!

itanje grada
Starlet-arhitektura

Dugo je useljavana jedna komoda na poslednji sprat nove viespratnice. Lift jo

nije radio pa su nosai glasno razmiljali da li da je dignu na ekrk, izvade fioke, skinu
vrata ili samo mermernu plou. Uposlena da doekuje i nov nametaj, sluavka je, kao
prava gazdarica, upozorila da je dobro paze i sluajno ne zagrebu. Budui da nisu bili
plaeni da misle, komodu su jedva okretali uzanim odmoritima, uz priguene psovke.
Najzad su je, kao trofej obezvreene ljudske muke, poloili na zadato mesto uz
francuski prozor to gleda na park, - da doeka odsutne vlasnike koji su je kupili u
antikvarnici.
U novoj sredini ova starinska commode vantaux odomaie se ne zbog
majstorske izrade, upotrebne vrednosti, batinskih svojstava, ouvanog sjaja, ve kao
statusni predmet. Kao enterijerni implant pozlaenih detalja i dokaz da porodini
imetak nije od jue, darovae narativni i simboliki sadraj, ukazae na mesto vlasnika u
drutvu, obezbediti potovanje i to bude vie lakovernih, utvrditi u poreklu.
Pre boravka u antikvarnici, oko nje su se deli sve malobrojniji lanovi graanske
porodice s Dorola, koja se istoila u tranziciji zapitana i neodluna, slaba da rasplodi i
novac i samu sebe, pa je komoda lako dobila noge i bila otuena sa olakanjem. Niko na
nju odavno nije obraao panju, a neretko je bila scenografija runih dogaaja,
uspomena na jednog dangrizavog starca i porodine svae. Dabome da su old money
Dorolci prezrivo odbacili injenicu da su novim uburcima s komodom rasprodali deli
porodine tradicije i ugleda.

Fanfarada ilavog akademizma

Kada vam neko ispria ovakvu, odnekle izmiljenu priu, slobodno sumnjajte, jer
niko ne moe poznavati sve doivljaje jedne komode - ni antikvari, ni ovaj pisac. Ali
sledee moe da zna. Uspinjui se u ivotu, uivalac komodine lepote kupie dobar glas
za sadanjost i budunost, izmeu ostalog i preko Kendlerovih porcelanskih figurica,
frutijera srebrnih postolja i Mozer aa, ta neka su iz njih pile i mnoge tue tetke. Ispod
kasetirane i osvetlane tavanice, moda e okaiti portret nepoznatog graanina
bidermajer epohe s pomilju da ga pridoda vlastitom rodoslovu. Pritom e se useliti u
graevinu sasvim po svom ukusu - novu a staru - staro-novu, kakvih je sve vie u
Beogradu 21. veka. Takvu, naime, da joj spoljanjost bude najdirljivije nakiena i
najdopadljivije likorezana, da ima podeone i zavrne vence sa usitnjenim blok-

konzolicama, ljupke lune i trougaone frontone, ukrasne kovine i lizene, i da ne bude

udo to komoda stilski sasvim odgovara fasadi, premda joj je godina nastanka 1890. a
proelja 2015.
!
Na Kikevcu, uburi i Krunskoj i drugde po Vraaru, uzvisuju se danas ove
arhitektonske deklinacije okasnelog i travestiranog istorizma, pronosei kierski adiar
zasenjivanja prostote, odvano pobijajui modernistiko iskustvo umetnosti. inei,
donekle, da se beogradska savremena arhitektura nae u pionirskom stanju nae
moderne na prelazu dvadesetih u tridesete godine prolog veka i jo jednom bori sa
ukusom za paradnost ilavog akademizma, kao onda sa zdepastim stubovima srpskovizantijskih koarastih kapitela u vreme tankih Korbizijevih pilotisa. Sve emu su s mnogo
ukusa i mudrosti uili modernisti - tedljivost, skromnost, jednostavnost, iskrenost i lepotu
prikladnosti, a posebno onu distinciranu hladnou, koja je neretko osobina dobre
umetnosti, - odmenili su fanfarada i lani vatromet. Lebde te stilske, bele do prve zime
kue u bezvazdunom prostoru istorije umetnosti kao preeereni kola koji napravi dete
prvi put se igrajui kuvara. Ali otkud odjednom ta razneenost prema minulim vremenima,
otkud ta demodirana arhitektura od preklane spram najnovije svetske kolekcije proleeleto 2016?

Odgovor da su, u ovo nae vreme smalaksale industrije graevina i zamrlog prometa
nekretninama, projektanti ovakvih proelja prekobrojni na tritu rada, prilino je lak.
Takoe i onaj da im zato druge nema nego da, tako unieni i posluni, potvrde da je
arhitektura slukinja kapitala. Stoga su im, valjda, zgrade s noseim stubovima posred
prozora, teskobnim hodnicima i tesnim garaama, stepenitima bez vazduha i prirodnog
svetla, uz mnogo ta drugo po formuli najvee naplativosti najmanje uloenog. Moda,
dodao bi neko, jer su se arhitektonske umenosti u njihovom poslu podale
vanarhitektonskim, koje su dobile na ceni - od samoreklamerstva, preko burazerskih
iriranja, do kafanskih dilova. Nita novo, dodao bi neko etvrti, jer starlet-arhitektura je
izvedenica turboarhitekture devedesetih, ali su joj korisnici sve brojniji a manje imuni, pa
se s dedinjskih vila spalo na stanove u nekom od elitnih komiluka.!

!
!

!
Arhitekt-kilija"

Tano, ali neka se izdvoji najpre ovo: tvorci starlet-arhitekture nisu sasvim izneverili
struku. Arhitektura je, uopte, alatka koja snobu dobro slui, a arhitekt je praktiar koji taj
organon valja da poznaje. Nadalje, autentina snobovtina ne bira profesiju, stoga ni meu
samim arhitektima nije retka, no tu je ve sasvim poeljna, jer kao poznavalac procesa
uzdizanja iz klase u klasu, traen je da armijisine nobilitatepokae put inicijacije, od lanih
napravi i uznese prave plemie, ili, ako nita, bar podari iluziju da se takvima uine. U njoj
je, uostalom, tek neznatan broj stvaralaca i star-arhitekata spram gomile potplaenih
najamnika, pomalo poput onih koji su teglili komodu, pa se mnogo ta tu legitimno
preuzima, krade, kai, kao nove ine koje se siromahu ine kao kraljeva kruna.!
Ono to tvorcima starlet-arhitekture, meutim, ozbiljno pada na duu jeste to se
nisu, posle svih postmodernistikih decenija, pa i svoga vajnog fakultetskog obrazovanja,
ni korak odmakli od oponaanja, upotrebili ironiju, a to ne i parodiju kad ve ne umeju ili
ne smeju kreaciju, pa diu arhitekturu koja se sva upinje da sa uzorom stilski sraste, uz to i
nevino, ne poznajui ni klasini jezik ni njegovu sintaksu. Jer kia ne bi bilo da ne postoji
njegov producent, kilija, kako je utvrdio Gic, - reproduktivni nasuprot produktivnom
oveku. Ki je sediment kierskih stanja, ali i opasan podsticaj za takva stanja, te starletarhitektura nije samo ornamentalna moda za podsmeh ili prolazna sablazan, ve
sunovratan drutveni in, kao i oznaitelj sadanjeg i budueg drutvenog identiteta.
Neto, dakle, za ta bi trebalo, kao za svaki und, plaati paprene raune da bi kulturi bilo
bolje, to e, valjda, jednom vaiti na moralnom i izbornom planu za politiku praksu kojoj
su rijalitiji i tabloidi uzdanice, a starlete i miljenice i poslanice.!

!
!
!

!
Slobodan Gia Bogunovi