Ivo Andri - Jelena, ena koje nema

Jedna od manjeg broja Andrievih pria dosledno i bez objektivizujueg okvira

ispriana u prvom licu. Prvi put je objavljena 1962. godine. Tada je tampana sa
indikativnim podnaslovom (Galusov zapis), to upuuje na zakljuak da je isprva
bila zamiljena kao deo nenapisanog romana o istoimenom junaku koga sreemo u jo
nekim Andrievim priama. U kasnijim izdanjima Jelene, ene koje nema toj
podnaslov je izbrisan. Jelena, ena koje nema u stvari je prozno-poetski triptih u
kojem lirski pripoveda izlae istoriju jednog emotivnog privienja, koje ga prati
uporno, godinama, javljajui se u oekivanim ali i sasvim neoekivanim prilikama.
Jelena je astralno, sasvim izmatano bie, ist enski princip koji daje smisao
pripovedaevom ivotu.
Pojava Jelene, ene koje nema, uvek je vrsto povezana sa putovanjem i sa
svetlou. Jelena je metaforika materijalizacija pripovedaeve mate, ona je
projekcija potpune, a nedosegnute ispunjenosti subjekta koji misli, die i osea, ona je
smislotvorni, kosmiki princip. Kako pripoveda due ivi, i kako mu se sve ee
dolazi pomisao na kraj ivota, Jelena se javlja sve ree.

Svako od nas u mati gradi bledunjavu, ali dragu sliku imaginarnog bia koje
nam se javlja da nas usrei samo u trenucima okruenim samoom. Ja sam svoju
Jelenu prvi put, kao deak, jednog prolea, sreo u umi dok sam traio peurke.

Andrieva ispovest o imaginarnoj eni satkana je od tri dela: Od samog

poetka, Na putovanju i Do dana dananjeg. Figurativno reeno, ovo snovienje mogli
bismo uporediti sa elementima dana u kojem bi prvi deo predstavljao jutro, drugi podne, a tre vee. Mogue je i poreenje sa godinjim dobima:prolee, leto i jesen,
odnosno, mladost, zrelo doba i starost. Iako je svrstana u pripovetke, AndrievaJelena,

ena koje nema protivi se osnovnoj karakteristici epskog dela - ne da se prepriati, tj.
- nema fabulu. Ona vam je kao lep san koji uprkos silnom trudu nikako ne moete
opisati. Jer, im napiete nekoliko reenica, vidite, bolje reeno, oseate da to nije
to. Andri, u prvom licu jednine, pria da svoju Jelenu najee via od prolea do
jeseni, dok sedi u sobi kraj otvorenog prozora, na putovanjima, na praznom seditu
kupea, u predsoblju meu stvarima, na ulici. Za tu viziju neophodne su posebne
okolnosti, u Andrievom sluaju to je priguena svetlost: - Kad sam uao u predsoblje,
vladao je u njemu ve polumrak sa kojim se nemono borio jedini prozor, jo crven od
veernjeg neba. Na podu je leao moj prtljag ve spremljen za put. Meu koferima sa
glavom na najveem od njih, sa licem okrenutim ka zemlji, leala je Jelena. Meutim,
im se ukljui svetlost, java izbrie imaginaciju i "privienje" nestaje. (Andri kae da
ne voli ovu re "privienje" jer je za njega to najvea stvarnost, ali koristi tu re zbog
onih kojim pria).

Pretrnuo sam i u istom trenutku nesvesno posegnuo za prekidaem pored

vrata. Planula je bela svetlost i trenutno ugasivi crven prozor obasjala predsoblje i
sve to je u njemu. Na podu su leali koferi, dva mala i jedan veliki, i po njima
popreko baena moja planinska pelerina od tamnozelenog sukna.

Jelena je izmatano bie koje daje smisao pripovedaevom ivotu. On je u prvom

odeljku Od smog poetka" via neoekivano, ali vrlo esto. U drugom - Na
putovanjima, susree je samo u ovim prilikama, pa je to jedan od razloga to voli
putovanja. Poslednje moje vienje sa njom ( udno i nezaboravno) bilo je, istina na
jednom putovanju. Andri pria da se to desilo u Carigradu, u prodavnici krzna:

... preda mnom se prosu devianski , obasjan predeo i u njemu, velik i

izduen Jelenin lik u hodu. Nije bila naga, ali odevena, kao zanihanom mreom,
samo predelom kroz koji se kretala: talasima, treputavom svetlou sunca i vode,

mladim liem. U tom trenutku ugledao sam je, kao nikad, u svoj njenoj veliini i
lepoti... Od tog dana vie se nije javila nikad.

Za pesnika je to znak da ulazi u doba kad smo, kako narod kae, jednom nogom
u grobu. Nestanak Jelene za Andria je nagovetaj kraja puta u ovom ivotu na ovoj
planeti.

iv sam, ali u svetu poremeenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla.

I Jelena je prisutna, ali samo utoliko to znam da negde prua ruku kojom neto
hoe da mi doda.

Lirski subjekt, kao sav normalan svet, teko se miri sa svojim nestankom na
ovoj planeti. Nestanak Jelene nagovetava kraj i pesnik oajniki eli da je ponovo
sretne. (Pripovetka je objavljena prvi put 1962. - 13. godina pre njegove smrti).
Jednom na igranci, u licu nepoznate ene ugledao je Jelenu, ali od silne guve ne
uspeva da joj prie blie, i ona se gubi u masi. Drugi put, slina situacija ponavlja se
na stadionu. I on iz tog razloga sve ee poseuje takva mesta. Jedanput je ak poeo
razgovor s Jelenom, ali od galame nije mogao razabrati njene rei. Napokon shvata da
je nema.

Budim se u svetu svoga sadanjeg ivota, znai: u svetu bez Jelene. ivim
sa ljudima, kreem se meu predmetima, ali nju ne moe nita vie da dozove...
Moglo bi se rei da sam uvek iveo od seanja na jedno privienje, a sada ivim
od uspomena na ta svoja seanja.

Ali, on se ne predaje - oekuje njeno pismo. Opsednut tom milju, prezao se na

izgovorenu re "pismo".

Nikad nee pisati? Ne postoji? ... Dobro, nee i ne moe pisati. Nikad. Ali
kad bi sutra osvanulo njeno pismo sa porukom....

I to se desilo dok je etao, pred njim je iskrsla bela hartija puna crnih slova, i on
ita Jelenino pismo koje nikad nije primio.

U pismu Jelena mi javlja svaki put neto radosno. Predlae mi da se negde

sretnemo ili me poziva da svratim na dan-dva u malo mesto na moru, gde ona
letuje.

itanje se prekidalo im bi dolo do nekog odreenog podatka. Imena mesta ili

datuma. Muenje sa Jeleninim pismom odjednom je nestalo isto neoekivano kao i kad
se prvi put pojavilo. Jednog prolenog dana iza njega stala je Jelena i spustila ruku na
njegovo rame.

To je vie bila misao na ensku ruku. Kao senka je poivala na mom

ramenu, ali kao senka koja ima svoju nemerljivo malu, pa ipak stvarnu teinu i
isto takvu mekou i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i sveano krut.

Na kraju pesnik konstatuje:

Opet (je) prolee. Bogat sam, miran, i mogu da ekam... Znam da se svuda i
svagda moe javiti Jelena, ena koje nema. Samo da ne prestanem da je
iekujem.