Kostim u Mesopotamiji

Mesopotamija je poznata i kao kolevka civilizacije. Obuhvatala je doline reka Tigar i Eufrat u
Maloj Aziji. Danas je to pustinjsko podruje, ali u vreme o kome govorimo (3500. 331.
god.p.n.e.) to je bilo plodno podruje zahvaljujui, pre svega, razvijenom sistemu navodnjavanja.
Kostim u Mesopotamiji izuavamo kroz tri perioda, podeljena prema narodima koji u tim
periodima dominiraju ovoj oblasti, donosei promene u odevenju i kulturi uopte.
Sumerski kostim
U etvrtom i treem milenijumu pre nove ere postojala su dva odvojena naroda u dolini Tigra i
Eufrata: Akaani, na severu, i Sumeri, na jugu. ini se da su Sumeri dominirali nekoliko vekova,
ili barem tokom prve Ur dinastije (oko 2800. 2600. p.n.e.). To je bio veoma prosveen narod,
ogromnih tehnikih mogunosti, sposoban za pravljenje sloenih maina i graevina i veoma
sloenih zlatarskih proizvoda. Njihova moda i obiaji su usvojeni irom Mesopotamije. Nae
znanje o ovoj civilizaciji zasniva se uglavnom na skulpturama, reljefima i grobnicama u koje su
mrtvi polagani sa svojim linim stvarima, kako bi im se osigurao prosperitet na onom svetu, to
daje bogat izvor informacija naunicima.

Muka figura, oko 2600-2500 god. p.n.e.

Prva i najuoljivija osobina sumerske odee je njena jednostavnost.

Sumeri, oko 2500.godina p.n.e.

Osnovna forma i za mukarce i za ene je jednostavna suknja na preklop, duga do glenjeva. Ova
odea se naziva kaunakes. Muskarci kaunakes najee omotavaju oko struka, dok je torzo nag,
a ene ovu odeu omotavaju ispod pazuha, esto prebacujui jedan kraj preko ramena.

enska figura, oko 2600-2500. god. p.n.e.

Na statuama i bareljfima su predstavljene suknje sa debelom i nabranom teksturom. Veina

strunjaka smatra da su one bile od ovjeg krzna, uredno oeljanog i sreenog u pramenove, ali
postoji i miljenje da se ne radi o krznu, ve o tkanini ukraenoj kiankama ili na neki drugi
nain, stvarajui efekat krljuti. U svakom sluaju, ovakve suknje su bila rezervisana za najvii
stale. Nii slojevi su prikazani u suknjama bez ikakve primetne teksture.

enska figura

Sumeri su verovetno brijali glave i nosili perike. Kose su bile duge i ukovrdane, kao i brade.
ene su nosile izuzetno sloene frizure sa pletenicama.

I mukarci i ene su uokvirivali oi jakom crnom minkom.

Nakit zauzima izuzetno vano mesto u odevanju i veoma je fine izrade. Nose se ogrlice i
narukvice od vie niski perli (metalnih, kamenih ili keramikih), minue, prstenje i sloeni
ukrasi za glavu i kosu.
Obua verovatno nije noena, ili barem nemamo podataka o njoj.

Minue

Vavilonci i Asirci
U drugoj polovini tereg milenijuma javlja se vavilonski uticaj u odevanju, iako e Vavilonci
preuzeti dominaciju u Mesopotamiji tek nekoliko vekova kasnije. Laki, tkani materijali
zamenjuju debelu kou i valjane tkanine iz prethodnog perioda. Odea postaje praktinija i
prilagoenija klimatskim uslovima. U poetku su tkanine najee pravljene od vune. Statue
pokazuju da su ove tkanine bile bogato dekorisane i ukraene resama po rubovima.

Vavilonski streliari

Muki kostim je drapiran od pravougaonog komada tkanine koji se obavijao oko tela i jedan kraj
se prebacivao preko levog ramena. Slikovne predstave vavilonskih ena su veoma retke, ali se
ini da su i one nosile slian kostim.

Izgleda da su drapirani kostim nosili samo pripadnici plemstva, dok ostali i dalje nose
jednostavne platnene suknje.

S leva na desno: haljina boginje iz ranovavilonskog perioda; svakodnevni muki kostim od tree
dinastije; enski vavilonski kostim (II milenijum p.n.e.)

Kostim vavilonskog vladara

Frizure i brade se ne menjaju bitno, a minka se i dalje koristi.

Privezak sa ogrlice, oko 1600. god. p.n.e.

Zidni ukrasi (glazirana cigla)

Oko 1500. p.n.e. promene u kostimu najavljuju dominaciju nove civilizacije asirske. Ipak, kako
i Vavilonci i Asirci naseljavaju podruje Mesopotamije u isto vreme (Asirci na severu, a
Vavilonci na jugu), ne postoje velike razlike u odevanju.

Asirci

Osnovna odea je duga, krojena tunika kratkih rukava, od bogato ukraene tkanine. Preko tunike
se nosi neka vrsta ala sa resama, takoe bogato ukraenog. al se omotava oko bedara i
privruje irokim opasaem koji obino dri dva bodea.

Na glavi se nosi visoka, cilindrina kapa. Kosa i brada su dugi i ukovrdani.

U ovom periodu se prvi put javlja obua dotle su svi bili prikazani bosi.

O enskom kostimu ima malo podataka. Smatra se da je bio nalik na muki, a sve udate ene u
javnosti moraju da budu pokrivene velom.

Izmeu IX i VI veka p.n.e. kostim se moe podeliti na ceremonijalni, vojni i lovaki, a razlike su
posledica funkcionalnih, a ne modnih razloga.

Detalji asirskog nakita

Asirski ornamenti

Persijski kostim
Persijanci preuzimaju dominaciju u Mesopotamiji u VI veku p.n.e, posle kraeg perioda
vladavine Meana. Oni su bili poreklom planinski narod i njihova odea je zato bila neprikladna
za njihovo novo stanite. Zbog toga su oni razvili kostim koji je ukljuivao i delove meanske,
vavilonske i asirske odee.

Persijski slubenici (dinastija Ahemenida)

Od Meana su preuzeli tzv. haljinu asti, koju su u ceremonijalnim prilikama nosili kralj i
njegova svita. Ona se sastoji od dva spojena pravougla komada tkanine sa otvorima za glavu i
ruke. irina tkanine formira rukave, a odea je potpasana u struku.
Odea je dekorisana geometrijskim motivima i rozetama, a dominiraju uta, smea, oker i plava
boja.

Dvorski evnuh, Kserkses i kopljonosac

Persijski doprinos kostimu Mesopotamije je krojena odea koja prati liniju tela. Njima moemo da
zahvalimo za prve poznate pantalone i jakne sa naivenim rukavima. Osnovni stil, koji se koristio
svakodnevno, sastojao se od uskih pantalona uvuenih u izme i uske tunike dugih rukava.

Pripadnici persijske elitne jedinice besmrtnka

Na nogama se nose cipele ili izme sa povijenim vrhovima.

Frizura je kao asirska, a na glavi se nose razliite forme filcanih kapa: zaobljene, frigijske,
cilindricne

331. godine p.n.e. Aleksandar Makedonski osvaja Vavilon i prekida vladavinu Persijanaca, a
kostim poprima grki uticaj.

Egipatski kostim
Egipat je pustinjska zemlja, smetena na severoistoku Afrike. Egipani su nastanjivali,
uglavnom, dolinu Nila, gde su stvorili civilizaciju koja je trajala 4000 godina. U IV milenijumu
pre nove ere teritorija je bila podeljena na dva kraljevstva: Gornji i Donji Egipat. Kada je Jug
(Gornji Egipat) pokorio Sever, ujedinjeni su u jednu dravu i od tada imaju jednog vladara
faraona. Tokom sledeih tri hiljade godina Egipat prolazi kroz periode koje nazivamo Staro
Carstvo, Srednje Carstvo i Novo Carstvo. Egipani su imali mnogoboaku religiju i verovali su
u zagrobni ivot. Zbog toga su balsamovali tela pokojnika i polagali ih u velelepne grobnice,
zajedno sa skupocenim pokustvom i predmetima iz svakodnevnog ivota. Zahvaljujui toploj i
suvoj klimi ouvani su i komadi odee i obue.

Odea Egipana vekovima je ostala nepromenjena. Oni su bili majstori u preraivanju lana, koji
je uzgajan na poljima oko Nila. Njihove tkanine su bile esto transparentne i veoma fine (jedna
od tkanina pronaenih u Tutankamonovoj grobnici ima preko sto niti potke u jednom centimetru.
S obzirom na toplu klimu, odea nije imala ulogu zatite, ve ukrasa tela. Visoki stalei su nosili
prozrane tkanine, a nii neto punije i grublje. Tkanina je esto bila plisirana.

Egipani su beloj boji pripisivali sveti karakter i smatrali su da noenjem bele odee najbolje
pokazuju svoju nadmo nad areno odevenim azijskim narodima. Ukrasi su bili vezeni bojenim
koncem. Kod irokih slojeva glavna karakteristika odee je jednostavnost oblika. Najvea rasko
u odevanju je vladala u vreme Novog Carstva.
Egipatski kostim oba pola je bio ekstremno oskudan, a deca i robovi su u poetku dinastikog
perioda ili potpuno nagi.

Najstarija

muka odea je nabedrenik ili enti. To je bila traka od platna, omotana oko bedara, sa
jednim krajem zadenutim u struku i drugim putenim da slobodno pada sa prednje strane. Nosile
su ga sve klase, ali je faraonski bio od finijeg platna i esto plisiran. Duina nabedrenika i njihov
broj (jer su se mogli nositi jedan preko drugog) su oznaavali drutveni poloaj. Dugaki
nabedrenik od pazuha do glenjeva zvao se sindon. Nosio se preko dva kraa nabedrenika i sree
se samo kod bogatih ljudi.

Tokom vladavine Tutmozisa IV (1425-1405. p.n.e.) enti je zamenjen suknjom, koju je u struku
pridravao ukrasni kai sa klinastom, ukraenom keceljom. U isto vreme se pojavila i tunika
kratkih rukava, ija duina varira od kolena do glenjeva. Faraoni nose potpuno providnu tuniku,
a trgovci i srednja klasa puniju, neprozirnu.

enski kostim je, kao i muki, bio naglaeno oskudan, sa tendencijom da obavije telo, a ne da ga
sakrije. Robinje i igraice su najee bile nage ili u suknjama na preklop. ene visokog roda
nose dugu haljinu kalaziris. Kalaziris je najee bio od fino nabrane, providne lanene tkanine.
On je bio ravan, pripijen uz telo i mogao je biti sa ili bez rukava. ene su ga esto prosecale sa
strane da im ne bi smetao pri radu.

Jo jedna karakteristina forma je bila duga suknja, od ispod grudi do glenjeva. Ova suknja se
drala na ramenima pomou dva iroka tregera, nalik na dananje kecelja-haljine. Tregeri su se
mogli sputati ravno sa ramena, preko grudi, ili u V, ostavljajui grudi otkrivene.

Obua se sastojala od sandala ispletenih od palminog lia ili papirusa, sa kaievima preko risa i
izmeu prstiju (nalik na danamje japanke). Nekada su vrhovi bili toliko dugi da su morali da se
zavrnu na gore, prema risu, da ne bi smetali pri hodu. Obuu nose, u poetku, uglavnom
velikodostojnici i bogatiji. Svetenici nisu nosili kone sandale zbog kulta ivotinja. Iz istog
razloga oni nisu nosili ni vunene tkanine.

Kape koje su noene meu obinim graanima su, uglavnom, bile od tankog filca i pratile su
oblik glave. Vrlo je popularan bio i klaft marama koja se vezivala u razne shematske oblike i
esto je prikazana i na portretima vladara.

Frizuri je bila posveena posebna panja. Prema nekim podacima, Egipani su brijali glave zbog
vruine, ali i iz higijenskih razloga, i onda stavljali filcane kape, ponekad sa ofarbanim vunenim
uvojcima. ene nose dugu kosu, esto sa ikama. Povrina kose je esto bila pokrivena tankim
pletenicama ili ukraena perlicama nanizanim na pramenje kose. ene visokog roda nosile su
debele pramenove ispred uiju, kao oznaku stalea. esto su princeze koje su po poreklu bile
iznad svojih mueva nosile vetaku bradu.

Nakit je bio veoma omiljen kod Egipana: ukosnice, eljevi, prstenje, naunice, razne vrste
narukvica Najei motiv ukrasa su bili skarabej i lotosov cvet. Raskone okovratnike, koje
esto viamo na crteima i skulpturama, u poetku su smeli da nose samo pripadnici visokih
slojeva, a u Novom Carstvu su u optoj upotrebi, ak se po zakonu Egipanin nije smeo sahraniti
bez okovratnika. Okovratnik je bio sastavljen od perli, komada stakla i poludragog kamenja.
Odea i nakit su ukraavani simbolinim znacima: krst sa alkom (ankh) . simbol ivota, krug sa
rogovima simbol sveta i meseevih mena itd.

minka je jaka i karakteristina. Oi se uokviruju kajalom, koriste se senke za oi i ru. Bojili su

se nokti i kosa. Crvena boja za nokte i usta je bila rezervisana za kraljice. I mukarci se
minkaju.

Odelo faraona sastoji se od nabedrenika, ogrtaa (haika) i okovratnika. Nabedrenik je bio

ukraen perlama i dragim kamenjem. Prilikom sveanosti za pojas se privrivalavelika
trouglasta kecelja od tirkanog platna, ukraena zlatom i poludragim i dragim kamenjem.
Kraljevski ograta se zakopava na grudima metalnom kopom. Psent je kruna koja se sastojala
od dve kape: spolja je crvena, manja, a unutra vea, bela, u obliku kegle. Ova kruna je nastala
spajanjem kruna Gornjeg i Donjeg Egipta i simbol je ujedinjenog Egipta. Druga, plava kruna
noena je u borbi. Na prednjem delu krune, iznad ela, uzdie se glava kobre, ureus, simbol
faraonovog boanskog porekla i njegove vlasti nad ivotom i smru podanika. Skiptar je bio u
obliku glave akala i zavravao se dvostrukom viljukom. Faraon je nosio vetaku bradu
geometrijskog oblika.

Odelo kraljice ine bogati, ukraeni kalaziris i haik. Osobenost njene nonje je bio pojas koji se
dvaput omotavao oko struka i padao napred u dva kraka. Kapa kraljice je, obino, u obliku
jastreba ili drala, sastavljena od zlatnih ploica. Skiptar je bio u vidu lotosovog cveta. Kraljica
kojoj je bila poverena uprava nad zemljom esto je nosila vetaku bradu.

Ornamenti:

Minojski kostim (Krit i Mikena)

Kritsko mikenska ili, kako se jo zove, minojska civilizacija, razvila se u Egejskom moru, na
ostrvu Kritu i, kasnije, na Peloponezu, u Mikeni. Smatra se da je Krit naseljen u VI milenijumu
p.n.e, ali verovatno su tek u kasnom IV ili ranom III milenijumu imigranti iz Male Azije osnovali
pravu civilizaciju. Oni su sobom doneli tehnologiju i smisao za organizaciju, koji su narod
obuen u kou transformisali u jednu od najprosveenijih civilizacija antikog sveta.

Razvoj minojske civilizacije poinje oko 3000.god.p.n.e., ali do oko 2000. god.p.n.e. nemamo
nikakve evidencije o tome kako je izgledao kostim. Mukarci su, izgleda, bez obzira na rang i
status, najvie voleli da idu nagi. Nosili su kaieve sa malim platnenim keceljama ili kratke
suknje. Vremenom su materijali od kojih je ova odea pravljena bivali sve sloeniji.

enski minojski kostim predstavlja potpuno odstupanje od svih stilova i formi vienih u drugim
civilizacijama tog doba. One su prikazane u dugim haljinama naglaenog struka, koje su se od
bokova zvonasto irile.

Krajem srednjeg minojskog perioda ova civilizacija doivljava svoj procvat. Palata u Knososu,
sagraena u tom periodu, sadri i kompletnu radionicu za predenje i tkanje.
Najuoljivija karakteristika kostima iz ovog perioda je apsolutno tehniko majstorstvo u njihovoj
izradi. Druge civilizacije tog vremena oslanjaju se vie na nabiranje i araniranje tkanine nego na
sam kroj. Minojci su, pak, nosili krojenu odeu kakvu mi danas znamo.

Suknje krojem prate formu kukova, a od bedara se zvonasto ire. Strunjaci smatraju da je to
prethodnica krinoline, ojaana obruima od rogoza, drveta ili kosti. Mnoge suknje su bile
pokrivene i sa po dvanaest horizontalnih karnera. Iznad suknje je noen uzak grudnjak kratkih
rukava. U veini sluajeva grudi su bile potpuno otkrivene, a grudnjak se nirao ispod njih. Ipak,
neke freske sugeriu da su grudi nekad bile pokrivene prozranim bolerom. Uobiajeni dodatak
ovoj vrsti haljina je dvostruka kecelja, koja pada spreda i pozadi, i ekstremno stegnuti kaievi,
koji su se dvaput omotavali oko struka, sa krajevima koji su padali s prednje strane suknje. Uzan
struk je bio na ceni i kod ena i kod mukaraca i smatra se da su od detinjstva nosili metalne
pojaseve presvuene koom, kako bi im struk odstao to tanji.

Prvi put se sreemo sa enama koje nose eire. Jedan tip je u obliku prevrnute stepenaste
saksije, a drugi je jednostavni bere.
Obua se nosila iskljuivo van kue. Najee su to bile sandale ili izme do listova.

Minojski kostim nije ekstremno sofisticiran samo u konstrukciji, ve je i dekoracija samih

tkanina neprevaziena u antikom svetu. Ponovo smo ogranieni izvorima informacija koji su
nam dostupni, tako da je nemogue rei da li je dekoracija utkana u tkaninu, navezena ili
natampana, ali je oigledno da su minojske ene gajile jedinstvenu ljubav prema boji i raskoi
tkanine. Veina dezena je geometrijska sa sklonou za ponavljanje motiva. U drugim
sluajevima su dekorativne teme uzimane iz prirode, korienjem cvea, riba, ptica Takoe je
nemogue rei koju su vrstu boja koristili, ali je sa statua i freski oigledno da im je bila
pristupana iroka paleta boja.Najee su to purpurna, crvena, plava i uta.

Tokom XV veka pre nove ere Knosos zauzimaju Mikenci, ali umesto da osvajai nametnu svoju
kulturu osvojenima, proces je bio obrnut, tako da se mikenski kostim malo razlikuje od poznog
kritskog.
enski kostim je zadrao istu osnovnu formu, ali sa jo komplikovanijim karnerima razliite
dubine. Dvostruka kecelja je nestala. Na osnovu vertikalne linije, koja se pojavljuje na prikazima
sukanja mikenskih ena, neki strunjaci smatraju da su suknju zamenile zvonaste pantalone, dok
drugi misle da se radi o karnerima u obliku slova V. Sklonost bogato dekorisanim materijalima
ostaje neumanjena.

U mukom kostimu, dvostruka kecelja od lanenog platna je, barem u sluaju ratnika, zamenjena
uskim ortsem sa resama. Obua je visoka i nira se spreda. Nosi se i neka vrsta konih sandala.

to se frizura tie, mukarci nose duge, putene kose, koje padaju skoro do pojasa. Ne nose
bradu i brkove. ene nose neobine horizontalne pune iz kojih padaju dugi puteni pramenovi
do bedara. Ukraene su velikim brojem traka, perli i nala.Narod nosi kape od filca, a vladar ima
veu, kitnjastu kapu ukraenu paunovim perjem.

Nosi se puno nakita. Posebno je karakteristino zlatno peatno prstenje sa izuzetno precizno
ugraviranim anr scenama.

Krianke nose jaku i karakteristinu minku.

Ovde opisane forme kostima opstaju sve do invazije Dorana, oko 1200. g.p.n.e., kada nestaje
kritsko-mikenska civilizacija i Egej tone u vekove kulturne stagnacije.

Grki kostim
Oko 1200. godine p.n.e. dorski osvajai prodrli su u Grku iz Ilirije, na istonoj obali Jadrana, i
doveli do pada mikenske civilizacije. Sledea etiri veka poznata su pod nazivom mrano doba
Grke.
Period je poeo sa civilizacijom ljudi obuenih u zvonaste suknje i uske grudnjake, a zavrio se
ljudima u drapiranoj odei, slinoj onoj u Egiptu i Mesopotamiji.
Iz krtih informacija koje imamo o ovom periodu, ini se da su ova dva stila postojala uporedo
izvesno vreme, dok drapirani kostim nije konano prevagnuo i razvio se u kostim koji mi danas
povezujemo sa Grkom i Rimom.

Od VII veka p.n.e. na dalje imamo veliku koliinu materijala iz koga crpemo informacije. Grci
su bili meu najboljim eksponentima figurativne skulpture. Nikad ranije kostim nije bio prikazan
sa toliko puno panje i preciznosti. Statue, zajedno sa nebrojeno mnogo oslikanih posuda, daju
istoriarima jedinstvenu slikanu istoriju razvoja nacije i njene mode. Ovome treba dodati
neprocenjiv doprinos pisane rei. Veliki grki istoriari, poput Herodota, dali su nam detaljne
opise promena u modi i socijalnog znaaja kostima i dodataka.

Helenska kultura pojavila se u IX veku p.n.e., cvetala u V i IV veku p.n.e., a propala 146. godine
p.n.e., kada je Grka postala rimska kolonija. Radi lakeg prouavanja, razvoj grkog kostima
pratimo kroz etiri epohe:
- homerov period (IX VIII vek p.n.e.)
- arhajski period (VIII VI vek p.n.e.)
- klasian perod (V IV vek p.n.e.)
- helenistiki period (III I vek p.n.e.)

U grkom kostimu reflektuju se sve one karakteristike grkog sveta koje su ga inile drugaijim
od dotadanjih civilizacija: sloboda, ljubav prema lepom i racionalnom. Grci poznaju ivenje,
premda je kostim drapiran. Tkanine koje se koriste su mahom vunene i lanene,a kasnije se
koriste i pamuk iz Indije i svila iz Kine. Vuna i lan su nekada tkani u fine, lagane tkanine, poput
gaze. Odea esto nije strogo propisana za pojedine drutvene slojeve.

U prvom, homerovom, periodu pojavlju se forme odee koje e kasnije initi osnovne elemente
grkog kostima. To su hiton i hlena, tj. tunika i ogrta. Kostim u ovom periodu je krut,
simetrian i utegnut. Hiton je, uglavnom, bele boje, od vunene tkanine i bez mnogo nabora. Po
sredini je ukraen geometrijskim arama. Hlena je purpurna i kopa se fibulom na grudima.
Ukraena je floralnim i geometrijskim ornamentima. Homer, u svojim epovima, pominje i
tkanine protkane zlatnim i srebrnim nitima.

enski kostim takoe ima hiton, ali i druga donja odela, kao to je peplos. Razlika izmeu hitona
i peplosa je u tome to je hiton proivan sa strane, a peplos se kopa fibulama..Odea ovog
perioda je srodna mikenskom kostimu (utegnuta u struku) i azijskom kostimu (kruta,
ablonizovana, ne previe drapirana). ene nose i veliki ogrta koji se u vreme nepogode
prebacivao preko glave. Nosi se i veo, koji se sputao niz lea.
Opisi ovog kostima mogu se nai u Ilijadi i Odiseji.

Arhajski period je period je period irenja Grke, osnivanjem kolonija u Maloj Aziji, Junoj
Italiji i na Siciliji. Grad Milet postaje moni privredni centar i njegovi tekstilni proizvodi
osvajaju celu Grku. Razlikuju se dve vrste kostima: jonski i dorski. Jonski sa centrom u Atini, je
iven, to je uticaj Male Azije. Dorski, sa centrom u Sparti, je spojen fibulama.U arhajskom
periodu dominira dorski kostim, a od petog veka p.n.e. jonski. Po Herodotovom kazivanju,
upotreba fibula je u Atini zabranjena posle jednog traginog dogaaja, kada su atinske ene, u
bolu zbog pogibije svojih mueva ubile svojim fibulama jednog vojnika koji se jedini vratio iv
sa bojnog polja

Muki kostim jo uvek ine hiton i hlena. Hiton za svakodnevnu upotrebu je kratak, dok je onaj
koji se nosi u sveanim prilikama dug i leprav. Prikilikom jahanja, umesto hlene se
nosi hlamida ogrta preko jednog ramena, polukrunog ili pravougaonog oblika. U ovom
periodu se naputa simetrija i pojavljuje se himation drapirani vuneni ogrta, prebaen preko
jednog ramena, obino levog, tako da su desna ruka i desno rame ostajali slobodni. Himation je
bio obavezna odea za ulicu, dok su u kui esto boravili samo u hitonu.

enski kostim ini dugaki hiton, obino u prirodnoj boji platna, beloj, sivoj, smeoj, crnoj, a
ponekad i ljubiastoj ili crvenoj boji. Potpasan je u struku, sa prevojem tkanine koji se sputa od
ramena do struka i naziva se apotigma. Pojas je esto ukraen perlama i ljokicama po
istonjakom ukusu. Devojke u Sparti nose peplos koji je privren fibulama samo na ramenima
i zovu ih fenomeride, tj.one koje pokazuju kukove. Udate ene peplos zatvaraju i sa strane
fibulama. Tkanina je esto plisirana. Himation je od vunene tkanine pravougaonog oblika. Udate
ene krajem himationa pokrivaju glavu.

Arhajski

kostim se moe videti na vazama sa crnim figurama i na korama sa Akropolja.

Klasian period je obeleila pobeda u grko-persijskim ratovima, te je tako zapoeo period

odbacivanja svega to podsea na Istok i akcenat je na jednostavnim oblicima.
Muki kostim i dalje ima hiton bele boje, ali se on sada zove gumnos. Himation je u raznim
bojama, od vune, a za rad se nosi egzomis, koji se zakopava na levom ramenu i potpasan je u
struku. Stariji ljudi, filozofi i govornici esto nose samo himation, bez hitona. Mlai mukarci
ee nose kratak hiton zakaen samo na levom ramenu, ili samo hlamidu, bez hitona.

enski kostim ovog perioda je pravo umetniko delo. Drapiranje omoguava bogatstvo oblika i
mnotvo zanimljivih nabora. Osnov drapiranja je isticanje lepote ljudskog tela. To je proces koji
nekad moe da traje i po nekoliko sati. Upotrebljava se mnotvo fibula, traka i pojaseva. Hiton je
uvek bio potpasan. Najee boje su plava, ljubiasta, uta i crvena.
Izvori za prouavanje kostima ove epohe su monumentalne skulpture, vaze i reljefi, a posebno
Panatenejski friz i Partenon.

Pohodi Aleksandra Makedonskog su u helenistikom periodu proirili granice grke drave i

grke kulture i omoguili prihvatanje stranih uticaja. Roba stie iz svih krajeva tada poznatog
sveta. Odea se izrauje od egzotinih tkanina iz aleksandrijskih tkanica. Osnovni oblici grke
odee su zadrani, ali se nose i istonjake forme: kalaziris, kandis, basara Bogato ukraene
tkanine se izrauju i u samoj Grkoj, a vetina bojenja i beljenja dostie svoj vrhunac. Grka
dekoracija je bila utkana u materijal ili naknadno izveena. Keramika, statue i pisani materijal
daju nam izvesne podatke o dekorativnim temama koje su koriene. Mogle su biti geometrijske
ili figurativne, najee talasi ili motiv grkog kljua isti, geometrijski dezeni korieni za
obrubljivanje tkanine, koji se sve od tada koriste kao dekorativni motiv. Ostali esti dezeni su
jaja, strele i stilizovanj floralni motivi. Sloenije bordure opisuju reprezentativne teme od
ivotinja, ptica i riba, do sloenih scena bitaka. Paleta boja kojima su raene ove bordure je,
izgleda, zaista bila neograniena. Herodot pominje utu, indigo, ljubiastu, crvenu i purpurnu na
samo jednom delu odee.

Obuu su antiki Grci koristili samo van kue. Po kui su hodali bosi. Krepide su bile sandale
koje su se sastojale od onova i uzica za vezivanje. Visoke izme koje su se spreda nirale su
nosili vojnici i putnici. enska obua je dekotrativnija i lepa, kao i obua za sveane prilike.

Kape (pilos) su nosili samo mukarci, a eire od slame i filca sa irokim obodom (petasos) i
ene i mukarci. Mukarci su ih nosili kad su odlazili van grada, u rat ili na put, a ene prilikom
izlaska u grad, kao zatitu od sunca.

Vrlo vaan element grke nonje su frizure. Mukarci su tokom helenistikog i arhajskog perioda
nosili duge uvojke i brade, a od klasinog perioda iaju kosu, ali ne suvie krato, i briju bradu.
Bradu nose jo samo stariji ljudi i filozofi. Nikada ne nose samo brkove. ene nose vrlo
komplikovane frizure sa velikim brojem uvojaka tzv. horizontalne pune, koje su pridravane
dijademama i trakama. U modi je nisko elo, pa ga frizura esto delimino pokriva.

ene koriste kompletnu minku.

Nakit je obino od metala, ponekad ukraen dragim i poludragim kamenjem razne vrste kopi,
prstenova, narukvica, dijadema

Etrurski kostim
Etrurska civilizacija je cvetala od VI veka p.n.e. u oblasti severno od Rima, izmeu Tibra i
Arnoa. Ovaj narod je verovatno poticao iz zapadne Azije i postao je manjinski vladar nad
vilanovljanima koji su ve iveli u toj oblasti. Sluili su se jedinim, u Evropi upotrebljavanim,
indoevropskin jezikom koji, izuzev par rei, do danas nije preveden, tako da su pisani izvori
beskorisni. Sa slika, skulptura i keramike jasno je da su Etrurci bili pod uticajem starijih
civilizacija.

itava etrurska civilizacija je podeljena na dve faze:

- orijentalna faza (do 675. g.p.n.e.), pod uticajem civilizacija Srednjeg

Istoka

- grko etrurska faza, tokom koje Etrurci dolaze u kontakt sa zapadnim grkim kolonijama i
prihvataju grki uticaj.

U prvoj fazi njihov kostim je dosta dekorativan i pretrpan ornamentima. I mukarci i ene nose
tunike razliitih duina sa poludugim rukavima. Preko ovih tunika mukarci su nosili dugi
ogrta, a ene polukruni kep koji je dopirao do iznad bokova i imao napred prebaene krajeve.
Tunike su bile potpasane u struku irokim kaievima, a izme povijenih vrhova su bile iste kao
one koje su noene na Srednjem Istoku.

U drugoj fazi mukarci zamenjuju dugi ogrta polukrunim kepom (tebena), za koji se smatra da
je bio inspiracija za rimsku togu, a verovatno je izveden iz hlamide. U enskom kostimu
promene su jo uoljivije. Tunika postaje paljivo krojena odea od mnogo finije tkanine. Rukavi
su i dalje do lakta, ali se odea strukira bez pomoi kaia. Neke od statua iz V veka p.n.e.
prikazuju du lea razrez koji se nira trakama. izme ustupaju mesto sandalama grkog tipa.

esti su tufnasti i cik-cak motivi, kao i bordure.

Na glavi se nose razliite forme kapa i eira, sa ili bez oboda. Filcani eir irokog oboda i danas
se nosi meu toskanskim zemljoradnicima. Kapa je obino ukazivala na pripadnost odreenoj
klasi. Od V veka p.n.e. Kape i eiri se sve manje nose, kao i brada, koja je dotle bila u modi.

Rimski kostim
Mali grad Lacija, ija istorija poinje u VI veku p.n.e., u roku od 500 godina postao je jedina
svetska sila sredozemnog sveta. Vlada celom junom Evropom, do Rajne i Dunava, Bliskim
Istokom, severnom Afrokom, Egiptom i Sredozemnim arhipelagom. Prvi Rimljani su sitni
zemljoposednici, seljaci i vojnici. Tokom prva dva veka pre nae ere, e za osvajanjima (Cezar,
Avgust) pretvorila ih je u najveu robovlasniku dravu starog veka. Prve provale germanskih
plemena dogodile su se 250. godine, a 476. godine Rimsko Carstvo je nestalo.

Rimsko graanstvo je bilo na visokoj ceni i svaki aspekt svakodnevnog ivota, ukljuujui i
kostim, bio je strogo regulisan od vlasti. Nikad, od dinastikog Egipta, se takva ogranienja nisu
odnosila na lino ponaanje. Iako su grki pisci snabdeli istoriare neprocenjivim informacijama
o kostimu i drutvenim obiajima, rimljani su ih daleko nadmaili kao socijalni komentatori u
tanosti i detaljima. Radovi pisaca poput Livija, Plinija i Svetonija, daju opise stilova, metoda
proizvodnje i drutvenog znaaja svakog tipa odee.

Period koji prouavamo protee se od poetka Republike (500. g.p.n.e.), do kraja Carstva (350.
g.odine) kada je prestonica preseljena u Vizantiju. Period Republike je jedan od onih u kojima je
ideal bio asketizam i samouzdravanje. Period Imperije je, opet, obeleen dekadencijom i
razmetljivou. Ipak, grki uticaj na kostim je ostao neumanjen, a promene od srednjeg
republikanskog perioda do kraja Imperije su marginalne.

Kao i grki, i rimski kostim se sastoji od dva osnovna dela: tunike (koja odgovara hitonu)
i toge (ogrtaa). Strogo odreena hijerarhija rimskog drutva zahtevala je postojanje razliitih
tipova tunike, kako bi se oznaio drutveni status. Tunika je krojena, sa rukavima ija duina
verira. Potpasana je, izuzev slubene tunike, koja je duga do zemlje i nepotpasana. Nii slojevi
nose iskljuivo kratke tunike i ue nego vii slojevi. Kasnije se nose dve tunike jedna preko
druge. ire ili ue crvene pruge sa strane, klavusi, znak su drutvenog poloaja i zvanja. Vii
slojevi nose ire klavuse. Umesto klavusa sa strane, mogao se nositi jedan, po sredini tunike.

Kako tunika predstavlja kuno i radno odelo, vii stalei su smatrali da je nepristojno izai na
ulicu samo u njoj. Izvan kue, preko tunike se nosi ogrta toga. Ona je razlikovala graane
Rima od ostalih savremenika i bila je znak drutvenog statusa. Bila je od vunene tkanine
polukrunog ili elipsastog oblika, duine 5-6m i irine oko 2m. Araniranje toge je bio sloen i
dugotrajan posao. Velika koliina tkanine potrebna za ovu vrstu odee, zajedno sa sloenou
araniranja i ogranienjima u kretanju, koja je nametala vlasniku, inila ju je prikladnom samo za
bogate ili klase koje nisu morale da rade. Ipak, toga je bila pravo svakog rimskog graanina,
ukljuujui i osloboene robove. Zabrana noenja toge smatrana je velikom kaznom.

Toga je bila bele boje. Crna toga je bila znak alosti, a mrka se nosila kao znak kazne zbog
nedela. Senatori i dravni slubenici nose toge sa purpurnom bordurom.
Imperatori nose purpurnu, zlatom vezenu togu (toga picta), koja je slubena odea, a preko nje
se esto nosio bogat purpurni ogrta paludamentum. Zanimljivo je da je ova odea postojala i
u vreme Republike, kada je bila vlasnitvo drave i davana je velikim vojskovoama da je nose u
trijumfalnoj povorci nakon neke velike bitke ili osvajanja. U vreme Carstva, ona postaje
vlasnitvo imperatora.
Pored toge, Rimljani nose i druge vrste ogrtaa, kao to su sagum kratki, vojniki, vuneni
ogrta, i penula ogrta sa kapuljaom, za putovanja.

Osnovna odea koju su nosile ene, stola, jo je slinija grkom hitonu. Ona je bila krojena, sa
rukavima i duga do glenjeva. Nosila se prelo donje tunike (tunika interior), koja je bila slinog
kroja, ali neto dua i ua. U poetku je pravljena od vune, a kasnije od pamuka ili svile. Ispod
tunike interior noen je grudnjak od meke koe (strofium ili mamilare). Stola je bila visoko
potpasana, a pojas je bio izraen od plemenitih metala i bogato ukraen. Omiljene boje su bile
sve nijanse ute, zelene i ljubiaste. enski ogrta, pala, bio je od nebojene vunene tkanine i
nosio se preko stole obmotan tako da se zadnji zraj mogao prebaciti preko glave poput kapuljae.
Veo (flameum, ricinium) je izraivan od meke, transparentne tkanine, ukosnicama privrivan
za kosu i u finim naborima padao niz lea.

Od obue, u upoterbi su sandale, cipele i izme. enska obua je bila bogato ukraena vezom, a
u kui se nosila jedna vrsta natikaa. Sandale sa trakama koje se obmotavaju oko listova se nose
svakodnevno. izme otvorenih prstiju, sa niranjem spreda, uglavnom nose vojnici. Obua se
izrauje od koe, papirusa ili drveta.

Rimljani nisu nosili kape, ve su po hladnom vremenu glavu pokrivali togom ili kapuljaom
ogrtaa. Na putovanjima i u pozoritu se nosio filcani eir.

Opta jednostavnost rimskog kostima je u kontrastu sa njihovom sklonou minkanju, friziranju

i drugim vidovima samoukraavanja. Rimljani su iali kosu relativno klratko, ali je ona bila
paljivo okovrdana vruim gvoem i parfimisana, to su praktikovali ak i radnici i atlete.
elavost se smatrala deformitetom. Do II veka p.n.e. i pojave berbera, noene su brade. ene su
u ranom republikanskom periodu nosile uredne uvojke, poput Etrurki, ali tokom kasne Republike
frizure postaju postaju jednostavnije. U I veku p.n.e. frizure iroko variraju. Kosa se aranira na
bezbroj naina i podupire metalnim kosturom, a svaka moderna Rimljanka ima svog linog roba
frizera (ornatrix). Plava kosa je bila izuzetno moderna i kosa se boji ili se nose perike od kose
zarobljenih varvara. Pri sveanostima kosa je posipana zlatnim prahom.

Rimljani vole nakit. ak se u vreme Carstva donose zabrane i ogranienja u noenju nakita.
Zbog toga je najrasprostranjenija vrsta nakita bilo prstenje. I pored velike ljubavi prema nakitu,
on nije bio ni izdaleka onako fine izrade kao egipatski ili etrurski. ene nose sve vrste nakita
prstenje, narukvice, ogrlice, minue, ali i dijademe, eljeve i zlatne mreice za kosu.

minka je u optoj upotrebi kako bi se ublaila tamna boja tena.

Vizantija, Vizantijsko carstvo i Istono rimsko carstvo su sinonimi za istoni deo velikog
Rimskog carstva, koji je nastao raspadom i podelom Rimskog carstva 395. godine, na istono i
zapadno, a ije sedite je bilo u Konstantinopolju. Svojevrstan je paradoks da danas najee
korien naziv Vizantija, sami Vizantijci nisu nikada koristili, jer je on nastao tek krajem XVI
veka, po starom grkom gradu Vizantu. Vizantijci su sebe smatrali prosto Rimljanima i tako su i
sebe nazivali Romani ili Romeji, a svoju dravu Romania i ljubomorno su uvali mnoge
tradicije rimske i grke civilizacije, koje su bile zaboravljene i izgubljene u Zapadnom delu
Rimskog carstva u haosu ratovanja sa Varvarima. Smatrajui sebe za jedinu imperiju sveta,
Vizantija je elela vladavinu nad svim zemljama nekadanje Rimske imperije. Kasnije se,
medjutim, sve svelo na idejnu suprematiju. Vremenom se Vizantija udaljila od prvobitnih
rimskih osnova carstvo je helenizovano i teokratizovano. Tako je na kraju vizantijske istorije
jedina veza sa Rimskom imperijom ostalo ime i neke preivele tradicije. Vizantija je bila mnogo
bogatija i gue naseljena od zapadnog dela, sa veoma razvijenim gradovima, ondanjim
privrednim i kulturnim centrima i sa izrazito centralistikom i despotsko-monarhistikom vlau
i robovlasnikim sistemom, sa mnogo potlaenog naroda i robova. U znaajnom broju
osvajakih pohoda tokom VI veka car Justinijan osvojio je i vratio mnoge teritorije starog
Rimskog carstva ali su, tokom naredna dva veka, mnoge od ovih teritorija ponovo izgubljene.
Carstvo i bogatstvo Vizantije uveavali su se i umanjivali tokom narednih vekova. Glavni izvori
vizantijskog razvitka bili su rimsko dravno uredjenje, grka kultura i hrianska religija.
Vizantijska civilizacija je najdua civilizacija posle Hrista i trajala je kroz itav srednji vek,
dugih jedanaest vekova od IV pa sve do XV veka, tanije sve 1453. godine, kada je osvojena i
pokorena od strane Velikog Otomanskog turskog carstva.
Nain ivota, kultura i religija u Vizantiji se na poetku, u ranovizantijskom ili kasnorimskom
periodu, nisu razlikovali od onih iz Rimskog carstva. Medjutim, u IV veku hrianstvo, nova
religija nastala u I veku u Palestini, tako nazvana po njenom osnivau Isusu Hristu, poinje da
nalazi plodno tle i u Vizantiji, naroito medju potlaenim masama robovlasnikog drutva,
propovedajui upravo ono to im je nedostajalo izlazak iz siromatva i jednakost svih ljudi
pred jednim bogom. Hrianstvo, kao vera u jednog boga i njegovog duhovnog sina Isusa
Hrista, ispoetka je teko prihvatana u Vizantiji. Najpre je to bilo medju siromanijim slojevima,
dok su seosko stanovnitvo i gornji slojevi due ostali mnogoboci. Razlog tome je i to to su
neki carevi, da bi ouvali svoje pozicije, ogoreno progonili hriane, dok drugi, uvidjajui da je
sve tee upravljati sve nezadovoljnijim narodom, a da bi se, uz pomo nove religije, on mogao i
dalje lake drati u miru i njime lake vladati, poinju polako, iz praktinih i pragmatinih
razloga, da prihvataju hrianstvo. Preuzimaju se dotadanje rimske bogomolje, ali se i grade
novi hramovi. Novopodignuti hrianski hramovi crkve ukraavaju se slikama freskama, u
poetku veoma slinim rimskim i grkim iz klasinog doba, sa skoro istim likovnim motivima.
Razvojem i obogaivanjem hrianstva i prihvatanjem i od strane bogatih slojeva, crkvena
arhitektura postaje sve lepa, obogauje se kupolama, svodovima i stubovima, koji se, zajedno sa
zidovima i podovima, prekrivaju prelepim mozaicima, koji vremenom dobijaju nesluene

razmere u dimenzijama i bogatstvu materijala za izradu. Pod uticajem vizantijskih dvorova, kada
vladari preuzimaju vlast i nad crkvom, na mozaicima se rade likovi careva i prizori iz
Jevandjelja. Kako je hrianska vera propovedala da je bog svuda i na svakom mestu slikari su
poeli da rade i manje, prenosive slike duhovnog karaktera, najpre na razliitim materijalima a
kasnije na drvetu ikone i da ih boje ivim bojama. Pored mozaika i fresaka, bogatom izgledu
crkvene unutranjostu doprinosili su i ikonostasi, koji odvajaju oltar, bogato oslikani, okovani
skupocenim metalom ili predivno izrezbareni i obogaeni inkrustiranim skupocenim dragim
kamenjem.
Pantokratiju (snagu i mo) su u Vizantiji imali carska vlast, oliena u autokratoru caru,
neogranienom vladaru s jedne, i u crkvi olienoj u pantokratoru svemoguem bogu i Isusu
Hristu, s druge strane. Car je bio direktan izaslanik Boga, a slika sveta u kome se ivi na Zemlji
preslikana je slika nebeskog kraljevstva. Zapravo, carevi su bili bogovi na zemlji. Vladar je
imenovao ak i patrijarhe, a kada mu vie nisu bili po volji smenjivao ih je. Monasi, ije je
manastire vladar obilato darivao, zauzvrat su najpre za svog vrhovnog poglavara morali da se
mole.
Otuda je sva umetnost u Vizantiji podredjena Bogu i caru, njihovoj slavi i velianju. To je bila
glavna odlika arhitekture, slikarstva, izrade materijala za odeu i kreiranja odevne mode.
Vizantijsko slikarstvo, zastupljeno slikama i mozaicima, je religiozno, specifino i
prepoznatljivo. Vizantijski stil nastao je tokom V i VI veka i ostao je praktino nepromenjen.
Vizantijski ideal lepote karakteriu figure koje su izduene, ravne i jednodimenzionalne, sa samo
malo senke koja im daje izvesnu ivotnost. Skoro uvek su slikane spreda, sa dugim i izduenim
licima i krupnim, prodornim oima, iz kojih se vidi duboka pobonost (veza sa Bogom) i
ozbiljnost, povijenim obrvama, dugim i tankom nosem. Stopala su mala u odnosu na veliinu
tela. Odea je raskona i veoma dekorativna. Slikanje ljudskih likova bili je zabranjeno tokom
VIII i IX veka. Pravo, veliko skulpturstvo, je bilo vrlo malo zastupljeno, najee su to male
skulpture od slonovae.
Odevanje
Kao i ukupan nain ivota i kulture, i vizantijski kostim, odnosno kostim novog Rima ili
Istonog carstva, u poetku je bio isti kao i starorimski, bolje rei rimsko-grki, jer se tadanje
stanovnitvo sastojalo iskljuivo od rimskih stanovnika, zapravo preteno od svojevremeno
koloniziranih Grka iji su kostim Rimljani prihvatili, da bi, kroz svoje dugogodinje postojanje,
nuno poprimio strane uticaje. Uticaji su bili raznovrsni, neujednaeni u vremenskom i
prostornom rasponu, jer je Carstvo bilo ogromno, a uticaji nadirali iz raznih zemalja i od raznih
naroda, ali su dominirali azijatski uticaji. Slobodni nabori, koji su rimsko-grkoj nonji davali
lepotu oblika, iezavaju u vizantijskoj nonji. U njoj postaje sve shematski odredjeno,
postavljeno u pravim, tvrdim linijama. Tenja antikih naroda da se prikazuje lepota ljudskog
tela i da se telo uvije u draperiju samo kad je to neizbeno potrebno, ovde biva zamenjena neim

suprotnim.Uzano, utegnuto odelo, bez nabora, obavijalo je telo od glave do pete, na ta je,
svakako, uticala hrianska religija. Tek kasnije nedostatak forme zamenjuje se bogatstvom i
sjajem: materijali postaju bogatiji i ukraeniji, kao posledica stranih, pre svega
istonjakih uticaja. Tada finu igru svetlosti na finim naborima grkih i rimskih kostima
zamenjuje vizantijski kostim koji itav svetluca zahvaljujui mnotvu svetleih detalja.
Za razliku od antikih odela, za iju su izradu koriene lake vunene materije, u Vizantiji zbog
blizine Istoka, mogli su da se nabave svi istonjaki proizvodi. Kada je u VI veku otkrivena tajna
svilenih buba mogle su se i u samom carstvu proizvoditi i najskupocenije svilene materije.
Prvobitne svilene materije su bile protkivane geometrijskim motivima (kvadratima, krugovima,
zvezdama), zatim arabeskama i biljnim motivima, a omiljene su bile i ivotinjske figure.
Vremenom su se razvili samostalni vizantijski ornamenti, od kojih je najpoznatiji grki krst u
krugu. Kada sama skupocena materija nije bila dovoljno raskona, utkivali su se u nju
svileni vezovi ili slikale biblijske scene.
Sastavni delovi vizantijske odee su bili: donje odelo, gornje odelo i ogrta.
Vizantijska muka odea se sastojala od tunike, ogrtaa, akira i kape, dok su delovi
enske odee bili tunika, stola, ogrta i veo. Osnovni deo odee i mukaraca i ena bila je
haljina tunika, s tim to su mukarci nosili kratku, a ene dugu tuniku.
Tunike su pravljene od mekane ili grube vune, platna, ili od svile, to je zavisilo od ranga i
mogunosti vlasnika. Pravljene su u raznim bojama: ruiaste, plave, crvene, purpurne, ute,
zelene, ali je bela tunika bila naroito cenjena. Za vizantijski kostim, posebno za tuniku,
karakteristiano je da je potpuno skrivao telo i da je bio mnogo izvezen. Teki tekstilni
materijali, kao teki svileni brokat, bogato ukraeni, znaajno su uticali na kroj odee i nametali
jednostavnije krojeve, uz nekoliko falti ili nabora. Tako se tunika i za ene i za mukarce
postepeno suava u struku i postaje uzana, pripijena, ali se bogatiji nabori i dalje zadravaju u
donjem delu. Preko tunike oko struka opasuje se iroki ukraeni pojas, od koga su se trake
sputale do kolena ili lanaka. Hrianska crkva je unela duge, uzane rukave, kao obavezni deo
tunike, a noge su prekrivane nekom vrstom arapa uradjenim od svilene tkanine.
Preko tunike je noen ogrta plat, najee dug do glenja. Ovaj dugi mantil najee je bio
tamnocrven, ali i beo, plav, smedj, radjen od proste vune i svile, protkan zlatnim i srebrnim
nitima, a za imune bogato izvezen po rubovima. Plat je prebacivan preko jednog ramena i
privrivan zlatnom ili srebrnom kopom, a kod manje imunih od mesinga ili gvodja. Kasnije
se zakopavao na grudima (penula i lacerna). Paliolum je bio plat veo kojim je mogla da se
pokrije i glava.
Muki kostim je kao donje odelo imao tuniku uskih rukava razliite duine, koja je
potpasivana u struku. Kaogornje odelo nosila se jedna druga tunika tolaris, duga do zemlje i
bez rukava. Ova tunika bila je ukraena arenim prugama klavusima. Ogrta je liio na grku

hlamidu i zakopavao se na desnom ramenu. Kasnije se ovaj ogrta vezivao trakama na grudima.
Noene su i akire, uzane i pripijene uz nogu i razliitih duina.
enski kostim inilo je uzano odelo, bez nabora i tvrdih linija. Pod uticajem hrianske religije
kostim je izgubio lepotu oblika koju su grko-rimskoj odei davala mnogobrojni matoviti
nabori. Ipak, odea vizantijskih ena bila je veoma luksuzna zahvaljujui bogatim tkaninama.
Kostim se sastojao od tunike stole, kao donjeg odela i ogrtaa. Tunika stola je bila crvene
boje i liila je na dugu koulju sa dugakim ali uskim rukavima. Kasnije dobija iroke rukave,
ispod kojih se vide donji. enska tunika je u poetku bila veoma jednostavna, ali se posle
priznavanja hrianske religije izuzetno obogauje. Po donjem rubu, oko vrata i
rukava ukraavana je manje ili vie bogatim vezom, dok su imune gospodje ile tunike od
zlatom i srebrom protkanih svila, sa naivenim privescima od zlatnih ili srebrnih listia, ili zrna
bisera.
Kada je u pitanju ogrta, vizantijske ene su bile veoma vete u njegovom nametanju i noenju,
to su inile na razliite naine i zakopavale ga na ramenu ili grudima. Omiljena kombinacija
bila je stola crvene boje i plavi ogrta.
U odei imunih i careva kasnije se pojavio i ogrta, ili bolje reeno gornja tunika, duine do
iznad stopala, bogato ukraena vezom po ivicama vizantina. Naroito su je rado ogrtale i
nosile ene, dok su mukarci zadrali tanke tunike kojima su produili rukave dalmatike (tako
nazvana jer je poreklom iz Dalmacije), koje su spreda imale dve ire trake u boji drugaijoj od
tunike klavi, koje su se sputale vertikalno sa svake strane strane tunike.Bila je velika slinost
izmedju kostima careva i crkvenog kostima, posebno kada se radi o dalmatici, koja je krojena u
obliku krsta sa irokim rukavima.
U Vizantiji je bila veoma izraena hijerarhija odevanja. Skoro da i nie bilo vano da li je odea
praktina i dopadljiva, ali su socijalni rang i funkcija u drutvu bili veoma vani, to je moralo da
se istakne i odeom, prvenstveno ukraenou bojama, vezom, skupocenim ukrasima i
skupocenou materijala od kog je napravljena. Hijerarhija u odevanju ogledala se i u odei
prema poslovima kojima se ljudi bave. Robovi su imali samo pregau oko bedara ili ute suknje
do kolena, siromani su oblaili tuniku od tamne, grube vunene tkanine, bez ikakvog ukrasa.
Profesionalni govornici nosili su tuniku grimizne boje, a sudije preko tunike ogrta oivien
grimizom i uvren skupocenom kopom, na nogama purpurne izmice od govedje koe, na
rukama zlatne narukvice ukraene dragim kamenjem, a u ruci zlatoglavi tap od slonovae.
U Vizantiji je posebno negovan kult odede odee svetenika. U toku razvoja i obogaivanja
crkve, crkveni kostim je dobijao vie odevnih predmeta, koji su izradjivani od istih tkanina kao i
za carsku odeu. Birane su tkanine od zlatnih i srebrnih tankih ica, ili od najfinije svile protkane
zlatnom icom, na kojima su utkivani ili veeni likovni motivi hrianskog sadraja, itave
bogate a minijaturne scene religioznog karaktera (Hristovo rodjenje, Hristovo raspee i sl.).
Naroito su bili bogati kostimi crkvenih poglavara i velikodostojnika, koje su oblaili kada su

uestvovali u nekim crkvenim ceremonijama veeg znaaja, to se zadralo do danas u

pravoslavnoj crkvi.
Muki carski kostim vladarski ornat sastojao se od tunike dugih rukava potpasane u struku
crvenim pojasom, krunog ogrtaa, krune, cipela i carskih insignija. Tunika se izradjivala od
bele, a kasnije od tamnoplave svile. Oko vrata i na donjoj ivici bila je ukraena zlatnim i
bisernim vezom. Veliki ogrta hlamida polukrunog oblika zakopavao se na desnom ramenu.
Napred na ogrtau nalazio se ukras etvrtastog romboidnog oblika tablion. Carsko odelo
dopunjavale su purpurne akire. Cipele i izme su crvene boje izvezene biserima. Kruna je bila
u vidu irokog obrua ukraenog biserima. Kasnije carska tunika divitision dobija bogato
ukraenu kragnu manijakis. Preko tunike se prebacuje i oko struka ukrta iroka traka
lor(os). Krunu ukraava eoni ukras orfanos i dodaci du obraza prependulije. Skiptar je
dugaak tap sa Hristovim monogramom.
enski carski kostim se sastojao od duge tunike ukraene po ivici zlatnim vezom. Preko tunike
carica je nosila dugi purpurni ogrta, koji je po donjoj ivici bio ukraen frizom od zlatnog veza.
iroka kragna koja je krasila odelo carice bila je izradjena od zlatnog brokata i bogato ukraena
biserima i dragim kamenjem. Kruna je bila iroka dijadema napravljena od emajliranih i
pozlaenih ploica. Cipele su bile ukraene perlama i biserima.
Od obue u Vizantiji su skoro uvek bile u modi izme, koje su noene do ili iznad glenja,
pripijene uz nogu i izradjene od tanje koe, najee u boji ogrtaa. Na dvoru i u sveanim
prilikama noena je najee obua crvene boje. Za svakodnevnu upotrebu izme gradjana bile
su crne. Noene su i sandale sa kajievima prekrtenim preko ristova i ovijenim oko listova. I
ene su nosile sandale, ali su vie bivale u cipelama kada su van kue. enske cipele su radjene
od tanke, fine koe svetlijih boja. Imuniji su nosili obuu od pozlaene koe. Obua je rado
ukraavana vezom, svilenim, srebrnim ili zlatnim koncem. esto je ukraavana biserima i dragim
i poludragim kamenjem. Potpetica je bila pozlaivana, ili samo kaievi.
Vizantijci su u polju nosili filcane eire sa irokim obodom, filcane duguljaste kape, nalik na
kasnije frigijske, ili su stavljali kapuljae. ene su preko glave ogrtale velove mafors.
Mukarci su nosili kratku kosu i bili glatko obrijani, dok su ene nosile dugu kosu. Imune ene i
devojke imale su svoje eljare od kojih se oekivalo da naprave ukovrdane i
talalasaste frizure, koje su bile pod grkim uticajem, sa redovima lokni i velikom pundjom
pozadi. Frizura je, izmedju ostalog, trebalo da istakne bujnost kose, pa su eljari, da bi to
postigli, koristili vetake pletenice i injone od tudje kose. Kosu su posipale zlatnim prahom i
mirisima, koji su se pri pokretu glave i pri hodu oseali u vazduhu. Kosu su privravale
eljiima bogato ukraenim draguljima, ili su svetlucave priveske vezivale za vitice.
ene u Vizantiji, posebno one iz bogatih stalea i viih drutvenih krugova, veoma su mnogo
polagale na svoj ukupan izgled i nastojale da istaknu prekrasno uradjenu frizuru, blistave oi i
ivahno, draesno lice.

Kozmetika je u Vizantiji bila uveliko razvijena. Upotrebljavale su se razne kreme (od

bademovog i maslinovog ulja), mirisna ulja (od majine duice, majorana, jasmina, rue, mirte)
i mirisne esencije (od lotosovog cveta, rue, mous), zatim depiliranje, masaa i naravno
redovno kupanje, zata su podizana brojna javna kupatila. Kou su belilebelilom dobijenim od
olova izlaganom siretnim parama, pa je koa bila kao emajlirana i podseala je na masku. ene
su mnogo poklanjale izgledu oiju. One kapke su senile razredjenim ugljenom. Oi su
produavale tamnom pisaljkom napravljenom od istanjenog ugljena. Unutranje uglove oiju
isticale su pomou cinobera. Podebljavale su i savijale trepavice. Od korena akantusa, suenog u
siretnoj pari, pravljeno je rumenilo kojim su devojke i ene rumenile jagodice na obrazima.
Mekanom masnom olovkom, natopljenom namirisanom crvenom bojom, veto su izvlaile liniju
usana. Sve ovo je inilo da oi izgledaju krupnije i sjajnije, usne meke i izazovnije, a lice
blagozarumenjeno.
U Vizantiji je nakit mnogo izradjivan i noen. Opadanjem vlasti i uticaja Rima u Vizantiji se
umetnost izrade nakita okree istoku. U izradi nakita najvie su koriene tehnike filigran i
emajliranje. Mnogo je inkrustirano drago kamenje i biseri u skupocene metale, prvenstveno u
zlato. Pravljen je i noen najraznovrsniji nakit. Noeno je prstenje na svakom prstu ruku i na
prstima nogu. Svako ko je mogao nabavljao je skupoceno zlatno prstenje ukraeno dragim
kamenjem. Na obe ruke su navlaene narukvice iznad laktova, a kada je tunika dobila rukave,
onda preko njih ili iznad glenjeva. ene su mnogo nosile mindjue, lanie sa krstovima,
dijademe i kope. Nakit je suptilno uskladjivan sa odeom. uvan je u izvanredno oblikovanim
koveiima ili atulama uradjenim od skupocenog drveta ili metala, ili pak u svilenim bogato
izvezenim kesama. uvan je i u koveiima od slonovae, ukraenim mitolokim prizorima
uradjenim na reljefima i uokvirenim rozetama.
Podaci za vizantijski kostim su dosta brojni. Sauvani su na mozaicima i freskama, a postoje i
mnogi opisi. Najbolji, najlepi, najpouzdaniji i najpotpuniji uzor za prouavanje vizantijskog
kostima VI veka predstavljaju dva velika, prelepa mozaika u crkvi San Vitale u italijanskom
gradu Raveni. Na jednom je predstavljen vizantijski vlastodrac car Justinijan u purpurnoj odori
sa dijamantskom krunom i crvenom odorom, okruen svojom svitom koju ine predstavnici
najvieg svetenstva, sudstva i vojne moi, svaki u reprezentativnom kompletu odee i obue,
koja na najbolji nain odslikava stale i vreme kojem pripadaju. Na drugom je njegova ena
carica Teodora, takodje sa svojom svitom, u prekrasnoj odei i obui, ukraenoj skupocenim
nakitom. Iako su kostimi iz VI veka oni, ustvari, na najbolji nain odslikavaju bogatstvo i rasko
koji su nastavljeni tokom itavog vizantijskog perioda, koji e kasnije u mnogim elementima
postati uzor odevanju u Evropi, a posebno na dvoru dinastije Nemanjia u srednjovekovnoj
Srbiji.

Car Jovan Kantakuzin na crkvenom saboru 1371.

Srpski srednjovekovni kostim

Srpska drava se razvila na razmeu Istoka i Zapada, tako da se uticaj razliitih kultura ogleda i
u kostimu. Najjai je uticaj Vizantije, zatim Zapadnoevropske mode, a od XV veka sa javlja
turski uticaj. Zbog nejasnih i nepotpunih izvora o nonji Srba u srednjem veku, nemamo sasvim
jasnu sliku o svim odelima koja se tada nose.
Odea, kao i nakit, jasno odvaja drutvene slojeve, pa je moemo podeliti na: seljaku,
graansku, plemiko-vladarsku nonju i carski ornat. Ne postoje podaci o zabranjivanju luksuza,
ali se u pojedinim dokumentima navode boje i ornamenti koji su bili propisani na dvoru.
Materijali koji se najvie koriste su vuna, lan i konoplja. U seljakoj nonji koriste se ovje krzno
i koa, a kod bogatih slojeva na ceni je hermelin. Krzno i koa su inae korieni i kao sredstvo
plaanja jo u VI veku i taj se obiaj dugo zadrao. Vlastela je nosila svilu, somot i taft, koji su
bili uvoeni iz Grke, Italije i Flandrije preko Dubrovnika. Javljaju se i tkake radionice u Srbiji
u okolini Deana i u Prizrenu se proizvodi svila, a na dvoru kralja Dragurina se javlja
zlatotkana tkanina. Karakteristika srpskog srednjovekovnog kostima je vez u boji, koji se
pominje u putopisima iz tog vremena.

Ruganje Hristu, manastir staro Nagoriino (1317/18). U donjem delu slike prikazani su ljudi u seoskoj
odei.

Muka seljaka nonja je bila od grubih vunenih tkanina sukna. Sastoji se od lanene koulje i
akira do kolena, u poetku uskih, a kasnije irih. Koulja je ovalno seena oko vrata i
potpasana pojasom u struku. Preko toga se nose ogrtai od krzna domaih ivotinja ili od ebaste
belo-mrke tkanine. U upotrebi su i kabanice i platovi plave ili zelene boje, kao i gunjevi, esto
ukraeni srebrnim pucadima. uba je ogrta od krzna sa rukavima. Na glavama nose ubare,
eire i razne plitke kape, a na nogama neku vrstu grubih opanaka.

Pastiri, Peka patrijarija

enska seljaka nonja se sastoji od koulje i haljine, izraene od grubog platna i izvezene po
rubovima svilenim koncem i raznobojnom vunom. Oko vrata se nosi puno nakita, a na rukama
grivne od sitnog novca. Neudate ene nose putenu kosu, a udate je povezuju maramom
(ubradaom) tako da skrivaju i vrat.
Muko graansko odelo je pod istonjakim uticajem. Preko bele koulje bez okovratnika, koja
se kopala na grudima, nosio se kaftan tamni haljetak, koji se takoe kopao spreda sitnom
dugmadi, ali ne do vrata, tako da gornji deo formira veliki, vrst okovratnik. iroki pojas se
spreda vezivao u krupan vor. Preko svega je noen dugaak, irok kaput sa rukavima
proseenim ispod pazuha, koji vise skoro do zemlje. Bogatiji graani oblae se slino vlasteli, u
duge tunike sa ogrtaima. Na glavi se nose kape.

Rudarski zakonik despota Stefana. Na slici je prikazano dvadeset rudarskih elnika Novog Brda, u odei
nalik na vlastelinsku.

O enskoj graanskoj nonji nema mnogo podataka. Sastojala se od bogato nabrane haljine dugih
rukava, stegnute u struku, sa bordurom oko vrata i po rubu. Nekada se preko nje nosila druga
haljina, sa dubljim izrezom oko vrata i bez rukava ili sa viseim rukavima. Glava je bila
pokrivena dugim velom.

Veera u domu Lazarevom Boani (XV XVI vek)

Muki plemiki kostim je u poetku bio vrlo slian vizantijskom, a kasnije trpi promene. Odelo
dugo do zemlje, kakvo se moe videti na ktitorskim portretima poev od XIV veka, sa kosim
preklopom preko grudi, bogato ornamentima i pervazima, bez sumnje je istonjakog karaktera.
Bogati ukrasi od zlata i dragog kamenja se nalaze oko vrata, na zarukavljima, miicama i
grudima. Sredinom XIV veka duga tunika uskih rukava je ravno krojena, bez nabora, a pojas
pada na kukove po zapadnoj modi. Kaftan se kopa napred celom duinom. Poetkom XV veka
odelo se skrauje do lanaka, znatno je ire i optoeno krznom, sa rukavima u duini peeva. Na
nogama se nose cipele ili izme.

upan Stefan sa bratom i ocem, Dobrun (XIV vek). Donji deo tunike je prorezan napred i sa strane kako
bi se olakalo jahanje.

enski plemiki kostim se sastoji od duge, zatvorene tunike sa malim prorezom ispod vrata,
zakopanim sitnom dugmadi. Rukavi su bili uzani i zavravali su se preko nadlanice u pic.
Odelo je bilo od dezenirane tkanine, ukraeno pervazima. Ogrta je bio bez rukava ili sa
proseenim viseim rukavima. Velike minue su zbog teine postavljane iza uiju. U drugoj
polovini XIV veka se moe videti i jedna slobodnija varijanta: putena kosa, otkriven vrat i dve
haljine donja, sa uskim dugim rukavima, i gornja, sa prorezanim rukavima, u struku preseena
irokim pojasom, odakle pada u bogatim naborima.

Ktitori, manastir Psaa (XIV vek)

Svakodnevno odelo vladara je bilo isto kao plemiko, ali se izdvajalo Carskim insignijama. To
su delovi odela ili predmeti kojima se davao poseban znaaj jer se smatralo da su boanskog
porekla. Insignije su: kruna, odelo (plat, pojas, izme), oruje (koplje, ma,
buzdovan), ezlo ili skiptar, akakija, presto, zastava Akakija se u balkanskim zemljama
pojavljuje u vidu maramice ili svilene vreice okaene o pojas, ali kod Srba je samo u obliku
svitka (povelje) i vladar je nosio u desoj ruci.

Car Dusan i carica Jelena, Manastir Lesnovo, XIV vek

Vladarski ornat se sastoji od crvene ili tamnomodre (skoro crne) uske tunike
(divitision ili bagrenica), duge do zemlje, uskih rukava, sa irokim zlatnim okovratnikom koji
dopire do ramena (katamadon,manijak ili dijadima), prednjom i zadnjom irokom trakom do
ispod kolena (lor ili loros), ukrasima na miicama (peribrahonije) i na zarukavlju (epimanike).
Od kraja XIV veka tunika dobija iroke rukave i naziva se sakos. Zadnji kraj lora se prebacuje
spreda preko leve ruke. Izuzetno car Duan ima dva ukrtena lora na grudima, to je i odlika
kostima arhanela. Kruna je otvorena u gornjem delu (po zapadnoj modi) ili poluloptasta, sa
crvenom tofanom podlogom. Na vrhu krune je krst, na eonom delu orfanos, a sa
strane oboci (prependulije). Od kraja XIV veka nestaje crvena kapa . Skiptar je u obliku krsta.
Obua je crvena, bogato izvezena.

Kralj Milutin, kralj Dragutin i kraljica Katalina, crkva Sv.Ahilija, Arilje (XIII vek)

Ornat kraljice je crvena haljina sa dugim rukavima granaca. Rukavi su u gornjem delu uski, ali
se nago ire pri dnu, tako da otkrivaju uzane rukave donjeg odela. Deo rukava koji je visio je
obino bio ojaan kamenom da bi bolje padao. I ensku sveanu odeu upotpunjuje ogrta.
Visoka, gore otvorena kapa-kruna se iri navie i sa nje pada veo od tanke prugaste tkanine.
Velike minue su gotovo obavezan detalj (zaimljivo je da se, zbog svoje veliine, nisu kaile na
ui, ve na traicu koja se postavljala prekeo glave).

Graanica, Kraljica Simonida Simonida (1294?-1340?), kerka vizantijskog cara Andronika II Paleologa
(r. 1282-1328), etvrta ena kralja Stefana Uroa II Milutina (r. 1283-1321)

Nakit:

Prsten kralja Stefana Prvovenanog, riznica Studenice, prva polovina XIII veka.

SRPSKI SREDNJOVEKOVNI KOSTIM

O nonji Junih Slovena uopte prilikom njihovog dolaska na Balkan ima malo podataka, tako da
su najstariji pisani podaci o srpskoj nonji veoma turi. Spominje se da su se Juni Sloveni, a
medju njima i Srbi, odevali na sarmatski nain, koji je usvojen u VI veku. Vizantijski istoriar
Prokopije kae da ima Slovena koji nose samo akire i tako idu u borbu. Oko 866. godine
spominje se da su se na Balkanu nosile iroke akire aravari. O kasnijem odevanju Srba u
srednjem veku mogue je govoriti na osnovu pisanih (knjievna dela i arhivska graa) i
likovnih izvora (minijaturno i zidno slikarstvo), ali i malobrojnih materijalnih ostataka
tkanina i delova odevnih predmeta.
Najraniji likovni izvor za nonju Srba predstavlja jevandjelje starijeg brata Stefana Nemanje
Miroslava, koji je vladao Humom (sadanjom Hercegovinom) i po njemu nazvano
Miroslavljevo jevandjelje (1180-1190.), koje predstavlja najstariji i najznaajniji sauvani
dokument pisan srpskim irilinim pismom. Na minijaturama, koje najverovatnije
predstavljaju Miroslavljev dvor, lepo se razlikuju nonja vladara, dvorjana u dugakim tunikama
ukraenim pervazima, pisara, vojnika, muzikanata, lovaca, klera i ljudi niih slojeva, dvorskih
slugu.
Seoska nonja
Zemljoradnici i pastiri nosili su jednostavnu odeu, uglavnom pravljenu u kunoj
radinost i kod seoskih zanatlija, izraenu od najprostijih materijala, konoplje, vune, koe
domaih i divljih ivotinja, ree lana, a samo izuzetno od pamuka. Bila je jednostavno
krojena i nije se mnogo razlikovala od one donete iz prapostojbine, kao ni odee ostalih
nomadskih plemena tog toba.
Muka seoska nonja se razlikovala od enske po noenju pantalona, koje su se nazivale gae,
pelengae, pelengiri, benevreci, beve. Pravljene su od kudelje ili lana i bile su razliite duine dosezale su do listova, kolena ili su samo pokrivale butine. Preko gaa se, kao donja haljina, leti
jedina, nosila koulja, poznata i pod nazivima rubina (ruba), klinara, cjelara ili rebraa. Kroj je
bio razliit, najjednostavniji je imala klinara ili cjelara, tako nazvana prema dva klina koji su
dodavani celim prednjim i zadnjim stranama, sa neukrojenim rukavima, ravnog kroja, duine do,
ili neto iznad kolena. Podvezivana je pojasom, preko koga je izvlaen bau. Koulje - tunike su
bile bele, crne, sive, ukaste, plave ili crvenkaste boje, bojene bojom od prirodnih materijala
cvetova, listova, i izradjene od grube vune ili konoplje, a sveanije od lana i pamuka.
Preko koulje se nosila klanja, neka vrsta prsluka od tekstila, sa ili bez rukava, a preko vunena
ili kostretna haljina, koja je u brdskim krajevima noena i leti. Po suknu, koje je moglo biti tkano
ili valjano, nazivana je suknja, gunj, bila je razliite duine (kraa do kukova i dua do kolena
ili lanka). Klanjama se nazivalo i grubo vuneno sukno koje su izradjivali pastiri. Osim za
prsluke, ono je korieno i za ivenje mukih odela i monakih riza, a od njega su izradjivani i

pokrivai. Pored nebojene, bele vune, upotrebljavala se i prirodna crna vuna, kao i bojena, modra
i crvena.
Na nogama su imali jednostavnu obuu opanke pravljene od netavljene koe ili platna, a oko
listova su uvijali platnene ili vunene trake koje su privrivali vezivanjem, ili su navlaili neto
kao vunene arape bez naglavaka.
Seoska odea prikazana je na fresci iz manastira Staro Nagoriane s poetka 14. veka, gde se vidi
grupa ljudi koji igraju, uz pratnju muzike roga i bubnja na nekoj sveanosti svog vladara. Slinu
odeu nose i seljaci koji igraju oro, na fresci iz manastira Lesnovo i skladitari ita na fresci
manastira Sopoani s kraja 13. veka.

Pastiri su leti imali prtene koulje i kratke gae do kolena, bili su bosonogi i gologlavi, dok su
zimi nosili siv kouh do kolena od kozjeg i ovijeg krzna, pripijene akire, na glavi krznene
ubare, a na nogama grube opanke od svinjske ili volovske koe.

Ni enska seoska nonja se ne moe na jedinstven nain opisati jer su i ovde izvori dvojaki
(pisani i likovni), nepodudarni i iz razliitih su perioda i predela. Najranije slovensko ensko
odelo, kao i muko, bio je ruba - dugaka koulja od grubog platna ili konoplje, koja je esto
bila verovatno i jedino njihovo odelo. Preko rubaa udate ene su stavljale dole jednu vrstu
suknje pregae - ponjavu, a gore razne vrste kratkih haljina. Interesantno je poreklo rei ponjava
koje se i danas kod nas ponegde koristi, istina u drugom smislu. Re ponjava je ruskog porekla i
znai razumeti. Naime, mlade devojke starih Slovena tek kada bi postajale punoletne, a to je bilo
sa 15 godina, sticale su pravo da nose preko koulje i preagu tek kada bi se izjasnile da su
razumele da su odrasle. To se deavalo na posebnoj ceremoniji na kojoj su bili prisutni roditelji,
roaci i prijatelji. Devojka bi se popela na klupu a mati u rukama drala suknju rekavi joj da
skoi u nju ako je razumela da je postala punoletna. Devojka bi se kao premiljala, da bi
izgovorila ,,ponjala,, i uskoila u suknju i na taj nain objavila svima da je spremna za udaju.
Zimi su se ene umotavale u krzna. Na nogama su imale obuu koja se sastojala od komada koe
iji su se krajevi podizali i podvezivali oko nogu. Pletena obua od like zvala se oputa. Cipela se
spominje tek u 10. veku, kao i izma.
Graanska odea
Zakon o rudnicima, koji je poetkom 15. veka (1411. godine) izdao despot Stefan Lazarevi,
predstavlja najznaajniji pisani izvor o srpskoj srednjevekovnoj gradjanskoj odei, jer daje
nomenklaturu tadanjih odela. U njemu se opisuje sledea vrsta odee: suknja enska i muka sa
dugmetima, od vunene materije, barhan enski i muki od somota, kuntu muki, gornje odelo
sa viseim rukavima, enska gornja odea mrni plast i kavas, odelo ukraeno vezom sa
viseim rukavima i svita sveano vojvodsko odelo. Na sauvanoj ilustraciji u prepisu
Rudarskog zakonika iz druge polovine 16. veka vide se portreti graana, dvadesetorice

rudarskih elnika Novog Brda, koji nose duge haljine, visoke kape tipa klobuka, a neki
imaju i tapove. Kako su tapovi poznati kao insignija plemstva, moglo bi se zakljuiti
da je vrh graanstva bio izjednaen sa vlastelom i po izgledu.

Osnovni donji odevni predmet obinih graana, ali esto i osnovna glavna odea bila je koulja,
izraivana od lanenog ili konopljinog platna, dok je osnovni gornji odevni predmet bila suknja
(gonela), pravljena od sukna. Gornji odevni predmet bio je mrni plat ili mrina. U odeu
sloenijeg kroja, spadali su kuntu i kavad, koji su kao odevni predmeti poznati i u
vizantijskom kostimu.
ene iz boljestojeih gradskih porodica bile su, takoe, slino odevene kao i vlastelinke. Nosile
su koulje, pa i svilene, verovatno ukraene vezom, zatim haljine duge i do zemlje, bele, plave,
zelene i crvene boje od oje, sa pucadima na grudima i rukavima. Po jednom drugom opisu
enska srpska nonja se sastoji od dugake zatvorene tunike, koja ima spreda mali prorez
zakopan dugmadima. Rukavi su uzani i zavravaju se preko nadlanice u iljak. Odelo je od
arene materije, crvene sa belim ornamentima, ukraeno pervazima. Ogrta nema rukava. Dok su
udate ene bile zabradjene, vrat devojaka bio je slobodan. enska nonja druge polovine XIV
veka pokazuje mnogo slobodnije forme. Nonja je tesna i pripijena, slino mukoj nonji.
Vlastelinska odea
Za razliku od narodne nonje, za koju niti ima dovoljno izvora, niti postoji podudarnost izmedju
pisanih i likovnih uzvora, zbog ega njeno poznavanje i dalje ostaje otvoreno, nonja vlastele u
Srbiji dosta je dobro poznata zahvaljujui nizu sauvanih ktitorskih portreta, poevi od XIV
veka, kada se razni plemii pojavljuju kao ktitori mnogih zadubina. Odelo je imalo istonjaki

karakter. Bilo je dugako do peta ili lanaka. U kroju i nainu ukraavanja ogledao se uticaj
Vizantije, ali postepeno poinju da struje uticaji sa zapada. Duga tunika uskih rukava bila je
bogato ukraena vezom svilenim koncem ili srmom, katkada i biserima i dragim kamenjem i sa
pojasom koji je padao na kukove. Preko tunike je noen vezom ukraen ogrta, napred
pridravan skupocenim fibulama ili obinim iglama. Poetkom XV veka odelo je postalo krae,
ire i opervaeno krznom. Odela su pravljena od luksuznih italijanskih i flandrijskih tkanina, a
rado su se nosila i skupocena krzna. Vlastela je na glavama nosila veoma visoke kape, nalik na
mitre, ukraene skupocenim dragim kamenjem, odnosno neku vrstu krune tzv. coje, a na nogama
izme.
Najei vid vlasteotskog odevanja u Srbiji u srednjem veku, svakako je je duga, tesno
skrojena haljina tipa kavadion (kavad), sa kratkim ili dugim uskim rukavima, koja se
kopala napred i mogla imati priivene zlatotkane trake na okovratniku i celom duinom.

Portreti sevastokratora Vlatka i kneza Paskaa sa porodicom, Psaa, crkva Sv. Nikole, oko 1366.
Vladarska odea
Vladarska odea je najee prikazivana na freskama, to je i razumljivo. Srpski vladarski
kostim proistekao je iz vizantijskog. S jedne strane odraavao je vladarevu mo, a sa druge imao
je duboki duhovni znaaj. Najstariji prikaz srpske vladarske odee datira iz XI veka. Na jednoj
od najstarije sauvanih freski u crkvi na Stonu, na poluostrvu Peljeac, prikazan je zetski kralj
Mihajlo u tunici do iznad kolena i neto duem ogrtau hlamidi, koji se prikopava na sredini
grudi.Tunika je bele boje sa plavim detaljima, sa donjom irokom bordurom, dugih uzanih
rukava sa ukrasnim trakama u visini miica (peribrahion) i na donjoj ivici - manetama
(epimanikon). Ogrta je od bogato ukraene tkanine, a na glavi je kruna zapadnjakog karaktera,
to upuuje na to da je Kralj Mihajlo krunu dobio sa Zapada, dakle od pape.

Zetski kralj Mihajlo

Potpuno razvijen ceremonijalni carski kostim prvi put je koristio Car Uro I i njegova ena
Carica Jelena Anujska u drugoj polovini XIII veka i takav je generalno ostao sve do polovine
XV veka. Menjali su se samo detalji, pre svega oni koji bi pokazivali promenu u vizantijskoj
hijerarhiji. Tako je Car Duan, kada je postao car svih Srba i Grka, promenio i oblik krune.

Carica Jelena Anujska

Kraljevi Milutin, Dragutin i kraljica Katalina

Car Duan i carica Jelena

Postoji samo jedan sauvan primerak dela odee nekog srpskog srednjevekovnog vladara. To je
haljina kneza Lazara koju je, sudei po tragovima krvi na njoj, imao na sebi kada je pogubljen
u Kosovskoj bici 1389. godine. Haljina je vekovima uvana u manastiru Ravanica u Vrdniku,
pored motiju i pokrova za lice kneza Lazara, koje je izradila Jefimija ena despota Ugljee, gde
je prvi put zabeleena u inventaru manastira 1753. godine, a sada se uva u Muzeju pravoslavne
crkve u Beogradu. Haljina kneza Lazara ima oblik tunike, gore je ua a dole ira i duga je 1,36
m. Krojena je od klinova (dva puta po etiri klina za prednju i osam klinova za zadnju stranu).
To je donja haljina sa rukavima, a zakopava se dugmadima napred po celoj duini. Oko vrata i
po rubu haljine gde se zakopava ide bordura od srebrne ice, koja se nalazi i na rukavima.
Haljina je od svile crvenkaste boje, verovatno proizvedene u najpoznatijoj fabrici svile na
tadanjeg vremena zapadu, u gradu Luka u Italiji. Po crvenoj svili idu zelene are, a na naliju
svile vide se bele vodoravne ice. Haljina je ivena svilenim ruiastim koncem. Svila od koje je
haljina nainjena ukraena je simetrino rasporedjenim fantastinim ivotinjama i vegetabilnim
formama - palmetama. Od ivotinja vide se lavovi u besnom stavu, sa otvorenim eljustima
spremnim za ujedanje, podignutim apama za napad i repom podavijenim izmedju nogu, a zatim
izvijenim pored bokova iznad ledja. Tu su i aplje koje stoje na korpionima. Dugmad na haljini
su od belog konca, a na njima je metalna ploica kao medaljon, na kojoj je naslikan lem sa dva
volujska roga kao elenkom, koji je veoma slian onome na peatu despota Stefana Lazarevia,

koji je on svakako nasledio od svog oca kneza Lazara. Rupice za dugmad opivene su plavim
svilenim koncem. Stariji opisi govore da je bila ukraena i biserima, ali njih vie nema.

Vladarski ornat sveana carska odea, koji se sastoji od krune, tunike, obue i vladarskih
insignija, kao i u drugim slovenskim zemljama, i kod Srba je bio pod vizantijskim uticajem, ali
se menjao tokom vremena. Do polovine XIII veka to je do kolena duga bela tunika sa neto
duim ogrtaem hlamidom koji se prikopava na sredini grudi, ali docnije sa jaanjem srpske
drave, njene politike i ekonomske moi, ornat se sve vie pribliava vizantijskom. Od polovine
XIII veka tunika - divitision (bagrenica ili crljenica) je pripijenog kroja, ima uzane rukave, duga
do lanaka, po pravilu je od crvene ili tamnoljubiaste skupocene svile ili plia, bogato izvezena
svilenim koncem ili zlatom, odnosno srebrnom srmom u biljnim motivima. Zbog jahanja su
napred celom duinom bile razrezane, a zakopavale su se loptastim dugmadima od skupocenog
metala. Od kraja XIII veka tunika dobija iroke rukave , boje je tamnocrvene, tamnoplave, skoro
crne, a zove se sakos. Tuniku su ukraavali: okovratnik (manijakis, katomadon, ili dijadema)
ukraen vezom i zlatom koji dopire do ramena, ukraena bordura itavom duinom mantila po
sredini napred, zatim ukrasi oko rukava iznad aka - epimanikon i iznad laktova
peribrahionije. Preko tunike prebacivan je lor(os) - iroka bogato ukraena uta traka - earpa,
esto iskiena biserima i dragim kamenjem, koja pada napred do ispod kolena, a zadnji kraj se
prebacuje spreda preko leve dolaktice i slobodno pada niz tuniku. Preko tunika su noeni ogrtai,
ponekad od istog materijala i iste boje kao i tunika, ak ukraeni istim motivom i materijalom

veza. Ogrtai su radjeni razliito u razliitim periodima: dugi sa neto irim rikavima od rukava
na tunikama, ili sa kratkim rukavima, ili bez rukava. Zimi su vladari i bogatija vlastela nosili
ogrtae - bunde pravljene od krzna, koji su se zakopavali skupim kopama zaponima. Lakim,
finim krznima opivani su i rubovi na tunikama, mantilima ili platevima. Na nogama su izme.

Kralj Milutin
Vladarske insignije znamenja koja su obeleavala vlast i dostojanstvo, koje su se dobijale
krunisanjem, inili su: kruna - stema najpre poluloptastog oblika, koja se sastoji se metalnog
dela sa krstom na vrhu i crvene tofane podloge. Od kraja XIV veka kruna gubi crvenu kapu i
ostaje otvorena po zapadnjakom uzoru. Napred na sredini nalazi se ukrasna ploica orfanos, na
vrhu je krst, a sa strane vise oboci (prependulije). Tu su i skiptar ili ezlo koji ima oblik krsta,
i obavezna akakija simbol vlasti i vladarskog uvanja Bojeg zakona, koja se javlja najee
u obliku svitka. U svakodnevnim prilikama vladari su umesto lorosa nosili preko ogrtaa opasa
velike vrednosti vezen zlatnom ili srebrnom srmom i ukraavan filigranom ili zlatnim ploicama.
enska vladarska odea je esto prikazivana na freskama. Haljina je obino crvena sa
dugakim rukavima i zvala se granaca. ensku vladarsku odeu lepo opisuje zapis odee
kraljice Simonide ene kralja Milutina, inae erke vizantijskog kralja, sa poetka XIV veka

naslikana na fresci u manastiru Studenica: obuena je u raskonu haljinu irokih i veoma dugih
rukava, ukraenu lepim floralnim motivima (ljiljanima i palmetama), a manijakis i loros su joj
pokriveni dragim kamenjem, biserima i zlatnim trakama, na glavi nosi otvorenu zupastu
krunu, takodje ukraenu biserom i dragim kamenjem, a krupni oboci joj vise na bisernim
niskama. Odeu je upotpunjavao ogrta koji se spreda vezivao. Za kostim kraljice Simonide je
karakteristino da je on za njeno vreme promenio prethodni izgled: (1)haljina ima dugake i
iroke rukave u obliku levka, (2) po prvi put je pravljena od dezenirane tkanine, (3) kruna je
zupasta i (4) raskone mindjue. Simonida kao i neke druge carice su, sledei svoje supruge, i
same preuzimale insignije, tako da se mogu videti sa skiptrom, akakijom i drugim, iskljuivo
vladarskim obelejima.

Crkveni velikodostojnici arhiepiskopi su nosili zlatnim i srebrnim nitima ukraene

polistavrione i omofore sa krstovima, beli stihar i beli felon, epitrahilj, a na glavama bogato
ukraene kape mitre. Svakodnevna odea obinog svetenstva u crkvama i kaludjera bila je
skromna mantija sa kapuljaom i epitrahiljem, dok su isposnici eremiti odevani u rogozinu.
Tkanina od koje je izradjivana odea nabavlja se u Vizantiji, ali i sa zapada, pre svega iz Italije,
tako da se na tlu Srbije sakupljaju luksuzne istone i zapadne tkanine bogatih dekorativnih
motiva, od ranogotskih naturalistiki obradjenih cvetova i lia, do fantastinih znanih i neznanih
ivotinja. Tkanine su izradjivane od svilenih niti sa utkanim zlatnim i srebrnim icama.
Od nakita, koji je bio privilegija vladarskih porodica i vlastele, mnogo je noeno skupoceno
prstenje, koje je po potrebi i specijalno oblikovano i sluilo kao peat. I mukarci i ene su oko
vrata nosili krst. ene su mnogo nosile mindjue, koje su u XIV veku bile izradjene u obliku
velikih krugova od zlata i srebra sa itavim malim bogatstvom od inkrustiranih bisera i raznog
dragog kamenja.

N AR O D N E N O N J E
Impozantne zbirke narodne nonje prikazuju bogatstvo, tipsku razliitost i iznijansiranu
arolikost narodne odee kojim se odlikuje naa tradicionalna kultura, tako da zastupljenost ove
vrste muzejskih predmeta dominira celokupnim fondom Etnografskog muzeja u Beogradu.
Zbirke narodne nonje obuhvataju vremenski period od dve stotine godina. Tako najstariji odevni
predmet datira s kraja XVIII veka, a meu novijim je nonja iz sedamdesetih godina XX veka.
Narodne nonje su podeljene na zbirke seoskih i zbirke gradskih nonji. Sistematizacija nonji je
izvrena kombinacijom nekoliko muzeolokih principa.

enska nonja, Srbija

Nonja udate ene, Srbija, druga polovina XIX veka

GRAANSKA NONJA

Srpska graanska nonja,

Srbija, sredina XIX veka
Zbirka graanske nonje sadri oko 1500 predmeta, najveim delom sa teritorije Republike
Srbije (devedeset procenata, ostali deo je iz Crne Gore, Republike Srpske, Federacije BiH,
republike Hrvatske i Makedonije).
Predmeti su sistematizovani prema vrsti na kolekcije koulja, jeleka, anterija, fistana, haljina,
akira i drugo, prema polu i uzrastu. Posebno se vode kompleti muke, enske i deje odee.
Matrerijal je preteno iz druge polovine XIX i prvih decenija XX veka.

Oglavlje, Prizren, Srbija,

kraj XIX i poetak XX veka

Zbirka sadri najvei broj predmeta tursko-orijentalne provenijencije (u nazivu, materijalu,

kroju, ukrasu), jer se gradska kultura, a samim tim i odea, na ovim prostorima, od XV do XIX

veka, razvijala pod turskim uticajima. Kroz celo XIX stolee, vreme oslobaanja i ponovnog
uspostavljanja srpske drave, u kulturi odevanja, (izuzev Vojvodine koja se razvijala kao deo
srednjeevrposke kulture) prisutni su orijentalni, ali i zapadnjaki odevni predmeti.
Proces oslobaanja od orijentalnih uticaja i prihvatanje evropske mode bio je postepen ak je,
neto pre sredine XIX veka u osloboenom delu Srbije (Kneevina Srbija) dolo do simbioze
elemenata levansko-balkanske odee i evropskog modnog kostima u takozvanu srpsku graansku
nonju, koja je postala tipaan obrazac odevanja ena u srpskim gradovima. Ovu nonju inili su
fistan (orijentalna tkanina i oblikovanje vratnog izreza i rukava; proporcija i osnovna linija
podrava evropski modni trend), marama za grudi i bunda (evropski), libade, fes i tepeluk
(orijentalni odevni predmeti). Pojas bajader, nakit (bro, grana, prstenje i dr.) i obavezni modni
detalji (suncobrani, lepeze, rukavice) uvoeni su sa Zapada.

Anterija, Ni, Srbija

Misiraba, Prizren, Srbija
Muka odea bila je sve do 80-tih godina XIX orijentalna (akire, jelek, anterija, fes i dr.), kada
je zamenjena evropskim odelom (samo je fes jo izvesno vreme noen uz evropsku odeu).
Evropeizacija enske graanske nonje tekla je postepeno, uvoenjem delova evropske modne
odee (polukrinolina, suknja, bluza i dr.) u poslednjim decenijama XIX veka, to je nagovestilo

konano naputanje orijentalnih komponeti i potpuno prihvatanje evropske mode.

enska graanska nonja

orijentalnog tipa, Srbija, XIX vek

SEOSKA NONJA
Seoske nonje su, pre svega, klasifikovane prema republikim i pokrajinskim administrativnim
granicama nekadanje Jugoslavije, i to: zbirka Narodne nonje Srbije; zbirka Narodne nonje
Vojvodine; zbirka Narodne nonje Kosova i Metohije; zbirka Narodne nonje Makedonije; zbirka
Narodne nonje Crne Gore; zbirka Narodne nonje Bosne i Hercegovine; zbirka Narodne nonje
Hrvatske i zbirka Narodne nonje Slovenije. U okviru ovih zbirki formirane su kolekcije,
odnosno grupe predmeta, svrstane prema osnovnim odevnim elemetima i izdvojene prema
polovima. Kompleti narodnih nonji vode se posebno i klasifikovani su po geografskom
principu, odnosno prema granicama bivih republika Jugoslavije.

Mladina nonja sa smiljevcem, Srbija, XIX vek

Mladina nonja, Srbija, XIX vek
Muka nonja, Srbija, kraj XIX vek

NARODNE NONJE VOJVODINE

Ova zbirka sadri odevne predmete noene na teritoriji Vojvodine (Banat, Baka i Srem)
poslednjih decenija XIX veka i u XX veku.
Zbirku ine sledee kolekcije: predmeti od vune i sukna (kabanice, suknje, pregae, obojci,
arape, pojasevi); predmeti od platna (koulje, suknje, podsuknje, opleci, gae); predmeti od
kupovnih materijala (prsluci, rekle, marame za ogrtanje i marame za glavu) kao i predmeti od
koe i krzna (opaklije, kousi, prsluci, bunde, ubare, pojasevi, opanci, papue, cipele, izme).
Najbrojniji su predmeti u kolekciji predmeta od platna. U ovoj zbirci posebno se istiu enske
kape sa zlatovezom.
Najvredniji predmeti u Zbirci su Srpske muke i enske sveane nonje Srema, Bake i Banata iz
XIX veka.

Muka nonja, Baka, Srbija, kraj XIX veka

enska nonja, Banat, Srbija, kraj XIX veka
Muka nonja, Srem, Srbija, druga polovina XIX veka
NARODNE NONJE KOSOVA I METOHIJE

Zbirka sadri posebno vredne kolekcije enskih zubuna, haljina, dolaktenika, koulja, pregaa,
suknji i kapa. Zastupljeni su odevni predmeti koji reprezentuju tradicionalnu kulturu srpskog
naroda i albanske etnike zajednice.
Kao prepoznatljiv znak srpskog tradicionalnog kostima sa ovih prostora javlja se tipian nain
eljanja kose u trvelje (sapletke), sa umecima od vune ili kudelje. Zbirka sadri izuzetno vrednu
kolekciju enskih preveza, pekira, devojakih kapa, perjanica, kojima su se devojke ili ene u
odreenim situacijama, ili svakodnevno, pokrivale.
Prevezi, zubuni, haljine i koulje ukraeni su bogatim, stilizovanim vezom intenzivno crvenih
boja. Tradicionalni kostim, posebno iz metohijskog dela, odlikuje se skladnom kompozicijom
boja i veza, prefinjenom i istananom estetikom i utkanim dominantnim ornamentom, krstom,
kao simbolom sveukupnog ivota.
Zbirka sadri i odreen broj odevnih predmeta tradicionalnog kostima albanskog stanovnitva
muslimanske i katolike veroispovesti. Posebno se izdvajaju kolekcije koulja, pregaa i arapa,
koje plene istim, jakim bojama i visoko stilizovanom ornamentikom.
Zbirka se, na alost, zbog izuzetno pogoranih uslova ivota srpskog naroda nakon 1999. godine,
od dolaska meunarodnih snaga na Kosovo i Metohiju, moe smatrati zatvorenom za dalje
prikupljanje materijala.

Sveana enska nonja iz Metohije

Sveana muka nonja sa Kosova

Otvorena suknja boje, Kosovo, Srbija

NARODNE NONJE BOSNE I HERCEGOVINE
Zbirka narodne nonje Bosne i Hercegovine sistematizovana je prema veim geografskim
oblastima, odnosno prema kulturno-geografskim regijama. Iz njenog fonda izdvojeni su kompleti
nonji, koji sada pripadaju Zbirci kompleta narodnih nonji. Pojedinani odevni predmeti
razvrstani su na dinarske i panonske (posavske) nonje. U okviru dinarskih nonji formirane su
sledee grupe: nonje severozapadne Bosne; nonje srednje Bosne; nonje istone Bosne i nonje
Hercegovine. Posavske nonje nisu posebno sistematizovane budui da su one skromno
zastupljene u Zbirci narodne nonje Bosne i Hercegovine.

Mladina nonja, kraj XIX veka

Nonja udate ene, Bosna i Hercegovina, druga polovina XIX veka
Muka nonja, druga polovina XIX veka

NARODNE NONJE HRVATSKE

Zbirka sadri predmete sa teritorije bive jugoslovenske republike Hrvatske (jadranska, dinarska
i panonska oblast) noene u XIX i XX veku.
Zbirku ine sledee kolekcije: kolekcije predmeta od platna (koulje, marame) kolekcije
predmeta od vune (gunjevi, haljine, pregae, arape pojasevi), kolekcije predmeta od kupovnih
tkanina (prsluci, koulje, pojasevi) kolekcije predmeta od koe i krzna (gunjevi, kousi, prsluci,
opanci).
Zbirka je devedesetih godina HH veka upotpunjena veoma znaajnim primercima srpskih nonji
iz krajeva sa kojih su Srbi prognani na kraju XX veka (podruje Srpske Krajine i Slavonije).

Muka nonja, Lika, Hrvatska, kraj XIX veka

enska nonja, Bukovica, Hrvatska, kraj XIX veka
enska nonja, Slavonija, Hrvatska, poetak XX veka
enska nonja, Banija, Hrvatska, poetak XX veka

NARODNE NONJE MAKEDONIJE

Sadri izuzetne primerke odevnih predmeta mukog i enskog tradicionalnog kostima koje
odlikuje puna stilska izraajnost sauvani arhaini elementi, ogromno bogatstvo formi i
najrazliitijih oblika. Ti odevni predmeti nainjeni su od platna i vunenog klana, ukraeni
vezom, aplikacijama ili utkanim ornamentima sa nizom vunenih ukrasa, resi, srma, gajtana i
irita, metala, manistri i prirodnog nakita, reju, sve ono to tradicionalnoj odei sa ovih prostora
daje tako prepoznatljiv monumentalan izgled.

Sveana enska nonja

iz Skopske Crne gore

NARODNE NONJE CRNE GORE

Sadri odevne predmete tradicionalnog mukog i enskog kostima koji po svojim stilskim
karakteristikama pripadaju, pre svega, dinarskom i manjim delom primorsko-jadranskom tipu.
Dinarskom tipu pripadaju: crnogorska suknena i sveana (svitna) narodna nonja i albanske
narodne nonje meu kojima se istie malisorska. Zbirka sadri izuzetno lepe i vrlo stare
primerke suknene i sveane odee, jeleke demadane, gunjeve, pojaseve, tkane i kone silave,
arape, opanke, koulje, korete i struke (karakteristian haljetak u vidu pravougaonog vunenog
ogrtaa sa resama ije poreklo treba traiti u starobalkanskom kulturnom sloju).
Sastavni deo, a istovremeno i ukrasni element, muke narodne nonje je i bogato ukraeno oruje
(pitolji, jatagani i puka deferdar ili arnautka). Poseban ukras sveane muke nonje su i jeleci
sa tokama, prvobitno noene kao zatita ratnika. U zbirci je sauvano nekoliko izvanrednih
primeraka.
ensku suknenu nonju ukraavao je i iroki koni pojas jakiar sa akicama, crvenim karneolima
elipsastog oblika.
Zbirka sadri i nekoliko izvanrednih primeraka albanske enske malisorske nonje haljinu
poznatu kao dubleta. Pretpostavlja se da se radi o veoma starim odevnim predmetima, moda
skitsko-sarmatskog porekla, zanimljivog kroja i ukrasa.
Primorsko-jadranskom tipu pripadaju: risanska, dobrotska, patrovska i spianska narodna
nonja.
U zbirci se uvaju vrlo lepi primerci muke risanske nonje.

Sveana muka nonja iz Crne Gore

Sveana enska nonja iz Crne Gore

Odea ukraena vezom nitima nainjenim od plemenitih metala, zlata i srebra-zlatovezom, bila
je, i jo uvek jeste, sastavni deo sveane nonje mnogih naroda. U tradicionalnoj kulturi Srba
zlatovez ima vievekovnu tradiciju. Poreklom s Orjenta, tokom srednjeg veka negovan je i
razvijan u vizantijskom stilu. Vrhunac je dosegaou crkvenom umetnikom vezu srednjevekovne
Srbije.
U narodnoj kulturi Srba panonsko kulturno geografskog prostora primio je obeleja evropskih
umetnikih stilova s vidnim uticajem iz Rusije.
U nonji Srpkinja bio je prihvaen kao nain ukraavanja sveane i ritualne nonje.
Zlatovezna oglavlja u enskoj nonji panonskih Srba u XIX i prvoj polovini XX veka prikazuje
jedan od najraskonijih predmeta srpske tradicionalne materijane kulture. Oglavlja, ubraaji,
marame i kape vezena zlatnim i srebrnim nitima, ukraena staklenim perlama u boji i lanim
biserom, bila su sastavni deo sveane nonje bogatih Srpkinja iz Vojvodine, Baranje, zapadne
Slavonije, june Maarske i rumunskog dela Banata. Noena su kao simbol etnikog identiteta
Srpkinja od Sentandreje do Zemuna i od Temivara do akova.

Srpske narodne nonje

Saznanja o svojstvima tradicionalne odee zasnovani su na prouavanjima materijala iz 19. i

prve polovine 20. veka. Raniji periodi, u pogledu odevanja seoskog stanovnitva u Srbiji, to je
sluaj sa veinom zemalja jugoistone Evrope, odnosno na Balkanskom poluostrvu, manje su
poznati zbog nedovoljno ouvanih materijalnih dokaza i drugih vrsta podataka. Meutim,
fragmentarna graa iz ponekih ranijih vekova (arheoloki nalazi, pisani i likovni izvori) i poznati
tokovi istorijskih, drutvenih i kulturnih zbivanja, donekle omoguuju osvetljavanje porekla
ponekih odevnih elemenata aktuelnih u 19. i 20. veku, a retko i rekonstrukciju pojedinih celina iz
prolih epoha.
U sagledavanju razvoja etnike odee i u tumaenju i sticanju sveobuhvatnih saznanja o
odlikama odevnih sadraja u 19. i prvoj polovini 20. veka, nezaobilazna su - uz temeljnu
staroslovensku, odnosno starosrpsku tradiciju - uvaavanja paleobalkanskog, zatim vizantijskog i
srpskog srednjovekovnog sloja, tursko-orijentalnog nanosa i strujanja iz evropskih zemalja, koja
pripadaju relativno novijem vremenu. Sa manjim ili veim udelom svi ti kulturni uticaji, ije je
utemeljenje i irenje bilo povezano sa istoriskim zbivanjima - koja su u nekim periodima
izazivala vee ili manje migracije stanovnitva - ugraivali su se i u odeu. Stoga se u njoj, osim
obeleja vremena u kome je stvarana i noena, nalaze i tragovi iz prolih vremena.
Na formiranje odevnih osobina, pored kulturno-istorijskih inilaca kroz vreme i prostor, znatno
su uticali priroda tla i klimatski uslovi koji su pruali odreene pogodnosti za razvoj jednog ili
vie naina privreivanja, iji su proizvodi inili osnov ivota i svih prateih elemenata. Kultura
planinaca i mahom stoara, zatim kultura ravniara i zemljoradnika, a u oblastima brdsko-

ravniarskog podneblja proimanje stoarske i ratarske kulture, uslovili su stvaranju specifinih

odevnih oblika. Sve to su na samosvojan nain transponovale generacije anonimnih stvaralaca,
iskazujui kreativnost, znanje i iskustvo u oblikovanju odevnih obrazaca primerenih uslovima
ivota i sredine. Prema ustaljenoj podeli rada u porodinim zajednicama, osim pojedinih odevnih
oblika i nakita koji su bili proizvod zanatlija, odeu su gotovo u potpunosti rukotvorile ene za
svoje ukuane. Njihov posao obuhvatao je radove oko gajenja i obrade tekstilnih sirovina,
bojenje, tkanje platnenih i vunenih tkanina, pletenje, krojenje, ivenje, ukraavanje vezom,
ipkom i drugim apliciranim ukrasima. Iskustvo, tradicija i umee prenosilo se sa stari.jih na
mlae, s kolena na koleno.
Analiza raznovrsne odee pokazuje odreene posebnosti u spajanju funkcionalnih, likovnih i
estetskih osobina na irim prostorima. Isti ili slian nain privreivanja, uslovljen geografskom
sredinom, zatim isti ili slian istorijski, drutveni i kulturni razvoj, uticali su na stvaranje srodnih
odevnih sadraja u okviru veih kulturno-geografskih zona, kao to su: centralnobalkanska,
dinarska i panonska. U svakoj zoni s obzirom na materijal za izradu i ukraavanje odee koji je
sredina pruala, zatim na krojne oblike, nain ukaraavanja, kao i na odevnu tradiciju i kulturne
slojeve, javljaju se mnoge varijante koje, s jedne strane, sadre osnovne odevne odlike tipa kome
pripadaju a, s druge strane, pokazuju vee ili manje podrune i lokalne razlike, kako kod
veinskog srpskog stanovnitva, tako i kod manjinskih etnikih zajednica. Vano je istai da
rasprostranjenje osnovnih tipova odee nije strogo ogranieno, nego da izmeu njih postoje
prelazni pojasevi u kojima se odlike dodirnih zona meusobno proimaju. Isto tako, kulturnogeografske zone prostiru se, osim u Srbiji, i u susednim zemljama balkanskog, panonskog,
dinarskog i mediteranskog prostora u kojima Srbe, koji ive u zajednici sa drugim narodima,
takoe odlikuje odea pomenutih tipolokih grupa.

Ve prvi pogled na raznovrsne seoske nonje otkriva odreene posebnosti u spajanju

funkcionalnih, likovnih i estetskih osobina odee na irim prostorima. Isti ili slian nain
privreivanja, uslovljen geografskom sredinom, zatim istorijski, drutveni i kulturni razvoj
uticali su na stvaranje odreenih odevnih sadraja u okviru veih kulturno-geografskih podruja,
kao to su dinarsko, primorsko, centralnobalkansko i panonsko. U svakom podruju s obzirom na
materijal za izradu i ukraavanje odee koji je sredina pruala, zatim na krojne oblike i nain
ukraavanja, kao i na odevnu tradiciju i kulturne slojeve, karakteristian je osnovni tip nonje,
koji se javlja u mnogim odevnim i ukrasnim varijantama.
Nonje dinarskog planinskog podruja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu
Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i
jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom podruju stoarstvo, odnosno
ovarstvo, bilo je osnovna grana privreivanja, kome je bio prilagoen itav nain ivljenja.

Narodne nonje bile su preteno izraene od vune. Posle tkanja vunena domaa tkanina noena
je u specijalne stupe, "valjavice", kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta doraena
tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smee boje, a u drugim predelima
bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odee od domaih vunenih
tkanina i sukna, u ijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne
odevne kulture, osnovu i enske i muke odee inila je konopljana ili lanena koulja u obliku
tunike s rukavima, obilno ukraena vunenim vezom.
U enskoj odei su preko dugake koulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregaa,
skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najraireniji je bio "zubun", "sadak"
ili "koret" - vrsta dugakog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukraeni vezom i aplikacijama ohe
u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate ene polagale maramu
presloenu na razne naine. U mukoj nonji karakteristine su uzane akire, a u nekim
regijama prostrani "pelengiri" sa irim nogavicama, veoma stari delovi nonje. Uz njih su noeni
prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunji, zubun, jeerma, demadan) i krai kaputi s
rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka
crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni al.
Ukrasi, bogato primenjeni na mukim, a osobito na enskim nonjama, odlikuju se izvanrednim
skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena
obojenost grae za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim
bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama ohe i drugih ukrasa, koji
prekrivaju gotovo sve vidljive povrine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlauju geometrijski i
geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene
dinarske odee znaajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je jo vie pojaava njenu
teku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muke "toke" za
grudi, sastavljene iz vie srebrnih ploa ili pucadi, esto pozlaenih. Bile su simbol junatva i uz
njih je noeno oruje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade irokog konog
pojasa.
Nonje primorskog jadranskog podruja u odnosu na veliku rasprostranjenost dinarskih nonji
zauzimaju znatno manji prostor. Usko priobalno podruje Crnogorskog primorja i
Bokokotorskog zaliva razvijalo se u mediteranskim privrednim i kulturnim uslovima,
odravajui stalne veze s planinskim zaleem. Stoga se u nonjama, pored mediteranskih tragova
i primesa graanske evropske odee, susreu i elementi dinarskih nonji planinskog zalea.
Za izradu odee koriena su domaa platna od lana, konoplje i pamuka, kao i vunene tkanine
poput sukna i rae. Osim domaih materijala, upotrebljavale su se, naroito za sveanu odeu, i
tkanine fabrike izrade, kao to su oha, velur, brokat, svila. Pored skupocenih tkanina, u vreme

razvijenog pomorstva, osobito tokom 18. i 19. veka, pomorci su lanovima svojih porodica
donosili razne dragocenosti i modne detalje - suncobrane, lepeze i dr. Osim veza u boji i
gajtanskih naivaka, esti su bili beli bez i ipka suptilne izrade. Zlatni i srebrni nakit, proizvod
uvenih zlatarskih radionica, upotpunjavao je finu jednostavnost primorskih nonji, u ijem je
vizuelnom izrazu osnovnih odevnih predmeta kolorit bio ostvaren u dve-tri osnovne boje,
ponekad i u viebojnoj kombinaciji.
U enskoj odei karakteristina je gornja haljina u vidu dugake suknje, sloene u nabore, za
koju je priivan prslui. Pojedine varijante razlikovale su se u vrsti i boji tkanine, a analogno
tome i u nazivu. Preko koulje sa ipkanim umecima i suknje - "sare", "rae", "kamiota",
opasivan je vuneni ili svileni pojas, a s prednje strane dodavana je pregaa. Od gornjih haljetaka
noeni su prsluci i kaputii. Glava je povezivana maramom, a ponegde se nosila i plitka kapa. I u
mukoj odei kapa je plieg oboda, od ohe je, spolja presvuena svilom. Ostali delovi nonje su
koulja s ukrasnim umecima, iroke nabrane gae, pojas, prsluk "jeerma" i kaput dugakih
rukava. Znaajan ukras ine aplikacije gajtana, a oko pojasa koni "emer" s pregradama, u koji
su zaticane po dve kubure ili ledenice, izraene u domaim pukarskim radionicama. U
primorskim oazama dinarskog ruha zapaa se prilagoavanje odevnih odlika planinskog zalea
pitomini primorskog podneblja.

Nonje centralnobalkanskog podruja, osim u junim i sredinjim delovima Srbije, s

komunikacijskim jezgrom Moravske doline, rasprostiru se i u kosovsko-metohijskoj oblasti i u

predelima Rake. Na ovom irokom prostoru smenjuju se nizijski i brdoviti predeli, a nonje
predstavljaju spoj zemljoradnikih i stoarskih elemenata, s ouvanim tragovima grke,
starobalkanske vizantijske, srpske srednjovekovne i tursko-orijentalne odevne kulture.
U mnotvu varijanata osnovnog odevnog tipa, s naroitom raznovrsnou u enskom odelu, kod
mukaraca su bili karakteristini sukneni beli a zatim i smei haljeci. Specifian ukras bile su
aplikacije od crnog ili od tamno-modrog vunenog gajtana. U enskim nonjama, s brojnim
osobinama izduene vizuelne forme, zapaa se izuzetno bogatstvo oblika, tkanina, veza,
aplikacija raznih ukrasa, kao i upotreba crvene boje u kombinaciji s drugim bojama, kao i
zlatnim i srebrnim nitima, doprinosila je velikoj ivopisnosti ovog tekstila. Osnovni deo odee
bila je koulja, pravo krojena, s veoma bogatim vezom na rukavima, grudima i uz donju ivicu.
Vez je raen vunenim, pamunim i srmenim koncem na kudeljnoj, lanenoj ili pamunoj osnovi.
Drugi karakteristian deo odee bila je vunena ili pamuna suknja otvorena celom duinom, koja
se od jednog do drugog kraja razlikovala po duini, ukrasu, koloritu i nazivu. Elegantne
kosovske jednobojne "boje" sa suptilnim vezom, kao i fina raznobojnost "futa", "boka" i
"zaprega" iz drugih krajeva, s prugastim i sitno geometrijskim arama dobijenim tkanjem, veoma
su skladno pristajale uz belinu izvezenih dugakih platnenih koulja. I svi drugi delovi, a
naroito "zubun" dugaak sukneni prsluk s izvezenim cvetovima, po likovnoj izraajnosti
predstavljaju izuzetne domete narodnog rukotvorenja. Ovim osobinama treba dodati i naroitu
opremu glave kod ena, s dodavanjem umetaka u kosu i pokrivanjem ornamentima i ponekim
krojnim osobinama, i u raznovrsnom nakitu - naunicama, ukonjacima, poelicama,
nagrudnjacima, prstenju, uoavaju se odblesci srpskog srednjovekovnog kostima i nakita.

Nonje panonskog podruja rasprostiru se u centralnim delovima Srbije, u Vojvodini,

Baranji, Slavoniji i bosanskoj Posavini, u ijoj je populaciji znatan udeo srpskog
stanovnitva. U junom graninom pojasu nonje se proimaju sa

centralnobalkanskim i dinarskim odevnim sadrajima, a u ostalom okviru izloene su

srednjoevropskim uticajima i stilovima, posebno baroku, i od kraja 19. veka
graanskoj modi zapadnog i srednjoevropskog pojasa. Posebno su znaajni
staroslovenski elementi, koji su se na jugoslovenskom prostoru najbolje ovde
ouvali.
Na panonskom, preteno nizijskom prostoru, sa sloenim kulturnim proimanjima,
plodnost tla, s obiljem itarica i drugih plodova, davala je ekonomsku sigurnost
stanovnitvu, to se odraavalo na sve oblasti ivota i to je u odevanju doprinelo
bujnoj raznovrsnosti i razigranosti oblika, ukrasa i boja. Bogato nabrana platnena
odea, koja se nosila leti i zimi, deluje lako i ivo. esti su vegetabilni motivi,
zlatovez, a boje su veinom svetle.
U enskim nonjama zastupljena je platnena dugaka nabrana jednodelna koulja,
na kojoj je ukras izveden u tkanju ili vezenjem u jednoj ili vie boja. Na slian nain
ukraena je i dvodelna koulja, s tim to se donji deo nosi u vie slojeva. Osim
platnenih, bile su uobiajene i vunene suknje, s krupnim i sitnim naborima. Preko
platnene odee opasivani su pojas i pregaa, a u nekim krajevima noene su dve prednja i zadnja pregaa. Osim obilne primene floralnih motiva, a u tkanju i
geometrijskih ornamenata, specifina su bila oglavlja - pekiri s podlokom, marame
presloene u kape, a kod nevesta i mlaih ena cvetne krune i zlatovezne kape.
Muku platnenu odeu sainjavaju "rubine" (koulja i gae) s panonskim nainom
oblaenja (koulja se, naime, obavezno nosila preko gaa). Kao i na enskim
kouljama, ukraavanje je bilo izrazito i na mukim. Meu raznim biljnim
ornamentima, posebno se isticao, kao simbol plodnosti, motiv itnog klasja izveden
u zlatovezu.

Zimi je enska i muka platnena odea dopunjavana suknenim i krznenim haljecima. Na suknu
bele, mrke i smee boje motivi su oblikovani priivanjem izrezanih komadia sukna i ohe u
boji, a na konim predmetima - aplikacijama koe na kou. Naiveni ukrasi u kombinaciji s
vezom ivih boja doprinosili su veoma ivopisnom izgledu prsluka, gunjeva, kabanica i kouha.
I pored svih raznovrsnosti odevnih sadraja u planinskim, primorskim, blago zatalasanim i
nizijskim prirodnim sredinama, sa specifinim uslovima narodnog ivota i kulture, u celini
posmatrano, sve te nonje odlikuju se jedinstvom opteg izraza i izgleda. To jedinstvo,
zasnovano na vekovnom narodnom iskustvu, tradiciji, potrebama i umeu, iskazuje se u
vizuelnoj harmoniji osnovnih konstruktivnih elemenata, koji ine skladnu celinu i uslovljavaju
raspored ornamentalnih kompozicija. Po likovnim svojstvima i nesumnjivo velikim estetskim
vrednostima, narodne nonje u Srba iz 19. i prvih decenija 20. veka doseu sami vrh
tradicionalnih umetnikih ostvarenja kolektivnog narodnog duha, ne samo svoje sredine nego i
mnogo ire.
Od kraja 19. veka, otkada tradicionalan nain odevanja ustupa mesto gradskom, evropskom

odelu, narodne nonje postale su kulturnoistorijska batinjena vrednost, s tim to su se u dnevnoj

upotrebi zadrale samo izuzetno, u ponekim zatvorenim sredinama ili u odreenim sveanim
prilikama.
NAKIT SRPSKIH NEVESTA

Obiaj noenja nakita kod Srba imao je u prolosti dvojaku ulogu: estetsku i simbolinu. Nakit je
korien kako da ulepa osobu koja ga nosi, tako i da ukae na njen poloaj, stale i religioznu
pripadnost. Simbolika nakita kod ena imala je naroito znaenje u periodu njene pripreme za
udaju, kada se znaajno menjao njen drutveni status.

Sklapanje braka predstavlja jedan od najvanijih momenata u ivotnom ciklusu svakog

pojedinca. Brana ceremonija kao obred prelaza iz jednog ivotnog perioda u drugi, za srpsku
enu u prolosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada ena ima status
udavae morala je o tome da "obavesti" zajednicu. Najreitiji i najoigledniji nain da stavi do
znanja da se njen devojaki ivot zavrava je putem naina ukraavanja. Udavaa se tada oblai
lepe od drugih mladih devojaka, kiti se cveem i nosi bogatiji nakit nego ostale ene. To traje do
veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u

prolosti nije bilo vremenski odreeno. Trajalo je do roenja deteta, pa i due.

Posebnost poloaja neveste naroito se izraava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi
sav nakit koji je nosila kao devojka, ali jo bogatiji i raskoniji. Koliina i vrednost nakita koji se
priprema za svadbu jasno govori o znaaju samog ina udaje i statusa neveste, kada svaka ena
moda najvie u ivotu blista od sree i zadovoljstva.
Najvaniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili
ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venanja, a zatim ga nosi u sveanim prilikama
za sve vreme trajanja statusa neveste. Roenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo
nakita i tim inom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadanje uloge. Time
zapoinje trea faza, kada nevesta stie poloaj udate ene, koji se u okviru zajednice najvie
ceni.
U 19. veku na irem podruju Balkana, gde ive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom
raznovrsnou oblika i naina ukraavanja.
Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je "smiljevac". Ovaj ukras, koji ima oblik kape
bio je obavezan deo nonje neveste u umadiji, Beogradskoj Posavini, Levu, Resavi, Temniu,
Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u uikom, aanskom, rudnikom i valjevskom
kraju. Zajedniko svim smiljevcima je da se prave od cvea i novca, a razlikovali su se samo po
obliku i veliini. Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cvea. Za ukraavanje
je korien bosiljak, kiica, majina duica, nana, rudaa i najvie smilje, po kome je ova
svojevsna kapa dobila ime. Svee nabrano cvee priivano je na osnovu kape, a zatim je ta
"cvetna bata" ukraavana perjem iz krila i repova petlova i urana, a kod bogatijih devojaka i
perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu
odvraaju zle poglede i tite nevestu od uroka.

Odmah po venanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile
velike vence, nainjene od kupovnog cvea iskiene raznim perjem. Druge godine, ili po roenju
prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema
vie smilja, ve drugog cvea, a posle tog perioda mlada udata ena poinje da nosi manje
dekorativno oglavlje pod nazivom "kona".
Obiaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su ene uvale kao dragocenost, ili su njime
ukraavale oglavlja koje su nosile kao udate ene.
U istonoj Srbiji su neveste osim smiljevca esto nosile oglavlje pod nazivom "trvelji sa
prevezom". Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave enske kose sa dodatkom
vune, ili tue kose.Te pletenice su se vezivale tako to se najpre spuste izmeu uha i obraza, a
zatim se vrate ispod uha i veu na potiljku. Trvelje su neveste ukraavele cveem, perlama,
ljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu
pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i sputao se do polovine lea.
Prevez je kien niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i laniima sa
privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zatite nevestu od
zlih uticaja.

Krajem 19. i poetkom 20. veka, pod uticajem graanske nonje, venana kapa postaje fes, ves
ili vesi. Fes je bio saiven od crvene oje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno
uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama,
duvak, koja je pokrivala lice, glavu i lea. Za privrivanje fesa koriene su igle sa razliitim
ukrasima, a imunije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaenu u obliku hrastovog lista pod
nazivom "elenka".
Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mavi, u vidu teke kape zvane "naniz", sa
svih strana iskiene srebrnim novcem. Ova kapa produavala se niz plea i preko grudi i bila
iskiena smiljem i ponekad ruom. Dan posle venanja mlade u Mavi su nosile oglavlja pod
nazivom "kona" i "obrada", bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke.
Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih ploica spojenih laniem u vidu
girlandi, a kuka od tri spojene ploice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlaile dve igle.
U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape "kofire" pravljene od kartona i obloene
vetakim cveem i trenjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakaeno paunovo perje sa
ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imunih vojvoanskih nevesta, bila je i kapa
zlatara ili zlaanka.Ove kape imale su izduen oblik sa dva para traka. Izraivane su od svile,
atlasa, satena ili brokata obino bele, ute ili plave boje. Cela povrina kape ukraena je
zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukraavala i staklenim kamenjem,
ljokicama i staklastim perlicama.
U nevestinski nakit za glavu spadale su i naunice, ili minue koje su bile razliitih oblika i
dekoracije. Minue su raene u tehnici filigrana i ukraene raznim vrstama poludragog

kamenja. Minue, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i
magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zatite onoga ko ih nosi.
Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani,
erdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su erdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i
srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i konu traku, pa i
srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veu paru, koja je
predstavljala lepo ukraeni privezak.
Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, to je bio jedan od
osnovnih kriterijuma u izboru branog partnera.
Veoma znaajan i dekorativan deo enskog nevestinskog nakita bile su razliite vrste pojaseva sa
kopama, paftama, koje su u 19. veku bile takoe obavezan deo narodne nonje. Veoma
popularne su badem kope, koje, kako sam naziv kae, imaju oblik badema. Ove i kope drugih
oblika, izraene su u tehnici filigrana i granulacije, a meu njima su poznate pirotske kope u
obliku ploe od srebra ukraene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odee inili
su i koni pojasevi ukraeni metalnim ploicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najee
ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao "okovanik".
Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali znaenje amuleta. Naroitu magijsku
snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju titio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta
trebalo da pogleda svog mladoenju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u
braku. U ceremoniji venanja mlada i njen suprunik stavljaju burmu jedan drugom na ruku,
koju potom nose celog ivota, kao simbol trajne, neraskidive veze.
Jelek

Jelek je deo narodne nonje koji je zastupljen u nekoliko zemalja Balkana kao odevni predmet
sve do kraja 40-ih dvadesetog veka kada se poinju nositi kostimi koji dolaze iz grada.
Na prostorima Srpske teritorije, jelek je imao veliku zastupljenost, jer je noen u svim oblastima,
poev od Vojvodine pa sve do juga, tj. Vranja, Kosova.
Kroj je bio autentian za svaku oblast i razlikovao se po arama, vezu, obliku, materijalu i
ostalim detaljima. Obino su se koristili materijala kao to su pli, sukno i oja, na koju bi se
dodavali razni vezovi, traice, ukrasi kako bi izgledali lepe, bogatije i zadrali svoju
autentinost.
Ukrasi koji su se kaili na jelek su se nazivali gajtani, a njihov broj na jeleku je pokazivao iz
koliko je bogate porodice momak ili devojka.
Jeleke nisu nosile samo ene i devojke ve i mukarci ali ukraene sa manje ukrasa i detalja.

Centralnobalkanska zona

Etnika odea centralnobalkanske zone u Srbiji rasprostire se u njenim istonim i junim

krajevima i u oblastima Kosova, Metohije i Rake. Na toj prostranoj teritoriji smenjuju se
nizijski, brdroviti i planinski predeli, a odea predstavlja spoj zemljoradnikih i stoarskih
odevnih elemenata, s ouvanim tragovima staroslovenske, starobalkanske, srpske
srednjovekovne kulture vizantijskog nanosa i trusko-orijentalne kulture. Karakterie je izduena
vizuelna forma odevnih celina, botatstvo suptilnih i raskonih ukrasa savrene izrade i fino
slaganje boja. U svim krajevima, pored zajednikih sadrajnih i likovnih svojstava, odea
pokazuje dosta podrunih i lokalnih razlika, koje se u nekim elementima iskazuju i prema
etnikoj pripadnosti.
Kao zajednika karakteristina odevna obeleja javljaju se, sve do prvih decenija 20. veka,
gotovo iste vrste materijala domae izrade - prevashodno konopljano, laneno i pamuno platno,
sukno (vunena valjana tkanina) bele i tamnosmee boje, vunene i pamune tkanine, esto sa
utkanim prugama i sitno sloenim geometrijskim ornamentima, kao i nepreraena i preraena
koa. Koriene su i neke tkanine fabrike izrade kao i proizvodi istonjakih svojstava.
U srpskom odevnom korpusu platneni i raznovrsni vuneni i sukneni haljeci, i pored velike
raznoobraznosti vizuelnog izgleda veinom sadre iste ili sline krojne odlike. U svim sredinama
u enskoj, kao i u mukoj odei, platnena koulja u obliku ravno krojene tunike sa rukavima,
osnovni je donji i gornji haljetak. Gotovo svuda enska dugaka koulja je iste irine, sa jednim
do dva klinasta proirenja po stranama, izuzev na Kosovu, Metohiji i u oblasti Rake (centri
srpske srednjovekovne dravnosti), gde se koulja razvila u iroku zvonoliku haljinu sa deset i
vie klinova. U tom razvijenom obliku, sa izrazito bogatim vezenim dekorom koji se susree i u
drugim krajevima i na drugim predmetima, kao i u slaganju ornamenata, vidljivi su odblesci
srednjovekovnog tekstila srpskih valstelinskih odora.
Vez savrene izrade, sa istananim smislom za povezivanje raznih oblika geometrijskog, kao i
stilizovanog biljnog ornamenta, smeten je na vidljivim delovima koulje - rukavima, prsima sa
okovratnikom i po ivici koulje. Navezeni motivi najee su slobodni, ali ih ima i sa ispunjenom
pozadinom. Za vezenje se koristila vunena prea, vrlo esto crvene boje u vie nijansi. U nekim
sredinama, crvena boja je samostalno zastupljena, u drugim oblastima ukomponovana sa drugim
bojama, ili sa srebnim i zlatnim nitima, uz dodavanje perlica, ljokica i kianki. Nasuprot ovom
preteno crvenom i srmenom ukrasu koji obilno prekriva grudi i rukave koulje, regionalno
rasprostranjenom mahom u junim oblastima, polihromni vez svetlih i tamnih tonova, diskretnije
primene, krasio je koulje u ostalim predelima.
Druga odevna karakteristika koja zanaajno tipoloki definie ensku odeu centralnobalkanske
zone je suknja, oblikovana od dve popreno sastavljene pole, nabrana i otvorena celom duinom.
Podjednako su je nosile devojke, neveste i udate ene. Javlja se u dve osnovne varijante. Boje,

zaprega (kratka enska suknja, otvorena celom duinom), koja pokriva samo bokove ili dopire
do kolena, ornamentaisana vezom ili preteno utkanim raznobojnim arama zastupljena je u
oblastima Kosova, Metohije i Rake. Druga, futa, vutara (znatno dua suknja), koja see skoro
do ruba enske koulje, otvorena celom duinom, prugaste ornamentike, bila je rasprostranjena u
veini drugih krajeva centralnobalkanske zone. Istovremeno, osoben izgled celokupnoj odei u
jugoistonoj Srbiji, davao je sukman, litak, manovil (neproseena haljina bez rukava), izraena
od vunene tkanine crne boje i u letnjoj varijanti od konopljanog platna sa bogatim vezenim
dekorom. Ovoj neproseenoj haljini, poznatoj i kod drugih slovenskih naroda, pripisuje se
staroslovensko poreklo.
Neizostavni delovi odee su tkani pojas i vunena pregaa, geometrijske ornamentike izvedene u
samom tkanju, ree vezenjem. Opasivala se samo s prednje strane, osim u nekim sredinama u
severoistonoj Srbiji, gde su Vlahinje nosile i zadnju pregau, po starovremenskoj tradiciji,
potkienu vunenim dugakim resama. Dvopregano opasivanje povrh koulje javlja se i u
albanskoj enskoj odei, u ijem optem vizuelnom izgledu preovlauju utkana geometrijska
ornamentika i kolorit tamnijih tonova.
Od gornjih delova odee koji su noeni leti, a pojedini samo zimi, veliko rasprostranjenje imali
su kratak jelek (prsluk), dui zubun (enska gornja haljina bez rukava, otvorena spreda), dugaka
suknena haljina sa rukavima i gunj (enski i muki haljetak dugih rukava, vrsta kaputa od sukna)
bele ili smee boje, duine do pojasa, svi optoeni gajtanima.
Meu navedenim vrstama gronjih delova odee, od kojih je svaki u lokalnim sredinama sadrao
izvesne likovne i ukrasne posebnosti, najlepe oblikovan bio je zubun, izraen od belog sukna,
dug do kolena, otvoren spreda. Uz geometrijske ornamente obilno su zastupljeni stilizovani
cvetni motivi izvedeni vezom, aplikacijama bojene tkanine, ponegde sa dodatkom kianki i resa.
I zubuni sa bogatim vezenim dekorom cvetnih motiva od crvene vunene pree kod kojih je
ukomponovano drvo ivota, kao i u drugim lokalitetima zubuni sa srodnim cvetnim oblicima od
crne i tamnosmee vunice sa krunim naivcima crvene tkanine, ili zubuni sa reljefnim vezom
suptilno sloenih geometrijskih ara izvedenih u raznim nijansama crvene boje, kao i zubuni sa
diskretnim polihromnim aplikacijama veza i tkanine - pokazuju visoke domete umetnikog
rukotvorstva zasnovanog na tradiciji srednjovekovnih vrednosti.
Jedna od upeatljivih odlika centralnobalkanskog prostora jeste oglavlje, prevashodno trvelji
(dve pletenice ispletene od vune) koje udate ene upliu sa kosom i savijaju pored uiju. U
nekim oblastima i prorodna kosa eljala se na slian nain. Na tako oeljanu kosu polagani su
pekiri i kape sa kraim ili duim prevesom niz lea. Devojke sa kosom oeljanom u jednu, dve
ili vie pletenica, nosile su malu crvenu kapu ili maramu. Kod nevesta se javljaju posebni oblici,
bogato iskieni cveem, nizovima perlica, srebrnog novca i drugim privescima, koji su, osim
ukrasne uloge imali i znaenje apotropeja. Pored nakita za kienje kose i pokrivala za glavu
(naunice, ukonjaci, poelice, dijademe) i u prazninoj odei raznih vrsta ogrlica, nagrudnjaka,
narukvica, prstenja, veliko rasprostranjenje imale su pafte (ukrasne vee ili manje kope za
enski pojas), srebrne ili pozlaene.
Za razliku od enske odee koja se iskazuje velikom raznolikou oblika i ukrasa, muka seoska
odea centralnobalkanske zone ujednaenijih je odlika. Osim platnene koulje i gaa noenih leti

u ravnijim predelima, tipinu odeu sainjavali su haljeci, zimi noeni u vie slojeva, koji su
tokom 19. veka bili od valjanog sukna bele boje. To e se u nekim krajevima istone Srbije kao i
kod Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji zadrati i do poetka 20. veka, to nije bio sluaj u
veini ostalih krajeva, gde je u drugoj polovini 19. veka sve vie kroieno sukno smee i crne
boje.
Osim koulje, slinih krojnih i ukrasnih obeleja kao na enskim kouljama, najire
rasprostranjenje imali su sukneni damadan (prsluk bez rukava, sa preklopljenim prednjicama) i
prsluci razliite duine, spreda otvoreni, a od zimskih haljetaka gunj sa rukavima, takoe
razliite duine i sa razliitim nazivima od jedne do druge sredine.
Uz tkani vuneni pojas preteno prugaste ornamentike, neizostavni deo suknene odee, ukraene
aplikacijama crnih vunenih gajtana, bile su akire (vrsta mukih pantalona) krojene sa plitkim
turom i uim nogavicama. U nauci se smatra da ovaj oblik suknenih pantalona, kao i gajtanski
ukrasi, imaju starobalkansko poreklo. Izvesnu primenu imali su i predmeti orijentalnog porekla:
akire sa naborima i dubljim turom, trabolos (areni svileni muki pojas), silav (muki koni
pojas sa pregradama).
Na odei za sveane prilike, izraenoj od domaeg sukna, ili od smeeg ajaka (sukno fabrike
izrade) i tamnomodre ohe fabrike izrade, najei nakit bio je ustek (muki nakit nanizan od
perlica ili zanatski oblikovan od srebra).
Za pokrivanje glave sluili su vunena crna kapa, ubara od jagnjeeg krzna, ulav, ulah (plitka
bela muka suknena kapa) i u ponekim sredinama fes (crvena muka kapa). Bilo je uobiajeno
obavijanje oko kape i glave pamunog pekira, a po zimi tkanog vunenog ala. Od kraja 19. veka
Srbi koriste ajkau (tofana vojnika kapa), koja se, kao i kee (muka bela suknena kapa) kod
Albanaca, u znaenju etnikog identiteta, odrava u upotrebi i u savremenom ivotu na poetku
21. veka.
I muku i ensku obuu karakteriu vunene pletene arape bogato ornamentisane i plitki opanci
kune i zanatske izrade.
Gotovo u svim sredinama znaajnu primenu imale su suknene kabanice sa rukavima i iroki
polukruni ogrtai sa kapuljaom, noeni preko sveg odela.

Nain odevanja Srba u prolosti

Meu tvorevinama tradicionalne kulture srpskog naroda, po ulozi u svakodnevnom ivotu i

znaenju etnikog identiteta, kao i po likovnim i estetskim vrednostima, jedno od najznaajnijih
mesta pripada narodnim nonjama.

etnja kroz Zbirku narodnih nonji u Etnografskom muzeju u Beogradu, omogiila nam je da
upoznamo ta je karakterisalo nain odevanja naih predaka tokom gotovo dva veka.
Srpske narodne nonje poznate su mahom na osnovu sauvanih odevnih celina iz 19. i prvih
desetina 20. veka. Odlikuju se velikom raznovrsnou oblika i ukrasa kako na enskim tako i na
mukim nonjama. Svaku oblast u Srbiji i prostorima izvan nje, gde je ivelo srpsko
stanovnitvo, karakterisala je posebna nonja. Po nainu odevanja prepoznavalo se ne samo
odakle je neko nego, naroito u meovitim etnikim sredinama, i kojoj etnikoj zajednici
pripada.
Narodne nonje su, tokom vremena, kao samosvojne tvorevine, sa mnogostrukim znaenjima u
ivotu naroda, bile izloene i razliitim uticajima. Stoga su u njima, osim obeleja vremena u
kome su rukotvorene i noene, sadrani i drugi odevni elementi iz proteklih vremena.
U velikoj raznovrsnosti delova odee, osim posebnih oblika nonji, koji se razlikuju od jedne do
druge seoske sredine, uoavaju se i izrazite razlike u odevanju izmeu gradskog i seoskog
stanovnitva.
Uticaj Turske
Graanska odea, na veem delu srpskog etnikog prostora, razvijala se pod tursko-orijentalnim
uticajem, a kasnije, u gradovima panonskog podneblja i pod prvenstvenim uticajem evropskog
naina odevanja.
Graanska nonja balkansko-orijentalnog stila, od skupocenih tkanina sa bogatim zlatnim i
srebrnim vezom, odlikovala se izuzetno kvalitetnom zanatskim izradom. Seoske nonje su, s
druge strane, sve do poetka 20. veka, kako u materijalima, tako i u nainu oblikovanja, bile
preteno proizvod domae kune i seoske radinosti. Rukotvorile su ih ene, s tim to su, poneke
delove radile i seoske zanatlije. Iskustvo i tradiciju izrade nonji prenosili su stariji na mlae, s
kolena na koleno.
Ve prvi pogled na raznovrsne seoske nonje otkriva odreene posebnosti u spajanju
funkcionalnih, likovnih i estetskih osobina odee na irim prostorima. Na stvaranje odreenih
odevnih sadraja u okviru veih kulturno-geografskih podruja, kao to su dinarsko, centralnobalkansko i panonsko, uticao je istorijski, drutveni i kulturni razvoj.
Za svako podruje karakteristian je osnovni tip nonje, koji se javlja u mnogim odevnim i
ukrasnim varijantama. Na razlike u osnovnom tipu nonje utiu vrste materijala za izradu i
ukraavanje odee odreenog kraja, krojevi, kao i krakteristina tradicija odevanja.
Nain privredjivanja i oblaenje

Nonje dinarskog planinskog podruja u koji spadaju i jugozapadni krajevi Srbije, umnogome su
zavisile od naina privreivanja. Stoarstvo, odnosno ovarstvo, bilo je glavna privredna grana
tih oblasti i njoj je bio prilagoen celokupan nain ivljenja. Narodne nonje u tom kraju
izraivane su preteno od vune. Nakon tkanja, domaa vunena tkanina noena je u vodenicevaljavice, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta doraena tkanina - sukno, u nekim
krajevima bila je prirodno bele i smee boje, a negde je bojena u crnu, tamnomodru, ili crvenu
boju. Pored mnogih delova odee od domaih vunenih tkanina i sukna, u ijoj se strogoj formi
naziru tragovi starobalkanske, ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu enske i muke
odee inila je koulja od konoplje ili lana u obliku tunike s rukavima, bogato ukraena vunenim
vezom.
U enskoj odei su, preko dugake koulje, bili tkani vuneni pojas i pregaa, skladno
komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najraireniji je bio "zubun - vrsta dugakog
prsluka i haljina s rukavima, ukraeni vezom i aplikacijama od ohe u boji. Glavu devojke
krasila je crvena kapa, preko koje su udate ene polagale maramu presloenu na razne naine.
U mukoj nonji karakteristine su uzane akire, a u nekim regijama prostrani "pelengiri" sa
irim nogavicama, koji su predstavljali veoma stare delove nonje. Uz njih su noeni prsluci sa
ravnim i preklopljenim polama, koji su se zvali gunji, zubun, jeerma ili demadan i krai
kaputi sa rukavima, poznat kao gunj, gunja, koporan ili aljina.
akire, tipa pelengira ili alvara od neuvaljanog sukna, irokog tura i irokih kraih nogavica,
do ispod kolena, kakve su noene na prostoru Starog Vlaha u Srbiji, bile su poznate i u drugim
dinarskim oblastima.
Pelengiri su se nosili najvie u kombinaciji sa strukom, nekom vrstom crvenog ogrtaa, tipa
kabanice. Obavezan je bio i raznobojni tkani pojas- tkanica.
Uzane akire tipa benevreka, od belog sukna, sa uskim i pri dnu razrezanim nogavicama, sa
manjim i dosta plitkim turom i izrezima na gornjem prednjem delu, bile su rasprostranjene na
itavom Balkanskom poluostrvu, a najzastupljenije su u istonoj Srbiji i Vojvodini.
iroke akire turae ili poturlije su novijeg porekla u naim nonjama i pripadaju turskoorijentalnoj vrsti odee. ivene su od plave i crne ohe, bogato ukraene gajtanima, a nosili su ih
uglavnom u gradovima. Vremenom su postali i deo nonje bogatijih ljudi na selu.
Bogati ukrasi na mukim, a posebno na enskim nonjama, odlikuju se izvanrednim skladom
ornamenata i kolorita. Skladnost nijansi i boja postignuta je tradicionalnim postupkom bojenja
prirodnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i aplikacijama od ohe i drugih
ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive povrine haljetaka, kao i u tkanju, preovlauju
geometrijski i biljni motivi.
Estetskom izgledu vunene odee, dinarskog tipa, doprinosio je i raznovrstan srebrni nakit, koji je

jo vie pojaavao njenu teku i monumentalnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su
muke "toke" za grudi, sastavljene iz vie srebrnih ploa ili pucadi, esto pozlaenih. One su bile
simbol junatva i uz njih je noeno oruje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade
irokog konog pojasa.
Spoj vie elemenata
Nonje centralno-balkanskog podruja, osim u junim i sredinjim delovima Srbije, rasprostiru
se u kosovsko-metohijskoj oblasti i u predelima Rake. Na ovom irokom prostoru smenjuju se
nizijski i brdoviti predeli, a nonje predstavljaju spoj zemljoradnikih i stoarskih elemenata, sa
ouvanim tragovima grke, starobalkanske, vizantijske, srpske srednjovekovne i turskoorijentalne odevne kulture.
Osnovni deo odee noene u centralno- balkanskom podruju bila je koulja, pravo krojena, sa
veoma bogatim vezom na rukavima, grudima i uz donju ivicu. Vez je izveden vunenim,
pamunim i srmenim koncem na kudeljnoj, lanenoj ili pamunoj osnovi.
Drugi karakteristian deo odee bila je vunena ili pamuna suknja otvorena celom duinom, koja
se u razliitim krajevima, razlikovala po duini, ukrasu, koloritu i nazivu. Takve elegantne
jednobojne suknje sa suptilnim vezom, koje su na Kosovu zvali "boje", a drugim krajevima
Srbije "futa", "boka" i "zaprega", veoma su skladno pristajale uz belinu izvezenih dugakih
platnenih koulja. Ostali delovi odee, naroito dugaak sukneni prsluk sa izvezenim cvetovima zubun, takoe, po likovnoj izraajnosti, predstavljaju izuzetne domete narodnog rukotvorenja.
Specifian ukras bile su aplikacije od crnog ili tamno-modrog vunenog gajtana. U enskim
nonjama, koje su imale izduene forme, zapaa se izuzetno bogatstvo oblika, tkanina, veza i
aplikacija. esta upotreba crvene boje, u kombinaciji sa drugim bojama i zlatnim i srebrnim
nitima, doprinosila je jo veoj ivopisnosti ovih tkanina.
enska nonja podrazumevala je i ukras za glavu sa dodavanjem umetaka u kosu, u vidu
ornamenata i posebno iskrojenih traka od tkanine i raznovrsni nakit u vidu naunica, ukosnica,
poelica, nagrudnjaka, prstenja na kojima se mogu uoiti odblesci srpskog srednjovekovnog
naina ukraavanja.
Narodne nonje panonskog tipa bile su rasprostiranjene u centralnim delovima Srbije, u
Vojvodini, Baranji, Slavoniji i bosanskoj Posavini, gde je ivelo veinsko srpsko stanovnitvo. U
junom, graninom pojasu tog podruja, nonje su proete uticajima centralno-balkanskog
naina odevanja, dok severna podruja pokazuju uticaje srednjoevropskih stilova, posebno
baroka. Znaajan udeo u osmiljavanju odee panonskog podruja imala je zapadno-evropska i
srednjo-evropska graanska moda 19. veka.

Nonja panonskog podruja sastojala se od bogato nabranih platnenih odevnih predmeta, koji su
noeni i leti i zimi. Takva odea se odlikovala lakoom i lepravou, bojena je uglavnom u svetle
boje i ukraavana najee vegetabilnim motivima i zlatovezom.
Osnovu enske nonje inila je platnena dugaka nabrana jednodelna koulja, na kojoj je ukras
izveden u tkanju ili vezom u jednoj ili vie boja. Osim platnenih, glavni deo enske nonje inile
su i vunene suknje sa krupnim i sitnim naborima. Preko odee od platna opasivani su pojas i
pregaa, a u nekim krajevima noene su dve pregaa - prednja i zadnja.
Narodna nonja ena podrazumevala je i noenje ukrasa za glavu u vidu marame presloene u
kapu, a neveste i mlae ene stavljale su cvetne krune i kape ukraene zlatovezom.
Muku platnenu odeu ine koulja koja se nosila preko irokih gaa. Koulje su bogato
ukraavane raznim biljnim ornamentima, posebno motivom itnog klasja u zlatovezu, koji je
predstavljao simbol plodnosti.
Zimi je enska i muka platnena odea u panonskoj oblasti dopunjavana suknenim i krznenim
haljetcima. Zimska odea od sukna bele, mrke i smee boje ukraavana je priivanjem izrezanih
komadia sukna i ohe, a na konim predmetima stajale su aplikacije od koe. Naiveni ukrasi u
kombinaciji sa vezom, ivih boja, doprinosili su veoma ivopisnom izgledu prsluka, gunjeva,
kabanica i kouha.
Srpka opanci su, uz ivopisnu narodnu nonju, bili veoma karaketistina vrsta obue koju su
nosili nai preci. Najrasprostranjeniji su bili presni opanci od neutavljene koe, koji su veoma
dugo korieni. Od polovine 19. veka u Srbiji zapoinje izrada tzv. crvenih opanaka-crvenjaka,
po ugledu na bosansku izradu opanaka od tavljene crvene koe. Ovi opanci su najpre izraivani
u Uicu, u to vreme poznatom trgovaom centru, a zatim su se proirili u oblast aka, Valjeva,
Gornjeg Milanovca, apca i Beograda. Poznata vrsta opanaka u Srbiji bili su tzv. abaki
iljkani.
Pored svih raznovrsnosti odevnih sadraja u planinskim, blago zatalasanim i nizijskim prirodnim
sredinama, sa specifinim uslovima narodnog ivota i kulture, u celini posmatrano, sve nonje
koje su nosili nai preci odlikuju jedinstvom opteg izraza i izgleda. To jedinstvo, zasnovano na
vekovnom narodnom iskustvu, tradiciji, potrebama i umeu, iskazuje se u vizuelnoj harmoniji
osnovnih konstruktivnih elemenata, koji sa ornamentalnom kompozicijom ine skladnu celinu.
Po likovnim svojstvima i nesumnjivo velikim estetskim vrednostima, narodne nonje kod Srba iz
19. i prvih decenija 20. veka doseu sam vrh tradicionalnih umetnikih ostvarenja kolektivnog
narodnog duha, ne samo svoje sredine, nego i mnogo ire.
SRPSKI OPANCI - UKRAS NARODNE NONJE

Narodna nonja Srba je veoma lepa i raznolika. Odevni predmeti koji je ine, bilo da su
namenjeni enama ili mukarcima, sastoje se od razliitih detalja i ukrasa. Izgled narodne nonje
zavisi iz kog kraja Srbije potie, ali i od uticaja drugih kultura u neposrednoj blizini. Sastavni
deo narodnog odevanja ini specifina obua ili opanci, koji su lepo usklaeni sa ukupnim
izgledom nonje. Izrada opanaka bila je u prolosti veoma vana delatnost u Srbiji, a opanari su
imali svoje zanatske radnje u gotovo svakom veem mestu.

Opanci su veoma stara vrsta obue, koja se nosila jo u periodu pre nove ere. U srednjem veku
Sloveni su nosili opanke pletene od like i koe, zvane lapti, koje su sami pravili. Kasnije su na
"lapte" od like, stavljali male drvene daice, da bi due trajale. Od 15. i 16. veka, pa sve do
danas, za izradu opanaka koristila se telea, govea ili svinjska koa. Ta koa je uglavnom bila
neutavljena, to je uticalo na pojavu razliitih gljivinih oboljenja u Srbiji, koja su esto
prerastala u pandemiju. Zato je krajem 19. veka, na predlog Saniteskog saveza Srbije, naloeno
da se neutavljeni opanci izbace iz upotrebe.
To je bio jedan od glavnih razloga to su opanci poeli da se izrauju od koe koja se tavila u
prirodnom rastvoru vode i specijalnih vrsta iarki. Ceo proces pripreme koe i izrada opanaka

odvijala se u opanarskim zanatskim radionicama, koje su bile popularne sve do polovine 20.
veka.
U zbirci Etnografskog muzeja uva se nekoliko vrsta opanaka koji su se pravili od drugih
materijala, a veoma neobini modeli su od kovanih tankih metalnih ploa koje su dekorisane.
Opanci su pravljeni i od jednog komada drveta, a od tridesetih godina prolog veka poela je
upotreba opanaka od gume.

Dananji oblik konih opanaka formiran je poetkom 20. veka. Pravili su se pomou kalupa, koji
su se razlikovali samo po broju, odnosno da li su muki, enski ili deiji opanci. Zanimljivo je da
se nisu razlikovali desni i levi opanak, ve je raen samo jedan oblik u broju od 19 do 47.
Za izradu opanaka potrebna je velika koliina koe, posebno za gornji deo, koji je sastavljen od
sitnih kaiia. To je ujedno najlepi i najdekorativniji detalj na srpskim opancima, koji je potpuno
autohton. Ukras na opancima radio se ranije od psee koe, koja je veoma mekana i pogodna za
izradu detalja u vidu tankih kaiia. Danas se za to koristi koa od koze. Upravo se na izradi tog
ukrasa na opancima ogledala umenost majstora, a da bi se to postiglo bile se potrebne godine
uenja i rada. Nekada su opanci na gornjem delu imali 12 do 18 kukica, kroz koje su se provlaili

tanki kaievi. Opanari koji danas izrauju opanke smatraju takvu vrstu opanaka pravim remekdelom.

Izgled opanaka zavisio je iz kog kraja Srbije potiu. Najpoznatiji su "abaki" i "umadijski"
opanci sa vrhom, koji moe imati razliit oblik i veliinu. Izgled vrha, kljuna ili iljkana, kako se
naziva u razliitim delovima Srbije, bio je tako karakteristian, da se ve na prvi pogled moglo
znati da li su opanci pravljeni u Uicu, Kraljevu, apcu, Negotinu ili Niu. Kljun na opancima iz
Uica imao je oblik frule, umadinci su voleli opanke sa malo spljotenim kljunom, dok je ukras
na opancima u junoj Srbiji bio savijeniji i u pic.
Kljun moe da se formira i na licu mesta, kae opanar Zlatko Radojkovi iz Smedereva, jedan
od retkih u Srbiji, koji se izrauje opanke na tradicionalan nain. Dovoljno je da se vrh opanka
dri jedan minuta potopljn u vodi, dok koa ne omeka, da bi se potom oblikovao kljun po elji
muterije, objasnio je opanar Zlatko.
Opanci su se razlikovali i po tome da li su namenjeni svakodnevnom obuvanju, ili su noeni u
posebnim sveanim prilikama. Svakodnevni opanci bili su jednostavni i bez naroitih ukrasa.
Zvali su se jo i "onovski" opanci, zbog debelog sloja koe kojim se pojaavao donji deo, da bi
se spreilo kvaenje nogu i brzo propadanje obue. onovski opanci su zbog toga bili teki i do

jedan kilogram, to nije bilo nimalo lako za noenje.

S druge strane, opanci od fine koe, bogato i lepo ukraeni, obuvali su se u sveanim prilikama i
tada je njihov izgled, zajedno zajedno sa ukrasom na vunenim arapama imao pravo prestino
obeleje.