ВИСОКА ТЕХНИЧКА ШКОЛА СРУКОВНИХ СТУДИЈА У

ЗРЕЊАНИНУ

Студијски програм: Текстилна конфекција и дизајн

Наставни предмет: Стручна пракса 2

ИСТОРИЈА РУЧНОГ ТКАЊА

ПРОФЕСОР: СТУДЕНТ, бр.индекса:

Др Јелена Квачевић Кристина Ивковић, TK 13/13

У Зрењанину, 2019. год

 Садржај

Увод.....................................................................................................................2

1. Појам и основни принципи ткања....................................................................3

1.1. Појам ручног ткања......................................................................................4
2. Историја ткања...................................................................................................5
2.1. Ткање у старом Египту...............................................................................5
2.2. Ткање на америчком континенту................................................................6
2.3. Ткање у Азији...............................................................................................9
2.4. Ткање у средњовековној Европи..............................................................11
2.5. Индустријска револуција...........................................................................13

Закључак.................................................................................................................14

Литература..............................................................................................................15

1
 Увод

Ткање је један од најстаријих људских заната настао из потребе да се човек

заштити од хладноће, па је због тога oд давнина присутан на многим просторима.
Некада је свака домаћинска кућа имала разбој и многе жене су знале да ткају. Свака
тканина носила је у себи и обележја краја у коме је настала како мотивима, тако и бојама.
Техника ткања с временом се мењала и развијала, али принципрада је остао
непромењен.
У овом раду ћу се бавити историјом ручног ткања, од старог Египта преко
индустријске револуције, па до данашњих дана.

2
 1. Појам и основни принципи ткања

Ткање је технолошки процес израде тканина узајамним преплитањем (под правим

углом) од најмање два система нити. Један систем нити иде уздуж тканине и назива се
основа, а други по ширини тканине и назива се потка. Разноврсним укрштањем ова два
система настају тканине различитих особина, изгледа, структура и величина.
Ткање се ради на разбоју који је једна од најпростијих справа која је икада
конструисана. На истом принципу на коме се радило старим ручним разбојем, раде и
велике ткачке машине које производе хиљаде метара материјала.

Слика 1. Платно преплетај

Техника ткања с временом се мењала и развијала, али је у основи принцип рада

такозваних листовних разбоја остао исти. Одређени број нити пређе основе намотан је на
ваљак (вратило основе), са којег се нити доводе у хоризонтални положај, па се затим у
складу са узорком провлаче кроз рупице најмање два жичана оквира – листа (увођење
основе). Тако се за израду тканине у преплетају платно на разбоју са два листа, свака
непарна нит наизменично уводи у први лист, асвака парна у други. Таквим преплитањем
се уз истовремено спуштање једног и подизање другог листа, по целој ширини основе
формира зев (тунел). За разлику од тог, на једноставном хоризонталном разбоју се то
изводи наизменичним притиском леве и десне ноге на педалу, док се на модерним
индустријским разбојима подизање и спуштање листова изводи јак брзо аутоматским

3
склоповима, иако се користи већи број листова. У зев се по читавој ширини уноси нит
потке намотанан на чунак. Променом положаја листова, поткина нит се повезује
основиним нитима и ствара се нови зев. Пре преплетањанове поткине нити, исткана потка
се брдом (гребеном) распореди како би се добила равномерна густина ткнине.
Већина тканих производа је направљена са једном од три основна ткања: платно
реплетајем (равним ткањем), сатенским или кепером.

1.1. Појам ручног ткања

Процес стварања тканине на разбоју обухвата низ континуираних радњи као што
су: формирање зева (подизање и спуштање рамова), провлачење потке кроз отворен зев,
постепено затварање зева, прибијање потке брдом уз линију створене тканине,
намотавање новоствореног дела тканине на робни ваљак (вратило) и одмотавање основе са
основиног ваљка за онолико колико је утрошено током процеса ткања.
Описани процес се континуирано понавља и у суштини је једнак код ручног и
машинског ткања. Разлике постоје у брзини, аутоматизацији процеса, техници и начину
преплетања потке као и у структури дезена.
Најважније за процес ткања је да се основине жице држе под напетошћу, тензијом,
тако да леже у реду у једној равни. Основни аспекти ручног ткања остали су непромењени
до данашњих дана.

Слика 2. Најпростији начин ручног ткања

4
 2. Историја ткања

Људи су најпре почели да користе животињску кожу да би се загрејали, а пре око

10.000 година пронашли су начин како да памук, вуну, лан и конопљу упреду у танке
нити, па су почели да праве прву одећу. Најстарије тканине пронађене су у Египту и
потичу из периода неолита пре 5000 година.
Најједноставнија и најраширенија стара техника ткања била је на вертикалним
ручним разбојима, звана клечање. Измеђунити основе разапете на оквир, потка се
преплетала прстима, уз помоћ дрвенг шиљка или игле, те набијала дрвеним чешљем.
Постоје различите претпоставке о томе када је човек почео да се бави ткањем.
Већина народних предања широм света настанак ткања везује за човеково посматрање
природе и уочавање могућности преплитања грана дрвета или лишћа бамбуса. Осим тога,
легенде многих култура проналазак технике ткања повезују са почетком сопствене
историје. Асирци ту част указују краљици Семирамиди, Египћани богињи Изис, која се
представља са чунком у руци или на глави, Стари Грци богињи Атини, а
Римљани Минерви.

2.1.Ткање у старом Египту

Због сувих услова у гробницама у Египту је опстало хиљаде комада древног

текстила.
Који су били процеси и методи израде текстила у фараонском Египту (3600 пне.)
можемо сазнати из узорака тканина које су пронађене, али и из приказа на зидовима
гробница различитих фаза производње текстила од сетве ланеног семена до ткања
материјала. Једном када су влакна уклоњена из биљке, она су била центрифугирана, а
затим исткана. Предење је имало три различите фазе: извлачење влакана, увијање влакана
и намотавање конца/нити.
Након што су се ланена влакна упрела у нити или пређу, била су спремна да буду
уткана у тканину.

5
 У старом Египту распон облика или узорака тканина, чини се, био је ограничен на
типове ткања који се зову таби, корпа, таисерија и варп шара.

Слика 3. Ткање у старом Египту

Најчешће исткана тканина из старог Египта је једноставна, балансирана таби ткана,

са једнаким бројем основиних и поткиних нити.

2.2.Ткање на америчком континенту

Аутохтони народи Америке ткали су текстил од памука у тропској и субтропској

Америци, а у јужноамеричким Андама су користили вуну, првенствено припитомљених
лама и алпака (око 4.000 године пне.). Сматра се да су амерички ткалци заслужни, да су
самостално измислили скоро сваку не-механизовану технику ткања која је данас позната.
У царству Инка, Анди, жене су углавном ткале и користиле ткалачке траке да би
направиле мале комаде тканине на вертикалним оквирима, а за веће комаде биле су
постављале и велике оквире. Андско текстилно ткање било је практичне, симболичке,
религиозне и церемонијалне важности и коришћено као валута, данак и као детерминанта
друштвене класе и ранга. Шпански колонисти шеснаестог века били су импресионирани и

6
квалитетом и количином текстила произведених у царству Инка. Неке од тих техника и
дизајна се још увек користе у 21. веку.
Најстарије познато ткање у Северној Америци долази из археолошког налазишта
Виндовер на Флориди. Од 4900 до 6500 год. и направљено је од биљних влакана. Ловци-
сакупљачи Виндовер-а произвели су "фино обрађене" преплетене и обичне тканине.

Ткање у америчким колнијама (1500-1800)

Колонијална Америка се у великој мери ослањала на Велику Британију за

производе свих врста. Британска политика је била да подстакне производњу сировина у
колонијама. Закон о вуни 1699. ограничио је извоз колонијалне вуне. Као резултат тога,
многи људи су ткали тканину од локално произведених влакана. Колонисти су користили
и вуну, памук и лан (ланено платно) за ткање, иако се конопља могла претворити у
употребљиво платно и тешку тканину. Сваке године би могли да добију једну биљку
памука; све до проналаска памучног џинса, био је то радно интензиван процес раздвајања
семена од влакана.
Једноставно ткање је било распрострањеније, јер је за израду сложенијих плетива
била потребна додатна вештина и време. Понекад су дизајни били уткани у тканину, али
већина их је додавана након ткања користећи дрвене блокове или вез.

Ткање на југозападу Америке – Индијанска племена

Текстилно ткање, са памуком обојеним пигментима као предивом, било је

доминантан занат међу пред-контактним племенима америчког југозапада, укључујући
разне народе, Зуни и Уте племена. Први Шпанци који су посетили регију писали су о томе
како су видели Навахо племе. Увођењем Навахо-ћуро оваца, добијени вунени производи
постали су добро познати. До 18. века, Навахо народ је почео да увози предиво са својом
омиљеном бојом, црвеном. Користећи усправан разбој, Навахос је ткао ћебад/пекриваче,
одећу, а затим тепихе након 1880-их за трговину. Они су трговали комерцијалном вуном
увезеном из Пенсилваније. Под утицајем европских-америчких досељеника на трговачке
позиције, Навахос народ је створио нове и различите стилове, укључујући "Два сива брда"
(претежно црно-беле, са традиционалним узорцима), "Тец Нос Пос" (шарени, са веома

7
обимним узорцима), "Ганадо" (основао је Дон Лорензо Хубел), црвени узорци црне и беле,
"Kристал" (основао ЈБ Мур), оријентални и персијски стилови (скоро увек са природним
бојама), "Виде Руинс", "Цхинле", геометријски обрасци са тракама, "Клагетох", узорци
дијамантских типова, "Ред Меса" и дијамантски узорци. Многи од ових узорака показују
четвороструку симетрију, за коју се сматра да утеловљује традиционалне идеје о
хармонији.

Слика 6. Традиционално ткање Навахо ћилима

8
 2.3.Ткање у Азији

Ткање свиле из чаура свилене бубе познато је у Кини још од око 3500. године пре
нове ере. Свила која је била ткана и обојена, показујући добро развијен занат, пронађена је
у кинеској гробници из 2700. године пре Христа.
Ткање свиле у Кини је био компликован процес. Мушкарци и жене, обично из исте
породице, имали су своју улогу у процесу ткања. Жене су често биле ткаље, јер је то био
начин на који су могле допринети приходу домаћинства док су боравиле код куће. Жене
би обично у кући ткале једноставнији дизајн, док би мушкарци били задужени за ткање
сложенијих одевних предмета. Процес ткања наглашавао је идеју да мушкарци и жене
треба да раде заједно, а не да су жене подређене мушкарцима. Ткање је постало саставни
део друштвеног идентитета кинеских жена. Неколико ритуала и митова било је повезано
са промоцијом ткања свиле, посебно као симбол женске моћи. Ткање је допринело
равнотежи између економских доприноса мушкараца и жена и доносило је многе
економске користи.
Ткалци су обично припадали сељачкој класи. Ткање свиле је постао
специјализовани посао који је захтевао специфичну технологију и опрему која је била
израђена у самим домаћинствима. Иако је већина свиленог ткања обављана у дому и
породици, постојале су и специјализоване радионице које су ангажовале и искусне
свилене ткалце. Ове радионице водиле су рачуна о процесу ткања, мада је подизање
свилене бубе и намотавање свиле остајао као рад за сељачке породице. Свила која је била
уткана у радионицама, а не у домовима, била је квалитетнија, јер је радионица могла
приуштити да запосли најбоље ткалце. Ти су ткалци обично били мушкарци који су знали
радити на сложенијим ткалачким справама, као што је дрвени разбој. То је створило
конкурентно тржиште свилених ткаља.
Квалитет и лакоћа процеса ткања зависили су од свиле коју су производили
свилене бубе.
Након намотавања свиле, свила би била обојена пре почетка процеса ткања. Било је
много различитих разбоја и алата за ткање. За висококвалитетне и замршене дизајне
коришћен је дрвени ткалачки разбој или разбојни узорак. Овај разбој би захтевао два или

9
три ткалца и обично су радили мушкарци. Било је и других мањих ткалачких справа за
чије управљање је била довољна само једна жена.

Слика 4. Кина, ткаља, 1890.

Серикултура и ткање свиле проширили су се у Кореју до 200. године пре нове ере,
у Кхотан за 50 година НЕ, ау Јапан за око 300 НЕ.
Разбој је можда настао у Индији иако многи тврде да је пронађен у Кини, не
постоје јасне индиције о томе. До средњег века такви су се уређаји појавали и у Персији,
Судану, Египту, па чак и на Арапском полуострву. У 700. години, хоризонтални и
вертикални разбоји могли су се наћи у многим деловима Азије, Африке и Европе. У
Африци, богати у били обучени у памук, док су сиромашнији носили вуну. До 12. века
дошао је у Европу или из Византије или из Маварске Шпаније, где је механизам био
подигнут изнад тла на значајнијем оквиру.
На Филипинима постоје бројне предколонијалне традиције ткања међу различитим
етничким групама. Користили су се различита биљна влакна, углавном абаку или банана,
али и дрво памука, бури палме (локално познато као бунтал) и друге палме, разне траве
(као што су амумутинг и тиког), и кора. Најстарији доказ традиције ткања су камени
неолитни алати који се користе за припремање нити од коре, пронађене на археолошким

10
налазиштима у пећини Сагунг на јужном Палавану и у пећини Арку у Пенабланци,
Цагаиан. Потоњи је датиран око 1255–605.

2.4.Ткање у средњевековној Европи

Преовладавајућа влакна у средњовековној Европи су била вуне, а за ниже класе

следило је платно и коприва. Памук је уведен на Сицилију и Шпанију тек у 9. Веку, када
су Сицилију заробили Нормани, однели су технологију у северну Италију, а затим у
остатак Европе. Производња свилене тканине је поново уведена крајем овог периода, а
софистицираније технике ткања свиле примењене су на друге материјале.
Ткалац је радио код куће и продавао своју тканину на сајмовима. Фабрички ткани
разбоји били су уобичајени у Европи пре увођења хоризонталних разбоја у 10. и 11. веку.
Ткање је постало градски занат и регулисало трговину, занатлије су почеле да оснивају
удружења. У почетку су то били трговачка удружења, али су се касније развили у одвојене
трговачке еснафе (удружења) за сваку вештину посебно. Трговцу тканине који је био члан
ткалачког савеза града било је дозвољено да продаје тканину; он је деловао као посредник
између трговаца и купца. Трговачки еснафи су контролисали квалитет и вршили обуке
који су биле потребне пре него што занатлија може да се назове ткалицом.
До 13. века дошло је до организационих промена. Трговац тканином је купио вуну
и дао је ткалцу, који је продао свој производ трговцу. Трговац је контролисао стопе цена и
економски доминирао у индустрији тканина. Просперитет трговаца одражава се у
„вунастим“ градовима источне Енглеске (Норвицх, Бури Ст Едмундс и Лавенхам су добри
примери). Вуна је била политичко питање. Отприлике у то време, вретено је замењено
великим точком и убрзо након тога и ротирајућим точком. Ткалачки механизам је остао
исти, али са повећаним волуменом пређе могао је да ради непрекидно.
У 14. веку је дошло до значајне промене у становништву. 13. век је био период
релативног мира; Европа је постала пренасељена. Лоше време довело је до низа лоших
жетви и глади. Било је великих губитака живота у Стогодишњем рату. Онда је 1346.
године Европа погођена Црном смрћу, а становништво је смањено на пола. Обрадиво
земљиште је било запуштено, а радници више нису могли да се нађу. Цене земљишта су

11
пале, а земљиште је продато и остављено за пашу оваца. Трговци из Фиренце и Бругга
купили су вуну, а онда су земљопоседници који су поседовали овце почели да ткају вуну
изван надлежности града и трговачких еснафа. Ткалци су почели да раде у својим
домовима, а производња је пресељена у наменски изграђене зграде. Радно време и
количина посла су регулисани.

Слика 5. Ткалац, Нирнберг, 1425.

Миграција ткалаца Хугенота, калвиниста који су бежали од религијског прогона у

континенталној Европи, у Британију око 1685. године изазвали су енглеске ткалце памука,
вуненог и вуненог платна, који су касније научили врхунске технике Хугенота.

12
 2.5.Индустријска револуција

Пре индустријске револуције, ткање је било ручно, а вуна је била основна

сировина.
Едмунд Цартвригхт је први предложио да се изгради машина за ткање која би
функционисала слично претходно развијеним млиновима за предење памука 1784. године,
што је изазвало презир критичара који су тврдили да је процес ткања превелик за
аутоматизацију.Он је изградио фабрику у Донкастеру и урадио серију патената између
1785. и 1792. године.
Производња текстила била је један од водећих сектора у британској индустријској
револуцији, али ткање је било релативно касни сектор који је био механизован.
Међународна филозофија дизајна, уметности и заната настала је у Енглеској и
цветала између 1860. и 1910. (посебно у другој половини тог периода), настављајући свој
утицај све до 1930-тих. Покренут од стране уметника и писца Виллиама Морриса (1834–
1896) током 1860-их и инспирисан списима Јохна Рускина (1819–1900), овај покрет је
имао најранији и најсвеобухватнији развој на Британским острвима, али се ширио и у
Европу и Северну Америку. Углавном је то била реакција против механизације, а
филозофија се залагала за традиционално занатство користећи једноставне облике и често
средњовековне, романтичне или народне стилове декорације. Ручно ткање је високо
поштовано као декоративна уметност.
У двадесетим годинама прошлог века ткалачка радионица Школе дизајна Баухауса
у Немачкој имала је за циљ да подигне ткање, које се раније сматрало занатским, до
ликовне уметности, као и да истражи индустријске захтеве модерног ткања и тканина. Под
руководством Гунте Столзл, радионица је експериментисала са необичним материјалима,
укључујући целофан, фиберглас и метал. Од експресионистичких таписерија до развоја
звучне изолације и тканине која рефлектује светлост, иновативни приступ радионице
подстакао је модернистичку теорију ткања. Бивша студенткиња Баухауса и професорица
Анни Алберс објавила је текст Ткати из 20. века.

13
 ЗАКЉУЧАК

Ручно ткање је један од најстаријих заната, нераскидиво везан за сваку традицију, а

ипак припада читавом свету. Исте преплетаје радиле су ткаље из разичитих делова света, а
опет их је сваки народ сматрао наслеђем сопствене културе. Свако поднебље и свако
време додавало је понешто специфично своје што је давало посебну драж сваком
појединачном комаду, одвајало једну ткаљу од другеи сваку тканину чинило
јединственом.
Ручно ткање је део и наше традиције и културе. У свакој кући налазио се разбој на
којем се ткало. Ово умеће је запостављено након Другог светског рата. Разбојису нестали,
а предивне тканине остале о орманима и шкрињама или музејима.
Ипак, крајем XX века се однос према ручном ткању мења у Србији. Занимање за
овај занат расте, посебно код младих и незапослених жена, које у овом занату виде и
могућност зараде. Отварају се школе и ткачке радионице.

14
ЛИТЕРАТУРА

 Покренимо нити...научимо ткати, Мирјана Марковић, Факултет техничких наука,

Нови Сад, 2008.
 https://en.wikipedia.org/wiki/Weaving, приступљено 23.04.2019.

15