Univerzitet umetnosti u Beogradu

Fakultet dramskih umetnosti

Savremene metode analize drame

Seminarski rad
Analiza likova u drami Juna Fosea Neko
će doći

Mentor: Beograd Student:

prof. dr Nebojša Romčević Oktobar 2006. Sofija Vuković,
br. indeksa 3/05
smer: teatrologija
Opšte odlike Foseove dramatike
Da bismo uopšte počeli da se bavimo analizom likova u Foseovoj drami Neko će
doći, moramo prvo reći nešto o njegovim dramama uopšte. Jun Fose, kod nas malo
poznati norveški pisac, svoju prvu dramu, Og aldri skal vi skiljast (I nikada se nećemo
rastati) izdao je 1994. godine, iako je napisana neku godinu pre toga. Do tada je pisao
prozu, poeziju, eseje i knjige za decu, i govorio je kako nikad ne bi mogao da zamisli da
piše za pozorište. Nasuprot svim sopstvenim očekivanjima, postao je najpoznatiji
norveški dramski pisac posle Ibsena, i, uz Šveđanina Laša Nurena, najizvođeniji
skandinavski dramski pisac današnjice. Njegove drame igraju se širom Evrope, naročito u
Nemačkoj i Velikoj Britaniji, a u poslednjih nekoliko godina postižu i zapažen uspeh u
SAD i Japanu.
Foseova estetika se zasniva na svedenom zapletu, minimalističkom, repetativnom
dijalogu i teškim, nerazrešivim odnosima među likovima. Često se bavi porodičnom
problematikom. Iako kod njega ne možemo govoriti o nekom konvencionalnom zapletu,
u centru pažnje je uvek jedan konflikt, koji često ne može da se razreši usled otežane
komunikacije među ljudima. Replike su uvek nabijene podtekstom, koji često tek na
sceni može izaći na videlo u punom intenzitetu.
Drama o kojoj će ovde biti reči, Neko će doći, napisana je 1993, prvi put izdata
1996, i jedan je od najpopularnijih Foseovih komada.

Neko će doći – prostorno-vremenski okvir

Ako pri analizi likova krenemo od tvrdnje da dramski lik ne postoji van konteksta,
onda prvo moramo taj kontekst odrediti, a to u ovoj drami nije ni malo lako. Ako
počnemo od određivanja istorijsko-kulturoloških parametara, videćemo da oni imaju
malog uticaja na radnju. Jedino što ukazuje na to da se radnja odvija u savremeno doba je
to što se pominju kuhinjski aparati (frižider, šporet) i telefon, što implicira drugu
polovinu dvadesetog veka, jer pre toga ovi aparati ili nisu ni postojali, ili nisu bili u široj
upotrebi.
Slika sa krizmanja koja postoji u dnevnoj sobi ukazuje ne katoličko-protestantsku
tradiciju, ali ni u jednom trenutku se ne pominje ni zemlja ni mesto u kome (ili u blizini
koga) se nalaze. Ipak, postoji nešto u scenografiji što je veoma važno za razvoj zapleta i
likova, a to je što se nalaze na nekom zabačenom mestu, pored mora. Pominju se grebeni
i hridine, kao i to da je u jesen mračno, tako da možemo zaključiti da se nalaze negde na
severu, najverovatnije u zapadnoj Norveškoj. Ipak, to bi isto tako lako mogla biti i
Kanada ili istočna obala Rusije. Bitno je jedino to da se kuća o kojoj je reč nalazi na
zabačenom mestu, pored mora, i da takav seting stvara posebnu atmosferu i psihološko
stanje likova, a mogli bismo reći da zaplet i proizilazi iz dotične scenografije, što ćemo
videti i prilikom analize samih likova.

2
Likovi u funkciji zapleta, aktancijalni model
Zaplet drame je veoma jednostavan: jedan par (ne kaže se nigde da li su venčani
ili ne), muškarac u pedesetim i žena u ranim tridesetim godinama, kupuju zabačenu kuću
pored mora, kako bi se odvojili od svih i bili na miru zajedno. Međutim, pojavljuje se
mladi komšija, koji počinje da flertuje sa ženom, koja na neki način to i prihvata, te ovo
dvoje bivaju prinuđeni da preispitaju svoju vezu, i celu tu ideju o osamljivanju. Na kraju
kod njih dođe do neke vrste pomirenja, ali i dalje je neizvesno da li je to konačni ishod
situacije.

„On“, „Ona“ i „Čovek“1 su jedini dramatis personnae, i o njima dobijamo veoma

oskudne informacije, nemaju čak ni imena. Pored njih, pominju se još i Čovekova
pokojna baka, čiju su kuću dvoje glavnih likova kupili i deda, koji je umro pre mnogo
godina, ali njih ne možemo smatrati akterima, jer sem što su umrli i svom unuku ostavili
kuću, ni na koji način ne utiču na zaplet. Pominje se još i misteriozna žena, takođe bez
imena, za koju „Ona“ kaže:

Ona dolazi i
seda
seda tu
gleda te u oči

Ne saznajemo ama baš ništa više o ovoj ženi, ali nam se nameće zaključak da je možda
baš ta tajanstvena „ona“ odgovorna za odluku ovog para da napusti grad i dođe u tu
zabačenu kuću. Možemo pretpostaviti da je „ona koja dolazi“ Njegova bivša žena (ili
devojka).
Kada bismo morali da odredimo ko je u drami glavni lik, a na osnovu toga ko u
najviše odnosa stupa, to bi onda morala da bude Ona, jer jedina ulazi u više od jednog
odnosa u toku drame, i ona je ta oko koje se sve vrti, ona je objekat konflikta. Međutim,
kao takva, ona nije preterano aktivna. Ona pokreće radnju samo u jednom navratu, kada
čoveku otvara vrata, a i to uradi pod velikim pritiskom psihodeličnog komšijnog
kuckanja i upornog prebacivanja svog partnera (koji se, ruku na srce, u stvari nada da ona
neće to uraditi).
U stvari, Čovek je jedini koji pokreće radnju, i to u tri navrata: dolazi do kuće i
stupa u kontakt sa njom, ponovo dolazi, ulazi u kuću i razgovara sa njom, i, konačno,
ostavlja joj svoj broj telefona. Jedino što ona sve to vreme radi, je to što njegov nezgrapni
flert prihvata, tj. pre bismo mogli reći ne odbija, i prihvata njegov broj telefona, koji je
generalno mogla da odbije, isto kao što je mogla i da ne otvori vrata, a ipak je to učinila.
Njen partner ne radi čak ni toliko. On je pasivan do krajnje mere, ne pokreće
radnju ni u jednom trenutku, sem što natera nju da čoveku ipak otvori. On samo priča
kako će nešto uraditi, kako će izaći u dvorište i pogledati gde je čovek, ali to ne radi.

1
Kada ih spominjemo kao „ime“ lika, ove zamenice i imenicu ćemo pisati velikim slovima.

3
Njemu ni u jednom trenutku ne pada na pamet da se suoči sa ovom pretnjom, da kaže tom
komšiji da ih ostavi na miru, on samo tone u ljubomoru, bes i samosažaljenje
Kvantitativnom analizom broja replika nećemo dobiti pravu sliku situacije, jer,
kako su uglavnom po dve osobe na sceni, broj replika je generalno izjednačen. Ona je i
dalje glavni lik, jer izgovara ukupno sto dvadeset jednu repliku, od mogućih dvesta
četrdeset pet. Ipak, treba napomenuti da, iako je odnos između „njenih“ i „njegovih“
replika gotovo izjednačen, ona u pojedinim scenama govori vrlo malo i replike joj sastoje
od prostih rečenica (drugi deo druge i četvrte, kao i cela peta scena). I u susretima sa
čovekom ona malo govori. U drugoj sceni, osim što izgovara „Da“ i „Ne“, ona samo
postavlja neka pitanja ili ponavlja ono što „čovek“ kaže, dok u petoj sceni izgovara samo
„Ne znam gde su čaše. Gde“; „Jednu čašu“ i „Šta sam učinila sa svojim mužem“, dok
komšija drži monolog o svom životu i svojoj baki.
Ako primenimo analizu An Ibersfeld, videćemo da je situacija veoma
pojednostavljena. Aktancijalni model bi izgledao ovako:

adresant adresat
(sami zajedno) (mir i sreća)

on

ona

čovek

Informacije o likovima su toliko svedene da ne možemo govoriti ni o kakvim

ulogama ili kodovima. Eventualno bi moglo biti reči o stereotipu ljubavnog trougla, gde
bismo mogli da govorimo o tipovima: mlada i koketna žena, stariji i džandrljiv muž i na
neki način primamljiv ljubavnik. Međutim, niti je žena koketna, niti je potencijalni
ljubavnik nešto preterano privlačan, naprotiv. Ponaša se prosto, njegov flert je krajnje
providan, a u didaskalijama se kaže da je njegov izgled „sasvim običan“. Njegova jedina
prednost u odnosu na protivnika je to što je mlađi. Što se tiče „džandrljivog muža“,
činjenica je da on od pojave komšije ne prestaje da zvoca, ali, kao što smo već rekli, ništa
ne preduzima da bi sprečio kontakt svoje devojke sa potencijalnim ljubavnikom, već tu
odluku prepušta njoj.
Foseova drama na taj način predstavlja odličan primer kako se promenama u stilu
(krajnjim pojednostavljivanjem jezika i usporavanjem radnje) i redefinisanjem kodova
jednog žanra (dotična stereotipna konstelacija je najpopularnija u vodviljskim
komedijama i komediji del’arte) vrši transformacija u potpuno drugi žanr (minimalistička
drama).

Konstelacije i konfiguracije
Kako bismo stekli određeni pregled mogućih konstelacija, pogledaćemo sledeću
tabelu, sa određenim brojem binarno suprotstavljenih osobina:

4
 muško voljen željen usamlj samos mlad srećan otvore družel zaniml aktiva zadov osećaj samou obzira
en talan n jubiv jiv n oljan an veren n

On + + +- - + - + - - - - + + - -
Ona - + + + - + ? - + + + ? + - +
Čovek + - + + + + - + + + + + + + -

Analizom ove tabele možemo doći do zanimljivih rezultata. Ako, na primer, pođemo od
prve kolone, gde vidimo da su u pitanju dva muška i jedan ženski lik, to odmah otvara
prostor za ljubavnu intrigu. Isto tako, videćemo da je jedini ženski lik pod velikim
pritiskom, jer ni jedan od muških likova nije obziran prema njenim željama, dok ona na
neki način popušta i pred jednim i pred drugim. Međutim, ono što nas u ovoj tabeli
najviše interesuje, je sledeće: po kojim linijama se „Ona“ bolje slaže sa „Čovekom“, a po
kojim sa „Njim“. Videćemo da se, izuzev privrženosti koju osećaju jedno prema
drugome, ovo dvoje najviše slažu u „minusima“. Oni su povezani time što su oboje
povučene i ne preterano samouverene ličnosti, po toj liniji se dobro razumeju i uspostavili
su neki način komunikacije u koji se komšija nikako ne uklapa. S druge strane, po svemu
ostalom su različiti, i to su one stavke u kojima se „Ona“ poklapa sa „Čovekom“: oboje
su mladi, druželjubivi, aktivni i na neki način privlačni. Ipak, ono što ih najviše povezuje
je usamljenost. „Čovek“ je, možemo zamisliti, ceo svoj život proveo na tom zabačenom
mestu, gde osim porodice nije sretao baš mnogo ljudi, dok se „Ona“ odjednom našla u toj
situaciji, i odmah osetila da joj ne prija. Oboje su željni društva, željni ljudskog prisustva,
i to je ono što ih spaja, i u čemu su u suprotnosti sa „Njim“, koji bi, baš naprotiv, da
pobegne od svih i stabilan je u svojoj odluci. On se ne oseća usamljeno, jer mu je „Ona“
dovoljna.

Kao što smo mogli videti iz gorenavedenog aktancijalnog modela, glavni sukob interesa
u drami je to što bi i „On“ i „Čovek“ da budu sa „njom“. Sa te strane gledano, ne
možemo govoriti o nekom grupisanju likova oko zajedničkog interesa. Eventualno bismo
mogli da posmatramo „Njega“ i „Nju“ zajedno kao aktanta koji želi isto, da budu sami,
dok je komšija protivnik, jer on, insistirajući na kontaktu s njima (ili samo s njom), tu
potencijalnu idilu remeti. Ipak, kako u toku cele drame ne dobijamo odgovor na pitanje
šta „Ona“ zaista želi, jer se ponaša potpuno kontradiktorno (iako čak dvanaest puta
ponovi kako treba da ga ostave da stoji tamo, ona mu otvara vrata), tako da ne znamo da
li „Ona“ zaista želi da bude na tom pustom mestu sama sa svojim partnerom, i da li po toj
liniji postoji neko grupisanje interesa.
Ako se setimo „Njene“ replike koja se odnosi na pretpostavljenu bivšu ženu,
možemo pretpostaviti da je i „Ona“ želela da odvoji „Njega“ od dotične osobe. Međutim,
ako se vratimo na razliku u godinama i ako obratimo više pažnje na način na koji „Ona“
sve vreme sebe ubeđuje da je osamljenost i izolacija ono što su oboje hteli (prenaglašeni
entuzijazam prilikom ulaska u kuću, konstantno ponavljanje da hoće da budu „sami jedno
sa drugim“), jasno je da ona uopšte nije sigurna u tu odluku. Jedini zaključak koji
možemo izvući je da je „Njegova“ ljubomora razlog situacije u kojoj su se našli, odnosno
razlog zbog koga ju je „On“ doveou na to zabačeno mesto.
Što se tiče konstelacija koje se formiraju na osnovu dinamike odnosa, naizgled
stabilna veza koja između „Njega“ i „Nje“ postoji na početku se poremeti
zaintrigiranošću koju „Ona“ ispoljava u odnosu na komšiju. Međutim, ovaj eventualni

5
začetak nekog prijateljskog odnosa se ne razvija, već biva sasečen u korenu, tako da se
„Ona“ u drugoj sceni sa komšijom ponaša hladno i distancirano. Pokušava da povrati
ravnotežu koju je imala sa partnerom, što je dodatno otežano time što komšiji otvara
vrata. Na kraju imamo neku vrstu povratka na početno stanje, mada nismo sigurni koliko
je ta finalna konstelacija stabilna.
Konstelacije koje smo upravo definisali se potvrđuju i konfiguracijama. Gustina
konfiguracija je gotovo uvek 0.67, tj. od troje mogućih likova na sceni su uglavnom
prisutna dva. Ansambl konfiguraciju imamo samo pred kraj druge scene, a „On“ ostaje
sam na sceni u tri navrata, pred kraj četvrte i šeste, i na početku sedme scene. „Ona“ je
opet jedini lik koji ima scene sa oba druga lika, dok se „on“ i „čovek“ sreću samo
jednom, i to zajedno sa njom. To potvrđuje gorepomenutu tvrdnju da samo „Ona“ stupa u
relacije sa više od jednog lika.

Koncepcija i karakterizacija likova

U ovom delu ćemo uraditi individualnu analizu svakog lika, prema redosledu po
kome su navedeni u dramatis personnae. Moramo pre toga napomenuti da ovde ne
možemo govoriti o nekim antropološkim modelima i na njima zasnovanim koncepcijama,
već ćemo koncepciju lika određivati samo na osnovu njegovih dimenzija. Kada su tipovi
u pitanju, kao što smo već napomenuli, premisa su uloge „Žene“, „Mladog ljubavnika“ i
„Starog ljubavnika“, odnosno „Džandrljivog muža“. Ipak, u Foseovoj interpretaciji ove
uloge su simplifikacijom izražajnih sredstava, svedenošću zapleta i specifičnošću
okruženja prekodovane u pesimistične vizije kompleksnih savremenih individua, koje se
nalaze u bezizlaznom vrzinom kolu.
Treba napomenuti da je drama pisana jezikom bez idiolekta, sociolekta, slenga ili
dijalekta, tako da sa te strane ne možemo ništa zaključiti o likovima.

On

„On“ je jedini lik u ovoj drami kome preti opasnost da postane potpuno
monodimenzionalan. Njegova vezanost za nju i strah da je ne izgubi čine ga strahovito
ljubomornim i posesivnim, i gotovo da sve njegove osobine proističu iz te. Ipak, postoji
nešto što ga sprečava da postane tip, a to je njegova neverovatna pasivnost. U toku cele
drame on radnju ne pokreće ni jedan jedini put, sem što pretpostavljamo da je njegova
ideja bila da oni uopšte dođu na to mesto. Jedini trenutak kada on interveniše je kada se
na kraju druge scene ipak pojavi, pošto je duže vreme špijunirao „Nju“ i „Čoveka“ vireći
iza kuće. Međutim, posle toga, on pada u neku vrstu ogorčene apatije, i u svojoj pakosti
je čak natera da komšiji otvori vrata (o tome ćemo više reći kasnije), što samo pogoršava
njegovo duševno stanje. Dakle, iako nam se u početku učini kao tipičan posesivni muž,
videćemo da nije dovoljno agresivan u svojoj posesivnosti, jer bi ovaj tip učinio sve što je
u njegovoj moći da ženu odvoji od potencijalnog ljubavnika.
Mogli bismo reći da njegovo približavanje monodimenzionalnosti proističe iz
nedostatka opcija. On nema neku naročitu širinu. Saznajemo iz didaskalija da je u
pedesetim godinama, i pretpostavljamo iz velikog broja njegovih replika da namerava da
ostatak života provede sa njom u toj usamljenoj kući, i da je zadovoljan tom situacijom.
Za njega bi bila mnogo veća tragedija kada bi izgubio nju nego obratno, te je zato

6
situacija u kojoj se nalaze jedina opcija. On bi eventualno mogao da se vrati u grad, ali
kako on to ne želi, tu opciju moramo isključiti.
Što se tiče njegovog razvoja, on se iz brižnog i nežnog partnera, kakvim izgleda u
prvoj sceni, pretvara u posesivog i sebičnog, bez trunke razumevanja za „Nju“. Izgleda
nam kao da „Ona“ pokušava da se s njim pomiri i iskupi se zbog flerta sa komšijom, dok
„On“ ne prestaje da je muči i nabacuje joj osećaj krivice. Postoje, ipak, trenuci u kojima
njegova nežna strana ponovo prosijava, kao npr. u četvrtoj sceni, kada oboje leže na
divanu, i kao mantru ponavljaju „ti i ja i more“ (pet puta u te dve replike). Ipak, posle te
idilične scene pakao se nastavlja, i on ponovo zauzima svoj pasivno-agresivni stav, koji
traje sve do poslednje scene, u kojoj odjednom opet postaje blagonaklon, a da se u
međuvremenu ništa drastično nije dogodilo. Dakle, mogli bismo reći da kod njega postoji
neka vrsta cikličnog razvoja, ili da ove njegove dve strane postoje jedna uz drugu.
Na kraju, ovaj lik je, kada je dubina u pitanju, prilično zatvoren. Njegovi motivi i
unuitrašnji život su jasni, i sve njegove replike iskrene. Jasno nam je šta on želi, isto kao
što nam posle izvesnog vremena postaje jasno da, osim psihološke represije, on neće
učiniti ništa da je zaustavi ako bude htela da ode.

Karakterizaciju ovog lika ćemo početi eksplicitno-autorskim elementima, i tu

dobijamo najoskudnije informacije. Što se tiče opisa, već smo rekli da je to čovek u
pedesetim godinama, a pored toga saznajemo još i da je dežmekast i da ima dužu sedu
kosu, nešto što ukazuje na to da verovatno nije preterano fizički privlačan. Saznajemo još
i da su mu oči „nemirne“, a pokreti „usporeni“. Prvu osobinu bismo mogli da dovedemo
u vezu sa nesigurnošću i strahom (koji se u jednom trenutku graniči sa paranojom), dok
bi druga mogla da bude fizički odraz njegove pasivnosti.
Što se tiče didaskalija koje su vezane za način na koji on govori, jedino kod njega
primećujemo govor pun ironije. Takođe, vrlo često je uplašen i očajan, a ima i replika
koje izgovara sa lažnom hrabrošću, i to su u dva navrata replike u kojima podvlači da su
vrata zaključana, a jednom kada kaže da će izaći napolje i pogledati gde je komšija. Ni u
jednom slučaju ništa ne uradi, tako da bismo i bez didaskalije kao hrabro shvatili da je
njegova hrabrost samo u njegovoj glavi.
Analizoma implicitno-autorskih komentara takođe ne možemo doći do nekih
posebnih zaključaka, jer on ni u jednom trenutku ne izražava svoje mišljenje o kući, za
razliku od nje, a kada gleda portret bake i njenu venčanu sliku sve što može da kaže je
kako „čovek“ liči i na baku i na dedu. Sve vreme dok ona govori kako je sve lepo (i kuća,
i baka, i portret i sam komšija), on samo govori o komšiji i o tome kako je on napolju,
tako da ne možemo govoriti o nekom njegovom mišljenju prema kome bismo mogli
nešto zaključiti.
Što se tiče eksplicitno-figuralnih elemenata, ni žena ni komšija ni u jednom
trenutku ne izražavaju nikakvo mišljenje o njemu, što nam više govori o njima nego o
njemu. „On“ je tabu, i na taj način sveprisutan u njihovoj međusobnoj interakciji.
Najviše informacija o ovim likovima možemo dobiti analizom implicitno-
figuralnih elemenata, odnosno na osnovu njihovog ponašanja. Za „njega“ smo već rekli
da skoro svi njegovi postupci proizilaze iz njegove posesivnosti i straha da ne izgubi
svoju partnerku, i mi ga i možemo posmatrati samo u tom kontekstu. On samo želi da
bude sam sa njom, iskren je u tome, i to se ponavlja mnogo puta. Već smo rekli da u
svom strahu da je ne izgubi postaje užasno posesivan, i pasivno-agresivan. Od trenutka

7
kada se komšija pojavi, on odbija da govori o bilo čemu drugom, muči je zajedljivim
komentarima i na kraju je potpuno ignoriše, ležeći na divanu okrenut ka zidu. Njeni
pokušaji da ga odobrovolji, sem u jednom trenutku (videti iznad), nailaze na zid, tako da
se nameće zaključak i da je veoma tvrdoglav i naporan.
Iz svega što smo naveli, stičemo zaključak da je on prilično antipatičan lik. Dok
njegova iskrena želja da bude sam sa njom izaziva saosećanje, ono je znatno umanjeno
time što iz scene u scenu postaje sve naporniji. Takođe, zbog konstantnog pritiska koji
vrši na „Nju“ i nepodnošljive pasivne agresije, postavlja se pitanje da li On Nju zaista
voli, ili se samo plaši da će ostati sam. Rekli smo već da on nema mnogo opcija i njegovo
grčevito držanje za nju proističe iz očaja i straha od usamljenosti, a ne toliko iz prave
ljubavi.

Ona
Prilikom analize njenog lika nameće se zaključak da Fose ovde, možda namerno,
podržava stereotip o ženi kao misterioznoj i nedokučivoj, čiji se motivi ne mogu tako
lako razumeti, i koja ni sama ne zna šta hoće. Njeno kontradiktorno ponašanje i
neodlučnost mogli bi da budu posledica toga što je ona lik koji ima najviše mogućnosti u
ovoj drami. Ona je još uvek mlada, i za nju ne bi bilo toliko strašno da raskine sa
sadašnjim partnerom. Takođe, vidimo mogućnost da se predomisli u vezi sa selidbom i
vrati u grad, a tu je i opcija da prevari partnera sa komšijom, ili da ga ostavi zbog istog.
Mi ni u jednom trenutku ne dobijamo utisak da ona koketira sa ovom poslednjom
opcijom, ali ona je ipak tu, i na vrlo direktan način joj se nudi.
Za nju bismo mogli reći i da je prilično otvoren, gotovo enigmatski lik –
arhetipski lik Eve. Postoji niz pitanja u vezi sa „Njom“ na koja možemo samo da
spekulišemo odgovore. Zašto se upušta u flert sa komšijom, kada je očigledno da ne želi
da ima ništa s njim? Zašto mu otvara vrata? I ono što je možda najneobičnije, zašto uzima
njegov broj telefona, a svog partnera laže da nije to uradila, kad se već ponašala toliko
distancirano prema komšiji? Ona izgovara i čini mnogo kontradiktornih stvari, na to
ćemo se vratiti kasnije.
Ovi razlozi je čine i višedimenzionalnim likom. Iako je nežna i obzirna prema
svom partneru, ona čini neke stvari za koje zna da će ga povrediti. Iako na neki način
flertuje sa komšijom, shvatamo da to radi iz usamljenosti i želje da se sreće sa ljudima, a
ne iz želje da bude sa njim.
Što se njenog razvoja tiče, njen stav prema situaciji u kojoj se nalazi se periodično
menja, čak i u toku iste scene. Na kraju vidimo da je ona ta koja inicira pomirenje, treba
da imamo na umu da je ona uzela komšijin broj, i da nigde ne vidimo da ga je bacila ili
uništila. Jasno je da njena ambivalentnost neće nestati, i da su njih troje zarobljeni u
vrzinom kolu iz kog nema izlaza..

Kao i u prethodnom slučaju, karakterizaciju ćemo početi informacijama koje nam

o liku daje sam autor. Saznajemo da je visoka i krupno građena, da ima kosu srednje
dužine, kao i to da su joj oči velike a pokreti „detinjasti“. Ove poslednje dve informacije
bi mogle da ukazuju na to da je nezrela i radoznala, što ćemo posle videti i iz njenog
ponašanja. Didaskalije koje se tiču njenih replika govore nam da ona ponekad govori
iskreno entuzijastično, ali i da se često pretvara. Takođe, zabrinutost sa kojom govori o
tome kako je kuća zabačena implicira da joj se to nikako ne dopada.

8
 Za razliku od „Njega“, ona izražava svoje mišljenje o mnogim stvarima. Ona, na
primer, smatra da je lepo što su se baka i deda uzeli kad su bili mladi, iz čega možemo
zaključiti da je i ona možda to želela, ali nije uspela, pa je morala da se zadovolji nekim
kompromisom. Njenu isforsiranu blagonaklonost možemo videti iz entuzijazma sa kojim
govori o samoj kući i portretima, kao i iz toga što za sve misli da su lepi (doduše, za
komšiju kaže da je potpuno običan, mada to može biti neiskreno).
Ona ima mišljenje i o sebi, i kada joj on kaže „Ma ti nisi tako stara“, ona
odgovara „Nisam ni tako mlada/više“. Pored toga, on joj u svom sarkastičnom
prebacivaju kaže „Pametna si ti“, što bi trebalo da znači da je ona sve uradila svesno. Mi,
ipak, ne stičemo takav utisak, već naprotiv, da ona više srlja u neke loše postupke jer ne
zna šta treba da uradi, a da laže i pretvara se jer ne želi da povredi svog partnera.
Iz njenih kontradiktornih postupaka možemo dosta zaključiti, ali ćemo pri tome
naići i na zagonetke, od kojih smo neke naveli iznad. Kao prvo, upečatljiv je kontrast
između onoga što ona govori i onoga što radi. Kao što smo već naveli iznad, pošto je
sedam puta rekla da on „može samo da stoji tamo“, a tri puta „ne moramo da otvorimo“,
ona ipak otvara vrata komšiji. Kada on uđe, ona se ponaša distancirano, neće da sedne za
sto, ni ne gleda ga, već gleda kroz prozor, neće da pije pivo s njim, ali ipak uzima njegov
broj telefona i stavlja ga u novčanik, i posle laže da nije to uradila. Iznervira se posle
partnerovog finalnog napada i odlazi napolje, ne želeći da ga sluša, ali se posle ipak
vraća, seda pored njega na klupu i hvata ga za ruku.
Možemo pokušati da, na osnovu svega što smo rekli, proanaliziramo njene
postupke. Ona dela iz dva poriva: prvi je da potvrdi svoju slobodu i nepomirljivost sa
situacijom u kojoj se našla, a drugi da ne povredi svog partnera. Ova dva motiva je guraju
u dvoličnost. Ona je takođe i veoma nesamostalna, i može da funkcioniše samo u odnosu
na neku drugu osobu, što vidimo iz toga što joj je konstantno potrebna potvrda nje same,
bilo od strane partnera, ili kroz interesovanje nepoznatog čoveka. Neizmerno se trudi da
udovolji (pokazuje lažni entuzijazam u odnosu na kuću), ali usled nepromišljenosti srlja
iz greške u grešku. Nameće se zaključak da je njen flert sa komšijom samo katalizator
njenog nezadovoljstva situacijom u kojoj se našla. Ipak, na kraju izgleda da je kod nje
ipak došlo do nekog sazrevanja, i da je shvatila da, ako stvarno voli svog partnera, mora
da se pomiri sa novonastalom situacijom, tako da bismo rekli da je to osnovni razvoj
njenog lika.

Čovek
„Čovek“ je možda najjednostavniji za analizu od ova tri lika, ali ipak ima dubinu i
jednu neobičnu dimenziju, na koju ćemo se kasnije vratiti. U principu, on je koncipiran
kao prilično prost brđanin koji je došao do malo novca, i zbog toga se hvališe. Potrebni su
mu drugi ljudi, kako bi potvrdio svoj novonastali status. Sam o sebi u dva navrata kaže
„Ja uopšte nisam toliko loš“, a i „Sad imam para“, i što je najgore, ove izjave ne proističu
iz njegove nesigurnosti, već stičemo utisak da je on zaista veoma samouveren.
Koncept prostaka se potvrđuje u više aspekata: hvališe se, nezgrapno pije pivo
tako da pena ostaje oko njegovih usta, neprekidno gleda u ženine bokove kad se ona
okrene ka prozoru. Ipak, to nije jedina njegova dimenzija. Kad se razneži i počne da priča
o svojoj baki, to na njega baca potpuno novo svetlo, i lik nam postaje daleko simpatičniji.
Vidimo njegovu osećajnu stranu, vidimo da je odan svojoj porodici (ne saznajemo šta je
sa majkom i ocem, niti da li ima braće i sestara, tako da ovu tvrdnju temeljimo samo na

9
odnosu prema baki), jer je posećivao baku svaki dan, da je bio brižan i nežan unuk, i da
ipak nije toliko neotesan kako se na prvi pogled čini.
Njegove opcije su, kao i kod njegovog suparnika, veoma ograničene. Nema
drugih ljudi u okolini sa kojima bi mogao da stupi u kontakt, tako da on generalno ima
dve opcije: da nastavi da insistira na tom kontaktu, i da prestane, što ne izgleda
verovatno, jer je očigledno veoma usamljen.
Kod ovog lika nam ne ostaje ništa nejasno, i on ne doživljava nikakav razvoj. Na
kraju drame, čak i posle hladnog prijema kod žene, on ostaje podjednako uporan i
samouveren kao na početku, što vidimo iz sledećeg citata:

A ti možeš slobodno da zoveš

Sad znaš gde možeš da me nađeš
A sigurno ćeš zvati

On je siguran da će se njegov kontakt sa ženom nastaviti, bez obzira na to što ona gotovo
ni reč nije rekla u toku njegove posete.

Iz opisa ovog lika ne možemo ništa zaključiti, sem da je znatno mlađi od svog
suparnika, što u ovom slučaju možemo smatrati za prednost. Didaskalije vezane za
njegove replike govore nam da je „smeši lukavo“, što implicira da ipak ne želi samo da se
druži sa ovom ženom, a u drugoj sceni, u kojoj se on prvi put pojavljuje imamo
didaskaliju koja direktno kaže da on flertuje sa njom.
To što sam o sebi govori na hvalisav način dokaz je njegove nerafinisanosti, ali
ona ipak u jednom trenutku za njega kaže da je lep, a kaže i da joj se svideo, kad je „on“
suoči sa tim pitanjem, tako da zaključujemo da ili ipak zaista ima nečeg privlačnog u
njemu, ili je ona toliko željna društva da joj se učinio privlačan, iako objektivno to nije.
Što se njegovih postupaka tiče, oni su potpuno pravolinijski. Sve što radi on radi
insistirajući na kontaktu sa ovim parom (ili samo njom) do te mere da to u jednom
trenutku prelazi u psihotičnost. Treća i četvrta scena, u kojima on obilazi oko kuće, ne
prestajući da kuca, dok par unutra pokušava da to da ignoriše mogu na sceni da dobiju
veoma psihodeličnu atmosferu, tako da i sam gledalac pomisli „Zašto mu već jednom ne
otvore!“, samo da bi ta agonija prestala.
Zaključujemo, dakle, da je ovaj čovek veoma usamljen, kao i da odavno nije imao
kontakta sa osobom suprotnog pola, što prouzrokuje nezgrapnost njegovog flerta i
neumerenost njegovog insistiranja. Kao takav, on je najaktivniji lik drame, onaj koji
pokreće konflikt i onaj koji konstantno pokreće zaplet.

Foseovi likovi u službi dubokih konflikata

Rekli smo, dakle da je „Čovek“ onaj koji pokreće radnju. Međutim, ako se
vratimo na uvodno poglavlje, gde smo rekli da je kod Fosea obično reč o dubokim,
prećutanim konfliktima, nameće se zaključak da bi do konflikta između dvoje glavnih
likova svakako došlo, jer „oOna“ svakako nije zadovoljna situacijom u kojoj se nalazi,
dok on jeste. Glavni problem je njihova nemogućnost komunikacije jednog sa drugim, a
ne pojava komšije. „Čovek“ je samo neposredni povod za izbijanje sukoba.

10
 Međutim, neizvesno je da li bi i kada do sukobljavanja došlo, jer, usled svoje
zatvorenosti, „On“ i „Ona“ ne uspevaju da vode konstruktivan razgovor, već se svako
drži svog mišljenja. Ovako imamo veliki potencijal za to da njih dvoje prožive život
„sami jedno sa drugim“, ali ne i „sami jedno u drugome“, kao što sve vreme ponavljaju.
Konflikti su, u Foseovim kasnijim dramama, obično tako duboki da su nerešivi,
ali ipak ne vode do tragičnog raspleta, već je kraj drame obično status quo. Ovde imamo
istu takvu situaciju: troje likova koji su zaglavljeni u paklu iz kog nema izlaza – po
ugledu na Sartrovu Iza zatvorenih vrata.

Izvori i literatura
1. Andersen, Per Thomas; Norsk litteraturhistorie, Universitetsforlaget, Oslo, 2001.
2. Fehr, Drude von der i Hareide, Jorunn; Tendensar i moderne norsk dramatikk,
Det Norske Samlaget, Oslo, 2004.
3. Fosse, Jon; Nokon kjem til å komme, Det Norske Samlaget, Oslo 1996.
4. Heith, Anne; Fenomenet Jon Fosse, Norsk dramatisk årbok, Norske dramatikeres
forbund, Oslo, 1997.
5. Übersfeld, Anne; Čitanje pozorišta (prev. Mirjana Miočinović), Beograd 1982.
6. Zern, Leif; Det lysande mørket – Om Jon Fosses dramatikk, Det Norske
Samlaget, Oslo, 2005.
7. www.no.wikipedia.org
8. www.dramatiker.no

11