VODI KROZ PC TEHNOLOGIJU

DIGITALNE KAMERE

Prevod sa engleskog: Dr Radomir Jankovi

Nije teko shvatiti uspon koji ovih dana doivljavaju proizvoai digitalnih kamera. Mnotvo primena jednostavnih za upotrebu, dramatino proirenje Weba i njegove nezasite gladi za vizuelnim zapisima, kao i pojava velikog broja jeftinih tampaa sposobnih da daju fotorealistian izlaz, uinili su digitalnu kameru veoma poeljnim dodatnim ureajem. Ovi inioci, kombinovani sa sve boljim kvalitetom slike i sve niim cenama, stavljaju digitalnu kameru u sam vrh poelnih standardnih periferijskih ureaja za domainstva ili poslovne PC raunare. U principu, digitalna kamera je slina tradicionalnom fotoaparatu koji koristi film. Ona ima vizir (trailo) kojim se usmerava ka objektu snimanja, objektiv kojim se slika uotrava i prenosi na ureaj osetljiv na svetlost, neko sredstvo pomou koga vie slika moe da se zapamti i premesti za kasniju upotrebu, a sve to je smeteno u jedinstveno kuite. Kod konvencionalne kamere, film osetljiv na svetlost slui za registrovanje slika i memorie ih posle hemijskog razvijanja. Digitalna fotografija koristi kombinaciju napredne tehnologije senzora za slike i memoriju koja omoguava registrovanje slika u digitalnom formatu, praktino trenutno, pa nema potrebe za procesom "razvijanja". Iako princip moe biti isti kao kod kamere sa filmom, unutranji rad digitalne kamere je sasvim razliit, jer se slika stvara ili pomou ureaja sa spregnutim naelektrisanjem (Charge coupled device - CCD) ili pomou CMOS senzora (komplementarni metal-oksidni poluprovodnici). Svaki od senzorskih elemenata pretvara svetlost u napon proprocionalan njenom sjaju; taj se napon onda proputa kroz analogno-digitalni konvertor koji prevodi fluktuacije u CCD ureaju u diskretni binarni kd. Digitalni izlaz analogno-digitalnog konvertora alje se u digitalni procesor signala (DSP - digital signal processor) koji podeava kontrast i detalje te komprimuje sliku pre nego to je uputi u memorijski medijum. to je sjajnija svetlost, napon je vii i odgovarajui piksel je sveliji. to ima vie elemenata, vea je rezolucija i moe da se registruje vie detalja. Ceo proces je vrlo udoban za korisnika. CCD ili CMOS senzori fiksirani su na jednom mestu i nastavljaju da registruju slike tokom celog radnog veka kamere. Nema potrebe za premotavanjem filma izmeu dva kalema, a broj pokretnih delova sveden je na najmanju meru.

CCD
CCD je tehnologija koja se nalazi u srcu veine digitalnih kamera, a zamenjuje i zatvara i film iz konvencionalnih kamera. Ona potie iz ezdesetih godina, kada su svi traili jeftina reenja za masovnu proizvodnju memorijskih ureaja. Eventualna primena CCD za ureaje za registrovanje slika nije ni padala na pamet naunicima koji su se u poetku bavili tom tehnologijom. U Bellovim laboratorijama 1969. godine Willard Boyle i George Smith su uspeli da memoriu podatke pomou CCD ureaja. Prvi CCD ureaj za stvaranje slike, u formatu 100x100 piksela, napravljen je 1974. godine u firmi Fairchild Electronics. Sledee godine, ureaj je upotrebljen u TV kamerama za komercijalno emitovanje i uskoro je postao opte mesto u konstrukcijama teleskopa i ureajima za rad sa slikama u medicinskim primenama. Neto kasnije, CCD postaje deo glavne tehnologije za digitalne kamere. CCD radi kao elektronska verzija ljudskog oka. Svaki CCD ureaj se sastoji od miliona elija koje se zovu fotodiode. One su u sutini "izvori" za prikupljanje svetlosti koji pretvaraju optike informacije u elektrino punjenje. Kada estice svetlosti, poznate kao fotoni, prodru u silicijum od koga se sastoje fotodiode, one unesu dovoljne energije da se emituju negativno naelektrisani elektroni. to vie svetlosti padne na fotodiodu, to je vie slobodnih elektrona na raspolaganju. Svaka fotodioda ima na sebi elektrini kontakt i kada se na njega prikljui napon, silicijum ispod fotodiode moe da prihvata slobodne elektrone, pa se ponaa kao njihovo skladite. Na taj nain, svaka fotodioda ima posebnu koliinu naelektrisanja koja joj je pridruena; to je to naelektrisanje vee, vei je intenzitet sjaja odgovarajueg piksela. Sledea faza u procesu predaje tu struju onome to se zove registar za oitavanje. Kako naelektrisanja ulaze i zatim izlaze iz registra za oitavanje, ona se unitavaju i, poto je naelektrisanje svakog reda "spregnuto" sa sledeim, sve to ima efekat povlaenja sledeeg iza njega. Signali se zatim proputaju - kao signal to je mogue vie osloboen od uma - do pojaivaa, a zatim na analogno-digitalni konvertor. Fotodiode CCD ureaja u stvari daju odziv samo na svetlo, a ne na boju. Boja se dodaje slici pomou crvenih, zelenih i plavih filtera, koji se postavljaju iznad svakog piksela. S obzirom na to da CCD ureaj imitira ljudsko oko, udeo zelenih filtera u odnosu na crvene i plave iznosi dva prema jedan. Kako piksel moe da predstavlja samo jednu boju, prava boja se pravi uproseavanjem intenziteta svetlosti na susednim pikselima; taj proces poznat je kao interpolacija boja. Dodavanjem staklenog sloja konvencionalnoj konstrukciji ureaja sa spregnutim naelektrisanjem (CCD), firma Fujifilm je razvila nov, radikalno drugaiji CCD sa veim, osmougaono oblikovanim fotodiodama, smetenim pod uglovima od 45, umesto standardnog kvadratnog oblika. Ovaj nov raspored slui da bi se izbegao um signala koji je ranije postavljao ogranienje u gus-

tini fotodioda u CCD ureaju, to obezbeuje poboljanu reprodukciju boja, iri dinamiki opseg i poveanu osetljivost. Svi ovi atributi rezultuju otrijim digitalnim slikama sa vie boja.

CMOS
Godine 1998. pojavio se CMOS (komplementarni metal-oksidni poluprovodnik), kao alternativa tehnologiji CCD u registrovanju slika. Procesi proizvodnje CMOS-a jesu oni isti koji se koriste i za proizvodnju miliona procesora i memorijskih ipova irom sveta. Za sve te procese ustanovljene su tehnike visokog prinosa, ija je infrastruktura ve na licu mesta, to znai da je proizvodnja CMOS ipova daleko jeftinija od proizvodnje specijalizovanih CCD ureaja. Druga prednost je u tome to CMOS ima znaajno manje zahteve za napajanjem od CCD ureaja. Pored toga, dok CCD ureaji imaju samo jednu funkciju registrovanja gde je svetlost pala na svaku od stotina hiljada taaka za uzorkovanje, CMOS moe obavlja i druge zadatke, na primer, analogno-digitalna konverzija, obrada signala, podeavanje ravnotee belog i upravljanje kamerom i sl. Mogue je, takoe, poveati gustinu CMOS ureaja i dubinu bitova bez rasta trokova. Iz tih i jo nekih razloga mnogi industrijski analitiari veruju da e na kraju gotovo sve jednostavnije i jeftinije digitalne kamere biti zasnovane na CMOS tehnologiji, a da e samo one iz srednje klase i vrhunske koristiti CCD ureaje. Ostaju i problemi koje treba reiti, na primer, slike sa umom i nemogunost korektnog registrovanja pokreta, pa je na poetku novog milenijuma potpuno jasno kako CMOS treba da pree izvestan put pre nego to dostigne ravnopravnost sa CCD tehnologijom. Ipak, perspektive ove tehnologije veoma su se poveale krajem 2000. godine, kada je firma Foveon Inc. iz Silicijumske doline objavila proizvodnju svog CMOS senzora za obradu slike od 16,8 miliona piksela (4096x4096) - oko tri puta vea rezolucije od bilo kog ranije objavljenog CMOS senzora za sliku i vie od pedeset puta vee rezolucije nego najee proizvoeni CMOS senzori digitalnih kamera za najire trite u tom trenutku. Do sada je u proizvodnji CMOS senzora za sliku koriena tehnologija 0,350,50-mikronskog procesa i bilo je opte prihvaeno da e 0,25 mikrona predstavljati sledeu rundu ponuda. Foveonov 16-megapikselski senzor prvi je senzor za sliku bilo koje veliine proizveden upotrebom tehnologije 0,18-mikronskog procesa - to je vlasniki proces proizvodnje analognih CMOS ureaja razvijen u saradnji sa firmom National Semiconductor Corporation - i to predstavlja dva skoka unapred u industriji CMOS ureaja za primene u obradi slike. Upotreba 0,18-mikronskog procesa omoguava da se vie piksela spakuje na dati fiziki prostor, a ovo daje bolju rezoluciju senzora. Tranzistori napravljeni 0,18-mikronskim procesom su manji i zato ne zauzimaju mnogo prostora senzora, pa on moe biti upotrebljen za detekciju svetla. Ta prostorna efikasnost omoguava projekte sa "pametnijim" pikselima, koji mogu da obezbede nove mogunosti za vreme ekspozicije, bez rtvovanja osetljivosti na svetlo. Senzor 4096x4096 ima dimenzije 22 mm x 22 mm i ima procenjenu ISO brzinu od 100 sa dinamikim opsegom od 10 taaka, a sastoji se od blizu 70 miliona tranzistora. Oekuje se da se senzor, osamnaest meseci posle pojavljivanja, nae u proizvodima za profesionalno trite visokog kvaliteta - ukljuujui tu profesionalne kamere, filmske skenere, medicinsku obradu

slike, skeniranje dokumenata i muzejsko arhiviranje. Predvia se da e takva senzorska tehnologija, na dui rok, prei i na vee trite, za iroku potronju.

Kvalitet slike
Kvalitet slike digitalne kamere zavisi od vie inilaca, kao to su optiki kvalitet objektiva i ipa za registrovanje slike, kompresioni algoritmi i druge komponente. Meutim, najvanija odrednica kvaliteta slike jeste rezolucija CCD ureaja. to je vie elemenata, via je rezolucija i zato se moe registrovati vie detalja. U 1997. godini tipina prirodna rezolucija digitalnih kamera za trite iroke potronje bila je 640 x 480 piksela. Godinu dana kasnije, kako su se poboljale tehnike proizvodnje i tehnologija napredovala, pojava "megapikselskih" kamera znaila je da se za isti novac mogao kupiti model od 1024 x 768 ili ak 1280 x 960 piksela. Do poetka 1999. godine rezolucije su dole da 1536 x 1024, a pre sredine te godine, pojavom CCD ureaja od 2,3 miliona elemenata, koji su podravali rezolucije od 1800 x 1200, bila je probijena barijera od dva megapiksela. Godinu dana kasnije, nezadrivi mar megapiksela probio je barijeru od tri megapiksela pojavom CCD ureaja od 3,34 megapiksela, koji su davali makismalnu veliinu slike od 2048 x 1536 piksela. Na tom nivou, sirova rezolucija teko da je neto vie od igre brojeva i sporedna je u odnosu na druge inioce kvaliteta kamere. Jedan od njih - i gotovo najvaniji za kvalitet krajnje slike kao koliine informacija koju je CCD ureaj sposoban da registruje na prvom mestu - jeste istoa informacija prosleenih na analogno-digitalni konvertor. Kvalitet procesa upravljanja bojama CCD ureaja drugi je vaan inilac i jedan od glavnih uzroka razlika u izlazima kamera koje imaju CCD ureaje sa istim brojem piksela. Proces ne bi trebalo meati sa metodom interpolacije koji koriste isti proizvoai da bi doli do datoteka bit mapa sa rezolucijom veom od prave optike rezolucije (odnosno rezolucije CCD matrica). Ovaj metod - koji se tanije zove ponovno uzorkovanje - dodaje piksele koristei ve prisutne informacije i, mada poveava efektivnu rezoluciju, ini to po cenu smanjenja otrine i kontrasta. To radi kvantifikovanjem piksela i njihovim kvalifikovanjem prema zajednikim crtama. Umesto standardne interpolacije, u kojoj se pikseli kopiraju i umeu da bi se stvorile vee slike, neke kamere koriste softversku tehniku poveavanja za koju se tvrdi da daje bolje rzultate od onih koji bi se dostigli konvencionalnom interpolacijom. Ona kopira i umee piksele tamo gde softver za poveavanje smatra da su oni potrebni da bi napravili linije, oblike, uzorke i konture - da bi se stvorile vee slike. Drugi ograniavajui inilac jesu rutine za komprimovanje slike, koje mnoge digitalne kamere koriste da bi omoguile pamenje vie slika u datoj koliini memorije. Neke digitalne kamere memoriu slike u sopstvenom formatu, zahtevajui softver koji obezbeuje proizvoa da bi im se moglo pristupiti, ali veina digitalnih kamera komprimuje i memorie slike u industrijskim standardnim formatima JPEG ili FlashPIX, koje mogu da proitaju gotovo svi grafiki paketi. Oba formata koriste kompresiju sa neto gubitaka, to dovodi do izvesnog smanjenja kvaliteta slika. Meutim, mnoge kamere imaju razliita podeavanja kompresije, a to dozvoljava da korisnik trai kompromis izmeu kvaliteta rezolucije i kapaciteta slika, ukljuujui i opciju da se slike, za ba najbolji traeni kvalitet, pamte bez ikakve kompresije ("CCD sirovi reim").

Osobine
Displej sa tenim kristalima (LCD) u boji jeste osobina koju poseduju gotovo sve savremene digitalne kamere. On radi kao mini grafiki korisniki interfejs, dozvoljavajui korisniku da podesi irok opseg komandi koje nudi kamera i, kao takav, predstavlja neprocenjivu pomo za prethodno pregledanje i ureivanje fotografija, bez potrebe za povezivanjem sa PC raunarom da bi se to izvelo. On se obino moe upotrebiti da prikae vei broj minijaturnih prikaza memorisanih slika istovremeno ili da obezbedi opciju da se vidi pojedinana slika na celom ekranu, njen poveani deo ili, ako se to eli, da se ona izbrie iz memorije. Dok manji broj kamera dolazi na trite sa pravim jednookim refleksnim vizirom (SLR), kroz koji korisnik vidi tano ono to "vidi" CCD ureaj kamere, veina njih imaju tipini odvojeni vizir kompaktne kamere, na kome se slika registruje pod donekle razliitim uglom i zbog toga ima problem sa paralaksom. Najvei broj digitalnih kamera koristi displej sa tenim kristalima za kompoziciju umesto optikog vizira, ime se problem paralakse eliminie. Na nekim modelima displej je skriven na zadnjem delu, pomou poklopca koji treba da se otvori, rotira i zatim natrag zatvori. To je pomalo nezgodno, ali ima ima nekoliko prednosti u odnosu na fiksirani ekran. Prvo, ekran je zatien kada se ne koristi i, drugo, moe fleksibilno da se postavi dozvoljavajui fotografu da napravi sopstveni portret ili da dri kameru iznad glave dok istovremeno zadrava kontrolu nad kadriranjem snimka. To takoe pomae u vezi s problemom koji se esto javlja prilikom upotrebe displeja sa tenim kristalima kao vizira - oteanog gledanja pri direktnom sunevom svetlu. Druga loa strana je, naravno, u tome to produena upotreba brzo troi baterije. U opisu digitalnih kamera esto se navodi da imaju objektive ije su ine daljine ekvivalentne onima kod popularnih objektiva 35-milimetarskih kamera. U stvari, veina digitalnih kamera ima objektive sa inim daljinama oko 8 mm; to obezbeuje pokrivanje ekvivalentno standardnoj kameri na film, jer je CCD ureaj za sliku mnogo manji od kadra 35-milimetarskog filma. Otvor blende i komanda brzine zatvaraa takoe su potpuno automatizovane na nekim kamerama, ali su dozvoljena i runa podeavanja. Mada optika rezolucija nije inilac koji mnogo utie na to kako se digitalne kamere predstavljaju na tritu, ona moe imati znaajnu ulogu u postizanju kvaliteta slike. Objektivi digitalnih kamera obino imaju efektivni opseg do 20' (oko 6,5 metara), ISO ekvivalent izmeu 100 i 160 i podravaju brzine zatvaraa u opsegu od 1/4 do 1/500 sekunde.

Sposobnost zumiranja - motorizovani zum-objektivi sa ekvivalentom ine daljine koji odgovara inim daljinama izmeu 36 mm (srednji irokougaoni objektiv) i 114 mm (srednji teleobjektiv) na kamerama formata 35 mm - postaje sve popularnija karakteristika. Neke kamere imaju postepeno zumiranje preko celog opsega inih daljina, a druge obezbeuju dve ili tri unapred definisane postavke. Digitalni zum ne poboljava kvalitet slike, nego samo uzima deo slike i koristi softver kamere da bi, interpolacijom, automatski promenio njenu veliinu na pun ekran. Neke digitalne kamere obezbeuju digitalni zum kao alternativu pravom optikom zumu, a druge ga daju kao dodatnu osobinu, efektivno udvostruavajui opseg mogunosti zuma na kameri. Za snimanja iz velike blizine esto se obezbeuje makro funkcija, koja dozvoljava da se fotografije snimaju i sa veoma malih rastojanja, na primer, 3 cm, a obino podravaju ine daljine od oko 10 do 15 cm. Neke digitalne kamere ak imaju objektive koji se mogu okretati, sa mogunou rotacije od 270 stepeni, a dozvoljavaju pogled na vizir sa tenim kristalima bez obzira na ugao objektiva. Neke od kamera nude veliki broj opcija za ekspoziciju slike. Jedan od najpopularnijih je "rafalni" reim koji dozvoljava da se vei broj snimaka napravi pomou jednog pritiska na zatvara - do 15, brzinom od 1 do 3 snimka u sekundi. Takoe je uobiajen i vremenski programiran reim, kojim se snima u unapred izabranom intervalu. Drugi primeri su mogunost etiri uzastopna snimka od kojih svaki koristi samo po etvrtinu raspoloive CCD matrice, to kao rezultat daje kadar u kome su etiri razliite slike, ili viestruki snimci u unapred izabranom vremenskom intervalu, koji se onda poreaju u jedinstveni kadar. Neke od kamera imaju runi reim koji dozvoljava fotografu veliki stepen umetnike slobode. U ovom reimu obino mogu da se podese etiri parametra: ravnotea boja, kompenzacija ekspozicije, snaga i sinhronizacija flea. Ravnotea boja moe da se postavi za odgovarajue uslove osvetljenosti - dnevno svetlo, tungstenov ili fluorescentni izvor vetake svetlosti. Kompenzacija ekspozicije menja ukupnu ekspoziciju snimka koja se odnosi na izmerenu "idealnu" ekspoziciju. Ova osobina je slina onoj kod jednookih refleksnih

(SLR) kamera i doputa da snimak bude namerno podeksponiran ili preeksponiran kako bi se dobio poseban efekat. Podeavanje snage flea omoguava da se jaina flea menja u inkrementima, a postavljanje sinhronizacije flea dozvoljava da se isforsira njegova upotreba, bez obzira na druga podeavanja kamere. Veoma uobiajene postaju karakteristike koje dozvoljavaju razliite likovne efekte. To moe biti izbor monohromatskog reima, negativa ili sepije. Pored umetnikih efekata, monohromatski reim je veoma koristan za snimanje dokumenata koji posle prolaze kroz optiko prepoznavanje karaktera (OCR). Neke digitalne kamere takoe imaju "sportski" reim, koji dodaje otrinu registrovanim slikama pokretnih objekata, i reim za "nono snimanje", koji dozvoljava duge ekspozicije. Panoramski reimi razlikuju se u stepenu sloenosti. Na jednostavnijem kraju spektra nalazi se opcija u kojoj se naprosto odseku gornja i donja ivica standardne slike, to zauzima manje memorijskog prostora u toku procesa. Sloenija je mogunost dobijanja pseudopanoramskih snimaka registrovanjem serije slika pa njihovim kombinovanjem u jedinstven panoramski pejza upotrebom softvera posebne namene. Samookida je uobiajena osobina; obino obezbeuje kanjenje od 10 sekundi izmeu trenutka kada je zatvara aktiviran i trenutka kada se slika registruje. Sve moderne digitalne kamere imaju ugraen automatski fle, sa runom opcijom za preuzimanje. Najbolji meu njima imaju domet do 12' (oko 4 metra) i obezbeuju vei broj razliitih radnih reima, kao to su automatski fle za slabo svetlo ili za pozadinsko osvetljavanje, fle za rasvetljavanje radi smanjenja otrih senki direktnog svetla, eliminisanje efekta "crvenih oiju" i slino. "Crvene oi" se pojavljuju zbog svetla reflektovanog od mrenjae koja je prekrivena krvnim sudovima. Sistem radi tako to sija svetlom boje ilibara sekund pre nego to se aktivira glavni bljesak, tako da se zenica skupi, pa se smanjuje koliina svetla koje se reflektuje od mrenjae. Jo jedna od uobiajenih karakteristika kamera na film koja je sada raspoloiva i na njihovim digitalnim parnjacima jeste mogunost da se slika oznai datumom i vremenom ili neki drugim izabranim tekstom. I to nije sve. Poslednja inovacija - ugraeni mikrofon - omoguava zvuno obeleavanje u standardnom WAV formatu. Posle snimanja ovaj zvuk moe da se poalje na spoljanji ureaj za reprodukciju ili da se slua na slualicama uz pomo odgovarajueg prikljuka. Nekoliko karakteristika koje pokazuju blisku povezanost digitalnih kamera sa drugim aspektima tehnologije PC raunara jesu funkcija koja omoguava da slike smanjenog formata budu poslate elektronskom potom direktno sa kamere pomou odgovarajueg softvera i sposobnost da se registruju kratke video sekvence memorisane u formatu MPEG-1. Skuplji modeli takoe obezbeuju podrku za dve memorijske kartice i osobine koje se vie sreu kod jednookih refleksnih (SLR) kamera - kao to su izmenljivi objektivi i sposobnost da se fle ureaj napaja ili iz integrisanog prikljuka ili iz spoljanjeg izvora. Do poetka 2000. godine neki od glavnih proizvoaa, meu njima Nikon i Kodak, pripremali su se da prate svog konkurenta Minoltu u pravcu pomeranja digitalnih kamera ka glavnom profesionalnom tritu nuenjem tehnologije jednookih refleksnih kamera po "prihvatljivim cenama".

Dok razlika izmeu profesionalnih modela i onih za iroku potronju ostaje znaajna, ona se dramatino smanjila u krajem devedesetih. kao to se to dogodilo i sa jazom izmeu digitalnih kamera uopte i njihovih analognih parnjaka.

Rad
Vano je zapaziti da snimanje digitalnom kamerom nije uvek isto kao snimanje kamerom na film. Veina ureaja ispoljava vreme kanjenja od 1 do 2 sekunde od pritiska na dugme zatvaraa do trenutka kada kamera registruje sliku. Potrebno je neko vreme da se navikne na taj problem, to ini kameru neprikladnom za akcione snimke. Meutim, ovo se veoma brzo poboljava i neke od najnovijih kamera stiu na trite gotovo bez ikakvog intervala kanjenja. Veina kamera zahteva takoe izvesno vreme oporavka izmeu snimaka, zbog obrade posle snimanja (analogno-digitalna konverzija podataka, preslikavanje, izotravanje, kompresija i memorisanje slike kao datoteke). Ovaj interval moe da traje od nekoliko sekundi do pola minuta, to zavisi od tipa kamere i stanja baterija. Veina digitalnih kamera koristi nikl-kadmijumske ili nikl-hidridne baterije koje se mogu ponovo puniti, kao i obine alkalne baterije (najee 4 AA baterije). ivotni vek baterija varira od kamere do kamere. Kao opte pravilo, baterije koje se mogu ponovo puniti obino traju od 45 minuta do 2 sata snimanja, u zavisnosti od toga koliko se koriste LCD i fle, dok skup od etiri alkalne baterije obino traje 1 sat.

Memorijski prostor
Mnoge digitalne kamere prve generacije imale su unutranju memoriju od jednog ili dva megabajta, pogodnu za smetanje oko 30 slika standardnog kvaliteta i veliine od 640 x 480 piksela. Na nesreu, kada je memorija jednom bila napunjena, vie nije moglo da se snima dok se postojee slike ne prenesu u PC raunar i izbriu iz kamere. Moderne digitalne kamere koriste zamenljivu memoriju. Ovo ima dve prednosti: prvo, kada je memorijska kartica jednom napunjena, ona se moe jednostavno izvaditi i zameniti drugom; drugo, imajui u vidu potreban PC hardver, memorijske kartice se mogu direktno ukljuiti u PC raunar i slike sa njih mogu se proitati kao sa vrstog diska. Do poetka 1999. godine dva rivalska formata vodila su borbu za dominaciju na tritu digitalnih kamera: CompactFlash: prvi put ga je uvela korporacija SanDisk 1994. godine. Zasnovan na tehnologiji fle memorije, CompactFlash obezbeuje trajnu memoriju kojoj ne treba baterija da bi zadrala podatke. U sutini to je PC fle kartica smanjena na oko etvrtinu originalne veliine, a koristi vezu od 50 pina koja odgovara standradnom 68-pinskom PC adapteru za kartice tipa II. To je ini kompatibilnom sa ureajima projektovanim da koriste PC karticu fle RAM. Kartice CompactFlash imaju dimenzije 43 mm x 36 mm. One su raspoloive i u tipu I i u tipu II, mada najvie u prvom od njih. Kartica tipa I ima debljinu od 3,3 mm, a radie u prikljucima i tipa I i tipa II. Kartica tipa II ima debljinu od 5 mm i radie samo u prikljuku tipa II. Krajem 2000. godine kapaciteti su bili 192 Megabajta i 300 Megabajta za tipove kartica I i II, respektivno.

SmartMedia: u poetku, kada su se pojavile 1996. godine, poznate pod nespretnom skraenicom SSFDC (Solid-State Floppy Disk Card), SmartMedia kartice koje je razvila Toshiba su mnogo manje i lake od kartica CompactFlash, imaju masu od 0,48 grama, dimenzije 45 x 37 mm i debljinu od samo 0,78 mm. One koriste sopstvenu 22-pinsku vezu, ali je kao i njen rivalski format PCMCIA-ATA kompatibilna i zato moe da se adaptira za upotrebu u prikljucima za kartice u prenosnim PC raunarima. Kapaciteti su manji od onih za CompactFlash - 128 Megabajta je bio najvei kapacitet krajem 2000. godine, to je moglo da poslui za smetanje 560 fotografija visoke rezolucije (1200 x 1024) - ali sa niom cenom po megabajtu.

Postoje ureaji raspoloivi za obe vrste medija, koji dozvoljavaju pristup preko pogona standardne fleksibilne diskete ili preko paralelnog prikljuka PC raunara. Opcija sa najboljim performansama jeste SCSI ureaj koji takoe dozvoljava da PC slotovi za kartice budu dodati na stoni PC raunar. CompactFlash ima daleko jau konstrukciju od svog rivala, jer mu je elektronika memorije ugraena u jako kuite. SmartMedia ima pozlaene kontakte izloene spoljnim uticajima i produena upotreba moe da bude uzrok ogrebotinama na njenoj povrini. Njena elektronika za memoriju je zatopljena u smoli i nalazi se u sendviu izmeu kartice i kontakta. CompactFlash moe da radi u temperaturnom opsegu od 250C do 750C i tvrdi se da joj je ivotni vek 100 godina; SmartMedia moe da se koristi izmeu 00C i 500C i tvrdi se da se u nju moe upisivati najmanje 250000 puta. Sa bojama od 24 bita i slikama rezolucije 1800 x 1200 koje proizvode potroaki modeli sredinom 1999. godine (a one zauzimaju masivnih 6,2 Mbajta) kapacitet memorije postaje sve vaniji aspekt tehnologije digitalnih kamera. Jo nije jasno koji e format izai kao pobednik u ovoj borbi izmeu standarda. SmartMedia je imao dobar start, ali CompactFlash se koristi i u linim digitalnim pomonicima (PDA - personal digital assistant), pa bi se ta dodatna svestranost na duu stazu mogla pokazati kao znaajna prednost. Krajem 1999. godine pojavila se trea memorijska tehnologija, u vidu Sonijevog Memory Sticka. Manji od vakae gume, Memory Stick kapaciteta 32 Mbajta projektovan je za upotrebu u malim audiovizuelnim elektronskim ureajima kao to su digitalne kamere i kamkorderi. Njegov sopstveni 10-pinski konektor obezbeuje sigurno ubacivanje, lako vaenje i pouzdanu vezu, a jedinstveni prekida za spreavanje brisanja pomae da se zatite uneseni podaci od sluajnog brisanja.

Memorijski prostor na disku

Neke skuplje profesionalne kamere koriste PCMCIA (Personal Computer Memory Card International Organization - Meunarodna Asocijacija za memorijske kartice personalnih raunara) vrste diskove kao memorijski medijum. Mada oni ne troe energiju jednom kada su slike registrovane i imaju mnogo vei kapacitet od fle memorije (ureaj od 170 Mbajta moe da smesti do 3200 "standardnih" slika 640 x 480), opcija vrstog diska ima neke nedostatke. Prosena PC kartica za vrsti disk troi oko 2,5 W snage kada se disk slobodno vrti besposlen, vie kada se ita/upisuje i jo vie kada ubrzava. To znai da nije praktino zavrteti disk, snimiti nekoliko snimaka i ponovo ga iskljuiti; sve slike treba da se snime i memoriu u jednom pro-

lazu, pa ak i tada e baterije na kameri trajati alosno kratko vreme. Krhkost i pouzdanost su takoe velika briga. Pokretni delovi i izuzetno uske mehanike tolerancije na vrstim diskovima ine ih prirodno manje pouzdanih od medija u vrstom stanju. Sa ubrzanim porastom rezolucija digitalnih kamera za fotografije i pojavom digitalnih video kamera, potreba za fleksibilnom memorijom za slike velikog kapaciteta nikada nije bila vea. Firma Iomega je 1999. godine uvela inovativni izmenljivi memorijski ureaj, namenjen digitalnim kamerama, kao i prenosnim raunarima i runim ureajima. Ureaj Clik!, napajan iz baterija, podrava PC spregu za kartice i obezbeuje kapacitet od 40 Mbajta na medijumu mase 10 grama i dimenzija 50 x 50 mm. On dolazi na trite u kompletu sa adapterom i dozvoljava prenos slika sa kartica CompactFlash i SmartMedia na mnogo jeftiniji magnetni disk kapaciteta 40 Mbajta. Sledee godine kamera ePhoto CL30 Clik! postala je prva digitalna kamera koja je koristila Clik! diskove kao primarni memorijski prostor. Sredinom 1999. godine IBM je uao u bitku uvodei najmanji vrsti disk na svetu, revolucionarni Mikrodrajva. Mikrodrajv koristi plou prenika jednog ina (2,54 cm), koja ima masu od tano 16 grama i vrti se brzinom od 4500 obrtaja u minutu. Koristei spregu za CompactFlash tipa II, novi ureaj - u poetku raspoloiv u kapacitetima od 170 i 340 megabajta uvodi memoriju CompactFlash u novu dimenziju. Do kraja 1998. godine najvea raspoloiva CompactFlash memorijska kartica mogla je da dri 64 Mbajta, a sredinom 2000. godine bile su retke digitalne kamere sa karticama veim od 8 Mbajta. tavie, poto gustina podataka verzije od 340 Mbajta iznosi 5,04 Gbajta po kvadratnom inu, a IBM ve proizvodi konvencionalne diskove dvostruko vee gustine, trebalo bi da se uskoro pojavi Mikrodrajv sa dva do tri puta veim kapacitetom. Jednu od glavnih prednosti digitalne kamere predstavlja to to ona nije mehanika. Poto je sve digitalno, nema pokretnih delova - zbog toga mnogo stvari manje moe da poe naopako. Meutim, to nije odvratilo firmu Sony da preduzme korak koji moe da se smatra istovremeno i matovitim i nazadnim - da integrie ureaj fleksibilne diskete od 3,5 ina u neke od svojih digitalnih kamera iz serije Mavica. Ova eksluzivna Sonijeva tehnologija dozvolila je dvostruku brzinu kada se slike registruju ili prikazuju. Motor sa velikom brzinom obrtanja osovine kombinovan sa novim digitalnim procesorom signala takoe dozvoljava i bru JPEG kompresiju. Svaki disk moe da dri do 40 nepokretnih slika odnosno 60 sekundi MPEG audio ili video snimka. Kako je kapacitet fleksibilne diskete donekle ogranien, kamere Mavica sa integrisanom disketom nisu pogodne za rad u visokoj rezoluciji. Meutim, poto se ureaj dokazao kao pouzdan, Sony bi mogao da bude pobednik na tritu iroke potronje. Dok njihova tvrdnja da fleksibilna disketa ostaje memorijski medijum za izbor moda postaje sve manje tana, injenica da je fleksibilna disketa univerzalno kompatibilna, jeftina i lako dostupna ne moe da se porekne. Takoe, ona se lako koristi - nema nevolja sa icama za spajanje ili spregama. Dok integrisani disk oigledno dodaje i masu i obim ureaju koji se obino projektuje tako da bude to kompaktniji, neki od korisnika stvarno vie vole konstrukcije koje vode ka spravi koja se dri sa obe ruke. Njena potencijalna nepouzdanost se odnosi u izvesnoj meri na ureaj za kopiranje

"celog diska" koji omoguava korisnicima da lako naprave kopije diskova. Taj ureaj kopira slike sa originalnog diska u unutranju memoriju kamere, a odatle na drugi disk. U drugoj polovini 2000. godine Sony je obnovio svoj inovativni pristup pitanju ogranienja memorije digitalnih kamera kada je uveo model Mavica koji je smetao slike na specijalnom upisivom kompakt disku (CD-R) od 3 ina, kapaciteta 156 Mbajta. To je obezbedilo dovoljan kapacitet da se smesti 300 slika rezolucije 640 x 480, uz upotrebu kompresije JPEG.

Spojivost
Uprkos tenji ka izmenljivoj memoriji, digitalne kamere jo uvek dozvoljavaju vezu sa PC raunarom radi preuzimanja slika. Prenos se obino obavlja preko konvencionalnog serijskog kabla RS-232, maksimalnom brzinom od 115 Kbita u sekundi, mada neki profesionalni modeli nude brzu SCSI vezu. Izdanje operativnog sistema Windows 98 sredinom 1998. godine donelo je izglede za vezu preko univerzalne serijske magistrale (USB), pa su digitalne kamere danas esto opremljene i serijskim i USB kablom. Ovaj poslednji je omiljenija opcija, jer omoguava najmanje tri puta bri prenos slika u raunar nego kada se koristi serijska veza. Takoe, postaje uobiajeno opremanje digitalne kamere TWAIN drajverima koji dozvoljavaju korisnicima da jednostavno prenose slike do standardnih aplikacija za obradu slika. Neke digitalne kamere obezbeuju prikljuak za video izlaz i kabl S-video kako bi omoguile da slike budu prikazivane direktno pomou projektora, televizora ili videorekordera. Dalje proirujui mogunost "slajd ou", neke od njih dozvoljavaju da se slike prenesu u kameru, inei je pokretnom alatkom za prezentacije. Sve vei broj digitalnih kamera ima mogunost da se preskoi raunar i da se izlazne slike usmere direktno na tampa. Ali, bez zasnovanih standardnih sprega, svaka kamera zahteva tampa koji je posebno razvio njen proizvoa.

Primene
Digitalna fotografija moe vie da koristi poslovnim korisnicima nego kunim potroaima. Tehnologija dozvoljava korisniku da stavi fotografiju na raunar za nekoliko minuta snimanja, pretvarajui je u veliko poboljanje produktivnosti i vrednu konkurentsku prednost. Digitalne fotografije se pojavljuju na prezentacijama, poslovnim pismima, u novinama, linim identifikacionim znakama te u tampanim i WEB katalozima. tavie, segmenti poslovanja koji su se u velikoj meri oslanjali na tradicionalnu fotografiju - na primer trgovci nekretninama (zbog fotografija nekretnina) i slube osiguranja (zbog izrade dokumentacije na terenu) - sada su od sveg srca prihvatili digitalne kamere. Ako je potrebno dobiti sliku u elektronskom obliku u to kraem vremenu, onda je digitalna kamera jedini izbor. U stvari, one su idealne za bilo kakvu upotrebu u izdavatvu na ekranu ili za prezentacije, gde ljudi obino rade na PC raunarima sa rezolucijama izmeu 640x480 i 1024x768 piksela, jer mogu brzo da snime i izbace sliku u bitmapiranoj datoteci pogodnoj za raunar, spremnoj za unoenje u prezentaciju, za primene u stonom izdavatvu, za publikovanje na WEB-u itd.

Digitalno prema filmu

Uprkos krupnim koracima napravljenim poslednjih godina, ostaje da vai konvencionalna mudrost koja kae da, mada digitalne kamere nude prednosti u pogledu fleksibilnosti, kada se doe na pitanje kvaliteta slike, one su i dalje daleko iza tradicionalnih kamera na film. Meutim, kako ova tvrdnja obuhvata poreenje dve radikalno drukije tehnologije, vredi je detaljnije razmotriti. Prvo treba uzeti u obzir rezoluciju. Dok je lako ustanoviti rezoluciju CCD ureaja digitalne kamere, izraavanje rezolucije tradicionalnog filma u apsolutnim terminima znatno je tee. Pretpostavljajui rezoluciju snimanja od 1280 x 960 piksela, tipian model kamere iz 1999. godine u stanju je da proizvede veliinu kadra od preko 1,2 miliona piksela. Objektiv moderne kamere najvie klase moe da razlae najmanje 200 piksela po milimetru. Kako standardni 35-milimetarski negativ osetljivosti od 100 ASA ima dimenzija 24 x 36 mm, to daje efektivnu rezoluciju od 24 x 200 x 36 x 200 = 34560000. Ta rezolucija se retko kada dostie u praksi i zaista retko za njom ima potrebe. Meutim, na osnovu rezolucije jasno je da digitalne kamere treba da preu jo deo puta put pre nego to dostignu performanse njihovih konvencionalnih parnjaka. Meutim, to je samo deo odgovora. Sledei inilac za razmatranje jeste boja, a tu digitalne kamere imaju prednost. CCD ureaji u digitalnim kamerama obino snimaju informacije o boji na 24 bita po pikselu. To znai 16,7 miliona boja, to se obino smatra maksimalnim brojem boja koji ljudsko oko moe da zapazi. Samo po sebi, to nije neka velika prednost u odnosu na film. Meutim, za razliku od srebro-halogenih kristala na filmu, CCD ureaj registruje svaku od tri komponente boje (crveno, zeleno i plavo) bez ikakve dominante. Fotografski film tei da ima specifinu dominantu boje - u zavisnosti od tipa filma i, u izvesnoj meri, od proizvoaa - a to moe da loe utie na ravnoteu boja na slici. Ipak, srebro-halogeni kristali jesu ono to daje kljunu prednost fotografskom filmu. Dok su elije na CCD ureaju postavljene u redovima i kolonama, kristali na filmu su, za sve svrhe i namene, sluajno rasporeene, bez unapred odreenog obrasca. Kako je ljudsko oko veoma osetljivo na obrasce, ono tei da veoma lako sagleda ureeni raspored piksela registrovanih pomou CCD ureaja, posebno kada susedni pikseli imaju znaajno razliite tonske vrednosti. Poveajte fotografski film i, mada e se take razaznavati, nee biti upadljivih regularnosti. Iz tog razloga moderni ink-jet tampai koriste tehniku poznatu kao "stohastiko umekavanje tonova", koja dodaje sluajni element rasporedu taaka mastila kako bi se ugladili prelazi sa jednog tona na drugi. Fotografski film to radi prirodno, tako da oko manje vidi rezultat u "blokovima" nego na digitalnim fotografijama. Postoje dva naina da se zaobie ovaj problem digitalnih kamera. Proizvoai ili mogu da razviju i izgrade modele koji mogu registrovati viu rezoluciju od one koju oko moe da zapazi ili mogu da izgrade algoritme za umekavanje tonova koji menjaju sliku nakon to je registruje CCD ureaj. Obe ove opcije imaju loe strane, kao to su poveanje datoteka i due vreme obrade.

Digitalni video

Sada se pojavljuje se nova generacija potpuno digitalnih video kamera, a sa njom i tenja ka potpuno digitalnoj video produkciji. Ranije se stono video izdavatvo oslanjalo na "snimanje" analognog videa, ili sa potroakih formata kao to su Super VHS ili Hi-8 ili sa profesionalnog formata nivoa Betacam SP, i na konvertovanje u digitalne datoteke na vrstim diskovima PC raunara, to je mukotrpan proces, obavezno sa "gubicima" i sa znaajnim problemima sa propusnim opsegom. DV kaseta je mala, metal-oksidna traka, veliine oko tri etvrtine digitalne audio trake. Taj format nudi znaajnu prednost jer dozvoljava da kamera, kartice za snimanje, ureivanje i konano glavni zapis ostanu unutar digitalnog domena. Naravno, sa DV kamerom nije potrebna tradicionalna kartica za video snimanje, jer je izlaz iz kamere ve u komprimovanom digitalnom formatu. DV datoteke su, meutim, jo uvek velike i trend ka digitalnom videu ukljuuje digitalne video kamere koje su standardno opremljene spregom IEEE 1394. Zato je kartica za spregu IEEE 1394 sve to je potrebno na sistemu za ureivanje zasnovanom na PC raunaru. Krajem 1998. godine sistemi za ureivanje zasnovani na sprezi IEEE 1394 ostali su skupi i namenjeni vie profesionalnom delu trita. Meitim, sa poveanjem naglaska na rukovanju audio, video i optim tipovima podataka, industrija PC raunara blisko sarauje sa gigantima potroake industrije, na primer sa Sonijem, kako bi se komunikacija, kontrola i razmena digitalnih, audio i video podataka uveli u glavne tokove trita.