POGLED NA ZIVOT I TAJNU LJUDSKE SRECE IZ UGLA JEDNOG VEC UMRLOG VLAHA UNGURJANA

* Odlomci iz dela registrovanog u Autorskoj Agenciji u Beogradu

Posle ovog doživljaja Ilija je dugo stajao na istom mestu, ne pomerajući se. Onda
krenu napred, polako, ne žureći, utučen i zbunjen, kao strelom pogodjen, dok su mu
u ušima odzvanjale reči: "Ilija - sestra te pita koje ime da daju tvom još
nerodjenom detetu?!"
Radost i tuga se ponovo uzeše za ruke i krenuše zajedno na let Ilijinom dušom i
mislima:
"Dragana će mi roditi sina i moje srce je sada puno sreće i ispunjenja! Neko će
nastaviti tamo gde sam ja stao. I taj neko nije bilo ko nego moj sin! Moj sin koji
će imati moj osmeh, moje pokrete, moj način razmišljanja!
Ali, kako da ne budem u isto vreme i tužan kada samo pomislim da mene neće biti u
njegovoj blizini?
Ali, kako da ne lijem i suze u ovim trenucima kada samo pomislim da ja neću biti
pored njega dok on bude rastao?!
Ko će njemu govoriti o tajnama šuma, dalekim svetovima i dubinama mora?
I ko će njemu odagnati strah od pomisli na putovanje koje nikada nema kraja?
Ko će njega naučiti tajnama fudbalskog driblinga?
I ko će mu dati reči utehe u trenucima kada bude bio tužan i govoriti mu: Ništa to
nije sine! I tvoj tata je u tim godinama osećao istu tugu!"

U tim trenucima je prolazio pored jedne borove šume.

Zastade Ilija i reče ovako:
"Ispruži mi svoje grane o Veliki Bore da legnem i odmorim se! Da zauvek legnem na
tvoje grane i odmorim se od svih muka i nedaća!"

A iz šume se začu glas:

"Odmor tvoj neka ti bude saznanje i misao da je tvoj sin upravo rodjen i da će
nastaviti tvojim putem!
Odmor tvoj neka ti bude i saznanje da su tvoje molitve uslišene i da će ti biti
dopušteno da sa ovoga sveta pratiš životni put svoga sina i ako to bude bilo
potrebno priskočiš mu upomoć!
Odmor tvoj neka ti bude i saznanje da se upravo sada otvorio i čarobni kanal i da
nečija ruka već piše sve ovo što si ti doživeo i saznao na svom putu i da će mnogi
ljudi na Zemlji najzad spoznati tajnu sreće i istinske vere!"

Onda Ilija radosno uskliknu i oseti isti onaj veliki osećaj koji ga je činio
neuhvatljivim na fudbalskom terenu, a tako uzvišenim kada bi govorio o svetu i
tajnama života! Dobio je snagu, onu veliku i silnu, i prošao pored šume, tako mu
se to učinilo, u par koraka.

Čim je prominuo šumu krenuo je nekim močvarnim terenom koji, medjutim, nije dugo
trajao, jer je ispred njega stajao ponor veliki i dubok, a preko tog ponora
nadvijao se most, tanak i dugačak. Kraj mu se nije nazirao, niti se naziralo šta
se nalazi sa druge strane ponora.

Onda Ilija u svojoj nadmoći i snazi, koju je tada osećao, ovako reče:

"Dugo sam čekao ovaj trenutak. Trenutak kada ću ispred sebe videti ovaj ponor i
ovaj most! Kako stoje zagrljeni i čine jedno. Vrednost i veličina njihova ne
ogleda se ni u dubini neizmernoj, ni u opasnosti koja vreba, ni u neizvesnosti
puta! Vrednost i veličina ovog ponora i ovog mosta - ogledaju se u tome ko i kako
preko njih prelazi!

I evo me - idem! Bez straha, bez zastajkivanja, bez dvoumljenja! Idem na poslednji
od svih puteva! Idem hrabro napred i ne plašim se, jer, iako ne nazirem šta se sa
druge strane nalazi - moje srce to dobro zna! Srce moje nikada ne greši i ono uvek
zna unapred čak i ono o čemu moj um i ne sanja!"

Prišao je do same ivice ponora, do samog početka mosta. I ne gledajući u dubinu

ispružio je nogu i napravio prvi korak. U tom trenutku, se iz magle pojavi jedna
ruka i začu se ženski glas: "Dobrodošao Ilija! Tvoja hrabrost je velika! A i ova
moja ruka je prevela mnoge preko ovoga mosta: I plašljive i hrabre, i mlade i
stare, i radosne i tužne!" I pruži Ilija svoju ruku toj čarobnoj ruci, pun vere i
zanosa.

Iznenada se, u trenutku kada je njegova ruka uhvatila ovu čarobnu - iza Ilijinih
ledja začu neka galama i vika: "Ilija, Ilija !" - vikao je neko. Okrenu glavu i
ugleda dve prilike - bila su to ona dva muškarca koje je sreo za trpezom. Ali sada
su bili lepo i uredno obučeni. "Sačekaj i nas, Ilija!"

Dodjoše i oni do same ivice ponora i onda jedan od njih dvojice reče: "Uzmi Ilija,
ovo je za tebe!", pruživši mu ruku i otvorivši svoju šaku. A na dlanu tog čoveka
ležala je jedna obična, najobičnija kap kiše.

Uze je Ilija i tada oseti svežinu koja je samo sa Zemlje, njegove rodne planete,
mogla dolaziti! Oseti u trenutku žubor svih zemaljskih reka i šumskih potoka,
oseti svežinu svih zemaljskih kiša.

Dobro se zagleda u tu kap Ilija, zaronivši celim svojim bićem u nju. I ugleda
milione zvezda najrazličitijeg sjaja. Čitav jedan svemir beše u njoj! Bolje
osmotri i vide da je svaka zvezda tog svemira imala oblik jednog slova. Sve te
zvezde bejahu, kao i zvezde svakog svemira, grupisane u sazveždja. Posebnu pažnju
mu privuče jedno gusto sazveždje, sa velikim brojem zvezda. Začudi se pravilnosti
po kojoj su zvezde tog sazveždja bile rasporedjene. Zagleda se još bolje u njega
i jasno vide svetlosne tačke grupisane u slova, a ove u reči:

T U Ž N A L J U B A V N A P E S M A

ILIJA !!!
JEDINO ĆE TVOJ ŽIVOT DOISTA UMRETI ZA NAS, JEDNOM.
JEDINO TRAVA ZNA UKUS ZEMLJE.
ALI ZNAJ I TO DA JEDINO KRV NAŠA ČEZNE, DOISTA,
ZA TVOJIM SRCEM, DA SE U NJEGA JEDNOM PRELIJE.

VAZDUH JE VISOK, TI SI VISOK, VISOKA JE TUGA NAŠA.

TUGA NAŠA ČUJE JOŠ NERODJENE PSE
KOJI LAJU NA LJUDE
JOŠ NERODJENE.

DOLAZI VREME DA UMIRU KONJI.

DOLAZI VREME DA OSTARE MAŠINE.
DOLAZI VREME KADA PADA HLADNA KIŠA
I SVI LJUDI IMAJU TVOJU GLAVU
I NOSE TVOJE KOŠULJE.

DOLAZI I NEKA VELIKA, BELA PTICA,

DA SNESE MESEC NA NEBO.

Iliji srcem pisano od...

Poslednje sto je Ilija video svojim zemaljskim ocima bio je plamen svece koju je
njegov brat Janko grcevito stezao u ruci. Smrt se zauvek uselila medju ocne kapke
njegovog zemaljskog tela i zauvek ih zatvorila.

Prelepa zelena livada, ispunjena svetloscu i najopojnijim mirisima - bio je prvi

prizor koji je Ilija gledao, sada vec nekim drugim ocima i u jednom nesto
drugacijem telu.

Krenuo je tom livadom, prostranom zelenom livadom, koja, tako mu se ucinilo, nije
imala ni pocetka ni kraja. Poput deteta, iskrenog i cednog isao je njome, sav
obuzet osecajem lakoce, mira i zadovoljstva. Dugo, dugo je isao tim rajskim
zelenilom. Bez plana. Bez cilja. A opet se tako ispunjeno i srecno osecao.
Zemaljsko merenje vremena, ovde, na ovom mestu, nije imalo nikakvog smisla. Mozda
je tamo, na Zemlji, medju zivima, proteklo hiljadu, mozda milion godina, dok je on
ovako, bezbrizno hodao. A mozda su protekli samo fragmenti sekunde ili najsitniji
segmenti vremena. Ko bi to znao. Vise sve to, ovde, u vecnosti, uopste nije bilo
vazno, niti je on razmisljao o tome.

Potpuno slobodan i nevezan prepustio se ovom beskrajnom prostranstvu. Bez straha.

Bez sumnje. Bez ijedne brige. Bez ijedne uznemiravajuce misli. Izgledalo je da
ovde nema ni dana, ni noci, ni godisnjih doba. Niti onog osecaja stalnog nemira da
se nesto mora dovrsiti, a drugo otpoceti. Sve se slilo u jedan trenutak. Blistava
svetlost, opustajuci - tako opojni mirisi i lagani dasak, nekog dalekog, veoma
prijatnog povetarca - vodili su ga beskrajnim predelima, poput lista koga vetar
nosi, poput komadica papira bacenog u okrilje siroke, mirne reke, ciji su talasi
lagano, bez zurbe, ali sasvim izvesno -� isli ka nekom, dalekom, bezobalnom moru.

Onda ko zna kad i ko zna gde u tom prostranstvu, ucini mu se da je onaj lagani
povetarac za nijansu poceo jace duvati i da je osecaj vedrine, koji je sav
preplavio njegovo lice i njegovu kosu - postao jos prijatniji i intenzivniji.
Prepustio se toj vedrini. Njegovo slobodno telo, na tom nebeskom povetarcu,
postalo je deo bezgranicne harmonije. Potpuno se prepustio osecajima opustenosti o
kojima nije mogao ni da sanja u svom zemaljskom zivotu.

Samo ga je jednom ta vedrina podsetila na osećaj hladnoce koji zivi cesto osete
tokom svojih zivota. Uostalom zivi su u neprestanoj disharmoniji: Osecaje hladnoce
zamenjuju osecaji toplote. Tugu zamenjuje radost i obrnuto. Izvesnost se cesto
pretvori u strah. Osecaj sigurnosti traje neko vreme, a onda se nemir polako uvuce
u sve pore zivota. Zaista je tesko i sumorno ziveti u zemaljskom telu i Ilija je
bio srecan sto ga je napustio i sto se nalazio ovde gde se nalazio.

"Uostalom nema nikakve svrhe da razmisljam o onome sto je zauvek ostalo iza mene"
- rece sam sebi i prepusti se ovom predivnom stanju u kome se nalazio.

Jos jednom je, nakratko, osetio hladnocu i to ga je podsetilo na to kada se jednom

kao dete igrao u hladnoj sobi, jedne daleke zime.

Tada pomisli: "Kako je sve brzo proteklo, ceo zivot, detinjstvo, mladost, pa zrelo
doba... Dobro je sto sam se oslobodio zemaljskih muka pre nego sto je starost
zakucala na moja vrata."

Isao je tako Ilija prostranom, zelenom livadom. Bez straha. Bez sumnje. Bez ijedne
brige. Bez ijedne uznemiravajuce misli. Jedina, zaista jedina stvar, koja mu nije
bila jasna - bio je povetarac koji je na momente duvao malo jace i zbog cega mu
je, s vremena na vreme, bivalo hladnije. Hodajuci tako livadom ugleda u daljini
nesto sto je licilo na tkanine, na odelo. "Da - pomisli: Sada razumem zasto� je
povetarac duvao jace i zbog cega mi je bilo sve hladnije. Na taj nacin mi je
poslat znak da cu naici na odelo koje slobodno, bez ikakvog premisljanja i
dvoumljenja mogu da obucem. Verovatno je ovde, u vecnosti, razumevanje znakova
veoma vazna stvar i na to moram obratiti vise paznje."

"Pa da - nastavi - na Zemlji se komunikacija vrsi preko raznoraznih sistema

najkomplikovanijih znakova. U nesavrsenom svetu ljudi su morali izmisljati
najrazličitije nacine za komunikaciju. Morali su se dovijati. Ovde, u Savrsenstvu,
takvi sistemi nisu potrebni. Izgleda da je ovde potrebno samo obracati paznju na
najjednostavnije znakove oko sebe."

Skinu odelo koje je imao na sebi, ono isto u koje su ga ukucani obukli pred smrt,
i obuce ovo novo, koje je bilo toplije i raskosnije.

I nastavi Ilija svoj put. Bez plana. Bez cilja. Prostrana zelena livada izgleda da
zaista nije imala ni pocetka ni kraja i taj osecaj beskraja i prostorne
neogranicenosti je, sam po sebi, tako smirivao. Jer biti deo beskonacnog i
savrsenog - na Zemlji je mogao biti samo neostvareni san. Ovde u vecnosti to se
podrazumevalo samo po sebi. Ovde nista nije potrebno uciniti da bi se bilo deo te
savrsene celine. Ovde je to bila sasvim uobicajena i normalna stvar.

U jednom trenutku svetlost koja je ispunjavala livadu kao da je neprimetno

promenila nijansu.

"To mora da je jos jedan znak - pomisli on, ili mi se sve samo ucinilo."

Ali ni zelena boja livade nije vise bila ona ista nijansa zelenog.

Te promene nisu remetele harmoniju njegovih osecanja. U njemu je postojala samo

zelja da nastavi dalje svoj put.

Medjutim, da nesto, ipak, nije u redu i da se sve nije svodilo samo na igru
znakova - bilo mu je potpuno jasno tek onda kada je prvi put osetio jednu
prlilicno uznemiravajucu misao, naime: U njegovo srce se odjednom uvukao nemir pri
pomisli na to da je sam, da je potpuno sam, na ovoj livadi. To osecanje, samo po
sebi, mo�da i nije imalo znacaja u ovom beskraju, u srcu same vecnosti.

Da, verovatno to osecanje nije imalo nikakvog znacaja ovde, na ovom mestu, ali
svejedno, tracak sumnje je otvorio dveri njegove duse i nesto poput straha je uslo
u njegovo srce. A i livada je sada vec potpuno promenila svoju boju. I nesto poput
tame kao da je pokusavalo da pokvari onu savrsenu, ozarenu svetlost.

Sve je postalo drugacije. Svetlosti gotovo da nije vise ni bilo. Livada se sve
vise i vise pretvarala u neko cudno, ogromno - suvo i bezvodno prostranstvo.
Jedino se u daljini naziralo Sunce, ali i ono kao da se udaljilo, promenilo svoj
polozaj, otislo daleko i izgubilo snagu kojom je obasjavalo livadu. I Mesec se
nazirao na tom polutamnom nebu, ali isto tako, mnogo dalje nego sto je to na
Zemlji bilo uobicajeno i cinilo se cak da je sada sijalo sjajnije od Sunca.

U tom trenutku se zacu glas, tacnije, bio je to mali hor vise zenskih glasova:
"Sledi Sunce i Mesec Ilija! Za Suncem i Mesecom idi samo! Njih prati Ilija!"

Isao je Ilija za Suncem i Mesecom, sada vec prilicno uznemiren i zabrinut. Sledio
ih je jer oni su bili njegova jedina nada u novonastalim uslovima, u ovom mracnom
i hladnom svetu.

Hodao je dugo za njima, a onda mu se ucini da su i Sunce i Mesec zastali. Zastade

i on. Zastade Ilija, zbunjen i uplasen. Stajao je poput deteta, ostavljenog i
napustenog.

Prisecao se trenutaka kada je, dok je jos bio ziv, cesto uzivao u trenucima
zemaljske usamljenosti. Krenuo bi rodnim sumama, livadama, zastajao pored izvora i
uzivao u toj zemaljskoj samoci. Bio je to nacin da pronadje svoj mir, da pronadje
samog sebe, da bude jedno sa svojim mislima i osecanjima. Sada, medjutim, u ovom
mraku, bila je to neka sasvim drugacija samoca, koja ga je svog ispunjavala
strahom.

Vec u sledecem trenutku neki vetar poce da duva. Ali nije duvao kako to vetar
duva. Bila je to neka cudna sila koja ga pokrenu i ponese, uz veliku buku, napred.

Odjednom se sve smirilo i on shvati da se nalazi na ledjima velikog, silnog

jelena. Drzao se za njegov vrat svom snagom svojih ruku, sve dok nisu potpuno
izasli iz tog mraka, sve dok jelen nije krenuo mirnijim predelima. Prolazili su
preko suvih i kamenitih bregova i uvala, preko bezvodnih prostranstava, pored
velikih planina, takodje suvih i bezvodnih. Nosio ga je jelen daleko, daleko...
Kao da nije bilo kraja tom putovanju.

Osecao se sigurno na jelenovim ledjima, ali sto su vise i dalje odmicali - Iliji
je bilo jasno - tek tada mu je bilo potpuno jasno - da se nalazi na putu bez
povratka.

Iza njih su ostajali ogromni predeli, citavi svetovi i Ilija je počeo osecati
ogromnu tugu. Sav se pretvorio u tugu Ilija. Shvatio je tada da se nikada, nikada
vise nece vratiti nazad i da ovaj put ima samo jedan pravac: Napred u nepovrat!

Tuga, beskrajna i ogromna, ga obuze. Svako secanje, svaka slika, svaka misao,
svaki miris - sve je bilo bol i tuga bez kraja.

Tada Ilija uzviknu: "Ne mogu... ne mogu vise ovako... Sve, sve je postalo bol:
Svaka uspomena, svaki prizor, svaki zvuk. Svaka slika i miris se u bol pretvaraju!
Na sta da mislim, sta da gledam i sta da osećam - ka�i mi Ti silni Jelenu?! Znam
da idemo putem bez povratka i jedino �to zelim je da saznam kako da se oslobodim
ove boli koja me je obuzela!"

Onda se zacu Jelenov glas:

�
"Ja ti ne mogu reci kako da se oslobodis boli koja te je obuzela. Ja ne mogu
voditi tvoje misli, ali te mogu odvesti do vrata tvoje sopstvene mudrosti. Ta
vrata ces morati, medjutim, sam otvoriti!"

"Kako, kako...?!" - uzviknu Ilija.

"Evo kako, prekide ga Jelen: Ma koliko to bolelo, prepusti se slikama, mirisima i

zvucima koji se nizu. To su slike, uspomene i dozivljaji,� koji su pratili tvoj
zivot od rodjenja do smrti. Prepusti im se celim svojim bicem i onda - ovo je
najvaznije od svega - razoblici najvaznije od svih osecanja koje je ispunjavalo
tvoj zivot. Otkrij sta je to od od cega si oduvek bezao, a cemu si u isto vreme
svim srcem stremio! Sta je to sto te, celog tvog zivota, drzalo u poluzagrljaju:
Plasio si ga se, a istovremeno najvise voleo! Sta je to pred cime si najvise
drhtao, a opet cemu si se najvise nadao?! Otkrij pokretace tog osecanja i nacine
na koje je ono vodilo tvoj zivot! KADA TO OTKRIJES, KADA TO SHVATIS, DOZIVECES
VELIKI PREOBRAZAJ I OSLOBODICES SE BOLI KOJA TE JE OBUZELA!"

�
Ilija se bolno prepusti slikama i uspomenama koje su navirale.

Toplina majcinog mleka. Sigurnost njenog zagrljaja. Soba prepuna ljudi koji su
dosli da proslave njegovo krstenje, "boćedzu lu kopil". Dedina bela subara sa
kojom se igrao u krevetu nakon sto bi starac dosao sa pojate. Miris zemlje. Miris
sume. Polja. Miris sveze obranog kukuruza. Prva pahulja koja se topi na dlanu.�
Ptica koja kao da je upravo sada prhnula i odletela sa krova stare kuce, koju su
posle deda i otac srusili. Toplina tora u kome su bile ovce. Veliko, prostrano
dvoriste ispred kuce. Plavo-bela lopta koju je tako voleo, a koja se jednom
zagubila i vise je niko nikada nije nasao. Sam u mraku. Zima i selo prekriveno
snegom. Izmazano i strasno lice "zujmerike" koja se niotkuda pojavila i unela
neopisivi strah u deciju dusu. Umiljati i blagi pogled njegovog omiljenog psa. Ono
veselo okretanje ukrug po parcetu zemlje unetom u sobu, na Uskrs. I ono jos
veselije "Srecna Slava", kada su svi, i deca i odrasli, pruzali ruke jedni
drugima, preko slavskog stola. Kapi kise, a onda oluja i grmljavina od koje se
tako uplasio i za koju je mislio da je smak sveta. Suze posle prvih batina. Radost
beskrajne igre sa decom iz komsiluka. Prvi zub koji mu je otpao i koga je dugo
pokazivao svima koji su u to vreme dolazili u kucu. Ukus tresanja. Zvuk cobanske
frule koji je ispunjavao livade i dolove njegovog rodnog kraja. Onaj slatki
vecernji umor koji je tako neodoljivo terao deciju dusu u san.

�
Nizale su se uspomene, dogadjaji, dijalozi...

"Ilija, kako se zove tvoj deda?" - pitao je ucitelj.

"Moj deda se zove "Mosu Trndafir", odgovorio je Ilija.

Sva deca se nasmejase. Ceo razred. Smejao se i učitelj.

Samo je Ilija zbunjeno i tuzno gledao u ucitelja.
"Da, to mu je nadimak, ali kako je njegovo pravo ime - nastavio je, ucitelj -
cesto vidjam tvog dedu u lovu"."Njegovo ime je "Mosu Trndafir", bio je uporan
Ilija.

Dugo su se svi smejali, i deca i ucitelj i tetkica koja je bas tada lozila vatru u
ucionici.

Sledeci prizor koji mu se ukaza bila je topla soba, postavljena trpeza i njegova
baka, sa kojom je sam bio u sobi i sa kojom je upravo rucao.

Nakon obroka baka rece: "Ilija sine, skupi sve mrvice koje su ostale na stolu i
dodji kod bake na prozor."

Ilija sakupi jednu po jednu, gotovo sve mrvice sa stola, u svoju malenu ruku i
uputi se ka baki.
"Sada cemo sve ove mrvice staviti ovde na prozor - nastavi baka pa izgovori
sledece reci: "Ne hranim ptice zemaljske, ni goluba, ni vrapca - vec brige svoje i
nesrecu svoju sa sebe saljem". Tako uvek Ilija sine da uradis, kad si zabrinut,
kad ti je tesko. Da odagnas brige i nesrecu sa sebe. Ptice će doci i uzeti mrvice
sa prozora, a sa njima ce otici i sve kletve koje ti je neko poslao.

Stajao je isto tako sa bakom jedne tople letnje noci i gledao u Mlad Mesec. Tada
ga je baka naucila reci sledece molitve:� "Mesece Mladi hleb ovaj delim na pola.
Tebi ga dajem, a Ti mi zdravlja i srece posalji".

Davali su mu caj od Viline trave, zrtvovali sumskog jeza i lastavicu i davali mu

njihovu krv. Stavljali su granu divlje ruze koja je bila iste visine kao njegova i
zalivali je 40 dana. Grancica se nije ni smanjivala ni povecavala i nije
pokazivala nikakvu promenu rasta koja bi mogla biti znak da ce detetu biti bolje.
Donosili su mu spaljena krila slepog misa i upaljenu zmijsku kosuljicu, jeo je
obrok spremljen od njenog srca. Nista nije pomagalo.� A onda, kada se niko tome
nije nadao, bolest se izgubila kao da je nikada nije ni bilo - posle jednog cudnog
dogadjaja. Iliji je, prisecajući se toga, pred ocima bio već sledeci prizor:

Jedne godine, na Duhove, posmatrao je iz prikrajka obred u kome je njegova rodjena

tetka bila odabrana zena koja pada u trans...

Glas o tome da je ozdravio brzo je stigao i do ljudi iz velikog kluba. Oni su

ubrzo dosli u selo kako bi razgovarali sa� njim i njegovim ocem. I onda, na opste
iznenadjenje tih ljudi Ilija je samo odmahnuo glavom i rekao: "Nikada vise! Niko
nikada vise nece gledati Ilijine driblinge i uzivati u Ilijinim carolijama!" Samo
je to rekao, okrenuo se i otisao. Niko nikada nije saznao tajnu ove njegove
odluke. Jedino je njegov otac naslucivao o čemu se radi. Otac - sa kojim je imao
poseban odnos i koji je uvek znao njegove reci i pre nego sto su one uzletale sa
njegovih usana. A i Ilija je uvek znao i osecao sta se desava sa njegovim ocem, ma
koliko daleko bili jedan od drugog.

Nizale su se slike i prizori.

Ponovo mu se ukazala ona neizmerna ceznja kada se prvi put zaljubio sa svojih 18
godina. I lik njegove drage. Duge setnje planinskim stazama. Ljubavni zagrljaji
pored izvora. Strasti i neznosti kojima je, u to vreme, njegov zivot bio ispunjen.
Nakon toga velika neizvesnost jer Dragana se dvoumila: Bila je isuvise mlada i
nije bila sigurna da li je Ilija pravi mladic za nju.

Jasno je gledao sledeći prizor:

Svitanje zore. Vrata vec oronule kuce otvorila je jedna starija zena. Bila je to
osoba za koju su svi govorili da je najupucenija u tajne ljubavne magije. Krenuli
su prema jednom potocicu. Bio je to potok koji tece u pravcu istok-zapad. Onda� ta
zena opkoraci potok, izvadi struk bosiljka i teglu sa medom i, u velikom zanosu,
poce govoriti reci cuvene bajalice. Bosiljak je stavljala u vodu da bi, nakon
toga, kapi vode, koje su ostajale na listicima bosiljka, prskala preko tegle sa
medom.

Jos su Iliji odzvanjale u usima reči koje je starica pominjala - prizivala je:
Mesec sjajni, dve zvezde Danice, Sunce bljestavo, sve zvezde sa neba i ruzu jednu,
crvenu. Prizivala ih je da ih stavi: Bljestavo Sunce na Ilijina prsa, Mesec na
njegovu glavu, ruzu crvenu, cvetnu i mirisnu na njegova ledja, a dve zvezde
Danice, svaku na po jedno rame, a po celom telu da ga okiti sitnim zvezdama sa
neba - da ceo svet gleda u njih i da, spominjuci Draganino ime, ona nema mira ni
kad hoda, ni kad spava, ni kad razgovara, ni kad jede, ni kad gleda, ni kad misli
- dok njemu ne dodje da sebi muke olaksa... I jos mu na kraju ta starica rece:
"Uzmi sada ovu teglu. Daces tvojoj devojci od ovog meda. Osim toga, dodirivaces
joj trepavice, obrve, kosu - ovim medom, a da ona ne primeti da se radi o cinima.
Ali kako da se sretne sa Draganom kada je njeni vise nisu pustali same do izvora?

Bio je pijacan dan. I u velikoj gomili ljudi njihovi pogledi se slucajno sretose.
Krenuo je prema njoj. I ona se u tom trenutku odvoji od drugarica i podje ka
njemu. Zagrlise se cvrsto, bez reci i odmah se sklonise u stranu. Usledio je dug,
strastveni poljubac. Dodirivao je carobnim medom njenu kosu, obrve, vrat, vrhove
prstiju... Ona mu, zatecena i uplasena da ih neko ne vidi, obeca da ce, vec
nekako, sutra uvece doci sama do izvora. Tako je i bilo.

Dugo, dugo su se ljubili i dodirivali te veceri. On je prvo ljubio njene usne, pa

nezno, sasvim nezno poceo usnama dodirivati njena oba, prelepa, zelena oka. Onda
njen vrat. Pa je posao nanize ka njedrima. Ona se dvoumila i nije htela otkriti
svoje grudi, koje do tada nijedan muskarac nije ni video, ni ljubio. On je,
medjutim, vrhovima svojih prstiju, na kojima je bio carobni med, nezno stigao do
njenih nabreklih bradavica. Njihova tela su imala samo dve dodirne tacke, u tom
trenutku: vrhove njegovih prstiju i njene nabujale bradavice. I to je dugo tako
trajalo. Onda je, u jednom trenutku, Dragana posla svojom rukom ka sopstvenim
grudima i pocela sama maziti svoje dojke, dodirujući i vrhove njegovih prstiju.
Povuče jelek i jedna dojka sama izadje pred Ilijine tople usne. Ljubio je njenu
bradavicu, dodirivao je jezikom, nezno, sasvim nezno. Onda poce ljubiti usnama
drugu dojku, dok je prstima, polukruznim pokretima, nezno dodirivao njen stomak i
predeo oko pupka. Ostaci carobnog meda ostadose po njenom stomaku i ledjima,
butinama, nogama...

I pojavi se nova slika - dijalog izmedju njega i njegovog profesora:

"Potpuno se slazem kolega sa Vama da poreklo spontane bioelektricne aktivnosti

kore prednjeg mozga nije u potpunosti razjasnjeno i da je to izazov koji stoji
pred modernom istrazivačkom medicinom, ali nisam razumeo u kom kontekstu ste
malopre rekli da savremeni istrazivaci opet cine istu gresku tako sto ne postuju
zakone opsteg kosmičkog reda i poretka i time sami sebe udaljavaju od vaznih
otkrića ?" - upita profesor Iliju.

Ilija na to odgovori:

"Opsti haos, koji vlada svemirom, je svuda prisutan! On je sveprisutan! On je

zapisan u zakonima fizike, zakonima termodinamike. Zivot i sve sto zivi stiti se
od ovog strasnog haosa tako sto...*
Svi studenti su sa velikim cudjenjem gledali taj Ilijin nesvakidasnji zanos, tu
energiju koja je iz svake njegove reči izbijala, a profesor je samo cutao i
pazljivo ga slusao.

.....

Gledao je obrise velikog grada i sebe, mladog studenta, u njemu. Isao je njegovim
ulicama, kao da ide po snovima svojim, otkrivajući u svakom njegovom kutku, u
svakoj njegovoj uličici, u pogledu svakog čoveka� uvek nove dubine i istine.

Gledao je sebe, kako ide ulicama velikog grada, dok se nevreme sprema i prve kapi
kise padaju na vreli beton. I dok su svi ljudi zurili, ne bi li umakli nadolazećoj
oluji, on bi usporavao svoj hod i uzivao u svakoj kapi kise koja je dodirivala
njegovo lice.

I dok su svi ljudi pokrivali svoje glave, ne bi li ih zastitili od hladnih kapi on

bi se jos vise otkrivao, ne bi li celim telom, celim svojim bicem osetio
nadolazecu svezinu...
�

Nizale su se slike i prizori, ceo njegov zivot. A onda se Ilija priseti onoga sto
mu je Jelen rekao da je najvaznije. I bas u tom trenutku pojavi se sledeci prizor
- ponovo slike iz njegovog detinjstva:

Jaka groznica ga je tresla. Lezao je bolestan u postelji. Cuo je glasove oko sebe.
Komesanja. Kao da se kretao po nekoj cudnoj pravoj liniji, koja je u isto vreme
bila i spirala i krug i lopta i ko zna sta jos. Glasovi koje je cuo bivali su sve
nerazgovetniji i nejasniji. Ipak, medju svim tim glasovima izdvajao se jedan.
Jedini glas koji je u isto vreme bio i tako strog i tako topao. Taj glas se
priblizavao njegovoj postelji i bio� je sve jaci i blizi. Bila je to ona
prepoznatljiva blizina koja se vrlo cesto u njegovom zivotu pretvarala u
nedostiznu daljinu. Ali bi opet uvek bila tu kada je to bilo najpotrebnije.

Glas je sada bio sasvim blizu i jasno je prozborio: "Dosta vise! Evo ja cu sam
uzeti dete u ruke, i ako je potrebno, peske ću preci celo Homolje ne bih li ga
odveo doktoru!"

�
Istog trena osetio je Ilija i onaj cvrsti, najcvrsci zagrljaj na svetu iz koga je
jedino mogla izbijati takva cudna, neobjasnjiva i recima neopisiva ljubav, neznost
i toplina. Osetio je Ilija sigurni OCEV ZAGRLJAJ. I vise nije bilo bola u njegovim
mislima. I vise nije bilo tuge. Ni neizvesnosti. Ni straha. Jer je, u tim
trenucima, ponovo prezivljavajući taj prizor iz detinjstva, upravo bio na
izvoriStu najvaznijeg i najuzvisenijeg osecanja koje je ikada postojalo u njegovom
zivotu i koje je drzalo ceo njegov zivot razapetim izmedju najdubljih strahova i
najvecih podviga. Osecanja koje je i cinilo da on bude takav kakav je bio. Shvatio
je i ko je bio pokretac tog stanja duse, tog carobnog poluzagrljaja - o kome je
jelen govorio - i u tim trenucima je doziveo preobrazaj.

U tim trenucima Jelen je prolazio pored jedne planine koja mu se ucini tako
poznatom. Iza obrisa te planine, kroz oblake, zagrejalo je sunce i osvetlilo ceo
predeo kroz koji je Ilija na jelenovim ledjima prolazio. Ali nije to bilo ono
sunce koje je gledao dok je bio na Zemlji. Niti je sijalo kao sto sunce sija. Bio
je to ozareni lik njegovog oca, spokojnog pogleda, pred kojim je i ova velika gora
tako mala bila.

����������� .....

�
�

Prolazio je Ilija i dalje, na Jelenovim ledjima, kroz mnoge, mnoge predele. Onda
oseti neverovatnu zedj. A jelen polako uspori i zastade pored jednog izvora hladne
vode. Sidje polako sa jelenovih ledja i uputi se ka izvoru. Pored izvora ugleda,
njemu tako dobro poznatu casu, iz koje je pio dok je bio dete. Osecaj tuge ga
opet, sada samo nakratko, obuze. Uze tu casu i zahvati njome vodu. Prinese je
ustima. Voda je bila hladna, istinski hladna. Takvu vodu nikada u onom zemaljskom
zivotu nije pio. Mozda samo jednom kada ga je otac vodio u planinu, kada je imao
samo sedam godina.

Nakon sto su se napili vode sa izvora, seli su na zelenu travu, tako sto je otac
uzeo Iliju u krilo. Dugo mu je pricao o tajanstvenim sumskim zivotinjama, tajnama
planina, skrivenom blagu hajduka... Ubrzo je pao mrak i vedro letnje nebo se
ispunilo zvezdama najrazličitijeg sjaja.

"Vidi� Ilija sine, svaka zvezda je jedno Sunce, jedino sto su zvezde daleko pa je
njihova svetlost mnogo slabija od sunceve. Zato ih vidimo samo nocu - jer se danju
od jarke sunceve svetlosti one ne daju videti, cak ni nazreti."

"Tata, a sta se nalazi iza najdalje zvezde?"

"Nalaze se druge zvezde, drugi svetovi... "

�

"I gde je tome kraj, tata?! Gde je tome kraj?!"

Otac je za trenutak zacutao i jos cvrsce zagrlio sina. Suza jedna, koju Ilija tada
nije video, posla je niz njegovo lice, jer znao je da ce kad-tad doci ovaj
trenutak. Trenutak kada ce njegov sin biti dovoljno veliki da postavi ovo pitanje.

Bio je svestan vaznosti ovog pitanja i koliko je bitno, sada, u ovim trenucima,
dati pravi odgovor sinu. Ustvari, posto odgovora nije bilo, i posto je svaki
pokusaj da se odgovori na ovo pitanje, bio skopcan sa rizikom da njegov sin oseti
onaj veliki strah koji svi osete kada pomisle o tome da mozda kraja nigde nema,
otac odgovori ovako:

"Vidis Ilija, sine: Ljudi veruju da kraja nema, da kraj ne postoji. To, medjutim,
nije istina. Kada bismo ti i ja sada krenuli na taj put - to rečce i jos cvrsce
zagrli sina - na taj daleki, daleki put i isli pravo, samo pravo - jednoga dana bi
stigli do kraja, do samog kraja tog puta. A na kraju se nalazi jedan predivan,
carobni svet, tako lep, tako tajanstven, da kada bismo ga jednom ti i ja ugledali
- prestali bi gledati sve drugo."

"Ali tata, taj svet je veoma dalek i ko zna kada bismo mi tamo stigli?! "

"Tu ima jedna mala caka, nastavi otac...

�

Dok je u najvecim dubinama svog bica jo� jednom ziveo te daleke dogadjaje, sa
ca�om iz svog detinjstva u ruci, jelen ga je strpljivo cekao, kao da je i on,
zajedno sa njim, ziveo iste prizore, kao da je i on gledao iste, dirljive scene
Ilijinog �ivota.

I nastavise put, put čiji je krajnji cilj samo veliki i silni Jelen znao, a Ilija,
cije je srce, posle velikog preobra�aja, sada sasvim spokojno kucalo, ugleda novi
prizor:

Otac njegov, uplakanih ociju. Prvi i jedini put u zivotu ga je Ilija video tako
tuznog i tako skrhanog bolom. Puno ljudi, svecano obucenih u velikoj sobi njihove
porodicne kuce, okupljenih oko kreveta ocevog oca, starog deda Ilije, koji je tih
dana ziveo svoje poslednje zemaljske trenutke.

Upravo je otac ispracao lekara, kada im se i Ilija pridruzi, prilikom izlaska iz

dvorista kuce. Bilo je svima jasno da starom dedi vise niko sa Belog Sveta ne moze
pomoci.

Onda doktor upita:

"Trailo, zasto kod Vas Vlaha dolazi toliko ljudi u kucu kada neko umire? Zar ne
predstavlja veliku traumu za umiruceg kada vidi sve te rodjake, komsije,
prijatelje, okupljene oko njegove postelje, kako danima ocekuju njegovu sopstvenu
smrt?"
�

A otac odgovori:

"Gospodine, kada biste za trenutak videli ono sto oni svi u ovim trenucima
gledaju, ne biste postavljali to pitanje!"

"A sta oni to Trailo gledaju ?", upita znatizeljno lekar.

"Sami ste gospodine pomenuli: umiruceg i one koji su oko njegove postelje. Ali
jezero niste pomenuli!"

"Koje jezero Trailo?!"

"Jezero zivota i smrti u koje svi oni zajedno gledaju!"

"Prvi put čujem za to jezero. A zasto oni gledaju u to jezero?", upita jos
radoznalije lekar.

�
A otac odgovori ovako: "Oni to ne gledaju zbog sebe!"

"Nego zbog koga?", zacudi se iznova lekar.

"Zbog jezera samog! To predivno jezero, veliko i blistavo, u isto vreme je i veoma
ljubomorno i ima potrebu da se ogleda u ocima ljudi ! Umiruci sluzi tom jezeru
samo kao sredstvo za ostvarivanje njegovog sopstvenog cilja, a njegov cilj je da
vidi �to vi�e ljudskih ociju, da ukrade sto vise ljudskih pogleda, ne zbog pogleda
samih već pre svega da bi se ono samo ogledalo u svakom od njih! To jezero
samoljubivo i ponosno nikada nije zadovoljno svojom sopstvenom lepotom pa uvek
iznova trazi nove poglede i oci najrazličitijih boja i lepote da uvek iznova vidi
sebe u drugim bojama!!!"

Cudan covek je bio Ilijin otac, cudan, tajanstven i neobjasnjivo mudar, jer je
stalno govorio u slikama.

...

Zaneo se Ilija celim svojim bicem u te uspomene, u te nezaboravne trenutke... A

onda se zacu Jelenov glas koji ga� trze iz te magicne zanesenosti i vrati u
realnost.

�
Ovako Jelen reče:

"Sada te moram ostaviti. Dosao je trenutak tvog susreta sa Samodivom, Sudjajom

koja je i odredila tacno vreme i mesto kada si morao napustiti Beli Svet. To je
trenutak kada se u svim smrtnicima budi poslednja nada da je povratak ipak moguc.
Ipak, to je samo nada. Samo nada i nista vise. Jer povratak nije moguc."

Nakon toga se Ilija polukruzno okrenu, ne bi li nastavio put, ali se u istom trenu
ispred njega pojavi prelepa devojka, duge plave kose i zelenih ociju, koja mu
zatvori put i onemogući dalji prolaz, tako da je on, zbunjen i zatecen, samo
stajao i gledao u nju.

"Zdravo Ilija" - rece devojka i nasmesi se tako lepo i tako umiljato da je Ilija
od tog osmeha bio potpuno van sebe - bez reci, bez misli, poput do usiju
zaljubljenog mladića.

"Znas li ko sam ja ?"- upita dalje devojka.

"Ja... Ne znam... Ustvari... Mislim da znam... Ti si Samodiva?!"

"Da, ja sam to" - reče devojka.

�

"Ne mogu se nacuditi tvojoj lepoti" - odgovori joj Ilija.

"To je zato sto si ti na tvom putu do mene imao predivan preobrazaj.

...

Znam da su sve zemaljske radosti i tuge zauvek iza mene.

I toplina majcinog zagrljaja. I iskrenost njenih reči.

I snaga bratove podrske u najtezim trenucima. Njegova ruka na mom ramenu. Njegov
pogled koji sve govori. I sestrina, od srca, pruzena ruka, bas onda kada je to
najpotrebnije. I ceznjivi pogled dragane.

Znam da su sve te zemaljske radosti i tuge zauvek iza mene.

Znam, sve to znam. Ali te molim da mi, sada, kada sam se zauvek odvojio od svog
zemaljskog tela, odgovoris na jedno pitanje:

Kazi mi koji je bio cilj, koja je bila svrha, koji smisao - mog zemaljskog
postojanja?� Kazi mi i zasto sam morao ziveti i osetiti sve ono sto sam osećao,
video, shvatio - da bih na kraju zauvek nestao iz tog Belog Sveta kao da me nikada
nije ni bilo u njemu?"
�

...

SluSaj me sada Ilija !!!

Slusaj� me dobro, svaku moj reč upamti Ilija!!!

Citavi narodi, gotovo svi ljudi na kugli zemaljskoj, zive u uverenju da je tokom
zemaljskog bitstvovanja du�a ta koja se nalazi u telu. I da onda, kada nastupi
smrt, i kada ja dodjem po svoje - du�a napusta telo. Narod iz koga ti potice�
jedan je od retkih na Zemlji koji je sačuvao prasecanje na pravu Istinu, a ona
glasi:� NIJE DUSA TA KOJA SE NALAZI U TELU - VEC JE TELO TO KOJI ZIVI U DUSI !!!
Da, dobro si čuo: Telo obitava u neizmernoj, bezgranicnoj dusi i zivi od njenih
plodova, isto tako neizmernih i bezgranicnih! To je zivot. To je pravi opis
�ivota. I onda kada jednom nastupi smrt: Nije du�a ta koja napusta telo - vec je
telo to koje se, za trenutak, rastaje od duse. I �ta se nakon toga deava?! Telo
koje si imao tokom svog zemaljskog bitstvovanja zauvek trune, a u trenutku smrti
dolazi do cudesnog preobrazaja: Čovek dobije novo telo, ovo koje i ti sada imas.
To telo se, ustvari, ne razlikuje mnogo od onog zemaljskog. Glavna razlika je u
tome sto su njegove potrebe vece i to ne samo materijalne, već i duhovne, saznajne
i spiritualne potrebe postaju mnogo vece i zahtevnije!

Samo sto je to uradila, prelepa devojka se u trenu pretvori u lastavicu. Lastavicu

neobicnih dimenzija, pribliznih čovekovim. Uz leprsanje krila zgrabi Iliju i
podi�e ga visoko, visoko. Leteli su tako dugo iznad tog kamenitog, bezvodnog
sveta, a onda su preletali mora i okeane, pa se dole opet ukazalo kamenito tlo.
Posle kamenitih prostranstava dolazila su velika, hladna, vodena prostranstva, pa
opet bezvodna, kamenita. "Kakav li je ovo svet u kome se nalazim, pitao se Ilija,
i kakva li je ovo dimenzija u kojoj se nalazim?" Nije znao odgovor na ta pitanja,
a tako je to jarko zeleo. I tada primeti, u svom tom sivilu, jednu zelenu tacku.
�to su joj se vise i vi�e priblizavlali Iliji je bilo jasno da lete ka jednoj
zelenoj livadi, koja je, poput oaze, usamljeno stajala u ovom svetu.
�

...

Onda lastavica reče:

"Ostaviću te sada na ovoj livadi, jer te tu čeka neko. Posle toga će� morati
nastaviti svoj put s�m. Moraće� opet napustiti livadu i krenuti suvim, kamenitim
predelima. Sve do krajnjeg cilja." To rece, spusti se na livadu, ostavi Iliju i
odlete nazad, odakle su i dosli.

�����������������������������������������������������������������������������������
������������������

Stajao je Ilija opet sam na livadi, zelenoj i cvetnoj. Livada je bila, kao i ona
prva, ispunjena svetloscu i najraznovrsnijim mirisima. Upravo je razmisljao o tome
da opet krene njome i prepusti se onim predivnim osecanjima, kada se zacuo glas,
dobro poznati glas. Bio je to glas njegovog oca!

Ovako je glas prozborio:

"Ilija sine! Ilija sine, ti mene ne vidis, ali ja tebe dobro vidim! Mo�e� me samo
cuti! Ipak, dugo smo cekali i ti i ja ovaj trenutak!"

"Tata, o moj dragi tata..." - uskliknu Ilija i nastavi: "Ti, koji si uvek bio uz
mene! Ti, koji si vodio moje misli i moje �zlje!"
�

A otac mu na to odgovori: "Da, ali sam se cesto i udaljavao da ostavim prostora

tvojoj slobodi, jer da sam bio stalno uz tebe ono sto bi nas dvojica nazivali
slobodom, moglo se pretvoriti u najtezi lanac opasan oko tvoje duse! Ovako si i ti
sam mogao osetiti slobodu iz svog, samo svog ugla i tek tada si mogao leteti na
njenim krilima onako kako to samo najslobodniji cine!"

To rece otac i nastavi: "Slusaj me Ilija, sine: Okreni se nalevo i pogledaj u

daljinu!"

Okrenuo se Ilija. A u daljini je stajala jedna plavo-bela lopta, ista ona koja se
jednom davno, davno u njegovom detinjstvu, izgubila i vise je niko nikada nije
nasao.

"Evo je tvoja lopta, sine!"

"O Boze, uzviknu Ilija! Ona je svo vreme tu bila. Zato je nismo mogli naci!"

"Da sine, tu je svo vreme bila! Napustila je onda nas svet da bi dosla ovde i
sacekala ovaj trenutak! Ja sam jos tada davno pomislio na tu mogucnost, kada je
nikako nismo mogli naci, ali bio si isuvise mali da bih ti to rekao!"
�

Tada Ilija ovako prozbori:

"Samo je velika i neizmerna ceznja naseg zajednistva mogla materijalizovati ovu

loptu na ovom mestu! Samo tako velika i neizmerna ceznja i moze da prebrodi
planine vremena koje razdvajaju sadasnji trenutak od onog cudesnog vremena mog
detinjstva! Svemoguci je tu ceznju prepoznao jos onda kada sam ja bio dete i kada
se na� odnos, nase zajednistvo - jo� nije ni formiralo! Ali, svaka velika ceznja
mora dugo cekati da bi dozivela svoje ispunjenje, poput kamena bacenog u duboki
kladenac, koji dugo ceka na svoj pad! Velika je i ce�nja svih dubokih kladenaca,
svih velikih bezdana, jer moraju dugo cekati da bi saznali �ta je to palo u njih!
Poput dubokih bezdana je ljudska dusa i zato je njena ceznja tako velika i
neizmerna!"

...

Onda taj �agor utihnu, a on krenu jednom kamenitom uzbrdicom.

I�ao je tako, sve dok od silnog umora vi�e nije mogao da ide. Prilegao je na to
hladno, kamenito tlo, tako �to se ledjima naslonio na jednu veću stenu. Utonuo je
u san. Bio je to san u snu. Samo �to se uspavao, začu nečije naricanje i nekoga ko
pominje njegovo ime. Da li je bio na javi ili je samo dublje utonuo u san, to nije
mogao znati, a u tom snu ili na toj javi, kako se uzme, na�ao se nasred seoskog
groblja. I�ao je, vodjen nekom magičnom silom, u pravcu �ena koje su naricale, a
koje su bile prilčno daleko od njega, na drugom kraju groblja. Gledao je
spomenike, grobove i puteljke kojima je i�ao, dok je bio iv, kada su dolazili na
grobove predaka i sve je bilo isto. Onda je ispred sebe ugledao novu, tek
izgradjenu grobnicu, a pored nje majku i sestru kako nariču za njim! Srce samo sto
mu nije prepuklo od bola! Krenuo je ka njima da im ka�e da je tu, da ih vidi. One
su bile okrenute ledjima i Ilija je pri�ao majci i ispru�io ruku ne bi li dodirnuo
njeno rame. Medjutim, majka nije osetila njegov dodir! Zvao je majku, zvao je
sestru - na sav glas - ali nije bilo odgovora. One uop�te nisu primećivale njegovo
prisustvo.

Onda, u istom tom snu, ugleda seoski potok na kome se kao dete često igrao. Tamo
je jedna devojčica iz familije izlivala vodu. Bilo je to obredno izlivanje vode. U
tome su joj pomagale odrasle �ene, koje su brinule da obred protekne po strogo
utvrđenim pravilima.

Na kraju, ugleda grupu �ena okupljenih oko rasko�no postavljene trpeze.

Sa strane je stajala druga grupa �ena i jasno je čuo reči koje je jedna od njih
izgovarala:

"Molim te o Sunce brate, molim tebe i Gospoda Boga i Svetog Jovana za Iliju! Da ga
izvedete sa onoga sveta, dovedete medju nas, da preuzme odela koje smo mu spremili
da presvuče!
Neka zna Sunce, neka zna Mesec i 365 dana neka znaju za ovu odeću Iliji namenjenu,
koju su mu spremile i do sada čuvale majka njegova Kri�ana i sestra njegova Anica!
Sada eto mi namenjujemo tu odeću Iliji da se za�titi od hladnoće onoga sveta!
Namenjujemo mu i dres ovaj crveno-beli - da ga mine tuga za onim �to je najvi�e
voleo. Namenjujemo mu i ovu trpezu bogatu" - i onda poče sa nabrajanjem svih jela
koja su bila postavljena na trpezi, uključujući i svetlost sveća i njihovu
toplotu.

Nakon toga se ta �ena okrete prema jednoj drugoj, koja je stajala do nje i reče:

"Budi Radice Svedok! Budi svedok i ti i Sunce i Mesec! "

A ona druga �ena odgovori:

"Biću svedok, i ja i Sunce i Mesec!"

Dok je gledao taj prizor osetio je na svojim ledjima stra�no te�ak teret. Bila je
to neka čudna sila, neki čudni osećaj da ga neko sa ledja posmatra. Nije mogao
vi�e izdr�ati, pa se okrenu. I u tom trenutku ugleda svoga brata, Janka, kako ga
gleda sa suzama u očima! Teret koji je malopre osetio dolazio je od Jankovog
pogleda! Janko je bio svestan njegovog prisustva i on ga je jasno gledao! Hteo je
Ilija da mu pridje, da mu ka�e ne�to, ali Jankov pogled kao da mu nije to dao.
Hteo je Ilija da mu pridje i da mu ka�e: "Nemoj me pitati kako je ovo moguće... Ti
nisi uop�te verovao, a zna� da sam i ja ponekada sumnjao... Ne, nemoj me pitati
kako je ovo moguće...�, hteo je Ilija da mu pridje i da mu to ka�e, ali Jankov
pogled mu to ne dozvoli. I tada se sreto�e njihovi pogledi. Jankove oči utonu�e u
Ilijinim, a Ilijine se izgubi�e u Jankovim. U tim trenucima, dok su se tako
gledali, i jedan i drugi su mislili na istu stvar: Jednom davno, kada su bili jo�
mali, deda im je rekao: "Najveće bogatstvo na�eg naroda je na�a svakodnevna vera
da su čuda moguća i sveprisutna!"�

U tom trenutku se tr�e i probudi iz tog sna.

Pogledao je oko sebe: Bio je s�m, naslonjen na veliku, hladnu stenu.

"Da li sam sve ovo sanjao ili sam stvarno bio na Belom Svetu?"

Do�ivljaji koje je video u tom snu bili su tako jasni i plastično realni. Sav se
preznojio. Iako umoran, neispavan i iscrpljen, ustade i nastavi put.

Bio je svestan Ilija - da mu predstoji najva�niji deo puta. Krenuo je malom,

uzanom stazom, koja je vodila prema jednom brda�cu. Pre nego �to će stići do brda
staza se račvala na dva dela: Jedan deo koji se penjao uz brdo. Bio je to levi deo
staze. I drugi koji je i�ao pored brda i u potpunosti ga zaobilazio. Bio je to
desni deo staze. Ilija je zastao na tom raskr�ću ne znajući na koju stranu da
krene. Osećao je duboko u sebi da je samo jedan put onaj pravi, a da bi nastavak
kretanja onim drugim predstavljalo veliku opasnost.

U tom trenutku se opet začu hor �enskih glasova, koji je čini se, ispunjavao
svojom silinom ceo ovaj svet u kome se Ilija nalazio: "Desno! Desnim putem kreni
Ilija!

...