Pregledni naučni rad

PEDAGOGIJA
Dr Jovana MILUTINOVIĆ LXIII, 1, 2008.
Filozofski fakultet UDK: 37.017
Novi Sad

FUTUROLOŠKA DIMENZIJA CILJEVA

OBRAZOVANJA I UČENJA1
Rezime: U tekstu se analiziraju problemi ciljeva obrazovanja i učenja sa aspekta
futurologije. Obrazovna delatnost je po svojoj prirodi futurološka, te istraživanje budućnosti
predstavlja imperativ svih onih koji se bave obrazovanjem. Reč je o tome da obrazovanje kojim
se pojedinci nastoje pripremiti za život i rad u rapidno menjajućim modernim društvima mora
biti utemeljeno na dubokom razumevanju dinamike globalnih promena. Ono treba da bude
bazirano na sveobuhvatnim analizama snaga koje transformišu društvo, viziji budućeg društva,
znanjima o budućim potrebama učenja. Uz to, proučavanja futurološke literature pokazuju da u
ovoj oblasti gotovo i nema rada u kojem nije istaknuta međuzavisnost i bliska povezanost
nauke, tehnologije i obrazovanja. Većina futurologa govori o neadekvatnosti postojećih
obrazovnih sistema dajući opis generalnih trendova u obrazovanju i pružajući eksplicitne
preporuke za promene. U radu se zaključuje da se nametnuti ciljevi, prikrivene agende,
standardizacija i centralizacija moraju u današnjim uslovima transformisati u inkluzivnu
praksu osnaživanja, oslobađanja, kolaboracije, podeljene odgovornosti, fleksibilnosti.
Ključne reči: obrazovanje, futurologija, ciljevi obrazovanja i učenja.

Obrazovna delatnost je po svojoj prirodi futurološka jer ne priprema čoveka

toliko za postojeće društvo koliko za društvo koje tek nastaje. Jasno je da istraživanje
budućnosti predstavlja imperativ svih onih koji se bave obrazovanjem. Pri tome,
govoriti o budućnosti obrazovanja nije moguće bez praćenja trendova opštedruštvenog
razvitka. Međutim, savremena društva našla su se u vrtlogu sveobuhvatnih prirodnih i
društvenih promena. Kakve će sve socijalne promene, kao i promene u strukturi
ljudskog rada uzrokovati takvo dinamičko stanje, još nije sasvim očigledno. Jedan
scenario objašnjava dalji rast svih parametara na osnovu sadašnjih pravila igre, a drugi

1
Rad je nastao u okviru Projekta br. 149009 pod naziom Evropske dimenzije promena obrazovnog sistema
u Srbiji, Odseka za pedagogiju, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a koji finansira Ministarstvo nauke i
zaštite životne sredine Republike Srbije.

PEDAGOGIJA, 1/08. 41
upozorava na nužnost redukovane i modifikovane ekonomije, tržišta i potrošnje s
obzirom na raspoloživost u velikoj meri potrošenih i redukovanih prirodnih resursa. Sa
svim ovim promenama, ekološkim trendovima, stalnim problemima razvoja
demokratije, socijalne sigurnosti i brojnim drugim činiocima, sistematski se i stalno
menja kvalitet života svakog pojedinca (Mijatović i Šooš, 1999; 588).
Predviđanje ciljeva obrazovanja motivisano je potrebom da se ljudi pripreme
kako bi se uspešno suočili sa promenama koje budućnost donosi, ali i potrebom za
njenim promišljenim i smisaonim kreiranjem. Ono treba da bude utemeljeno na
proceni budućih obrazovnih potreba. Budući da ne postoji sigurno znanje o budućnosti,
nije moguća ni sigurna prognoza budućih obrazovnih potreba, odnosno ciljeva
obrazovanja. Takođe je neizvesno koje će vrednosti u budućnosti biti najvažnije, jer
one zavise od uslova života, a oni se ubrzano menjaju. Ipak, pod pretpostavkom da će
ljudi težiti racionalnom rešavanju problema sa kojima će u budućnosti biti suočeni,
obrazovanje će biti usmereno ka rešavanju glavnih razvojnih problema društva
(Pastuović, 1999; 164). Stoga je njihova identifikacija nužna za predviđanje ciljeva
obrazovanja. Reč je o tome da obrazovanje kojim se pojedinci nastoje pripremiti za
život i rad u modernim društvima koja se brzo menjaju mora biti utemeljeno na
dubokom razumevanju dinamike globalnih promena. Ono treba da bude bazirano na
sveobuhvatnim analizama snaga koje transformišu društvo, viziji budućeg društva,
znanjima o budućim potrebama učenja.
Danas se može govoriti o brojnim istraživačkim problemima koji svakim
danom potenciraju potrebu za ispitivanjem i kreiranjem budućnosti. To su: (1)
globalizacija ili problem globalnih megakriza – porast populacije na zemlji, a posebno
u siromašnim zemljama; ekološki problemi; nedostatak izvora hrane i porast gladi, a
posebno u zemljama trećeg sveta; potrošnja neobnovljivih goriva, te potreba za
alternativnim izvorima; zagađenost okruženja; globalne klimatske promene, (2) nasilje
ili podsticanje globalnog mira, prevencija sukoba i ratova (regionalnih i globalnih)
uprkos utopijskim nastojanjima pojedinaca i mirotvornih organizacija u kreiranju
univerzalnog mira, (3) neravnomerni razvoj ili jaz između bogatih i siromašnih usled
sve veće ekonomske zavisnosti i siromaštva; povećanje jaza između Severa i Juga, te
ekonomske i tehnološke posledice odnosa bogati – siromašni; pojava velikih
regionalnih ekonomskih blokova, (4) fragmentacija društva – svet droge i svet visoke
industrijalizacije; slabljenje centralizovanih nacionalnih država uz istovremenu
decentralizaciju društva, (5) restrukturisanje društva i uticaj nove tehnologije na
okolinu, tj. na sve segmente ljudskog života (internet, svetska mreža, virtuelna
stvarnost i informatička revolucija); genetički inženjering – (re)kombinacija DNK i
spajanje gena; eksploracija prostora, industrijalizacija i nanotehnologija (Vrcelj i
Mušanović, 2001; 205).
U uslovima brzih i stalnih promena, istraživanja budućnosti su postala predmet
zanimanja sve većeg broja naučnika. Tokom poslednjih decenija XX veka, vodeći
stručnjaci iz oblasti futurologije su konsekventno predvideli glavne pomake od
industrijskog društva ka postindustrijskom, superindustrijskom (A. Tofler),
postkapitalističkom društvu (P. F. Draker) ili ka civilizaciji znanja (F. Major). Tako,
Tofler piše da se danas nalazimo u središtu superindustrijske revolucije. Ovaj period
se, prema ovom autoru, razlikuje od prethodnih prvenstveno zbog zapanjujuće
ekspanzije raspona i prostora promena. I ranije je bilo mnogo drugih prelomnih
razdoblja. Ratovi, kuga, glad potresali su mnoge društvene poretke. Ali prema ovom

42 PEDAGOGIJA, 1/08.
futurologu, ovi preokreti i šokovi događali su se u granicama jednog društva ili grupe
susednih društava: »Trebalo je da prohuje generacije i stoleća do prelaska granice. Za
našeg života granice su probijene« (Toffler, 1997; 28).
Danas živimo, prvi put u istoriji, u periodu kada nacionalni opstanak zavisi od
globalnog društva, koje povratno zavisi od pismenosti populacije. Doskora je
pismenost u brojnim civilizacijama bila relativno nevažna. Malo ljudi u celokupnoj
populaciji je bilo pismeno ili je trebalo da bude pismeno. Ekonomski opstanak ljudi
prevashodno je zavisio od trgovine, poljoprivrede, proizvodnje, vojske i sl. Kako je u
modernim nacijama nauka dobila na značaju, obrazovanje pojedinaca je postalo bitno,
ali je i dalje većina ljudi mogla da nađe dobro plaćen posao na tržištu koje je zahtevalo
razvijene veštine nižeg reda. Novije promene u internacionalnoj ekonomiji radikalno
su izmenile svet rada sa direktnim implikacijama na obrazovanje. Pismenost postaje
fundamentalan cilj za zemlje u razvoju, jer zemlje sa visokim procentom nepismenih
neće biti u mogućnosti da se uhvate u koštac sa novom tehnologijom. Poslovi koji
zahtevaju veštine nižeg reda postepeno nestaju ili su slabo plaćeni, a samo visoko
obučeni pojedinci mogu raspolagati stalnim poslovima sa punim radnim vremenom.
Globalna ekonomija je postala transnacionalna i uglavnom je oblikovana tokovima
novca, pre nego trgovinom dobrima i uslugama (Iran-Nejad & Marsh, 1993).
Kompjuteri su eliminisali brojne poslove, ali su uticali i na kreiranje novih.
Dalje, informatizacija radnih i prozvodnih mašina dovela je do akceleracije
naučnih otkrića, primene novih tehnologija i otvaranja novih nivoa tehničkih
mogućnosti. Tako su nove naučne i tehnološke paradigme iz temelja promenile svet
rada, proizvodnju i same artikle. Telekomunikacije na nivou otkrića ratne tehnologije
komunikacija dopiru svuda, a pomoću njih je sada jednostavno prenositi zvuk, reč i
sliku. Sve ovo zajedno, podržano snažnim kapitalom i visokim kupovnim
mogućnostima pojedinca, dovodi tokom poslednjih decenija do velike promene na
svim poljima ljudske delatnosti (Mijatović i Šooš, 1999). Uz to, predviđa se dalje
veliko ubrzanje u razvoju visoke tehnologije, i to takvo da će celokupno današnje
tehnološko znanje predstavljati samo jedan procenat znanja koje će biti pristupačno
2050. godine (Cetron & Davies, 1991; 15). Tehnologija će upravljati ekonomijom i
društvom u razvijenom svetu. Njena centralna uloga će samo više rasti. Kako bi se
takvim procesima upravljalo i planiralo, potrebno je potpuno drugačije školovanje i
drugačije znanje.
Sve to znači da su u novoj transnacionalnoj ekonomiji, napredak tehnologije i
intelektualne sposobnosti mnogo važnije od proizvodnje, jeftine radne snage, čak i
prirodnih resursa. Osnovni privredni resursi (sredstva za proizvodnju) ne ogledaju se
više u kapitalu: »/…/ to više nisu prirodni resursi, niti 'radna snaga'. Sada to jeste, a i
biće znanje. /…/ Vodeće društvene grupacije društva znanja biće 'radnici znanja' –
izvršni upravljači/korisnici znanja koji znaju kako da plasiraju znanje u proizvodne
svrhe, upravo onako kako su kapitalisti znali da plasiraju kapital u produktivne svrhe;
stručnjaci u oblasti znanja; nameštenici, zaposleni, u oblasti znanja« (Drucker, 1995;
13). Dakle, u samom središtu savremenih industrija nalazi se proizvodnja i distribucija
znanja i infomacija, pre nego proizvodnja i distribucija stvari.
Budući da proizvodnja, jeftina radna snaga i prirodni resursi nisu više od
primarnog značaja u privlačenju kapitala, transnacionalnim korporacijama
tradicionalne nacionalne granice i suparničke vlade ne predstavljaju prepreku u
postizanju moći i uticaja. Prema rečima Majora (Major, 1991; 139), bogatstvo jedne

PEDAGOGIJA, 1/08. 43
zemlje ne zavisi toliko od prirodnih resursa kojima ona raspolaže, koliko od stepena
kvalifikovanosti njenih ljudi: »Razvoj se ne meri samo resursima jedne zemlje, nego
pre svega kvalitetom ljudi koji ta sredstva otkrivaju, obrađuju, prerađuju i koriste.«
Futurolog Dž. A. Barker (J. A. Barker) takođe ističe kvalitet jer smatra da oni koji ga
ne poseduju neće moći opstati u budućnosti (prema: Iran-Nejad & Marsh, 1993; 251).
Inteligencija, pismenost i poznavanje složene tehnologije nude korporacijama resurse
koji su im najpotrebniji – obrazovane ljude na globalnom tržištu. Savremenom svetu
postaje jasno da su ideje, znanje, informacija i komunikacija glavni pokretači svetske
ekonomije i daljeg razvoja društva.
To što je znanje postalo ključni resurs, a ne jedan od resursa, fundamentalno
menja i samu strukturu društva i kreira novu politiku. U ovoj oblasti su se, prema
Drakeru, već dogodili pomaci: »Izvesno je i da smo se u politici već pomakli sa četiri
stotine godina suverene nacionalne države do pluralizma u kojem će nacionalna država
pre biti jedna od jedinica nego jedina jedinica političke integracije« (Drucker, 1995;
10). Tako će nacionalna država biti jedna od komponenata (mada i dalje ključna) u
postkapitalističkom državnom uređenju. Ovo uređenje predstavlja sistem u kojem se
nadmeću i koegzistiraju transnacionalne, regionalne, nacionalno-državne i lokalne, pa
čak i plemenske strukture. Reč je o tome da je, od kraja Drugog svetskog rata, suverena
nacionalna država postepeno, ali neprestano gubila svoju poziciju kao jedini organ
vlasti. U unutrašnjem smislu, to znači da razvijene zemlje brzo postaju pluralistička
društva organizacija. Spolja gledano, neke vladine funkcije postaju transnacionalne,
druge regionalne (na primer, u Evropskoj zajednici) a neke se tribalizuju, poprimaju
plemenske odlike.
Na osnovu postojećih političkih previranja, M. Setron i O. Dejvis (Cetron &
Davies, 1991) predviđaju da će se u budućnosti nacije postepeno povezivati, čak i sa
tradicionalnim neprijateljima u cilju ostvarivanja kratkoročnih interesa. Ni jedna nacija
neće imati moć da dominira u novom globalnom poretku. Svetom će vladati vojne sile,
kao i tri velika regionalna ekonomska bloka: Evropska zajednica, Azijsko-pacifička
regija i Severnoamerička asocijacija. Svaka grupa biće pod jakim uticajem svojih
članova, ali će delovati primarno konsensuzom u svim pitanjima od zajedničkog
interesa. Veliki broj regiona u svetu biće izostavljen iz ovog međusobnog povezivanja,
osim u slučajevima kada bi to moglo da posluži interesima velikih sila. Srednji istok će
povratiti uticaj zahvaljujući važnosti nafte. Afrika, indijski supkontinent i jugoistočna
Azija će ostati tamo gde se sada nalaze, osuđeni na siromaštvo i to u velikoj meri
zahvaljujući vlastitim vođstvima. Ove oblasti će biti eksploatisane od strane
visokoindustrijalizovanih nacija kao rezerve sirovih materijala. Ipak, prema Setronu i
Dejvisu, čak i ove nacije će potencijalno imati koristi od novog globalnog uređenja. U
mirnijem i prosperitetnijem svetu, razvijene nacije će imati bolje mogućnosti da
pomognu svojim manje srećnim komšijama u rešavanju ekonomskih i socijalnih
problema i to u meri u kojoj lokalni političari to dozvole. Progres će teći veoma sporo
u zemljama trećeg sveta, ali ipak će se odvijati brže usled novih ekonomskih interesa,
nego u okvirima ideološke i vojne dominacije.
Dakle, globalna ekonomija će podsticati integraciju različitih kulturnih
vrednosti i nacionalnih interesa širom sveta. Kako se automatizacija bude povećavala,
sam rad će sve manje učestvovati u ukupnim troškovima proizvodnje, što će eliminisati
prednost siromašnih nacija u privlačenju poslova. Ova činjenica će kreirati velike
probleme za nerazvijene zemlje: »One više ne mogu da očekuju da će biti u stanju da

44 PEDAGOGIJA, 1/08.
popunjavaju velik broj radnih mesta obukom ljudi koji rade za niske nadnice.
Manuelan rad, svejedno koliko jeftin, neće biti u stanju da se nadmeće s radnom
snagom znanja, koliko god da se ona dobro plaća« (Drucker, 1995; 78). To će, takođe,
povećati zahtev za ljudima koji su sposobni da primenjuju nove tehnologije. Kako se
svet prilagođava razvoju globalne ekonomske mreže, doći će do redefinisanja
ekonomskih i političkih interesa, jer transnacionalne korporacije ne ostvaruju profit
unutar neke određene zemlje, već ga ostvaruju bilo gde u svetu. Istovremeno će
institucije industrijskog društva postepeno nestajati, jer će nove tehnologije kreirati
novo okruženje i zahtevati uspostavljanje novih, dinamičnijih i prilagodljivijih
institucija (Toffler, 1997).
Tradicionalne škole su, poput ostalih socijalnih institucija, nastale u drugom
periodu i njihova prvobitna svrha je prevaziđena. Nacije širom sveta neće više
postavljati pitanje kako da unaprede škole, već kako da ih ponovo osmisle. Škole su do
sada bile relativno uspešne jer nisu morale da budu usmerene na širenje univerzalne
pismenosti vrlo visokog reda (Iran-Nejad & Marsh, 1993). Reč je o tome da je nova
globalna ekonomija proširila značenje pismenosti uključujući i kompjutersku i
elektronsku pismenost koje su postale gotovo jednako važne kao čitanje i računanje.
U celini posmatrano, dinamički principi globalizovanog društva definišu uticaj
izmenjene globalne ekonomije na obrazovanje u svim zemljama. U novonastalim
okolnostima, obrazovan radnik postaje najvažniji činilac nove globalne ekonomije.
Kompanije imaju za cilj da pronađu i zadrže kompetentog radnika. U tom okviru će
škole biti suočene sa problemom iznalaženja načina da povećaju postignuća svakog
deteta. Međutim, kako piše Tofler, naše su škole i dalje okrenute prošlosti, društvenom
sistemu koji je na zalasku, te se ulaže »/…/ velika energija u 'industrijskog čoveka' – u
čoveka osposobljenog da preživi u sistemu koji će nestati pre njega« (Toffler, 1997;
316). Tehnologiji sutrašnjice ne trebaju milioni polukvalifikovanih ljudi koji slepo
izvršavaju sve što se od njih traži. Njoj će biti potrebni ljudi kritičkog duha koji se
mogu snaći u novoj okolini. Tako ovaj futurolog vidi glavni cilj obrazovanja u
povećanju čovekove prilagodljivosti, povećanju onih njegovih sposobnosti koje su mu
potrebne da se uhvati u koštac sa neprekidnim promenama. Superindustrijsko
obrazovanje, prema njemu, mora da obezbedi preduslove za doživotno obrazovanje.
Ono mora da pomogne učenicima da se osposobe za mnogostruke uloge i snalaženje u
kasnijem životu. To istovremeno znači i propitivanje kurikuluma i prihvatanje stava da
ništa ne sme biti uključeno u obavezni nastavni plan ako se ne može potpuno opravdati
sa stanovišta budućnosti.
Sve to ukazuje na činjenicu da će ljudima superindustrijskog doba biti
potrebna nova umeća iz tri ključna područja: učenja, međuljudskih odnosa i odabiranja
(Isto, 1997). Budući da će znanja sve više zastarevati, učenici moraju naučiti kako da
odbacuju stare ideje, kao i kako i kada da ih zamene novim. Drugačije rečeno, oni
moraju naučiti kako se uči. Takođe, usled ubrzavanja tempa života, može se
pretpostaviti da će ljudi nailaziti na sve veće teškoće pri uspostavljanju i održavanju
zadovoljavajućih međuljudskih odnosa. Obrazovanje će stoga morati delovati u pravcu
osposobljavanja pojedinaca da uspostavljaju međusobne odnose, i to ili putem
kreativnog okupljanja učenika ili putem novih organizacionih oblika ekipnog rada ili
putem veće raznovrsnosti brojnih tehnika uspostavljanja međusobnih odnosa. Uz to,
razvoj prema superindustrijalizmu će povećati broj i složenost odluka koje čovek
donosi. Zato će obrazovanje morati da se suoči sa problemom prekomernih mogućnosti

PEDAGOGIJA, 1/08. 45
izbora, što povlači za sobom potrebu za organizovanjem takvih obaveznih i slobodnih
aktivnosti koje bi učenicima pomogle da sami za sebe utvrde šta, zašto i koliko cene u
životu.
B. Suhodolski (Suchodolski, 1988) takođe piše da se sadašnja civilizacija
nalazi na prekretnici. Smatrajući da bi pokazatelji napretka i razvoja društva trebalo da
se temelje na vrednostima kao što su, na primer, ekološka ravnoteža, lični razvoj,
jednakost, socijalna pravda, autonomnost, participacija, solidarnost, različitost,
zadovoljenje osnovnih potreba i društveno-ekonomski razvoj, ovaj autor posebnu
pažnju usmerava na obrazovne ciljeve. Umesto programa obrazovanja za
prilagođavanje, za koji se najčešće izjašnjavaju prosvetne vlasti i široki krugovi
roditelja koji su zainteresovani za to da njihova deca lako nađu svoje mesto u sređenom
društvu i ustaljenim pravcima aktivnosti, Suhodolski se zalaže za obrazovanje koje
priprema za novu budućnost. Ciljevi novog obrazovanja, prema ovom autoru, bili bi:
(1) oblikovanje kritičke svesti, (2) razvoj alternativnog mišljenja koje oslobađa misao
od podređivanja postojećem i otvara ga prema novim mogućnostima, (3) oblikovanje
kvaliteta života upućivanjem na strategiju života regulisanu načelom »biti« a ne
»imati«, i (4) osposobljavanje mladih za uključivanje i participaciju.
Major (Major, 1991) ističe da važnost razvoja obrazovanja proističe iz
činjenice da budućnost neće doći u nekom poznatom obliku, te da ne postoji samo
jedno sutra. Budućnost se, prema ovom autoru, izgrađuje i bira između brojnih
mogućih budućnosti, a obrazovanje mora da primi složenu odgovornost da oblikuje
ljude koji će biti sposobni da sa potpunom odgovornošću, odlučno i maštovito
projektuju i stvaraju. Iako obrazovanje može malo uticati na izbor mogućih sudbina,
njegova odgovornost je u ovom trenutku ogromna: »Ako smo već ušli u 'civilizaciju
znanja', očigledno je da će osnova naše delatnosti, od danas nadalje, morati da bude
širenje znanja« (Major, 1991; 28). Ovaj autor stoga na prvom mestu ističe potrebu za
obrazovanjem u duhu međunarodnog razumevanja i mira. To je zato jer je istorija
danas, prvi put od kada postoji, zaista planetarna. Sudbina čoveka kao vrste konačno je
postala sudbina svih. Solidarnost među ljudima, među narodima, među državama nije
više samo preporuka; ona je uslov opstanka. Prema Majoru, obrazovanje treba hitno da
preuzme zadatak prenošenja svesti o takvom saznanju na nove generacije. U tome
treba da se sastoji i glavni cilj doživotnog obrazovanja dostupnog svim stanovnicima,
bez obzira na uzrast i uslove. Na drugom mestu nalazi se naučno i tehnološko
obrazovanje. Reč je o tome da veoma brz napredak naučnih i tehničkih znanja
predstavlja glavnu karakteristiku kulture naše epohe. Nijedna zemlja ne može da se
distancira od tog procesa, a da pri tome bude sigurna da neće biti osuđena na
neokolonijalizam koji ima daleko teže posledice od onih koje je ostavio klasični
kolonijalizam. Zavisnost i potčinjavanje u oblasti nauke i tehnike, više nego bilo koja
druga zavisnost donosi gubitak suvereniteta u neposrednoj budućnosti.
Major naglašava i da sadržaji i metode školskog sistema treba da pretrpe
duboke promene sa ciljem da se uključe u program tekovina nauke i tehnologije. Osim
toga, potrebno je i promeniti funkcije prenošenja već poznatih znanja u funkciju
osposobljavanja za rukovanje preciznim instrumentima i osposobljavanja za korišćenje
različitih izvora informacija koje će budući građani imati na raspolaganju u toku svog
života. Uz to, uslovi naučnog i tehnološkog uspona tražiće od školskog sistema veći
napor u razvijanju sposobnosti samoobrazovanja, kao i napor u negovanju stvaralačkog

46 PEDAGOGIJA, 1/08.
duha i razlika u mišljenjima koje egzistiraju nasuprot vrednostima prihvatanja i
sposobnostima asimilacije kao karakteristikama sadašnjeg obrazovanja.
Draker (Drucker, 1995) takođe ističe da će u društvu znanja najvažnije pitanje
biti osmišljavanje uloge i funkcije škole – njenog središta pažnje, njene svrhe, njenih
vrednosti. Ovaj autor naglašava da društvo znanja treba škole sa sledećim
specifikacijama: (1) škola treba da pruži univerzalnu pismenost visokog reda –
ovladavanje čitanjem, pisanjem, aritmetikom; poznavanje numeričke nauke; osnovno
shvatanje prirodnih nauka i dinamike tehnologije; poznavanje stranih jezika; razvijanje
delotvornosti i sposobnosti za praktično funkcionisanje; razvoj samopouzdanja, (2)
škola mora da ispuni motivacijom učenike na svim nivoima i svih starosnih dobi,
motivacijom za učenjem i disciplinom doživotnog učenja, (3) škola mora da bude
otvoren sistem koji će biti dostupan i visokoobrazovanim ljudima i ljudima koji iz
raznih razloga nisu imali pristup obrazovanju na višim nivoima kada su bili mlađi, (4)
škola će morati da prenosi znanje i kao materiju i kao proces, što zahteva razvoj
formalnog partnerstva između škola i institucija koje su poslodavci, (5) školovanje ne
može da bude monopol koji pripada školi – obrazovanje u postkapitalističkom društvu
mora da prožima čitavo društvo.
Dalje, prema ovom futurologu, društvo znanja će morati da u svom jezgru
sadrži koncepciju obrazovane ličnosti, jer ona definiše sposobnost društva da praktično
funkcioniše. Reč je o univerzalno obrazovanoj ličnosti koja je u stanju da primeni
svoja znanja kako bi se uspešno nosila sa sadašnjošću i oblikovala budućnost. Osim
toga, ona treba da bude u stanju da uvažava druge kulture i tradicije. Obrazovana
ličnost će morati i da je daleko manje »knjiška«; njoj će trebati uvežbana sposobnost
opažanja, isto kao i sposobnost analitičkog mišljenja. Ona treba da bude pripremljena
za život u globalnom svetu. Takva ličnost treba da postane »građanin sveta« koja će za
uzvrat morati da obogaćuje sopstvenu lokalnu kulturu. Uz to, ona će morati da
praktikuje svoje znanje kao pripadnik neke organizacije, što znači da će morati da se
usredsređuje na reči i pojmove, ali i na ljude i rad. Konačno, ono što će definisati
obrazovanu ličnost u društvu znanja jeste njena sposobnost da razume razna znanja, jer
velika nova dostignuća i uvidi u svakom od specijalizovanih znanja proističu iz neke
druge specijalnosti, iz nekog drugog od mnogih znanja.
U celini posmatrano, kada je reč o futurološkoj literaturi gotovo da i nema rada
u kojem nije istaknuta međuzavisnost i bliska povezanost nauke, tehnologije i
obrazovanja. Većina futurologa govori o neadekvatnosti postojećih obrazovnih sistema
dajući opis generalnih trendova u obrazovanju i pružajući eksplicitne preporuke za
promene. Njihovi radovi otkrivaju nekoliko zajedničkih odrednica budućnosti. To su:
predstojeća kriza; potreba za ljudskom prilagodljivosti; izmenjena priroda proizvodnje
i potrošnje; izmenjena priroda rada i životnih stilova; potreba za novim ekonomskim
teorijama; potreba za novim oblicima upravljanja; vitalna uloga obrazovanja i potreba
za reformom obrazovnih sistema; bolja budućnost. Većini futurologa je zajedničko i to
što pretpostavljaju da se mnoge opasnosti koje prete svetu mogu savladati
obrazovanjem. Pri tome, oni ističu da postoji hitna potreba da se odredi nova uloga
obrazovanja, njegove glavne vrednosti i ciljevi u svetlu menjajućeg konteksta. Tako na
primer, Draker piše: »Kako znanje postaje resurs postkapitalističkog društva, tako će
izazov svakako stići i društvenoj poziciji škole kao 'proizvođača' i 'distributivnog
kanala' znanja, i njenom monopolu. /…/ Šta će se predavati i učiti; kako će se to
predavati i učiti; ko će imati koristi od školovanja; položaj škole u društvu – sve će se

PEDAGOGIJA, 1/08. 47
ovo u velikoj meri promeniti u decenijama koje su pred nama. Štaviše, nijedna druga
institucija nije suočena s izazovima koji su toliko radikalni kao oni koji će
transfomisati školu« (Drucker, 1995; 208).
Dakle, većina futurologa zaključuje da su promene u obrazovanju neizbežne i
da su vođene izmenjenom prirodom rada, uvećanim značajem znanja i učenja,
primenom nove tehnologije, demografskim i ostalim socijalnim promenama. U tom
okviru, K. Barker (2001) analizira novije trendove unutar obrazovanja koji reflektuju te
uvide. Ovi trendovi uključuju pomak od zatvorenog ka otvorenom sistemu, od
monopolističke ka konkurentskoj poziciji, od birokratskog ka individualizovanom
pristupu, od sistema koji propisuje ka sistemu koji preuzima odgovornost, od sistema u
kojem se linearno napreduje ka onom koji obezbeđuje ciklično napredovanje, od
sistema koji vrši selekciju učenika ka sistemu koji ih osnažuje, od obrazovanja kao
privilegije ka obrazovanju kao pravu i odgovornosti, od škole kao institucije koja
predstavlja ekstremno skup instrument socijalizacije i socijalne stabilnosti ka instituciji
koja doprinosi razvoju ekonomije, od institucije kojom se održava status quo ka
instituciji koja promoviše promene.
Navedene i druge promene koje se već događaju predstavljaju dokaz da su
transformacije obrazovnih sistema već započele. Pri tome, većini futurologa je
zajedničko i to što smatraju da se one ne mogu odvijati putem parcijalnih reformi, već
da zahtevaju radikalnu transformaciju celokupnog sistema, tj. zahtevaju promenu
paradigmi. Škole i školski sistemi učinili su značajan posao pripremajući učenike za
industrijsko doba. Međutim, ukoliko danas nastavimo da sledimo taj put, pripremićemo
učenike za svet koji više neće postojati. Stoga je neprihvatljivo da se u današnjim
demokratskim društvima, ciljevi obrazovanja ograniče na one koje izlaze u susret
zajedničkim programima političke i ekonomske elite (konformizam, tačnost,
poslušnost i lojalnost). Sve to naglašava potrebu da se uporno zahteva temeljno
preispitivanje sadašnjih obrazovnih ciljeva i metoda, i premeštanje pedagoške rasprave
na nivo etičke odgovornosti za jačanje autonomije, razlika u mišljenjima, stvaralaštva
mladih u obrazovnom procesu (Major, 1991; 222). Nametnuti ciljevi, prikrivene
agende, standardizacija i centralizacija moraju se u današnjim uslovima transformisati
u inkluzivnu praksu osnaživanja, oslobađanja, kolaboracije, podeljene odgovornosti,
fleksibilnosti. Koncepti širokog pogleda na svet, alternativne budućnosti, veštine
donošenja odluka, i aktivnog i odgovornog građanstva jesu krucijalni. Ishodi nove
obrazovne paradigme uključuju motivaciju, anticipaciju promena, kritičko mišljenje,
razjašnjavanje vrednosti, donošenje odluka, kreativnost, oblikovanje boljeg sveta,
odgovorno građanstvo i upravljanje.

Literatura:

1. Barker, K. (2001): Learning Systems in the Future for the Future, Education Canada, Vol. 4, Issue 1,
pp. 1–16;
2. Cetron, M., Davies, O. (1991): 50 Trends Shaping the World, The Futurist, September-October, pp.
11–21;
3. Drucker, P. F. (1995): Postkapitalističko društvo, Grmeč – Privredni pregled, Beograd;
4. Iran-Nejad, A., Marsh II, G. E. (1993): Discovering the Future of Education, Education, Vol. 114,
No. 2, pp. 249–264;
5. Major, F. (1991): Sutra je uvek kasno, Jugoslovenska revija, Beograd;
6. Mijatović, A., Šooš, E. (1999): »Futurološka pedagogija«, u A. Mijatović (ur.), Osnove suvremene
pedagogije, Hrvatski pedagoško-književni zbor, Zagreb;

48 PEDAGOGIJA, 1/08.
 7. Milutinović, J. (2007): »Globalizacija i obrazovanje«, u V. Previšić, N. N. Šoljan, N. Hrvatić (ur.),
Pedagogija – Prema cjeloživotnom obrazovanju i društvu znanja, Hrvatsko pedagogijsko društvo,
Zagreb, str. 413–420;
8. Pastuović, N. (1999): Edukologija: Integrativna znanost o sustavu cjeloživotnog obrazovanja i
odgoja, Znamen, Zagreb;
9. Suchodolski, B. (1988): Permanentno obrazovanje i stvaralaštvo, Školske novine, Zagreb;
10. Toffler, A. (1997): Šok budućnosti, PS Grmeč, Beograd;
11. Vrcelj, S., Mušanović, M. (2001): Prema pedagoškoj futurologiji (škola budućnosti), Hrvatski
pedagoško-književni zbor, Rijeka.

***

FUTUROLOGICAL DIMENSION OF AIMS OF EDUCATION AND LEARNING

Summary: This paper is on the analysis of aims of education and learning from the aspect
of futurology. Education is by its nature futurological, so researching future represents an
imperative to all of those dealing with education. The point is that education by which some
individuals tend to prepare for life and work in rapidly changing modern societies must be based on
deep dynamics of global changes. This should be based on global analyses of powers which
transform society, vision of future society, knowledge on future needs of learning. Apart form this,
studying futurological literature shows that there is no work in this area in which there is no stressed
inter relation and close connection of science, technology and education. Most futurologists talk
about inadequacy of present educational systems, giving description of general trends in education
and giving explicit recommendations for changes. The conclusion is that imposed aims, hidden
agenda, standardising and centralization must be in present conditions transformed into inclusive
praxis of strengthening, relieving, collaboration, split responsibility, flexibility.

Key words: education, futurology, aims of education and learning.

***

CELI OBRAZOVANI} I OBU^ENI} V FUTUROLOGI^ESKOM

OTNO{ENII

Rezyme: V nasto]\em tekste analiziruyts] problemw celi obrazovani] i

obu~eni] s aspekta futurologii. Obrazovatelxna] de]telxnostx dejstvitelxno ]vl]ets]
futurologi~eskoj i izu~enie budu\ego predstavl]et soboj nasto]telxnoe trebovanie
ko vsem, zanimay\ims] obrazovaniem. Delo v tom, ~to obrazovanie (gotov]\ee lydej dl]
`izni i de]telxnosti v mgnovenno men]y\ems] sovremennom ob\estve) dol`no
osnovwvatxs] na ponimanii dinamiki globalxnwh izmenenij. Ego osnovw dol`nw bwtx v
vseohvatwvau\ih analizah sil, transformiruy\ih ob\estvo, v videnii budu\ego
ob\estva, v znani]h o nastupay\ih trebovani]h k obu~eniy. Krome togo, izu~a]
futurologi~eskuy literaturu mo`no sdelatx vwvod, ~to net po~ti ni odnogo truda, v
kotorom ne upominaets] vzaimna] zavisimostx i blizkie sv]zi nauki, tehnologii i
obrazovani]. Bolx[a] ~astx futurologov govorit o tom, ~to aktualxnwe obrazovatelxnwe
sistemw — neadekvatnw i potomu oni dayt opisanie globalxnwh tendencij v obrazovanii
kak i ~etkie rekomendacii izmenenij. V itoge rabotw avtor vwskazwvaet svoe mnenie, ~to
nav]zannwe celi, skrwtwe planw, standartizaci] i centralizaci] dol`nw, v nasto]\ih
uslovi]h, bwtx transformirovannwmi v inklyzivnuy praktiku ukrepleni], osvobo`deni],
sotrudni~estva, oboydnoj otvetstvennosti, gibkosti.

Kly~evwe slova: obrazovanie, futurologi], celi obrazovani] i obu~eni].

PEDAGOGIJA, 1/08. 49