta bila su zatvorena. Nainio sam
nekoliko koraka prema tranicama ve nevidljivim pod snegom, oekujui
makar neku fatamorganu - farove lokomotive u beloj stihiji vejavice. Za jedinu
utehu, kad sam okrenuo lea vetru, povratio mi se vid. Tako sam, iznenada, i
spazio tog oveka. Imao sam utisak da je on prosto izleteo iz male sporedne
zgrade. Vrata, zaglavljena snegom, pruala su mu otpor i on se, da bi izaao,
morao baciti na njih svom snagom. Moda i nekoliko puta. Vrata su na kraju
popustila i on je sunuo napolje, u no, u meavu, lica ibanog udarima vetra,
oiju zaslepljenih pahuljama, izgubivi svaki oseaj za orijentaciju. Tako
unezverenom, bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da ponovo zatvori ta vrata
koja su donjim delom gurala debeli sloj snega. Za tih nekoliko sekundi dok se
on borio s vratima, ja sam ugledao unutranjost kuice. Neku vrstu predsoblja,
preplavljenog jarkom limunutom svetlou gole sijalice i, iza njega, jednu
prostoriju. I ba tako sam, uokviren dovratnikom, i video taj blesak glomazne
golotinje, prostranu belinu stomaka, ali naroito onaj grubi pokret ruke koja je
dohvatila jednu dojku, pa drugu, te ogromne grudi oronule od nepotednih
milovanja, i strpala ih u prslue... Ali ve se, nadavi paninu dreku, na pragu
predsoblja pomaljala jedna ena uukana u toplu vatiranu vetrovku (uvarka
tog skladita, rekoh sebi, koja ga izdaje u najam za te stanine ljubavi) i vrata se
besno zalupie...

Ljudska masa spava. Jedini novi zvuk je mljackanje u mraku: starac koji
drema na novinama pridigao se na lakat, otvorio konzervu i jede, uz stalno

laptanje, kako to ve rade oni kojima nije preostalo mnogo zuba. Metalno
kripanje pri zatvaranju poklopca izaziva mi gr na licu svojom reskom
runoom. ovek lee, pokuava da pronae udoban poloaj, dok stranice
novina ute, i uskoro poinje da hre.
Preplavljuje me osuivanje koje sam pokuao da obuzdam, u isti mah
samilost i gnev. Mislim na ovu ljudsku magmu koja die kao jedno bie, na
njenu pomirenost sa sudbinom, na njen uroeni zaborav udobnosti, na njeno
trpeljivo podnoenje besmisla. est sati zakanjenja. Okreem se, posmatram
ekaonicu pogruenu u tamu. Ali oni bi mirne due tu mogli provesti jo
nekoliko noi. Oni bi se mogli privii da tu ive! Tako, na prostrtim novinama,
s leima uz radijator, s jednom jedinom konzervom kao svom hranom. Ta
pretpostavka mi najednom izgleda sasvim verovatna. Takva mora sasvim
mogua. Uostalom, ivot u tim palankama na hiljadu milja od civilizacije doista
se i sastoji od ekanja, mirenja sa sudbinom, vlane toplote u cipelama. I ova
eleznika stanica koju meava dri pod opsadom nije nita drugo do slika u
malom povesti ove zemlje. Njene najdublje prirode. Ta prostranstva koja
obesmiljavaju svaki pokuaj da se neto uradi. Neizmerje prostora koje
prodire vreme, koje izjednaava sve rokove, sva trajanja, sve planove. Sutra, to
znai jednoga dana, moda, onoga dana kad prostranstvo, sneg, sudbina to
budu dozvolili. Fatalizam...
Ja se iznova kreem, vie od muke, tim utrvenim stazama nacionalnog
karaktera, premeem ta prokleta pitanja ruske due kojima su se bavile tolike
mudre glave. Jedna zemlja izvan Istorije, preteko naslee Vizantije, dva veka
tatarskog jarma, pet vekova kmetstva, revolucije, Staljin, East is East...
Posle tih nekoliko okretaja ukrug, misao ponovo zapada u tupu
prostodunost sadanjosti i zauti, nemona. Te krasne formule objanjavaju sve
i ne objanjavaju nita. One uzmiu pred belodanou ove noi, ove usnule
mase iz koje se iri vonj mokrih kaputa, umornih tela, alkoholnih isparenja i
mlakih konzervi. Uostalom, kako osuivati ovog starca na njegovim prostrtim

novinama, to bie dirljivo u svojoj pomirenosti sa sudbinom, iz istog razloga

nepodnoljivo, tog oveka koji je, po svoj prilici, preturio preko glave dva
velika rata carstva, preiveo ugnjetavanja, gladne godine, i koji ak i ne misli da
je zasluio neto bolje od tog leaja na podu punom ispljuvaka i pikavaca? I ovu
mladu majku koja samo to je zaspala i od madone se preobratila u kosooki
drveni idol s budinim likom? Kad bih ih probudio i pripitao ih o njihovom
ivotu, oni bi i ne trepnuvi izjavili da je zemlja u kojoj ive raj, ako se izuzme
pokoje zakanjenje vozova. I kad bi glasnogovornik iznenada elinim glasom
najavio poetak nekog rata, cela bi se ta masa ustalasala, spremna da proivi taj
rat kao neto to se podrazumeva samo po sebi, spremna da pati, da se rtvuje, s
potpuno prirodnim prihvatanjem gladi, smrti ili ivota u blatu ove stanice, u
studeni ravnica koje se prostiru iza tranica.
Kaem sebi da takav mentalitet ima ime. To je izraz koji sam nedavno
uo iz usta jednog prijatelja, koji kriom slua zapadne radio-stanice. Naziv koji
mi je navrh jezika i samo me umor spreava da ga se prisetim. Upinjem se i ta
se re, blistava i konana, prolomi: Homo sovieticus.
Njena mo paralie neprobojnu masu svih tih ivota oko mene. Homo
sovieticus u potpunosti obuhvata tu ljudsku mrtvaju, do njenog najtieg uzdaha,
do zveketa boce o rub ae, do stranica Pravde pod mravim telom ovog starca
u njegovom pohabanom kaputu, tih stranica ispunjenih izvetajima o radnim
podvizima i srei.
S detinjastim uivanjem, provodim jo koji asak u igri: ta re, prava
kljuna re, da, taj klju ulazi u sve brave ivota ove zemlje, uspeva da
odgonetne tajnu svih sudbina. Pa ak i tajnu ljubavi, kako se ona doivljava u
ovoj zemlji, s njenim zvaninim istunstvom i takorei tolerisanim sumnjivim
rabotama, s tom prostitutkom koja se bavi svojim zanatom na nekoliko metara
od ogromnih panoa s Lenjinovim likom i propagandnim parolama...
Pre no to sam zaspao, imao sam vremena da ustanovim da me
posedovanje ove arobne rei odvaja od mnogoljudne gomile. Ja jesam poput

njih, zaelo, ali ja mogu da imenujem na ljudski poloaj i, prema tome, da mu

umaknem... Slabana trska, ali koja zna da je takva, pa dakle... Prastaro i
licemerno lukavstvo inteligencije...apue u meni jedan lucidniji glas, ali
duhovna ugodnost koju mi nudi Homo sovieticus brzo uutkuje to osporavanje.
Muzika! Ovog puta, imam vremena da uhvatim odjek poslednjih nota,
kao svilenu nit koja izlazi iz iglene uice. Ostajem nekoliko trenutaka
nepomian, iekujui je da ponovo zazvui usred obamrlosti usnulih tela. Ja
sada znam da nisam sanjao, ak sam otprilike shvatio odakle dopire muzika.
Bila su to, uostalom, samo kratka oglaavanja klavira, veoma proreena,
priguena zakrenim hodnicima, zagluena hrkanjem.
Gledam na sat: pola etiri. Vie nego as i mesto raanja te muzike, mene
iznenauje njena potpuna odvojenost od svega. Ona ini savreno beskorisnim
moj malopreanji filozofski gnev. Njena lepota ne poziva na beanje od zapaha
konzervi i alkohola koji, nepomian, lebdi nad gomilama spavaa. Ona naprosto
obeleava jednu granicu, jedva primetno naznauje drukiji poredak stvari. Sve
se iznenada osvetljava jednom istinom kojoj nisu potrebne rei: ova no
izgubljena u snenom nitavilu, stotinak skoturenih putnika - inilo se da svako
od njih pue najblae to moe u slabanu iku svog ivota - ova stanica sa
iezlim peronima, i ove note koje kapaju, kap po kap, kao trenuci jedne posve
drugaije noi.
Ustajem, prolazim kroz ekaonicu i penjem se starim drvenim
stepenitem. Idui naslepo po mraku, stiem do zastakljenog zida restorana.
Tama je potpuna. Klizei rukom po zidu, zavravam u nekakvom orsokaku,
sapliem se o kamaru ebadi za spavaa kola, odluujem da se okanem daljeg
traganja. Jedan veoma spor akord dugo vibrira na drugom kraju hodnika.
Zaputim se u tom pravcu, voen tonom koji jenjava, gurnem jedna vrata i
naem se u prolazu u koji ve prodire neto svetlosti. Poreane uza zidove, stoje
zastave, transparenti s portretima partijskih rukovodilaca, itava oprema za

manifestacije. Taj prolaz vodi u jednu jo zakreniju prostoriju. Dva ormana

otvorenih vrata, piramide stolica, kamare arava. Iza ormana sija snop
svetlosti. Idem dalje sa oseanjem da sustiem deli nekog sna, u koji ulazim.
Jedan ovek, koga vidim iz profila, sedi za velikim koncertnim klavirom, a
pored njegove stolice lei kofer s poniklovanim uglovima. Mogao bih pomisliti
da je to starac koji je spavao na stranicama svoje Pravde. Odeven je u slian
kaput, moda malo dui, ima istu crnu apku. Valjkasta baterijska lampa,
sputena s leve strane klavira, osvetljava ruke tog oveka. Njegovi prsti nemaju
nieg zajednikog s prstima nekog muziara. Veliki, grubi zglavkovi prstiju,
kvrgavi, puni mrkih bora. Ti prsti se etaju po klavijaturi ne pritiskajui, prave
pauze, iznova oivljavaju, ubrzavaju svoju beumnu trku, padaju u vatru u
grozniavom beanju, uje se lupkanje nokata po drvenim dirkama. Iznenada,
na vrhuncu te neme grmljavine, jedna ruka, koja vie ne vlada sobom, sruuje se
na klavijaturu, i rukovet nota poleti. Ja vidim da ovek, zacelo zabavljen tom
nespretnou, prekida svoje neujno sviranje i poinje da se isprekidano smeje,
slabanim, aputavim smehom, rakoljenjem vragolastog starca. On ak podie
jednu ruku i stavlja je na usta da bi priguio taj smeh slian kaljucanju... Ja
odjednom shvatam da on plae.
Uzmiem nejednakim, nesigurnim koracima, s jednom rukom iza lea ne
bih li pronaao vrata. Ve sasvim blizu izlaza, spotaknem se o kopljau jedne
zastave koja pada, povukavi za sobom u bunoj lananoj reakciji itavu
povorku portreta na njihovim dugakim drkama... Svetlosni snop baterijske
lampe pretrauje zid i zasenjuje me. ovek ga smesta obara k mojim nogama,
kao da se izvinjava to me je zaslepio. Trenutak nelagodne tiine dozvoljava mi
da na njegovom elu vidim duboku brazdu oiljka pobelelog od vremena, i
njegove suze. Ja mucam, odvraajui pogled:
- Doao sam po stolicu. Dole je zbilja krcato...
ovek gasi lampu i ja u mraku ujem njegove rei, ali pre svega ono
kratko trenje po kome mogu da pogodim njegovu kretnju: on rukavom kaputa

brzo otire oi.

- Ah, da, stolice, ovde ih ima koliko vam srce ite. Samo pripazite, veini
su polomljene noge. Ja imam ceo kau za sebe, dodue s nekoliko federa koji
vire...
Primeujem da u ovoj prostoriji ne vlada potpuni mrak. Njena dva
prozora naziru se u nonoj tami, osvetljena ulinim fenjerom, neprestanim
snenim kovitlacima koji se viju oko bledog svetla. Vidim ovekovu priliku
koja zaobilazi ormane, iezava u jednom kutku odakle dopire piskutavo
kripanje federa.
- Ako sluajno najave neki voz, probudite me, molim vas - kae on sa
svog kaua.
I poeli mi laku no. Ja izvlaim jednu stolicu, sedam usred popadalih
portreta, reen da se do kraja pravim da sam doao samo da potraim stolicu, da
nisam primetio njegove suze...
Tako se veto pretvaram da uskoro zaspim, utonuvi u onaj neodoljivi san
u zoru posle probdevene noi. Pijanista me budi, njegova je ruka na mom
ramenu, mala baterijska lampa baca na zid senke stolica naslaganih jedne preko
drugih, iviluka, podignutog klavirskog poklopca...
- Ovog asa su najavili voz za Moskvu! Ako je to va, treba da pourite,
bie to pohod na Kazanj.
U pravu je. Opta najezda. Promicanje lica, mimoilaenje velikih kofera,
povici, gaenje po prokopima useenim u visokom snegu na peronima. Usred
sveopteg metea, brzo gubim iz vida oveka koji me je maloas probudio.
Kontrolor obeshrabruje moj polet na samom stepeniku vagona u koji sam hteo
da se popnem: Ve smo stisnuti kao sardine, zar ne vidite? Vrata sledeeg
vagona su zakatanena. Oko treeg se sjatila gomila iz koje se izdie as
alostiva, as pretea larma. Kontrolor proverava karte, puta retke srenike na
osnovu merila koja ni on sam oigledno ne bi umeo da objasni. Posrui u
snegu izbuenom koracima, pojurim du konvoja. Neka starica, koja se zaglibila

u snenom smetu, jadikuje da su joj pale naoare. Jedan vojnik, na kolenima,

pretrauje po snegu na psei nain. Njegov drug na nekoliko metara odatle
mokri kraj stuba uline svetiljke. Prvi uspeva da upeca naoare uz bujicu
pobedonosnih psovki...
Ja idem od jednog vagona do drugog, sve sigurniji da u morati da
provedem jo jedan dan u ovoj varoi-klopci. Moje nono osuivanje se vraa,
raspireno hladnoom, gnevom: Homo sovieticus. Time je sve reeno. Da im sad
predloe da se uzveru na krovove ili, jo gore, da tre za vozom, nijedan se ne bi
pobunio... Homo sovieticus.
Odjednom to zvidanje. Ne zviduk voza. Kratko mangupsko zvidanje,
prodoran poziv, autoritativan i upuen nekom sauesniku. Diem glavu iznad
svetine koja kidie na stepenike. Na kraju konvoja, ugledam pijanistu koji mae
rukom.
- Ponekad ga pridodaju, naroito u sluaju ovakvog zakanjenja objanjava mi on im smo se smestili u taj stari vagon tree klase. - Nee nam
biti toplo, ali videete, aj je ovde ak i bolji...
To je skoro sve to mi on kae tokom dana. Njegov noni koncert jedva
da mi jo izgleda stvaran. U svakom sluaju, postaviti mu pitanje o onoj
neujnoj muzici znailo bi priznati da sam ga video kako plae. Prema tome...
Opruen na golom drvenom leaju, poinjem da zamiljam ljudski tabor koji
sam posmatrao, prole noi, u ekaonici, i koji u ovom trenutku doivljava, ne
obraajui na to ni najmanju panju, jedno basnoslovno iskustvo: prelazak iz
Azije u Evropu! Evropa... Iza prozora, u majunom pravougaoniku koji je inje
ostavilo slobodnim, promie uvek isti beskraj snegova, u nedogled, neumoljivo
ravnoduan pred zadihanim jurenjem voza. Bela valovitost uma. Jedna reka
pod ledom, neizmerna, sura, koja podsea na morski rukavac. I ponovo usnulost
bele, nenastanjene planete. Polako se okreem, gledam starog oveka koji je i
dalje nepomian na leaju preko puta, sklopljenih kapaka, prstiju isprepletenih
na grudima. Misli li on na Evropu? Da li je svestan da se pribliavamo

civilizaciji, gradovima u kojima vreme moe imati uzbudljivu vrednost

drutvene igre, razmene ideja, susretanja? U kojima je prostor pripitomljen
arhitekturom, izvijen brzinom nekog autoputa, ooveen osmehom karijatide
ije se lice vidi kroz prozor mog stana, nedaleko od Nevskog?
Zaudo, upravo se priom o lepoti nekih ulica na razgovor naposletku
zapodenuo, ve u sumrak. Tek smo napustili jedan veliki grad na Volgi. Konvoj
se ponovo obrazovao i ja sam za trenutak pretrnuo od straha da e nas ostaviti
na sporednom koloseku. Ima mnogo slobodnih mesta, kao da je ljudima ispod
asti da se penju u ovaj arhaini vagon tree klase.
Moj saputnik ustaje, donosi dve ae aja. Saznavi da veoma dobro
poznajem Moskvu, on mi pria o prestonici s neoekivanom preciznou, sa
sentimentalnom vezanou za poneku ulicu, poneku stanicu metroa.
Vezanou provincijalca, kaem sebi, koji je iveo u prestonici i koji voli da
zaseni sagovornika originalnou svog linog vodia po gradu. Meutim, to
on vie govori, ja sve vie ustanovljujem da je njegova Moskva veoma udnovat
grad, sa oiglednim prazninama, sa gustom mreom ulica na mestima gde moje
seanje vidi iroke avenije i esplanade. Postavi paljiviji, otkrivam u njegovoj
prii neke nedoslednosti, koje on pokuava da izbegne as se zaustavljajui u
pola rei, as priajui neku anegdotu. r rata..., tridesetih godina, te
oznake prolosti ponekad mu se omaknu doputajui mi da naslutim da on
krstari jednim gradom koga vie nema. On to na kraju i sam uvia, zauti.
Njegovo uho mora primetiti, u tom trenutku nelagodnosti, isti onaj ton kao
noas, kad sam ga zatekao za klavirom. Da bih promenio temu, poinjem da
proklinjem vreme, zakanjenja zbog kojih, u Moskvi, ne dobijam potu
blagovremeno. Pripremamo veeru: tvrdo kuvana jaja koja ja vadim iz torbe,
hleb, koji on, kako kae, ima u koferu. On vadi jedan zamotuljak, otvara ga.
Pola okruglog crnog hleba. Ali moj pogled privlai ono u ta je hleb zavijen izguvane stranice starih partitura. On die pogled k meni, a onda poinje da
izravnava stranice grubim bridom svog dlana. Njegove rei vie ne zvue kao

rei sentimentalnog etaa, kao maloas. Ipak, on uvek govori o istim

moskovskim uliicama i o jednom mladiu (Tada sam verovao da sam
najsreniji na svetu, kae on s nasmeenom gorinom), mladiu u svetloj
koulji natopljenoj majskim pljuskom, mladiu koji zastaje pred jednim
plakatom i, dok mu srce bije, ita svoje ime: Aleksej Berg.

*
Ranije je, na tim plakatima, traio ime svog oca, dramskog pisca, a s
vremena na vreme i ime majke, Viktorije Berg, kad bi ona prireivala recitale.
Tog dana je, prvi put, bilo najavljeno njegovo sopstveno ime. Njegov prvi
koncert, za nedelju dana, 24. maja 1941.
Hartija je od pljuska postala skoro prozrana, tako da se kroz nju
provideo prethodni plakat (neko takmienje u padobranskim skokovima), a
profil ajkovskog, potklobuen od vlage, liio je na portret dvorske lude.
Koncert je, uostalom, trebalo da se odri u domu kulture fabrike kuglinih
leajeva. Ali nita od svega toga nije moglo da mu pokvari zadovoljstvo. Srea
kojom je zraio taj papir isprane plave boje bila je mnogo sloenija od pukog
oseanja ponosa. Bila je u njoj radost te blistave i vlane veeri koja se, poput
ivih boja neke sliice za preslikavanje, pomaljala ispod oluje na izdisaju. I
miris lia u osunanom rasprivanju kapljica. Radost ulica pocrnelih od kie
kojima je on hodao, rasejanim korakom, idui od predgraa gde se nalazio dom
kulture ka centru. ak mu se i dvorana u kojoj je trebalo da svira, dvorana sa
zidovima prekrivenim fotografijama maina alatljika, i ija je akustika bila
osrednja, uinila prazninom, vazduastom.
Moskva je, te veeri, bila vazduasta, laka pod njegovim koracima u
spletu uliica koje je poznavao u prste. Laka i fluidna u njegovim mislima.
Zaustavivi se za trenutak na Kamenom mostu, on se zagleda u Kremlj.
Pomino nebo, sivoplavo, davalo je tom mnotvu kubeta i krunita nepostojan,
skoro lelujav izgled. A s leve strane, pogled se survavao u ogromnu prazninu
koju je z sobom ostavio hram Hrista Spasitelja dignut u vazduh dinamitom
nekoliko godina ranije.
Nekoliko godina... Ne prestajui da hoda, Aleksej pokua da se priseti
onoga to je usledilo z tim godinama. Hram je sruen 1934. Njemu je bilo

etrnaest godina. udesno uzbuenje izazvano podrhtavanjem trotoara posle

svake eksplozije! Bile su to godine sree; 1934, 35, 36... Zatim, iznenada
dolazi do onog dugotrajnog karantina, kao u vreme epidemija. Oko njihove
porodice, grad postaje bezvazduan. Jedne veeri, verui se slepenicama, uje
aputanje nekog oveka koji se, sprat vie, s tekom mukom uspinje, pogruen,
u skoro nem, ali grozniav razgovor sa samim sobom. Ne, ne, ne moete me
optuiti... a dokazi... dokazi... Aleksej razaznaje poneku re, usporava korak,
oseajui se nelagodno zbog tog ukradenog poveravanja tajne, i, odjednom,
prepoznaje oev glas. Taj stari to mrmori, to je njegov otac. Karantin traje.
Neke rei postaju neizgovorive. Renik poorita koji je njegov otac objavio
poetkom tridesetih povuen je iz svih biblioteka. Neka imena koja je on tu
naveo moraju nestati jer su nestali oni koji su ih nosili. Na asovima, Aleksej
primeuje brze ahovske manevre: njegovi drugovi se premetaju da ne bi i
dalje sedeli pored njega. Prave rokade, pomilja sa ogorenjem. Na izlasku ga
izbegavaju, bee po vijugavim putanjama poput smuara na spustu naikanom
preponama. ini mu se da su ljudi s kojima se susree na konzervatorijumu svi
odreda postali razroki, oni gledaju zrikavo da bi izbegli njegov pogled. Njihova
lica ga podseaju na one obrazine koje je video u nekoj istorijskoj knjizi,
zastraujue dugonose maske kojima su se nagrivali stanovnici gradova gde je
harala kuga. Prijatelji odgovaraju na njegov pozdrav, ali iskosa, kriomice,
iskrenuvi glavu, i to izvrdavanje - polu s lica, polu iz profila - izduuje njihov
nos u dugi izvijeni alac kukca. I promucaju nekakav izgovor da bi se udaljili,
uzdiui kao da udiu miriljave trave kojima su bile punjene te maske za utuk
protiv kuge... U toku zime 1939. godine, on sluajno zatie roditelje u
zaverenikom saaptavanju, a potom, usred noi, vidi kako oni sprovode u delo
svoj plan. U kuhinjskoj pei spaljuju staru oevu violinu. Maral Tuhaevski,
porodini prijatelj i vrsni violinista, svirao je na njoj dva ili tri puta, posle
veere, za njihove goste. Pogubljenje 37. i mala violina na kojoj je ispucao lak
pretvara se u straan dokaz... Oni je spaljuju, te noi, strepei od hapenja, od

sasluavanja. Sav izbezumljen, otac zaboravlja da olabavi ice i Aleksej,

vrebajui iz prikrajka iza odkrinutih vrata svoje sobe, uje brzi arpeo ica koje
pucaju u vatri... Od te noi, vazduh koji udiu postaje laki. Ponovo se prikazuje
jedan oev komad. I mada veoma retko, na plakatima se opet moe videti
majino ime. Tokom 1940. godine, Aleksej susree sve vie pogleda koji ne
pate od zrikavosti. Neka vrsta ozdravljenja oiju, reklo bi se. On doekuje Novu
godinu u drutvu tih lanih razrokih. Jedan tango koji pleu te veeri zove se
Barunasti pogled. Zahvaljujui godinama straha i ponienja, on sluti koliko
vrede eznutljivost tog baruna i pogledi devojaka koje dri u naruju. Ali on
ima samo dvadeset jednu godinu i vrtoglavo zaostajanje u pogledu tanga,
zagrljaja, poljubaca, koje treba nadoknaditi. I on je nepokolebljivo reen da ga
nadoknadi po svaku cenu, ak i ako bi trebalo, zarad toga, zaboraviti onu no,
miris spaljenog laka, kratkotrajno cviljenje ica u plamenu.
Udalji se od Kremlja, uroni pod kronje na bulevarima, oteale od kie.
Pria o violini, nona prestravljenost, godine samoe u vreme okuenosti jo su
mu se vraale s vremena na vreme, ali samo da bi uveale sreu koju je
doivljavao u sadanjosti. aputanje roditelja u noi i opori miris nagorelog
laka, to je sve to jo bee preostalo od te tri crne godine - 37, 38, 39. Tako
malo u odnosu na tolika raznolika zadovoljstva koja su otada ispunila njegov
ivot. Gle, ta mokra koulja koja mu se lepi za grudi, ve samo to uivanje to
osea svoje mlado, gipko, miiavo telo, inilo je da iili teskoba tih godina
epidemije. Ali, nadasve, njegov koncert, kroz nedelju dana, zamiljanje kako
njegovi roditelji sede u dnu koncertne dvorane (ogoreno se borio da i oni budu
prisutni, makar tako anonimno), a u prvom redu jedna od onih devojaka s
kojima je, u noi novogodinjeg doeka, plesao Barunasti pogled. Lera.
Ponovo mu padoe na um sliice za preslikavanje. Ceo svet je liio na tu
igru boja: bilo je dovoljno odlepiti tanak sivkasti sloj runih uspomena pa da
blesne radost. Kao to je, poetkom maja, blesnula Lerina nagost pod onom
smeom haljinom koju su zajedno strgnuli u sunovratnoj pomami jo uvek

kriominih poljubaca, budno oslukujui zvuke u hodniku dae: njen otac, stari
fiziar, radio je na terasi i s vremena na vreme bi zatraio olju aja ili jastue.
Bila je to veoma zdrava nagost, jedno od onih tela koja su se u to doba mogla
videti kako koraaju, pokrivena lakim trikoom, u paradnim povorkama u slavu
mladosti. Ono to je Lera govorila takoe je bilo veoma zdravo. Ona je priala o
porodici, o njihovom buduem stanu, o deci. Aleksej je slutio da e ga taj brak
konano uiniti slinim svima drugima, izbrisavi onu priliku mladia koji je iz
prikrajka oslukivao jeku violinskih ica nagrizenih vatrom. Vie nego o
njihovom porodinom gnezdu, on je zapravo sanjario o kolima njenog oca, o
onoj prostranoj crnoj emki, udobnoj poput luksuzne kabine prekookeanskog
broda, koju je ve umeo da vozi. Da bi se jednom zasvagda otarasio
prestraenog mladia, bilo je dovoljno da zamilja ta kola, sebe, Leru, plaviastu
prugu ume na obzorju.
Misao mu skliznu ka danima provedenim u dai, u onom selu muzikalnog
imena Bor. Ka onom telu koje, slino skidanju tankog sloja sa sliica za
preslikavanje, naputa svoju haljinu gimnazijalke i preputa se najsmelijim
milovanjima, putenoj borbi, onoj nasilnosti punoj smeha iz koje izlaze zadihani,
pogleda zamuenog suzama osujeene elje. To mlado telo se izmigolji u poslednjem trenutku, zatvori se poput koljke nad svojim devianstvom. I ta igra
godi Alekseju. U tom odupiranju, on ita zalog budue vernosti, obeanje jedne
odgovorne i razborite devojke. Jedan jedini put, javlja se sumnja. On se budi
posle kratkotrajnog sna, u osunanoj sobi, i kroz trepavice vidi Leru koja je ve
na nogama, blizu vrata. Ona se okree i, verujui da on jo spava, sputa na
njega jedan pogled koji ga sledi. ini mu se da prepoznaje letimini pogled
dugonosih maski. Da bi izbrisao tu slinost, on skae, sustie Leru na samom
pragu, vue je ka krevetu, u borbi svoj od smeha, ovlanih ugriza, njenih
pokuaja da se oslobodi. Kad ona najzad uspe da umakne, on ne osea
uzbuenje sree, ve iznenadni umor, kao n kraju neke predstave koju je bio
prisiljen da odigra. I nasluuje da to ensko telo, u isti mah ponueno i

zabranjeno, to glatko i jedro telo, pripada jednom ivotu koji nikad nee biti
njegov. Da, naravno, smesta dolazi k sebi, on e se oeniti Lerom i njihov ivot
e biti od iste tvari kao ovo proleno popodne. Jedino e biti potrebno da
zaboravi melodiju ica koje pucaju u plamenu. Njihov ivot e zvuati kao
muzika komponovana za sportski slet na nekom stadionu. Prisea se da je
jednog dana pokuao da doara Leri te note koje su se izvile iz spaljenih ica.
Ona ga je presekla u pola rei, i to ba takvim savetom punim oduevljenja:
kad bi napisao sportski mar!...
U dvoritu zgrade u kojoj je stanovao, ne poe mu za rukom da sprei
kratkotrajno oglaavanje teskobe: Pomorska bitka! U tom vidu su mu se,
jednog dana, u godinama strahovlade, ukazali svi prozori, i prozori njihovog
stana nasred proelja - kao kvadratii koje je neka nevidljiva, nepredvidljiva!
ruka precrtavala, poto bi one koji su iza njih stanovali ubacila u crna kola koja
bi pristizala pred kraj noi i odlazila sa svojim plenom. Ujutru bi se saznalo da
je taj i taj stan ubudue prazan. Pogoen, potopljen, kao brod u igri
Pomorska bitka.
Pogled mu skliznu na ona tri prozora, tri kvadratia koji su ostali
netaknuti usred tolikih brodoloma. Negdanji strah bee nestao. Sadanja srea
je bila i suvie silna da bi mu ostavila mesta. Aleksej je alio samo za jednim: te
proklete godine su amputirale iz njegovog ivota jednu veoma znaajnu etapu,
koju bi on s tekom mukom mogao blie odrediti. Vreme prve mladosti, doba
sanjalako, zaneseno, kad se ena poetizuje, kad se oboava njena nedostupna
put, kad se ivi u neobuzdanom iekivanju ljubavnog uda. On nita od svega
toga nije doiveo. Imao je utisak da je naprasno bio zavitlan, hitnut, iz
detinjstva, s tog trotoara koji je podrhtavao od eksplozije hrama dignutog u
vazduh, i da je, preletevi preko tih godina straha, bio baen pravo - u jedan ve
odrasli ivot, k nagosti tog lepog miiavog tela koje mu je Lera davala bezmalo
u celosti, uvajui ono bezmalo za brak.

On se pope stepenicama i, na svakom odmoritu, priseti se brojnih

odlazaka i dolazaka, naroito u jeku pomorske bitke iz 37, 38, 39. Ljudi
koje su dizali iz postelje i koji su taj odlazak doivljavali kao san koji se
prometao u moru. U stanu ispod njihovog, recimo, jedna porodica, jedna
devojica koja ga je, nekoliko dana pre nonog odlaska, srela na ulici i priala
mu o novoj aromi sladoleda koji se prodavao na bulevarima...
On ubrza korak i zapeva neku opersku ariju, iz majinog repertoara, ariju
punu zaljubljenih, opojnih modulacija. Majka ga zau kroz vrata i, osmejkujui
se, pohita da mu otvori.

*
Dva dana uoi koncerta, on se vrati u fabriki dom kulture, zbog
poslednje probe. Generalne, kako je najavio roditeljima z vreme ruka.
Provede u radu celo poslepodne, ponovo odsvira ceo program i stade, prisetivi
se majinog saveta: od silnog ponavljanja ponekad bi se izgubio onaj unutarnji
treptaj novine, ona trunica uda ili opsenarstva bez koje umetnost ne moe.
Najzad, to je kao i s tremom, dodala je majka. Ako je uopte nema, to nije
dobar znak...
Vraajui se kui, on pomisli na taj blagotvorni strah, na taj ohrabrujui
drhtaj. On bee izostao tog puta, za vreme probe. Svirati u takvom amamu...,
pravdao se. Dan je bio teak, mlean, veoma vreo. Dan bez boja, bez ivota.
Bez treme, ree on sebi, osmehujui se. Majka mu je priala i o nekim
mladim glumicama koje su tvrdile da nikad nisu imale tremu, i kojima je Sara
Bemar obeavala sa ironinom blagonaklonou: Saekajte malo, doi e i to s
talentom...
ak i pod zelenilom bulevara, sparno mrtvilo se nije micalo, priguujui
zvukove, obavijajui drvee, klupe, stubove ulinih svetiljki sivim odbleskom
nekog ve proivljenog dana, u koji ste grekom dospeli. Aleksej je napustio
glavnu aleju i poao preicom, kad se iz drvoreda iznenada izdvoji jedna prilika
koju on smesta prepozna: njihov sused, penzioner koga su esto viali kako sedi
u dvoritu, nagnut nad ahovskom tablom. U ovom trenutku, on je iao
ubrzanim i udnovato mehanikim korakom, pravo njemu u susret, a ipak nije
izgledalo da ga je primetio. Aleksej se ve spremao da ga pozdravi, da mu
stegne ruku, ali ovek, ne pogledavi ga, ne usporivi korak, proe pored njega.
I tek se u poslednjem trenutku tog neostvarenog susreta stareve usne polako
pomerie. Veoma tiho, ali veoma razgovetno, on apnu: Ne vraajte se kui. I
ubrza korak, pa zae u uzanu bonu aleju.

Preneraen, Aleksej zastade za trenutak, u nedoumici, ne verujui

sopstvenim uima, ak i ne shvatajui ta je to upravo uo. Zatim potra za
starcem, sustie ga blizu raskrsnice. Ali pre nego to je od njega zatraio
objanjenje, sused promrmlja, i dalje izbegavajui njegov pogled: Ne vraajte
se kui. Beite. Tamo stvari loe stoje. I starac odepelja sitnim koraajima,
iako je na semaforu ve bilo crveno, ispred jednih kola koja zatrubie. Aleksej
ne poe za njim. On je na licu tog oveka koji je od njega odvraao pogled
ugledao dugonosu obrazinu.
Pribravi se, on shvati koliko su stareve rei besmislene. Tamo stvari
loe stoje. Stari bunca. Neka nesrea? Bolest? Pomisli na roditelje. Ali zato
mu to onda nije otvoreno rekao?
On se malo zamisli, a zatim, umesto da ue pravo u dvorite, zaobie ceo
stambeni blok, ue u zgradu iji su prozori, sa stepenita, gledali na proelje
njihove kue. Na poslednjem odmoritu nije bilo stanova, samo izlaz koji vodi u
potkrovlje. On je poznavao tu osmatranicu poto je tu popuio svoju prvu
cigaretu. ak je i onaj neodreeni oseaj prestupnitva tu jo uvek bio prisutan:
kroz jedno usko prozore, videlo se celo dvorite, klupa na kojoj su penzioneri
itali novine i igrali ah, a kad bi se slepoonica priljubila uz okno, mogli bi se
razaznati prozori sobe njegovih roditelja, i kuhinjski prozori. A u to vrebanje iz
prikrajka uplitao se ukus prvih duvanskih dimova.
On provede neko vreme lica priljubljenog uza staklo. Proelje zgrade mu
je bilo poznato do najmanjeg ukrasa na zidu, do ara na prozorskim zavesama.
Lie jedne lipe koja je dopirala skoro do njihovog stana stajalo je kao
skamenjeno u tmoloj veernjoj sparini i izgledalo je kao da oekuje neki znak.
Bilo je, zajedno majsko vee, iznenaujue malo sveta u dvoritu. Oni koji su
kroz njega prolazili, beumno bi skliznuli i brzo iezavali u dremljivim
uliicama. ak je i stepenite bilo nemo, tako da bi se moglo poverovati da niko
nije ni izlazio ni ulazio. Jedini zvuk: kripa malenog dejeg bicikla koji je jedno
dete neumorno vozilo ukrug, bez kraja i konca, oko leje sa zvoniima. U

jednom trenutku, ono zastade, pogleda gore. Aleksej uzdrhta, odmae se od

prozoreta. Uini mu se da deak zuri u njega, prodornim, nemilosrdnim
pogledom, pogledom odrasle osobe. To dete je imalo lice odraslog. Podmuklog
odraslog malie na biciklu.
kripanje tokova krenu Jovo nanovo. Aleksej pomisli da je njegov strah
glup. Glup koliko i to ekanje iza pranjavog prozoreta, aav koliko i
upozorenje onog starog ahiste koji ga je, po svoj prilici, zamenio s nekim
drugim. On poele da brzo sie, da pretekne sopstveni strah. rema, podrugnu
se u tiini, i stade se sputati stepenicama. Ali se, dva sprata nie, zaustavi.
Jedan par je upravo uao i poeo da se penje, nateravi ga da se vrati u svoje
skrovite. On ponovo osmotri prozore roditeljskog stana, prozore suseda koji su
stanovali ispod njih, i iznenada shvati ta ga to zadrava...
U godinama terora, taj stan je doiveo tri odlaska. Najpre su odveli
konstruktora aviona i njegovu porodicu. Sudei po glasinama iz dvorita,
potkazao ga je njegov asistent, da bi zauzeo njegov poloaj i taj stan. On se tu
uselio sa svojom porodicom, taman je imao vremena da kupi nov nametaj za
trpezariju i da oseti kratkovekost te nove situacije. est meseci kasnije, one noi
kad su oni doli na red, ula se vriska njihove curice koja je, jo sanjiva, traila
svoju omiljenu lutku, jer se, u urbi prilikom hapenja, niko nije setio da je
ponese. Nedelju dana kasnije uselio se onaj ovek koji je nosio uniformu
Dravne bezbednosti. Kad bi se sreo sa susedima na stepenitu, on bi zastao,
drsko bi im se upiljio u lice, oekujui da ga pozdrave. Sin mu je liio na
mladog nerasta. On je, u svakom sluaju, svom svojom beslovesnom
ivotinjskom snagom jednoga dana pritisnuo Alekseja uza zid i procedio kroza
zube: ta je, trula inteligencijo, povazdan drndamo po naem prokletom
klaviretu? Popriekaj malko, kad dohvatim eki i zakujem poklopac toj tvojoj
muzici! Aleksej nije o tome rekao ni re roditeljima. Uostalom, ne mnogo
posle toga, pred kraj 1938, stan je ponovo bio slobodan...
On pritisnu elo uz prozorsko okno. Izgledalo je da se zavese u sobi

njegovih roditelja pomeraju. Ne, nita. On ponovo pomisli na mladia nerasta,

na njegovo podbulo lice, njegov prezir. Naroito na njegovu pretnju, potpuno
van pameti, dodue, ali koja mu je esto izgledala ostvariva, na taj klavir i
njegov poklopac zakovan ogromnim dunerskim klinovima. U stvari, ako je u
ovom asu vrebao iz prikrajka, ispred tog prozoreta pokrivenog pauinom, to
je inio ba zbog tog mladog nerasta. Tek kad je i njega pojeo mrak, jedne
decembarske noi, shvatio je da niko nije zatien. ak ni pobednici. ak ni oni
koji su se junaki borili protiv narodnih neprijatelja. ak ni deca tih boraca.
U tom trenutku ugleda ahistu koji je prolazio kroz dvorite spokojnim
korakom. Starac mahnu rukom, pozdravljajui jednu enu koja je zalivala cvee
na svom prozoru, a onda ieze u jednom ulazu. Sumrak vie nije dozvoljavao
da se vidi izraz njegovog lica. I kao da odgovara na taj utisak, svetlost oboji
zavese u sobi njegovih roditelja. Jedna senka se nazre iza njih, dobro znana.
Uini mu se da prepoznaje majku. I ak opazi jednu ruku, njenu ruku, naravno,
koja navlai zavese. sam potpuni kreten i poslednja kukavica, ree sam
sebi oseajui udesno rastereenje u grudima. Njegov pogled je sad klizio bez
spoticanja po tim nizovima prozora koji su poinjali da se osvetljavaju.
Spokojni, skoro uspavljujui u miru jedne majske noi. Jedna vrata, u donjem
delu zgrade u kojoj se sakrio, zalupie se. angrljanje brave, glasovi, tiina. On
odlui da saeka jo minut, sada ve samo zato da bi izbegao ljubopitljive
poglede. Pored toga, ja u subotu imam koncert..., tvrdio je u njemu jedan glas
pun poverenja. Izgledalo je da taj argument konano otklanja opasnost to ju je
stari ludak koga je sreo na bulevarima izmislio. Vratiu se kui, mogu jo
jedan sat da vebam pre nego to susedi ponu da zapomau.
Baci poslednji pogled na zgradu, i tim ve bezbrinim pogledom,
umornim od naprezanja, iza neosvetljenog prozora njihove kuhinje spazi jednog
oficira koji je, tako odozgo, osmatrao dvorite.

Uini mu se da stepenitu nikad nee biti kraja. Sprat za spratom, u

besomunom trku, pratio je cikcak liniju gelendera koja se beskonano
produavala kao nekom optikom varkom. Na ulicama, a zatim u hodnicima
metroa, na eleznikoj stanici, njemu se inilo da i dalje sve dublje propada u
sivozelenu spiralu stepenita, izbegavajui vrata koja su u svakom trenutku
pretila da se otvore. A njegov pogled je poneo sa sobom sliku jednog prozora u
kome se ocrtavala prilika mukarca stegnutog opasaem. On nije trao, on je
padao.
To padanje prestade pred alterima. Iz kutije s bombonama slubenica
izvadi ruiastu kuglicu i stavi je u usta. I dok su njeni prsti uzimali novac i
vraali kusur, njene su se usne pomicale, pritiskajui slatki uza zube. Aleksej
ju je zapanjeno posmatrao: iza alterskog prozoreta poinjao je, znai, jedan
zamalo aroban svet, sazdan od udesne navike sisanja bombona, od tog
osmehnutog zevanja. Svet iz kog je on bio prognan.
Taj ivot koji se spokojno nastavljao bez njega toliko ga je zaprepastio da
ga nije zaudilo ono to se dogodilo u dai, u Boru. Lerin otac, onaj profesor
koji se obino zatvarao u osamu svoje radne sobe i bio gluv za sve pozive i
zvonjenja, otvori mu, ovog puta, skoro istog asa. U jedanaest sati uvee.
Aleksej takoe ne vide nita neobino u tome to ga je starac jedva sluao,
urei se da mu ponudi jelo koje je izgledalo kao da ve eka na njega na
kuhinjskom stolu. Uostalom, dok je on pokuavao da objasni ta se deava
njegovim roditeljima, profesor je jedino umeo da mu kae: Jedi, najedi se! A
onda pokuaj da spava. Pametnije je jutro od veeri. On ponovi tu poslovicu
vie puta, mahinalno, kao da time zavrava neko razmiljanje koje je mladieva
poseta prekinula.
Zaudo, uprkos groznici koja ga je tresla, on naglo utonu u dubok i kratak
san. eleo je da se u njemu sakrije, nadajui se da e se probuditi s druge strane
altera iza koga je jedna mlada ena sisala bombonu. Usni jedan san u kome je
taj alter bio postavljen veoma nisko, skoro na samom tlu, i trebalo je sagnuti se

da bi se u tom podrumskom prozoretu opazilo lice koje je zamenilo lice

slubenice sa altera: lice Lere, ali jedne dvosmislene Lere, zateene u nekoj
sramnoj raboti. Bio je tu i stari ahista koji je sedeo na klupi mokroj od kie.
Aleksej je igrao s njim, stavljajui figure ne na ahovsku tablu, ve na stranice
nekog anatomskog atlasa ije su slike na neki neshvatljiv nain bile povezane s
njihovom igrom. A njegov san bio je ispunjen strahom da nee uspeti da
odgonetne tu povezanost, tako oiglednu za starca. Na kraju se tu pojavila i
prilika njegove majke, koja je recitovala stihove i koja ih je iznenada stala
pevati tako visokim i oajnikim glasom da se on probudi s nemim krikom u
grlu.
On pogleda na sat: pola etiri. Iza prozora, no je polako bledela. Aleksej
osmotri sobu, obrise nametaja, i skoro smireno pomisli: Ali on e me
prijaviti... U magnovenju, sve neobine stvari koje je sino prenebregnuo,
okamenie se u vidu bezizlazne logike. Profesor koji nikad nije kasno legao
otvorio je im je uo zvonjenje, skroz obuen. Njegova ena, bez koje nije bio u
stanju da naini nijedan korak, bila je odsutna. Lera takoe. U sobi je, reklo bi
se, sve ve bilo predvieno za doek gosta... Ne, nee me prijaviti, on e ih
naprosto pustiti da uu...
On skoi iz kreveta, obue se, spusti rezu na vratima, opkorai prozor...
Na poetku staze kojom je s Lerom obino iao na kupanje u jezercetu,
on za trenutak zastade, u nedoumici, pa krenu prema staroj upi, iza kue, sede
na jedan panj, reen da eka. Nije morao mnogo da eka. Sa dna glavne ulice
koja je delila taj niz daa nadvoje, dopre brujanje motora. Kola se zaustavie. U
jo uvek nonoj tiini, on zau zvuk lupanja na vrata, aputanje mukih glasova
i jasniji profesorov glas, koji je zvuao moleivo, ujedno pokuavajui da
sauva dostojanstvo: Drugovi, vi ste mi obeali... To je jedan nean mladi.
Molim vas! Ja sam siguran da njegovi roditelji... Neko ga presee u pola rei
razdraenim tonom: Sluajte, profesore, ne meajte se u ono to vas se ne tie!
Govoriete kad vas budu ispitivali...

Jurnuvi stazom, Aleksej zau buku koja je dopirala iz unutranjosti kue.

Mnogo kasnije, kad bude spoznao neumoljivu muiavost ivota sklonog
da se poigrava paradoksima, on e shvatiti da je svoje izbavljenje zapravo
dugovao Nemcima. Jo od meseca aprila te 1941. godine, pa ak i ranije, mada
nekako neodreenije, govorilo se u Moskvi o pretnji koja bi mogla doi sa
Zapada. Njegova majka bi se, u takvim prilikama, priseala sestrine porodice
koja je ivela u Ukrajini, u jednom zabitom selu. Bili su to siromani roaci,
takorei, koje nikad nisu pozvali u Moskvu. Zamiljali su ih u njihovom
zaseoku, sasvim blizu poljske granice, izloene sve izvesnijem ratu. Ali nikad,
vidite, nikad naa armija nee pustiti da Nemci preu granicu, prekidao bi je
otac. ak i ako bi, nekim udom, uspeli da bace nekoliko bombi, ne bi bilo
razloga za strah. Ja bih seo u kola, otiao bih kod tvoje sestre, i za tili as bih ih
dovezao u Moskvu. Taj plan spasavanja kolima vraao se s vremena na vreme
u njihovim porodinim veernjim poselima.
Aleksej se toga setio kad je, oko est ujutru, peice stigao do moskovskih
predgraa. U glavi mu je brujalo od imena drugova s konzervatorijuma koji bi
mu mogli pritei u pomo, imena koja su, kad bi ih razmotrio jedno po jedno,
bledela u izmaglici sumnje. Tada pomisli na tu tetku u Ukrajini, priseti se plana
putovanja kolima, pouri da se grevito uhvati za tu zamisao pre nego to mu se
uini neverovatnom.
Garaa, udaljena nekoliko ulica od njihove zgrade, oslanjala se na zid
jednog sruenog manastira. Mesto je, u to doba dana, jo bilo pusto, vrata
drugih garaa zatvorena. On se prope na prste i, zadravajui dah kao da eli da
ulovi leptira, isprui ruku prema maloj nii pod talasastim limom krova. Njegov
otac je, onako rasejan, tu esto ostavljao duplikat kljueva. Njegovi prsti
grozniavo opipae dno skrivnice i iznenada dodirnue metal.
On stavi u prtljanik dve kante s benzinom, uvane za sluaj potrebe, i
pre nego to e sesti za volan, pogleda oko sebe. Njegova misao, utrnula od

umora i straha, probudi se: ta garaa sa kiljavom sijalicom na stropu, taj miris
benzina, ti predmeti koje je dodirivao njegov otac - nije li to poslednji odblesak
njihovog ivota?
ljunak zakripa pod neijim koracima. Aleksej spuznu iza volana, glave
ponovo bez ijedne misli, srca koje je prestalo da kuca, tela spremnog da obavi
niz poznatih pokreta i da izvede ta teka crna kola kroz odkrinuta vrata...
Napolju se, meutim, zvuci povezae u bezopasan sled: zveckanje svenja
kljueva, kripanje arki, polazak.
Kad se zaustavio na jednoj raskrsnici, dopre mu do svesti da je samo
jedanput imao priliku da vozi izvan Moskve: kad je vodio Leru u dau u Boru.
U kolima pronae hrpu putnih mapa, pa i mapu one oblasti u Ukrajini gde
je ivela njegova tetka. Neka vetrovka i stari kaket nali su se odnekud na
zadnjem seditu. On ih obue i kasnije ustanovi koliko je to preruavanje
olakavalo prolazak kroz milicijske stanice. On je, naroito zahvaljujui tom
kaketu, liio na ofera koji uri da stigne do prebivalita nekog visokog
funkcionera. I to se vie udaljavao od Moskve, sve je vie pogled na velika
crna kola dovodio u zabludu.
Pred kraj drugog dana vonje, na jednom putu koji je ve bio seoski, on
naie na mladog seljaka na taljigama, koji zaneme od uda kad ugleda kola
iskrsla usred njiva. Govorei veoma unjkavo, meajui ruske i ukrajinske rei,
on mu pokaza put. Aleksej se nalazio na dvadesetak kilometara od cilja.
Pre nego to je pala no jo malo odmae, a onda zaokrenu, poavi
stazom koja je zalazila u umu, pa se zaustavi kad mu jedno deblo preprei put.
Pojede ceo okrugli hleb kupljen u varoici kroz koju je proao u podne, oseti se
opijen hranom, pospanocu. uma oko kola izgledae beskrajna. Htede da
pogleda koliko je sati, da se priseti koji je dan, kao da eli da se uhvati za bovu
usred okeana granja i senki. Opruivi se na seditu automobila, podie ruku ka
svetlosti koja je prodirala kroz lie. Bilo je tek pola devet uvee. Dvadeset

etvrti maj...
Moj koncert!, proapta, naglo se pridigavi. O zadnje staklo je udarala
prelepa nona leptirica, s krilima prekrivenim tananim, tajanstvenim pismenima,
ostavljajui na staklu trag puhora. I isto tako, kao kroz nepropusno staklo, on
zamisli koncertnu dvoranu, osvetljenu pozornicu, jednog mladia koji prilazi
klaviru. Zanet potresnom iluzijom, on za trenutak baci pogled na taj ivot koji
se, tamo negde, nastavljao, bez njega.
Ujutru se udalji iz ume peice. I osvrte se za sobom nekoliko puta: jo
uvek nisko sunce ispunjavalo je unutranjost naputenih kola zlaanom
svetlou, ona su liila na kola to ih je zakratko ostavila neka porodica koja se
razmilela meu drveem berui umske jagode.
Tetka ga saslua u tiini, pusti ga da dugo govori, da sto puta ponavlja
istu priu. Oseala je da e se on na taj nain priviknuti na svoj novi ivot. Tea
se vratio iz grada oko podneva, ni on nije troio mnogo rei. Aleksej e
naslutiti, nedeljama kasnije, da se iza tog nemog prihvatanja njegovog dolaska,
opasnosti koju je taj dolazak nosio, bez sumnje krila preutna elja da mu se da
do znanja: Vidi, mi, prosti seljaci, tebe doekujemo rairenih ruku, bez
zlopamenja prema roacima koji su nas zaboravili. Ali u ovom trenutku
njemu je jedino bila potrebna ta mogunost da pria, da nailazi na odobravanje,
da samog sebe uje kako tvrdi da on, i da je ostao u Moskvi, ni u kom sluaju ne
bi nita mogao uiniti za roditelje. On je takoe postao svestan da su, u nekoliko
hitrih poteza, ve pripremali njegov tajni ivot u toj kui. Ta tedljivost u
reima i pokretima podseti ga da je epidemija straha koju je njegova porodica
doivela 37. pogodila ove ljude mnogo ranije. Krajem dvadesetih godina, od
poetka kolektivizacije u tom kraju. Oni su izgubili dvoje dece u gladi koja je
potom usledila, njima se ve deavalo da kriju begunce.
Tea ga smesti u jedno od takvih skrovita. Odoe u senarnik i u
polumraku koji je prodirao kroz daske, Aleksej ugleda jedan prazan prostor, bez

prozora, bez i najmanjeg kutka u kome bi se ovek mogao skloniti. Videvi

njegovu preneraenost, tea se osmehnu i poluglasno ree: je koveg s
dvostrukim dnom. On pritisnu jednu dasku koja popusti i Aleksej, provukavi
glavu kroz otvor, otkri neku vrstu uskog prolaza izmeu dva drvena zida, jedva
irokog pola metra, s jednom oniom pregradom, poliicom zakucanom za zid,
kofom, kragom, zdelicom. Tvoj moskovski nos e, dodade tea, morati da
se privikne na miris stajnjaka. Stavljam ga oko senare, u sluaju da dou s
psom...
Dva dana kasnije, tea mu ree, pomalo se snebivajui: Znam da e ti to
teko pasti, ali... kola. Treba da ih potopimo. Pokazau ti mesto s kog emo
moi da ih gurnemo.
Aleksej brzo naui da prilagoava svoje telo, svoje pokrete uzanom belajsanduku izmeu zidova. Uspe da svede na polukretnje svoj tajni ivot kad,
jednog dana, iza dasaka, odjeknu onaj glas koji se osorno obraao tei: Tvoj
neak ne moe biti daleko, ljudi su ga videli. U tvom je interesu da nam
pomogne pre nego to ga sami pronaemo na tvom tavanu... Tea, veoma
smiren, odgovori nepromenjenim glasom: tog neaka nikad u ivotu nisam
video. Ako ga pronaete, pruiete i meni priliku da ga upoznam... Aleksej se
sledi u mestu, s kaikom prinetom ustima, ne usuujui se ak ni da otera jednu
muvu sa ela.
On bi svoje sklonite naputao usred noi, uspravio bi se, presvukao bi
se, protegao utrnule noge. Spokojstvo polja, nebo, zvezde, sve ga je pozivalo na
poverenje, na radost ivljenja. Sve je lagalo.
Na kraju je prouio i najmanju pukotinu meu daskama, znao je koje
vidno polje one nude. Kroz ovu pukotinu, iznad poliice, mogao se posmatrati
uzani deo puta koji je povezivao selo sa glavnim sreskim mestom. Kroz drugu,
onu pored pregrade, videla se vrzina od suvog granja.
Jednog dana, on pored vrzine primeti jednog spavaa, jednog pijanog
oveka, koji je tu leao kao da je pogoen iz puke. Krajevi njegove vetrovke

vukli su se po praini puta, njegovo hrkanje dopiralo je do senika. To svaljeno

telo izraavalo je takvu blaenu ravnodunost prema onome to bi se o njemu
moglo misliti, takvo preputanje toj privremenoj smrti, takav samozaborav
sopstvene linosti, da Aleksej oseti estoku ljubomoru. Bolje rei, iskuenje: da
se prikui tom leu to hre, da ga pretrese, ukrade mu isprave, da se prerui
uzevi njegovu odeu, da se vrati u ivot pod tim ukradenim imenom...
Daska mu je bockala obraz svojim treicama. Aleksej je zurio u pijanca
kao da je to neko udesno privienje. ovek uopte nije liio na njega, bio je
bar dva puta stariji, ri, zatupastog nosa. Ali ideja o krai identiteta, u tom
trenutku neostvariva, urezala mu se u pamenje.
Jedne veeri, kroz jedan od tih proreza meu daskama, on vide kako se
udaljavaju teine taljige: drei uzde, tetka je sedela usred gajbica s povrem
koje su nosili da prodaju na nedeljnom pazaru, u glavnom sreskom mestu.
Te noi, kloparanje drvenih cipela dopre do njega kroza san. Ve su se
vratili, zaudi se, jo polubunovan. Topot postade jai, nalik na grmljavinu.
Ramena priljubljenog uz daske zida, on oseti kako one trepere. Svi ti konji!,
doapnu mu njegov san ispunjen delepima konja od ijeg je galopa podrhtavala
zemlja. I ubrzo, prozrevi obmanu sna, on skoi iz svog kutka, gurnu dasku
tajnog izlaza i, izaavi u no, ugleda obzorje u plamenu. Sada su se zvuci
bombardovanja uli razgovetnije, u pravilnim razmacima. Veoma nisko, skoro
okrznuvi seoske krovove, prolete jedan avion, zatim drugi. To je liilo na neku
taku letakih akrobacija. Meutim, drum se ve punio ljudima koji su beali.
Aleksej se brzo uvue u svoje sklonite. Njegovo vidno polje, izmeu dve
daske, obuhvati jednu enu koja je posrtala vukui za sobom dvoje sanjive dece,
zatim neku staricu koja je biem terala kravu. Zatim, bre, u suprotnom pravcu,
vojnike koji su se sudarali s rekom begunaca. I, kroz nepun sat, dim, fijukanje
kuruma koji su ljutili lep sa zidova, i, iznenada, onu hunu masu koja se oea
o senik i izbrazda tenkovskim gusenicama povrtnjak koji je tetka zalila koliko

sino.
Prilino dugo je leao na podu. Zidovi njegovog skrovita bili su tu i
tamo probijeni kurumima. Pored vrzine, tano na mestu gde je, dve nedelje
ranije, video usnulog pijanicu, lealo je telo jednog vojnika, okrvavljenog lica
okrenutog nadesno ka suncu na izgrevu, kao da eli da preplane.
Trebalo mu je dva dana da pronae svog oveka, onog koji e mu podariti
identitet. Traganje po spaljenom selu bilo je neuspeno. Nabasao je na neke
preivele i morao je da pobegne. Na drumu je najee nalazio tela ena i dece
ili suvie vremenih mukaraca.
Pred kraj drugog dana peaenja, on sie na jednu reku i na strmoj obali,
na samom poetku mosta raznetog granatama, ugleda itavo bojno polje,
desetine vojnika koje je smrt postavila as u veoma obine poloaje, poput onog
tela savijenih nogu, as u potresne, poput onog mladog peadinca s rukom
visoko podignutom u stavu tribuna. Sakriven u estaru, Aleksej je ekao, uljei
ui, ali nije uo nikakvo jeanje. Vee je jo bilo svetlo, lica ubijenih, kad se
najzad usudio da im se priblii, otkrivala su se s bespomonom prostodunocu.
On primeti da nema nemakih vojnika, njihovi su ih, po svoj prilici, ve odneli.
Susretao je oi, esto irom otvorene, zapaao boju kose, visinu. S
vremena na vreme, opinjen smru, zaboravljao bi na cilj svog traganja,
zapadao u obamrlost automata, pretvarao se u hipnotiku kameru koja je
snimala, jedan za drugim, te zaustavljene ivote. A onda bi se pribrao i
nastavljao da traga za svojim dvojnikom. Po boji kose, crtama lica, stasu.
Pored same reke, on nae jedno lice koje je liilo na njegovo, ali vojnik je
imao smeu, skoro crnu kosu. On ree sebi da bi mogao da obrije svoju plavu
kosu i da bi se, na fotografiji jedne line isprave, ta razlika u boji jedva
primeivala. Prstima koji su drhtali, on otkopa dep vojnikove bluze, domoe
se knjiice sa crvenom zvezdom i u urbi je pregleda. Na fotografiji, vojnik nije
nimalo liio na njega, a kosa mu je uokvirivala lice kao da je iscrtana ugljenom.

Zaustavivi se kraj drugog, on zapazi slinost njihovih crta. Ali iznenada

primeti da je metak razderao vojnikovo levo uho. Brzo se udalji, i odmah shvati
da takva ozleda ni u emu ne porie slinost, ali ne smoe hrabrosti da se vrati
okrvavljenoj glavi.
Onog drugog mrtvaca otkrio je sluajno, kad je, da bi se oslobodio vonja
koji se vio nad obalom, ugazio u vodu do kolena i poeo da umiva lice, vrat.
Vojnikovo telo bilo je dopola zgnjeeno pod jednom gredom sruenog mosta.
Video se samo plavi oval glave, jedna ruka pribijena uz grudi. On prie, nae
se, iznenadi se videvi koliko to nepoznato lice lii na njega, dohvati gredu,
odbaci je u stranu... I odskoi: vojnikove oi oivee i s njegovih usana potee
brza bujica rei olakanja, izreenih apatom, propraena jecanjem. Na
nemakom! A onda iknu mlaz krvi. I ponovo ukoenost smrti.
Krupnim koracima, pokuavajui da ne vidi iznova ve poznata lica, on
napusti obalu. ak i ne pokua da se opravda zbog tog bekstva ili da samog sebe
umiri govorei da, na nekom drugom mestu, moda... Bio je ispranjen od
samog sebe, zaraen smru, odagnan iz sopstvenog tela svim tim mrtvacima
koje je u mati oblaio u svoju odeu, uvlaei se u njihovu. Stade da govori
naglas, idui ritminim korakom, elei da se ispuni onim to je bio ranije... Ali
najednom zastade. Daleko od drugih, leao je jedan vojnik iju je glavu reka,
protiui, mila. Onaj za kojim je tragao.
Aleksej poe da mu skida odeu, pokretima koji su pripadali nekom
drugom, pomalo grubim, delotvornim pokretima... Kad se presvukao, ustanovi
da su mu izme pretesne. Vrati se do mosta, i dalje u tom istom stanju
odsutnosti iz samog sebe i stade da skida izme sa drugog vojnika. Desna izma
se nikako nije dala izuti. On sede, zagleda se, unezveren, u to krupno telo koje
je s velikim naporom premestio, ugleda samog sebe pogledom izvana - tog
mladia u prelepom letnjem sutonu, na peanoj obali - i te desetine leeva. S
vremena na vreme, meu trskama, neka riba bi lenjivo promicala, praaknula bi
se u vodi uz zvuno pljuskanje... On ustade, dograbi tu izmu zalepljenu za

nogu, poe da je cima, da je divljaki vue. Nije bio svestan da ve neko vreme
plae i razgovara s nekim i da mu se ak ini da uje odgovore.
Vrativi se na drum, on se smiri. Usred noi, provedene u naputenim
taljigama, on se probudi, kresnu ibicu, proita ime vojnika koje je od tog
trenutka postalo njegovo. U depu bluze pronae fotografiju neke devojke i
jednu razglednicu, previjenu nadvoje, sa slikom Zimskog dvorca.
On je do u tanine zamislio svoj prvi susret s vojnicima meu kojima e
morati da se izgubi, da se ne oda, da bude prihvaen. Sasluavanja, provere,
razmiljao je. I podozrenje.
Do tog susreta zapravo nije ni dolo. Sasvim jednostavno, na ulasku u
neki nepoznati grad, nasred ulica kojima se razlegala pucnjava, njega povue
haotina jurnjava vojnika koji su beali pred jednom jo uvek nevidljivom
opasnou, padali, pucali, s tekom mukom nianei, na oblak dima u dnu jedne
avenije.
On pojuri s njima, dohvati jednu puku, oponaajui njihovo pucanje, pa
ak i njihovu uspanienost, mada je u tom trenutku nije oseao, nemajui
vremena da proceni ni njihovu iscrpljenost ni golemost sile kojoj su pokuavali
da se suprotstave. Kad, u smiraj dana, jedan oficir uspe da sakupi neke ostatke
vojske u rasulu, Aleksej ustanovi da vojnici potiu iz najrazliitijih jedinica, iz
potuenih odreda, desetkovanih pukova. On je, dakle, bio poput njih. S jednom
jedinom razlikom: on se vie plaio da e mu se omai njegovo pravo ime nego
da e se nai pod paljbom. Zahvaljujui tom strahu, toj opreznosti s kojom je
podraavao ponaanje ostalih, on tokom tih prvih nedelja nije imao utisak da
vodi rat. A kad je najzad mogao da popusti to neprestano zategnuto ue, on
ugleda samog sebe u koi tog ostarelog vojnika, krtog na reima i potovanog
zbog svoje hladnokrvnosti, jednog oveka meu hiljadama slinih njemu, koji
se nije izdvajao od drugih u koloni to je peaila blatnjavim drumom, zaputivi
se k samom srcu rata.

Tokom prve dve godine na frontu, Aleksej dobi etiri ili pet pisama
upuenih onome ije je ime nosio. On ne odgovori na njih i pomisli da, po svoj
prilici, ima nekoliko osoba kojima ta njegova la uliva snagu da se nadaju,
energiju da preive.
On je, uostalom, odavno saznao da u ratu istina i la, velikodunost ili
surovost, mudrost ili naivnost nisu onako jasno razgraniene kao u dotadanjem
ivotu. esto mu se vraalo seanje na leeve na obali jedne reke. Ali uas tih
trenutaka obelodanjivao je sada svoje skriveno lice: da mladi Moskovljanin
kakav je on tada bio nije boravio meu tim mrtvacima, on bi, bez sumnje,
doiveo krah, u prvim borbama, ugledavi tela rasporenih trbuha. izma koju je
strgnuo s lea bila je za njega poput surovog ali neizbenog cepljenja. Ponekad,
u nekom nepriznatom razmiljanju, on bi ak uviao da mu je, u poreenju s tim
pokojnikom kome je izuo izme, izgledalo manje teko da preivi sva
krvoprolia iji je svedok bio.
Jednog dana, kad je prvi put bio ranjen, on otkri jo jedan paradoks.
Doavi meu te vojnike da bi umakao smrti, on se tu izlagao smrti mnogo
izvesnijoj nego u nekoj koloniji za prevaspitavanje gde bi ga poslali posle
hapenja njegovih roditelja. Bio bi zatieniji iza bodljikave ice nekog logora
nego posedujui ovu smrtonosnu slobodu.
Isto tako, nikad ne bi mogao poverovati da bi tokom te kratke sedmice po
oporavljanju, s jednom rukom jo u zavoju, u toj bolnici kojom su se razlegali
jauci ranjenika, bilo mogue voleti, vezati se za neku enu, da bi mogao oseati
da je uvek poznavao te oi, tu pomalo tamnu boju glasa, to telo. A nadasve, da
mu je u vreme njegovog negdanjeg ivota, u Moskvi, neki prijatelj priao o
takvoj ljubavi, Aleksej bi mu se nasmejao u lice, ne videi u takvoj vezi nita
drugo do niz uurbanih sparivanja, trenutke munog utanja izmeu jedne
bolniarke i jednog rekonvalescenta koji jedno drugom ne bi imali da ponude

nita osim svojih tela. On bi se podsmevao onim kominim pojedinostima,

taman pogodnim za neki roman iz seoskog ivota: onom raupanom buketu
koji je on ubrao zdravom rukom pored nekog puteljka, onim minuama sa
izlizanom pozlatom, eninim prstima poutelim od joda.
Sve je to postojalo tokom te nedelje oporavljanja. Ta bolnica koja je, pre
ofanzive koja se spremala, doivela nekoliko dana predaha u oekivanju novih
konvoja ranjenika. Teak miris krvi i ozleene ploti. Ta ena, petnaest godina
starija od njega, koja kao da je iznova primeivala da postoje godinja doba, da
se taj topli dah zemlje, ta pena jorgovana, zove prolee, da bi jedan mukarac,
taj pomalo nespretni vojnik s kojim je jednog dana stupila u razgovor, mogao
postati veoma blizak, da su oni postajali veoma bliski, i protiv njene volje, i
protiv njegove volje. I kad je on iznenadi jedne veeri, iskrsnuvi na stazi koja
je vodila od bolnice do izbe u kojoj je ona stanovala, s tom rukom u zavoju i s
tim buketom cvea, ona oseti da joj se glas raskravljuje: Prvi put mi neko...
On joj ne dade da zavri, pouri da se naali, da je nasmeje. Zatim zauta i sve
do odlaska, nedelju dana kasnije, verovao je da ga to njegova jo uvek bolna
ruka spreava da potpuno utai elju za tim enskim telom, da iscrpi do kraja
sve to mu je ona davala.
U rovovima, ta neutoljena glad bi se vraala, ali ve sveobimnija, silna
udnja i za prainom staze koja je vodila ka izbi (on bi sve dao kad bi mogao
samo da dodirne one mlake tragove kolskih tokova, obasjane suncem na
smiraju), i za svetlucanjem kapljica koje su, posle kratkog nonog pljuska,
klizile s krova i padajui lovile meseev sjaj. On bi shvatao da sada eli ak i
opori miris joda kojim su odisali ti pomalo hrapavi dlanovi ije je milovanje jo
uvek oseao na svom licu. Taj miris je bolje odoleo vremenu nego puteno
seanje, izbrisano prizorima beivotnih tela, jednoasovnim susretima sa onim
enama koje mu nisu ostavljale ni spomen na neko lice, ni neki talisman poput
te tinkture joda.

Jedini trenuci kad bi se strah da ne bude raskrinkan vraao, bili su oni u

kojima ga je mogla zadesiti srea - za njega nesrea - da dobije medalju.
Komisija koja je o tome odluivala, naroito ako se radilo o nekom ordenu,
proveravala je prolost vojnog lica, da ne bi odlikovala nekog biveg robijaa ili
nekog ko je izbaen iz Partije. Aleksej je poodavno nauio da bude neprimetan,
i mada je esto bivao prvi u juriima, umeo je da se pritaji po zavretku borbe,
kad bi komandant beleio imena najhrabrijih.
Deavalo mu se da uje muziku, muziku vojnih orkestara ili, ponekad, u
predasima, radosnu jadikovku harmonike. Vrebajui u svom srcu neki
sentimentalni odziv, on bi ustanovio da se nita slino ne javlja u njemu,
nikakvo posebno oseanje koje bi ga podsetilo na njegovu mladost pijaniste.
Video je jedan klavir u onom litvanskom gradu gde se ofanziva njegovog
puka oduila celu jednu sedmicu. Njihovo napredovanje su omeli brojni elitni
strelci koji su drali pod vatrom sve raskrsnice i ubijali oficire na osnovu
precizne, tehnike selekcije. Jedan od strelaca bio je sakriven iza one zgrade s
prozorima od duvanog stakla, u ijem se suterenu nazirala unutranjost jednog
salona, somotske naslonjae i onaj veliki klavir. Na stotinak metara odatle,
Aleksej je leao u ulazu jedne kue i, s vremena na vreme, u trajanju od jedne
sekunde, ubacivao bi u otvorena vrata svoj mamac: oval od perploe na koji je
bila nataknuta oficirska kapa i koji je u sredini imao dva kruga iseena od
limene konzerve. Bio je to oficir koji posmatra kroz dogled, omiljena meta
strelaca. Aleksej ga je brzo primicao i odmicao, uz kratak zviduk dvojici
drugova koji su, s poslednjeg sprata, osmatrali ulicu... Metak je opalio u
trenutku kad se tome vie nije nadao, poto je pomeranje mamca tamo-amo
postalo mahinalno. Krckanje perploe smesta se izgubi u gromkim rafalima
ispaljenim s poslednjeg sprata, zatim u batu izama na stepenitu. Pogodili
smo ga!, povika vojnik s mitraljezom na ramenu. Metak je probuio perplou
tano iznad dva limena kruga. Oni pogledae rupu, dodirnue je, nasmejae se.

Zatim, preavi ulicu, odoe da pokupe Nemevu puku. Aleksej zastade pored
klavira, pusti da mu jedna ruka padne na klavijaturu, oslunu, spusti poklopac.
Radost to u sebi ne osea prisustvo mladia zaljubljenog u muziku bila je
veoma umirujua. On pogleda svoju ruku, te prste prekrivene oiljcima,
brazgotinama, taj dlan sa ukastim uljevima. Ruku nekog drugog oveka.
Pomisli kako bi se, u kakvoj knjizi, neki ovek u njegovoj situaciji obavezno
ustremio na klavir, svirao zaboravljajui na sve, moda plakao. On se nasmei.
Ta misao, ta knjika ideja, bila je po svoj prilici jedina spona koja ga je jo
vezivala s njegovom prolou. Pridruivi se ostalim vojnicima, on susrete
beivotni pogled nemakog strelca koji je leao na tlu i ree sebi da je za tog
oveka on bio jedan neoprezan ruski oficir koji je dozvolio da ga oda sjaj
stakala na dogledu. Onaj oficir od perploe sa oima od paradi limene
konzerve.
Nadao se da e proi kroz taj rat ne obeleavajui nekim uoljivim
odlikama identitet onoga iji je ivot od jednog trenutka iveo. Da e biti ravan,
bez reljefnosti i bez linosti, pomalo kao onaj oval od perploe. Ali rat, sa
svojim hirovima koji ga, istini za volju, vie nisu udili, odlui da stavi svoj
beleg na fotografiju plavog mladia na koga je on toliko liio.
Beleg je bio od onog drugog ranjavanja, mnogo ozbiljnijeg od
prethodnog, i posle dve nedelje tokom kojih je lebdeo izmeu ivota i smrti,
onaj prvi odraz u ogledalu, kad su mu menjali zavoje: gola lobanja, bez godina,
i oiljak koji se ukoso sputao od kose ka slepoonici.
Sve je uinio da izbegne oslobaanje od vojne obaveze. Pravio se da je
zdrav uprkos potmulom, upornom bolu koji ga je titao, uprkos samrtnom muku
koji se uselio u njegove misli. Lekar mu se obratio kao detetu koje pokuava da
se obesi o ruku majke primorane da ode: Sluaj, provee mesec dana u svom
selu, malo e se podgojiti zahvaljujui maminim pirokama, a onda emo da

vidimo. Aleksej je eleo da ostane, ne iz nekakvog junakog samopregora, ve

naprosto zato to nije imao kuda da ode.
Putevi su jo bili prekriveni ledom, taj poetak marta je doneo malo
sunca. On je peaio, ponekad bi se popeo u neki kamion, izaao bi u nekom
selu rekavi oferu da tu ivi, nastavljao bi da hoda. S vremena na vreme,
zastavi usred pustih i belih polja, usred cele te zemlje izranavljene ratom,
omirisao bi vazduh, uinilo bi mu se da razaznaje neto poput kratkotrajnog
daka topline. Nasluivao je da se sve to mu je ostalo od ivota sabralo u tom
slabanom prolenom daku, u tom vazduastom i maglenom odblesku sunca, u
mirisu tih voda koje su se budile pod ledom. A ne u njegovom izmravelom telu
koje vie nije osealo ni da gori od vetra.
Maglovito je shvatao da ga ti putevi, uprkos zaobilaenjima, vode prema
Moskvi, prema jednom neodreenom, nonom gradu, prema jednom mranom i
snenom mestu: onom poslednjem odmoritu na vrhu stepenita, sa starim
kartonima prostrtim po podu, s toplim radijatorom na koji bi mogao da se
nasloni, da ostane nem, nepomian, ne traei nita, znajui samo to da je na
celoj zemaljskoj kugli to njegovo jedino utoite, poslednja stanica njegovog
beskonanog hoda.
Toga dana, iao je pored jedne jelove ume koja je jo uvek zadrala svoj
zimski izgled, nepristupana i polegla pod snegom. Na jednom zavoju puta pred
njim iskrsnu neka ena, peaei u istom pravcu i vukui za sobom saonice. On
ubrza korak, zadovoljan to se ponovo obreo u naseljenom kraju. ena se nije
okrenula kad je zaula kripanje leda pod njegovim izmama. On se ve
spremao da joj se obrati, ali odjednom prepozna teret koji su nosile saonice.
Mali mrtvaki les ije neuglaane i vornovate daske nisu bile ni zastrte
pokrovom, kao to je obiaj, niti barem obojene. Njihovo drvo ga podseti na
sanduke za granate.

Pozdravie se utke i nastavie da hodaju jedno pored drugog. Groblje je,

pod snegom, liilo na proplanak. Grob, oigledno pripremljen u toku jutra, nije
bio dubok, i ve je sav bio popraen pahuljicama. Lopate smrznute zemlje koje
je ena bacala u raku udarale su u drvo kovega glasno odzvanjajui. Na kraju,
Aleksej se sae da stavi na humicu poslednje grude zemlje. Kad se uspravio,
drvee, enina prilika, krstovi, vinue se u brzom luku, poletee prema zgasloj
praznini neba. Nije imao oseaj da pada.
Doao je svesti u tom blagom, lelujavom gibanju. Ugleda zupasti rub
ume koji je polagano promicao s njegove desne strane, zatim, pridigavi
malice glavu, primeti, najpre ne shvatajui, te dve noge, te grube vojnike
izme koje su klizile po smrznutom putu. On pogodi da je to on, on lino, to
beivotno telo koje je ena vukla na saonicama. izme su klizile as onom
potpetice, as postrance. Poluzatvorenih onih kapaka, on je pratio pogledom tu
pomalo truckavu vonju saonicama i oseao da mu nita ne pripada, ni promrzla
senka kakva bee to telo, ni ono to su njegove oi videle, ni ono to se od njega
moglo videti. Od njega ne bee ostalo nita. Pred jednim usponom, ena zastade
da povrati dah. Dugo su se gledali, nepomini, nemi, shvatajui sve.
Ona je provodila dane na desetak kilometara od sela, na okomitoj obali
jedne reke, gde je, dok ne padne no, ljudski mravinjak gamizao oko gradilita
jednog mosta. Tu su zapravo bile samo ene. One su radile bez ruka, gacajui
po raskaljanoj ilovai i ledu, pokrivajui sneg svojim krvavim ispljuvcima. Prvi
ratni konvoji su morali po svaku cenu prei preko tog mosta pre kraja maja. Bila
je to, kako su im kazali, naredba samog Staljina.
Ona je kui donosila hleb, suenu ribu, ali pre svega umske darove,
kako je ona to objanjavala, osmehujui se: jezgra iarki, jelove mladice, koje
je stavljala u kau od prekrupe. On se, sa uenjem, oseao sve odeljeniji od
vetra, od zemlje, od studeni s kojima se zamalo nije stopio. Ali jo je vie bila
iznenaujua jednostavnost te sree: mlaka linija du koje je enino telo

dodirivalo njegovo, nou. Samo ta linija, jedna blaga, iva granica, pouzdanija
od bilo koje druge istine na ovom svetu.
Jedne noi, on se probudi, vide da je sam, zau iza kuhinjskih vrata
guenje izazvano napadom kalja koji se smirivao. esto se ena tamo povlaila
da sakrije svoju boljku. On nastavi da lei, otvorenih oiju, silno oseajui ivot
koji se vratio u njega, uivanje to die, povraenu otrinu vida. Mesec koji se,
tanan, ocrtavao u tami, doputao je da se nazre jedna neobina no, zalebdela u
nepostojanosti prolene topline. S tekom je mukom prepoznavao sebe u tom
povratku. On je bio neko drugi. Jedan ovek, pomisli, koji lei kraj prozora,
u nepoznatoj kui, u selu koje nikad ne bi mogao da pronae na mapi, jedan
ovek koji je video tolike ljude kako umiru, koji je mnogo ubijao, koji i sam
zamalo to nije umro, i koji sada gleda taj tanani meseev srp na smlaenom
nebu.
Iza vrata, kaljanje se nastavi, pa utihnu, prigueno paretom tkanine. On
pomisli na patnju one koja ga je prigrlila - na iscrpljenost te ene, na njenu
bolest, i shvati da prvi put na to misli i da je to znak njegovog sopstvenog
ozdravljenja. Pomisli da bi morala postojati re za iskazivanje, klju za
razumevanje te patnje i tog meseca i njegovog ivota koji je postao
neprepoznatljiv, a naroito jednostavnosti s kojom su dva bia mogla darovati
jedno drugom, ne ljubav, ve taj mir, taj predah, taj zaborav koji je prebivao u
pukoj toplini jedne ruke.
Sutradan, on ode do gradilita na mostu. Dan je bio zvonak od sunca, od
potoka osloboenih snega. Jo slab, on je ipak imao radostan oseaj da mu se sa
svakim korakom zemlja roni pod nogama.
Gradnja se primicala kraju. Radnice su pripremale prilazni put. Iz
njihovog mnotva izvijala se graja, sva od promuklih glasova, od kaljanja, od
psovki. On ode, iz straha da ga ne vidi ena koja ga je izleila. Ili pre iz straha
da on nju ne vidi usred tog tiskanja vatiranih vetrovki pokrivenih zemljom, tih
lica sa obrazima upalim od gladi. Izmeu dva potporna stuba na poetku mosta,

on proita ovu parolu: Sve za front! Sve za pobedu!

Voz koji ga je, nedelju dana kasnije, vodio u rat, pree preko tog mosta.
Isto ljudsko mravinjanje prekrivalo je strmu obalu, pod vihornim naletima
vlanog snega. Aleksej pomisli da e to to e ponovo izletati pred kurume
ubudue za njega imati jedan lini smisao. Ne smisao nekog podviga, za im je
ranije tragao. Ve naprosto smisao kraja rata, koji e takoe biti kraj, za te ene,
gacanja po blatu, u ogrubelosti glasova, u beznau.
On se takoe priseao onih rei koje je sluajno ulovio u razgovoru nekih
oficira: Ne, ali posle pobede, doi e do amnestije, to je sigurno. Pustie one
koji su zatvoreni pre rata... Usred borbi te poslednje ratne godine, samog sebe
je zaticao kako ispotiha ponavlja te rei, zabranjujui sebi da misli na roditelje i
mislei jedino na njih, kao u nekoj nesvesnoj molitvi: r rata...
Ta se molitva verovatno sama izgovarala u njemu u vreme jednog zatija,
kad je video one mlade vojnike koji su, dokoni, igre radi, jurili jednu vevericu.
Unezverena zverica skakutala je meu visokim jasikama, a vojnici, ludi od
radosti, vijali su je s jednog drveta na drugo. Veverica se na kraju stropotala,
nastradavi ne od pada, ve zato to ju je estoko oinula jedna grana. Vojnici je
podigoe, zavrtee je ukrug, zabave radi, drei je vrsto za rep, bacie je.
rata... Aleksej podie ivotinjku, oseti malo topline pod krznom
koje mu je skliznulo u dlan. Vojnici sioe na reku, oedneli od svoje igre. On
odjednom nasluti u sebi prisustvo nekog drugog, prisustvo zauujue opipljivo
pod oklopom ravnodunosti i grubosti koji je za sebe iskovao, dan za danom,
tokom tolikih borbi. r rata...
Poziv jednog oficira prenu ga dok je jo boravio u tom zaboravljenom
ivotu. Reci mi, Malcev, zna li da vozi?
Aleksej odgovori, i dalje izgubljen u nekom dalekom drugde: Da... Imao
sam dozvolu...
Da nije drao u ruci mlako veveriino telo, on bi rekao ,,ne, iz

opreznosti koja je postala mahinalna. Onaj ije je ime nosio, Sergej Malcev,
doao je na front iz nekog zabitog sela i mali su bili izgledi da bude voza. Ali
on je odgovorio iz svoje odsutnosti, svojim nekadanjim glasom. r rata...
Tako on zameni ranjenog ofera jednog generala, onog Gavrilova koga je
ranije znao samo po imenu.
Jedna veverica, neoprezan odgovor oficiru, njegova nova dunost, koja
mu je po svoj prilici spasla ivot u onim ubistvenim mesecima poslednjih borbi,
mladi nasmejani vojnici koji su vijali zvericu i koji su, veinom, kasnije
izginuli, promicanje gradova u ruevinama i gradova ouvanih u njihovoj
evropskoj istoti, i nebesa prepuna bombardera i netaknuta nebesa, sa
izazovnom nehajnou oblaka, ptica, sunca... On je na to esto mislio, svestan
da ta stihijna bujica ivota i smrti, lepote i uasa, mora imati neko skriveno
znaenje, neki klju koji bi ih dovodio u saglasje u traginoj i blistavoj
harmoniji.
Meutim, sve je i dalje bivalo sluajno, poput one eksplozije koja jednoga
dana odbaci njihov automobil izvan puta, njega zaglui, natera ga da nosi
kontuzovanog generala, da peai satima i satima kroz vlanu umu izbrazdanu
potoiima ledene vode. Kad je general doao k sebi, kad je saznao da ga je
Aleksej, i sam pogoen rapnelom, nosio kilometrima, on objavi sveanim,
pomalo suznim glasom: Dobro, Malcev, od danas smatraj da si ti za mene kao
sin. Aleksej ga saslua, oseajui se nelagodno zbog tog izliva oseanja,
zagolican samo jednom pojedinou: imenom jednog grada koje je opazio na
saobraajnoj tabli dok je prelazio preko nekog puta, povijen pod teretom
generalovog tela. Salcburg... I na tom putu, uprkos umoru i bolu, do njega dopre
jedan daleki odjek, zagluen damaranjem krvi u njegovim slepoonicama i
generalovim jeanjem. r rata...
Jo tee je bilo odgonetnuti, u tom moru sluajnosti, srenih ili bolnih,
sam kraj rata. Jer ga ni on ni general ne behu primetili. Divizija kojom je
komandovao Gavrilov borila se u Austriji, gde je rat potrajao jo dobre dve

nedelje posle pobede proslavljene u Berlinu. Generalova kola su krstarila

drumovima izrovanim granatama, viali su vojnike koji su se borili prsa u prsa,
vojna komanda se orila od promuklih glasova koji su urlali nareenja u
meketave slualice.
A zatim bi jedno popodne puno tiine, ve davnanja pobeda, i
nasmeena obinost rei onog mladog porunika koji pozva Alekseja, drei
ruku na kvaki: Ah, Malcev, traim te ve dva dana! Vidi, vidi, izgledamo jako
vani u naim velikim kolicima. Vie ne prepoznajemo stare prijatelje... On
nastavi da se ali dok je Aleksej pokuavao da pomou delia tih podsmevki
odgonetne prolost koja mu je bila nepoznata: taj prijatelj, nekadanji kolski
drug, ivot u njihovom rodnom selu... Tvoji vie ne znaju ta da misle. Svi su
verovali da si poginuo ili nestao. Zato nisi pisao, kukin sine! Dobro, de, im
se demobiliemo, vratiemo se i proslaviemo, vai? I ne brini zbog oiljka,
cure e te voleti, ak i vie nego pre!
On je iveo u iluziji o trenutnom prelasku iz Bea u Moskvu, kao da se
ulice jednog grada produavaju ulicama drugog, bez ikakvih granica. Susret s
porunikom, strepnja od tog ivota koji mu je pretio, ivota ukradenog od
jednog mrtvaca, zgusnuli su tu nedelju povratka u domovinu, spojili dva grada,
prebacili njegova kola iz Grabena pravo na Arbat.
I kad je, jednoga dana, poto je ostavio generala u njegovom stanu,
parkirao auto na bulevarima i zaronio, peice, u njihovo zelenilo, ta Moskva mu
se uinila mnogo nestvarnijom od stranih gradova kroz koje je proao.
U dvoritu, jedno dete se, krivudajui, vozilo na svom biciklu oko nekog
sanduka s peskom, tokovi su ponavljali isto resko kripanje kao nekada.
Aleksej poverova, za trenutak, da se samo to dole nije promenilo, da je to i dalje
onaj isti deak koji je, u jednoj prolosti to je postala neizvesna, podigao
pogled prema mladiu skrivenom iza pranjavog prozora. Na klupi, neki ahista
se naginjao nad svojim figurama. Onaj isti? Neki drugi? Na kraju klupe sedeo je
jedan ovek, jo mlad, s jednom nogom. itao je neki humoristiki asopis i s

vremena na vreme se grohotom smejao. Videlo se da se ve privikao na svoje

stanje i da se izvetio da zauzme poloaj koji prija njegovom osakaenom telu.
Kad god bi prsnuo u smeh, ahista bi poskoio, ispravio se, zagledao se u
nasmejano vojnikovo lice, ne shvatajui.
Aleksej natue kaket na elo, pope se stepenicama. Jato curica izlete s
jednog odmorita i sjuri se dole u cvrkutavom skakutanju. On shvati da ga sve
te minule godine preruavaju mnogo bolje od titnika kaketa.
Na zidu, pored vrata njihovog stana, on vide tri dugmeta za tri zvonceta,
tri papirna pravougaonika sa imenima. Zajedniki stan... Siavi u dvorite,
pronae na prozoru zgrade ona dva prozora: kuhinju i sobu svojih roditelja. Na
njima se suio ve, mnogo raznog vea. To nezaustavljivo ukorenjivanje ivota
uini mu se u isti mah dirljivo i uzaludno.

*
Tokom tih prvih nedelja u Moskvi esto je sluao razgovore o
amnestiranim zatvorenicima koji su, mada nisu imali pravo da dolaze u velike
gradove, mogli da se nastane u oblasti Urala, u Sibiru, u srednjoj Aziji.
Zamiljao je svoje roditelje u nekom od tih dalekih mesta, govorio je sebi da e,
s vremenom, uz oprezno istraivanje, moi da ih pronae. I da ubudue jedino
njegov lani identitet preti da dovede u pitanje njihov ponovni susret.
General je dobio unapreenje i sada je radio u Ministarstvu odbrane.
Najverovatnije je zaboravio obeanje da e se prema svom oferu ophoditi kao
prema roenom sinu, ali mu je i dalje bio naklonjen i ak mu jednog
oktobarskog dana, kad su stigli do njegove zgrade, predloi: uj, poi e sa
mnom. Moram da uzmem neke dokumente, to e potrajati... Da, da, nee se
valjda smrzavati u kolima po ovakvom vremenu..
Popee se. Jedna vremena, utljiva sluavka smesti Alekseja u malenu
prostoriju pored ulaza, donese mu au aja. Odaja, polugarderoba, poluostava
za stare stvari, imala je uzan prozor, iza koga su leprale pahulje prvog snega.
On se odmah oseti veoma ugodno u tom sobiku, kao da je to mesto napokon
svedoilo o povratku. Rasejano, pratio je pogledom lelujanje pahulja koje su
izgledale kao da lebde u jednom veoma davnom danu, nad jednim
zaboravljenim gradom. aj je takoe imao ukus kao nekad. Kao i tiina velikog
stana u predveerje. Kao i nevidljivo prisustvo sluavke koju je uo kako uzdie
u kuhinji. I, najednom, tih nekoliko nota, priguenih hodnikom, pomalo
neodlunih. Zatim cela muzika fraza. A onda, ta muzika.
On napusti prostorijicu, napravi nekoliko koraka po hodniku, ne elei da
ide dalje. Ono to je video bilo mu je dovoljno. Ta haljina od tamnoplavog
somota, presijavanje svetle kose, ta desna ruka koju bi ugledao kad bi skliznula

k visokim tonovima, leva ruka iji je pritisak na dirke nasluivao i ne videi ga.
Stajao je nepomino u sumraju tog hodnika, ramenom oslonjen o zid, svestan
da je vaseljena tog trena dosegnula svoje savrenstvo. Taj sneg iza prozora,
tajnovitost tog velikog, nepoznatog stana, ta muzika! Jer ruke su se s vremena
na vreme spoticale o splet nota koje je bilo teko razdvojiti, vraale su se
unazad, ponovo dobijale polet. Ta su lutanja, on je to oseao, bila neophodna toj
potpunoj punoi koja se upravo bee projavila. Bilo je nemogue da se tome
bilo ta doda. Tek, moda, onaj letimini pogled stare sluavke koja, nemuto,
prominu hodnikom i zinu u njega oima koje mu se uinie pune razumevanja i
gorine. Nita drugo.
Meutim, ti trenuci koji bi njemu bili dovoljni, produie se i dovedoe
do ponovnih ekanja u sobiku, zatim do prvog susreta (Ah, vi ste, dakle... da,
tata nam je priao o vama...), kao i do sledeih susreta, i do lepote otvorenog i
nasmeenog lica te sedamnaestogodinje devojke, do krhkosti te ruke pri
njihovom prvom dodiru (Stela... Mama je elela da se tako zovem... Ja mislim
da to ime zvui strano smeno uz moje ime po ocu, Vasiljevna, zar ne?), do
izvesnosti da je tamnoplavi sjaj somota uti, neodvojivi inilac te sree, u isti
mah oigledan i skrovit. I da su ostali njeni inioci bile te pahulje iza prozorskih
okana, taj prvi suton, te note ije je kolebanje ponekad doputalo da se nasluti
mladalaka nejakost prstiju.
On je tu ljubav doivljavao u prolosti, neodoljivo ponesen prema
godinama velikog straha u kojima je susretao jedino dugonose obrazine, tim
trima godinama iz vremena njegove mladosti u kojima je trebalo da doivi ba
ono to mu se danas deavalo: taj susret s devojkom njegovih godina, prvu
ljubav. Sada mu je bilo dvadeset sedam godina. Devojka za klavirom inila je to
pitanje godina bespredmetnim jer je on sebe oseao izvan uobiajenog
proticanja dana, u jednom predvojenom vremenu, u jednom snatrenju koje mu
je doputalo da iznova proivi te tri godine provedene meu maskama.

Ponekad bi se on trgnuo iz sna, pogledao bi na svoj ivot kao preko

ograde nekog stepenita, osetio bi vrtoglavicu: toliko ivih i mrtvih razdvajalo
ga je od devojke za klavirom. Stezao bi pesnice, te snane prste, pune oiljaka,
seao bi se da su te ruke ubijale, da su nauile da s pouzdanjem miluju ensku
put, put one ene utih majih oiju koju je sreo na roendanu nekog prijatelja,
krajem leta, ene koju je uzeo takorei usnulu, pijanu, oseajui skoro gaenje
prema tom krupnom, ravnodunom i lenom telu... Kad bi se toga prisetio, rekao
bi sebi da bi bilo bolje da je ostao u kolima, da nije prihvatio generalov poziv.
Ali u sobici u kojoj je pio aj i koju je general, matroz u mladosti, mornarskim
argonom zvao svraje gnezdo, to jest osmatranica na jarbolu, on je sve
zaboravljao, stapao se s talasavim lelujanjem snega, sa odjekom nota, u
iekivanju koraka, iju je brzu kadencu poznavao, i onog glasa: Ali zato
sedite tu, u mraku? Doite.
Stela bi ga posadila pored sebe, poinjala bi da svira, ponekad bi zatraila
od njega da joj okree stranice partiture: Dau vam znak, ovako, bradom. On
bi pristao, posmatrao bi to lice, pravio se da motri na znak, ponekad bi bacio
pogled na partituru i brzo bi ga odvratio.
Ona je u njemu pronala onu grau za snove koja se lako dala vajati
njenom devojakom matom. Taj Sergej Malcev je bio neko dovoljno odreen:
rodom iz nekog seoceta, dvadesetsedmogodinji mukarac (to znai takorei
starac za nju kojoj je bilo sedamnaest), sa onom stranom brazgotinom koja mu
je presecala elo. Dakle, jedan ovek koji, jasno kao dan, nije bio onaj koga je
potajno ekala.
Ali, s druge strane, bio je dovoljno zagonetan: ovek koji je, bez sumnje,
ve osvojio mnoge ene, a koji je ipak, po reima Stelinog oca, iveo sam,
negde u snegom zavejanim ulicama moskovske periferije, jedan utljiv ovek
koji je esto dovozio generala kad padne no i nestajao u toj noi, za volanom
velikih crnih kola, pod kolovratima kie ili kovitlacima snega. U tim trenucima,
lako ga je bilo zamisliti u ruhu nekog tajanstvenog neznanca o ijem je licu i

sudbini ona neprestano matala. Uostalom, nije li joj otac jednom rekao da mu
je taj ofer za vreme rata spasao ivot?
Malo-pomalo, ona je upala u sopstvenu zamku. Oseala je potrebu za tim
ovekom koji je pio svoj aj u svrajem gnezdu. Potrebu da ga zove, da gleda
njegovo lice, da vie ne primeuje njegovu vojniku uniformu, da ga zamilja
bledim, prefinjenim, lepim (on je to i bio na svoj nain, ali drugaije), da odene
tu senku u crno, da je izvede na pozornicu, u zaplete smiljene prethodne noi.
Inae, ona od tog statiste nije traila nita drugo osim da je slua dok
veba, da okree stranice partitura. Jednog dana, on propusti energini pokret
bradom, njihov dogovoreni znak. Ona prestade da svira, vide ga kako sedi
veoma uspravan na stolici pored nje, vrsto stisnutih kapaka, kao u napadu bola.
Nije vam dobro?, upita ga ona, uznemirena, dodirnuvi mu ruku. On
otvori oi, promrmlja: Ne, ne, sve je u redu..., pogleda prikovanog za prste
koji su mu ovla doticali ruku. Posle trenutka smetenosti, ona uzviknu: Imam
genijalnu ideju! Nauiu vas da malice svirate! Ma da, ma da, to je sasvim
lako, samo jednu deju pesmicu...
Melodija se zvala Mali olovni vojnik. Ispostavilo se da je Aleksej
nespretan ak, osrednjih sposobnosti. Stela je esto bivala primorana da vue te
krute prste, da ih vodi do prave dirke.
Zahvaljujui Malom olovnom vojniku, mogla je da obogati svoje
inscenacije. Ona je tog mukarca koga je imala na raspolaganju mogla grditi,
mogla mu je laskati, neno ga muiti, uputiti mu koju lepu re za neki dobro
odsviran arpeo, teiti ga kad bi pogreio. Otkrivala je jednu od najveih drai
ljubavi: da vam se neko pokorava, da njime manipuliete, i da mu, uz njegovo
vatreno odobravanje, oduzmete slobodu.
utanje tog oveka koji je spokojno ispijao svoj aj, ekajui generala,

vie je nije moglo zadovoljiti. Ona je sada htela da ga natera da progovori, da joj
pripoveda o svom ivotu, o ratu, da bude puna divljenja ili ljubomore sluajui
te prie.
Jednoga dana, poto ga je uporno ispitivala, on pokua da uroni u tu ratnu
prolost i oseti se bespomoan pred tim uspomenama gde se sve zavravalo
raskidima, usamljenou, smru. Nasluivao je da ona od njega oekuje neku
ljubavnu priu s ratom kao pozadinom, ali njegovo se seanje raspinjalo meu
osakaenim telima mukaraca, meu telima ena posedovanim u urbi i
potonulim u zaborav. Ostajao je onaj miris joda na rukama jedne ene, ali kako
govoriti o tome, pogotovu toj mladoj devojci koja ga je gledala, irom otvorenih
oiju? Da joj pria o sebi? Ali ko je on? Onaj vojnik koji se, posle nekog
okraja, umivao u lokvi vode, a voda bi postajala crvena, od njegove krvi i od
krvi onih koje je upravo ubio? Ili onaj mladi koji je cimao jednog mrtvaca da
bi mu svukao izme? Ili, pak, onaj drugi, koji je vrebao iz prikrajka, iza
pranjavog prozora, u nekom drugom ivotu, u jednoj zabranjenoj prolosti? Ne,
najistinitiji u tim godinama bio je dan kad se onesvestio na groblju, kad je bio
takorei mrtav i kad je izmeu njega i sveta jedino postojala ona drhtava linija:
jedna nepoznata ena koja je spavala pored njega i darivala mu svoju toplinu...
Priteran njenim pitanjima, on stade da pria o veverici: zatije, divan
proleni dan, ta ivotinjica koja leti s jednog drveta na drugo. On se iznenada
priseti kraja prie, zastade usred rei, splete se, izmiljajui neki koliko-toliko
srean rasplet. Stela se nasmei, durei se pomalo: Tata mi je priao da ste se
vi junaki borili... A vi, o veverici! Pih...
On je utao, priseajui se glatke topline krzna na svom dlanu. Sve to je
kasnije usledilo bilo je povezano, sada je to shvatao, s tom ubijenom zvericom:
i njegov premetaj kod generala, i, po svoj prilici, to to je ostao iv, i njegov
dolazak u Moskvu, i susret s tom mlaanom Stelom koja ga je upravo
zadirkivala. Ona je morala naslutiti da je taj ovek, koga je, kako je verovala,
pripitomila, ukrotila, skrivao u svom ivotu, kao u nekom peinastom

podzemlju, nepriznatljive postupke, i sramotu, i patnju. A to to je pred njom

stajao smeten, ne nalazei rei, davalo mu je detinjast izgled.
Nisam elela da vas povredim. Naprotiv, ta veverica je bila veoma
zabavna..., ree ona i stavi svoju ruku na njegovu koja je i dalje drala olju s
hladnim ajem. Taj trenutak potraja. Iza prozora, suton se bojio tamnoplavim.
Grane od inja izvijale su se na prozorskom oknu. Negde u dnu hodnika, uo se
generalov glas koji je brundao na telefonu. Ona blago prodrma njegovu ruku
kao da ga budi: Probaemo opet naeg Malog olovnog vojnika, hoete li?
Ni ona sama nije primetila u kom se trenutku, u tim nedeljama velikih
mrazeva, pria koju je zamiljala ispreplela sa stvarnou. Moda one veeri
kad joj je on predloio da preu na ,,ti. Ili kasnije, kad su se sreli pred vratima
zgrade: on tek to je dovezao generala, ona se vraala sa asova muzike.
Priavi odlunim korakom, ona sede pored njega i oni napravie krug kroz
moskovske ulice, vozei se polagano kroz belo vihorenje.
Ili moda one noi. Njeni roditelji, koji su otputovali u Kijev na roendan
jednom generalovom starom drugu po oruju, poelee da tamo ostanu jo jedan
dan i zatraie od Stele da obavesti ofera. Kad Aleksej, poto ih je uzaludno
ekao na stanici, zazvoni kod njih, ona slaga: njen otac bi, ree ona, trebalo da
se javi kasno nou... Aleksej vide da je ona obukla haljinu od svetlog batista,
jednu letnju haljinu, i podigla svoje kovrde u visoku punu koja joj je davala
svean izgled. Obrazi su joj goreli kao u groznici.
Ona je junaki glumila nehajnost, pozvala ga je u salon, predloila mu je
da veeraju (Oni e se moda javiti tek u jedan ujutru. Ipak ne treba da
umremo od gladi...), otvorila je bocu vina. Njeno je telo, pod veoma tankom
tkaninom haljine, drhtalo, njeni pokreti su odavali loe prikrivenu nespretnost
koju je pokuavala da predstavi kao obesnu neusiljenost. Aleksej je bio svestan
da je u toj improvizovanoj veerinki sve bilo tako dobro, tako grozniavo dobro
pripremljeno da je njemu jedino preostajala uloga statiste. Ta predstava se
mogla odigrati i bez njega, u Stelinim sanjarenjima.

Ali on je bio tamo i shvatao je da e svakog trenutka na njega doi red da

odigra svoju ulogu, da izgovori svoj tekst, da otelotvori jedan u isti mah
oekivan i besmislen lik.
On se saginjao, as da podigne salvetu, as komadi hleba koji bi ona
ispustila u svojoj usplahirenosti, sipao je vino, povinujui se jednom teatralno
zapovednikom pokretu njene ruke, ali nadasve, koristei svoj poloaj u senci,
posmatrao je tu devojku koja je izgledala skoro razodevena u svojoj letnjoj
haljini. Njene nage ruke s plaviastim venama, kao iscrtanim akim mastilom,
taj vrat porumeneo od uzbuenja, taj veoma vitki struk, i, kad bi se okrenula
prema pei, krhke obrise njenih lopatica. On je sluao njen sve zvonkiji i sve
ustreptaliji glas, slutei da se pribliava onaj trenutak kad e morati da joj obrgli
ramena, da oseti krhkost tih lopatica u svom naruju.
On je nije eleo. Ili, bolje rei, bila je to sasvim drugaija elja. Za tu no
s njom, on bi bio spreman da... Video je sebe kako iznova proivljava sve
godine rata i oseao da bi ih sve jo jedared prepatio za ovo jedno jedino vee.
Ali ono to se te veeri odigravalo, bilo je namenjeno nekom drugom, a ne
njemu.
Ona je ve popila tri ae i gledala ga je s napadnom i u isti mah
bespomonom odvanou koja mu je zadavala bol. Moda bi trebalo da ih
pozovemo, predloi on, bacivi pogled na zidni sat. Ne... Jo je suvie rano!,
presee ga ona, i, pljesnuvi rukama, izdeklamova glasom najavljivaice
cirkuskih taaka: sad, na muziki program!
Ona se okrete na klavirskoj stolici, dohvati jednu partituru, dade mu znak
da prie. On vide da je to elegija Rahmanjinova s kojom se ona vie puta
besuspeno hvatala u kotac. Ona poe da svira, uspe da, pomognuta hrabrou
pijanstva, prebrodi prve zamke, doive poraz kod sledee, krenu iznova, ne
skrivajui vie svoj gnev, splete se...
On ju je sluao, poluzatvorenih oiju, odsutan. Pri treem pokuaju, skoro
oajnikom, i novom zapinjanju, on promrmlja, nesvesno: Tu je povisilica...

Ona prestade da svira, pogleda ga. Mora da joj je napor pri itanju nota za
trenutak razbistrio um. Ona ugleda tog oveka, koji je sedeo pored nje,
nepomian, zatvorenih oiju, oveka za koga je poverovala da je u stanju
(Stvarno sam pijana, pomisli) da kae ono to je upravo ula. On je izgledao
veoma ostareo, iscrpljen, a na oiljku na njegovom elu izbie ruiaste takice
ava.
Prenuo se kad je uo njen pla. S laktovima na klaviru, ona je jecala,
pokuavajui da govori: Moe da ide. Oni stiu tek sutra. Treba da bude na
stanici u devet sati... Uprkos tim suzama, njen glas je zadrao izvesnu
tajnovitost. Ona je to priznanje pripremila za svoju nonu predstavu.
Bee, najzad, i ono drugo vee, u martu, kad ulice, putevi, kue iezoe
pod snenom vejavicom, poslednjom te zime. A to bee i poslednji put kad ga
general pozva da popije aj u svrajem gnezdu.
Stela mu se pridrui, provedoe neko vreme gledajui belo mahnitanje iza
prozora. Kad je ula, ona je zatvorila vrata i, priguen beskonanim hodnikom,
do njih dopre glas njene majke koja je dozivala sluavku: Vera, prostri jo
jedan komad sargije kod ulaznih vrata, onaj ofer je opet uneo sneg na sve
strane. Stela se usiljeno nasmei, napravi jedan pokret kao da eli da poniti te
rei, onda se iznenada nae ka Alekseju koji je sedeo, sa oljom aja u rukama, i
poljubi ga. On oseti njene usne na svom elu, na belegu od oiljka... U hodniku
se ulo trljanje krpe po parketu.
Sutradan, on ode na put s generalom koji je trebalo da izvri inspekciju
nekoliko bataljona na severu.
Putovanje u cilju inspekcije potraja skoro mesec dana. Krstarili su
predelima jo skoanjenim pod ledom, putovali uz Belo more, prolazili kroz
ume gde se nijedan drhtaj prolea jo nije mogao naslutiti. Kao da se zima
vratila. Kao da su se vratili dani rata sa onim kolonama vojnika nad kojima je

general vrio smotru, sa onim bornim kolima ije su gusenice drobile sleenu
zemlju, sa onim sumornim betonskim utvrenjima.
Na povratku, imali su utisak da, sa svakim kilometrom, toliko hitaju da
prosto pretiu sami sebe, sustiui iznova prolee. A od ratnih zima ostade samo
ona ledena ploica na koju se general jednog dana okliznuo iaivi gleanj.
Aleksej je morao da ga nosi do kola. Sea se, Sergej, kako si me teglio, na
frontu, fricevima ispred nosa, dvanaest kilometara!, ree on smejui se
isprekidano. I ne priznajui to ni sebi, oni pomislie da rat zaista pripada
prolosti, im mu se mogu smejati.
U Moskvi se taj proleni smeh orio na sve strane. Na aprilskom suncu
koje je palilo kou kao da je ve leto, u zvonjavi tramvaja na bletavom eliku
ina, u bezbrinosti lica one silne mlaarije za koju je rat bio jo jedino
uspomena iz detinjstva. I takvo je zadovoljstvo bilo boraviti napolju da generalu
vie nije ni padalo na pamet da ga pozove gore da se ugreje i popije aj.
Stela je shvatala da je zima bila jedan dugi san, as san, as komar, iz
koga se ona sada u potpunosti probudila. U sobiku zvanom svraje gnezdo
sobarica Vera naslagala je kapute, popraila krzna naftalinom. Uzani prozor
izloen suncu bio je zaklonjen pravougaonikom od podebljeg kartona. Bilo je
nemogue zamisliti na tom mestu jednog oveka koji sedi u stolici, sa oljom
aja u ruci, oveka izoblienog onim belim oiljkom na elu, odevenog u
vojniku uniformu.
Ali bilo je jo neverovatnije zamisliti ga na tim prolenim ulicama, kako
koraa pored nje, kako se sreu s njenim drugovima iz kole. Ne, ne. Sama slika
tog para, ak i u mati, izvodila ju je iz koe. Uostalom, kako je i pomislila da bi
jednog dana mogla otkriti postojanje tog oveka onom krugu prijatelja za koji je
danas bilo vezano sve to je imalo znaaja u njenom ivotu. Da bi im mogla
priati o onoj veeri s njim, o onim glupim jecajima? Ne, bila je to dugotrajna
zimska halucinacija koju je sunce razvejalo.
Nije rado priznavala sebi da ju je ta himera obogatila, da je ona,

zahvaljujui tom vojniku skrivenom u svrajem gnezdu, nauila sijaset

enskih varki, tako korisnih u vladanju nekim mukarcem, da je on bio njena
igraka, da se ona njime posluila. Da bi uutkala ta mala uznemirujua
priznanja, ona stade, jedanput, da svira pesmicu o Malom olovnom vojniku,
pokuavajui da podraava greke koje je on obino pravio, i tome se skoro
spontano nasmeja. A onda odsvira Valcer golubica, melodiju kojoj ga je takoe
nauila, mnogo veseliju, ali koja je odjednom rastui.
Ona oseti istu tugu dok ga je, jedne veeri, kriom posmatrala kroz prozor
salona. Kola su bila parkirana pred ulazom, ekajui generala. Stela je videla
otvorena vrata automobila, jednu ruku koja dri cigaretu i, kao odraz na
vetrobranu, svetlu mrlju lica. On e ceo ivot provesti u ekanju, pomisli ona
i oseti se krivom, jer je nju samu ekalo previe lepih stvari: to prekrasno
prolee, zatim, posle ispita, maturski bal, zatim univerzitet, ona opojna
studentska sloboda, zatim... Ona je u tim danima koji nailaze jedino razaznavala
ogroman slap svetlosti.
U tim trenucima saaljenja, ona je prema njemu oseala i zahvalnost. On
je mogao, tokom one glupave veeri, da je razodene, da je uzme, ona je mogla
zatrudneti! Ta pomisao je bila toliko pretea, toliko kompromitujua po njenu
budunost, da je odmahivala glavom ne bi li je se otresla. I poinjala bi da ga
mrzi jer je on zapravo bio u stanju da sve uniti, takorei nehotice.
Naposletku, to leptirasto promicanje aljenja, radosti, samilosti, gneva,
izbledelih snova, samo je jo vie pojaavalo uzbudljivu novinu tog prolea.
Pravi ivot je tek trebalo da otpone.
Tokom tih sunanih nedelja, jedan jedini put je ponovo video Stelu. Jedne
veeri, umesto da se odveze, on je parkirao kola u ulici, u zaklonu jednog
kioska. Znao je da je to dan kad ona ima as ove muzike. Ona se pojavi,
odevena u lagani kaput, proe kroz aleju s drveem jedva osenenim zelenilom,
njena prilika se ocrta u modrini sutona toliko jasno da on oseti bol u oima. Kad

je nestala, jo dugo mu se priviao njen lik, tamo, na izlazu iz aleje, a na dlanu

mu se zadrao veoma stvaran oseaj da je dodiruje, da stee pod svojim prstima
krhku liniju njenih ramena. Taj oseaj mu bee poznat: gipkost mrtve veverice u
njegovoj ruci.
On ode svojim putem, zaronivi u ulice as modre, as ispresecane
bakarnim prosevima sunevog smiraja. Govorio je sebi da u ovom ivotu mora
postojati neki klju, neki tajnopis, koji bi, saetim i jednoznanim jezikom,
izrazio svu sloenost tih pokuaja, tako prirodnih i tako bolno zamrenih, da se
ivi i da se voli. To prekrasno vee u Moskvi, godinu dana po zavretku rata, taj
svetli kaput koji iezava iza ugla, nepodnoljiv bol i beskorisnu radost sadrane
u tom trenutku, seanje na onu vevericu, i tamo, ponad mosta, onu srebrnastu
belinu oblaka, istu kao ona, poslednje zime, na prozoru svrajeg gnezda.
Iznenada mu se uini da ono to ga je maloas spreilo da izae iz kola,
da sustigne svetli kaput u aleji, nije bilo nita drugo do lano ime koje je nosio
ve godinama. On svom silinom pokua da ubedi sebe da je sve bilo samo zbog
toga.
Sutradan, uputi zahtev da mu dostave obavetenja o roditeljima, potpisan
tim lanim imenom.
Nedelju dana kasnije, general mu ree da se popne s njim u njegovu
kancelariju, u Ministarstvu. Aleksej poverova, za trenutak, da e Gavrilov
govoriti o Steli, da e ak rei: Zna, erka mi je rekla da te voli... Ta
bezumna nada poive nekoliko sekundi, i potraja samo zato da bi mu docnije
pokazala koliko ovek moe biti slep kad voli.
Sluaj, Sergej, otpoe general pomalo zbunjeno, preneli su mi jue
jednu informaciju u vezi s tobom... obino govorkanje, nadam se, ali zna dobro
kakva su vremena, bolje je biti budan. Izgleda da se neko posluio tvojim
imenom ili pre... kako da kaem... najzad, njegova rodbina tvrdi da si ti navodno

uzeo, to jest ne ti lino ve... Ukratko, oni misle da im je sin iv, oni znaju da ga
je jedan prijatelj video pred samu demobilizaciju, ali da on, to jest ti, ne eli da
se vrati u selo i krije se ko zna zbog ega. Uf, ala je zapetljano. U stvari, to je
sluaj lanog identiteta, ta li. A s tim se, naroito u vojsci, ne ali. Ne treba tebi
to da objanjavam. U logor se ide i za mnogo manje od toga... Ne, ja ti prosto
kaem da zna kako stoje stvari. Meutim, ako sluti da tu ima bilo ega to
kripi, kai mi. Takve zavrzlame su poput mina, bolje je razmontirati ih pre
nego to eksplodiraju...
Telefon zazvoni, general die slualicu, lice mu se opusti i on stade da
diktira podui spisak namirnica, tano navodei koliinu kobasica, dimljenih
jesetri, broj flaa vina... U ukanju aparata, Aleksej prepozna glas Steline
majke. ekao je kraj razgovora pa da sve prizna.
General spusti slualicu, zadovoljno obliznu usne. Sutra prireujemo
bogovsku veeru. A gosti vala zasluuju da se potrudimo. Budui svekar i
svekrva. Eh, da, Sergej, vreme brzo prolazi. Kad sam poao u rat, naa mala
Stela je bila devojurak, a evo, sad emo je udati. Ah, uj, verenik je stvarno
dobar momak! A njegov otac... najzad, nek ovo ostane meu nama, ima odlian
poloaj u Ministarstvu unutranjih poslova. On mi je, uostalom, i ubacio bubu u
glavu u vezi s tom priom o lanom imenu. Zna, meu svojima... Inae, oni bi
te oas posla pokupili. Ali priae mi o tome kasnije. to se tie veere, sutra
e mi biti potreban od ujutru do uvee, pa ak i nou. Stela je pozvala sve svoje
drugove. Veridba, danas se to ne radi kao nekad, u etiri oka... Bie, dakle,
potrebno da ih odvozi grupu po grupu, metro vie nee raditi. Ukratko, stanje
maksimalne pripravnosti!
Smesti li su ga u svraje gnezdo, zakreno zimskim kaputima. Vrata su
ostala odkrinuta i on je pratio dolazak gostiju, nekoliko parova (verenikovi
roditelji: sladunjav oblak parfema njegove majke, bas njegovog oca), nekoliko
samaca, zatim grupica drugova iz kole. Neki bi se prevarili, uli bi u garderobu
u kojoj je on ekao, gledali bi zbunjeno tog oveka nepominog meu kaputima

i kamarama papira, nisu znali da li treba da ga pozdrave ili ne. General je

nekoliko puta zatraio od njega da ode kolima po tog i tog uglednog gosta.
Aleksej bi to uradio, a onda bi nastavljao da oslukuje. Vera, sobarica, donese
mu olju aja, htede da mu kae koju re, predomisli se, samo se osmehnu, s
malim grem gorine.
On nije oseao ni ogorenost, ni ljubomoru, samo jedan toliko bridak,
toliko jednolik bol da nijedno drugo oseanje nije moglo prionuti uz njegovu
otricu. Rasejano je prepoznavao zvuke koji su dopirali iz salona i davali da se
nasluti kako protie slavlje. Najpre se ulo ono veselo amorenje glasova u
kome se, s vremena na vreme, izdvajao jedan bas, zatim prasak zapuaa,
jednog, pa drugog, propraen prskanjem u smeh i paninom vriskom, rei prve
zdravice koju je drao general, i najzad, zveckanje noeva i viljuaka.
Okamenjen svojim bolom, on ne oseti nita kad, pola sata kasnije, posle
hora moleivih glasova, odjeknu muzika. Bez po muke prepozna polonezu koju
je Stela uvebavala prole zime. ak mu se uini da je trenutak za tu muziku
pauzu veoma dobro izabran: izmeu prve ae koja je goste ve inila
prijemivim, i jela i pia koja e im otupiti ula. Sluao je, i uprkos svojoj
odsutnosti, opazi dva ili tri neprimetna kolebanja u njenom sviranju koja kao da
behu tajna podseanja upuena njemu i koja ga jo vie osamie. Odjeknu
gromoglasni aplauz, i te ovacije i nekoliko ,,bravo spreie ga da uje korake
koji su promicali hodnikom.
Stelino lice se ve pojavilo, uokvireno vratima. Brzo! Doi, za mene je
to veoma vano! U njenom apatu se osealo uzbuenje pijanstva, opijenost
sreom pre nego vinom.
Sav smeten, on ustade, pusti da ga ona odvue za ruku do salona.
sada, iznenaenje!, najavi Stela ispruivi ruke prema njemu kao da
poziva goste da ga pozdrave aplauzom. Na Sergej e nam odsvirati jednu
pesmicu. Nadam se da ete umeti da cenite njegovu muziku i... moj skromni
profesorski talenat. Mali olovni vojnik.

Mlaarija zapljeska, roditelji i starije zvanice pomislie da je ala pomalo

smela, ali ipak i oni nekoliko puta zatapae, ne elei da izgledaju suvie
strogi.
Posle boravka u mranom svrajem gnezdu, bio je zaslepljen svetlou
tog salona, nelagodno se oseao pod svim tim pogledima uprtim u njega.
Traei i ne nalazei naina da izbegne muenje, imao je vremena da primeti
nekoliko lica, ogrlicu od krupnih bisera neke gospe, samog verenika, onog
visokog smeeg mladia koji je sedeo meu svojim kolskim drugovima. U
Stelinom pogledu, za deli sekunde, kao da prolete jedna zaboravljena senka.
On vide da ona nosi letnju haljinu od svetlog batista.
Aplauzi utihnue. On sede na klavirsku stolicu, oseajui kako se njegov
bol, ta ledena gromada koja ga je skamenila, rasprskava u paramparad,
pretvarajui se u stid, u ponienje, u gnev, u ono glupavo tamno rumenilo koje
mu se pelo uz vrat, u otealost glomaznih izama na skliskom niklu pedala.
On zasvira, kao u vreme njihovih asova, s tupom priljenou automata.
Smejali su se jo dok je svirao, toliko je bilo smeno videti tog vojnika koji
svira nekakvu pesmicu o vojniku. Neki mladi stadoe pevuiti rei refrena koji
im je bio poznat. Vino je poelo da podstie veselost. Aplauz je bio jednoduan.
Bravo za profesorku, povika jedan gost koga Stela nagradi naklonom. Glas
verenikovog oca zagrme usred sveg tog smeha: Reci, de, generale, nisam znao
da su u tvom ministarstvu oferi u isti mah i pijanisti. Dajte au za pijanistu,
poe da skandira jedan mladi, a nekoliko glasova ga je ohrabrivalo. aa votke
krenu iz ruke u ruku u pravcu klavira. Stela podie ruke i povika ne bi li
nadjaala graju drutva za stolom. sad, glavna taka programa, Valcer
golubica.
Aleksej spusti au, okrete se prema klaviru. Smeh, razgovori postepeno
utihnue, ali on je i dalje ekao, s rukama na kolenima, sedei veoma pravo,
odsutnog izgleda. Stela mu doapnu, kao suflerka, namignuvi gostima:
hajde, kreni! Poinje sa do palcem desne ruke...

Kad je ponovo spustio ruke na klavijaturu, jo se moglo poverovati da je

jedna lepa harmonija nastala sluajno, mimo njegove volje. Ali trenutak kasnije,
muzika grunu, odnosei svojom silinom sumnje, glasove, amor, briui
veselost sa lica, njihova zgledanja, razmiui zidove, rasprujui svetlost salona
u nonom neizmerju neba iza prozora.
On nije imao utisak da svira. Koraao je kroz no, udisao njenu lomnu
prozranost sazdanu od beskonaja ledenih faseta, od lia, od vetra. Vie u sebi
nije nosio nikakav jad. Ni strepnju od onoga to e se dogoditi. Ni teskobu ili
griu. No kroz koju je hodio kazivala je i taj jad, i taj strah, i nepopravimo
naprsnue prolosti, ali sve se to preobratilo u muziku i jedino je njenom
lepotom postojalo.

*
Unevidelici zimskog jutra, ini se da voz naslepo luta pribliavajui se
Moskvi, meu spletovima tranica koje vijugaju pod snegom. Poslednje
Bergove rei stapaju se sa estokim trzajima tokova, sa glasovima i koracima
putnika u hodniku. Naglo prekinuto tim dolaskom na odredite kome se vie
niko nije nadao, pripovedanje se koleba, a onda zamire u nekoliko uurbanih
reenica: godine provedene u logoru (Nisam ak iskoristio ni amnestiju, posle
Staljinove smrti, odrobijao sam svojih deset godina, do poslednjeg dana),
zatim dolasci u Moskvu (u nadi da ponovo vidi Stelu? on to ne kae, vie nema
vremena da to kae), potajni dolasci, jer mu je kao mesto boravka odreen jedan
gradi u istonom Sibiru, novo hapenje prilikom jednog od tih boravaka u
prestonici, tri godine izdravanja kazne negde blizu polarnog kruga, gde je
shvatio da se na kraju privikao na taj sneni pakao... Tamo e, pod tim nebom
bez sunca, saznati kad su mu i gde umrli roditelji.
Voz se zaustavlja. Pravimo prve korake kao u besteinskom stanju - posle
mnogo dana i noi nepominosti, oni se utiskuju u sneg s plesnom lakoom. U
ledenom vazduhu, otar kiselkasti zadah velikih gradova tipa za nozdrve. Idem
pored Berga mranim beskonanim peronom. Putnici koji izlaze iz naeg voza
zastaju za trenutak, neodluni, kao meseari. Kod nekih se nasluuje elja da
sednu na kofer, da se ponovo sklupaju i utonu u san. Berg me pretie, vidim ga
kako uranja u dremljivu gomilu koja mili ka stanici. Za trenutak, on postaje
prolaznik kao i svaki drugi, provincijalac koji je stigao u Moskvu, u est sati
ujutru. Gledam ga kako koraa i kaem sebi da se on, nekada davno, ba tako
pribliavao prestonici, kriomice, urei da se izgubi u gomili. Priseam se kraja
njegove prie: ta Moskva, opasnija od bespua tajge, Vera, stara generalova
sluavka, koja mu je nekada donosila aj u svraje gnezdo i koja ga je kasnije
obavetavala o Stelinom ivotu...

Doarani na drugi nain, ti izjalovljeni susreti mogli bi ispisati prelepu

traginu povest. Ali oni su bili ispriani smueno, usred kloparanja i piske voza
koji stie u jedan veliki, crni i sleeni grad. Oni su zacelo i bili doivljeni na taj
nain, u zbunjujuoj jednostavnosti s kojom se ive uniteni ivoti.
Ulazimo u ogromno i previsoko stanino predvorje i usred te praznine,
gde kao da se nita lino ne moe rei, Berg mi poverava, ne okreui glavu:
- Njen mu je imao neka okapanja na poslu u vreme destaljinizacije.
Propio se, napustio ju je... Ona je umrla poetkom ezdesetih, od raka.
Njihovom sinu je bilo sedam godina. Uinio sam koliko sam mogao, preko
jednog prijatelja. Neto novca, svakog meseca. Jer ja sam ostao na severu,
ludaki rad na minus pedeset, dvanaest meseci je zima, ostalo je leto, kako se
tamo kae, ali odlino plaen. Jedino, nije trebalo da dete zna. Jo uvek sam
imao dosije kao prestupnik u povratu...
On me gleda sa osmehom, prua mi ruku:
- Hajde, srean put, i ne pamtite me po zlu.
Steem mu ruku, vidim ga kako se udaljava. Trg Triju stanica je turoban
u ovo doba dana. Uline svetiljke, ocrtavajui se naspram neba, lie na
plaviasta debla. Sleeni oklop trga podrhtava od eline larme ogromnih
kamiona. Uurbani ljudi, odeveni u glomazne sive ili crne kapute, izgledaju kao
da su izali iz staljinistikog vremena, iz godina rata, liavanja, nemog
heroizma. Berg se utapa u tu bujicu, zaputivi se ka jednom ulazu u metro, gubi
se u tamnoj reci ljudi koja se sliva u ulaz. Ima isti bodri korak, istu stoiku
odlunost. Uspevam da ga primetim u gomili na poetku stepenita, zatim
iezava. Homo sovieticus, apue u meni jedan pomalo prezriv glas. Suvie
sam pospan da bih mogao da ga uutkam.
Vraam se u stanino predvorje. asovi polaska vozova, istaknuti na
tabli, deluju nadrealistiki, posle naeg zakanjenja, posle svih onih asovnih
zona kroz koje sam proao dolazei sa Dalekog istoka, naroito posle vremena
kojim me je proela Bergova pria. Ali najudnije je to to se Berg najednom

iznova pojavljuje. Da, on je preda mnom, to nije san.

- Otiao sam ne zapitavi vas da li imate gde da odsednete u Moskvi.
Nadam se da neete ostati celog dana na stanici...
Odgovaram mu da u nastaviti putovanje tek poslednjim vozom, oko
ponoi, da nameravam da posetim jedan muzej, a da u pre toga otii u neki
bioskop, na prvu projekciju, da odspavam. On se osmehuje, mora da ga ta
namera da se odspava u bioskopu (deset kopejki ulaznica, prazna dvorana i
topla fotelja) podsea na njegovu lutalaku prolost.
- Sluajte, ako elite savet jednog starog Moskovljanina... (Ne uspeva da
prikrije potajnu radost u glasu.) - Znate, nai hotelsku sobu u Moskvi tee je
nego boraviti u Mauzoleju. Ali ja imam jednog starog prijatelja, recidivistu
poput mene...
On me vodi kroz grad, od metroa do autobusa, a zatim peke preicama
kroz dvorita, i dalje s nekom radosnom ustrinom, srean to ponovo pronalazi
svoje smerokaze, to mi pokazuje koliko poznaje prestonicu. Ja ga pratim u
stopu, pomiren sa sudbinom, kao dete koje koraa u polusnu.
U hotelu, doslovce se sruim od umora. Za trenutak se probudim, usred
dana, jedan nestvaran prizor mi iskrsava pred oima: na Bergovom krevetu lei
jedno tamno odelo, reklo bi se spljoten ovek, osloboen sopstvene tvari, jedna
kravata visi na naslonu stolice, jak miris kolonjske vode dopire iz kupatila.
Nemam snage da zatraim objanjenje i ubrzo ponovo zaspim.
Kad Berg doe da me probudi, ja ne uspevam odmah da ga prepoznam.
Obukao je odelo koje je lealo na krevetu, stavio kravatu. Kosa mu je zaglaena
i sjajna.
- Nisam hteo ranije da vas uznemiravam, tako ste duboko spavali. Ali ve
je est uvee.
Na stolu, vidim dve ae s poparenim listiima aja, elektrini greja koji
se uranja u vodu zakaen je za prozorsku kvaku.
- Idete... u pozorite? - kaem pokuavajui da ne pokaem koliko sam

iznenaen pramenom.
- Da... Na neki nain. Bolje rei, na koncert. Uostalom, mislio sam, ako bi
vas to zanimalo...
Pijemo aj s limunom, jedemo hleb, onaj isti koji je bio zavijen u stranice
partiture, nekoliko kolutova kobasice. Posle jela, doteram se i ja, Berg mi
pozajmljuje kravatu.
Stiemo prvi. Dvorana, na drugom kraju Moskve, pripada eleznikom
domu kulture. Neko vreme ostajemo u hladnom i loe osvetljenom hodniku.
Berg, nevidljiv, mualjiv na jednoj klupi, u oku, a ja se etkam du zidova
ukraenih fotografijama lokomotiva - od najstarijih, zdepastih, s njihovim
smenim levkastim dimnjacima, do modernijih. Bacim pogled i na dvoranu.
Izgleda mi suvie prostrana, nikad jedan koncert, naroito u ovom kraju gde je i
Bog rekao laku no, nee okupiti dovoljno sveta da je napuni! Meutim, ljudi
polako pristiu, najpre neodluni poput nas, zatim stvarajui svojim mnotvom
onaj laki elektricitet, sav od apata, iekivanja, uzbuenja, koji prethodi
svakom scenskom dogaaju. Zauzevi svoja mesta, oni ire tu prijatnu napetost
po dvorani. Pozorina magija, kaem sebi. Nije vana dvorana, pozornica i
ono to e se na pozornici dogoditi. Vano je to to e se neto dogoditi.
Berg je izabrao fotelju u poslednjem redu, tamo gde svetlost skoro ne
dopire. Sedei sa strane, mi vidimo, iza nabora razmaknute zavese, u onom
polumraku iza kulisa iz kojeg obino izranjaju umetnici, jednu priliku, oval
jednog lica.
- Mora da ima tremu - apue Berg, oiju prikovanih za taj kutak.
On sedi, pomalo kruto, dalek i, reklo bi se, podmlaen.
U tom trenutku se pojavljuje pijanista, taj mladi osmatra iz prikrajka ije
smo iekivanje, iza zavese, nasluivali. Dvorana zapljeska sa krtom utivou
dobrodolice. Ja se okreem prema Bergu da mu ponudim program koncerta.
Ali taj ovek deluje odsutno, sputenih kapaka, nedokuiva lica. On vie nije tu.