Milan Popović

DINAMIKA NIŠTAVILA

1
2
Milan Popović

DINAMIKA NIŠTAVILA
Sociologija neslobode

3
4
Sadržaj
Dinamika ništavila
Sociologija neslobode

Predgovor

Prvi deo
Metodologija
1. Predmet
Trauma
Zaborav
Balkan
2. Metod
Transdisciplinarnost
Objektivnost
Svet
3. Život
Otpor
Razumevanje
Forma

Drugi deo
Morfogeneza
Rađanje monstruma
4. Fenomenologija
Ideologija
Istorija
Teorija
5. Ontologija
Preokretanje
Zona
Mondijalizacija
6. Alternativa
Uvek
Opsesija
Razlika

Treći deo
Flešbek
7. Smrt
Strah
Demon
Izbor
8. Vlast
Prelom
Promemorija
Faust
9. Montenegro
Identitet
Svet i Crna Gora
Šizma mikrokozma

Prilozi
O autoru
Table of Contents

5
6
Predgovor

Predmet ove knjige je problem star koliko i sam čovek. Problem neslobode. U ovoj
knjizi, međutim, ovaj stari problem posmatra se, pre svega, kroz prizmu novog,
poznomodernog ili postmodernog vremena, posebno kroz prizmu velikog
postjugoslovenskog raspada s kraja XX veka, koji je, čak i za ovo vreme, bio
«avangardan», i u tom smislu, za naš problem, privilegovan.

Metod ove knjige ima izraziti trans-karakter. Reći da je on samo transdisciplinaran

sasvim je nedovoljno, zato što ovaj metod u sebi sintetizuje ne samo različite oblasti i
discipline (post)moderne društvene nauke, nego i različite komponente (post)moderne
nauke i umetnosti odnosno literature. Ili, preciznije, najznačajnije elemente (post)
moderne političke teorije, i određene elemente autobiografske literature odnosno
refleksije, ove druge samo u vezi sa onim prvim, a i prve i druge samo u funkciji
rasvetljavanja centralnog problema knjige.

Dva impulsa, jedan iz literature, jedan iz života, bili su glavni neposredni podsticaji i
«izvori» ove knjige. Glavni podsticaj iz velike i «lepe» literature bio je Zarobljeni um
Česlava Miloša. Ovaj je to bio svojim «mračnim» predmetom, ali još više svojim «trans»
metodom, jer me je upravo on, u trenucima dileme, definitivno ohrabrio da teorija i
literatura mogu (pa i moraju) ići zajedno. Od ostalih dela, posebno onih iz oblasti
društvene teorije i nauke, na mene su posebno snažan uticaj izvršile, još i studije traume,
u kojima se, sa stanovišta «mandata užasa», vrši poznomoderna (postmodernma) obnova
humanizma, U istom čamcu Petera Sloterdijka, Izvori totalitarizma Hane Arent,
Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji Karla Popera, The Great Transformation Karla
Polanjija, Društvena i kulturna dinamika Pitirima Sorokina, After Liberalism Imanuela
Volerstina, Srpska strana rata Nebojše Popova i Kaptolski kolodvor Borisa Budena, da
pomenem samo neke.

Glavni podsticaj iz života bio je određeni sticaj okolnosti i raspoloženja nakon iznenadne
smrti majke u leto 1995, o čemu podrobnije pišem u trećem odeljku knjige. Nejasnu ideju
za pisanje jedne upravo ovakve, transdisciplinarne, teorijsko-literarne studije, imao sam i
mnogo pre toga, ali sam ovu ideju, kao i razvijeni koncept knjige, prvi put jasno uobličio
tek tada. Zbog teških poluratnih uslova, preopterećenosti radom na fakultetu,
iscrpljujućeg prekovremenog rada, kolumne i honorara za preživljavanje, bio sam
prinuđen da pisanje knjige često prekidam. Sledi kratki ali precizni kalendar ovog
dugotrajnog i isprekidanog pisanja. Posle dugih priprema, pisanje sam započeo u
decembru 1999. U sledećih devet meseci, odnosno do jula 2000, napisao sam odeljke 1,
2, 3 i 7. Zbog povećanih obaveza na univerzitetu, pre svega zbog angažovanja oko
osnivanja i izgradnje Centra za međunarodne studije, u leto 2000, privremeno sam
prekinuo, a nakon završetka ovog angažovanja, preciznije nakon opstrukcije i
onemogućavanja daljeg rada centra, u jesen 2003, nastavio sa radom i napisao odeljke 8. i
9. Zbog novih povećanih obaveza, ovoga puta usled naglog povećanja fonda časova na
fakultetu, sa pisanjem knjige morao sam još jednom prinudno da pauziram, ovoga puta do

7
leta 2004. Najzad, preostale, zapravo ključne odeljke 4, 5. i 6, odnosno celokupni
rukopis, završio sam u leto i jesen 2004, dakle posle punih devet godina od prve ideje i
zamisli.

Detaljan kalendar pisanja knjige nisam izložio bez razloga. Deset godina izuzetno burnog
vremena ostavilo je odgovarajući pečat i na konkretni sadržaj odnosno fabulu ove knjige.
Od pomisli da nakon svega izvršim odgovarajuću post festum promenu odnosno
redakturu ovog sadržaja (fabule) brzo sam odustao. Naprotiv, svesno sam izabrao da onaj
pečat jednog izuzetnog vremena sačuvam. Navedeni kalendar pisanja knjige deo je tog
pečata, ali i informacija za bolje praćenje i razumevanje teksta.

Za vreme samog pisanja, dogodili su se i tako značajni, istorijski događaji, kao što su
bombardovanje SRJ 1999, pad režima Slobodana Miloševića 2000, i teroristički napad na
SAD 2001. Iako nenameravano, neplanirano, prinudno, dugo pisanje knjige, na kraju se
pokazalo kao dragoceno. Da nije bilo upravo ovakvog, dugog, devetogodišnjeg pisanja,
naime, ovi značajni istorijski događaji, posebno postjedanaestoseptembarska globalizacija
nasilja, svojevrsna balkanizacija sveta, koja je za celu knjigu, zapravo, najvažnija, ostali
bi izvan Dinamike ništavila. A to bi bila velika šteta.

Dinamika ništavila je, pored ostalog, i jedna vrsta rekapitulacije i sinteze mog
celokupnog, tridesetogodišnjeg profesionalnog rada i razvoja, i kao takva nužno
reflektuje i sve moje profesionalne, intelektualne i duhovne limite (samo «blaženi» misle
da nemaju limita). To posebno važi za literarni deo ove knjige, koji, ipak, nikada nije bio
moj profesionalni domen. Da nedostataka u ovom domenu ipak bude manje, u jednoj
vrsti zakasnelog i ad hoc učenja odnosno podučavanja, najviše su mi pomogli Snežana
Nikčević, Pavle Jovanović, Milorad Popović i Balša Brković, i ja im na tome i na ovom
mestu zahvaljujem. Naravno, za nedostatke, koji u ovom domenu nisu otklonjeni,
odgovornost u potpunosti snosim ja, a ne oni.

Milan Popović

Podgorica,
14. oktobar 2004.

8
Prvi deo

METODOLOGIJA

9
10
1. Predmet

Kao i mnoge druge, i mene je dugo mučilo teško pitanje ljudske prirode. Moram priznati
da sam, nakon višegodišnjih lutanja po lavirintima i katakombama društvenih nauka,
odgovor koji me je koliko-toliko umirio, da ne kažem i zadovoljio, jer bi to bilo
preterano, pronašao tek kod jednog kolege iz konkurentskih, prirodnih nauka. U tekstu
objavljenom u beogradskoj Republici, februara 1999, Nikola Tucić, doktor bioloških
nauka i profesor beogradskog univerziteta, obaveštava nas o tome kako savremena
biološka istraživanja negiraju postojanje bilo kakvog, pozitivnog ili negativnog
genetičkog determinizma, pa stoga i postojanje bilo kakve apriorne, pozitivne ili
negativne, dobre ili loše, miroljubive ili agresivne ljudske prirode. Gama ljudskih
mogućnosti i realizacija, koja nam je dobro poznata, toliko je široka i kontradiktorna, da
je ne samo u biologiji i drugim prirodnim naukama, nego i u sociologiji, antropologiji i
drugim društvenim disciplinama, krajnje rizično uopšte upotrebljavati bilo kakvu
generalizaciju kao što je ovakva ili onakva opšta ljudska priroda.

I pored toga, čini mi se da je jedna veoma fleksibilna i oprezna generalizacija o ljudskoj

prirodi, ipak, moguća. To je generalizacija, preciznije pretpostavka liberterskih, to jest
anarho-socijalista, Mihaila Bakunjina i Noama Čomskog (da pomenem samo po jednog
iz XIX i XX veka), po kojoj je čovek biće slobode. Naravno, ne u smislu da su svi ljudi,
jednako i uvek slobodni, nego u smislu da svi to, u načelu, po svojoj osnovnoj generičkoj
predispoziciji, mogu biti. Nije sofizam. Naprotiv. Upravo je posibilizam ove pretpostavke
osnova za razumevanje one široke i kontradiktorne ljudske game koja zbunjuje mnoge
istraživače.

Biće slobode. U redu. Ali zbog čega onda u naslovu i podnaslovu ove knjige stoji upravo
suprotno: ništavilo i nesloboda? Pa upravo zbog toga. Ni ovo nije sofizam. Zaista,
ukoliko polazite od pretpostavke da je čovek biće slobode, onda je sasvim prirodno da
vašu pažnju u mnogo većoj meri privlače pojave koje se, makar na prvi pogled, takvoj
pretpostavci protive, nego one druge. Pretpostavljam da je upravo to bio glavni razlog
zbog kojeg i kod mene, kao tema, predmet i problem, od početka, i više nego ubedljivo,
dominira upravo nesloboda, a ne sloboda. Društvenom naukom i teorijom, sistematski i
profesionalno, bavim se već više od dvadeset godina. Čak i samo letimičan pogled na
knjige i članake, koje sam za to vreme napisao i objavio, međutim, jasno ukazuje na ovu
moju zaokupljenost negativnom, destruktivnom, tamnom stranom istorije, društva i
čoveka. U ovom, sadržinskom smislu, dakle, između ove i mojih ranijih knjiga i članaka,
nema velikih razlika.

U jednom drugom, formalnom (mada, nadam se, i produktivnom pogledu), međutim,

razlika je velika. I to dvostruka. Prvo, svi moji raniji radovi, knjige i članci, u manjoj ili
većoj meri, imali su karakter socijalne i političke analize. Ovo posebno važi za moju
posthladnoratovsku balkansku pentalogiju, Žargon periferije, Posle hladnog rata,
Politički aparthejd, Crnogorsku alternativu i Globalnu prašinu, knjige-zbornike većinom
kratkih, kondenzovanih tekstova, eseja, najvećim delom prvobitno već objavljenih u

11
nezavisnim listovima i nedeljnicima (najčešće beogradskoj Našoj Borbi, podgoričkom
Monitoru i podgoričkim Vijestima). Neverovatnom fenomenologijom odnosno
patologijom jednog konkretnog društvenog propadanja, u ovim tekstovima i knjigama,
bavio sam se sa strašću istraživača i bolom učesnika, iznutra, procesno, punktualno,
kapilarno, analitički, bez posebno izražene težnje ka povezanosti, celini i sintezi. Sa
jedinom ili preovlađujućom težnjom da dobro opišem ono što se upravo zbiva. Naprotiv,
Dinamika ništavila, od samog početka, ima za cilj upravo ono drugo: povezanost, celinu i
sintezu. Naravno, onoliko koliko je to uopšte moguće, to jest koliko to dopuštaju
neizbežno ograničene moći jednog čoveka.

I drugo, danas mi se čini da su svi moji raniji radovi, knjige i članci, u manjoj ili većoj
meri, bili žrtve one stare i kod nas još uvek vladajuće intelektualne konvencije, koja, kao
nepropusnu i neprelaznu, povlači, utvrđuje i cementira razliku i granicu između nauke
(znanja) i literature (osećanja). Ovo se posebno odnosi na moj magistarski i doktorski rad,
Političku ekonomiju i politiku i Ritam sveta, što se, ukoliko se ima na umu njihov
obavezni, pokazni, čak školski karakter, može i lako razumeti. Istine radi, moram istaći
da sam transdisciplinarnost, kao epistemološki princip odnosa između određenih grana i
disciplina u oblasti društvenih nauka, prihvatio relativno rano, pa i u svojim obaveznim,
pokaznim, školskim radovima. Ipak, relativno kasno, to jest tek nedavno, došao sam na
pomisao da bi ovaj isti, epistemološki transregionalni i transdisciplinarni princip, mogao,
pa i morao da se primeni čak i šire, na odnos između nauke (znanja) i literature (osećanja)
kao takvih. Dinamika ništavila po prvi put testira upravo ovu hipotezu, pa se ova knjiga i
po tome razlikuje od svih mojih ranijih knjiga i članaka. U tom smislu, ova knjiga, barem
za mene, predstavlja i jednu vrstu intelektualnog i metodološkog eksperimenta. Spoj
znanja i osećanja, nauke i literature (ili barem jedne vrste literature), socijalne teorije i
lične hronike, racionalne analize i post festum memorije. Različiti sastojci i srazmere
ovog spoja raspršeni su kroz čitavu ovu knjigu. Ipak, nauka, teorija, znanje, racionalna
analiza, najvećim delom, koncentrisani su u drugom, literatura, hronika, osećanje, post
festum memorija, najvećim delom, u trećem delu knjige. Prvi deo (to se, verujem, može
videti već i iz nekoliko prethodnih paragrafa), jeste mešovit, kao i ova knjiga u celini,
uostalom.

Trauma

Titograd, oktobar 1988, huk masa. Za mene, bez i najmanje dileme, najupečatljiviji utisak
u poslednjih dvanaest godina. I najbolji rezime čitavog XX veka. Oživljavam sećanje.
Vraćam se u to vreme. Prvo čega se sećam jesu haotično pomešana osećanja. Radnici,
službenici, studenti, svi imaju razloga za nezadovoljstvo. Stari režim je nepovratno
potrošen i iskompromitovan. Ali, istovremeno me podilazi jeza od podivljale nekrofilije
koja se razliva: »Triput ratovala, triput ratovala, i opet će ako bude sreće!« I tome slično.
Zamoren protivrečnim utiscima, nešto posle ponoći, odlazim. Stan nije daleko od zgrade
Skupštine Crne Gore (ispred koje se protesti nastavljaju do duboko u noć), pa i pred san
čujem potmuli huk masa.

12
U stvari, produženi huk, koji ne prestaje već više od deset godina. U usponu i
konsolidaciji vlasti novog diktatora, »balkanskog kasapina«, novo, kako se tada govorilo,
»mlado, lepo i pametno« crnogorsko rukovodstvo, imalo je značajnu ulogu. Zapad Crnu
Goru danas percipira kao »primer multikulturne demokratije u regionu«. Ne ulazeći u
ocenu različitih motiva i razloga, pa i ukupne opravdanosti ovakve percepcije, sigurno je
jedino da sve do skoro nije bilo tako. U patologiji Miloševićeve Velike Srbije, Crna Gora,
»drugo oko u glavi«, »srpska Sparta«, imala je posebnu, gotovo avangardnu ulogu.
Uostalom, i prvi preteći, zlokobni znaci, to jest poklici »Hoćemo oružje!«, začuli su se
sredinom 1990, pa čak i ranije, upravo u Crnoj Gori, to jest Titogradu, današnjoj
Podgorici.

Ako ne drugima, pokušavam makar sebi da objasnim zbog čega me je huk ovih masa
odbijao od samog početka (te odbojnosti i danas se živo sećam iako je tada nisam bio u
punoj meri svestan). I pored određene otvorenosti, u to vreme još uvek sam bio pre
marksist ili neomarksist, nego nešto drugo. Ideja masa i revolucije bila je, dakle, deo mog
obrazovanja. I osećanja. U javnosti sam od strane mnogih već bio doživljavan i kao
opozicionar, poludisident, kritičar starog, jednopartijskog monopola i sistema. Uz to,
nova nomenklatura nudila je i primamljive privilegije i perspektive. Rečju, sve je bilo tu
da se relativno mlad čovek (imao sam tridesettri) uključi u novi populistički talas. Pa
ipak, nisam to učinio. Zbog čega? Agresivni velikosrpski nacionalizam bio je jedan, ali
ne i jedini, pa ni glavni razlog za to. Slobodan Milošević je od samog početka bio
ideološki i politički hermafrodit, ni komunist, ni nacionalist, to jest i komunist, i
nacionalist, već prema potrebi, a njegovi strateški saveznici iz krugova tradicionalne
nacionalističke inteligencije, akademije, univerziteta, crkve, dovoljno lukavi, oprezni i
pragmatični da svoje strasti umotaju u lažljive fraze o navodnoj odbrani Jugoslavije.
Osim toga, ovaj nacionalizam nikada nije bio potpuno direktan i jednoznačan. Ostavljao
je manevarski prostor za samozavaravanje. Onakvo kakvo je praktikovao veliki broj
kadrova unutar SK, kasnije DPS, vladajuće partije Crne Gore, dok je svojoj partiji tepao
kao »građanskoj i demokratskoj«. Ne, jedini, pa ni glavni razlog, svakako, nije bio to.
Glavni razlog bio je snažan, mada ne uvek i do kraja jasan osećaj, da i iza velikosrpstva, i
iza svih drugih fraza o narodu i masama takozvane antibirokratske revolucije, stoji
beskrupulozni egoizam i cinizam novih, dolazećih vladajućih grupa.

Danas sebe percipiram, pored ostalog, i kao postmarksistu. Prema masama i revoluciji
imam rezervu, ali ne i prezir, pogotovo ne gađenje (koje je kod velikog dela inače
desetkovanih građanskih klasa i intelektualaca kod nas postalo skoro moda). Priznajem,
delimično i kritičko uvažavanje masa jeste nasleđe marksizma koje je u meni preživelo
kolaps takozvanog realsocijalizma. I zato mislim da mi je danas jasno: ono što me je još
prevratnih 1988-1989. odbijalo, u stvari, nije bio huk masa, nego huk, to jest, rečeno
jezikom savremene filmske tehnike, specijalni efekat za to obučenih i ciničnih
manipulanata, profesionalaca, eksperata i inžinjera novih klasa.

Pre desetak godina, ovaj specijalni efekat mogao je samo da se nasluti. Danas je on već
sasvim očigledan. Uprkos tome, taj isti efekat, u masovnim razmerama, još uvek uspešno
funkcioniše. Crna Gora je i danas (krajem 1999, kada ispisujem ove redove) raspolućena
na dva antagonizovana, poluzaraćena politička bloka (očajnički se nadam da će se ova
šizma miroljubivo prevazići do završetka rukopisa, ali ko zna). Miloševićevi eksperti i

13
sledbenici strasno najavljuju ponavljanje istorije. Zar je moguće da je serija teških
tragedija i poraza dedinjskog diktatora samo produbila i fiksirala stavove lojalista? Nisam
sujeveran, ali sebe hvatam u polusujevernom strahu da samim pisanjem ove knjige,
mehanizmom takozvanog samoispunjujućeg proročanstva, ne izazovem ili prizovem loše
posledice. Proces o kojem pišem traje i dalje, a ja se njime, u izvesnom smislu, bavim kao
da je već pase. Da time nehotice ne izazovem odnosno pokrenem gnev i osvetu demona
istorije?

Ne znam kada, pa i da li će ikada prestati ovaj strašni, nepodnošljivi huk, ali znam da je
velika trauma, koja je tim hukom najavljena, i sa njime otpočela, postala bolan prelom, a
zatim i centralni, najznačajniji događaj i doživljaj mog (verujem i čitave moje generacije)
celokupnog života i mišljenja. Kako mi daleke i izbledele danas izgledaju neke stare,
ranije kultne knjige, teorije i ideje. A kako žive i snažne neke druge, ranije potpuno izvan
fokusa, sporedne i zanemarene. Čitavo jedno novo čitanje i razumevanje sveta. I kako
vreme, a sa njim i one knjige, teorije i ideje, retroaktivno postaju sve reljefnije i
plastičnije. S jedne strane, veliko udaljavanje: čast istraživačima antike i medievalistike,
ali sve pre moderne, pa čak i sve pre XX veka, danas mi izgleda kao da je sa neke druge
planete. S druge strane, međutim, i veliko približavanje: kao da se u postjugoslovenskoj
desetogodišnjoj traumi kondezovao čitav evropski i svetski XX vek. A temeljno iskustvo
ovog veka bilo je, znamo, iskustvo ekstremnog zla, razaranja i neslobode.

Najvećem broju ljudi na ovim prostorima, postjugoslovenski ratovi doneli su samo

ogromnu količinu bola i patnje. Oni koji su od ovih ratova profitirali (političke vođe i
nomenklature, kao i njima bliski ratni monopolisti, takozvani novi biznismeni), ipak su
relativno malobrojni. Oni koji su u njima uživali (patološki tipovi, zlikovci i bolesnici),
još su malobrojniji. Najveći broj je onih koji su u njima doživeli manje ili veće
materijalne i psihičke gubitke. Naravno, najgore su prošli oni koji su izgubili živote.
Zatim, oni koji su izgubili najbliže. Pa oni koji su izgubili domove. Sticajem okolnosti,
nisam se našao ni među prvim, ni među drugim, ni među trećim. Našao sam se među
onim četvrtim, koje je pogodio »samo« gubitak zemlje i klase. Zemlja u kojoj sam
odrastao više ne postoji, srednja klasa, kojoj sam nekada pripadao, isto tako. I pored toga,
međutim, verovatno zbog povećane prirodne osetljivosti, traumu nasilnog raspadanja
zemlje, doživeo sam veoma teško, ponekad mi se čini, čak mnogo teže nego mnogi iz one
treće grupe. Ovo ističem da bih ukazao na jedan važan intelektualni i profesionalni
problem.

To je problem formiranja i održavanja minimalno valjanog i prihvatljivog znanja u

vremenu velike istorijske odnosno socijalne traume. S jedne strane, može se navesti velik
broj kapitalnih dela, knjiga, ideja i otkrića u oblasti društvene nauke i teorije, posebno
onih nastalih u kataklizmičkom XX veku, koja uverljivo svedoče o tome kako je upravo
vreme odnosno tema velike traume postala izvor ili podsticaj za najznačajnije, čak
revolucionarne proboje i saznanja u toj oblasti. Pored ostalih, i samo ilustracije radi, o
tome uverljivo svedoče i Civilizacija i njene nelagode, kao i celokupna psihoanaliza
Sigmunda Frojda, Masovna psihologija fašizma, odnosno frojdo-marksizam Vilhelma
Rajha, pa kapitalno delo Privreda i društvo Maksa Vebera, ne manje značajno delo The
Great Transformation Karla Polanjija, čuvena knjiga Otvoreno društvo i njegovi
neprijatelji Karla Popera, zatim prelomna analiza The Origins of Totalitarianism Hane

14
Arent, najzad i našem vremenu i prostoru najbliža Srpska strana rata Nebojše Popova i
saradnika. S druge strane, međutim, biti usred ove traume kao njen nerazdvojni deo,
štaviše kao upravo tom traumom ugrožen pojedinac, građanin, žitelj, stanovnik, onaj koji
je tom traumom svakodnevno opsednut, granatiran, bombardovan, diskriminisan,
represiran, deportovan, proganjan, terorizovan, i u isto vreme o svemu tome misliti, pisati
ili govoriti u skladu sa strogim zahtevima naučne, novinarske, i uopšte profesionalne
etike (koji obavezuju na bezuslovnu objektivnost, sveobuhvatnost i uravnoteženost),
krajnje je teško. Upravo zbog toga, najveći broj profesionalaca, naučnika (posebno onih u
oblasti društvenih nauka), novinara (posebno onih u oblasti takozvane unutrašnje
politike), i drugih, i u vreme naše velike traume, svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno,
namerno ili nenamerno, pao je duboko ispod ovih zahteva. I to na dva naizgled suprotna
načina. Jedni su prosto izabrali svoju stranu. Po pravilu, stranu komfora, monopola,
privilegije, bogatstva, sujete i moći. Sva njihova manipulacija zatim se sastojala u
beskonačnom ponavljanju inače očigledne neistine kako je upravo njihovo znanje tobože
apsolutno objektivno, istinito, naučno. Za razliku od onog drugog, koje je, naravno, sve
suprotno, navodno subjektivno, nenaučno, neistinito. Ova priča je dobro poznata.
Aktivistički, gotovo mladalački žar sedokosih akademika SANU, još uvek je u živom
sećanju. Neki ni danas ne prestaju. Ipak, ne sme se zaboraviti: Memorandum SANU i
njegovi autori samo su najpoznatiji, nikako ne i usamljen primer profesionalnog pada u
oblasti društvenih nauka. Drugi su proklamovali moratorijum na temu traume, ili, čak,
načelnu nepodobnost ove teme za naučno proučavanje. Navodno, društvena nauka ne
treba da se bavi »politikom«. Pod maskom stvarne ili lažne apolitičnosti, bavili su se
problemima koji su bili ili potpuno irelevantni ili neuporedivo manje relevantni od
problema velike socijalne katastrofe, koja se odvijala pred njihovim očima. I na taj način
joj, indirektno, doprinosili. Umesto otvorenog stajanja na stranu i stanovište moćnih, ili
lažne, pa i stvarne apolitičnosti, koja i sama završava kao servis onih na vlasti, međutim,
moralo se stati na stranu i stanovište žrtve, jer je ovo stanovište bilo nužna protivteža, pa i
garant ravnoteže, neophodan u uslovima razornih pritisaka posednika nekontrolisane
društvene moći. Drugim rečima, velika trauma, od koje su jedni bežali, a drugi pravili
profit, morala se staviti u sam fokus, a njen verovatan deformativni uticaj, te neizbežne
posledične strasti, resantimani i osvetoljubivosti žrtve, pod strogu kontrolu odnosno
samokontrolu poznatih naučnih metoda. To je bio jedino ispravan put u opisanoj, krajnje
složenoj i teškoj situaciji. Da li, to jest u kojoj meri sam i sam, tokom svih ovih godina, u
tome uspevao, to, naravno, ostaje otvoreno pitanje (o kojem treba drugi da sude). Ono,
međutim, što mogu i sam da kažem, to je da sam se pri tom kretao opisanim putem, te da
sam pri tom, kao uzor, celo vreme imao na umu upravo one knjige koje sam gore
pomenuo, koje su nastala u tesnoj i bitnoj interakciji sa velikim traumama XX veka.

Opisani kompleks ima još jednu problematičnu stranu. Sa stanovišta žrtve, koje je
izloženo u prethodnom pasusu, trauma predstavlja izvor straha, bola i patnje. Sa
stanovišta istorijskog, to jest objektivnog socijalnog procesa, međutim, trauma je izvor ili
oblik ništavila. Znamo, ništavilo je logička apstrakcija, mentalna slika, intelektualni
konstrukt. U filozofiji nebiće, u sociologiji razaranje, u istoriji promena (preciznije, nešto
veoma blisko promeni). Sa ovog stanovišta, raniji problem traume i znanja, transformiše
se i postaje problem spoznavanja, to jest opažanja, opisivanja i objašnjavanja same
promene. Međutim, najveći broj pojmova, kategorija i teorija moderne društvene nauke
spada u svet bića, a ne nebića, postojanja, a ne ništavila, statike, a ne dinamike, stvaranja,

15
a ne razaranja. I to je sasvim razumljivo. Upravo zbog toga, naučnici u oblasti društvenih
nauka, uvek iznova, bivaju zatečeni svakom novom socijalnom katastrofom, traumom,
ništavilom, promenom. Ostaju bez reči, ne razumeju, gube vazduh, izmiče im tlo pod
nogama (naravno, ovime opisujem i sopstveno istraživačko iskustvo).

Dve tipične i jednako loše reakcije na ovaj problem jesu arogantni i dosadni metodološki
konzervativizam, koji bezuspešno pokušava da pomoću starih pojmova i reči objasni
sasvim nove pojave, i isto tako arogantni i samodopadljivi metodološki futurizam
(nazvaću ovu poziciju upravo tako), koji bez dovoljno pažnje i strpljenja, proizvoljno i
netačno slika budućnost koja je počela. A pravi problem je u tome kako da se tokom
čitave promene, koja zna da bude duga, spora i teška, ostane dovoljno budan i oprezan, to
jest kako da se pri tom razvije simultana sposobnost prepoznavanja i eliminisanja onoga
što je promenom prevaziđeno, s jedne, ali i prepoznavanja i očuvanja onoga što je
promenom sačuvano i potvrđeno, s druge strane. Zatim, možda još i teže, kako da se pri
tom razvije i održi sposobnost pravovremenog opažanja, te valjanog opisivanja i
razumevanja upravo onih sasvim novih pojava, kojih nije bilo u dotadašnjem iskustvu. I
na kraju, naravno, kako da se, za celo to vreme, razvije i održi sposobnost adekvatnog,
pravovremenog, ispravnog i kvalitetnog imenovanja novih pojava. Od toga koliko
uspešno se reše ovi i njima bliski problemi, odlučujuće zavisi i konačni uspeh teškog
posla spoznaje nove pojave i promene.

Umesto da dalje opširno objašnjavam ovaj problem, ovde ću opisati još samo jednu sliku
ili metaforu, koja, po mom mišljenju, veoma dobro pogađa obe problematične strane naše
traume: i muku žrtve, koja lako može da iskrivi, deformiše i kompromituje ljudsko
znanje, i iskustvo promene, koje je u čitavom saznajnom procesu najznačajnije, ali i
najneuhvatljivije. To je slika odnosno metafora belog usijanja.

Ništavilo je kao belo usijanje. Pogled u središte ništavila kao pogled u središte usijanja.
Biće, u svoj svojoj raznovrsnosti i raznolikosti, dolazi iz praznine ništavila, kao što
spektar duginih boja dolazi iz jedne jedine, ali složene, bele svetlosti (setite se
eksperimenta iz srednjoškolske fizike). Prve konture novog bića su najznačajnije, ali i
najteže za opažanje, jer se pomaljaju iz potpune praznine. Kao pastelne boje iz
zaslepljujuće beline. Ko hoće da bude siguran (onoliko koliko čovek uopšte može da
bude siguran), da mu prve, promotivne konture novog, nastajućeg bića neće promaći, u
posmatranju ništavila, belog usijanja, mora da bude dovoljno predan, pažljiv i istrajan.
Ko u tome uspe, biće nagrađen. Saznanjem. Biće prvi ili među prvima koji će videti do
tada neviđeno. Ali je i rizik gledanja u ništavilo, belo usijanje, prilično velik. I raznolik.
Usijana magma ostavlja bez vida na različite načine. Ko ne izdrži vrelinu i bljesak, skreće
pogled. Unazad, kako čine fundamentalisti, zarobljenici prošlosti, ili unapred, kako čine
fundamentalisti druge vrste, futuristi, zarobljenici budućnosti. I jedni i drugi, i
zarobljenici prošlosti i zarobljenici budućnosti, međutim, propuštaju dramu stvaranja i
pojavu novog bića. Ali ni to nije sve. Od ništavila, belog usijanja, stradaju i oni koji
izdrže sa pogledom, ali od vreline i bljeska, na kraju, izgube vid, oslepe. Na ovu vrstu
gubitka odnosno slepila podsećaju postmoderni relativisti. Zato se i može reći da su,
uprkos svim razlikama, fundamentalisti i relativisti žrtve istog vremena, to jest istog
problema.

16
Zaborav

U jednom od svojih najlepših eseja, Đerđ Konrad nas blago upozorava na to da postoje
veoma različiti oblici ljudskog zaboravljanja i zaborava. Da ovaj fenomen, dakle, nije
jednostavan. I da nije jednoznačan. Neki oblici zaboravljanja (zaborava) deo su samog
života, drugi su moment njegovog razaranja. Među onim prvim, najlakše je razumeti i
prihvatiti onaj osnovni, elementarni. Kapacitet prosečne ljudske memorije je ograničen.
Zbog toga se njeni unutrašnji sektori, odeljci i pregradci moraju povremeno odnosno
periodično prazniti. Da bi se oslobodio prostor za nove sadržaje. Kao redovna lična
higijena. Trivijalno ali tačno. Ovaj oblik zaboravljanja je prirodan, spontan, nužan, i,
zašto ne reći, pozitivan. Uz ovaj, osnovni pozitivni oblik, mađarski pisac izdvaja i
analizira još nekoliko vrsta i podvrsta pozitivnog zaboravljanja odnosno zaborava.
Razvijajući pri tom, sa posebnom uverljivošću, i najnovija iskustva i tipove, čak čitavu
galeriju zanimljivih tipova mađarskog i istočnoevropskog postkomunizma.

U ovom odeljku, međutim, ne interesuju nas različiti oblici, vrste i podvrste pozitivnog
zaboravljanja. Naprotiv, celokupnu pažnju ovde posvećujemo jednoj vrsti svesnog i
selektivnog, ali negativnog zaboravljanja. Jednoj vrsti masovnog psihičkog potiskivanja i
zatrpavanja, koje, kao neizbežni duhovni korelat, učestvuje, to jest saučestvuje u
periodičnom razaranju normalnosti, civilizacije i života. I to ne tek onako in apstacto, u
nekom društvu ili istoriji uopšte, nego najkonkretnije, ovde i danas, u svetu i na Balkanu
posle hladnog rata.

Sa početkom posthladnoratovske ere, zaborav postaje dominantni i agresivni duh

vremena čak i u najširim istorijskim i planetarnim razmerama. Posebno agresivno,
posthladnoratovski zaborav napada samo središte našeg ništavila, bermudski trougao XX
veka, kompleksan, kontradiktoran i komplikovan odnos između kapitalizma, komunizma
i fašizma, koji se prvi put uspostavlja i razvija između dva svetska rata. U realnom
istorijskom procesu, odnos između kapitalizma, s jedne, i komunizma i fašizma, s druge
strane, od samog početka, u najmanju ruku je ambivalentan. Po svom poreklu, pa i po
nizu drugih elemenata, komunizam i fašizam su nesporno deca kapitalizma; nastaju i
razvijaju se iz njegovih nerešenih ili čak nerešivih sistemskih kontradikcija. U isto vreme,
međutim, oni su i njegova delimična negacija, antikapitalistički etos u njima je očigledan.
I ne može se reći da ovaj ambivalentni kompleks, u društvenoj nauci, posebno u istoriji i
sociologiji XX veka, nije dovoljno rasvetljen. Naprotiv, znanja o ovome su pre
standardna, nego alternativna ili ekskluzivna. Pa ipak, u ideološkoj preradi koja dominira
na kraju XX veka, onaj ambivalentni kompleks se totalno razara. I to tako što se
antikapitalistički elementi komunizma i fašizma odvajaju, izoluju i preuveličavaju, a
njihovi kapitalistički fundamenti jednostavno zaboravljaju. Na ovaj način, konstruiše se,
promoviše, nameće i širi jedna krajnje nerealna, superideologizovana, hiperidealistička,
čak fantastična slika kapitalizma. Koje nema nigde drugo osim u glavama njegovih
konstruktora i fantasta.

Zahvaljujući specifičnim istorijskim konjunkturama, odmah posle kraja hladnog rata,

ovakva, ideološka slika kapitalizma, posebno veliku moć stekla je u prva dva od

17
nekadašnja takozvana tri sveta. U prvom svetu, to jest u razvijenim industrijskim
zemljama Zapada, zato što su ove zemlje, do sredine XX veka, uspešno evoluirale unutar
limita kapitalizma kao sistema, pored ostalog i zahvaljujući tome što su najrazornije
kontradikcije i konsekvence tog sistema, organizovano i uspešno dislocirale na
siromašnu, slabu i zavisnu poluperiferiju i periferiju drugog i trećeg sveta. I u drugom
svetu, to jest u poluhaotičnim, postkomunističkim zemljama Istoka, zato što je totalitarni
odnosno autoritarni komunizam u ovim zemljama doživeo masovan i zaslužen kolaps, a
kapitalizam još nije stigao da obnovi negativno iskustvo i sećanje na sistemske
nedostatke i kontradikcije.

Unutar ovakvog svetskog i istorijskog konteksta, posebno intenzivno zaboravlja se prvi

veliki slom međunarodnog realkapitalizma iz dvadesetih i tridesetih godina XX veka.
Crna rupa ili nulta tačka ovog veka. Zaboravlja se uspon, a zatim i slom dva totalitarizma
ovog veka, koji se ne može razumeti izvan onog prvog, velikog sloma sistema.
Zaboravlja se i ona dislokacija, koja zakonito dovodi do čitavog spektra novih totalitarnih
i autoritarnih poredaka na siromašnoj periferiji i poluperiferiji sveta. Zaboravlja se da je
prosperitetni i demokratski kapitalizam samo jedan manji deo ovog sveta. Zaboravlja se
okean siromaštva i nasilja koji i dalje prekriva najveći deo Zemlje. Zaboravlja se da
zajednički ekosistem nije moguće prevariti, čak i ako je to moguće sa ovim ili onim
čovekom, klasom ili narodom na planeti. U planetarnim razmerama, kapitalizam je ostao
ne samo nesavršen, nego i opasan. »Kraj istorije« je, ipak, prerano proglašen.

Samo naizgled paradoksalno, zaboravljanje olakšava ponavljanje. A ponavljanje je, to se

vidi već i na prvi pogled, još jedna markantna karakteristika novog, posthladnoratovskog
vremena. Samo što se ovo ponavljanje, od strane najvećeg broja sledbenika, zahvaljujući
upravo onom zaboravljanju, pogrešno doživljava kao velika novost i promena. Tako,
ponavljanje, koje se pogrešno percipira kao novost i promena, daje pečat čitavom spektru
»novih«, posthladnoratovskih ideologija. »Sudar civilizacija« Semjuela Hantingtona,
početkom 1990-ih, dočekuje se kao velika inovacija, iako je ova sintagma poznatog
harvardskog profesora bila samo još jedna u nizu ovovekovnih replika stare ideje
nemačkih i ruskih narodnjaka iz XIX veka. O ponavljanju balkanskih velikodržavnih, pa i
fašističkih ideologija, tokom poslednje decenije XX veka, da i ne govorimo. Koliko je
samo mladih bilo opijeno lažnom svežinom i zovom »krvi i tla«, samo zato što nije ništa
znala o stvarnoj zloćudnosti fašističkog sna. Po prirodi posla, kao profesor univerziteta, u
ovih deset godina, bio sam više puta u prilici da kod jednog broja (ne retko inteligentnih i
poletnih) studenata, i najkonkretnije upoznam opojnu moć toga sna. Sjaj u očima, koji
može da izazove samo nepoznata ili zabranjena stvar.

U poluhaotičnoj magmi recikliranih posthladnoratovskih ideologija, lako može da se uoči

i jedan njihov zajednički element. Koji funkcioniše kao vezivi element odnosno cement.
To je stari-novi socijaldarvinizam. U hantingtonovskom »sudaru civilizacija«, kao i u
fašističkoj borbi rasa (nacija), njegovo prisustvo je sasvim očigledno. Ali, jedna vrsta
socijaldarvinizma krije se i u čistom liberalizmu Frensisa Fukujame. Samo što je u ovome
on manje sirov, a više rafiniran, razblažen, zamaskiran. U odsustvu stvarno novih ideja i
ideologija, socijaldarvinizam se posle hladnog rata uspostavlja i funkcioniše kao lažni
integrativni ideološki nadomestak, supstitut, surogat. Vladajući duh vremena.

18
Ironija nove, posthladnoratovske ere je velika. I dvostruka. S jedne strane, videli smo,
zahvaljujući onom zaboravu, u njoj se mnogo toga što je stvarno staro, pogrešno
predstavlja, ali i doživljava kao novo. S druge strane, pepeo zaborava odgovoran je i za
iluziju suprotnog smera. Usled onog velikog zaborava, naime, i ono što je stvarno novo,
ostaje izvan vidnog polja, skriveno, nepoznato, zamračeno. A posthladnoratovska
situacija jeste relativno nova. Nova je njena konfiguracija. Novi su njeni akteri. Nove su
njene mogućnosti. Posebno nove su njene mogućnosti. Vrhunac ironije je u tome što je
verovatnoća da se propusti prilika koju pruža nova situacija, te da se stoga još više padne
u ponavljanje onog starog, direktno srazmerna količini zaboravljanja (zaborava). Tako se
krug zatvara. Zaborav postaje naše najstvarnije ništavilo.

Postoji jedna ozbiljna teorija koja tvrdi i dokazuje upravo suprotno. Da je čovečanstvo
learning machine. Mašina koja uči. Velika učionica. Uostalom, još Rimljani su rekli
Historia magistra vitae est. Prema ovoj teoriji, istorija je, pre svega, informacija i
memorija. Usmena i pisana. Od prvog predanja do prvog pisma, od prvog pisma do
Gutenberga, od Gutenberga do interneta. Tehnološke mogućnosti memorisanja,
skladištenja i čuvanja informacija danas su praktično neograničene. Naravno i potreba za
njima. Ali, naš problem nisu tehnološke, pa čak ni sve druge racionalne mogućnosti
čoveka. Naš problem su njegove iracionalne, tačnije njegove destruktivne potencije. Pri
tome znamo da sve što je u čoveku iracionalno, nije, samim tim, automatski, i
destruktivno. Naprotiv, postoje čitave zone iracionalnosti bez kojih bi čovek postao
hladna, beživotna mašina (mašina, dakle, u lošem, čak najgorem smislu te reči). Osim
toga, najopasnija nije ni sama destruktivna iracionalnost, nego spoj ove sa
nekontrolisanom racionalnošću. Upravo ono što je tako snažno uzdrmalo, možda i
nepovratno razorilo, progresivističku veru sa kojom je započeo XX vek. Nakon svega,
možemo li se složiti sa onom teorijom? Istorija kao learning machine? Teško. Imamo li
na umu samo onaj veliki zaborav koji je prekrio XX vek, čovečanstvo i istoriju pre bi
mogli da označimo kao mašinu za zaboravljanje, nego kao mašinu za učenje.

U razumevanju uloge zaborava u ljudskoj istoriji, možda nam može pomoći jedna druga
teorija. Teorija političke generacije. Velike ratove, kao i druge velike socijalne katastrofe
u istoriji, ova teorija objašnjava generacijom kao osnovnom biosocijalnom jedinicom.
Opseg ove jedinice je dvadeset do trideset godina, koliko prosečno traje generativni
period svake ljudske individue. Generacija koja jednom prođe kroz pakao rata, u ovome
formira jednu vrstu naučenog, reaktivnog, pavlovljevskog političkog konzervativizma.
Do svog prirodnog kraja, pripadnici ove generacije čine sve što je u njihovoj moći da
izbegnu nova ratna stradanja. I danas su mi u živom sećanju stišane ali zabrinute reči
mnogih pripadnika starije generacija sa početka 1990-ih: »Samo da ne bude rata!« Za
novi pakao rata, neophodna je nova generacija, nova, neispisana tabula rasa, koja za
patnje i stradanja zna samo iz predanja, ne i iz ličnog iskustva. To je prva posleratna,
preciznije neratna generacija, i to tek na vrhuncu njenog razvitka. Na ovaj način,
objašnjava se period od oko pola stoleća, koliko iznosi približna frekvencija velikih
ratova u većini modernih zajednica. Kao što se lako može videti, i u ovoj teoriji učenje
ima svoje mesto, ali je ono skromnije i, svakako, realističnije, nego u onoj prethodnoj.
Učenik je generacija, a ne čovečanstvo.

19
Ali, čak ni teorija generacije ne može da objasni jedan veoma poseban, intenzivan i težak
oblik zaboravljanja, koji se, u najskorije vreme, i u najrazvijenijem obliku, sreće upravo
na Balkanu. Teorija generacije može da objasni kako to da je baš jedna određena politička
generacija (ona Slobodana Miloševića u Srbiji, kao i slična u drugim postjugoslovenskim
zemljama), na Jugoistoku Evrope, početkom 1990-ih, pokrenula stihiju novog rata, ali
čak ni ova teorija ne može da objasni kako to da ta generacija, ni posle punih deset godina
od početka ovog rata, nije uspela ništa da nauči, čak ni iz sopstvenog iskustva odnosno
poraza. Mase građana, pokrenute zavodljivim parolama specijalista vladanja, pre početka
kataklizmičkih, krvavih ratova, mogu i da se shvate. Razloga za napuštanje statusa quo
bilo je napretek. U prikazima specijalista, ali i vizijama nezadovoljnika, budućnost je bila
ružičasta. Ali, te iste mase, nakon deset godina ratova, razaranja, siromašenja, bede,
patnje i stradanja, kako njih objasniti? Volumen masa, doduše, jeste smanjen (mada je i
ovo smanjenje daleko od onoga, koje bi, s obzirom na veličinu i težinu poraza, moglo da
se očekuje), ali je zato njihova agresivnost čak i povećana. Ili se to meni tako samo čini?

Da nisu završili tragično, neki primeri bili bi komični. Nikšić, sredina 1989. Pola godine
nakon »revolucije«. »Miting gladnih«. Deset godina nakon ovog skupa, prosečna radnička
plata u Crnoj Gori, više od deset puta je manja, nego što je bila tada. Pa ipak, mnogi od
»gladnih«, i dalje idu za »Slobom, slobodom«, i, naravno, pri tom i dalje ne vide
očiglednu vezu između ovoga i gladi (koja je danas stvarna). Ili, Beograd, jun 1999.
Samo godinu dana nakon kratkovidog referendumskog odbijanja diplomatskog
posredovanja, i nakon jedanaest sedmica razornog bombardovanja. Nekoliko desetina
hiljada stranih vojnika zaposeda Kosovo, a vođini propagandisti, ipak, poručuju:
»Pobedili smo NATO!« Kada sam prvi put čuo ovu neverovatnu poruku, osetio sam led u
grudima, ali tada još nisam znao tačno zašto. Kasnije sam shvatio. Vođini propagandisti
dobro poznaju psihologiju masa. Svaka mega-laž, pa i ova fantastična iluzija vođinih
propagandista, mač je sa dve oštrice. Pretnja za protivnike, opijat za sledbenike. Posle
ljute trave, trava zaborava. Na kraju, i jedan podatak, koji sasvim egzaktno govori o
pravim razmerama ovog zaborava: posle skoro deset godina od početka smrtonosne
kampanje, eksplicitno promiloševićevska SNP, na vanrednim parlamentarnim izborima u
Crnoj Gori, održanim 31. maja 1998, osvaja čitavih 36 procenata glasova.

Opisani oblik zaborava svakako predstavlja jedan relativno redak, akutni, posttraumatski,
patološki fenomen. Po nizu spoljašnjih karakteristika, on sigurno predstavlja i jedan
sasvim specifičan, lokalan, balkanski endem. Po nizu unutrašnjih karakteristika,
međutim, on je samo najrazvijeniji oblik organizovanog, politički uslovljenog i
instrumenatilizovanog zaboravljanja, koje je toliko karakteristično, možda čak i
najkarakterističnije upravo za savremeni svet i XX vek. Zbog toga se pažljivom
vivisekcijom, raslojavanjem i analizom akutnog balkanskog ništavila (zaboravljanja),
posredno može doći i do skrivene unutrašnje strukture i tajne ništavila (zaboravljanja)
kao takvog.

Najdublji nivo i tajnu ovog ništavila otkrio je Vilhelm Rajh. Da je to masovnost, a ne

»ekstremizam«, kako se najčešće, a pogrešno misli i govori, posle najdarovitijeg i
najznačajnijeg učenika Sigmunda Frojda, nije potrebno posebno dokazivati. Ekstremizam
je samo ideološka manifestacija i maska, masovnost unutrašnja esencija i snaga ovog
ništavila. Ali, otkuda ova masovnost? Ni to nije nepoznato. Masovnost je jedna od

20
glavnih strukturnih karakteristika modernosti uopšte, pa je zbog toga i masovnost nasilja,
te masovnost fenomena koji uz ovo idu, masovnost mržnje, ubijanja i zaborava,
neizbežna odlika ove modernosti. Čovek jeste ubijao i u predmodernim vremenima, ali je
to tada činio u obliku niskoproduktivnog ljudožderstva ili rata. Uprkos svoj brutalnosti,
ovi su, i po primenjenim sredstvima, i po izazvanim posledicama, bili krajnje benigni u
odnosu na apokaliptičke ratove modernog doba. Zahvaljujući ubrzanom tehničkom, a
usporenom, ili čak potpuno izostalom moralnom progresu, čovek modernog doba ubija
putem totalnih ratova, vojni za istrebljenje, nemilosrdnih genocida. Raniji poluanimalni
konflikti, vođeni radi pukog fizičkog opstanka, hrane ili teritorije, dakle radi koliko toliko
racionalnih razloga, nagona ili pobuda, u modernim vremenima, postaju apsolutno
iracionalni, destruktuivni i samodestruktivni. Ubija se iz čistog, gotovo metafizičkog, a
masovnog ludila ili zla.

Desetine, ili čak stotine hiljada ubijenih. Milioni prinudno raseljenih, prognanih.
Divljačka etnička čišćenja. Genocid protiv bliskih, ali i protiv sopstvenog naroda.
Permanentni građanski rat. Beskonačni fratricid. Najbolji u emigraciji, najgori na vlasti.
Osramoćena prošlost, zaustavljena budućnost. Industrija smrti. Govor mržnje. Kultura
laži. Nekrofilija. Magnum crimen. Ovo je samo najkraći rezime, saldo Miloševićeve
kataklizmičke vladavine. Slično, mada u manjem, pa i mnogo manjem obimu, i nekih
drugih postkomunističkih režima i vladara na teritoriji bivše Jugoslavije. Naravno,
odgovornost za kataklizmu je uvek konkretna, diferencirana i individualna. U tom smislu,
nesporno najveću odgovornost za biblijska stradanja, imaju pripadnici političke i vojne
elite, bolje oligarhije, koji su donosili i izvršavali smrtonosne odluke. Ipak, u sistemu
koncentričnih krugova, makar i na samoj periferiji, deo odgovornosti pada i na mase.
Opet, ne mase uopšte, nego konkretno one mase koje su režimu i vladaru svih ovih
godina pružale podršku. Putem koliko toliko slobodnih izbora. I putem prigodnih
masovnih mitinga.

Pa ipak, masi takozvanih običnih malih ljudi danas je najteže. Za razliku od pripadnika
političke i vojne nomenklature, za koje je rat bio profesija, ovima je rat bio samo rat.
Četvrti jahač apokalipse. U ratu, običan mali čovek izgubio je minimum ekonomske i
socijalne sigurnosti, teško osiromašio, postao rob bede, izgubio dostojanstvo. Porodica
mu se rasula, prijateljstva oslabila, ako ne i prekinula, deca otišla u svet, ili na ratišta.
Komšije otuđile, kolege sa posla udaljile. Život postao pakao. Suočiti se sa svom težinom
ovakvog stanja nije ni malo lako. Otuda instiktivna reakcija, podržana režimskom
propagandom. Bekstvo od svesti i suočavanja. Povlačenje u mračne odaje podsvesti.
Zatomljivanje nelagode. Zatrpavanje odgovornosti. Potreba za zaboravljanjem.

Onoliko (ili nešto mada ne mnogo manje) koliko je do juče bila masovna ona podrška
režimu i ratu, masovna je i danas ova potreba za zaboravljanjem. I to nije teško shvatiti.
Potiskuje se ono što je neprijatno. Najdublji koren zaboravljanja je u ovoj potrebi za
zaboravljanjem. Nije tautologija. Između potrebe za zaboravljanjem i samog
zaboravljanja postoji razlika. Koju popunjava ideologija. Ili moralističko zgražavanje
koje problem samo pogoršava. A zapadnocentrična retorika multikulture, ljudskih prava i
demokratije, često je upravo takva. Bez odgovarajućeg razumevanja i utemeljenja, i ova
retorika veoma često se pretvara u ideologiju u najlošijem smislu reči. Ponekad čak i u
latentni ili diskretni rasizam. Ljudska slabost i drama zahtevaju dublje razumevanje. A

21
najdublje razumevanje ove slabosti i drame, jeste ono koje dopire do masovne
saučesničke psihologije. Do indukovanog, a produženog straha i agresije. I do posledične
amnezije. Psihologija je ovde sirovi materijal, građa, baza, ideologija specijalistički
proizvod, konstrukcija, nadgradnja. Psihologija bi zbog toga morala biti sredstvo za
rasvetljavanje ideologije, ne obrnuto.

Ovime se ni u kom slučaju ne negira odgovarajući značaj i uloga ideologije. Samo se

stvari postavljaju na svoje mesto. Da i ideologija u ovom procesu ima važno i aktivno
mesto, o tome ne treba trošiti reči. Psihologija jeste osnovna ruda, mulj, sirovina, ali se,
bez ideologije, ideoloških aparata, propagandnih centara, kontrolisanih medija, ranije
agitpropa, danas public relation-a, od ove sirovine, same po sebi, ne može dobiti željena
politička roba. Bez organizovanog ideološkog rada, masovna psihologija rasula bi se u
etar. Bez ideoloških kalupa, ona potreba za zaboravljanjem lutala bi beznadežno kao
klošar. I nikada ne bi saznali u šta bi se na kraju pretvorila. Ovako, ona postaje ščvrsnuta,
skoro kristalizovana forma ništavila. Koja postaje deo našeg života.

Uloga ideologije, odnosno ideologa, posebno važna postaje u vremenima velikih kriza i
promena. U normalnim vremenima, ideologija je deo svakodnevne rutine, pasivna forma,
neupadljiva konvencija, ritual, slet, parada. Kao »Dobar dan komšija« ili »Nice weather
Mr. Smith«. U vremenima kriza, nestabilnosti i turbulencija, međutim, stvar se menja.
Ideologija i ideolozi dobijaju na važnosti i značaju. Iz senke vlasti izlaze na videlo dana,
iz sivila činovnikovanja na svetlo pozornice. Posle višegodišnje, čak višedecenijske
isključenosti ili marginalizacije, najzad i oni postaju akteri promena. Proces obično
počinje sa redizajniranjem, to jest uzdizanjem novog vođe, a završava sa promenom, to
jest relegitimisanjem sistema. Naše iskustvo je i u tom pogledu dosta reprezentativno.
Ima stvari koje se ne smeju zaboraviti. Na samom početku političke karijere, početkom i
sredinom 1980-ih, dok je tek stupao na jugoslovensku političku scenu, Slobodan
Milošević bio je obični, čak preobični partijski kadar, funkcioner, apartčik. Veliki vođa,
»vožd«, »Sloba Srbin«, »najveći srpski političar posle Nikole Pašića«, i tome slično,
postaće tek uz pomoć takozvanih nacionalnih ideologa, projektanata, konstruktora,
inžinjera, specijalista i intelektualaca krvave velikosrpske etničke utopije. Sa uspinjanjem
novog vođe, međutim, dolazi i do mutacije sistema. Na mesto ostarelog, već iznurenog
komunizma, stupa podmlađeni, agresivni nacionalizam. Proces je ireverzibilan. Početkom
1990-ih, monstrum je rođen. I spreman za rat. U ovom procesu, uloga velikosrpskih
ideologa i intelektualaca, bila je odlučujuća.

Da li se iz ovoga može izvesti bilo kakva sveobuhvatna generalizacija o ovakvoj ili

onakvoj ulozi intelektualaca? Po mom mišljenju ne. I uopšte, prilikom opisivanja
socijalnih činjenica, koje su, to je bar notorna stvar, uvek kompleksne i heterogene, sa
generalizacijama valja biti oprezan. Najpre, čak i čisto kvantitativno, protiv novog
diktatora, režima i rata, u Beogradu, kao i u drugim jugoslovenskim odnosno
postjugoslovenskim centrima, bio je veliki broj intelektualaca. Nisam siguran da o ovome
postoji neka pouzdana kvantifikacija. Većina, manjina? Ne znam. Ipak, siguran sam da
broj intelektualaca protivnika ratnog nacionalzma, nije bio zanemarljiv, kako se danas
često, tendenciozno i netačno prikazuje. A zatim, i kvalitativno, to jest posebno
kvalitativno, broj vrhunskih, najboljih, najumnijih intelektualaca, angažovanih na strani
novih retrogradnih trendova, bio je mnogo manji nego broj takvih angažovanih na

22
suprotnoj strani. Kada je o kvalitetu reč, dakle, dileme nema. Vlast su po pravilu podržali
najgori, u najboljem slučaju osrednji, a samo izuzetno najbolji. Obrnuto, protiv novih
režima bio je najveći broj ovih poslednjih. U ovom pogledu, posebno indikativan bio je
slučaj UJDI, Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu, prvog opozicionog
političkog udruženja u odlazećoj Jugoslaviji. Pionir političkog pluralizma, UJDI je bio i
jedan od najznačajnijih centara celokupnog tadašnjeg intelektualnog života i aktivizma.
Osnovan u Zagrebu, u martu 1989, ovaj je, od samog početka, okupljao najelitnije
intelektualce iz čitave Jugoslavije, posebno one iz Beograda, Zagreba i Sarajeva. Pa ipak,
poznato je, pobedu su na kraju odneli najgori. Divljački nacionalisti. I to ne samo u
politici, nego i u svim drugim oblastima društva, pa i u masovnoj svesti i kulturi. Kako je
moglo doći do toga? Čime (i da li se uopšte može) objasniti ovakav razvoj događaja?
Ako je veliki, ako ne i najveći broj vrhunskih intelektualaca, bio na strani istorijskog
progresa, a protiv političkog primitivizma, mraka i bezumlja, kako je onda uopšte moglo
doći do sasvim suprotnog ishoda?

Naivnu veru u neizbežnost ljudskog progresa, kao i isto takvu veru u veliki, čak presudni
uticaj društvene nauke na zbivanja u društvu, kao deo ovog progresa, imao sam na
samom početku profesije, kao mladi, tek primljeni, dvadesetdvogodišnji asistent na
Pravnom fakultetu u Titogradu. Ovu veru izgubio sam još pre više od deset godina, i
hvala bogu što je tako. Pa ipak, ostaci ove vere, s vremena na vreme, kao po nekoj
inerciji, vraćaju mi se u svest. U ovakve nekontrolisane povratke, spadaju i pitanja koja
sam upravo postavio. Verovati da bi autoritet nauke mogao da bude presudan u donošenju
političkih, posebno istorijskih odluka ( kao što su one o ratu i miru na primer), zaista
spada u veliku i neoprostivu naivnost. U boljem slučaju, ova naivnost je prosto posledica
loše ili nedovoljne obaveštenosti (takav slučaj je bio i moj kada sam imao dvadesetdve
godine). U gorem slučaju, međutim, reč je o simulaciji, iza koje se krije hipokrizija i
manipulacija. Bilo kako bilo, politička moć, ne moć nauke, upravljački monopol, ne
autoritet znanja, demon vlasti, ne argument razuma, to je ono što je i ovde odlučujuće. U
jednom anegdotskom objašnjenju bosovske moći predsednika, a samim tim i prave
prirode predsedničkog sistema, Dvajtu Ajzenhaueru, tridesetčetvrtom predsedniku SAD,
pripisuje se čuvena rečenica, upućena savetnicima i drugim najvišim funkcionerima
administracije: »Gospodo, vaših osam za, moje jedno protiv, dakle mi smo protiv«.
Slično, samo još mnogo, mnogo jače, moglo bi se reći i za odnos između vlasti i nauke.
Početkom 1990-ih, devedesetdevet od sto najpoznatijih i najpriznatijih intelektualaca
moglo je biti protiv, a samo jedan, ili ni jedan, mogao je, kao i vlast, biti za, i bio je rat.
Ova kvantifikacija jeste preterana, ali dobro pogađa stvar.

Spoljašnja, vannaučna, politička moć, a ne unutrašnja, naučna, profesionalna

kompetencija, odlučujuća je i kada je o širenju, masifikaciji, popularizaciji nauke reč.
Ovo posebno važi za društvene nauke. Laici, kao i naivci (još jednom naglašavam, i sam
sam nekad bio upravo takav, zato valjda to tako dobro i znam), obično veruju da je
prisutnost, to jest frekventnost jedne naučne teorije, ideje ili osobe u najširoj društvenoj
javnosti, direktno srazmerna njihovom naučnom kvalitetu i autoritetu. Naravno, danas
veoma dobro znam da nije tako (nego da je, često, sasvim obrnuto). Osrednja ili čak
potpuno bezvredna ideja, uz pomoć sveprisutnog političkog monopola, neograničenih
finansijskih resursa i beskonačnog medijskog ponavljanja (posebno je važno beskonačno
medijsko ponavljanje), u masovnoj svesti, lako postaje neprikosnovena istina, znanje i

23
nauka. Naravno, sve ovo uz onu poznatu folklornu mistifikaciju koju neobrazovan ili
poluobrazovan svet redovno pridaje doktorskim i drugim naučnim titulama i zvanjima. U
tom smislu, bilo bi krajnje zanimljivo, korelaciju između profesionalnog kvaliteta i
političkog angažmana intelektualaca, ispitati i putem jednog kvantitativnog empirijskog
istraživanja. U nekoliko vrednih priloga, Srpska strana rata Nebojše Popova i saradnika,
ovu ulogu rasvetlila je sa kvalitativnog aspekta. Verujem (u svakom slučaju to bi bila
moja radna pretpostavka) da bi ono eventualno istraživanje, korelaciju između osrednjeg
ili bezvrednog profesionalnog kvaliteta, na jednoj, i negativnog političkog angažmana, na
drugoj strani, potvrdilo i čisto kvantitativno.

Sveprisutni politički monopol, neograničeni finansijski resursi, beskonačno medijsko

ponavljanje. Ovo profano, nesveto trojstvo, konačno, najdublje i najkonkretnije
objašnjava i ono naše neverovatno zaboravljanje (ništavilo). Ni psihologija saučesništva,
odnosno iz nje proistekla duboka nelagoda i potreba za zaboravljanjem takozvanih
širokih narodnih masa, ni neizbežna ljudska slabost, sujeta i podložništvo jedne vrste
intelektualaca, naime, sami po sebi, nikada ne bi mogli da proizvedu i objasne ovoliku
količinu zaborava. Tek demon vlasti, to jest njegovo nesveto trojstvo (posebno ono
njegovo beskonačno, tupo i neodoljivo ponavljanje), ovima daju opisanu, gotovo
nepojmljivu moć i snagu. Na kraju se pokazuje: zaborav (ništavilo), fenomen koji je na
početku izgledao tako bizarno, neobično, strano, skoro neshvatljivo, ipak, ima svoju
duboku ljudsku logiku i sadržinu.

Na samom kraju ovog kratkog diskursa o zaboravu (ništavilu), još samo jedno važno
upozorenje. Zaborav je samo jedna od bezbroj različitih formi ništavila. Samo jedno od
bezbroj lica demona vlasti (koji je vrhovno ništavilo). Ovoj formi (licu) ovde je
posvećena ekskluzivna pažnja samo zbog aktuelnosti koju ima u vreme pisanja ove
knjige. Ali su jednako važne i druge forme (lica) ovog demona. Od sredine 1980-ih do
sredine 1990-ih, kod nas je dominantna bila upravo suprotna forma (lice) ništavila. Ne,
dakle, zaboravljanje, nego, upravo obratno, oživljavanje, aktiviranje i
instrumentalizovanje ranije umrtvljenih, arhiviranih i zaboravljenih resantimana (slika,
sećanja, osećanja). Onih iz vremena drugog svetskog rata. Znamo, u proizvodnji nove
traume, ovo oživljavanje, aktiviranje i instrumentalizovanje, bilo je kao inicijalna kapisla.

Zbog čega je ovo upozorenje toliko važno? Zbog toga što nas ono čuva od opasnosti
dezorijentacije, konfuzije, zamene stvari. Ono bi trebalo da nam pomogne da bolje
shvatimo: malignitet, patologija, zlo, to nije ni zaboravljanje, ni oživljavanje sećanja,
uzeti sami po sebi, in abstracto, nego je to tek konkretna politička upotreba, to jest
zloupotreba ovih mentalnih operacija. Videli smo, ima oblika zaboravljanja koji su
neophodni, dobri i zdravi, kao što ih ima i koji su destruktivni, loši i bolesni. Isto tako,
ima i veoma različitih oblika čuvanja odnosno oživljavanja i upotrebe sećanja. Onih koji
su destruktivni, loši i bolesni, kao i onih koji su neophodni, dobri i zdravi. Nema, dakle,
apriornih atributa, pravila i recepata. Jedino što je stalno, to je polje svesti (i podsvesti).
Koje predstavlja privilegovani domen svake vlasti, vladavine, dominacije. Ali i svake
slobode, oslobađanja, emancipacije. I to je ono što je najvažnije. Programi takozvane
denacifikacije, koji se primenjuju ovde i danas, i koji se ponekad uvredljivo i pogrešno
nazivaju i programima debalkanizacije, ovu kompleksnost i višeznačnost, ne retko

24
zaboravljaju. I zato, ne retko, umesto da pomažu i leče, i sami postaju deo sveopšte
površnosti i represije.

Balkan

Početkom juna 1982, nekih mesec dana pre nego što sam napunio dvadesetsedam godina,
saznao sam da lekari sumnjaju da sam oboleo od jedne vrste kancera, raka limfnog tkiva,
Hočkinove bolesti (dobro sam zapamtio ime bolesti na koju se sumnjalo, takve stvari se
ne zaboravljaju lako). Biopsija jetre, vađenje koštane srži, histološka analiza,
limfografija (pamtim i imena ovih ispitivanja), koja su vršena sve do kraja juna, nisu
potvrdila ove sumnje, ali svejedno, za mene je to bio prvi, nezaboravni susret sa ružnim i
ponižavajućim licem smrti. O tome na drugom mestu. Ovde izdvajam samo jedan detalj.
Sećam se da me je saznanje o sumnjama lekara potpuno iznenadilo i porazilo. Ranije
nikada nisam imao ozbiljnijih problema sa zdravljem, pa je valjda zbog toga to saznanje
na mene delovalo kao udar. Za vreme bolničkih poseta, pred prijateljima i rođacima, pa i
pred najbližima, ocem, majkom i bratom, simulirao sam dobro raspoloženje, optimizam i
hrabrost (na to me je valjda primoravala kultura kojoj sam pripadao), ali sam od ovih
raspoloženja, u stvari, bio veoma, veoma daleko. Stvarno raspoloženje preplavljivalo me
je tek posle bolničkih poseta. U užasu koji me je obuzimao, zaključavao sam se u
kupatilo, i tamo dugo i tupo zurio u sopstveni lik u ogledalu. I samom sebi postavljao, i
bezbroj puta ponavljao, jedno te isto, glupo pitanje: »Zašto ja?«, odnosno »Zašto baš ja?«
Sećam se, i dok sam postavljao ovo pitanje, i kasnije, kada sam o njemu razmišljao,
veoma dobro sam osećao i znao da je pitanje apsolutno besmisleno, ali sam ga, uprkos
tome, i dalje, beskonačno i bespomoćno ponavljao.

Ali zbog čega ovaj detalj iznosim baš na ovom mestu? Kakve veze taj detalj ima sa
Balkanom kao predmetom ove knjige i predmetom mojih studija uopšte? Iako na prvi
pogled verovatno ne izgleda tako, ova veza je prilično direktna i jaka. Istu onu vrstu
užasa koju sam po prvi put osetio 1982, nakon što su mi do svesti doprle one
uznemirijuće sumnje u vezi sa zdravljem, naime, po drugi put, i na veoma sličan,
sveprožimajući i sveporažavajući način, osetio sam ponovo 1991, kada je počelo dugo i
bolno umiranje moje zemlje. Jugoslavije odnosno SFRJ (ovo SFRJ uvek preciziram, jer
spadam u one koji smatraju da SRJ ne samo da nije, nego nikada nije ni bila, niti je mogla
biti stvarna Jugoslavija). I opet su tu bila ona stara, skoro zaboravljena osećanja.
Nepodnošljiv bol, tupost i besmisao. I beskonačno i bespomoćno ponavljanje onog istog
glupog pitanja. Samo što je to pitanje sada glasilo: »Zašto Jugoslavija?« i »Zašto
Balkan?«, odnosno »Zašto baš Jugoslavija?« i »Zašto baš Balkan?«

U oba slučaja, međutim, sindrom je bio isti. I prilično poznat. Samo što svaki čovek ovaj
sindrom stvarno upozna tek kada ga neposredno doživi. Po ovom sindromu, rat, nesreća,
katastrofa, lični ili kolektivni udes, neizlečiva bolest, smrt, smrtna ugroženost ili pretnja,
uvek se dešavaju nekom drugom. A kada se dogode baš nama, sa užasom (koji ne
možemo da savladamo) otkrivamo da smo u tom dešavanju beznadežno sami. Empatija,
saosećanje, solidarnost, olakšanje zbog prisustva, odnosno pomoći drugog, sve to je samo
privid, palijativ, konvencija, simulacija. Aldouz Haksli je bio u pravu. U strahu od smrti,

25
čovek je usamljeno ostrvo. Uostalom, u ovome možda ne treba videti samo hladnu
metafizičku samoću, egoizam i nepravdu. Kada strah od smrti ne bi bio ovako grubo, ali
prirodno segregiran, to jest kada bi taj strah bio egalitarno, permanentno i ravnomerno
distribuiran, na sve ljude, i tokom čitavog života, čovek bi verovatno bio potpuno
paralisan, istorija zaustavljena, život blokiran. U onome da se sve loše uvek dešava
nekom drugom, kao i u onome »Zašto ja?« odnosno »Zašto baš ja?«, koje direktno
proizilazi iz toga, pored očigledne nepravde, tuposti i gluposti, možda, ipak, ima i neke
više kosmičke mudrosti.

Bilo kako bilo, pitanja »Zašto Jugoslavija?« i »Zašto Balkan?«, odnosno »Zašto baš
Jugoslavija?« i »Zašto baš Balkan?«, od tada su postala moja neizlečiva, lična i
profesionalna opsesija. Nakon traumatske odnosno posttraumatske reakcije, to jest nakon
one glupe i repetitivne neverice, nastupio je racionalni inžinjering. Studij kompleksnosti.
Kopanje u širinu i dubinu. Otkrivanje mnoštva faktora. Geografija, demografija, istorija.
Ekonomija, društvo, politika. Kultura, civilizacija, religija. Mentalitet, memorija,
tradicija. Internacionalizacija, globalizacija, svet. Geopolitika, tehnopolitika.
Nerazvijenost, razvoj, zavisnost. Teška, deformisana modernizacija. Neopatrijarhat,
autoritarnost, harizmarhija. Vreme krize, neintegrisana poluperiferija. Nedovršena država,
ugrožena placenta (nacija-država). Demon vlasti, vladavina najgorih, ohlokratija.
Koncentričnim krugovima nikad kraja.

Do početka poslednjeg balkanskog rata, bio sam marksist (preciznije neomarksist) i u

profesionalnom, predmetno-metodološkom smislu reči. Marksistički pristup, koji sam
prihvatao, bio je uglavnom monofatorski. I deterministički. U hijerarhiji faktora, koju
sam praktikovao, faktor iznad svih drugih faktora, determinantna iznad svih drugih
determinanti, bila je, bez ikakve sumnje, i bez konkurencije, ekonomija odnosno politička
ekonomija. Uostalom, i moja prva knjiga, proširena magistarska teza, zvala se Politička
ekonomija i politika. Politiku, vlast, silu, nasilje, zlo, i slične »iracionalne« i
»subjektivne« fenomene, još uvek sam tretirao kao nešto što je, u odnosu na ekonomiju,
manje važno. I samo posledično ili sekundarno. Za ove faktore i fenomene počeo sam u
većoj meri da se zanimam tek nakon očigledne i brutalne provale istih početkom 1990-ih.
Sa objektivnim eskaliranjem ovih subjektivnih faktora i snaga, moje zanimanje počelo je
da prerasta u pravu istraživačku pasiju. Istovremeno, moj ipak monofaktorski, pa i
ekonomistički pristup, sve više i više, evoluirao je u jedan manje ili više multifaktorski i
probabilistički okvir. »Monofaktorskog« i »ekonomskog« Karla Marksa, sve više je
potiskivao, preciznije kontra-balansirao, »multifaktorski« i »kulturni« Maks Veber.

Pošto više nisam bio u najmlađim godinama (kada čovek ima dosta volje i snage a malo
iskustva i skepse), opisanu profesionalnu evoluciju doživljavao sam bez ranijeg
uzbuđenja i poleta. Radosti zbog promene je bilo, ali je i ona najčešće bila samo
sporadična i kratkotrajna. Dominirao je osećaj nesigurnosti i nelagode. Čak i straha. I
osećaj velike unutrašnje razapetosti između Karla Marksa i Maksa Vebera. Između dva
titana društvene nauke i teorije XIX i XX veka, koja su me i dalje, svaki na svoj način,
jednako i snažno privlačila. Tek mi je jedna nova ideja Ilje Prigožina pomogla da za ovu
svoju veliku i dugotrajnu predmetno-metodološku šizmu nađem neki lek, smirenje.
Pomirenje, kompromis, balans. Ili mi se možda tako samo učinilo. U Order Out of
Chaos: Man's New Dialogue With Nature, knjizi koja pokazuje kako čak i čisto naučno

26
štivo može biti krajnje uzbudljivo, ovaj poznati belgijski naučnik ruskojevrejskog
porekla, prirodnjak, dobitnik Nobelove nagrade u oblasti fizičke hemije, uvodi razliku
između ravnotežnog i daleko-od-ravnotežnog stanja (svetskog) sistema. Prema Ilji
Prigožinu, u onom prvom, koje traje do pre par decenija, važe zakoni determinizma,
hijerarhije i sistema, u ovom drugom, koje smenjuje ono prvo, zakoni probabilizma,
pluralizma i haosa. Ili, prevedeno na naš problem, u onom prvom Karl Marks, u onom
drugom Maks Veber. Ergo, nije bio jedan (Maks Veber) u pravu, drugi (Karl Marks) u
krivu, nego su i jedan i drugi bili u pravu, samo svaki u svom ograničenom domenu
odnosno stanju.

Nakon što sam na ovaj način locirao dva titana, lakše mi je bilo da se zaštitim i od novih,
posthladnoratovskih izazova, da ne kažem liliputanaca. Posebno od onih koji su,
računajući valjda na pobedničku konjunkturu i euforiju, hteli prosto da stari marksistički
monofaktorski ekonomski determinizam, zaostao još iz vremena stabilnih i krutih
bipolarnih struktura hladnog rata, zamene novim, takođe monofaktorskim, samo sada
etničkim odnosno kulturno-civilizacijskim determinizmom. Ideološki, ova zamena je u
velikoj meri uspela, čak i u planetarnim razmerama. Intelektualno, to jest u
najznačajnijim profesionalnim, posebno univerzitetskim krugovima u svetu, međutim,
ona nikada nije bila prihvaćena, pogotovo ne kao dominantna. Ali ni granica između
ideologije i profesije, kao što znamo, ni u kom slučaju nije tako jednostavna. Sećam se
jednog zanimljivog, ali hibridnog, to jest naučno-političkog skupa, okruglog stola
održanog na Cetinju, početkom marta 1994, na kojem sam kritiku Hantingtonovog
»sudara civilizacija« (koja je tada, posebno kod nas, na Balkanu, bila još uvek prilično
retka i alternativna), morao žestoko braniti od još žešćih hantingtonovskih kontranapada.
U tom smislu, danas se lakše diše. Veća adekvatnost multifaktorskog i probabilističkog
pristupa, za praćenje i razumevanje poluhaotičnog posthladnoratovskog vremena, ili, još
eksplicitnije, superiornost ovog pristupa u ovom vremenu, u odnosu na različite
konkurentske, monofaktorske i determinističke modele, danas je široko, ako ne i
konsenzualno priznata.

U duhu ovog multifaktorskog i probabilističkog pristupa, bilo je i sumarno nabrajanje

onih faktora, koje je malopre usledilo kao najkraći odgovor na pitanje »Zašto
Jugoslavija?« i »Zašto Balkan?«, odnosno »Zašto baš Jugoslavija?« i »Zašto baš Balkan?«
O tim faktorima pisao sam svih ovih godina, i zaista nemam nameru da bilo šta od toga
sada ovde ponavljam (neponavljanje ranijih materijala jedan je od najtežih zaveta koje
sam pre početka pisanja ove knjige sebi dao). Umesto pukog ponavljanja, opredeljujem se
za strategiju nadovezivanja. Na neka ranija razmatranja, naime, samo ću se nadovezati sa
dva relativno nova faktora, to jest aspekta. I to ne nikako radi nekog sveobuhvatnog
izlaganja, nego samo radi ilustracije onog (multifaktorskog i probabilističkog) pristupa, o
kojem je gore bilo reči, i do kojeg je meni, ovde i inače, najviše stalo.

Prvi od ova dva faktora (aspekta) odnosi se na konkretni međunarodni odnosno

geopolitički položaj Jugoslavije (SFRJ) i Balkana. Aspekt ovog faktora koji ovde želim
posebno da naglasim, odnosi se na konkretnu blizinu odnosno udaljenost Jugoslavije
(SFRJ) i Balkana u odnosu na Evropsku uniju i NATO, i to ne u bilo kom, nego upravo u
onom kritičnom trenutku, kada je, zbog sve izvesnijeg kraja komunističke pretnje i
hladnog rata, krajem 1980-ih i početkom 1990-ih, zapadni vojni savez bio u (da li je

27
preterano reći grozničavoj) potrazi za novim, posthladnoratovskim razlogom i mandatom.
Pored niza drugih, posebno unutrašnjih faktora (koji su, to ni u jednom trenutku ne želim
da smetnutem s uma, i u našem slučaju, bili najznačajniji), i ova konkretna geopolitička
blizina odnosno udaljenost, sa svoje strane, doprinela je izbijanju odnosno eskaliranju
rata.

U izvesnom smislu, moglo bi se reći da su Jugoslavija (SFRJ) i Balkan, u kritičnom

momentu, u odnosu na EU i NATO, bili u isto vreme i predaleko i preblizu. Kao neka
ukleta, dijabolična distanca. Bili su predaleko, to jest izvan EU i NATO, zbog čega je, u
kritičnom periodu 1989-1991, izostala ozbiljnija preventivna akcija ovih moćnih svetskih
faktora. Da su Jugoslavija (SFRJ) i Balkan već bili deo EU i NATO, verovatnoća
izbijanja konflikta bila bi, čak i uz nesmanjeno delovanje domaćih nacionalista, ako ne
baš nula, a ono sigurno veoma mala. To, valjda, i ne treba posebno dokazivati.

U isto vreme, i opet na sopstvenu štetu, međutim, Jugoslavija (SFRJ) i Balkan, bili su i
preblizu, to jest na samom vanjskom obodu evropskih odnosno zapadnih ekonomskih i
vojnih integracija. Sa stanovišta zapadne vojne alijanse, to jest sa stanovišta potrebe ove
alijanse da, u kritičnom momentu, pronađe, proizvede i promoviše svoj novi raison d'etre
(jer je nakon pada komunizma onaj stari već bio definitivno passe), ova distanca bila je
optimalna. Konflikti u prekomorskim, afričkim, azijskim ili južnoameričkim zemljama,
bili su predaleko. Drugačije je bilo sa konfliktom na Balkanu. Posthladnoratovski
balkanski konflikt započeo je i eskalirao u neposrednom susedstvu najbogatijih i
najmoćnijih zemalja Evrope. Na svega par sati leta od njihovih blještavih metropola. U
prvoj, ranoj fazi procesa, ovaj konflikt je u najvećoj meri bio introvertan (i kao takav
manje ili više međunarodno irelevantan), ali, sa eskalacijom, on je sve više postajao i
izvor pretnje za okruženje, pa i za najkonkretnije bezbednosne i ekonomske interese
bogate Evrope (izbeglička kriza za prenapregnute nacionalne budžete, eskalirajuća
etnopolitika za stabilnost takozvanog južnog krila NATO pakta, i tako dalje). Uz sve ovo,
puka fizička bliskost, kao i tehnološki napredak, posebno tehnološki napredak
elektronskih medija, omogućili su da ovaj konflikt, u mnogo većoj meri nego bilo koji
sličan pre njega, relativno brzo i uverljivo postane deo aktivne političke svesti i stava
najvećeg broja zapadnoevropskih građana. Zgražavanje nad zverstvima na Balkanu bilo
je autentično i iskreno. Na taj način, proizvedena je i neophodna legitimacijska baza za
posthladnoratovsku »perestrojku« NATO pakta (znamo da u demokratijama ovakve
promene nisu moguće bez minimalnog prihvatanja od strane građana).

Drugi faktor je neposedovanje nuklearnog oružja. Kao i prethodni, i ovaj faktor je

izuzetno kompleksan. Kao takav, ovaj faktor se u našoj krizi pojavio dva puta. Po prvi
put, on se u Jugoslaviji (SFRJ), odnosno na Balkanu, pojavio na samom početku krize.
Da bi ovu pojavu dobro razumeli, međutim, moramo se vratiti još u 1945, kada je
otkriveno nuklearno oružje. Do otkrića nuklearnog oružja, u međunarodnoj politici
vladala je stara, klasična geopolitika. Unutar ove, manji ili veći značaj neke zemlje
odnosno regiona u međunarodnoj politici, zavisio je od ovakvog ili onakvog geografskog
položaja te zemlje (regiona). Od otkrića nuklearnog oružja, u međunarodnoj politici
vladajuća postaje nova tehnopolitika. Unutar ove, manji ili veći značaj određene zemlje
(regiona) u međunarodnoj politici, manje zavisi od njihovog geografskog položaja, a više,
ako ne i isključivo, od okolnosti da li ta zemlja (region) poseduju nuklearno ili neko

28
drugo strateško oružje ili dobro. U svakom slučaju, nakon otkrića nuklearnog oružja,
Balkan je izgubio raniji, relativno veliki geopolitički značaj. Od regiona prvorazrednog,
degradiran je u region drugorazrednog, ili čak trećerazrednog međunarodnog značaja. Do
iskustva i svesti lokalnih odnosno balkanskih aktera, međutim, ova degradacija, na
kataklizmički tragičan način, doći će tek pola veka kasnije. Čitavih pola veka, hladni rat
održavaće u zamrznutom stanju, pored ostalog, i iluziju ovih aktera o navodno
prvorazrednom značaju njihove zemlje i regiona. U retrospektivi, nije teško uvideti da je
upravo ova iluzija lokalnih odnosno balkanskih aktera i sila, razgranata u čitav niz još
iluzornijih očekivanja i zazivanja intervencije velikih sila, bila jedan od glavnih
elemenata negativne dinamike, to jest najpre izazivanja, a potom i eskaliranja
posthladnoratovskog balkanskog konflikta.

Po drugi put, ili, bolje rečeno, na drugi način, neposedovanje nuklearnog oružja, kao
negativan faktor posthladnoratovske balkanske krize, postepeno se razvija i etablira
tokom samog prolongiranog konflikta. To je onaj oblik negativnog delovanja ovog
faktora, koji, u sadejstvu sa nizom drugih faktora, Jugoslaviju (SFRJ) i Balkan, tokom
teških 1990-ih, pretvara u teren za vojno-politički egzercir, isprobavanje i redizajniranje
novih posthladnoratovskih međunarodnih, bezbednosnih i oružanih sistema. Uopšte se ne
mora biti neki posebni ekspert u ovoj oblasti, pa da se shvati da je, pri jednakim drugim
uslovima, upravo ovaj faktor mogao biti odlučujući za pad Jugoslavije (SFRJ) i Balkana
u ovaj morbidni međunarodni bezbednosni status. Uostalom, to da je posthladnoratovska
balkanska kriza poslužila kao teren za preoblikovanje osnovne koncepcije, strategije i
identiteta NATO pakta posle hladnog rata, može se pročitati i u oficijelnim dokumentima
ovog saveza. Što je, gledano sa stanovišta realkapitalizma i realpolitike velikih sila, u
svemu tome, moglo biti i neke, makar i krajnje nehumane, egoistične i perverzne
racionalnosti (egzercir na manje rizičnom, nenuklearnom terenu), teško da je moglo biti
bilo kakva uteha za ugrožene populacije Jugoistočne Evrope.

Vratimo se sada na pitanje multifaktorskog i probabilističkog pristupa. Gore su izložena

samo dva faktora, pa i ta dva faktora samo ilustracije radi i samo ovlaš. U mnoštvu
faktora, relevantnih za odgovor na pitanje »Zašto baš Jugoslavija?« odnosno »Zašto baš
Balkan?«, međutim, broj faktora koji su značajniji, ili bar jednako značajni, u odnosu na
ova dva faktora, veoma je velik, sigurno ne manji od deset ili petnaest. I tu je i glavni
izvor naših problema. Velik broj ovih faktora, njihova izuzetna kompleksnost i
komplikovanost, te mnogostruka međusobna isprepletenost i nepreglednost, zatim
povećana dinamičnost i promenljivost, kao i sve veća nestabilnost i haotičnost, sve to,
samo po sebi, izaziva enormno jak i uznemirujući osećaj psihološke i epistemološke
nesigurnosti. I to i kod profesionalaca i specijalista, a ne samo kod običnih ljudi i laika
(uostalom, i oni prvi su najpre ljudi, pa tek posle toga i profesionalci i specijalisti). Iz
ovog uznemirujućeg osećaja proistekle su i određene tipične, pa i inferiorne i pogrešne
psiho-epistemološke reakcije. Dve takve tipične, a inferiorne i pogrešne reakcije,
pojačane posebno posle hladnog rata, i posebno u vezi sa brutalnim nasiljem na Balkanu,
jesu deterministička teorija zavere i indeterministička teorija greške.

Iako na dva suprotna načina, i deterministička teorija zavere i indeterministička teorija

greške, predstavljaju lažne panaceje, loše lekove za realne probleme posthladnoratovske
ere. Umesto da ih studiraju, naime, i jedna i druga, ove probleme faktički ukidaju.

29
Posebno ukidaju odnosno razaraju njihovu povećanu dinamičnost i kompleksnost. Prva to
čini putem apsolutizacije, to jest putem proizvoljne selekcije, izolacije i hipertrofije
jednog jedinog faktora (etnocentrički izobličene nacije-države), druga putem
relativizacije, to jest putem isto tako proizvoljne nivelacije više odnosno svih faktora.
Prva putem fanatične ili pragmatične fiksacije, koja a priori isključuje ili umanjuje sve
što odudara od izabranog faktora, druga putem prazne i lenje fraze o mnoštvu faktora,
koja neuspešno zamenjuje stvarno i mukotrpno proučavanje tih faktora (kao što su
svojevremeno mnogi marksisti frazom o odnosu između baze i nadgradnje neuspešno
zamenjivali stvarno i mukotrpno proučavanje odnosa između baze i nadgradnje).

Naravno, sve ovo ne znači da zavera i greška kao deo realnosti ne postoje. Naprotiv, od
kada je sveta i veka, a posebno od velikog Firentinca, Nikola Makijavelija, dobro je
poznato da je zavera ne samo deo, nego čak supstancijalni i specifični deo svake politike.
Isto važi i za grešku, odstupanje od utvrđenog cilja i namere, koje je u ljudskim
poslovima neizbežno. Ali, stvar je upravo u tome da deo ne može da zameni odnosno
objasni celinu, nego je moguće samo obrnuto (tako da se kod teorije zavere i teorije
greške radi o standardnoj logičkoj pogrešci pars pro toto). Zavera i greška su samo deo
kompleksne i dinamične realnosti, jedinstvenog istorijskog i socijalnog procesa. Tek iz
ove realnosti odnosno procesa moguće je rasvetliti i samu zaveru odnosno grešku. Kako
bi inače mogli znati zbog čega neke zavere uspevaju a neke ne, zbog čega se neke greške
dešavaju a neke ne?

Ni zavera, ni greška, kvazibiološka adaptacija, to je prava priroda kompleksnih i

dinamičkih, posebno istorijskih, socijalnih i političkih sistema (koji su, poznato je,
najkompleksniji i najdinamičniji od svih kompleksnih i dinamičkih sistema). U hemiji,
ovu stvar najbolje objašnjava valenca, strukturna predispozicija pojedinih hemijskih
elemenata, na osnovu koje se neki među njima privlače (gradeći nova hemijska
jedinjenja), neki međusobno odbijaju, dok su neki međusobno indiferentni. U politici,
funkciju valence ima interes, strukturna predispozicija koja upravlja povezivanjem,
odbijanjem ili indiferentnošću različitih društvenih i političkih grupa. Ni ljubav bogova,
ni gnev demona, ni zavera zlih sila, ni greška dobrih namera, interes, politička valenca, to
je ono glavno što upravlja političkim procesom, posebno u vreme velikih i teško
predvidivih promena.

Na kraju, valja pogledati još i kako ova teorijska refleksija izgleda konkretno, u slučaju
ona dva faktora. Zar iz onog geopolitičkog faktora (fatalne distance, dijabolične blizine
odnosno udaljenosti EU i NATO), ne vreba prava mala teorija zavere? Slično i iz onog
tehnopolitičkog faktora (neposedovanja nuklearnog oružja)? Ali je upravo zato tu onaj
multifaktorski i probabilistički okvir, i onaj model interesa odnosno valence. Umesto
izolacije i apsolutizacije ovog ili onog pojedinačnog faktora, neophodan je studij
kompleksnosti i procesnosti. Pre nego što su se uopšte pojavila ona dva međunarodna
faktora, koja su ovde opisana samo sumarno i ilustrativno, posthladnoratovsku balkansku
krizu dominantno su proizveli i oblikovali brojni unutrašnji faktori, sa demonom vlasti
kao njihovim političkim dirigentom i naddeterminantom. Kada vlast odnosno propaganda
ovo uporno zaboravlja, ili samo »zaboravlja«, to se lako može razumeti, ako ne i
opravdati. Kada to čine i profesionalci u oblasti društvenih nauka, tada je to već mnogo
teže.

30
Ne zadovoljava, međutim, ni pasivna fraza o više faktora. U bekstvu od greške teorije
zavere, lako se pada u grešku teorije greške. Nije dovoljno samo reći ili nabrojati »više
faktora«. Niti za sve što je nejasno prosto promrmljati da je »greška«. I nakon toga
jednostavno stati. Rabeći pri tom, eventualno, još i retoriku pomodnog relativiste
odnosno postmoderniste, koji nas nadmoćno i samozadovoljno uverava da su »sve velike
priče« presahle. Umesto pomodne fraze i retorike (iza kojih obično sledi sasvim
prozaično lenstvovanje), potrebne su ozbiljne studije, neumoran rad i istraživanje, hrabro
poniranje i povezivanje, široke i duboke analize, sveobuhvatne i imaginativne sinteze. A
u stanju sistema koje je kao danas daleko-od-ravnoteže, ovo je mnogo teže nego inače, jer
su u ovom stanju, i broj faktora, i koeficijent kompleksnosti, i indeks promenljivosti,
naglo povećani. Na žalost, ovde pomoći nema. »The proof of pooding is in eating!«
Multifaktorski i probabilistički pristup nije samo superioran, nego i neophodan. Studij
kompleksnih i dinamičkih sistema je bez alternative.

31
32
2. Metod

Jedna teška i naizgled nerešiva kontradikcija leži u samim temeljima, to jest u samoj
prirodi i dinamici naučnog saznanja. Ovo posebno kada je reč o naučnom rasvetljavanju
takozvanih makro-istorijskih procesa i sistema, što će reći istorijskih procesa i sistema
dugog trajanja i velikog obuhvata. S jedne strane, još Hegel je slikovito upozoravao:
Minervina sova započinje svoj let tek u suton. Zaista, relativno pouzdana spoznaja jednog
dugotrajnog istorijskog procesa odnosno sistema moguća je tek nakon njegovog manje ili
više izvesnog i vidljivog završetka. S druge strane, i u isto vreme, međutim, deluje i
faktor suprotnog smera. Zbog istrošenosti, odnosno zastarelosti pojmovno-metodološkog
aparata, koja je prirodna i neizbežna, naime, u tom istom momentu, naučno saznanje je i
najteže. I u tome je valjda i najveća ironija, a ne samo kontradikcija, naučnog saznanja.

Po pravilu, kraj starog istovremeno je i početak novog istorijskog procesa i sistema.

Između jednog i drugog, prostire se nešto što u nedostatku boljeg poznavanja možemo
zvati i ništavilom. U ovom praznom ali teškom intervalu, kada je o procesu saznanja reč,
naglo se smanjuje uloga iskustva i rutine, a povećava uloga imaginacije i intuicije. Duh
ostaje korelat materije, ali zadobija mnogo veću relativnu moć i autonomiju, nego što ju
je imao u ranijim, stabilnim i normalnim vremenima. Pokazuje se: samo imaginacija,
intuicija i autonomija mogu da reše onu inicijalnu aporiju, ironiju i kontradikciju.

Priznajem, do ovog kapitalnog saznanja došao sam tek u poslednjih nekoliko godina. Sve
od kraja 1970-ih do kraja 1990-ih, uporedo sa rasvetljavanjem različitih aspekata
predmeta, prolazio sam i kroz proces osvešćivanja istraživačkog metoda. Ovako
dugotrajno, delom i zakasnelo samoosvešćivanje, možda i nije bilo baš tako loše.
Neposredno i tvrdo intelektualno iskustvo, višegodišnje lutanje, rvanje, borba i
savladavanje zastarelih pojmova, pretpostavki, teorija i metoda, pored velikog utroška
vremena i energije, doneli su mi i nezamenjiv osećaj doživljene i proživljene, a ne tek iz
knjiga naučene profesionalne evolucije i emancipacije. Ništa nije toliko vredno koliko
ono što je stečeno putem neposrednog iskustva, muke i napora. U tom pogledu, kao što
ću uskoro detaljnije pokazati, posebno dragoceno bilo mi je intelektualno, istraživačko i
metodološko iskustvo transdisciplinarnosti.

Da je i scijentizam samo jedna vrsta moderne, sekularizovane religije, dokazuje, pored

ostalog, i pogrešna vera većine naučnika u oblasti društvenih nauka da je njihova nauka,
teorija, pojam, navodno, nešto što ima univerzalno, sveprostorno i svevremeno, to jest
vanvremeno, večno važenje. Poznato je, u poslednjoj deceniji XX veka, ova vera pojavila
se i raširila u obliku agresivnog posthladnoratovskog liberalizma odnosno neoliberalizma.
Kraj istorije i poslednji čovek Frensisa Fukujame bio je samo vrh ovog snažnog
ideološkog pokreta. Ali otkuda uopšte stalno i masovno prihvatanje ove sekularizovane
religije (u neoliberalnom ili u nekom drugom obliku, svejedno)? Mislim da je najdublji
koren ove pojave u strahu od smrti, u osećanju, dakle, u kojem je i najdublji koren svake,
i to ne samo institucionalizovane religije. Svest o neizbežnom kraju, konačnosti i smrti,
nije samo nepodnošljiva misao, užas i jeres svakodnevnog života, o kojoj se tako uporno i

33
masovno ćuti, nego i univerzalistička iluzija moderne društvene nauke, kojom taj strah
bezuspešno pokušava da se zatrpa.

A opet, od apsolutističkog univerzalizma moderne društvene nauke, ništa nije pogrešnije i

pogubnije. Kada bi se sva znanja, koja nesporno, jednako i bezrazlično važe za sve
sisteme, to jest za sve prostore i sva vremena, sabrala na jednom jedinom mestu, bila bi to
knjiga »od tri slova«. Pa i ta »tri slova«, zbog preterane i loše apstraktnosti, bila bi pre
skup irelevantnosti i trivijalnosti, nego kodeks univerzalnih naučnih spoznaja. Uzmimo
samo primer ekonomije, koja, posle hladnog rata, u ovom pogledu, ispoljava
najagresivnije apsolutističke pretenzije. »Niko ne može da potroši više nego što
proizvede.« Ovako bi mogao da glasi jedan od univerzalnih ekonomskih postulata. Ali je
pitanje da li bi ovaj postulat mogao biti išta više od trivijalnosti. S druge strane, teško da
bi se mogla formulisati više od tri-četiri ovakva postulata. Ili, uzmimo primer političke
teorije. »Svaka vlast kvari.« Ovako bi mogao da glasi jedan od tri-četiri retka postulata
univerzalne političke teorije. Ali je i ovde pitanje da li bi ovakvi postulati mogli biti išta
više od bezvredne trivijalnosti. Ne, dileme nema: u svojoj preteranoj udaljenosti,
uopštenosti i apstraktnosti, apsolutistički univerzalizam je kraj svake nauke, pa i svake
spoznaje.

Pa ipak, ne bi bilo dobro ići ni u suprotnu krajnost, u apsolutizaciju partikularnog,

individualnog i neponovljivog. U svakom trenutku, istorija je kombinacija ponavljanja i
promene, univerzalnog i partikularnog, generalnog i individualnog, nomotetskog i
idiografskog, pa bi tu kombinaciju, na odgovarajući način, trebalo pratiti i izraziti i u
metodu. Da se ova ni-ni odnosno i-i formula ne bi pretvorila u praznu mantru, međutim,
valja biti još određeniji. U tome nam od najveće pomoći može biti pojam istorijskog
sistema. Po Imanuelu Volerstinu, istorijski sistem je relativno samostalna i složena celina
ekonomskih, političkih i kulturnih procesa, koja ima relativno velik obim, dugo trajanje i
jasne granice u vremenu i prostoru. Jedan takav istorijski sistem je i savremeni svetski
sistem, svetski kapitalistički sistem ili svetska kapitalistička privreda (što su samo tri
različita imena jednog te istog istorijskog sistema): ovaj sistem rođen je u takozvanom
dugom XVI veku (1450-1650) u mediteranskom svetu, u XVIII veku on premešta svoje
središte u atlantski basen, do kraja XIX veka taj sistem se definitivno proširuje na čitavu
planetu, a već sa prvim svetskim ratom on ulazi u opštu strukturalnu krizu, za koju se
statističkom ekstrapolacijom može predvideti trajanje do sredine narednog, to jest XXI
veka, nakon čega će ovaj sistem biti zamenjen novim istorijskim sistemom, koji može biti
bolji ili gori od svog istorijskog prethodnika.

Tek sada možemo biti i određeniji. Svakom konkretnom istorijskom sistemu odgovara
određeni sistem znanja. U tom smislu, svaki sistem znanja, pa i svaki njegov deo, delić,
pojam, je istorijski ograničen, a ne univerzalan. Notorno je, ali se ipak ne uzima dovoljno
ozbiljno: savremenom svetskom sistemu konkretno-istorijski odgovara sistem modernih
društvenih nauka. Raširen a nesrećan manir da se istorijski ograničena znanja ovih nauka
nekritički protežu na predmoderna i postmoderna iskustva, može da se razume kao
specifična forma čoveku toliko svojstvenog narcizma i antropocentrizma, ali nikako ne
može i da se prihvati, jer je duboko pogrešan i štetan. S druge strane, i ona kombinacija
studija ponavljanja i promene, univerzalizacije i partikularizacije, generalizacije i
individualizacije, nomotetike i idiografije, koja je gore preporučena kao jedna vrsta

34
kondezovanog metodološkog programa, u svom najvećem delu, ako ne i u celini, takođe
je istorijski uslovljena i omeđena (a ne univerzalna, sveprostorna i svevremena), to jest,
kada je reč o savremenom svetskom sistemu kao jednom konkretnom istorijskom
sistemu, izvire iz istorijski oblikovane i višestruke, ciklične i sekularne dinamike tog
sistema.

Kraći uvid u konkretni istorijski sadržaj savremenog svetskog sistema, kao i u konkretnu
metodološku matricu ovom sistemu odgovarajućeg i pripadajućeg sistema modernih
društvenih nauka, bio je neophodan radi što potpunijeg i boljeg lociranja,
kontekstualizovanja i razumevanja specifičnog istorijskog i intelektualnog momenta
poslednje četvrtine XX veka, i to kako u svetu uopšte, tako i u Titogradu (Podgorici),
Beogradu i drugim centrima bivše Jugoslavije posebno, gde sam se tokom ove dve-tri
decenije formirao i razvijao kao istraživač u oblasti društvenih nauka. Ovaj momenat
danas bih najpre odredio kao tešku i dvostruku profesionalnu periferizaciju odnosno
marginalizaciju, kao i borbu protiv ove, naravno. Prvu dimenziju ove periferizacije
odnosno marginalizacije već sam ukratko opisao. Zastarelost i istrošenost osnovnog
teorijsko-metodološkog aparata moderne društvene nauke u planetarnim i istorijskim
razmerama (jer o toj dimenziji je reč), već i sama po sebi, bila je teški istraživački i
analitički hendikep. Ova dimenzija, međutim, na Balkanu i u mojoj zemlji, direktno se
nastavljala i komplikovala drugom dimenzijom one periferizacije odnosno
marginalizacije, koja je poticala iz sasvim lokalne, periferne odnosno poluperiferne
pozicije regiona i zemlje u savremenom svetskom sistemu. Komplikacija je bila teška i
ironična, i sastojala se u tome što su, zbog prostorne, svetsko-sistemske periferizacije,
mnoge, u razvijenim svetskim centrima već prevaziđene ideje, koncepcije i teorije, kod
nas, usled prostorne udaljenosti i izolovanosti, slavljene kao vrhunac intelektualnog i
naučnog razvoja. Ova ironična komplikacija, uostalom, nastavila je da traje i danas, u
postkomunizmu, kada se, recimo, pretpotopske ideje takozvanog čistog liberalizma, od
strane zaostalih ali moćnih lokalnih inžinjera ljudskih duša, arogantno i agresivno
predstavljaju kao poslednji stadij razvitka moderne društvene nauke.

Opis ovih i drugih teškoća i komplikacija, kao i opis načina na koji su se intelektualci i
naučnici ovde i danas protiv tih teškoća i komplikacija profesionalno borili, mogao bi biti
još konkretniji, detaljniji i precizniji. Bez ikakvog preterivanja ili pretencioznosti,
verujem da bi jedan takav, podrobniji prikaz ovih iskustava i načina, mogao biti čak i
veoma koristan, i to ne samo za nas ovde i danas. Ipak, u nedostaku odgovarajućeg
prostora, umesto jednog takvog, potpunog, sistematskog i dokumentovanog prikaza, ovde
ću izložiti samo jedan delimičan i punktualan prikaz tih iskustava. Ali ću pre toga izložiti
i nekoliko važnih sintetičkih elemenata, stavova i zaključaka, koji ne opisuju sam
istraživački proces, put i lutanje, nego najkraće rezimiraju rezultate do kojih sam na kraju
tog procesa došao.

U nauci je sa razlogom napuštena mehanicistička teorija odraza. Nauka nije običan odraz
stvarnosti, nego njen realtivno autonoman i aktivan element. Ipak, između stvarnosti i
nauke, sveta i svesti, objekta i subjekta, pored stalne napetosti, bez prestanka se
uspostavlja, održava i obnavlja i odnos međusobne uslovljenosti i zavisnosti. Ovaj stav
važi sasvim uopšteno, ali važi i sasvim konkretno, ovde i danas. U tom smislu, valja
razumeti i kompleksan, dinamičan i osetljiv odnos koji se danas uspostavlja između stare

35
i nove stvarnosti i nauke. Kriza moderne društvene nauke samo je deo opšte krize
savremenog svetskog sistema kao istorijskog sistema, kao što je i istovremeno rađanje
nove nauke samo deo procesa rađanja novog istorijskog sistema. U ovom dinamičnom i
osetljivom kompleksu, na samom pragu novog veka i milenijuma, svoje značajno mesto
imaju i intelektualci i naučnici, kao i njihova specifična profesija.

Nova nauka se danas probija i pojavljuje u mnogo različitih nascentnih, začetnih formi.
Ovaj proces danas je na samom svom početku, pa bi zato svaki pokušaj sastavljanja, a
posebno nametanja bilo kakve iscrpne liste ili klasifikacije ovih formi, bio krajnje
preuranjen i kontraproduktivan. Umesto toga, mnogo adekvatnije i uputnije je navesti
samo glavne intelektualne izvore i podsticaje, ideje i teorije koji su bili odlučujući za
traganja u tom pravcu i smeru. U mom slučaju, to su, pre svih drugih, bile tri konkretne
teorije: istorija dugog trajanja Fernana Brodela, teorija svetskog sistema Imanuela
Volerstina, i postnjutnovska fizika i epistemologija Ilje Prigožina.

Stanje sistema koje je daleko-od-ravnoteže već smo upoznali. To je jedan od glavnih

koncepata nove nauke Ilje Prigožina. Ovaj koncept veoma je blizak jednom od ranije
poznatom konceptu. Konceptu krize sistema ili sistemske krize. U oba slučaja naglasak je
na stanju koje je krajnje kompleksno, dinamično, protivrečno i neizvesno. Kao maglina
postanja. Iz ove magline, postepeno se pojavljuju i uobličavaju tek prvi i nedovoljno jasni
obrisi nove nauke i epistemologije. Pored toga, ovi obrisi tesno su isprepleteni i
sukobljeni sa etabliranim elementima stare nauke i epistemologije. Zbog svega toga, ovde
je još manje preporučljivo sastavljanje odnosno nametanje bilo kakve liste ili
klasifikacije. U tom smislu, ni šest epistemoloških mutacija, koje se izlažu u nastavku
ovog teksta, u kontrapunktnoj formi teze i antiteze (čime želi da se naglasi konflikt i
rascep između stare i nove nauke), ne predstavljaju nikakvu iscrpnu listu, a pogotovo ne
neki sistem ili teoriju, nego samo jednu moguću skicu onih prvih obrisa, koji su još uvek
daleko od završetka. To su sledeće epistemološke mutacije: 1) u novoj nauci sve više se
uvažava kompleksnost, nelinearnost i multilineranost istorijskog procesa, nasuprot
jednodimenzionalnosti, unilinearnosti i progresivizmu stare nauke; 2) u novoj, post-
njutnovskoj fizici odnosno nauci sve više se razmišlja u kategorijama probabilizma,
nasuprot kategorijama determinizma ili indeterminizma stare, njutnovske fizike odnosno
nauke; 3) glavna analitička kategorija nove nauke postaje kategorija haosa, nasuprot
kategoriji sistema, koja i dalje dominira u svetu stare nauke; 4) u novoj nauci sve više se
napušta stari, monosektorski i monodisciplinarni, u korist novog, multidisciplinarnog i
trandsiciplinarnog oblika podele, specijalizacije i organizacije rada; 5) novu nauku sve
više karakteriše kontrolisana rehabilitacija subjektivnosti, te isto takvo, kontrolisano
uključivanje ove u novi, viši oblik objektivnosti, čime se postepeno zamenjuje
umnogome istrošeni obrazac lažne objektivnosti stare, to jest moderne društvene nauke; i
6) glavna jedinica analize, u novoj nauci, sve više postaje svet, svetska celina, svetski
sistem, a ne pojedinačno društvo, nacija-država, kao što je to bio slučaj u staroj nauci.
Pažljivi čitalac verovatno je već primetio: prve tri od ovih šest mutacija, makar i samo
uzgred i delimično, već su obrađene u prethodnom odeljku (što ne bi smelo da čudi, kada
se zna da su predmet i metod, i inače, a ne samo ovde, tesno isprepleteni). Zbog toga u
nastavku sledi samo nekoliko glavnih refleksija o četvrtoj, petoj i šestoj od ovih šest
epistemoloških mutacija.

36
Trans-disciplinarnost

Ne samo moderna društvena nauka, nego i njena poznata organizaciona, institucionalna i

disciplinarna struktura, sastavljena od ekonomije, sociologije, politikologije, istorije,
filozofije, antropologije, psihologije, prava i drugih disciplina, sasvim je skori istorijski
konstrukt, nastao tokom poslednja dva veka, ne ranije. Ali to nije sve. Upravo u trenutku
kada je došlo do relativne konsolidacije ove strukture, odmah posle drugog svetskog rata,
sredinom XX veka, započeo je i proces promene u suprotnom smeru, to jest proces
slabljenja, osporavanja i prevladavanja te strukture. Multi-disciplinarnost, inter-
disciplinarnost, trans-disciplinarnost, samo su neka od poznatih imena pod kojima je ovaj
drugi proces počeo da se odvija. Danas smo negde usred tog procesa, u nekoj vrsti
epistemološkog inter-regnuma: stara organizaciona, institucionalna i disciplinarna
struktura društvenih nauka, umnogome se istrošila, ali se nova još nije uobličila, štaviše
još uvek je relativno daleko od toga. Sažet i dokumentovan prikaz konkretnog i
kontradiktornog dvovekovnog intelektualno-istorijskog procesa rađanja, uobličavanja i
uspona, te zatim iscrpljivanja, slabljenja i opadanja poznatih disciplina modernih
društvenih nauka, može se naći u jednoj od najboljih savremenih epistemoloških studija
Open the Social Sciences Gulbenkijanove komisije za restrukturisanje društvenih nauka
(prevedenoj i na naš jezik pod nazivom Kako otvoriti društvene nauke), i o tom procesu
ja sigurno ne mogu reći ništa bolje od onoga što je o tome tamo već rečeno. Ono što
eventualno mogu, to je da pažljivo i korektno opišem sopstveno profesionalno odnosno
istraživačko iskustvo u ovom domenu. I da se nadam da to iskustvo nije irelevantno.

Svoje prvo i najznačajnije iskustvo u ovom domenu slikovito bih opisao kao »minsko
polje«. »Minsko polje« je metafora za neskrivenu intelektualnu aroganciju, neprijateljstvo
i agresiju, koju vladajući krugovi etabliranih disciplina neprestano šire prema svim, a
posebno prema bliskim i konkurentskim disciplinama. Ništa neuobičajeno: granice,
granične oblasti, zone, pojasevi, i inače su teren »minskih polja«. Umesto da ove oblasti,
zone i pojasevi postanu mesto susreta i saradnje između entiteta koji se graniče, kao što je
to slučaj u novoj naučnoj epistemologiji, kao i u novoj međunarodnoj politici uostalom, u
intelektualnoj praksi etabliranih disciplina, kao i u političkoj praksi modernih nacija-
država, preovlađuje upravo ono suprotno, međusobna isključivost, negacija i
netrpeljivost. Nije teško otkriti ni najdublji koren ove netrpeljivosti. To je jedna vrsta
darvinističke borbe za postanak i opstanak, koja se od početka vodi i među disciplinama
društvenih nauka. Otuda i njihovo infantilno ali zagriženo insistiranje na izmišljenoj
starini odnosno prastarini, kao i na ništa manje izmišljenoj potpunoj odvojenosti i čistoti.

Univerzitet Crne Gore u Podgorici je relativno mlad univerzitet. Osnovan je 1974, dakle
pre nepune tri decenije. Još važnije, osnovan je u vreme najživljih debata o krizi
vladajuće paradigme modernih društvenih nauka. Kao takav, ovaj univerzitet imao je
izvanrednu priliku da startuje sa pozicija nove nauke. Ali nije. Dvostruka periferizacija
odnosno marginalizacija, o kojoj je ranije nešto već rečeno, učinila je svoje. Pri tome
glavni problem i nisu bila normativna odnosno zakonska rešenja. Neka od tih rešenja bila
su čak i sasvim solidna. Primera radi, član 11 stav 2 Zakona o Univerzitetu Crne Gore
propisivao je 1998. da se postdiplomski studij koji je po svojoj preovlađujućoj sadržini

37
multidisciplinaran može osnovati na nivou univerziteta kao celine, što je bilo prilično
dobro, savremeno i fleksibilno rešenje, sasvim u duhu nove nauke. Ali uzalud. Vladajući
duh većine upravljača i profesora blokirao je primenu ovog i sličnih rešenja. Valjda ne
moram posebno da naglašavam: o tome imam i sasvim konkretna i neposredna iskustva.
Odnosi unutar fakulteta, kao i odnosi među fakultetima, razvijeni su na temeljima
anahrone monodisciplinarnosti. Kao odnosi između zaraćenih teritorija, tvrđava i minskih
polja. Ove odnose možda najbolje ilustruje jedna bizarna, ali sasvim indikativna slika,
koja se i danas, početkom 2000, može videti na jednom mestu, na prvom spratu
zajedničke zgrade Pravnog i Ekonomskog fakulteta. Vrata koja na tom mestu spajaju i
dele ova dva fakulteta, zatvorena su, i to prilično rezolutno (velikim, teškim, gvozdenim
okvirom), tako da se bez švajs-aparata (ili ključa koji je u ekskluzivnom posedu uprave
fakulteta) ne mogu otvoriti. Ova ilustracija je prilično brutalna, ali i krajnje adekvatna za
realni odnos između epistemološke baze i administrativne nadgradnje na ovom
univerzitetu.

Anahrona monodisciplinarnost koju sam najbolje upoznao je anahrona

monodisciplinarnost takozvanih čistih pravnika. Na Pravnom fakultetu u Titogradu,
kasnije Podgorici, radim bez prekida od 1978. Kao profesor Savremenih političkih
sistema i Sociologije politike, predmeta koji konvencionalno pripadaju politikologiji i
sociologiji, a ne pravu, stalno sam za vratom osećao ledeni dah one vrste pravnika koji
svaku nepravnu disciplinu doživljavaju kao nešto strano i opasno. Iskustvo stranca,
jeretika i izopštenika, na žalost ili na sreću (ko zna), dobro mi je poznato. Dok sam bio
početnik u profesiji, bio sam sklon da ovo protumačim kao nešto što je prirodan i
neizbežan deo neiskustva i mladosti. Danas znam da nije tako. Sa koleginicama i
kolegama takozvanim čistim pravnicima danas se jednako temeljito ne razumem kao ni
pre dvadeset godina. Uostalom, i ovo sa čistim pravnicima ne treba shvatiti partikularno.
Zatvorenost, kontrakcija i čistota ove vrste, predstavljaju degenerativne simptome svih
društvenih nauka, a ne pravnih nauka ekskluzivno. U tom smislu, na velikom broju
naučnih skupova, upoznao sam i ledeni dah čistih ekonomista, čistih politikologa, čistih
sociologa, čistih filozofa, i drugih čistih naučnika i eksperata u različitim oblastima.
Samo što je moje iskustvo sa takozvanim čistim pravnicima bilo najdugotrajnije i
najbogatije.

U poslednjih deset godina, u vremenu produžene ratne (samo)destrukcije, primetio sam

još jednu zanimljivu pojavu: jednu vrstu spontanog sparivanja teorijsko-metodološkog i
socijalno-političkog konzervativizma. Još od Hegela se zna da je istina u celini.
Razlamanje ove celine i zatvaranje u potpuno odvojene i čiste discipline, ovu istinu
najdirektnije razara. U ovom razlamanju i zatvaranju je logička bit, ali i mehanizam onog
sparivanja. Zahvaljujući ovoj logici, moglo se i dogoditi da se, u dekanovim materijalima
za sednicu Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta u Podgorici, koja je održana 30.
septembra 1996, nađe i jedna ovakva rečenica: »U pogledu izbora asistenta, stav većine
šefova katedri, a to je i praksa na pravnim fakultetima, jeste da asistent mora biti
diplomirani pravnik.« Za razliku od preporuke iz Open the Social Sciences
Gulbenkijanove komisije za restrukturisanje društvenih nauka, koja, radi podsticanja
multi- i trans-disciplinarnosti, predlaže uvođenje zakonske obaveze za sve univerzitetske
jedinice da u svom kolektivu imaju najmanje četvrtinu nastavnika sa doktoratom izvan
matične oblasti te jedinice. Na stranu činjenica da je fantomsko telo »šefova katedri«

38
izmišljeno samo za tu priliku, te da je isto tako, samo za tu priliku, izmišljen i onaj stav o
»praksi na pravnim fakultetima«, ipak, istina je da je snažna metodološka tendencija ka
takozvanom čistom pravu postojala, te da i danas postoji na svim pravnim fakultetima u
zemlji, pa i na Pravnom fakultetu u Podgorici. U tom smislu, konkretna politička
diskriminacija, koja je, zbog našeg javnog anti-ratnog angažmana, tada bila usmerena
protiv mene i mog najbližeg kolege i saradnika, Srđana Darmanovića, imala je snažnu
podršku i u spontanom metodološkom konzervativizmu takozvanih čistih pravnika. Za
mene je i danas velika nepoznanica kolika je tada bila stvarna srazmera, udeo, proporcija
jednog i drugog u ovom konzervativnom paru, kao i koliko su jasne svesti o ovom paru
odnosno sparivanju tada imali njegovi neposredni akteri, moje koleginice i kolege čisti
pravnici.

Šta je najviše uticalo na to da relativno rano počnem i sve do danas zadržim uporan stav
odbijanja anahrone monodisciplinarnosti? Bez lažne skromnosti, moram reći da je glavni
faktor ovog odbijanja, ipak, bila moja rešenost da sledim svoja intelektualna uverenja,
kao i moja spremnost da za ta uverenja platim cenu koja se eventualno pokaže kao
neophodna. Ipak, pitanje je da li bih bez velikog razumevanja, širine i podrške svojih
mentora, Jovana Đorđevića i Zorana Vidakovića sa Pravnog fakulteta u Beogradu, i
Imanuela Volerstina sa Fernan Brodel Centra u Bingemtonu, na severu države Njujork u
SAD, uopšte izdržao u onoj rešenosti i spremnosti. Uostalom, univerzitetski mentorski
odnos, pored ostalog, predstavlja i specifičnu formu discipline i vlasti. Da su moji
mentori bili anahrono monodisciplinarni, i da su me na anahronu monodisciplinarnost
prilikom izrade i odbrane magistarskog i doktorskog rada imperativno obavezivali, u
slučaju odbijanja njihovih naloga, do formalnih univerzitetskih kvalifikacija i zvanja, a
samim tim i do zaposlenja na univerzitetu, ne bih nikako mogao doći. Srećom (ili, ko zna,
možda je i ovde na delu bila neka vrsta hemije, hemija duha i intelekta), sva trojica mojih
mentora, na ovaj ili onaj način, pripadali su novoj nauci i epistemologiji, i ne samo da su
blagonaklono tolerisali, nego su čak i aktivno podsticali moju inicijalnu i intuitivnu
sklonost da se krećem kroz »minska polja« graničnih oblasti i zona, da ekperimentišem sa
ukrštanjima raznih disciplina, da ispitujem teške staze multi-disciplinarnosti i trans-
disciplinarnosti. Zahvaljujući ovakvoj njihovoj velikoj i nesebičnoj pomoći, proteklih
četvrt veka bavljenja društvenim naukama za mene se pretvorilo u uzbudljivo putovanje
puno promena.

Kada ovo putovanje danas posmatram u retrospektivi, ukazuju mi se najmanje tri

značajna epistemološka preloma, sva tri u pravcu naslućivane transdisciplinarnosti. Moj
prvi veliki transdisciplinarni prelom bio je onaj od monodisciplinarnih i čistih pravnih i
političkih nauka, ka kojima su me gurali Pravni fakultet, radno mesto i okruženje, ka
transdisciplinarnom studiju politike i ekonomije, ka kojem me je gurala »disidentska«,
mada snažna unutrašnja potreba. Odlučujuću podršku u tom pravcu pružio mi je Jovan
Đorđević, još krajem 1970-ih, početkom 1980-ih, i na tome sam mu zahvalan.
Zahvaljujući ovom ranom prelomu, i moja prva knjiga, Politička ekonomija i politika,
koja je bila, zapravo, moja proširena i prerađena magistarska teza, ne donosi bilo kakav
ograničen i standardan monodisciplinarni studij, nego jednu vrstu za početnika prilično
kompleksne transdisciplinarne studije političke ekonomije, sociologije i politike
tadašnjeg jugoslovenskog društva. Drugi značajan epistemološki prelom doživeo sam
krajem 1980-ih, kada me je Zoran Vidaković uputio na Imanuela Volerstina, a Imanuel

39
Volerstin dočekao sa impresivnim mega-studijem savremenog svetskog sistema.
Zahvaljujući ovom studiju, raniji transdisciplinarni studij pojedinačnog društva dopunio
sam isto takvim transdisciplinarnim studijem svetskog kompleksa, a poznavanju kritičnih
pitanja političke ekonomije, sociologije i politike, pridružio poznavanje odgovarajućih
pitanja međunarodne političke ekonomije, međunarodnih odnosa i međunarodne politike.
Treći i poslednji značajan epistemološki prelom u pravcu transdisciplinarnosti počeo je
da mi se događa početkom 1990-ih, kada sam, pod uticajem ratne traume, koja je sve više
osvajala moju pažnju, počeo da bolje shvatam relativno velik značaj subjektivnosti,
iracionalnosti i zla, kao inherentnih supstanci jedne vrste vlasti, i da se srazmerno tome u
mnogo većoj meri nego do tada interesujem za oblasti kao što su masovna psihologija,
psihoanaliza, antropologija, ideologija i kultura. Krajem 1990-ih, ova rehabilitacija
subjektivnosti kod mene je evoluirala do krajnjih konsekvenci koje su uopšte prihvatljive
za društvenu nauku (jer ima i onih koje to nisu), to jest do, da tako kažem, totalne
transdisciplinarnosti, ili, da budem još konkretniji, do pokušaja, toliko karakterističnog za
Dinamiku ništavila, da se na relativno inteligentan i produktivan način povežu i spoje
znanje i osećanje, teorija i literatura.

Totalna transdisciplinarnost? Da ova sintagma, kao i transdisciplinarnost uopšte, ne bi

bila pogrešno shvaćena, međutim, odmah ću istaći: transdisciplinarnost za koju se
zalažem, ne samo da ne isključuje, nego, naprotiv, još jače nalaže predmetno-
metodološku specijalizaciju, koja tako ostaje jedna od najznačajnijih tekovina moderne
društvene nauke. Pre bilo kakvog metodološkog načela, ovakav izbor i imperativ nalaže
sve veća kompleksifikacija i diferencijacija savremenog svetskog sistema. U uslovima
rastuće kompleksifikacije i diferencijacije, naime, svaki povratak u neki prazni totalitet,
lošu apstraktnost, nediferencirani um, bio bi krajnje neadekvatan i destruktivan. Iskustvo
vulgarnog marksizma u tom pogledu više je nego opominjuće. Nasilnom razaranju i
ukidanju privrede, društva, politike i kulture u takozvanim real-socijalističkim sistemima,
u sferi nauke i umetnosti, odgovaralo je isto tako nasilno razaranje i ukidanje svake
duhovne, naučne i umetničke specijalizacije. Umesto prevazilaženja nasleđene
specijalizacije moderne odnosno građanske društvene nauke nekim novim, ali još dubljim
i razvijenijim oblikom specijalizacije, ukinuta je svaka specijalizacija, i dobijena prazna,
zvečeća »kanta« oficijelne ideologije. Tako su ukinute brojne »buržoaske« discipline,
filozofija, sociologija, antropologija, psihologija i druge, ali je na kraju dobijena samo
jedna jedina, »najburžoaskija«, levijatanska i porobljavajuća disciplina sveznajućeg
Politbiroa. Da ne bilo zabune, dakle, ponoviću još jednom: transdisciplinarnost za koju se
zalažem ne ukida, nego razvija i produbljuje naučnu specijalizaciju. Samo što se ova
specijalizacija sada temelji na novim osnovima.

Novi osnovi transdisciplinarne specijalizacije još uvek su u samom začetku, u procesu

rađanja i uobličavanja, daleko od svojih konačnih oblika i obrazaca. Zbog toga, pri
njihovom opisivanju i tumačenju treba biti krajnje pažljiv i oprezan. U svakom slučaju,
ne sme se previše udaljavati od samog procesa. U tom smislu, možda je najbolje
jednostavno razmotriti njihove prve nascentne forme. Za ovu priliku, ograničiću se samo
na tri takve forme: regionalne studije, feminističke studije i studije drugosti. Po čemu se
ove studije međusobno razlikuju dobro je poznato. Manje je poznato, a mnogo značajnije,
međutim, ono što je ovim studijima zajedničko. Za ovu priliku, opet, ograničiću se samo
na tri takve zajedničke klarakteristike. Prvo, to je njihova izrazita transdisciplinarnost:

40
regionalne studije povezuju sva relevantna znanja iz svih nauka, pa i odgovarajuće
elemente iz literature i kulture, koji doprinose spoznaji pojedinih regiona (Balkan je u
tom pogledu čak reprezentativan), feminističke studije ova povezivanja stavljaju u
funkciju rasvetljavanja položaja žene u modernom društvu, a studije drugosti u funkciju
otkrivanja i razumevanja novih identiteta. Drugo, to je njihova relativna mladost: iako su
neke od njih začete i mnogo ranije, regionalne studije su se u većoj meri razvile tek posle
drugog svetskog rata, feminističke studije su procvetale tek posle 1968, a studije drugosti
tek u poslednjih deset-petnaest godina. I treće, i najznačajnije, to je njihov problemski
karakter: kod regionalnih studija, problem je region, koji je najpre i najčešće
problematičan u sasvim praktičnom, međunarodnopolitičkom i spoljnopolitičkom, a tek
zatim i u naučnom i umetničkom smislu, kod feminističkih studija, problem je jedan, do
otkrića potisnuti subjekt i pol, a kod studija drugosti problem su brojni novi etnički
identiteti, koji su počeli da se otkrivaju i samootkrivaju uoči i nakon poslednjeg velikog
»proleća naroda« 1989.

Ono što je ovde od najveće važnosti, to je da se dobro razume fundamentalni

epistemološki smisao »problema« o kojem je reč. Pre svega, sam »problem« je čisto
epistemološki fenomen. Kao »problem« registruje se ono što više ne može da se objasni
pomoću zatečenih, to jest starih pojmova i metoda. Naglo povećavanje broja takvih
fenomena u poslednjih pola veka samo svedoči o progresivnom slabljenju, iscrpljivanju i
propadanju stare nauke i epistemologije. Pri tome nije reč samo o relativno novim
fenomenima, kojih ranije prosto nije bilo, ili ih nije bilo u današnjoj formi ili meri
(globalizacija na primer), nego i o fenomenima koji su već dugo i dobro poznati, ali se u
novije vreme više ne mogu objasniti kao ranije (nacija-država na primer). S druge strane,
različite nove strategije i forme multi-disciplinarnih, inter-disciplinarnih ili trans-
disciplinarnih »napada« na ovako registrovane probleme, po mom mišljenju, još uvek ne
predstavljaju neke trajne i konačne obrasce i oblike, nego pre privremene i prelazne
formacije, na dugom putu do nove nauke i epistemologije. U ovom kontekstu, još uvek
mi je u živom sećanju jedna analogija koju sam prvi put izneo u Bingemtonu, na
seminaru iz oblasti Sociologije i epistemologije svetskog sistema, u jesen 1992. U toku
rasprave o staroj monodisciplinarnosti i novoj transdisciplinarnosti, naime, tada sam
izneo jednu prilično smelu pretpostavku, hipotezu da bi neka vrsta sređenog pregleda
najznačajnijih inovacija u oblasti društvenih nauka u XX veku, verovatno potvrdila
njihov istovremeno problemski, granični i transdisciplinarni karakter, kao i da bi se na
osnovu jednog takvog pregleda možda moglo doći i do neke vrste »Mendeljejevljevog
sistema« društvenih elementa, unutar kojeg bi se, opet, na osnovu utvrđenih parametara,
baš kao i u originalnom Mendeljejevljevom sistemu hemijskih elemenata, možda mogla
anticiparti prazna polja nekih budućih inovacija u oblasti društvenih nauka. Imanuel
Volerstin, voditelj seminara, ovu pretpostavku tada je prokomentarisao otprilike ovako:
»Probaj, možda ćeš i uspeti u tome.« Od tada je prošlo skoro deset godina, a ja u tome,
zbog one dvostruke periferizacije i marginalizacije, kojoj sam i sam jednim delom
podlegao (loši uslovi za rad, pogotovo loši uslovi za empirijska istraživanja, nedostatak
sredstava, gubitak kondicije, apatija), niti sam uspeo, niti nisam uspeo, jednostavno nisam
krenuo dalje od one hipoteze. Naravno, ovu malu sliku ovde sam izneo ne samo kao živu
ilustraciju jednog zanimljivog i konkretnog metodološkog problema, nego i kao
samokritiku do koje sam došao u onoj retrospektivi.

41
Ipak, verujem da sam u ovom domenu nešto i uradio. Sve što sam u oblasti društvenih
nauka radio u poslednjih dvadesetak, a posebno u poslednjih desetak godina, zapravo,
radio sam sa stanovišta opisane problemske transdisciplinarne specijalizacije. O rezultatu
koji sam pri tom postigao ne mogu sam da sudim, ali mogu makar da uputim na ono što u
tom rezultatu smatram najuspešnijim. To su, po mom mišljenju, pre svega, dva
kompleksna teorijska pojma. Prvo, to je transdisciplinarni pojam političkog procesa i
politike, kojeg sam izložio u knjizi Posle hladnog rata, i drugo, to je transdisciplinarni
pojam neslobode, koji bi trebao da se razvije do kraja Dinamike ništavila. Toliko o tome.
A na samom kraju ovog odseka, izložiću još samo jedno malo ali značajno pojmovno i
terminološko razlikovanje: distinkciju između koncepta i strategije multi-disciplinarnosti
i inter-disciplinarnosti, na jednoj, i koncepta i strategije trans-disciplinarnosti, na drugoj
strani. Na prvi pogled možda i može izgledati da je ovde reč o pukoj lingvističkoj
odnosno leksičkoj konvenciji, ali nije tako. Razlika je krucijalna i supstancijalna. Poenta
ove razlike je u sledećem: koncepti i strategije multi-disciplinarnosti i inter-
disciplinarnosti polaze od manje ili više gotovih rezultata starih disciplina, te rezultate
spajaju u nove celine tek post festum i mehanički, pa su zbog toga i ovim putem dobijeni
rezultati najčešće frankeštajnovski nekonzistentni i neupotrebljivi (ili u najboljem slučaju
poluupotrebljivi), dok strategija trans-disciplinarnosti svest o prevaziđenosti starih
disciplina razvija od samog početka, iz ovih preuzima odnosno bira samo tačno određene,
»transdisciplinarne« elemente, te elemente u nove celine ugrađuje tokom svih faza
saznajnog procesa, od početka do kraja, permanentno i kreativno, i na taj način dolazi do
rezultata koji su najčešće mnogo bolji i upotrebljiviji nego oni prvi. Iz ove razlike trebalo
bi da se vidi koliko je metod problemske trans-disciplinarne specijalizacije stvarno
kompleksan i senzitivan. Kao neka vrsta višestruke i teške intelektualne transplantacije,
koja se na svakom koraku sreće sa problemom prihvatanja ili odbacivanja »stranog tela«.
I koja zbog toga zahteva veliko, čak izuzetno znanje i veštinu, a ne samo dobru volju i
frazu o novoj nauci i metodu.

Objektivnost

Ne znam da li se taj eksperiment i danas izvodi na časovima srednjoškolske fizike, ali ga

se ja veoma dobro sećam iz svog vremena, iako je od tada prošlo skoro tri decenije. Na
času fizike tadašnjeg prirodno-matematičkog smera Gimnazije »Slobodan Škerović« u
Titogradu, demonstrirala nam ga je predmetna nastavnica, Ana Dabanović. Eksperiment
je bio koliko jednostavan toliko upečatljiv. Prema uputstvima Ane Dabanović, kružnu
drvenu ploču, sa živim duginim spektrom boja, raspoređenim pravilno, ukrug i zrakasto
od centra ka periferiji ploče, najpre smo postavljali na kratku, vertikalnu osovinu, a zatim
bi tu osovinu dovoljno brzo zavrteli. Posmatrajući odozgo, nakon izvesnog vremena,
mogli smo da vidimo kako se dugin spektar neočekivano pretvara, zapravo sliva u jednu,
jedinu, belu boju. Uverljivije od bilo kog predavanja, nastavnica fizike ovim
eksperimentom demonstrirala nam je složenu prirodu i strukturu bele boje. A ja sam se
ovog eksperimenta setio upravo ovde, zato što mi se čini da je taj eksperiment odlična
metafora, ili čak analogija, za pravi odnos i vezu između multidisciplinarnosti
(transdisciplinarnosti), na jednoj, i objektivnosti (istinitosti) naučnog saznanja, na drugoj
strani. Što su dugin spektar i bela boja u ovom eksperimentu, to je multidisciplinarnost

42
(transdisciplinarnost) i objektivnost (istina) u naučnoj epistemologiji. Kao što se do bele
dolazi preko spektra duginih boja, tako se i do objektivnosti (istine) dolazi preko
multidisciplinarnosti (transdisciplinarnosti). Ergo, objektivnost (istina) nije jedna, jedina i
jednostavna (što je zajedničko mesto i represivna iluzija svih dogmatizama), nego je
pluralistička, kompleksna i aproksimativna (što je skromni ali emancipatorski program
svake nauke oslobođene uobraženog i arogantnog scijentizma).

Pored toga, objektivnost (istinitost) naučnog saznanja uvek je i istorijski konkretna.

Apsolutna i univerzalna možda je samo čovekova težnja ka objektivnosti (istinitosti)
saznanja. Sami oblici, metodi, pravila, procedure i forme tog saznanja, istorijski su uvek
uslovljeni, relativni i konkretni. Ne samo disciplinarna organizacija, nego i metodologija
modernih društvenih nauka, pa i sva ona njena poznata pravila, procedure i forme
objektivnosti (istinitosti), u krajnjoj liniji, deo su onog istog kompleksnog i dinamičnog
istorijskog sistema, savremenog svetskog sistema ili svetskog kapitalističkog sistema,
koji, kao i svaki drugi istorijski sistem, ima svoj istorijski početak, razvitak i kraj, pa isto
takvu, istorijsku sudbinu, početak, razvitak i kraj, nužno, moraju imati i svi podsistemi
tog istorijskog sistema, među njima, naravno, i moderna društvena nauka, njene
discipline, njeni pojmovi, njeni metodi, konačno i njena objektivnost (istinitost) sama.
Nasuprot ovome, sam pojam istine (istinitosti), do današnjeg dana, i dan danas, toliko je
obilato i agresivno krivotvoren, to jest prikazivan i nametan kao navodno apsolutan,
univerzalan, sveprostoran i svevremen, pored ostalog i od strane moderne scijentističke
epistemologije, da je temeljni pojam i nespornu potrebu objektivnosti naučnog mišljenja
danas možda uputnije opisivati i konkretizovati pomoću pojmova korelacije i
adekvatnosti, a ne pomoću pojma istine (istinitosti). Ili, ukoliko se pojam istine
(istinitosti), za tu svrhu i dalje koristi, tada se ni jednog jedinog trenutka ne sme izgubiti
iz vida njegova bitna sadržinska i formalna istoričnost.

Kada se za neki naučni pojam kaže da je istinit, ali se pritom, makar i samo na trenutak,
zaboravi na njegovu bitnu sadržinsku i formalnu istoričnost, a to se ne retko dešava čak i
velikim istraživačima i naučnicima u oblasti društvenih nauka, tada se pada u standardnu
opasnost ili grešku, koja u datom trenutku i ne mora biti jasno vidljiva, aktivna,
aktivirana, ali koja ostaje kao skrivena unutrašnja mana tog pojma, tempirana za neka
buduća vremena. Naprotiv, kada se objektivnost tog istog pojma opisuje i konkretizuje
pomoću pojmova korelacije i adekvatnosti, tada se samim ovim pojmovima, od samog
početka, eksplicitno i jasno ističe upravo ona njihova istoričnost, tako da se i
verovatnoća, pa čak i mogućnost one greške, smanjuju na minimum, ako i ne isključuju.
Naravno, korelacija je korelacija između nauke odnosno naučnog pojma i stvarnosti,
adekvatnost je adekvatnost nauke odnosno naučnog pojma toj istoj stvarnosti. A stvarnost
je, to valjda ne treba posebno naglašavati, uvek u pokretu, promenljiva, dinamična,
istorična.

Kao dobar primer za ovu bitnu istorijsku vezu, povezanost, korelaciju, adekvatnost, i
ovde mogu da posluže ključni pojmovi Karla Marksa i Maksa Vebera, dva velika, ako ne
i najveća predstavnika moderne društvene nauke. »Kapital«, »rad«, »klasa«, »buržoazija«,
»proletarijat«, »država«, »ideologija« i drugi ključni pojmovi Karla Marksa, kao i
»privreda«, »društvo«, »vlast«, »legitimitet«, »legalitet«, »birokratija« i drugi ključni
pojmovi Maksa Vebera, istorijski su konkretni, locirani u drugu polovinu XIX odnosno u

43
prvu polovinu XX veka, a ne univerzalni i apsolutni. Svaka pažljivija analiza ovih
pojmova to sasvim jasno pokazuje. I sami tvorci ovih pojmova, toga su bili duboko
svesni. Čak i Karl Marks, koji je, i po sopstvenom priznanju, tu i tamo znao da »koketira«
sa hegelijanskim univerzalizmom i apsolutizmom, imao je punu i jasnu svest o
istoričnosti svojih pojmova. Štaviše, upravo ova svest predstavljala je jedan od glavnih
temelja njegove superiorne kritike tadašnje političke odnosno vulgarne ekonomije. U tom
smislu, posebno eksplicitno i vredno je njegovo objašnjenje istorijske odnosno »praktične
istinitosti« kategorije »apstraktnog rada«, izloženo u Grundrisse, odnosno Temeljima
slobode (kasnije ponovljeno i u Kapitalu): »Moglo bi izgledati da je time [Smitovim
otkrićem 'apstraktnog rada'] nađen samo apstraktan izraz za najjednostavniji i prastari
odnos u kome ljudi - bilo u kom obliku društva - istupaju kao proizvođači. To je, s jedne
strane, tačno. S druge strane, nije. [...] Ravnodušnost prema određenom radu odgovara
obliku društva u kome individue s lakoćom prelaze s jednog rada na drugi, pa im je
određena vrsta rada slučajna i zato indiferentna. [...] Takvo je stanje najrazvijenije u
najmodernijem obliku postojanja građanskih društava [...] Tek tu apstrakcija kategorije
'rad', 'rad uopće', rad sans phrase, polazna tačka moderne ekonomije, postaje praktično
istinita. Prema tome, najjednostavnija apstrakcija, koju moderna ekonomija postavlja na
čelo i koja izražava prastari odnos koji važi za sve društvene oblike, pojavljuje se kao
praktično istinita u toj apstrakciji ipak samo kao kategorija najmodernijeg društva.« A o
tome da se Karl Marks, i pored onog svog povremenog »koketiranja« sa Hegelom, u
najvećem delu svojih analiza, na delu suprotstavljao svakom preteranom univerzalizmu i
apsolutizmu naučnih pojmova, uostalom, najuverljivije govori to što je on sam, da bi
istakao razliku između modernih i predmodernih, odnosno kapitalističkih i
predkapitalističkih kategorija i pojmova, za označavanje jednih i drugih, promišljeno i
samosvesno koristio jasno distinktne, različite termine i pojmove: klasa-stalež, privatna
svojina-staleška svojina, država-regnum, pravo-privilegij, nacija-etnos, i tako redom.
Naravno, u onom »koketiranju« može da se nađe i deo intelektualne (ne)odgovornosti
samog Karla Marksa. Ipak, taj deo njegove odgovornosti, u poređenju sa drugim
faktorima, relativno je mali, ako ne i zanemarljiv. Pogrešni, ideologizovani i represivni
univerzalizam i apsolutizam »marksizma-lenjinizma«, njegovih iks crta dijalektike i
ipsilon crta materijalizma, njegovih ovoliko ili onoliko društveno-ekonomskih formacija,
i toliko ili manje ili više zakona navodno univerzalnog istorijskog razvitka, koji će
uslediti u XX veku, ipak su bili mnogo pre i više stvar istorijskog i intelektualnog
razvitka odnosno nazadovanja određenog vremena i prostora, nego stvar inicijalnog
intelektualnog greha Karla Marksa. A što se Maksa Vebera tiče, njemu se ne može
zameriti čak ni ono ili neko slično »koketiranje«. Istoričnost njegovih ključnih pojmova,
razvijena putem različitih »idealnih tipova«, još je eksplicitnija i diferenciranija, nego što
je to slučaj sa pojmovima Karla Marksa. I još samo jedan, zaključni stav. Kada, kao što
vidimo, i tako različiti metodi društvenih nauka, kao što su to metod apstrakcije Karla
Marksa i metod idealnog tipa Maksa Vebera, jednako potvrđuju istoričnost naučnih
pojmova, tada ovde mora biti da je reč o jednom veoma značajnom, ako ne i
najznačajnijem svojstvu tih pojmova.

Ovde je ponovo mesto da se istakne i veliki značaj kojeg za našu temu ima razlika
između normalnog, ravnotežnog, stabilnog stanja sistema, s jedne, i stanja sistema koje je
daleko-od-ravnoteže, s druge strane (razlika koju je, u Order Out of Chaos, uveo i
obrazložio Ilja Prigožin). Istoričnost, aproksimacija, korelacija, adekvatnost, objektivnost

44
(istinitost), ova i slična svojstva naučnih pojmova, naime, različito se manifestuju u
kvalitativno različitim stanjima sistema. U normalnom stanju sistema, ova svojstva su,
kao i sistem u celini, stabilna, ravnotežna, uverljiva, samoočevidna, delotvorna. U stanju
sistema koje je daleko-od-ravnoteže, međutim, i ova svojstva doživljavaju velike
promene. Ove promene idu u najmanje dva pravca. S jedne strane, samim ulaskom u
neku vrstu nestabilnog interregnuma, koji se prostire između starog (nestajućeg) i novog
(nastajućeg) sveta, u neku vrstu nestabilnog međuprostora ulaze i svi ključni naučni
pojmovi, izgrađeni na temelju nekada stabilnog, ali sada već u velikoj meri starog
(nestajućeg) sistema. Stari pojmovi, koji su ranije bili približno tačni, adekvatni,
objektivni (istiniti), sada to, jednostavno, više nisu. Usled inercije, međutim, mišljenje, pa
i naučno mišljenje, često nastavlja po starom. U takvim slučajevima, naučni pojmovi
gube objektivnost (istinitost) koju su ranije imali. U tom smislu, primera radi, i mnogi
pojmovi Karla Marksa, izgrađeni na temelju vremenski ograničenog iskustva XIX veka, u
XX veku jednostavno prestaju da važe. Ali bi u ovom kontekstu valjda trebalo biti jasno
da je jednako pogrešan i onaj stav koji takve pojmove danas proglašava za pogrešne od
samog početka (pa i u njihovom ograničenom vremenu), kao i onaj koji tim pojmovima
slepo pokušava da produži život i nakon prestanka njihovog »prirodnog« životnog veka.
S druge strane, u stanju sistema koje je daleko-od-ravnoteže, na svetlo dana izlaze i
mnoge ranije skrivene unutrašnje mane, dakle neadekvatnosti, netačnosti,
neobjektivnosti (neistinitosti) naučnih pojmova, koje su, kao takve, postojale i ranije, ali
koje se tek sada jasnije ispoljavaju. U normalnom stanju sistema, ove mane bile su
pritajene i prikrivene, to jest nadvladane i apsorbovane od strane većeg broja relativno
adekvatnih, tačnih, objektivnih (istinitih) pojmova, kao i, što je još važnije, od strane
relativno uspešno funkcionišuće celine istorijskog i teorijskog sistema svoga vremena.
Subjekti koje će tek budućnost demaskirati kao izrazite i očigledne partikularitete
(buržoazija, Evropa, Zapad, hrišćanski svet, bela rasa, muški rod), u normalnom stanju
sistema funkcionišu kao izraziti i uspešni reprezenti, odnosno hegemoni celine sistema,
pa zato uglavnom i uspevaju da se prikažu kao nepatvorene opštosti (iako to nisu), a ne
kao realni partikulariteti (što uistinu jesu). Čarolija uspeha i privida prestaje sa
zapadanjem sistema u stanje koje je daleko-od-ravnoteže. Ispod maske i patetike opštosti,
tada se razotkriva sva banalnost i sirovost partikularizama. Ispod retorike lažnog
univerzalizma, latentni, pa čak i manifestni rasizam. Ispod arogancije ne malog dela
takozvane objektivnosti (istinitosti) naučnih pojmova, zamaskirana ograničenost i
subjektivnost odnosno subjektivizam. Zapravo, tada se definitivno razotkriva čitav široki
spektar najrazličitijih vrsta intelektualnih i duhovnih subjektivizama, čiji je skriveni i
najmanji zajednički imenitelj vlast, vladavina, dominacija, hegemonizam. Buržoa-
centrizam, evropo-centrizam, hrišćansko-centrizam, zapadno-centrizam, beli rasizam,
mačoizam. Dobro je poznato, čitav XX vek protiče u kaskadirajućem manifestovanju ove
sistemske neravnoteže, partikularizma i subjektivizma, a zatim i u kaskadirajućem
porastu kritičke naučne i društvene svesti o ovim fenomenima. Posle kaskade 1968, isto
tako je dobro poznato, ovaj porast odnosno manifestacija postaju posebno aktivni, jasni i
vidljivi. Kritika lažnog objektivizma moderne društvene nauke danas je skoro opšte
mesto takozvane postmoderne socijalne teorije.

Posle 1968, kritika lažnog objektivizma moderne društvene nauke veoma često razvija se
i prelazi i u manje ili više eksplicitnu i radikalnu rehabilitaciju subjektivnosti. Ali oprez,
racionalni smisao, a posebno limite ove rehabilitacije, kojih takođe ima, treba ispravno

45
shvatiti. Pre svega, mora se voditi računa o tome da i relacija subjekt-objekt, odnosno
subjektivnost-objektivnost, iako stara, možda čak i jedna od najstarijih filozofskih
apstrakcija, ipak, ima sasvim različit sadržaj u ona dva kvalitativno različita stanja
sistema. U normalnom, ravnotežnom, stabilnom stanju sistema, i gnoseološki subjekt-
objekt par je u normalnom, ravnotežnom, stabilnom stanju. U realnosti, u ovom stanju,
subjekt je zapravo taj koji ima punu kontrolu nad objektom, a ne obrnuto (kako izgleda).
U teoriji, to jest u ogledalu etabliranog obrasca objektivnosti izgleda (ali zaista samo
izgleda) kao da se subjekt povlači, iščezava, nestaje, kao da ga nema, to jest kao da
postoje samo objekt i objektivnost. U stanju sistema koje je daleko-od-ravnoteže,
međutim, subjekt i objekt se ponovo, bučno i na očigled zgranute publike, udaljavaju,
sukobljavaju i »razvode«. Stari obrazac se raspada, objekt i objektivnost rastvaraju,
subjekt i subjektivnost rehabilituju. Ipak, ono što je i ovde najvažnije, to je da se shvati da
je i ova mutacija, odnosno rehabilitacija subjekta (subjektivnosti), samo deo procesa
uspostavljanja nekog novog skladnog odnosa između subjekta i objekta, to jest neke
nove, adekvatnije i više forme objektivnosti. A da ova mutacija ne bi ostala isuviše
apstraktna, daleka i nerazumljiva, sledi samo nekoliko njenih konkretnih primera iz
vremena posle 1968. Knjiga The Fiscal Crisis of the State Džejmsa O'Konora iz 1973.
verovatno zaslužuje da se ovde prva pomene. U ovoj knjizi, konkretna klasna struktura i
dinamika, klasna borba odnosno klasne borbe u SAD posle drugog svetskog rata, kao i
odgovarajuća klasna svest, kultura i etika, nije samo glavni predmet, nego i glavni metod,
metodološki ključ za razumevanje kompleksne strukture i dinamike fiskalne i ukupne
krize savremene kapitalističke države. Ili, Merila vremena Herberta Markuzea. Ova
knjiga je još neposredniji refleks onih borbi. U njoj su i neki sasvim »specifično ženski
kvaliteti (prijemčivost, osetljivost, nenasilje, nežnost)«, dakle neki sasvim specifični
oblici subjektivnosti i osećajnosti, istaknuti kao bitni elelmenti saznanja i oslobađanja.
Inteligentnom, pažljivom i odmerenom upotrebom upravo ovih kvaliteta, Janja Beč je u
knjizi Zašto ratovi u Jugoslaviji? iz 1993, kao pomoću nekih specijalnih optičkih
instrumenata, uspela da u ovim ratovima otkrije i neke do sada potpuno zatamnjene i
nepoznate dimenzije. Ipak, postmodernu mutaciju o kojoj je reč, promenu kvaliteta
epistemološkog odnosa između subjekta i objekta, na opšti način, najbolje je opisao i
objasnio sociolog iz SAD, Berington Mur, u par poslednjih i zaključnih rečenica svoje
čuvene Social Origins of Dictatorship and Democracy iz 1969: »For all students of
human society, sympathy of the victims of historical processes and skepticism about the
victors' claims provide essential safeguards against being taken by the dominant
mythology. A scholar who try to be objective needs these feelings as part of his ordinary
working equipment.« (»Za sve one koji se bave proučavanjem ljudskog društva, simpatija
sa žrtvama istorijskih procesa, i skepticizam prema tvrdnjama pobednika, suštinska su
zaštita u odnosu na dominatne mitologije. Naučniku koji nastoji da bude objektivan, ova
osećanja su neophodna kao redovan radni alat.«) Pravi mali kondezovani program za
vremena velikih epistemoloških promena. Jedan konkretni oblik subjektivnosti i
osećajnosti, »sympathy«, simpatija, saosećanje, naklonost prema žrtvama, odnosno
»skepticism«, skepticizam, sumnjičavost, rezervisanost prema retorici pobednika
istorijskih procesa i sistema, dakle, ne samo da je legitiman, nego je i neophodan sastavni
»deo redovnog radnog alata« svakog naučnika u oblasti društvenih nauka »koji nastoji da
bude objektivan«! Ergo, jedna vrsta subjektivnosti, osećajnosti, solidarnosti, etike, postaje
deo samog naučnog procesa i metoda. Epistemološka mutacija je okončana.

46
Gornji primeri, posebno ovaj poslednji, dobro opisuju i granice one rehabilitacije.
Očigledna potreba za oslobađanjem jedne vrste nove subjektivnosti, naime, ne sme da
posluži kao izgovor za pad u staru, predmodernu subjektivnost, proizvoljnost, misticizam
ili relativizam. A upravo to se tokom teških 1990-ih često dešavalo, najčešće pod
zastavom loše shvaćene i još lošije primenjene postmodernosti. Rehabilitacija
subjektivnosti nije apsolutna i neograničena. I sama subjektivnost koja se rehabilituje
mora biti kontrolisana. Ovo utoliko pre, ukoliko se ima na umu da se čitav sistem danas
nalazi u stanju koje je daleko-od-ravnoteže, kada je rizik od padanja, ispadanja,
isklizavanja, dakle, najveći. Kome se od nas koji se bavimo društvenim naukama, u
poslednjih par decenija, nije dogodilo da makar jednom bude snažno privučen, pa čak i
povučen od strane zavodljivih sirena nove subjektivnosti. Neki su pritom pali, neki su
uspeli da se zadrže, ali je verovatno da nije bilo ni jednog ozbiljnog i posvećenog
istraživača savremenosti koji se sa ovim iskušenjem nije makar susreo. Moja sirena ove
vrste svojevremeno je bila filozofija i sociologija svakodnevnog života. Pod uticajem
odgovarajuće literature, posebno dela Anri Lefevra i Agneš Heler, krajem 1970-ih, toga
se dobro sećam, strahovao sam da će mi i ceo život biti mali, kratak, nedovoljan za sva
istraživanja koja sam planirao u ovoj oblasti. U dvobroju 3-4 za 1979, u beogradskom
odnosno jugoslovenskom omladinskom časopisu Ideje, pod naslovom »Socijalizam i
svakodnevica«, čak sam objavio i jednu vrstu prilično razrađene, mada naivne i
pretenciozne skice za ta istraživanja. Prvi i najdublji impuls ovih istraživanja bila je jedna
posebna vrsta rehabilitacije subjektivnosti, otkriće jednog do tada manje vidljivog mikro-
sistema, sveta malih, skromnih činjenica svakodnevnog života. Ostajući obogaćen
uvidom u ovu sferu, kasnije sam shvatio da je svoju važnost zadržala i sfera takozvanih
objektivno postojećih makro-sistema odnosno makro-struktura (istorija, privreda,
društvo, politika, klasa), štaviše da se ta sfera danas značajno proširila na čitav svet,
svetsku celinu, svetski sistem, te da optimalno epistemološko rešenje uopšte nije u
totalnom razdvajanju i sukobljavanju ovih dveju sfera, nego u jednoj vrsti njihovog
novog i višeg pomirenja.

U svakom slučaju, rehabilitacija subjektivnosti u društvenoj nauci, u stanju sistema koje

je daleko-od-ravnoteže, ostaje neophodna i plodotvorna, pod uslovom da se sprovodi
kontrolisano, u funkciji uspostavljanja one nove, više forme objektivnosti, onako kako je
to opisao i objasnio američki sociolog, Berington Mur. Konkretne forme, pravila i
procedure objektivnosti (istinitosti) naučnog mišljenja jesu bitno istorične, dinamične i
promenljive, pa zbog toga nužno i kvarljive, dakle i potencijalno neobjektivne odnosno
lažne (čak i kada inicijalno nisu bile takve), ali objektivnost kao takva ostaje jedan od
najznačajnijih, ako ne i najznačajniji, trajni imperativ društvene nauke. Ovakvo shvatanje
objektivnosti (istinitosti) naučnog mišljenja, jedno je od glavnih mesta odnosno
upozorenja Open the Social Sciences iz 1995. Ono je (to valjda i ne treba posebno
obrazlagati) veoma blisko i ranije izloženim shvatanjima aproksimacije, adekvatnosti i
korelacije.

Svet

47
Zahtevi aproksimacije, adekvatnosti i korelacije ključni su i kada je reč o svetu, svetskom
društvu, svetskom sistemu, jednoj od najznačajnijih, iako nedovoljno shvaćenih pojava
savremenosti. Kapitalistička privreda jeste bila planetarna po svojoj unutrašnjoj
tendenciji od svojih prvih početaka, u mediteranskom (kasnije atlantskom) basenu, u
takozvanom dugom XVI veku, ali ona postaje planetarna, to jest svetska u užem, pa i
najužem smislu te reči, tek krajem XIX veka, kada njeni trgovinski i proizvodni lanci, po
prvi put u istoriji, uspevaju da obuhvate svaki i najmanji i najudaljeniji delić planete.
»Minervina sova«, relativno jasna i razvijena svest o ovoj velikoj promeni, međutim, doći
će tek kasnije, u poslednjoj četvrtini XX veka. Literatura o modernom kapitalističkom
ekspanzionizmu, kolonijalizmu i imperijalizmu postojala je i ranije, ali je prva celovita,
temeljita i sistematska analiza svetskog kapitalističkog sistema, teorija ili analiza
svetskog sistema Imanuela Volerstina, rođena tek sredinom 1970-ih, preciznije 1974,
kada je objavljen prvi tom kapitalnog dela ovog američkog sociologa The Modern World-
System: Capitalist Agriculture and the Origins of the European World-Economy in the
Sixteenth Century.

Glavni epistemološki rez, novum i znak teorije svetskog sistema jeste »svet« »svetska
celina«, »svetski sistem«. Svet, svetska celina, svetski sistem je nova i glavna jedinica
analize. Pojedinačno društvo, to jest nacija, država, nacija-država ostaje važna, čak
nezaobilazna, ali ona više nije ne samo jedina, nego ni glavna pojava i jedinica analize.
Njeno mesto preuzima svetski sistem. Ipak, ovaj revolucionarni epistemološki rez teorije
svetskog sistema još uvek je daleko od toga da je opšteprihvaćen u današnjoj društvenoj
nauci. Sociologija svetskog sistema Imanuela Volerstina jeste visoko cenjena (posebno u
profesionalnim akademskim krugovima) kao ozbiljna, konzistentna, produktivna i
inovativna teorija, ali je nacija-država još uvek glavna, vladajuća, preovlađujuća jedinica
analize u »mainstream« društvenoj nauci, da o vladajućoj političkoj ideologiji i
inžinjeringu i ne govorimo. Kada pomisli ili izgovori »privreda«, »društvo«, »politika«,
devet od deset naučnika u oblasti društvenih nauka, i danas ima na umu, pre svega, ako
ne i isključivo, nacionalnu ekonomiju, pojedinačno društvo, politiku ili politički sistem
ove ili one pojedinačne države. Za oznaku one druge, šire realnosti, obavezan je atribut
»međunarodna«, »spoljna«, »svetska«, da bi se uopšte znalo da se na nju misli. I sam
atribut »međunarodna«, koji je pri tom najčešći, dovoljno je indikativan. Nova realnost
definiše se pomoću stare realnosti, a ne kao realnost za sebe. Inercija vlada i u sferi duha
odnosno nauke, a ne samo u sferi materije odnosno fizike.

Izbor ili spor oko glavne jedinice analize, pojedinačnog društva ili svetskog sistema, na
kraju krajeva, svodi se na standardni test, ispitivanje i proveru objektivnosti (istinitosti),
aproksimacije, adekvatnosti, korelacije. Sa teorijom svetskog sistema Imanuela
Volerstina prvi put sam se susreo još sredinom 1980-ih, kada me je na nju uputio Zoran
Vidaković. Taj susret je za mene bio fatalan. Sve i bukvalno sve što sam od tada radio u
oblasti društvenih nauka, na ovaj ili onaj način, vrtelo se oko »svetskog sistema« (čak
toliko da su bliske kolege i prijatelji na moj račun zbog toga već bili počeli da prave male
dobronamerne šale). I, treba li to uopšte i da naglašavam, sve do čega sam pri tom došao,
samo je potvrdilo »svetski sistem« kao glavnu jedinicu analize. Bilo bi preterano, a i
nepotrebno, da ovde i sada čitav taj rad ponavljam, rezimiram ili rekapituliram. Umesto
toga, izdvajam samo jedan karakterističan rezultat. Taj rezultat odnosi se na »Problem
prave prirode takozvanih socijalističkih društava i sistema«, kako sam naslovio i jedno od

48
najvažnijih poglavlja u svom doktorskom radu, kasnije objavljenom pod naslovom Ritam
sveta. Sistem u kojem sam proveo i proživeo tridesetčetiri godine, od 1955, kada sam
došao na ovaj svet, do 1989, kada je došlo do velikog sloma, fascinirao me je i privukao
tajnom, koju može da ima samo fenomen koji vam je istovremeno i dalek i blizak, i
nepoznat i poznat, i enigmatičan i trivijalan, i egzotičan i banalan. Za mene i za najveći
deo moje generacije upravo takav je bio »socijalizam«. Uprkos svim ideološkim i
političkim restrikcijama, negativna iskustva ovog sistema, koja su iz dana u dan bila sve
veća i veća, pratila je i sve razvijenija kritička svest i literatura. Druga i četvrta
Internacionala, socijaldemokratija i trockizam, demokratski socijalizam, anarhizam i
anarho-socijalizam, hrišćanski socijalizam i personalizam, humanistički marksizam i
neomarksizam (posebno budimpeštanski neomarksizam), ove i druge intelektualne i
političke struje XX veka, uglavnom socijalističkog usmerenja, tokom 1980-ih, to jest
tokom poslednje decenije »socijalizma«, bile su u fokusu mojih sve strasnijih istraživanja
tog sistema. Ipak, najveći uticaj na mene izvršila je velika otkrivalačka magija teorije
svetskog sistema. Ako su mi ranije kritičke analize i teorije pomagale da sagledam
različite unutrašnje aspekte takozvanih socijalističkih društava i sistema, teorija svetskog
sistema mi je pomogla u onom najvažnijem, da ova društva i sisteme sagledam i spolja,
kao celinu, koja pripada jednoj još većoj celini, istorijskom i svetskom kapitalističkom
sistemu. Mondijalizacija mišljenja, jedinice analize i celokupnog teorijsko-metodološkog
aparata, bila je najvažnija pretpostavka, a dijagnoza i rasvetljavanje ovog odnosno onog
fenomena, pa i »socijalizma«, kao dela svetskog kapitalističkog sistema, samo logična
konsekvenca. U jednom tekstu iz danas već daleke 1976, kada se slom koji će doći nije
mogao čak ni nazreti, Imanuel Volerstin je, primenjujući novu jedinicu analize, ne samo
superiorno dijagnosticirao takozvane socijalističke privrede i sisteme kao »poluperiferne«
i državnokapitalističke, nego, zahvaljujući tome, i dalekovido prognozirao njihov skori
kolaps, dezintegraciju i ponovnu integraciju u svetski kapitalistički sistem. Priznajem, i
pored svog uvažavanja koje sam već tada imao za teoriju svetskog sistema, ovaj njen
prognostički deo, u to vreme, i meni samom, delovao je prilično neobično, bizarno,
nerealno, fantastično. A da je upravo taj njen deo, utemeljen na onom njenom drugom,
dijagnostičkom, strukturalnom, strukturalističkom, »poluperifernom« argumentu, od
najveće važnosti i za razumevanje naše današnje, takozvane postkomunističke dinamike,
odnosno tranzicije ovih društava i sistema, to bi takođe već trebalo da je jasno.

Takozvana socijalistička poluperiferija predstavlja samo jedan primer pozitivnog testa,

provere i potvrde svetskog sistema kao glavne jedinice analize. Test objektivnosti
(istinitosti), aproksimacije, adekvatnosti, korelacije svetskog sistema, međutim, može biti
i negativan. Ukoliko je savremeni svet danas sve više jedan integrisani svet, a vi ga po
inerciji, anahrono, i dalje tretirate kao da je konglomerat potpuno odvojenih svetova,
ukoliko, dakle, svoju dominantnu jedinicu analize ni minimalno ne prilagođavate
promenama koje se događaju u samoj stvarnosti, tada će, naravno, sve veći deo te nove
stvarnosti za vas ostajati nevidljiv, neosvetljen, zamračen. Ti nevidljivi, neosvetljeni,
zamračeni, (marksisti bi rekli) ideologizovani delovi stvarnosti, predstavljaju, zapravo,
onaj negativni test, negativnu potvrdu, odnosno odricanje objektivnosti (istinitosti) vašeg
znanja. Dobar primer, zahvalan iskustven materijal za ovu vrstu testa, predstavlja i danas
preovlađujuća teorija i tehnika postkomunističke tranzicije. Ona je to posebno u
slučajevima teških, negativnih i nasilnih reakcija, komplikacija, ratova, kakvi su bili i oni
u najvećem broju postjugoslovenskih zemalja. U ovakvim tranzicijama, kao, uostalom, i

49
u mnogim drugim patološkim sekvencama našeg veka, u slučaju fašizma, genocida i
holokausta, prvog i drugog svetskog rata, na primer, fokusiranje nacije-države kao jedine
ili glavne jedinice analize, te rigorozno »skeniranje« njenih mnogobrojnih i razgranatih
unutrašnjih ekonomskih, socijalnih i političkih struktura i konjunktura, grupa, klasa, elita
i interesa, uz istovremeno isključivanje ili umanjivanje isto takvih struktura i
konjunktura, grupa, klasa, elita i interesa na svetskom nivou (koji je u stvarnosti, zapravo,
sve razvijeniji i značajniji), dovodi do, najblaže rečeno, krajnje jednostrane, parcijalne i
neuravnotežene slike stvarnosti. Nedostatak bilo kakve realne odnosno kritičke svesti o
ulozi ključnih međunarodnih faktora u ovim procesima (čast izuzecima), ono je što u ovoj
slici posebno pada u oči. U lošijim i grubljim, ali direktnijim i iskrenijim verzijama ove
slike, ovaj nedostatak često ide i sa starom, manje ili više eksplicitnom, latentno ili
manifestno rasističkom predstavom o superiornom »belom gospodaru«, ovoga puta u liku
»civilizovanih i demokratskih« nacija »hrišćansko-judejske« odnosno »evro-atlantske«
civilizacije.

Stalno ponavljanje atributa »glavna« ili »dominantna«, uz jedinicu analize, u gornjem

delu teksta, zaslužuje barem jedno malo, uzgredno objašnjenje. Ovo ponavljanje, naime,
treba da sugeriše kako nacija-država, kao fenomen, okvir i jedinica analize, doduše, jeste
izgubila raniji nesporni primat, u odnosu na svet, svetsku celinu, svetski sistem, kao novu
glavnu odnosno dominantnu jedinicu analize, ali još uvek nije izgubila i svaki, pa čak i
veliki značaj, kojeg, odmah iza svetskog sistema, ili čak i ravnopravno sa njim, još uvek
ima, i imaće još relativno dugo, kao nezaobilazan fenomen, okvir, jedinica. U tom
pogledu, danas svi egzistiramo i funkcionišemo verovatno pre u nekoj vrsti interregnuma,
međuvlašća i viševlašća, u kojem se prepliću epoha nacije i epoha sveta, nego u nekoj
čistoj, monolitnoj i homogenoj epohi sveta. Naravno, sve ovo ima i svoje sasvim
određene metodološke konsekvence. Produžena, kompleksna i kontradiktorna
koegzistencija nacije i sveta, može adekvatno da se prati samo pomoću otvorenog i
fleksibilnog uma, koji je u svakom trenutku spreman za percipiranje i razumevanje novih,
neobičnih i atipičnih fenomena, posebno određenih novih, nepredvidivih i nepoznatih
ukrštanja i hibrida. Bez ovakve adekvatnosti, otvorenosti, fleksibilnosti i spremnosti,
nužno se pada u ovu ili onu vrstu neadekvatnosti odnosno jednostranosti. Neadekvatnost
odnosno jednostranost onih koji, najčešće u ime nacije, ne uvažavaju novu realnost sveta,
dovoljno je poznata. Ali se u jednu vrstu neadekvatnosti i jednostranosti pada i kada se, u
ime sveta, ignoriše ili umanjuje još uvek realno postojeći i relativno veliki značaj nacije.
Tada »svet«, ne samo »nacija«, postaje jednako loša apstrakcija. Na ovom mestu valja
pomenuti još jednu vrstu greške odnosno neadekvatnosti. To je veoma česta greška
nekritičke translacije, preslikavanja, upotrebe pojmova iz homogene epohe nacije, države,
nacije-države, za razumevanje pojava nove epohe, epohe sveta, svetskog društva,
svetskog sistema, odnosno epohe onog produženog, kompleksnog i kontradiktornog
interregnuma. Dobar primer za ovu vrstu greške je potpuno neadekvatan pojam »svetske
države«, koji je i među mnogim mondijalistima, na žalost, danas toliko popularan i čest.
Koliko su samo (u odnosu na ovaj grubi, naivni i netačni koncept) realnija, adekvatnija i
bolja razmatranja Imanuela Volerstina o »državi« i »među-državnom sistemu«, kao
složenim i protivrečnim, ali uzajamno funkcionalnim korelatima u epohi promena i
preplitanja!

50
Najzad, i jedna opšta metodološka pouka. Moje celokupno profesionalno iskustvo u
oblasti svetsko-sistemskih studija, koliko god i ono inače bilo nedovoljno i ograničeno,
naučilo me je da i u ovoj oblasti, zapravo, nema i ne može biti unapred napisanih i
propisanih metodoloških normi, pravila i uputstava, nego da se do tih normi, pravila i
uputstava, može doći tek putem konkretnog istraživanja. I za ovo ću navesti samo jedan
primer. Prve tri knjige moje posthladnoratovske balkanske pentalogije, Žargon periferije,
Posle hladnog rata i Politički aprthejd, predstavljaju svetsko-sistemski studij Balkana,
četvrta, Crnogorska alternativa, svetsko-sistemski studij Crne Gore, a poslednja, peta,
Globalna prašina, istovremeni studij globalnog i lokalnog, preciznije studij njihove
kompleksne interakcije, prve tri, dakle, kombinuju svet i Balkan, četvrta, svet i Crnu
Goru, a poslednja, peta, sve ove prethodne, kao odgovarajuće jedinice analize. Ali je ova
metodološka modifikacija, promena, i za mene samog bila novost, i to tek post festum,
kada se već bila dogodila. Drugim rečima, izbor odgovarajuće metodološke kombinacije
nisam vršio po nekom unapred odabranom i fiksiranom metodološkom planu, nego je
ovaj izbor uvek bio rezultat samog istraživačkog procesa. Kada sam, naime, nakon
završenog rada, samome sebi, iznenađenom, postavio pitanje, zbog čega ne više »svet,
Balkan«, nego sada »svet, Crna Gora«, razumeo sam. Metodološka modifikacija,
promena, samo je pratila svoj predmet. Iz anonimnosti postojanja odnosno
polupostojanja, Crna Gora je izašla tek tokom turbulentne političke krize 1996-1997, pa
zbog toga Crnu Goru pre toga nisam ni mogao, to jest nisam ni smeo staviti u sam
istraživački fokus. U stanjima sistema koja su daleko-od-ravnoteže, a takva su svakako i
stanja produžene posthladnoratovske balkanske (i crnogorske) krize, predmet je taj koji
treba da vodi metod, a ne obrnuto (kako kaže i nalaže etimologija, očigledno formirana u
regularnim odnosno ravnotežnim stanjima sistema). Takva je barem pouka mog
istraživačkog iskustva.

Sredinom 1990-ih, u okviru jednog empirijskog istraživanja u Fernan Brodel Centru u

Bingemtonu, Ričard Li je, egzaktnim, kvantitativnim, statističkim putem, utvrdio da je,
od početka 1960-ih do početka 1990-ih, u društvenim naukama, broj kategorija »sistema«
imao umeren, linearan, a broj kategorija »haosa« buran, eksponencijalan rast. Skrećem
vam pažnju na ovaj nalaz. On je krajnje složen i višeznačan. Najpre, on govori o
spontanom prodoru jedne nove, haotične stvarnosti u zabran stare društvene teorije i
nauke. Zatim, on otvara pitanje stvarnog kvaliteta novih kategorija haosa: da li su ove
kategorije samo pasivni, tranzitorni i bezvredni refleks nove, haotične stvarnosti, ili se u
njima začinje i nešto više, nascentni zakon novog sistema, koji se, pod maskom haosa,
polako ali sigurno rađa? Najzad, ovaj nalaz otvara i pitanje veze, povezanosti, korelacije
antitetičkog para sistem-haos sa antitetičkim parom nacija-svet (koji nas ovde zanima
neposrednije nego sam nalaz Ričarda Lija). Još od pojave rezultata istraživanja Ričarda
Lija, moja hipoteza je bila da između ova dva para postoji jaka pozitivna veza odnosno
korelacija. A konsekvence ove hipoteze su višestruke i značajne. Pre svega, ova
pretpostavka implicira da je i broj kategorija »sveta«, za razliku od broja kategorija
»nacije«, u društvenim naukama, u kritičnom periodu, doživeo eksponencijalan rast (što
uopšte nije teško zamisliti, s obzirom na pravu eksploziju problema »globalizacije«,
»mondijalizacije«, »internacionalizacije«, »zavisnosti«, »međuzavisnosti«, i mnogih
njima sličnih, koja nam je dobro poznata čak i bez posebnih kvantitativnih dokaza). A
zatim, eksponencijalni porast kategorija »sveta« implicirao bi i odgovarajući odnosno
eksponencijalni porast samog sveta, to jest gustine sveta, svetske privrede, svetskog

51
društva, svetske politike, svetskog duha, svetskog sistema, takozvanih međunacionalnih
odnosno međudržavnih veza, kao i brzine odnosno ubrzanja istorije, istorijskog procesa,
vremenskog toka, barem u drugoj polovini XX veka.

Veliko, izuzetno, po pretpostavci čak i eksponencijalno zgušnjavanje sveta odnosno

ubrzavanje istorije u drugoj polovini XX veka, predstavlja jednu od najznačajnijih, ako
ne i najznačajniju promenu i novinu našeg vremena. Otkuda ova dalekosežna promena,
novina? U krajnjoj liniji, ona dolazi iz onog relativno novog stanja sistema koje je
daleko-od-ravnoteže, a koje je otkrio Ilja Prigožin. U ovom novom stanju prestaju da
važe zakoni stare, determinističke, njutnovske, a počinju da se rađaju zakoni nove,
probabilističke, postnjutnovske, prigožijanske fizike. Eksponencijalno zgušnjavanje sveta
odnosno ubrzavanje istorije samo je drugo ime ili formulacija za ovo novo stanje sistema.
Razliku između ovog i ravnotežnog stanja sistema najbolje je objasnio sam Ilja Prigožin,
i to kako pomoću standardne teorije sistema, tako i pomoću jedne lepe, slikovite
metafore. Pomoću standardne teorije sistema: u ravnotežnom stanju sistema, čak i
maksimalni inputi proizvode samo minimalne outpute, dok u stanju sistema koje je
daleko-od-ravnoteže, obrnuto, čak i samo minimalni inputi mogu da proizvedu
maksimalne outpute. Pomoću one metafore: u stanju sistema koje je daleko-od-ravnoteže,
čak i najmanji pokret krila leptira u Pekingu može da izazove zemljotres u Los Anđelesu.

Postjugoslovenski ratovi 1990-ih predstavljali su jedan od prvih pokreta leptirovih krila

iz ove Prigožinove metafore. U ovom, ali samo u ovom određenom i preciznom smislu,
ovi ratovi imali su i širi, svetsko-sistemski značaj. Nerazumevanje, kao i pogrešno
razumevanje ovog značaja, sa svoje strane, međutim, značajno je doprinelo izbijanju i
eskaliranju postjugoslovenske kataklizme. S tim što je i ovo nerazumevanje, odnosno
pogrešno razumevanje, u slučaju lokalnih i međunarodnih aktera, bilo različito. U slučaju
lokalnih aktera, ono je bilo kudikamo direktnije i bolnije. Miloševićev (a u nešto manjoj
meri) i Tuđmanov režim, celo vreme posthladnoratovske balkanske krize, funkcionisali
su kao zatočenici, vinovnici i žrtve stare linearne dinamike i stare geopolitike. Previd
nove eksponencijalne dinamike i nove međunarodne tehnopolitike, njihove narode i
države na kraju je koštao najviše. »Pupak sveta«, »predziđe hrišćanstva«, »topla mora«,
»izlaz na more«, i slični izanđali geopolitički anahronizmi, svedoče ne samo o njihovoj
neverovatnoj etnocentričnosti i megalomaniji, nego i o njihovoj fatalnoj neobaveštenosti i
zaostalosti. Na drugoj strane, velike sile Zapada, SAD i EU pre svega, imale su relativno
razvijenu i pravovremenu svest o izgubljenom starom geopolitičkom značaju Balkana, ali
su fatalno previdele ono novo eksponencijalno zgušnjavanje sveta odnosno ubrzavanje
istorije, što se ubrzo i njima osvetilo. Na manje direktan i brutalan način, nego u slučaju
lokalnih balkanskih režima i populacija, istorija je i njih prevarila. »Too little, too late,
inadequate« (premalo, prekasno, neadekvatno), »catastrophic short-termism«
(katastrofalna kratkoročnost), sistemska miopija (kratkovidost), represivnost,
kontraproduktivnost, stalno kašnjenje i kaskanje za tokom stvari. Ovo su samo neke od
standardnih i danas već opštepoznatih, pa i opšteprihvaćenih kritika, upućenih na adresu
konzervativne i zastarele realpolitike velikih sila. Jedna od najznačajnijih lekcija
postjugoslovenske krize glasi: u savremenom svetu, u uslovima eksponencijalnog
zgušnjavanja prostora i eksponencijalnog ubrzavanja vremena, na duži rok, zapravo, više
nema irelevantnih tačaka, zemalja i regija. Zahvaljujući onom zgušnjavanju odnosno
ubrzavanju, preko »ruske« odnosno nuklearne i »islamsko« odnosno naftne veze, naime,

52
čak i prvobitno tehnopolitički irelevantni Balkan, za samo nekoliko godina, postao je
svetski relevantan.

Eksponencijalno zgušnjavanje sveta dovelo nas je i do jedne opšte metodološke odnosno

epistemološke promene. Pre više od sto godina, sasvim u skladu sa svojim vremenom, u
Predgovoru za prvo izdanje Kapitala, Karl Marks je promovisao jednu izrazito
evropocentričnu, determinističku i progresivističku naučnu paradigmu. To je ono mesto
na kojem je osnivač takozvanog naučnog socijalizma, one koji su želeli da vide
budućnost predindustrijske Indije i ostalih nerazvijenih zemalja sveta, optimistički
upućivao na sliku ondašnje ekonomske i socijalne stvarnosti industrijske Engleske, koja
je upravo zato i bila privilegovani predmet Kapitala. Uprkos načelnom isticanju i
priznanju, Karl Marks nije izvukao odgovarajuće metodološke konsekvence iz činjenice
internacioanlizacije kapitala. Zbog toga je i u osnovi ovog njegovog upućivanja, kao i u
osnovi njegove celokupne teorijske zgrade, nacija-država bila dominantna jedinica
analize. Ali, ukoliko se ovaj njegov stav i mogao razumeti kao čedo svoga vremena (u
njegovo vreme svetska kapitalistička privreda još uvek je bila više evropska nego striktno
svetska po svome obuhvatu), danas je takav stav već potpuno anahron. Eksponencijalno
zgušnjavanje sveta danas obavezuje na mondijalizaciju jedinice analize, kao i,
konsekventno, na preokretanje naučne paradigme Karla Marksa uopšte (sa glave na noge,
slično onome što je ovaj sam svojevremeno uradio sa svojim velikim prethodnikom,
filozofom Hegelom). Eksponencijalno zgušnjavanje, kao i istovremeno prenošenje
najrazornijih efekata krize iz centra na periferiju sveta, čine sasvim uverljivim
pretpostavku po kojoj bi razvijene zemlje sveta, danas, svoju budućnost, posebno njene
negativne mogućnosti i aspekte (disproporcije, disfunkcije, razaranje, nasilje, ratove),
najbolje mogle da vide u katastrofičnoj slici današnje periferije i poluperiferije. I u ovome
je jedan važan, možda čak veoma važan svetsko-sistemski značaj postjugoslovenskih
ratova.

Na samom kraju ovog odeljka, izneću i jedno karakteristično iskustvo koje, doduše, nije
čisto profesionalno, metodološko, ali je sa ovim u tesnoj vezi. Reč je jednoj posebnoj
vrsti ideološke represije, koju su, posebno početkom 1990-ih, intenzivno primenjivali svi,
a posebno velikosrpski nacionalisti. Ta represija sastojala se u tome što su ovi, sve one
koji su upozoravali na moguće katastrofalne posledice njihovog autističnog i agresivnog
nacionalizma, komesarski arogantno i besprizivno diskvalifikovali kao »mondijaliste«
(čitaj izdajnike). Jedno vreme, a u nešto manjoj meri čak i danas, »mondijalist« je bio
vrhunski diskvalifikativ i magnum crimen navodno ispravne nacionalne politike. I to ne
samo u rečniku plaćenih funkcionera vladajućeg režima, nego i u intervjuima i drugim
javnim nastupima ne malog broja zastupnika i glasnogovornika takozvane demokratske
opozicije. Činjenica da su među ovima bili čak i neki inače ozbiljni filozofi, naučnici i
intelektualci, kao i okolnost da sam, po prirodi svoje specijalizacije, bio među onima koji
su u najvećoj meri bili na udaru ove diskvalifikacije, navela me je na to da o izuzetnoj
raširenosti i pravoj prirodi ove pošasti razmislim i nešto podrobnije.

Za vreme, kao i odmah posle drugog svetskog rata, u amaterskim pozorišnim sastavima,
bila je raširena jedna neobična, po malo komična pojava. Bilo je, naime, teško privoleti
glumce da igraju uloge neprijatelja, okupatora i kvislinga. Ovo je bila jedna vrsta
posttraumatske reakcije, psihološke regresije i infantilne konfuzije, u kojoj se brisala

53
svaka razlika između objekta i subjekta, neprijatelja i »neprijatelja«, stvarnosti i
umetnosti, zbilje i glume. Na ovu vrstu infantilne konfuzije, podsetila me je i gore
opisana ideološka praksa, represija i diskvalifikacija »mondijalista«. I u toj praksi,
represiji i diskvalifikaciji, naime, namerno ili nenamerno, svejedno, previđala se razlika
između objekta i subjekta, predmeta i njegovog istraživača, to jest razlika između analize
svetskog sistema kao objektivne realnosti, na jednoj, i zalaganja za ovakav ili onakav
svetski sistem, na drugoj strani. Samo što je u ovom drugom slučaju, verovatno, bila po
sredi mnogo manje posttraumatska reakcija, a mnogo više manipulacija. Ili se u tome
možda varam? U svakom slučaju, razlika koja je ovde istaknuta, veoma je bitna.
Kompetentna analiza i kvalitetna spoznaja svetskog sistema kao objektivne realnosti,
poznavanje glavnih tokova međunarodne privrede i politike, upućenost u osnovne
mehanizme međunarodnog realkapitalizma i realpolitike velikih sila, sve ovo predstavlja
uslov bez kojeg se ozbiljno vođenje nacionalne politike i odgovarajuća zaštita
nacionalnog interesa, posebno ovde i danas, u vremenu eksponencijalnog zgušnjavanja
sveta, ne može čak ni da zamisli. Ali su se upravo tako ponašali naši tobožnji patrioti,
samoproklamovani zaštitnici nacije i nacionalnog interesa. Metafora uzburkanog mora i
moreplovaca ovde je sasvim prikladna. Dobar moreplovac ne bi bio onaj koji bi, u vreme
najveće bure, razapinjao pogrešna jedra, a na kaznu vetra, sve do neizbežnog i konačnog
brodoloma, odgovarao histeričnim tiradama o moreplovačkom ponosu i dostojanstvu,
nego je to onaj kapetan koji je u stanju da, upravo u takvim okolnostima, ispravnom i
veštom primenom dobro naučenih znanja o moru, brodu, jedrima i vetrovima, svoj brod
dovede do luke spasa. Pretpostavljam da nema potrebe da ovu iskarikiranu metaforu
prevodim na iskustvo Miloševićevog režima. A ipak, Mihailo Marković, jedan od
nesporno najobrazovanijih srpskih intelektualaca, do 1995. i oficijelni ideolog toga
režima, režimsko i sopstveno slepilo iz tog vremena, ovako je branio post festum, u
intervjuu Blicu, 20. maja 1997: »Nismo mogli predvideti, i u principu se nije moglo
predvideti, da će baš tada, 1990. i 1991. godine svet odbaciti sva načela na kojima su do
tada počivali međunarodni odnosi. Površni intelektualci, kakvih je kod nas u izobilju,
tvrde da su dobri političari to mogli predvideti.« Prava mala hegelijanska bravura.
Ukoliko se činjenice ne uklapaju u teoriju, utoliko gore po činjenice. Površni su
nepredvidivo ispali u pravu, dubokoumni nepredvidivo u krivu.

Mnogo lakše je suditi o delima, nego o motivima, koji se kriju ispod dela. Sudeći prema
kasnijim javnim nastupima i intervjuima, Mihailo Marković svoje bitne stavove nije ni
malo izmenio, ali se 1995, nakon pada Knina, barem povukao (ili je uklonjen) iz
vladajuće politike, što daje osnova za pretpostavku da je u njegovom slučaju bilo barem
minimuma sklada između reči, motiva i dela. Čak i ako je ta pretpostavka tačna,
međutim, profesionalna, intelektualna odgovornost za greške i promašaje u analizama i
predviđanjima, kao i politička odgovornost za seriju katastrofalnih kontraefekata, koja je
iz današnje perspektive toliko očigledna, ostaju neumoljive. Nema te filozofske bravure
koja ozbiljne intelektualce i političare ovih odgovornosti može da oslobodi.

54
55
3. Život

»Svet života« u fenomenologiji Edmunda Huserla, »egzistencija« u egzistencijalizmu

Žan-Pol Sartra, »svakodnevni život« u filozofiji odnosno sociologiji svakodnevnog života
Anri Lefevra i Agneš Heler. Konkretnost, neposrednost, punoća. Opozicija apstraktnosti,
udaljenosti, praznini. Suprotnost mišljenju, pojmovima i kategorijama vladajuće,
objektivističke društvene nauke. Protest protiv uobraženog a pogrešnog scijentizma. Ipak,
valja se paziti i od preteranih i netačnih generalizacija. Iako nisam specijalist u oblasti
filozofije, usuđujem se da pretpostavim da i opisani intelektualni trend ima svoje
konkretno istorijsko mesto, a ne apstraktno opšte važenje u razvoju moderne,
dvadesetvekovne filozofije i teorije. Toliko znam: tendencija i nastojanja sličnih
opisanima bilo je i ranije, ali je veliku, jedno vreme čak dominantnu raširenost i uticaj,
ovaj trend zadobio tek u XX veku, posebno između prvog i poslednjeg kvartala ovog
veka. Zbog čega baš tada? Ograničena znanja u oblasti filozofije i opšte društvene teorije
dopuštaju mi da pretpostavim da je to zbog onog opšteg trenda iscrpljivanja moderne
društvene nauke o kojem je bilo reči u prethodnom odeljku. Unutar ovog opšteg trenda,
apstrakcije su sve više počele da postaju loše, ispražnjene i preterane, posredovanja
udaljavanja i gubljenja, sveobuhvatnosti praznine i neadekvatnosti. U ovom konkretnom
kontekstu, razumljivo je da je počelo da raste i određeno intelektualno nezadovoljstvo.
Da se traže novi pravci i nove matrice. Individualnost, subjektivnost, neposrednost,
konkretnost, život, da postaju teme dana. Pobuna da kuca na vrata. Tri pravca u socijalnoj
teoriji i filozofiji XX veka, sa kojima je započeo ovaj odeljak, samo su tri najpoznatija
predstavnika ovog opšteg stanja i duha vremena.

Moj slučaj proizilazi iz ovog opšteg stanja i duha vremena, ali i iz sasvim individualnog
profesionalnog razvitka u poslednjih dvadesetak godina. Ideju da napišem Dinamiku
ništavila, jednu vrstu sintetičke studije problema neslobode, sa metodološki samosvesnim
ukrštanjem jedne vrste socijalne teorije i jedne vrste autobiografske literature, po prvi put,
jasno i eksplicitno, artikulisao sam krajem leta 1995, četiri godine pre samog početka
pisanja ove knjige. Potrebu za unošenjem »života« i kombinovanjem ovoga sa »teorijom«
u početku sam osećao samo kao nešto duboko, potmulo i nesvesno. Metodološka svest i
samosvest, kao i odgovarajuća forma, formulacija, kompozicija, stil, doći će kasnije
(uostalom, one se uobličavaju i sada, dok pišem ovaj tekst). Pretpostavljam da je, pored
onog opšteg trenda iscrpljivanja moderne društvene nauke (koji je morao uticati i na
mene), na moje okretanje »životu«, presudno uticao i sasvim specifični lični razvitak, to
jest njegov specifični moment: zasićenost i zamor školskom naukom, akademizmom i
tehnicizmom, koji su došli nakon više od dvadeset godina obavezujućeg, povremeno
monotonog i teškog akademskog rada i napredovanja, fakulteta, postdiplomskih studija,
magistrature, doktorata, preporučene literature, propisanih metoda, esnafskih provera i
obaveznih citata. Drugim rečima, nije sigurno da bih do ovog spoja uopšte došao, da nije
bilo i ovog sasvim individualnog zasićenja i zamora. Uostalom, već sam pomenuo, pre
dvadesetak godina, na samom početku profesionalne, univerzitetske karijere, filozofijom
i sociologijom svakodnevnog života bio sam počeo da se bavim prilično ozbiljno i
sistematski. Tek će mi kasniji razvitak objasniti i pokazati: bilo je potrebno da upoznam i

56
»život« i »teoriju«, a ne samo »život« ili samo »teoriju«, da bi u meni uopšte mogle da se
rode potreba i ideja o jednom njihovom mogućem spoju.

Potrebu za unošenjem »života« i njegovim kombinovanjem sa »teorijom«, toga se dobro

sećam, od samog početka, duboko u meni, pratio je i osećaj jake i višeslojne nelagode.
Najpre, i to je najlakše objasniti, nelagoda je dolazila od samog kretanja po novom,
nepoznatom terenu: individualizacija, subjektivnost, život, hronika, literatura, prvo lice
jednine, sve ovo je za mene bilo potpuno ili skoro potpuno novo i nepoznato. Zatim,
nelagodu je pojačavalo spontano, makar i neželjeno upoređivanje sa autoritetima u oblasti
literature. U tom smislu, Vitold Gombrovič, to jest njegov trotomni Dnevnik, koji mi je u
razumevanju i prevođenju »života« najviše pomogao, istovremeno me je oduševljavao i
obeshrabrivao. Najzad, i kada bih koliko-toliko uspevao da savladam dva gornja sloja,
duboko u meni ostajao je aktivan još jedan, onaj najdublji sloj ove nelagode. Kao neki
njen mutni, prljavi talog. Kao neka vrsta nejasnog osećaja krivice, kojem nisam znao
pravi uzrok i razlog, ali koji je bio neotklonjiv i jak. Nema potrebe da naglašavam: sva tri
sloja nelagode, posebno ovaj poslednji, osećam i dan danas, nakon svih metodoloških
samoosvešćivanja, pa i nakon izvesnog, ma koliko ograničenog, novostečenog iskustva i
rutine u oblasti koja je sve do skoro za mene bila apsolutna terra incognita. I dok su mi
prva dva sloja ove nelagode oduvek bili sasvim prirodni i razumljivi, njen treći, najdublji
sloj, onaj njen mutni, prljavi talog, samooptužujući i samoopterećujući osećaj krivice, ni
danas mi ne da mira, ne razumem ga do kraja. A najteži je. Možda samo jedna hipoteza: i
kada smo u najeksplicitnijem i najartikulisanijem protestu i odbijanju jedne represije,
podanici smo i žrtve represivne civilizacije. Ne znam kako bih drugačije mogao da
objasnim ovaj neprijatni i potmuli osećaj krivice, koji se tako snažno i zamršeno prepliće
sa istovremenim osećajem velikog zadovoljstva, kojeg jednako jako osećam zbog pisanja
ove knjige.

Otpor

Kako mi je to pomogao pisac Vitold Gombrovič? Dvostruko. Prvo, pomogao mi je da

shvatim, to jest otkrijem značaj individualnog iskustva uopšte. I drugo, pomogao mi je da
se oslobodim jedne konkretne blokade, blokade koja mi je dugo onemogućavala svaki, pa
i najmanji kontakt sa jednim konkretnim, u stvari sa onim najkonkretnijim, sopstvenim
individualnim iskustvom, dakle sa samim sobom. Velik, posebno onaj individualizujući
deo Dinamike ništavila, nastao je upravo zahvaljujući savladavanju, ili barem
delimičnom savladavanju ove blokade.

Sistem totalne, nepropusne intelektualne segregacije, čak aparthejda, koji i danas razdvaja
najveći deo sveta umetnosti od sveta nauke, a unutar nauke idiografske od nomotetskih
oblasti, toliko je efikasan, da to otkrijete tek kada se suočite sa njegovim najrazornijim
posledicama. Ja sam se sa tim posledicama suočio negde sredinom 1980-ih, kada sam, po
prvi put, sa iznenađenjem i strahom, primetio da počinjem da gubim i samu potrebu za
čitanjem beletristike (potrebu koja je ranije bila moja velika opsesija). Reagujući na ovo
uznemirujuće opažanje, učinio sam jedan, ali samo jedan pokušaj u suprotnom smeru.
Pokušao sam da samog sebe prosto prinudim na čitanje lepe literature. Koliko god to za

57
mene bilo kompromitujuće, moram da priznam, ovaj pokušaj tada je ostao bez uspeha.
Dobro se sećam, bio je to roman Mihaila Bulgakova Majstor i Margarita. U svakom
pogledu, odličan izbor. Pa ipak, ništa! Sa mešavinom iritirajuće frustracije, ljutnje i
čuđenja, samo posle nekoliko stranica čitanja, otkrio sam da, doduše, jesam prelazio
očima preko poznatih olovnih otisaka, ali da ništa od sadržaja i suštine nisam primao (i
tako nekoliko puta, sve do konačnog odustajanja). Kakvo poniženje! Tada ovo iskustvo
još nisam sagledavao i tumačio u širem intelektualnom i epistemološkom kontekstu. Ali
je i moje tadašnje tumačenje, iako relativno usko, banalno i grubo, u osnovi, bilo tačno.
Da, moji neuroni, nervne ćelije u kori velikog mozga, zadužene za funkciju čitanja
odnosno razumevanja lepe literature, po svoj prilici, jesu bile oštećene. Izložene
višegodišnjem drilu lažno objektivizujuće i otuđujuće društvene nauke, nomotetike i
kvantifikacije, one su, na kraju, izgubile širinu, gipkost i osetljivost, koje su neophodne
za čitanje odnosno razumevanje druge vrste literature. Desetak godina nakon ovoga, kada
sam opisano oštećenje sagledao i u širem intelektualnom i epistemološkom kontekstu,
svesno sam započeo dugu i tešku rehabilitaciju oštećenih tkiva. Čitajući Gombroviča,
polako, korak po korak, kao kada ponovo počinje da se hoda posle nekoliko meseci
imobilisanja noge u gipsu, obnavljao sam izgubljenu potrebu, sposobnost i moć čitanja i
razumevanja lepe literature. Još važnije, ponovo sam otkrivao čitav jedan novi-stari svet,
planetu, galaksiju. Svet, planetu, galaksiju Ja. Zaboravljeni prostor individualnog.
Zabranjeni svet pojedinačnog. Posebno jak, preloman utisak na mene, ostavila je
Gombrovičeva odbrana Ja od prigovora zbog navodnog egotizma, odnosno egoizma
njegovog autora. Skidajući masku pritvornosti sa lica kritičara, razobličavajući lažni
objektivizam prigovarača, Vitold Gombrovič, u svom izvanrednom Dnevniku, otkriva i
demonstrira samoočevidnu legitimnost, autentičnost i superiornost neposrednog,
pojedinačnog, individualnog. I sam u kandžama lažnog objektivizma i kolektivizma, i po
nekoliko puta sam morao da se vraćam na kritična mesta, da bih najzad i definitivno
mogao da shvatim i prihvatim. Da, Vitold Gombrovič je zaista bio u pravu. Od svih
čovekovih iskustava, iskustvo sopstvenog Ja je, bez dileme, najnespornije i
najautentičnije.

Prvu korisnu aplikaciju, da ne kažem primenu ove fundamentalne spoznaje izvršio sam
odmah, na sopstvenom Ja. Počeo sam da se pitam otkuda kod mene samog onaj
produženi i žilavi otpor ovom Ja (čak i uprkos istovremenom, ne malom i svesnom
naporu da mu se ponovo vratim). Tako sam i putem neposrednog, ličnog iskustva,
pažljivog samoposmatranja, disciplinovane introspekcije, sprovedene u poslednjih
nekoliko godina, došao do onog opšteg intelektualnog i epistemološkog problema. Lažni
objektivizam moderne društvene nauke otkrio sam na njegovom najvažnijem mestu, na
njegovom najdubljem izvoru, u samom sebi, u sopstvenom misaonom aparatu, umu,
korteksu. Ovo otkriće za mene je bilo bolno, ali značajno. Kao neka vrsta mučne,
samopovređujuće, ali lekovite psihoanalize. Bez tog otkrića nikakav oporavak nisam
mogao čak ni da započnem. Razumevanje najdubljih intelektualnih i psiholoških korena
otpora jastvu u sopstvenom otuđenom Ja, bilo je uslov bez kojeg nisam mogao da se
upustim ni u savladavanje tog otpora. I naravno, odbacivanje teškog olovnog oklopa
lažnog objektivizma moderne društvene nauke nije bilo ni malo lako. I nije završeno.
Pritisak teške olovne mase svakodnevne represije, propagande i laži u sopstvenoj svesti,
dakle ne samo oko sebe, u takozvanom objektivnom svetu, nego i u samom sebi, u svojoj
najdubljoj subjektivnoj sferi, jednim delom, osećam i danas. Uostalom, i verovatni

58
nedostaci Dinamike ništavila, posebno u njenom literarnom odnosno paraliterarnom delu,
uverljivo svedoče o tome. Piscima od zanata sigurno neće biti teško da te nedostatke
jasno uoče. Neke od pisaca zamolio sam da budu i recenzenti ove knjige, to jest da mi u
otklanjanju odnosno umanjivanju ovih nedostataka pomognu. I pored njihove nesebične
pomoći, međutim, verujem da sam u tome samo delimično uspeo. Pa ipak, ostajem
ubeđen da je te delove ove knjige trebalo napisati. Čak i sa ovim neotklonjenim odnosno
neumanjenim nedostacima, ili možda upravo zahvaljujući njima, naime, Dinamika
ništavila predstavlja jedno, verujem, zanimljivo svedočanstvo. Zapis o jednoj nesavršenoj
ali samosvojnoj intelektualnoj i epistemološkoj introspekciji. I evoluciji.

Opravdana kritika lažnog objektivizma i scijentizma moderne društvene nauke, kod

Vitolda Gombroviča (kao i kod mnogih drugih literata uostalom), na nekim mestima,
prelazi i u neopravdanu kritiku, netrpeljivost, čak odbacivanje svake teorije i nauke. To
je, u Vremenu s Gombrovičem, primetio i Ištvan Erši, još jedan veliki poštovalac ovog
lucidnog poljsko-argentinskog pisca. Piscu se ovakvo preterivanje možda i može
oprostiti. Preterivanje, karikiranje, groteska, ili, kako sam Gombrovič kaže,
»razdraživanje«, uostalom, jeste legitiman umetnički odnosno literarni postupak.
Naučnik, sociolog, filozof, međutim, ovakvom oprostu ne može da se nada. Naučni
metod i diskurs zahtevaju drugačiju i veću preciznost. Rehabilitacija subjektivnosti, koja
je gore opisana, onako kako se odvijala u svetu uopšte i u jednom (mom) pojedinačnom
slučaju, ne sme, po inerciji, ili iz kaprica, da se pretvori u negaciju svake objektivnosti.
Između subjektivnog, pojedinačnog, individualnog, neponovljivog, bliskog, na jednoj, i
objektivnog, grupnog, kolektivnog, ponavljajućeg, dalekog, na drugoj strani, između Ja i
Sveta, pojedinca i istorije, subjekta i objekta, mikro-kosmosa i makro-sistema, postoji
određena razlika (i iz te razlike proizilazi i realtivna autonomija i razlika između
umetnosti odnosno literature i nauke), ali i određena veza (i ta veza za nas ne sme biti
manje važna od one razlike). Ja i Svet su ravnopravni domeni, koji se delom mimoilaze,
delom prepliću. Zbog toga se i umetnost (literatura) i nauka, ta specifična i samosvojna
»ogledala« ova dva domena, delom međusobno ignorišu ili sukobljavaju (čak preziru),
delom uzajamno reflektuju, ogledaju, komuniciraju. Delom divergiraju, delom
konvergiraju. O ovom drugom delu, uostalom, postoje već i jasna i poznata svedočanstva,
kako u literaturi, tako i u društvenoj teoriji i nauci druge polovine XX veka. Takozvana
dokumentarna proza, čiji je veliki predstavnik bio i Danilo Kiš, jedan je od najboljih
primera one uzajamne refleksije, komunikacije i konvergencije. I svojim predmetom
(temom), i svojim metodom, ova proza, ovo specifično umetničko Ja, samosvesno se
otvara prema Istoriji i Svetu. Njen opsesivni predmet (tema) je velika trauma XX veka,
metafizičko zlo, nasilje, logor, smrt, istorija, njen metod, pored umetničke transpozicije,
koja se podrazumeva, i veliki prethodni istorijski, istoriografski, dokumentarni,
arhivistički, polunaučni rad. Za ovu vrstu neophodnog otvaranja prema umetnosti
(literaturi), društvena nauka je do danas pokazala manje razumevanja i volje (nego sama
umetnost, literatura), ali se i u njoj, u tom pogledu, u poslednjem kvartalu XX veka,
mogu nazreti izvesne pukotine. Kroz jednu od takvih pukotina iscurela je i moja
Dinamika ništavila.

Po načinu nastanka, u odnosu na takozvanu dokumentarnu prozu, Dinamika ništavila

predstavlja jednu vrstu inverznog, obrnutog puta i postupka. Ako je takozvana
dokumentarna proza nastala umetnički svesnim i rigoroznim unošenjem i

59
transponovanjem kolektivne istorije u magiju individualnog života, Dinamika ništavila je
nastala obrnutim smerom, metodološki svesnim i disciplinovanim unošenjem,
inkorporiranjem individualnog iskustva u hladnoću socijalnog sistema. Pri tome, naravno,
ni ovde ništa nije slučajno i proizvoljno (imaginacija i spontanost su samo drugo lice
odnosno naličje sistema). Proizvoljan pogotovo nije bio kriterijum za izbor odnosno
Flešbek konkretnog individualnog iskustva. Glavne teme tri poslednja odeljka, to jest tri
odeljka trećeg dela Dinamike ništavila, Smrti, Vlasti i Montenegra, kao i glavna tema
ovog, tekućeg odeljka, odeljka Život (verujem da bi pažljivi čitalac to primetio i bez ove
moje eksplicirajuće i možda suvišne napomene), odabrane su na direktan zahtev glavne,
centralne teme knjige kao celine. Drugim rečima, u ove odeljke, a, u manjoj meri, i u
druge delove odnosno odeljke ove knjige, uneo sam upravo i samo ona svoja neposredna,
lična i profesionalna iskustva, koja su, po mom sudu, zaista značajna, to jest najznačajnija
za rasvetljavanje i razumevanje centralnog problema knjige (problema neslobode).
Koliko uspešno sam ovaj izbor pritom izvršio, koliko uspešno sam zatim izvršio ono
unošenje, a posebno koliko uspešno sam na kraju rešio, odnosno da li sam uopšte rešio
onaj najteži i najneizvesniji od svih problema, problem transplatacije, to jest problem
ekstremno složenog i finog međusobnog povezivanja i prihvatanja (uz svu opasnost od
odbacivanja) tako različtih tkanja i tkiva kao što su to umetnost i nauka, literatura i
teorija, život i ideja, o tome, naravno, mogu da sude samo čitaoci ove knjige.

Razumevanje

Neku mutnu, zamagljenu, nedovoljno određenu ideju o Dinamici ništavila imao sam i
ranije. Ipak, definitivnu odluku da ovu knjigu napišem doneo sam tek krajem septembra
1995. Ova odluka je bila posledica naglog, gotovo provalnog intelektualnog dozrevanja,
podstaknutog otkrićem jednog, za istoriju sigurno ne, ali za mene nesumnjivo značajnog
porodičnog dokumenta, do kojeg sam došao nakon iznenadne bolesti i smrti majke.
Kasnije sam ovaj važan momenat svog ličnog i profesionalnog životu pažljivo
rekonstruisao. Postavio sam sebi pitanje zašto je do onog naglog dozrevanja i odluke
došlo baš tada. U pretpostavku do koje sam došao tada verujem i danas. To je
pretpostavka da je na proces mog tadašnjeg ubrzanog intelektualnog dozrevanja,
osvešćivanja i uobličavanja, pored prethodne dugotrajne akumulacije i evolucije, koja se
u ovakvim procesima uvek podrazumeva, odlučujuće uticala i vanredno povećana
osetljivost, izoštrenost, zategnutost unutrašnjih čula i emocija, koja je nastupila kao
posledica iznenadne majčine bolesti i smrti. Pošto ovaj momenat ima relativno veliki
značaj i za razumevanje Dinamike ništavila, izložiću ga sa nešto više detalja.

Četrdeset dana nakon majčine smrti, došao sam u njeno rodno selo, Jošanicu, šire
Konjuhe, petnaestak kilometara od Andrijevice, na severu Crne Gore, u samom podnožju
vasojevićkih Komova. Došao sam da bih, kao znak uspomene na majku, njenoj bivšoj
osnovnoj odnosno četvorogodišnjoj školi, poklonio skromni dar, par kompleta školske
lektire i jednu veliku, plastificiranu geografsku kartu (poklon kakav smo otac, ja i brat,
čak i u uslovima galopirajuće ekonomske krize i oskudice, sebi još uvek mogli da
dopustimo). Nekoliko dana koje sam tada proveo u staroj porodičnoj kući moje majke
zauvek su mi se urezali u sećanje. Da naglasim, u toj kući protekli su i najlepši dani mog

60
detinjstva. Svake godine, ja, brat, otac i majka, zajedno sa majčinim sestrama i njihovim
porodicama, tu smo provodili najmanje jedan od tri letnja meseca. Ipak, ovoga puta sve je
bilo drugačije. Kažu da je smrt bliskih i dragih uvek neočekivana, ali je smrt moje majke
bila neočekivana u najužem smislu te reči. Od znaka prve slabosti (u uslovima
raspadajućeg zdravstvenog sistema površno i pogrešno dijagnosticirane kao
malokrvnost), preko egzaktne i neumoljive skenerske dijagnoze (tumora na mozgu), pa
do, najpre, izgledalo je, uspešne, ali, zatim, ispostavilo se, neuspešne operacije, odnosno
smrti na VMA u Beogradu, prošlo je samo nešto više od dva meseca. Sticajem okolnosti,
najveći deo praktičnih obaveza u vezi sa majčinom bolesti, lekarima, pregledima,
putovanjem u Beograd, pao je na mene (otac je već bio u godinama, a brat, još od početka
1993, u Torontu). Zbog toga sam, čitava ona dva meseca, sve do samog dana majčine
smrti, 10. avgusta 1995, bio u nekoj vrsti stanja produžene i grozničave hiper-aktivnosti,
koja gotovo da nije ostavljala prostora za neko intenzivnije osećanje i razmišljanje. Do
prave navale snažnih emocija i refleksija, međutim, doći će nakon toga, post festum,
krajem septembra, u dugim, predugim potkomovskim danima i refleksijama. U ovoj
navali kod mene je dominiralo jedno posebno, neobično osećanje griže savesti. Žaljenje
zbog toga što poslednjih godina, sa majkom (kao i sa ocem, bratom i drugim bliskim),
nisam dovoljno razgovarao, i uopšte nisam proveo dovoljno posvećenog vremena.
Poslednje godine bile su teške, grube, ružne, brutalne: rat, teror, nasilje, mržnja, prljava
propaganda. Manje ili više, životi su nam svima bili zagađeni i poremećeni. Na ovakvu
realnost, ja sam odgovarao punktualnim javnim otporom (nisam bio član ni jedne partije,
ali sam bio prilično javno eksponiran i angažovan kao takozvani nezavisni intelektualac,
štagod to, inače, značilo), kao i velikim, gotovo manijakalnim radom (čitanjem, pisanjem,
člancima, knjigama), koji me je u velikoj meri odvajao od takozvanog života, pa i od
najbliže porodice. Kada je majka umrla, po prvi put u životu, konkretno, oštro i bolno,
suočio sam se sa činjenicom prolaznosti odnosno nepovratnosti života. Strah, povremeno
i paniku zbog brzine prolaženja vremena, osećao sam još od svojih ranih tridesetih
(posledica psihološke traume, straha od smrti iz 1982, o čemu pišem u sedmom odeljku),
ali je to osećanje, sve do ovog momenta, u meni još uvek bilo prilično neodređeno i više
metafizičko. Ovoga puta, međutim, to je bio dubok i jak rez. U samo središte života i
svesti. U takvom raspoloženju, otkrio sam onaj dokument.

Taj dokument je ispred mene i sada, dok pišem ovaj tekst. Dokument ne upotrebljava
odgovarajuće stručne pravne kvalifikacije i termine, ali, po svoj prilici, zaključujem na
osnovu njegovog sadržaja, predstavlja jednu vrstu akta rekvizicije, to jest privremenog
oduzimanja imovine, stare porodične kuće moje majke (kuća je posle nekoliko meseci
vraćena), radi potreba novih (vojnih) vlasti. »Rešenje« je, na zahtev Vojne pošte broj taj i
taj (ne navodim broj zbog instiktivnog straha od odavanja vojne tajne, straha koji je
ljudima sa naših meridijana postao gotovo druga priroda), doneo »Mjesni narodni odbor«
Đulići, 24. novembra 1949. Tu su još i pečat i potpis sekretara odbora. Nekoliko, rekao
bih ne više od tri-četiri santimetara sa desne strane lista nedostaje, tako da tekst nije
kompletan, ali je, ipak, najvećim delom, jasan i nesporan. Ono što je u »Razlozima« ovog
rešenja posebno privuklo moju pažnju, to je, zapravo, gotovo potpuno odsustvo bilo
kakvih uverljivih razloga, ukoliko se kao uverljiv razlog ne prihvati položaj i
»prostranstvo kuće«, koji najbolje odgovaraju »službenim potrebama« vojnih vlasti, kako
u dokumentu lapidarno stoji. (Juče, 17. maja 2000, u Beogradu je zauzet Studio B. Mnogi
strahuju da bi to mogao biti početak otvorene Miloševićeve diktature. Akt o prelasku

61
Studija B iz privatne u državnu svojinu potpisali su Vojislav Šešelj i Milovan Bojić, dva
potpredsednika Vlade Srbije, koji će sigurno ostati upamćeni kao najmaligniji znaci
čitavog ovog vremena, a ne samo ovog akta. U obrazloženju ovog akta, ista zjapeća i
ledena praznina. Bez razloga. Kontinuitet nasilja.) I još, prva i poslednja rečenica
dokumenta iz 1949, koje slikovito uokviruju malu porodičnu dramu od pre pola veka.
Prva rečenica: »Da drugarica Stoja Vojvodić iz sela Jošanica [zatim nedostaje tekst, ali se
reč 'iseli', ili neka njoj po značenju bliska reč, lako može naslutiti odnosno rekonstruisati,
zato što već sledeći red, ispod, levo, nastavlja] iz svoje kuće u roku 24 časa, i istu kuću
ustupiti V.P.« broj taj i taj (opet onaj instiktivni strah). Poslednja rečenica: »Rešenje je
izvršno, a nakon toga [Stoja Vojvodić] ima pravo žalbe [opet nedostaje deo teksta, ali ni
sada nije teško povezati nit, jer je i ovog puta nastavak neproblematičan, verovatno 'kod']
ovoga MNO-a u roku od tri dana.«

Da nisam bio u izuzetnom ličnom, emotivnom i refleksivnom stanju, odnosno

rasploženju, ovaj dokument, inače ni po čemu osobit u poređenju sa mnogim drugim
sličnim dokumentima iz tog vremena, verovatno ne bi privukao moju pažnju. Ovako, on
je u meni odmah oživeo jedno staro, potisnuto sećanje. Sećanje na šapat majke i njenih
sestara, koji se dugo, dugo provlačio kroz moje detinjstvo, kao šum vremena, višeglasan,
slojevit, sa puno tada još samo naslućivanih značenja. Sada sam u magnovenju
rekonstruisao. Šapat je bio posledica straha, talog traume, sediment nasilja. U zemljama
strukturalnog i dugotrajnog nasilja, u kojima grubi autoritarizam nije tek incident, nego
sam sistem, šapat je prirodan, mada samodegradirajući i ponižavajući odbrambeni
element. »Tri meseca u Japanu«, ovaj krajnje neobični sadržaj, koji je, iz šapata majke i
njenih sestara, do mene dugo šumeći dopirao, kao neki zagonetni i egzotični predeo, sada
mi je postao kristalno jasan i razumljiv. Japan je naziv sela odnosno brda u neposrednom
susedstvu Jošanice (Konjuha), još više i bliže prema samim vrhovima Komova. Naziv
ovog sela ostao je kao daleki eho, refleks onog danas već davnog i skoro zaboravljenog
rusko-japanskog rata iz 1905, u kojem je mala, po tradiciji rusofilska Crna Gora, naravno,
bila na strani velike Rusije, ali je ono »Japan«, pretpostavljam, ili sam tako čuo, došlo od
tadašnjeg »daleko kao Japan«. Bilo kako bilo, više nisam imao dileme, majka i njene
sestre su upravo te 1949, (sećam se još iz onih šapata) »tri meseca« provele (izgnane)
izvan svoje kuće, kod rođaka, u dalekom Japanu, i tome je prethodio onaj dokument.

U ovoj priči, koju evo privodim kraju, još dva detalja nisu sasvim bez značaja za bolje
razumevanje Dinamike ništavila. To su dve posebne okolnosti, vezane za moju majku i
njene sestre u tom vremenu, okolnosti koje bacaju dodatno svetlo na čitav događaj, i
možda objašnjavaju zbog čega su, ne samo one, ali i one, ili baš one, bile u grupi onih
koji su tada doživeli rekviziciju, a ne akviziciju, da se tako izrazim. Prva okolnost odnosi
se na specifičnu rodnu, muško-žensku strukturu njihove porodice. Iz pustošne ratne
kataklizme, majka i njene sestre izašle su potpuno same i nezaštićene. Majka im je umrla
za vreme rata, usled teških ratnih okolnosti i bolesti, a otac stradao od snežne lavine, u
pokušaju da pređe u Albaniju (Jošanica je udaljena samo par kilometara od
jugoslovensko-albanske odnosno crnogorsko-albanske granice), na samom kraju rata. U
siromašnom i patrijahalnom društvu, u kojem su ekstenzivni rad i intenzivni rat osnovne
životne determinante, želja za muškim detetom, sinom, nije samo, pa ni prvenstveno stvar
ovakve ili onakve, konzervativne ili nazadne svesti i predrasude, nego je pre svega stvar
opstanka (a nakon toga, naravno, i svega ostalog). Uprkos velikoj želji (o čemu svedoče i

62
imena moje majke i njenih sestara, od njih sedam čak četiri, među njima i ime moje
majke, sa eksplicitnom molbom, upućenom valjda Gospodu, da se sa ženskom decom
prestane), moj deda po majci nije imao ni jednog sina. Čak i nezavisno od bilo kakve
politike i ideologije, odmah posle drugog svetskog rata, to je za moju majku i njene sestre
bio veliki hendikep, koji je sigurno doprineo odluci o onoj rekviziciji. Jedna vrsta krajnje
neviteške brutalnosti prema slabijima uopšte, a posebno prema ženama (ili, slično,
hendikepiranima), u ovom društvu, relativno je nova pojava, jedna od najružnijih i
najžalosnijih posledica procesa propadanja starog herojskog tipa, o kojem, u Njegoševim
tajnim stazama, izvanredno piše i crnogorski književnik, publicist i novinar srednje
generacije, Stanko Cerović. Druga okolnost dodatno je hendikepirala porodicu moje
majke. Za razliku od porodice moga oca, koja je skoro u potpunosti bila na strani ratnih
pobednika, skoro svi, i inače malobrojni muški članovi majčine porodice, njen otac i
njeni zetovi, našli su se i uglavnom stradali ili nestali na onoj drugoj strani. Neposredno
nakon jednog surovog i bespoštednog, anti-fašističkog i narodno-oslobodilačkog, ali i
građanskog i fratricidnog rata, to ni za koga nije mogla biti olakšavajuća okolnost.
Zahvaljujući činjenici da se u mojoj porodici, to jest između porodica mog oca i moje
majke, sticajem okolnosti, uspostavila neka vrsta opisane distribucije odnosno
ekvilibrijuma ratne pobede i poraza, ja se nikada nisam traumatski, opsesivno ili
revanšistički fiksirao ni za jednu od ove dve strane (iako i danas mislim da je ona
komunistička, od one nacionalističke, ipak, bila bliža modernosti), ali sam iskustvo i
svest političkog poraza i nasilja, preko sudbine majčine porodice, iz onih šapata, stekao
prilično rano.

Nestrpljiv da čujem makar jedno preliminarno mišljenje, prvu, neredigovanu verziju

nekoliko prethodnih pasusa čitam preko telefona prijatelju, novinaru, stilisti. Znam,
uvođenje »života« u ovu knjigu, a posebno njegovo povezivanje sa »teorijom«, nije bez
ozbiljnih problema i rizika. Posebno kada je reč o formalnoj odnosno stilskoj strani tog
uvođenja i povezivanja. Strahovanja se delimično obistinjuju. Dobijam ozbiljno
upozorenje. »Na nekim mestima stvar klizi po samoj ivici između relevantnosti i
banalnosti.« Najpre grozničavo popravljam kritična mesta. A zatim prelazim na
obrazloženje. Posebnu odbranu ovog i tri odeljka trećeg dela, kao i sličnih mesta u
drugim delovima knjige, planirao sam i mnogo ranije, još prilikom izrade konačnog
koncepta i plana knjige, u jesen 1999. Nakon dobijenog upozorenja, činim dodatne
napore u tom smeru. Kakav je epistemološki status, metodološka funkcija, uloga,
opravdanje, razlog »života« u Dinamici ništavila? I u jednoj mogućoj transdisciplinarnoj
sintezi teorije i literature uopšte? Ozbiljno pitanje zahteva ozbiljan odgovor. Iz ranijih
planova i najnovijih napora, dolazim na kraju do tri razloga, to jest do tri moguća nivoa i
načina odbrane »života« od prigovora banalnosti.

Prvi razlog odnosi se na samu ovu knjigu. Fragmenti iz »života« trebali bi da olakšaju
razumevanje »teorije«, to jest određenih teorijskih stavova, kao i odgovarajućih motiva i
podsticaja autora. Na primer, jednu vrstu organske, anarhističke odbojnosti prema svakoj,
a posebno prema svakoj nasilničkoj vlasti, koju sam u sebi osetio veoma rano, čak mnogo
ranije nego što sam uspeo da je i samom sebi koliko-toliko racionalno objasnim. Ipak,
ovaj razlog, nivo i način odbrane, nije najvažniji. Nisam lažno neskroman (u hiper-
agonalnoj Crnoj Gori to i nije moguće), ali, o svojim radovima, člancima i knjigama, pa i
o Dinamici ništavila, imam, verujem, uravnoteženo mišljenje. Ovo mišljenje najbolje

63
izražava obrnuta parafraza čuvene rečenice Nila Armstronga, Amerikanca, kosmonauta,
prvog čoveka koji je kročio na Mesec: Dinamika ništavila verovatno neće predstavljati
neki veliki korak za čovečanstvo, ali sigurno hoće za mene. Zbog toga, ni biografsko-
intelektualna rekonstrukcija ove knjige, pretpostavljam, ne može imati neki širi i veći,
teorijski ili literarni značaj.

Mnogo veći, to jest, smem li reći, najveći, ključni, centralni značaj, međutim, može imati
drugi razlog. Ovaj razlog odnosi se direktno na centralni problem knjige (problem
neslobode). Za razumevanje ovog problema, ovaj razlog je, zapravo, krucijalan. Da bih
taj razlog što bolje objasnio, o onom dokumentu, to jest o rodnom selu moje majke, pored
onoga što sam o tome već izneo, moram istaći još jedan detalj. Detalj koji, uz pomoć
teorije svetskog sistema, dodatno precizira geografski položaj, prostorni status, fizičku
udaljenost sela. Relativizujući donekle svetsko-sistemsku podelu zemalja savremenog
sveta na zemlje centra, zemlje poluperiferije i zemlje periferije, francuski istoričar Fernan
Brodel, na jednom mestu, navodi kako čak i u drugoj polovini XX veka, u nekim
delovima Francuske, dakle u nekim delovima jedne od najrazvijenijih industrijskih
zemalja centra, postoje male zabačene teritorije, visoravni i naseobine, koje su potpuno
izvan svetskog prostora i vremena, da, baš tako, »outside world space and time«. Šta tek
reći za selo moje majke i mnoga slična sela u Crnoj Gori. Najpre, Balkan, kojem pripada i
Crna Gora, nalazi se na poslednjoj periferiji Evrope, odnosno poluperiferiji svetskog
sistema. Dalje, Crna Gora, kojoj pripada i opština Andrijevica, spada u najnerazvijenija
planinska područja Balkana. Zatim, Andrijevica, opština kojoj pripada i selo moje majke,
jedna je od najnerazvijenijih opština Crne Gore. I najzad, Jošanica (Konjuhe) nalazi se na
samoj periferiji, to jest na samom rubu naseljenih delova ove opštine. Pedesetak metara
od porodične kuće moje majke nalazi se poslednja stanica autobuske linije koja povezuje
ovaj kraj i Berane. Iza ovog sela nema više kolskog puta, pa se prema stočarskim
planinskim katunima, koji ožive samo preko leta, mora ići peške (ili na konjima). Rečju,
periferija periferije. Kada je i ovde, na periferiji periferije, na kraju sveta i vremena,
uspelo da dopre ono nasilje, prostrujalo mi je kroz glavu krajem septembra 1995, dok
sam čitao onaj dokument (i to je bio onaj odlučujući moment za Dinamiku ništavila), tada
mora biti da je to nasilje, i uopšte nasilje XX veka, zaista sveobuhvatno, totalno,
totalizujuće. Naravno, o modernoj industriji smrti, velikim svetskim ratovima XX veka,
holokaustu, genocidu, koncentracionim logorima, čitao sam i mnogo ranije, ali mi se
ideja totalizujućeg nasilja XX veka, pred očima, gotovo čulno jasno i snažno, po prvi put,
ukazala tek sada.

Čovek u životu pročita na stotine, čak na hiljade knjiga, kroz glavu mu prostruji bezbroj
ideja, informacija, interpretacija, a nekada mu se, samo u jednom jedinom momentu ili
danu, iz neke naizgled sasvim beznačajne, triviljane okolnosti ili činjenice, otvori čitav
novi svet, perspektiva, razumevanje. Naravno, čuda nema, stvari su povezane. Godine ili
čak decenije prethodnog čitanja pripremaju teren za ono magnovenje. Poznat je
anegdotski slučaj Isaka Njutna, jabuke (koja mu je pala na glavu) i teorije (gravitacije,
koja mu je tog trenutka zaiskrila u glavi). Ili, slučaj Aleksandra Fleminga i otkrića
penicilina. Ili, polusan Žan-Žak Rusoa, iz kojeg su došla neka njegova najbolja dela. Ili,
sličan polusan Milovana Đilasa iz njegovog Nesavršenog društva. Ne navodim ove
primere da bih se neprimetno i nazasluženo našao u društvu velikana, nego samo da bih
potkrepio stav o bitnoj povezanosti i relevantnosti »života« i »teorije«. Bilo kako bilo, to

64
jeste najdublji epistemološki smisao, uloga, razlog, status »života« u Dinamici ništavila.
Otuda i naslov trećeg dela Flešbek. Reč je o specifičnom, reflektiranom, retroaktivnom
životnom iskustvu. Sećanju koje služi kao neka vrsta post festum filtera, kroz koji se
proceđuju, i naknadno, i valjda definitivno, vrednuju pročitane knjige, teorije i ideje.

Treći razlog nadovezuje se na neku vrstu anti-poetike odnosno poetike običnosti, koju je
Danilo Kiš tako uverljivo demonstrirao u Enciklopediji mrtvih. U svom specifičnom,
filozofskom i sociološkom domenu, i na svoj specifičan, filozofski i sociološki način, ovu
istu poetiku, odnosno etiku, izražava i ona filozofija odnosno sociologija svakodnevnog
života, koju sam ranije, u par navrata, već pomenuo. I kod Danila Kiša, i kod Anri
Lefevra, i kod Agneš Heler, naime, protest protiv takozvanih velikih istorijskih tema,
ciljeva i termina, Istorije, Nacije, Države, da pomenem samo neke, predstavlja jedan od
najdubljih i najjačih psiholoških i intelektualnih impulsa. Kasnije sam shvatio. Ovaj
protest ne odbacuje velike teme kao takve (mada, kod nekih današnjih postmodernih
relativista, ima i takvih preterivanja), nego samo njihove interpretacije, kontaminirane od
strane vladajućih grupa i aparata. A te interpretacije su nam dobro poznate. Egoizam,
ograničenost, glupost, zločini vladajućih, u ovim interpretacijama, postaju nesebičnost,
briga, dobročinstvo, charity moćnih. Istoricizam postaje Istorija, nacizam Nacija,
etatizam Država. Ali je zato tu nepotkupljivi svet malog, običnog, svakodnevnog. U
svakodnevnom životu, iskustvu i svesti običnih ljudi, pa i u njihovom strahu, zebnji i
šapatu, u krajnjoj liniji, ogleda se ružno lice, nasilništvo i lažljivost moćnih. Malo postaje
izdajničko ogledalo velikog. Pored onog osnovnog, ontološkog, plebejskog socijalnog
stava, koji je oduvek bio glavni saveznik svake, pa i svake naučne i umetničke pobune,
poetika običnosti i filozofija odnosno sociologija svakodnevnog života, sadrže, dakle, i
jedan veoma značajan gnoseološki, epistemološki, metodološki sastojak. Podsećanje na
neophodnost solidarnosti sa žrtvom, i na ne manju neophodnost skeptičnosti, pa i
kritičnosti prema nosiocima moći, kao na uslov spoznaje realne, a ne mistifikovane
istorije. U svakom slučaju, to je bilo ono osnovno što je i mene privuklo ovim dvema
strujama savremene literature i teorije. To je bio i još jedan razlog za unošenje »života« u
Dinamiku ništavila.

Forma

U početku sam pogrešno smatrao da je pitanje jezika odnosno stila samo pitanje forme.
Zato sam to pitanje, sve do skoro, i na neskriveno nezadovoljstvo prijatelja, gotovo u
potpunosti zanemarivao. Tek mnogo kasnije, na temelju konkretnog profesionalnog i
životnog iskustva, shvatio sam da su sadržaj i forma, materija i duh, predmet i metod,
mišljenje i jezik, stvarnost i stil, zapravo, u mnogo bližoj, tesnijoj, važnijoj i bitnijoj vezi,
nego što to može da sugeriše ili objasni bilo koja apstraktna teorija. U lažno
objektivističkoj, scijentističkoj slici sveta, koja je i u mojoj svesti dominirala sve do pre
nekoliko godina, za pojedinca, individuu, subjektivnost, konkretnost, život, jednostavno,
nije bilo mesta. Iz ovog nedostatka, nepotpunosti, delimičnosti samog predmeta odnosno
sadržaja, proistekla je i ona nedostatnost, nerazvijenost, zapuštenost forme.
Zanemarivanje jezika i stila. Tek kada sam, makar i sa velikim zakašnjenjem, onu sliku
koliko-toliko dopunio, upotpunio, kompletirao, kada sam u nju, svesno i samosvesno,

65
počeo da vraćam pojedinca, individuu, subjektivnost, konkretnost, život, tek tada počeo
sam stvarno da se udubljujem i u probleme forme, jezika i stila. Introspekcija je to prosto
zahtevala. Apstraktne, objektivističke, generalizujuće, nomotetske jezičke formule stare,
scijentističke nauke, nisu više bile ni najmanje adekvatne, pogodne za opisivanje
konkretnih, subjektivnih, individualizujućih, idiografskih iskustava novog sadržaja
odnosno predmeta. Bila je neophodna dopuna, upotpunjavanje, kompletiranje, učenje, i
kada je o formi, jeziku i stilu reč.

Kada u relativno poznim godinama počnete da učite nove stvari, tada vam je jedan od
glavnih, početnih problema, problem procene relevantnosti (to je barem moje konkretno
iskustvo). Neprestano se pitate da li je ovo ili ono uopšte relevantno. Čini vam se da jeste,
ali niste sasvim sigurni. Nemate dovoljno iskustva, znanja, rutine, pa se zato nužno
obraćate autoritetima u novoj oblasti. Problem izbora odgovarajućeg, prvog ili nekog
drugog lica, jednine ili množine, ili, čak, ove ili one bezlične forme, zaokupljao me je već
izvesno vreme. Ipak, odluku da se upustim i u nešto podrobnije bavljenje ovim
problemom, te da rezultate tog bavljenja izložim i ovde, u obliku jednog malog,
nepretencioznog, autobiografskog razmatranja, doneo sam tek nakon što sam naišao na
jedno mesto u Dnevniku Vitolda Gombroviča. Mesto koje me je u tom smislu i pravcu
ohrabrilo. Koje mi je reklo: da, to (forma, izbor ovog ili onog lica, kao i različite
strategije njihove upotrebe), jeste relevantno. Zbog značaja koje ono ima za moje
razmatranje, ali i zbog njegovog značaja uopšte, navešću to mesto in extenso: »Jedino na
šta se rešio zasada [on, Vitold Gombrovič, to autor počinje da o samom sebi govori u
trećem licu jednine, dakle, kao da govori o nekom drugom] bilo je da uvede u Dnevnik
'drugi glas' - glas komentatora i biografa - što mu je dopuštalo da govori o sebi
'Gombrovič', kao tuđim ustima. Bio je to u njegovom shvatanju važan pronalazak, koji
neizmerno pojačava hladnu izveštačenost tih poveravanja, i stoga dopušta veću iskrenost
i strasnost. [...] Zaista zanimljiva inovacija. I možda važnija no što bi se činilo. [...] Ova
podela na glasove bila je opravdana samom strukturom stila i snažno oslonjena na
stvarnost. Ali sem toga - kakvo je to obogaćenje moći o sebi govoriti u prvom i trećem
licu istovremeno! Jer onaj ko o sebi govori 'ja', mora po nuždi toliko da nedorekne, toliko
da iskrivi - a onaj ko bi o sebi govorio 'on' i ko bi pokušao da se opiše izvana, taj bi
operisao samo česticom istine. Znači, ovo prebacivanje od 'ja' do 'Gombrovič' moglo je
(postepeno, onako kako se bude 'usavršavala' i produbljivala ta praksa) dovesti do
zanimljivih rezultata.«

O ovim problemima ja u početku nisam razmišljao podrobnije i preciznije. Zbog toga je i

opis koji sledi najvećim delom rezultat naknadne i kompleksne rekonstrukcije:
kombinacije sećanja i tumačenja. U tom smislu, i danas se živo sećam kako sam prema
onom izveštačenom, nadmenom i pompeznom »Mi«, koje i danas funkcioniše u najvećem
delu društvene nauke, od samog početka, zapravo, gajio osećaj dubokog, iako nedovoljno
osvešćenog nepoverenja i nezadovoljstva, odbojnosti i averzije. Tek mnogo kasnije, taj
svoj osećaj protumačio sam i kao podsvesni, nesvesni ili polusvesni protest protiv lažnog
objektivizma, kolektivizma i scijentizma moderne društvene nauke. Naravno, ja sam i
tada, na samom početku svoje profesionalne karijere, od starijih, iskusnijih i upućenijih,
dobijao i odgovarajuća objašnjenja. »Mi« društvene nauke je »Mi« naučne zajednice, a
njegovo prihvatanje i korišćenje izraz svesti o pripadanju ovoj zajednici; priznanje da se u
naučnim istraživanjima nikada ne počinje od čiste nule, nego uvek od već dostignutog

66
nivoa znanja, koje je, znamo, rezultat minulog rada, kolektivnog napora, akumulacije
svih prethodnih generacija. Zato bi i prihvatanje i korišćenje onog »Mi« društvene nauke
bilo pre dokaz neophodnog realizma, umerenosti i skromnosti naučnika, nego bilo šta
problematično ili loše. Tako je otprilike glasilo to objašnjenje.

Okolnost da je u ovom objašnjenju bilo i nečega što je nesumnjivo tačno, racionalno, pa i

zdravo, bila je dovoljna da makar za izvesno vreme utiša moje unutrašnje nedoumice i
sumnje. Ali ne i da ih trajno otkloni. U stvari, u jednoj naknadnoj rekonstrukciji, odnosno
retrospektivi, rekao bih da je moj odnos prema ovim problemima, nedoumicama i
sumnjama, u poslednjih dvadeset i nešto godina, evoluirao kroz najmanje četiri faze. U
prvoj od njih, koja je trajala od sredine do kraja 1970-ih, koja, dakle, obuhvata sam
početak moje akademske karijere, osećao sam ono nezadovoljstvo, ali ga, verovatno zbog
početničkog neiskustva, nesigurnosti i straha, nisam izražavao neposredno. »Mi« sam
koristio, ali samo kada je to bilo neizbežno. Odbojnost i averziju prema ovom,
kolektivizujućem i disciplinujućem gramatičkom obliku, izražavao sam uglavnom
posredno, i to najčešće tako što sam, spontano i (čak i za samog sebe) neprimetno, bežao
u bezličnu gramatičku formu. Bila je to reakcija (da ne kažem strategija) nesvesnog
izbegavanja. »Čini se«, »smatra se«, »izgleda«, i slične bezlične formule, za mene su,
zapravo, bile dvostruki jezički azil: pribežište za nesigurno »Ja«, koje je na taj način
bežalo od ekspandirajućeg i agresivnog »Mi«, ali i sklonište za jednu vrstu probabilizma,
koja je bila spontan ali jasan otklon od arogantnog i vlastoljubivog determinuzma.

Druga faza obuhvata jedan relativno kratkotrajan period, prvih par godina osme decenije,
kada je kod mene, pod uticajem Klasne borbe i koncepcija razvoja Luke Markovića,
došlo do izvesne otvorene pobune. Tokom ove pobune, po prvi put sam jasno uvideo i to
da je veza između sadržine i forme, stvarnosti i stila, akcije i lica, zapravo, bitna, bliska,
tesna, intimna, a ne tek spoljašnja ili samo formalna. Supstancijalnu pubunu Luke
Markovića protiv tadašnje oficijelne mitologije o navodnoj vlasti radničke klase, koja je
promptno i hipnotički privukla moju pažnju, neizbežno je pratila i pobuna forme, stila,
lica, pobuna autorovog, piščevog »Ja« protiv onog sve nepodnošljivije lažnog »Mi«. Evo
jednog karakterističnog mesta iz knjige zagrebačkog politekonomiste, koje odlično
ilustruje upravo vezu između ova dva nivoa: »Ne kanim dakle u ovoj raspravi prihvaćati
pitanja koja prethode tom prvom marksističkom odgovoru [stavu o postojanju klasa i
klasne borbe uopšte, pa i u 'socijalizmu'], nego samo ona koja se na njega nastavljaju,
koja iz njega proizlaze. Sasvim ispred tog prvog marksističkog odgovora, pa dakle takva
koja neću prihvaćati, jesu na primjer slijedeća pitanja: da li smo uopće klasno društvo?
Ako jesmo, da li se uopće može govoriti o buržoaziji kod nas, ili možda samo o radničkoj
i seljačkoj klasi, ili čak samo o radničkoj klasi, ili samo o 'radnim ljudima' i sl.? Takva
pitanja bi me dovela dotle da u zaključku dokazujem buržoaziji da je buržoazija (ili,
pristojnije, 'kontraklasa'), dakle da zaključak rasprave bude ono sa čime sam već u
početku općenito načisto.« U odnosu na nametnute i prihvaćene ideološke »istine« i
sveproždiruće i svepokoravajuće »Mi«, analize i argumenti Luke Markovića, kao i
njegovo jasno i direktno »Ja«, na mene su delovali kao pravi šok, koktel, otrežnjujuće
piće. Nekoliko godina sam (priznajem: čak i nekritički) oponašao njegov sadržaj i stil.
Posebno ono njegovo provokativno i blasfemično »Ja«. Zahvaljući širini i toleranciji
Jovana Đorđevića, mog tadašnjeg mentora, koji se tom mom, iznenadnom,

67
pobunjeničkom zaokretu, nije usprotivio, ovo »Ja« ostalo je da dominira čak i u mom
magistarskom radu. Ipak, ova mala pobuna trajala je relativno kratko.

Nisam siguran da znam baš zbog čega tačno, zbog prirodne nesklonosti ekstravaganciji (a
upravo tako, kao ekstravagancija, ovo »Ja« je pogrešno percipirano u vladajućoj naučnoj
zajednici), ili zbog inertnog konformizma (kojem se zbog povećanog rada na izradi
doktorata nisam dovoljno opirao), ili zbog nečeg trećeg, ili zbog svega toga po malo i
zajedno, ko zna, tek vrlo brzo, već sredinom 1980-ih, prešao sam i u svoju treću fazu,
koja je trajala sve do sredine, pa i kraja 1990-ih, zapravo do Dinamike ništavila. U ovoj
fazi, u osnovi, vratio sam se obrascu prve faze, dakle jednoj vrsti pragmatične
kombinacije bezlične i »Mi« forme, samo sada sa mnogo više svesti i samosvesti, to jest
konkretnosti, diferencijacije i preciznosti. Ovo poslednje odnosilo se posebno na ono
»Mi«. Nastojao sam, naime, da i to »Mi« uvek bude maksimalno jasno određeno,
definisano i konkretno: »mi naučnici«, »mi naučnici u oblasti društvenih nauka«, »mi
zastupnici transdisciplinarnog metoda«, »mi sociolozi«, »mi analitičari ili sociolozi
svetskog sistema«, »mi mondijalisti«. Ova konkretizacija, diferencijacija i specijalizacija,
bar delimično me je oslobađala od grižnje savesti, koju sam ranije tako snažno osećao
zbog korišćenja onog neodređenog, hipergeneralizujućeg, represivnog i lažnog »Mi«. Bila
je to strategija svesnog konkretizovanja. Zahvaljujući ovoj strategiji, agresiju »Mi«
nekako sam preživeo. Pojava »života« sredinom 1990-ih, međutim, sve je vratila na sam
početak. Čak i obnovljeno, obogaćeno, konkretizovano, diferencirano, specijalizovano i
precizirano »Mi«, naime, nije moglo da zadovolji kompleksne probleme »života«, i još
kompleksnije probleme sadržinske i formalne inter-akcije »života« i »teorije«. Dinamika
ništavila tražila je nova rešenja. Novu podelu glavnih lica i uloga. Tako je počela i moja
četvrta i poslednja faza. Faza koju predstavlja upravo ova knjiga.

Na samom početku ove faze, morao sam najpre da se suočim sa svim mnogobrojnim i za
mene do tada najvećim delom nepoznatim posledicama dugotrajne »Mi« dominacije.
Suočavanje sa ovim posledicama bilo je teško, frustrirajuće i bolno. Instiktivna reakcija
na ove teškoće, frustracije i bolove, bila je vraćanje u sigurnost i toplinu »Mi« forme. I to
nekoliko puta. Sećam se, čak i na samom kraju puta, prilikom, pa i odmah nakon izrade
finalnog koncepta (plana) za pisanje knjige, u jesen i zimu 1999, još uvek sam imao
velikih nerešenih problema i dilema. Odmah nakon završetka koncepta (plana), naime,
izveo sam i nekoliko poslednjih, unutrašnjih, mentalnih, pred-tekstualnih simulacija,
testova i proba. Ove simulacije, testovi i probe razgolitile su mnoge do tada u meni
duboko potiskivane i prikrivene probleme. Upravo tamo gde je trebalo da se pojavi ono
»Ja«, naime, umesto očekivanog »Ja«, pojavljivao se spontani unutrašnji otpor. Otpor
interiorizovanog, represivnog i lažnog »Mi«. A opet, i kada sam uspevao da napustim ono
»Mi«, u početku sam zbog toga osećao pre neprijatnost, nelagodu i strah, nego
oslobađanje i olakšanje. Osećao sam se kao da se svlačim. To se posebno odnosilo na dve
tipične situacije. Prva je bila iz ličnog, druga iz profesionalnog života. U prvoj situaciji,
prelazak na »Ja« blokirao me je zbog straha da ono što iznosim ne bude banalno,
trivijalno, irelevantno (o čisto ljudskim slabostima, to jest o problemima narcizma, sujete,
iskrenosti, da i ne govorim). U drugoj, poseban problem predstavljali su mi, nazvaću ih
tako, složeni slučajevi. Složeni slučajevi bili su slučajevi određenih neslaganja koja sam
imao sa onim kolegama (koleginicama) koje sam u celini, dakle mimo ovih neslaganja,
visoko cenio i uvažavao. Za razliku od izrazito pozitivnih (primer Nebojše Popova) ili

68
izrazito negativnih slučajeva (primer Mihaila Markovića), kod kojih nisam osećao
nikakav problem, ni prilikom izlaganja odgovarajućih mišljenja, ni prilikom konkretnog
imenovanja učesnika (»Ja«, »Nebojša Popov«, »Mihailo Marković«), naime, u onim
drugim, složenim slučajevima (evo ni sada neću navesti ni jedno konkretno ime), tokom
više puta ponovljenih simulacija, stalno mi se vraćao jedan te isti problem. Problem
samocenzure. Kao da je svako eksplicitno i konkretno imenovanje ovih složenih
slučajeva (osoba), zbog onog generalnog uvažavanja i poštovanja koje sam imao prema
njima, trajno blokiralo, ublažavalo, razvodnjavalo, poništavalo, ona, inače, relevantna
neslaganja među nama, do kojih je meni takođe bilo stalo.

Po malo u panici zbog ovih zakasnelih i delom neuspelih proba, testova i simulacija,
došao sam na pomisao da, u celini, ili barem delimično, mestimično, tamo gde sam
osećao one probleme, odustanem od »Ja« i drugih konkretnih imena, i da se vratim u onu
po malo bljutavu, ali zato proverenu kombinaciju »Mi« i bezlične forme. U teškoj dilemi,
obratio sam se za pomoć, mišljenje, savet, najpre, Pavlu Jovanoviću, kolegi iz struke, ali i
književniku, piscu romana, a zatim, budući da se dilema još nije razrešavala, i Balši
Brkoviću, takođe književniku, piscu i pesniku (osobama, dakle, od znanja i zanata, koje
sam kao takve već bio zamolio da prihvate, a oni su već bili i prihvatili, uloge
recenzenata Dinamike ništavila). Njihov odgovor bio je ne samo identičan, jednak, nego i
jednako bezrezervan, bezalternativan i intenzivan. Bez i najmanje dileme, eksplicitno,
argumentovano i snažno, i jedan i drugi su insistirali na uvođenju odnosno zadržavanju
»Ja« forme, svugde tamo gde je to neophodno. Za moje probleme su imali razumevanja,
ali su mi objasnili da ti problemi ne dolaze od »Ja«, nego od »Mi« forme, drugim rečima
da se sa tim problemima moram suočiti, dobro ih upoznati, sa njima se uhvatiti u koštac, i
na kraju ih savladati, a ne od njih okretati glavu i u suštini bežati. Okolnost da sam sa
dvojicom kolega i pisaca razgovarao potpuno odvojeno, dakle da je bila isključena svaka,
pa i najmanja mogućnost međusobne sugestije i uticaja (koja ne može da se isključe čak
ni kod najautonomnijih osoba), samo je dodatno pojačala pritisak da ipak zadržim ono
»Ja« koje mi je donosilo toliko problema.

Verujem da nema potrebe da sada ovde posebno ističem kako je ovaj pritisak, u momentu
kada je ona dilema eskalirala i počela da dovodi u pitanje čak i jednu od osnovnih
intencija (smem li reći i inovacija) Dinamike ništavila, bio više nego dobrodošao i
koristan. Verujem, takođe, da nema potrebe ni da sada ovde detaljnije opisujem sva ona
svoja različita iskustva unutrašnjeg, samoosvešćujućeg suočavanja, posebno svo ono
svoje mukotrpno i bolno upoznavanje, rasvetljavanje i razotkrivanje sopstvene
intelektualne i psihološke »Mi« ostavštine, odnosno pustoši, kao ni svo ono svoje
samooslobađajuće i radosno upoznavanje, rasvetljavanje i razotkrivanje svog novog »Ja«
(koje, sve više sam shvatao, za mene nije bilo samo novo lice, forma, nego i novo
iskustvo, sadržina). Umesto svega toga, ovde i sada izložiću još samo nekoliko glavnih
pouka, da ne kažem zaključaka, do kojih sam tokom ovog napornog ali uzbudljivog
procesa došao.

Pre svega, shvatio sam da je, uprkos svim mnogobrojnim praktičnim, psihološkim,
intelektualnim i jezičkim problemima, koji su sa ovim skopčani, adekvatnost, ipak,
najvažnija. Uprkos svim ovim problemima, naime, lice mora uvek biti adekvatno radnji,
situaciji, akteru, forma predmetu, materiji, sadržini. Ovo možda zvuči banalno, ili

69
staromodno, čak konzervativno, ali je tačno i važno. Vrhovno načelo kojeg se valja
držati, dakle, jeste načelo adekvatnosti. U kritičnim situacijama, kada smo u dilemi, kada
nismo sasvim sigurni šta treba da radimo, kako da postupimo, koje lice da izaberemo,
treba samo da se držimo ovog načela, i nećemo pogrešiti, ili će naša greška biti najmanja
(a i to nešto znači). Ako je to prvo lice neka bude prvo lice, ako je to drugo lice neka bude
drugo lice, ako je to treće lice neka bude treće lice, ako je to jednina neka bude jednina,
ako je to množina neka bude množina. Iz načela adekvatnosti direktno proizilazi (a može
se smatrati čak i njegovim logičnim sastavnim delom) drugo važno načelo: načelo
pluralizma. Ovo načelo nam kaže da, prilikom izbora i korišćenja odgovarajućih lica, ne
smemo da se dogmatski ili doktrinarno fiksiramo ni za jedno lice posebno i ekskluzivno,
nego da je najbolje da, rukovođeni prostim načelom adekvatnosti, već prema potrebi,
slobodno klizimo po širokoj skali svih raspoloživih lica i formi, da slobodno biramo i
prelazimo sa prvog na drugo i treće lice, iz jednine u množinu, i obratno, i tako stalno. U
odlomku iz Dnevnika, koji je citiran gore, Vitold Gombrovič je uverljivo pokazao kako je
ovo prelaženje, to jest, kako on sam kaže, ovo »prebacivanje« izuzetno značajno, čak i
kada je reč o promeni perspektive, ugla ili tačke gledanja, unutar jedne jedine, to jest
vlastite osobe. Obratite pažnju na još jednu stvar. Ovo prelaženje iz prvog u treće lice,
Vitold Gombrovič ističe, pored ostalog, i prelaženjem iz običnog u kurzivno pismo.
Moram priznati da sam, pod zavodljivim uticajem poljsko-argentinskog pisca, do pred
sam početak pisanja svoje knjige, imao nameru da ovaj isti tehnički postupak, prelaženje
iz običnog u kurzivno pismo, primenim u Dinamici ništavila. Od kurzivnog pisma, pa i
od potpunog fizičkog odvajanja, o čemu sam takođe razmišljao, ipak sam odustao. Pored
očigledne razlike, naime, između »teorije« i »života« postoji i bitna veza. Ova bitna veza
je na kraju kod mene prevagnula, pa sam se zato odlučio za jednu umereniju varijantu, to
jest za pluralizam perspektiva i lica, ali bez fizičkog odvajanja ili naglašavanja. U svakom
slučaju, međutim, pluralizam (perspektiva i lica) je bio bitan. On je predstavljao
zaobilazan, ali pouzdan put do ispunjenja i zadovoljenja vrhovnog načela adekvatnosti.

U odnosu na načelo adekvatnosti, napravio sam samo jedan važniji izuzetak. Taj izuzetak
odnosi se na pomenute, tako sam ih nazvao, složene slučajeve iz profesionalnog života. I
na problem samocenzure. Koliko god uporno nastojao da, u nekoliko ponovljenih
simulacija, rešim ovaj problem, naime, u tome nikako nisam uspevao. Unutrašnji sukob
lojalnosti pokazao se kao praktično nerešiv. Generalni respekt koji sam prema onim
osobama osećao, razarao je neophodnu iskrenost, da ne kažem nemilosrdnost u kontra-
argumentovanju. Zbog toga sam zaključio da nešto, ipak, moram žrtvovati. Odlučio sam
se za jedan konkretni kompromis i pragmatizam. Onaj problem rešio sam uz pomoć
prilično jednostavnih tehnika i mehanizama. Kako? Jednostavno, izbegao sam da
navedem ona kritična imena. Na taj način, delimično sam odstupio od načela
adekvatnosti, odnosno imenovanja, ali sam barem rešio onaj problem. Tehniku i
mehanizam izbegavanja, koje sam primenio, koristio sam mnogo puta ranije. Ona imena
prosto sam »prebacio« u bezličnu gramatičku formu, i na taj način, rešio ili barem ublažio
onaj svoj unutrašnji sukob, te probio ili barem olabavio stisak one svoje unutrašnje
blokade, odnosno samocenzure.

Pod uslovom da se koristi u nužnoj, ograničenoj i kontrolisanoj meri, ovaj pragmatizam

mogao bi da se označi i kao treće, dopunsko ili pomoćno načelo (za uspostavljanje
optimalnog odnosa između sadržaja i forme, objekta i subjekta, radnje i lica), načelo koje

70
bi moglo doći odmah iza načela adekvatnosti i pluralizma. Delimični kompromis sadržan
u ovom načelu ipak mi nije dao mira, pa sam odmah počeo i da ga pred samim sobom
opravdavam (kao što je poznato, sve se može opravdati, samo ukoliko za tim postoji
dovoljno jaka potreba), i to tako što sam se u samom sebi počeo pozivati na
nepreporučljivost bilo kakvog monizma, ekskluzivizma i fundamentalizma (zašto bi,
umirivao sam samog sebe, načelo adekvatnosti, odnosno načelo punog imenovanja, bilo
izuzetak od ovog pravila, to jest zašto se i od ovog načela ne bi mogao napraviti
izuzetak). Ostaje mi nada da nisam pogrešio.

71
Drugi deo

MORFOGENEZA
Rađanje monstruma

72
73
4. Fenomenologija

Sistematskim studijem zamračene patologije vlasti, njenih zlih duhova, demona i

monstruma, počeo sam da se bavim još krajem 1980-ih, čim sam, u svom neposrednom
okruženju, sa užasavanjem, počeo da primećujem prve znake morfogeneze. Uprkos tome,
i meni samom, trebalo je čitavih deceniju i po, da više nego bogatu i upečatljivu građu,
fenomenologiju i ontologiju ove morfogeneze, dovedem do pune i jasne svesti
(samosvesti). A opet, i u tome, pomogli su mi drugi.

Tokom 2004, u okviru redovnih predavanja na univerzitetu, kao i u okviru nekoliko

gostujućih predavanja domaćim i stranim studentima i nevladinim organizacijama,
sasvim sumarno i rutinski, dakle kao nešto što je opštepoznato, i što stoga ne zahteva
neko posebno zadržavanje, elaboriranje i argumentovanje, uz ostale aktere i faktore
«nedovršenog mira» na Balkanu, pomenuo sam, čak posebno istakao, i «podgoričke,
beogradske i briselske monstrume». Na osnovu odgovarajuće specijalističke literature, a
najviše na osnovu odgovarajuće političke teorije, istorije i komparativistike, o ovim
monstrumima, kao i o političkim monstrumima uopšte, govorio sam, predavao i pisao, i
godinama ranije, ali sam tek na ovih nekoliko predavanja, održanih tokom 2004, u očima
svojih studenata i slušalaca, po prvi put, primetio i jednu, za mene tada sasvim novu
reakciju. Osmeh koji je bio mešavina blagog čuđenja i spontane podrške.

Razmišljanje o ovoj reakciji, kasnije će me dovesti i do nekih zanimljivih otkrića, i to ne

samo o mojim blago začuđenim studentima i slušaocima, nego i o samoj stvari, pa i o
sebi samom. Najpre, sebi i drugima, postavio sam ključno, najvažnije pitanje, naime,
otkuda uopšte ono čuđenje? Zaista, otkuda uopšte ono čuđenje u očima mojih studenata i
slušalaca, prilikom pomena onih monstruma, kada je upravo ime jednog takvog slavnog
monstruma, čudovišta, nemani vlasti i poretka, utemeljitelj moderne političke teorije, otac
ideje moderne, suverene i liberalne države, Tomas Hobs, stavio u sam naslov svoga
glavnog dela, Levijatana iz 1651? Zatim, otkuda ono čuđenje, kada je i ime onog drugog
monstruma, čudovišta, nemani haosa, besporetka i nasilja, manje poznatog i slavnog, ali
ništa manje značajnog Levijatanovog biblijskog parnjaka i rivala, jedan drugi veliki
mislilac svog sveta i vremena, Franc Nojman, takođe stavio u naslov svog glavnog dela,
Behemota iz 1942, posvećenog, čitamo već u podnaslovu, rasvetljavanju čudovišne
«strukture i prakse nacional-socijalizma»? Najzad, otkuda ono čuđenje, kada smo, nakon
XVII veka i Tomasa Hobsa, te prve polovine XX veka i Franca Nojmana, ona dva
monstruma, bili u prilici da upoznamo i neposredno, takoreći licem u lice, u sopstvenim
životima (i smrtima), na samom izmaku XX i početku XXI veka: sumirajući traumu
postjugoslovenskih ratova 1990-ih, posebno tragediju postdejtonske Bosne i
Hercegovine, slovenački filozof i sociolog srednje generacije, Tomaž Mastnak, u jednom
izuzetno vrednom, izazovnom i originalnom radu iz 1996. («Fascists, Liberals, and Anti-
Nationalism», objavljenom u zborniku koji su uredili R. Capland and J. Faffer, Europe's
New Nationalism), dva monstruma prepoznaće čak i u nekoj vrsti skandalozne «unholy
alliance» (strašne alijanse) zapadnih neoliberala i balkanskih neofašista (posebno onih
Slobodana Miloševića), a nakon apokaliptičkog terorističkog napada na SAD, Njujork i

74
Vašington, 11. septembra 2001, jedan od vodećih mlađih takozvanih «neocons»-a,
neokonzervativnih ideologa aktuelne američke administracije Džordža Buša Mlađeg,
strasni racionalizator i legitimator «rata protiv terorizma» u Avganistanu 2002, a zatim i
«preventivnog rata» u Iraku 2003, Robert Kagan, u čitavoj seriji analitičkih i aktivističkih
tekstova, još jednom će oživeti svet drevnih biblijskih čudovišta, posebno onaj Tomasa
Hobsa, samo ovog puta i u najširim međunarodnim, odnosno globalnim razmerama (pa
će tako navodno kantovskoj i miroljubivoj EU suprotstaviti navodno hobsovske i borbene
SAD).

Čak i samo nekoliko odabranih teorijskih i istorijskih referenci (a njihov niz mogao bi da
se nastavi u nedogled), snažno sugeriše, kako odgovor na pitanje otkuda ono čuđenje,
mora da se nalazi sakriven negde duboko u samoj stvari. A ta stvar je, zapravo, čovek
sam. Kompleksna, kontradiktorna, violentna i dinamična vrsta, koja se razvija u nizu
približavajućih koncentričnih krugova, od prvih hominida, čovekolikih primata (čiji su
najraniji tragovi zabeleženi još pre pet do sedam miliona godina), te Homo sapiens-a,
odnosno njegove podvrste Homo Sapiens Sapiens-a, čiji su pripadnici i današnji ljudi
(podvrste koja se pojavila negde u vremenu od pre petsto hiljada i pedeset hiljada
godina), pa preko neolitske revolucije i početka (pisane) istorije i civilizacije (koji se
grubo mogu locirati u vreme od pre pet do deset hiljada godina), sve do složene i
neizvesne drame našeg aktuelnog istorijskog sistema, savremenog svetskog sistema,
modernog čoveka, modernog doba, Moderne (koja traje već evo oko pola milenijuma). I
o čoveku kao ovako kompleksnoj vrsti dovoljno je da se navede samo nekoliko
reprezentativnih referenci. Tako, istoričar Viljem Meknil, u knjizi The Pursuit of Power:
čovek je «makroparazit specijalizovan za nasilje i pljačku». Zatim, filozof Karl Poper, u
knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji: istorija je «istorija međunarodnog zločina i
masovnog ubistva (uključujući, istina, i neke pokušaje njihovog obuzdavanja)». Slično,
književnica Elza Morante: istorija je «sablazan koja traje već deset hiljada godina».
Konačno, i uprkos svim kamuflirajućim ideologijama, zapadnocentrizmima, i otvorenim
ili prikrivenim, biološkim ili kulturnim rasizmima, ovu istu sablažnjivu makroparazitsku
vrstu, toliko sklonu pljački, nasilju i zločinu (ali i obmanjujućoj i samoobmanjujućoj
mimikriji, prikrivanju i lažnom samoprikazivanju), prepoznajemo i u poslednjih pola
milenijuma Zapada i Moderne.

U poslednjih pola milenijuma Zapada i Moderne, ova (jednim delom svog složenog bića)
krajnje opasna i štetočinska vrsta, razvila se možda čak i najviše, i u toj činjenici leži i
objašnjenje za ono naše zaboravljanje i čuđenje. Opasni nesklad između eksponencijalno
rastućeg naučno-tehničkog progresa, na jednoj, i samo linearno rastućeg, ili čak
stagnirajućeg odnosno nazadujućeg moralno-političkog «faktora», na drugoj strani, koji
se posebno razvio u poslednjih pola milenijuma, a kulminirao u poslednjih stotinak
godina, već je ozbiljno doveo u pitanje i sam opstanak ljudske vrste (dakako i opstanak
drugih vrsta, te celokupnog života i eko-sistema na planeti). Manifestacije, simptomi i
znaci ovog opasnog nesklada, posebno manifestacije, simptomi i znaci kulminacije ovog
nesklada u vremenu pozne Moderne, dakle u ultraviolentnom XX i XXI veku, dobro su
poznati (nekontrolisani porast broja povremenih i mestimičnih kolapsa sistema,
nuklearnih, ekoloških i sličnih «incidenata» odnosno «akcidenata», velikih svetskih
privrednih i političkih kriza i raspada, kao i još većih, sveuništavajućih svetskih ratova,
genocida i holokausta), ali u glavama dominantnih elita i masa, umesto neophodne

75
kulturne i ukupne promene, prilagođavanja, adaptacije (naravno i radi pukog fizičkog a
ne samo moralnog opstanka), produžava kratkovida, tupa i opasna inercija. Dogma
progresa dominantni je duh ove inercije. A sastavni deo ove dogme ono naše
zaboravljanje i čuđenje koje smo opisali na početku ovog odeljka.

Na kraju, treba uočiti makar još jednu važnu, i samo na prvi pogled paradoksalnu
dimenziju. Jednu neobičnu obrnutu srazmeru. Što je više činjenica koje ukazuju na
iscrpljenost modernizujućih energija našeg istorijskog sistema, i u tom sklopu i na
prevaziđenost, zastarelost i štetnost njegove dogme progresa, naime, to se, i vinovnici i
žrtve ovog sistema, za ovu dogmu, više, jače i opsesivnije vezuju. Paradoks prestaje sa
dubljim i boljim poznavanjem i razumevanjem stvari. Opisana opsesija, dogma,
«lobotomija», deo je još uvek neprevladanog velikog post-traumatskog kulturnog šoka,
inferiornog i infatilnog odbijanja dominantnih kultura, elita i masa ovog sveta, da se
suoče sa velikim izazovima, monstrumima i strahovima XX i XXI veka.

Ideologija

A gde su veliki strahovi, tu su i velike ideologije. I velike iluzije. Divinizacije jednako

kao i demonizacije. Posle svega, dve dijametralno različite percepcije, interpretacije i
slike vlasti, ona monstruma (na koju smo malopre samo podsetili), i ona boga (na koju
valjda nema potrebe posebno podsećati jer je vidimo i čujemo svakoga dana od kada je
sveta i veka), lakše se mogu objasniti monistički, nego dualistički, lakše, dakle, kao
složen, dvostruk i kontradiktoran refleks jednog te istog, dubokog i snažnog faktora
straha, nego kao dva paralelna i autonomna toka, izraza ili faktora. Na monističku prirodu
(poreklo) monstruma-boga vlasti, to jest na veliki i snažni strah kao njegovu najdublju
osnovu, u onom najbrutalnijem obliku, poslednji put, podsetile su nas surove totalitarne
harizmarhije, firer i duče principi, te kultovi ličnosti XX veka, ali, pri pažljivijem
posmatranju stvari, ovaj isti kompleksni monizam, i ovu istu dubinsku negativnu osnovu,
možemo da prepoznamo i u aktuelnoj, sasvim bezličnoj, depersonalizovanoj birokratiji
Evropske unije (da o apokaliptičkoj administraciji Džordža Buša Mlađeg u SAD i ne
govorimo), preciznije govoreći, u njenoj, dakle briselskoj, specijalno za
posthladnoratovski odnosno postkonfliktni Balkan razvijenoj i dizajniranoj «politici
uslovljavanja», njenoj tehnici «štapa i šargarepe», i, sada treba obratiti posebnu pažnju,
njenom «benignom (dobroćudnom) imperijalizmu» (ovaj poslednji navod je ultra-cinični
izum, konstrukt Roberta Kupera, ranije visokog britanskog diplomate, kasnije
visokospecijalizovanog i visokorangiranog birokrate, «generalnog direktora za politička i
vojna pitanja Evropske unije»). Prethodno unutarevropsko diferenciranje i preciziranje,
bilo je neophodno, pored ostalog, i radi toga da bi se ukazalo, pa i upozorilo, na to da se,
u različitim delovima Evrope, čak i sama osnovna slika, percepcija i doživljaj EU,
značajno razlikuju. Dok je u najvećem delu razvijenih i prosperitetnih društava i klasa
Zapadne Evrope, ova slika, razumljivo, racionalna, pragmatična i laička, naime, u
najvećem delu ratom opustošenih i (samo)razorenih društava, masa i paupera Zapadnog
Balkana, ona je, isto tako razumljivo, iracionalna, dogmatska i kvazi-religiozna. Kao
slika novog božanstva (i straha).

76
Kao što je i vlast uopšte, kao i svaka konkretna, pojedinačna vlast, kao neka vrsta velike,
centralne «elektro-distribucije» straha. U ovoj velikoj, centralnoj «elektro-distribuciji»,
produžimo sa analogijom, demonizacija i divinizacija vlasti su kao dve različite ali
povezane i međusobno konvertibilne vrste «električne» energije odnosno struje, a
ideologija, posebno politička ideologija, kao njena glavna proizvodna, prenosna i
distributivna mreža. Sticajem okolnosti, posle kraja hladnog rata i sloma komunizma, u
poslednjoj deceniji XX veka, postjugoslovenski deo Balkana, postao je privilegovano,
«avangardno», i eksperimentalno ideološko područje. Istovremeno sa dugoročnim i
sistemskim opadanjem geopolitičkog značaja, u ovoj turbulentnoj deceniji, došlo je do
kratkoročnog i prolaznog porasta ideološkog značaja ovog regiona. Neke od prvih i
najznačajnijih globalnih posthladnoratovskih ideoloških promena (pre svega uspon nove
generacije socijal-darvinizma, posebno njegove rane mimikrijske forme, fukujamijanskog
takozvanog čistog liberalizma, zatim zarazno širenje hantingtonovskog preteranog
«civilizacijskog» etno-determinizma, najzad i lansiranje do kraja otvorenog, eksplicitnog
i agresivnog neokolonijalizma, neoimperijalzma i militarizma u vreme administracije
Džorža Buša Mlađeg u SAD), istina u njihovim krajnje primitivnim, grubim i sirovim
oblicima (kakve živo pamte samo neposredni savremenici, svedoci i žrtve agresivnog
velikosrpskog i velikohrvatskog nacionalizma, ta dva glavna razoritelja oslabljene
jugoslovenske zajednice), začete su, a u izvesnoj meri i razvijene, podešene i isprobane,
već na Balkanu, krajem 1980-ih, početkom 1990-ih, u procesu duboke, potmule i opake
inkubacije, pripreme ratova za jugoslovensko nasleđe. Zbog toga se, u duhu naše
analogije, i može reći, da je prvi veliki remont one centralne proizvodne, prenosne i
distributivne mreže, odnosno prva velika globalna (re)distribucija strahova, monstruma i
bogova vlasti, posle kraja hladnog rata, izvršena upravo na postjugoslovenskom delu
Balkana. I to, i u prostoru, i u vremenu (dakle u obadve glavne dimenzije istorijskog,
socijalnog i ideološkog sistema).

Uloga postjugoslovenskih ratova, u velikoj posthladnoratovskoj (re)distribuciji onih

strahova, u složenom svetskom prostoru, odnosno njihova stara-nova interpretacija,
vladajuća (paradigma: Semjuel Hantington, Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog
poretka), i kritička (paradigma: Marija Todorova, Imaginarni Balkan), relativno dobro je
poznata. Realtivno dobro je poznata složena i duga, najmanje dvovekovna geneologija
balkanskih stereoptipa, zatim njihova masivna eksploatacija od strane vladajućih
međunarodnih i lokalnih ideoloških aparata tokom kritičnih 1990-ih, najzad i finalni
ideološki proizvod ove eksploatacije, obnovljena i osnažena slika, ideja i predrasuda o
Balkanu kao nekom, od normalnog, prosvećenog i civilizovanog sveta, potpuno
odvojenom i drugačijem, nenormalnom, mračnom i varvarskom svetu. U senci ovih i
sličnih, stvarnih i ideoloških, famoznih i fabuloznih kontinuiteta, međutim, ostali su neki
manje vidljivi, manje bučni i manje poznati, ali ne manje značajni, zanimljivi i
indikativni diskontinuiteti. Pri pažljivijem uvidu u odgovarajuću materiju, jedan takav,
suštinski i potencijalno značajan diskontinuitet, zanimljivu negativnu promenu,
indikativnu modifikaciju u staroj-novoj matrici vladajućih posthladnoratovskih
ideologija, pronalazimo i u radovima Frensisa Fukujame i Roberta Kupera s kraja XX i
početka XXI veka, tekstovima i stavovima koji, ređe eksplicitno, a češće implicitno,
tretiraju pitanje glavne jedinice prostorne analize u društvenoj teoriji i praksi, dilemu
nacija-država ili svetska zajednica, postojanje jednog, jedinog i jedinstvenog, ili dva ili
više svetova odnosno svetskih sistema.

77
U epistemologiji društvenih nauka, pitanje glavne jedinice (prostorne) analize (nacija ili
svet, jedan ili dva ili više svetskih sistema), ima relativno dugu, bogatu i burnu tradiciju.
Na ozbiljan način, ovo pitanje tretirano je i mnogo pre poslednjeg «velikog praska» 1989.
U to se može uveriti svako ko pažljivo pročita, recimo, i jedan veoma sadržajan pro et
contra «Review Symposium on Soviet-Type Societies», objavljen kao specijalni temat, u
časopisu Telos, u broju 60 za leto 1984. Čak i dvadeset godina posle, ovaj temat ostaje
relevantan i reprezentativan, pored ostalog i zbog toga što laserski jasno i precizno ističe
osnovnu epistemološku razliku (te proizilazeće ideološke konsekvence) između dva
glavna odgovora, koja su se, u vreme hladnog rata, davala na postavljeno pitanje. Ono što
je za nas, ovde i danas, posebno interesantno, to je činjenica da je ondašnja podela u dva
epistemološka kampa, bila otprilike isto onako jasna, oštra i stabilna, kao što je bila i
podela sveta u dva velika vojno-politička tabora. Broj takozvanih srednjih rešenja ili
prebega bio je relativno mali, ograničen, izolovan, a konsenzus na obe strane relativno
širok, snažan, jak. Vladajuća epistemologija i ideologija, jednako ona na Istoku, kao i ona
na Zapadu, unisono je odgovarala kako postoje dva (ili više) potpuno odvojena i različita
sistema (sveta), onaj «socijalizma» i onaj «kapitalizma», samo što su, naravno, vrednosni
predznaci, koji su se stavljali ispred ovih sistema-svetova, u dva sukobljena kampa, bili
različiti odnosno suprotni. Vladajući odgovor, jednako onaj na Istoku, kao i onaj na
Zapadu, bio je jedinstven, monolitan i konzistentan, i kao takav bio je deo beskonačne i
umirujuće jednostavnosti blokovskog sveta druge polovine XX veka. Posle kraja hladnog
rata i disolucije komunizma, međutim, dešava se značajna promena, i to utoliko što
pobednički Zapad, po prvi put u istoriji, počinje da se direktno suočava sa stvarnim
limitima, kontradikcijama i aporijama sopstvenog sistema. Vladajući odgovor počinje da
se koleba. Umesto ranije stabilnosti, monolitnosti i konzistentnosti, u njemu je sve više
nemira, eklektičnosti i nedoslednosti. Upravo za ovu novu vrstu vladajuće nestabilnosti,
eklektičnosti i nedoslednosti, pomenuti radovi Frensisa Fukujame i Roberta Kupera su
karakteristični. Kod onog prvog, u Kraju istorije i poslednjem čoveku iz 1992, nailazimo
čak na krajnje kompromitujuću nedoslednost: kada treba opravdati vojnu intervenciju u
Zalivu (Iraku), čija je svrha kontrola naftnih izvora od strane Zapada, svet je jedan, jedini
i jedinstven, ali taj isti svet iznenada postaje slučajni kontejner potpuno odvojenih
sistema, kultura i nacija, kada Zapad treba osloboditi bilo kakve odgovornosti za
eksponencijalno rastuću bedu, siromaštvo i nerazvijenost gubitničkih zona i regija. Kod
Roberta Kupera, nedoslednost je više terminološka, ali ni ona nije slučajna, naprotiv i ona
je samo refleks određenog dubljeg nemira i mutacije sistema: Britanac piše i govori o
različitim, «predmodernim, modernim i postmodernim zemljama» pa čaki i «zonama»
posthladnoratovskog sveta, i na taj način, svesno ili nesvesno, navodi (zavodi) na
pomisao o možebiti holističkom, «globalističkom» teorijsko-metodološkom pristupu (o to
je danas toliko moderno), ali je i ovo navođenje (zavođenje) sasvim kratkotrajno i
varljivo, jer, to se pokazuje veoma brzo, u suštinskoj analizi, problematizaciji i
argumentaciji, otvoreno retardira na stari vladajući odgovor o potpuno odvojenim i
različitim sistemima-svetovima, i, u tom sklopu, na ideju «dvostrukih standarda». Dva
uzorka koje smo upravo osmotrili, imaju više različtih dimenzija, pa se zato i mogu
tumačiti na više različitih načina, ali se nama ovde čini da je jedna njihova dimenzija,
odnosno jedno njihovo tumačenje, ipak, najznačajnije: opisana ideološka
nekonzistentnost samo je još jedan u nizu sve brojnijih i ozbiljnijih simptoma rastuće
nestabilnosti, nelagode i opadanja aktuelnog istorijskog odnosno ideološkog sistema.

78
Postavljanje (rešavanje) pitanja glavne jedinice (prostorne) analize u društvenoj teoriji i
praksi, teren je na kojem se, pored ostalog, veoma dobro vidi i pars pro toto, jedan od
najraširenijih mehanizama iskrivljivanja koje vrši ideologija. Istraživači «krive svesti»
dobro znaju, kod ideologije je bitno upravo to da se ona uvek oslanja na ovaj ili onaj deo
realnosti, pored ostalog i zbog njene stalne vladavinske pretenzije na što veću uverljivost
i prihvatanje. Zbog toga ideologije najčešće ne izmišljaju nego (samo) iskrivljuju, i to
najčešće tako što ovaj ili onaj deo složene stvarnosti pogrešno prikazuju kao celinu stvari.
Pojedinačno Društvo, Nacija-Država, Grupa Razvijenih (Nerazvijenih), Zapad (Istok),
Sever (Jug), Hrišćanstvo (Islam), i tako redom, znamo, svi ovi i sami po sebi kompleksni
entiteti, predstavljaju realno različite delove jednog još kompleksnijeg sveta, pa se greške,
izobličenja, distorzije vladajućih ideologija ne sastoje u tome što ove realno postojeće
razlike uopšte ističu, nego u tome što, istovremeno, svesno ili nesvesno, ne ističu, ili ne
ističu dovoljno, isto tako realno postojeće zajedničke veze i elemente, koje među ovima
takođe postoje, te preko kojih ovi, uz sve one međusobne razlike, u krajnjoj liniji,
svakodnevno produkuju i reprodukuju, i onaj jedan, jedini i jedinstveni, mada ultra-
kompleksni svet (svetski sistem). Zbog toga su vladajuće ideologije i interpretacije, u
metodološkom smislu reči, po pravilu, redukcionističke, partikularističke i
monofaktorske, a one druge, kritičke i alternativne, po pravilu, kompleksne, holističke i
multifaktorske. Metodološka razlika o kojoj je reč, dobro se vidi i u slučaju dve
reprezentativne interpretacije, analize i anatomije bosanske tragedije, jednoj vladajućoj,
koju smo već pomenuli, onoj kod Semjuela Hantingtona u Sukobu civilizacija i
preoblikovanju svetskog poretka, i jednoj alternativnoj, onoj kod Xaviera Bougarela, u
Bosnie, anatomie d'un conflit. Dok su u onoj prvoj, etnički, kulturni i istorijski faktori
hipertrofirani, a svi ostali, posebno ekonomski, socijalni i politički faktori atrofirani (pa je
zato i ukupna slika stvarnosti do koje se ovim putem dolazi manje ili više izobličena, baš
kao lik u iskrivljenom ogledalu), u ovoj drugoj, svi navedeni faktori su u mnogo većoj
meri uvaženi i uravnoteženi, i to ne samo u smislu verbalnog isticanja onog holističkog
metodološkog pristupa, nego i u smislu sasvim egzaktnih empirijskih istraživanja i
nalaza, koji ovaj pristup konkretno potvrđuju i razvijaju. Jedan takav, verovatno i
najvažniji nalaz studije Xaviera Bougarela, jeste i onaj koji jasno pokazuje, kako je i
sukob u Bosni i Hercegovini, u većoj meri, izbijao i eskalirao, tek tamo gde je etnički
heterogeno stanovništvo istovremeno patilo od ekonomskih i socijalnih zala neuspešne
(deformisane) modernizacije, ne, dakle, i tamo, na primer u Tuzli, gde je etnički
heterogeno stanovništvo, u jednom relativno dužem periodu posle drugog svetskog rata,
imalo vremena da proizvede i usvoji sve, ili barem sve glavne tekovine uspešne
(prosperitetne) modernizacije, ergo kako ni ovaj sukob nije moguće valjano objasniti
redukcionistički, etnodeterministički i monofaktorski, nego samo holistčki i
multifaktorski.

Kao i svetski prostor, i istorijsko vreme je kompleksno, a ne prosto, pa je zbog toga i ono
veoma često žrtva ideološkog iskrivljivanja pars pro toto. Za razliku od fizičkog
vremena, koje je jednoslojno, homogeno, unilinearno, objektivno, istorijsko vreme je
višeslojno, heterogeno, multilinearno, subjektivno-objektivno. U svakom trenutku,
istorija je složena celina, ponekad i enigmatična kombinacija ponavljanja i promene,
nikada, međutim, čisto ponavljanje ili čista promena (ovo drugo, čisto ponavljanje,
odnosno čista promena, samo su dve različite varijante onog jednog te istog ideološkog

79
pars pro toto). Koliko puta je za postjugoslovenske ratove iz poslednje decenije XX veka
s nadmoćne progresivističke visine rečeno kako predstavljaju povratak u XIX ili čak
mračni srednji vek. Ili puko ponavljanje istorije. Bezbroj puta. A ništa pogrešnije od toga.
Još stari Grci su znali. Panta rei. Istorija je kao reka. Sve teče, sve se menja. U jednu
vodu može se ući samo jedanput. Sa istorijskim vremenom još je teže nego sa svetskim
prostorom. Tu nikada ne možete biti previše oprezni. Što vam na prvi pogled izgleda kao
čisto ponavljanje, često je samo «dugo trajanje» (ponekad i «školjka» koja u sebi krije
značajnu ali nevidljivu promenu), ali se dešava i obrnuto, što vam se nadmeno najavljuje
kao velika promena, ne retko «abortira» kao frustrirajuće ponavljanje (pogledajte samo
opise kao što su «feribot država» i «zaobilaznica od periferije do periferije», prvi za
viševekovno meandriranje mađarske države, drugi za poluvekovni sizifovski put
istočnoevropskog komunizma, oba u izvanrednoj multi-disciplinarnoj komparativnoj
studiji Ivana Berenda Central and Eastern Europe 1944-1993, kod nas Centralna i
Istočna Evropa 1944-1993). Opisanoj objektivnoj kompleksnosti, višeslojnosti i
varljivosti istorijskog vremena, dodajte potom još i subjektivno-objektivne interese,
egoizme i agresije vladajućih društvenih grupa, tek tada ćete dobro razumeti i svu onu
ogromnu super-kompleksnost slavne camere obscure (ideologije), koja toliko puno izvrće
i izobličuje, ali nikada bez dovoljnog razloga i funkcije. Tek tada ćete dobro razumeti da
ni ona raširena a pogrešna tvrdnja o ponavljanju ili povratku istorije nije bez praktičnog
smisla i uloge. To se lokalne i međunarodne vlasti, ali i mase koje ih nekritički slede,
pomoću ovog ideološkog «vremeplova», zapravo, «oslobađaju» tereta odgovornosti, koji
ne mogu ili ne žele da nose. Ideološka, manipulativna distribucija strahova (monstruma) u
vremenu, njihov progon u XIX ili srednji vek, baš kao i ona njihova ideološka,
manipulativna distribucija u prostoru, progonstvo na Balkan ili slična «egzotična» mesta,
ima, dakle, i svoju veoma realnu, masovno-psihološku, ljudsku snagu i osnovu.

Ideološka, manipulativna distribucija velikih strahova, monstruma i bogova našeg doba,

svoj kovitlac i vrhunac, ipak, doživljava tek u sintetičkoj svesti odnosno nesvesti o
ukupnoj drami Moderne, u iskrivljenoj, ali delatnoj, funkcionalnoj i funkcionišućoj
predstavi o odnosu između njena dva glavna člana, samog modernizacijskog procesa, i
njime izazvanog anti-modernizacijskog reaktivnog odgovora. U realnoj istoriji, ova dva
člana funkcionišu otprilike onako kako u fizici funkcionišu akcija i reakcija, dakle kao
dva na život i smrt sukobljena ali nerazdvojna dela jednog istog istorijskog kompleksa, pa
se zato samo unutar ovog i ovakvog, antagonističkog i kontradiktornog kompleksa, oni
jedino valjano i mogu razumeti. Ali, u vladajućoj, «mainstream», (neo)konzervativnoj i
(neo)liberalnoj ideologiji i interpretaciji, čini se sve upravo suprotno. Istorijski kompleks
se sistematski razara, antagonistički par razdvaja, njegovi članovi izoluju i segregiraju,
Moderna nekritički deifikuje, Anti-Moderna bez razumevanja demonizuje, a suštinska
veza među ovima potpuno kida i uklanja. Tako se proizvodi fiktivna, fantomska,
ideološka Anti-Moderna (naravno i isto takva Moderna). Kao Monstrum sa velikim «M».
Kao Velika Eksternalija u pozno-kapitalističkoj ekonomiji (čije štete i pokore, znamo, svi
spremno denunciraju, ali troškove još spremnije izbegavaju). Kao Pakao iz onog «Pakao
to su drugi». Tako fašizam i komunizam, ta dva najpoznatija totalitarna čudovišta našeg
vremena, postaju i ostaju dva potpuno neshvaćena, nepriznata i odbačena bastarda. A da
stvar bude još i gora, na ovakvo, suštinsko izbegavanje suočavanja sa kompleksnim,
antagonističkim i kontradiktornim procesima Moderne, redovno nailazimo ne samo u
ideologijama i interpretacijama vladajućih sistema, moćnika i vinovnika (što se, dakako,

80
lako može objasniti i razumeti), nego i u ideologijama i interpretacijama ne malog broja
njima suprotstavljenih anti-sistemskih pokreta, masa i žrtava procesa (što je već nešto
teže, mada ne i nemoguće, objasniti i razumeti, ali mnogo teže, ponekad nemoguće
podneti).

Istorija

Realtivno kasno, tek posle svoje tridesete, shvatio sam u kom smislu je istoričnost
društvene pojave (i to od one najmanje, kao što je ovaj ili onaj istorijski događaj, preko
one srednje, kao što je ovaj ili onaj istorijski monstrum, pa sve do one najkrupnije, kao
što je ovaj ili onaj istorijski sistem), zaista, jedno od njenih najznačajnijih svojstava. Još
kasnije, tek posle svoje četrdesete, međutim, shvatio sam i zbog čega sam u ovome toliko
kasnio. Uočio sam, a zatim, makar samome sebi, i rasvetlio, jedan neobičan paradoks.

Istoričnost društvene pojave deklarativno se najčešće uopšte ne dovodi u pitanje.

Naprotiv, uvodna, metodološka poglavlja udžbenika, hrestomatija, zbornika, pregleda i
drugih reprezentativnih i sistematskih dela iz oblasti modernih društvenih nauka, uz
ostale slične elmemente, redovno izlažu i one kratke, «protokolarne» deklaracije o
istorijskom karakteru, rađanju, razvitku i smrti razmatrane oblasti odnosno pojave.
Istovremeno, međutim, u najvećem broju «mainstream», vladajućih udžbenika i
interpretacija, taj isti istorijski karakter, na delu i suštinski se negira ili ignoriše. Sve
najznačajnije pojave i kategorije moderne društvene nauke, u ovima su ne samo
zapadnocentrične, nego i prezentocentrične. Njihov istorijski određeni, konkretni i
ograničeni sadržaj, neoprezno, nekritički, po inerciji, proteže se i na vreme izvan, pre i
posle njihove realne istorijske egzistencije. Pogledajte i sami uostalom: «nacija»,
«država», «tržište» (a ovako bi mogli da ređamo i dalje, uključujući u niz sve, ili skoro
sve ključne pojmove moderne društvene nauke), sve same istorijski specifične, istorične,
moderne pojave (kategorije), u onoj neopreznijoj, nekritičkijoj, radikalnijoj verziji,
prećutno, neprimetno, implicitno, postaju univerzalne, svevremene, večne, kao da su
postojale oduvek, i kao da će postojati zauvek, u onoj drugoj, nešto opreznijoj,
progresivističkoj, hegelijanskoj verziji (koja jeste istorična, ali samo delimično), takođe
prećutno, neprimetno i implicitno, postaju krajnji cilj, vrhunac i «kraj istorije».

Pošto sam u opažanju i razumevanju opisanog paradoksa (između «deklarisane» i

negirane odnosno ignorisane istoričnosti društvene pojave), i sam veoma dugo kasnio, u
poslednjih nekoliko godina, na predavanjima sam na ovu stvar obratio posebnu pažnju i,
naravno, nije me iznenadilo, isto kašnjenje i nerazumevanje (ili samo delimično
razumevanje), primetio i kod velikog broja, zapravo, kod gotovo svih svojih studenata i
slušalaca. Znam da mi se može prigovoriti izvesno ponavljanje i šematičnost, ali ja,
nakon svega, u rasvetljavanju, objašnjenju i razumevanju ovog paradoksa, posebno u
rasvetljavanju, objašnjenju i razumevanju ovolike masovnosti, raširenosti i prihvaćenosti
one iluzije večnosti, nisam mogao pronaći dublji i bolji faktor (razlog), od faktora
(razloga) straha. U ovom slučaju, straha od neumitne konačnosti (smrti). Uostalom, setite
se, zar i sam Tomas Hobs, u objašnjavanju svoga Levijatana, pored ostalog, nije pisao i o
onoj «skotskoj ograničenosti» čovekovog života. Prihvatanje iluzije večnosti, kao i

81
prihvatanje nužnosti poretka (monstruma za kojeg se veruje da je manje zlo od onog
sveuništavajućeg «rata svih protiv sviju»), upravo u strahu od ove «skotske
ograničenosti» (smrti), imaju zajednički, najdublji i najsnažniji osnov.

Hegelijanska, progresivistička verzija istorije, samo je delimično, ograničeno i

deformisano istorična, zato što je deterministička, jednoslojna i unilinearna. A realna
istorija je probabilistička, višeslojna i multilinearna. Kao onaj niz približavajućih
koncentričnih krugova, od pre nekoliko miliona, nekoliko stotina hiljada, nekoliko
hiljada, nekoliko stotina godina. Kao neka super-kompleksna istorijska gramatika,
«sequence of tenses», slaganje vremena. U krajnjoj liniji, u manjoj ili većoj meri, na ovaj
ili onaj način, svi raniji koncentrični krugovi (vremena), uvek ostavljaju odgovarajući
trag (zapis), u svakom kasnijem koncentričnom krugu (vremenu). Zbog toga je tajna
realne istorije (kao i tajna mnogih drugih ako ne i svih čovekovih domena) po pravilu u
formuli i-i a ne u formuli ili-ili. Konkretni analitički izbor i fokus ovog ili onog, odnosno
ovih ili onih krugova (vremena), međutim, nikada nije ni malo lak i jednostavan. Jednim
delom, ovaj izbor (fokus), uvek je uslovljen objektivno, prirodom i vrstom konkretnog
problema, drugim delom subjektivno, inteligencijom i imaginacijom konkretnog
istraživača. Masovna psihologija fašizma Vilhelma Rajha, dobar je primer i za jedno i za
drugo. Nasuprot dvema najraširenijim metodološkim redukcijama, onoj biologističkoj,
koja fašizam tumači navodno nepromenljivom i agresivnom ljudskom prirodom (dakle
izborom i fokusiranjem jednog jedinog, i to onog najudaljenijeg istorijskog, zapravo
biološkog kruga i vremena, pa i njega ideološki jednostrano i pristrasno), i onoj
modernističkoj, koja fašizam tumači isključivo ili uglavnom konvulzijama i
komplikacijama modernog industrijskog odnosno kapitalističkog razvitka (dakle takođe
izborom i fokusiranjem jednog jedinog, ali u ovoj redukciji onog najbližeg istorijskog
kruga i vremena), Vilhelm Rajh je, za svoje specifično tumačenje masovne psihologije
fašizma, izabrao i fokusirao složenu kombinaciju dva istorijska kruga i vremena, nekoliko
hiljada godina patrijarhalnog, i nekoliko stotina godina modernog industrijskog
(kapitalističkog) društva i razvitka, i na taj način došao do jedne od najboljih, najdubljih i
najlucidnijih hipoteza i teorija o pravoj prirodi i genealogiji fašizma.

Postupak složenog kombinovanja, ukrštanja, slaganja, koji je prvi, ili među prvima, tako
lucidno, inventivno i uspešno izveo Vilhelm Rajh, međutim, moguće je izvesti i mnogo
šire, za rasvetljavanje prave prirode i genealogije poznomodernog (postmodernog)
ništavila uopšte, dakle (a u tome je zapravo i glavna svrha ovog metodološkog
proširivanja) i za rasvetljavanje (odnosno realtivno pouzdano predviđanje) svih njegovih
mogućih budućih istorijskih formi (znači ne samo fašizma i eventualno komunizma kao
njegovih do danas najpoznatijih ranih pojavnih oblika). Za sintezu, izgradnju i
konstrukciju jednog ovakvog, šireg, proširenog, super-složenog teorijsko-istorijskog
okvira, u društvenoj nauci, već ima dovoljno značajnih analitičkih doprinosa. Dinamika
ništavila se opredeljuje posebno za dva takva: prvi, dvadesetpet vekova «grčko-rimske i
zapadne kulture» Pitirima Sorokina (Social and Cultural Dynamics, 1957, kod nas
Društvena i kulturna dinamika, 2002), koji je suštinski blizak iako ne u svemu i identičan
«patrijarhatu» Vilhelma Rajha i neolitu (mlađem kamenom dobu) odnosno «neolitskim
kulturama» Trajana Stojanovića i većine drugih savremenih istoričara i antropologa
(Balkan Worlds, 1994, kod nas Balkanski svetovi, 1997); i drugi, pet vekova «savremenog

82
svetskog sistema» Imanuela Volerstina (The Modern World-System I-III, 1974, 1980,
1989, kod nas Suvremeni svjetski sistem I-II, 1986).

Kao i svakom drugom, tako se i sugerisanom, super-složenom, teorijsko-istorijskom

okviru Pitirima Sorokina i Imanuela Volerstina, iz različitih pravaca i smerova, spolja i
iznutra, i sa manje ili više valjanih argumenata, mogu uputiti i sasvim određene
primedbe, zamerke, kritike. Ukupni test kritike, međutim, ovaj okvir prolazi sasvim
solidno. Broj njegovih očiglednih prednosti značajno premašuje sve njegove eventualne
ili stvarne nedostatke. Tako se, primera radi, spolja, zajedno sa Peterom Sloterdijkom (Im
Selben Boot, 1995, kod nas U istom čamcu, 2001), u «paleopolitici» (politici starijeg
kamenog doba), i «hordi» (njenom specifičnom obliku «sapripadnosti» odnosno
društvenosti), mogu videti istorijske forme koje su jednako značajne (pa i nezaobilazne,
neizostavne) kao i one iz vremena neolita, ali se Sorokin-Volerstinov metodološki
kompleks, i u ovom slučaju može uspešno (od)braniti, i to najpre zbog toga što ni on sam,
posebno preko nekih svojih poznatih komponenti («istorije dugog trajanja» Fernana
Brodela i Trajana Stojanovića pre svega), čak ni ove, najdalje, paleolitske istorijske
forme, ne isključuje iz svoje analize u potpunosti, a zatim i zbog što, kao što je već
istaknuto, svaki konkretni analitički odnosno istraživački izbor, akcenat, fokus, uvek
podrazumeva i sasvim konkretnu, objektivnu i subjektivnu uslovljenost, potrebu i
odgovornost.

Slično, iznutra, može da se uoči odnosno prigovori, i ne mala analitička razlika, pa i

nekonzistentnost i napetost, između dvadesetpet vekova «grčko-rimske i zapadne kulture»
Pitirima Sorokina, na jednoj, i pet vekova «savremenog svetskog sistema» Imanuela
Volerstina, na drugoj strani. Ipak, super-složeni Sorokin-Volerstinov kompleks, i od ove,
unutrašnje kritike, može uspešno da se (od)brani. Iako je istaknuta razlika u izboru,
akcentu i fokusu analiziranog vremena (dvadesetpet vekova, pet vekova), kao i prostora
(grčko-rimska i zapadna kultura, savremeni svetski sistem), potpuno očigledna i
nesporna, naime, pažljivijim upoznavanjem i upoređivanjem odgovarajućih dela, ideja i
istraživanja Pitirima Sorokina i Imanuela Volerstina, može se doći i do prilično
nedvojbenog zaključka da je kod ovih pre i više reč o razlikama, nekonzistentnostima i
napetostima. koje su međusobno komplementarne, podsticajne i produktivne, nego
inkompatibilne, inhibitorne i destruktivne. Ovo posebno važi za istorijsko vreme. Po
istraživanjima i nalazima Pitirima Sorokina, reč je o dvadesetpet vekova super-složene
društvene i kulturne dinamike. Unutar ove dvadesetpetovekovne sorokinovske dinamike,
može se primetiti smenjivanje perioda od po nekoliko vekova relativno pravilne (mada i
same kompleksne, sekularno-ciklične, a ne proste, samo sekularne ili samo cikličke)
dinamike, i perioda od po nekoliko vekova potpuno nepravilne, haotične i nasilne
dinamike. I tako nekoliko puta. Poslednji put, ovo se dogodilo (događa) u poslednjih pola
milenijuma, sa (ponovnim) uzdizanjem zapadne kulture iz haosa i nasilja «mračnog
srednjeg veka», ali i (ponovnim) padanjem ove kulture u haos i nasilje XX veka. Čak i
manje upućenima, nije teško da u ovoj poslednjoj sekvenci Pitirima Sorokina prepoznaju
upravo onih pet vekova savremenog svetskog sistema Imanuela Volerstina, i to kako u
fazi njegovog bolnog rađanja u «dugom XVI veku» (1450-1640), tako i u fazi njegovog
još bolnijeg opadanja odnosno umiranja u našem XX i XXI veku (1914-2050). Ali o
tome, više, konkretnije i detaljnije, u narednom odeljku. U ovom odeljku, sledi još samo
nekoliko opservacija o bitnom, dubinskom uticaju, kojeg opisana dinamika, posebno

83
njeno poslednje (zapravo naše današnje bolno) opadanje, vrši na stanje duha i stvari u
današnjoj društvenoj nauci odnosno teoriji.

Teorija

Na samom početku, valja još jednom istaći kako ona istoričnost važi i za samu društvenu
nauku (teoriju), kako je ova, zapravo, jedan od njenih najznačajnijih atributa. O
ukorenjenosti, žilavosti i raširenosti suprotne predrasude, iluzije o univerzalnosti,
vanvremenosti ili svevremenosti društvene nauke (teorije), i svih njenih proizvoda
(koncepata, konstrukata, pojmova, korelacija, hipoteza, zakona), mogla bi da se napiše i
čitava studija, ali to ovde nije neophodno. Istoričnost društvene nauke (teorije) dovodi do
promene. I do tipično ljudske nejednačine. Isto više nije isto, A više nije A.
Konceptualizacija progresa u društvenoj nauci (teoriji) u poslednja dva veka, dobar je
primer za ovo. U XIX veku, istorijski sistem bio je u fazi relativnog uspona, ekspanzije,
rasta, progresa, pa je zbog toga i ideja (paradigma) progresa, koja je tada bila dominantna
u društvenoj nauci (teoriji), bila relativno adekvatna, realna i objektivna. U XX i XXI
veku, međutim, stvar se bitno menja. Istorijski sistem ulazi u fazu nepovratnog opadanja,
ali se dominantna teorijsko-naučna paradigma tome ne prilagođava (ili se tome ne
prilagođava u dovoljnoj meri). Zbog toga, ideja (paradigma) progresa retardira u dogmu
(kult, «religiju») progresa, koja je, u odnosu na značajno izmenjenu dinamiku istorijskog
sistema, krajnje neadekvatna, nerealna i neobjektivna. Indikativno je da ova značajna
istorijska i teorijska promena, ostaje nedovoljno primećena, ne samo od strane najvećeg
broja laika, nego i od strane najvećeg broja profesionalaca u oblasti društvenih nauka.
Ima li se na umu činjenica da su profesionalci u oblasti društvenih nauka metodološki
posebno pripremljeni i obučeni za suprotstavljanje svim mogućim faktorima spoljašnjeg,
neprofesionalnog, nenaučnog iskrivljivanja, sasvim je logično postaviti i pitanje otkuda
onda kod njih, u jednoj stvari koja je za društvenu nauku (teoriju) toliko značajna (kao što
je specifična dinamika istorijskog i teorijskog sistema), ovolika količina nespremnosti,
ignorantstva, nerezistentnosti. Najkraći odgovor na ovo pitanje, upućuje nas na dva
glavna faktora, na inerciju prošlosti (XIX-og u XX-om i XXI-om veku), i na strah od
budućnosti (XXI-og veka), ali i na jednu pomoćnu, dopunsku hipotezu, naime, na
pretpostavku da obadva ova faktora, a posebno ovaj drugi, dakle strah od budućnosti,
moraju pri tome biti još i izuzetno jaki, snažni, u svakom slučaju neuporedivo jači,
snažniji, nego što su u običnim, normalnim vremenima (inače ne bi bilo moguće objasniti
onoliku količinu profesionalne inkompetentnosti).

U razmatranje sada treba uvesti odnosno objasniti i razlikovanje između vladajuće i

alternativne društvene nauke (teorije). Ovo razlikovanje je dvostruko: kvantitativno
(statističko) i kvalitativno (funkcionalno). Kvantitativno (statistički), vladajuća je ona
društvena nauka (teorija) koja je najviše prihvaćena, a alternativna ona koja je, doduše,
veoma često priznata kao zanimljiva, podsticajna i obećavajuća, ali je, i kao takva, manje
ili više, samo manjinska, marginalna. Kvalitativno (funkcionalno), vladajuća nauka
(teorija) je ona koja je u direktnoj ili indirektnoj funkciji vladajućih društvenih snaga,
alternativna ona koja je u direktnoj ili indirektnoj funkciji alternativnih aktera. Kao i velik
broj drugih stvari, tako i ovo dvostruko razlikovanje, nestabilno, sporno i osporavano, u

84
većoj meri, postaje tek u vremenu istorijskog slabljenja i opadanja, i to tako što se najpre
dovodi u pitanje i menja zatečena kvantitativna (statistička) distribucija vladajuće i
alternativne interpretacije (sve veći broj vladajućih «istina» postaje problematičan, sve
veći broj alternativnih ideja privlačan, raspada se stari, začinje novi konsenzus unutar
naučne zajednice), a zatim i tako što, nasuprot prividu o vrednosnoj neutralnosti
društvene nauke iz normalnih vremena, njena funkcionalnost za potrebe vladajućih (i
alternativnih) društvenih aktera, sada postaje već sasvim ogoljena i očigledna.

Na formalnom planu, opisana promena, manifestuje se, pre svega, kao povećana
zatvorenost, rigidnost, dogmatičnost vladajuće (uz istovremnu povećanu otvorenost,
fleksibilnost, nedogmatičnost alternativne) društvene nauke (teorije). Razlika između
dogmatske (vladajuće) i nedogmatske (alternativne) nauke postoji i u normalnim,
stabilnim vremenima, ali je ona tada manje izražena i vidljiva. U vremenima krize,
slabljenja i opadanja, ova razlika eskalira, pa postaje mnogo vidljivija. Naznačena
korelacija između vladajuće i dogmatske, na jednoj, i alternativne i nedogmatske
društvene nauke, na drugoj strani, nije potpuna (alternativna društvena nauka nije
apsolutno imuna od dogmatike samim tim što je intencionalno i socijalno alternativna,
kao što se i u vladajućoj društvenoj nauci može naići na značajne nedogmatske proboje i
doprinose), ali je dosta snažna i logična. Po pravilu, vladajuće društvene snage bore se za
zadržavanje status quo-a, pa je zbog toga i «njihova» nauka (teorija) najčešće zatvorena,
rigidna, dogmatska, suprotno tome, alternativne snage, po pravilu, bore se za promenu
sistema, pa je zbog toga i «njihova» nauka (teorija) najčešće otvorena, fleksibilna,
multivarijantna. Standardna sociologizacija razlike i sukoba između vladajućih i
alternativnih ideja i snaga, koja je upravo izložena, međutim, nije dovoljna. Opisanu
promenu, posebno onaj snažan, čak opsesivan uspon dogmatske tendencije vladajuće
društvene nauke (teorije) u XX i XXI veku, potpunije može da objasni tek promena
specifičnog stanja istorijskog sistema koju smo nagovestili (uostalom naučno-teorijski
sistem je samo jedan od podsistema «svog» istorijskog sistema). Videli smo, sociolozi
Pitirim Sorokin i Imanuel Volerstin, u svojim teorijskim i empirijskim studijama, ovu
promenu označili su kao krizu i opadanje istorijskog sistema. Na drugoj strani, jedan
prirodnjak, fizički hemičar i nobelovac, Ilja Prigožin, u razmatranjima posvećenim
epistemologiji nauke uopšte (a ne samo prirodne nauke), ovu promenu označio je kao
«far-from-equilibrium state of the system» (stanje aktuelnog civilizacijskog i ekološkog
sistema koje je daleko od ravnoteže), odnosno kao «the end of certainity», vreme kraja
izvesnosti, odnosno vreme povećane neizvesnosti (La nouvelle alliance, na engleskom
Order Out of Chaos: Man's New Dialogue With Nature, 1984, i The End of Certainty:
Time, Chaos, and the New Laws of Nature, 1997). Opadanje, neravnoteža, porast
neizvesnosti, u krajnjoj liniji ovo su samo različite dijagnoze ili imena velike, čak najveće
društvene promene, koja se istorijski i sistemski odvija u XX i XXI veku. Veliki strah je
glavna masovnopsihološka reakcija na ovu promenu, a velika kontrakcija, zatvaranje,
dogmatizacija, jedna od najznačajnijih konsekvenci i pojavnih formi ove velike promene
i reakcije u sferi (vladajuće) društvene nauke odnosno teorije (kao što svoje odgovarajuće
ali suštinski slične konsekvence i pojavne oblike ona ima i u ostalim glavnim sferama
ljudske svesti i egzistencije).

Dogma progresa verovatno jeste najraširenija, ali nije i jedina dogma našeg vremena (XX
i XXI veka). Nešto kasnije, posle kataklizmi prvog i drugog svetskog rata, a zatim, u

85
novije vreme, posle postjugoslovenskih ratova 1990-ih, i, posebno, posle jedanaestog
septembra 2001, ovoj dogmi pridružuje se dogma apokalipse. Dogma progresa i dogma
apokalipse imaju različite, odnosno suprotne vizije (slike) sveta budućnosti, ali dubinski i
suštinski, identične metodološke i masovnopsihološke radne matrice. Zbog čega je jedan
naučnik, umetnik ili intelektualac uopšte, sklon da radije prihvati dogmu progresa, a drugi
dogmu apokalipse, ovo može biti zanimljivo za neko komapartivno biografsko
istraživanje, ali za stvar koju mi ovde analiziramo, to i nije najbitnije. Metodološki, obe
ove dogme predstavljaju oblike «pale», nekritičke, neprofesionalne društvene nauke
(teorije), jer obe, u vremenu povećane neizvesnosti, koje konsekventno zahteva povećanu
otvorenost, fleksibilnost, pluralizam, odgovaraju upravo suprotno, retrogradno,
inferiorno, pa i infatilno, povećanom zatvorenošću, rigidnošću, monizmom mišljenja.
Dogma progresa i dogma apokalipse, dve su blizanačke dogme našeg vremena.

Verujem da u ovom kontekstu neće biti suvišna makar još jedna autorefleksija. Nije teško
uočiti, Dinamika ništavila puna je kritike dogme progresa kao dominantne dogme našeg
vremena, a od samog naslova, pa nadalje, sve do samog kraja, izlaže, zapravo, i čitavu
jednu konkretnu i razvijenu, sioranovski fokusiranu galeriju (samo)raspadanja. Od
mogućeg prigovora izvesne neravnoteže, jednostranosti, pa i dogme apokalipse, međutim,
Dinamika ništavila brani se ne samo proklamovanim metodološkim programom,
eksplicitnim pledoajeom za otvorenom, fleksibilnom, nedogmatskom naukom (teorijom),
koji je ovde upravo izložen, nego i odgovarajućim analitičkim fenomenološkim radom i
rezultatom. Apokaliptična tendencija jeste jedna od najsnažnijih tendencija našeg
vremena. Opisivanje njenih začetnih formi, rudimentarnih oblika, ranih znakova, prvih
simptoma (što predstavlja značajan deo Dinamike ništavila), međutim, ni jednog trenutka
ne zatvara dinamiku, ne fiksira sliku, ne konstruiše dogmi progresa konkurentsku, kontra-
dogmu apokalipse. Naprotiv, njegova negativna simptomatologija, po svojoj naučnoj
metodologiji, celo vreme ostaje bitno otvorena, a po svojoj socijalnoj funkciji bitno
preventivna.

Slično je i sa progresom, jednom od najkompleksnijih, najambivalentnijih i

najkontradiktornijih, od svih kompleksnih, ambivalentnih i kontradiktornih ljudskih
stvari. I to ne samo u smislu one njegove konceptualizacije, promene i retardacije, koja se
već dogodila negde u prvoj četvrtini XX veka, nego i u smislu njegove odlučne
predstojeće odbrane, u prvoj četvrtini odnosno polovini XXI veka. Stvar je i danas krajnje
kompleksna, ambivalentna i kontradiktorna. Obratite pažnju, to nije uvek lako primetiti
(lučiti), a od najveće je važnosti za razumevanje i oblikovanje stvari. Progres je moguć ali
ne zagarantovan, zadat ali ne dat. Ne može ga biti bez čovekovog angažovanja (u
određenim momentima ni bez njegovog žrtvovanja). U ovom kontekstu, jasno je zbog
čega je dogma progresa, zapravo, kontraproduktivna. Razlika između vere u progres, koja
je neophodna, ali koja celo vreme zadržava kopču sa realnim svetom (neko bi ovu kopču
mogao zvati i kritičkom svešću), na jednoj, i kontraproduktivne dogme progresa, koja je
onu neophodnu kopču definitivno izgubila, na drugoj strani, ista je kao i razlika između
leka i otrova. Supstanca može biti ista, ali i samo razlika u meri može biti smrtonosna.
Ergo, dogma progresa je kontraproduktivna, jer je njena doza preterana. U vremenu
istorijskog slabljenja i opadanja «imunog sistema», ona dodatno slabi, uspavljuje,
dezangažuje, dezaktivira preostale odbrambene snage «organizma», i na taj način radi
direktno protiv stvarnog progresa. Obrnuto, kritika dogme progresa, prva je i neophodna

86
pretpostavka rehabilitacije stvarnog progresa, i to najpre u smislu i pravcu zaustavljanja
(ili, to je realnije, skraćivanja) vremena opadanja starog istorijskog sistema, zatim u
smislu i pravcu identifikovanja i sintetizovanja kritičnih elemenata novog istorijskog
sistema, najzad, na ovoj bazi, i u smislu i pravcu «lansiranja» stvarnog i mogućeg (a ne
samo retoričkog, ideološkog i dogmatskog) novog progresa.

87
5. Ontologija

Ontologija predstavlja direktan produžetak ili nastavak prethodnog odeljka. Ontologija se

i inače, a ne samo u ovoj studiji, logično nadovezuje na fenomenologiju. U izvesnoj meri
(a to je u stvari neizbežno), fenomenologija i ontologija, čak se i prepliću. Tako će u
nekim momentima biti i ovde, posebno kod opisa i razumevanja Preokretanja, centralne
tačke pozne moderne, koja upućuje i na najdublji izvor morfogeneze, rađanja, te
fenomenologije i ontologije njenog odnosno našeg ništavila (monstruma).

Ontologija predstavlja i centralni, središnji odeljak čitave Dinamike ništavila, i to ne

samo u formalnom, tehničkom, numeričkom smislu te reči (središnji, peti od ukupno
devet odeljaka, i središnji, drugi odeljak, u središnjem, drugom delu knjige), nego, još
značajnije, centralni, središnji odeljak celokupne sadržinske analize i argumentacije. U
tom smislu, i celokupna konstrukcija, arhitektura, izvođenje i razdeoba prethodna četiri,
kao i četiri odeljka koji slede, barem po zamisli i intenciji autora, predstavlja samo složen
niz ulaznih i izlaznih pomoćnih puteva, prilaza, skela.

Materija, analiza i argumentacija Ontologije koja sledi, raspoređena je u tri glavne celine.
U prvoj, Preokretanju, izlaže se glavna teza odnosno opis, a zatim i glavna hipoteza
odnosno objašnjenje karakteristične dinamike pozne moderne. U drugoj, Zoni, izlažu se
glavni teorijski i empirijski materijali, argumenti, činjenice, okolnosti, podaci, koji
dodatno rasvetljavaju preokretačku poznomodernu dinamiku u prostoru i vremenu.
Najzad, u trećoj celini, Mondijalizaciji, izlaže se teza o postjedanaestoseptembarskoj
međunarodnoj dinamici, odnosno politici Džordža Buša Mlađeg, kao unapređenoj,
globalizovanoj verziji 2000-ih, čija je prva, začetna, nacionalna i regionalna varijanta bila
vlast Slobodana Miloševića i njemu sličnih postjugoslovenskih režima 1990-ih.

Preokretanje

Preokretanje, isklizavanje, ispadanje. Još uvek imam osećaj da za ono o čemu je ovde reč
postoji i neki adekvatniji od termina koje sam netom upotrebio, ali ono u čemu skoro da
nemam dileme, to je uverenje da je ovde reč o centralnom, ili barem jednom od nekoliko
centralnih, najznačajnijih fenomena našeg vremena. Fenomenu koji je čak toliko bremenit
bitnom tendencijom savremenosti, da se može reći kako se u njemu skoro u potpunosti
ukida bilo kakva razlika između pojave i suštine stvari (kako bi to rekao stari Hegel).

Reč je o fenomenu preokretanja, isklizavanja, ispadanja stvari, njihovom turbulentnom

prelaženju u nešto drugo, pa i u samu sopstvenu suprotnost, što vladajući mudraci,
naravno, uvek doživljavaju kao nonsens ili skandal, jer jednostavno nisu sposobni za
dijalektiku. Tako nastaje ekstremna nesloboda iz najdublje težnje za slobodom,
raslojavanje ništavila iz odbrane postojanja (identiteta), negativno iz pozitivnog, mržnja
iz ljubavi, smrt iz života, laž i apsurd iz potrebe za istinom i smislom, antimoderna iz

88
moderne, nadrealna antikapitalistička jarost (fašizma, komunizma, fundamentalizma,
terorizma) iz realnih kontradikcija i dinamika kapitalizma. Fenomen, odnosno
razumevanje fenomena preokretanja, još jednom nas dovodi do problema kompleksne,
ambivalentne i kontradiktorne prirode čoveka (o kojoj je bilo reči na samom početku
Dinamike ništavila), samo sada ne više onako apstraktno-teorijski, nego više konkretno-
istorijski, tako da sada možemo videti kako ne samo čovek uopšte, nego i sasvim
konkretni čovek, pojedinac, grupa, zajednica, u određenim, svakako izuzetnim uslovima i
okolnostima, čak i u veoma kratkom periodu, može da prođe čitavu neverovatnu gamu
sopstvene prirode, od potpune normalnosti do totalnog monstruma.

Neko je u stanju da ovaj fenomen preokretanja (pred)vidi čak i u njegovom veoma ranom
stadijumu, neko, međutim, nije u stanju da ga primeti čak ni kada je ovaj na vrhuncu
svoga manifestovanja. Delom, ova (ne)sposobnost (da se vidi odnosno ne vidi), stvar je
ličnih kapaciteta, delom, čak većim delom, stvar subjektove (naučnikove, filozofove,
analitičareve) funkcionalne pozicije i odgovarajućih limita u procesu i sistemu. G. V. F.
Hegel je bio dvostruko hendikepiran, kao mislilac rane moderne, i kao filozof blizak
tadašnjem pruskom dvoru, ali je njegov lični kapacitet, sposobnost, um, bio toliko jak, da
je nadvladao sve ove limite, i ostavio za sobom ne samo najmoćniju modernu artikulaciju
dijalektike, kompleksnosti, ambivalencije i kontradikcije uopšte (u odnosu na koju su, na
primer, sve današnje poznomodernističke artikulacije bezbrojnih evropskih birokrata,
integracionista i neofunkcionalista beznadno inferiorne i zaostale), nego, što je posebno
značajno za naš fenomen i problem, kako je to dobro primetio i Milenko A. Perović,
među prvima pokazao i «kako se žudnja za slobodom preokreće u mučninu i bjekstvo od
slobode» (časopis Matica, Cetinje, Podgorica, 9-10/2002).

Primer Aleksisa de Tokvila još je konkretniji i bolji. Vladajuća društvena nauka, posebno
vladajuća politikologija, ona u SAD, ali i ona u svetu, u klijentskim postkomunističkim
zemljama posebno, sistemske kontradikcije, pukotine i ispadanja američke demokratije,
kao i savremene demokratije uošte, nije u stanju da uoči odnosno prizna čak ni danas,
posle jedanaestog septembra dvehiljadeprve, kada su odgovarajući fenomeni toliko
očigledni, a jedan Aleksis de Tokvil, Hegelov savremenik, potencijale za jedan ovakav
razvoj, bio je u stanju da nasluti, delom i predvidi, još pre više od jednog i po veka. U
tom smislu, poseban značaj ima, inače nedovoljno primećena, šesta glava četvrtog dela
druge knjige njegove kapitalne studije O demokratiji u Americi iz 1835-40, čiji je naslov
više nego rečit: «Kakve vrste despotizma treba da se boje demokratske nacije».
Interpretacija je uvek siromašnija od originala, zbog toga iz ove glave, koja je toliko
značajna, posebno za naš fenomen i problem preokretanja, sledi nekoliko opširnijih
navoda. Tako, Aleksis de Tokvil, ni malo ne okolišeći, fenomen odnosno problem
markira na samom početku glave: «Za vreme svog boravka u Sjedinjenim Džavama
primetio sam da bi takvo demokratsko društveno uređenje kao što je američko moglo
pružati izvanredne mogućnosti za uspostavljanje despotizma, a po povratku u Evropu
video sam koliko se većina naših vladara, da bi proširili opseg svoje vlasti, već koristi
idejama, osećanjima i potrebama koje takvo društveno stanje stvara. To me je navelo na
pomisao da će hrišćanske nacije na kraju možda podleći isto onakvoj potlačenosti kakvu
je nekad trpelo više antičkih naroda.» Malo zatim, sledi i potpunije portretisanje
specifičnih svojstava jednog ovakvog mogućeg razvitka i poretka, posebno njegovih
razlika u odnosu na do sada poznate oblike despotizma: « Kad bi se despotizam

89
uspostavio u današnjim demokratskim nacijama, čini se da bi imao drukčija svojstva: bio
bi sveobuhvatniji a blaži, srozavao bi čoveka bez mučenja. Ne sumnjam da bi, u veku
prosvećenosti i jednakosti kao što je naš, suvereni lakše uspeli da svu javnu vlast prikupe
u svoje ruke i da stalnije i dublje zadru u krug privatnih interesa nego što je to ikad
mogao ijedan suveren starog veka. Ali ta ista jednakost, koja olakšava despotizam,
ublažava ga. [...] Mislim, dakle, da potlačenost kakva preti demokratskim narodima neće
ni po čemu ličiti na ono što joj je prethodilo u svetu; njen obrazac ne mogu naši
savremenici naći u svom sećanju. Uzalud i sam tražim izraz koji bi tačno označio
predstavu koju sam sebi o njoj stvorio i koji bi je obuhvatio; stare reči, despotizam i
tiranija, tu ne odgovaraju. Stvar je nova [...] [Suveren u ovom novom poretku] ne lomi
volje, nego ih razmekšava [...] ne tiraniše, nego ometa, suzbija, oslabljuje, guši,
zaglupljuje i naposletku svodi svaku naciju na to da bude još samo bojažljivo a radino
stado [...] Naše savremenike neprestano muče dve suprotne strasti: osećaju potrebu da ih
neko vodi, a i želju da ostanu slobodni. [...] U tom sistemu građani se za časak oslobađaju
zavisnosti, da bi označili sebi gospodara, pa se u nju vraćaju. [...] Neću, međutim, poricati
da je takvo ustrojstvo beskrajno povoljnije nego ono koje bi svu vlast, pošto ju
koncentriše, predalo u ruke jednom čoveku ili nekom telu koje ne bi nikome bilo
odgovorno. Od svih oblika koje bi mogao uzeti demokratski despotizam, takav bi zacelo
bio najgori.» Na kraju ove izuzetne glave, Aleksis de Tokvil lucidno ukazuje i na krajnju
kompleksnost, ambivalentnost i nestabilnost, posebno nestabilnost, «kratkovekost»,
jednog ovakvog mogućeg poretka: «Ustrojstvo koje bi bilo republikansko na vrhu, a
ultramonarhističko u svim drugim delovima, uvek mi se činilo nekakvim kratkovekim
čudovištem. Mane vlastodržaca i nedotupavnost građana ubrzo bi dovele do njegove
propasti, a narod, pošto mu dojade njegovi predstavnici, a i on sam sebi, stvorio bi ili
slobodnije institucije ili bi se vratio da padne ničice pred noge jednom jedinom
gospodaru.»

Uprkos slepilu vladajuće društvene i političke nauke, u XX veku, koji je bio vek velikog
opadanja, turbulencije i preokretanja, sama svest o preokretanju, isklizavanju, ispadanju,
značajno je napredovala. Ovo posebno važi za njegovu drugu polovinu, poslednju
četvrtinu, i poslednju deceniju. Iz literature koja svedoči o porastu ove svesti, ilustracije
radi, navodim samo dva autora, oba, ne slučajno, iz Istočne Evrope, i iz poslednje
decenije XX veka (na periferiji Evrope, i na kraju XX veka, opadanje i preokretanje je,
ipak, bilo najizraženije i najbolnije). Poljak, Lešek Kolakovski, u tekstu «Naša vesela
apokalipsa», na pitanje zbog čega se totalitarizmi pojavljuju baš u našem vremenu (XX
veku), odgovara hegelovski-tokvilovski kompleksno, jasno i precizno: «Moglo bi se
pretpostaviti da su među neophodnim uslovima za njih bile i promene, koje su masama
omogućile da učestvuju u političkim procesima, tačnije da je razvoj demokratskih
uređenja u prethodnom periodu omogućio nastanak antidemokratskih čudovišta.»
(Republika, Beograd, Godina X, Broj 192-193, 1-31. jul 1998) I Mađar, Ištvan Bibo, u
tekstu «Šta znači fašizam», takođe u beogradskoj Republici (Godina V, Broj 81, 1-15.
decembar 1993): «Ma kako to paradoksalno zvučalo, fašizam postoji samo tamo gde
postoje demokratska masovna osećanja. Bez primera, pokušaja ili fijaska demokratije
nema fašizma. […] Fašizam je proizvod deformisanja demokratskog razvoja.»

U red najvrednijih, najdubljih i najlucidnijih doprinosa rasvetljavanju i razumevanju

preokretanja u XX veku, spada, ipak, doprinos jednog Nemca (Vilhelma Rajha), što opet,

90
naravno, nije ni malo slučajno (iskustvo Nemačke u ovom veku bilo je zaista izuzetno, za
posmatranje našeg problema privilegovano). Njegovo najznačajnije, fundamentalno,
temeljno otkriće, svakako je otkriće treće dimenzije čoveka, odnosno čovekovog bića.
Ovo otkriće, on je najbolje osvetlio i formulisao u Predgovoru za treće izdanje Masovne
psihologije fašizma, objavljenom na engleskom, u SAD, odmah posle drugog svetskog
rata. Ispod «kulture» odnosno «civilizacije», shvaćene kao samokontrole, i «prirode»
odnosno «agresivnih prirodnih instikata», shvaćenih kao samodestrukcije, dve dimenzije
koje je otkrio još njegov veliki prethodnik i učitelj (Sigmund Frojd), Vilhelm Rajh u
ovom Predgovoru otkriva i jednu potpuno novu, dublju, zapravo najdublju dimenziju
čovekovog bića, «the deepest layer [...] the biological core [...] an honest, industrious,
cooperative animal capable of love and also of rational hatred», dakle «najdublji sloj [...]
biološko jezgro [...] iskrenu, vrednu, kooperativnu i za ljubav, kao i za racionalnu mržnju,
sposobnu životinju.» (The Mass Psychology of Fascism, Third, revised and enlarged
edition, Orgone Institute Press, New York, 1946) Kada je normalno zadovoljenje potreba
ovog najdubljeg čovekovog sloja radikalno otežano ili osujećeno, po pravilu u uslovima
velikih ekonomskih i socijalnih kriza, masovne nezaposlenosti, teškog siromaštva,
raspadanja klasa, uspona masa, saveza krupnog kapitala i lumpenproletarijata, ove
potrebe lako mogu početi da se zadovoljavaju i na krajnje negativan, iskrivljen, izopačen
način. To je najdublja tajna, osnova i snaga preokretanja, isklizavanja, ispadanja. U tom
smislu, lucidni biograf Vilhelma Rajha, Majron Šaraf, potpuno je u pravu kada kaže kako
je za Vilhelma Rajha čak i «žestoki nacionalizam» odnosno «nacizam» bio samo jedna
vrsta «ekstremne distorzije», i kako je «čak i u ovoj ekstremnoj distorziji Rajh
raspoznavao pravo, ustalasano osećanje, vrstu primarne emocije koju će uvek poštovati
čak i kada bude osuđivao njeno izopačeno izražavanje.» (Bura na zemlji, Biografija
Vilhelma Rajha, Radio B92, Beograd, 1997) Koliko god zvučala bogohulno, jeretički,
skandalozno, stvar je prilično jednostavna i tačna. Čak i fašizam, ovde slobodno možemo
dodati i komunizam, i drugi poznati (i još uvek nepoznati) monstrumi XX i XXI veka,
dakle čak i sistemi čovekovih najekstremnijih zala i zločinstava, u krajnjoj liniji,
predstavljaju samo oblike krajnjeg izopačavanja (isklizavanja, ispadanja, preokretanja)
onog najdubljeg, rajhijanskog pozitivnog biološkog jezgra čoveka.

U ovom kratkom pregledu izabrane literature o preokretanju, pomenuću još samo jednog
Nemca, Petera Sloterdijka, i jednog Amerikanca, Frensisa Fukujamu, prvog zbog njegove
izvanredne orijentacije i postojanosti, drugog zbog njegove velike dezorijentacije ali
zatim i sposobnosti makar delimične ispravke i evolucije (koja je u svetu ideologa ipak
pre izuzetak nego pravilo). Po onom najznačajnijem, naime biti u svom vremenu,
filozofija Petera Sloterdijka svakako spada u sam vrh filozofije poslednje četvrtine XX
veka i početka XXI veka. Od Kritike ciničkoga uma iz 1983, pa sve do Sfera skoro
dvadeset godina posle, celokupna, izvanredno bogata analiza, fenomenologija i filozofija
Petera Sloterdijka, predstavlja, zapravo, samo jednu jedinu, neprekinutu, konsekventnu i,
što je samo prividno paradoksalno, konstruktivnu analizu ništavila (onima koji su
nesposobni za dijalektiku ne vredi ni objašnjavati kako je temeljito rasvetljavanje i
razumevanje negativiteta nezaobilazna pretpostavka ili predradnja bez koje ne može biti
ni pravog a ne lažnog novog početka). O tome će u Zoni biti više reči. Ovde još samo dva
izvanredna, hirurški precizna «reza» (opisa), koji i sasvim eksplicitno govore o našem
fenomenu preokretanja. Prvi, iz Kritike ciničkoga uma, u kojem Peter Sloterdijk, sam
cinizam, kao stanje odnosno formu duha karakterističnu za vreme opadanja, definiše,

91
pored ostalog, i kao «drskost koja je promijenila stranu» (KCU, Globus, Zagreb, 1992), i
drugi, po kojem je Adolf Hitler (a slobodno može da stoji i nacional-socijalizam kao
sistem) bio «zahtev za priznanjem koji je izašao na zlo» (U istom čamcu, Beogradski
krug, Beograd, 2001). Što se Frensisa Fukujame tiče, moram istaći kako je, sve do pojave
njegove veoma dobre studije Naša posthumana budućnost iz 2002. (CID, Podgorica,
2003), njegov čuveni Kraj istorije i poslednji čovek iz 1992. (CID, Podgorica, 1997), od
njegovog samog pojavljivanja u SAD, dakle već od ranih 1990-ih, u svim mojim
tekstovima, predavanjima i drugim komunikacijama, «upotrebljavan» kao vrhunski
primer potpunog nedostatka, odnosno gubitka orijentacije u istorijskom vremenu i
prostoru, inače toliko karakterističan za tadašnji, euforični i trijumfalistički duh vremena
(ironija istorije je u tome da je teza Frensisa Fukujame o konačnom trijumfu liberalne
demokratije došla u vreme koje nije bilo samo vreme posle komunizma nego i vreme
posle liberalizma, pa se produžavanje liberalizma kao dominantne ideologije u tom i
takvom vremenu, sve više počelo pretvarati u koprenu koja ideološki prekriva i skriva
sasvim suprotnu, negativnu postkapitalističku i postliberalnu promenu). Istini za volju, i
Naša posthumana budućnost pati od izvesne sistemske i sistematske nekritičnosti prema
vladajućoj liberalnoj ideologiji. Zbog toga je i ona jednim delom još uvek ideološki
ograničena, jednostrana i iskrivljena, konkretnije govoreći tehno-deterministička i
redukcionistička, bavi se isključivo «posledicama biotehnološke revolucije» (kako
naglašava i njen podnaslov), ostajući pri tome istovremeno slepa za unutrašnje,
imanentne socijalne komponente, aktere i fermente ove revolucije (tehnologija nikada i
nigde ne postoji i ne razvija se izvan odgovarajućeg aktivnog istorijskog i socijalnog
kompleksa, upravo onoga, dakle, čega kod Frensisa Fukujame ili uopšte nema ili nema
dovoljno). Pa ipak, u odnosu na Kraj istorije i poslednjeg čoveka, Naša posthumana
budućnost predstavlja veliki napredak. I pored onog ograničenja, naime, u njoj se
preokretanje, isklizavanje, ispadanje, eksplicitno, jasno i direktno tematizuje, čak
radikalizuje, jer se u pitanje dovodi ne samo ovaj ili onaj konkretni čovekov odnosno
istorijski sistem, nego čak i čovek sam, njegova generička priroda, vrsta i opstanak, što
već i te kako jeste na visini našeg preokretačkog vremena.

A sada već par puta najavljena hipoteza odnosno objašnjenje. Objašnjenje odnosno
hipoteza preokretanja, koja sledi, predstavlja, u stvari, primenu čuvene metafore leptira
(Ilje Prigožina) na objašnjenje i razumevanje razlike između hladnoratovskog i
posthladnoratovskog mehanizma ili obrasca vladanja. U Order Out of Chaos i na drugim
mestima, Ilja Prigožin najpre uvodi i precizira razliku između relativno normalnog,
stabilnog, ravnotežnog stanja sistema, i stanja sistema koje je daleko od ravnoteže («far-
from-equilibrium state of the system»). U onom prvom, rečeno jezikom opšte teorije
sistema, čak i maksimalni inputi, po pravilu, proizvode samo minimalne, zanemarljive
outpute, efekte koji ne dovode u pitanje stabilno funkcionisanje i reprodukovanje sistema.
U onom drugom je sasvim obrnuto, naime čak i minimalni inputi veoma često proizvode
maksimalne outpute, amplitude i turbulencije koje narušavaju normalno funkcionisanje i
reprodukovanje sistema. Ili, rečeno jezikom čuvene metafore, u stanju sistema koje je
daleko od ravnoteže, čak i najmanji pokret leptirovih krila u Pekingu može da izazove
zemljotres u Los Anđelesu (onima koji nisu ni uočili a kamo li tek razumeli prelazak
sistema u relativno novo i drugačije stanje, sasvim razumljivo, ovakvi fenomeni izgledaju
kao «čuda», a pošto je broj ovakvih danas još uvek mnogo veći nego broj onih drugih,
onda i nije nikakvo čudo, što se i čitavo ovo vreme može nazvati «vremenom čuda»,

92
onako uostalom kako ga je nazivao i veliki srpsko-crnogorski literat i erudit, Borislav
Pekić).

Dijalektika, kompleksnost, ambivalencija, kontradikcija, «jedinstvo i borba suprotnosti»

predstavljaju opšta i stalna svojstva stvari. U različitim stanjima sistema, međutim, ova
svojstva ispoljavaju se na različite, manje ili više manifestne (latentne), i manje ili više
destruktivne (produktivne) načine. U tom smislu, i u našem slučaju, može se govoriti o
dva istorijska stadijuma i oblika «jedinstva i borbe suprotnosti». U još uvek stabilnom,
hladnoratovskom stanju sistema, u drugoj polovini XX veka, ovo opšte i stalno svojstvo
stvari, manifestovalo se kao relativno stabilan mehanizam ili obrazac hladnoratovskog
vladanja, koji se može označiti i kao mehanizam, obrazac «prijateljskog neprijateljstva».
Ovaj naziv konstruisao sam, pre svega, na osnovu odgovarajućih analiza i argumenata
Noama Čomskog i Karla Šmita, dva mislioca inače veoma udaljena, ali sa doprinosom
koji je u ovoj stvari konvergentan. Samim nazivom ni ovde nisam do kraja zadovoljan, ali
oko suštine stvari nemam većih dilema. A suština ovog mehanizma ili obrasca je u tome
da se neprijatelji, upravo ovim svojim neprijateljstvom, međusobno «hrane», i da se na taj
način i celokupni sistem ne samo održava, nego i reprodukuje u proširenim razmerama.
Posle hladnog rata, međutim, sistem prelazi iz relativno normalnog, stabilnog,
ravnotežnog, u stanje koje je daleko od ravnoteže (a ovo stanje opet samo je na jezik
opšte teorije sistema prevedeno vreme opadanje odnosno pozne ili postmoderne našeg
istorijskog sistema), a opšta i stalna dijalektika «jedinstva i borbe suprotnosti», iz ranijeg,
relativno stabilnog, «nevidljivog» i reproduktivnog, prelazi u relativno novi, nestabilan,
turbulentan i često destruktivan oblik postojanja (pri čemu je inercija u istoriji, baš kao i u
fizici, značajan momenat negativne dijalektike: dominantni akteri po inerciji produžavaju
da se ponašaju kao u ranijem ali time samo pojačavaju kontraefekte u novom stanju
sistema). «Leptir», preokretanje, isklizavanje, ispadanje, ovo su samo različiti izrazi za
ovo vreme odnosno stanje (koje, zapravo, predstavlja stvarni a ne ideologizovani prelaz,
«tranziciju» starog, u novi istorijski i svetski sistem).

Nadam se da će nakon izložene hipoteze (objašnjenja), jasnija biti i jedna neobična ali
važna percepcija. Percepcija čudovišta, nemani, monstruma (koju sam ostavio za sam
kraj Preokretanja, i za koju sam skoro siguran da nije samo moja, lična, individualna).
Naročito sam naglasio «percepcija», jer je sama koncepcija, učestalost ovog fenomena u
relevantnoj teorijskoj i naučnoj literaturi (videli smo, od klasika Tomasa Hobsa na dalje)
prilično dobro poznata i kao takva relativno nesporna. Nije teško pogoditi, monstrum je
samo ekstreman oblik našeg preokretanja, isklizavanja, ispadanja (priča o Frankeštajnu je
i ovde paradigmatična). Zato je i za monstruma karakteristična izrazita kompleksnost,
ambivalencija i kontradikcija. Monstrum je uvek naš: deo našeg vremena, našeg iskustva,
našeg neuspeha, našeg ispadanja, naše traume, našeg udesa. Zbog toga je i naša percepcija
čudovišta izrazito kompleksna, ambivalentna i kontradiktorna. Teška i nelagodna
mešavina istovremenih osećaja bliskosti, jeze, i odbijanja (poricanja). Naravno, uvek sa
veoma različitim srazmerama tri glavne komponente (bliskosti, jeze, odbijanja), kod
različitih delova konkretnog socijalnog i političkog spektra, već zavisno od njihovih
različitih pozicija, uloga, ponašanja i putanja tokom teškog procesa morfogeneze.

93
Zona

Jedan umetnik, pa i filozof, svoju ovakvu ili onakvu viziju stvari, u krajnjoj liniji, može
zasnovati i na čistoj umetničkoj (filozofskoj) intuiciji ili imaginaciji, od naučnika se ipak
očekuje da svoje nalaze i iskustveno verifikuje, i to je ono po čemu se njegov metod
specifično razlikuje od metoda umetnika i filozofa. U tom smislu, primera radi, u
«mračnim» slikama jednog Salvadora Dalija, Dada Đurića, Živojina Pavlovića, Franca
Kafke, Emila Siorana, Osvalda Špenglera i drugih, vi jednostavno vidite ili ne vidite
određenu realnost, koja vas onda pokreće ili ne pokreće, dodiruje ili ne dodiruje,
uzbuđuje ili ne uzbuđuje, i to je onda za vas manja ili veća, ali u svakom slučaju neupitna
umetnička odnosno filozofska istina i snaga, drugim rečima za tu vam istinu nije više
neophodna bilo kakva dodatna iskustvena provera i potvrda. Kada kao sociolog celo
vreme tvrdite kako je aktuelni istorijski sistem u fazi opadanja, isklizavanja, ispadanja,
preokretanja, kao što se to celo vreme tvrdi i u Dinamici ništavila, međutim, tada to
morate i iskustveno da dokažete, i to putem manje ili više usaglašenih i prihvaćenih
naučnih procedura (metoda). U prethodnom odeljku, ova vrsta dokaza, samo je
nagoveštena, ovde će se na nju uputiti i sasvim eksplicitno.

Pri tome je, opet, na osnovu stepena forme (strogosti), moguće razlikovati iskustvenu
proveru u širem, i iskustvenu poveru u užem smislu reči. O ovoj drugoj, iskustvenoj
proveri u užem smislu, biće vrlo brzo više reči, a o onoj drugoj, iskustvenoj proveri u
širem smislu reči, na samom početku valja reći tek toliko koliko je neophodno. Reč je o
iskustvu koje još uvek nije do kraja provereno, koje je još uvek više teorijsko,
hipotetičko, delom čak laičko ili notorno, koje je, u formalnom smislu reči, još uvek
negde između naučnog i ne-naučnog, i koje je zbog toga, posebno od strane preteranih
formalista u nauci, često neopravdano podcenjeno (iako još uvek do kraja neverifikovano,
naime, ovakvo iskustvo je izuzetno značajno, zato što je za celokupno istraživanje upravo
ono, veoma često, primarno, inicijalno i sugestivno). U našem slučaju, reč je o opštem,
teorijsko-hipotetičkom, i laičko-notornom iskustvu velikog opadanja XX veka, koje
najbolje sažima opšte iskustvo, tematizacija i diskurs «krize», sa svojim brojnim
razgranavanjima u gotovo svim čovekovim domenima, od krize ekonomije, društva,
politike i demokratije, preko krize nauke, morala, civilizacije i smisla, do krize samog
života, mira, bio i eko-sistema (posebno mira, bio i eko-sistema, jer onda krize mira, bio i
eko-sistema lančano dovode u pitanje i sve druge ljudske domene, pa i sam opstanak
čoveka kao vrste, života kao fenomena, i planete Zemlje kao njihovog kosmičkog
staništa). Preteranim formalistima u nauci, moglo bi se reći i ovako: ukoliko opšti diskurs
krize, sam po sebi, i nije do kraja razvijen i dovoljan dokaz opadanja i turbulencije ovog
istorijskog sistema, on, sam po sebi, sigurno jeste jedan od najvažnijih indikatora u tom
smislu i smeru.

Ali odmah treba dodati kako za tezu o velikom opadanju i preokretanju u XX i XXI veku
ima dovoljno dokaza, iskustva i iskustvenih provera, i onom u užem, pa i najužem i
najstrožijem smislu reči (tako da nam tek razumevanje sve kompleksnosti one dogme
progresa može pomoći da razumemo i svu ogromnu širinu, dubinu i snagu ignorisanja
ovih dokaza u vladajućoj društvenoj nauci). Radi bolje preglednosti i lakšeg praćenja, ovi
dokazi biće izloženi u dva dela, najpre kao dokazi zone turbulencije u prostoru, a zatim i

94
kao dokazi zone turbulencije u vremenu (prostor i vreme su u društvenoj nauci i inače
dve glavne analitičke dimenzije pa će tako biti i ovde).

O tome da je Balkan jedna od najrizičnijih zona turbulencije u savremenom svetu u

poslednjih par stotina godina, među ozbiljnim istraživačima i poznavaocima istorije,
uopšte nema spora (postjugoslovenski ratovi iz poslednje decenije XX veka bili su samo
najnoviji dokaz ove vrste). Po pravilu, sporovi se javljaju tek oko interpretacije ove
činjenice. U dogmatskoj, determinističkoj, monofaktorskoj i zatvorenoj interpretaciji
vladajuće društvene nauke, nasilna istorija i savremenost Balkana, tumače se kao manje
ili više neizbežna konsekvenca određene specifične, čak endemske rase, kulture,
civilizacije, istorije, ili nekog drugog, izolovanog i hipertrofiranog faktora. U jednoj više
alternativnoj, kritičkoj, probabilističkoj, multifaktorskoj i otvorenoj interpretaciji,
međutim, istorijske i aktuelne turbulencije na Balkanu tumače se više kompleksno,
holistički, pluralistički, nefatalistički. Vladajuća dogma progresa ni posthladnoratovske
balkanske sukobe nije bila u stanju da vidi drugačije do kao puki anahronizam i aberaciju,
privremeno i prolazno odstupanje od inače navodno neizbežnog opšteg progresa. Sve do
skoro, ova dogma, bila je gotovo unisona. Od 11. septembra 2001, međutim, prodor
kritičke svesti, može da se primeti čak i u redovima «mainstream» nauke i interpretacije.
U takve prodore svakako spada i izvanredna parafraza Zbignjeva Bžežinskog, jednog od
najznačajnijih, najkompetentnijih i najproduktivnijih «mainstream» specijalista za
međunarodnu politiku i bezbednost druge polovine XX veka. U jednom intervjuu za Glas
Amerike, datom sredinom 2004, očigledno aludirajući na destruktivne balkanske
velikodržavne projekte i pokrete iz 1990-ih, on je za sličnu, ali proširenu
postjedanaestoseptembarsku destruktivnu tendenciju, u mnogo većim međunarodnim
razmerama, sve od granica Kine do obala Jadrana i Mediterana, sa posebno opasnim
iračkim odnosno bliskoistočnim žarištem, upotrebio veoma slikovit i znakovit opis «the
Greater Balkans» (Veliki Balkan).

«Veliki Balkan» Zbignjeva Bžežinskog direktno nas upućuje i na jednu važnu

metodološku promenu, zapravo na preokretanje vladajuće metodološke paradigme, koja
se dešava uporedo sa preokretanjem, isklizavanjem, ispadanjem vladajućeg istorijskog
sistema. Po još uvek vladajućoj metodološkoj paradigmi, koja je samo jedna vrsta
primene ideje progresa na metod i metodologiju u društvenoj nauci, razvijeniji delovi
(centri), manje razvijenim delovima (periferijama i poluperiferijama) savremenog sveta,
uvek pokazuju «sliku (njihove) sopstvene budućnosti» (kako je to u čuvenom Predgovoru
za prvo izdanje Kapitala formulisao Karl Marks, i sam, a i kako bi drugačije moglo da
bude, čedo svoga vremena, zatočnik ideje i paradigme progresa), pa se ovaj relacioni stav
onda uzima, koristi i kao neka vrsta glavnog radnog aksioma u svim daljim razvojnim
analizama i praksama. U XIX veku, koji je bio vek realtivnog uspona i progresa u svim
ljudskim oblastima, ova ideja, pa i ova metodološka paradigma, bila je relativno
adekvatna, u XX i XXI veku ona to više definitivno nije, pa ju zbog toga i treba
promeniti, prilagoditi, preokrenuti, u skladu sa zahtevima novog vremena. Zbog bitno
promenjenog stanja istorijskog sistema, njegovog ireverzibilnog ulaska u fazu istorijskog
opadanja, naime, sada je pre Balkan (periferija, poluperiferija) slika mogućeg budućeg
razvitka razvijenijih delova, polova, centara sistema, nego što je obrnuto, i to je upravo
ono glavno na što nas je upozorio i kritički prodor odnosno «Veliki Balkan» Zbignjeva
Bžežinskog. Sve do «Velikog Balkana» Zbignjeva Bžežinskog, vladajuća interpretacija

95
govorila je isključivo o «evropeizaciji Balkana», sada i ona evo počinje priznavati da je,
uz ovu perspektivu, barem kao ravnopravna, moguća, a delom već i stvarna, i sasvim
drugačija, pa i obrnuta perspektiva, perspektiva «balkanizacije» Evrope i sveta.

U upućivanju na iskustvene dokaze za zonu turbulencije u vremenu, ograničiću se samo

na potpunije ekspliciranje i konkretizovanje dva izvora iz prethodnog odeljka, Društvene
i kulturne dinamike Pitirima Sorokina, i Suvremenog svjetskog sistema Imanuela
Volerstina (ovakvih izvora i dokaza ima i mnogo više ali je ovaj izbor za razmatranje
našeg problema sigurno sasvim reprezentativan i dovoljan). Za obadva navedena izvora,
pored ostalog, važi i jedna u društvenoj nauci i sociologiji dosta retka i dragocena
osobina, naime činjenica da su i sociologija Pitirima Sorokina i sociologija Imanuela
Volerstina, istovremeno, široko i čvrsto utemeljene, kako u teorijskim, tako i u
empirijskim istraživanjima. Tako, do uverljivog, jasnog i jednoznačnog nalaza o
opadanju aktuelnog istorijskog sistema u XX veku (unutar one šire i složene,
dvadesetpetovekovne, sekularno-ciklične dinamike «grčko-rimske i zapadne kulture»),
Pitirim Sorokin je došao izvanredno bogatom, razgranatom i strogom analizom
odgovarajućih empirijskih činjenica, organizovanih u par desetina ključnih indikatora, i
nekoliko glavnih društvenih domena (u raznim oblastima umetnosti, sistema istine i
znanja, etičkog i pravnog mentaliteta, porodičnih, ugovornih i prinudnih odnosa, rata,
unutrašnjih poremećaja, kulture, ličnosti i ponašanja), a sve to nakon višegodišnjeg
terenskog i statističkog istraživanja, u kojem je, uz Pitirima Sorokina, i pod njegovim
neposrednim rukovodstvom, učešće uzelo nekoliko desetina najkvalifikovanijih
američkih profesora sociologije i istraživača toga vremena (sredine XX veka). U tom
smislu, Društvena i kulturna dinamika Pitirima Sorokina samo je jedna vrsta
veličanstvenog završnog izveštaja i rezimea, jednog u svakom pogledu zadivljujućeg,
impresivnog, «breathtaking» (od kojeg zastaje dah) sociološkog i kulturnog rezultata.

Slično se može reći i za Suvremeni svjetski sistem, kao i za celokupnu teoriju svetskog
sistema Imanuela Volerstina. Najpre, valja znati da je sociologija svetskog sistema
Imanuela Volerstina direktna naslednica «istorije dugog trajanja» Fernana Brodela,
«strukturalne istoriografije» koja je istoriju (ali i celokupnu društvenu nauku XX veka)
obogatila takođe jednom vrstom snažnog i originalnog spoja teorijskih i empirijskih
istraživanja, monumentalnim viševekovnim istoriozofskim generalizacijama, ali
utemeljenim na egzaktnim empirijskim evidencijama, «dugim statističkim serijama» i
preračunavanjima, a ne na pukim spekulacijama ili pretpostavkama. A zatim, valja istaći
kako je i sam Imanuel Volerstin, u okviru brojnih istraživačkih projekata i grupa Fernan
Brodel Centra u Bingemtonu u SAD, od osnivanja ovog centra sredinom 1970-ih do
danas, organizovao i sproveo velik broj samostalnih empirijskih i statističkih istraživanja
fokusiranih uglavnom na poslednjih oko pet vekova odnosno pola milenijuma
savremenog svetskog sistema. Za one koji žele i dodatne iskustvene i statističke dokaze o
našem istorijskom opadanju, za one koji u ovoj problematici još uvek imaju određene
nedoumice i dileme pa žele da ih razreše, kao i za one koji u ovoj stvari imaju suprotno
stanovište ali nisu zatvoreni ni za drugačija mišljenja i argumente (nego naprotiv
sopstveno stanovište žele da provere u suočavanju sa ovima), rezultati ovih istraživanja,
objavljeni u nekoliko desetina knjiga, studija i izveštaja u poslednjih tridesetak godina,
jednostavno ne mogu da se ignorišu (sigurno ne onako kako je to u jednoj sarkastičnoj pa

96
i malicioznoj ali neargumentovanoj primedbi učinio Frensis Fukujama u Kraju istorije i
poslednjem čoveku).

Prvi koncept za Dinamiku ništavila: sociologiju neslobode, uključiv i sam naslov i

podnaslov ove knjige, formulisao sam još u leto 1995. Od samog početka, dakle, imao
sam sasvim jasnu usredsređenost na sveprisutnu i bogatu fenomenologiju negativiteta, na
različite oblike socijalne patologije, dezintegracije i raspadanja, na prateće fenomene
preokretanja, isklizavanja i ispadanja, te na posledične poremećaje, dezorijentacije i
kolapse subjektiviteta, posebno na velike epidemije masovnih histerija, monstruma,
strahova i ludila. Naravno, kao sasvim sveži postmarksist, koji je sačuvao respekt za
dijalektičku, holističku i materijalističku komponentu marksizma, od samog početka
«operisao» sam i sa idejom o objektivnoj, istorijskoj i materijalnoj uslovljenosti ovih
negativiteta. Pa ipak, priznajem, vidik mi se u potpunosti otvorio tek 2002, kada sam se
susreo sa (zakasnelim) prevodom Društvene i kulturne dinamike Pitirima Sorokina.
Ranija ideja o onoj uslovljenosti bila je isuviše opšta, apstraktna, nerazvijena, tek nakon
Sorokina, posebno nakon njegovih fascinantnih dvadestpetovekovnih statističkih serija,
segmentiranih u sukcesivne dvadestpetogodišnje razlomke, ona je postala dovoljno
određena, konkretna, razvijena. Empirijski, kvantitativno, statistički utemeljena i
verifikovana. Tek nakon Sorokina, do kraja sam video ono što sam od početka samo
apstraktno znao, a što je u celokupnoj fenomenologiji negativiteta (ništavila), zapravo,
najvažnije, naime da su violentne poznomoderne masovne histerije, zaista, objektivno,
istorijski, materijalno i strukturalno uslovljene, da se u njima, zbog toga, u velikoj meri, i
na negativan način, izjednačavaju subjekt(ivitet) i objekt(ivitet), fenomenologija i
ontologija. Da u onom ludilu ima nekog sistema (kako bi to kazao Šekspir). Na kraju, evo
kako je ovu uslovljenost, i to upravo na primeru «kolektivnih sistema ludila», u jednoj
obimom nevelikoj ali dragocenoj fusnoti u delu U istom čamcu, precizno formulisao
Peter Sloterdijk: «Nadovezujući se na radove i podsticaje Mahatme Gandija, Hermana
Broha, Lojda de Mozea, Johana Galtunga, Franca Borkenaua i drugih, trebalo bi postaviti
pitanje o funkcionisanju kolektivnih sistema ludila prošlosti i sadašnjosti, i onih latentnih
i onih manifestnih, razrađena politička psihopatologija imala bi zadatak da preko
proučavanja istorijskih primera obrazloži povezanosti psihičkih kriza i promena formi
sveta.»

U proleće 1974, maturirao sam na prirodno-matematičkom smeru tadašnje titogradske

gimnazije, čak sam, pre definitivnog prelaska odnosno prepisa na Pravni fakultet u
Titogradu, u jesen iste godine, započeo i završio jedan trimestar Arhitektonskog fakulteta
u Beogradu. Pa ipak, prema primeni kvantitativnih metoda u društvenoj nauci, oduvek
sam imao ozbiljnih rezervi, pre svega zbog njihovog nedovoljnog povezivanja sa
kvalitativnim metodima, zbog čega se njihova primena u društvenim naukama najčešće
izvitoperivala, pretvarala u kvantifikaciju irelevantnosti, koja je mene iritirala i odbijala.
Moćan spoj kvantitativnih, statističkih, i kvalitativnih, teorijskih i drugih metoda, u
Društvenoj i kulturnoj dinamici Pitirima Sorokina, međutim, u mojim očima je ove
metode rehabilitovao, i retroaktivno oživeo, dozvavši u sećanje i odgovarajuća
empirijska, kvantitativna, statistička istraživanja Fernana Brodela i Imanuela Volerstina.
A nakon ove rehabilitacije i oživljavanja, i sve ranije kvalitativne analize, deskripcije i
projekcije istorijskog opadanja, «novog mračnog doba», «samoubilačke agonije» jednog
istorijskog sistema, postale su mnogo verodostojnije, prave upozoravajuće realističke

97
slike, a ne tek pomodne darkerske vizije. Ilustracije radi, pored jedne takve dramatične
slike iz Sorokinove nenadmašne Društvene i kulturne dinamike, ovde ću navesti još
nekoliko sličnih slika, opisa i refleksija, iz još dve izvanredne socijalne i istorijske
studije, Izvora totalitarizma Hane Arent, i U istom čamcu Petera Sloterdijka.

Najpre, Pitirim Sorokin i Društvena i kulturna dinamika: «Ugovori i razni drugi

sporazumi gube i poslednje ostatke svoje obaveznosti. Veličanstvena ugovorna
sociokulturna građevina koju je sazidao čovek Zapada u prethodnim vekovima ruši se, a
sa njom nestaju demokratija sa svojim ugovornim odnosima, i isti takav kapitalizam,
uključujući privatnu svojinu i slobodno društvo slobodnih ljudi zasnovano na ugovoru.
[...] Gruba sila i cinična prevara postaće jedini arbitri za procenu svih vrednosti i svih
odnosa među pojedincima i grupama. Moć će zameniti pravo, a posledica će biti silni
ratovi, revolucije, pobune, poremećaji, brutalnosti, Bellum omnium contra omnes, rat
čoveka protiv čoveka, klase, naroda i rase protiv klase, naroda i rase, raširiće se svetom.»
Sa moje strane, samo jedna kratka napomena: dok čitate ove dramatične, jake i jarke
redove, imajte na umu da je te redove njihov autor publikovao još danas daleke 1957, a
da su administracija Džordža Buša Mlađeg, Drugi zalivski rat protiv Iraka, «gruba sila i
cinična prevara», sa kojima već i eksplicitno započinje velika, negativna i globalna
postkapitalistička promena, došli čitavih skoro pola veka kasnije. Kakva zadivljujuća
moć predviđanja.

Zatim, Hana Arent i Izvori totalitarizma (Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1998,
original The Origins of Totalitarianism, 1950-1951). Nasuprot najvećem delu vladajuće
zapadne politikološke teorije totalitarizma, koja je zbog poznatih ideoloških ograničenja
uglavnom ostala na površini problema, Izvori totalitarizma Hane Arent već više od pola
veka predstavljaju vrhunski, do danas neprevaziđen primer izuzetne intelektualne
hrabrosti, širine i dubine u sagledavanju najveće od svih patologija XX veka. Slično
studijama Pitirima Sorokina, Fernana Brodela i Imanuela Volerstina, i ova studija Hane
Arent predstavlja, u društvenoj nauci retku, ali, upravo zbog toga, dragocenu, snažnu i
uverljivu kombinaciju ontoloških, dubinskih, «skenerskih snimaka» opštih, istorijskih,
ekonomskih, društvenih, dakle objektivno-strukturalnih uslovljenosti, i fenomenoloških,
spoljašnjih, površinskih slika raspadanja subjektiviteta, raslojavanja ništavila, masovnih
histerija. Zahvaljujući upravo ovoj i ovakvoj izuzetnoj kompleksnosti, Izvori
totalitarizma Hane Arent su i mogli da donesu tako dobre, temeljite i pouzdane socijalno-
sistemske refleksije i spoznaje, kao što su one o «savezu gomile i kapitalizma u XIX
veku», «masama», «masovnoj nezaposlenosti», «dolasku doba masa» u XX veku, te
«radikalnom zlu [koje] se pojavilo sa sistemom u kom su svi ljudi postali podjednako
suvišni» i u kom su konačan i logičan proizvod postale i «fabrike leševa i pećine
zaborava», ali i tako dobre, precizne i «oštre», fenomenološke, ideološke i masovno-
psihološke deskripcije, percepcije i opservacije, kao što su one o stavovima gomile koji
su «u stvari stavovi buržoazije jedino lišeni licemerja», problemu «saučesništva masa»
koji će (p)ostati jedan od najtežih problema čitavog XX i XXI veka, totalitarnom
«preziranju realnosti», «mešavini lakovernosti i cinizma» i «stavu da je sve dozvoljeno»
koji je u osnovi ovog preziranja, te o neizrecivom iskustvu užasa, «ponoru mogućeg»,
«banalnosti zla» i «uplašenoj mašti», kao važnom i, u ekstremnim situacijama, možda i
jedinom savezniku u borbi protiv nepojamnog zla.

98
Najzad, i zbornik tekstova U istom čamcu Petera Sloterdijka. U prvom i glavnom tekstu
zbornika, objekt-subjekt relaciju, viševekovnu, pa i višemilenijumsku «istoriju fantazama
sapripadanja», autor ispituje (problematizuje) još od vremena starijeg kamenog doba
(paleolita), ali se u ovom svom ispitivanju (problematizovanju), i on, u najvećoj meri,
ipak, zadržava na aktuelnoj krizi (drami) pozne ili postmoderne, odnosno na
«metamorfozi socijalnog tela u doba planetarne politike», i pri tom ispisuje i neke od
najboljih stranica koje su o ovoj velikoj, bolnoj i intrigantnoj temi ikada napisane.
Stranice su čak toliko dobre da zbog toga neke njihove najbolje fragmente ovde prenosim
bez ikakvih sopstvenih komentara (prosto me je strah da bih svojim komentarima tu nešto
mogao da pokvarim): «Izraz fantazam ne treba tumačiti kao puki privid ili varku, već ga
treba shvatiti u smislu teorije aktivne moći uobrazilje, kao demijurško ludilo, kao
delotvornu fikciju i ideju koja samu sebe obistinjuje […] Društva jesu društva sve dok
uspešno uobražavaju da su društva. […] Jasno je da u vremenu u kome se promenila
forma velikog sve vrste patologije sapripadnosti postaju epidemijske. [...] Čitave
epidemije otpora iz periferija, malih prostora, privatnih sfera se ne javljaju tek od juče
tako jasno da ih je nemoguće prevideti. [...] Etnička čišćenja, zaoštrena u ubijanje naroda,
učiniće da osetimo snagu poziva za pomoć protiv gubljenja političke forme u mnogim
krajevima sveta. [...] Iz opustošene imaginarne konstrukcije socijalnog uterusa, u
postpolitičku paniku i difuznu zapuštenost sunovratilo se nebrojeno mnogo ljudi, za šta je
grupno ime 'postmodernost' još i najcivilizovaniji izraz. Isti fenomen se može pojaviti i u
donjoj trećini bogatih nacija, kao i u gotovo svim slojevima siromašnih. U promeni forme
sveta, veliki broj pojedinaca i porodica se odjednom osetio kao da je napušten od svih
dobrih političkih duhova. Zakletva mnogih jednoj velikoj formi koja ih drži zajedno
postala je krivokletstvo, odnosno, neuspela hipnoza. U najgorem slučaju, nijedan član
društva ne veruje više ozbiljno da je to društvo njegovo. […] Aktuelni sukobi u Evropi
posle Mastrihta, ukazuju na to kako će savremenici doživeti današnje putovanje u
hiperpolitiku kao previše brzu vožnju u carstvo konfuzije u kome se država više i ne vidi
od pukih vlasti. […] Društva koja još uvek izgledaju kao do pola integrisane civilizacije,
posle gubitka imaginarnih političkih proteza, mogu da se vrate na nivo neurotičnih
plemena. […] Politika industrijalizma odlikuje se pre svega time što u početku nije mogla
da shvati da je ona nešto novo, zbog toga su se kategorije agrarnog doba dugo vukle i na
političkom planu i u postagrarnoj, transklasnoj i hiperpolitičkoj situaciji u svetu. Oba
politička monstruma našeg veka, fašizam i lenjinizam-staljinizam, iznikla su iz tog
malignog razvlačenja.»

Nakon ovoliko, ovakvih, mračnih, ali realističnih slika, za ozbiljnog i odgovornog

profesionalca (intelektualca), kao teško, možda i najteže od svih pitanje, ostaje pitanje
profesionalnog, građanskog, ljudskog posla, mandata i smisla. Da li je to samo onaj
«mandat užasa» o kojem piše Peter Sloterdijk u upravo citiranom zborniku, slično i Hana
Arent u Izvorima totalitarizma, dakle mandat analitičkog (podrazumeva se) i
nepotkupljivog svedočenja o zastrašujućim monstrumima, histerijama i zločinima našeg
vremena? I da li je to zaista «samo», ili je to najviše i najbolje što je u datim uslovima
uopšte moguće? Najzad, kako pri tome izbeći Scilu dogme progresa, ali i Haribdu njoj
antagonističke ali suštinski blizanačke dogme apkalipse? Na ova i slična teška pitanja,
odgovor pruža sledeći, šesti odeljak Dinamike ništavila (Alternativa), a ovde sledi još
samo onoliko koliko neposredno obavezuju mračne i teške slike koje su upravo iznete.

99
Po mom sudu, i u ovoj stvari, ključno je pitanje objektivno-strukturalne uslovljenosti i
specifičnosti našeg izuzetnog vremena. Ukoliko naše vreme zaista jeste (a jeste) vreme
neumitnog opadanja (umiranja) jednog istorijskog sistema, ukoliko o tome više nego
uverljivo govore (a govore) brojni kvalitativni znaci, ali i ništa manje brojni kvantitativni,
statistički dokazi, naime, tada je svako robovanje zastarelom kultu progresa, kao i svako
odavanje opojnoj drogi apokalipse, zaista samo kontraproduktivno (u slučaju dogme
progresa), odnosno destruktivno (u slučaju dogme apokalipse). Ali ovo nikako ne znači
da se i u ovakvim, objektivno mračnim i teškim vremenima, baš ništa ne može. Čak i u
ovakvim vremenima, naime, postoji uski prolaz između Scile dogme progresa i Haribde
dogme apokalipse (samo ga treba pronaći). Čak i u ovakvim vremenima, za ozbiljne i
odgovorne profesionalce (intelektualce) ima posla, mandata i smisla. U ovakvim
vremenima, to je posao, mandat i smisao (naročito ću upotrebiti jedan provokativan izraz)
konstruktivnog nihilizma (koji je od početka bio neka vrsta programa i za Dinamiku
ništavila). U istoriji, jednako kao i u prirodi, svaki proces opadanja, umiranja starog,
istovremeno je i proces klijanja, rađanja novog života (sistema). Rasvetliti ovaj dvostruki,
destruktivni i konstruktivni proces, i na taj način pomoći da se on ubrza (skrati) na obe
strane, a samrtni, kao i porođajni bolovi, ako ne u potpunosti otklone, a ono barem
značajno umanje ili ublaže, eto najkraćeg mogućeg rezimea programa ovog
konstruktivnog nihilizma, koji i te kako ima smisla. U XIX veku, koji je bio vek uspona,
utilitaristi su formulisali princip: što više uživanja i dobra za što veći broj ljudi, u XX i
XXI veku, koji su vekovi opadanja, ovaj princip utilitarista treba prefomulisati: što manje
patnje i bola za što manji broj ljudi. Mogu pretpostaviti (pa i razumeti) da se zaslepljenim
ili zainteresovanim sledbenicima blizanačkih dogmi, sve ovo sigurno može činiti kao
nedovoljno, neherojsko, čak nedostojno (posebno kada se uporedi sa njihovim velikim,
zapravo megalomanskim, nerealniim i neodgovornim vizijama budućnosti), ali se meni
sve, ipak, nekako čini (moram to ponoviti još jednom) da je za ozbiljne i odgovorne
profesionalce (intelektualce), to ono najviše i najbolje što se u ovakvim vremenima
uopšte može da učini. Sve ostalo je ili manje ili više benevolentna ali tragična iluzija (u
boljem), ili šarlatanstvo, glupost ili pokvarenost, odnosno neka njihova ovakva ili onakva
neobična mešavina (u onom drugom slučaju).

Mondijalizacija

Da je politički režim Džordža Buša Mlađeg samo globalizovana verzija političkog režima
Slobodana Miloševića, ovu tezu po prvi put sam javno izneo i branio u raspravi nakon
predavanja koje je na Pravnom fakultetu u Podgorici održao Januš Bugajski iz
Vašingtona samo nekoliko meseci pre Drugog zalivskog rata, ne sećam se savim sigurno
ali najverovatnije negde u decembru 2002. ili januaru 2003. Još od njegove knjige
Nations in Turmoil, koju sam pročitao početkom 1990-ih, dakle i mnogo pre nego što
sam autora knjige lično upoznao, Januša Bugajskog sam izuzetno cenio (čak sam i
podnaslov svoje knjige Montenegin Mirror: Polity in Turmoil 1991-2001, formulisao kao
parafrazu odnosno počast njegovoj odličnoj knjizi). Lično poznanstvo sa ovim
briljantnim američkim politikologom poljskog porekla od kraja 1990-ih ovaj moj utisak
samo je pojačalo. Utoliko više me je iznenadila lakoća sa kojom je on moju tezu odbacio.
Argumenti koje sam izneo u raspravi jesu bili još uvek sirovi, grubi i nerazvijeni, ali je

100
lakoća njihovog odbacivanja od strane Januša Bugajskog, po mom mišljenju, ipak, bila
preterana i neosnovana. Naravno, neslaganje Januša Bugajskog bilo je sasvim korektno,
kolegijalno, tako da ova mala negativna epizoda nije ni malo pokvarila naš ukupno
gledano pozitivan odnos.

Ali se to ne bi moglo reći i za neke druge adrese. Kao jedan od nezavisnih intelektualaca
koji su od samog početka pružali javni otpor Miloševićevom ratnom nacionalizmu, od
strane Američkog kulturnog centra, kasnije novootvorenog Konzulata SAD u Podgorici,
redovno sam dobijao pozive za svečane koktele priređivane povodom Dana nezavisnosti
SAD. Na ove i slične svečanosti po pravilu nisam išao, jer sam takav po prirodi,
introvertan, zatvoren, kako se to obično kaže, ali sam organizatorima uvek iskreno
zahvaljivao, i, uostalom, veoma rado učestvovao u njihovim drugim javnim i kulturnim
programima i aktivnostima. Posle onog predavanja Januša Bugajskog, oštru kritiku
«unilateralizma», zapravo ratnog nacionalizma, militarizma i imperijalizma Džordža
Buša Mlađeg u Iraku, ponovio sam još nekoliko puta, na predavanjima, ali i u nekoliko
tekstova, od kojih su najviše bili čitani oni u Vijestima, najtiražnijem dnevnom listu u
Crnoj Gori (ovo posebno važi za tekst «Tupost sile», kasnije objavljen i u knjizi
Globalna prašina). Svih teških godina Miloševićevog režima, veoma mnogo sam vodio
računa, verujem i uspeo u tome, da ne zapadnem u bilo kakvu vrstu samorazorne
paranoje, o tome sam vodio računa i ovog puta, pa sam zato uveren da nije ni slučajnost,
ali ni moja paranoja, činjenica da, nakon one serije javnih kritika aktuelne američke
administracije, više nisam dobio ni jedan poziv od američkog konzulata u Podgorici, i to
ne samo za Dan nezavisnosti, nego ni inače.

A to me je rastužilo, zbog toga što su SAD za mene već duže od deset godina, i
definitivno bile moja druga kultura i zemlja. Moj drugi jezik, posebno značajan za moju
profesiju, još od srednje škole, bio je engleski. Sticajem okolnosti, moja prva stipendija
bila je ona Britanskog saveta, u Brajtonu, na jugu Engleske i Velike Britanije, 1988-89,
ali moram reći da su moj konačan izbor, ipak, bile SAD (moja druga stipendija, 1991-93),
a ne Velika Britanija (ono što je pri ovom izboru presudilo bio je moj ukupni utisak o
Amerikancima kao manje zatvorenim i formalnim u odnosu na stanovnike «gordog
Albiona», uz to još i moje otkriće o njima kao o građanima izuzetno aktivnim i borbenim,
«No justice no peace» i «Fight for your right», ove slogane po prvi put sam čuo upravo u
SAD). Neka vrsta neobjavljenog bojkota od strane «dela američke administracije»
podsetila me je na olovno vreme kraja 1980-ih i početka 1990-h, kada su moje i slične
javne kritike velikodržavnog odnosno velikosrpskog režima Slobodana Miloševića, u
režimskim medijima grubo diskvalifikovane kao «antisrpske». Uzalud sam tih godina
nebrojeno puta objašnjavao razliku između jednog političkog režima i naroda, kao i sve
brojne i važne konsekvence koje iz jednog takvog razlikovanja nužno proizilaze. Moram
priznati da nisam očekivao da će i politički režim, administracija SAD, Konzulat SAD u
Podgorici, jednoga dana, takođe zaboraviti (ili «zaboraviti») na tu važnu razliku.

A da i ja sam ne počnem da zapadam u neku vrstu preterane, pogrešne i nepravedne

generalizacije, pomogle su mi komunikacije (knjige, članci, intervjui, vebsajtovi,
mejlovi) Imanuela Volerstina, Noama Čomskog i drugih poznatih kritičkih duhova iz
samih SAD, ali možda još više, čak najviše, dve Međunarodne letnje škole
Jugoistočnoevropskih studija, na kojima su većinu od dvadesetak studenata činili

101
postdiplomci sa Severozapadnog univerziteta (Northwestern University), jednog od
vodećih američkih univerziteta, inače iz široke i prostrane čikaške regije. Prva od ove dve
škole održana je na postdiplomskom Među-univerzitetskom centru (Inter-University
Center) Iva Banca u Dubrovniku jula 2002, druga na novotvorenom Odseku za političke
nauke Pravnog fakulteta Univerziteta Crne Gore u Podgorici jula 2004, dakle samo
godinu dana uoči, odnosno samo godinu dana nakon Drugog zalivskog rata, koji je
šokirao i podelio čitav, pa i Zapadni svet. U okviru programa ove dve škole, održao sam
predavanja o postjugoslovenskoj bezbednosti («Post-Yugoslav Security»), i o
crnogorskom pitanju («Pro-Independence Struggle in Montenegro Before, Under, and
After Milošević Era»), ali, naravno, nisam mogao a da u ova predavanja ne uključim i
odgovarajuća razmatranja odnosno kritike političkog režima, politike i akcije Džordža
Buša Mlađeg. Bio sam veoma zadovoljan. Naravno, između mene i mojih slušalaca, bilo
je i ozbiljnih neslaganja (za razliku od naših studenata, američki studenti su u
komunikaciji sa profesorima, po pravilu, veoma otvoreni i slobodni). Ukupan prijem
mojih teza, kritika i argumenata kod mojih mlađih američkih kolega (koleginica), pa i
prijem one razlike između «antibušovske» i «antiameričke» pozicije, koju sam ovoga puta
izneo i objasnio još pažljivije nego inače, međutim, bio je mnogo bolji nego u onoj
raspravi nakon predavanja Januša Bugajskog.

Pa ipak, provokativna teza o političkom režimu Džordža Buša Mlađeg, kao unapređenoj,
globalizovanoj verziji političkog režima Slobodana Miloševića, bila je samo vrh ledenog
brega. Lokalni i globalni procesi, fenomeni, strukture, režimi, danas su međusobno toliko
tesno isprepleteni, da se odvojeno više ne mogu ni zamisliti, a kamo li razumeti. Na
nesreću, vladajuća ideologija, i ovu realnu međuzavisnost i isprepletenost, po pravilu,
samo iskrivljuje ili zamračuje, i to najčešće tako što realnu i složenu globalizaciju, koja je
jedan krajnje složen, ambivalentan, pluralističan i kontradiktoran mega-kompleks,
sastavljen od mnoštva različitih, konkurentskih, sukobljenih i antagonističkih procesa
globalizacija, prikazuje kao jedan jedini i jednodimenzionalni proces «neoliberalne»
globalizacije, koja je, uz to, navodno, još i bez alternative (zbog toga sam čak i za naslov
ove celine radije odabrao manje korišćeni termin «mondijalizacija» nego previše rabljeni i
pomodni termin «globalizacija», iako je, naravno, reč o jednoj istoj stvari).

Na realnu, neideologizovanu međuzavisnost lokalnih i međunarodnih faktora, u novijoj

literaturi, posvećenoj posthladnoratovskoj krizi na Balkanu, prvi, ili među prvima, ukazao
je Tomaž Mastnak, u tekstu koji je pomenut i u prethodnom odeljku («Fascists, Liberals,
and Anti-Nationalism», u zborniku R. Capland and J. Faffer, Europe's New Nationalism,
1996). Dijagnoza Tomaža Mastnaka bila je, videli smo, «unholy alliance», bezbožna,
nesveta, profana, skandalozna, strašna alijansa između zapadnih (posebno
zapadnoevropskih) liberalnih vlada, na jednoj, i balkanskih (posebno one Slobodana
Miloševića) neofašističkih mutanata, na drugoj strani. U prvoj fazi sukoba (1991-95), ova
opskurna alijansa bila je uglavnom prikrivena, negativna i pasivna (namerno ili
nenamerno, svejedno, ali, u svakom slučaju, to je bila suština onog dugog i odlučujućeg
nečinjenja zapadnih vlada sa početka postjugoslovenskih ratova, koje je najdirektnije
ohrabrivalo surove balkanske blickrigove i divljačka etnička čišćenja), u drugoj,
postdejtonskoj fazi, sve do kosovskog sloma (1995-99), ova alijansa postaje sasvim
otvorena, neprikrivena i aktivna (u politici i retorici Zapada, EU i SAD, Slobodan
Milošević u ovom periodu postaje «glavni faktor mira na Balkanu»). U dijagnozi Tomaža

102
Mastnaka, meni je malo smetao jedino termin «alijansa», jer je zavodio na pogrešan put
teorije (mitologije) zavere, zato sam u svojim predavanjima i tekstovima, pohvale
Mastnakovoj iluminantnoj analizi i argumentaciji, redovno dopunjavao ovim malim
upozorenjem i preciziranjem, a u tekstu koji sam, na istu temu, po pozivu profesora
Bernarda Hibitsa sa pitsburškog Pravnog fakulteta, uradio za tamošnji elektronski časopis
Iurist, na samom vrhuncu NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, krajem maja 1999,
to sam izrazio i odgovarajućim terminom, odnosno parafrazom naslova poznate knjige
Noama Čomskog Necessary Illusions, koji je jače naglašavao upravo ono do čega je meni
bilo posebno stalo, naime objektivno-strukturalnu uslovljenost subjektivnih patogeneza i
patologija, a ne same te patogeneze odnosno patologije posmatrane izolovano (naslov
mog teksta bio je Necessary Foes: Slobodan Milošević and NATO in Pursuit of Power, i
danas se može naći u knjizi Montenegrin Mirror: Polity in Turmoil 1991-2001, u okviru
teksta «NATO Expansion and Balkan Testing Grounds», kojeg sam uradio zajedno sa
Aleksandrom Fatićem, kolegom iz Beograda).

Do planetarnog proširenja profane alijanse o kojoj je pisao Tomaž Mastnak, došlo je

relativno brzo, nepunih deset godina nakon krvavog postjugoslovenskog raspada. I u ovoj
stvari, teroristički napad na SAD, 11. septembra 2001, delovao je kao «trigger» (okidač).
Zastrašujući jedanaestoseptembarski udar odmah je počeo da daje maligne rezultate: «rat
protiv terorizma» bez kraja i granica, i globalnu neman straha, neslobode i ništavila, samo
sada i u najširim međunarodnim, svetskim razmerama. Iz prašine koja se podigla odmah
posle velikog, zaglušujućeg udara, postepeno je počela da se ukazuje nova, proširena,
mondijalizovana, globalizovana profana alijansa, samo sada između dva relativno nova,
proširena, strašna antagonista, podivljalog «unilateralizma», militarizma i imperijalizma
SAD administracije Džordža Buša Mlađeg, te njenih starih i novih saveznika koji su bili
«voljni» da je u svemu podrže, na jednoj, i njihovih bivših hladnoratovskih saveznika,
sada frankeštajnski odmetnutih islamskih fundamentalista i terorista Al Kaide Osame bin
Ladena, na drugoj strani. «Hladni rat» je zamenjen «ratom protiv terorizma», stari
«prijateljski neprijatelji», «nužni neprijatelji», «necessary foes», jahači apokalipse XX
veka, novim mrkim likovima XXI stoleća. Veliki šou politike neobuzdane moći,
dominacije, ubijanja i smrti, mogao je da nastavi dalje («The Show Must Go On»).

Mondijalistička teza o suštinskoj sličnosti između političkog režima Džordža Buša

Mlađeg i političkog režima Slobodana Miloševića, ne negira sve one, inače dobro
poznate, brojne i značajne razlike, koje između ova dva režima postoje (prvi je centralni,
drugi poluperiferni, prvi liberalan, drugi autoritaran, prvi podivljali izdanak jedne od
najstarijih i najrazvijenijih demokratija modernog doba, drugi «prirodni» element i endem
jednog od najviolentnijih regiona savremenog sveta, prvi više «uvoz», drugi više «izvoz»
sopstvene imperijalne agresije, i tako dalje, i tome slično, kako to već znaju dobro da
navedu i istaknu brojni i marljivi politički komparativisti). Mondijalistička teza o
sličnosti, ove komparativističke razlike samo dopunjava, i to pre svega tako što insistira
na njihovom «najmanjem zajedničkom imenitelju», faktoru koji dolazi iz one dugotrajne i
opadajuće istorijske dinamike, koja je dominanta celokupnog posthladnoratovskog,
poznomodernog, ili, ako baš hoćete, postmodernog političkog spektra. A glavna
karakteristika ovog njihovog najmanjeg zajedničkog imenitelja, jeste sila, preciznije
mutacija sile i celokupnog sistema. Poznato je, manje ili više legitimna upotreba sile,
predstavlja regularni, reproduktivni element svakog istorijskog, socijalnog i političkog

103
sistema. U vremenu istorijskog opadanja, međutim, dolazi upravo do sistemskog deficita,
hronične krize, te konačnog raspadanja svakog legitimiteta, do jedne vrste neizlečivog
političkog AIDS-a («sindroma stečenog nedostatka imuniteta»). Manifestacije ovog
složenog sindroma u politici takođe su dobro poznate: nagli i patološki porast unutrašnje i
spoljašnje agresije, suspenzija demokratskih institucija i procedura zbog neke velike,
stvarne ili izmišljene opasnosti, «oslobađanje» sile, prelazak «monopola fizičke prinude»
iz koliko-toliko legitimnog, prihvaćenog, opravdanog, ograničenog i kontrolisanog, u
manje ili više nelegitimno, neprihvaćeno, neograničeno, nekontrolisano i opasno
društveno stanje, najzad, kao konsekvenca, ali i kao novi, dodatni, čak terminalni
podsticaj eskalaciji neobuzdanog nasilja, manje ili više rafinirana belicistička strategija,
namerno izazivanje i vođenje ratova, pomoću kojih potpuno zaneta vlast veštački i
privremeno nadoknađuje, ali na kraju samo pogoršava i konačno razara i poslednje
ostatke sopstvene legitimnosti. U slučaju poluperifernog režima Slobodana Miloševića,
ovaj složeni sindrom, posebno njegovu dijaboličnu belicističku strategiju, najbolje su
identifikovali, opisali i objasnili sociolog Nebojša Popov i politikolog Milan Podunavac u
beogradskoj Republici, ali su taj isti sindrom, i tu istu dijaboličnu belicističku strategiju,
samo sada u slučaju jednog mnogo moćnijeg, centralnog režima Džordža Buša Mlađeg,
počeli jasno da identifikuju, opisuju i objašnjavaju, i mnogi drugi, u SAD i izvan njih,
Alen Žoks (L'empire du chaos, 2002), Imanuel Volerstin (The Decline of American
Power, 2003), i Čalmers Džonson (Sorrows of Empire, 2004), da pomenem samo ove. U
oba slučaja, međutim, belicistički obrazac je isti: veštačko izazivanje i vođenje
spoljašnjih ratova kao spontano-organizovani odgovor režima na unutrašnja ugrožavanja
odnosno osporavanja legitimnosti. U slučaju političkog režima Slobodana Miloševića,
ovaj obrazac imao je čak više jasno raspoznatljivih dijaboličnih sekvenci (velike
demonstracije 9. marta 1991. u Beogradu, odmah nakon ovih, u maju, oružani incidenti, a
nedugo zatim, od avgusta 1991, i pravi rat u Hrvatskoj, slično tome velike antirežimske
demonstracije u Beogradu juna 1992, a zatim eskalacija rata u Bosni i Hercegovini,
najzad, i najveće, tromesečne, antimiloševićevske demonstracije u Beogradu i celoj Srbiji
1996-97, a odmah nakon ovih sukobi, te rat na Kosovu 1998-99), u slučaju političkog
režima Džordža Buša Mlađeg, do sada smo upoznali samo jednu, ali, po mehanizmu i po
magnitudi, ne samo dijalboličnu, nego i kataklizmičku sekvencu (problematični, to jest
sudski dobijeni predsednički izbori decembra 2000, zatim nemarom administracije ako ne
i nečim težim omogućeni ili barem olakšani teroristički napadi Al Kaide na Njujork i
Vašington 11. septembra 2001, najzad i belicistički san svih neobuzdanih vladara, «rat
protiv terorizma» bez granica u vremenu i prostoru, koji je lansiran ubrzo potom, i kome
si ni danas ne vidi jasan obris i kraj).

Za opis mutacije sile i sistema o kojoj je ovde reč, ranije sam najčešće koristio kratke
istoriozofske definicije kao što su neofeudalna ili kvazifeudalna tendencija, danas, krajem
2004, radije koristim jednu kratku, ali više opreznu, deskriptivnu i negativnu definiciju,
po kojoj je ova mutacija, zapravo, negativna postkapitalistička promena. Ranije definicije
napustio sam zato što su zavodile na pogrešnu ideju o ponavljanju istorije (istorija je uvek
složena kombinacija ponavljanja i promena a nikada ni čisto ponavljanje ni čista
promena), a novu, negativnu postkapitalističku promenu, privremeno sam prihvatio, čak i
uprkos jednoj njenoj ozbiljnoj i očiglednoj mani, naime logički neispravnom, negativnom
karakteru (postkapitalistička kvalifikacija bez neophodnih makar i minimalnih pozitivnih
određenja), zbog toga što je ona, čak i sa ovom svojom ozbiljnom i očiglednom manom,

104
istorijski adekvatna, to jest odgovara relativno ranom stadijumu morfogeneze i promene.
Kakav će biti konačan ishod i izgled ove mutacije do sredine odnosno kraja XXI veka, to
se još uvek jasno ne vidi. Ono, međutim, što se jasno vidi već danas, na početku XXI
veka, to je da je već otpočeo proces ireverzibilnog, nepovratnog raspadanja,
dekomponovanja, dekonstrukcije, «oslobađanja» jedne konkretno-istorijski oblikovane
sile, iz njenog konkretno-istorijskog kapitalističkog ležišta i sistema. I u globalnim,
međunarodnim, i u lokalnim, nacionalnim razmerama, ovako «oslobođena» sila, sve više
pluta, preciznije divlja, bez ikakvog uporišta, kontrole i smisla. Kao čista sila.

Ideologizacija ovako «oslobođene» čiste sile predstavlja jedan od najzanimljivijih

fenomena i aspekata negativne postkapitalističke promene na početku trećeg milenijuma.
U do sada poznatoj ljudskoj istoriji, čista sila je uvek bila akcident, koji kao takav nikada
nije mogao, i u principu ne može da traje neograničeno dugo vremena (kardinal Rišelje,
ministar unutrašnjih dela u apsolutističkoj, predrevolucionarnoj Francuskoj, kome se
upućnost i kompetentnost u ovoj oblasti ne može sporiti, svoje pomoćnike upozoravao je
kako sa bajonetima mogu mnogo toga, samo ne i da na njima sede previše dugo). U
društvu kakvo poznajemo, svaka sila traži bar minimum legitimnosti, opravdanosti i
prihvaćenosti. Spektar postkapitalističke ideološke legitimacije sile, koji se burno razvija
u poslednjoj deceniji XX i prvoj deceniji XXI veka, zbog toga je izuzetno složen,
heterogen i širok, i ide od koliko-toliko racionalne, makar i modifikovane kapitalističke
argumentacije, preko najrazličitijih prelaznih, mešovitih, atipičnih, nestabilnih i nestalnih
ideoloških varijeteta, pa sve do «nemoguće» ideologije čiste sile, koja je već simptom
kraja svake ljudske istorije, a ne samo simptom kraja kapitalizma kao jednog konkretnog
istorijskog sistema. Primera radi, u red one prve, koliko-toliko racionalne, kapitalističke
argumentacije i racionalizacije, spada i ono poznato, «večno», hobsovsko razmatranje o
složenom, promenljivom i konfliktnom odnosu i balansu između ljudske potrebe za
slobodom i ljudske potrebe za bezbednošću, koje se u SAD (i svetu) počelo naglo da širi
odmah nakon jedanaestoseptembarskog terorističkog napada, i to uglavnom kao oblik
opravdavanja sve češćih restrikcija, ograničenja i ugrožavanja građanskih sloboda i prava,
u toj zemlji do tada gotovo nezamislivih. «Treći put» Tonija Blera dobar je primer za onu
drugu, prelaznu, mešovitu, atipičnu, nestabilnu i nestalnu vrstu, koja je upravo zbog ove
svoje izrazite nestabilnosti i nestalnosti, uz to i nesolidnosti, uostalom, relativno brzo i
neslavno završila, i iscurila u onu poslednju, treću i najgoru vrstu. A primera za ovu
poslednju, treću i najgoru vrstu, za onu «nemoguću» ideologiju čiste sile, već danas ima
toliko, da se o njoj sada može govoriti i kao o čitavom malom, čak dominantnom
ideološkom mini-spektru, unutar onog velikog, širokog i heterogenog
posthladnoratovskog ideološkog mega-spektra. Tako, na manje ili više neprikrivene
oblike ideologije čiste sile, nailazimo ne samo u poskomunističkoj Srbiji Slobodana
Miloševića, u prigodnim delima, pamfletime i feljtonima (bez)brojnih agresivnih
nacionalista i fundamentalista jednog burnog i prevratnog vremena, i u
postjedanaestoseptembarskim SAD Džordža Buša Mlađeg, u isto tako prigodnim delima,
akcijama i kampanjama vašingtonskih agresivnih nacionalista, imperijalista i
fundamentalista, takozvanih neohobsovaca i neokonzervativaca, Roberta Kagana i
drugih, nego, na nešto diskretniji i blaži, ali suštinski identičan način, i u
posthladnoratovskoj, proširenoj i otežaloj EU, u kafkijanskim briselskim procesima i
«katakombama» njenih manje ili više visokih, i manje ili više ciničnih predstavnika,
birokrata, komesara i direktora, Xavijera Solane, Roberta Kupera i ostalih. Doprinos dva

105
upravo pomenuta Roberta, dva princa nove tame, Kagana iz SAD, i Kupera iz UK
odnosno EU, u ovom pogledu je kapitalan, i svako ko o tome želi nešto više da sazna,
tekstove ove dvojice «transatlanskih» ideologa treba veoma pažljivo da pročita. Ipak, za
završnu ilustraciju «nemoguće» ideologije čiste sile, ovde ću radije upotrebiti jedan drugi
primer, citat iz kratkog ali značajnog novinskog intervjua Đanija de Mikelisa, bivšeg
ministra inostranih poslova Italije, jednog od brojnih a katastrofalno neuspešnih
medijatora EU u postjugoslovenskoj krizi početkom 1990-ih, i jednog od retkih
italijanskih uglednika izvan Berluskonijeve «vazalne» vlade koji je javno i eksplicitno
podržao Drugi zalivski rat i Džordža Buša Mlađeg. Ideologija čiste, gole, neprikrivene
sile, u ovom intervjuu prosto kipi sa svake strane, pa upravo zato ovaj intervju odnosno
citat i zaslužuje da se nađe u svakoj, pa i u najprobirljivijoj antologiji posthladnoratovskih
ideoloških egzemplara i formi: «Novi svjetski poredak se počeo praviti nakon pada
Berlinskog zida. Svima bi trebalo da bude jasno da ako želimo red u svijetu onda treba
znati i ko je taj koji ga pravi. Uvijek, u svakom poretku je samo jedan
glavnokomandujući. U ovom slučaju to su SAD. I one koji vladaju svijetom treba slušati
ako hoćemo pravi poredak. Ne može biti više glavnih, to je sasvim jasno.» (Vijesti,
Podgorica, 11. maj 2003)

Nakon svega što je prethodno rečeno, dve završne, izvanredne, zapanjujuće analogije,
sličnosti između političkih režima odnosno ponašanja Slobodana Miloševića i Džordža
Buša Mlađeg, koje ću navesti na samom kraju ovog odeljka, poslužiće mi i kao još jedna,
dopunska argumentacija za razjašnjavanje, preciziranje razlike između alternativnog
mondijalističkog i vladajućeg komparativističkog metoda. Obratite pažnju: zbog relativne
neadekvatnosti, ograničenosti, jednodimenzionalnosti jedinice analize, isključive ili
pretežne usredsređenosti na pojedinačna društva i sisteme, uz istovremeno slepilo za
jedinstvene, svetske, mondijalne faktore i procese, komparativisti ovakve analogije
najčešće i ne mogu da vide, a i kada ih vide, po pravilu, mogu samo da ih registruju kao
bizarne, neobične, čak neobjašnjive koincidencije, na drugoj strani, upravo zbog relativne
adekvatnosti, kompleksnosti, višedimenzionalnosti jedinice analize, izbalansirane
usredsređenosti kako na pojedinačne tako i na svetske faktore i procese, mondijalisti su u
stanju ne samo da ovakve analogije pre drugih primete, nego i da ih dubinski i spektralno
rasvetle i shvate. Analogije, uostalom, govore i same za sebe. Prva je retorička i
izvanredno dobro ilustruje «kreativni», božanski moment sile: krajem 1980-ih, na samom
vrhuncu iscrpljujućeg procesa, «Gordijev čvor» jugoslovenske ustavne i političke krize,
predsednik Srbije, Slobodan Milošević, «seče» čuvenom izjavom, najavom i pretnjom,
kako će Srbija ponovo biti ili jedinstvena i cela ili je neće biti, te kako će ona povratak
svog navodno ugroženog suvereniteta postići svim sredstvima, «u institucijama sistema
ili izvan njih», kako je, u više navrata, i u različitim varijantama, izričito precizirao i
naglašavao; na drugoj strani sveta, septembra 2002, samo pola godine pre, zapravo usred
zahuktalih priprema Drugog zalivskog rata, u oficijelnom obraćanju Generalnoj skupštini
UN, predsednik SAD, Džordž Buš Mlađi, formuliše zapanjujuće sličnu izjavu, najavu i
pretnju, kako će SAD svoje navodno ugrožene nacionalne interese i bezbednost zaštiti na
svaki način, «uz saglasnost Saveta bezbednosti UN ili bez te saglasnosti», kako je i on
izričito precizirao i naglasio. Druga analogija je strategijska i izvanredno dobro ilustruje
zajedničku, istorijsku i svetsku širinu mutacije: na vrhuncu indukovane masovne histerije,
kao oblik prethodne legitimacije predstojeće akcije, ideolozi, propagandisti i aktivisti
Miloševićeve ratne mašinerije, posebno oni Radovana Karadžića u Bosni i Hercegovini,

106
lansirali su i jedan tako opskuran, izopačen i morbidan pojam, kao što je «preventivni
genocid»; samo desetak godina kasnije, na sasvim drugom kraju sveta, takođe na vrhuncu
jedne masovne histerije, ideolozi, stratezi i propagandisti Džordža Buša Mlađeg, ali za
njim redom i oni Vladimira Putina, i drugih velikih sila, među njima i EU, koja je
prvobitno takve ideje eksplicitno osuđivala (pokazatelj više da je ovde zaista reč o
globalnom a ne tek o ekskluzivnom lokalnom fenomenu), lansiraće ideju «preventivnog»
ili «preemptivnog» napada (rata), prethodnu legitimaciju, zapravo kult čiste sile, koji se i
danas, kao kuga, širi svetom.

107
6. Alternativa

Kolege i prijatelji često mi prigovaraju nedostatak ili nerazvijenost alternative. Učestalost

ovakvih prigovora čak je tolika, da sam na kraju prihvatio, da su možda jednim delom i u
pravu. U vremenu povećanih kompleksnosti, ambivalencija i neizvesnosti, uostalom,
čovek bi morao da sačuva minimum skromnosti, fleksibilnosti i otvorenosti, čak i kada
ovakvih prigovora ne bi bilo.

Jedna od važnih posledica ove skromnosti, fleksibilnosti i otvorenosti, imperativno

ponavljam samom sebi, jeste i stalna spremnost na vanredne dodatne napore, popravke,
izmene, dopune. Naravno, ne preko mere stvarnih unutrašnjih potencijala, i ne bez velikih
unutrašnjih otpora. Stvar izgleda otprilike ovako (navodim jedan tipičan primer). U leto
2004, u Crnoj Gori su obelodanjene još dve velike korupcionaške afere, koje su do kraja
razgolitile i iskompromitovale ne samo vladajuću partiju, nego i najveći deo «opozicije».
U redovnoj kolumni u Vijestima pišem o tome tekst. Prvobitna verzija naslova teksta je
«Kuga». Prijatelj, neformalni konsultant i recenzent većine mojih tekstova u poslednjih
desetak godina, promptno reaguje: «Ne, nikako ne, u fokusu mora biti alternativa, 'kuge'
nam je ionako previše.» Najpre se ljutim, oporo repliciram na adresu nerealnog,
neozbiljnog i neodgovornog «optimizma», branim realizam «kuge», konstruktivni
nihilizam, i tome slično (prijatelj već ima dovoljno iskustva, zna da su to kod mene
prolazne «meteorološke» nepogode, pa zato strpljivo podnosi sve ove ponekad neprijatne
reakcije i komentare), ali, na kraju, prihvatam deo, čak samu suštinu prigovora, i u prvi
plan stavljam upravo alternativu (tekst je objavljen pod naslovom «Dekameron», još
jedna zaslužena satisfakcija za mog prijatelja).

Kasnije započinjem i jednu malu unutrašnju «istragu», pretragu, retrospektivu koja me

dovodi do jedne nevelike, ali zanimljive, fukoovski rečeno, arheologije alternative. Pitam
se, naime, otkuda kod mene onaj i onoliki otpor prema jednoj vrsti alternative? Ovo
pitanje sebi postavljam utoliko pre i više, što znam da sam, u načelu, oduvek bio, da sam,
uprkos svemu, i nakon svega, i danas za alternativu, za otvorenu, multilinearnu i
probabilističku, a ne zatvorenu, unilinearnu i determinističku istoriju i teoriju, za ono
dijalektičko «treće», koje me je (u duhovnom, a ne u partijskom ili ideološkom smislu
reči), uvek činilo bliskim anarho-socijalistima, egzistencijalistima, personalistima,
liberterijancima, i sličnim, u političkom smislu uglavnom manjinskim, disidentskim,
marginalnim, alternativnim društvenim akterima. Prividni paradoks, naime da sam u
načelu alternativac, ali da istovremeno imam snažan unutrašnji otpor, čak jaku i
neskrivenu averziju prema jednoj vrsti alternative, na kraju razrešavam uviđanjem da
postoje veoma različite vrste same alternative, da nema automatizma po kojem je svaka
alternativa represivnom kapitalizmu i etatizmu («socijalizmu»), sama po sebi, pozitivna i
dobra (ovaj naivni ili manipulativni automatizam i danas je najveća predrasuda i greška
svake alternative), naprotiv da postoje jednako, čak katastrofalno loše alternative (za onu
najpoznatiju takvu, Nikolaj Berđajev je, među prvima, odmah posle Ruske revolucije,
lucidno dijagnosticirao kako predstavlja katastrofalno loš lek za realno postojeću bolest
kapitalizma, uzgred rečeno, ova njegova vremešna dijagnoza stoji i danas, i to kako za

108
lek, što se danas, hvala bogu, uglavnom ne spori, tako i za bolest, što se danas, na žalost,
često i olako zaboravlja).

Uz sve ovo, moram istaći još i to, kako ne spadam u one, koje je veliki istorijski prasak,
spektakularni slom tekozvanog realsocijalizma (nekada, to se mora priznati, velike nade i
alternative za mnoge ljude sveta), preterano iznenadio. Naprotiv, prasak sam, u izvesnom
smislu, doživeo i kao dugo pripremanu, delom već viđenu istorijsku inscenaciju, čak i sa
elementima pučke trivijalnosti i dosade. Spadam u one koji su «sigurne znake smrti»
ovog sistema videli relativno rano (to, uostalom, i nije bilo posebno teško, i više je bilo
stvar volje, nonkonformizma, nego stvar svesti, inteligencije). Danas se često i
nepravedno zaboravlja na relativno razvijenu i bogatu kritičku društvenu teoriju,
literaturu i svest, koja je postojala i delovala i unutar ovog sistema. Sada neću nabrajati
sve značajne izvore, tekstove i ideje koje to uverljivo potvrđuju (ko ima volje da se
suprotstavi sistemskom društvenom zaboravu, lako može doći do njih, knjige i biblioteke
uglavnom su sačuvane). Pomenuću samo tri svoja glavna «svedoka» za ovu tezu, dva
teorijska odnosno analitička članka iz prve polovine 1980-ih, i jednu knjigu, to jest
doktorat, iz 1980-ih, odnosno s početka 1990-ih: članak «Ogled o normativizmu», časopis
Ideje, Beograd, 2/1981; članak «Dijalektički interregnum: jedna skica za studiju o
strukturi i dijalektici naše tekuće društvene krize», časopis Praksa, Titograd, 1/1984; i
Ritam sveta, doktorat kojeg sam objavio 1995, ali koji sam radio tokom teških 1980-ih, a
napisao i odbranio pred sami onaj prasak, krajem marta 1991. Zbog relativno ranog
kritičkog (i samokritičkog) osvešćenja, veliki slom 1989, koji je u mojoj zemlji bio još i
krajnje violentan, razoran, smrtonosan, doživeo sam pre kao mučnu mešavinu tragedije i
farse, nego kao čistu tragediju, a veliko presvlačenje najvećeg dela starih, komunističkih,
u nove, nacionalističke nomenklature, ideologije i retorike, koje je odmah potom usledilo,
pratio sam više kao spoljni mada pasionirani posmatrač otužno-vesele strane istorije,
nego kao zainteresovani, pogotovo ne zagriženi učesnik, insajder ili akter.

Uvek

Prava drama za mene je počela tek posle velikog praska i sloma, sa nastupanjem
pobedničkog, hegemonističkog, dominantnog Zapada. Prozapadno orijentisan od samog
početka, dakle još i u vremenu starog «socijalističkog» sistema, prema ovom velikom,
čak mega-geo-političkom i ideološkom entitetu, nikada nisam bio nekritičan, naprotiv
znao sam za svu njegovu unutrašnju kompleksnost, različitost, diferenciranost (i unutar
ove uvek sledio onu njenu «toplu», kritičku i humanističku struju), ali moram priznati da
me je sam stupanj suštinske sličnosti odnosno identičnosti ideoloških matrica dolazećeg
takozvanog neoliberalizma (neokonzervativizma), na jednoj, i tek minulog takozvanog
realsocijalizma, na drugoj strani, krajnje neprijatno iznenadila, čak šokirala. Ovaj proces
opisao bih čak i kao jednu vrstu ponovljenog užasa prepoznavanja (onih suštinski sličnih
odnosno identičnih ideoloških matrica). Tek kasnije, u sećanje su mi se vratile slike i reči
Mika Danforda, Britanca, mog mentora iz Brajtona, inače dvostrukog «manjinca»,
katolika-socijaliste, koji mi je u jesen 1988, odmah nakon upoznavanja, govorio o
industrijskoj, ekonomskoj i ukupnoj politici Margarete Tačer, kao o jednoj vrsti novog
varvarstva (moj tadašnji mentor bio je ne samo britanski, nego i po prirodi, izuzetno

109
miran, povučen i suzdržan tip, ali se i danas sećam, kako, pri samom pomenu imena
«gvozdene lejdi», nije mogao da sakrije snažnu unutrašnju emociju, napetost, ljutnju:
blago ali primetno crvenilo lica i podrhtavanje glasa izdajnički ga je odavalo). A kada
sam početkom 2000-ih, ono isto dogmatsko «There Is No Alternative», koje je sredinom
1980-ih prva izgovorila Margaret Tačer, prvosveštenica dogmatskog neoliberalizma
(neokonzervativizma), začuo još i iz usta brojnih briselskih činovnika, prvosveštenika
dogmatskog, birokratskog, kafkijanskog evropeizma (koji je marta 2002. posebno bolan
bio za malu Crnu Goru, jer je ova, pod pritiskom Brisela, kao jedinu alternativu, «jedini
odnosno najbrži put do evropskih integracija odnosno EU», kako su ponavljali bezbrojni
briselski komesari, morala da prihvati, u suštini velikosrpsku, novu državnu zajednicu
Srbija i Crna Gora), e tada sam već i definitivno shvatio da je ovde po sredi nešto mnogo
šire i dublje od običnog konjunkturnog i ad hoc dogmatizma i pragmatizma. Da je TINA
(akronim od «There Is No Alternative», Nema Alternative, ovoj odnosno onoj dogmi, u
našem slučaju dogmi realsocijalizma, pa neoliberalizma, najzad i birokratskog
evropeizma), zapravo, najveća, najraširenija, epohalna, poznomoderna duhovna
epidemija, pandemija našeg vremena.

Gulag je samo konsekvenca (i to ona poslednja). TINA je početak svega: inicijalni zapis,
šifra, kod, «DNK» istorijskog procesa. Duhovno jezgro i izvor opadanja. Dogma
apokalipse odnosno progresa. Putanja od nemoguće utopije do neljudske represije, od
obećanog raja do koncentracionog logora. U slučaju takozvanog realsocijalizma, ova
putanja već je pređena, i zato dobro poznata. U slučaju takozvanog neoliberalizma
(neokonzervativizma), međutim, ona je još uvek ideološki prilično zamračena. Najpre,
stalno se zaboravlja da su i totalitarni komunizam i totalitarni fašizam, ta dva strašna
monstruma XX veka, u suštinskom, istorijskom smislu reči, možda «vanbračna», ali ipak
«deca kapitalizma», začeta u dugoj noći, koja je pala nakon prvog velikog raspada, sloma
liberalne utopije, između dva svetska rata. A zatim, kada je reč o takozvanom
neoliberalizmu (neokonzervativizmu), odnosno o drugom velikom talasu liberalne
utopije, koji se podigao još 1980-ih, ali doživeo vrh tek posle kraja hladnog rata,1990-ih i
2000-ih, isto tako stalno zaboravlja se na svetsko-sistemsku, dakle objektivnu i strukturnu
razliku između centra, periferije i poluperiferije, triju različitih zona savremenog svetskog
sistema.

Takozvana neoliberalna (neokonzervativna) revolucija ostavila je za sobom razorne

posledice (po rečima Mika Danforda «novo varvarstvo») čak i u najbogatijim zemljama
centra. Za najvidljiviju od ovih posledica, razaranje «države blagostanja», povećavanje
unutrašnje polarizacije, porast siromaštva, sociolozi u SAD, Kanadi i drugim zemljama
(post)industrijskog Zapada, već koriste i jedan analitički, istorijski i komparativno bogat
opis odnosno termin: «Third World Within» (Unutrašnji Treći Svet). Umesto obećanog
razvoja Trećeg sveta, dakle, surova realkapitalistička realizacija neoliberalne
(neokonzervativne) utopije, sve više dovodi do nerazvoja, odnosno do «razvoja
nerazvoja» (Andre Gunder Frank), unutar samog Prvog sveta. Pa ipak, najrazornije
posledice takozvanog neoliberalizma (neokonzervativizma), još uvek su rezervisane za
siromašne, nerazvijene i zavisne zemlje periferije i poluperiferije. Dijalektika
«dvostrukog pokreta», razorne akcije i mitologije «tržišta koje samo sebe reguliše», i
odbranbene reakcije i mobilizacije «društva koje samo sebe štiti» (ovo su moji prevodi
poznatih dijalektičkih kategorija iz jedne od najznačajnijih knjiga XX veka, The Great

110
Transformation Karla Polanjija: «double movement», «self-regulating market mythology»
i «self-protecting society»), u ovim zemljama je skoro do kraja zakočena, blokirana,
umrtvljena. Apokalipsa realkapitalizma u njima ostavlja pravu pustoš. Koja je sve više i
pustoš, apokalipsa, «kuga» celokupnog svetskog sistema. U XX veku, to su bili gulag,
komunizam, fašizam. U XXI veku, to su terorizam, militarizam, Abu Graib, Gvantanamo
Bej. Veza između takozvanog neoliberalizma (neokonzervativizma), zapravo opadajućeg
realkapitalizma, na jednoj, i terorizma, genocida, etničkih čišćenja, i drugih zala
apokaliptičnog XXI veka, na drugoj strani, još uvek je ideološki zamračena, ali se iz ove
zamračenosti, ona, ipak, sve više probija i na svetlo dana. Kada je u jednoj retko ozbiljnoj
i kritički intoniranoj dokumentarnoj seriji, odnosno emisiji TV BBC, autor emisije,
novinar, istraživač, svog sagovornika, visokog funkcionera MMF-a, na kraju intervjua, i
direktno upitao, čak iznenadio, da li, kao visoki funkcioner Fonda, oseća bilo kakvu
odgovornost za genocide i druge oblike ekstremnog političkog nasilja savremenog sveta,
proizvedene, pored ostalog, i uz pomoć surovih, polarizujućih i pustošećih
«neoliberalnih» strategija MMF-a, upitani, i pored refleksno brzog odrečnog odgovora,
nije uspeo da sakrije jaku nelagodu, izveštačeni osmeh, zapravo grč na licu, zbog duboko
potisnute, neprijatne svesti o vezi između uzroka i posledice, na koju je pitanje
nedvosmisleno ciljalo.

Ako je TINA bila akronim za dogmu neoliberalizma, onda bi TIA («There Is Always An
Alternative», Alternativa Uvek Postoji), mogla da bude akronim za njenu antitezu,
opoziciju, alternativu. Do ovako formulisane alternative putovao sam relativno dugo, ali
je za njenu konačnu kondenzaciju i formulaciju, krajem 2002, najzaslužnija bila knjiga
američkog ekonomiste, nobelovca, profesora nekih od najpoznatijih američkih i svetskih
univerziteta, bivšeg ekonomskog savetnika predsednika SAD Bila Klintona, i bivšeg
višeg podpredsednika Svetske banke, najpoznatijeg disidenta pobedničkog
posthladnoratovskog sveta, Džozefa Štiglica, Globalization and Its Discontents (kod nas,
što se retko dešava, prevedena i objavljena iste godine kada je izdata i u SAD, dakle
2002, pod naslovom Protivrečnosti globalizacije).

Formula o kojoj je ovde reč, mogla bi da se svede i na samo tri glavne kumulativne
komponente: imaginaciju, realizam, i eklektiku. Imaginacija se uvek podrazumeva. U
stvari, ona je samo drugo ime, sinonim za alternativu. Ali imaginacija odnosno alternativa
mora uvek ići zajedno sa druge dve komponente (kao i ove dve sa imaginacijom
uostalom: u tome je smisao njihove kumulativnosti). Kod TIA (Alternativa Uvek
Postoji), naglasak je na onome Uvek, a ono iz čega odnosno spram čega se ovaj smeli
naglasak, kao vrhunski izraz imaginacije, uvek konstituiše, (samo)definiše i uzdiže, to
nije svet čistog duha, zatvoren u samom sebi, u svojoj fiktivnoj, narcisoidnoj
samodovoljnosti, nego svet otvorenog duha i materije, subjekta i objekta, realnosti i
eklektike, koji je uvek kompleksan, heterogen, nemonolitan, otuda uvek i otporan, tvrd,
žilav, «nečist», «prljav», te kojeg duh upravo zbog toga mora najpre dobro da rasvetli i
razume, a tek nakon toga, da u njemu pronađe i iskoristi, i odgovarajuće unutrašnje,
poznomoderne (postmoderne) elemente, «pukotine», potencijale, putanje, alternative. Pri
tome, nema, niti može biti, bilo kakvog «blanko čeka», recepta, garancije. Dva rizika,
onaj gravitacije materije, usled kojeg se lako pada u «realizam» asocijalne, sebične i
agresivne moći, i onaj levitacije duha, usled kojeg se lako gubi u «utopizmu» nerealne,
loše i neodržive alterantive, valja shvatiti, i prihvatiti, kao neizbežne rizike profesije. I

111
ovde važi ono staro: «The proof of pooding is in eating.» Kao što važi i onaj stari zakon
(kontra)efekta, koji, znamo, deluje u dijalektici i istoriji uopšte, ali posebno intenzivno
deluje u vremenu istorijskog opadanja, u poznomodernoj (postmodernoj) zoni
preokretanja, u kojoj mi živimo danas. Što je naša svest o ona dva rizika veća, šira,
potpunija, dublja, oštrija, jasnija, naime, kaže ovaj zakon, a potvrđuje odgovarajuće
iskustvo, to je verovatnoća da ćemo tim rizicima podleći manja. Dijalektiku imaginacije i
realizma, koja ispunjava ovaj zakon, i ovo iskustvo, slikovito i dobro opisuje i jedna
analogija. Analogija surfera: što su priroda (more, vetar, talas) i veština (iskustvo, daska,
hrabrost) za surfera, to su realizam i imaginacija za istraživača i proizvođača alternativa.
Čitalac Globalization and Its Discontents ostaje bez daha pred ogromnim znanjem,
iskustvom i sigurnošću, ali i istovremenom hrabrošću, imaginacijom i inventivnošću
njenog autora, jednog od najvećih i najboljih, ako ne i najvećeg i najboljeg «surfera»,
istraživača i proizvođača alternative na uzburkanom «moru» posthladnoratovskih
globalizacija.

Uz imaginaciju i realizam, posebnu vrlinu ove knjige, predstavlja i treća glavna

kumulativna komponenta formule TIA: eklektika. Pri tome, bez prestanka se mora imati
na umu, da ovde nije reč o ni o kakvoj eklektici uopšte, dakle ni o kakvom potpuno
apstraktnom, vanvremenskom, «mešovitom» sistemu, obliku ili modelu kao takvom, nego
o istorijski uslovljenom, kontigentnom i specifičnom izrazu, refleksu, reagovanju našeg
poznomodernog (postmodernog) vremena. Oštar konflikt između histerije «čistih»
sistema, ideologija i praksi, na jednoj, i tihog ali nezaustavljivog rada eklektičkih
intervencija, kombinacija i sinteza, na drugoj strani, koji je toliko karakterističan upravo
za ovo vreme, psihološki se može lako objasniti. Na povećane neizvesnosti, rizike i
pretnje, karakteristične za svako, pa i za naše današnje vreme opadanja, ispadanja i
raspadanja, neko reaguje zatvaranjem, agresivnošću i «čistotom», neko eklektikom,
alternativom i eksperimentom. Meni je uvek bilo bliže ovo drugo, ali moram priznati da
sam, sve do pojave izvanredne knjige Džozefa Stiglica, ne retko bio u iznuđenoj, i uvek
neprijatnoj defanzivi. A onda sam shvatio ne samo sve prednosti ove konkretne eklektike,
nego i svo njeno najdublje istorijsko utemeljenje, opravdanje.

U Globalization and Its Discontents, Džozef Stiglic uglavnom se bavi problemima

privrednog i društvenog razvoja u uslovima globalizacije, i u tom sklopu, pored ostalog,
snažno reafirmiše i eklektiku tržišta i demokratskog socijalnog inžinjeringa. Pored ove,
poznate polit-ekonomske eklektike, međutim, mene je uvek snažno privlačila i eklektika
u drugim domenima. Tako, kada je reč o naučnoj epistemologiji i metodologiji, uvek sam
imao mnogo više afiniteta za pluralizam, multilinearizam i probabilizam, nego za
monizam, unilinearizam i determinizam. Ili, kada je reč o odnosu društvene teorije i
prakse, odgovarajuće analize i elaboracije, mnogo češće su me dovodile do jedne
neobične, nestandardne, atipične kombinacije analitičkog radikalizma i političkog
centrizma, nego do bilo kakvog, ovakvog ili onakvog, čistog ili radikalnog sistema ili
pravca. Najzad, i kada je o samoj politici reč, u onoj maloj meri u kojoj sam se i njom
izuzetno bavio, moja lična politička agenda mnogo češće je bila isto tako krajnje
nestandardna, atipična i eklektička, a ne politički standardna, uobičajena i «konfekcijska»
(zbog toga je najčešće bila i nedovoljno primećena, još manje shvaćena), i najčešće je u
sebe uključivala, odnosno sintetizovala, i tako udaljene, raznorodne, na prvi pogled
«nespojive» elemente, kao što su bile preživele, vitalne komponente starog liberalizma i

112
starog socijalizma, na primer postliberalizam Džona Greja, anarhosocijalizam Noama
Čomskog, i kritika ciničkog uma Petera Sloterdijka, da pomenem samo neke.

Opsesija

Ukoliko bih celokupno profesionalno pa i životno iskustvo morao da sažmem u jednu

jedinu rečenicu, onda bih to najpre uradio pomoću one poznate rečenice koja slavi
razlike. Ali, za stvarni, a ne tek retorički život razlika, neophodne su najmanje dve strane.
Kada umesto otvorenog uma, kritičkog duha i samokritičke refleksije, na drugoj, ili, još
gore, na obe strane, imate zatvoreni um, dogmu i opsesiju bilo koje vrste, tada dolazi do
raspada svake komunikacije. A nakon raspada komunističke dogme, u poslednjoj deceniji
XX veka, vrhovna zapovest, norma vladajućeg javnog diskursa, postala je nova dogma,
opsesija, «religija» «neo» odnosno «čistog liberalizma».

Ratni nacionalizam je postkomunističku tranziciju u našem delu sveta istovremeno

pojednostavio i iskomplikovao. Pojednostavio jer je sve veoma različite društvene,
političke i ideološke snage «veštački» polarizovao, i najmanje jednu deceniju «prinudno»
držao u samo dva velika, na život i smrt sukobljena, mada najvećim delom spontana i
neobjavljena pred-politička saveza, ratnom i anti-ratnom bloku odnosno «taboru», a
iskomplikovao jer je do prirodne diferencijacije, artikulacije i komunikacije ovih snaga,
došlo veoma zakasnelo, pa i tada, a ovo u ne maloj meri važi i danas, krajnje otežano,
prigušeno i deformisano, sa mnogo «šumova», prekida i raspada. Kao izraziti manjinac,
manjinski socijalist, preciznije anarho-socijalist, još preciznije polanjijevski kritičar
mitologije «tržišta koje samo sebe reguliše», vrhunac ovog «šuma», a nakon toga i prekid,
te raspad svake komunikacije sa «neoliberalima» odnosno «čistim liberalima», doživeo
sam (verujem da je blizina ovog momenta bila presudno važna) samo par godina pred
konačni slom ratno-nacionalističkog režima Slobodana Miloševića, početkom juna 1998,
na jednom naučnom skupu, održanom u Beogradu.

Reč je, zapravo, o ciklusu odnosno seriji skupova, koje je, već nekoliko godina zaredom,
svake godine sa novom temom, uspešno organizovao ugledni i agilni Centar za
ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka iz Beograda. Pozive za učešće sam
redovno i rado prihvatao, kako zbog onog prećutnog anti-ratnog saveza, tako i zbog
podrazumevajućeg duha profesionalne tolerancije, razumevanja i solidarnosti, koji je na
tim skupovima do tada preovladavao. Očekivao sam da će tako biti i ovog puta, ali će se
veoma brzo pokazati da je vreme «veštačkih» i «prinudnih» saveza, kao i vreme
podrazumevajuće profesionalne tolerancije, razumevanja i solidarnosti, po svoj prilici,
već bilo nepovratno isteklo.

Početkom juna 1998, tema je bila «Ekonomija i pravo». U okviru prvog, rutinskog i
monotonog dela skupa, kao i svi ostali učesnici koji su prethodno dostavili svoje radove,
ukratko sam predstavio glavne teze i argumente svog priloga «Liberalizam i njegove
nelagode» (rad se može pronaći u zborniku V. Vukotić i drugi, uređivački odbor,
Ekonomija i pravo, Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka,
Beograd, 1998, kao i u mojoj knjizi Crnogorska alternativa, Vijesti, Podgorica, 2000).

113
Sam naslov ovog mog priloga iz 1998, bio je parafraza i pohvala čuvenog rada Sigmunda
Frojda Civilization and Its Discontents (Civilizacija i njene nelagode) iz 1930, kao što će,
sigurno ne slučajno, to biti i naslov knjige Džozefa Stiglica, Globalization and Its
Discontents iz 2002. Nagoveštaj dubinske, frojdovske kritike iz naslova, u samom prilogu
razvijen je i eksplicitno, kao relativno celovita i sistematska teorijska kritika «čistog
liberalizma» Frensisa Fukujame i njegovih međunarodnih i domaćih sledbenika, ali je
najvažniji, zaključni deo rada bio, ipak, sasvim kompromisan i koncilijatoran: zalagao se
ne samo za kritičko odbacivanje istorijski prevaziđenih, nego, još više, i za kreativno
povezivanje, eklektiku i sintezu preživelih komponenti liberalizma i socijalizma.

Na osnovu prethodnih komunikacija, veoma dobro sam znao da su na ovom skupu u

ubedljivoj većini upravo naši «čisti liberali», pa je ovo moje zalaganje, u stvari, bilo i
neka vrsta izazova, odnosno poziva na otvaranje dijaloga. Zbog toga sam nastavak,
odnosno drugi deo skupa, u okviru kojeg je bila planirana debata o prilozima, očekivao sa
velikim interesovanjem. Umesto prihvatanja izazova i otvaranja dijaloga, međutim, došlo
je do «velikog šuma» i raspada. Nakon nekoliko više suzdržanih i uzgrednih kritičkih
osvrta par mlađih «neoliberala», usledio je glavni udar, kritika, negacija, «anatema» mojih
stavova od strane najpoznatijeg, najstarijeg i najuglednijeg među njima, profesora
Ljubomira Madžara. Indikativno, fokus «anateme» nije bila moja kritika «čistog
liberalizma», nego moje zalaganje za eklektiku preživelih komponenti liberalizma i
socijalizma. Jednu vrstu mog zalaganja za eklektičke, mešovite, eksperimentalne i
tranzitorne intervencije i sisteme, kao najadekvatnije i najbolje u vremenu velike
istorijske promene, alternative i smene, opadanja, raspadanja i umiranja starog, te uspona,
izgradnje i rađanja novog istorijskog sistema, profesor Ljubomir Madžar je ne samo
odbacio (doduše bez supstancijalnih argumenata, jer se u ove ne mogu računati puke
ideološke antipatije, kojih je bilo previše), nego pokušao čak i moralno da diskvalifikuje
(što je za mene već bilo neprijatno iznenađenje, jer smo se ja i moj kritičar već relativno
dugo poznavali i, mislim, uvažavali), i to na jedan prilično slab, površan i neuverljiv
način: intelektualac koji se zalaže za mešovite sisteme, optuživao je moj kritičar, čak je i
moralno problematičan, jer takvim zalaganjem sebi obezbeđuje neku vrstu proračunatog
alibija za «nepogrešivost» u budućnosti, odnosno, precizirao je moj kritičar dalje, što god
da se u budućnosti dogodi, koja god strana mešovitog sistema na kraju da prevlada,
intelektualac «mešovite» odnosno «srednje» pozicije može oportunistički da tvrdi kako je
od početka bio u pravu, ovako je glasila suština kritike profesora Ljubomira Madžara.

Zbog uvažavanja starijeg kolege i kritičara, zatim, to moram da ponovim, zbog slabosti,
površnosti i neuverljivosti njegove kritike, najzad, ni to ne mogu da prećutim, i zbog
stabilnosti, sigurnosti i snage koju sam u ovoj stvari osećao, na moralne diskvalifikacije
svoga kritičara nisam uzvratio istom merom, zapravo, nisam uopšte uzvratio, iako je, to
moram da priznam, izazov bio velik, nego sam se u potpunosti koncentrisao na meritum
samog spora. Moj odgovor na kritiku profesora Ljubomira Madžara, bio je namerno
objektivan i profesionalan, i glasio je otprilike ovako: biti «čisti liberal» u prvoj četvrtini
XX veka, posebno tokom kritičnih 1920-ih, pred prvi veliki slom međunarodnog
relakapitalizma, na taj način biti i suodgovoran za taj slom, kao i za uspon dva najveća i
najstrašnija totalitarna monstruma XX veka, koji su iz tog sloma proistekli, naravno, nije
bilo uopšte naivno, beznačajno i bezazleno, ali se ta pozicija koliko-toliko može
razumeti, ako ne i opravdati, jer je bila istorijski premijerna, neprozirna i teška, ali biti

114
«čisti liberal» u poslednjoj četvrtini ovog veka, posebno tokom kritičnih 1990-ih, nakon
što je civilizacija čak i u svetskim razmerama jedva preživela onaj prvi kolaps, to je,
naglasio sam, pre svega profesionalno, krajnje neodgovorno, nedopustivo i neoprostivo.
Uzalud, svaki moj pokušaj da jednog izuzetnog, vrhunskog, ali ideologijom «čistog
liberalizma» opsednutog ekonomistu, navedem toga dana da izađe iz jedne loše ideološke
apstrakcije, da naš tadašnji, previše uopšteni spor, prenesem na teren koji će biti više
konkretan i istoričan, da makar pokrenem debatu o realnim istorijskim procesima i
promenama, umesto da se i dalje svi gušimo i gubimo u ideološkim maglama i
isparenjima, ostajao je bez ikakvog odjeka, svaki put je zavšavao u ćorsokaku. Toga
dana, na Institutu društvenih nauka u Beogradu, definitivno sam shvatio: velika većina
naših «neo» odnosno «čistih liberala», bila je, zapravo, mnogo pre i više jedna zatvorena i
netolerantna ideološka «sekta», nego otvorena i slobodna skupina kritičkih duhova i
istraživača. «Tržini fundamentalisti» odnosno «tržišni boljševici», kako će ih u svojoj
knjizi Džozef Stiglic kasnije duhovito nazvati. Zbog toga, a ne zbog bilo kakve
profesionalne, kolegijalne ili lične ljutnje, na sesije naših fundamentalista, redovne
godišnje skupove naših «neo» odnosno «čistih liberala», više nisam odlazio. Mi smo već
nepovratno pripadali različitim svetovima, «disali» različitim «plućima», govorili
različitim jezicima.

Epilog će uslediti tek nakon pada režima Slobodana Miloševića. Najveći broj «neo»
odnosno «čistih liberala», u postmiloševićevskoj Srbiji i Crnoj Gori, postaće glavni
akteri, projektanti i implementatori procesa zakasnele tranzicije, normalizacije i
evropeizacije, sa svim unutrašnjim kompleksnostima, ambivalencijama i
kontradikcijama, koje su ovi procesi podrazumevali. Neki od njih naći će se na prvoj
liniji borbe za savladavanje najtežih posledica protutnjale varvarizacije, najbolji i
najhrabriji među njima, kao predsednik prve postmiloševićevske vlade Srbije, Zoran
Đinđić, ovu borbu platiće i najvećom mogućom cenom, naime sopstvenim životom, neki,
a ponekad i isti, međutim, pašće od ovih istih posledica na jedan drugi način, kao žrtve
sopstvene slabosti, korupcije i gramzivosti. I dijahrono, od eklektičkih reformi Anta
Markovića u SFRJ krajem 1980-ih, do fundamentalističkih, predatorskih privatizacija
Veselina Vukotića u Crnoj Gori početkom 2000-ih, i sinhrono, od pozitivnih,
antietatističkih, do negativnih, novih ultramonopolističkih promena, spektar «neo»
odnosno «čistih liberala», potvrdiće se kao jedan od najširih, najelastičnijih i
najrastegljivijih, ali će u njemu vremenom sve više početi da jača i preovladava, onaj
njegov drugi, negativni, ultramonopolistički deo. «Neo» odnosno «čisti liberalizam» u
Srbiji i Crnoj Gori, kao i u drugim postjugoslovenskim, ali i ostalim, pa i najrazvijenijim
zemljama sveta, danas je najvećim delom samo ideološka posmrtna maska, iza koje se
krije grubo, ružno, unakaženo lice, levijatansko zdanje totalnih monopola, ultramonopola,
kartela, ergo sušta suprotnost slobodi, toj najvećoj vrednosti i najsvetijoj reči starog,
časnog liberalizma.

Razlika

Teškoće i komplikacije koje mogu da nastupe zbog složenosti zahteva realizma (one
druge komponente alternative), često nisu ništa manje od teškoća i komplikacija koje

115
nastupaju zbog složenosti zahteva eklektike, samo što se u slučaju zahteva realizma, na
teškoće i komplikacije, koje su posledica involviranosti različitih opsesivnih,
fundamentalističkih, čistunačkih ideologija, smrtnih neprijatelja eklektike, nadovezuju još
i teškoće i komplikacije, koje su posledica involviranosti različitih društvenih profesija,
profesije političara i profesije naučnika pre svega. Okolnost da su, u procesu izumevanja,
dizajniranja i implementiranja alternative, ove dve profesije, često sjedinjene u jednoj
istoj osobi (Karl Marks, Maks Veber, Džozef Stiglic, samo su tri najpoznatije i
najreprezentativnije), u ovoj stvari ništa ne menja, štaviše, u slučaju veće nepažnje, ova
okolnost, prateće teškoće i komplikacije može samo da poveća.

Radikalnu pozitivističku verziju odnosno interpretaciju stava Maksa Vebera o

«vrednosnoj neutralnosti» nauke, po kojoj nauka navodno može da se bavi samo
indikativnim sudovima odnosno činjenicama prošlosti i sadašnjosti a vrednosne sudove
budućnosti navodno mora da prepusti crkvi i politici, nikada nisam prihvatao, pa je ne
prihvatam ni danas (posle Karla Popera, uostalom, ovo i ne treba previše da se
objašnjava: za naučnost odnosno nenaučnost jednog suda nije odlučujući predmet,
prošlost, sadašnjost, ili budućnost, nego metod, naučni, iskustveni, ili onaj drugi,
nenaučni, proročki, ideološki, u svakom slučaju neiskustveni, drugim rečima predviđanje
budućnosti je u društvenoj nauci jednako moguće i legitimno kao i u prirodnoj nauci,
samo uz uslov da je zasnovano na odgovarajućem, naučnom, iskustvenom, a ne na nekom
drugom, nenaučnom, neiskustvenom metodu, statističkoj ekstrapolaciji a ne intuiciji
recimo). Jedna umerena verzija odnosno interpretacija čuvene «vrednosne neutralnosti»
nauke Maksa Vebera, međutim, i te kako ima smisla. Ono, naime, što ni jednog trenutka
ne sme da se smetne sa uma, to je činjenica da su nauka i politika uvek različite društvene
profesije, sa uvek različitim, nekad divergentnim, pa i kontradiktornim preokupacijama,
iskustvima, rutinama i procedurama, informacijama, akcentima, prioritetima i
specijalizacijama, te da one to, to jest različite društvene profesije, sa svim navedenim
razlikama, ostaju i onda, kada među njima dođe do one privremene i delimične
profesionalne saradnje i personalne «unije». (O razlikama, divergencijama i
kontradikcijama, koje među njima uvek postoje, tada je čak i važnije, da se strogo vodi
računa, jer upravo tada, među njima lako može da dođe, i do one loše, čak fatalne
profesionalne konfuzije, iz koje onda isto tako lako, gotovo neizbežno, mogu da nastanu i
sve one, za ključne aktere ove drame, velike i nepopravljive štete, koje su nam iz istorije
nauke, politike i alternative, na žalost, veoma dobro poznate.)

Nauka, videli smo, može da se bavi i činjenicama budućnosti, ali su u njenom fokusu,
ipak, najčešće, činjenice prošlosti i sadašnjosti. Sa politikom je obrnuto. Ona može da se
oslanja na naučne spoznaje o činjenicama prošlosti i sadašnjosti, u modernom dobu ona
to čak i redovno čini, pa i kada to čini u obliku manjih ili većih zloupotreba, ali su u
njenom fokusu, ipak, najčešće, činjenice sadašnjosti i budućnosti, i to, po pravilu, samo
činjenice bliske, neposredne sadašnjosti i budućnosti, one sadašnjosti i budućnosti,
naime, koje ne traju duže od ograničenog, četvorogodišnjeg mandata političara (otuda i
ona poznata profesionalna mana, miopija, kratkovidost političara). Iz razlike u fokusu i
akcentu, proizilaze i sve druge važne razlike između dve profesije, nauke i politike,
naučnika i političara. Kod različitih tipova ili vrsta, «čistih» naučnika, «čistih» političara,
«mešovitih» naučnika-političara, ove razlike manifestuju se na različite načine, ali one
uvek postoje, i o njima zato uvek mora da se vodi računa. Kada se to ne čini, odnosno

116
kada se to ne čini u dovoljnoj meri, strada profesija, jedna ili druga, ili istovremeno obe, i
što je još gore, stradaju realnost, realizam i alternativa. Iz širokog spektra različitih
poznatih oblika stradanja ove vrste, ovde ću izdvojiti i analizirati samo dva takva, koja su
najčešća i najzanimljivija. U oba slučaja, to ću učiniti na primeru čuvenog «manjeg zla»,
tog najfrekventnijeg, najvećeg i najtežeg problema naše današnje, umorne, pozne ili
postmoderne političke istorije.

Prvi oblik najčešće napada i pogađa «čiste» političare, ali napada i pogađa i «mešovite»
naučnike-političare, kada ovi nisu dovoljno oprezni, pa podlegnu endemskoj strasti
politike. U Politics as a Vocation, o ovoj strasti, odnosno obliku, Maks Veber piše kao o
starom, čak drevnom «ugovoru sa đavolom». Za razliku od «zlatnog doba» vitalne, rane i
zrele moderne, kada su izbori, najčešće između zla i dobra, bili herojski ali laki, u našem
vremenu umorne, pozne ili postmoderne, izbori, najčešće između manjeg i većeg zla,
surovo su redukovani, neherojski, pa se zato i ideologija «manjeg zla», javlja kao
najrašireniji oblik odnosno aneks onog drevnog ugovora. Naglasak je na «ideologija».
Daleko od toga da manje zlo nije vredno truda, naprotiv, u našem vremenu umorne,
iscrpljene moderne, ono je najčešći problem i cilj politike, ali je «kvaka» upravo u tome,
da baš ovaj problem i cilj, istovremeno, pruža i najveće mogućnosti za teške političke
zloupotrebe, to jest za to, da se, na kraju, stvarno veće zlo, ideološki, retorički i politički,
«prošvercuje», nametne i reprodukuje, kao tobože «manje zlo». «Specijalni interes»
političke elite, objašnjava nam teorija interesa i interesnih grupa, u ovom
superkompleksnom procesu istorijske, političke i ideološke prerade, fabrikacije i (samo)
obmane, samo je posredujuća, iako snažna varijabla.

Drugi oblik najčešće napada i pogađa «čiste» naučnike (ređe one druge, «mešovite»
naučnike-političare, najređe one treće, «čiste» političare). Nedovoljno upućeni u složene,
promenljive i teške realnosti, dileme i izbore pozne moderne, izolovani u svojim
zatvorenim svetovima, kabinetima i bibliotekama, iskreno gnevni, dobronamerni i
pravedni, «čisti» naučnici ne retko završavaju u lošim apstrakcijama, fantazijama i
utopijama, a ove u još lošijim implementacijama, realizacijama i porecima. Kako
drugačije objasniti i razumeti, podršku nekih od najvećih naučnika, filozofa i umetnika
našeg vremena, nekim od najgorih totalitarnih poredaka XX veka. Možda i tako, što
ćemo, nakon svega, biti još oprezniji, pa primetiti kako se identičan ili sličan problem,
zadržava odnosno produžava sve do današnjeg dana, na samom početku XXI veka. Dok
ovo pišem, pored ostalih sličnih primera, kojih u našem otežalom vremenu ima previše,
na umu mi je i krajnje kompleksna, ambivalentna i kontradiktorna priroda, te krajnje
netransparentna, neprozirna i neizvesna sudbina, aktuelne vlasti u mojoj republici.
Centralno pitanje glasi: da li je ova vlast, danas, u jesen 2004, zaista manje zlo u odnosu
na opoziciju, kako tvrde mnogi, ili su i ova vlast i ova opozicija, samo jedna velika,
poludogovorena simulacija, ideologizacija «manjeg zla», kako se meni čini. Pitanje nije
ni malo lako, ozbiljnih argumenata ima i za prvo i za drugo, i za stvarno manje zlo, i za
ideologiju «manjeg zla», ali je to, valjda, uvek tako. Jednostavnih i lakih rešenja, formula,
odgovora nema. Kompleksnost, ambivalencija i kontradikcija, realnost, eklektika i
imaginacija, konkretnost, ravnoteža i mera: ovo su samo opšti principi, koji nam pomažu
u teškom «rudarskom» radu, traženju i nalaženju rešenja, formula i odgovora, ali samom
ovom «rudarskom» radu, traženju i nalaženju, na žalost, ili na sreću, alternative i zamene
nema.

117
118
Treći deo

FLEŠBEK

119
120
7. Smrt

Do saznanja da lekari sumnjaju da imam jednu vrstu kancera došao sam skoro slučajno,
iako sam na Klinici za zarazne bolesti Vojno-medicinske akademije (VMA) bio već
skoro dve nedelje. U kritičnim trenucima, tako sam to sebi kasnije tumačio, čovekom
upravljaju više instikti, nego svest i razum. Od cimera sa kojim sam delio sobu, koji je
takođe bio vojnik, ali mlađi od mene skoro deset godina, i zato valjda skloniji razgovoru
(čak i o tako teškim temama kao što je bila sumnja u neizlečivu bolest), čuo sam kako je
naša soba, navodno, u delu klinike na kojem su smešteni pacijenti pod sumnjom, ali tome
tada još nisam pridavao toliko veliki značaj. U svakom slučaju, dobro se sećam da je ono
što sam tog 10. juna 1982. kazao ocu, koji mi je došao u posetu, bilo više stvar nekog
nesvesnog, ili, u najboljem slučaju, polusvesnog, dakle instiktivnog lukavstva, nego
nekog prethodno donetog i razrađenog plana. »Znam da lekari sumnjaju da imam rak,«
rekao sam ocu simulirajući apsolutnu mirnoću i sigurnost u ono što govorim, iako je sve
što sam o tome do tada znao bila, zapravo, ona jedna jedina, krajnje nesigurna,
neodređena i nepouzdana sumnja mog mlađeg, po malo logoreičnog sobnog druga. Ali je
zato očev odgovor bio pravi šok i prelom. Prevaren mojim spontanim lukavstvom, i bez
direktne potvrde, otac je samo rekao »Milane, znaš, danas se sve leči,« ili tako nekako.
Ali je to bilo i više nego dovoljno. Odmah sam osetio snažan udar. Sve se oko mene
okrenulo. I promenilo. Ipak, imao sam još toliko snage da odglumim željenu sabranost,
stabilnost i normalnost. Potvrdno sam klimnuo glavom, složio oko onoga da se danas sve
leči, razmenio još nekoliko uobičajenih rečenica i završio razgovor s ocem. A zatim
nepovratno zakoračio u tamni hodnik straha, koji do tada uopšte nisam poznavao.

Udar je bio iznenadan. Prelazak iz normalnog stanja u stanje akutnog straha, iz zemlje
svetlosti u zemlju senki, trajao je samo nekoliko dana. A zaleđe ovog prelaska samo par
meseci. Pa ipak, da li je moguće da se i ovaj udar, odnosno prelazak, pripremao,
približavao, prikradao nekako postepeno i postupno? Ne znam. Početkom aprila te
godine, u svojoj dvadesetsedmoj godini, počeo sam odsluženje vojnog roka u po strogosti
čuvenoj Školi rezervnih oficira pešadije u Bileći. Urođeni, organski anarhizam, koji sam
oduvek osećao, sada mi je bio glavni problem. Samodisciplina, čak i fanatična da, ali
spolja nametnuta, kinjeća disciplina ne, to nikako nisam mogao da podnesem. Sve u meni
bilo je protiv tog lažnog i ekstremnog kolektivizma, anti-individualizma, drila. Pored
toga, iscrpljen višegodišnjim radom na tek završenoj magistarskoj tezi, nisam mogao više
da učim i pamtim, posebno ne ono što je bilo predmet mnogobrojnih i (malo je reći)
nekreativnih oficirskih kurseva. Zatražio sam prebacivanje u običnu vojsku. Usledili su
ozbiljni, službeni razgovori, najpre sa vodnikom-stažistom, zatim sa poručnikom, pa sa
kapetanom. Ovaj poslednji me je obavestio, bolje reći upozorio, kako se iz Bileće može
izaći samo zbog bolesti (prvo predskazanje). Tih dana, nekoliko puta sam i sam ponovio
»Ovi će me invalidirati« (drugo predskazanje). Ova dva predskazanja kasnije ću se sa
ledenom jezom često sećati. Ostao mi još samo razgovor sa čovekom broj dva Škole,
majorom zaduženim za takozvano moralno-političko stanje i vaspitanje, ali je moj slučaj,
i bez tog razgovora, već bio dovoljno razglašen u čitavoj kasarni. Upravo tada, osetio sam
i prve znake bolesti, jake bolove u mišićima i visoke temperature. Na žalost, zbog onih

121
razglašenih razgovora, prema meni je već bilo razvijeno snažno nepoverenje. Vojni lekari
su me otvoreno tretirali kao simulanta. Zbog toga je i prijem u kasarnski stacionar kasnio
nekoliko, za pravovremeno otkriće uzroka bolesti, možda i odlučujućih dana. Posle
neuspešnog lečenja u stacionaru, prebacili su me u Vojnu bolnicu u Meljinama. Tamo se
priča neuspešnog lečenja samo ponovila. Visoke temperature od preko četrdeset stepeni
celzijusevih nikako nisu prestajale. Slabost, malaksalost, dehidracija, dobijale su kritične
razmere. Krajem maja, u pratnji lekara-stažiste, u ležećem položaju, na nosilima,
redovnom JAT-ovom linijom Dubrovnik-Beograd, hitno sam prebačen na VMA. Ali je
tamo, samo dan-dva nakon prijema, moja telesna temperatura, sama od sebe, isto onako
kako je i došla, počela da spada. Ubrzo zatim, došao je onaj udar.

U kratkom periodu od svega dva meseca, dakle, doživeo sam nekoliko velikih i naglih
promena, odnosno smena. Najpre bilećku kasarnu (meštani kažu »logor«) i vojnički dril.
Pa VMA i veštački bolnički mir. I na kraju totalnu samoću i sumnju u neizlečivu bolest.
Krajnje različita, pa i suprotna i snažna osećanja, neko vreme su se u meni čak i
preplitala. Ovo je bio slučaj posebno desetak dana uoči i nakon onog udara. Uoči udara,
već sam bio počeo da razmišljam i o koristi koju možda mogu da izvučem od
neočekivane bolesti: kućnom lečenju, vanrednom odsustvu, ili čak oslobađanju od vojne
obaveze (iako iz izrazito patrijarhalne, tradicionalne sredine, prema ovom poslednjem
nikada nisam imao predrasuda). Na ovo se nadovezao onaj ekstremni akutni strah. Sve do
kraja juna, taj strah je u meni, na jedan krajnje neobičan, bizaran način, zapravo, bio
pomešan sa onom nadom u oslobađanje od daljeg vojnog drila. A pravi i najveći strah,
strah od smrti, koji će se od tada trajno useliti u sve moje životne pore, to je paradoksalno
ali tačno, nastupio je tek posle završetka lečenja, 6. jula te godine, kada je nadležna
Vojno-lekarska komisija, nakon brojnih ispitivanja, konačno otklonila sumnje u
neizlečivu, Hočkinovu bolest, a ranije stanje »Febrilia e causa ignota« (povišene
temperature nejasnog uzroka) dijagnosticirala kao »Hepatitis chronica persistens«
(»najverovatnije reaktivnog tipa«, kako je još stojalo u Otpusnoj listi), i oslobodila me
daljeg služenja vojnog roka.

Ipak, veliki strah koji je već nastupio, veoma brzo preplavio je celo moje biće i potisnuo
sve moje ranije misli i preokupacije. U odnosu na taj strah, moja ranija noćna mora,
vojska, Škola rezervnih oficira, Bileća, sada je bila kao crtani film. Daleka, bleda i laka.
Novo iskustvo bilo je radikalno i sveobuhvatno. Strah se širio u koncentričnim
krugovima različite vrste i intenziteta. Kao mena boja koju donosi udar, modrica, krvni
podliv: od najintenzivnije, tamno plave, preko još uvek jake i tamne, mrke i braon, do sve
slabije i bleđe, oker, žute i iščezavajuće mutne (samo što u slučaju velikog straha ova
poslednja nikada nije bila iščezavajuće mutna, odnosno slaba). Od toga proleća odnosno
leta 1982. do danas, sukcesivno, u talasima, prošao sam kroz najmanje četiri koncentrična
kruga straha.

Strah

Prvi krug straha sastojao se u potpuno novom iskustvu jastva, otkriću ledene, neumoljive
osuđenosti na samoću, koja više nije bila samo apstraktna, filozofska, metafizička. Otac,

122
majka, brat, magistratura, društvo, profesija, sva ranije bliska lica i stvari, udaljavala su se
sada brzinom svetlosti. Samo sa bratom sam bio u stanju otvoreno da razgovaram, oca i
majku sam izbegavao (jer sam hteo da ih poštedim sopstvenih strahova, znao sam šta ovo
i za njih znači), o ostalim posetiocima, rođacima, kolegama i prijateljima da i ne govorim,
ali sam u odnosu na sve njih, pa i u odnosu na najbliže, oca, majku i brata, doživljavao
nešto sasvim novo i neobično. Veliko odvajanje. Od posetioca, pa i od najbližih, bio sam
odvojen debelim bolničkim staklom (soba je bila hermetički zatvorena), ali je ova prosta
fizička činjenica, u stvari, sasvim dobro opisivala i moje unutrašnje, psihičko stanje.
Verovatno zvuči patetično, ali ipak moram istaći: jednim svojim delom osećao sam se
kao da već napuštam ovaj svet. Danas znam. Upravo to, odvajanje od ovog sveta,
zakoračivanje u onaj svet, makar i samo strahom, dakle, samo virtuelno, psihički,
mentalno, verovatno je najveća razlika, podela, šizma koja je među ljudima uopšte
moguća. U odnosu na ovu šizmu, sve ostale, društvene, političke i klasne razlike, zaista
su minorne, zanemarljive. Ovu šizmu, ovo iskustvo, ovaj krug straha bio je vremenski
najbliži, upoznao sam ga na samom početku, u junu 1982, a detaljnije opisao u prvom
odeljku Dinamike ništavila. Ono glupo »Zašto baš ja?« o kojem govorim tamo, bilo je,
zapravo, moja tadašnja glavna, dominantna i najčešća posttraumatska reakcija na napad
ovog kruga straha.

Drugi krug straha, strah od smrti u užem, odnosno najužem smislu reči, strah od
definitivnog kraja, konačnosti, ništavila, počeo sam da osećam tek po prestanku lečenja, i
to je, ponavljam, bilo zaista paradoksalno i tačno. Čak i po saznanju za veliku, morbidnu
sumnju, tokom juna, sve do otpusta 6. jula, u meni su se, zapravo, mešala ona dva
suprotna osećanja: udar, odvajanje, udaljavanje, sa jedne, i nada u oslobađanje, sa druge
strane. A kada su i poslednji histološki nalazi isključili najgore sumnje, nastupio je, i za
mene samog, neočekivani preokret. Nakon prvog, velikog, plavog sna, napetog ali
uspešnog sletanja lakom jedrilicom, koji sam, iscrpljen ali obradovan konačnom
povoljnom dijagnozom, usnio usred dana, odmah po završetku poslednje lekarske vizite
(ovog sna se i danas živo sećam), nastupilo je akumulirano, post festum psihološko
pogoršanje. Iz dotadašnjeg konfuznog odbijanja, prešao sam u hiperhondrično
insistiranje. Ovo mučno i po malo mazohističko insistiranje počelo je sa poslednjim
razgovorom koji sam imao na VMA. Od svih lekara koji su me tamo lečili,
najpristupačniji i najstrpljiviji bio je potpukovnik dr Vladeta Marinković (njegovog
imena i danas se sa zahvalnošću sećam). Veče uoči otpusta, dr Marinković je bio dežuran,
pa sam iskoristio priliku i zamolio ga za jedan temeljit razgovor izvan dnevne rutine i
žurbe. Interesovalo me je da li i dalje postoji, odnosno, ukoliko postoji, kolika je
verovatnoća da, uprkos najskorijem, povoljnom ishodu, ipak, imam neku vrstu teške,
neizlečive bolesti. Ovo moje pitanje nije bilo bez ikakvog osnova, s obzirom na to da
lekari, doduše, jesu zaključili moj slučaj, ali nisu u potpunosti rasvetlili ono moje burno i
nejasno majsko febrilno stanje. Lekar mi je strpljivo objasnio da je svaka od primenjenih
metoda ispitivanja, sa određenim, manjim ili većim stepenom verovatnoće, isključivala
prvobitnu sumnju (što mi, kao sociologu, koji je znao za metodu uzorkovanja i račun
verovatnoće, nije bilo teško da shvatim), da je zbir ovih verovatnoća realtivno visok,
negde (ukoliko se dobro sećam) preko osamdeset procenata, dakle, da sam u principu BO
odnosno OK, da nemam razloga za brigu i tome slično, ali (na moje uporno insistiranje
morao ja da izrekne i to), da, ipak, i nakon svega, ostaje onaj mali procenat
zabrinjavajuće verovatnoće.

123
Jedna digresija. Tek mnogo kasnije, iz ovog drugog kruga straha, proistekao je još jedan,
važan, utešan, pozitivan paradoks. Novostečeno iskustvo straha od smrti, kraja,
konačnosti, ništavila, besmisla, počelo je da funkcioniše kao kontrast. U odnosu na ovaj
kontrast, sam život, trajanje, vreme, logos, počeli su da dobijaju novi, snažniji, jači
sadržaj i smisao. Ovaj jarki kontrast prati me i danas. Obadva jaka sastojka ovog
neobičnog kontrasta, napitka, koktela, tako sam kasnije zaključio, bili su posledica
odrastanja. Onaj prvi, strah od smrti, odnosno konačnosti, u najslabijoj dozi, osetio sam
još kao dete, negde između pete i desete godine života, dok sam, gledajući u zvezdanu
noć, nebo i beskraj, bezuspešno pokušavao da uopšte obuhvatim odnosno pojmim
beskonačnost prostora i vremena (dobro se sećam svojih tadašnjih uzaludnih pitanja »Šta
je iza?« i »Šta je pre odnosno posle?«). Ipak, u odnosu na magnus timor, veliki strah,
strah od smrti, koji sam upoznao u proleće-leto 1982, taj strah bio je krajnje naivan, lak,
infantilan. Strah koji sam upoznao u dvadesetsedmoj, bio je drugačiji, težak, gust, tmast,
nepodnošljiv. To više nije bila samo literatura, teorija, spekulacija. To je već bila prava
drama, mora, muka. Otkriće infinitezimalno, beskonačno male (zanemarljive?,
nepostojeće?) veličine, čestice, smisla, iskre života, bačene usred crne, sveproždiruće
rupe nepostojanja, između dva velika, strašna nebića, dva tupa, omnipotentna ništavila,
ovo otkriće, za mene je bilo potpuno novo, skandalozno, neshvatljivo, neprihvatljivo.

Treći krug straha, strah od bola, bio je još konkretniji. Naravno, ovde ne mislim na onaj
obični, svakodnevni, podnošljivi bol, koji, u ograničenoj količini, funkcioniše kao
element, i to čak kao vitalan, pozitivan, regulativni element života. Kada je reč o
podnošenju takvog bola, moram reći da u tome, zapravo, nikada nisam bio loš. Naprotiv,
roditelji su mi pričali da sam se, sposobnošću stoičkog, ćutećeg trpljenja bola, prilikom
redovne kontrole i popravke zuba (setite se samo detinjstva, zubarske čekaonice, stolice,
zujanja mašine), na primer, čak i izdvajao u odnosu na većinu druge dece. Istu vrstu
stoičkog trpljenja i samokontrole ispoljio sam i na VMA 1982. Za samo mesec dana tamo
su na meni, vojniku odnosno pitomcu, kojeg, valjda, nisu morali da pitaju za saglasnost,
primenili čak pet takozvanih agresivnih metoda. Najteža od svih bila je svakako metoda
vađenje koštane srži iz grudne kosti. Sećam se, neposredno pre mene su, nakon istovrsne
intervencije, dva pacijenta, čini mi se takođe vojnika, u nesvesti, izneti na nosilima. Ja
sam potpuno svestan izdržao do samog kraja, a skoro do pred sam kraj izdržao sam čak i
sa neskrećućim pogledom u zastrašujuću, dvadesetak santimetara dugu i milimetar-dva
široku, šuplju iglu, pomoću koje je lekar vadio koštanu srž. Fizički prodor igle kroz kost i
nekako, ali onih par beskrajnih sekundi crpljenja srži, taj bol nikada neću zaboraviti.
Nikada pre ni posle toga nisam osetio toliko jak, prodoran, punktualan bol. Za tih
nekoliko sekundi i bukvalno sam imao osećaj kao da se u meni preokreće kosmos. Pa
ipak, ovde nemam na umu takvu vrstu, ipak, normalnog i, da ga tako nazovem, životnog
bola. Ovde imam na umu onu drugu vrstu teškog, nepodnošljivog, dugotrajnog,
mrcvarećeg bola, koji je već deo smrti, produženog i beznadežnog procesa agonije,
umiranja. A i ovu vrstu straha, straha od velikog bola, po prvi put u životu, upoznao sam
1982, na VMA. Iako sam već imao dvadesetsedam godina, naime, u užoj porodici, u
kojoj se takvi oblici bola jedino i mogu izbliza upoznati, do tada još nisam imao takvih ili
sličnih iskustava. Na VMA, međutim, bio sam u prilici da, posebno u drugom delu
lečenja, kada sam već bio »čist«, rešen, dijagnosticiran, prilikom retkih bolničkih šetnji,
sretnem neke od onih drugih, »sivih«, neizlečivih, na dugo umiranje osuđenih bolesnika,

124
a samo dan uoči onog razgovora sa potpukovnikom Marinkovićem, da čujem i za jedan
slučaj samoubistva jednog takvog »osuđenika«. Kakva blizina smrti! U prisilnim slikama,
neurotičnim vizijama, kojih sam se u to vreme veoma teško oslobađao, sve češće sam
sebi postavljao pitanje: da li bih i sam uspeo da jednom takvom eventualnom bolu,
agoniji, mrcvarenju, pariram na odgovarajući način, da mu se suprotstavim sa
minimumom mira, samokontrole i samosavladavanja. Moram da priznam: odgovor do
kojeg sam najčešće dolazio nije bio ni malo ohrabrujući. Strah od bola bio je jači.

Poslednji, četvrti krug straha, strah od straha (ovo uopšte nije igra reči), vremenski se
pojavio najkasnije. U izvesnom smislu, on je bio neka vrsta sinteze i kondenzata. Ovaj
strah izrazio je na kraju jednu vrstu negativnog autobilansa. Nakon što su svi raniji
strahovi protutnjali, i nakon što sam, po prvi put, sa užasom konstatovao da nekima od
njih uopšte nisam bio u stanju da pariram, naime, osetio sam veliku nemoć i još veće
poniženje. Ipak, najveći užas došao je posle razoružavajućeg i poražavajućeg pitanja: a
šta ukoliko se ovakve situacije i strahovi ponove (a, to sam dobro znao, moraju se
ponoviti, makar još samo jednom, na samom kraju života)? Zar opet nemoć i poniženje?
Ovaj strah, strah od straha, do danas je nadamnom ostao da visi kao Damoklov mač. I kao
velika crna senka, koja je prekrila i pokvarila sve. Sa čisto racionalnog stanovišta, to sam
ponavljao u sebi bezbroj puta (na žalost bez vidljivijeg efekta), neracionalno,
neinteligentno, glupo je dopustiti da strah od smrti postane dominanta života, prikriven
oblik njegovog ranog, prevremenog i nezaustavljivog razaranja.

U svakom slučaju, strah od smrti, u svim opisanim koncentričnim krugovima i oblicima,

od tih nezaboravnih dana proleća-leta 1982, nepovratno je preplavio i trajno izmenio,
degradirao, snizio, invalidirao moj život sve do danas. Kivan na ovu okolnost, nakon
svega, pokušao sam sebi barem da objasnim: otkuda kod mene uopšte onolika fiksacija za
smrt i strah, posebno otkuda kod mene ona opsesivna težnja za uspostavljanjem
apsolutne, božanske samokontrole, i apsolutnog, božanskog vladanja nad samim sobom,
iz koje onda, zakonito, provaljuje i onaj nepodnošljiv osećaj nemoći, poraza i poniženja,
kada se u onome ne uspe. Ne isključujem (čak je i verovatno) da je i samo ovo pitanje
bilo deo ove opsesivne i apsolutističke težnje. Pa ipak, evo odgovora do kojeg sam,
pažljivim (samo)posmatranjem, na kraju, došao. Fiksacija, opsesija, apsolutizam o kojem
je reč, predstavljaju samo jedan od oblika prelaženja modernog racionalizma u sopstvenu
suprotnost, iracionalnost, samodestrukciju, glupost (zaista je glupo život razarati strahom
od smrti). Ali, i ja sam, uprkos svoj svojoj subjektivnosti, samosvesti i samopoštovanju,
samo sam jedan mali, pasivni proizvod odnosno otisak modernog prosvetiteljstva
(racionalizma), i to i u njegovom pozitivnom i u njegovom negativnom vidu (ovako sam
tešio samog sebe). Porodično i školsko vaspitanje, primarna i sekundarna socijalizacija,
odrastanje, obrazovanje, istorijska inercija, tradicija, običajnost, kultura, preneti i
usvojeni obrasci mišljenja i ponašanja, sve to, i mnogo šta drugo, i mene samog dovelo je
do one kritične prevojne tačke u kojoj se težnja za potpunom kontrolom počela pretvarati
u gubitak svake kontrole, nastojanje da se u potpunosti i bez ostatka ovlada sobom u
gubitak najmanje samokontrole, razumljiva zabrinutost za život u iracionalni i
samodestruktivni strah od smrti. Ovaj odgovor sigurno nije mogao da reši sve probleme,
ali ukoliko je stari Hegel stvarno bio u pravu, kada je tvrdio da je svest o otuđenju
početak ili čak i najvažniji deo ukidanja otuđenja, i, naravno, ukoliko je i moj odgovor,

125
do kojeg sam došao onim samoposmatranjem, bio makar približno tačan, tada je taj
odgovor definitivno mogao biti bar dobar početak.

Demon

Uprkos svemu, pokušavam da sačuvam neophodnu samokritičnost. Pitam se: nije li moja
današnja sklonost da svugde, ili skoro svugde, vidim smrt odnosno strah od smrti, ipak,
preterana? To jest, nije li ovo preterivanje izazvano mojom sasvim individualnom i
netipičnom traumom, bolešću i strahom od smrti, doživljenim još 1982, na VMA u
Beogradu? Ili je reč o preterivanju koje je proizvod moje ponekad destruktivne odnosno
samodestruktivne težnje da u svemu vidim, pronađem, uspostavim, čak nametnem, neki
sistem? Ne znam, možda. Nema tog čoveka koji je uspeo da pobegne od sopstvene senke.
Kako bih to onda mogao ja?

Ograda koju sam upravo izneo, pomaže mi da kažem i sasvim eksplicitno: smrt jeste
demon sa bezbroj lica. Analitičari, istraživači, profesionalci u različitim oblastima, od
biologije, medicine i psihologije, preko genetike, humane genetike i antropologije, do
filozofije, sociologije i politikologije, znaju za ta lica, likove, persone, aspekte, figure,
maske. Znaju za njihove brojne i isprepletene relacije, akcije, interakcije, mutacije.
Performanse i transformanse. Sastaviti neku koliko-toliko celovitu Tablicu smrti, mogao
bi samo neki super-multi-disciplinarni tim. Ja takvu pretenziju nemam. Umesto toga,
nudim samo četiri lica smrti (straha od smrti), percipirana, viđena i doživljena sa
stanovišta večnog i kontroverznog problema slobode odnosno neslobode.

Prvo i najpoznatije lice smrti, u masovnim društvenim razmerama (jer o ovim razmerama
je ovde reč), jeste lice politike i sile. Ugovor sa đavolom. Demon vlasti. »Još rani hrišćani
su dobro znali da svetom vladaju demoni i da onaj koji se upušta u politiku, to jest
upotrebljava moć i nasilje kao sredstva, zaključuje pakt s demonskim silama«. Ovo nije
ekscentrični citat iz nekog marginalnog, iracionalnog, opskurnog, spiritističkog spisa,
nego jedno od ključnih mesta iz Politics as a Vocation, obimom nevelikog, ali značajnog
teksta Maksa Vebera, utemeljivača i do današnjeg dana neprevaziđenog istraživača
sociologije vlasti i politike. Pa ipak, i neki od najpoznatijih i najboljih predstavnika
moderne političke misli u Srbiji, na primer i filozof Ljubomir Tadić, zaslepljeni
sopstvenim, velikosrpskim političkim strastima, usuđivali su se da sve one koji su tokom
teških 1990-ih govorili i pisali o Miloševićevom ugovoru sa đavolom, optuže za
»demonizovanje« njegovog režima i njega lično, a ponekad i za »demonizovanje« čitavog
srpskog naroda i cele Srbije. Naravno, metodološkog individualističkog redukcionizma
na ličnost Slobodana Miloševića, te nedopustive hipergeneralizacije, i još nedopustivijih
negativnih, latentnorasističkih stereotipa o čitavom srpskom narodu i celoj Srbiji, bilo je,
i ima ih još uvek. U tom smislu, psihopatološka ličnost Slobodana Miloševića, kao i
njegov specifični, smrtonosni politički režim, zaista, predstavljaju samo vrh ledenog
brega. Bez istorije, ekonomije, društva, politike, međunarodnog kompleksa, i velikog
broja drugih, nevidljivih, ili, preciznije, manje vidljivih, dugotrajnih, strukturnih faktora,
lako se može pasti u ovu ili onu vrstu metodološkog redukcionizma. Ali je tačno i
obrnuto. Bez rasvetljavanja onog specifičnog psihopatološkog kompleksa, i onog

126
njegovog konkretnog ugovora sa đavolom (u ozbiljnom, veberovskom smislu reči), ne
može se razumeti ni ono najznačajnije, a naime šta je to što je sve one ipak relativno
pasivne, umrtvljene, uspavane, strukturne faktore, tako efikasno, efektno, vehementno,
volšebno oživelo. Udahnulo život smrti. Kataklizmičke razmere masovnog ubijanja,
izazvanog sklapanjem ovog ugovora, valjda i nema potrebe posebno dokazivati. A to što
je pri sklapanju tog ugovora, Slobodan Milošević imao velik broj, manje ili više važnih
pomagača, i to kako u postjugoslovenskim zemljama samim (pre svih Franju Tuđmana),
tako i među velikim silama (recimo Ričarda Holbruka), naravno, ni malo ne olakšava
našu veliku muku, kao ni njegovu najveću ličnu, političku i svaku drugu odgovornost.

Drugo i sa licem vlasti tesno povezano lice smrti, jeste lice vlastoljubivih intelektualca.
Dakako, i ovde se treba čuvati od preteranih generalizacija. Bez egzaktnijih istraživanja, a
samo na temelju opštepoznatih iskustava iz poslednjih, postjugoslovenskih ratova, može
se samo pretpostaviti da ni ova grupa nije bila imuna na smrtonosni izazov moći i vlasti.
U slučaju vlastoljubivih intelektualaca, ugovor sa đavolom nije onako direktan, kao što je
u slučaju vlasti, ali je i on apsolutno esencijalan i funkcionalan, to jest smrtonosan.
Pogotovo u vremenima velikih promena, delegitimacija i relegitimacija starih-novih
vladavinskih sistema, kao što je bilo naše vreme, vreme 1990-ih. U Srbiji i Crnoj Gori,
ovaj proces je danas na samom izmaku, pa ipak, i danas, na njegovom samom kraju, još
uvek je velik broj aktivnih, nedemobilisanih ideologa i širitelja smrti. Organizovanih
aktivista i spontanih lunatika, prepredenih marodera i uspaljenih fanatika. To što kod ovih
nije uvek u pitanju materijalna i slična motivacija (pare, stan, konfor, apanaža, sinekura,
privilegij), mada je ne retko i sve to, slaba je uteha. Sujeta, ta specifična, endemska kuga,
droga, rđa, korupcija intelektualaca, nije manje opasna od najopasnijih političkih opijata.

Treće lice smrti, takođe tesno povezano sa licem vlasti, jeste lice siromaštva. I to ne lice
običnog, konjunkturnog, akutnog, nego lice teškog, strukturnog, hroničnog siromaštva,
onog siromaštva koje, kao svoje naličje, nužno proizvodi svaki proces modernizacije,
posebno onaj proces modernizacije (u sociologiji poznat pod imenom teške, odocnele,
nedovršene, deformisane modernizacije), koji se zakonito odvija na periferiji i
poluperiferiji svetskog sistema, tamo, dakle, gde je broj luzera, gubitnika, autsajdera,
žrtava tog procesa, i inače, enormno velik. Ono što je, u slučaju Nemačke, zemlje sa
periferije centra (no, ipak, centra svetskog sistema), pre više od pola veka, bio
lumpenproletarski socijalni rasap, to je, recimo, i u Srbiji i Crnoj Gori, na balkanskoj
poluperiferiji, tokom teških 1990-ih, bilo skoro celo društvo (srednja klasa svakako),
serijom brutalnih ratova, radikalno i nasilno pauperizovano i lumpenproletarizovano za
manje od deset godina. U ovakvim okolnostima, relativno snažna politička i izborna
podrška agresivnonacionalističkim (da ne kažem fašističkim, mada bih mogao i tako da
kažem), projektima, pokretima i snagama, mogao je da iznenadi samo neoprezne. Od
ekstremnog siromaštva, nepodnošljive bede, dnevne borbe za puko preživljavanje, te
neprestanog napora i poniženja zbog svega toga, do masovne ozlojeđenosti, resantimana,
agresivnosti, nasilja i ubijanja, samo je jedan, i to mali, sasvim mali korak (a da bi to
razumeli uopšte nije neophodno da ste bilo kakav ekspert, sociolog ili politikolog,
dovoljno je samo da niste potpuno zaslepljeni vladajućom, to jest liberalnom
ideologijom).

127
I četvrto, najraširenije lice smrti, jeste, zapravo, ono lice koje sam već opisao. Lice smrti
(straha od smrti) koje je najindividualnije i najličnije, ali istovremeno i
najrasprostranjenije i najuniverzalnije. Lice koje iz neposredne blizine upozna samo onaj
koji ga, sticajem okolnosti, zbog bolesti na smrt, ili zbog neke slične ugroženosti,
direktno susretne, ali koje, i bez ovog bliskog susreta izuzetne vrste, pritajeno egzistira,
čeka, spava u svima nama, i koje je, zapravo, najjača veza, spona, osnova svih drugih
bezbrojnih lica smrti (to je barem iskustvo odnosno zaključak do kojeg sam ja došao
1982). Iz ovog straha, kao najdublje i najšire baze čovekovog tamnog mikrokosmosa,
diže se čitava piramida smrti i straha: i strah od bede lumpena, i strah od anonimnosti
intelektualaca, i strah od gubitka vlasti političara. Svi ti strahovi, samo su manje ili više
razblaženi rastvori najjačeg, najdubljeg i najraširenijeg ljudskog straha, straha od smrti u
najužem smilu reči. U ovom strahu je i najjači cement, koji sve one druge strahove, tako
silovito povezuje u jedno veliko, sveproždiruće ništavilo. Ništavilo nasilja i rata. Strah od
smrti, beda masa, sujeta intelektualaca, demon vlasti, ovo je najkraća, četvorna formula
tog kompleksnog i kondenzovanog ništavila.

Početkom 1990-ih, dok sam po prvi put ozbiljnije čitao Sigmunda Frojda, posebno
njegov teorijski rad Civilization and its Discontents, to moram da priznam, nisam
najbolje razumeo jednu od njegovih glavnih ideja: tezu o stalnoj borbi, ali i tesnom
preplitanju, pa i mestimičnom i povremenom prelaženju instikta života (Erosa) u instikt
smrti (Tanatos), i obrnuto. Da budem iskren do kraja, ova teza izgledala mi je tada
nekako isuviše nategnuto, veštački i šematski. Ne danas. Nakon konkretnog iskustva
1990-ih, ovoj tezi sam počeo da se vraćam, kao jednoj od najvažnijih za razumevanje
onoga što se dogodilo, i što se još uvek događa. Zaista, u gornjem opisu četiri od bezbroj
lica smrti, najfascinantnije i nije to što su sva ta lica međusobno onako široko i duboko
povezana, nego to što sva ona, koliko god da to izgleda nemoguće i paradoksalno,
predstavljaju, zapravo, preobražene, transformisane, konvertovane forme života. U svima
njima, glavni dinamički element, pogon, motor, dinamo, onaj element, dakle, koji
proizvodi toliko nasilja i smrti, jeste, u stvari, instikt života, nagon za samoodržanjem,
Eros. I lumpen bez hleba, i intelektualac bez priznanja, i vlast bez opravdanja, svi oni
samo teže prirodnom održanju i zadovoljenju svojih užih, individualnih ili grupnih
interesa, nagona i života. Vrhunski paradoks, ali i najveća istina čitavog ovog
kontardiktornog kompleksa, leži u činjenici (koja je nama na Balkanu, nakon poslednjih
deset godina, tako bolno jasna i očigledna), da zbir njihovih užih, individualnih ili
grupnih nastojanja, na kraju, ne mora nužno biti povećanje, nego, u izvesnim
okolnostima, može biti i sasvim suprotno, razaranje života. I to života društva, zajednice
kao celine, ali, u ovoj celini, pre ili kasnije, i njihovog sopstvenog, užeg, individualnog ili
grupnog života. Lumpeni jesu bili najsnažnija masovna baza i podrška, ali su, na kraju,
postali i najveća žrtva postjugoslovenskih ratova. Slično se može reći i za intelektualce,
pa i za srednju klasu u celini, ali, na kraju krajeva, i za nomenklaturu vlasti, koja je pred
Haškim tribunalom, evo, najzad, optužena i za najteže ratne zločine. Ironično
parafrazirajući čuveno načelo Adama Smita, skoro da bi mogli reći, kao da su se stvari,
danas, u odnosu na Smitovo vreme, potpuno preokrenule, kao da neka nevidljiva ruka
smrti, sve najrazličitije forme života, po nekom negativnom automatizmu, volšebno i
permanentno, pretvara u demone smrti (nije li to još jedan od sigurnih simptoma kraja
jednog opadajućeg istorijskog sistema).

128
Još samo jedna napomena o tome zbog čega su se ovi znaci u tolikom broju i sa tolikom
jasnoćom počeli ispoljavati baš u toku raspadanja Jugoslavije odnosno SFRJ. Da je ova
zemlja prešla u istoriju, ja, tada Jugosloven, znao sam već u jesen 1991. Tom saznanju
prilagodio sam i naslov svog istraživanja odnosno rada na Fernan Brodel Centru u
Bingemtonu. U januaru 1991, u momentu prijavljivanja na konkurs Fulbrajtove komisije,
projekat sa kojim sam konkurisao naslovio sam sa »Yugoslavia in a World-System
Perspective«. U martu te godine, nakon što me je konkursna komisija obavestila o
prihvatanju prijave i projekta, još uvek su postojale neke nade, pa sam naslov projekta
samo blago pomerio i modifikovao u »Yugoslav Transformation in a World-System
Perspective«. U jesen iste godine, usred najdubljih istraživanja po bingemtonskim
bibliotekama, i najvećih razaranja u zemlji, međutim, naslov projekta morao sam
radikalno da promenim odnosno prilagodim realnosti, tako da sam čitav rad završio i
napisao kao »Yugoslav Disintegration in a World-System Perspective« (što je početak
rata u Bosni i Hercegovini, 6. aprila 1992, samo još jednom potvrdio). U svakom slučaju,
prilikom predstavljanja rada, na okruglom stolu u Fernan Brodel Centru, samo dva dana
nakon proglašenja takozvane SRJ, 29. aprila 1992, glavno (ali ni bilo kakvo drugo)
pitanje uopšte nije bilo pitanje tek stvorene, lažne Jugoslavije, takozvane SRJ, nego
pitanje sada već bivše SFRJ. Dominiralo je, naime, pitanje: zbog čega je upravo SFRJ,
uprkos činjenici da je od svih takozvanih socijalističkih zemalja bila najbliža Zapadu, to
jest najviše vesternizovana (»the most westernized«), potonula u najveće, katastrofalno,
kataklizmičko nasilje. I dok se većina učesnika rasprave (među njima i ja koji sam imao
uvodno izlaganje), beznadežno gubila u nepreglednim lavirintima istorije, geografije,
ekonomije, društva, ideologije i politike, Đovani Arigi (uz Terensa Hopkinsa, najbliži
saradnik Imanuela Volerstina, inače Italijan, Milanez), na ovo pitanje, odgovorio je
izazivački kratko, direktno i paradoksalno: »Upravo zbog toga« (»Exactly for that
reason«). A da bi SFRJ mogla da potone u najveće nasilje »upravo zbog toga« što je od
svih takozvanih socijalističkih zemalja bila u najvećoj meri vesternizovana, to u raspravi
baš nikome nije padalo na pamet. Nakon izvesne stanke, tišine i neverice, usledilo je i
objašnjenje. Jedna vrsta matematike konflikta i nasilja. Iz dva dela. S jedne strane,
objašnjavao je Đovani Arigi, »upravo zbog toga« što je bila najviše vesternizovana, SFRJ
je i mogla da razvije najveći potencijal za razorni konflikt. S druge strane, nastavljao je
Đovani Arigi, SFRJ je bila najviše vesternizovana samo relativno (u odnosu na takozvane
socijalističke zemlje), još uvek ne, dakle, i onoliko koliko je bilo neophodno odnosno
dovoljno da eskalirajući konflikt zaustavi i pacifikuje (kritične 1989, SFRJ je bila tek na
pragu Saveta Evrope, a još sasvim daleko od najznačajnijih evropskih integracija, EU i
NATO, jedinih koje su ovaj konflikt, u tom trenutku, još mogle da regulišu odnosno
spreče).

Za mene je ovo bio prvi ozbiljniji susret sa konceptom poluperiferije kao takvim.
Naravno, o pojmu poluperiferije, kao jednom od središnjih pojmova teorije svetskog
sistema, čitao sam i mnogo pre ove rasprave. Ipak, sve do ove rasprave, to znanje je za
mene bilo samo »suvo« teorijsko znanje. Ovo sada, međutim, to je već bilo mnogo dublje
i bolje, na iskustvu zasnovano, traumom posredovano, unutrašnje razumevanje. Od ovog
momenta, poseban afinitet, interesovanje, čak strast, počeo sam da razvijam za neobične,
»very special« fenomene poluperiferije. Jedan od takvih, bio je i fenomen, zapravo
kompleks, čak kultura nekrofilije. Više nego u bilo kom drugom sličnom, u ovom
specifičnom fenomenu, kompleksu, kulturi nekrofilije, manifestuje se ona neobična ali

129
zakonita konverzija (i perverzija) nagona za samoodržanjem u nagon za samouništenje,
instikta života u instikt smrti, Erosa u Tanatos. Poznato je, poluperiferija je zona
savremenog svetskog sistema koju odlikuje sistemska mešavina i ambivalencija. A zatim
i nasilje i turbulencija. I ekstremizam kao politički endem. Jasnije nego u bilo kojoj
drugoj zoni savremenog svetskog sistema, na poluperiferiji se pokazuje da violentna anti-
modernizacijska reakcija ni u kom slučaju nije prosti zaostatak, recidiv, odgovor tradicije
i predmoderne, nego sastavni, mada konfliktni i neprijateljski deo uvek teške, zakasnele,
deformisane, poluperiferne moderne i modernizacije. U ekstremnom, ali za poluperiferiju
tipičnom obliku, ovaj odgovor dobija perverznu formu nekrofilije. Život koji je u ovoj
zoni sveta sistemski snažno pokrenut, ali koji u toj zoni, takođe sistemski, nema dovoljno
snage za normalno zadovoljenje, nužno se preokreće u sopstvenu suprotnost. Normalna
ljubav prema životu u patološku ljubav prema smrti. Erotika u nekrofiliju. Ovo je
najdublji smisao prave ideologije, kulture i kulta smrti, na primer i »nebeskog naroda«
Amfilohija Radovića, mitropolita Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori i
fundamentaliste, ali i mnogih drugih sličnih ideja i mitova, koji su tako snažno
zapljusnule Crnu Goru i Srbiju u poslednjoj deceniji XX veka.

Izvesno dublje ljudsko razumevanje, pa i jednu vrstu pomešanog, ambivalentnog

osećanja, odbijanja, čak jeze, ali i žaljenja, čak saosećanja, za aktere i žrtve nekrofilije,
kao za aktere i žrtve uvek teške, zakasnele, deformisane, poluperiferne modernizacije,
najjače sam osetio jednog dana u proleće 1999, za vreme bombardovanja Srbije i Crne
Gore od strane NATO pakta. Vlast u Crnoj Gori imala je u to vreme gotovo nemoguću
poziciju, onu između čekića NATO bombardovanja i nakovnja Miloševićevih
fundamentalista. Pozivajući svakodnevno i Miloševića i NATO da prestanu sa nasiljem
(jer ono nikako ne može da reši probleme zbog kojih se navodno preduzima), crnogorska
vlast najpre je samo najavila, a zatim, u izuzetno teškim okolnostima, i uspela da izgradi,
te odbrani poziciju jedne vrste faktičke neutralnosti. Sastavni deo ove pozicije bilo je i
opstruiranje (iako ne i aktivno onemogućavanje) ratne mobilizacije (koju su sprovodile
takozvane savezne odnosno srpske vlasti). Ne ulazeći u podrobnije objašnjavanje
tadašnjih, veoma komplikovanih i zapetljanih prilika u Crnoj Gori, ovde ću reći još samo
toliko da je, po mom mišljenju, a nasuprot onome što o tome i danas tvrdi Miloševićeva
ratna propaganda, tadašnje ponašanje crnogorskih vlasti, u datim okolnostima, bilo
najbolje moguće, jer je njime, po prvi put u modernoj istoriji ove republike, prekinut
vekovni kontinuitet i krvavi danak nekrofilije. Ovo naglašavam samo zbog boljeg
razumevanja onog događaja iz proleća 1999, koji mi se tako neizbrisivo urezao u
pamćenje. Upravo ovakvo ponašanje crnogorskih vlasti, njihovo postojano mada
neagresivno opstruiranje ratne mobilizacije, naime, našlo se na najjačem udaru
Miloševićevih lojalista i vlasti. Što se i moglo očekivati. Ali ko je još mogao očekivati da
će, u tom udaru, jednu od najgresivnijih uloga odigrati upravo (neke) žene, deo
populacije, dakle, koji je, zbog svojih specifičnih rodnih, ali i sasvim konkretnih ličnih
svojstava (majki, sestara, supruga), u svakom društvu, i u svakom vremenu, najčešće i
nadprosečno orijentisan antiratno? A to je upravo ono što se dogodilo onog dana. Par
stotina žena, pod opštenarodnim imenom »Žene Podgorice«, i pod ne čak ni previše vešto
sakrivenom dirigentskom palicom promiloševićevske SNP, agresivno i histerično,
izvodilo je svoj jezivi performans ispred Skupštine Crne Gore. Protest protiv crnogorskih
vlasti, i to upravo zbog toga što su se ove vlasti suprotstavile četvrtom Miloševićeveom
ratu i mobilizaciji. Ipak, ono što je mene lično u ovom performansu najdublje dojmilo,

130
čuo sam preko lokalne radio stanice. To je bio dugi, bolni, jezoviti montanjarski vokal.
Jek. Kakav se, mislim, može čuti samo u planinskoj Crnoj Gori. Taj neobični, otegnuti,
primalni glas, koji u Crnoj Gori skoro bez razlike izražava sva najjača osećanja, radost i
žalost, pesmu i plač, život i smrt, upoznao sam još kao dete. U Srbiji, Šumadiji,
Kruševcu, gde smo živeli do moje četrnaeste godine, takvog jeka nije bilo. Zbog toga sam
ga valjda tako dobro zapamtio, dok sam ga, začuđen, slušao, tokom redovnih, letnjih,
godišnjeodmorskih poseta Crnoj Gori. I odmah prepoznao. Nisam sasvim siguran, ali
mislim da je upravo ova intimna, bliska, lična okolnost iz ranog detinjstva, najzaslužnija
što sam, prema onoj opskurnoj manifestaciji, toga dana 1999, osetio onakvo pomešano,
ambivalentno i protivrečno osećanje.

Izbor

Sa manje ili više uspeha, socijalna teorija, pa i teorija svetskog sistema, može da objasni
zbog čega je baš poluperiferija, a ne, recimo, centar ili periferija, u XX veku, bila zona
kataklizmičkih političkih turbulencija, sukoba, nasilja, te odgovarajućih, autoritarnih
odnosno totalitarnih političkih poredaka. Ni jedna socijalna teorija, pa ni teorija svetskog
sistema, međutim, ne može da objasni kako to da je gama reagovanja različitih ljudi,
individua, pojedinaca, u ovakvim, ekstremno teškim političkim uslovima, bila onoliko
široka koliko je stvarno bila, drugim rečima, kako to da je demon sa bezbroj lica, zloduh
vlasti, smrti i straha, kod jednih redovno izazivao moralnu i svaku drugu retardaciju, zlo,
agresiju i nasilje, kod drugih, suprotno, solidarnost, dobrotu, hrabrost i otpor.

Determinizam ili indeterminizam, priroda ili sloboda, nasleđe ili izbor? Mislim da je loše
da se ovde i inače unapred optira bilo za takozvano čisto bilo za takozvano mešovito
odnosno srednje rešenje. Da li će se izabrati jedno ili drugo, to treba uvek da zavisi od
konkretnog slučaja i problema, a ne od ovakvog ili onakvog apriornog odnosno
doktrinarnog stava. Tako i ja, ovde, kada se opredeljujem za takozvano srednje rešenje,
ne činim to zbog toga što takvo rešenje apriori i uvek biram, nego zbog toga što takvo
rešenje, po mom mišljenju, bolje rešava ovaj konkretni slučaj i problem. Čak i bez
ulaženja u beskonačne aporije problema slobode, filozofije, teologije, antropologije,
psihologije, za početak, dovoljno je makar da se pažljivo sagledaju krajnje konsekvence
jednog odnosno drugog takozvanog čistog rešenja. Krajnje konsekvence čistog
determinizma, dobro su poznate. Jedna vrsta okrutne legitimacije, čak čitave nehumane
ideologije neslobode, na našu žalost, dobro je znana, posebno nama iz bivših takozvanih
socijalističkih društava i sistema. Ali su sve vidljivije i neprihvatljivije i krajnje
konsekvence čistog indeterminizma (liberalizma). U uslovima krajnje nerazvijenih,
nejednakih i hijerarhizovanih socijalnih šansi, koji su u današnjim postkomunističkim,
posebno postjugoslovenskim društvima, u najvećoj meri, nasilno nametnuti, svaka
apsolutizacija »slobode izbora« takozvanih čistih liberala, postaje ne samo licemerna
ideologija u najopskurnijem smislu te reči, nego i nepodnošljiv cinizam, koji se žrtvama
socijalnog procesa, nakon svog onog nasilja, na kraju, post festum, još i bezočno ruga.

Takozvano srednje rešenje, to valjda nije sporno, ni u kom slučaju ne isključuje ni

određen domen neizvesnosti i slobode. Samo što ovaj domen situira u realan istorijski i

131
socijalni kontekst. Istorija i dugo trajanje. Tradicija i nasleđe. Društvo i stratifikacija.
Civilizacija i kultura. Interes i ideologija. I porodica kao njihov glavni transmisioni
remen. Ko uopšte može da ignoriše ove i druge važne faktore? Ovo, naravno, nikako ne
znači da neizvesnosti i slobode, u ovom složenom paralelogramu, uopšte nema. Naprotiv.
Čak i kada bi postojao neki super, mega ili slični kompjuter, koji bi bio u stanju da
registruje i ukalkuliše sve, ponavljam sve takozvane objektivne istorijske i kosmičke
faktore, na kraju bi opet ostao onaj nerastvorivi i nepredvidivi rezidualni domen. Domen
ljudske slobde. I, treba li to uopšte i naglašavati, hvala bogu što je tako.

Kratki i iskidani flešbek, niz retroaktivno fokusiranih slika, pogled unazad koji sledi,
rodio se iz sasvim neteorijske, da ne kažem lične potrebe, da makar samom sebi
objasnim: otkuda kod mene baš ovaj, a ne onaj, ili bilo koji drugi konkretni politički i
životni izbor. U poslednjih deset godina, veza između političkog i životnog izbora, kod
nas je često bila toliko direktna, da se potreba ove vrste prosto nametnula. U svojoj
najoštrijoj formi, ovo pitanje meni se nametnulo tek kada su nastupile najbolnije
posledice. Srećom, u mom slučaju, te posledice nisu bile posebno dramatične. Nisam
ubijen (telefonske pretnje te vrste uvek sam smatrao pre smešnim nego ozbiljnim: ako
neko hoće da vas ubije, onda vas o tome sigurno ne obaveštava telefonom), nisam
zlostavljan (provokacije i uvrede na ulici i drugim javnim mestima kod nas su 1990-ih
bile ono najmanje što ste mogli da očekujete, pa ih zato i ne pamtim kao zlostavljanje,
mada bi u nekim drugim, normalnim prilikama, one bile i to), nisam bio u zatvoru
odnosno pritvoru, nisam bio privođen čak ni na takozvane informativne razgovore (ako u
ove ne uvrstim jednu vrstu ambivalentnih, poluprijateljskih, polupretećih upozorenja,
koje sam iz policijskih krugova, indirektno, diskretno i povremeno, ipak, dobijao). Rečju,
jedan prilično siromašan, neherojski dosije. U mom slučaju, rečene posledice svodile su
se na sasvim prozaične i masovne pojave: podnošenje višegodišnje političke
diskriminacije na poslu, jedno vreme i direktnu pretnju gubitka radnog mesta, zatim
dugotrajnu lišenost nekih elementarnih uslova za život, kao što je stan, najzad i mnoge
sitne neprijatnosti i nevolje, koje ne zaslužuju ni da se posebno pomenu. Pa ipak, za mene
su i ove posledice, posebno u uslovima najgorih godina 1993-1994, bile dovoljno mučne,
da sam, kada su nastupile, počeo grozničavo da se upoređujem i pitam: kako to da moj
kolega taj i taj, odnosno koleginica ta i ta, mogu onako bezbolno, lako i komforno, da
funkcionišu unutar aparata vlasti (koji su tih godina bili smrtonosni u najužem smislu
reči), da kameleonski menjaju političke boje (koje su tih godina bile zaista one najgore),
te da zahvaljujući svemu tome žive relativno dobro. Mada ni to nije sasvim pohvalno za
mene, priznajem da sam prema ovim kolegama odnosno koleginicama, osećao pre neku
vrstu gorke mešavine prezira i zavisti nego čisti prezir, kao što sam, uostalom, i prema
sopstvenom izboru i stavu, takođe, osećao pre neku vrstu gorke mešavine
samopoštovanja i samooptuživanja nego čisto samopoštovanje. A sve ovo, posebno ono
samooptuživanje, pa i tešku, u stvari, najtežu dilemu oko smisla izbora (dilemu, dakle,
koja radikalno dovodi u pitanje čitav život), najjače sam osetio jednog dana u jesen 1995,
kada sam, razdiran teškom sumnjom, pitao školskog druga, lekara, dr Muja Agovića, da li
bi moja majka preživela operaciju s početka avgusta, da je operisana u nekoj boljoj
bolnici (to jest, u bolnici koja bi mi bila dostupna, da sam bio član vladajuće političke
nomenklature), a ne u onoj u kojoj je operisana, i u kojoj je, nakon postoperativnih
komplikacija, na kraju, ipak, preminula (VMA je bila i ostala prestižna ustanova, ali je
upravo u to vreme, zbog vojnih odnosno ratnih potreba, bila preopterećena). Školski drug

132
mi je savetovao da na tom pitanju odnosno odgovoru ne insistiram, zato što time majci
više ne mogu pomoći. Poslušao sam ga. Nisam insistirao. Ali je pitanje ostalo.

Jedini odgovor koji je, koliko toliko, i makar privremeno, kao narkotik, mogao da umiri
moje tadašnje sumnje, bila je jedna vrsta krajnje nedoktrinarnog, pragmatičnog,
mešovitog, srednjeg rešenja, za koje sam se čvrsto uhvatio da bih preživeo. Izbor je, toga
sam bio bolno svestan, moj, lični, slobodan, pa je zato i odgovornost, u krajnjoj liniji, i u
najvećoj meri, moja, individualna, lična, ali, olakšavao sam sebi nepodnošljivi teret, taj
izbor je, istovremeno, bio i višestruko uslovljen. Porodica se pojavila kao logično rešenje.
Barem deo odgovornosti za bolne posledice sopstvenog izbora, mogao sam da prenesem
na najbliže, to jest na njihove rane i jake uticaje, učenje, usmeravanje, vaspitanje. O ovim
uticajima govori i kratki i iskidani flešbek kojim završavam ovaj odeljak.

Najpre majka. Ne samo ona epizoda iz 1949, u kojoj se moja majka, sudeći prema
sadržaju i stilu onog dokumenta, uporno i za ono vreme hrabro, bori za svoje i pravo
svojih sestara da se vrate u privremeno oduzetu porodičnu kuću (za mene novost, jer sam
majku zapamtio uglavnom kao tihu i povučenu ženu, koja, na primer, na moja povremena
pitanja o tome kako joj se sviđaju neki moji prema vlastima kritički orijentisani tekstovi,
odgovara pozitivno ali zabrinuto "Sviđaju mi se, samo pazi"), nego i njena fotografija iz
legitimacije izdate 1946, dakle odmah nakon kataklizme. Na fotografiji poznat lik. A
zatim šok zbog velike sličnosti. Kao moja fotografija iz vojne knjižice izdate u Bileći
aprila 1982, i kao fotografije iz logora u Bosni i Hercegovini 1992, i kao Aušvic 1941.
Nije preterivanje. Crvena nit sličnosti, koja me je šokirala, najjasnije se vidi u očima.
Progonjena zver. Pogled devetnaestogodišnje devojke koja je u tek minulom ratu izgubila
ne samo oca i majku, nego i celokupni raniji život. I pogled dvadesetsedmogodišnjeg
vojnika odnosno pitomca, sa istom mešavinom straha i odbijanja. I pogled logoraša koji u
ovoj mešavini još nije ni sam jasno razlučio šta je košmar a šta zbilja. U svakom od ovih
pogleda užasnutost i odbijanje nasilja. Čovek je rođen slobodan.

Zatim otac. Borac narodno-oslobodilačkog rata od 1941. Od onih koji svoj prvoborački
status nije komercijalizovao. Zatim njegovi sukobi sa pretpostavljenima u strogo
hijerarhizovanoj vojsci. I njegova prevremena penzija, 1968, u četrdesetčetvrtoj godini
života. Uz sve to, i njegova sposobnost da svaku ličnu uskraćenost i nepravdu, na primer i
onu u vezi sa neadekvatno rešenim stambenim pitanjem, stavi u odgovarajuću
perspektivu: »Svako je dobio ono za što se borio, ja sam se borio za slobodu, oni za stan«,
i danas pamtim njegove reči pomoću kojih se branio od (samo)destruktivne zavisti i
ozlojeđenosti.

Najzad, i brat. U mnogim stvarima različit: stariji od mene tri godine, otvoreniji,
ekspresivniji, temeramentniji, ne retko na različitim, ponekad čak i suprotnim pozicijama.
U jednoj stvari, odbijanju svakog spoljašnjeg nametanja, prinude i nasilja, ipak, uvek smo
bili isti, identični. Kao braća-blizanci.

Ukoliko sam u leto 1995. pogrešio, pogrešio sam, pre svega, zbog toga što nisam mogao
da budem drugačiji.

133
8. Vlast

Parafrazirajući poznatu sintagmu Antonija Gramšija, svoje najdublje iskustvo, a unutar

ovoga i svoju suštinsku poziciju spram vlasti kao takve, najkraće bih opisao ovako:
organski anarhist. Pri tome, nemam toliko na umu teoriju i doktrinu, posebno ne politiku i
organizaciju anarhizma, mada i prema ovoj, posebno prema jednoj vrsti pacifističkog
anarho-socijalizma i personalizma, imam određen, ne mali respekt i afinitet. Ne, organski
anarhizam koji imam na umu, složena je kombinacija intelektualnih, političkih i
socijalnih, ali ne manje i ličnih, individualnih i specifičnih životnih iskustava, afiniteta i
izbora, i u tom smislu sve je samo ne bilo kakva opšta norma, koju bih kao takvu
preporučivao bilo kome ili bilo čemu.

Uprkos ovakvim i sličnim preciziranjima i nijansiranjima, koje sam i ranije morao javno
da iznosim i branim, moj odnos prema vlasti, posebno onda kada je i sam taj odnos bio
kompleksan, naime delom podrška, delom osporavanje, a ne retko je morao biti upravo
takav, češće je bio izvor nesporazuma, nego što je bio ispravno shvaćen. Od svih ovih
nesporazuma, dva takva su me do današnjeg dana posebno uporno pratila, i uopšte nisam
siguran da ću uspeti da ih se ikada i u potpunosti oslobodim.

Prvi se odnosi na same pojmove «vlasti» i «politike», koji se samo delimično preklapaju,
naime, «vlast» je uži a «politika» širi pojam, a ipak mnogi, pa čak i mnogi koji to kao
profesionalci nikako ne bi smeli, ove pojmove uporno i pogrešno izjednačavaju. Zbog
onog anarhističkog afiniteta i refleksa, nikada, pa ni u dve sasvim konkretne, mogao bih
reći čak i kritične situacije, u jesen 1990, uoči prvih postkomunističkih izbora i ratova, i u
proleće 2001, nakon tih ratova i tek održanih vanrednih parlamentarnih izbora, nisam
prihvatio predloge dvojice prijatelja, da postanem poslanik u parlamentu, odnosno
ministar u vladi Crne Gore, dakle da budem «vlast», ali sam zato celo ovo vreme, pa i u
najtežim i najopasnijim danima anti-miloševićevske «intifade», za vreme bombardovanja
Srbije i Crne Gore, u proleće 1999, bio jedan od onih «nezavisnih intelektualca», koji su
bili javno, dakle i «politički», najviše eksponirani i angažovani.

Kada sam, nekoliko dana nakon onog drugog predloga, odnosno odbijanja, i bez ikavog
prethodnog nagoveštaja, u dnevnoj štampi, preciznije u intervjuu svoga prijatelja, pored
ostalog, pročitao i njegov stav o tome kako «nezavisni intelektualci» u Crnoj Gori, eto, ne
žele da «uđu u arenu», nego više vole da «sede na tribinama i posmatraju», jedva sam se
uzdržao od javnog reagovanja, i to ne toliko zbog samog prijatelja, i zbog činjenice da
ovaj u intervjuu moje ime nije naveo poimenice, koliko zbog pravila da u ovakvim i
sličnim situacijama javno reagujem samo izuzetno, kada procenim da je to zaista
neizbežno. Ovoga puta procenio sam da nije bilo tako. A razloga je bilo. I to ne samo, pa
ni prvenstveno, zbog one pojmovne lenjosti i konfuzije, koja ne uvažava razliku između
politike i vlasti, a onda konsekventno ni razliku između odgovarajućih angažmana, nego,
još više, i zbog određenih neposrednih iskustava koja su bila krajnje teška, mučna i
opasna. Dok su moj prijatelj, kao i mnogi drugi moji prijatelji i poznanici, kao deo nove,
anti-miloševićevske vlasti, posebno za vreme bombardovanja 1999, jer tada je ova razlika

134
između nas bila najvidljivija, uživali punu zaštitu crnogorske policije, naime, ja i ostali,
tada i ne tako brojni «nezavisni intelektualci», zbog javnog i produženog protivljenja
režimu Slobodana Miloševića, čak i u uslovima proglašenog ratnog stanja, od strane tog
režima i njegovih plaćenika, nesmetano smo javno proganjani i šikanirani, a mogli smo
biti i ubijeni bez ikakvog problema, na ulici, kao pseta, onako, uostalom, kako je te
godine, u Beogradu, tačno na Uskrs, ubijen i beogradski novinar, Slavko Ćuruvija. I onda,
nakon svega, pročitate u novinama, još u intervjuu svoga prijatelja, kako više volite da
«sedite na tribinama». Ali, i to je valjda deo života u neobičnim vremenima.

Drugi nesporazum nadovezuje se na prvi i odnosi se na profesiju. Sociologija vlasti, i šire

sociologija politike, svakako predstavljaju jednu od osnovnih dimenzija problema kojim
se u nauci bavim. A samo laici ne prave razliku između vlasti i sociologije vlasti, politike
i sociologije politike, stvarnosti i nauke. Veza, naravno, postoji, i ona je važna, ali postoji
i razlika, i ona je još važnija. Pa ipak, nisu jedino laici bili ti koji su me, verovatno zbog
realtivno čestog pojavljivanja i tekstova u medijima, odnosno zbog predmeta i sadržaja
tih tekstova, a to su najčešće bile upravo politika i vlast, isto tako često i pogrešno
identfikovali kao «političara» i «vlast» u smislu profesije. A u toj profesiji, dakle izvan
svoje profesije, nisam radio ni jedan jedini dan. Čak ni one tri godine, 1985-1988, koje
sam, pre svega radi završetka doktorata, to jest radi približavanja bibliotekama i mentoru,
profesoru Zoranu Vidakoviću sa Pravnog fakulteta u Beogradu, proveo kao urednik
izdavačke delatnosti u Centru za istraživačku, dokumentacionu i izdavačku delatnost
jugoslovenske omladinske organizacije, na dvadesetdrugom spratu «zgrade ceka» na
Novom Beogradu, čak ni tada, dakle, radni odnos i nastavu na Pravnom fakultetu u
Titogradu, nisam prekidao ni jedan jedini dan.

Pri pažljivijem uvidu u stvar, međutim, jasno se vidi da opisani nesporazum, zapravo,
nikada nije bio samo nesporazum, nego da se, ispod njegove površine, oduvek krilo i
nešto mnogo dublje, u stvari, organsko odbijanje, čak odbacivanje profesije kao takve, i
to me je uvek najviše iritiralo. Naravno, kao sociolog znam i zašto je to baš tako. U
siromašnom, nerazvijenom i polumodernom društvu, ni profesija, odnosno profesije, još
uvek nisu dovoljno razvijene, a slična stvar je i sa državom i vlasti, pa su i ove još uvek
više predmoderne, personalizovane i neinstitucionalizovane, i kao takve više neka vrsta
surogata za sve, od prihoda i egzistencije, preko moći i uticaja, do ugleda i prestiža, nego
moderne forme javne uprave i dominacije. Suvišno je i da napominjem, sociološko
razumevanje samo delimično mi je pomoglo da ovu stvar i podnesem. Zbog toga, čak i
danas, najpre pažljivo razmislim, da li uopšte vredi, pa tek ukoliko zaključim da vredi,
tada i pokušam da objasnim, pre svega šta je moja profesija, zatim zbog čega je ona toliko
značajna, najzad i kako je rad u profesiji kojom se bavim moj najveći i najbolji doprinos
kojeg društvu u kojem živim i radim mogu da pružim. Suvišno je da napominjem i to, da
čak i tada, na kraju, najčešće dođem do zaključka, kako ni ovog puta nisam dobro
procenio, to jest kako ni ovog puta nije vredelo.

Bilo kako bilo, nakon kratkog uvoda i rezimea, u ovom odeljku, do kraja, izložiću i
nekoliko odabranih flešbekova, koji, verujem, bolje nego bilo kakva druga, takozvana
racionalna analiza, mogu da pomognu, da se bolje rasvetli i razume, ono što je najdublje i
najsnažnije uslovilo, proizvelo i oblikovalo moj organsko-anarhistički odnos prema
vlasti. Najpre, to će biti, za sve, ali posebno za moju zemlju, za moju generaciju, pa i za

135
mene lično, prelomno iskustvo 1989-1991, zatim iskustvo produžene i bolne
diskriminacije, te spontanog i organizovanog otpora toj diskriminaciji tokom dugih i
teških 1990-ih, najzad i sasvim specifično, profesionalno-političko iskustvo, jedna vrsta
faustovske dileme s kraja 1990-ih, početka 2000-ih.

Prelom

Prelom u mojoj glavi, odnosno svesti, dogodio se, tačnije počeo je da se događa, u
Brajtonu, «Londonu na moru», na jugu Engleske, jednog izuzetno lepog, vedrog,
prozračnog dana, sredinom februara 1989.

Isticao je već i peti od ukupno šest meseci stipendije Britanskog saveta, koju sam te
godine dobio, i to posle dugog čekanja u zemlji. Na Univerzitetu Saseks vreme sam
najvećim delom provodio u grozničavom čitanju, odnosno dočitavanju literature za
doktorat, kao i u konsultacijama sa mentorima, Tomom Botomorom, Dejvidom
Dajkerom i Mikom Danfordom, ali sam, i pored velikog dodatnog napora, kojeg sam
zbog toga morao uložiti, veoma rado prihvatio i poziv profesora Toma Hikija sa
Politehnike Brajton, koja se nalazila u neposrednoj blizini Univerziteta Saseks, da
njegovim studentima održim čitav jedan kurs gostujućih predavanja «o reformama u
socijalističkim zemljama».

Ovo poslednje za mene je bilo posebno značajno. Polugodišnji boravak u Engleskoj bio
je moj prvi duži boravak na Zapadu, a predavanja na Politehnici Brajton moja prva
«prava», celovita, akademska predavanja na nematernjem, odnosno engleskom jeziku.
Političko tlo u mojoj zemlji već je bilo počelo da podrhtava, pa me je sve više
zaokupljalo i pitanje da li bih, u slučaju potrebe, od svoje profesije, engleskog i
predavanja, mogao da živim u Engleskoj ili SAD recimo. Kada su mi studenti, tog
izuzetno lepog februarskog dana, nakon poslednjih održanih predavanja, i na moje više
puta ponovljeno i obrazloženo insistiranje, na ovo pitanje odgovorili potvrdno,
naglašavajući kako je moj engleski, na predavanjima, i inače, i uz sve nedostatke
nematernjeg jezika, koji su neizbežni, ipak, sasvim solidan i funkcionalan, bio sam,
naravno, zadovoljan, ali sam zato, verovatno i zbog njihovog ohrabrujućeg odgovora,
pred njih spontano počeo da iznosim i jedan lični i politički problem, koji me je tih dana
sve više pritiskao i mučio.

Problem sam doneo iz zemlje. Neposredno pred dolazak u Brajton, početkom oktobra
1988, u Crnoj Gori započela je takozvana anti-birokratska revolucija. Na sam dan početka
«revolucije», zatekao sam se u Titogradu, pa sam, kao deo okupljene mase, dakle kao
pasivni učesnik, posmatrač i svedok, bio u prilici da osetim, vidim, čujem, i ocenim. U
osnovi, to je bila jedna prilično nekonzistentna, haotična i bučna mešavina agresivnog
velikosrpskog nacionalizma, koji je bio dominantan, i dirigovan iz Beograda, i lokalnog,
pre svega radničkog i studentskog bunta, koji je bio višestruko opravdan, ali i ne manje
izmanipulisan. Za Brajton sam otputovao samo nekoliko dana nakon početka uličnih
protesta, ali me utisak o onoj «grdnoj mješavini» nije napuštao. Taj utisak u meni bio je
jednako svež i jak i onog dana krajem januara, kada su me prijatelji iz zemlje telefonom

136
obavestili kako sam u odsustvu, u onoj političkoj vrevi, koja je nastala nakon konačne
januarske smene «stare» i «nove» vlasti, kandidovan za člana jednog od najviših
političkih tela tada još uvek vladajućeg i jedinog Saveza komunista.

Problem je bio upravo u onoj mešavini. Razloga za odbijanje kandidature bilo je na

pretek: pored onih, koje jedan «organski anarhist», uz to realist i skeptik, ne mora uopšte
da traži, to su svakako bili i oni ružni, preteći, nasilnički elementi agresivnog
velikosrpskog nacionalizma, koji su u samoj takozvanoj AB revoluciji bili dominantni i
očigledni. Ali je bilo i nekih, makar i nejakih, razloga za njeno prihvatanje: u onoj
«grdnoj mješavini» bilo je i nekih pozitivnih elemenata, a sama mešavina bila je izrazito
dinamična, odnos snaga možda se mogao promeniti, setite se, na horizontu je bio «kraj
istorije» i «trijumf liberalne demokratije», duh vremena pun vere u budućnost, koja se
smešila. A između ova dva velika «pro et contra», provlačila se i beda svakodnevnog
života: biti bez stana u tridesettrećoj godini života, nije ni malo lako, posebno kada je to
tako zato što ste neka vrsta poludisidenta, i kada znate da vam, recimo, već i samo
prihvatanje one kandidature, najverovatnije, taj problem rešava kvalitetno i trajno.
Dileme ove vrste nikada nisu crno-bele, a čak i najprozaičniji materijalni razlozi, interesi
i motivi, redovno se pojavljuju, pa onda mogu i da se (samo)opravdaju, kao deo širih
mešavina. Svest o ovome pomogla mi je, da jedno takvo iskušenje, tada i u više navrata
kasnije, stavim pod kontrolu. I stan dobijem sa zakašnjenjem od deset godina: kada sam u
martu 1999, samo par sedmica pre početka NATO bombardovanja, uselio u, ne novi, ali
ipak stan, blizu Pravnog fakulteta, mislim da sam bio i bukvalno poslednji od nekoliko
stotina profesora Univerziteta Crne Gore koji je, kako se još uvek govorilo, «rešio
stambeno pitanje».

«Do not accept the candidature», «Ne prihvatajte kandidaturu», to je rečenica koju nikada
neću zaboraviti, zato što je upravo ta rečenica bila početak onog preloma, i sasvim
eksplicitan odgovor na problem koji me je pritiskao i mučio poslednjih sedmica.
Rečenicu je izgovorila jedna od studentica, devojka sigurno ne starija od dvadeset godina,
dakle toliko mlada da je verovatno bila i bez nekog posebno bogatog i razvijenog
socijalnog i političkog iskustva, i to posle završenih predavanja na Politehnici Brajton, i
nakon nekih sat-dva razgovora o mojim teškim dilemama «pro et contra». Da je to bio
trenutak promene, znaću zasigurno tek nekoliko godina kasnije, ali sam već i u tom
momentu osetio nešto meni do tada apsolutno nepoznato. Pre svega, to je bio jak, gotovo
zaslepljujući kontrast između složenosti, težine i tmine mojih unutrašnjih nedoumica i
borbi, na jednoj, i jednostavnosti, lakoće i prozračnosti studentkinjinog odgovora, na
drugoj strani. A zatim, to je bilo istovremeno i uzajamno čuđenje, koje smo ja i
studentica, a mislim i ostalih desetak studenata koji su učestvovali u razgovoru, osetili u
glasu i pogledu, odmah nakon onoga «Do not». Kasnije sam razumeo: bio je to prvi susret
kultura ili civilizacija u kojem sam i lično učestvovao.

Zaista, jedino što je moglo da objasni onaj čudni kontrast, božanski mir, jednostavnost i
sigurnost na licu jedne dvadesetogodišnjakinje nevelikog socijalnog i političkog iskustva,
i paklenu moru, neodlučnost i nesigurnost u duši jednog tridesettrogodišnjaka sa mnogo
više takvog iskustva, bila je upravo razlika između kultura. Za jednu Britanku ili
Britanca, pa čak i kada su sasvim mladi, demokratska politička kultura, a pre svega
mogućnost, pravo i sloboda izbora, stvar je «uslovnog refleksa», sediment vekova, nešto

137
o čemu skoro da se i ne razmišlja. Kao čaša hladne vode ili svakodnevna jutarnja
higijena. Za jednog Jugoslovena ili Balkanca, Azijca, Afrikanca ili Južnoamerikanca, čak
i kada je reč o osobama sa dosta socijalnog i političkog iskustva, naprotiv, sloboda izbora,
uvek iznova, stvar je teške individualne muke, neizvesnosti i borbe. Kao svakodnevna
lična revolucija ili pobuna.

Bilo kako bilo, samo nešto više od mesec dana nakon onog «Do not» na širokom
brajtonskom «seafront»-u, spreman za promenu, vratio sam se u zemlju. Od tada, to jest
od proleća 1989, pa nadalje, nastupiće veliko podizanje i ubrzanje: podizanje nivoa
iskustva i svesti, ubrzanje života i politike. Odmah po dolasku u zemlju, već u Beogradu,
i pre nego što sam nastavio put za Crnu Goru, od Nebojše Popova dobio sam prve i
najvažnije informacije, i istog dana ispunio pristupnicu Udruženja za jugoslovensku
demokratsku inicijativu, koje tek što je bilo osnovano. A po dolasku u Titograd, o svojoj
partijskoj kandidaturi, odmah sam razgovarao, i to ne samo sa Srđanom Darmanovićem,
najbližim kolegom i prijateljem, kojeg je januarski prevrat zakratko izbacio u vrh
republičkog partijskog rukovodstva, nego, odvojeno, i sa Momirom Bulatovićem i
Svetozarom Marovićem, koji su već tada bili, i dugo ostali, na samom tom vrhu. U
razgovoru sa ovom dvojicom ukratko sam izneo svoj osnovni stav: da kandidaturu
doživljavam kao veliko priznanje i čast, ali, istovremeno, i kao ne mali teret i
odgovornost, da promene u zemlji, pa i u Crnoj Gori, vidim kao krajnje kontradiktorne, u
nekim elementima i zabrinajvajuće, da me posebno plaši ekspanzija velikosrpskog
nacionalizma, da u takvim okolnostima još uvek nisam odlučio da li odgovornost
kandidature uopšte mogu da prihvatim, ali, naravno, da ću ih o tome, čim odlučim, a
najkasnije do početka vanrednog kongresa partije, svakako obavestiti. Sećam se, dok sam
govorio, u očima obojice sagovornika, uočio sam jasno odvajanje, koje se, zapravo, već
bilo dogodilo, i utvrdilo. I hladno čuđenje: u kulturama u kojim se «revolucije»
doživljavaju kao bogomdana prilika za uspon i akumulaciju svake vrste, onima koji su se
za takve poduhvate već odlučili, kategorije kao što su «odgovornost» i slične, mora da
deluju prilično neobično, ako ne i egzotično.

Moja kandidatura, ipak, nije morala da čeka vanredni kongres. Ubrzanje je učinilo svoje.
Da razrešim svoju dilemu pomogla su mi dva događaja iz oktobra 1989: slovenački
amandmani, i politički napadi na Radovana Radonjića. Slovenački amandmani dočekani
su sa histerijom i performansom, koji su u ovim krajevima tada već bili uobičajeni. Ispod
«radničkih» kostima i «jugoslovenskih» parola, na sve strane cerilo se ružno lice
velikosrpskog nacionalizma, i to je ono što je i ovog puta bilo najodvratnije. Radovan
Radonjić, stariji kolega sa Pravnog fakulteta, u vreme partijskih previranja 1987-1989,
bio je visoki partijski funkcioner Saveza komunista Jugoslavije, član njegovog
Centralnog komiteta i predsednik njegove Komisije za idejno-teorijski rad, jedan od
retkih oštrih unutrašnjih kritičara sve većih partijskih slabosti, ali i jedan od onih, još
ređih, koji je na vreme prozreo, i javno odbio, katastrofalni «lek», koji su za ove slabosti
već naširoko nudili Miloševićevi «nadri-lekari». Ne treba biti previše maštovit: upravo
ovo poslednje bilo je razlog za pravu malu, prljavu, staljinističku kampanju partijske
organizacije na Pravnom fakultetu. Za mene i koleginicu sa Ekonomske politike, Vjeru
Radović, ova kampanja bila je prosto nepodnošljiva, i kao takva povod da vratimo
partijske knjižice, a za mene još i «poslednja kap», koja mi je pomogla da konačno
donesem odluku o onoj kandidaturi. Nekoliko dana nakon toga, pažljivo i uredno, napisao

138
sam i «Pismo Centralnom komitetu Saveza komunista Crne Gore», u kojem sam detaljno
objasnio povode, ali još više i uzroke, za izlazak iz organizacije, i za nemogućnost
prihvatanja kandidature. Pismo je nakon toga objavljeno čak i u dnevnoj štampi.

Promemorija

Zahvaljujući kolumni, koju već petnaestak godina, gotovo bez prekida, radim za nekoliko
nezavisnih listova, stavove o takozvanim aktuelnim društvenim pitanjima, u javnosti
izlažem dosta često, čak mnogo češće nego što bih to i sam ponekad želeo, pa se i zbog
toga na javne polemike, reagovanja, otvorena pisma, i slične forme, odlučujem samo
izuzetno. Pored «Pisma Centralnom komitetu Saveza komunista Crne Gore» iz oktobra
1989, u red takvih, izuzetnih obraćanja i formi, spada i, autentičnosti radi navešću pun
naslov i podnaslov ovog za mene važnog dokumenta, «Promemorija: Višegodišnja
blokada raspisivanja konkursa za radno mesto asistenta na predmetu Savremeni politički
sistemi, jedan primer grube i očigledne političke diskriminacije», u podnaslovu dalje sledi
i najava razdeobe «1. Hronologija i faktografija i 2. Protest i predlog za zaštitu Ustava i
radnog procesa», a sve to sa datumom «25. novembra 1996.» U svojstvu predmetnog
nastavnika, Promemoriju sam uputio nadležnim organima Pravnog fakulteta i
Univerziteta, Ministarstvu za prosvetu i nauku, kao i najširoj naučnoj, kulturnoj i
demokratskoj javnosti. I ovaj dokument objavljen je u tadašnjoj štampi, a samo godinu
dana kasnije i u mojoj knjizi Politički aparthejd, kao prvi od ukupno šest priloga u
njenom trećem delu, koji nosi naziv «Dokumenti i komentari».

Mislim da je ova Promemorija, čak i danas, zanimljiv i značajan dokument. Ona prilično
verno dočarava «olovno» vreme 1989-1996. Za sve, a posebno za javno eksponirane
protivnike ratno-nacionalističkog konsenzusa, ovaj period bio je daleko najteži. Neki
učesnici tog konsenzusa, koji su se kasnije pokajali, ali samo delimično i površno, kao
neki moji drugovi sa studija, svoje tadašnje ponašanje danas veoma često racionalizuju,
tvrdeći kako se tada nije moglo drugačije. Promemorija, pored ostalog, pokazuje kako to
nije tačno, kako se čak i u najgorim, ratnim uslovima, moglo drugačije, samo što to,
naravno, nije bilo ni malo lako. Slučaj iz Promemorije čak nije ni najteži, nije, naime,
završen potpunim isključivanjem, gubitkom posla, otkazom, kao što je to bio slučaj sa
mnogim drugim u tom vremenu, ali i on je dovoljno ilustrativan. Beda, diskriminacija,
gnev, gorčina, a zatim otpor, borba, samokontrola, to je najkraći rezime ovog iskustva i
ove ilustracije.

Kada bi mogli ponovo da biramo, a pritom, još i unapred da znamo za posledice, posebno
za negativne posledice svoga izbora, da li bi izabrali isto? Ovo pitanje, sebi i drugima,
postavljamo veoma često, pa ipak ono razotkriva suštinsko nerazumevanje same stvari. I
to zbog najmanje dva razloga. Prvo, pitanje je apsolutno nerealno, i kao takvo
irelevantno. Panta rei, sve teče, sve se menja. Čovek nikada ne može da se vrati unazad. I
nikada, pa ni kada je najpametniji, ne može baš sve da vidi unapred. I drugo, ukoliko se
ipak i postavi jedno takvo, nerealno, hipotetičko, retroaktivno pitanje, šta kao odgovor na
jedno takvo pitanje, uopšte može da se očekuje? Odgovor sa velikom manom. «Naknadna

139
pamet», samoljublje, sujeta, narcizam. Velika distorzija i deformacija. Zbog toga, ovakva
pitanja i ne treba postavljati.

Umesto ovakvih pitanja, mnogo korisnija su sećanja bez naknadnih samocenzura. U tom
smislu, dakle, sve braneći se od namernih ili nenamernih prerada, fabrikacija,
interpolacija i amputacija, dobro se sećam, prilikom onog izbora iz oktobra 1989, u mojoj
glavi postojala je dosta jasna svest o veličini i značaju preloma, kao i o mogućnosti
nastupanja krupnih, pa i negativnih posledica, ali, dobro se sećam i toga, ta svest bila je
veoma, veoma apstraktna i generalna, posebno kada se uporedi sa svim onim sasvim
konkretnim, gorkim i bolnim konsekvencama, koje će nastupiti tek tokom teških 1990-ih.
Zbog toga pokušavam da se setim dalje. Da li sam ove konsekvence, onda kada su
nastupale, doživljavao više kao sastavni deo i produžetak, ili kao grešku i incident, onog
inicijalnog izbora? I ovog puta dobro se sećam, doživljavao sam ih, ipak, više kao ono
prvo, nego kao ovo drugo.

A da je upravo tako, a ne obratno, zaključujem najviše na osnovu činjenice da sam,

prilikom suočavanja sa posledicama, uopšte, pa i kada su ove bile najneprijatnije, više
problema imao sa okruženjem, nego sa samim sobom. Što, naravno, ne znači, da su ti
problemi zbog toga bili manje teški. Naprotiv. Tako, i produžena a mučna oskudica, i
diskriminacija i nepravda na radnom mestu, i otvorene i prikrivene političke, policijske i
parapolicijske šikane i pretnje, sve ove i slične posledice, u krajnjoj liniji, bile su deo
jednog surovog društvenog procesa, borbe i izbora, i kao takve, u ovaj proces, borbu i
izbor, vraćale se pre kao dodatni podsticaj i snaženje, nego kao sumnja i slabljenje. Zbog
toga sam ovakve, da ih tako nazovem, «unutrašnje» konsekvence, subjektivno lakše
podnosio, nego one druge, «spoljašnje» posledice. U obliku, najpre sporadičnih, a zatim i
sve češćih nesporazuma sa okruženjem, ove druge su, tiho, neprimetno, ali, kasnije sam
se uverio u to, nezaustavljivo i nepovratno, plele i isplele mrežu nepodnošljive alijenacije
i izolacije. Koja je bila teža čak i od one diskriminacije. I zbog koje se i danas, na radnom
mestu, ali i u zajednici, u ne maloj meri, osećam kao stranac.

Verujem da pažljivom čitaocu Promemorije, ništa od ovoga neće promaći. Najava

«neverovatnog toka događaj», sa samog početka dokumenta, današnjem čitaocu, možda i
može da izgleda kao preterana, ali meni se uopšte ne čini da je tako, naprotiv ona meni i
danas deluje kao sasvim primerena. Kafkijanski razvučen i neproziran proces započeo je
sa poništavanjem konkursa za radno mesto asistenta, zbog toga što se na konkurs javio
samo Srđan Darmanović, kandidat sa izuzetnim profesionalnim referencama, koji je, na
žalost, imao i jedan mali «nedostatak», naime, bio je politički «nepodoban», ali je
vremenom, nakon najpre samo delimične degradacije predmeta, smanjenja fonda časova,
modifikacije nastavnog plana, i sličnih, iskonstruisanih normativno-organizacionih
promena, ovaj proces na kraju i kulminirao, i došao do predloga za totalno ukidanje
predmeta. Da u kritičnom momentu, 1997-1998, u Crnoj Gori nije došlo do poznatog
anti-miloševićevskog zaokreta, do ovog ukidanja sigurno bi i došlo, tako da bih bez posla
ostao i ja, kao predmetni nastavnik, a ne samo kandidat sa konkursa za radno mesto
asistenta, a Nastavni plan i program Pravnog fakulteta, bio bi, zbog čisto političkih
razloga, i trajno izmenjen. Ali, nema nikakve potrebe da ovde ponovo ulazim u sve
mučne detalje ove neobične priče. Umesto toga, istaći ću još samo dva njena važna
aspekta.

140
Prvi od ova dva aspekta ukazuje na jednu sasvim specifičnu formu neravnopravnosti. U
podnaslovu Promemorije, ova forma najavljena je kao «jedan grub i očigledan primer»,
ali se iz «Hronologije i faktografije», koja odmah potom sledi, sasvim jasno vidi, kako je
ova najava, u stvari, bila pre neka vrsta sumarnog izveštaja, ili rezimea, o skrivenoj,
unutrašnjoj suštini, a ne opis spoljašnjeg izgleda i oblika stvari. Naprotiv, po svom
spoljašnjem, neposrednom, pojavnom izgledu i obliku, diskriminacija o kojoj je reč, celo
vreme, bila je, zapravo, jedna velika, razvučena, i beskonačna mimikrija. Opstrukcija i
blokada, a ne konfrontacija, gušenje i davljenje, a ne sučeljavanje, izgovor i izbegavanje,
a ne komunikacija. I, iznad svega, anonimna moć i «struktura», a ne poznata i jasna
adresa. To je bio moj prvi susret, i sukob, sa jednom ovakvom, anonimnom, nevidljivom
i bezličnom, ali sveprisutnom i moćnom adresom, kasnije ću saznati da su ove adrese
uglavnom takve, ali tada to još uvek nisam znao, pa sam sve to, u tom trenutku, izuzetno
teško doživljavao. Ali se i isplatilo. Iskustvo stečeno u ovom procesu, kasnije će mi biti
dragoceno.

Drugi aspekt upućuje na pitanje svrhe i smisla, i to ne na neko previše apstraktno,

metafizičko, nego na jedno sasvim konkretno, egzistencijalno pitanje svrhe i smisla. Na
pitanje svrhe i smisla kapilarnog socijalnog otpora i borbe, u izrazito neravnopravnim,
nepovoljnim, čak brutalnim uslovima, kada sa relativno velikom izvesnošću mogu da se
predvide gubitak a ne dobitak, neuspeh a ne uspeh, poraz a ne pobeda. Umesto nekog
novog odgovora na ovo staro pitanje, citiraću samo poslednji i zaključni stav
Promemorije iz 1996, i to zbog toga što boljeg odgovora na to pitanje nemam ni danas:
«Autor ove promemorije nema nikakvih iluzija: od vlasti koja nije prezala ni od
neuporedivo težih oblika kršenja ljudskih prava, dovoljno je imati na umu samo
programiranu hiperinflaciju odnosno pljačku građana i magnum crimen rata, teško je
očekivati bilo kakvu brigu za tako suptilne vrednosti kao što su autonomija univerziteta,
sloboda naučnog stvaranja i jednakost građana. Ukoliko bi se takva briga, ipak, pojavila,
to bi, barem za autora ovog teksta, predstavljalo veliko i prijatno iznenađenje. No, čak i
bez ovakvog, neposredno pozitivnog, mada manje verovatnog efekta, ovaj tekst, za
njegovog autora, zadržava dovoljan razlog i smisao: autor ove promemorije veruje u
'neponištivost ljudske supstance' (Agneš Heler), pa zapisivanje iskustava i činjenica
značajnih za budućnost te supstance, smatra svojom minimalnom građanskom i
profesionalnom obavezom.»

Istina o vremenu, otporu i borbi, svrhi i smislu 1989-1996, ne bi bila potpuna, ukoliko na
samom kraju ne bih naveo još jedan važan, indikativan detalj. Promemoriju sam napisao,
potpisao i objavio sam, ona je bila čak i neka vrsta mog ličnog završnog komentara,
epiloga ili mementa, ali je ovom dokumentu prethodilo i nekoliko, koliko mogu da se
setim, pet ili šest, grupnih, kolektivnih, borbenih peticija. Detalj koji je važan,
indikativan, jer sasvim egzaktno ilustruje stanje opšte nesigurnosti, povlačenja i straha,
koje je tada bilo preovlađujuće, jeste broj onih koji su stvarno bili solidarni, odnosno
spremni da podrže neku od ovih peticija. Od ukupno oko četrdeset nastavnika Pravnog
fakulteta, taj broj ni jednom nije bio veći od deset, a u najvećem broju slučajeva, najuže
jezgro otpora, činilo je, računajući i autora Promemorije, samo pet nastavnika. Razlog
više, uostalom, da se imena onih koji ovu solidarnost nisu odbili ni jednom, Radovana

141
Radonjića, Vjere Radović, Nebojše Vučinića i Dragana Vukčevića, do danas sećam sa
najvećom zahvalnošću i poštovanjem.

Faust

Teške 1990-e uspeo sam da izdržim najviše zahvaljujući već izvedenom brajtonskom
prelomu iz 1989. Danas vidim jasnije nego što sam mogao da vidim tada: ovaj prelom
došao je u pravi ili čak poslednji čas, neposredno pred početak najteže decenije, kada mi
je priprema i odluka te vrste bila najpotrebnija. Krajem ove, početkom naredne decenije,
međutim, čekala me je jedna nova, drugačija, faustovska vrsta iskušenja, koja je, u
izvesnom smislu, bila čak i teža, nego što je bila ova.

Anti-miloševićevski zaokret crnogorske vlasti iz 1997-1998, veoma brzo prerastao je i u

najširi politički, pa i građanski i društveni pokret, koji je, sticajem okolnosti, u isto
vreme, bio pro-demokratski i pro-crnogorski. Bez mnogo razmišljanja, u ovaj pokret
uključio sam se od samog početka. I danas mislim da je ono što je taj pokret ostvario u
kritičnom periodu 1997-2000, posebno odbrana legitimnih crnogorskih interesa, zatim
neutralnost Crne Gore tokom rata na Kosovu 1999, kada je cela republika, kao igla
kompasa, nemirno oscilirala na samoj ivici unutrašnjeg fratricida, najzad i doprinos kojeg
je ovaj pokret dao konačnom slomu i padu Miloševićevog režima, ono najbolje što je
Crna Gora dala u čitavom XX i XXI veku. Osim toga, za razliku od mnogih drugih, moja
podrška Đukanovićevoj vlasti, ni u ovom periodu, ni jednog jedinog momenta, nije bila
potpuna i bezrezervna, naprotiv, u svim analizama, tekstovima i komentarima iz tog
vremena, uz načelnu podršku njenom anti-miloševićevskom i pro-crnogorskom zaokretu,
neprestano sam insistirao i na očiglednim slabostima, nedostacima i limitima, posebno na
teškom miloševićevskom nasleđu, i na produženim monopolima ove vlasti.

Pa ipak, sve ovo nije bilo dovoljno. I pored sve opreznosti, naime, početkom 2000-ih,
počeo sam da primećujem, kako boravak u krugovima bliskim vlasti, počinje da me
ugrožava, potkopava i slabi. Kao bolest nepoznatog porekla, ili kao radioaktivno
zračenje. Kao neka vrsta unutrašnje, psihološke, duhovne korupcije, «korozije». U
odnosu na onu drugu, standardnu korupciju, imunitet sam već bio stekao i stabilizovao, i
to u uslovima teške oskudice, čak bede, tokom mučnih 1990-ih, ali je ovo bilo već nešto
drugačije, meni do tada uglavnom nepoznato. Ako je iz mog ranijeg iskustva išta bilo
slično onome što je sada počelo da mi se dešava, to je bila ona «mešavina» iz 1988-1989.
I ovoga puta, naime, stvari su bile prilično isprepletene: nešto je zasluživalo podršku,
nešto kritiku, a ponekad nije uopšte bilo lako da se jedno od drugog jasno razlikuje. Osim
toga, tu je bio i jedan sasvim banalan, trivijalan, čak ljudski prirodan i razumljiv, ali zbog
toga ništa manje «korozivan» faktor: svakodnevni kontakt, susret, druženje,
komunikacija, saradnja, koji na kraju uvek oslabe vašu kritičnost prema saradnicima.

Pretpostavljam da nije neophodno da posebno ističem kako sam na kraju ipak uspeo da se
spasim. Sama svest o «koroziji», koja mi se prvi put javila već negde krajem 2001,
početkom 2002, a potpuno razvila u proleće 2002, nakon potpisivanja Beogradskog
sporazuma, bila je u isto vreme i prvi ili jedan od prvih znakova izlaska iz krize,

142
oporavljanja i savladavanja bolesti. Pretpostavljam: da me je iskušenje slomilo, ostao bih
zatrpan ispod gomile (samo)opravdanja, prošao bih kroz sistemsku «lobotomiju», izbrisao
bih kompromitujuće «fajlove», pa bih sada, kao mnogi, išao okolo, i, ne bez izvesne,
post-operativne, «lobotomijske» iskrenosti, objašnjavao kako je sve, ipak, dobro, odnosno
kako se bolje nije moglo. A opet, da ovom uskom, «kozjom» stazom, između istine i
(samo)obmane, u tih dve-tri godine, nisam uopšte prošao, da se «radioaktivnim»
krugovima vlasti nisam ni malo približio, konkretne mehanizme ove specifične,
unutrašnje «korozije», verovatno ne bih nikada upoznao.

Pri tome, to moram još jednom da razdvojim i preciziram, ovde celo vreme govorim o
boravku u krugovima bliskim vlasti, a ne o boravku u samoj vlasti. Boravak u krugovima
bliskim vlasti, bio je u vezi sa mojom osnovnom profesijom, a ne u vezi sa bilo kakvom
državnom ili partijskom funkcijom. Profesija je za mene uvek bila ono najvažnije, i bar
oko toga nikada nisam imao nikakvih dilema, ali sam tokom krize, odnosno «korozije»
2000-2003, otkrio kako čak i ovo «najvažnije», u određenim okolnostima, može da
postane izvor opasnosti. Ali, da pođem redom. Kriza 2000-2003, bila je složena, imala je
dve faze ili komponente, kreativnu 2000-2002, i destruktivnu 2002-2003, a i njoj samoj,
kao takvoj, prethodile su još najmanje dve slične faze ili komponente, ona iz 1993-1997, i
ona iz 1998-1999. U retrospektivi, dakle, celokupna profesionalno-politička «odiseja»
1991-2003, koju ovde opisujem, može da se predstavi i kao celina sastavljena od četiri
nejednaka ali povezana dela.

Početak prvog dela ili prve četvrtine ove celine poklapa se sa početkom
postjugoslovenske drame. O tome da sam postdoktorsku istraživačku stipendiju «Džon
Maršal» i definitivno dobio, Hilda Zakrajšek iz Američkog kulturnog centra, obavestila
me je početkom juna, a let za SAD imao sam već 19. avgusta 1991. Eskalacija sukoba u
zemlji, preciznije u Hrvatskoj, samo što nije počela. Iz SAD sam se vratio početkom
januara 1993, kada su ovi sukobi, prelivši se u međuvremenu u Bosnu i Hercegovini, bili
već u punom jeku. U takvim okolnostima, za mene i najbliže kolege, Nebojšu Vučinića,
Dragana Vukčevića i Srđana Darmanovića, profesija je bila kao neka zaštićena teritorija,
utočište, azil, u najužem smislu reči. Pošto je univerzitet bio potpuno «okupiran», u jesen
1994, uz skromnu ali dragocenu podršku Sorosove fondacije, osnovali smo «četvoročlanu
bandu», odnosno «Samostalnu istraživačku grupu za svetsko-sistemsko izučavanje
Balkana». U okviru projekta «Balkan posle hladnog rata», u skladu sa unapred utvrđenom
metodologijom i podelom rada, i nakon brojnih internih diskusija, do početka 1997,
izradili smo četiri glavne studije, obezbedili još nekoliko ključnih radova važnih spoljnih
saradnika, i tako pripremili sve planirane materijale za publikovanje prvog zbornika.

Zbornik, na žalost, nikada nije ugledao svetlost dana. Nekako baš u to vreme, Sorosova
fondacija počela je da menja svoju osnovnu orijentaciju. Da mnogo veću pažnju poklanja
vladinim u odnosu na nevladine programe i projekte. Formalno, naš projekat, odnosno
zbornik, nije odbijen, naprotiv, dobili smo veoma pozitivne stručne recenzije, pa i
izuzetnu preporuku same Sorosove podgoričke kancelarije, ali ja sam već imao dovoljno
iskustva, i mogao sam da osetim kada nešto više ne ide, čak i kada vam se to otvoreno ne
kaže. Srećom, da stvar ne nestane sasvim bez traga, postarao se stari, dobri Monitor. U
februaru 1997, u Podgorici, u suorganizaciji ovog nedeljnika i Republike iz Beograda,
održan je Okrugli sto pod nazivom «Proizvodnja rata i obnova mira». Pored četiri člana

143
naše grupe, u jednodnevnom radu stola, učestvovali su još i Nebojša Popov i Mirko
Đorđević iz Republike, i Esad Kočan i Ljubiša Mitrović iz Monitora. Okrugli sto je bio,
zapravo, neka vrsta javnog dijaloga, pa i rezimea rada i delovanja, dve odnosno tri srodne
profesionalne i anti-ratne grupe. Autorizovana izlaganja sa ovog okruglog stola, jednim
delom indikacija i refleksija onog zbornika, i danas se mogu naći u feljtonu, kojeg je
Monitor objavio u brojevima od 11. aprila do 16. maja 1997.

Druga četvrtina «odiseje» bila je mnogo kraća, i dogodila se, kao neka vrsta neporazuma,
u «zlatno doba» anti-miloševićevske alijanse. U Crnoj Gori, to je bilo vreme koje je
započelo sa ubedljivom pobedom ove alijanse na vanrednim parlamentarnim izborima 31.
maja 1998, a isteklo sa padom Miloševićevog režima u Beogradu 5. oktobra 2000.
Nepunih mesec dana od pobede na vanrednim parlamentarnim izborima, 27. juna 1998, u
hotelu «Fjord» u Kotoru, novoosnovano Udruženje za istraživanje spoljne politike
Dragana Prlje, Aleksandra Fatića i Dragana Božovića, organizovalo je međunarodnu
konferenciju «Montenegro and Modern Diplomacy». Jednim delom, ovo udruženje bilo je
naslednik i nastavljač Samostalne istraživačke grupe, a ova konferencija doprinos tog
udruženja međunarodnoj afirmaciji nove alijanse. Pored velikog broja diplomata, među
njima i nekoliko ambasadora, glavni učesnik i govornik na konferenciji, bio je i sam
predsednik Crne Gore, Milo Đukanović. Samo par dana pre konferencije, na inicijativu
predsednikovog savetnika za spoljnu politiku, Milana Roćena, predsednik izvršnog
odbora udruženja i profesor beogradskog univerziteta, Aleksandar Fatić i ja, izložili smo,
pored ostalog, i jedan kraći pledoaje odnosno predlog za unapređenje univerzitetskog
obrazovanja u oblasti međunarodnih odnosa i spoljne politike u Crnoj Gori. Ideja o
osnivanju jednog novog, transdisciplinarnog, postdiplomskog i istraživačkog
univerzitetskog centra za međunarodne studije, tada je prvi put i «službeno» artikulisana.
Malo je reći da smo i ja i Aleksandar Fatić bili prijatno iznenađeni, kada smo, najpre na
samoj konferenciji, a zatim, sutradan, i na prvoj i trećoj strani Pobjede, u
predsednikovom govoru, prepoznali punu, eksplicitnu i gotovo doslovnu podršku za ovaj
naš predlog i pledoaje. Stepen podrške bio je čak toliko direktan i jak, da mi je,
nesviklom na bliskost vlasti, bilo čak i malo neprijatno.

Ne zadugo. Nesporazum je kratko trajao. Nakon konferencije, u rektoratu sam obavio

detaljan razgovor, ostavio osnivački projekat, i čekao. Mislio sam da je onakva podrška
završila stvar, ali izgleda da nije bilo tako. Prolazile su sedmice, pa i meseci. Tada je
počela da me kopka jedna sasvim druga stvar, ne, dakle, zbog čega nema očekivano brze
realizacije, nego zbog čega ne stiže nikakav, ni negativan, a ne samo pozitivan odgovor.
Negativan odgovor dobio sam sa ogromnim zakašnjenjem, tek u januaru 1999, i to
telefonom, kratko, suzdržano i oskudno: kao, u Crnoj Gori nema «matičnog», to jest
fakulteta političkih nauka, pa ne može biti ni odgovarajućeg postdiplomskog centra i
studija. Nisam ni pokušavao da sagovornika još jednom razuveravam, kako su centar i
studij izrazito transdisciplinarni, te kako argument «matičnosti» zbog toga nije validan.
Tada sam već znao da je po sredi nešto sasvim drugo. Očigledno, sistem je i dalje
funkcionisao monopolistički, personalistički i lojalistički. Od mene se, valjda, očekivalo
da budem na stalnoj, telefonskoj i političkoj liniji sa predsednikom, a kako sam ja već
odavno bio načisto sa tim, da na taj način ne želim da funkcionišem, pa ma šta da je u
pitanju, došlo je do sistemskog kvara i zastoja. U rektoratu su, pretpostavljam, bili
zbunjeni: s jedne strane onakva javna podrška predsednika, s druge strane izostanak

144
uobičajenog, podložničkog ponašanja nastavnika. Jedino ovakvom ili nekom sličnom
konfuzijom, mogao sam da objasnim i ono neobično dugo, polugodišnje ćutanje
administracije.

Nakon još jednog negativnog i neprijatnog iskustva ili nesporazuma sa vlašću, nisam ni
pomišljao da bih uskoro, ili čak ikada više u budućnosti, mogao da prihvatim neki sličan
profesionalni kontakt, pogotovo ne saradnju sa tom adresom. Pa ipak, to se dogodilo
relativno brzo, već u proleće 2000-e, i to koliko zbog moje urođene lakovernosti, da ne
upotrebim neku težu reč, toliko i zbog toga što mi se, sa obnovljenom inicijativom za
osnivanje univerzitetskog centra, obratio Branko Lukovac, tek izabrani, novi ministar
inostranih poslova u vladi Crne Gore, jedan od retkih, ako ne i jedini nestranački član te
vlade, uz to i čovek kojeg sam, zbog pravovremenog suprotstavljanja Miloševićevoj
politici ranih 1990-ih, prilično uvažavao. U svakom slučaju, posle svih loših iskustava,
koje sam imao sa vladom Crne Gore, on je bio i jedini član te vlade, sa kojim sam o tome
uopšte mogao da razgovaram. I poverenje je učinilo svoje. Nakon Lukovčevog
uveravanja da se ranija loša iskustva neće ponoviti, te njegovog načelnog prihvatanja
nekoliko mojih osnovnih, koncepcijskih i metodoloških premisa, pristao sam da se
angažujem na poslu osnivanja centra. Tako je počela i treća četvrtina mog «Fausta». Još
dve godine napornog, prekovremenog, i neplaćenog rada. I niz konkretnih rezultata, koji
su bili jedina, profesionalna satisfakcija, za višegodišnji trud i napor. Najpre, na sednici
Senata Univerziteta, 25. maja 2001, razmatranje i usvajanje Osnivačkog projekta,
odnosno osnivanje Centra za međunarodne studije Univerziteta Crne Gore, zatim, nakon
superlativne međunarodne recenzije uglednog bonskog Centra za proučavanje evropskih
integracija, na sednici Nastavno-naučnog veća Univerziteta, 29. aprila 2002, usvajanje
programa «Postdiplomskih Evropskih i Jugoistočnoevropskih studija» centra, na koji sam
i danas ponosan, najzad, nakon konkursa i upisa u septembru, te promotivne konferencije
u januaru, krajem februara 2003, i sam početak nastave za prvu generaciju studenata
novoosnovanih postdiplomskih studija.

Poslednja, destruktivna četvrtina «Fausta», započela je i pre nego se završila njegova

prethodna, treća deonica, naime već u u proleće 2002, odmah nakon potpisivanja
Beogradskog sporazuma. Činjenica da je jedan broj, ili čak većina saradnika centra, ovaj
sporazum dočekala sa ozbiljnim, i za vlast neprijatnim kritikama i rezervama, po svoj
prilici, nije mogla da ostane bez posledica. A sasvim manifestne, vidljive i očigledne, ove
posledice postale su već u leto i jesen 2003, kada je započelo i otvoreno gušenje centra.
Osećajući ovo gušenje i ranije, još u januaru te godine, na sednici Saveta centra, u
svojstvu odlazećeg vršioca dužnosti direktora centra, i autora postdiplomskog programa,
predlagao sam da se početak nastave odloži za oktobar, a da se do tada ispune i svi
preostali, za rad centra i studija, neophodni i bezbroj puta obećani uslovi. Moj predlog je
jednoglasno i glatko odbijen, ponovljeno je kako su za Crnu Goru ove studije strateški
prioritetne, kako će sve što je za njih neophodno, najdalje za mesec-dva, biti obezbeđeno,
te kako studije moraju započetu u februaru, kako je i planirano. Uprkos i ovom
poslednjem, januarskom, i nebrojenim ranijim obećanjima, uveravanjima i garancijama,
odlukama, ugovorima i aktima, međutim, čak ni do novembra 2003, nisu obezbeđena ne
smo sva, nego ni minimalno neophodna sredstva za normalan rad centra i studija, za
radno mesto direktora centra, kao i za honorare nastavnika, tako da je opstanak centra i
studija, time i definitivno doveden u pitanje. Na sreću, ili na nesreću, sada sam, u ovoj

145
vrsti stvari, imao već dovoljno, čak previše iskustva. Znao sam: ekstremna budžetska
kriza, promena resornog ministra, dolazak novog rektora, odsustvo čak i minimalnog
kontinuiteta u radu institucija, sve ovo jesu bili realni faktori i problemi, ali je glavni i
najdublji uzrok gušenja tek osnovanog centra i studija, ipak, bila ultramonopolistička i
personalistička priroda sistema. Koji je, prosto, spontano, i bez ikakve «greške» ili
«zavere», kao strano telo, odbacivao svaku inicijativu, akciju ili egzistenciju, koja nije
imala odgovarajuću, kartelijansku «hemijsku valencu».

146
147
9. Montenegro

Dugo, veoma dugo, i bezbroj puta, između svoje petnaeste i dvadesetpete, sanjao sam
jedan san. Najlepši i najuzbudljiviji san. Kao i u svakom drugom, tako i u ovom snu ima
nejasnih i zamućenih mesta, ali ono glavno u njemu, toliko je jasno i snažno, da ga se kao
takvog sećam i danas.

U snu se penjem uz visoku planinu. Kom. Uspon je izuzetno velik, veći od četrdesetpet,
na nekim mestima i od sedamdesetpet stepeni. Usled toga doživljavam do tada meni
nepoznat adrenalinski šok, «breathtaking» efekt. Jak i istovremen ushit i strah. Od visoke
planine, i od padanja. Efekat koji produženo traje ne samo čitav dan, nego i danima,
mesecima, godinama, čak decenijama posle toga.

U naknadnim, laičkim tumačenjima, rekonstruišem tri moguća izvora ovog sna. Njegov
prvi izvor je najbliži i najkonkretniji. Otisak jednog neposrednog, ličnog i svakako
nesvakidašnjeg i nezaboravnog životnog iskustva. U leto 1978, sa desetak prijatelja,
zaista sam se popeo na Kom, jednu od najviših i najlepših crnogorskih planina, pa je ona
intenzivna mešavina ushićenja i straha, od koje zastaje dah, u stvari, iz ovog konkretnog
iskustva, samo «prevedena» u san.

Drugi mogući izvor ovog sna, nešto je dalji, ali je isto tako individualan, ličan i
upečatljiv. Kada je otac, major JNA, 1968. otišao u penziju, po prvi put je imao pravo da
bira, pa je za mesto poslednjeg službenog preseljenja, izabrao povratak u zavičaj, Crnu
Goru, Titograd. Imao sam trinaest godina, bio sam dakle u i inače kritičnom periodu
odrastanja, i dobro se sećam da mi je trebalo najmanje pet-šest godina da se čak i
minimalno adaptiram na tada za mene novu, nepoznatu i tuđu sredinu. Pored ostalog, i na
novi fizički okvir, geografiju, konfiguraciju tla. Najmanje toliko vremena, naime, trebalo
mi je da se koliko-toliko naviknem na promenu svakodnevnog vidnog polja, od mirne,
pitome ravnice Srbije, Pomoravlja i Kruševca, gde smo živeli do tada, do divlje, čak
surove lepote visokih planina Crne Gore, naše stare-nove postojbine. Možda je onaj san,
pomislio sam, bio samo jedan od aspekata ove minimalne psiho-fizičke adaptacije.

Treći mogući izvor opisanog sna, najdalji je, i samo uslovno i hipotetički može da se
nazove iskustvom u uobičajenom smislu reči. O ovom izvoru počeo sam da razmišljam
tek nakon što sam upoznao fascinantne teorije i ideje Fernana Brodela o dugom trajanju.
Do drugog svetskog rata, svi moji preci, i po očevoj i po majčinoj strani, vekovima su
živeli u Brdima, Kučima i Vasojevićima, odnosno u Crnoj Gori, tako da je onih naših par
ravničarskih decenija posle rata i revolucije bilo, zapravo, tek kratkotrajno i prolazno
odstupanje od viševekovne brđanske egzistencije. Ovo me je navelo na pomisao kako je
upravo zbog toga, u onom pomešanom osećanju, u meni, iz dana u dan, sve više jačalo
ushićenje, a slabio strah, a u onom vidokrugu, sve reljefnija bila divlja lepota crnogorskih
planina, a sve dalji i bleđi pitomi predeli Srbije. Kao da se «budilo» ono viševekovno
dugo trajanje.

148
Nakon straha od smrti, kojeg sam, sticajem okolnosti, upoznao relativno rano, u svojoj
dvadesetsedmoj godini, relativno rano i ozbiljno, počeo sam da razmišljam i o drugim
oblicima i elementima dugog trajanja, ne samo o planini. Najpre o vatri. Sve do sredine
1980-ih, dok je bila živa i zdrava baba Femija, očeva majka, u staroj kući u Kučima, kao i
na planinskom katunu, na Carinama, preko leta, redovno se ložilo ognjište, pa sam još
kao dete, sedeći, nekad satima, kraj vatre, bio u prilici da upoznam hipnotičku magiju
plamena. Mnogo kasnije, sličnu fascinaciju prepoznao sam i na licu promiloševićevskih
demonstranata, okupljenih oko velike logorske vatre, upaljene ispred Skupštine Crne
Gore, tokom pobune, 14. januara 1998. Najzad, u brodelovski raskošnim Balkanskim
svetovima Trajana Stojanovića, na kraju sam pronašao i jedno moguće, kompleksno i
racionalno objašnjenje ove plamene magije: produženu i bolnu dramu neopatrijarhata,
ukorenjenu u pet do deset milenijuma starim, «vatrenim» kulturama neolita.

Slično sam razmišljao i o vodi, mada je to već bilo na granici potpune bizarnosti. Voda je
bilo more, preciznije Ulcinj, avgust 2001, a podsticaj na razmišljanje «paleopolitički
splavovi» i «postpolitička panika» iz U istom čamcu Petera Sloterdijka. Beskrajno
plavetnilo Južnog Jadrana i Mediterana, povlađivalo je lucidnom nemačkom filozofu, ali,
još važnije, relativizovalo je, pa čak i potpuno obesmišljavalo, tek okončane, u sećanju
još uvek žive postjugoslovenske sukobe. I istovremeno ulivalo beskrajni, čudesni mir u
naše umorne, iscrpljene duše. Pitao sam se: nije li ovaj božanski moćan efekat, zapravo,
tek jedan udaljen, mada snažan refleks, onog okeanskog porekla, odnosno pra-porekla
života, o kojem smo nešto čuli još na predavanjima iz biologije u osnovnoj i srednjoj
školi. I nije li i ovo samo jedan oblik, ne samo vekovima i milenijumima, nego i
milionima i milijardama godina, dugog trajanja života.

A opet, iskustvo onog mog intenzivnog straha od smrti iz 1982, istovremeno me je i

opominjalo. Možda je, upozoravao sam samog sebe, moja spremnost da brodelovsko
dugo trajanje prihvatim tako promptno i snažno, odnosno moje stalno i neumorno
vezivanje tog trajanja za planinu, vatru, vodu, dakle za večne, kosmičke tvari i elemente,
ipak, samo moja nekontrolisana i teorijski prerušena histerija. Strah od smrti, fantazija
besmrtnosti. Očajničko nastojanje jednog, hobsovski rečeno, skotski, na smrt preplašenog
stvora, da sveproždirući i ponižavajući strah od konačnosti, nekako prevari, potisne,
«zatrpa», bilo čime, pa i iluzijom o produženom ili večnom trajanju i postojanju. Na
kraju, prihvatio sam jednu vrstu «srednjeg» rešenja, onog po kojem u opisanoj orijentaciji
pa i fiksaciji za dugo trajanje i večnost, ima, zapravo, i jednog i drugog, i relanosti i
iluzije. Realnost ove orijentacije i fiksacije je, tumačio sam, u istorijskom, kolektivnom,
nad-individualnom okviru i entitetu, koji, u poređenju sa individuom, svakako ima dugo
trajanje, a njihova iluzija, iluzornost, pokušavao sam dalje da razlučim, u neopreznoj
mada raširenoj zameni dugog trajanja za večnost. Nije nepoznato, ova ista vrsta iluzije,
zamene i konfuzije, samo sada preobražena i presvučena u odore modernog nacionalnog
identiteta, funkcioniše i danas. Evo, uostalom, šta o toj funkciji, u Nacionalnom
identitetu, kaže Antoni Smit, jedan od najpoznatijih i najpriznatijih autoriteta u ovoj
oblasti: «Možda je najvažnija funkcija [nacionalnog identita] u tome što daje
zadovoljavajući odgovor na problem ličnog zaborava», odnosno što zadovoljava
neophodnu iluziju «da se nadvlada konačnost smrti».

149
Identitet i trauma

Etnički identiteti su kao stalagmiti odnosno stalaktiti. U poređenju sa relativnom

kratkotrajnošću i prolaznošću jednog individualnog ljudskog života, vreme rađanja,
nastajanja i kristalizovanja, te menjanja, preobražavanja i nestajanja jednog etničkog
identiteta, «geološki» je dugo i sporo, i upravo iz ovakve njegove objektivne prirode i
sadržine, kao iz neke vrste retke, čak egzotične sirovine, putem spontane fascinacije i
samoobmane, i, još više, putem organizovane akcije i manipulacije, neprestano se
proizvodi i reprodukuje mit o njegovoj vanvremenskoj, večnoj i nepromenljivoj esenciji,
jedan od najmasovnijih i najsnažnijih, ako ne i najmasovniji i najsnažniji mit moderne. U
manje suzdržanim, neobrazovanim ili poluobrazovanim verzijama, ovaj mit je i bukvalan,
i ima formu onih manje ili više neverovatnih, demagoških i agresivnih legendi, o tome
kako je «naš» identitet najčistiji ili jedan od najčistijih, najstariji ili jedan od najstarijih,
kako postoji oduvek i kako će postojati zauvek, te kako je kao neka vrsta apsolutno
nesporne i superiorne prasupstance, iz koje se onda prirodno konstituiše i legitimiše i sve
drugo što «nam» je životno potrebno (rasa, jezik, kultura, vera, crkva, nacija, država), u
onim drugim, koliko toliko obrazovanim, suzdržanim i umerenim verzijama,
esencijalistička interpretracija nije tako bukvalna, gruba i vulgarna, ali se ona i ovde
odaje, i to najčešće time što ili uopšte ne priznaje ili umanjuje odnosno zamagljuje
istorijski važnu razliku i diskontinuitet između modernog nacionalnog identiteta i
njegovih predmodernih prethodnika.

Kritička epistemologija, istorija i sociologija, veoma dobro znaju da je etnički, pa i

moderni nacionalni identitet, istorijski kompleksan i dinamičan, a ne esencijalistički
jednodimenzionalan, nepromenljiv i večan. Pa ipak, u statističkom, kvantitativnom
smislu reči, u društvenoj nauci je i danas vladajuća, dakle više prisutna, raširena i
prihvaćena, upravo ova druga, epistemološki inferiorna, esencijalistička, a ne ona prva,
epistemološki superiorna, istorijska interpretacija identiteta. Kako je to moguće? Zbog
čega? I otkuda u nauci uopšte ovaj skandalozni raskorak pa i sukob između kvantiteta i
kvaliteta? I sam odgovor na ova pitanja ima više slojeva. Ona «stalagmitska» odnosno
«stalaktitska», dakle objektivna dinamika, priroda i sadržina identiteta, objašnjava samo
jedan, i to manji deo ovog raskoraka i sukoba. Njegov veći i važniji deo, objašnjava jedna
sasvim druga sfera. Sfera konkretne istorijske, društvene i političke moći. A i sama ova
sfera je krajnje kompleksna, i ima najmanje tri međusobno tesno povezana i isprepletena
sloja. Njen prvi, najpovršniji i najvidljiviji sloj čine demoni vlasti o kojima je pisao Maks
Veber, njen drugi, dublji i stariji sloj čini proces izgradnje moderne nacije-države o
kojem je pisao Ernest Gelner, najzad njen treći, najdublji i najstariji sloj čine
milenijumske a ne samo vekovne istorijske traume, strahovi i resantimani o kojima su
tako dobro i uverljivo pisali Vilhelm Rajh i Trajan Stojanović. Ovaj poslednji, najdublji i
najstariji sloj, istovremeno je i sloj najveće i najrazornije društvene moći, koja se, kao
takva, zatim neprestano prenosi, preliva, kondenzuje, transformiše, u ona dva gornja
površinska sloja.

Jedino ovim razornim, traumatskim, troslojnim faktorom društvene moći, naime, mogu
danas sebi da objasnim, kako je to uopšte bilo moguće, da su u bezbrojnim raspravama i
razgovorima o istorijski osobenom, kompleksnom i dinamičnom crnogorskom identitetu,

150
koje smo u raznim prilikama vodili u poslednjih nekoliko godina, esencijalistički
jednostrane, fiksirane i inferiorne stavove, ponekad i sa simptomima totalnog slepila,
zastupali i neke moje kolege, profesori, naučnici, stručnjaci, intelektualci, kojima se u
ovoj oblasti nije moglo odreći određeno, u nekim slučajevima i sasvim solidno znanje i
obrazovanje. I bez obzira što u ovoj stvari nikada nisam prihvatao bilo kakvu vrstu
nametnute i veštačke simetrije, koja nepravedno izjednačava ono što ne može da se
izjednači, velikodržavni hegemonizam i indipendizam, odnosno velikosrpski i crnogorski
nacionalizam, moram priznati da sam na gotovo identičnu matricu esencijalističkih
fiksacija i slepila, nailazio i kod jednih i kod drugih, to jest i kod obrazovanih pripadnika
velikosrpskog, i kod obrazovanih pripadnika crnogorskog nacionalizma.

Za one prve, paradigmatičan je primer jednog mog kolege sa Pravnog fakulteta, dakle
osobe sa formalno najvišim stepenom obrazovanja, doktora pravnih nauka i profesora
univerziteta, inače sa severa republike, koji tradicionalno inklinira velikosrpskoj
interpretaciji istorije. U momentu donekle splaslih crnogorsko-srpskih napetosti, govori
mi kako je, čak i nezavisno od svojih prethodnih uverenja, poslednjih nekoliko sedmica
proveo u bibliotekama i muzejima, samo da bi i neposredno proverio tvrdnje jednog od
mlađih i aktivnijih velikosrpskih istoričara, koji je tih dana, na jednoj od lokalnih
televizija, neumorno pokazivao i dokazivao, sve onako «egzaktno», šireći odgovarajuće
stranice prema kamerama, kako su Crnogorci, i to prema knjigama iz XIX veka,
štampanim u samoj, tada još uvek nezavisnoj Crnoj Gori, zapravo, «najčistiji i najbolji
Srbi». A zatim značajno naglašava kako se u ove tvrdnje uverio i «sopstvenim očima». U
nastavku koji sledi, ne mogu da procenim šta mog kolegu sa Pravnog fakulteta više
iznenađuje, to što ja uopšte ne negiram postojanje onih nacionalnih knjiga i imena iz XIX
veka, ili to što ja tim knjigama i imenima ne pridajem onu apsolutnu, esencijalističku
dokaznu moć, koju im očigledno pridaju onaj istoričar i on. Pokušavam da objasnim kako
je i moderni crnogorski nacionalno-državni identitet kompleksan i dinamičan a ne
monolitan i statičan, kako je njegova kristalizacija u poslednja dva veka čak izrazito
zakasnela i kontradiktorna, kako u XIX veku taj identitet jeste bio izrazito dvostruk sa
srpskom odnosno velikosrpskom dominantom, otuda i one knjige i imena, ali kako u XX
veku, nakon bolnih poniženja, sukoba i razočarenja, on sve više postaje crnogorski i
indipendistički. Ponavljam i neke svoje ranije teorijske dijagnoze, posebno onu o
dvostrukoj državnoj ideji i mobilizaciji, kao i onu profesora Iva Banca, o dve nacionalno-
državne integracije, koje po mom sudu najbolje objašnjavaju bolnu genezu i
raspolućenost crnogorskog nacionalno-državnog identiteta na pragu XXI veka. Bez
ikakvog efekta. Kolega me gleda ali ne vidi, sluša ali ne čuje, razgovara ali ne
komunicira. I samo ponavlja kako je sve video «sopstvenim očima».

«Komunikacija», odnosno odsustvo komunikacije, sa jednim crnogorskim esencijalistom,

suštinski je identično. Ovoga puta, reč je o jednom od najznačajnijih crnogorskih
kulturnih stvaralaca, profesoru univerziteta i utemeljivaču crnogorskog jezika i pravopisa.
Činjenice da smo obojica crnogorski indipendisti, te da smo obojica, svako u svom
domenu, i svako na svoj način, pružali otpor velikosrpskoj agresiji na Crnu Goru i
Crnogorce, i to od samog početka nasilnog postjugoslovenskog raspada, krajem 1980-ih,
početkom 1990-ih, olakšavaju razgovor, ali ne i komunikaciju. Pokušavam da mu
objasnim zbog čega smatram da on, kao i drugi crnogorski esencijalisti, ozbiljno i
strateški greše, kada negiraju dvostrukost i (veliko)srpsku dominantu Crne Gore i

151
Crnogoraca u XIX veku. Prvo, zbog toga što se to prosto ne može negirati, odnosno, još
gore, kada se to ipak čini, dolazi se na teren srpskih, odnosno velikosrpskih nacionalista,
na kojem su ovi superiorni. I drugo, zbog toga što to nije ni bitno, jer odluka o
crnogorskom identitetu ionako pada tek u XX veku, pa se iscrpljivanjem u, za ovaj
identitet, manje značajnim procesima i sporovima iz XIX veka, zapostavlja, za taj
identitet, važniji, odnosno odlučujući XX vek. I opet bez ikakvog efekta. Kolega i
prijatelj, crnogorski esencijalist, baš kao i onaj njegov sijamski antagonist, gleda a ne
vidi, sluša a ne čuje, razgovara a ne komunicira. I samo ponavlja kako je sve ono iz onih
knjiga iz XIX veka bila «samo propaganda». «Dobro jutro Kolumbo,» odgovaram, ali,
obeshrabren odsustvom stvarne komunikacije, odustajem od dalje rasprave. Kao da je
bilo koja moderna nacija-država, u poslednjih nekoliko vekova, nastajala drugačije, do
ognjem i mačem, silom i propagandom, i kao da je uopšte postojanje ili nepostojanje sile
i propagande, ikada i igde, bilo odlučujuće, za postojanje ili nepostojanje bilo kog
identiteta, nacije i države (u tom pogledu posebno sugestivan je izvanredni istorijski
ogled Čarlsa Tilija «War Making and State Making as Organized Crime»).

Pa ipak, moji najveći nesporazumi, u izvesnim momentima čak i potpuni raspad bilo
kakve komunikacije i razumevanja sa crnogorskim esencijalistima, najčešće su se
dešavali zbog koncepta dvostrukog identiteta, kojeg sam ja, u analizama i eksplikacijama
crnogorskog identiteta, široko i često koristio. A da do ovih nesporazuma i raspada ipak
ne dođe, nije moglo da pomogne ništa, ni moj dugogodišnji javni angažman protiv
«neprijateljskog» velikosrpskog nacionalizma, ni teorijska odnosno komparativna
utemeljenost samog koncepta dvostrukog identiteta, ni empirijska «eksplozija» svih
crnogorskih dvostrukosti koja se i bukvalno dešavala pred našim očima, najzad ni moj ne
mali lični napor da koncept dvostrukog identiteta i njegovu empirijsku fenomenologiju i
dodatno razvijem, rasvetlim i preciziram. Kada je o teorijskoj odnosno komparativnoj
utemeljenosti ovog koncepta reč, verujem da je dovoljno da navedem samo tri referentna
i nesporna izvora, najpre već pomenuti Nacionalni identitet Antonija Smita, koji
dvostruki (špansko-katalonski i francusko-bretonski) identitet «pronalazi» čak i kod
najstarijih evropskih nacija-država, zatim famozni The Clash of Civilizations and the
Remaking of World Order Semjuela Hantingtona, koji, preko «cultural schizophrenia»
(kulturne šizofrenije), ovaj koncept oživljava i unutar najnovijeg, posthladnoratovskog
kompleksa, na kraju i sve brojnije studije nove kompleksnosti, dvostrukosti, pa i
višestrukosti starih, nacionalnih, i novonastajućih, širih i užih evropskih identiteta,
posebno nakon najnovijeg proširenja EU 2003-2004. A kada je o onoj empirijskoj
«eksploziji» svih crnogorskih dvostrukosti reč, valjda je dovoljno da podsetim makar na
dve serije notornih činjenica koje su snažno obeležile kraj prošlog i početak novog
crnogorskog veka, najpre na svima dobro poznatu činjenicu udvostručavanja, udvajanja,
dupliranja gotovo svih relevantnih kulturnih insititucija, od udruženja pisaca i novinara,
preko akademija nauka i matica, do verskih organizacija i crkava, a onda i na brojne,
najpre samo izborne indikacije iz perioda 1998-2002. koje su tek nagoveštavale, a zatim i
na sasvim egzaktne i eksplicitne podatke iz popisa stanovništva 2003. koji su i definitivno
potvrdili identitetsko raslojavanje, diferenciranje i kristalizovanje «pravoslavne većine»
Crne Gore, i to ne samo u dve nego u najmanje tri statistički i politički značajne
identitetske (pod)grupe, naime na «čiste Srbe», na «stopostotne Crnogorce», i na
«dvostruke Crnogorce» u užem smislu reči, to jest na one koji sebe samopercipiraju kao
«Crnogorce» ali istovremeno i kao «Srbe» u ovom ili onom širem smislu reči (u popisu

152
stanovništva iz 2003. ova treća podgrupa nije bila predviđena kao posebna popisna
kategorija, ali se, po mom mišljenju, i pored značajnog smanjenja u odnosu na popis iz
1991, do kojeg je došlo usled intenzivne srpsko-crnogorske antagonizacije i
diferencijacije u periodu 1998-2003, neiskazano, latentno, pretpostavljam do nivoa od po
5-10%, ipak, zadržala u one prve dve «pravoslavne» identitetske podgrupe, kao i u onih
neuobičajeno visokih 4,12% koji se o svojoj nacionalnoj pripadnosti u ovom popisu
uopšte «Nije izjasnilo»).

Uprkos svim ovim i drugim manje ili više dobro poznatim teorijskim i empirijskim
činjenicama i argumentima, međutim, u odnosu na koncept dvostrukog identiteta kao
takav, neophodnu dozu otvorenosti i razumevanja, pa i mnogo više od toga, pokazao je
samo jedan značajni crnogorski indipendist, Milorad Popović, književnik, pesnik i
publicist sa Cetinja: na moju kritičku primedbu, izrečenu tokom promocije u Domu
omladine u Podgorici, da čak ni njegova, tek objavljena, inače veoma dobra, po mom
mišljenju čak najbolja, knjiga Mali narod i nacionalizam, ovom konceptu i realnosti nije
poklonila dužnu pažnju, on je, sasvim neuobičajeno za našu malu, narcisoidnu sredinu,
reagovao tako što je već u drugom, dopunjenom i proširenom izdanju ove knjige, pod
indikativno izmenjenim naslovom Crnogorsko pitanje, čitavu jednu novu glavu posvetio
upravo «Dvojnoj nacionalnoj svijesti ili dramatičnosti dvostrukog identiteta». Pa ipak,
Milorad Popović je bio samo izuzetak, koji je potvrđivao pravilo. A pravilo je bilo ne
samo nerazumevanje, nego i manje ili više otvoreno podozrenje, sumnjičenje,
optuživanje. Od strane jednog, i to ne malog broja crnogorskih esencijalista, Popovićevo
eksplicitno prihvatanje koncepta dvostrukog identiteta, doživljeno je kao jedna vrsta
izdaje, a sam naslov drugog izdanja njegove knjige, kao neka vrsta blasfemije: «Pitanje,
kakvo pitanje, crnogorski identitet, nacija i država, nikada i ni za koga, osim za
velikosrpske nacionaliste, nisu bili, niti mogu biti, bilo kakvo pitanje.» Konačno, jedan od
najobrazovanijih i najboljih poznavalaca crnogorske nacije i istorije, bio je i sasvim
direktan i eksplicitan: «drama dvostrukog identiteta načertanijevska ideja», bezrazlično,
bezizuzetno i besprizivno, «streljalo» je iz jednog njegovog intervjua.

Upravo ovaj, markesovski nadrealan i neverovatan sticaj tri kruga činjenica, najpre
očiglednosti crnogorske nacionalno-državne podeljenosti, zatim strasnog negiranje ove
očiglednosti odnosno podeljenosti od strane najobrazovanijih i najumnijih osoba, najzad i
spremnosti ovih osoba da za neku vrstu izdaje optuže čak i one čiji indipendizam nikada
nije bio sporan, naveo me je da o najdubljim korenima crnogorskog esencijalizma, još
jednom, i još ozbiljnije razmislim. Rezultat ovog razmišljanja najkraće je sažet u naslovu
ovog pod-odeljka: zaista, samo najdublja i najsnažnija trauma, duboko ukotvljena u
iskustvo i (pod)svest individua i kolektiva, može da objasni ovaj neverovatan
markesovski kompleks. Dvostruki identitet, koji je i najdirektniji izraz ove traume,
upravo zbog toga i deluje kao neka vrsta nepogrešivog lakmus-papira i testa. Reakcija
crnogorskih esencijalista na ovaj lakmus-papir i test, prava je post-traumatska reakcija,
čak sa elementima infantilne regresije (nadam se da mi moji prijatelji crnogorski
indipendisti neće zameriti na ovoj može im se učiniti pregruboj psihologizaciji i kritici):
kao što deca misle, da krvi i bola više neće biti, samo ukoliko pred posekotinom zažmure,
tako otprilike i crnogorski esencijalisti, kao da veruju kako će i bolna crnogorska šizma
volšebno iščeznuti, samo ukoliko pred njom zatvore oči. Teorijska i praktična neslaganja
i nerazumevanja, pre svega nesposobnost crnogorskih, kao i ostalih esencijalista, da uoče

153
i naprave razliku između deskripcije, interpretacije i instrumentalizacije problema (pa i
dvostrukog identiteta), dolaze kasnije, kao posledica ove primarne post-traumatske
reakcije i blokade. Više puta sam pokušavao da objasnim kako je, primera radi, čak i
«kulturna šizofrenija» Semjuela Hantingtona, onako kako je izložena i obrazložena u onoj
njegovoj famoznoj knjizi, istovremeno veoma dobra i uspešna deskripcija, jedna od
najboljih u svojoj vrsti, ali i ne tako dobra, zapravo loša, odnosno jedna vrsta loše,
esencijalističke, «kulturno-civilizacijske» interpretacije, te kako se zbog opravdane kritike
ove druge, ne može negirati ili ignorisati ona prva. Ili, slično, kako se zbog opravdane
kritike velikosrpske esencijalističke interpretacije, pa ni zbog još opravdanije kritike i
odbijanja velikosrpske hegemonističke instrumentalizacije crnogorskog dvostrukog
identiteta i pitanja, nikako ne sme negirati ili ignorisati, i samo postojanje ove
dvostrukosti i ovog pitanja. Ergo, jedno je deskripcija, opis, konstatacija, drugo
interpretacija, tumačenje, objašnjenje, a opet nešto sasvim treće (povezano, ali i različito,
i relativno samostalno) instrumentalizacija, upotreba, zloupotreba onog prvog i drugog.
Uzalud, sva moja dodatna objašnjenja, po pravilu, samo su povećavala i produbljivala
ranija nerazumevanja. Zato sam se i definitivno učvrstio u uverenju, da je čak i u nauci i
teoriji, ili barem u društvenoj nauci i teoriji, racionalna argumentacija, zaista, samo «vrh
ledenog brega».

Svet i Crna Gora

Nakon zastrašujućeg terorističkog napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001, i

odgovora SAD ratom protiv terorizma bez kraja i granica koji je odmah potom usledio,
čak i mejnstrim mudracima postalo je jasno da posthladnoratovski balkanski haos 1990-ih
nije bio nikakav izolovani povratak jednog retardiranog regiona u XIX vek, nego,
naprotiv, najava jedne mnogo šire mogućnosti, negativne alternative za čitav svet i XXI
vek. Da li će svet u XXI veku proći baš onako loše kako je Balkan prošao na kraju XX
veka, dakle da li će pasti u neku vrstu novog, postmodernog varvarstva, ili će, ipak, uspeti
da pronađe neku svoju novu, višu i bolju ravnotežu, još uvek je prilično neizvesno. Zbog
toga i treba naglasiti: u ovako teškom, mračnom i neprozirnom kontekstu, aktuelna,
takozvana postkonfliktna politika međunarodne zajednice na Balkanu, možda i nije
najlošija, možda je, posebno kada se uporedi sa paklom Bliskog Istoka i Iraka, na primer,
čak i (naj)manje loša. Ali, čak i ukoliko je tako, jedna osobina, karakteristika, manir u
ponašanju visokih zvaničnika, predstavnika i birokrata međunarodne zajednice, odnosno
velikih sila, ovde i danas, prosto je nepodnošljiva. To je njihova neizmerna i
nepodnošljiva arogancija.

A znamo, ova njihova arogancija nije samo neizmerna i nepodnošljiva, nego i potpuno
neosnovana. O ponašanju lokalnih političkih elita i oligarhija u posthladnoratovskoj
balkanskoj krizi u poslednjoj deceniji XX veka zaista ne treba trošiti previše reči (proces
pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu o tom ponašanju najrečitije govori),
ali, treba li na to uopšte i podsećati, ni dosije međunarodnih političara i funkcionera u
ovoj krizi nije bio besprekoran. Nemar i površnost, nerazumevanje i kratkovidost,
neadekvatnost i nedovoljnost, kašnjenje i kontarefekti, cinizam i hipokrizija, najzad i
manje ili više (ne)svesno i (ne)voljno saučesništvo (ko može da zaboravi da je za njih i

154
sam prvooptuženik Haškog tribunala, sve do Kosova 1999, bio «glavni faktor mira na
Balkanu»): ovo je samo kratki i uzgredni sažetak, «executive summary», ovog neslavnog
dosijea. Kada je prvooptuženik, Slobodan Milošević, tačno na Vidovdan, 28. juna 2001,
konačno izručen Haškom tribunalu, mnogi su pomislili da je taj dosije najzad i zatvoren.
Ne za dugo. Samo dva i po meseca kasnije, na sasvim drugom kraju planete, i bez ikakve
direktne veze sa konkretnim balkanskim kompleksom, uslediće onaj zastrašujući udar Al
Kaide, koji će, kao kakav super-moćni «okidač», pokrenuti novu veliku nazadnjačku
reakciju, akceleraciju i interakciju, a, unutar ove, i snažan povratak, odnosno ponovno
otvaranje starog dosijea. Svuda u svetu, pa i na Balkanu. I u Crnoj Gori.

Otkuda ovolika rezistentnost, dugotrajnost i žilavost takozvane realpolitike međunarodne

zajednice i velikih sila (jer naravno o tome je u ovom dosijeu pre svega reč)? Ni greška,
ni zavera, kvazibiološka adaptacija, ovako bi mogao da glasi moj najkraći odgovor na
ovo pitanje. Detaljnije, ovaj odgovor sam izložio u prvom odeljku ove knjige, a još
detaljnije u svojim ranijim knjigama, posebno u Posle hladnog rata iz 1996. Ipak, ovde
neću ponavljati raniju, uglavnom teorijsku argumentaciju (koga ona ipak zanima može da
je potraži tamo). Umesto toga, u pomoć ću pozvati jednu istorijsku situaciju. I Kraljicu
Mariju Antoanetu.

Prema hipotezi «strele vremena», budućnost odnosno putanja svake pojave u istoriji,
barem u izvesnoj meri, recimo oko pedeset procenata, zapisana je već na samom početku,
u takozvanim «početnim uslovima» pojave. A početak našeg, modernog vremena, ili
barem naše osvešćene, svesne moderne, svakako je Francuska revolucija. Otuda i do
današnjeg dana nezastarela aktuelnost svih ključnih problema, pitanja i odgovora ove
revolucije. «Pa dajte im kolača» Kraljice Marije Antoanete, jedan je od tih odgovora. Čak
jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji među njima. U čemu je stvar? U
krugovima posvećenih hroničara, istoričara, psihologa i drugih specijalista, može se dugo
i podrobno raspravljati o pravoj, subjektivnoj, individualno-psihološkoj prirodi ovog
zaista egzotičnog odgovora, naime da li je u njemu, pored očigledne prostodušnosti,
neobaveštenosti i naivnosti, bilo i elemenata neosetljivosti, bezdušnosti i cinizma (po
mom mišljenju kod same Kraljice Marije Antoanete inicijalno nije ali su se oni pojavili i
interpolirali kasnije), no bilo kako bilo, to i nije ono što je najbitnije. Ono što je
najbitnije, to je objektivni, tipski, čak arhetipski karakter i smisao ovog odgovora,
odnosno istorijske situacije iz koje ovaj odgovor redovno dolazi. A to je situacija nulte
tačke moderne, koja se po nekoj složenoj pravilnosti ponavlja već najmanje dva veka, u
ciklusima koji su različiti za različite faze, zone i zemlje savremenog sveta, ali koja uvek
i svugde donosi i znači jedno isto: susret do tog momenta potpuno odvojenih i
međusobno nepoznatih ali potencijalno antagonističkih socijalnih svetova (staleži i klase,
poznatiji termini za ove svetove, ovde su izbegnuti, jer su isuviše blagi, nedovoljni i
neadekvatni). Drama moderne, odnosno drama svakog novog ciklusa modernizacije,
zapisana je u onome što je na početku samo potencijalno, ali što se uvek i svugde
nezaustavljivo i nepovratno razvija, i to kroz veoma različite, delom i nepredvidive
sekvence jednog krajnje kompleksnog obrasca, od one početne i nevine prostodušnosti,
preko one neizmerne i nepodnošljive arogancije, pa sve do one potpune neosetljivosti i
bezdušnosti, koje smo sve skupa sreli još kod naše početne Kraljice Marije Antoanete.

155
A naša najnovija, odnosno aktuelna drama modernizacije, znamo, odvija se pod
službenim nazivom «Evropeizacije, Asocijacije i Stabilizacije», kada se ta drama
posmatra sa naše, istočne, balkanske strane, odnosno pod službenim nazivom «Proširenja
Evropske Unije», kada se ona posmatra sa one druge, zapadne, briselske strane. Nije
teško pogoditi ni ko u našoj današnjoj drami igra ulogu Kraljice Marije Antoanete. To je
Evropska Unija. Briselska citadela. Bogata, moćna, udaljena. U susretu sa ratom
opustošenim postjugoslovenskim svetom, Evropa Antoaneta, i danas, više od dvesta
godina od Francuske revolucije, najčešće izgovara ono amblematično i kompleksno «Pa
dajte im kolača». Na primer, kada na sve neopisive surovosti i zločine sveuništavajućeg
etničkog čišćenja i nasilja, odgovara službenim zgražavanjem i osudom «Neprihvatljivo»,
ili službenom utopijom i retorikom onog čuvenog i trostrukog «Multi», dok u takozvanoj
realpolitici ne samo prihvata nego i vrši pritisak da se prihvati upravo ono što službeno
osuđuje kao neprihvatljivo (Dejton-Pariz 1995. je u tom pogledu bio samo prvi i
paradigmatičan ali ne i usamljen). Ili, kada na svu složenost i težinu sporova oko
fragmentiranih i traumatizovanih postjugoslovenskih identiteta, entiteta i statusa,
odgovara netačnom i neodgovornom simplifikacijom kako sve to tobože «Nije važno»,
dok u rešavanju svojih sopstvenih sporova ove vrste, u isto vreme, demonstrira
posvećenost, odlučnost, pa i agresivnost, koja se rezerviše samo za ono što je od najveće
važnosti (dobar primer ove dvostrukosti je i onaj nedavni granični spor između Španije i
Maroka oko suvereniteta nad delom teritorije jednog beznačajnog, golog, krševitog
mediteranskog ostrva, koji je izazvao nesrazmerno brzu i agresivnu reakciju, odnosno
pretnju Madrida, i to otprilike u isto vreme dok je najpoznatiji EU Španac, Havijer
Solana, ne daleko odatle, u sporu između Srbije i Crne Gore, ovoj drugoj nametao novu a
neželjenu državnu zajednicu, sve objašnjavajući kako, u novoj, ujedinjenoj Evropi,
državni sporovi, statusi i granice, tobože, više uopšte nisu važni).

U odnosu na ovu i ovakvu, nesnošljivu dvostrukost zvaničnog Brisela, sirova i otvorena

neoimperijalna politika zvaničnog Vašingtona, koja je reinkarnaciju doživela odmah
nakon 11. septembra 2001, a eskalaciju tokom Drugog zalivskog rata u Iraku 2003, može
se dojmiti čak i kao poštenija, pristojnija i podnošljivija, ukoliko o nečemu takvom ovde
uopšte može biti reči, ali ni ova razlika ne bi smela da nas zavara, i ona je još uvek samo
sekundarna, dok primarna, do daljnjeg, a najmanje još deceniju-dve, ostaje ona stara,
delom oslabljena, ali još uvek snažna strateška, (neo)imperijalna zajednica, globalna
dominacija SAD, EU, Zapada, nad siromašnim narodima i zemljama sveta. U tom
pogledu, traumatsko iskustvo Crne Gore sa EU, kao i sa velikim silama uopšte, posebno u
kritičnom postmiloševićevskom periodu 2000-2002, nije nikakav novum ili izuzetak:
nametanje nove državne zajednice putem Beogradskog sporazuma 2002. za Crnu Goru
jeste bilo «extremely undemocratic and unfair» odnosno «krajnje nedemokratsko i
nepošteno» (Piter Palmer), ali je i kao takvo bilo samo najnovije izdanje one iste stare
«unholy alliance» (Tomaž Mastnak), bezbožne, profane ili sramne alijanse između
zapadnih liberala i balkanskih fašista, koju je u Dejtonu-Parizu najpre upoznala Bosna i
Hercegovina, ali za njom i skoro sve druge postjugoslovenske zemlje. A ukoliko je Crna
Gora, u svemu ovome, po bilo čemu, uopšte bila specifična, to je onda možda jedino ona
njena, čak i u poređenju sa drugim postjugoslovenskim zemljama, veća iscrpljenost,
oslabljenost i zavisnost, usled koje se ova mala planinska republika i mogla uspostaviti
kao privilegovana metodološka paradigma: Zemlja Parija, «No Choice Country», Malo
Ogledalo Velikog Moćnog Sveta.

156
Jedno ovakvo ogledalo, bila je i crnogorska referendumska kriza 2000-2002, posebno za
taj referendum odnosno za crnogorsku nezavisnost zahtevana takozvana potrebna ili
kvalifikovana većina. U ovoj većini, moglo je jasno da se vidi ne samo manje ili više
neprikriveno hegemonističko lice velikodržavnog odnosno velikosrpskog nacionalizma,
nego i više prikriveno, ali ne manje hegemonističko lice briselskog integracionizma i
birokratizma. U isto vreme dok se u ustavima i zakonima većine evropskih zemalja, za
promene državnih statusa, nezavisnost ili pristupanje EU, zahtevala uobičajena
demokratska većina od 50% plus jedan glas od onih koji su u izjašnjavanju uzeli učešća,
za Crnu Goru odnosno njenu nezavisnost tražila se kvalifikovana većina od 50% plus
jedan glas od ukupnog biračkog tela (velikosrpske stranke u Crnoj Gori), ili 55% od
najvećeg izlaska na izbore u poslednjih deset godina odnosno od 81% od ukupnog
biračkog tela (predlog američkog ambasadora u Beogradu, Viljema Montgomerija), ili
neka druga, ne samo nedemokratska, nego i, u crnogorskim uslovima, faktički nedostižna
kvalifikovana većina. A «smokvin list» ispod kojeg je Brisel najčešće skrivao ovu i
ovakvu, nedemokratsku većinu, bila je čuvena takozvana «stabilnost i bezbednost
Zapadnog Balkana».

Mešavina lošeg, kratkovidog pragmatizma, i još lošijeg, manipulativnog utopizma, uz

koju je redovno služena ova slavna mantra, vređala je zdrav razum, i bila prosto
nepodnošljiva. Svi iole upućeni znali su da je upravo obrnuto, očuvanje Male Velike
Srbije, novonametnute državne zajednice Srbije i Crne Gore, zapravo, «kovertiranje»
buduće prave i stare a neumrle Velike Srbije, i novih regionalnih ratova i nasilja, u
nekom, čak i ne toliko dalekom futuru. A u prezentu, koji je, posebno za Crnu Goru, bio
već do neizdržljivosti aktuelan, aktivan i bolan, ona kvalifikovana većina bila je, u stvari,
samo šifrirano ime za faktičku i suštinsku diskriminaciju Crnogoraca, Muslimana
odnosno Bošnjaka, Albanaca i drugih Ne-Srba, u odnosu na privilegovane Srbe (što je,
naravno, samo dodatno pogoršavalo i antagonizovale odnose među njima koji su već bili
dovoljno loši i antagonizovani). Ispod sladunjavo lažne retorike evropskih integracija,
nasilno se konstituisala, odnosno produžavala velikosrpska etnička država, a između
velikosrpskih nacionalista i briselskih birokrata, još jednom se uspostavljala ona sramna
alijansa, koja je tako snažno obeležila Balkan, Evropu i svet posle kraja hladnog rata. I u
maloj Crnoj Gori, na samom početku XXI veka, veliki briselski input, završavao je kao
frankeštajnovski output. Veliki, evropski, «postnacionalni» san, kao stari, velikopsrpski,
etnički inžinjering.

Šizma mikrokozma

Kao ono «sivilo na sivome» G. V. F. Hegela. Ili, kao one «senke» na zidu Platonove
pećine. Takva je celokupna filozofija, teorija i nauka, pa i filozofija, teorija i nauka,
odnosno istorija, sociologija i politikologija identiteta, u odnosu na neposredno,
pojedinačno, individualno životno iskustvo. U tom smislu, i za mene lično, kao i za
većinu drugih žitelja ovog graničnog entiteta, stara, milenijumska montenegrinska šizma,
koja se poslednji put aktivirala tokom poslednje decenije XX veka, bila je, pre svega, pa i

157
pre svake filozofije, teorije i nauke, šizma mikrokozma, dubok i bolan prodor, zasek, rez
u najneposrednije životno iskustvo, jastvo, porodicu, profesiju, prijateljstvo.

Na popisu stanovništva 1991, koji je neposredno prethodio poslednjoj kataklizmi,

izjasnio sam se kao «Jugosloven», na popisu 2003, koji je, sa dvogodišnjim
zakašnjenjem, sproveden nakon kataklizme, izjasnio sam se kao «Crnogorac». Između
ova dva identiteta, stala je čitava jedna drama, prelomljena kroz jedno ograničeno, ali
specifično životno iskustvo.

U mom slučaju, pored opšteg faktora, raspada same države, okvira, entiteta, Jugoslavije,
na promenu identiteta, u najvećoj meri, uticala su još dva, inače, sasvim različita faktora,
prvi, temeljni, fundamentalni, i drugi, praktični, konvencionalni faktor. Onaj prvi,
temeljni, fundamentalni faktor, jeste moja dubinska i organska, anarhistička, malo je reći
averzija, prema svakom, posebno prema svakom velikom i organizovanom, državnom i
para-državnom, mega-nasilju. Koliko mogu da se setim, na mom prvom «punoletnom»
popisu, onom iz 1981, kao Jugosloven sam se izjasnio više po inerciji, onako kako me je
do tada «upisivao» otac, ali sam se već na svom prvom sledećem popisu, onom iz 1991,
toga se veoma dobro sećam, kao Jugosloven izjasnio sasvim svesno, samosvesno,
protestno, reagujući i na taj način na agresivne antijugoslovenske nacionalizme, koji su
se, u mojoj zemlji, kao plima, podizali već punu deceniju. Ovaj isti faktor, međutim, na
mene će temeljno uticati i prilikom promene entiteta i identiteta, tokom violentnih 1990-
ih, kada je antijugoslovenski, velikosrpski pokret i režim Slobodana Miloševića, iznutra
uzurpirao i instrumentalizovao identitet i ime Jugoslavije. Ova okupacija i
instrumentalizacija, na mene je delovala kao snažan faktor odvraćanja. Sticajem
okolnosti, više takozvanih objektivnih, odnosno subjektivno-objektivnih faktora (kultura,
jezik, ekavica na koju sam veoma osetljiv, zavičaj, detinjstvo, primarna socijalizacija),
pripadalo je Srbiji, a samo par njih (poreklo i zakasnelo preseljenje u Titograd odnosno
Podgoricu), Crnoj Gori. Zato je sasvim moguće, ako ne i verovatno, da bih, da nije bilo
onog nepodnošljivog, primitivnog i uvredljivog velikosrpskog nasilja, iz svog ranijeg
jugoslovenstva, evoluirao u srpstvo, a ne u crnogorstvo, naravno ukoliko bih uopšte i
evoluirao. Moj anarhizam, međutim, i ovde je bio presudan.

Drugi, praktični, konvencionalni faktor, zbog kojeg sam 2003. svesno optirao za
crnogorstvo, direktno se nadovezivao na onaj prvi faktor. Upravo zbog one velikosrpske
uzurpacije i instrumentalizacije Jugoslavije, naime, veoma često sam doživljavao, nekada
komične, ali nekada i neprijatne, konfuzije identiteta. Moje jugoslovenstvo, i posebno
moju ekavicu, mnogi moji prijatelji, ali i mnogi «neprijatelji», nesvesno, ali i svesno,
interpretirali su kao moje navodno srpstvo, čak velikosrpstvo. Umoran od beskonačnih
kontra-tumačenja, na kraju sam shvatio da je identitet, pored ostalog, i sasvim praktična
stvar, informacija, orijentacija, konvencija. Lična karta, pasaport. Zbog toga sam, nakon
konačnog, definitivnog i nepovratnog potonuća «Atlantide» (Jugoslavije), identitet
Crnogorac izabrao, i zbog sasvim pragmatičnih razloga, da izbegnem ona beskonačna i
najčešće bezuspešna kontra-tumačenja.

I na osnovu najneposrednijeg, ličnog iskustva, dakle, uverio sam se da je identitet uvek, a

posebno u vremenima velikih i turbulentnih promena, složena, dinamična i nikad do kraja
predvidiva interakcija objektivnih i subjektivnih, a nikada prosta, statička i predvidiva

158
kombinacija takozvanih čisto objektivnih faktora, kako pogrešno tvrdi vladajuća,
esencijalistička i objektivistička interpretacija. Zahvaljući tome, i moglo je doći do toga,
da me je jednog dana, u leto 2002, kada je crnogorska kriza bila na jednom od svojih
brojnih vrhunaca, sestra od tetke, zapravo najbliža sestra, jer od oca i majke imam samo
jednog brata, upitala «Milane, kako je to moguće da si ti Crnogorac, a ja, tvoja najbliža
sestra, da sam Srpkinja?». Pitanje je bilo više retoričko i polemičko, nego stvarno i
dijaloško, ali je, svejedno, dobro reflektovalo svu kompleksnost, dubinu i oštrinu šizme,
koja je u slučaju Crne Gore zaista bila izuzetna, pa je zasecala, evo, i do najmanje
društvene odnosno porodične ćelije. Koliko znam, takve statistike nigde nema, ne znam
da li je uopšte i može biti, ali ukoliko bi je bilo, verujem da bi ona potvrdila moju
hipotezu, da ova bolna šizma prolazi kroz najmanje trećinu, ako ne i polovinu svih
crnogorskih porodica (i to onih nuklearnih, ne, dakle, onih velikih, proširenih,
patrijarhalnih). Zbog toga je pojava, da se rođena braća, brat i sestra, otac i sin, i drugi
članovi najuže porodice, u Crnoj Gori, među pravoslavcima, i danas, krajem XX,
početkom XXI veka, izjašnjavaju različito, jedan kao Crnogorac (Crnogorka), drugi kao
Srbin (Srpkinja), iako neobična, čak traumatična, zapravo, istovremeno, prilično raširena.

U ovoj okolnosti, uostalom, valja uočiti i jednu od retkih, pa makar i samo reaktivnih,
zakasnelih i amortizujućih, pozitivnih funkcija crnogorskog neopatrijarhata: specifična
crnogorska odnosno crnogorsko-srpska polarizacija najbližih srodnika u dva na život i
smrt sukobljena etno-politička tabora, u najtežim, kritičnim momentima sukoba, koji su
pretili da svaki čas eksplodiraju u pravu «bartolomejsku noć» fratricida, bila je
istovremeno i glavni faktor odvraćanja. U momentima potpunog raspada svakog
moderniteta, kulture i civilizacije, to se najbolje moglo videti u proleće 1999, za vreme
NATO bombardovanja, kada su neodgovorni politički lideri pozivali u krvoproliće,
spontani, predmoderni, neopatrijarhalni instikt, refleks, strah, užas od fratricida, koji je
bio toliko blizu, u svakoj kući i porodici, sačuvao je mir u Crnoj Gori. Što, naravno, ne
opravdava, nego samo dodatno senči, duboko ljudsku, kontradiktornu i tragičnu prirodu
neopatrijarhata. Kao u pravoj antičkoj drami: ovaj najdublji i najsnažniji izvor političkih
sukoba i nasilja, na Balkanu i u Crnoj Gori, u poslednjih par decenija i vekova, u
određenim kulminantnim momentima, instiktivno, refleksno, pa makar i samo reaktivno,
zakasnelo i amortizujuće, delovao je i u kontra-smeru. Zahvaljujući upravo takvom
delovanju, najveći broj porodica u Crnoj Gori, sačuvao je svoj minimalni unutrašnji mir,
a preko ovoga i mir u Crnoj Gori. U svakom slučaju, znam da je tako bilo u mojoj
porodici. Namerno izbegavanje šizmatičnih tema, svesno zaobilaženje dnevnopolitičkih
agendi, prečesto i neprijatno ćutanje, suzdržavanje i potiskivanje, kontrola i samokontrola
u ime elementarne porodične solidarnosti, sva ova tipična lukavstva, strategije i taktike
spontanog i nesrećnog neopatrijarhata, svakako nisu optimalni, trajni i kvalitetni oblici
rešavanja konflikata, kao što je to onaj zapadni, moderni i postmoderni «conflict
resolution», ali su u teškim, surovim i «bezalternativnim» okolnostima jedne male,
polumoderne i iscrpljene zajednice, još uvek bili manje loši od onog najstravičnijeg i
najgoreg.

Za sam kraj, ostavio sam opis iskustva šizme u domenu profesije-prijateljstva. (Za razliku
od porodice, koja nije stvar vašeg ličnog, individualnog izbora, nego se u njoj prosto
rodite, profesiju-prijateljstvo birate. Zbog toga je šizma u domenu profesije-prijateljstva
još zanimljivija, živopisnija i indikativnija.) Ukoliko bih u domenu profesije-prijateljstva

159
morao da izdvojim jednog jedinog kolegu-prijatelja, kao najboljeg, onda bi to najpre, i
najverovatnije, bio sociolog iz Beograda, Nebojša Popov (da odmah kažem, ni iskustvo
šizme, u ovome neće ništa promeniti). Od sredine 1980-ih, kada sam ga, preko Zorana
Vidakovića, lično upoznao, preko brojnih naučnih skupova i okruglih stolova (uglavnom
u Centru za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka u Beogradu), zatim
zajedničkog javnog angažovanja u okviru UJDI-ja i Republike, pa sve do današnjih dana,
Nebojša Popov svakako spada u red onih od kojih sam najviše naučio, i čiji ukupni
profesionalni i javni rad, najviše cenim, uvažavam, poštujem. Uprkos svemu ovome, u
određenom momentu, i u izvesnoj meri, koja nije bila mala i bezbolna, crnogorsko-srpska
etno-politička šizma, i nas je podelila.

Za razliku sam znao i ranije, ali je ona kulminirala tek uoči onih poznatih, danas već
istorijskih izbora za predsednika SRJ, koje je Slobodan Milošević raspisao za 26.
septembar 2000, a definitivno izgubio, i pao sa vlasti, u petooktobarskoj polurevoluciji,
koja je usledila odmah nakon toga. Vladajuća politička većina Crne Gore, ove izbore je
bojkotovala, zato što su im prethodili anticrnogorski ustavni amandmani i izborni zakoni,
pomoću kojih je vladajuća politička većina Srbije, uz pomoć prosrpske političke manjiine
iz Crne Gore, protivustavno majorizovala i politički poništila, ne samo političku većinu
Crne Gore, nego i Crnu Goru samu. Uprkos tome, za Nebojšu Popova, ovaj bojkot je bio
neprihvatljiv. U tekstu «Sila vlasti i snaga politike», objavljenom u Republici, broj 245,
16-30. septembra 2000, dakle neposredno uoči kritičnih izbora, Nebojša Popov nije
izričito pomenuo crnogorske vlasti, ali je adresa njegove oštre kritike bila više nego jasna:
oni koji danas odbijaju da uzmu učešće u demokratskom procesu, samim tim prelaze na
teren nasilja režima Slobodana Miloševića, ovako je glasila suština te kritike. Sa
Nebojšom Popov, kasnije sam razgovarao više puta, nastojao da objasnim kako Crna
Gora na ovim izborima jednostavno nije mogla da učestvuje, jer bi učestvovanjem na
takvim izborima prihvatila sopstveno nepostojanje, kako to niko od nje nema pravo da
traži, kako se demokratski proces ne sme apsolutizovati, kako se on ne sme odvajati od
konkretne socijalne, političke, ali i etničke sadržine, kako etnički identiteti imaju svoj ne
mali značaj, kako bojkot ovih izbora od strane crnogorske vladajuće većine, uostalom,
nije bio totalan, naprotiv kako je ova većina, tokom izbora na teritoriji Crne Gore, sasvim
konkretno pomagala predstavnicima demokratskih stranaka iz Srbije u kontroli i
sprečavanju izbornih krađa od strane prosrpskih i promiloševićevskih stranaka, i tako
dalje, i tome slično. Uzalud, svi moji argumenti ostajali su beznadno neshvaćeni i
neprihvaćeni. Štaviše, nakon svega, na moje ne malo razočarenje, u jednom inače
izvanrednom, sintetičkom tekstu, «Srbija: traganje za normalnim životom (2000-2004)»,
Republika, Beograd, broj 336-337, 1-31. jul 2004, Nebojša Popov će napisati čak i
sledeće: «A budućnost Srbije i Crne Gore i njihove državne zajednice, stvorene da bi se
zaustavilo dalje nasilno cepanje i sukobljavanje, nije sasvim izvesna.» Kakva opozicija.
«Stvorene da bi se zaustavilo dalje nasilno cepanje i sukobljavanje»!? A po mom
dubokom, zapravo najdubljem uverenju, utemeljenom u višegodišnjim analizama,
studijama i argumentima, koji Nebojši Popovu nisu bili nepoznati, bilo je upravo obrnuto,
državna zajednica Srbija i Crna Gora stvorena je kao izraz velikodržavnog
(velikosrpskog) nasilja, i održava se još uvek i samo zahvaljujući upravo tom nasilju.

Nakon više bezuspešnih, frustrirajućih pokušaja, da u ispravnost svojih stavova o

crnogorskom (crnogorsko-srpskom) pitanju uverim onoga sa kojim sam imao najviše

160
identičnih ili bliskih gledišta, na kraju od toga, bar za izvesno vreme, odustajem, i
pokušavam da makar samome sebi objasnim, otkuda kod mog najboljeg kolege i
prijatelja, ovoliko velika otpornost, tvrdokornost i odbojnost, prema nečemu što je za
mene toliko nesporno i očigledno. Dolazim do zaključka, da je najdublji koren ovog
njegovog tvrdokornog kompleksa, jedna vrsta, čak i kod njega, koji je poznat po
nedogmatskom duhu, do kraja neprevladanog dogmatizma, progresivizma i
integracionizma, usled kojeg je on sklon da neoprezno, nekritički i neopravdano
legitimiše svaki oblik integracije kao takve, i isto tako delegitimiše svaki oblik uže
zajednice kao takve. A ni integracija, ni uža zajednica, za mene je to toliko nesporno i
očigledno, nisu legitimni odnosno nelegitimni sami po sebi, unapred i a priori, kao takvi,
nego tek na osnovu konkretnih kvaliteta, koji ih konstituišu i održavaju. Ako, zbog
poznatih tragičnih iskustava nasilnih separatizama poslednje decenije XX veka, treba
zadržati principijelnu kritičnost prema bilo kojoj vrsti apsolutizacije «državotvornosti» i
«prava na samoopredeljenje uključujući i otcepljenje» malih naroda i entiteta, onda, zbog
ništa manje tragičnih iskustava nasilnih integrizama čitavog XX veka, istu vrstu
principijelne kritičnosti, treba zadržati i prema bilo kojoj vrsti apsolutizacije velikih,
postnacionalnih i naddržavnih integracija. Nebojša Popov to ne čini. A problem nije samo
teorijski, nego i praktičan. Nasilna istorija, geneza jedne konkretne integracije, državne
zajednice Srbija i Crna Gora, istovremeno je i klica, zametak njene moguće nasilne
budućnosti. Zbog toga sam uveren da Nebojša Popov u ovoj stvari greši.

Ili možda ipak grešim ja. Dinamiku ništavila namerno završavam ovom dilemom. Ne
zbog toga što se sada kolebam, naprotiv, u svoje argumente, u ovom trenutku, u ovoj
stvari, uveren sam više nego ikada. Smisao ove dileme je širi i dublji. Ukoliko se u jednoj
od najznačajnijih stvari, ne slažem čak ni sa svojim najboljim kolegom i prijateljem,
naime, upozoravam samog sebe, onda to znači da je u ovoj, kao i u većini drugih sličnih
stvari, verovatno reč o nečemu što je krajnje kompleksno, ambivalentno i kontradiktorno.
Konsekvenca je laserski jasna. Čak i kada ste u svoje stavove i argumente uvereni u
najvećoj mogućoj meri, kao što ja sada jesam uveren u svoje stavove i argumente o
nasilnoj prirodi, neprihvatljivosti i neodrživosti državne zajednice Srbija i Crna Gora,
priroda same stvari, dinamika pozne moderne, zahtev otežale kompleksnosti, obavezuju
vas na bezuslovnu opreznost, samokritičnost i otvorenost. Formula je koliko jednostavna
toliko teška. Izdržati kompleksnost, zaustaviti ništavilo.

161
PRILOZI

162
163
O autoru
Milan M. Popović
Bio-bibliografija
Rođen u Andrijevici (Crna Gora) 1955.

Diplomirao na Pravnom fakultetu u Titogradu 1977, a magistrirao (Interesna i politička

artikulacija savremenog jugoslovenskog društva, mentor prof. dr Jovan Đorđević) i
doktorirao (Teorija svetskog sistema Imanuela Volerstina, mentori prof. dr Zoran
Vidaković i prof. dr Miroslav Pečujlić) na Pravnom fakultetu u Beogradu 1983. odnosno
1991.

Od 1978. asistent, od 1991. docent, od 1996. vanredni profesor, od 2001. redovni

profesor na predmetima Savremeni politički sistemi i Sociologija politike na Pravnom i
Politikološkom, kao i na predmetu Politički sistem na Ekonomskom fakultetu u
Podgorici. Osnivač i direktor Centra za međunarodne studije Univerziteta Crne Gore
(2001-2002) i rukovodilac postdiplomskih Evropskih i jugoistočnoevropskih studija tog
centra (2002-2003). Član Izvršnog Odbora Inter-University Center (IUC), Dubrovnik,
Hrvatska (2002-).

Predavač na kursu Postjugoslovenska bezbednost na Međunarodnoj letnjoj školi

Jugoistočnoevropskih studija, Inter-University Center (Dubrovnik, Hrvatska) i
Northwestern University (Evanston, Ilinoj, SAD), Dubrovnik, Hrvatska, Jul 2002.
Školske 1988-89. stipendist Britanskog saveta u Školi za evropske studije Univerziteta
Saseks u Brajtonu u Velikoj Britaniji, a školskih 1991-92. i 1992-93. stipendist Džon
Maršal programa u Volerstinovom Fernan Brodel Centru u SAD, od kada je i spoljni
saradnik odnosno Visiting Research Associate tog centra. Gostujuća predavanja na više
evropskih i svetskih univerziteta, pored ostalih i na: SUNY-Binghamton, Binghamton,
NY, USA; State University of Missouri-Columbia, Columbia, Missouri, USA; State
University of Missouri-St. Louis, St. Louis, Missouri, USA; University of Illinois at
Urbana-Champaign, Urbana-Champaign, Illinois, USA; University of Virginia,
Charlottesville, Virginia, USA; Uppsala University, Uppsala, Sweden; Warsaw
University, Poland; Central European University, Budapest, Hungary; IUC-Dubrovnik,
Croatia; Belgrade University, Serbia; Ljubljana University, Slovenia.

Bio član redakcija časopisa Praksa i Ovdje iz Titograda, časopisa Ideje iz Beograda,
časopisa Montenegro Journal of Foreign Policy iz Kotora, te urednik izdavačke delatnosti
Centra za istraživačku, dokumentacionu i izdavačku delatnost (CIDID) u Beogradu. Član
je redakcije časopisa DANU Doclea, član Izdavačkog saveta časopisa CEU Southeast
European Politics iz Budimpešte (Mađarska), član Savjeta akademske naklade IUC
Dubrovnik University Press iz Dubrovnika (Hrvatska), te urednik biblioteke Kairos u
Centru za izdavačku djelatnost (CID) u Podgorici.

Profesionalne i srodne nevladine organizacije čiji je osnivač ili aktivni član: Grupa za
promene, Podgorica, 2002-2004; Međunarodni forum Bosna, Sarajevo, 1998-; Centar za

164
demokratiju i ljudska prava (CEDEM), Podgorica, 1997-; Centar za slobodne izbore i
demokratiju (CESID), Beograd, 1998-; Helsinški komitet za ljudska prava u Srbiji,
Beograd, 2000-; Transparency International Montenegro, Podgorica, 2001-; Matica
Crnogorska, 1994-; Udruženje za istraživanje spoljne politike, Kotor, Crna Gora, 1995-
99; Dukljanska akademija nauka i umjetnosti (DANU), 1999-2002; Verona forum,
Međunarodna nevladina organizacija za mir i pomirenje na teritoriji bivše Jugoslavije,
Brisel, 1996-99; Soros Fondacija za Jugoslaviju, 1991-93.

Aktivno znanje engleskog, pasivno francuskog, maternji crnogorski jezik ekavskog

izgovora.

Objavio jedanaest knjiga (Politička ekonomija i politika, 1985; Dileme političkog

pluralizma, 1988; Ritam sveta: škola svetskog sistema Imanuela Volerstina, 1995;
Žargon periferije: balkanska postmoderna 1, 1994; Posle hladnog rata: balkanska
postmoderna 2, 1996; Politički aparthejd: balkanska postmoderna 3, 1997; Savremeni
politički sistemi, univerzitetski udžbenik, koautori Pavle Jovanović, Nenad Dimitrijević i
Milan Popović, 1998; Ispod fasade, http://www.medijaklub.cg.yu, 2000; Crnogorska
alternativa: balkanska postmoderna 4, 2000; Globalna prašina: balkanska postmoderna
5, 2004; Montenegrin Mirror: Polity in Turmoil 1991-2001, 2002, na engleskom jeziku),
kao i velik broj naučnih, stručnih i publicističkih radova, članaka, eseja i prikaza (iz
oblasti sociologije savremenog jugoslovenskog društva, sociologije vlasti i sociologije
svetskog sistema) u domaćim i inostranim listovima, časopisima i zbornicima.

Kolumne: Interregnum (nedeljnik Nezavisne, Beograd, 1990), Žargon periferije (Nedeljna

Borba, Beograd, 1991-93), Balkanska postmoderna (nedeljnik Monitor, Podgorica, 1994-
97), Ispod fasade (Monitor, Podgorica, 1998-2000), Nulta tačka (dnevnik Vijesti,
Podgorica, 1999-2003); Globalna prašina (Vijesti, 2004-).

165
Table Of Contents

Dynamics Of Nothingness
Sociology Of Serfdom

Foreword

Part One
Methodology
1. Subject
The Trauma
Forgetfulness
The Balkans
2. Method
Trans-Disciplinarity
Objectivity
World-System
3. Life
Resistance
Understanding
Form

Part Two
Morphogenesis
The Birth Of The Monster
4. Phenomenology
Ideology
History
Theory
5. Ontology
Turning Over
The Zone
Mondialization
6. Alternative
Always
Obsession
The Difference

Part Three
Flashback
7. Death
Fear
Demon
Choice
8. Power
Rupture
Pro Memoria
Faustus
9 Montenegro
Identity
World And Montenegro
Schism Microcosm

Appendices
The Author
Table Of Contents

166