Izdava Beogradska otvorena kola Beograd, Masarikova 5, Palata Beograd, XVI sprat Tel: (011) 30-65-800, 36-13-112 Faks:

(011) 36-13-112 Elektronska pota: bos bos.org.yu http://www.bos.org.yu Za izdavaa Vesna uki-eibovi Recenzenti Prof. dr Vladimir Cvetkovi Lazar estovi Urednik Marinko Vuini Lektor i korektor Miroslav Maksimovi Tehniki urednik Aleksandar Kostadinovi Dizajn korica Goran Milovanovi Slog i prelom Aleksandar Kostadinovi Tira 300 primeraka tampa

ASPEKTI GLOBALIZACIJE

Priredili Ivana Panteli Vlado Pavievi Vladimir Petrovi Goran Milovanovi

SADRAJ: Beleka prireivaa Predgovor Miroslav Peujli Dva lika globalizacije Jovica Trkulja Globalizacija kao potinjavanje ili ansa Vladimir Vuleti Rivalski pristupi globalizaciji Miroslav N. Jovanovi Globalizacija i evropske vrednosti edomir Anti Globalizacija i istorija Slobodan Relji Mediji i globalizacija Goran Milovanovi

Internet i globalizacija: zavojite staze ka informatikom drutvu

Pojmovnik globalizacije

Vladimir Petrovi Globalizacija i budunost nad knjigom Pripreme za XXI vek Pola Kenedija

Beleka prireivaa

Ova knjiga je nastala na osnovu inicijative grupe saradnika Beogradske Otovrene kole, koji su uestvovali u modulu Sukob civilizacija. Motivisani odsustvom ozbiljne i instruktivne literature na srpskom jeziku o globalizaciji, odluili smo da oko ovog projekta okupimo strunjake koji se ovim fenomenom bave, kao i mlade diplomce zainteresovane za ovu temu. Ovaj zbornik rezultat je njihovih napora. Tematski je podeljen u dve celine. Prva se sastoji od strunih lanaka posveenih pojedinim aspektima globalizacije. BO se zahvaljuje autorima ovih lanaka. Drugi deo knjige, Pojmovnik globalizacije, sastavljen je od odrednica koje relevantnih za temu. Prireivai koriste ovu priliku da se zahvale autorima ovih odrednica ( Milan Daki, Dejan Dragojevi, Draen Krsmanovi, Milica Jevremovi, Jovan Jaki, Jelena Jerini, Jelena Jovanovi, Iva Neni, Darko Ninkov, Ivan Matavulj, Dragan Mihajlovi, Goran Milovanovi, Nina Ostrogonac, Ivana Panteli, Miljana Pantovi, Vladimir Petrovi, Milica Popovi, Milan Sitarski, Milan Stankovi, Marko St. Tasi i Bojan Vraevi.) ije su znanje, vreme, energiju i prijateljstvo nemilice iskoriavali. U izradi ove knjige uestvovao je i Forum za pitanja globalizacije iz Novog Sada. Prireivai se zahvaljuju svim saradnicima i piscima teksova u knjizi. Odrednice koje su obraene u pojmovniku nikako ne iscrpljuju temu, niti je pokrivaju u potpunosti. Projekat Pojmovnika globalizacije nastavlja se razvojem kompletmnog hipertekstualnog izdanja knjige, koje e biti potpuno podrano bazom podataka i omoguavati korisnicima da je svojim prilozima upotpune.

Predgovor

Termin globalizacija se jo u kasnim osamdesetim godinama prolog vijeka veoma rijetko koristio, kako u akademskoj literaturi tako i u svakodnevnom govoru. Termin je, kako kae Entoni Gidens (Anthony Giddens), doao niotkuda da bi danas postao kljuna tema u razmatranjima savremenih ekonomskih, politikih i inih zbivanja. Globalizacija je i meu najneupuenijima prestala biti fenomen koji se deava negdje "vani" i nekome drugom. To je proces koji se odvija upravo "ovdje" i koji snano utie na intimni i lini aspekt ivota svakoga od nas. Onoga trenutka kada nam je lik Nelsona Mandele postao prepoznatljiviji od lika naeg prvog komije, neto se promijenilo u prirodi naeg svakodnevnog

iskustva. Postoje dobri, objektivni razlozi da se vjeruje da ivimo u kljunom periodu istorijske tranzicije. Vie od svega, promjene koje nam se dogaaju nisu vezane ni za jednu specifinu taku planete, ali pogaaju svaku taku pojedinano. ivimo, dakle, u svijetu velikih promjena, promjena koje utiu na gotovo sve ono to radimo. Sa procesom globalizacije, koji pretpostavlja da postoje stvari na planeti o kojima smo svi, manje ili vie, dobro informisani, koje se direktno tiu ivota svakog od nas i na koje svi moemo svjesno uticati, po prvi put se postavlja i niz pitanja kojima do sada nije bila posveivana znaajnija panja. Dilema koja se istie kao kljuna u raspravama i razmatranjima fenomena globalizacije glasi: Da li globalizacija dovodi do poveavanja nejednakosti drava u cijelom svijetu ili, suprotno tome, ona upravo doprinosi smanjivanju nejednakosti meu dravama u njihovom ekonomskom razvoju? I dok se na jednom polu nalaze oni koji ovaj proces smatraju poeljnim i korisnim zbog jaanja konkurencije, stvaranja preduslova za kreiranje zdravijeg trita i mogueg smanjenja jaza izmeu bogatih i siromanih zemalja, na drugom kraju nalaze se oni koji smatraju da globalizacija produbljuje nejednakosti i dovodi do permanentne periferizacije siromanijeg dijela nae planete. Pored pitanja ekonomske nejednakosti drava u svijetu, globalizacija nosi i druge izazove i dileme. Potreba da se stvore uslovi za bri privredni razvoj, potreba za ouvanjem ivotne sredine i drutvene stabilnosti, efikasno meunarodno odravanje mira, suavanje tehnolokog i socijalnog jaza izmeu bogatih i siromanih, uloga i uticaj multinacionalnih kompanija u modernom svijetu, obezbjeenje viih zdravstvenih standarda, zajedniko shvatanje ljudskih prava i ouvanje kulturnog identiteta u sve homogenizovanijem svijetu, samo su neke od tema koje prate rasprave o procesu globalizacije. Znaaj ovog procesa doveo je do otre polarizacije na pobornike i kritiare globalizacije. Pobornici globalizaciju vide kao jedan nov proces, koji se moe mjeriti prodorom interneta; oni smatraju da je to jedina ideologija koju treba propovjedati te da ona predstavlja trijumf trita. Na drugoj strani su kritiari, koji glasno negoduju zbog svih loih stvari koje pripisuju globalizaciji. Oni smatraju da globalizacija nije sasvim nov process, da on postoji vijekovima, stalno napredujui uz povremeno veliko nazadovanje. Smatraju da svaka zemlja, a ne samo Amerika, u praksi gleda na trite kao na sredstvo, a ne ideologiju, koje je na domaem terenu prilagoeno sistemu raspodjele zarada i moralnih vrijednosti odreenih lokalnim drutvenim normama. Kritiari se dijele na one iz bogatih zemalja koji se plae posljedica globalizacije po njih same, i na one koji globalizaciju napadaju zbog toga to ih, ponekad sa dobrim razlogom, mimoilazi. Ali kada prevaziu ljutnju, oni esto daju predloge u skladu sa liberalizacijom koja u konanom ishodu doprinosi globalizaciji.Oni smatraju da je nemogue ostvariti globalizaciju u nejednakom svijetu. Drugo, problemi ivotne sredine nisu prouzrokovani potroakim mentalitetom Juga, ve stilom ivota ljudi na Sjeveru. Konano, Zapad mora da

uini neto u vezi svog pogrenog pristupa migraciji jer sistem koji ukljuuje privlaenje najumnijih i najboljih iz siromanih zemalja stalno podie nove barijere prema ostalim ljudima iz zemalja u razvoju. Glavno pitanje je da li je Zapad spreman da se mijenja? To je jedino izvodljivo pod uslovom da ekonomija postane pratilac politike, a ne obratno. Budunost nae planete ne smije biti preputena tritu ili stavljena u ruke korporacija, ve mora biti povjerena vladama koje e imati vie sluha za graansko drutvo nego za biznis. Danas je jasno da je globalizacija politiki, tehnoloki i kulturni isto toliko koliko i ekonomski fenomen. Problem je to i pristalice i oponenti globalizacije upadaju u zamku pretpostavki da se ljudski resursi ili politika mogu posmatrati nezavisno od geografije. Nikakva grupa ljudi ili politika ne moe pretvoriti Ruandu u Singapur. Isto tako, moe izgledati nefer to zemlje sa lakim pristupom pomorskim komunikacijama, poput onih u istonoj Aziji ili priobalnih djelova Kine, mogu lake koristiti prednosti specijalizacije u proizvodnji od zemalja u unutranjosti kontinenta. Ovim prirunikom elimo da fenomen globalizacije uinimo bliim graanima nae zemlje i da pokuamo da otvorimo raspravu o procesu koji nezaustavljivo napreduje i na koji i samo moemo uticati. Kljuno pitanje koje proima sve radove u priruniku jeste: Da li imamo kapaciteta da kanaliemo proces globalizacije na nain da on omoguava pruanje vrhunskog dobra najveem broju ljudi? Nadamo se da e tekstovi u ovom priruniku doprinijeti jasnijoj percepciji i boljem razumijevanju savremenih procesa u kojima uestvujemo i na koje i sami, u veoj ili manjoj mjeri, svjesno ili nesvjesno, utiemo. Vladimir Pavievi

Prof. dr Miroslav Peujli Pravni fakultet u Beogradu

GLOBALIZACIJA DVA LIKA SVETA

Ako bismo izabrali jedan pojam koji simbolizuje duh dananjeg vremena to bi bio pojam globalizacije. Rogobatna re, koja samo deceniju ranije gotovo da nije imala mesto u akademskim radovima ili medijima, postala je nezaobilazna. Globalisation, mondialisation, globalizacion, Globalisierung re koja je dola gotovo niotkuda danas krui svuda, obeleavajui najmoniju silu koja oblikuje ivot savremenog sveta. Pre samo pola milenijuma polovina Kolumbove mape u momentu otkria Amerike bila je prazna, obeleena kao terra incognita. Drutva, tada razdvojena kao oaze pustinjama, danas tvore bezbrojnim nitima povezan Svetski sistem. Globalni poredak jo jue delovao je tako daleko i tue kao da se zbiva u nekom drugom svetu, kao da se deava nekim drugim ljudima. Ve danas on postaje nova sudbina, sila koja pokree nevidljive konce naeg svakodnevnog ivota.

1. Teorijski dijalog No, horizont globalizacije je varljiv, ostavlja laan utisak potpune prozranosti, krajnje jednostavnosti. Meutim, globalizacija, njeno poimanje i karakter polje su strasnih teorijskih i ideolokih sporova, sukoba rivalskih koncepcija (D.Held, et. al., 1999; N.Guillen, 1999). Dok jedni u globalizaciji vide otelotvorenje gvozdene istorijske nunosti, za druge je ona samo jedan veliki mit, stepen meusobne povezanosti zemalja ispod je nivoa koji je osvojen pre Prvog svetskog rata. Ako je globalizacija za jedne objektivan i spontan planetarni proces, za druge ona je iskljuivo projekat dominacije Zapada, amerikanizacije sveta. Dok za jednu struju ona oznaava integraciju sveta, za druge ona neizbeno izaziva fragmentaciju, sve dublji socijalni jaz izmeu svetova i sukob civilizacija. Ako dobitnici u globalizaciji nalaze iskljuivo civilizacijski napredak i nove blagodeti za oveanstvo, za gubitnike ona je samo destruktivna sila. Obilje razliitih koncepcija, koje smo ovla ilustrovali, sabire se, meutim, u dve krajnje razliite, velike teorijske slike globalizacije: struju hiperglobalista i struju skeptika, koje ocrtava D. Held u svojoj ve uvenoj klasifikaciji (D. Held, et. al; D. Held, A. McGrew, 2000). Toj podeli mi bismo dodali i struju kritike teorije globalizacije (Z. Bauman, 1998, 2000; U. Beck, 2000; M. Castells, 2000; A. Giddens, 2000, D. Held, 1999). Za HIPERGLOBALISTE globalizacija je gvozdena istorijska neizbenost. Svet koji je vladao pet vekova i izgledao veit: svet nacionalnih ekonomija, suverenih drava i samosvojnih kultura pripada prolosti. 1) Nezadrive ekonomske sile: transnacionalni finansijski kapital, korporacije i svetski ekonomski arbitar (MMF) pretvaraju nacionalne ekonomije u svoje lokalne jedinice. 2) Globalizacija oznaava smrt nacionalne drave, ona je potpuno ispraznila njihovu autonomiju i suverenitet. Nacionalne drave su ivi mrtvaci. 3) Informatiko-medijska revolucija i njeni kulturni proizvodi: TV serije, vesti i filmovi najavljuju kraj nacionalne kulture i identiteta. 4) U krug hiperglobalista mi emo ukljuiti i uvenu Fukujaminu sliku sveta, njenu najavu kraja istorije. Veliki istorijski rivali, faizam i komunizam, nestali su sa scene, trite i demokratija postali su univerzalna socijalna formula koja je osvojila sve prostore sveta. Umesto viepolarnog stvoren je uniformni, unipolarni svet. Dramatine borbe, ratovi i konflikti pripadaju prolosti, doli smo do kraja istorije, do harmoninog poretka (F. Fukuyama, 1992). Pogled na svet SKEPTIKA iz temelja je razliit. 1) Ekonomska globalizacija je samo mit svet je danas manje integrisan nego to je bio uoi I svetskog rata i ere Zlatnog standarda. Tok suprotan globalizaciji predstavlja i regionalizacija, stvaranje tri velika finansijska i trgovaka bloka evropskog, pacifiko-azijskog i amerikog koji ne ujedinjuju ve dele svet. 2) Poetak XXI veka ne samo to ne najavljuje smrt nacionalne drave, ve predstavlja eru proliferacije novih nezavisnih drava. Nacionalne drave ne samo to nisu pasivne rtve ve su kreatori globalizacije; one

uspostavljaju pravila koja oblikuju svetsku ekonomiju. Upravljanje ekonomskom globalizacijom i nadnacionalnim institucijama, pokazuje se kao prevashodno zapadni projekat, njegov cilj je odravanje supremacije Zapada. Odluujue obeleje meunarodnog poretka, kao i ranije, nije meuzavisnost, ve zavisnost. 3) Umesto integracije sveta, na delu je njegova fragmentacija sve dublja nejednakost moan je podsticaj fundamentalizmu i agresivnom nacionalizmu, koji svet deli u razliite i sukobljene civilizacijske blokove i etnike enklave (D. Held). Oprene teorijske slike izraavaju temeljno razliit odnos prema novoj realnosti koja se ubrzano formira, osvetljavaju samo neki od njenih razliitih likova koji idealizuju ili pak demonizuju. Prvo, razliit odnos uslovljen je spoznajnim razlozima previanjem temeljne razlike izmeu dve potpuno razliite dimenzije globalizacije. Jednu njenu dimenziju ini: trajni i nezadrivi objektivni proces globalizacije kompresije vremena i prostora, sve tenje meuzavisnosti drutava i uspona transnacionalnih sila i institucija. Druga dimenzija je promenljiva istorijska forma koju meuzavisnost zadobija ona moe da bude demokratska ili autoritarna, humanija ili asocijalnija.1 Forma globalizacije je plod interesa i svetonazora vladajueg krila globalne elite moi. Hiperglobalisti vide iskljuivo objektivnu dimenziju globalizacije, kao zbivanje koje karakterie ista ona gvozdena nunost koja upravlja kretanjem planeta. "Isto onako kao to svako jutro, kada se budim, znam da se sunce neizbeno raa, tako i globalizacija predstavlja nuno dogaanje koje nije stvar volje niti izbora" (T. Friedman, 1999). Iz njihove optike potpuno je iskljuena druga dimenzija: autoritarna ili demokratska forma koju meuzavisnost zadobija i koja je upravo stvar ljudskog izbora. Drugo, pod uticajem ideoloko-interesnih naboja, hiperglobalisti vre dvostruko pojednostavljivanje novonastajue realnosti, idealizuju jedan i demonizuju drugi njen pol. Savremene generacije ive u dva paralelna i sve tenje izukrtavana, isprepletena i meuzavisna sveta: globalnom i lokalnom. Kao to polovi sever jug ine geografske polove, tako "globalno i lokano" predstavljaju socijalne polove savremenog sveta. Za hiperglobaliste tu revolucionarnu teorijsku "avangardu" neoliberalnog krila globalne elite moi globalizacija ne samo to je istorijski nuna ve je i poeljna, ona donosi bezgranian prosperitet (Kenichi, Ohmae, 1990). Poslednju barijeru na tom putu predstavlja jedino lokalizam, taj iskljuivo "retrogradni" pol sveta. Zastraen budunou, on oajniki i uzaludno pokuava da odri jedan prohujali svet. Umesto demokratske, organske evolucije, odgovor hiperglobalista je usiljeno,
1 Razlike izmeu objektivnog procesa i forme (projekta) nisu odsene, u realnosti se prepliu. Niz objektivnih elemenata, tehnoloke inovacije, forme trinih odnosa, globalne elite moi prerauju, fomiraju prema svom subjektivnom projektu, interesima i filozofiji. I obrnuto, forma, projekat globalizacije tokom vremena se "objektivizira", dobija vid objektivnog procesa, "prirodnog" i jedino mogueg toka iji drukiji, alternativni oblik je gotovo nemogue i zamisliti. No, uprkos tome, nuno je razlikovanje objektivnog procesa i poveavanja meuzavisnosti i forme koju ona zadobija.

revolucionarno razaranje jednog punog krila planetarnog socijalnog organizma: nacionalne drave, suvereniteta i kulture. Slika sveta skeptika tog ekstremnog kontrasta potpuno je, pak, slepa za ovu novu, nezadrivu i brzo nastajuu realnost, globalizaciju planetarnog ivota. Za skeptike kao da se nita novo ne deava pod nebeskom kapom. Pogledi TRANSFORMACIONISTA ublaavaju ekstremne poglede, dok KRITIKA TEORIJA ocrtava istovremeno razliite likove, svetle i tamne strane globalizacije. Na odnos prema rivalskim teorijama nije ni idolopokloniki ni kverulantski. On je istovremeno i uvaavajui i kritiki. Niz uvida mi posmatramo kao dragocene pokazatelje razliitih aspekata neobino protivrenih likova, grau za KOMPLEKSNU TEORIJU GLOBALIZACIJE. 2. Geneza, objektivan proces i forma globalizacije Globalizacija, koja ima dugu predistoriju, otelotvorenje je osobenog antropoloko-civlizacijskog koda, vid je fascinantne evolucije koja vodi od prvih usamljenih grupa humanoida preko arhainih imperija do modernog svetskog poretka. Ekspanzija velikih religija i civilizacija, vojna osvajanja i dinovska carstva, arhaian su oblik povezivanja svetova, ujedinjavanja oveanstva. Uprkos svim dubokim odsenim razlikama izmeu njenih moderniH i predmodernih oblika (protoglobalizacije), na delu je jedno univerzalno i trajno stremljenje oveanstva. Globalizacija, meutim, ne zadobija oblik neprekinute evolutivne linije. Naprotiv, u njenoj burnoj i dramatinoj istoriji smenjuju se razdoblja ekspanzije i kontrakcije, uzleti i brutalni prekidi pokrenuta nezadrivim silama industrijske revolucije i kolonijalne ekspanzije, ona doivljava nevien polet koji traje od pedesetih godina 19. veka do I svetskog rata. Dva velika svetska i Hladni rat donee, meutim, brutalni prekid i oseku. Slom blokovske podele sveta, trijumf Zapada oznaie doba njenog vrtoglavog ubrzanja, eru turboglobalizacije. No, putanja sveta ostaje otvorena i neizvesna ona se moe kretati od ekoloke ili nuklearne kataklizme, preko nove podele sveta na divovske regionalne blokove, do jedinstvenog demokratskog i orvelijanskog "Svetskog poretka". Savremeni proces globalizacije karakterie sve njene sutastvene dimenzije. Prvo, ona oznaava objektivne planetarne procese: a) tehnoloko evolucionisanje i njegov plod: kompresija vremena i prostora, smanjivanje distance i vremena potrebnog za sve razgranatije komunikacije. Kada mlazni avion putuje brzinom 100 puta veom od starih brodova na jedra, to znai da su fizike distance sto puta manje, planeta se "suava, smanjuje". Drugo, sve je tenja povezanost i meuzavisnsot drutava, sve je iri krug delatnosti koje postaju transnacionalne, koijma se ne moe upravljati iskljuivo unutar pojedinanih drava. Osobito ekonomija, taj krvotok sveta, splet arterija i kapilara, vodi sve guoj mrei povezanosti i meuzavisnosti. Sve je izrazitija nadmo transnacionalnih ekonomskih sila: mobilnog finansijskog kapitala i korporacija

nad lokalnim ekonomijama i dravama. Internet taj simbol informatike revbolucije na jedan pritisak dugmeta otvara trezore duhovnog bogatstva sveta. U krug objektivnih tokova ulazi i sve vei uticaj "zbivanja sa distance", uticaja dogaaja u jednom lokalitetu na ivot individua i zajednica na drugoj strani planete. Najzad, globalizacija oznaava rasprostiranje istovetnih formi (industrijalizma a potom postindustrijalizma, trine ekonomije i viepartijskog politikog sistema) na gotovo celokupni socijalni prostor sveta. Rasprostiranje slinih formi nastaje kao plod "limitacije" (difuzije), usvajanja superiornijih formi kroz proces modernizacije, ili pak dominacije, nasilnog nametanja. Definisanje globalizacije kao objektivnog planetarnog procesa, iako bitno, nije jedino obeleje globalizacije. Njena druga i presudna dimenzija oliena je u socijalnoj formi koju globalizacija zadobija. Da li ona oznaava postupno rasprostiranje ekonomske dobrobiti ili sve dublju socijalnu provaliju izmeu svetova, da li vodi ponitavanju nacionalniih kultura i sukobu civilizacija ili njihovom meusobnom obogaivanju, da li se kree ka globalnoj demokratiji ili autoritarnoj svetskoj dravi, harmoniji sa prirodom ili njenom nezadrivom razaranju presudno je obeleje globalizacije. Meuzavisnost, sama po sebi, automatski ne odreuje karakter povezanosti, ona moe zadobiti demokratske ili autoritarne, asocijalne li humanije forme. Forma globalizacije plod je interesa i svetonazora, ideala i iluzija vladajueg krila globalne elite moi, kreatora koji oblikuje projekat globalizacije. U drugoj polovini XX stolea na svetskoj sceni smenjuju se dva velika rivalska projekta globalizacije. Projekat "Novog svetskog ekonomskog poretka", taj plod velikog istorijskog kompromisa zapadne elite, promotera "drave blagostanja" i "Grupe 77" Pokreta nesvrstanih vladao je svetskom arenom pune tri decenije. U njegovim sreditu nalazi se dvostruki cilj: ubrzan razvoj ekonomija Treeg sveta, njihovo pretvaranje u Novoindustrijalizovane zemlje, i istovremeno smanjivanje jaza izmeu svetova. Projekat je podran obilatom ekonomskom pomoi jeftinim kreditima Svetske banke (F. McMichael, 1999). Pad zastupnika "drave blagostanja" i meteorski uspon neoliberalnog krila elite moi koncem sedamdesetih (ReganoizmaTaerizma), njegovo osvajanje komandnih pozicija u nadnacionalnim institucijama uvodi nov projekat globalizacije koji, poput parnog valjka, preoblikuje socijalni reljef sveta. 3. Dva lika globalizacije Neoliberalni projekat, forma globalizacije krajnje je protvrena, svaka od njenih dimenzija, poput starog boga Janusa, sadri dva potpuno razliita lika, koja obeleavaju sve sfere drutva. 3.1. U ekonomskoj sferi neoliberalni projekat, poput Dekila i Hajda, u jedan "dvoglavi lik" stapa dve potpuno suprotne dimenzije: a) ekonomsku efikasnost (superiornost); b) socijalno inferiornu stranu globalizacije.

Neoliberalizam se javlja kao moan generator silovito ubrzanog ritma globalizacije, instrument sve breg stvaranja sve veeg ekonomskog bogatstva sveta. Svet postaje bogatiji nego to su nai preci i u najneobuzdanijem uzletu mate mogli da zamisle. Generacija mladih na Zapadu danas troi 6 puta vie od svojih roditelja; globalni prihod za samo 165 godina (18701985) uveao se za 40%. Profit transnacionalnih korporacija porastao je za 700%. Neoliberalizam, poput "arobnog kljua", otvara nekoliko novih, snanih izvora efikasnosti. Masovna deregulacija, privatizacija i liberalizacija kapitala, njegovo prenoenje iz internih ruku birokratske drave u preduzimljivije ruke privatnog preduzetnitva, prvi je izvor nove efikasnosti. Drugi izvor ekonomske superiornosti izraava se u novoj globalnoj mobilnosti slobodnoj cirkulaciji kapitala, slamanju protekcionistikih barijera. Kao duh osloboen iz boce, transnacionalni kapital krui planetom u potrazi za najpovoljnijim uslovima brzog oploavanja: najjeftinijom radnom snagom i sirovinama, zonama najmanjih socijalnih izdataka i korporacijskih poreza. Trei izvor ekonomske efikasnosti potpuno je razliitog karakera. Hirurkim rezom seku se javni izdaci za socijalnu zatitu, zdravstvo i kolovanje, odbacuje se i sama pomisao na punu zaposlenost. etvrti izvor ekonomske efikasnosti uveane sposobnosti oplodnje kapitala (profita) nalazi se u drastinom smanjivanju pomoi "zemljama u razvoju", za nekoliko decenija ekonomska pomo je smanjena 4 puta. Dok prvi krug privatizacija i deregulacija, preduzimljivost i motivacija, slobodna cirkulacija kapitala silovito uveliava ekonomsku efikasnost, stopu oplodnje kapitala, dotle drugi krug demontiranje socijalne drave i drastino suavanje ekonomske pomoi neizbeno vodi k malignim socijalnim posledicama. Nasuprot socijalnom kapitalizmu, projektu "drave blagostanja", koji je istovremeno poveavao bogatstvo i rasprostirao dobrobit na sve ire socijalne slojeve, neoliberalna formula sve bre uveava bogatstvo uske elite ali istovremeno poveava socijalnu nejednakost, vodi globalizaciji siromatva. Uporedna slika dva istorijska razdoblja: perioda od 19601980 i razdoblja 1980 2000, koja odgovara vladavini dva razliita ekonomska modela, ogoljeno pokazuje da je, prema svim pokazateljima, napredak u poslednje dve decenije globalizacije izrazito manji, da je znatno usporen ili potpuno zaustavljen. Rast bruto nacionalnog dohotka bez izuzetka i drastino je opao. U grupi najsiromanijih zemalja pad je dramatian, od godinje stope od 2%, rast je pao na samo 0,5%. U grupi srednjih zemalja pad je od 3,6% na 1%. U drugom razdoblju nezaposlenost je i u zemljama Evropske unije uveana 36 puta (Lego, 2000). Socijalna nejednakost izmeu i unutar drutava postaje sve vea. U 90 zemalja sveta ekonomska situacija je gora nego pre deset ili dvadeset godina; preko 1,5 milijarde stanovnika ivi sa 1 dolarom dnevno. Na drugoj strani 255 svetskih milijardera kontrolie vie bogatstva nego to iznosi kombinovani godinji dohodak zemalja u kojim ivi 45% svetskog stanovitva (UN Report 1999). Sve je bri ritam stvaranja sve dublje provalije. Disparitet u prihodima izmeu najbogatijih i najsiromanijih zemalja iznosio je poetkom 19 veka 1:3, da

bi se "meteorskom brzinom" popeo na 1:13 poetkom XX veka. No, dok su ezdesetih godina prolog veka, u ekonomiji "drave blagostanja", razlike iznosile 1:30, u vreme vladavine neoliberalizma (devedesetih) one su skoile na 1:60, a posle samo 7 godina na 1:74, i potom na 1:84 (UN Report. 1999; W. Robinson, 1995). Najzad, zemlje najbre globalizacije belee istovremeno visoke stope ekonomskog rasta (56,5%) i drastino poveavanje socijalne nejednakosti, za gotovo jednu petinu: 1520% (Ledger, 2000). Sve dulja socijalna polarizacija ne vlada samo izmeu Prvog i Treeg sveta, kraci "Novog siromatva" se ire i unutar bogatih drutava. "Crne rupe globalizacije", ljudi i teritorije iskljueni iz napretka, nalaze se u svakom velikom gradu Prvog sveta, u amerikim gradskim getoima, francuskim naseljima severnoafrikanaca, japanskim Zoseba etvrtima. One su naseljene milionima beskunika, svetom prostitucije, kriminala i droge, bolesnih i nepismenih (M. Castells, p. 168). ivot nas je izleio od iluzije, vere u osvajanje harmoninog svetskog poretka socijalne razlike, polarizacije i konflikti trajno su svojstvo drutva. Re je o istorijskom smeru: da li se socijalne nejednakosti ublaavaju ili produbljuju i pretvaraju globalnu arenu u sve eksplozivnije socijalno tlo. 3.2. Dvostruki lik sutastveno je obeleje i kulturne sfere. Informatikomedijska revolucija i njeni kultni proizvodi: vesti, dokumentarne i umetnike serije, sapunske opere, muziki hitovi i filmovi prelaze geografske granice, svojim kulturnim zraenjem preoblikuju lokalni kulturni prostor. Beskrajno se proiruju lokalni horizonti, vri homogenizacija ukusa, zabave i hrane, ivotnih stilova (E. Moren, 1967). Doivljaj sveta i kulturni identitet gotovo neprimetno se preoblikuju pod uticajem dalekih svetskih zbivanja koja svakog dana, svakog asa bombarduju svakodnevicu lokalnog ivota. Slike koje se smenjuju na ekranima deteritorijalizuju duhovni ivot, formiraju kulturu bogatu globalnim informacijama. Pogledi na svet nadilaze skueni "provincijalni" horizont, formiraju svest o sve veem uticaju spoljnih i dalekih sila na vlastiti ivot i budunost. Uporedo sa planetarnom masovnom kulturom, formira se i kosmopolitska kultura, duh otvorenosti prema svetu, oseanje pripadnosti svetu, oseanje graanina sveta koji nadilazi lokalni milje (J. Tomlison, 1999). No, identitet graanina sveta ne ponitava nacionalno oseanje, on postaje stablo sa vie grana: ljudi se mogu oseati istovremeno pripadnicima jedne nacije, regiona i sveta. Razume se, veliki proces "deteritorijalizacije kulture", raskidanja lokalnih kulturnih okvira, krajnje je neravnomeran. On zahvata mali uzorak svetskog stanovnitva, imunije i mobilnije slojeve bogatih drutava. Najveem delu itelja Treeg sveta borba za golo preivljavanje ostavlja malo prostora za blagodeti potroake, kosmoplitske kulture; oni ostaju prikovani za mikro-teritoriju na kojoj su roeni, njihova sudbina je "lokalni kavez" (Z. Baumann; E. Massez, 1994). No, sfera kulture otkriva i svoj drugi lik, kulturni konflikt: etniki, nacionalni i verski sukobi na mikro nivou i sukobi civlizacija na makro nivou, centralno su obeleje postbipolarne ere. U njihovom sreditu je problem identiteta, otpora ponitavanju vlastite kulture: borbe oko jezika i vere, kulturne

ili teritorijalne autonomije grupa, prava na samoopredeljenje i sopstvenu dravu. Presudna uloga u tom "dance macabre" pripada nacionalistikim elitama, slui njihovim ledenim interesima. Kulturni nacionalizam koji se preko noi transformie u politiki nacionalizam iji cilj je stvaranje sopstvene nacionalne drave svim sredstvima pokree plimu nasilja, etnike i verske ratove. Slika koju smo ocrtali samo je deo sloene mape kulturnih konflikata snimak je kapilarnog, mikro-nivoa kulturnih sukoba. Meutim, lokalni, unutar dravni sukobi najee sadre i seme eskalacije, internacionalnu dimenziju: "druge drave koje pripadaju istim civlizacijama mobiliu se u podrci bratskim zemljama" (S. Huntington, 58). Time dolazimo do makro nivoa, do sukoba civilizacija. Smena sukoba velikih ideologija (kapitalizam socijalizam) sudarom civilizacija, meutim, vie je neoekivana nego to je neobjanjiva. Izdvojiemo tri uzroka ovog obrata. Prvo, kao to je drastina blokovska podela sveta znaila i nametanje prisilne uniformnosti, koja je potisla etnike, nacionalne i civlizacijske identitete, tako je njeno ukidanje znailo njihovo slobodnije pulsiranje. Kao da je odjedom podignut poklopac na Papinovom loncu koji je oslobodio do tada zatvorenu masu u previranju. Drugo, izmeu blokovskih ideologija i civilizacija postoji jedna zajednika crta njihova tenja ka ekspanziji, globalistike ambicije. Najzad, globalizacija, u zavisnosti od forme koju zadobija, otvara dva potpuno razliita pravca kojima se odnosi izmeu civilizacija mogu zaputiti. Jedan se manifestuje kao njihovo plodno ukrtanje i meusobono obogaivanje; drugi, pak, kao sukob, rat civilizacija. Jednim svojim krakom globalizacijom siromatva i pretnjom ponitavanja identiteta autoritarna globalizacija stvara plodno tlo za eksploziju kulturnih sukoba. "Mase endemski nezaposlenih, mladih iji su ivot i posao neizvesni, porodice ugroene sitromatvom postaju prestraene novim realnostima. Pred brutalnou i iznenadnou tolikih promena mnoe se vidovi njihove nesigurnosti, horizont se zamagljuje" (Le Monde Diplomatiique, 2002, br. 15). Izgubljeni usred takve krize, oni trae utoite u veri. "Verske zajednice odgovor su na iroke potrebe koje dravna birokratija i trite ostavljaju nezadovoljenim. Religija nije opijum ve vitamin za oslabeli duhovni organizam. Muslimani se masovno okreu prema islamu kao izvoru nade identiteta i internacionalne solidarnosti islamskih drava, jednoj vrsti verske socijalne drave u okviru sekularne drave" (S. Huntington, 1993). "Ako ne naemo reenje, imaemo graanski rat svetskih razmera izmeu onih koji kontroliu mree tehnologije, finansijskog kapitala i informacija, i svih individua, grupa, nacija i zajednica koje oseaju da globalizacija predstavlja pretnju njihovom identitetu" (A. Turen, 2000). Drugi krak predstavlja sukob kulturnih fundamentalizama: "kulturnog imperijalizma" i "violentnog dihada", tih ekstremnih struja u irokom krilu dveju velikih civilizacija. "Na jednom polu nalazi se tehnoloko uniformisanje, kolonizujua mekdonalds kultura, pretnja hiperglobalista da e se ponititi nacionalne kulture, agresivnost darvinistikog kapitala koji rui sve veze solidarnosti i organske zajednice. Na drugom, pak, nastupa violentni nacionalizam, retribalizacija irokih prostranstava sveta,

praena ratovima i krvoproliem. Kultura ustaje protiv kulture, narodi protiv naroda, pleme protiv plemena to je slika dihada, svetog rata u ime usko shvaenih vera protiv bilo kog vida meusobne povezanosti i meuzavisnosti, protiv tehnologije, pop-kulture i integriranog trita, protiv modernosti kao takve" (B. Barber), da zakljuimo ovaj fragment reima doajena. 3.3. U politikoj sferi, dvostrukost, dva lika globalizacije, vidljiva je kao na dlanu. Izrazito obeleje politike globalizacije je rasprostiranje demokratije, ljudskih prava na prostranstva sveta na kojima ona nisu cvetala. Od zbacivanja diktatorskog reima u Portugaliji 1974. godine, broj demokratija u svetu doiveo je meteorski uzlet, popeo se od 39 na 117 (L. Diamond, 1996). Organski deo tog toka je i rasprostiranje ljudskih prava. Uspostavljanje demokratije delo je lokalnih politikih i intelektualnih elita, ili iroko narodnih, revolucionarnih pokreta od portugalske preko sandinistike do ehoslovake pliane revolucije. Glad za demokratijom, "imitacija" u Tojnbijevskom smislu rei, predstavlja snanu silu demokratske tranzicije. U svetu u kome se demokratija poistoveuje sa civilizacijom kao takvom, iveti pod autokratskim sistemom deluje zaostalo, necivilizovano. Silu koja pokree demokratski talas ine i zapadne zemlje. Sredinom osamdesetih godina 20. veka, Amerika ini kopernikanski obrt, raskida sa podrkom diktaturama, lansira veliki projekat "promocije demokratije", stvara planetarnu mreu nevladinih organizacija koje ga podravaju (W. Robinson, 1995; T. Smith, 1994). No, istovremeno, izraziti su simptomi stvaranja "autoritarne transnacionalne drave", kao forme vladavine (W. Robinson, 2001). Osvajanjem nadnacionalnih institucija (G-8, MMF, Svetska banka, Savet bezbednosti, NATO), globalna elita moi pretvara se u faktikog "suverena", subjekta odluivanja iznad koga nema "vie instance", niti demokratske kontrole. Drave se pretvaraju u puke transmisije, lokalne izvrioce nadnacionalnih institucija. Proklamovanje "kraja" nacionalne drave i suvereniteta izraz je ovog nastojanja. Jer, meuzavisnost, sama po sebi, ne vodi automatski razaranju suvereniteta ono to drave gube na nacionalnom nivou odluivanja mogu kompenzirati na regionalnom nivou kroz zajedniki, podeljeni suverenitet, kao to eksperimenat Evropske unije in viivo pokazuje. "Transnacionalna para-drava" osvaja i druge elemente "globalne dravnosti": legitimni monopol sile nad odreenom teritorijom. No, teritorija se protee na globalni prostor, sila dobija vid novog planetarnog vojnog intervencionizma a legitimitet mu prua koncepcija selektivnog "humanitarnog intervencionizma". Svetski poredak se kree od multipolarnog ka unipolarnom. 4. Adaptacija i demokratizacija Sutinsko obeleje globalizacije je dvostrukost, uporedni progres i regres, svetla i tamna strana to trajno obeleje modernog drutva. "To je bilo najbolje od svih vremena, to je bilo najgore od svih vremena. To je bilo doba razuma, to je

bilo doba gluposti. To je bila epoha vere, to je bila epoha neverice. To je bila era Svetla. To je bila era Mraka. To je bilo prolee nade, to je bila zima oaja, sve je bilo pred nama, nita nije bilo ispred nas." (. Dikens, Pria o dva grada). No, dvostrukost ne mora da bude trajna niz je znakova koji upozoravaju da se tas pomera u pravcu asocijalnijeg, autoritarnijeg lika globalizacije, da se drutvo u kome ivimo pretvara u "svetsko drutvo rizika" (U. Beck, 1998). Rizik je trajno svojstvo ljudskog bivstovanja, ali nikada nije zadobio takve razmere, koje autoritarna forma globalizacije samo uveava "etiri jahaa apokalipse" opasnost od ekoloke kataklizme, katastrofe proizvedene nuklarnim, biolokim i hemijskim orujem, maligni rast siromatva i sukob civilizacija, globalni terorizam jezde planetom. Odgovor na autoritarni lik globalizacije i njene rizike nije izolacija antiglobalizacijski fundamentalzam poploava put u geto-drutvo. Samo krajnji ekstremisti, lieni oseanja za nove realnosti, nastupajue doba mogu da zamisle kao svet samodovoljnih nacionalnih ekonomija, da u novoj supertehnologiji vide samo novo zlo. Samo fundamentalisti veruju da nacionalnu kulturu treba potpuno konzervirati, da je jedini put napretka radikalan raskid sa globalnim poretkom koji se raa. Adaptacija lokalnih drutava novom redu stvari postaje nalog vremena od koga se ne moe pobei. U svetu prekrivenom planetarnom mreom meuzavisnosti, ivot u izolaciji postaje neizvodiva "robinzonijada". No, adaptacija nije imperativ samo stoga to "sila boga ne moli", ona predstavlja i nasunu potrebu vlastitog drutva, nain preuzimanja superiornijih civilizacijskih tekovina, moderne tehnologije, efikasnijeg trinog privreivanja, demokratskih formi politikog ivota i ljudskih prava, proirivanja lokalnih kulturnih horizonata. Lokalna drutva ivi su mozaik beskrajno razliitih socijalnih prilika. No, veliki prostor na glob-lokalnoj mapi zauzimaju ekonomski zaostala i koruptivna, politiki autoritarna drutva. Modernizacija i demokratizacija, uz asistenciju svetske zajednice, njihova je vlastita dramatina potreba. Ali, uspeh prilagoavanja u presudnom stepenu zavisi i od prirode uticaja koji globalni poredak emituje. Asocijalna i represivna globalizacija vie produava agoniju lokalnih drutava nego to je lei. Neophodnost demokratizacije globalnog poretka transnacionalnih i nadnacionalnih institucija, formi vladavine druga je strana istog izazova: stvaranja pristojnog "svetskog drutva". Tu je grupa i socijalnih pokreta, kulturnih, naunih i politikih elita, koje tamne strane i rizici autoritarne forme globalizacije pokreu u potragu za korekcijama i alternativama, "za jednom drugaijom formom mondijalizacije" koja zahvata sve sfere ivota (Le Monde Diplomatique, 2001). U ekonomsko-socijalnoj sferi, umesto globalizacije siromatva zahteva se ublaavanje siromatva, umanjivanje ambisa izmeu drutava, otpisivanje dugova siromanim zemljama, oporezivanje spekulativnog finansijskog kapitala i uvoenje bazinog, minimalnog dohotka za sve graane sveta. Na politikoj areni nastaju projekti kosmopolitske demokratije od

lokalne participacije graana, preko uea u odluivanju na regionalnom nivou ("zajedniki", "podeljeni suverenitet"), do reforme OUN i donoenja demokratskog svetskog zakonodavstva. Snana je tenja za preokretima od unipolarnog sveta ka multipolarnoj svetskoj zajednici. Na mesto ponitavanja nacionalne kulture i sukoba civlizacija stupaju projekti pluralizma kultura, uzajamnog obogaivanja i ukrtanja civilizacija. Rasprava o alternativama dovodi nas do srca zapleta, do velike mistifikacije o stvarnoj prirodi borbe oko globalizacije. Velika izma koja e obeleiti epohu nastajanja "svetskog drutva" (globalnog poretka) ne svodi se prvenstveno na borbu za ili protiv globalizacije. Takav aranman imao bi isto toliko izgleda na uspeh kolko i osnivanje "partije za ili protiv izlaska sunca", zbivanja koje je nezadrivo i od ljudske volje nezavisno. Stvarni sukob se vodi oko socijalne prirode, istorijske forme globalizacije: da li ona vodi postupnom rasprostiranju ekonomske blagodeti ili globalizaciji siromatva, ratu civilizacija ili njihovom meusobnom obogaivanju, globalnoj demokratiji ili autoritarnoj svetskoj dravi, ekolokoj ravnotei ili nezadrivom razaranju prirodne sredine. Humaniji ili nehumaniji, demokratski ili autoritaran lik globalizacije to je stvarni ulog. Njegovi raspleti e odluiti na koji nain e milijarde graana sveta iveti. LITERATURA: B. Barber (1995): Jihad vs. McWorld, How Globalism and Tribalism Are Reshaping the World, Ballantine Books, New York. Z. Bauman (1998): Globalization, The Human Consequences, Columbia University Press. Z. Baumann (1999): In search of Politics, Polity Press. U. Beck (1999): World Risk Society, Polity Press. U. Beck (2000): What is Globalization, Polity Press. U. Beck (2000): The Brave New World of Work, Polity press. M. Castells (2000): End of Millenium, Blackwell. R. Falk (1995): On humane Governance, Polity Press. T. Friedman (1999): The Lexus and the Olive Tree, Understandig globalisation, Farrar Straus Giroux, New York. F. Fukuyama (1992): The End of History and the Last Man, London, Hamish Hamilton. A. Giddens (1998): The Third Way, Polity Press. A. Giddens (1999): A Run Away World, Polity Press. Ledger (2000): Globalisation, Global Business Policy Council. M. Guillen (1999): Is Globalisation Civilizing, Destructive or Feeble? A Critique of Six Key Debates In the Social Science Literture, The Wharton School Univestity of Pennsylvania. D. Held (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd.

D. Held, McGrew, D. Goldbatt, J. Perraon (1999): Global Trasnformation Politics, Economics and Culture, Polity Press. D. Held, A. McGrew (2000): The Great Globaliyation debate: An Introduction, The Global transformation Reader, Polity Press, Camridge. S. Huntington (1996): The Clash of civilisation and the remaking of world order, Simon and Schuster, New York. T. Knutsen (1999): The Rise and Fall of World Orders, Manchester University Press. E. Luttwak (1998): Turbcapitalism, Winners and Losers in the Global Economy, Harper-Collins Publishers. R. Mishra (1999): Globalisation and the Welfare State, Edward Wlgar, UK. M. Peujli: Izazovi tranzicije, Novi svet i postsocijalistika drutva, Pravni fakultet, Beograd 1997. T. Roberts, A. Hite: From Modernization to Globalization, Perspectives on Developpment and Social Change, Blackwell, 2000. W. Robinson (2001): Social Theory and Globalisation, The Rise of Transnational Statem Theory and Society, Renewal and Critique in Social Theory, Vol. 30/2, April 2001. G. Soros (2002): On Globalisation, Public Affairs Ltd, Oxford. J. Tomlinso (1999): Globalisation and Culture, Polity Press, Cambridge. A. Touraine (2000): Can we live Together; Equality and Difference, Polity Pres. U.N.Human Developement Report 1999. I. Wallerstein (1974): The Modern World System, New York, Academic. M. Waters (1955): Globalisation, London, Rotledge.

Prof. dr Jovica Trkulja Pravni fakultet u Beogradu

GLOBALIZACIJA KAO POTINJAVANJE ILI ANSA 1. Danas bi se, izgleda, moglo pisati o novom bauku koji je krajem XX veka poeo da krui planetom. To je bauk globalizacije. I taj bauk (kao i onaj o kojem su pisali Marks i Engels 1848) izaziva najrazliitija reagovanja gotovo svih znaajnijih idejno-kulturnih strujanja i drutveno-politikih kretanja u Evropi i svetu. Globalizacija je re koja je dramatino obeleila duh vremena u osvitu novog milenijuma i koja nikoga ne ostavlja ravnodunim. Na jednom polu su oni koji u njoj vide "svitanje nove zore oveanstva" i najzad pronaeni put u ovozemaljski rajski vrt. Na drugom polu sve je vie onih kod kojih re "globalizacija" izaziva visceralnu odvratnost, koji u njoj vide novog svetskog Behemonta apokaliptinu poast sveta.

Pitanje globalizacije podelilo je ekonomiste, politiare, naunike, filozofe, ak i Rimokatoliku crkvu. Na jednoj strani su svetenici na ijem elu se nalazi otac Gedo iz papskog Instituta za inostrane misije, koji istiu da je globalizacija poput reke koju nita i niko ne moe da zaustavi. Za njih je nesporno da u svetu postoji progres, kako nauni tako i tehnoloki, kulturni i ekonomski koji niko ne moe da ospori. Napredak bogatih zemalja i njegova globalizacija moe samo da pomogne u razvoju zemalja Treeg sveta. Njima nasuprot su oni, predvoeni nadbiskupom enove Tetamancijem, koji o globalizaciji govore kao o "Faustu modernog doba". On je, kao koordinator svih katolikih organizacija koje su protiv globalizacije, odrao konferenciju u enovi gde je izneo inicijativu od pet taaka: trite izmeu slobode i odgovornosti, rad kao instrument dostojanstva, ambijent globalna obaveza, sloboda i ekonomska demokratija, nauka za sve. Posebno se zaloio za spreavanje konflikata i za zaustavljanje trgovine orujem. Na drugoj strani, naunici i istraivai jo uvek stoje zateeni i zbunjeni pred pitanjima globalizacije. Malo je onih koji su pokuali da proniknu u njene protivrene procese, da ponude koherentne teorijske odgovore. Prvi tragovi ideje o globalizaciji javljaju se u XIX veku. Spisak autora koji su dali prilog toj ideji je podui: od pretea iz XIX veka (Sen Simona, Konta, Marksa, V. Igoa, Spensera, Vebera), preko tzv. neomarksistikih teorija svetskog sistema, zavisnog razvoja i sl. iz osamdesetih godina XX veka (I. Volernstaina, A. G. Franka, S. Amina, E. Altfatera, Z. Vidakovia, M. Peujlia) do savremenih (R. Robertsona, U. Beka, Z. Baumana, A. Gidensa, D. Helda i dr.). Uprkos injenici da o globalizaciji postoje brojne monografske studije i gotovo nepregledna literatura sa preko 200,000 internet stranica koje se bave pitanjem globalizacije, ova tema je vie poznata nego saznata. Otuda se autentina rasprava o globalizaciji ne moe svesti na izlaganje jednog autora, ma kako ono izgledalo uverljivo. Nuan je pluralitet gledita o procesima globalizacije, koji su upleteni s procesima modernizacije, tranzicije i preraspodele svetske moi u klupko tzv. megaprocesa i naddeterminanti svetskoistorijskih tokova. 2. Tek predstoji napor savremenih naunika i istraivaa da pronau izlaz iz predstojee pojmovne zbrke i proniknu iza vieznanog i protivrenog znaenja globalizacije. U tom smislu vredan je pokuaj D. Helda, McGreva, A. Gidensa da se osvetli nekoliko sutinskih obeleja, dimenzija globalizacije: 1) ekonomska dimenzija internacionalizacija kapitala, proizvodnih odnosa i klasa, praena monopolizacijom tehnologije i finansijskog kapitala omoguila je posredstvom trine konkurencije intenzivno planetarno povezivanje svih momenata privrednog ivota; 2) drutveno institucionalna zamena naturalne i autarhine patrijarhalno-agrarne civilizacije preovlaujuim robnim odnosom i otvorenim graanskim drutvom; 3) infrastrukturna dimenzija sve bre i svestranije strukturalno povezivanje sve veeg broja drutava, kapitala, robe, usluga, radne snage i informacija na velike distance; 4) politika dimenzija

kriza meunarodnog pravnog suvereniteta i unutranje legitimnosti nacionalne drave, formiranje regionalno-svetskih institucija upravljanja, sve vei uticaj transnacionalnih i nadnacionalnih institucija, kao i univerzalizacija modela zapadne demokratije na svetskoj sceni; 5) ideoloko- kulturna dimenzija ideologija u vidu mone planetarne industrije svesti postala je kljuna poluga globalnog poretka moi. Njoj pripadaju masovni mediji, veliki deo kompjuterske industrije, obrazovanja, nauke i umetnosti koji dobijaju industrijski karakter i vre svetsku difuziju zapadnog sekularnog diskursa i kulturnih obrazaca; 6) vojna i geostrateka dimenzija smena bipolarne strukture unipolarnom strukturom organizovanja fizike sile sa tendencijom stvaranja fronta neprikosnovene i neporecive vojne hegemonije dominantnih sila sveta, te novih naina legitimisanja militarizacije; 7) ekoloka dimenzija svetska opasnost od ekoloki destruktivnog naina proizvodnje (iscrpljivanje sirovina, zagaenost, klimatski poremeaji) koji dovodi u pitanje opstanak planete i civilizacije. Na svom putu ka susretu svetova, ka stvaranju globalnog prostora, ruku pod ruku sa globalizacijom idu modernizacija, tranzicija, i preraspodela svetske moi. Svako ko se suprotstavi tom monom mega-toku ili ostane izvan njega pretvorie se u geto, u "bolesni ispljuvak" globalizma. Globalizacija je protivrean proces koji povezuje svet, ali ga i hijerarhizuje i baca u duboke podele i polarizacije. Sve ua manjina razvijenog sveta postaje sve bogatija: zemlje G8 ine tek 15 odsto svetskog stanovnitva, ali proizvode vie od 50 odsto svetske proizvodnje (22.963:40.700 milijardi dolara) i poseduju 85 odsto svetskog bogatstva. Nasuprot njima, na siromanoj periferiji dve milijarde ljudi je gladno, svaki etvrti stanovnik planete ivi od jednog dolara dnevno, a od gladi umire sto hiljada ljudi dnevno. Demografski i socijalni problemi enormno rastu, stanje prirodnih resursa, vode, kiseonika, zagaivanja i sl. kreu se ka riziku ratnog unitenja oveanstva i planete. Pod dejstvom ovih protivrenih sila buknuli su nacionalni, verski, kulturni i politiki konflikti. Oekivanja da e krajem hladnog rata nastupiti detant, zaokret ka miru, razoruanju i demokratskoj integraciji nisu se obistinila. Naprotiv, na delu je proces slabljenja kritike globalne demokratije i jaanje tendencija ka "autoritarnoj svetskoj dravi". Pred naim oima odvija se instrumentalizacija meunarodnih organizacija (OUN, EU, OEBS i dr.) od strane globalne elite moi i ustoliuje autoritarni svetski poredak na principima hijerarhije i dominacije. Zato sa razlogom moemo govoriti o invaziji autoritarnog svetskog poretka na nacionalne drave, razaranju embrionalnih elemenata multicentrizma i autonomije. U tom smislu "ograniavanje suvereniteta nacionalnih drava je neminovan proces i njihova snaga danas se sve vie ogleda u sposobnosti da sve vei deo svog suvereniteta prenesu na meunarodne institucije" (A. Gidens). 3. Globalizacija kao svetska pojava ekonomskog, tehnolokog, politikog i idejno-kulturnog objedinjavanja sveta a priori nije ni dobra ni loa. Ona je bitno izmenila sliku savremenog preduzea, drave, regiona i sveta. Iako je uslovljena

objektivnim zakonitostima, ona e biti ono to ljudi, tj. organizovane drutvenopolitike snage naprave. Jer, na pragu XXI veka globalizacija je izrazito ambivalentna: istovremeno sa otvaranjem novih horizonata slobode, demokratije i progresa u svetu, ona je osnaila i procese dominacije, hijerarhije i autoritarizma u svetu i mogunosti pada u "novo varvarstvo". Danas se kao sudbinsko javlja pitanje ne da li se ukljuiti u globalizaciju, nego kako to uiniti, kako joj se prilagoavati, a pri tom izbei njene najnepovoljnije efekte i ostvariti, u maksimalno moguoj meri, napredak vlastitog, posebno malog drutva i drave. Kako se adaptirati globalnom poretku a da to ne bude prosta recepcija "zapadnog modela", niti ponitavanje vlastitog identiteta? No, da li je uopte mogue istovremeno preuzimanje univerzalnih tekovina i afirmacija vlastitog stvaralatva, samosvojnosti? U tom kontekstu posebno je protivrean poloaj zemalja u tranziciji koje su se na vetrometini globalizacije nale pred dilemom: da li izai na svetski drum, krenuti putem demokratije, slobode, pravne drave i vladavine prava ili se upustiti ka novim diktaturama i totalitarizmu? Pod dejstvom novih oblika dominacije i modela zavisnosti, veoma su suene mogunosti autonomnog demokratskog razvitka zemalja u tranziciji. Realno je oekivati da e, nakon svojevrsnog "istilita" u kojem se danas nalaze, doi do diferencijacije postkomunistikih zemalja i njihovog ukljuivanja u procese globalizacije po razliitim modelima zavisnosti. Veina e se ukljuivati po modelu periferije. Tu spadaju zemlje u kojima je demokratska tranzicija zaustavljena na samom poetku zbog rata ili zbog etniko-verskih i politikih konflikata (Srbija i Crna Gora, zajedno sa BiH, Hrvatskom, Makedonijom, Albanijom i azijskim republikama biveg SSSR-a). Neizvesno je da li e se one ukljuiti u svetski trend globalizacije po modelu demokratije ili po modelu totalitarizma, to bi rezultiralo konsolidacijom ili slomom demokratije. Veoma mali broj zemalja tranzicije e se ukljuiti po modelu poluperiferije (eka, Slovenija, Maarska, Poljska, Slovaka). To su zemlje koje su iskoraile iz autoritarizma i odkrinule vrata ujedinjene Evrope i demokratske strane globalizacije. 4. Posledice globalizacije na nacionalne drave su dvojake. S jedne strane, ubrzana modernizacija, liberalizacija ekonomskog i politikog ivota, formalno uvoenje pluralizma i parlamentarizma, pravne drave i ljudskih prava, oslobaanje civilnog drutva itd. Ali, s druge strane, posledice su ograniavanje suverenosti, strukturalna zavisnost i stvarna podreenost nacionalnih drava, represivna meunarodna podela rada, tehnoloko kmetstvo, duniko i ekoloko ropstvo, nadeksploatacija radne snage i prirodnih resursa, deformisani privredni razvoj, razvoj nerazvijenosti itd. Talas protesta i demonstracija pristalica antiglobalizma koji ovih dana zapljuskuje Evropu upozorava da se, nakon pada Berlinskog zida i univerzalizacije "zapadnog modela", savremeni svet naao na onoj taki sa koje se ili prevladavaju njegove imanentne granice, ili on retardira u nove diktature i totalitarizam. Suprotno oekivanjima, umesto mira i demokratizacije globalnog

poretka, nastupila je trka za globalnom preraspodelom moi, praena novim tenjama za dominacijom i ekspanzijom. Stoga je epohalna dilema da li e svetskoistorijski proces globalizma rezultirati globalizacijom emancipacije i demokratije ili trijumfom dominacije i totalitarizma? Samit G8 pod krvavom senkom demonstracija antiglobalista u enovi jula 2001. godine jasno je razgolitio tamne strane globalizacije, posebno onih njenih segmenata koji se odnose na nove mode, zavisnosti, na ekonomske i politike osnove globalne moi. U tom kontekstu postala je jasnija skrivena unutranjost najrazvijenijih drutava. "To su drutva demokratskih institucija i institucionalnih kulisa, drutva u kojima su akteri moi vidljivi i nevidljivi, u kojima je mo koncentrisana i rasuta, demokratska javnost mona i nemona, proklamovani ciljevi esto su u obrnutom odnosu sa praktinim koracima, pritiscima i podrkama, kao to su principi unutranje u raskoraku sa principima spoljne politike" (R. Nakarada). Antiglobalistiki pokreti i demonstracije irom sveta ukazuju da je civilizacijska superiornost najrazvijenijih zemalja na elu sa G8 evidentna, i da je njihova uloga pokretaa ekonomskog, tehnolokog, informatikog i kulturnog razvoja, kao i nosilaca demokratskih sloboda nesporna. Ali, njihova neporeciva postignua i superiornost zapadne civilizacije imaju drugu stranu medalje njihovu odgovornost za muke i zla sveta. Dananja "divlja", "orvelovska" globalizacija koja nasiljem reava konflikte, koja humanizam i retoriku ljudskih prava pretvara u ratni sukob i zloin, daleko je od "pravinijeg i brinijeg sveta". Naprotiv, ona je posledica protivrenog bia savremenog sveta, a izraava se u tenji da spoji nespojivo: globalizaciju demokratije i globalizaciju totalitarizma, da pomiri nepomirljivo; da uz bahato ameriko vostvo harmonizuje proklamovane ciljeve koji su u suprotnosti sa pragmatinim potezima vlada i ratnih lobija. U leto 1968. buktinja ekog studenta Jana Palaha, koji se spalio u oaju zbog intervencije trupa Varavskog pakta, osvetlila je zlo koje se nadnelo nad njegovom domovinom i Evropom. Da li e krv i rtve demonstranata, posebno ubistvo 23-godinjeg ulijanija i batinanje aktivista antiglobalistikog pokreta u enovi u leto 2001. godine biti dovoljni da ukau na tamnu stranu i faustovsku prirodu globalizacije, da upozore na novo zlo koje se nadnosi nad planetom? U protivnom, "ako ne naemo uspeno reenje problema, imaemo graanski rat svetskih razmera izmeu onih koji kontroliu mreu tehnologija, finansijskog kapitala i informacija, i svih onih individua i grupa, nacija i zajednica koje oseaju da globalizacija predstavlja pretnju njihovom identitetu" (A. Turen).

Dr Vladimir Vuleti Filozofski fakultet u Beogradu

RIVALSKI PRISTUPI U IZUAVANJU GLOBALIZACIJE

Literatura o globalizaciji koja je u poslednjih petnaestak godina preplavila internet i knjiare irom sveta obiluje studijama koje taj pojam dovode u vezu sa najrazliitijim oblastima drutvenog ivota. U tom smislu, meu preko hiljadu naslova knjiga i zbornika koje se samo na engleskom jeziku bave globalizacijom, moemo naii na studije koje se kreu u rasponu od ekonomske globalizacije i globalizacije u meunarodnim odnosima do onih u kojima se raspravljaju pitanja globalnog seksa. Na osnovu ovoga uvida moglo bi se zakljuiti da je termin globalizacija prevaziao buzzword nivo, kako se ponekad predstavlja, odnosno da je stekao status ozbiljnog analitikog pojma. Skloni smo ak da tvrdimo da je termin globalizacija dosegao nivo pojma industrijalizacija koji se nalazio u sreditu gotovo svih sociolokih, ekonomskih i politikolokih analiza od kraja devetnaestog veka pa bezmalo do danas i da ga je na odreeni nain zamenio. No, za razliku od industrijalizacije, koja je oznaavala neupitan proces oko ijeg definisanja nije bilo mnogo sporova i nedoumica, izuzme li se razliito naglaavanje pojedinih njenih posledica, pojam globalizacije izaziva mnogo vie sporova i razliitih, esto oprenih miljenja. U ovome tekstu bie rei upravo o tim razlikama, njihovim izvorima i pokuajima da se one sintetiu. Kratka istorija debata o globalizaciji ili kako je poela glo(bla-bla)lizacija Mada je sam termin globalizacija uveden u upotrebu ezdesetih godina, kraj hladnog rata, odnosno sam poetak devedesetih godina XX veka mogao bi se oznaiti kao stvarni poetak debata o globalizaciji. Za to su nesumnjivu zaslugu imali teoretiari meunarodnih odnosa (international relation IR), koji su, suoeni sa nestankom blokovske podeljenosti sveta, svoju panju usmerili ka internacionalizaciji svetskih politikih zbivanja. Fukujamin (Fukuyama) stav o pobednikom globalnom hodu liberalne demokratije, izraen najpre u lanku Kraj istorije, a kasnije u studiji Kraj istorije i poslednji ovek otvorio je jedan od pristupa savremenim raspravama o globalizaciji. Iz istog kruga IR teoretiara ubrzo su stigle kritike na raun Fukujamine vizije koja je predstavljala teorijski izraz i korelativ predvianja biveg amerikog predsednika Dorda Bua (George Bush) o nadolazeoj epohi svetskog mira, saradnje i prosperiteta u uslovima stalnog ekonomskog napretka, slobode i demokratije. Naime, nasuprot Fukujaminom neobrazloenom optimizmu, kritiari, pre svih Hantington (Huntington) i ostali iz kruga teoretiara haosa, ukazivali su da je novo doba donelo za samo nekoliko godina ogromne strahote koje su se manifestovale kako u krvavim sukobima u Ruandi, Somaliji i Bosni, tako i u optem porastu trenda terorizma, jaanju narko-mafije, lokalnim sukobima, nacionalizmu, separatizmu,

etc. Da bi bolje teorijski opisao i objasnio, po njemu realniju, novonastajuu situaciju, Hantington se posluio sintagmom sukob civilizacija (Hantington, 1998), a Barber (Barber) je novu epohu okarakterisao kao vreme izbora izmeu dva zla koje je simbolino nazvao Dihad i McWorld (Barber, 1995). Meutim, koliko god bio veliki znaaj IR teoretiara za rasplamsavanje rasprava o globalizaciji, istovremeno njihova uticajnost unela je i mnogo zbrke u razumevanje samog pojma. Naime, gotovo bez izuzetka, za sve njih je globalizacija predstavljala sinonim pojmu internacionalizacija, to je, kako emo videti, ne samo nepotrebno preklapanje ve jedna od osnovnih analitikih anomalija koja vodi teem razumevanju pojma globalizacija. Nije otuda udo da je Gidens (Giddens), koji je poetkom devedestih godina prorokovao da je globalizacija termin koji bi trebalo da zauzme kljuno mesto u svim enciklopedijama drutvenih nauka i koji je kao dve rivalske kole u analizi globalizacije naveo Volernstainovu (Wallernstein) teoriju svetskog sistema i teoriju internacionalnih odnosa (Giddens, 1990), u svojim novijim radovima potonjoj odrekao gotovo svaku aktuelnost (Giddens, 1999). Razlog zbog koga ovaj pregled toka rasprava o globalizaciji nismo zapoeli osvrtom na teoriju svetskog sistema, to bi kako hronoloki, tako i u pogledu saznajnog dometa bilo korektnije, nalazi se prevashodno u injenici da je njen znaaj za debate o globalizaciji mada prevashodan ipak izveden. Radi se, naime, o tome da su teoretiari svetskog sistema sve donedavno izbegavali da koriste termin globalizacija, smatrajui ga potpuno izlinim u teorijskom pogledu. S obzirom da e o njihovom pogledu na globalizaciju kasnije biti vie rei, sada je dovoljno samo istai da je ta grupa autora, na elu sa Volernstainom kao rodonaelnikom kole, jo polovinom sedamdesetih godina poela da o savremenim zbivanjima razmilja u globalnim okvirima i kategorijama, istiui kao osnovnu analitiku jedinicu svetski (=kapitalistiki) sistem. Kako je pristrasno, s obzirom da i sam pripada tom krugu, ali tano istakao ejz-Dan (Chase-Dunn), u vreme kada su se autori koji danas govore o globalizaciji bavili pitanjima razvoja u nacionalnim okvirima, teoretiari svetskog sistema su razmiljali u kategorijama globalnog sistema (Chase-Dunn, 1999). Upravo ta injenica komplikuje razumevanje odnosa ove kole prema globalizaciji. irenje svetskog sistema zapravo jeste globalizacija. To je i osnovni razlog zbog koga svi pregledi teorija i znaajnih autora o globalizaciji pominju ovu kolu bez obzira kakav joj znaaj pridavali. S druge strane, sam Volernstain o globalizaciji izriito govori kao o ideolokom mitu (Wallerstein, 1999), a neki drugi autori bliski ovoj koli, kao antropolog Donatan Fridman (Jonathan Friedman), smatraju da treba praviti razliku izmeu teorija o globalnom sistemu koje zasluuju atribut naune, i koncepta globalizacije koji je puka deskripcija savremenih zbivanja bez teorijske osnove i pokria (Friedman, 2000). Po naem miljenju, ovde je re je o tome da su teoretiari svetskog sistema, suoeni sa konkurencijom pojma globalizacija, podvrgli kritici samo jedno od njegovih shvatanja i to ono najslabije, ne bi li na taj nain osigurali

teorijsko preimustvo svog osnovnog pojma i teorije u celini. injenica da teorija svetskog sistema predvia njegov skori kraj, sredinom XXI veka (Wallernstein, 1999), ne znai da meu teoretiarima globalizacije nema razliitih miljenja o sudbini globalizacije. Naprotiv, kao to emo videti, ne samo da ima autora koji spore injenicu da je globalizacija uopte na delu, ve ima i onih, mada su jo uvek u manjini, koji sve glasnije govore o kraju globalizacije. Pa ipak, ako bi se sudilo samo na osnovu literature koja je objavljivana do 1995. godine, moglo bi se rei da je Volernstain u pogledu kritike teorija globalizacije u prilinoj meri bio u pravu. Naime, do tog doba je uglavnom preovladavala takozvana hiperglobalistika literatura, a odnos prema globalizaciji je bio manje-vie nepodeljeno pozitivan. Meutim, od tada mnogo toga se promenilo, kako u odnosu zainteresovane javnosti prema globalizaciji, tako i u pogledu teorijske recepcije toga procesa. S jedne strane, antiglobalizacijski pokreti uzeli su maha i postali ozbiljna politika snaga, a sa druge strane broj tekstova koji se kritiki odnose prema globalizaciji naglo je porastao i otvorio se itav niz debata o kljunim pitanjima vezanim za taj pojam, to je u velikoj meri bilo posledica rivalskih pristupa u poimanju i analizi globalizacije. Razliite klasifikacije pristupa analizi globalizacije Ono to odmah treba istai jeste injenica da ovde nije re samo o razliitim pristupima analizi globalizacije ve i o razliitim klasifikacijama pristupa. To je posledica, pre svega, korienja razliitih kriterijuma na osnovu kojih razni autori razvrstavaju pristupe globalizaciji ali i mnotva pitanja koja se otvaraju oko ovog fenomena. Takvih kriterijuma ima mnogo, ali nisu svi podjednako znaajni. U tekstu koji sledi osvrnuemo se na neke od najuticajnijih i najznaajnijih klasifikacija, uz napomenu da ni za jednu od njih ne bismo mogli rei da zadovoljava sve standarde klasifikovanja. Razloga za to ima vie, no dva su osnovna. Prvi je vezan za problem izbora kriterijuma, odnosno tie se iscrpnosti i doslednosti klasifikacije. Drugi je vezan za problem razvijenosti teorija, odnosno za pitanje: ta se moe smatrati teorijom globalizacije, a ta manje ili vie razvijenim gleditem ili teorijskom generalizacijom? Rasprava o ovim pitanjima odvela bi nas daleko i ovde samo skreemo panju da taj problem treba imati u vidu. Globalizacija proces ili projekat Klasifikacija o kojoj e najpre biti rei tie se pitanja znaenja pojma globalizacija. Da bi se ma ta smisleno moglo rei o globalizaciji, najpre se valja odretiti prema pitanju da li taj pojam oznaava stvaran istorijski proces ili je, kao to tvrde neki autori, re ideolokoj misaonoj konstrukciji, odnosno projektu osmiljenom od strane uticajnih drutvenih grupa kojim se eli skrenuti panja

sa stvarnih drutvenih problema. Ova klasifikacija je znaajna jer odreuje na ukupan odnos prema pojmu globalizacije i afirmie, odnosno dovodi u pitanje smisao naih napora da se bavimo izuavanjem toga fenomena. Autori koji o globalizaciji razmiljaju kao o stvarnom drutvenom procesu, a mora se rei da su oni u veini, nisu sloni po mnogim pitanjima koji se tiu toga procesa. Razlike koje postoje meu njima bie jasnije na osnovu klasifikacija o kojima e kasnije biti rei jer se one i odnose na pristupe koji globalizaciju vide kao dui ili krai istorijski proces. Za nas su u ovome trenutku vanije razlike i stavovi autora koji globalizaciju vide kao projekat jer se na njih vie neemo vraati. Pre svega, treba rei da se osnovna razlika meu njima odnosi na pitanje da li je globalizacija samo mit, prazna, odnosno bezsadrajna misaona konstrukcija ili je re o ideolokom projektu koji se, zahvaljujui uticajnosti grupa koje ga podravaju, ostvaruje, odnosno koji ima realan sadraj. Prvoj grupi autora pripadaju, pre svih, teoretiari svetskog sistema. Za Volernstaina diskurs globalizacije predstavlja u stvari ogromno nerazumevanje savremene realnosti obmanu koja nam je nametnuta od strane monih grupa...(Wallernstein, 1999:1). Diskurs globalizacije, po njegovom miljenju, vodi ignorisanju stvarnih pitanja i pogrenom razumevanju stvarne krize u kojoj se svet danas nalazi. Svet se, po njemu, nalazi u dobu tranzicije, ali ne samo tranzicije nekoliko zaostalih zemalja koje treba da se prikljue globalizaciji, ve je re o transformaciji celokupnog kapitalistikog sistema u neto drugo. Budunost je daleko od toga da bude izvesna, kae Volernstain, ona je neizvesna i kljuno pitanje danas nije da li se treba pokoriti procesu globalizacije ili ne, ve ta da se radi kada ovaj proces pone da se mrvi (Wallernstein, 1999: 23). Ovakvim stavom je baena rukavica u lice svima koji pojam globalizacije koriste u analizi savremene stvarnosti. Meutim, ono to treba istai u vezi sa ovim stavom je injenica da je njegovo ishodite u relativno suenom shvatanju globalizacije. Takav stav je razumljiv ako se globalizacija pojmi kao diskurs koji se odnosi samo na promene u tehnologiji (posebno informatikoj) u poslednjih dvadesetak godina koje su dovele do porasta ekonomskog takmienja na globalnom nivou (Chase-Dunn, 1999:1889). Tako shvaena globalizacija u perspektivi svetsko-sistemske teorije zato ne moe biti nita drugo do deo jednog ireg procesa dugog trajanja. Drugim reima, sam po sebi, van ireg konteksta, ovaj pojam nema drugog do ideolokog znaaja i znaenja. Donatan Fridman, kao to smo napomenuli, dovodi u pitanje diskurs globalizacije. Za njega su teorije globalizacije puki opis stvarnosti bez stvarnog teorijskog znaaja. Da stvar bude nepovoljnija, nije re o celovitom opisu ve samo o slici koju o savremenom svetu ima jedna relativno uska grupa ljudi (Friedman, 2000). Ovim stavom se pribliavamo drugoj grupi autora koja o globalizaciji razmilja kao o projektu. Re je o naglaeno aktivistiki orijentisanim piscima koji globalizaciju vide, pre svega, kao neoliberalni projekat uticajnih grupa, koji se

ostvaruje i ostavlja bolne posledice na drutvo u celini, a posebno na tekovine drave blagostanja. U tom smislu, mada nesaglasni po mnogim pitanjima, za ije raspravljanje ovde nema prostora, kao kljune autore treba istai nedavno preminulog Pjera Burdijea (Piere Bourdie, 1998), Noama omskog (Chomsky, 1999), Suzan Dord (George, 1999) i mnotvo antiglobalistikih aktivista i ideologa iz redova nove-nove levice. Za sve njih je, meutim, karakteristian stav da globalizacija predstavlja snanu ideju koja opravdava globalno divljanje kapitalizma, odnosno besprizorno sticanje profita na raun marginalizovanih pojedinaca i grupa. Suzan Dord istie da kada jednom shvatimo da neoliberalizam nije sila poput gravitacije ve potpuno vetaka tvorevina, razumeemo, takoe, da ono to su ljudi stvorili drugi ljudi mogu da promene.. (George, 1999). Po njenom miljenju, nukleus neoliberalizma inili su Fridrih fon Hajek (Friedrich von Hayek), Milton Fridman (Milton Friedman) i njihovi donatori koji su stvorili itavu mreu fondacija, instituta, istraivakih centara, publikacija, novinara i naunika koji su irili neoliberalnu doktrinu i uinili je neumoljivom (George, 1999) . Posledice neoliberalizma, po miljenju ovih autora, katastrofalne su i oigledne u raznim oblastima drutvenog ivota. Pre svega, ekonomija je zauzela kljuno mesto u drutvenim procesima, to je dovelo do dehumanizacije, razliitih vidova otuenja i eksploatacije ljudskih i prirodnih resursa bez presedana u istoriji. Tokovi kapitala su ostali van drutvene i dravne kontrole. Kapital je u potrazi za jevtinijim resursima i niim trokovima naputao zemlje sa visokim porezima koji su bili ekonomski osnov drave blagostanja, etc. Na kraju, kada je o ovoj grupi autora re, treba primetiti da osim provokativnih i lucidnih zapaanja, malo toga ostaje to bi u teorijskom pogledu bilo znaajno za analizu globalizacije. Takav zakljuak se namee pre svega s obzirom na injenicu da je njihovo shvatanje globalizacije svedeno samo na jednu vrlo usku pa i nepotpunu ideoloku dimenziju globalizacije. Kritikujui jednu ideologiju, sami su se posluili drugom ideologijom, bilo da je re o leviarskoj (Burdije, Falk, George), klasino liberalnoj (sa kojom povremeno koketira omski) ili anarhistikoj poziciji (veina antiglobalistikih aktivista). S druge strane, instistiranje na shvatanju globalizacije kao relativno skoranjeg fenomena koji se vee za taerizam i reganizam ili za takozvani vaingtonski konsenzus, dakle za osamdesete, odnosno devedesete godine XX veka, nije ni moglo ostaviti prostora da se globalizacija sagleda u irem istorijskom kontekstu. Takoe, insistiranje da se globalizacija vidi kao proizvod politike volje nije ostavilo prostora da se o savremenom kapitalizmu razmilja na nain koji bi dopustio da se on sagleda kao posledica nunog istorijskog razvitka toga sistema, bez obzira na njegove posledice koje, treba i to rei, oni jednostrano sagledavaju. Hiperglobalisti, skeptici i transformacionisti

Meu autorima koji su dali znaajan doprinos irem i kompleksnijem shvatanju globalizacije nesumnjivo je i Dejvid Held (David Held). No, njegovo ime ovde pominjemo pre svega zato to je on ponudio jednu znaajnu i vrlo uticajnu klasifikaciju pristupa analizi globalizacije. Re je o podeli na takozvane hiperglobaliste, skeptike i transformacioniste (Held, 1999). Podela na hiperglobaliste i skeptike naizgled i u izvesnoj meri je slina prethodno pomenutoj podeli, ali se od nje bitno razlikuje. Jasno, ovde mislimo na slinosti koje se mogu ustanoviti izmeu autora koji globalizaciju vide kao ideoloki projekat i skeptika, odnosno hiperglobalista i zastupnika teze da je globalizcija proces. Slinost se sastoji u tome to skeptici osporavaju postojanje globalizacije, a razlika je u afirmativnom odnosu koji hiperglobalisti imaju prema globalizaciji bez obzira da li je smatraju istorijskim procesom ili savremenim fenomenom bez presedana u ljudskoj istoriji. Sve to nije sluaj kod svih zastupnika shvatanja o procesu globalizacije, a argumentacija koju skeptici koriste u osporavanju postojanja globalizacije razliita je u odnosu na onu koju koriste zagovornici teze o globalizaciji kao projektu. Kada je o hiperglobalistima re, treba imati u vidu je to teorijski i ideoloki nehomogena grupa autora koji se, u pojedinim aspektima meusobno razlikuju ali koji, generalno posmatrano, imaju relativno blizak stav u pogledu znaaja globalizacije u savremenoj epohi. Zajednike crte ovog pristupa mogle bi se saeti na sledei nain: globalizacija je potpuno novo doba ljudske istorije, koje se karakterie globalnom ekonomijom (kapitalizmom), globalnom politikom i globalnim civilnim drutvom. Pored toga, oni istiu da je mo i znaaj nacionalnih drava u stalnom opadanju. Na odreeni nain ovo se doba moe oznaiti kao epoha kraja nacionalnih drava. Kljuni faktori koji odreuju i usmeravaju globalizaciju su kapitalizam i/ili tehnoloki napredak, posebno u oblasti informatike i komunikacija. Posledice globalizacije, po njima, oigledne su u svim sferama drutvenog ivota. Na kulturnom planu dolazi do homogenizacije i mekdonaldizacije kulture. Na planu drutvene strukture uoava se preoblikovanje sveukupnih drutvenih odnosa, a u vezi sa tim je preoblikovanje osnova starih drutvenih hijerarhija. Sve te promene vode u krajnjoj liniji stvaranju jedne nove globalne civilizacije (Held, 1999). Ovde je umesno dodati i Kastelsovo (Castels) zapaanje da se nehomogenost ove grupe ogleda i u odnosu prema posledicama globalizacije pa se moe govoriti o pozitivnim i negativnim hiperglobalistima, a kao to smo ve napomenuli, hiperglobalistima se mogu smatrati i autori koji zastupaju tezu da je globalizacija dugotrajan istorijski proces koji je svoju kulminaciju dosegao u poslednjim decenijama XX veka. S druge strane, kao odgovor na pomenute teze, javile su se reakcije skeptika koji, takoe sa razliitih ideolokih i teorijskih pozicija, tvrde u osnovi sledee: globalizacija je mit i nita se radikalno u stepenu globalne integracije nije promenilo u odnosu na ranije periode, ak se moe rei da je ekonomska integracija manje izraena nego krajem XIX i poetkom XX veka. (Hirst and

Thompson, 1996). Ekonomska integracija je jo uvek regionalna i odvija se izmedju tri glavna finansijsko-trina bloka, to je trend suprotan globalizaciji. Otuda i dodatna marginalizacija tradicionalno marginalizovanog Treeg sveta. Nacionalne drave i njihove vlade ne gube na znaaju. Naprotiv, od njihove sposobnosti da modeliraju transformativne strategije zavisi uspeh nacionalnih ekonomija (Weiss, 1998). Drugim reima, nema nieg novog pod suncem to ranije nije vieno. Najzad, kao specifian odgovor na ove meusobno razliite, a delimino i suprotstavljene teze javili su se autori koji, moglo bi se slobodno rei, danas ine mainstream, a koji pokuavaju da pokau da je globalizacija realan proces, ali istovremeno kompleksan i protivurean fenomen. Takav stav se ponajbolje ogleda u novim pojmovima koji su stvoreni da bi se opisao sadraj aktuelne globalizacije. Antiteza globalizacija lokalizacija sintetisana je u pojmu glokalizacija koji generalno upuuje na proimanje lokalnih sadraja globalnim uticajima (Robertson, 1992). Specifinije posmatrano, kada je o kulturi re, dihtomija homogenizacija heterogenizacija prevaziena je uvoenjem pojma hibridizacija kulture, a spor oko kljunih aktera koji deluju u savremenom svetu, gde jedni istiu nacionalne drave, a drugi transnacionalne organizacije, pokuava se prevazii shvatanjem o postinternacionalnom dobu politike i postojanju dva relativno odvojena sveta sveta nacionalnih drava i sveta transnacionalnih organizacija (Rosenau, 1996; Vuleti, 2001). Znaaj ove klasifikacije, u kojoj se razlikuju tri navedena pristupa, ogleda se pre svega u tome to markira odnos pojedinih autora prema globalizaciji. Meutim, njen znaaj i analitika vrednost bledi onoga trenutka kada pokuamo da kroz tu prizmu sagledamo odnos pojedinih autora koje smo prethodno razvrstali u neku od navedenih grupa prema pojedinim otvorenim pitanjima u debatama o globalizaciji. Naime, kada je re o pitanjima kao to su: kada zapoinje proces globalizacije, kakva je sudbina nacionalne drave u epohi globalizacije, ta se deava sa kulturom, ili kakve su posledice globalizacije mogu se uoiti ozbiljne slabosti ove klasifikacije, jer su autori iz razliitih grupa po pojedinim pitanjima meusobno blii od onih iz iste grupe i obrnuto. Ovo zapaanje postaje posebno oigledno kada se doe do pitanja uzroka, odnosno do problema objanjenja dinamike globalizacije. U tom pogledu mnogo vrednije su klasifikacije o kojima e biti rei u nastavku teksta. Globalizacija kao nastavak teorija modernizacije, odnosno imperijalizma i postmodernistiki zaokret Zgunjavanje vremena i prostora kao posledica ubrzanja drutvenih interakcija odrazilo se i na nauku. Pojava, donedavno karakteristina za prirodne i posebno primenjene nauke, da se zbog kumulativnosti znanja ne osvru na tradiciju, postaje sve vie odlika drutvenih i humanistikih nauka, s tom razlikom to u potonjem sluaju ima prostora za tumaenje po kome je pre re o

terminolokoj transformaciji istoznanih pojmova nego o kumulaciji znanja koje rezultira novim paradigmama i novim pojmovima. U tom smislu, nije potpuno netano rei da su teorije koje su u drugoj polovini XX veka dominirale u oblasti objanjenja drutvenog razvoja teorija modernizacije i teorija zavisnosti koja se u velikoj meri oslanja na teoriju imperijalizma - zamenjene teorijom globalizacije. Da li je re o stvarnoj promeni ili se zbog razliitih razloga pojam globalizacija koristi kao zamena bilo za pojam modernizacije bilo za pojam imperijalizma? Na ovo ptanje nije jednostavno dati nedvosmislen odgovor. Izvesno je, meutim, da je u mnogim shvatanjima globalizacije prisutan, slabije ili snanije izraen, uticaj neke od ove dve teorije. Ova tvrdnja bi se mogla ilustrovati Gidensovim shvatanjem globalizacije s poetka devedesetih godina XX veka u kome on globalizaciju direktno izvodi iz procesa modernizacije (Gidens, 1990) ili Korovom (Khor) definicijom po kojoj je globalizacija ono to smo mi u Treem svetu nekoliko vekova nazivali kolonizacija (prema McGrew, 1996). Meutim, mada je uticaj pomenutih teorija pretea veoma snaan, o globalizaciji se intenzivnije poelo govoriti onoga trenutka kada su pojedini autori, poput Rolanda Robertsona (Roland Robertson), pokuali, ma koliko to izgledalo nategnuto, da umesto pojmova modrnizacija i kapitalizam u sredite panje postave globalizaciju kao proces sui generis. Sutina ove promene ogledala se zapravo u tome da je i pored deklarativnog zalaganja za sveobuhvatnost u objanjenju, Robertsonova teorija globalizacije u prvi plan istakla zbivanja u kulturnom polju, zapostavljajui u dobroj meri ekonomske i politike inioce promena. U tom smislu, mada na drugaiji nain, Daglas Kelner (Douglas Kellner) ukazuje na dve vane podele. Prva je izmeu autora kojima globalizacija slui da zameni pojam imperijalizma i drugih kojima ona zamenjuje pojam modernizacija. U oba sluaja globalizacija je posluila kao ideoloki neutralniji termin ali je sutina ostala ista. S druge strane, stvar se dodatno komplikuje podelom izmeu modernista i postmodernista. Dok je za prve globalizacija proces standardizacije i homogenizacije, za druge globalizacija predstavlja izvor hibridizacije i stvaranja vee sloenosti drutvenih odnosa (Kellner, 1997). Drugim reima, u savremenim analizama globalizacije mogue je uoiti vidne tragove naslea koje daje za pravo onima koji razlikuju neomarksistike, postmodernizacijske i globalizacijske teorije o globalizaciji, ali i ova podela biva dovedena u pitanje kada se ostavi po strani tradicija i kada se postave specifina pitanja ili krupnije dileme, pa, kako lucidno zapaa Alen Skot (Alan Scott), globalizacija moe biti interpretirana na politiki ili na dijagnostiki nain, a ta razlika je bazinija nego, na primer, razlika izmeu marksistikog i nemarksistikog pristupa tom problemu (Scott,1997:3). Svetski sistem globalna kultura globalno drutvo globalni kapitalizam

Poseban problem u prethodnoj klasifikaciji, to nije nuno njena mana ali ni prednost, predstavlja injenica da ona u obzir uzima sve radove i sve autore koji se bave savremenim drutvenim pitanjima i problemima koji su u veoj ili manjoj meri protkani globalnim uticajima. Za razliku od takvog pristupa, uticajni britanski sociolog Lesli Skler govori o etiri pristupa analizi globalizacije. Re je o pristupima koji u centar panje stavljaju: svetski sistem, globalnu kulturu, globalno drutvo, i globalni kapitalizam. Ono to je ovim pristupima zajednikoj jeste ideja da se savremeni problemi ne mogu reavati na nivou nacionalnih drutava ve se za njihovo adekvatno reavanje moraju uzeti u obzir globalni procesi. Osnovna zamerka svetsko sistemskom pristupu o kome je ve bilo dosta rei i koji je najrazvijeniji, tie se naglaenog ekonomizma koji ak i kada uzima u obzir kulturu to ini na nain u kome je ona izvedena iz ekonomije. Pored toga, u konkretnim analizama zapaa se tendencija da se svetska ekonomija temelji na nacionalnim dravama, odnosno termini globalno i internacionalno se esto javljaju kao sinonimni interchangebile (Sklair, 1999). Globalno kulturalni pristup se fokusira na probleme homogenizacije kulture i na uticaj kulture i mas medija na poloaj individualnih i/ili nacionalnih identiteta u epohi globalizacije. Karakteristino je da najvei broj postmodernista koji govore o globalizaciji mogu biti svrstani upravo u ovaj pristup. Mada se o ovom pristupu ne moe govoriti kao o homogenoj koli mogue je zapaziti da kulturni inioci imaju prioritet u odnosu na ekonomske i politike, to predstavlja i osnovni problem ovoga pristupa. Treba rei da je ovaj pristup pre komplementaran nego suprotstavljen treem pristupu koji u fokusu ima globalno drutvo, odnosno pojavu globalne svesti i njene implikacija za globalnu zajednicu. U taj pravac se svrstavaju: autori koji insistiraju na mogunosti stvaranja svetskog drutva; zatim oni koji globalizaciju konceptualizuju kao zgunjavanje vremena i prostora; dalje svi koji istiu ulogu supra-nacionalnih aktera; ili oni koji se bave ispitivanjem mogunosti stvaranja svetske vlade, etc. Osnovni problem ovoga pristupa je u tome to ideje koje su iznedrene u okviru njega, mada provokativne, jo uvek predstavljaju vie utopistiku nego realnu viziju i sliku globalizacije. Superiornijim, u odnosu na prethodne, Skler smatra svetsko kapitalistiki pristup, kome i sam pripada i kome je naravno u centru panje fenomen kapitalizma. U okviru ovoga pristupa takoe postoje razliiti pokuaji teorijskih konceptualizacija koje idu za tim da odrede kljune aktere, strukturu i istorijski razvoj kapitalistikog sistema koji vodi globalizaciji. Ono to, po naem miljenju, predstavlja problem u okviru ovoga pristupa jeste injenica da se ne vidi jasno zbog ega se on bitno razlikuje od svetsko sistemskog pristupa koji u centru panje takoe ima kapitalistiki sistem. Pored toga, oito je, to i sam Skler samokritiki primeuje, da su u okviru ovoga pristupa zapostavljeni drugi globalni inioci i snage koje vode globalizaciji (Sklair, 1999).

Razliite vrste objanjenja globalizacije Upravo na razlikovanju ovih inilaca koji predstavljaju kljune faktore objanjenja globalizacije, Ulrih Bek (Ulrich Beck) razlikuje dva osnovna pristupa u analizi globalizacije. S jedne strane su autori koji insistiraju na postojanju dominantne logike globalizacije, poput Volernstaina, Rozenaua, Gilpina, Helda, Robertsona ili Apaduraia, dok su s druge strane oni autori koji sugeriu i koriste itav set uzronih inilaca u objanjenju globalizacije (Beck, 2000). Mada u metodolokom pogledu interesantna, u ovoj klasifikaciji teorija kao problem se pojavljuje nemogunost razvrstavanja autora koji su te teorije postavili. Naime, u svojim tekstovima autori esto nisu dosledni ve uvek iznova rekonceptualizuju svoju poziciju, to nije udno s obzirom na stalne promene u savremenom svetu, brzinu kojom se radovi pojavljuju i opseg polja na koje se globalizacija odnosi. Drugi, ozbiljniji problem ove klasifikacije je u tome to, s jedne strane retko ko danas govori iskljuivo samo o jednom iniocu, ali sa druge strane veinom su ti autori postali uticajni upravo po tome to su skrenuli panju na pojedine faktore globalizacije i time afirmisali pojedine teorije. U tom smislu i sam Bek se proslavio istiui u prvi plan ideju rizika u kontekstu ekoloke dimenzije globalizacije (Beck, 1992; 1999); o (Shaw) se istakao isticanjem rata kao uzroka globalizacije (Shaw,1999; 2000); Held, Rozenau (Rosenau, 2000), Gilpin (Gilpin, 2000) su na razliite naine svoju panju fokusirali na politiku dimenziju; Suzan Strend (Strange, 1996) i Kenii Omae su, mada nisu jedini, istakli tehnoloku dimenziju; Apadurai je, mada istie znaaj komunikacione tehnologije, najvie raspravljao o uticaju migracija na proces globalizacije (Appadrurai, 1996); kapitalizam u prvi plan istie Skler (Sklair 1991; 2000)); o ulozi finansijskih trita govori pored ostalih i Soros (Soros, 1998); geografsku dimenziju je afirmisao Harvi (Harvey,1996), a urbanu dimenziju globalizacije Saskia Sasen (Sassen, 1996), etc. S druge strane, autori, poput Gidensa, koji su u poetku insistirali na vie dimenzija neophodnih za razumevanje globalizacije vremenom svoju panju usmeravaju na pojedinu dimenziju, u Gidensovom sluaju tehnoloku (Giddens, 1990; 1999), a neki, poput Mitelmana, danas govore o globalizacijskom sindromu, dok su u ranijim radovima prevashodno bili zainteresovani za ue ekonomske inioce (Mittelman, 1996; 2000). Globalizacija odozgo i globalizacija odozdo Na kraju, trebalo bi se, zbog ogranienog prostora samo kratko, osvrnuti na jo jednu podelu koja je novijeg datuma i koja je nastala kao plod isticanja razliitih kljunih aktera globalizacije. Naime, ve smo na drugom mestu istakli da su takozvani antiglobalizacijski pokreti po svom obimu i ciljevima globalni, pa sam njihov

naziv predstavlja svojevrsnu protivurenost. Pored toga, u okviru njih s obzirom da su u poetku predstavljali konglomerat sastavljen od razliitih, esto suprotstavljenih struja i frakcija u rasponu od krajnje levice do ultra desnice lagano se profilie struja levih antiglobalista koji su prevashodno kritiari kapitalizma i njegovih posledica, a manje kritiari globalizacije. U nekim sluajevima to ide dotle da postaju propagatori globalizacije odozdo, a kao kljuni akteri toga procesa vide se upravo takvi pokreti (Falk, 2000). Za razliku od njih, postoje autori koji su zagovornici globalizacije odozgo bilo da kao kljune aktere u tom procesu vide transnacionalne organizacije ili snane nacionalne drave, pre svih SAD (Gilpin, 2000) ili saveze monih drava koji se konstituiu u embrion svetske vlade (Gidens, 1999a). U ovoj podeli se, meutim, jo uvek nije iskristalisao odgovor na pitanje da li se u istu grupu mogu svrstati autori koji se zalau za, na primer, globalizaciju odozgo i oni koji se za to ne zalau ali dijagnostifikuju takvu realnost. Slino tome, kada je o globalizaciji odozdo re postavlja se pitanje da li oni koji se za nju zalau time ukazuju na svoje elje ili govore o realnom procesu. Zakljuak Cilj ovoga teksta, to je nadamo se do sada postalo jasno, nije bio usmeren u pravcu evaluacije ili definitivnog zakljuka o tome koja je klasifikacija najbolja ve smo pre svega hteli da istaknemo bogatstvo sadraja i razliitih pristupa u savremnim raspravama o globalizaciji. U strogo naunom pogledu to nije posebno uzvien cilj, ali s obzirom na stanje svesti o globalizaciji kod nas, dakle u zemlji koja je dugo godina bila u centru globalne panje ali van globalnih tokova, ovakav cilj se nametnuo sam po sebi. U situaciji mekburekizacije kulture (Vuleti) kada se globalni trendovi prihvataju samo na povrinskom i formalnom nivou, a sadraj svesti ostaje manje vie nepromenjen, inilo nam se da bi isticanje razliitih pristupa moglo pomoi da se skrene panja da se jednostranim, esto emocijama nabijenim pogledima na globalizaciju u saznajnom pogledu ne moe puno postii. Tolerancija i koegzistencija razliitih shvatanja upravo odlikuje sredine u kojima je svest o globalizaciji poodmakla i vice versa. Drugim reima, makar se u sav glas i slono promovisala globalizacija, kao nekad uostalom tranzicija ili pre toga samoupravni socijalizam, time se nee postii ni znanje ni svest o tom procesu koji sa sobom donosi mnogo vie neprozirnosti, nedoumica i protivurenosti nego to jedna parohijalna, lokalizovana svest moe da podnese. Miroslav N.Jovanovi GLOBALIZACIJA I EVROPSKE VREDNOSTI

Globalizacija i mondijalizam su moderne, krupne i esto upotrebljavane rei. Povrnom poznavaocu stvari takve rei mogu ponekad da uliju poverenje ili potovanje prema onom ko ih koristi u smislu da je korisnik tih rei u savremenom trendu stvari. Meutim, ove moderne rei nisu jasno definisane, tako da njihova esta upotreba ali i zloupotreba moe da prikrije sutinu koja zna da bude opasna ako ne i kobna po odreene evropske vrednosti. Evo zato i kako to izgleda iz ugla jednog ekonomiste koji prihvata starogrki i evropski esencijalistiki pogled na svet (traganje za izvorom i sutinom stvari) umesto globalistikog i nominalistikog pogleda koji se osvre samo na injenice.

GLOBALIZACIJA Protekla decenija je bila protkana procesom liberalizacije u privredi zemalja irom sveta. Liberalizacija u okviru nacionalnih privreda ali i u meunarodnim okvirima je izbor organa drava. Ona je povezana sa privatizacijom javnih preduzea, poveanjem uloge privatnog sektora i navodnim smanjenjem uplitanja drave u privredu. Nasuprot liberalizaciji koja je politiki izbor dravnih organa, globalizacija je injenica. Ona je ishod ponaanja preduzea, najee transnacionalnih korporacija, njihove organizacije i kontrole, promena u tehnologiji proizvodnje i distribucije, ekonomije obima proizvodnje, a takoe i upravljanja njihovim finansijama. Proces globalizacije je delom posledica, sa jedne strane, promene u ponaanju pojedinih potroaa koji iskazuju smanjenu odanost domaim proizvodima i domaim proizvoaima, a sa druge strane to je posledica liberalizacije koja otvara prostor za poveanje meunarodne trgovine, proizvodnje, stranih ulaganja i protoka finansija. Globalizacija je povezana sa promenom u strukturi meunarodne proizvodnje i potronje jer smanjuje vanost blizine izmeu proizvodnje, sirovina i trita. Globalizacija proiruje granice za lociranje preduzea u prostoru zbog snienja trokova i poveanja brzine u dostavi sirovina i gotovih proizvoda. Veliko poveanje stranih ulaganja u privrede irom sveta je osnovni sastojak ovog procesa. Liberalizacija na tritu kapitala i poveana meunarodna pokretljivost kapitala bitno smanjuju uticaj vlada na domau monetarnu politiku. U sluaju sumnje da e da doe do devalvacije, kapital moe da pobegne iz zemlje u roku od nekoliko sati tako da vlade u svojoj ekonomskoj politici moraju da vode rauna i o ovoj mogunosti. Iako su nacionalne vlade izgubile deo uprave nad monetarnom politikom, one su poveale mogunost nadzora na drugoj strani. Postojanje raunara i nove tehnologije u obradi podataka, omoguilo je javnim organima da poveaju nadzor nad firmama i graanima to je, recimo, bitno zbog odreivanja i ubiranja poreza.

Globalizacija sobom nosi i dobre i loe strane. Sa jedne strane, ona moe da povee nacionalne privrede, proiri trite i omogui pristup savremenoj tehnologiji u proizvodnji, distribuciji, komunikacijama i obradi podataka. Sa druge strane, ona poveava ranjivost ekonomski slabijih i ubrzava zahteve za prilagodavanjem i modernizacijom privrede i usluga. Usled globalizacije, pojedina preduzea mogu da stvore, u odreenim nivoima, globalni svetski monopolski poloaj To je sluaj, recimo, sa Majkrosoftom i njegovim raunarskim programima, ali dominantnost na globalnom planu ove firme je zasnovana na snanoj lokalnoj koncentraciji tog preduzea u Sijetlu. Meutim, globalizacija ima kao posledicu i stvaranje irom sveta ogromnog broja preduzea male i srednje veliine koja mogu da prodru na iroko trite. U ovakvim uslovima brze i lake meunarodne pokretljivosti preduzea, obrazovana, struna i iskusna radna snaga je glavna prednost koju moe da ima jedna nacionalna ekonomija. Opasnosti koje sobom donosi globalizacija su i nepredvidivi tokovi kapitala, pekulativni napadi na pojedine nacionalne valute, finansijske krize i nepredvidiva prebacivanja proizvodnje i zaposlenosti iz jedne zemlje u drugu. Sve ovo poveava ekonomsku i socijalnu ranjivost mnogih zemalja, i to naroito onih koje su male i koje su u razvoju. Internet je olienje privrede bez granica koju donosi globalizacija. Lino prisustvo na odreenom geografskom mestu vie nije neophodno. U kibernetikom prostoru (cyberspace) koji je, jednostavnim reima reeno, prostor stvoren mreom koja povezuje raunare na svim geografskim prostorima, korisnici Interneta su u isto vreme i svugde i nigde! Bez obzira na ovo, ne treba dati optu podrku vrednostima i koristima koje donosi globalizacija. Iako je globalizacija uzela izvesnog maha, gusto skoncentrisana proizvodnja na jednoj lokaciji za odreene proizvode i usluge i dalje ima svoju punu vanost i vrednost. Firme koje su najdalje otile u procesu globalizacije i elektronske komunikacije izjavljuju da je dolo do poveanja, a ne smanjenja linih kontakata, koji i dalje ostaju od najvee vanosti za glatko organizovanje posla unutar firme (koja moe da ima pogone irom sveta), ali i za marketing izvan nje.2 Globalizacija otvara meunarodna i nacionalna trita kapitala, to sobom donosi jo jednu brigu. Meksiko, Tajland, Indonezija, Juna Koreja i Rusija su uleteli u finansijsku krizu, u drugoj polovini devedesetih godina zbog globalizacije. Da nije bilo velike otvorenosti prema globalnom tritu kapitala, ove zemlje bi imale znatno manje finansijske tekoe. Isto vai i za bezuslovno prihvatanje stranog novca kao platenog sredstva u okviru male drave. U
2

The Economist, 30 July 1994, str. 11.

sluaju da neka mala zemlja koja nema izgraeno poverenje prema domaem novcu prihvati strani novac kao domai, tada moe da doe do dva ishoda. Prvo, stabilan (strani) novac moe da podstakne domau tednju (ako graani dovoljno zaradjuju). Drugo, moe da doe do ozbiljnih poremeaja u privredi: ako, na primer, domai privredni ciklus zahteva monetarnu ekspanziju i snienje kamatne stope da se pokrene proizvodnja i potronja, dotle u velikoj i stabilnoj zemlji iji se novac koristi moe lako da doe do potrebe za smanjenjem potronje i poveanjem kamatne stope. Na odluku monetarnih vlasti globalne novanice, mala i nezavisna drava nema nikakvog uticaja. Globalizaciji, kao procesu koji vode transnacionalne korporacije, nedostaju dve stvari: otvorenost, i odgovornost.

Proces nije ni otvoren, a ni providan jer nema svoje jasne institucije i pravila, a istovremeno ne postoji ni sistem odgovornosti. Isto vai i za globalno stvaranje raznih nevladinih organizacija. Iako pojedine takve organizacije imaju svoje opravdanje i svrhu, treba uvek imati na umu da su nevladine organizacije ipak samo neizabrane grupe pojedinaca koje slue za stvaranje buke i vrenje pritiska na izabrane javne institucije, ali i na pojedine transnacionalne korporacije. To se sve ini zbog skretanja panje i promene dravne politike prema ciljevima koje postavljaju posebne interesne grupe (bogate firme; pojedinci zainteresovani za ouvanje prirode) koje su spremne da plaaju ili potplauju takve neizabrane nevladine organizacije koje predstavljaju takozvano civilno drutvo (!?). U cilju jezgrovitog objanjenja pojma globalizacija, Henri Kisinder, nekadanji dravni sekretar Sjedinjenih Amerikih Drava, rekao je da je globalizacija samo drugo ime za dominantnu ulogu Sjedinjenih Drava.3

TRANSNACIONALNE KORPORACIJE Transnacionalne korporacije su kao i sva druga domaa preduzea, jedino to one operiu u najmanje dve drave. Postoji oko 63.000 transnacionalnih preduzea koja imaju oko 690.000 podrunica irom sveta (UNCTAD, 2000, str. 9). Cilj svih preduzea je zarada profita i u tome nema nieg loeg. Osnova za postojanje preduzea je upravo ta: zarada profita. Preduzea nisu milosrdne organizacije. Transnacionalne korporacije tragaju za irokim tritima za trgovinu i ulaganja na globalnom nivou. Meutim, onaj ko moe i treba da sprei
3

Henry Kissinger, Globalisation: Americas role for the millennium, The Irish Independent, 13 October 1999.

moguu bezobzirnost preduzea je drava. Svojim zakonima, politikom i njihovim sprovoenjem, drava moe i treba da regulie ulazak, funkcionisanje i izlazak transnacionalnih preduzea (globalne ekonomije) u svoj domai ekonomski prostor. Globalizacija je proces koji prvenstveno pokreu transnacionalne korporacije. Dakle, uticaj na domae ekonomske (i druge) odnose se pomera sa domaih organa drave prema preduzeima koja su u stranom vlasnitvu. Ovo je osnaeno u protekloj deceniji, jer se u gotovo svim dravama na svetu domae vlade udvaraju transnacionalnim korporacijama radi privlaenja na ulaganja u proizvodnju. Nacionalne vlade esto kao da uestvuju na globalnim turnirima za strana ulaganja, pa se ponaaju na nain ko da vie povlastica, ne shvatajui da su osnovni razlozi za strana ulaganja veliina i rast domaeg plateno sposobnog trita i privilegovan pristup iz odreene lokacije meunarodnom tritu. Trokovi proizvodnje na odreenoj lokaciji su bitni, ali slobodan i povlaen pristup meunarodnom tritu (razni bilateralni sporazumi o slobodnoj trgovini ili ekonomska integracija) igra presudnu ulogu u izboru zemlje za strana ulaganja (UNCTAD, 1998, str. xxix). Razlike u visini nadnica izmeu zemalja potiu prvenstveno od razlika u obrazovanosti i produktivnosti radne snage i nisu prvenstveni razlog za strana ulaganja u veini industrijskih grana. Tekstil, odea i obua su izuzeci od ovog pravila. Vremenom, stvorena prednost pojedinih zemalja, kao to je obrazovana radna snaga u proizvodnji i njenom nadzoru i upravi, postaje sve znaajnija nacionalna prednost koja mami strane ulagae. Razne povlastice to se nude stranim ulagaima u nameri uvlaenja domae privrede u globalnu mreu proizvodnje i distribucije ponekad mogu da imaju tetne posledice ne samo po razvoj domaih preduzea, kojima su takve povlastice nedostupne, ve i po ivotnu okolinu. Bez obzira na sve, mereno zbirom stranih ulaganja, najprimamljivije lokacije za strana ulaganja su jo uvek razvijene zemlje. Od ukupno $ 4.700 milijardi svih stranih ulaganja na svetu (stok) 1999. godine, oko 70 procenata se nalazi u razvijenim zemljama (UNCTAD, 2000). Sprovedene ankete meu preduzeima dovode do zakljuka da razne fiskalne stimulacije uopte ne igraju znaajnu ulogu prilikom odluivanja o lokaciji preduzea. Meutim, firme izjavljuju da one prihvataju razne fiskalne neposredne i posredne stimulacije jer ne ele da propuste takve pogodnosti iako one bitno ne utiu na odluke o lociranju preduzea (Wasylenko, 1991). Kvalitetna infrastruktura je mnogo primamljivija za strane ulagae (transnacionalne korporacije) od raznih fiskalnih pogodnosti (Wheeler and Mody, 1992, str. 71 72). Dakle, razne finansijske pogodnosti koje zemlje pruaju transnacionalnim korporacijama ne samo to su ist finansijski gubitak za zemlju koja ih prua, ve iste vrlo malo utiu na odluku stranaca o ulaganju.

Vrlo esto se smetne sa uma injenica da globalizacija ne donosi nita bitno novo na svetsku ekonomsku pozornicu. Globalizacija donosi zahteve za veom slobodom u trgovini robama i uslugama, a takoe i za poveanom slobodom za strana ulaganja. Ekonomska uloga nacionalnih granica se smanjuje jer se narodne privrede stapaju u globalnu celinu. Dakle, jednostavnim reima reeno, zahtev je: vraanje na osnove sistema koji je postojao pre 1914. U ovakvoj situaciji, re-globalizacija bi mogla da bude mnogo prikladnija i tanija re. Veliko i brzo irenje transnacionalnih korporacija po svetu uinilo ih je najveim simbolom globalizacije. Zbog toga to su u stranom vlasnitvu, to su esto velike i to ponekad prave velike greke, kao to je bilo trovanje Tise cijanidom, koje je poelo u Rumuniji februara 2000. godine, pojedine nevladine organizacije mogu da vode uspenu borbu protiv takvih korporacija. Nevladine organizacije su skrenule panju javnog mnenja na probleme zatite ivotne okoline i uspele su da proguraju tokom svetskog samita u Rio de aneiru 1992. godine sprorazum o kontroli gasova koji doprinose zagrevanju atmosfere. Pojedine nevladine organizacije su takoe imale bitan uticaj prilikom torpedovanja Meunarodnog sporazuma o investicijama 1998. godine koji je uglavnom uzimao u obzir interese zemalja iz kojih potie kapital.

GLOBALNI STANDARDI Neuspeh u pokretanju nove runde pregovora u okviru Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu 30. novembra 1999. godine moe da uspori proces globalizacije svetske privrede. Sto trideset pet zemalja lanica ove organizacije nije uspelo da se dogovori ni o dnevnom redu sastanka u Sijetlu koji je imao cilj da pokrene milenijumske runde globalnih pregovora o trgovini i stranim ulaganjima. Dobro organizovani, voeni i buni protesti nevladinih organizacija koje se zalau za zatitu prirode, ratari i stoari, protivnici velikih transnacionalnih korporacija, sindikati i pobornici prava koja pripadaju ivotinjama samo su doprineli problemima sa kojima su se suoili uesnici sastanka u Sijetlu. Zbog toga regionalni, a ne globalni pristup privrednim problemima moe da preovlada u svetu u deceniji koja predstoji. Stvaranje i nametanje globalnih standarda moe da nae svoje opravdanje ako se ovi standardi primenjuju na relativno nove proizvode i usluge, kao to su lekovi, faks, maine za fotokopiranje, raunari i mobilni telefoni. U suprotnom bi komunikacija i razmena podataka bila usporena i uz poveane trokove. Meutim, nametanje takvih standarda za tradicionalne proizvode, kao to su, recimo, prehrambeni proizvodi (sa izuzetkom standarda koji tite zdravlje i prirodu), ne moe lako da se opravda.

Ako postoje ustaljeni ukusi za odreenu hranu koji su izriito regionalni ili lokani, zbog ega nametati globalne standarde u hrani koji unitavaju lokalne posebnosti i izjednauju ukuse svugde na svetu? Primer su Mekdonaldsovi hamburgeri. Ovi globalni industrijski proizvodi koji se nude potroaima u gotovo tenom stanju spravljeni su delimino i od mesa. Goveda i ostale ivotinje od kojih to meso potie kljukana su hormonima i raznom hranom koju u normalnim prirodnim uslovima ne jedu biljojedi. Posledice su oigledne: bolesti, razne tete i strahovi koje takav neprirodni nain brige o ivotinjama i potroaima donosi. Uz to, hamburgeri se zalivaju i vetakom globalnom tenou, koka-kolom, koja stvara zavisnost i ima, najblae reeno, sumnjiv uticaj na zdravlje. Ako se ovakvi standardizovani globalni proizvodi uporede sa lokalnim, odmah pada na pamet primer nae lokalne gibanice, srpske salate i jogurta, kiselog mleka ili gustog soka od vianja. Ili, jo jedan primer. Postoji uverenje o postojanju italijanske kuhinje. Svakom istinskom Evropljaninu je jasno da takve kuhinje nema. Ono to postoji u Italiji je regionalna kuhinja. Svaka manja oblast, pa ak i svaki gradi ima svoje posebne kulinarske specijalitete na koje je ve vekovima izuzetno ponosan i koje ljubomorno neguje. Ne vide se valjani razlozi zbog kojih bi trebalo da doe do globalne standardizacije u veliini, debljini, sastavu i ukusu pica, kao to je to sluaj sa obrocima koji se zagrevaju u globalnom lancu restorana po imenu Pica hat i koji vie lie na jednoobrazne benzinske pumpe. Istinski Evropljani pridaju veliku vrednost razlikama u ukusu, mirisu, izgledu i usluzi, a ne u njihovom uproseavanju. U suprotnom svi bi bili obueni isto, kao nekada Kinezi, i ameriki farmeri, ili bi jeli isto kao u Mekdonaldsu. Globalni trend irenja novotarija i novih pseudo-vrednosti moe da natetiti u Evropi onima kod kojih su evropske vrednosti plitko usaene. Jedna od takvih novotarija je i globalno irenje severnoamerikog praznika koji se zove Helouin (Halloween, 31. oktobar). Tog dana se deca maskiraju u vetice, nakaze, straila i, jednom reju, deca se naruuju crnom bojom i tako opremljena idu od vrata do vrata, a kao pozdrav domainu im slue urlici za zastraivanje. Kako je to uasno i strano hrianskoj, pravoslavnoj i evropskoj veri, tradiciji i duhu. Uobiajeno je da se deca za praznik u Evropi lepo i isto obuku, da sa osmehom pozdravljaju domaina pozdravom, recimo, Hristos se rodi ili Pomae Bog, da se darivaju crvenim jajima, da se spominju ivotinje kao to su to zeka, pile, jagnje, a ne da se naruuju i igraju nakaza. Potovati sebe i svoje korene je u biti svakog istinskog, samopouzdanog Evropljanina.

TRANSATLANTSKI SUKOBI

Regionalna reenja povezana sa trgovinom u, recimo, Evropskoj uniji, mogu ali ne moraju da budu bolja od globalnih reenja u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Postoji niz ozbiljnih problema izmeu Evropske unije i Sjedinjenih Drava u okviru Svetske trgovinske organizacije koji lako mogu da buknu u budunosti. Osvrnimo se na neke od njih:4 Trgovina bananama. Evropska unija ima od 1993. godine sistem carina i kvota na uvoz banana koji prua olakice zemljama izvoznicama banana koje su nekad bile evropske kolonije. Takve povlastice pruaju pomo u razvoju nerazvijenih zemalja korisnica. Bez takvih povlastica, ove nerazvijene zemlje (meu kojima su i zemlje u Karibima) bi verovatno proizvodile drogu koja bi zavravala na tritu Sjedinjenih Drava. Sistem Evropske unije diskriminie amerike korporacije koje su mnogo efikasnije u proizvodnji banana realizovanoj u zemljama Latinske Amerike. Zbog ovoga su Sjedinjene Drave, uz odobrenje Svetske trgovinske organizacije, uvele godinje carine u visini od $ 191 milion na uvoz proizvoda iz Evropske unije. Proizvodi na koje se te carine primenjuju se stalno menjaju. Ove carine su ukinute jula 2001. godine zbog reenja spora sa Evropskom unijom. Junetina u ijoj su se proizvodnji koristili hormoni. Ovo je najstariji sukob i potie iz 1985. godine. Evropska unija zabranjuje bilo kakav uvoz ivih ivotinja ili njihovih preraevina ako su se u njihovoj proizvodnji koristili hormoni. Sjedinjene Drave su, na osnovu nedovoljne zasnovanosti na nauci, zbog ovog uvele sankcije prema Evropskoj uniji u visini od $ 117 miliona. Svetska trgovinska organizacija je podrala ameriki stav. Genetiki izmenjena hrana. Ovaj problem je tesno povezan sa prethodnim i odnosi se na hranu za stoku i semensku robu, pogotovo kukuruz. Evropska unija je uskratila Sjedinjenim Dravama mogunost za izvoz takvog kukuruza u paniju i Portugaliju u godinjoj vrednosti od $ 200 miliona. Audio i video proizvodi. Pod uticajem Francuske, Evropska unija pokuava da ogranii uvoz amerikih audio i video proizvoda u zemlje centralne i istone Evrope. Od zemalja koje pregovaraju sa Evropskom unijom o prijemu u punopravno lanstvo, Unija zahteva poveanje barijera za uvoz takve robe koja ne potie iz Evrope. Super dambo det. Britanska, francuska i nemaka vlada pruaju velike zajmove Erbasu za istraivanje i razvoj novog super dambo deta koji moe da ue u komercijalnu proizvodnju u budunosti. Sjedinjene Drave zahtevaju od Evropske unije da se pridrava meusobnog sporazuma o subvencijama iz 1992.

Sa toliko mnogo ozbiljnih bilateralnih sukoba u trgovini meu glavnim pokretaima globalne trgovine, nema velikih izgleda za skoro pokretanje
4

The Economist, 22 July 2000, str. 7980.

istinskih globalnih pregovora o trgovini i ulaganjima pod okriljem Svetske trgovinske organizacije. Meutim, ogroman obim meusobnih ulaganja izmeu Evropske unije i Sjedinjenih Drava moe da stvori ekonomske taoce i na jednoj i na drugoj srtani, to moe da doprinese stvaranju uslova u kojima bi mogao da se izbegne veliki meusobni sukob u trgovini.

ZAKLJUAK Snienje trokova prevoza i komunikacije, transnacionalne korporacije i globalizacija imaju odreeni uticaj na pojedine promene u privredi i vrednostima na svetu. Bez obzira na teinu rei globalizacija, ovaj proces je i dalje geografski ogranien na razvijene zemlje i pojedine zemlje u razvoju. Veliki delovi sveta jo uvek nisu obuhvaeni ovim procesom, dok u pojedinima koji su njime obuhvaeni, postoji odreena odbojnost. Uprkos svih dobrih i loih strana globalizacije, i dalje e postojati potreba i za domaim i za meunarodnim ekonomskim politikama. Nacionalne politike i dalje imaju svoje mesto. Domaa prosveta u ovom procesu ima kljunu ulogu, jer se uz njenu pomo mogu sauvati i unaprediti domae vrednosti, a istovremeno se moe i pripremiti novi narataj za suoavanje sa novim izazovima u nauci, tehnici i upravljanju preduzeima i proizvodnjom. Ako neka firma ili grana industrije namerava da bude snana na globalnom planu, tada ona mora prvenstveno da bude jaka na lokalnom. Primeri Majkrosofta, bankarstva u Londonu ili hemijske industrije u Bazelu to jasno dokazuju.

Mr edomir Anti Balkanoloki institut SANU

GLOBALIZACIJA I ISTORIJA

Globalizacija je do sada uglavnom predstavljena kao jedan po svemu nov fenomen i jedinstven proces u istoriji oveanstva. Odnos ovog procesa sa istorijom nije do kraja definisan i upravo je globalizacija veoma esto doivljavana kao poetak nove i drugaije faze u istoriji oveanstva. Trite bez granica, dominacija velikih korporacija, nadnacionalne zajednice drava i popularna kultura koja se iri vie nego ikada unifikovanim postindustrijskim svetom, po logici stvari trebalo bi da iskljuuju ozbiljniju vezu sa starim i takoe bi valjalo da oznae granicu posle koje bi dosadanji tok istorije trebalo da korenito bude izmenjen i usmeren u pravcu koji je u veoj meri predvidljiv, vie nego ikada potinjen uticajima drutva i potrebama oveka. Globalizacija kakva je definisana i postala opteprihvaena tokom devedesetih godina 20. veka moe imati samo nejasne pretee, a nikako jasnu istorijsku dimenziju. Ukoliko se, meutim, u pitanje dovede izvesnost ideolokog trijumfa jednog drutvenog ili ekonomskog sistema posle koga bi istorija, kako se tvrdi, trebalo da doe do svoga kraja ili barem da se usmeri u nekom novom i nedokuivom smeru, to se obino ini sa stanovita prema kom je ideja globalizacije sutinsko otelovljenje jedne stare tenje koja je bila iskuenje svim civilizacijama i drutvenim sistemima kroz istoriju. Radi se o idejama o granicama sveta, svetskom carstvu i kraju oveka. U dananje vreme su tehnoloka revolucija i neslueni razvoj znanja doveli do toga da po prvi put tehniki napredak i razvoj trita modeliraju jednu zamisao koja ima itekakav ideoloki znaaj i uticaj. Globalizacija je utoliko znaajniji i zanimljiviji fenomen zato to se dogodila upravo u razdoblju koje mnogi nazivaju post-ideolokim. Ne postoji precizno, niti opteprihvaeno razumevanje pojma globalizacije. A. G. Hopkins kao najprihvatljiviju, i verovatno najneutralniju, definiciju navodi onu prema kojoj je globalizacija proces koji preureuje (transformie) privredne, politike, drutvene i kulturne odnose izmeu zemalja, regiona i itavih kontinenata, istovremeno ih irei, snaei i ubrzavajui.5 Tako shvaen proces globalizacije svakako je imao presedana u istoriji, a ak se i u celini moe definisati kao proces u kome su male i esto izolovane civilizacije kroz globalizaciju teile da se proire, proimale se i nastojale da postanu univerzalne. Kao takvu drevnu (arhajsku ili proto) globalizaciju autori razumevaju sve one mnogobrojne pokuaje politikog i privrednog objedinjavanja poznatog sveta tokom proteklih pet hiljada godina.6 Iako su se civilizacije Asira, drevne Kine, starog Egipta ili helenska razvijale odvojeno, a njihove veze ostale esto retke ili nedovoljno uticajne, ipak postoji jedinstven
1

A. G. Hopkins, The History of Globalization and the Globalization of History, A. G. Hopkins (ed.) Globalization in World History, (Pimlico,Sydney) 2002, p. 16.
2

C.A. Bayley, Archaic and Modern Globalization in the Eurasian and African Arena, c. 17501850, A. G. Hopkins (ed.) Globalization in World History, (Pimlico, Sydney) 2002, pp. 5051.

model njihovog razvoja i gotovo istovetan cilj kome su teile. Tako su Asirci verovali da je njihova drava sredite sveta, zbog ega su dananju Evropu nazivali Ereb (zemlja sutona), dok su staru Kinu njeni itelji znali kao sredinje kraljevstvo. Nastojei da oivotvore ideologije vaseljenskog carstva7 i univerzalne religije, drevni dravotvorci i osnivai ili reformatori religija uspostavili su principe koji u sutini nisu naputani sve do 18. veka. Tako je Aleksandar Veliki nastojao da dopre do ivica sveta, dok su rimski vojniki carevi svoju dravu doivljavali kao planetu zemlju, zbog ega je imperator Aurelijan i smatrao da je, pobedivi u graanskom ratu, obnovio svet. 8 Mnogi teoretiari globalizacije slau se da je drevna globalizacija bila nepotpuna i da se sutinski radilo pre svega o neuspenim preteama moderne globalizacije.9 Ipak, tekovine svetskih carstava Starog sveta svakako nisu odlazile u dim sa padom Limesa ili provalom Masageta. Evropska civilizacija, recimo, prema takvom tumaenju, nije u razdoblju srednjeg veka prola samo i iskljuivo kroz doba stagnacije i mraka, ve je mediteranska civilizacija, prosto, kroz seobe, razvitak tehnike i promene u klimi postala kontinentalna.10 Iako vezana za politike i religijske tenje drevnih drava, arhajska globalizacija je imala i jasno izraenu privrednu i tehnoloku stranu. Mada nije izraen kroz akcije na berzama u Njujorku ili Tokiju ovaj aspekt je ipak svakako ostao u izvesnoj meri zanemaren. Usvajanje tehnologije izrade bronzanog, a zatim i gvozdenog oruja uslovilo je smene civilizacije u Mesopotamiji i Heladi, kada su Semiti sruili Asir, a Dorani potisli Ahajce.11 Zamena pluga ralom u zemljama vizantijskog kruga i izum konjskog ama do koga je u Evropi dolo tokom 12. veka, predstavljali su deo privredne globalizacije koja je uglavnom imala politike konsekvence.12 Putevi ilibara, soli ili svile bili su stalni tokovi koji su prevazilazili drave i carstva i svet, sa izuzetkom amerikog i australijskog kopna, inili jedinstvenom ekumenom. Zaini, kao nova potreba Zapadne Evrope, oporavljene posle Velike kuge, Stogodinjeg rata, rekonkviste, te provale Osmanlija, sve od reda tekovina zlosrenog etrnaestog veka, podstakli su nov talas globalizacije kojoj su uslove obezbedili izum astrolaba i konstruisanje karavela, a put utrli Dijaz, Degama i Kolumbo. Ipak, princip potinjavanja sveta i njegovi motivi ostali su nepromenjeni, o emu svedoe sporazumi izmeu panije i Portugalije koji su za ishod trebalo da imaju geometrijsku podelu politikih sfera na zemljinoj lopti.13

Cosmic realm and universal religion, isto, 4950. Restitor Orbis, N.A Maknin, Istorija Starog Rima, Beograd, 1991, str. 480. 9 A Very Long-Term View Globalization Since the Fourteenth Century, A Quick Guide to the World History of Globalization, http://www.sas.upenn.edu/~dludden/global1.htm, internet prezentacija poseena 24. septembra 2002.
7 8

R. Lopez, Roenje Evrope, Zagreb, 1978, . 28. i 31, 32. V. Djurant, Istone civilizacije, Beograd, 1995, str. 112113. 12 S. Peinter, Istorija srednjeg veka, Beograd 1997., str. 113. 13 D. R. ivojinovi, Uspon Evrope (14501789), Beograd 1995, str. 48.
10

11

Uprkos tehnikim izumima i geografskim otkriima, princip globalizacije ostao je sve do dvadesetog veka sutinski isti, samo to je od renesanse dravni razlog postepeno u drugi plan potisnuo verski. Jedinstvo sveta, ipak, u to najranije vreme svetske politike pojedinih prekomorskih imperija, vie je obezbeivala tehnika nadmonost vojski nego li ekonomski interesi stanovnika oblasti razdvojenih okeanima. Stvaranje panske i portugalske pomorske imperije, na primer, motivisale su potreba za dragocenim metalima i akutni viak stanovnitva na Iberijskom poluostrvu.14 Njihovo odranje omoguavala je, pak, injenica da su konkvistadori znali za vatreno oruje i plovili na karavelama. Ipak, kada bi se, kao to je to bio sluaj u Japanu dogodilo da domoroci pokau volju i, to je jo vanije, sposobnost da i sami izrade vatreno oruje osvajanje i globalizacija takvog tipa postajale su nemogue. Jo kada je habsburki dominion Nizozemska ustao protiv svojih gospodara u Madridu pokazalo se da vatreno oruje u rukama graanskih vojski lako moe da prevlada feudalne armije, ma koliko bile dobro plaene peruanskim ili meksikim zlatom. Kolonijalna globalizacija kojoj je u 16. veku otvoren put pokazala se tako kao povratan proces koji je, kroz emancipaciju neevropskog sveta, doveo do emancipacije same Evrope. Tako je imperijalna panija poraena od buroaske Nizozemske, pa je, nespremna da se menja, naposletku doivela da njene kreolske kolonije poetkom 19. veka same izvedu buroasku revoluciju. Iz perspektive kasnog 19. veka, britanska elita je propast svoje Prve imperije (1618. vek) uoila u Amerikom ratu za nezavisnost, da bi, pouena time, Drugu imperiju uspostavila kao formalni savez u kome su odnose sa kolonijama odreivale pre svega anglo-saksonske zajednice u njima naseljene, dok se samo Ujedinjeno kraljevstvo, esto, i ne uvek samo formalno, distanciralo od svojih kolonija.15 Takva politika poljuljana je gorkim iskustvom Burskog rata, ali je i borba za vlast nad Indijom, krajem etrdesetih godina 20. veka, koju je imperija morala izgubiti, odredila i njenu konanu sudbinu. Naposletku, i ruski primer je imao izvesnih slinosti, poto su porazi kod Cuime i Mukadana, u ratu sa Japanom 19045, po prvi put dali priliku jednom ne-evrospkom narodu da stupi na istorijsku pozornicu kao svetska sila. Sukob sila u Prvom i Drugom svetskom ratu doveo je do trijumfa vanevropskih sila i bipolarne ravnotee u razdoblju posle 1945. godine. Ipak, iako su ameriki teoretiari smatrali da svet, od pedesetih godina 20. veka, poiva na pet velikih politikih i privrednih sila, ovaj je tek u postkolonijalnom periodu proao kroz znaajnu promenu koja se moe poistovetiti sa pojavom

14

J. H. Elliot, H. Kamen, The Rise and Decline of Spain, 14921665 (disscussion), P. Wells (ed. ) European History, 15001700, London, 1976.

15

L. James, The Rise and Fall of the British Empire, London 2000, pp. 121, 138; C.P. Hill, J. C. Wright, British History, 18151914, Oxford, 1984, pp. 266267.

moderne globalizacije.16 U politikom smislu postkolonijalna globalizacija znaila je opti talas regionalizacije koju je mogue najbolje sagledati ako se u obzir uzme masovno osnivanje novih drava na afrikom kontinentu i Bliskom istoku tokom pedesetih i ezdesetih godina, ali i novi uspon nacionalizma koji je doveo do osnivanja dvadesetak novih drava na evro-azijskom kopnu tokom devedesetih. Fenomen politikog usitnjavanja bio je, meutim, uporedan sa stvaranjem nadnacionalnih privrednih i vojnih saveza koji su imali razliite politike pretenzije, uspeh i dugotrajnost (meu njima je, svakako, najuspenija dananja Evropska unija). Takav razvoj, iako naizgled neoekivan, u sutini je posledica velikog naunog i privrednog razvoja koji je dranje velikih vojski i odravanje imperijalnih administracija uinio u izvesnoj meri i suvinim, ali svakako i prevelikim optereenjem. Takvom trendu doprinele su i saobraajna i informatika revolucija koje su omoguile uspostavljanje demokratija sa graanstvom od vie stotina miliona pripadnika. Naposletku, stabilnost mu je pruila i uspostava svetskog trita roba i kapitala. Globalizacijom, kao donekle ciklinim procesom koji se tokom istorije postepeno uslonjavao postajui sveobuhvatnijim, mogue je kroz drugaiju prizmu sagledati i istoriju Srbije. Arhajska globalizacija, kojoj su usledile imperijalna, postkolonijalna i savremena-moderna moe se prepoznati, i pored izvesnih nedoreenosti i diskontinuiteta, jo u vreme srednjeg veka. Tako je, na primer, veoma indikativan ulazak srednjovekovne Srbije u evropsku hijerarhiju drava.17 Primanjem hrianstva, a zatim i pismenosti, srednjovekovne srpske drave su u dva navrata postajale deo hrianske ekumene prvog sveevropskog globalizacionog sistema posle Rimskog carstva. Prvo razdoblje, koje je zapoelo postepenom i deliminom hristijanizacijom, iz vremena Moravske misije i bugarskog pokrtavanja, ali i aktivnijeg delovanja Barske nadbiskupije, zavrilo se krunisanjem Mihajla Vojisavljevia za kralja Zete 1089. godine, to se, opet, poklopilo sa vrhuncem Klinijkog pokreta i krajem pontifikata pape Grigorija VII. Posle godina feudalne anarhije ali i oporavka Vizantije, sledei ulazak srednjovekovne Srbije u novu fazu arhajske globalizacije dogodio se u vreme kada je 1217. krunisan prvi Nemanji. Politikom priklanjanju Rimu, koje je bilo neminovna posledica prvog pada Vizantije, usledilo je i sticanje crkvene autokefalije, dve godine docnije, i tako je formalno uspostavljen, na prostoru Srbije, udnovat kondominijum istonih i zapadnih uticaja koji e svakako nadiveti srpsku srednjovekovnu dravu. Razdoblja globalizacije putem koje je Srbija ulazila u okvire ideolokog, dravnog ili religijskog poretka srednjovekovne Evrope smenjivala su se sa razdobljima imperijalne globalizacije u kojoj je itav Balkan ulazio u sastav nekog od savremenih carstava ije su imperijalne pretenzije esto bile svetske. Nastala na

P. Kenedi, Uspon i pad Velikih sila; Ekonomska promena i ratovanje od 1500. do 2000. godine, Podgorica 1999, str. 463. 17 S. irkovi, Srbi u srednjem veku, Beograd, 1995, str. 56.

16

periferijama efemernog Franakog carstva i Istone Rimske imperije, Srbija je u 11. i 12. veku ponovo ula u sastav ove poslednje. Nakon potpune emancipacije balkanskih drava i krajnjeg opadanja Vizantije tokom 14. veka, na poluostrvo su prodrle Osmanlije. Osnovano je novo Osmansko carstvo, koje je u svojim osnovnim principima podrazumevalo postojanje svetske muslimanske zajednice (umma-e) na prostoru nazvanom jednostavno Islamska zemlja (dar al-islam).18 Ipak, Osmansko carstvo se umnogome razlikovalo od arabljanskih kalifata, poto je u svoje tradicije utkalo mnogobrojne uticaje pokorenih drava, a pre svega Vizantijskog carstva, ije su imperijalne tradicije podraavali i njima se diili njegovi sultani.19 Borba za osloboenje i ponovno stvaranje nezavisne dravne zajednice u kojoj su, samostalno, ili podstaknuti od drugih sila, uestvovali delovi srpskog naroda, uspela je tek u trenutku kada je dolo do novog talasa evropske globalizacije i postepenog rastakanja imperijalnih drava koje su imale dominione i na matinom, evropskom kontinentu. Tokom 19. veka, sa poetkom nacionalnih pokreta, iz osnova su poljuljani principi na kojima je poivala Osmanska drava: odanost vladaru valjalo je zameniti odanou prema zemlji (otadbini), dok je modernizacija, pa i tehnika, bila malo mogua u destratifikovanoj istonjakoj despotiji ija je snaga poivala na nepobedivoj konjici i bezbrojnoj peadiji, a ne na malim, ali fanatizovanim vojskama slobodnih graana ili seljaka naoruanih vatrenim orujem.20 Nacionalni pokreti koji su razjedali Osmansko carstvo od poetka 19. veka podelili su njegove podanike i po etnikoj osnovi. Dok su manjinski, a naroito hrianski narodi imali obrazac za svoju emancipaciju u zapadnoevropskim nacijama i njihovim dravama, to nije bio sluaj sa Turcima, koji su, branei svoje carstvo, doli u priliku da ga korenito redefiniu tek kada su mogli da ga bez kobnih potresa ukinu i umesto njega uspostave potpuno novu dravu sa teitem u Maloj Aziji.21 Ipak, to nije bio kraj proto-globalizacionim procesima na prostoru Balkana. Nacionalna emancipacija ovog poluostrva dogodila se u predveerje Prvog svetskog rata, koji je rezultirao ruenjem etiri evropska carstva i trijumfom nacionalnosti u Evropi. U razdoblju podeljene Evrope, koje je od 1918. zamenilo koncert sila, junoslovenska drava bila je faktor koji bi u osetljivoj ravnotei snaga uvek bio na strani protivnoj promeni uspostavljenog stanja. Tako je bilo za sve vreme postojanja podeljene Evrope, bilo da je podela izvrena
18 A. K Benson, Muslim Universalism and Western Globalization, A. G. Hopkins (ed.) Globalization in World History, Sydney 2002, pp. 7576. 19 20

H. Inaldik, Osmansko carstvo; Klasino doba 13001600, Beograd 1974, str. 8081 i 108109. A. K. Benson, pp. 9091. Videti u: Donald Quataert, The Ottoman Empire, 17001922, Cambridge, 2000.

21

na osnovu pripadnosti nekom od tabora Prvog svetskog rata, ili posle Drugog svetskog rata po ideolokom osnovu. Nestanak bipolarnog sveta, te nestanak ili redefinisanje uticaja izvanevropskih zemalja na Evropu doveo je do spomenutog efekta politikog regionalizovanja i usitnjavanja evropske periferije. Kroz modernu globalizaciju ove oblasti e proi transformisane i bez atributa ili tenji sa kojima su ule u doba nacionalnog preporoda. Usud Srbije u vreme devedesetih godina 20.veka bio je uslovljen i injenicom da njena politika elita nije razumela novo vreme u kome status quo u Evropi nije vie imao ko da brani. Ako po strani ostavimo sluaj Balkana, koji ipak predstavlja netipian primer jedne granine, a po svemu, u savremeno doba, i periferne oblasti, moderna globalizacija ostavila je iza sebe znaajna pitanja i nedoumice. I dok je u privrednom, komunikacionom i kulturnom pogledu pravac kojim se svetska civilizacija kree manje vie izvestan, politika i drutvena dimenzija ovog fenomena znatno je drugaija. Mnogi teoretiari postavljaju pitanje da li je politika globalizacija samo fenomen evro-amerikog sveta. U skladu sa tom tvrdnjom, pitanje politikog objedinjavanja sveta koje bi trebalo da logiki sledi njegovoj privrednoj unifikaciji, ne mora biti iskljuivo odraz uspona zapadnoevropske civilizacije. I dok politike elite islamskog sveta i danas najvii ideal, po pravilu, vide u jedinstvu pravovernih, a Kina izlazi iz jednog od ciklinih perioda navodne izolovanosti,22 ekonomski i vojno najsnaniji deo sveta Sjedinjene Amerike Drave i Evropska unija tei da nametne formu globalizacije koja, pored ekonomskih i kulturnih, sa sobom nosi i politike crte zapadne civilizacije. Postavlja se pitanje da li je u politikom smislu moderna globalizacija, koja je uzlet doivela poto je prevaziena ideoloka podela Zapada, u svojoj sutini izraz snage ili slabosti. Razdoblje recesije koje je zahvatilo zapadni svet tokom sedamdesetih godina 20. veka, dobilo je svoj nastavak prestankom efekta poraza evropskog Istoka i njegovom reintegracijom u svetsko trite. Veliki vojni budet Sjedinjenih Drava, od koga je direktno zavisila gotovo etvrtina amerike privrede, naao se pod pritiskom poreskih obveznika poto je nestala neposredna pretnja svetskog rata. Kao jedina istinska svetska sila, Sjedinjene Drave su se tako nale pred izborom u kom i opcija najopreznije reforme moe dovesti do privredne krize i recesije. Zemlje Evropske unije nale su se pred problemom sline prirode. EU je nastala kao odgovor sovjetskoj pretnji i kao jedino politiko i privredno reenje kojim je stari kontinent mogao da sauva presti i ravnopravnost sa SAD, SSSR i Kinom. Prvobitno ekonomska zajednica, EU danas ve ima formu federalne drava sa zajednikim carinama, monetarnom i fiskalnom politikom, ali i objedinjenom diplomatijom, te donekle i odbranom. Ipak, dok desetine miliona ljudi ekaju na dozvolu za boravak, rad ili azil u Evropskoj uniji, njene lanice se suoavaju sa depopulacionom krizom koja preti da u 22. veku dovede u pitanje opstanak
22

H. Van de Ven, The Onrush of Modern Globalization in China, A. G. Hopkins (ed.) Globalization in World History, Sydney 2002, p. 169.

mnogih od njih. Na poetku 20. veka, na prostoru Evrope i SAD ivela je etvrtina stanovnika planete, danas se radi o jednoj estini, dok e do 2025. kada e svetsko stanovnitvo biti udvostrueno i dosegnuti 12 milijardi prema nekim procenama, udeo ovog stanovnitva biti ispod 15%. Predvianja prema kojima e stanovnitvo SR Nemake pasti sa 80 na 17 miliona krajem 21. veka, ili oajna potreba panije, koja je u prolosti bila u stanju da naseli itave kontinente, za novim stanovnitvom to je argument u prilog tezi prema kojoj je moderna globalizacija u osnovi zapadni fenomen, dok je njen motiv slabost. 23 Kako god da se zavri sadanji talas globalizacije, on, kako to obino biva u istoriji, nee da dobije svoj izraz samo u ve vienim istorijskim stereotipima i poznatim reenjima ili ishodima. Tehnoloki napredak i informatika revolucija onemoguie svakako pojavu nekog modernog razdoblja mraka (tenebre), koje bi moglo da nastane u trenutku u kom doe do trajne krize Zapada. Ipak, rizici koje donosi globalno zagrevanje, mogua budua energetska kriza ili kloniranje kao reenje demografskih problema u otuenom i birokratizovanom svetu budunosti mogu ozbiljno da ugroze neke od tekovina koje kao osnovne politike principe sa sobom nosi moderna globalizacija. Pravo na ivot, rad ili demokratija nee biti zagarantovani ili ak ni mogui u uslovima ekstremnog ishoda kriza sa kojima se u savremenom svetu ozbiljno rauna. No, kriza Zapada ne mora znaiti i svetsku krizu. Svet budunosti ne mora poi putem nekog modernog fanatizma, ikonoklazma24 ili ludizma.25 Ipak, tekovine moderne globalizacije svakako nee dospeti pod znak pitanja sa opadanjem Zapada. Iako je poetkom 21. veka ak dve milijarde stanovnika planete Zemlje prieljkivalo ispravnu vodu za pie, injenica je da je 1997. po prvi put veina stanovnika planete ivela u gradovima. Promene koje su se dogodile u 19. i 20. veku su na neki nain zaokruene u vreme kada je u istorijskom smislu ve zapoeo 21. vek. Ipak, neispravno bi bilo oekivati da je u politikom i istorijskom smislu mogua konana globalizacija. Budui nemogua u tehnolokom ili privrednom pogledu, ne bi trebalo oekivati da bi je u drugim sluajevima bilo mogue posmatrati kao konaan proces koji se moe zavriti.

23 Istraivanja britanskog javnog miljenja iz prolea 2002. pokazala su da je ak 80% ispitanih Britanaca, starih izmeu 18 i 31 godinu, elelo da napusti svoju zemlju. Istovremeno je oko iste populacije tvrdilo kako je nemogue verovati Vladi, dok su ispitanici najmanje nepoverenja pokazivali prema policiji. Daily Mirror, 19. June 2002, p. 6. 24 Ikonoklazam (ikonoborstvo), pokret protiv kulta ikona u Vizantiji (726797 i 813843). 25 Ludisti pripadnici anti-industrijskog pokreta iz ranih godina industrijske revolucije, koji su pokuavali da, unitavanjem maina, zaustave siromaenje britanskih radnika. Pokret je nazvan po jednom od predvodnika, Nedu Ludu (Ned Ludd General).

Slobodan Relji Glavni i odgovorni urednik NIN-a MEDIJI I GLOBALIZACIJA Globalizacija, novo ime za ideju o osvajanju sveta, fenomen je star koliko i civilizacija. Ova ideja se istorijski pojavljivala kroz "uticaj svetskih religija, imperijalna osvajanja, irenje trgovinskih mrea", a samo je menjala "forme, pravce i intenzitet od jedne epohe do druge ili od jedne faze socijalnog razvoja do druge". Differentia specifica dananjeg nastojanja da se osvoji svet je civilizacijsko kulturno okruenje koje je kanadski profesor Maral Mekluan (Marshall McLuhan) opisao kao "elektronsko globalno selo". To je "faza socijalnog razvoja" koja se oznaava kao informatiko drutvo. ivot pojedinca je toliko impregniran medijskim porukama da vie "ljudi, u stvari, ne itaju novine nego ulaze u njih kao u toplu vodu u kadi". Razvoj elektronskih medija, digitalizacija, satelitski prenos informacija "ukidaju nae ustaljene predstave o prostoru i vremenu - i mi ulazimo u svet 'sve-je-tu-u-istom-trenu', u svet u kome je sve u rezonanci istovremeno". I zaista "odnos oveka i kompjutera nije po svojoj prirodi mnogo razliit od odnosa praistorijskog oveka i njegovog prvog amca ili upravo pronaenog toka, ali jedina bitna razlika je to da je ovekov odnos prema prethodnim tehnologijama bio parcijalan i povremen dok je sa elektronikom totalan i vee oveka u svakom momentu bilo gde. oveku se sada mozak izvlai iz lobanje a nervi iz koe. Nova tehnologija stvara novog oveka." (Mekluan) Predviajui ezdesetih godina prolog veka svetske ekonomske "pravce razvoja" Don Kenet Galbrajt (J.K. Galbraith) je najavio "industriju u kojoj e dominirati nekoliko velikih igraa". Danas je oigledno da su tu i "medijski moguli". To je sasvim u skladu sa "konceptom vesti" - to je prilagoavanje informacije masovnom distribuiranju - koji "lei u srcu modernog kapitalizma i predvodi proces glopbalizacije". "Vest" se prikuplja, proizvodi i distribuira sa tri drutveno vana cilja: kao deo politike komunikacije, deo kapitalistike produkcije i trgovine a i da zadovoljavaju potrebe konzumenata. Zato je "industrija vesti" visokoprofitabilna i njene akcije odlino stoje na berzama. Globalni kapitalizam je i ekonomski i kulturni sistem: i "put razvoja" i "nain ivota". Osnovno naelo tog sistema promovisao je pre nekoliko decenija Stejt Department SAD kao doktrinu "slobodnog protoka informacija". Kasnije je ona sa naglaenim simpatijama i velikim oekivanjima usvojena i u Ujednjenim nacijama. Ipak, velika ideja je i u vreme hladnog rata u realnosti bila "doktrina podrke pravima zapadnih medija, pre svega onim iz SAD, Velike Britanije i Francuske, da nastave da distribuiraju medijske proizvode u svet, dok je veina zemalja polako gubila svaku nadu da se moe uspostaviti bilo kakav reciprocitet uticaja". Iako se zemlje komunistikog bloka (pre svih SSSR i Kina) imale svoje

velike infromativne sisteme od uticaja zapadnih medija se nije moglo odbraniti njihove "nacionalne agnecije su uskoro postale pretplatnici zapadnih servisa vesti". Danas gotovo da nema nikakvih prepreka potpuno jednosmernom uticaju. A proces koji se opisuje i kao "tranzicija od britanske ka amerikoj svetskoj hegemoniji" postaje dominantan unutar zapadnog uticaja. Bitnu odliku "amerikanizacije"- naglaenu vezu izmeu naina proizvodnje i "kulture potronje" - uoio je jo Antonio Grami u poznatom tekstu "Americanism and Fordism". On smatra da se obezliena i otuena proizvodnja na traci i strategija viih nadnica - oboje praktikovani u Ford Motor Company - direktno prenose u kulturu potronje, uvodei "novu moralnost" u poslove kapitala i u tradicionalno nemoralne oblasti kao to su potronja alkohola ili seks. Kulturni uticaj takvog pristupa uoen je u Evropi odmah posle Drugog svetskog rata i meu konzervaticima. "Kako izai na kraj sa poveanom demoralizacijom ena - emu su uzrok ameriki obiaji upoznati preko filmova, koji predstavljaju mladu enu kao nezavisnu, odvajajui je od porodice, umanjujui znaaj budueg braka i materinstva, suprostavljajui tim vrednostima egzotine radnje koje nju ine manje enstvenom i ugroavajuju joj dom." Tako je nadbiskup iz Toleda 1945. opisao svoj strah od "amerikanizacije". Naravno, nikakva kritika i strahovi nisu mogli zaustaviti taj planetarni drutveni proces. A "ameriki kapitalizam je ubedio ljude (irom planete) da je 'ameriki nain ivota' to to oni ele. Da je amerika superiornost prirodna i u interesu svih." (Martin Braker) Globalizacija, u kojoj je toliki upliv medija, u principu zaista donosi mogunost dostupnosti najrazliitijih kulturnih vrednosti u bilo kom delu sveta. Posledica toga nije razmna kako su je optimisti naivno zamiljali ve fenomen deteritorijalizacije. Ono to je Volter Lipman (Walter Lippmann) uoio dvadesetih godina XX veka i stavio u naslov prvog poglavlja svoje uvene knjige Public Opinion - "Svet oko nas i slika u naoj glavi", razlikujui okolinu (svet koji je zaista tu oko nas) i psudo-okolinu (nau privatnu percepciju tog sveta oko nas) pojavljuje se na kraju veka sa razvojem elektrnskih medija u nesluenim oblicima. Pod tim uticajima mi "vie ne moemo da ivimo nae ivote 'lokalno'. Naa kulturno iskustvo proeto je uticajima iz daljine - hrana koju jedemo, muzika koju sluamo, okoli, slike i dogaaji sa naih TV-ekrana, mogunost da govorimo telefonom s ljudima koji su na drugoj strani sveta - sve to na svakodnevni ivot ini nepojmljivo 'otvorenim za svet'". Nema vie "moje zemlje", "mog grada", mi ono to ivimo kao "svoj ivot" provodimo u "globalnom selu" u kome je u toku virtuelna homogenizacija - gde se sve standardizuje, ujednaava i uniformie. Piui o Junoj Americi jedan komentator zakljuuje da se "na kontinetu gde je tako mnogo siromanih masovna kultura kree ka naglaavanju razlika To studenta u Buenos Airesu ini mnogo bliim svom kolegi u Njujorku nego nekome u siromanoj provinciji samo 300 milja dalje."

Skica za portret "globalnog sela" deluje prilino onespokojavajue: "Ako uzmemo da tu ima 100 stanovnika, samo jedan od njih imae mogunost za visoko obrazovanje, 70 njih nee nauiti da ita i pie. Preko 50 pati od neuhranjenosti, a preko 80 ivi u kuama koje ne zadovoljavaju standarde za stanovanje." Njihove mogunosti da koriste medije da bi poboljali svoj poloaj daleko su od toga da se uopte moe govoriti o istim ansama. Iako optmisti, iji se broj rapidno smanjuje, ne ale rei hvale kada je tehnoloki razvoj u pitanju da nalaze osnove za jedankost, slobodu i komunikaciju razmene proces je sve jednostraniji. "Globalnim selom" dominiraju centralizovani medijski konglomerati "dosad nevienih veliina i uticaja" . Lords of the global village (gospodari globalnog sela) ovakvom "homogenizacijom ideja, kulture i biznisa utiu na najveu populaciju i istoriji. Ni Cezar, ni Hitler, ni Frenklin Ruzvelt, niti i jedan papa", pie Ben Bagdikijan (Ben Bagdikian) u znaajnoj knjizi The Media Monopoly, "nisu nadzirali toliko informacija od kojih zavisi toliko ljudi i donoenje toliko odluka. Medijske imperije ukljuuju novine, magazine, radijske i TV-stanice, izdavanje i distribuciju knjiga, audio i video zapisa, baza podataka i servise vesti." U ovoj fazi proces globalizacije ne donosi "ni demokratinost, ni jednakost". A rani "san o globalnom selu u kome se razmenjuju informacije i kulturne vredenosti sigurno ne opisuje dananje globalne medije". Jedan ameriki autor to svojim sunarodnicima pojanjava pitanjima:"Kada ste poslednji put videli na televiziji program proizveden u Aziji, gledali film proizveden u Africi, ili itali knjigu napisanu u Junoj Americi? Pitajte nekog iz Azije, Afrike ili June Amerike kad je poslednji put video, sluao ili itao proizvode iz SAD i dobiete potpuno drugaiji odgovor." Vie ne treba ni posebno isticati da je amerikanizacija, kao obleje modernog globalnog kretanja, proces kome je "trei svet" samo deo cilja. U Nemakoj je 90 od sto prikazanih filmova stiglo iz Holivuda. CNN ima vie pretplatnika u Evropi nego u matinoj SAD. U Japanu je polovina songova koji se emituju na lokalnim radio-stanicama na engleskom jeziku. (to je neto bolje nego u Brazilu, gde je tri etvrtine radijskog pevanog programa na engleskom.) U Kanadi dve treine prodatih knjiga je iz SAD. Kao i 80 odsto magazina. Monoploska koncentracija vlasnitva ima za posledicu jo univerzalniji proces - komercijalizaciju. Transnacionalni mediji su neodvojiv deo svetskog sistema u kome nastupaju privatna preduzea koja grozniavo trae trite, koje se u ovoj oblasti zove "publika" (audience). Vlasnitvo i uslovi menjaju sadraj i ulogu medija u drutvu. "Sadraj medija se poslednjih 10 godina promenio", utvreno je istraivanjima Euromedia Research Group. "irom Evrope na televiziji nalazimo manje obrazovnih programa, a sve vie zabave koja, sve vie postaje nalik jedna drugoj. Osnovni sadraj veine medija i dalje je vest , a sve ostalo je manje-vie zabava. ta se desilo sa ureivakim usmeravanjem koje je tradicionalno bilo

vezano za tampu? Da li infotainment, kako se naziva danas preovlaujua kombinacija vesti i zabave, ini izlinom svaku edukacionu ulogu javnih servisa? I ta je sa medijima kao prenosnicima kulturnih vrednosti - da li to uopte jo postoji?" Profit ne moe biti razlog za pronoenje i popularizaciju vrednosti koje ga direktno ne uveavaju. Zasad je izlaz da se svaki sadraj, pa i onaj o najozbiljnijim temama mora biti to zabavaniji. Da li je to samo prelazni period? Jer jedino poveanje gledanosti moe uveavati publiku i prihod od reklame. Tradicionalna watchdog uloga medija - da je njihova u osnovi drutveno nezamenjiva uloga da kontroliu demokratske procese, rade na oblikovanju demokratskog miljenja i odravaju zdravom demokratsku klimu u drutvu, na emu se zasniva cela mitologija o prozranosti zapadnih drutava - se povlai iz prvog plana. Monoplosko vlasnitvo nad medijima ugroava pluralizam drutva. "Iako demokratija moe biti definisana na razliite naine, osnovni element svih definicija je igra izmeu politikog sistema i graanina." Kako je svojevremeno uoio Jirgen Habermas, kao meuigra, "mediji tu treba da igraju centralnu ulogu". Ali, da li e u budunosti kakva se nazire mediji moi da ispune zahteve takve uloge? "Plaimo se da odgovor moe biti - ne", prognozira Karen Siune iz Euromedia Research Group. Romantinost i politiki optimizam nisu vrednosti na poetku XXI veka. Jo jedino zaluenici informativnim tehnologijama veruju da tehnoloki progres neumitno donosi "demokratiju on-line" kao konano istorijsko reenje koje e umornoj "vladavini naroda" vratiti sjaj kakav je ona mogla imati samo u malom "gradu-dravi Atini" gde je narod, kako se veruje, vladao neposredno, efikasno i sa minimumom otuenja. Istina je da su poruke Marala Mekluana, apolitinog kulturologa i pronicljvog posmatraa, na poetku druge polovine XX veka primane sa neskrivenim optimizmom ali one su sadravale i ozbiljna upozorenja. To ,naravno, uvek samo slui na ast misliocu ,a uglavnom ne utie na drutva u odreenim raspoloenjima. Tako borba za humanizaciju informatikog drutva, na kraju Gutembergove ere, to je i "postpismeno doba" - u kome "raste uloga slike i predstave, a pada znaaj uloge rei" - tek poinje. Antiglobalistiki pokreti sa jo nejasno definisanim ciljevima i nedovoljno razvijenim oragnizacijama tek su "ludistiki pokret" novog doba. A uveanje znaaja nacionalnih sentimenata i straha od "bauka globalizacije" deo su nejsnog i neizdiferenciranog procesa opte planetarne tranzicije "postavljanja temelja za istorijski sistem koji e postojati narednih 500 godina". (I Volerstin)

Goran Milovanovi Centar za prouavanje informacionih tehnologija Beogradska otvorena kola INTERNET I GLOBALIZACIJA: ZAVOJITE STAZE KA INFORMATIKOM DRUTVU

1. Internet, informatiko drutvo i globalizacija Informatiko drutvo (I-drutvo, I-Society) bez sumnje je kljuna re u godini 2003, bar kada je re o aspektima globalnog razvoja. U decembru 2003, u enevi, i zatim 2005. u Tunisu, odvijae se Svetski samit o informatikom drutvu (World Summit on Information Society, WSIS), prvi svetski samit o razvoju I-drutva, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Oekivano, sa pripremnim aktivnostima u organizaciji samita, deklaracijama i drugim dokumentima od znaaja za razvoj I-drutva, uveava se broj tehnikih termina koji su u upotrebi, uvode se novi koncepti i strategije. S druge strane, stie se utisak kao da diskurs I-drutva svojim razuenim konceptualnim sistemom i stratekim projekcijama pokriva realnost internet globalizacije. Nosea ideja WSIS je u sutini dobra: napraviti akcioni plan za prevazilaenje digitalne podele (digital divide), velikih razlika u pristupu Internetu i informacionokomunikacionim tehnologijama (ICT) uopte, i reenje integrisati u razvoj elektronskog upravljanja (e-governance), elektronskog poslovanja (e-commerce), razvojnih mogunosti u smislu transfera tehnologije, pravnu regulativu i sociokulturni razvoj. Meutim, razgranati projekti, metodologije i projekcije budueg razvoja odnose se malo ili nimalo na sutinsko pitanje statusa oveka i oveanstva u informatikoj eri. Digitalne podele raznih vrsta (pristup i kvalitet pristupa Internetu, osnove ponaanja na mrei, kulturni faktori i sadraji, cenzura pristupa, itd.) odreuju sliku sveta i sliku oveka u drutvu iji je ivot u ogromnoj meri zavisan od primene informacionih tehnologija. Osnovni cilj ovog rada je da prui analizu realnosti razvoja Interneta i njegovog uea u procesima globalizacije. Meutim, za svakoga ko je svestan i sadanje zavisnosti oveanstva od stepena razvoja informacionih tehnologija i infrastrukture Interneta, razdvajati procese globalizacije i proces razvoja svetske mree je besmisleno. Sa globalizacijom dananjice neraskidivo je povezan proces koji je najee imenovan: "ulazak u informatiku eru". Zato e na pokuaj objektivne analize poivati na sadraju vezanom neposredno za razvoj svetske mree, ali e se u daljim koracima usredsrediti na globalni razvoj, sa sveu da je razvoj informacionih tehnologija danas neraskidivo povezan sa njim.

Na samom poetku, potrebno je predstaviti domaoj publici samu definiciju Interneta. Teko da je to mogue smatrati suvinim, poto su uobiajene predstave o Internetu vezane ili za laika poimanja, koja mogu biti donekle tana ("mrea svih mrea", direktno povezivanje kompjutera i sl.), ili su pod uticajem SF filma i literature dosegle nivoe u kojima termini poput Gibsonovog "cyberspace"26 zaista poinju da denotiraju odreenu realnost. Znaenje termina "Internet" koje je jedino od ikakve koristi u realnim analizama podrazumeva sasvim drugaije svatanje. Evo kako 24. oktobra 1995. Internet definie Federalni savet za mree (Federal Networking Council) Sjedinjenih Amerikih Drava: "Federalni savet za mree (FNC) se slae da sledei jeziki iskazi odraavaju nau definiciju termina Internet: Internet se odnosi na globalni informacioni sistem koji I. logiki je povezan preko globalno jedinstvenog adresnog prostora zasnovanog na Internet Protokolu (IP) ili njegovim narednim ekstenzijama/nadogradnjama; II. u stanju je da podrri komunikaciju koristei Transmisioni kontrolni protokol/Internet protokol (TCP/IP) ili njegove naredne ekstenzije/nadogradnje; i III. omoguava, koristi ili ini pristupanim, bilo javno ili privatno, usluge visokog nivoa koje poivaju na komunikacijima i prateoj infrastrukturi ovde opisanoj."27
26 Popularni i iroko korieni termin "cyberspace" ("sajberprostor") nikako ne treba meati sa kljunim pojmom faznog prostora kibernetke i teorije sistema. "Cyberspace", u tradiciji koja poiva na uvenom SF romanu Neuromancer William Gibson-a, podrazumeva referisanje na odreene mentalne korelate koji bi, u hipotetikoj situaciji "direktnog" povezivanja neuralnog sistema u neki kompatibilan vid informacione arhitekture, konstituisali subjektivnu percepciju. Meutim, domen SF-a bi u ozbiljnim raspravama trebalo da ostane domen SF-a; od promena stanja svesti pri ueu na svetskoj mrei nema ni pomena u strunoj psiholokoj literaturi. Ukoliko neko eli da stekne vrstu totalnog uvida u to ta je Internet, od pomoi moe biti koncept faznog prostora iz kibernetike: tada, Internet moemo da shvatimo kao skup svih moguih stanja svih moguih promenljivih koje odreuju stanje sadraja na hipertekstualnim stranicama koje ine World Wide Web. Nije teko zakljuiti da se radi o kompleksnom, nelinearnom sistemu ije "totalno" razumevanje premauje i stavove najoptimistinije nauno-popularne literature. Zajedno sa autorima, u "cybertheory" mogu da odahnu i teoretiari zavere: kibernetika, kao teorija upravljanja, ni u radovima vrhunske avangarde teorije upravljanja ne predvia nikakvu mogunost centralne kontrole ovakvih sistema. 27 "The Federal Networking Council (FNC) agrees that the following language reflects our definition of the term Internet. Internet refers to the global information system that -(i) is logically linked together by a globally unique address space based on the Internet Protocol (IP) or its subsequent extensions/follow-ons; (ii) is able to support communications using the Transmission Control Protocol/Internet Protocol (TCP/IP) suite or its subsequent extensions/follow-ons, and/or other IP-compatible protocols; and (iii) provides, uses or makes accessible, either publicly or privately, high level services layered on the communications and related infrastructure described herein." (http://www.itrd.gov/fnc/Internet_res.html)

Ova definicija moe znaiti vie ili manje onima koji su upueni ili nisu u strukturu samog TCP/IP protokola na kome poiva standard razmene informacija na Internetu. Ono to je za sve diskusije o Internetu u domenu drutvenih nauka, ergonomije i filozofije kljuno, to je da revoluciju u globalnoj komunikaciji sutinski ne nosi masa kablova, satelitskih linkova ili na neki drugi nain povezanih sistema za obradu informacija. Sutina globalnog razvoja informacionih tehnologija koju je odredila pojava Interneta je to da je u pitanju definisanje i kompletno slaganje oko standarda prenosa tih informacija. Ono osnovno to treba razumeti je injenica da razvoj Interneta ne implicira, niti za svoje nune posledice ima razvoj kompjuterskih tehnologija na kakve smo navikli; dananje kompjutere mogu zameniti bilo kakvi budui kompjuteri ukoliko standardni kod razmene informacija meu njima ostane isti, onaj koji definie TCP/IP protokol, nita sutinsko u naem shvatanju Interneta se nee promeniti. Drugim reima, ukoliko mobilni telefoni budunosti budu komunicirali preko TCP/IP protokola a ve naredna generacija mobilne telefonije bi trebalo da sutinski poiva na ovom standardu oni e biti deo Interneta, iako svakako nisu "kompjuteri" u uobiajenom znaenju te rei. Drugo, definisanje Interneta od strane ove ili one institucije ne znai mnogo; dok se drugi uesnici u globalnoj igri slau sa tom definicijom, mrea ostaje logiki i funkcionalno koherentan medij. Tree, promena jednog ustaljenog standarda je veoma skup poduhvat; zamislite kakav bi haos na tritu i u saobraaju izazvala iznenada promena metrikog sistema teine i rastojanja? Sva ova zapaanja navodimo kako bismo istakli sledee: jednom definisan, i, kako e razvojni trendovi koje prikazujemo u ovom radu jasno pokazati, iroko prihvaen standard informacione razmene, teko da e trpeti krupne izmene u razumno odreenoj budunosti. Internet je tu sa nama da bi ostao; najverovatnije, dugo vremena u formi koja nam je ve sada poznata. Ono to ne treba izgubiti iz vida ako se razmatra upravo navedena definicija Interneta je njena trea taka, prema kojoj se podrazumeva da u odreenje svetske globalne komunikacione tehnologije ulazi i mogunost usluga obezbeenih prateom infrastrukturom. U ovoj (III) taki definicije impliciran je celokupan "drutveni odraz" razvoja Interneta. Kada govorimo o razvoju I-drutva, zato, ne treba zaboraviti da je ono sutinski povezano sa pitanjem definisanja i prihvatanja odreenih standarda. Na apstraktnoj ravni drutvenih nauka, zato, pravedno je rei sledee: sutinski razvoj ljudskog drutva u aktualnom trenutku ne poiva na Internetu, jer on je samo manifestna ravan teorijskog i praktinog proboja u matematikoj logici, kibernetici i fizici XX veka, koje su postavile prave fundamente tog razvoja. Internet je, u pravom smislu te rei, stvar dogovora, konsenzusa i definisanja. Trenutno, taj dogovor, koji omoguava egzistenciju onoga to uobiajeno nazivamo svetskom mreom, odgovara svim globalnim igraima, prosto zato to je jednom usvojen, privlai enormnu masu kapitala, a praktino se pokazuje

veoma korisnim. Meutim, analize koje slede pokazae da na globalnom planu ne mogu svi biti podjednako zadovoljni mreom kakva jeste, posebno to je njen razvoj uslovljen ve unapred odreenim politikim i ekonomskim (pre svega) faktorima. Zato, da li e budunost poivati na jedinstvenoj "mrei mrea" koja danas postoji, ili e doneti nove globalne sisteme komunikacije, ostaje otvoreno pitanje i posle naih analiza trenutnih razvojnih trendova Interneta. Sve to je sada mogue rei je da je svaka fundamentalna promena ovog usvojenog standarda dogaaj koji bi isto tako fundamentalno promenio svetsku scenu u svakom moguem smislu na kojoj se sam odvija. Internet, mediji i globalizacija. Nemogue je u radu ovog obima predstaviti celokupnu teorijsku raspravu o Internetu kao mediju i njegovom ueu u procesima globalizacije. Smatramo da je za praenje narednih redova neophodno navoenje samo nekih od osnovnih pretpostavki ove diskusije. Komunikacija je sutinski deo odreenja oveka. ovek, animal symbolicum, prirodnom evolucijom razvio je visoko specifine sposobnosti komunikacije, oliene u simbolikoj funkciji kognitivnog sistema, odn. mogunosti stvaranja i upravljanja sistemima znakova koje danas prouavamo u semiotici. Te visoko specifine sposobnosti komunikacije, odreujui sloene forme socijalne interakcije i organizovanja, uz mo razvoja naprednih alata za savladavanje i oblikovanje fizike sredine, odredile su oveka kao apsolutnog pobednika u konkurentnom procesu evolucije. Funkcije koje su omoguile razvoj alata i simbolika sposobnost ovekova ujedinjene su u specifine i izuzetno bitne tehnoloke napretke koje nazivamo medijima. Tehnologije komunikacije, mediji, koje smo vremenom razvijali, poevi od slike i pisma, preko razvoja tampe, koja se u XV veku iri Evropom, utiui na sve drave i drutva, do savremenih elektronskih medija i, konano, informaciono-komunikacionih tehnologija (ICT), zakljuno sa Internetom, uvek ostvaruju jednu zajedniku funkciju. Ta funkcija se sastoji u redukciji prostorno-vremenske dimenzije nae egzistencije:28 mediji, kako kae Marshall McLuhan, jesu produeci ovekovih ula. Mediji, u pravom smislu te rei, omoguavaju reprodukovanje informacija u odsustvu realnosti na koje se ta informacija odnosi; oni se, u procesu interpretacije tih informacija od strane recipijenata, oslanjaju na definiuu sposobnost simbolike funkcije sposobnost evokacije odsutnog denotata. U tom smislu, mediji koji predstavljaju vrstu eksteriorizacije nekih kognitivnih funkcija oveka, zahtevaju iste te kognitivne funkcije pri interpretaciji poruke koju nose. Zato je koncept koda centralan za razumevanje funkcije koju mediji imaju. U kontekstu rasprave o globalizaciji, ovo kratko teorijsko odreenje medija posluie nam da skrenemo panju na to da Internet kao medij svoj uticaj
28 Kod nekih autora se prostorno-vremensko saimanje koristi i za odreenje samog procesa globalizacije: "A variety of data indicate that we are undergoing a process of compression of international time and space and an intensification of international relations." (Hargittai & Centeno, 2001).

na procese globalizacije sutinski ostvaruje oslanjajui se na "stari recept", poznat od samog svitanja oveanstva. Osnovna funkcija svetske mree, funkcija koju ona ostvaruje daleko premaujui po efikasnosti sve svoje prethodnike, jeste redukcija prostorno-vremenske dimenzije ljudske egzistencije. Sa razvojem ICT, fizika udaljenost i vreme prenosa poruke postaje sve manje i manje znaajan faktor u onim domenima ljudske prakse koji se oslanjaju na ovu tehnologiju. Kao nekad razvoj dvokolica, pote, eleznice, motora sa unutranjim sagorevanjem, telegrafije, telefona, radija ili televizije, ova tehnologija premouje za krae vreme dalja rastojanja i omoguava da udaljeni delovi populacije ostvaruju organizacione forme koje su prethodno bile nezamislive upravo zbog ogranienih resursa u prostoru i vremenu. Visoko integrisan sa tehnologijama obrade informacija, oslanjajui se na procesne moi kompjutera elemenata mrea koje ine Internet, "mreu mrea", bilo da je re o obradi informacija na kompjuteru recipijenta (client-side scripting) ili na serverima koji odreuju tok prenosa informacija (server-side scripting), Internet se kao tehnologija prenosa informacija potpuno nalazi i u domenu tehnologija obrade informacija, tako proirujui i polje naih moguih akcija. Neki vizionarski (ali ne nerealni!) pristupi uviaju da Internet ujedinjuje domen ljudske volje, percepcije, akcije i drutvene interakcije sa domenom automatske obrade podataka, omoguujui nesluena unapreenja u organizaciji i reavanju sloenih problema. Potaknuti ovakvim uvidom, neki od vodeih kibernetiara dananjice, okupljeni oko belgijskog naunika Francis Heylighen-a i grupe autora sa slavnog amerikog instituta Santa Fe, razvili su teorijske radove u kojima se Internet razmatra kroz tzv. "Global Brain" metaforu, naglaavajui jedinstvo (a) specifino ljudske sposobnosti reavanja kompleksnih problema u realnom vremenu, i (b) prednosti u brzini automatske obrade velikog broja jednostavnih informacija koja poiva na poluprovodnikim tehnologijama (Bollen J. & Heylighen, 1996). Proimajui se, ovek i informacione tehnologije poinju da stvaraju novu super-strukturu, ostvarenu delom u organskoj hemiji baziranoj na ugljeniku, naoj fiziolokoj osnovi, i delom in silico, u arhitekturi digitalnih elektronskih sistema za obradu informacija. Kibernetiki pristup prouavanju Interneta kao informacionog sistema u novijim radovima doveo je i do stvaranja "slike sveta" u smislu preciznog poznavanja strukture hiperlinkova, tako otvarajui mogunosti za napredne statistike analize od kojih neke ulaze i u domen obrade znaenja (semantike analize, analiza diskursa) grupa visoko povezanih prezentacija (Lawrence & Kleinberg, 2001). Bez obzira na kompletan kontinuitet u istoriji tehnologije i diskusiju mogue "slike oveka informatike ere", postoje teorijski stavovi prema kojima je uee ove nove tehnologije u procesima globalizacije po mnogo emu jedinstveno i drugaije od prethodnih tehnolokih revolucija (ba kao to postoje i stavovi prema kojima je aktualna globalizacija kompletnija od prethodnih i jedinstvena po mnogim parametrima). Pre svega, multimedijalna priroda Interneta razlikuje ga od svih prethodnih medija po tome to su ovi ograniavali prenos

poruke na odreeni ulni modalitet u funkciji sopstvene definicije (telefon audio percepcija, film i fotografija vizuelna). Meutim, kodiranje svih informacija koje se prenose fizikim signalima u univerzalnom digitalnom kodu, omoguilo je oslobaanje ICT od ovog ogranienja. Digitalizacija je tako fundamentalan fenomen nove tehnoloke revolucije da je zaista realno rei da je ona inherentno, sutinski drugaija od prethodnih revolucija u komunikaciji (Mayer-Schenberger, & Hurley, 2000). Drugo, razvoj tehnologija za obradu informacija je neverovatno brz, toliko brz da se (iako je to fundamentalno netano) ponekad ini neogranienim, beskonanim. Godine 1965, Gordon Moore (kasnije suosniva Intel-a) formulisao je pravilnost koja se danas naziva Murovim zakonom, prema kome e se razvoj procesnih kapaciteta mikroprocesora udvostruavati svakih 18 meseci, dok e se cene i potronja energije neophodne za obradu smanjivati slinom brzinom. Murove prognoze su validne i tane i danas, a eksperti predviaju da e se ova razvojna tendencija nastavljati najmanje do kraja XXI veka. to se brzine razvoja ICT tie, pored Murovog zakona treba navesti i pravilnost vezanu za razvoj kapaciteta kanala koji prenose informaciju kroz mree (bandwith). Za razliku od razvoja procesnih moi mikroprocesora, koje se udvostruuju svakih 18 meseci, kapaciteti kanala se utrostruuju svakih 12 meseci, sa procenom da e ova tendencija trajati jo najmanje 20 godina. Konano, kao to smo ve pominjali, sutinska stvar u razumevanju Inerneta je to da se radi o sistemu koji svoje postojanje, funkcionalnost i efikasnost duguje jednom standardu koji je konsenzusno prihvaen - TCP/IP protokolom. Potrebno je ovome dodati shvatanje da je Internet decentralizovana mrea, mrea iji rapidni razvoj i prikazan u narednim redovima ne omoguava nikakvu centralnu kontrolu. Ona poiva na jednom standardu, i dokle god se potuje taj standard, nee biti smetnji u ukljuivanju ovih ili onih dopunskih struktura u jednom razvijen globalni sistem komunikacije. Paradigma decentralizovane mree sutinska je u shvatanju mnogobrojnih prednosti koje Internet poseduje u odnosu na prethodne tehnoloke napretke u komunikaciji (Mayer-Schenberger, & Hurley, 2000). Naveli smo neke inherentne odlike Interneta kao informacionokomunikacione tehnologije koje pruaju osnovu da se tehnoloka revolucija to na njemu poiva posmatra drugaije od prethodnih. Takoe, smatramo da prethodno izneto predstavlja dovoljan skup uslova pod kojima moemo da tvrdimo da je, zbog navedenih specifinosti, uticaj ove tehnoloke revolucije na procese globalizacije idiosinkratian u nizu "prethodnih globalizacija". Meutim, u ovakvim diskusijama neprestano vreba opasnost od donoenja sudova o specifinostima novih razvojnih trendova. Internet je posledica odreenih prethodnih razvoja (matematika logika, teorija upravljanja, silikonske tehnologije, itd.) kao i politiko-ekonomskih preduslova da se ovakva tehnologija uopte razvije. U tom smislu, on je i posledica i motor globalizacije u kojoj

uestvujemo. Pitanje tehnolokog determinizma29 (Chandler, 1995), kljuno u raspravama ove vrste, zahteva da bude prethodno reeno kako bi se stekla osnova za validaciju stavova o specifinom ueu ove ili one tehnologije u drutvenim procesima. Internet, informatika era i drutvene nauke. Prouavanje globalnog razvoja ICT u drutvenim naukama praeno je njihovom istovremenom epistemolokometodolokom transformacijom. Promena je pre svega vezana za proirenje moguih pristupa konceptu saznanja, koje je u epistemolokoj tradiciji uglavnom ispitivano sa konotacijom naunog saznanja, dok su savremeni razvoji postavili potrebu za naunim ispitivanjem ire shvaenog koncepta saznanja. Pre svega, irok uticaj na istraivanja u savremenim drutvenima naukama dolazi iz pravca kognitivnih nauka (cognitive science). Kognitivne nauke, pre svega kognitivna psihologija, izvrile su temeljne promene u naem naunom istraivanju saznajnih procesa, usmeravajui fokus istraivanja na kognitivne procese u realnom okruenju, posmatrajui ih i prouavajui kao specifine adaptivne strategije. Osim navedenog, kognitivne nauke su u drugoj polovini XX veka ostvarile "fuziju" istraivakih programa u kognitivnoj psihologiji i vetakoj inteligenciji, otvarajui tako drutvene nauke prema uticajima matematikih i kibernetikih pristupa u modeliranju sloenih sistema, i stvarajui trend pristupa problematici socijalnih procesa koji se i danas razvija (up. Lansing, 2002). S druge strane, iz pravca vie tehnikih, primenjenih disciplina kao to je knowledge management, koji se uveliko oslanja na rezultate i metodologiju kognitivnih nauka, dolazi jo jedan zahtev za realistikijim pristupom prouavanju saznajnih procesa, zahtev koji je odreen razvojem knowledge-based ekonomije i uopte potrebom za racionalan i ekonomian pristup organizovanju, interpretaciji i kontroli tokova informacija u socijalnim strukturama. S druge strane, potreba da se u realnom vremenu izvede precizno, metodoloki jedinstveno i artikulisano prouavanje protoka informacija u savremenom drutvu, uslovila je jo jednu transformaciju drutvenih nauka. One danas prouavaju "drutvo u akciji", a sam njihov status se tretira tako da su one same deo prouavanih procesa. Od drutvenih nauka se, u tom smislu, oekuje dinamika teorijskih objanjenja drutvenih fenomena, postavljanje radnih hipoteza u cilju objanjenja, predikcije i kontrole kompleksnih socijalnih procesa, pri emu ciljevi predikcije i kontrole, iako neraskidivo povezani sa naunim objanjenjem, ine osnovnu motivaciju naunog rada. U prouavanju razvoja informatikog drutva, radovi Castells-a (prema Anttiroko, 1999) predstavljaju klasino shvatanje, u vidu makrosocioloke teorije o paradigmatskoj promeni od industrijskog ka informatikom drutvu. Prema Castells-u, dve su kljune osobine nastupajue informatike ere: informacionalizam i globalizam. Informacionalizam se odnosi na zavisnost visoke produktivnosti i
29 Odlian Chandler-ov pregled problematike tehnolokog determinizma nalazi se na http://www.aber.ac.uk/media/Documents/tecdet/tecdet.html

uspeha u konkurentskoj trinoj igri od spremnosti i mogunosti da se odgovarajua informacija iskoristi u razvoju inovacija i proizvodnji novih informacija. Globalizacionizam, s druge strane, oznaava injenicu da je centralna funkcija proizvodnje, potronje i komunikacije postala organizovana na globalnoj skali i posredovana globalnom svetskom mreom. Prema ovom autoru, samo pitanje tehnolokog determinizma je loe postavljeno: relacija kroz koju tehnologija determinie dinamike aspekte kompleksnih socijalnih struktura je sloena, i moda je najbolje tvrditi da naa tehnologija odslikava nae drutvo da je naa drutvena egzistencija sve vie tehnoloki posredovana (Anttiroko, 1999). Informatiko drutvo (I-drutvo). Predstaviemo samo jedno odreenje Idrutva, tek koliko da formalno ostane jasno ta se razume pod ovim pojmom. Prema zakljucima Azijsko-pacifike regionalne konferencije, u sklopu pripremnih aktivnosti WSIS 2003, I-drutvo je ono koje: preko visoko razvijenih ICT mrea, ravnopravnog i irokog pristupa informacijama, predstavljanja odgovarajuih sadraja u odgovarajuim formatima, i efektivne komunikacije

omoguava ljudima da ostvare svoje potencijale, promovie odriv ekonomski i drutveni razvoj, unapreuje kvalitet ivota za sve, potiskuje siromatvo i glad, i unapreuje participaciju u donoenju odluka (WSIS, Asia-Pacific Regional Conference, The Tokyo Declaration, 1315th January 2003). Koliko smo daleko od ovako definisanog I-drutva nije teko pogoditi. Meutim, kako e izgledati na put u izgradnji I-drutva mogue je prouavati, i moda donekle predviati. U narednom poglavlju prelazimo na rezultate empirijskih istraivanja analizu kvantitativnih indikatora vanijih razvojnih trendova Interneta. 2. Razvojni trendovi: dokle je stigla internet globalizacija? Koji su zapravo problemi sa kojima se susreemo u razvoju I-drutva? Da li je njih lako identifikovati, da li se radi o oiglednim pitanjima koja se postavljaju "sama od sebe", ili je razvoj I-drutva proces daleko sloeniji od obaranja broja "neoienih" pojedinaca, grupa i itavih regiona? Osnovni nain na koji je postavljena problematika razvoja I-drutva u dosadanjoj teoriji i praksi internet globalizacije sutinski se oslanja na koncept digitalne podele. Ovaj koncept ukazuje na razlike koje postoje u pristupu Internetu meu razvijenim i manje razvijenim delovima sveta. Digitalna podela se moe posmatrati na nivoima ije su jedinice razliito definisane, kao prostorne (kontinenti, regioni, drave, gradovi) i vremenske (razliite stope prirataja broja korisnika Interneta u odreenom konstantnom teritorijalnom okviru). Osnovni kontekst u kome se

digitalne podele definiu i posmatraju je odnos ekonomskog statusa i pristupa Internetu. Ovako postavljena, digitalna podela daje sivu i sumornu sliku otre podele sveta na siromane i one koji to nisu, koju u stopu prati slika pristupa Internetu (Quah, 2001). Smatramo suvinim da na ovom mestu nabrajamo sve dobrobiti koje razvoj Interneta donosi u neku sredinu. Odnos mogunosti koje mrea nekome prua i stepena ostvarenosti tih mogunosti je pitanje za sebe (sve velike studije online ponaanja korisnika mree ukazuju na to da je stepen iskorienosti realnih mogunosti mree mali, i ukazuju na potrebu za irokim akcijama u cilju motivisanja i obrazovanja korisnika Interneta, ak i u veoma razvijenim sredinama). S druge strane, razvoj Interneta moemo da posmatramo i bez direktne reference na broj korisnika, pristup i kvalitet pristupa i njihovu distribuciju irom sveta. Internet je mrea koja se izgrauje ne ekajui "nepovezane" da se ukljue; broj sajtova raste u skoro eksponencijalnom trendu, tehnologija obrade informacija na mrei se razvija u svakom smislu, otvarajui nove mogunosti i menjajui profile upotrebe mree i karakteristina ponaanja korisnika. Koliko god digitalna podela bila alarmantna injenica internet globalizacije, toliko ne smemo da ispustimo iz vida ovaj ubrzani tehnoloki razvoj, kako bismo izbegli da danas reavamo probleme mree koja ve sutra moe postati mrea sasvim drugaija od aktualne, pri emu ovde ne mislimo na sutinske promene protokola informacione razmene30.

2. 1. Spoljna anatomija mree: pristup i digitalna podela Studije koje prate razvoj pristupa Internetu najee su parcijalne, usmerene prema jednom regionu ili jednoj dravi. Takoe, u metodolokom smislu je problematino razliito teritorijalno definisanje regiona u razliitim studijama, to unekoliko oteava poreenje rezultata. Rezultati i procene razvojnih trendova variraju od studije do studije. Ovde emo predstaviti kratak pregled podataka do kojih se dolo u nekoliko razliitih studija, u cilju da pokuamo da stvorimo koliko-toliko celovitu sliku stanja pristupa Internetu u sadanjem trenutku Moda najkompletnija informacija o broju korisnika Interneta odnosi se na analizu pristupa po jezikom kriterijumu. Kao objekat analize uzima se broj pojedinaca govornika odreenog jezika, koji imaju pristup Internetu. Ovakav metodoloki pristup je dobar u tom smislu to prevazilazi teritorijalna odreenja, vodei se idejom da govornici jednog jezika pristup Internetu pre svega ostvaruju preko sajtova na tom jeziku. S druge strane, ovakav pristup problemu distribucije korisnika nosi taj nedostatak to ne uzima u obzir iroku
30

Uopte nije pitanje da li e se TCP/IP protokol i dalje menjati; naravno da su svaka unapreenja dobra, a njihova pojava je predviena definicijom Interneta.

rasprostranjenost govornika engleskog i drugih jezika kao stranih. Poznavanje engleskog i drugih jezika koji su iroko zastupljeni na Internetu je prednost za korisnike Interneta; bez sumnje, u sredinama sa niskim pristupom Internetu, koje logino mora da prati i nizak razvoj internet prezentacija na maternjem jeziku, pristup se odvija preko stranih jezika, pre svega engleskog. Podaci koje prikazujemo u narednom segmentu su rezultat kontinuiranog istraivanja agencije Global Reach (http://www.global-reach.biz), ije je poslednje istraivanje datirano na 30. septembar 2002. (http://www.global-reach.biz/globstats). Prema procenama ove agencije, u svetu je krajem 2002. godine bilo oko 619 miliona korisnika, od toga 36.5% korisnika sa engleskog govornog podruja, 35.5% korisnika sa podruja evropskih jezika iskljuujui engleski, i 28.3% korisnika sa podruja azijskih jezika. Procena agenacije Global Reach je da e do kraja 2004. godine, sa istim trendom porasta broja korisnika, u svetu biti oko 940 miliona korisnika Interneta. Na sledeem grafikonu prikazujemo distribuciju korisnika Interneta prema maternjim jezicima:

Slika 1. Distribucija korisnika Interneta u svetu prema maternjim jezicima korisnika (izvor: agencija Global Reach, septembar 2002., http://www.global-reach.biz). Oigledna je dominacija broja korisnika sa engleskog govornog podruja i govornih podruja drugih evropskih jezika; meutim, nasuprot iroko rasprostranjenoj zabludi da je engleski "jezik Interneta", na drugom i treem mestu se nalaze govornici kineskog i japanskog jezika. Sledei rezultati koje prikazujemo potiu iz istraivanja agencije eTForecasts (http://www.etforecasts.com), prema kojoj je do kraja 2002. godine u svetu bilo vie od 665 miliona korisnika Interneta, u poreenju sa brojem od 544 miliona krajem 2001. godine. Ovi procena agencije eTForecasts datirana je na 3. decembar 2002. godine. Takoe, prema proceni istraivaa u eTForecasts, trend porasta broja korisnika u zemljama u razvoju e se nastaviti u iduoj deceniji, ali sa godinjim porastom ispod 20%. Slino agenciji Global Reach, procenjuje se da e u svetu biti 1 milijarda korisnika Interneta do 2005. godine, a najrapidniji razvoj pokazuje Kina, za koju se oekuje da e do kraja 2003. godine po broju korisnika prevazii Japan. Na sledeem grafikonu prikazujemo distribuciju korisnika Interneta u 15 zemalja sa najveim brojem korisnika u svetu.

Slika 2. Distribucija broja korisnika Interneta (u milionima) u 15 zemalja sa najveim brojem korisnika u svetu (izvor: agencija eTForecasts, decembar 2002., http://www.etforecasts.com) Nezavisno od sredine u kojoj se Internet infrastruktura razvija, a njen razvoj je gotovo potpuno uslovljen ve prethodno formiranim ekonomskim uslovima, to emo uskoro pokazati, Internet se razvija rapidno. Krajem 1995. godine, Internet je brojao tek oko 26 miliona korisnika. Ve idue, 1996. godine, tano kroz godinu dana, na mrei je bilo oko 37 miliona korisnika, dakle vie nego dvostruko u odnosu na 1996. Tokom 1998. godine, broj korisnika Interneta je nadmaio 100 miliona, krajem 1999. 200 miliona, da bi u martu 2000. godine na mrei bilo oko 310 miliona ljudi. Prema procenama agencije NUA, trenutno u svetu ima oko 605 miliona korisnika Interneta. Na sledeem grafikonu prikazujemo razvoj svetske online populacije, prativii ovaj trend gotovo od samog "roenja" svetske mree 1993. godine.

Slika 3. Razvoj online populacije u svetu od 1995. do 2002. (izvor: NUA, septembar 2002.; trenutno je u svetu oko 605.6 miliona korisnika Interneta). Sada emo prikazati odnos izmeu broja korisnika Intereneta i bruto drutvenog proizvoda, na osnovu ve prikazanih podataka iz istraivanja agencije Global Reach.

Slika 4. Odnos izmeu bruto drutvenog proizvoda (u milijardama dolara) i broja korisnika Interneta. Odnos je linearan jer prikazuje samo segment relativno razvijenih zemalja deo Skrive koja je realnost ovog odnosa u svetu. Pirsonov koeficijent linearne korelacije R iznosi 0.99.

Konano, od moguih metoda da se prikae globalna digitalna podela, odabrali smo da prikaemo odnos prosenog bruto drutvenog proizvoda po glavi stanovnika (GDP per capita) u nekoliko kategorija pristupa Internetu prema broju korisnika. Sledei grafikon prikazuje taj odnos31 (korieni su podaci iz 1999, 2000 i 2001. godine, CIA, The World Factbook 2002, http://www.cia.gov/cia/publications/factbook/)

Slika 5. Digitalna podela: na x-osi se nalaze kategorije koje oznaavaju broj korisnika Interneta po dravi, na y-osi je prosean bruto drutveni proizvod po glavi stanovnika u odreenoj kategoriji. Ovi podaci su dobijeni na osnovu analiza GDP per capita i procene broja korisnika Interneta za 192 drave (izvor: CIA, The World Factbook 2002, http://www.cia.gov/cia/publications/factbook/). Pogledajmo kako izgleda distribucija pristupa Internetu po regionima. Podaci koje prikazujemo su dobijeni istraivanjem agencije NUA (http://www.nua.com/surveys/, septembar 2002), jedne od vodeih svetskih agencija u istraivanjima i statistici Interneta.

31

Da bi se dolo do ovakve slike digitalne podele, koja zaista prikazuje realan odnos razvijenih i nerazvijenih, neophodno je koristiti kategorije proseka broja korisnika Interneta po dravama. Ukoliko bismo prikazivali ove podatke pojedinano (tj. da je svaka drava predstvljena jedinstvenom takom na grafikonu), dobili bismo trend u kome bi se teko opaala "teina" digitalne podele. Meutim, on bi bio posledica velikih razlika u GDP, broju korisnika, veliinama populacije i vrednosti drugih faktora. Na izbor kategorija po broju korisnika Interneta po dravi je donekle arbitraran, ali omoguava jasan i pregledan uvid u fenomen digitalne podele.

Bliski istok; 1% SAD i Kanada; 30%

Evropa; 31%

Latinska Amerika; 6% Afrika; 1% Azija/Pacifik; 31%

Slika 6. Pristup Internetu po regionima. Izvor: NUA, septembar 2002. Prethodni podaci daju vie razloga za zabrinutost nego za ma kakav optimizam kada je re o internet globalizaciji. Na osnovu prethodno iznetog, nameu se sledei zakljuci: Engleski jezik jeste najrasprostranjeniji na Internetu, ali ga slede kineski i japanski jezik pre ostalih evropskih jezika. Ukupno je 23.3% korisnika Interneta sa govornog podruja azijskih jezika. "Velikom slikom" zaista dominiraju zemlje zapadne civilizacije; od 15 zemalja sa najveim brojem korisnika Interneta u svetu, krajem 2002. godine, 9 zemalja su zapadne (raunajui Rusiju i Australiju). Meu zemljama sa najveim brojem korisnika Interneta taj broj je snano povezan sa bruto drutvenim proizvodom (Slika 3). Digitalna podela je jasno i otro izraen fenomen; razlike u bruto drutvenom proizvodu i broju korisnika Interneta su velike, i ako ovome dodamo i procenu da se u narednih 10 godina u zemljama u razvoju broj korisnika Interneta nee poveavati stopom veom od 20% godinje, moe se dogoditi da e "interesantan" razvoj Interneta ostati privilegija razvijenih zemalja i velikih sila.

Razvoj internet infrastrukture omoguava nerazvijenim sredinama priliv informacija, znanja i kapitala koji su neophodni preduslovi za dalji razvoj. Slika tog razvoja u sadanjem trenutku je sumorna, a dodatnu zabrinutost uliva perspektiva u kojoj se razvijene Internet infrastrukture razvijaju sve bre i bre,

dok je razvoj onih drugih negativno ubrzan. U razmatranja digitalne podele treba uzeti i injenicu da razvoj Interneta nikako ne moe da se shvati samo kao poveanje broja korisnika po dravama ili regionima. U ovaj razvoj su upletena komplikovana tehnika reenja koja mogu da variraju iroko od sredine do sredine, razvoj drugih komunikacionih tehnologija (u 2000. godini, 1 milijarda ljudi na planeti je imala telefon samo 1/6 ljudi je imala pristup tehnologiji staroj preko 100 godina!), investicije vezane za razvoj internet infrastrukture, obezbeivanje neophodnih kadrova, obrazovanje korisnika, prevazilaenje kulturnih razlika, poevi od jezika, politiki stavovi32 i jo niz faktora.

2. 2. Unutranja anatomija Interneta sajtovi i serveri U ovom delu emo ukratko prikazati najnovije rezultate Web Characterization projekta koji razvija neprofitna organizacija Online Computer Library Center (OCLC, http://www.oclc.org), iji je cilj kontinuirano praenje razvoja Interneta. Za razliku od prethodnih analiza koje su pokazale kakva je distribucija pristupa Interneta u svetu i dale ilustraciju digitalne podele, predmet ovih analiza je razvoj svetske mree kao takve, odn. broja web-prezentacija u odreenim kategorijama, jedinstvenih sajtova po IP adresama, jezika koji su korieni zai tekstualni materijali na mrei i sl. Prvi rezultat Web Characterization projekta koji prikazujemo odnosi se na veliinu i razvoj Interneta, pri emu je objekat analize broj web-prezentacija. Istraivai OCLC, razlikuju dve definicije website-ova u ovom istraivanju, i to (a) website su sve meusobno povezane stranice koje se pronau na jedinstvenoj IP adresi, i (b) jedinstveni website je ista prezentacija ak i ako je ponovljena na razliitim IP adresama. Prikazujemo vizuelno rezultate do kojih su doli u OCLCu, prema navedena dva kriterijuma.

32

Na ovom mestu je vredno podsetiti se da je u prvoj nedelji septembra 2002. godine kineska vlada blokirala pristup najjaem svetskom pretraivau Google, u oprezu prema politikim previranjima pred 16. kongres KP Kine. Samo etiri dana kasnije, mahom pod pritiskom samih kineskih korisnika Interneta, Google je deblokiran i pretraga je mogla da se odvija neometano. Meutim, svi linkovi sa Google-a koji se odnose na teka spoljno-politika pitanja upuena Kini (npr. ljudska prava) se preusmeravaju na sajtove koje je prethodno odobrila kineska vlada, ili se korisnicima blokira pristup Google-ovom sajtu na par sati (up. WIRED 11:01, "Google Sells Its Soul", pp 130135). Sa isto tehnikim razvojem Interneta, brzine pristupa i multimedijalne podrke, nemamo razloga da ne verujemo da e u budunosti upliv zvanine politike na razvoj i pristup biti samo vei; sa ovime se slau i analitiari The Economist-a (up. "Digital dilemas: A Survey of the internet society", 25. Januar 2003, The Economist). U tom smislu, pitanje je samo vremena kada e lepe elje za distribucijom Interneta i ICT uopte postati dileme.

Slika 7. Porast broja javnih website-ova od 1998. do 2002. godine. U podatke su ukljueni sajtovi raunati samo na osnovu odziva jedinstvene IP adrese, kao i procena broja prezentacija konstantnog sadraja koji se nalaze na razliitim IP adresama. Zemlja porekla web-prezentacije odnosi se na geografsku lokaciju organizacije, pojedinca ili pojedinaca koji su je postavili i odravaju je.33 Ovo odreenje nema nikakve veze sa fizikom lokacijom servera na kome se sajt hostuje. Distribucija sajtova na svetskoj mrei, prema zemlji porekla, po OCLC-u izgleda ovako:

33

Defincija prema OCLC.

Slika 8. Procenat javnih sajtova prema zemlji porekla (vidi odreenje u tekstu). U istraivanju OCLC-a, interesantna je analiza zastupljenosti jezika u kojima je formulisan tekstualni sadraj sajtova. Rezultate do kojih su doli eksperti ove organizacije neemo predstavljati vizuelno, poto cifre u ovom sluaju govore same za sebe: ak 72% sajtova ne svetskoj mrei je na engleskom jeziku, sledi nemaki sa 7%, japanski sa 6%, panski i francuski sa po 3%. Znai, za razliku od zakljuka do kojeg smo doli u analizi distribucije pristupa Internetu u svetu, gde se pokazalo da su korisnici Interneta tek u 36.5% govornici engleskog jezika, vidimo ovde da engleski ipak jeste jezik Interneta. Ova razlika u broju govornika/korisnika i zastupljenosti sajtova na engleskom jeziku posluie nam kasnije kao osnova za jedan kratak kulturoloki osvrt na problem Internet globalizacije. Prikazujemo i veoma interesantan nalaz koji se odnosi na rejting sajtova prema broju linkova koji upuuju na njih sa drugih prezentacija.

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

www.adobe.com www.microsoft.com www.geocities.com www.netscape.com members.aol.com www.yahoo.com www.amazon.com www.google.com www.macromedia.com www.cnn.com

11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.

www.altavista.com www.angelfire.com members.tripod.com www.mapquest.com www.weather.com www.apple.com www.excite.com www.lycos.com www.real.com www.hotbot.com

Tabela 1. Rejting sajtova prema broju linkova koje prema njima upuuju druge prezentacije (izvor: OCLC, 2002). Adobe-ova prezentacija je vodea, i gotovo sigurno objanjenje za ovako visoku poziciju je besplatna distribucija Adobe Acrobat Reader paketa koji omoguava pristup fajlovima u PDF formatu, koji je u akademskom svetu ve odavno standard predstavljanja naunog rada na mrei, a sve vei broj tekstova van akademskih institucija pojavljuje se na Internetu samo u PDF formatu. Microsoft, na drugom mestu, nudi svojim korisnicima pregrt usluga preko MSN mree, kao i irok download sektor prezentacije koji izmeu ostalog obezbeuje svee ispravke uvek pomalo "napuknutih verzija" Microsoft-ovih operativnih sistema. Iznenauje da se Yahoo! i Google, dva najpopularnija pretraivaa svetske mree (Google obezbeuje 35% pretraga svetske mree dnevno, Yahoo! 33%, AOL - 10%, ali svi ovi pretraivai koriste Google tehnologiju pretrage, odn. Google-ov PageRank algoritam) nalaze tek na 6. i 8. mestu sajtova na koje se najvie upuuje sa drugih prezentacija. Opet, to je i dalje superiorno u odnosu na popularne pretraivae Altavista (11. mesto) i Lycos (18. mesto), pa se ini da e Google tehnologija jo dugo zadravati primat na "tritu pretrage". Konano, kao jo jedan kvantitativan pokazatelj razvoja Interneta prikazujemo porast broja host-kompjutera34 od 1993. godine do januara 2003. Podaci koje navodimo su prema studiji Internet Domain Survey35 (Internet Software Consortium, http://www.isc.org/ds/).

34 Host-kompjuteri (host computers) su kompjuteri koji u kompjuterskim mreama omoguavaju krajnjim korisnicima usluge obrade informacija i pristupa bazama podataka; na host-kompjuterima se odrava jedna ili vie web-prezentacija; host-kompjuteri su "vorovi" svetske mree. 35 Kompletna metodologija procene broja host-kompjutera u svetu u ovoj studiji moe se nai na webprezentaciji studije, http://www.isc.org/ds/)

72

Slika 9. Porast broja host-kompjutera u svetu od 1993. do 2003. (prema Internet Domain Survey, http://www.isc.org/ds/)

3. Svetska fiziologija mree U prethodnom poglavlju naveli smo neke od osnovnih indikatora razvoja Interneta. U poglavlju 2. 1, na pregled se fokusirao na rezultate onih istraivanja koja pruaju to kompletniju sliku pristupa Internetu u svetu, kao i sliku digitalne podele kao najkritinijeg fenomena Internet globalizacije. U poglavlju 2. 2. panju smo usmerili prema istraivanjima koja prate razvoj mree preko indikatora koji nemaju veze sa prirodom korisnika i pristupom, ve prikazuju promene drugih znaajnih promenljivih onih koje se odnose na tehnoloki aspekt razvoja Interneta. U narednim redovima, pruamo kratku sintezu i kritiki osvrt na ove podatke.

3. 1. Opaska o metodi prouavanja internet globalizacije Poto se o problemu internet globalizacije u naoj sredini pisalo malo ili nimalo, smatramo da je neophodno da u ovom radu iznesemo neke najoptije stavove koji su nae a prirori u svakoj analizi globalnih ICT trendova. Prikazujui sve prethodno iznete podatke, maksimalno smo se oslanjali na vizuelne prezentacije grafikone, prikazujui stanje stvari najee bez navoenja preciznih podataka na osnovu kojih su te predstave stvarane.36 Razlog tome je to su razvojnih trendovi Interneta, koje smo eleli da predstavimo na najrazumljiviji nain, promenljivi, i to predstavljanje samih
36 Za sve one koji su zainteresovani za konkretne vrednosti raznih indikatora radi sprovoenja sopstvenih analiza ili iz drugih razloga, u prethodnim poglavljima su uredno navoeni izvori prema kojima je pravljen pregled razvoja Interneta.

73

brojeva nema puno smisla u slici stvari koja je dinamina, menjajui se iz meseca u mesec. Uopte, predstavljati razvoj Interneta i baviti se predikcijama globalnih tokova, tim inae nezahvalnim poslom, prema nama, nema puno smisla ukoliko se ograniavamo na predstavljanje "preseka situacije", ili "stanja stvari". Na osnovu prethodno iznetih zapaanja, najvanije je stei uvid u prirodu procesa razvoja Interneta, odn. ICT globalizacije uopte. Ukoliko smo u stanju da razumemo ono to se dogaa sa razvojem mree, a to je kao to se pokazuje vezano mnogo manje za tehnike aspekte nego to je sutinski povezano sa optim drutvenim, ekonomskim, politikim i kulturnim tokovima, svi budui grafikoni i dijagrami e za nas predstavljati oekivane rezultate na osnovu jednog dubljeg poznavanja predmeta istraivanja. Ovakvo gledite iznosi i Sassen (2000), kada, raspravljajui o uticaju razvoja svetske mree na problem suvereniteta, razlikujui pri tom vie optimistina i vie pesimistina gledita o odnosima "krupnog kapitala" i slobode i demokratije na Internetu, zakljuuje da je Internet struktura koja poiva na ve prethodno izgraenim drutvenim strukturama u istoj meri koliko se namee kao nezaobilazan faktor promene tih struktura na kojima poiva.37 Naravno, onaj ko se nada da e do totaliteta procesa globalizacije doi iskljuivo ujedinjenjem tabelarnih i grafikih prikaza ovih ili onih razvojnih tendencija, sasvim sigurno grei. Zato je, kao i uvek u domenu istorije, drutvenih nauka i nauka o ponaanju, uvek neophodno imati obezbeen koherentan skup pretpostavki, koje e omoguiti naknadnu validnu integraciju kvantitativnih podataka. Modelirati globalizacione procese, odn. kreirati algoritme koji bi statistikim putem otkrivali latentne strukture iz skupova poetnih podataka, predstavlja oblast naunog rada u kojoj se tek oekuje proboj. U ovakvom pristupu, koji ujedinjuje sistemske pristupe u politikim naukama sa dinamiko-strukturalnim pristupima u semiotici, psihologiji i antropologiji, s jedne, i kibernetike pristupe (modeliranje, multiagentne sisteme, neuronske mree), s druge strane, sigurno lei bliska budunost establimenta drutvenih nauka (Lansing, 2002). Meutim, u ovom trenutku, drutvene nauke ne raspolau niti empirijskim podacima dovoljnog kvaliteta za analize ovog tipa, niti jedinstvenom metodom modeliranja socijalnih procesa, niti odgovarajuom teorijom koja bi pruala eksplanatornu podlogu jednainama teorije sistema. Zato je jedini razuman put analize u ovom trenutku onaj koji, zaobilazei popularna teoretisanja u postmodernistikom duhu (cybertheory i sl. kvazi-kritike pristupe), oslanjajui se iskljuivo na empirijski proverene injenice o globalnim procesima, otkriva ono sutinsko u predmetu razvoja Interneta, donosi sudove i prognoze oprezno i na nain koji e buduim istraivanjima otvoriti prostor za nadgradnju korisnih zakljuaka do kojih se dolo. Ne gubei iz vida razvojne trendove koje smo prethodno prikazali i svest o tome da gotovo
37 Ne slau se svi autori sa ovakvim vienjem odnosa razvoja Interneta i drutvenih struktura na kojima on poiva; npr. Zoe Baird, predsednik Markle Foundation, u jednom prologodinjem broju Foreign Affairs iznosi gledite po kome je regulisanje Interneta od strane drave neophodno, uz saradnju sa poslovnim i neprofitnim sektorom kao ograniavajuim faktorima dravne regulacije (Baird, 2002).

74

pa sve budue praktine aktivnosti oveka sutinski zavise od stanja razvoja informacionih tehnologija i infrastukture Interneta, slobodno moemo rei da se ovakve analize direktno tiu nae neposredne budunosti, to pitanje odgovornosti analitiara Interneta stavlja na prvo mesto. Prouavanje Internet globalizacije nije jedinstvena disciplina u domenu drutvenih nauka, ili bar za sada ona nije tako konstituisana. Daleko od ma kakvog zasnivanja koje bi poivalo na donekle specifinim epistemolokim osnovama, prouavanje globalnog razvoja ICT je u potpunosti konstituisano kao predmet i po nama postavlja sutinske metodoloke zahteve pred istraivae; problem o kome ovde govorimo sastoji se u tome da za sada ne postoje (a) jedinstvena teorijska stanovita o ICT globaliazciji, (b) jedinstveni indikatori globalnog ICT razvoja, i (c) postoji mali broj teorijski zasnovanih shvatanja ovog razvoja, od kojih su mnoga pod uticajem odreenih vrednosnih orijentacija (tehno-optimizam). Meutim, uprkos ovakvom stanju stvari u prouavanju ICT globalizacije, neki pregledi postojee literature uspeno otkrivaju osnovne trendove koji se ocrtavaju u masi raznorodnog tiva posveenog globalnoj ulozi Interneta. Tako Wilson III, autor koji posle detaljnog prouavanja postojee literature i sam iznosi svoje razoarenje stanjem oblasti, u svom odlinom pregledu "Globalization, Information Technology, and Conflict in the Second and Third Worlds" (Wilson III, 1998) formulie tri zakljuka za koje veruje da odlikuju prouavanje ICT globalizacije. Pre svega, on primeuje da svi raspoloivi podaci ukazuju na to da je uticaj ICT na manje razvijene sredine mnogo manji od prognoza tehnooptimistiki orijentisanih autora. On zakljuuje da se veliki broj radova vie bavi iznoenjem impresija svojih autora o tehnologiji nego realnim stanjem stvari. Drugo, za razliku od opte prihvaenog gledita, ICT u razliitim sredinama mogu imati lo kao i dobar uticaj; priroda uticaja koji IT vre veoma je situaciono zavisna, i esto odreena kulturnim vrednostima sredine u kojoj se uticaj ostvaruje. Kao trei zakljuak, ovaj autor navodi da je na osnovu svih do sada dostupnih podataka i literature mogue zakljuiti da je, u igri izmeu drutva i tehnologije, drutvo to koje odreuje osnovni tok; ICT nisu i ne mogu da predstavljaju nekakvu "silu" koja bi bila autonomna i iznad drutva, ve su sredstvo u funkciji odreenih grupa, sredstvo ija je distribucija zavisna od distribucije moi i bogatstva odreenog drutva. Nai prikazi aktualnih podataka o indikatorima ICT globalizacije u poglavlju 2. jasno govore u prilog svim zakljucima do kojih je 1998. doao ovaj autor.

3. 2. Jezici govornika i jezik Interneta: sukob civilizacija Prethodno izneti podaci ukazuju na mogunost da za oko dve godine na svetu bude oko 1 milijarda korisnika Interneta; govorimo, dakle, o globalnom fenomenu par exellance. U kontekstu diskusije procesa globalizacije, ono to ne sme da promakne analizi je odnos uea pojedinih nacija i kultura u razvoju Interneta. Engleski jezik, kao to smo videli, nametnuo se kao ubedljivo vodei jezik kojim se predstavlja sadraj na

75

svetskoj mrei. Meutim, podaci o broju korisnika Interneta prema tome koji je njihov maternji jezik pokazuju da dominacija govornika engleskog nije apsolutna. Opet, imamo i podatke koji ukazuju na to broj web-prezentacija prema zemlji pripadnosti ne prati distribuciju korisnika Interneta prema maternjem jeziku. Na ta ukazuje ovo injeniko stanje stvari? Koje su mogue posledice ovih nesrazmernih odnosa po budui razvoj? Pre svega, osnovni antagonizam koji se namee je onaj izmeu broja korisnika/govornika/sajtova engleskog, kineskog i japanskog jezika. S obzirom na prirataj u broju korisnika koji belei Kina (do kraja 2003. godine oekuje se da e biti vie kineskih korisnika Interneta nego japanskih), kao i na strateku poziciju ove zemlje kao globalnog igraa, osnovna napetost u razvoju I-drutva e poivati na relacijama SAD Kina. Kina, s jedne strane, ima sva prava da se osea kulturno ugroenom: njeni korisnici protestuju zbog ukidanja pristupa pretraivau Google, koji ih, prema navedenim podacima, nee odvesti na veliki broj stranica na kineskom jeziku. Pitanje je zato razvoj web-prezentacija na kineskom jeziku zaostaje za brojem prezentacija na drugim jezicima. Pre svega, moemo da pretpostavimo da se radi o efektima ekonomske prirode: 160 miliona korisnika Interneta u SAD predstavljaju daleko zanimljivije trite i po broju i po platenoj moi, to je stimulacija za razvoj najrazliitijih e-commerce inicijativa ne mrei. Dalje, ne treba isputati iz vida ni injenicu da se veliki broj javnih web-prezentacija razvija dvojezino, kako bi bile znaajne za vei broj korisnika, kao i to da je drugi jezik u takvim sluajevima gotovo uvek engleski. Trenutno stanje na Internetu je takvo da bez dobrog poznavanja engleskog jezika korisnik moe da iskoristi zapravo veoma mali deo mogunosti koje mrea prua. Pitanje koje je na ovom mestu teko diskutovati prosto zato to mu je neophodno posvetiti zasebnu analizu je pitanje kulturnog uticaja koji zapadna civilizacija, na elu sa SAD, vri na Kinu i druge zemlje putem Interneta, kao i pitanje procene kakva e biti reakcija na taj uticaj. iroka zastupljenost engleskog jezika na mrei, zastupljenost koja ga ini standardom u pravom smislu rei, uveliko predstavlja i zastupljenost odreene strukture stavova koji se mreom propagiraju. Daleko od ma kakve teorije zavere prema kojoj bi ovakav proces bio centralno rukovoen i politiki odreen, on je sasvim prirodan i tie se ne samo semantikih aspekata sadraja koji se nalaze na mrei, ve i osobina jezikih formi kao takvih. Razvoj Interneta? ne zaboravimo Vorf-Sapirovu hipotezu. U ovom kontekstu, vreme je da shvatimo kako razvoj Interneta u kontekstu procesa globalizacije uvek predstavlja nelinearno ubrzanje i irenje efekta inicijalnih uslova u kojima je mrea nastala. Ovi uslovi su, antropoloki posmatrano, potpuno "anglo-saksonski", a kako e druge civilizacije reagovati na distribuciju ovih inicijalnih parametara u situaciji kada ne mogu da "odbiju" uticaj kao takav, ostaje da se vidi. Dobar deo te reakcije zavisie od buduih odluka Kine po pitanju sopstvene strategije Internet razvoja, ulaganja u razvoj prezentacija na kineskom jeziku kao i fundametalnih odluka vezanih za distribuciju operativnih sistema (Microsoft Windows/distribucije Lynux-a) i status piratskog softvera. Ukoliko se ostvare inicijative kontrole poput

76

Palladium-a i vizija skorog (narednih nekoliko godina) povlaenja ideje instalacionog softvera pred idejom da su sva reenja dostupna samo preko servera, Kina e na mrei imati krupnijih problema od kulturnih i verovatno biti sklonija jo nervoznijim potezima od onog kojim je onemoguen pristup Google-u iz politikih razloga. Naalost, pored Kine koja jeste globalni igra, dominira i sumorna slika o ogromnom broju "autsajdera" koji svakako podleu kulturnom uticaju Zapada, pre svega kroz dominaciju engleskog jezika na mrei. Kao to je ve napomenuto, mrea se razvija na bazi koja je ve izgraena vrednostima fundamentalnih parametera: distrubucije svetske populacije, jezika, kapitala i politike moi. Nita ne moe da utie na razvoj Interneta kao istorijske okolnosti u samim poetnim momentima njegovog razvoja. U tom smislu, ako se ve o civilizacijama govori "u sukobu", Zapad ulazi u igru sa daleko najpovoljnijim pozicijama, ak i ako ne posmatramo samo aktualnu politikoekonomsku situaciju fundamentalno, ideja automatske obrade informacija, kao i sva matematika teorija na kojoj ona poiva, proizvod je zapadnog kulturnog naslea i zapadnog arhetipa kontrole koji je kulminaciju doiveo u pozitivistikom idealu nauke, a ostvarenje u disciplini kakva je kibernetika. Prednost koja je sada jasno vidljiva, Zapad je stvorio mnogo pre nego to je stvorio globalni sistem komunikacije u materijalnom smislu, i standard razmene informacija koji predstavlja Internet. Pitanje zastupljenosti razliitih kultura na Internetu je zanimljivo jer tek sagledano iz vie perspektiva prua "the big picture" globalizacije: s jedne strane, dominacija jednog svetskog jezika nad ostalima je gotovo neophodna u procesu kao to je globalizacija, s druge strane, pitanje je koliko se vrednosti pojedinanih kultura gube u toj dominaciji, i tree, moda najvanije za sve nas, jeste to da ubrzani trend razvoja mree diktira tajming bitnih odluka vezanih za ovu problematiku.

3. 3. ICT globalizacija: analitiki presek U ovom poglavlju emo predstaviti podatke koji se odnose na globalne ICT tokove i neke statistike analize koje nam mogu biti od pomoi u stvaranju "slike sveta" ICT globalizacije. Ovde analizu razvoja Interneta postavljamo u kontekst globalnog razvoja informaciono-komunikacionih tehnologija uopte. Uz sve ograde koje moramo da uzmemo u obzir sa ovakvim pristupom problemu, posebno naglaavamo da se teko dolazi do validnih statistikih indikatora globalnog razvoja. U nekim sredinama je nemogue napraviti ak ni dobru aproksimaciju nekog parametra, dok apsolutni podaci esto nedostaju. S druge strane, problem predstavlja i jedinstvo metode kojom se dolazi do podataka ili njihovih aproksimacija. S jedne strane, razliite organizacije i agencije koje prate globalni razvoj koriste razliite metode prikupljanja podataka; poto je do apsolutnih iznosa gotovo nemogue doi, aproksimacije su svakodnevna pojava u ovoj vrsti posla, a to opet povlai pitanje metoda koji je korien da bi se dolo do aproksimativnih

77

vrednosti. Dalje, problem esto predstavlja i temporalno ustrojstvo tabela koje su javno dostupne: neki od najkompletnijih prikaza globalnog stanja stvari ukljuuju "ravnopravno" podatke iz nekoliko razliitih godina za razliite drave ili regione. Meutim, do odreene osnovne slike ICT globalizacije je ipak mogue doi. Trend globalnog ICT razvoja. Pre svega, prikazaemo podatke do kojih dolazi ITU (International Telecommunication Union, 2001). Ovi podaci prikazuju trend globalnog razvoja informaciono-komunikacionih tehnologija od 1991. do 2003. Podaci iz 2002. godine su u ovom sluaju procene, dok je za 2003. koriena predikcija do koje je mogue doi na osnovu praenja prethodnog razvojnog trenda.

Slika 10. Indikatori ICT globalizacije prema ITU (izvor: International Telecommunication Union, 2001). Sve vrednosti su u milionima korisnika (telefonske linije, broj pretplatnika mobilne telefonije, procena broja personalnih kompjutera i broj korisnika Interneta). Vidimo iz trendova, prikazanih na Slici 10, kako razvoj Interneta ima smisla posmatrati u kontekstu razvoja ostalih komunikacionih tehnologija; broj korisnika svetske mree pravilno raste sa brojem korisnika mobilne telefonije (koja pokazuje najstrmiji rast u odnosu na ostale indikatore) i brojem telefonskih linija uopte. Konvergenciju rasta broja korisnika Interneta prema broju korisnika personalnih kompjutera treba jasno interpretirati kao tendenciju ukljuenja potencijalno svih kompjuterskih sistema na Internet. Internet je odavno postao osnovni motiv kupovine personalnih kompjutera, i u tome se moda ogleda najvei znaaj razvoja ove tehnologije u optem trendu ICT razvoja. Izvedena je linearna regresiona analiza na podacima koje predstavlja ITU. Koeficijenti linearne korelacije izmeu sva etiri indikatora

78

na Slici 10. su izrazito visoki (svi prelaze vrednost r = 0.90) i statistiki znalaajni. Globalni indikatori. Analizirali smo odnose izmeu (a) veliina populacija, (b) GDP per capita, (c) broja telefonskih pretplatnika, (d) broja pretplatnika mobilne telefonije, (e) broja korisnika Interneta, (f) broja host kompjutera i (g) procene broja personalnih kompjutera za 153 zemlje, prema podacima International Telecommunication Union (ITU, http://www.itu.int/ITU-D/ict/statistics/) iz 2000. i 2001. godine. Tabela 2. predstavlja matricu korelacija dobijenu iz ovih 7 indikatora. GDP per capita -0,04784 1,00000 0,08881 0,32627 0,27337 0,38589 0,36391 Korisnici telefona 0,32312 0,08881 1,00000 0,44514 0,28939 0,38284 0,36296 Korisnici mob. telefona 0,61709 0,32627 0,44514 1,00000 0,57583 0,82918 0,76315

Populacija Populacija GDP per capita Korisnici telefona Korisnici mob. telefona Host kompjuteri Korisnici Interneta Procena PC 1,00000 -0,04784 0,32312 0,61709 0,15085 0,33517 0,27994

Host kompjuteri Populacija GDP per capita Korisnici telefona Korisnici mob. telefona Host kompjuteri Korisnici Interneta Procena PC 0,15085 0,27337 0,28939 0,57583 1,00000 0,89383 0,95224

Korisnici Interneta 0,33517 0,38589 0,38284 0,82918 0,89383 1,00000 0,97989

Procena PC 0,27994 0,36391 0,36296 0,76315 0,95224 0,97989 1,00000

79

Tabela 2. Korelacije izmeu veliine populacije, broja korisnika telefona i mobilnih telefona, Interneta, broja host kompjutera, procenjenog broja personalnih kompjutera i GDP per capita za 153 zemlje (ITU, 2001). U tabeli su oznaene statistiki znaajne korelacije (p < 0.05). Faktorska analiza ove matrice korelacija, poto se iz nje udalji varijabla veliine populacije, pokazuje da se na osnovu scree-kriterijuma zadravanja faktora izdvajaju 3 faktora koji ukupno objanjavaju 92.84% ukupne varijanse. Sadraj ovih faktora i procenat objanjene varijanse (posle varimax normalizovane rotacije) je sledei: faktor I procena broja PC, broj host kompjutera, broj korisnika Interneta, broj pretplatnika mobilne telefonije, 64.52% objanjene varijanse, faktor II broj korisnika telefona, 15.34% objanjene varijanse, i faktor III GDP per capita, 5.57% objanjene varijanse. Ovi rezultati ne treba da nas zavaraju po pitanju digitalne podele, poto interpretacija ovako postavljene faktorske analize ne menja nita u naem shvatanju odnosa GDP i indikatora ICT globalizacije (iz Tabele 2. se jasno vidi da GDP per capita ima statistiki znaajne pozitivne korelacije sa svim pokazateljima ICT razvoja osim sa brojem korisnika telefona). Iz ove analize saznajemo da su broj personalnih i host kompjutera, broj korisnika Interneta i korisnika mobilne telefonije meusobno vie povezani nego u odnosu na ostale varijable u analizi. Ono to moemo izvui kao zakljuak iz ovako postavljenog modela faktorske analize je da "sr" aktualnog toka ICT globalizacije predstavljaju razvoj mobilne telefonije i Interneta, koji se nalaze pod istim faktorom kao i broj host kompjutera i PC kompjutera uopte (sasvim oekivano se kreu zajedno sa brojem korisnika Interneta), dok se "klasina" telefonija nalazi van ovog faktora. Posle primene 1-r transformacije na korelacije u Tabeli 2. primenjena je Ward-ova metoda klaster analize. Iako se radi o drugaijem tipu multivarijantne analize od faktorske analize, dobijeno hijerarhijsko drvo (Slika 11). moe pomoi u interpretaciji odnosa izmeu globalnih ICT pokazatelja koji smo prethodno predstavili.

80

Slika 11. Indikatori ICT globalizacije - hijerarhijska klaster analiza, Ward-ov metod. Koriena je 1-r transformacija korelacija iz Tabele 2. (izvor: ITU). Networked Readiness Indexc (NRI). Konano, predstaviemo jedan od trenutno najcenjenijih globalnih ICT indikatora, Networked Readiness Index (NRI Indeks spremnosti umreavanja), i rejting najrazvijenijih zemalja u ICT globalizaciji prema ovom indikatoru. NRI se koristi u opisu komparativnog progresa zemalja na osnovu razliitih dimenzija ICT razvoja. NRI je sloen indeks koji se zasniva na tri iroke komponente: okruenje ICT razvoja zemlje (ukljuuje ispitivanje trita, politiko/regulatornih aspekata i infrastrukture); spremnost za razvoj ICT u odreenoj zemlji (ukljuuje procenu spremnosti pojedinaca, poslovnog sektora i vlade); upotreba ICT u odreenoj zemlji (ukljuuje upotrebu od strane pojedinaca, poslovnog sektora i vlade).

Sluei se sloenom i zaista sveobuhvatnom metodologijom, i poivajui na analizama koje prethodno predstavljene tri komponente NRI samo ocrtavaju, tokom 2002. godine razvijen je rejting ICT razvoja prema ovom indeksu za 82 zemlje. Prikazujemo NRI vrednosti i rejting za 40 najbolje ocenjenih zemalja u ICT razvoju 2002/2003. 1. 2. 3. 4. Zemlja Finska SAD Singapur vedska NRI 5,92 5,79 5,74 5,58 21. 22. 23. 24. Zemlja Irska Belgija Novi Zeland Estonija NRI 4,89 4,83 4,70 4,69

81

5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.

Island Kanada Velika Britanija Danska Tajvan Nemaka Holandija Izrael vajcarska Juna Koreja Australija Austrija Norveka Hong Kong Francuska Japan

5,51 5,44 5,35 5,33 5,31 5,29 5,26 5,22 5,18 5,10 5,04 5,01 5,00 4,99 4,97 4,95

25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40.

panija Italija Luksemburg eka Brazil Maarska Portugal Malezija Slovenija Tunis ile Juna Afrika Indija Latvija Poljska Slovaka

4,67 4,60 4,55 4,43 4,40 4,30 4,28 4,28 4,23 4,16 4,14 3,94 3,89 3,87 3,85 3,85

Kina je rangirana na 42. mestu, sa NRI skorom 3,70.

4. Princip univerzalnosti: perspetkive globalnog I-drutva Univerzalni servis i pristup. Informaciono-komunikacione tehnologije (ICT) su u raznim dokumentima i deklaracijama predstavljane38 kao "...most izmeu razvijenih i zemalja u razvoju" (DOI i DOT Force); "...sredstvo za ekonomski i drutveni razvoj" (WTDC 1994, Seoul Declaration, ADF 02); "...motor razvoja" (The Missing Link Report, 1984); "...centralni oslonac izgradnje drutva i globalne ekonomije zasnovane na znanju" (Florianopolis Declaration); "...mogunost da se zemlje oslobode tiranije geografije" (ESCAP 2000). Namerno iznosimo ova odreenja na kraju nae diskusije, kako bi posle prethodno iznetih empirijskih podataka o digitalnoj podeli i stanju razvoja svetske mree uopte bili u stanju da donesemo objektivniji sud o optimistikom tonu prisutnom u diskursu I-drutva. Posle iznetih podataka, reklo bi se, prethodne reenice zvue vie ironino no optimistiki. Meutim, cilj ovog rada nije da otro kritikuje razvoj I-drutva zbog stanja u kojem se taj razvoj sada nalazi. Kao to smo ve zakljuili, razvoj Interneta sutinski je odreen politikim, ekonomskim i kulturnim faktorima koji su prethodili
38

Svi navodi su prema Elements and Principles of the Information Society, Sarrocco, C. (2002).

82

internet globalizaciji. To je injeniko stanje stvari koje je jo jednom u istoriji doprinelo da se jaz izmeu Zapada i Drugih pokae kao nepremostiv. Univerzalni servis (Universal service) je u meunarodnim dokumentima i deklaracijama definisan kao dugoroni cilj ije ostvarenje podrazumeva pristup komunikacijama svakog lana drutva na individualnoj osnovi ili po domainstvu, a najee se upotrebljava u pravno-regulativnom kontekstu da oznai obavezu telekomunikacionih operatera da svoje usluge pruaju celokupnoj populaciji [Sarrocco, 2002]. Meutim, kao to smo pokazali, ovaj cilj je daleko od ostvarenja u zemljama u razvoju. Zato se koncept univerzalnog servisa dopunjuje konceptom univerzalnog pristupa (Universal access), koji oznaava dugoroni cilj otvaranja mogunosti pristupa telekomunikacijama, ukljuujui Internet, itavoj populaciji. Reenje koje se prvo namee u ostvarenju cilja univerzalnog pristupa je program grupnog povezivanja (group connectivity), koji podrazumeva razvoj javnih taaka pristupa Internetu (public access points). U Evropi i Severnoj Americi, ovakav program se odvija i ini se da e najvie ostvarenja dostii kroz programe digitalizacije bibliotekog sistema, koji u EU podrazumevaju i pretvaranje biblioteka u javne take pristupa Internetu. Meutim, u zemljama u razvoju problem je i mogunost samog univerzalnog pristupa. Razvoj ovakvih mogunosti podrazumeva prethodno izgraenu internet infrastrukturu, a ova opet poiva na ulaganjima i intelektualnom kapitalu neophodnom kako bi se zadovoljili kljuni standardi uea u informatikom drutvu. Univerzalni pristup ponekad ukljuuje i ire drutvene, ekonomske i kulturne konotacije [Sarrocco, 2002], podrazumevajui tako jednakost pristupa, informatiku pismenost, diverzitet sadraja na mrei i sl. Oigledno je da se kroz ovaj koncept, u kontekstu koji namee krupna ogranienja razvoju infrastrukture i pojedinanog pristupa mrei, traga za "zaobilaznom strategijom" razvoja I-drutva. Nae je miljenje da takve strategije zaista predstavljaju dobro poetno reenje u situaciji kada se sa stratekim miljenjem u razvoju Interneta kree od nule, ali svakako je tano da one ne predstavljaju konano reenje u razvoju I-drutva. Zbog potpune zavisnosti razvoja Interneta od politikih i ekonomskih inilaca, i sve veoj "feedback" petlji preko koje se ova tehnologija na Zapadu ugrauje u sam sistem politike ekonomije, mi smo ve izneli stav po kome je nemogue posmatrati razvoj mree van globalnog razvoja kao takvog i vice versa. U susretu WSIS, decembra 2003. u enevi, zadatak koji se postavlja pred svetsko ICT vostvo je kompleksan ali dobro formulisan. Ujedinjene nacije su same sebi postavile iri vremenski okvir u kome bi politika reavanja problema skopanih sa razvojem I-drutva morala da postane jasna. Zato, od decembarskog sastanka ne treba oekivati mnogo.39 Univerzalni ICT servis je cilj koji dugo vremena nee biti mogue ostvariti, ako je on uopte ostvariv. U smislu povezivanja u paradigmi unverzalnog pristupa, koja ukljuuje grupno
39 Pratei razvoj pripremnih aktivnosti WSIS 2003, svesni irine problematike koju samit treba da obradi, samo odravanje samita i ukljuivanje svih strana u proces razvoja I-drutva treba smatrati velikim organizacionim uspehom.

83

povezivanje, naa procena je da ni WSIS 2005. u Tunisu nee moi da se pohvali napretkom van domena zapadnih zemalja i nekoliko zemalja van Zapada. to se tie ovog, realno definisanog cilja, naa procena je da je mogue postii mnogo, ali ne treba raunati s tim da e same aktivnosti samita biti u stanju da efikasno reavaju ovaj problem. Reenje problema lei u dinamici razvoja Interneta, koja se nalazi, i jo dugo e se nalaziti, pod kontrolom globalnih (ekonomskih) igraa. U tom smislu, treba podjednako podravati sve lokalne i regionalne inicijative, kao i biti oprezan u procenama u narednoj deceniji razvoja. Nae je miljenje da se u narednim godinama globalna slika stvari nee bitno promeniti, ali da e se upravo u deceniji pred nama stei uslovi za njenu promenu, pre svega odreeni potrebama za otvaranjem novih online trita, razvojem sektora usluga na Internetu i potrebom istone i jugoistone Azije da se, sa razvijenom infrastrukturom, rastuim pristupom i ICT industrijom, ukljue u najvie krugove razvoja svetske mree, za sada rezervisane za zemlje zapadne civilizacije.

Literatura Anttiroko, A. (1999). Remark on the relation between social science and ICT. With special reference to theories of power and democracy. UK-Nordic Initiative on Information and Communication Technologies, Workshop, University of Karlskrona/Roneby, Sweden 15 16 April 1999. Baird, Z. (2002). Governing the Internet. Engaging Government, Business, and Nonprofits. Foreign Affairs, Vo. 86, N. 6. Bollen J. & Heylighen F. (1996). Algorithms for the self-organisation of distributed, multi-user networks. Possible application to the future World Wide Web, in: Cybernetics and Systems '96 R. Trappl (ed.), (Austrian Society for Cybernetics), p. 911916. Chandler, D. (1995). Technological or Media Determinism. http://www.aber.ac.uk/media/Documents/tecdet/tecdet.html Dutta, S., Lanvin, B. & Paua, F. (Eds.) (2003). Global Information Technology Report 20022003 Readiness for the Networked World. World Economic Forum, 2003. Kompletan izvetaj u PDF formatu moe se nai na sajtu Svetskog ekonomskog foruma: http://www.weforum.org Hargittai, E. & Centeno, M. A. (2001). Defining a Global Geography. American Behavioral Scientist, 44(10). J. Kleinberg, S. Lawrence. The Structure of the Web. Science 294(2001), pp. 1849.

84

Lansing, J. S. (2002). Artificial Societies and the Social Sciences. Santa Fe Institute Working Paper. Mayer-Schenberger, V. & Hurley, D. (2000). Globalization of Communication. U Governance in a Globalizing World, Joseph S. Nye, Jr. and John D. Donahue (Eds.), Brookings Press, 2000. Quah, D. (2001). ICT clusters in development: Theory and evidence. EIB Papers, Volume 6. n1/2001: European economic growth: The impact of new technologies. EIB, 2001. Sarrocco, C. (2002). Elements and Priniciples of the Information Society. http://www.itu.int/osg/spu/wsis-themes/Access/ BackgroundPaper/IS%20Principles.pdf Sassen, S. (2000). The Impact of the Internet on Sovereignty: Unfounded and Real Worries. U Understanding the Impact of Global Networks on Local Social, Political and Cultural Values (Law and Economics of International Telecommunications [42]), Christoph Engel & Kenneth H.Keller (eds.), Baden-Baden (Nomos), 2000. Wilson III, E. J. (1998). Globalization, Information Technology, and Conflict in the Second and Third Worlds. A Critical Review of Literature. Project on World Security, Rockefeller Brothers Fund, Inc., 1998. WSIS, Asia-Pacific Regional Conference, The Tokyo Declaration the Asia-Pacific perspective to the WSIS, 13 15th January 2003.

Apstrakt. Internet globalizacija (ili ICT globalizacija) jeste fenomen koji je praen i prouavan poev od same pojave Interneta, meutim, do danas ovo prouavanje nije dovelo do stvaranja koherentne slike tog fenomena. Nekoliko razliitih disciplina i nekoliko razliitih, najee vrednosno orijentisanih teorijskih stavova, uestvuju u ovom istraivanju globalnog razvoja informacionih tehnologija. Cilj ovog rada je diskusija fenomena internet globalizacije, odn. uzajamnih zavisnosti koje postoje izmeu razvoja Interneta kao nosioca globalnog uticaja informacionokomunikacionih tehnologija, i drutvenih struktura na kojima Internet poiva, i koje same sve vie i vie poivaju na njemu. U susret Svetskom samitu o informatikom drutvu (World Summit on the Information Society, Geneva, December 2003), izuzetno je vano da budemo svesni ovog globalnog razvoja, u onoj meri u kojoj nam raspoloivi podaci i nauna istraivanja to omoguavaju, kako bismo mogli objektivno da sudimo o mogunostima svetskog ICT razvoja, pre svega u smislu premoavanja ogromnih razlika izmeu razvijenih i zemalja u razvoju. U prvom delu rada, na cilj je uvoenje osnovnih pojmova i linija diskusije. Razmatra se tehnika definicija Interneta i u njoj ve otkrivaju odreenja koja povezuju tehnike aspekte svetske mree sa optim drutvenim razvojem, kratko se diskutuje shvatanje Interneta kao tehnologije/medija i uvodi se koncept informatikog drutva. Takoe, ukratko se prikazuju neke osnovne idiosinkratike crte internet globalizacije, mogunosti koje ukazuju na to da se zaista radi o sasvim drugaijoj tehnolokoj revoluciji od prethodnih. U drugom delu rada, prikazujemo i diskutujemo nalaze o

85

osnovnim kvantitativnim indikatorima globalnog ICT razvoja. Ovaj, najopirniji deo rada, prikazuje realnost razvoja Interneta u svetu, uvodei indikatore razvoja mree koji se odnose na rasprostranjenost njene upotrebe u razliitim sredinama (jezikim, nacionalnim, ekonomskim). Osnovni koncept koji se razmatra i uvodi u drugom delu rada je koncept digitalne podele, koji predstavlja ogromne razlike u ICT razvoju ekonomski razvijenih i zemalja u razvoju. U treem delu analitiki obraujemo i diskutujemo prethodno iznete podatke, uz prikazivanje razvoja Interneta u sklopu opteg razvoja komunikacionih tehnologija. Predstavljamo odnose nekih najbitnijih indikatora globalnog ICT razvoja i statistiki analiziramo odnose meu njima. Takoe, predstavljamo NRI (Network Readiness Index) indeks ICT razvoja i rejting vodeih zemalja prema ovom sloenom indikatoru. U etvrtom, zakljunom delu rada predstavljamo i kratko diskutujemo koncepte univerzalne usluge i univerzalnog pristupa, kao definiue smernice globalne politike ICT razvoja. Na osnovu iznetih podataka i diskusija, zakljuak rada je da ni realnije postavljeni cilj univerzalnog pristupa, koji se zasniva na konceptu grupnog prikljuivanja na ICT mree, nije dostian u skorijoj budunosti.

Kljune rei: digitalna podela, globalizacija, informatiko drutvo, Internet

86

POJMOVNIK GLOBALIZACIJE

ANTIGLOBALISTIKI POKRET

Antiglobalistiki pokret se sastoji od velikog broja pravaca i organizacija koje se suprotstavljaju aktualnim procesima globalizacije (v.). Najjae je izraen u otporima i protestima usmerenim prema globalnim ekonomskim procesima. Pokret je heterogen i ukljuuje razliita, ponekad i suprotna gledita u ideologiji i strategijama otpora globalizaciji. Delom, antiglobalistiki pokret svoju kritiku usmerava i prema politikim aspektima globalizacije, pre svega netransparentnosti demokratskih procesa koja, prema pristalicama pokreta, odlikuje pokuaje izgradnje sistema globalnog upravljanja (v. globalne elite moi). U domenu kulturne globalizacije, pristalice pokreta naelno kritikuju "vesternizaciju" (v.) i zalau se za ouvanje originalnih kulturnih identiteta (v. nacionalni identitet). Antiglobalistiki pokret je najradikalnije suprostavljen ideologiji neoliberalizma (v.), i upravo najei protesti i kritike su usmereni protiv meunarodnih institucija koje, prema njemu, promoviu neoliberalizam, kao to su Svetska banka (v.), Meunarodni monetarni fond (v.), Svetska trgovaka organizacija (v.) i druge. Pokret se nalazi pod uticajem brojnih divergentnih ideologija, tako da okuplja pristalice najrazliitijih orijentacija, kao to su sindikalni aktivisti, feministkinje i feministi (v. feministiki pokreti), enviromentalisti i zeleni (v. ekoloki pokreti), anarhisti, komunisti, antikapitalisti ili reformski orijentisani prema kapitalizmu (v. Trei put), protivnici genetskog inenjeringa (v. drutveni pokreti)... Ovakav diverzitet meu pristalicama antiglobalistikog pokreta donekle oteava posmatranje pokreta kao celine, odn. za sada onemoguava koherentnu, afirmativnu formulaciju pokreta i njegovih ciljeva.

APEC Azijskopacifika ekonomska zajednica ili Forum za azijskopacifiku privrednu saradnju (engl. AsianPacific Economic Cooperation) osnovan je 1989. godine i obuhvata zemlje ASEAN-a (v.), NAFTA-e (v.), Japan, ile, Kinu, Junu Koreju, Tajvan, Hong Kong, Australiju, Novi Zeland i PapuaNovu Gvineju. To je najvee udruenje na svetu bazirano na ekonomskoj saradnji, na ijem podruju ivi oko 2,2 milijarde ljudi. Na poetku, APEC je bio prvenstveno debatno telo, a zatim iri svoje nadlenosti. Sekretarijat sa

87

seditem u Singapuru osnovan je 1993, a zatim i Komisija za trgovinsku i investicionu saradnju sa zadatkom poboljanja protoka robe, usluga i kapitala izmeu zemalja lanica. APEC od diskusionog foruma prerasta u instituciju sa jasnim ciljem, a to je rad na realizaciji zakljuaka efova vlada lanica APEC-a iz novembra 1994. da se do 2020. godine uklone sve postojee institucionalne i trgovinske barijere i tako stvori najvea slobodna trgovinska zona na svetu. ASEAN ASEAN (engl. Association of Southeast Asian Nations) je udruenje zemalja jugoistone Azije, osnovano 8. avgusta 1967. u Bangkoku. ine ga: Malezija, Tajland, Indonezija, Singapur, Filipini (zemlje osnivai), Bruneji (od 1984), Vijetnam (od 1995), Laos, Mijanmar (od 1997) i Kamboda (od 1999). U Joint forum sa Japanom su uli 1977. godine, a ugovor o saradnji sa EEZ je potpisan 1980. Svrha formiranja asocijacije je ubrzanje ekonomskog rasta i razvoja, podsticanje saradnje i meusobne pomoi u zemljama regiona na drutvenom, privrednom, tehnikom, naunom, obrazovnom planu, promovisanje regionalnog mira i stabilnosti. Na Prvom samitu, odranom 1976. godine, deklarisani su osnovni principi, meu kojima su: meusobno potovanje nezavisnosti, jednakosti, centralne vlasti, teritorijalnog integriteta i nacionalnog identiteta svih nacija; pravo svake drave da upravlja sobom bez spoljanjih meanja, prinuda i razaranja; uzajamno nemeanje u unutranje poslove; ugovor o miru; ugovor o odricanju od upotrebe sile; efektivna kooperacija izmeu lanica. S obzirom da je saradnja u okviru udruenja jo uvek vrlo skromna (svega oko 20% trgovinskih transakcija se obavlja unutar ove celine), eksperti predlau osnivanje samostalnog istono-azijskog ekonomskog kluba na elu sa Japanom. Planirano je da zemlje ASEAN-a uspostave zonu slobodne trgovine do 2008. godine. Japan je jedna od vodeih ekonomskih sila sveta, sa najrazvijenijom tehnologijom, visokim kvalitetom i niskim prodajnim cenama. Japanska industrija se zasniva na: automatizaciji, biotehnologiji i kompjuterizaciji. Poslednjih godina, japanske firme investiraju u inostranstvo, posebno u SAD i EU (v.). Kina je poetkom devedesetih postala ekonomska sila azijskog regiona, pre svega zbog jeftine radne snage, povoljnih uslova za strane investitore, posebno iz SAD i EU, koji Kinu vide kao svoje osnovno trite. Novoindustrijske zemlje ili, kako se jo nazivaju, ekonomske sile pacifikog regiona ine zemlje koje su sa radno intenzivnih ekonomija prele na

88

dominaciju uspenih firmi, i to zahvaljujui razvoju bankarstva, prerade nafte i proizvodnje kompjuterske opreme.

ATLANTIZAM Termin kojim se ponekad oznaava ideologija globalizacije (v.), najee u negativnoj konotaciji, ukoliko se odnosi na "amerikanizam", "vesternizaciju" (v.), "amerikanocentrinost" procesa globalizacije. Ovakvo obeleavanje onih aspekata globalizacije koji se ocenjuju kao negativni u kulturama i civilizacijama van zapadnih, svoje ime oigledno duguje imenu Severnoatlantskog vojnog saveza NATO (v.). Upotrebom termina "atlantizam", najee se iz konteksta sveukupnosti procesa globalizacije izdvaja dimenzija vojno-politike dominacije svetskim sistemom od strane sila zapadne civilizacije, ujedinjenih u Severnoatlantskom vojnom savezu. U upotrebi, ovaj termin moe da nosi i peorativnu crtu usmerenu prema zapadnoevropskim dravama, u pokuaju da se naglasi slabljenje njihovog politikog identiteta i iscrpljujua politika zavisnost od SAD.

AUTONOMIJA U politikom smislu, autonomija je ograniena samouprava, najee zasnovana na kulturnim i etnikim razlikama i potrebi da se potvrdi i odri odreeni kulturni i/ili etniki identitet (v. nacionalni identitet). Autonomija nije nezavisnost, ali je istorijski njen est prekursor, kao u sluaju evolucije Britanske imperije u Komonvelt nacija, sainjen od autonomija i kompletno suverenih drava (v. suverenitet).

BALKANIZACIJA Pojam se koristi u naunoj i pseudonaunoj publicistici, i oznaava usitnjavanje odreenog politikog prostora na male, najee zavaene drave. U upotrebu je uao u drugoj polovini XIX i poetkom XX veka, pod utiskom nemira koje je izazvalo opadanje otomanske vlasti na Balkanu (ratovi za osloboenje Srbije i Crne Gore, ustanci u Bosni i Bugarskoj, tursko-grki i srpsko-bugarski ratovi, te balkanski ratovi). Ustalio se nakon I svetskog rata, koji je doveo do propasti Otomanskog i Habsburkog carstva, i parcelacije Balkana na niz malih nacionalnih drava.

89

Stereotip, po kome velike i autarhine ekumenistike imperije (v.) garantuju stabilnost, mir i prosperitet, a male ekspanzionistike nacionalne drave nuno predstavljaju rasadnik kriza i konflikata, uinio je da pojam balkanizacija (i slini pojmovi v. orijentalizam, vizantinizam) poprimi peorativnu konotaciju. Politikom fenomenu koji ovaj pojam opisuje pridodato je i kulturoloko odreenje balkanskog mentaliteta ultranacionalistikog, tradicionalistikog (v. tradicionalizam), violentnog i opasnog po mir u Evropi. Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda, krvavi obrauni balkanskih naroda tokom I i II svetskog rata i esti dravni udari ili su na ruku razvoju ovakvog miljenja. Budui da ono nije moglo da izdri ozbiljniju naunu verifikaciju, ustuknulo je nakon II svetskog rata, ali je pojaanom estinom izbilo kao posledica krvavog raspada SFRJ.

BIPOLARNOST Za razliku od unipolarnosti (v.) i multipolarnosti (v.), bipolarnost podrazumeva stanje svetskog sistema kojim dominiraju dve znaajne sile. Paradigmatian istorijski primer je period Hladnog rata, od kraja II svetskog rata do kraja osamdesetih godina XX veka, u kome su svetom dominirale SAD i SSSR. Zahvaljujui ubrzanom razvoju nuklearnog oruja i stratekih nuklearnih potencijala, period bipolarnog sveta u Hladnom ratu bio je vreme neprestane krize tokom koje se nad itavim oveanstvom nadvijala opasnost globalnog rata. Meutim, razvoj nuklearnih potencijala se, izmeu ostalog, danas shvata i kao faktor ravnotee bipolarnog sistema iz doba Hladnog rata. Zastraujui reterenti koje su razvile obe strane uspeno su odvraali jednu ili drugu od poteza koji bi bitno naruili ravnoteu sistema i doveli do sukoba globalnih razmera. Bipolarni sistem Hladnog rata je, sa raspadom SSSR, prepustio mesto unipolarnom svetu kojim dominiraju SAD (v. kraj istorije), mada je moda ispravnije rei za aktualno stanje svetskog sistema da je unimultipolarno, kako neki autori oznaavaju sistem u kome SAD ipak nemaju neprikosnovenu politiku mo nad ostatkom sveta.

BRETONVUDSKI SPORAZUM

Krajem Drugog svetskog rata sve je oiglednija bila potreba za stvaranjem organizacije koja e uspostaviti ire i stabilnije osnove za ureenje valutnih, i uopte ekonomskih odnosa u svetu, a zatim razvijati meunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju. Kao etiri alternative, javili su se: ameriki (Vajtov), britanski (Kejnsov), francuski i kanadski plan. Na Svetskoj monetarnoj konferenciji, odranoj jula 1944. u Nju Hempiru, SAD,

90

na kojoj su uestvovale 44 zemlje, potpisan je tzv. Bretonvudski sporazum, kojim su postavljene osnove posleratnog meunarodnog monetarnog sistema. Formirane su dve specijalizovane agencije UN za monetarnu i finansijsku saradnju, tzv. bretonvudske institucije, ija se delatnost odnosi na domen meunarodnog plaanja i finansiranja. Posle dvogodinjih rasprava u osnovi je prihvaen Vajtov plan o osnivanju Meunarodnog monetarnog fonda International Monetary Fund IMF (v.). Takoe je doneta odluka o osnivanju Meunarodne banke za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and Development IBRD). Ugovor o osnivanju MMF-a stupio je na snagu 27.12.1945, a poslovanje je zapoelo 1. 3. 1947. Dodue, prvobitna ideja o globalnoj monetarnoj saradnji kompromitovana je odmah na poetku marta 1946. SSSR je istupio iz MMFa i okrenuo se privrednoj autarhiji socijalistikog sistema.

CIVILNO DRUTVO Pod civilnim drutvom se obino podrazumeva splet raznih oblika ljudskog organizovanja, udruivanja i delovanja povezanih veom ili manjom nezavisnou od drave kao institucije koja se od svih ostalih razlikuje monopolom sile i obaveznou potovanja njenih odluka. Naelno, pri stupanju u institucije i procese koji konstituiu civilno drutvo u najirem smislu, pojedinci slobodnom voljom i bez prinude donose odluku o tome. U praksi nije uvek tako, poto je stupanje u konfesionalne, etno-identitetske, staleke, strukovne, politike i neke druge zajednice koje ne raspolau dravnom silom i makar teorijski su od nje nezavisne, najee uslovljeno okolnostima koje pojedinac nije slobodnom voljom birao, uprkos tome to na pripadnost tim zajednicama i uee u njihovim aktivnostima nije zakonom obavezan. Odvojenost tih zajednica, kao i ustanova koje su izgradile radi zadovoljenja svojih interesa, od drave kao suprazajednice koja bi prema njima morala biti neutralna, upravo je jedan od neizostavnih uslova koje drutvo mora ispuniti da bi se nazvalo graanskim, liberalnim i demokratskim. U uem smislu, posle II svetskog rata, a pogotovo od ezdesetih godina XX veka, civilnim drutvom se naziva uglavnom onaj segment drutva koji konstituiu novi drutveni pokreti (v.), uglavnom emancipatorske prirode, ije delovanje je usmereno na ostvarenje prava koja nisu zagarantovana glavnim postulatima liberalne, pa ni socijalne demokratije (v.). Meu institucijama karakteristinim za tako shvaeno civilno drutvo naroito se istiu nevladine organizacije (v. NGO), ija je aktivnost u poslednjim decenijama XX veka postala bitan faktor u drutvenim i politikim procesima razvijenih zemalja, ali ne samo njih.

91

CYBERSPACE Koncept cyberspace, koji je kod nas mestimino prevoen kao "sajberprostor", uveo je uveni pisac naune fantastike Vilijam Gibson (William Gibson) u romanu Neuromancer osamdesetih godina prolog veka. U Gibsonovoj verziji, koncept sajberprostora odnosi se na konstituisanje subjektivne percepcije u hipotetikoj situaciji direktnog povezivanja nervnog sistema sa nekom kompatibilnom informacionom arhitekturom (v. informacija), i podrazumevao bi promene stanja svesti kod ljudskog subjekta u takvoj situaciji. Meutim, danas se koncept sajberprostora koristi sa bitno drugaijom konotacijom, oznaavajui u slengu neto to bismo mogli da opiemo kao "biti na Internetu (v.)"; za prezentaciju neke kompanije na WWW, rei emo da je "njihovo prisustvo u sajberprostoru bitno poboljano u odnosu na konkurenciju" i sl.

DEMOGRAFSKA EKSPLOZIJA Trend porasta broja stanovnika planete svojstven XIX i XX veku. Naime, na planeti je 1825. godine ivelo oko milijardu ljudi. Ovaj broj je do 1925. udvostruen, da bi 1976. iznosio 4, a 1990. 5,3 milijardi stanovnika (uprkos razornim svetskim i lokalnim ratovima koji su poremetili dinamiku demografskog razvoja). Ovaj trend se prenosi i u XXI vek. Procene demografa variraju izmeu 7.69,4 milijardi stanovnika u 2025. godini. Uteno je, meutim, to je najvei broj drava, prepoznajui ovaj proces kao potencijalnu opasnost, razliitim nainima uticao na smanjenje stope nataliteta, pa se predvia da e se broj stanovnika planete uravnoteiti oko 2050. Na kom broju? Optimisti procenjuju 11, pesimisti tvrde 14 milijardi. Dodue, demografske procene ostaju nesigurne iz jednog uasnog razloga. Danas je teko rei kakav e tok u narednim decenijama uzeti epidemija AIDS-a, koja moe dramatino uticati na demografski razvoj. Uzroci demografske eksplozije prilino su jednostavni. Najvei deo sveta (bez Evrope i Severne Amerike), dobrim delom zbog uticaja globalizacije (v.) proivljava dramatian prelaz iz agrarnog u industrijsko drutvo. Stopa mortaliteta opada, smrtnost novoroenadi takoe, ivotni vek je dui (to su karakteristike industrijskog drutva), ali natalitet ostaje visok (shodno agrarnom drutvu). Da naznaimo par moguih posledica. Pritisak ogromnog broja stanovnika mogao bi da ubrza troenje resursa planete i izazove jagmu oko njih. Ovaj argument dao je poslednjih godina krila mnogim neomaltuzijanskim teorijama o potrebi da se smanji broj ljudi na planeti, ali je izazvao i globalnu promenu odnosa prema prirodi (v. odrivi razvoj). Dalje, visok prirataj svojstven je zemljama u razvoju (95% porasta stanovnitva desie se u njima), odnosno siromanim drutvima. Time e se produbiti jaz i

92

napetost izmeu njih i bogatih evroatlantskih drava koje ne pate od visokog prirataja. Gradovi Treeg sveta (v.) bie megalopolisi pretrpani ozlojeenim i siromanim stanovnicima. Migracije e uestati, a one mogu uticati na poveanje nacionalne netrpeljivosti ili getoiziranje odreenih kategorija stanovnitva. Ekoloka ravnotea bie i dalje unitavana. Ovoj mranoj perspektivi moe se protivstaviti nada. Najvei broj svetski relevantnih faktora identifikovao je demografsku eksploziju kao opasnost, i ine se brojni pokuaji da se ona kontrolie a njene posledice otklone ili ublae. DEMOKRATIJA Demokratija (gr. vlast naroda) u najirem smislu oznaava politiki poredak u kome je suveren, izvor i posednik vlasti narod, tj. njegov vei deo veina. Ideja i praksa demokratije najranije se rodila i razvila u antikoj Grkoj, tj. u njenom najrazvijenijem gradu-dravi (polisu), Atini, u kojoj je vrhunac razvoja dostigla sredinom V veka pre nove ere. Savremena demokratija se od antike sutinski razlikuje, jer ne samo da nije, poput nje, ograniena na slobodne ljude, ve i podrazumeva nelegitimnost postojanja kategorije neslobodnih (robova i sl.) ili nejednakost pripadnika politike zajednice po stepenu ljudskih i graanskih prava. Osim toga, razlika je i u tome to u savremenoj demokratiji vlast veine nije apsolutna, ve je ograniena postojanjem korpusa neotuivih prava svih pojedinaca, pa i pripadnika manjine (v. ljudska prava), koja ne smeju biti ugroena od strane dravne vlasti ma koliko iroku podrku veine ona uivala. Takav poredak se zove liberalnom demokratijom (v. liberalizam). Liberalna demokratija je postala dominantni poredak najpre u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi tokom XVIII i XIX veka, da bi se zatim proirila i na ostale delove planete. U poslednjoj deceniji XX veka to irenje je bilo naroito ubrzano, tako da su danas na naelima liberalne demokratije zasnovane ustanove i zakoni postali praktino kriterijum civilizovanosti odreene sredine (preko tri etvrtine savremenih drava makar formalno ispunjava te kriterijume). Duga je, meutim, i burna bila borba pristalica takvog poretka sa njegovim protivnicima i prolazila je kroz razliite faze. SAD su npr. od svog nastanka, krajem XVIII veka, definisane kao demokratska drava, ali je ropstvo ukinuto tek 1863. U mnogim zemljama je tek u drugoj polovini XX veka izjednaeno birako pravo svih graana bez obzira na pol, etnicitet, imovno stanje, staleku pripadnost, obrazovanje i druge karakteristike. Osim pomenutih oblika nejednakosti, moderna demokratija je esto bila ugroavana zanemarivanjem ili relativizovanjem njene liberalne komponente (nekad i bez formalnog ukidanja) od strane mnogih populistikih, autoritarnih i totalitarnih pokreta i reima, uglavnom etniki, klasno, ideoloki ili konfesionalno inspirisanih. Dosta je est sluaj, pogotovo u slabije razvijenim zemljama bez duge tradicije graanskog drutva (v.

93

civilno drutvo), uspostavljanja plebiscitarne demokratije, u kojoj graani faktiki svoja politika prava prenose na autoritarnog i harizmatskog vou iako formalno ostaju njihovi uivaoci. Jedan od pokuaja da se sprei takav razvoj, pogotovo u etniki i verski heterogenim drutvima, jeste razvoj konsocijativne ili konsenzualne demokratije, u kojoj je prevlast veine nad manjinom ublaena ne samo nepovredivim pravima pojedinaca, ve i kolektiviteta koji se pojavljuju kao institucionalizovani akteri drutvenog i politikog ivota. DRAVA BLAGOSTANJA Ideja drave blagostanja nema jedno, precizno znaenje. Sam pojam je nastao tokom Drugog svetskog rata i neposredno nakon njegovog zavretka, kada se, nasuprot Nemake, koja je bila drava sile odnosno drava rata (warfare state), za Veliku Britaniju govorilo da je drava blagostanja (welfare state) koja brine o svojim graanima ''od kolevke do groba''. Uopteno, ovaj izraz se koristi za svaku dravu koja se na bilo koji nain bavi i drugim stvarima, a ne samo odravanjem zakona i reda. U ovom smislu drava blagostanja je opozit dravi nonom uvaru XVIII i XIX veka. U periodu posle Drugog svetskog rata, veina kapitalistikih zemalja je imala neki oblik drave blagostanja. Sutina svih modela u manjoj ili veoj meri, odnosila se na raspodelu drutvenog bogastva, odnosno proizvoda. Cilj projekta drave blagostanja, trebalo je da bude pravednija raspodela meu lanovima drutva putem poreza, socijalnog osiguranja i obaveznih socijalnih davanja. Osamdesetih godina prolog veka, projekt drave blagostanja u smislu koji je naveden, masovno je naputen (v. neoliberalizam). Ipak i danas se ovaj pojam esto upotrebljava, istina u neto izmenjenom znaenju. On se danas odnosi na delovanje drave u velikom broju oblasti drutvenog ivota u kojima je kolektivno delovanje poeljno, kao to je osiguranje, davanja u sluaju nezaposlenosti, podrka nekim eksperimentalnim oblastima koje su trino neisplative, itd. Razlika u odnosu na prethodnu praksu je u izostanku cilja da se postigne zamiljeni nivo drutvene pravde i njegova supstitucija ciljem obezbeenja jednakog minimuma za one koji ne mogu da se brinu o sebi. DRUTVENI POKRETI Organizovano, kolektivno, dobrovoljno i masovno delanje u okviru koga se lanovi pokreta zalau za specifine ciljeve. Najsaetija definicija bi bila definicija britanskog sociologa Botomora: " Drutveni pokret u najirem znaenju moe se odrediti kao kolektivna tenja da se u drutvu ostvare ili spree promene". Drutveni pokreti nemaju vrsto ideoloko utemeljenje, niti opte politike pretenzije, tj. ne bore se za vlast niti neposredno uestvuju u

94

vlasti. Reavaju bitna drutvena pitanja i mogu biti znaajni akteri drutvene dinamike. Delanje je uvek praeno odreenom negativnom dimenzijom (protestom, poricanjem, revoltom, neprihvatanjem, oblicima nenasilnog otpora itd.).
Istorijski posmatrano, postoje tri etape u razvoju drutvenih pokreta: period trgovakog drutva, u kome su glavnu ulogu imali graanski pokreti za prava i slobode oveka; period industrijskog drutva, u kome je bila presudna uloga radnikog pokreta, i period postindustrijskog drutva, u kome se javljaju mnogobrojni novi drutveni pokreti. Pojava drutvenih pokreta modernog doba obeleava konano dovrenje procesa razdvajanja politike drave od civilnog drutva i istovremeno uspostavljanje mosta izmeu njih. Najoptija podela drutvenih pokreta je na emancipatorske (koji proiruju polje ljudske slobode i demokratije) i neemancipatorske (koji suavaju prostore slobode). S obzirom na drutveni sadraj i osnovne socijalne nosioce mogu biti: klasni, politiki, nacionalni (v. nacionalizam), populistiki, rasni, verski, kulturni, omladinski, sportski itd. Savremeni drutveni pokreti su: ekoloki (v.), studentski, neofeministiki, mirovni (v.), antinuklearni, za alternativnu tehnologiju i energiju, za alternativnu ekonomiju, graanske inicijative i pokreti za graanska prava i slobode, antipsihijatrijski itd. Institucionalizovani pokreti u vidu meunarodnih nevladinih organizacija (v.), danas su vani akteri meunarodnog drutva (Greenpeace, Human Rights Watch, Amnesty International itd.).

EKOLOKI POKRETI

Drutveni pokreti (v.) koji se zalau za ouvanje ovekove sredine. Javljaju se ezdesetih godina XX veka, u periodu kada razvijene zemlje doseu dotada neviene stope rasta i ulaze u postindustrijsku fazu, a zemlje u razvoju (v. Trei svet) vre ubrzanu industrijalizaciju. Budui da su se tada osetile i prve posledice po svetski ekosistem, nauna istraivanja o posledicama efekta zelene bate, uestalih nuklearnih proba ili nestanka odreenih biljnih ivotinjskih vrsta su prodrla u iru javnost. Tako se, uporedo sa pokretima za ljudska prava (v.), antinukleranim i feministikim pokretima (v.), razvila drutvena svest (gotovo iskljuivo u zemljama razvijenog Zapada) o potrebi borbe za ouvanje planete. Formiraju se organizacije, poput Greenpeace-a (1971) iji aktivisti na nenasilan nain ometaju aktivnosti koje vode ka unitavanju ivotne sredine. Budui da je koncept za koji se zalau ekoloki pokreti opteprihvatljiv, uticaj koji oni imaju na politiki ivot je veliki. Krajem sedamdesetih, neki od pokreta (u Evropi) su se fuzionisali i transformisali u politike partije (najuspeniji u tome su nemaki Zeleni, nastali 1979). U meuvremenu su osnovne postavke ekolokih pokreta naelno usvojene, posebno u razvijenim zemljama, i sprovode se opsene mere da bi se izbegla ekoloka katastrofa na globalnom nivou (v. odrivi razvoj). Reavanje globalnog ekolokog problema esto je i stvar meudravne saradnje, i predstavlja jedan od integrativnih faktora koji ujedinjavaju planetu (v. globalizacija).

EKUMENIZAM

95

Antiki Grci su svet, tanije onaj njegov deo naseljen ili makar dotaknut njima, narodom koji je svoju kulturu doivljavao kao izrazito superiornu, nazivali pojmom OIKOMENA. U nju, dakle nije spadao prostor nastanjen ostalim, u grkoj percepciji varvarskim narodima, mada su neki od njih u pojedinim dostignuima kulture prevazili i same Grke. Tokom istorije termin je i dalje ostao u upotrebi. U periodu postojanja Rimskog carstva, drave sa pretenzijama da okupi ceo njenim stanovnicima poznati svet unutar svojih granica i pod svojom vlau, pojam ekumene je oznaavao ba tako shvaen svet praktino identifikovan sa PAX ROMANA, podrujem pod vlau ili uticajem rimske svetske drave (v. imperija). Kada je hrianstvo postalo dominantna i zvanina religija Carstva, ekumenom je poeo da se naziva hrianski svet. Nadivevi propast Zapadnog (476. g.) i Istonog (1453) rimskog carstva, hrianska ekumena je, usled tih dramatinih istorijskih lomova, konstituisana mnotvom vie ili manje meusobno antagonistiki postavljenih drava, uglavnom monarhija. Meu njima su postojale carevine (imperije) koje su pokuavale da, imitirajui rimski prototip, ovladaju celom ekumenom, usled ega je istovremeno postojanje nekolicine njih predstavljalo apsurd po merilima tadanje dravno-pravne doktrine. Ispod njih su se, unutar hijerarhije drava koja je normirana upravo na ekumenskom nivou, nalazile kraljevine koje su bile donekle i etnike, narodnosno zasnovane, predstavljajui tako pretee novovekovnih nacionalnih drava (v. nacija), dok su jo nia mesta zauzimale isto dinastiki zasnovane dravne tvorevine karakteristine uglavnom za srednji vek i epohu feudalizma (kneevine, vojvodstva itd.). Teorijsko jedinstvo ekumene koje je proisticalo iz univerzalistike prirode imperijalne dravne doktrine, kao i hrianske crkve i njenog uenja postalo je, meutim, bitno narueno u istorijskoj stvarnosti, ne samo pomenutim pluralizmom carstava, ve i dubokim organizacionim i doktrinarnim raskolima unutar hrianstva. Tako su 1054. konano faktiki nastale bar dve hrianske ekumene istona, na vrhu ije hijerarhije su stajali istonorimski (vizantijski) car i carigradski patrijarh, dok je zapadna (rimokatolika), sa rimskim patrijarhom (papom) i carem obnovljenog Zapadnog carstva (Sveto rimsko carstvo nemake narodnosti) na elu, doivela nove crkvene raskole tokom protestantske reformacije, koja je samo pospeila dalje politiko usitnjavanje, olieno uglavnom u procesu formiranja nacionalnih drava. Istona (pravoslavna) ekumena (v. vizantinski komonvelt)je, uostalom radikalno smanjena, bez imperije koja je nestala u korist slinog, takoe ekumenskog sistema konstituisanog od strane nehrianske monoteistike religije islama, poduprtog svojim imperijama (kalifatima Bagdadskim, Kordovskim, Osmanlijskim). Daljim tokom evropske, pa i svetske istorije koja je u novom veku postajala sve zavisnija od evropske, svaka od ovih ekumena je postala daleko vie teorijska nego praktina injenica. Pravi centri realne politike, ekonomske i vojne moi, kao i ideolokog i kulturnog uticaja, imali su u tim periodima kontrolu nad veim stanovnitvom i teritorijama nego njihovi

96

srednjovekovni prethodnici ekumenskih pretenzija, ali su bili zasnovani na etnikom, partijskom ili na neki drugi nain svetovno ili partikularistiki baziranom konceptu, svakako nekompatibilnom sa idejom ekumene. Nikako se ekumenskim ne mogu nazvati pokuaji kontinentalne ili planetarne dominacije preduzeti od Burbonske ili Napoleonove Francuske, Vilhelmove ili Hitlerove Nemake, nekolikih generacija engleskih i britanskih kolonijalnih osvajaa, sovjetske Rusije i od nje predvoenog svetskog komunistikog pokreta, Sjedinjenih Amerikih Drava u drugoj polovini XX veka, posebno na njegovom kraju. Posle zdruenog pokuaja panske i austrijske grane Habzburke dinastije da ugue reformaciju i osamostaljivanje nacionalnih drava u XVI i XVII veku, jedino pokuaji carske Rusije da osvoji Carigrad u periodu od poetka XVIII do poetka XX veka, obnovi Grko carstvo i uspostavi dominaciju nad Evropom u simbiozi sa njenim najkonzervativnijim snagama, posle Napoleonovog poraza okupljenim u Svetoj alijansi, mogli su uslovno biti nazvani pokuajem usmeravanja dravne sile radi ponovnog ujedinjenja hrianske ekumene. U poslednjih sto i vie godina, kao ekumenizam se uglavnom smatraju aktivnosti na ujedinjenju hrianskih crkava. Ove aktivnosti njihovi promoteri preduzimaju gotovo uvek uz izrazitu obazrivost, karakteristinu za crkve kao izuzetno konzervativne institucije ne samo u doktrinarnim, ve i ostalim pitanjima, ako uporedimo dinamiku njihovih aktivnosti sa ostalim institucijama modernog drutva (v. religija). Ovu obazrivost dodatno podstie iskustvo steeno tokom ranijih pokuaja ujedinjenja crkava, koji su se uglavnom svodili na pokuaje uspostavljanja dominacije jedne hrianske crkve, uglavnom Rimokatolike kao pojedinano najvee meu njima. Nepoverljivost ostalih crkava prema njoj samo je podstaknuta njenim dugogodinjim odbijanjem da pristupi institucijama koje svojim ustrojstvom onemoguavaju dominaciju bilo koje lanice, pre svega Svetskom savetu crkava. Ekumenski procesi su, ipak, u poslednjim decenijama XX veka znatno uznapredovali, naroito poto su vaseljenski (carigradski) patrijarh Atinagora i Papa Pavle VI uzajamno povukli anateme kojima su se njihovi daleki prethodnici darivali. Slinu vrstu skepse, kao i pravoslavne, prema ekumenistikim tenjama pokazivala je velika veina protestantskih crkava, takoe zbog istorijskih iskustava. One su, meutim, postale neuporedivo otvorenije za saradnju sa rimokatolicima posle zbliavanja pape Jovana Pavla Drugog i predsednika SAD Ronalda Regana poetkom osamdesetih godina XX veka koje je neposredno prethodilo koordiniranim akcijama amerike administracije i Vatikana na slamanju sovjetskog bloka i sistema. Te akcije su predstavljale operativan uvod u stvaranje uslova za nastanak savremenog sveta kome je pojam globalizacije praktino glavna determinanta, ba kao to je neke meu ranijim svetovima determinisao ekumenizam. ELEKTRONSKO POSLOVANJE

97

Savremeni pojam koji oznaava trgovinu robom, uslugama i informacijama, kao i marketing, putem globalne raunarske mree Interneta. Ukljuuje odnose preduzea sa krajnjim korisnicima (busines-toconsumer, b2c) plaanje rauna, rezervacija karata, on-line kupovina itd., kao i odnose preduzea sa partnerskim preduzeima (business-to-business, b2b) naruivanje, fakturisanje, finansijske transakcije. Najpoznatiji oblik EP iz vremena pre Interneta je EDI (electronic data interchange) sistem razmene elektronske dokumentacije izmeu preduzea, koji je nastao u posleratnom Berlinu, a vrhunac korienja dostigao tokom sedamdesetih godina 20. veka. EDI je znaajno poveavao efikasnost poslovanja, ali je zahtevao kompleksnu i skupu raunarsku opremu, to ga je inilo dostupnim samo velikim kompanijama. Razvojem, tokom devedesetih, javne globalne raunarske mree i posebno servisa World Wide Web (WWW), koji je osnova savremenog EP, kao i padom cena raunarske opreme, stvoreni su uslovi za iroko korienje prednosti EP, uz relativno mala ulaganja. Te prednosti obuhvataju, izmeu ostalog: globalnu vidljivost i dostupnost globalno trite, smanjenje trokova marketinga, smanjenje transakcionih trokova, manje zalihe, bri obrt sredstava. EP je primena Interneta koja se trenutno najbre razvija. Taj razvoj je, izmeu ostalog, znaajno finansijski stimulisan od strane Klintonove administracije, koja je pokazala koliko joj je vaan time to je na elo svog projekta za razvoj Interneta postavila lino potpredsednika Al Gora. Nesumnjivo je da razvijene privrede zapadnog sveta vide svoju dobit u razvoju globalnog digitalnog trita. Meutim, zahvaljujui tehnolokom napretku sredstava za transport, koji je omoguio pad cena transporta robe i ekspanziju internacionalne trgovine, danas svako moe da profitira od globalne vidljiivosti i dostupnosti koju prua Internet. Ipak, pojava EP primorava preduzee da bude globalno konkurentno, ak i ako posluje samo na lokalnom tritu trina utakmica vie ne poznaje geografske distance i svako preduzee je u isto vreme prisutno i globalno i lokalno. Zar ovo ne ini tradicionalni pojam transnacionalne kompanije zastarelim (v. multinacionalne korporacije)?

EVROPSKI PARLAMENT Najvie predstavniko telo Evropske unije (v.) koje u ovoj nadnacionalnoj integraciji igra ulogu slinu parlamentima demokratskih nacionalnih drava, ali se jo uvek sa njom ne moe poistovetiti. Deli sa Evropskim savetom zakonodavnu vlast (u okviru nadlenosti koje su lanice

98

prenele na Uniju) i pravo odreivanja budeta. Nad drugom komponentom evropske vlade, Evropskom komisijom (v.), vri demokratsku superviziju, tj. izglasava njegove lanove. Iako se njegovi poslanici od 1979. biraju, od strane graana drava lanica, na mandat od 5 godina, vlade lanica imaju vei uticaj na formiranje centralnih organa EU nego delovi bilo koje, makar i federalne savremene demokratske drave. Evropska komisija, dodue, mora uivati poverenje parlamentarne veine, ali zato drugi deo izvrne vlasti EU, Evropski savet (v.), predstavlja skup izaslanika nacionalnih vlada, i to u rangu ministara. Broj poslanika koji se bira u dravi lanici proporcionalan je njenom ueu u ukupnoj populaciji EU, a poslanici se, kao i u nacionalnim parlamentima, grupiu u parlamentarne odbore po strukovnoj i poslanike grupe po politikoj pripadnosti. Predlozi Konventa, ad hoc tela koje priprema novo ustrojstvo EU, kreu se prema jaanju uloge Parlamenta, koji bi trebalo da presudno utie na formiranje izvrne vlasti, ime bi politiki sistem EU postao sliniji sistemima lanica, tj. drava. Sedite Parlamenta je u Strazburu.

EVROPSKA KOMISIJA Telo koje obavlja deo izvrne vlasti u EU. Predsednika i lanove bira Evropski parlament na predlog drava lanica. Komisija priprema i podnosi predloge zakona Evropskom savetu i Parlamentu, sprovodi njihove odluke i rukovodi unutranjom i spoljnom politikom Unije. Komisija zaseda u Briselu. U poreenju sa Savetom, Komisija mnogo vie lii na demokratski izabranu vladu, karakteristinu za sve drave lanice EU.

EVROPSKI SAVET Telo koje ima odluujui uticaj na politiku EU. Njegove lanove postavljaju, tj. delegiraju drave lanice, tako da Parlament nema politiki nadzor nad njima, mada Savet maksimalno usklauje svoje aktivnosti sa Parlamentom. To odsustvo nadreenosti Parlamenta Savetu, tj. njihova koordinacija umesto subordinacije u vrenju zakonodavne i budetske vlasti, predstavlja osnovnu prepreku pri prerastanju EU od nadnacionalne integracije u nadnacionalnu dravu. Savet zaseda u Briselu i Luksemburgu, a predsedavaju predstavnici zemalja lanica sa mandatima od 6 meseci.

EVROPSKA UNIJA

Najmonija od savremenih nadnacionalnih integracija, najznaajniji je napredak ostvarila na putu ka nadnacionalnoj dravi (v. nacija). Vodi poreklo od nekoliko regionalnih evropskih integracija koncipiranih radi reenja bitnih,
99

ali parcijalnih pitanja nastalih poetkom Hladnog rata. Te integracije su bile pokuaj specifinog evropskog odgovora na nove izazove. Njihovim objedinjavanjem (Evropska zajednica za ugalj i elik i Evratom) 1957, tj. potpisivanjem Rimskih sporazuma, nastala je Evropska zajednica. Nju su isprva inile Francuska, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg i tadanja Savezna Republika Nemaka. Velika Britanija, Irska i Danska se pridruuju 1973, Grka 1981, panija i Portugalija 1986, a vedska, Finska i Austrija 1994. Pored prijema novih lanica, Unija se vremenom i produbljuje 1992, na osnovu ugovora iz Mastrihta, stvara se jedinstveno evropsko trite bez unutranjih barijera, dok poetkom 2002. od ukupno 15 lanica njih 12 stupa u monetarnu uniju, prihvativi zajedniku valutu evro. Paralelno sa pripremama za stvaranje vreg unutranjeg ustrojstva i prijema 10 novih lanica poetkom 2004. (Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, eka, Slovaka, Maarska, Slovenija, Malta i Kipar), EU pokuava da na svetskoj sceni nastupa to samostalnije, emancipujui se pre svega od do skora neprikosnovenog patronata SAD. U tom kontekstu se moe razumeti formiranje Evrokorpusa kao jezgra oruanih snaga Unije, uprkos injenici da veina njenih sadanjih i buduih lanica pripada NATO (v.). Osamostaljenje se ogleda i u preuzimanju od tog pakta misije ouvanja mira u Makedoniji, kao i obavljanja meunarodne policijske misije u Bosni i Hercegovini. FUNDAMENTALIZAM

Fundamentalizam je shvatanje doktrina, prevashodno verskih, u njihovom istom, ili pojednostavljenom vidu, koje korespondira sa radikalnim, mahom nasilnim oblicima politikog delovanja. U originalnom znaenju, re fundamentalizam oznaavala je konzervativni pokret amerikog protestantizma, ukorenjen u amerikom milenaristikom pokretu XIX veka, prema kome je za hrianstvo od fundamentalnog znaaja doslovna interpretacija i neupitno prihvatanje svetih spisa, skorog i fizikog drugog dolaska Isusa Hrista, deviansko zaee, raspee i uskrnue. Pokret je dobio na zamahu u prvim decenijama XX veka, razvijajui snanu opoziciju modernistikim tendencijama u amerikom religioznom i sekularnom ivotu. Kasnije u XX veku, pokret predstavljaju brojne crkvene, obrazovne i interesne organizacije. Kao to je ve reeno, znaenje fundamentalizma se najee odnosi na verski fundamentalizam, a u savremenom svetu ovaj pojam je u ii politikih i geostratekih diskusija u kontekstu razvoja islamskog fundamentalizma (v. religija). Islamski fundamentalizam, ba kao i fundamentalistiki pokret amerikog protestantizma na poetku 20. veka u odnosu na Bibliju, podrazumeva striktnu, direktnu interpretaciju Kurana i uenja proroka Muhameda. Islamski fundamentalizam podrazumeva i sprovoenje politikog programa koji obuhvata reformu pravnog sistema, priznajui iskljuivo erijatsko pravo, dovodei tako sebe u otar sukob sa savremenom

100

zapadnom politikom odbrane osnovnih prava oveka (v. ljudska prava), koja u najnovije vreme podrazumeva i doktrinu opravdanog vojnog angaovanja u cilju odbrane tih prava. U osnovi ovog sukoba, iskljuujui na as ekonomske interese obe strane, nalazi se pitanje univerzalnosti osnovnih ljudskih prava. Za zapadnog oveka, koncepti koji obezbeuju univerzalnost osnovnih ljudskih prava dobro su utemeljeni u dve i po hiljade godina zapadne filozofske tradicije, dok se pitanje interpretacije zavisne od kulture otvara sa mogunou da se koncept prava zasnuje na nekom drugom simbolikom sistemu, npr. uenju Kurana. Strogo govorei, pozivanje na sopstvenu filozofsku tradiciju u sukobu sa drugim kulturnim normama nije argument koji bi ovakav sukob mogao da dovede u mirne vode. Tek sa postmodernizmom (v.), i prihvatanjem da je i zapadna metafizika jedan sistem interpretacije u koji su uitane zapadnjake vrednosti, omogueno je shvatanje ovog problema. Teko da je mogue da e Zapad ikada reiti problem univerzalnosti osnovnih ljudskih prava analitiki, drugaije nego oslanjanjem na sopstveno moralno oseanje. Iz razloga koji se nalaze u samoj prirodi najveeg broja verskih spisa koje pojedine verske zajednice smatraju svetim, svaka njihova direktna interpretacija to vodi ka verskom fundamentalizmu nuno e se nai u sukobu sa prevladavajuim vrednosnim sistemima zapadnih zemalja, u kojima je naelno prihvaena slobodnija interpretacija verskih spisa. Dobar deo zapadne istorije sastoji se u vaspostavljanju i odbrani, s jedne strane, i osloboanju od pritiska, s druge strane, stavova koji proistiu iz Biblijskih tekstova. Ekonomska, politika i vojna mo Zapada, kao i reenost da se sopstveni interes i osnovna ljudska prava brane i vojnim sredstvima, neminovno se nalaze u suprotnosti sa verskim fundamentalizmom. Raspored resursa, pre svega nafte, kao i ukupni geostrateki znaaj bliskoistonog regiona i regiona jugoistone Azije u kome se nalazi Indonezija, najmnogoljudnija muslimanska drava, ine pitanje islamskog fundamentalizma nezaobilaznim u svim raspravama o procesima globalizacije (v.). GLOBALIZACIJA Globalizacija je skup sloenih drutvenih procesa koji odlikuju savremeni svetski sistem. U znaenju koje joj se danas najee pridaje, globalizacija podrazumeva trend, potencijalno opti, preuzimanja bitnih politikih, ekonomskih i kulturnih odlika zapadne civilizacije od strane ostalih konstituenata svetskog sistema. Iako se termin "globalizacija" u intelektualnom diskursu uestalo koristi tek u poslednje dve decenije, miljenje motivisano sveu o sve manjem i manjem uticaju fizike distance na aktere u drutvenim procesima staro je koliko i razvoj prvih brzih tehnologija transporta, poput elenice. Danas, fiziku distancu kao faktor drutvene

101

interakcije sve vie i vie eliminiu informacione tehnologije (v.) Internet (v.) koje se tako nalaze u samoj sri savremenih rasprava o globalizaciji. Termin "globalizacija" svojim znaenjem obuhvata irok spektar ekonomskih, politikih i kulturnih trendova savremenog sveta, i jednu je od najvie upotrebljavanih "kljunih rei" koje se koriste u savremenom diskursu drutvenih nauka i drutvene teorije. U ekonomskom smislu (v. globalna ekonomija), ona se najee koristi da oznai globalan uticaj klasinog liberalizma (ili ideje "slobodnog trita") na svetsku ekonomiju (v. liberalizam), dok se u politikom smislu pod globalizacijom najee podrazumeva dominacija zapadnjakih (ponekad se misli iskljuivo na amerike) formi politikog, ekonomskog i kulturnog ivota. U kulturnom smislu, gotovo sinonimno se upotrebljava termin "vesternizacija" (v.) ponekad sa negativnom konotacijom, oznaavajui trend preuzimanja dominantnih vrednosti i ideala zapadne civilizacije od strane pripadnika drugih kultura i civilizacija. Drugi aspekti globalizacije mogu se podvesti pod njene politike, ekonomske i kulturne forme, a meu njima najvie vredi izdvojiti razvoj i distribuciju informacionih tehnologija, pre svega Interneta, kao i razvoj industrije informatikih tehnologija kao bitne odlike savremenog svetskog ekonomskog sistema. Pored navedenog, globalizacija podrazumeva i mogunost eksplicitnog razvoja jedinstvenog svetskog sistema u politikom smislu rei, odn. izgradnju sloenih transnacionalnih entiteta (v. transnacionalna drava) i njihovu moguu koordinaciju od strane jo viih instanci. Izuzetno je bitno razumeti da globalizaciju, kako je opisana u prethodnim redovima, moemo shvatiti samo kao mogunost, da samo neke od sloenih procesa koje ona obuhvata moemo da konstatujemo kao faktiko stanje stvari, i da ona zapravo predstavlja tendenciju, koja nalazi kako svoje zagovornike, tako i svoje protivnike (v. antiglobalistiki pokret). Gotovo je nemogue formirati jedinstven stav prema globalizaciji kao fenomenu; potrebno je prouavati njene segmente, pojedinane procese u kontekstu ostalih, kako bi uopte mogle da se sagledaju potencijalno dobre i loe posledice globalizacije u celini. Ona je vrsta fenomena koja u naunoj diskusiji zahteva visoko razvijenu kritiku svest i paljivu analizu; naalost, zbog brzine kojom se odvijaju savremeni procesi globalizacije i politikih posledica koje ostavljaju, izvori o procesima globalizacije esto predstavljaju meavinu iznoenja realnih injenica, zatim ideologija i stavova, to rezultira razvojem stereotipnih shvatanja i unekoliko oteava nauni pristup prouavanju ovog fenomena. Gotovo je izvesno da su neki aspekti dananje globalizacije nezaustavljivi, kao to je to verovatno sluaj sa razvojem Interneta i optom primenom informacionih tehnologija u svim aspektima drutvenog ivota. Posmatrajui samo ovaj proces, mogue je uoiti koliko on odreuje svoju "okolinu" u optem toku globalizacije, samo ako se uzme u obzir koliki je broj tehnikih, pravnih i drugih standarda neophodno usvojiti na globalnom nivou kako bi on mogao nesmetano da se odvija. Meutim, stepen u kome je ovakav proces, tipian u diskusijama globalizacije, odreen kulturnim kontekstom u koji prodire, esto se manje naglaava od uticaja koji on sam

102

vri. Tako se razvijaju stereotipi koji ometaju razumevanje procesa u celini, npr. stereotip o dominaciji evropskih jezika u svetskoj mrei (u zastupljenosti korisnika Interneta, prema pripadnosti lingvistikim grupama, kineski jezik se trenutno nalazi na drugom mestu, japanski na treem). Koliko su procesi globalizacije, shvaene sa konotacijom prenoenja zapadnih ideja, vrednosti i stavova u druge civilizacije i kulture, u stanju da vre realne promene u onim sredinama koje bismo shvatili kao recipijente njenih uticaja, pod znakom je pitanja. Hantingtonove analize najbolje pokazuju koliko je opasno posmatrati izdvojene aspekte globalizacije, npr. samo ekonomske, van socio-kulturnog konteksta u kome se javljaju, predstavljajui odnose ekonomskog sistema sa srodnikim sistemom u sinikim kulturama. Zakljuci do kojih ovaj autor dolazi ukazuju na to da, bez obzira na prihvatanje "forme" liberalizma, realni rezultati, u smislu svih ekonomskih posledica koje globalizacija moe da ima po neki sistem, ne moraju da budu kopija onih rezultata koje bismo oekivali u zapadnoj civilizaciji. U islamskom svetu, ija se kultura esencijalizuje u fundamentalistikim islamistikim pokretima, najdirektnije se javlja otpor usvajanju zapadnog vrednosnog sistema, ali ne nuno uz odbacivanje modernizacije u tehnolokom, ekonomskom i svakom drugom smislu. ini se da je realnosti najblia slika u kojoj lokalni faktori (posebne kulture) igraju ulogu drutvenih katalizatora u prihvatanju uticaja globalizacije, filtrirajui uticaje zapadne civilizacije u funkciji unapreenja sopstvenog drutvenog sistema, ali uz odranje njegovog kulturnog i politikog identiteta (v. tradicionalizam). Slika globalizacije koja ubrzano stvara uredno administriran svetski sistem u politikom, ekonomskom i kulturnom smislu ini se da nije realna u bliskoj budunosti. Vie u: U.Bek, Rizino drutvo, Beograd 2001; Z. Beinski, Velika ahovska tabla, Podgorica 2001; P.Drucker, Postkapitalsiitko drutvo, Beograd 1995; F.Fukujama, Kraj istorije i poslednji ovek Podogrica 1997; Jeremy Fox, Chomsky i globalizacija, Zagreb, 2001; E.Gidens, Posledice modernosti, Beograd 1998; S.Hantington, Sukob civilizacija, Podgorica 1998; D.Held, Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd 1997. M.Peujli, Izazovi tranzicije, Novi svet i postociocijlistika drutva, Beograd 1997. S.Pokrajac, Tehnologija, tranzicija i globalizacija, Beograd 2002;

GLOBALNA EKONOMIJA Globalna ekonomija je organizacija proizvodnje, razmene i konzumacije roba i usluga na svetskom (globalnom) nivou. Za razliku od meunarodne ekonomije, ovaj proces se ne odvija izmeu nekoliko drava, ve su njime obuhvaene gotovo sve svetske drave, na globalnom tritu koje nastaje kao novi ekonomski fenomen. Nosilac i glavni subjekt globalne

103

ekonomije su multinacionalne kompanije (v.) koje su u stanju da planiraju i obavljaju poslovanje na globalnom nivou. Kao regulator globalne ekonomije, sem meunarodnih viestranih ugovora kojima se uspostavljaju odreena pravila, javljaju se meunarodne ekonomske odnosno finasijske institucije, kao to su MMF (v.), STO (v.), Svetska banka. Globalno kao odrednica u okviru ovog pojma, podrazumeva stanje u kome je zaista mogue ostvariti stalno svetsko kretanje kapitala, odreenu standardizaciju pravila igre na svetskom tritu, te postojanje izrazitog uticaja globalnih kretanja na sve nacionalne ekonomije i subjekte koji u okviru njih deluju. GLOBALNE ELITE MOI Grupe sastavljene od pojedinaca koji poseduju veliki uticaj u oblasti politike, vojske, privrede, medija, kulture ili nauke, i koji na razliite naine formuliu svoje zajednike interese i utiu na globalnu politiku u cilju sprovoenja istih. Teoriju elita, koju su poetkom XX veka razradili V. Pareto i G. Moska, a po kojoj dravama upravlja malobrojan krug istaknutih ljudi, potisli su sredinom veka socioloki pravci koji su prioritet davali irim drutvenim snagama, bilo kao zastupnici klasnog pristupa dijalektikog materijalizma bilo kao pobornici liberalnog politikog poretka (teorije disperzije vlasti, vladavine procedure ili protivdejstvujuih sila). Meutim, vraa je u ivot ameriki sociolog Rajt Mils, knjigom Elita vlasti (1954). U njoj izlae rezultate svojih istraivanja po kojima politiku SAD kreira usko povezana elita iz raznih oblasti. Njegove nalaze dopunio je T. Botmar i tako je ova teorija reafirmisana. Svoj novi znaaj dobija zamahom globalizacije (v.), kada se vie ne govori o elitama koje upravljaju pojedinim dravama, ve o integrisanju svetske elite koja je u stanju da utie na razvoj itave planete. Ovo podruje je nedovoljno nauno osvetljeno i ostaje umnogome zabran popularne literature ili teoretiara zavera, tako da je teko dati uravnoteeni sud, ali je injenica da nastajanje sve veeg broja nadnacionalnih institucija i organa u kojima se mogu sresti i koordinirati svoj rad monici ili strunjaci iz razliitih drava ide na ruku formiranju jedne globalne elite. U globalizacijskom vakuumu koji nastaje zbog toga to je proces globalizacije odmakao mnogo dalje u ekonomskom i kulturnom smislu nego u pogledu politikih integracija (v.), ove elite su u stanju da deluju i nameu svoje interese bez politike odgovornosti i prisustva javnosti u procesu odluivanja. GLOBALNE KORPORACIJE Restrukturiranje multinacionalnih kompanija (v.) i velike promene u svetskoj privredi poslednjih godina dovele su do stvaranja globalnih

104

korporacija. Za razliku od multinacionalnih korporacija ije se osnovne funkcije (marketing, istraivanje i razvoj, finansije, prodaja...) vode iz sedita u matinoj zemlji, u globalnim korporacijama ove funkcije su izmetene i voene sa mesta u kojima su ljudi najstruniji, a trokovi najnii. Pored nastajanja izvornih novih globalnih kompanija, mnoge multinacionalne korporacije su evoluirale u globalne (npr. General Motors, Royal Dutch, Siemens AG, Nestle SA...)

GRANICE Obino se pod pojmom granica podrazumeva crta do koje se protee teritorij jedne drave i koja je odvaja od teritorije neke druge. Poto se vlast drave protee i na vazduni prostor iznad teritorije, kao i ispod same zemlje, granica je u stvari ravan. U praksi, granicom se smatra meunarodno utvrena linija iscrtana na tlu, koja se zatim po automatizmu produuje u ravan iznad i ispod zemlje, odnosno mora ili reke. Meunarodnopravno, granica je crta odnosno ravan do koje se protee dravna vlast odnosno nadlenost (v. suverenitet). Uobiajeno se razlikuju prirodne i vetake granice. Prirodne su one koje se poklapaju sa konfiguracijom terena koja prirodno deli teritoriju, kao to su reke, planinski venci, jezera, itd. Vetake granice su imaginarne linije, proizvoljno ugovorene izmeu drava. Granice se obino utvruju ugovorom izmeu dve ili vie drava. Ako ugovora nema, granicom se smatra ona linija koja faktiki postoji i na koju nema prigovora zainteresovanih strana. Formalno, granina crta se obeleava graninim znakovima u obliku graninog kamena ili stuba. Takoe, ugovorom je preciziran reim u pograninoj zoni, ovlaenja graninih drava i ustanovljeni su granini prelazi koje graani koriste radi prelaska iz jedne u drugu dravu.

HEGEMONIJA Uopte, hegemonija je vostvo, prevlast, upravljanje, odnosno pravo subjekta, priznato od drugih, na vostvo i upravljanje. Obino je zasnovana na moi koju neki subjekt poseduje u odnosu na druge, a koja je takve prirode da ne moe biti savladana ili obuzdana, sem samom voljom subjekta koji je poseduje. Ovaj pojam se najee sree u nauci o meunarodnim odnosima. Hegemonija je stanje u meunarodnim odnosima kada je jednoj dravi priznato pravo dominacije, uticaja i vostva (v. imperija). Jedan je od kljunih pojmova najuticajnije kole u meunarodnim odnosima, realizma. Takoe, marksistiki teoretiari su koristili pojam hegemonije da oznae dominaciju jedne klase u odnosu na druge unutar drutva. Poznata je Gramijeva

105

definicija hegemonije. Danas je u upotrebi i pojam izveden iz hegemonije, hegemonizam, kojim se oznaava politika nametanja globalnog vostva od strane jedne drave (v. unipolarnost). ICANN ICANN, skraenica od Internet Corporation for Assigned Names and Numbers (Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve), je moda najvanija organizacija u globalnom razvoju Interneta (v.). Osnovale su je Sjedinjene Drave radi regulisanja jedinstvenih sistema identifikacije na Internetu, ukljuujui vitalni Domain Name System (DNS, sistem imena domena). Kontrola DNS-a odreuje mogunost uvoenja novih sufiksa, poznatijih kao top-level domain names (TLD, imena domena najvieg nivoa) poput .net, .com, .org, itd. u sistem Interneta. Izmeu ostalog, ICANN kontrolie sistem rut-kompjutera (root-computers) na Internetu, koji predstavlja bazu podataka svih domena najvieg nivoa i obezbeuje sredstva preko kojih individualni kompjuteri pronalaze internet adrese. ICANN je esto kritikovan zbog netransparentnosti u donoenju odluka o osnivanju novih domena; prilikom donoenja nedavne odluke o uvoenju novih domena, jedan od vodeih eksperata u oblasti IT u Sjedinjenim Dravama javno je izjavio kako su "dogaaji u Vatikanu obavijeni manjom misterioznou od naina na koji ICANN bira nova imena domena". Nasuprot ma kakvoj ideji o centralnoj i privilegovanoj kontroli Interneta, ICANN je organizacija sa jasnim i transparentnim ciljevima, kojoj se mogu uputiti kritike na rad isto koliko i pohvale; ICANN je razvio potpuno decentralizovan sistem komiteta i saveta koji se konsultuje u reavanju svakog novog problema, a tokom 2000. godine odrani su direktni izbori za gotovo pola mesta u upravnom odboru, sa teorijskom mogunou svakoga na svetu da sa e-mejl adresom glasa.

IMPERIJA Drava koja u svojoj teoriji ili politikoj praksi pretenduje na itav kulturni prostor koji poznaje. Prve drave imperijalnih pretenzija nastaju u starom veku van teritorije Evrope (Egipat, Starovavilonsko carstvo, Kina, Persija). Njihovi se vladari smatraju gospodarima sveta i boanstvima. Ove istone tendencije osetie se i u ideologiji drave Aleksandra Makedonskog, koja je sjedinila grki i persijski kulturni prostor u zajednicu univerzalistikih pretenzija. irenjem rimske drave, koja u I veku n.e. obuhvata itavu oblast Sredozemlja i duboko zalee imperijalna ideja dobija novu snagu i jasnu kulturnu dimenziju. Granice Rimskog castva (v. limes) su okvir u kome se razvija specifina kultura, otro odeljena od ostatka sveta. U IV veku n. e. rimska imperijalna svest preplie se

106

sa hrianstvom, koje postaje dravna religija, a u ijem svetonazoru vano mesto zauzima ideja jednog Boga na nebu i jedne pravoverne drave na zemlji na elu sa jednim carem. Ova konstrukcija nadivee krah Rima, i produie se u Vizantinskom carstvu (v. vizantinski komonvelt) ali i u Zapadnoj Evropi, politiki iscepkanoj ali verski integrisanoj kroz aktivnosti Katolike crkve sa ekumenskim centrom u Rimu. Hrianski ekumenizam (v.) u srednjem veku ima svoje takmace u muslimanskim dravama (arapskim kalifatima, docnije Otomanskom carstvu), koje takoe prtenduju na svetsku vlast. Rasapom Vizantije (XV vek) i raskolom unutar katolicizma (XVI vek) zamano je osporena ideja o hrianskoj svetskoj dravi, koju je uzaludno pokuavao da pod svojim ezlom okupi Karlo V, car Svetog rimskog carstva i kralj panije. Evropa je odluno krenula put policentrizma (v. multipolarnost) i odnosa ravnotee meu najmonijim dravama (Engleska, Francuska, Holandija, Austrija, Pruska, Rusija, panija, Portugal...). Istini za volju, neke od ovih drava su u svojoj ideologiji imale jasno ugraene ekumenske pretenzije, poput Rusije (v. Trei Rim) i Habzburke monarhije. Takoe, a posebno u XVIII veku, kolonijalna ekspanzija Evropljana krnjila je mo neevropskh drava koje su se smatrale imperijama (Otomansko, Mogulsko i Kinesko carstvo). U XIX veku ponovo je u Evropi pokuano stvaranje imperije (pod Napoleonom I), definitivno sahranjeno na Bekom kongresu 1815. (v. Sveta Alijansa), ali imperijalna ideja doivljava novu transformaciju krajem XIX veka, kada mnogi vladari (nemaki, engleski) uzimaju titulu imperatora. To je epoha imeprijalizma u kojoj ove imperije postoje naporedo, ne pretendujui na iskljuivu vlast, ali eljne da ojaaju svoje pozicije, posebno u kolonijama. Ova epoha prestaje Prvim svetskim ratom, u kojem nestaju etiri carstva (Nemako, Habsburko, Rusko i Otomansko). Ubrzan tehnoloki razvoj, ateizacija drutva, policentrizam i razvoj meunarodnih organizacija ine u XX veku ideju imperije arhainom (poslednji put se njom okoristio Adolf Hitler u Treem rajhu), to ne znai da je izumrla i elja za svetskom dominacijom. SSSR, kao drava-predvodnik svetske revolucije, otvoreno je pretendovao na planetarno irenje svoje ideoloke matrice, a slino su postupale i SAD kao njegov arhiprotivnik (v. bipolarnost). Krahom socijalizma na izmaku XX veka, liberalna demokratija doivljava svoj trijumf (v. kraj istorije) i sama pretenduje na iskljuivu prevlast njenog ideolokog obrasca, u emu joj globalizacija (v.) ide na ruku, i pritom se sueljava sa jakim otporima tradicionalnih vrednosnih sistema. INFORMACIONE TEHNOLOGIJE (IT)

Najire kakvu fiziku Informacione takvu fiziku

shvaen, koncept obrade informacija moe da obuhvati ma realizaciju promene u informacionoj strukturi nekog sistema. tehnologije, u kontekstu savremenog drutva, predstavljaju realizaciju strukturalne promene informacija, i odnose se na

107

primenu polu-provodnikih (silicijumskih) tehnologija u procesu digitalnog kodiranja informacija. Digitalno kodiranje informacija zasniva se na binarnom brojnom sistemu, u kome se svaka vrednost predstavlja nizom nula i jedinica. Ovako kombinovani nizovi "0" i "1" odreuju informacionu strukturu nekog sistema, stanje memorije tog sistema, u krajnjoj liniji i kod za obradu tog stanja, tj. tranziciju sistema iz jednog u drugo diskretno stanje. Koncept "kompjutera", kao nosee jedinice savremenih informacionih tehnologija, podrazumeva postojanje (a) procesora, odn. centralne jedinice za obradu informacija, (b) memorije, jedinice za skladitenje informacija, i (c) magistrale podataka, jedinice koja ostvaruje vezu izmeu procesora i memorije. Ovo su minimalni zahtevi za obradu informacija u informacionim tehnologijama na kakve najee mislimo kada danas o njima govorimo. U daleko irem kontekstu, govori se o informaciono-komunikacionim tehnologijama (ICT), pojam pod kojim se danas podrazumevaju sve tehnologije obrade i prenosa informacija koje su zasnovane na digitalnoj tehnologiji. Ogromna prednost nad prethodnim tehnologijama, i sutina njihovog uea u procesu globalizacije, kod informacionih tehnologija se sastoji u tome to se prenosom svake mogue informacije u binarni kod gube specifinosti koje su zahtevale tehnologije bazirane na specifinim signalima (analogne tehnologije, poput tonskog zapisa na traci). U tom smislu, IT predstavljaju univerzalnu tehnologiju obrade i prenosa podataka.

INFORMACIONA ENTROPIJA Koncept informacione entropije je centralni koncept teorije informacija. Entropija je jedinstvena mera koja se odnosi na stanje sistema u kome se on trenutno nalazi, a koje je opisano preko niza verovatnoa p(a1), p(a2), p(a3),.. , p(an) da se sistem nae u nekom od moguih stanja. Tehniki, poto se definie koliina informacija kao negativan logaritam ovih verovatnoa (v. informacija), entropija sistema se definie kao negativna suma proizvoda verovatnoa svih stanja sa logaritmima tih verovatnoa. U interpretaciji, entropija je mera neureenosti nekog sistema, ona govori o stepenu reda koji u njemu vlada; to je nia, to je sistem ureeniji, to je entropija via, to je sistem manje ureen. U mnogim istraivanjima potvrena je povezanost ljudskih reakcija u odreenim kontekstima sa entropijom sistema sa kojim se nalaze u interakciji u tim kontekstima. Ukoliko dolazi do promene verovatnoa da e se neki sistem nai u odreenom stanju, menja se i entropija sistema. U tom smislu, ona predstavlja fundamentalnu meru za praenje ma kakve dinamike ma kog prirodnog, vetakog, drutvenog, itd. sistema. Informacionu entropiju definisao je, u sklopu teorije informacija, ameriki naunik Klod enon.

INFORMATIKA REVOLUCIJA

108

Sutinski, informatika revolucija podrazumeva ubrzan razvoj procesnih mogunosti sistema za obradu informacija (mikroprocesora, odn. poluprovodnikih tehnologija koje su osnova integrisanih kola). Prema Murovom zakonu (Moore' s law), koji je postavljen ezdesetih godina XX veka, procesorska snaga mikroprocesora e se udvostruavati svakih 18 meseci, dok e cene i potronja elektrine energije ove tehnologije padati istom stopom. Murov zakon potvren je empirijski, a eksperti u informacionim tehnologijama tvrde da e se ovakva pravilnost odrati najmanje do kraja XXI veka. Informatika revolucija, u iroj interpretaciji, predstavlja kompletnu revolutivnu promenu (v. revolutivne promene organizacije) drutvenih sistema u kojima je distribucija moi i bogatstva omoguila iroku primenu i razvoj informacionih tehnologija. Zasnovana na izuzetno brzom razvoju procesorske moi, industrija informacionih tehnologija (v.) brzo je razvila sopstveno stabilno trite i, potiskujui starije tehnologije, osvajala prostor medija na raun nedigitalnih (analognih) formi tonskog i filmskog zapisa informacija. Razvoj informacionih tehnologija omoguio je kontrolu sloenih sistema druge vrste i danas je osnov za razvoj naprednih tehnologija uopte. Sutina informatike revolucije nalazi se u opisanom ubrzanom razvoju procesne moi, kao i nosee, revolucionarne ideje "digitalizacije informacija", koja podrazumeva kodiranje svih informacija u univerzalni binarni kod, omoguavajui da isti materijalni nosioci informacija prenose informacije koje su sasvim razliite prirode kada se analogno interpretiraju (slika, ton, itd.).

INFORMACIJA Tehnika definicija termina potie iz teorije informacija i vezuje se za koncept stanja sistema. Svaki sistem u teoriji sistema moemo da opiemo preko niza stanja u kojima on moe da se nalazi, recimo a1, a2, a3,.. , an. Pretpostavimo da su poznate sve verovatnoe da se sistem nae u nekom od datih stanja, dakle p(a1), p(a2), p(a3),.. , p(an). Tada, koliina informacija koju nosi dogaaj a1 (da se sistem nae u stanju a1) jednaka je negativnom logaritmu po osnovi 2 verovatnoe tog stanja. Kvantitativno definisanje koliine informacija, koje potie od Harlija, a razvija se u enonovoj revolucionarnoj teoriji informacija, sutinski je unapredilo razvoj informacionih tehnologija i omoguilo razvoj digitalnih tehnologija uopte. Prisustvo logaritma u definiciji lako omoguava definisanje koliine informacija od 1 bita kao one koliine informacija koju nosi izbor izmeu dva jednako verovatna dogaaja. Merni sistem koliine informacija nije dekadni: osam bita ine jedan bajt, 1024 bajta ine jedan kilobajt, 1024 kilobajta ine jedan megabajt, itd. INTEGRACIJA

109

Integracija podrazumeva neophodnost prihvatanja skupa zajednikih vrednosti, odnosno uvrivanja solidarnosti izmeu grupa koje zauzimaju razliita mesta u drutvenoj podeli rada. Integracija, bilo ekonomska, politika ili socioideoloka, je objektivan proces, koji regulie i svesno usmerava politike partije koje su na vlasti. To je proces koji zavisi od lidera, a karakteristian je za zemlje u tranziciji. Iskustva zemalja koje su uspeno upravljale procesom integracije imaju dvostruku korist. Imaju pristup meunarodnim izvorima kapitala za poveanje investicija, kao i mogunost diverzifikacije rizika. Koristi od integracije su u najveem delu indirektne, kao to je sticanje novih znanja, poboljanje alokacije resursa i jaanje domaeg finansijskog sektora. Dobro integrisana drutva su ona gde se najvanije drutvene vrednosti iroko prihvataju (konsenzus oko bazinih drutvenih vrednosti i ciljeva) i gde su drutvene grupe relativno zadovoljne nadoknadama koje primaju za svoje drutvene uloge (ekonomske, politike, statusne i druge nadoknade).

INTERNET Svetska informaciona mrea, nastala povezivanjem manjih kompjuterskih mrea, uz potovanje zajednikog TCP/IP protokola (Transfer Control Protocol/Internet Protocol). Internet je nastao kao posledica razvoja decentralizovanih kompjuterskih mrea od strane amerike vojske (ARPANET), koji je dao impuls za razvoj takoe decentralizovanih kompjuterskih mrea za razmenu naunih informacija u Americi i Evropi. Ideja o decentralizovanoj kompjuterskoj mrei, mrei koja nije hijerarhijski organizovana na nain tako da mali broj kompjutera, ili samo jedan, kontroliu kompletan protok informacija u njoj, moda je najvanija ideja koja je svoje otelotvorenje nala u Internetu. Zato je bitno razumeti da je definicija Interneta pre svega vezana za formu kojom se prenose informacije iz jednog dela mree u drugi (iz jednog kompjutera ili mree do drugih kompjutera ili mrea), i koja je odreena TCP/IP standardom. ak formalno, ameriki Federal Networking Council definie Internet kao globalni informacioni sistem koji (a) logiki je povezan u jedinstvenom globalnom adresnom prostoru zasnovanom na IP (Internet Protocol) ili njegovim daljim ekstenzijama/sledbenicima, (b) u stanju je da podri komunikaciju zasnovanu na TCP/IP (Transfer Control Protocol/Internet Protocol) standardu, njegovim daljim ekstenzijama/sledbenicima, ili drugim IP kompatibilnim protokolima, i (c) omoguava, koristi ili obezbeuje pristup, javno ili privatno, usluge visokog nivoa, oslonjene na komunikaciju i infrastrukturu koje su prethodno opisane. Gornja, tehnika definicija Interneta navedena je sa namerom da se istakne najbitnija odlika Interneta, tj. njegovo definisanje iskljuivo kao

110

standarda za prenos informacija. Svaki kompjuter na svetu koji je u stanju da podri TCP/IP ili kompatibilan standard razmene, moe da postane uesnik u razmeni informacija na svetskoj mrei. Internet omoguava korisnicima upotrebu nekoliko servisa, od kojih su svakako najznaajniji elektronska pota (E-mail) i svetska mrea (World Wide Web). Svetsku mreu (WWW) ini sada ve ogroman broj vebsajtova koji pokrivaju praktino sve mogue vrste sadraja. Materijalno, svetska mrea je mrea meusobno povezanih host kompjutera kompjutera koji funkcioniu kao poetne i kranje take transfera podataka kroz Internet, i koji se najee popularno predstavljaju kao "mesta" gde se nalaze vebsajtovi. Svaki internet host ima jedinstvenu internet adresu (IP adresa) i ime (domain name, ili host name). Prema nekim novijim istraivanjima (Internet Software Consortium, http://www.isc.org/, jul 2002), na svetu trenutno postoji oko 162,128.493 host kompjutera, sa potencijalno eksponencijalnim rastom ovog broja. Prema proceni UN, iz decembra 2001. godine, u svetu je bilo oko 500 miliona korisnika Interneta, pri emu i ovaj broj rapidno raste. Geografska raspodela korisnika je zabrinjavajua u tom smislu to je, prema istoj proceni, 36.6% korisnika u Americi, 31.9% u Aziji, 29% u Evropi, dok ih je samo 1.4% u Africi i 1.7% u Okeaniji.

INTERNACIONALIZAM Pogled na svet i sistem vrednosti koji u prvi plan istie pripadnost ljudskom rodu, tj. oveanstvu u celini, pa tek onda pojedinim nacijama (v.) ili drugim etnikim grupama. Idejni koreni internacionalizma mogu se nai u uenjima tradicionalnih univerzalistikih religija (v.), hrianstva i islama pre svih, i na njima zasnovanih ekumenistikih tenji (v. ekumenizam), mada se u novijoj istoriji javljaju i laicistike, sekularne varijante internacionalizma koje su najpotpuniji izraz dobile u uenjima francuskih prosvetitelja i enciklopedista, Imanuela Kanta, Ogista Konta i Karla Marksa, koji je svoju varijantu internacionalizma uobliio u vrlo operativnu politiku doktrinu. Danas se mnogi pokreti i institucije (pre svega Ujedinjene nacije, v.) baziraju na ideji internacionalizma koja praktino predstavlja ideoloku i vrednosnu podlogu procesa globalizacije. Kako u svojoj religioznoj, tako i u sekularnoj verziji, meutim, ideja internacionalizma je vie puta u istoriji inspirisala politike pokrete i postupke koji su prouzrokovali velike ljudske rtve i materijalna razaranja (verski i imperijalni ratovi, boljevike revolucije, razni oblici ideoloki motivisanog ili pravdanog vojnog intervencionizma - v. itd.).

INTERVENCIONIZAM

111

Doktrina koja zahteva hijerarhijsko ureenje meunarodnog poretka, pri emu glavni njegovi nosioci (velike sile) poseduju pravo da vojno, politiki ili ekonomski interveniu u sluaju da se unutranji procesi u manjim dravama odvijaju mimo utvrenih pravila. Doktrina je formulisana osnivanjem Svete alijanse (v.) na Bekom kongresu 1815, na osnovu iskustava iz ratova protiv revolucionarne i Napoleonove Francuske, iju je ponovnu ekspanziju Alijansa trebalo da sprei. Znaajni elementi intervencionizma karakterisali su i tzv. Versajski poredak, uspostavljen posle I svetskog rata, kojim su sile Antante pokuale da spree povratak poraenih drava u red potpuno suverenih drava. Pun procvat intervencionizam dostie u doba Hladnog rata, kada SAD (Grka, Koreja, Kuba, Vijetnam, Grenada) i SSSR (Maarska, ehoslovaka, Poljska, Avganistan) daju sebi za pravo da pomou vojne sile svrgavaju nepodobne vlasti u zemljama koje pripadaju njihovoj interesnoj sferi (doktrina ogranienog suvereniteta). Po zavretku Hladnog rata, SAD su praktino monopolizovale praksu intervencionizma, sprovodei vojne intervencije u Iraku, Somaliji, SRJ, Avganistanu itd., uglavnom ih pravdajui spreavanjem humanitarne katastrofe ili borbom protiv terorizma (v.). KIBERNETIKA (TEORIJA SISTEMA) Kibernetika, ili teorija sistema, je nauna (u sutini matematika) disciplina koja se bavi opisom ponaanja sistema bez obzira da li se radi o prirodnim (organizmi, drutvo) ili vetakim (v. informacione tehnologije) sistemima. Kibernetika je danas izuzetno razgranata disciplina (ukljuuje u sebe teoriju informacija, kontrole, obrade signala, teoriju igara, operaciona istraivanja, teoriju linearnih i nelinearnih dinamikih sistema i jo mnoge druge specijalizovane discipline), kojom dominira osnovni koncept upravljanja, odn. prouavanje uticaja na sisteme koji doprinose njihovom dovoenju u eljeno stanje. U prouavanju sistema, kibernetika se slui modelima pojednostavljenjima sistema svoenjem njihovog matematikog opisa na manji broj parametara od realnog. U sluaju kompleksnih sistema, koji se najee sreu u drutvenim naukama, meu ijim elementima postoje sloene, nelinearne interakcije, modeliranje je nemogue, jer se smanjivanjem broja parametara kojima se sistem opisuje gube njegova intrinzina svojstva. Sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, sa radovima naunika kao to su Miel Fejgenbaum i Stiven Volfram, da pomenemo samo neke, uinjen je kljuni proboj u kibernetskom prouavanju ovakvih sistema, proboj koji ne bi bio mogu bez upotrebe kompjutera i metode simuliranja kompleksnih sistema. Danas, teorija kompleksnih sistema nalazi sve iru primenu u drutvenim naukama, najvie se razvijajui u domenu ekonomije i politikih nauka.

112

KORPORATIVNA GLOBALIZACIJA Termin koji se koristi za pojavu sve vee prisutnosti multinacionalnih korporacija (v.) u svim sferama drutvenog ivota. Tako one postaju najvidljivija manifestacija globalizacije (v.). Deo istraivaa smatra da je to pozitivna pojava koja e dovesti do boljeg standarda ivota (preko investicija i slino), dok drugi smatraju da je to prikrivena tenja korporacija da to vie utiu na ivote ljudi odnosno potroaa. Protivnici irenja moi, odnosno uticaja korporacija koriste kao glavni argument injenicu da korporacija po svojoj strukturi i funkcionisanju nije demokratska (v. demokratija) i kao takva ne bi trebalo da ima znaajnu ulogu u drutvenom ivotu (v. antiglobalistiki pokret, globalne elite moi).

KOSMOPOLITIZAM Kosmpolitizam obuhvata razliite poglede u moralnoj i politikoj filozofiji sa zajednikom, kljunom idejom da sva ljudska bia, bez obzira na njihove politike atribute, pripadaju jednoj zajednici, i da je upravo ta zajednica kojoj svi pripadamo ona koju treba razvijati (v. internacionalizam). Razne verzije kosmopolitizma su na razliite naine shvatale ovu univerzalnu zajednicu, naglaavajui izgradnju njenih politikih institucija, moralnih normi i odnosa, zajedniko trite ili kulturu. Osnovna zajednika pretpostavka poiva na nekom stepenu ignorisanja uobiajenih kategorija pripadnosti dravi, potovanja njenih politikih institucija ili shvatanja sugraana, i s druge strane, afirmaciji izgradnje zajednice svih ljudi koja poiva na obavezi da se ljudska bia pomau kao takva, ili insistiranju na univerzalnoj garanciji ljudskih prava (v.). U moralnom kosmopolitizmu, moemo razlikovati striktni od umerenog kosmopolitizma prema stepenu u kome je obaveza da se ma kom ljudskom biu pomogne povezana sa obavezom da se pomau sugraani, pripadnici sopstvene nacije ili druga "lokalno definisana" ljudska bia. Kulturni kosmopolitizam diskutuje se zajedno sa aktualnim problemima globalizacije (v.) i multikulturalizma, poto se iz ove pozicije nazire donekle paradoksalna situacija u kojoj se kosmopolitizam istovremeno zalae za kulturni diverzitet i odranje lokalnih kulturnih identiteta, pri tom se suprostavljajui nacionalizmu i odreenju linog identiteta u granicama jedne kulture (v. nacionalizam, nacionalni identitet).

KRAJ ISTORIJE

113

Nauna teorija po kojoj je slomom komunizma u poslednjoj deceniji XX veka i potvrivanjem kapitalistikog drutvenog poretka, liberalne demokratije i ljudskih prava zavrena ideoloka evolucija oveanstva. Ovu tezu prvi je izneo (oslanjajui se na Hegelov filozofski sistem) ameriki naunik japanskog porekla Frensis Fukujama ve 1989, a proirio ju je knjigom Kraj istorije i poslednji ovek (1992). Delo je nastalo pod direktnim utiskom pada Berlinskog zida i rastakanja Sovjetskog Saveza. Nestanak bipolarnog sveta i krah socijalistike supersile, uvoenje demokratskog poretka u drave naslednice SSSR i drave istonog lagera navele su Fukujamu, ali i druge naunike i politike analitiare na trijumfalistiku misao o kraju istorije. Ovim se okonava idejni razvoj ljudske vrste, jer je krah realnog socijalizma dokazao da liberalna demokratija kao najracionalniji oblik dravne zajednice nema alternativu. Fukujama konstatuje da su u savremenom svetu, uprkos protivurenostima od kojih pati, liberalna demokratija i trina privreda opteprihvaena naela kojima se tei. Isprva se teza o kraju istorije pokazala veoma prijemivom u naunom svetu, dok je trajala euforina atmosfera pobede nad komunizmom i dok su radikalno napredovale evropske (v. EU) i evro-atlanske (v. NATO, Partnerstvo za mir) integracije (v.). Meutim, sa krizama koje su se nizale u devedesetim godinama (ratovi za jugoslovensko naslee, kuvajtska kriza, napetosti u Izraelu, eskalacija (v.) terorizma...) opadao je broj njenih pristalica i pojavila su se prva osporavanja. Fukujami se zamera idealistiki pogled na budunost sveta i ovekovu prirodu, praen simplifikacijom meunarodnih odnosa. Istiu se velike civilizacijske razlike izmeu islamskog sveta i zapadnih demokratija, ogromna nesrazmera u bogatstvu izmeu Severa i demografski eksplozivnog Juga (v. demografska eksplozija), opasnosti od ireverzibilnog unitenja ovekove sredine. Prognozira se, takoe, prelaz ka multipolarnom svetu (v. multipolarnost), u kojem demokratija (v.) i kapitalizam ne moraju nuno ostati neprikosnoveni politiki i drutveni sistemi. LIBERALIZAM Ideologija u ijoj osnovi lei shvatanje da svaki ovek poseduje neotuivo pravo da raspolae svojim ivotom, slobodom, svojinom, fizikim i duhovnim potencijalima i da se samo u izuzetnim okolnostima, upravo zbog zatite tih prava ona mogu ograniiti, i to delimino ili privremeno (v. ljudska prava). Teoretiari liberalizma su posebno podozrivi prema ulozi drave u organizovanju drutvenog ivota i zalau se za tzv. minimalnu vladu, tj. ograniavanje aktivnosti dravne vlasti na odravanje bezbednosti ivota i imovine graana, bez meanja u privredni, kulturni i ostale segmente drutva. Klasini ili isti liberalizam zasniva se na uenju nekih mislilaca XVII, XVIII i XIX veka, pre svega Dona Loka, arla Monteskjea, Tomasa Pejna, Adama Smita, Benamena Konstana, Deremija Bentama i drugih. Punu primenu u organizovanju drutva doiveo je u doba industrijske revolucije,

114

najpre u Velikoj Britaniji a zatim u ostalim zemljama severozapadne Evrope kao i u Severnoj Americi. Usled nesluenog razvoja industrije koji je prouzrokovao ubrzanu drutvenu emancipaciju irokih masa stanovnitva, bogate elite su u tim i ostalim zemljama u kojima je klasini liberalizam zaiveo kao ideoloka osnova njihove dominacije, tokom XIX i XX veka morale da popuste masovnim zahtevima za odreenim stepenom dravne intervencije u raspodeli materijalnih dobara, kako bi se uopte odrao poredak zasnovan na slobodnom raspolaganju privatnom svojinom. Tako je nastao koncept drave blagostanja, praktino zasnovan na doktrini socijalnog liberalizma Dona Stjuarta Mila. Mnoge tekovine liberalizma su danas duboko usaene u drutveni poredak najveeg broja zemalja, ime je ova ideologija neosporno potvrdila svoj dugoroni globalni znaaj. LIMES Sistem utvrenih graninih pojaseva Rimske imperije (v. imperija) na Rajni i Dunavu, definitivno uoblien krajem I veka n.e., kada postaje trajna granica (v.), koja je pored vojnog imala drutveni, pa i civilizacijski znaaj. Slina praksa primenjivana je i na drugim osetljivim granicama na reci Eufrat u Mesopotamiji, na severu Britanije (Hadrijanov zid), u Africi koje su odvajale rimsku ekumenu od varvara. Sa rimske strane limesa izrastale su organizovane provincije i urbane strukture povezane putevima. ivelo se u atmosferi bezbednosti koju prua pravno ureena drava, a koju su garantovale brojne legije i lanci utvrenja. Preko limesa nalazila su se plemena na, po oceni Rimljana, zamano niem civilizacijskom nivou. Ona su kod rimskih dravnika i naunika (Cezara, Tacita) pobuivala radoznalost, strah, ali i divljenje. Vremenom je limes postao vaan faktor u razvoju rimske samosvesti. Stoga je ekonomska, vojna, drutvena i psiholoka kriza koju Rim doivljava u prvoj polovini III veka, i sunovrat zapadnog dela carstva u V veku koincidirala sa probijanjem limesa, koji je prestao biti efikasna zatita (varvarska konjica bila je isuvie mobilna, granica preduga, a Dunav je u ono vreme zimi ledio). Sa nestankom Zapadnog rimskog carstva i stvaranjem varvarskih kraljevina, limes RajnaDunav gubi geostrateki znaaj, ali ostaje svojevrsna useklina u razvoju srednjovekovne Evrope. Drave koje su nastajale unutar limesa batinile su, dodue unazaenu, gradsku kulturu svojstvenu mediteranskom kulturnom krugu, kao i ostatke grko-rimskog i hrianskog kulturnog naslea. Drave preko limesa ostale su manje prijemive za tu recepciju. Tek e hrianstvo, koje je tee hvatalo korena van limesa, i ubrzan ekonomski razvoj uz pojavu gradova u XI veku, vre integrisati ovaj prostor u istu duhovnu celinu, koja se katkada naziva respublica christiana. Tako limes prestaje biti civilizacijska granica, koja se pomera dalje na istok, spram nehrianskih (paganskih i muhamedanskih) naroda, ali i prema vizantinskom kulturnom krugu (v. vizantinski komonvelt).

115

LJUDSKA PRAVA I SLOBODE Ljudska prava i slobode predstavljaju jedan prostor rezervisan za privatnu akciju oveka, prostor koji niko ne sme da narui, naroito ne drava. I vie od toga, ljudska prava i slobode su instrumenti ogranienja i efektne kontrole dravne vlasti, njima se osigurava ne samo sfera privatnosti graana (nepovredivost stana, tajnost pisma...), ve i njihovo uee u javnom ivotu (birako pravo, sloboda tampe...). Ljudska prava i slobode predstavljaju pojmove koji se vezuju za svojstvo oveka, a ne neto to nastaje zahvaljujui svojoj ili tuoj intervenciji. Biti ljudsko bie znai imati ova prava i slobode. Samim inom roenja stiu se uslovi za uivanje ovih prava. ,,Ova prava proizilaze iz dostojanstva neodvojivog od ovekove linosti(iz preambule Meunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima). Mada su praktino nerazdvojni, teorijski je mogue razlikovati prava od sloboda. Pravo podrazumeva mogunost da se od drugih zahteva aktivno ponaanje, dok sloboda iziskuje pasivan odnos drugih, apsolutnu zabranu uznemiravanja. Postoji vie klasifikacija ljudskih prava i sloboda: u zavisnosti od odnosa graanina prema dravi prava negativnog statusa (gde drava ne sme da intervenie na pr. da narui privatnost stana), pozitivnog statusa (gde ovek ima pravo da trai neto od drave sudsku zatitu na pr.), i aktivnog statusa (da bude biran na dravne funkcije); u zavisnosti od sfere koju tite na lina (ivot, lina sloboda,sloboda savesti i veroispovesti...), politika (birako pravo, pravo politikog udruivanja, sloboda tampe...), ekonomska (pravo na rad, na slobodan izbor profesije, na trajk...), socijalna i kulturna; u zavisnosti od trenutka nastanka na prava prve (lina i politika), druge (ekonomska, socijalna i kulturna), i tree generacije (pravo na zdravu okolinu, komunikacije, na pristup zajednikoj svetskoj batini...). Neki zaeci ideje o ljudskim pravima sreu se jo u antiko doba, kod stoika, Aristotela ili Cicerona, koji razrauju ideju o prirodnim pravima skupu pravila kojim se na nepromenljiv i vean nain reguliu odnosi meu ljudima, po uzoru na zakone koji vladaju u prirodi (na pr. zakon gravitacije). No, u robovlasnikom drutvu, gde se ovek moe smatrati svojinom drugog oveka, teko da se moe govoriti o ljudskim pravima, bar ne onako kako se ona danas shvataju. Prvi pisani zakon koji je do nas dospeo, a koji afirmie ljudska prava jeste Magna Charta Libertatum iz 1215. godine, ije su neke odredbe i danas na snazi u Engleskoj. Meutim, njen znaaj je ogranien, jer ona u sutini predstavlja listu privilegija za visoko plemstvo. Tek kada humanistiki pokret stavi oveka u centar kosmosa, a kapitalizam ovlada privrednim tokovima, ideja ljudskih prava poinje da se ostvaruje. Godine 1776. SAD donose Deklaraciju o nezavisnosti (koja kae da su ,,svi ljudi stvoreni jednaki; da su im od Tvorca podarena izvesna neotuiva prava; da meu ta prava spadaju ivot, sloboda i traganje za sreom), a Francuzi 1789. uvenu Deklaraciju prava oveka i graanina (,,svi su ljudi roeni i ostaju slobodni sa jednakim pravima...; ,,smisao svih politikih udruivanja

116

je ouvanje prirodnih i neotuivih prava oveka: ta prava su sloboda, svojina, sigurnost i suprotstavljanje nasilju). U to vreme piu se prvi ustavi, tako da ljudska prava pronalaze svoje mesto u njima. Domen ljudskih prava dugo vremena je smatran iskljuivom nadlenou drave, zatita ljudskih prava prestajala je na dravnoj granici. No, ulaskom meunarodnih organizacija na svetsku scenu, ova slika se bitno menja. Problem zatite ljudskih prava postaje briga celokupne ljudske zajednice, globalni problem, na ijem reavanju mora da radi (i) svetska zajednica. Prvi meunarodni dokumenti o zatiti ljudskih prava datiraju iz 19. veka. Na Bekom kongresu 1815. trgovina crnim robljem nailazi na otru osudu, a ve 1841. na konferenciji u Londonu potpisuje se prvi viestrani ugovor kojim se zabranjuje trgovina robljem. Neto kasnije zabranjuje se i trgovina enama i decom. Nakon bitke kod Solferina, vajcarac Henri Dinan pokree akciju za zatitu prava oveka u oruanim sukobima. Iz njegove inicijative iznikao je 1861. godine Meunarodni komitet Crvenog krsta, NGO koja je dala veliki doprinos zatiti ljudskih prava. Samo tri godine kasnije zakljuena je Konvencija o poboljanju sudbine ranjenika u suvozemnom ratu, kojoj je Srbija pristupila 1876. godine. 1899. i 1909. godine na hakim konferencijama donete su konvencije kojima su regulisana prava ratnih zarobljenika. No, najvei doprinos borbi za ljudska prava dala je Organizacija ujedinjenih nacija, koja je zatitu ljudskih prava proklamovala kao jedan od svojih osnovnih ciljeva, jer je u nepotovanju tih prava videla jedan od uzroka strahota II svetskog rata. Ve 1946. doneta je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koja u uvodu kae da je ,,priznavanje uroenog dostojanstva i jednakih i neotuivih prava svih lanova ljudske porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu. Deklaracija je predstavljala samo preporuku dravama, ne i pravnu obavezu, ali je ostvarila nesumnjiv politiki znaaj, o emu svedoi i niz posleratnih ustava koji se na nju pozivaju. Tek 1966. godine doneti su prvi pravno obavezujui dokumenti UN. To su Meunarodni pakt o graanskim i politikim pravima, Meunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, kao i Fakultativni protokol, koji je iao uz Meunarodni pakt o graanskim i politikim pravima. Ovi dokumenti predstavljaju standard koji priznaje svetska zajednica i jedno su od merila civilizacijskog dostignua. Posle II svetskog rata na meunarodnom planu napravljeni su odreeni pomaci u pojedinim sferama ljudskih prava: zabrana rasne diskriminacije (Konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965.), prava odreenih kategorija lica u vreme oruanih sukoba (enevske konvencije iz 1949.), prava apatrida (Konvencija o pravnom poloaju lica bez dravljanstva iz 1954.), prava izbeglica (Konvencija o statusu izbeglica iz 1954.). Znaajni rezultati na polju zatite ljudskih prava ostvareni su i na regionalnom planu (Evropska konvencija o zatiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je doneo Savet Evrope 1950., Amerika konvencija o ljudskim pravima iz 1969. (Organizacija amerikih drava), Afrika konvencija o pravima oveka i naroda (Organizacija afrikog jedinstva)).

117

Problemi koji danas optereuju zatitu ljudskih prava na globalnom nivou jesu pitanja adekvatnog pristupa i mogunosti zloupotrebe kako na najbolji nain ostvariti zatitu ugroenih kategorija, i kako spreiti da tobonji interes za zatitu ljudskih prava postane paravan za neije skrivene namere.

MEUNARODNA ZAJEDNICA Po jednom shvatanju, meunarodna zajednica je prostor u kome vae pravila meunarodnog prava, pri emu su drave najvaniji (dugo i jedini) subjekti, pored meunarodnih organizacija ija se uloga i znaaj afirmiu tek sa pojavom Ujedinjenih nacija (v.). Po drugom shvatanju, meunarodna zajednica je samo eufemizam za skup najrazvijenijih zapadnoevropskih drava predvoenih SAD i potpomognutih od strane meunarodih organizacija koje one kontroliu, kao to su MMF (v.), Svetska banka (v.), UN globalni evropski koncert koji nastaje u poslednjoj dekadi XX veka.

MEUNARODNI MARKETING Savremena koncepcija kreiranja i ostvarivanja trinog uspeha u globalnim razmerama, koja je vitalni i usmeravajui deo u procesu upravljanja meunarodnim poslovanjem. To je trino usmeravanje i koordiniranje poslovnih aktivnosti radi to uspenije internacionalizacije privrednih subjekata i njihovog adekvatnijeg uklapanja u inostranu sredinu. Specifinosti meunarodnog marketinga proizilaze iz kompleksnosti meunarodnog poslovnog okruenja i nivoa fizike distance izmeu domaeg i inostranog trita. Razliiti aspekti meunarodnog marketinga koji se danas javljaju su: komparativni, inostrani, regionalni, globalni, izvozni, meunarodni kooperativni i multinacionalni marketing. Globalni marketing se kao pojam javlja devedesetih godina XX veka i vezuje se za poslovanje multinacionalnih kompanija (v.). Predstavlja jedinstvenu marketing praksu koju je mogue primeniti u svetskim razmerama, jer svet tretira kao jedinstveno trite, pa otuda kompanija ima jedinstven marketing miks (proizvod, cena, promocija i distribucija) za nastup u razliitim dravama i regionima.

MEUNARODNI MONETARNI FOND

118

Meunarodna organizacija koja obezbeuje saradnju u oblasti meunarodnih plaanja i politike deviznih kurseva, kao i odobrava kredite za kratkorono uravnoteenje platnog bilansa. Ciljevi MMF-a su: 1) unapreenje meunarodne saradnje i zajedniko reavanje monetarnih problema, 2) proirivanje meunarodne trgovine, rast zaposlenosti, dohotka i proizvodnje, 3) stabilizacija deviznih kurseva i smanjenje platnobilansnih neravnotea. Osnovna jedinica obrauna su specijalna prava vuenja (Special Drawing Rights-SDR). SDR je sintetika valuta koja predstavlja ponderisan prosek etiri valute: dolara, eura, jena i funte. Svaka zemlja lanica uplauje u MMF 25% u SDR-u,a 75% u nacionalnoj valuti. Od veliine kvote zavisi mogunost dobijanja kredita. Svaka zemlja ima po 250 osnovnih glasova i po jo jedan glas na svakih 100.000 SDR-a. Najvii organ Fonda je Odbor guvernera, u kojem svaka zemlja ima po jednog predstavnika i zamenika. Odbor guvernera se sastaje jednom godinje. Poslovima MMF-a rukovodi Odbor izvrnih direktora, kojih ima 24. Osmoricu imenuju zemlje sa najveim kvotama (SAD, V. Britanija, Nemaka, Francuska, Japan, S. Arabija, Rusija i Kina), a ostale lanove biraju zemlje lanice po grupama. Na elu Odbora je direktor (od marta 2000. to je Nemac Horst Keler (Horst Kohler). Jugoslavija trenutno ima kvotu u iznosu od 467,7 miliona SDR-a, to je 0,22% od ukupnog iznosa.

MIROVNI POKRETI Vrsta drutvenih pokreta (v.). Pojava mirovnih pokreta koincidira sa jaanjem kapitalizma i stvaranjem evropskog sistema drava, u trenutku kada rat postaje iskljuivo spoljanja aktivnost usmerena protiv "drugih" i kada konano postaje samo privremeno a ne stalno stanje drutva. Javlja se kao skup vrednosti, argumenata, aktivnosti i kampanja koji tee Kantovom idealu "stalnog mira". U razvoju mirovne misli postoje dva toka. Jedan se vezivao uz politiku drava, koncentrisan na proirenje graanskog drutva i vladavinu zakona, a tokom XX veka se preusmerava ka razoruanju. Drugi tok se usmerio ka razvitku same mirovne kulture oslanjajui se na tradiciju apsolutnog pacifizma individualnu predanost nenasilju i vanost borbe protiv siromatva u postizanju mira. Znaajna razlika postoji i izmeu mirovnih pokreta Zapada i Istoka. Zapadni mirovni pokret je bio usmeren na razoruanje, posebno nuklearno, pripadao prvom pravcu mirovnog miljenja i rat smatrao odgovornou s kojom se moraju suoiti dravne i nedravne strukture. Istoni mirovni pokreti (zemlje Istone Evrope) vie su bili

119

usmereni na sopstveno iskustvo i domae probleme militarizam u njihovom okruzenju i promovisanje same kulture nenasilja i povezivanje mira i demokratije. Krajem osamdesetih godina XX veka, veina ovih razlika je prevaziena i mirovni pokret dobija jedinstveni razvojni put.

MRENA ORGANIZACIJA Fleksibilna organizaciona struktura koja treba da omogui uspeno poslovanje preduzea u globalnom poslovnom okruenju ije turbulentne promene nameu potrebu brzog reagovanja, visoke kompetentnosti i spremnosti na preuzimanje visokih rizika. Mrena organizacija se pojavila poetkom osamdesetih godina XX veka kao sastavni deo nove organizacione paradigme, poznate pod nazivom organizacija bez granica (bounderyless organization). Njena pojava predstavlja odgovor preduzea na proces globalizacije (v.). Nova strateka paradigma zasniva se na kompetentnosti, otvorenosti, povezivanju i saradnji sa drugima. Individualni nastup na velikim regionalnim tritima za mnoga preduzea ne bi bio mogu. Mreu ine centralna kompanija, koja je njeno jezgro, i vei broj kompanija lanica, specijalizovanih za obavljanje pojedinih delatnosti. Centralna kompanija preuzima ulogu brokera, koji povezuje ostale lanove mree i koordinira njihove aktivnosti. Saradnja meu lanicama mree moe poprimiti razliite oblike, kao to su: strateke alijanse (v.), franize, konzorcijumi za razliita istraivanja i sl.

MULTINACIONALNE KORPORACIJE Multinacionalne korporacije (esto se upotrebljavaju i pojmovi: transnacionalne ili meunarodne korporacije) su firme koje proizvode i(ili) distribuiraju proizvode i usluge u najmanje dve drave. Pri tom, u jednoj od zemalja se nalazi sedite kompanije, dok se u ostalim uspostavljaju podrunice ili divizije. O izuzetnom poveanju obima delovanja multinacionalnih kompanija moemo govoriti tek u periodu posle Drugog svetskog rata. Multinacionalne korporacije kontroliu oko 4/5 svetskog kapitala i oko 2/3 svetskih investicija na godinjem nivou, a ovaj udeo se konstantno poveava. Njihovo delovanje umnogome zavisi od razvoja meunarodnog finansijskog sistema i unifikacije pravila poslovanja na svetskom nivou, odnosno uklanjanja barijera za slobodno poslovanje. Danas se uz pojam multinacionalne korporacije vezuju mnoge kontroverze. Smatra se da su one jedan od nosilaca procesa globalizacije, te im se i pripisuje odgovornost za posledice koje nastaju. U zavisnosti od stava koji pojedini autori ili pojedinci imaju prema globalizaciji, multinacionalne

120

kompanije se optuuju za rast nezaposlenosti, iskoritavanje jeftine radne snage u zemljama u razvoju, poveanje jaza izmeu bogatih i siromanih zemalja, odnosno, pripisuje im se zasluga za rast bogatstva na svetskom nivou, rast svetske trgovine, otvaranje novih radnih mesta, izuzetan napredak u polju nauke i tehnologije, itd. Multinacionalne ili transnacionalne kompanije bitno utiu na pravce, strukturu i obim odvijanja meunarodne trgovine, a njihovi interesi i znaaj prevazilaze nacionalne okvire, pa svojim delovanjem podstiu proces globalizacije meunarodnih ekonomskih odnosa. Meutim, paralelno sa podsticanjem internacionalizacije, kroz filijale one stvaraju sisteme sopstvenih, zatvorenih trita, ime podstiu suprotan proces, internalizaciju. Delovanje MNK se moe pratiti kroz njihovo prisustvo u spoljnoj trgovini matinih zemalja, u spoljnoj trgovini zemalja domaina stranih filijala, u meunarodnom prometu pojedinim proizvodima i na internim, zatvorenim, meufirmskim tritima. Izmetanjem dela proizvodnje u filijale van matine zemlje, TNK postaju, vrednosno i strukturno, pandan klasinom izvozu, a njihovo visoko uee u svetskom izvozu opredeljuje kontrolu meunarodne trgovine pojedinim proizvodima (npr. osamdesetih godina 90% svetskog prometa penice, pamuka, duvana, gvozdene rude i jo nekih primarnih proizvoda bilo je pod njihovom kontrolom). Devedesetih godina se ak 1/3 meunarodne trgovine odvijala kroz intrafirmske razmene izmeu matine kompanije i njenih filijala (ne raunajui MNK iz sfere usluga). Interna razmena izmeu matice i filijala se odvija na bazi transfernih cena koje su po pravilu manje od trine vrednosti robe. MNK se ire tako to investiraju u ve postojee kompanije ili prave potpuno nove (tzv. greenfield investments). Polovina od 600 najveih MNK ima matinu kompaniju u SAD. albe na aktivnosti MNK zemalja u razvoju (koje se odnose pre svega na nepotovanje zakona zemlje domaina, potpisanih ugovora, zatim na eksploataciju prirodnih resursa i ljudi) podstakle su organizovanje grupe pri Ekonomsko-socijalnom savetu UN za praenje i izuavanje rada MNK, a postoji predlog za donoenje kodeksa ponaanja MNK na nivou UN koji bi bio obavezujui za ove svetske gigante.

MULTIPOLARNOST Stanje meunarodnih odnosa u kome svetskom ili regionalnom scenom dominiraju vie od dva centra moi. Glavni princip odravanja takvog stanja je ravnotea sile, tj. sloen sistem diplomatskih pravila, principa i postupaka kojim se spreava hegemonija (v.) jednog od tih centara ili njihovo grupisanje u dva antagonistika tabora, kao i nekontrolisani sukob sa vie od dve zaraene strane. Meu istorijskim primerima uspenog multipolarizma, posebno se istiu tzv. Vestfalski poredak, uspostavljen 1648, po zavretku Tridesetogodinjeg rata, koji je odoleo svim krizama sve do Napoleonovih ratova krajem XVIII veka, kao i poredak uspostavljen Bekim kongresom

121

1815, koji se odrao sve do I svetskog rata. Dananji meunarodni poredak je teorijski koncipiran kao multipolarni jo ustrojstvom Ujedinjenih nacija (v.), tj. Saveta bezbednosti sa njegovih 5 lanica sa pravom veta, ali je taj poredak do kraja Hladnog rata faktiki bio bipolaran (v.), a po njegovom zavretku unipolaran (v.). Znaci obnove prave multipolarnosti, i to u globalnim razmerama, mogu se primetiti tek poslednjih nekoliko godina, to stavlja savremeni svet i meunarodnu zajednicu pred veliku odgovornost i osetljivo iskuenje prevencije traginih regionalnih i globalnih sukoba.

NACIJA Drutvena zajednica ljudi koji govore istim jezikom, ive na odreenom geografskom prostoru, dele uverenje o zajednikoj pripadnosti, istorijskom iskustvu i tradiciji. U okviru ove definicije (koja je jedna u moru moguih) nalaze se brojni deficiti i kontroverze. Zapravo, izvesno je tek da je nacija proizvod (ali i stanje) kolektivne svesti i osnova kolektivnog identiteta u XIX i XX veku. Naime, amerikom i francuskom revolucijom osporen je dotadanji princip dravnog suvereniteta iji je posednik bio suveren najee monarh. Legitimie se princip graanstva, koji tokom XIX veka postaje temelj na kojem se preureuju drave. Pojavljuje se pojam nacije (u srednjem i novom veku ogranien na privilegovane klase) kao suverene zajednice graana. Jednovremeno, nauno-tehnolokom revolucijom i irenjem pismenosti jaaju javna i politika sfera, i nastupa razdoblje masovnih pokreta, od kojih najsnaniji postaje nacionalistiki (v. nacionalizam). U krugovima intelektualaca stvara se svest o naciji kao duhovnom jedinstvu naroda, a za osnove tog jedinstva uzima se (ne u jednakoj meri kod svih nacionalizama) jezik, tradicija, kultura, vera. U ve postojeim dravama, nacija se razvija uz podrku dravnog aparata (Francuska, Velika Britanija). Meutim, u centralnoj Evropi nacionalni pokreti tee jednovremenom obrazovanju nacija i drava i prevladavanju regionalnih razlika i dravne usitnjenosti (tako nastaju Nemaka i Italija). U istonoj i jugoistonoj Evropi tenja za stvaranjem nacije dobija oslobodilake atribute, jer je ovaj prostor bio razdeljen izmeu tri carstva sa imperijalnim (u teoriji i univerzalnim) pretenzijama (Otomansko, Rusko i Austrijsko carstvo). U procesu nastanka nacije, pravila su retkost. Kriterijumi su rastegljivi. Na primer, jedan od najeih je zajedniki jezik. Francuska, nemaka i italijanska nacija su se formirale tek kada je knjievni jezik istisnuo regionalne dijalekte. Pa ipak, moe se govoriti o vajcarskoj naciji, iako se njeni pripadnici koriste nemakim, francuskim, italijanskim i retromanskim jezikom. Meutim, na primeru abortivne jugoslovenske nacije, oito je da zajedniki jezik (kojim govore Srbi, Hrvati i Muslimani) nije dovoljan preduslov. U Jugoslaviji je u razvoju nacija presudnu ulogu igralo razliito

122

istorijsko iskustvo i konfesionalna podvojenost. Meutim, verska podela nije smetala stvaranju nemake nacije, ija je homogenost nesporna iako u Nemakoj ive i katolici i protestanti. Slino je i u Albaniji, mada pripadnici albanske nacije (za razliku od Nemaca) nemaju svest o zajednikoj pripadnosti, ve se dele na dve etnike skupine. I tako dalje. Otvoreno je pitanje da li su u savremenom svetu nacije i nacionalne drave pred odumiranjem. Takvim miljenjima daje za pravo ekspanzija meunarodnih organizacija i kapitala, integrativni procesi, elektronska revolucija, stvaranje globalnog trita. Premda zalaganje za multikulturalnost nema ozbiljnu alternativu u najveem (ili barem najuticajnijem) delu sveta, i ini se da je okvir nacionalne drave preuzak za suoavanje sa globalnim izazovima, polemike oko dometa dravnog suvereniteta, ouvanja nacionalnog identiteta u kontekstu antiglobalistikog diskursa ostavljaju prostora i za druga miljenja.

NACIONALIZAM Oseanje privrenosti naciji ili nacionalnoj dravi. Nacionalizam je fenomen svojstven XIX i XX veku, i veina teoretiara trai njegove zaetke u revolucijama sa kraja XVIII veka (amerikoj, francuskoj) i reakcijama evropskih naroda protiv Napoleonovih hegemonistikih namera. Krila mu je dala industrijska revolucija, uvoenje opte vojne obaveze, irenje pismenosti i tampe, dravna kontrola nad obrazovanjem procesi koji su ili na ruku razvoju lojalnosti prema dravi kod pojedinaca, tako da je ovo oseanje postajalo dominantno nad drugim moguim lojalnostima (porodici, selu, kraju, regiji, religiji...). Tako se nacionalizam u XIX veku legitimisao kao oseanje, ali i kao politiki pokret u usponu. Poetkom veka njime su se zanosili malobrojni intelektualci, koji su mu pridodali kulturni znaaj i etno-lingvistiku dimenziju, oivljavajui stare tradicije i pomaui konstituisanje (mnogi bi rekli i konstruisanje) nacija. Sama re iskovana je (u francuskom jeziku) 1789, a tek sredinom XIX veka se ustalila u evropskim jezicima. Meutim, pokret je jaao bre. Dravni aparat mu je iao na ruku birokratizacijom i unifikatorskim tenjama, te su tako od Provansalaca, Bretonaca, Pikardijaca nastajali Francuzi, a od Engleza, Velana, Iraca Britanci. Zajedniko istorijsko iskustvo, svest o istovetnoj etnikoj pripadnosti, zajedniki jezik (uz odgovarajua nareja) i verska orijentacija igrali su veliku ulogu u ovom, nipoto ujednaenom procesu. U centralnoj i istonoj Evropi, politiki neformiranoj, nacionalizam je bio ta snaga koja je stvarala drave (Nemaka, Italija...). Nacionalizam je krajem XIX veka postao i jaka politika snaga, put kojim su mase na velika vrata ule u politiku (mada je postojalo jo opcija, npr. internacionalni socijalizam). Postajalo je jasno da su drave koje nemaju potporu u nacionalnom pokretu (Otomanska imperija, Austro-Ugarska)

123

osuene na propast, a nacionalizam je postao mono oruje dravne imperijalistike politike. Tek je porazno iskustvo I svetskog rata, ijoj je duini i estini doprinela nacionalna ostraenost, nateralo dravnike koji su kreirali posleratni svet da daju podstreka nadnacionalnim organizacijama. Meutim, neuspeh Drutva naroda da predupredi II svetski rat (iji je jedan od uzroka i bio militantni nacionalizam sila Osovine) svedoio je o snazi nacionalizma. I posle II svetskog rata nacionalna drava ostala je osnovna politika jedinica u meunarodnim odnosima. tavie, proces stvaranja nacionalnih drava, do pedesetih godina XX veka ogranien na evropski i ameriki kontinent, dobio je novi zamah sa dekolonizacijom i umnoavanjem broja drava, koje su gotovo bez izuzetka pretendovale da budu i nacionalne. Tim tendencijama nije stala u kraj ni prevaga internacionalne komunistike ideologije u SSSR-u, Istonoj Evropi i Kini. ak se ispostavilo da je snaga nacionalizama bila jedan od vanih faktora u samorazaranju SSSR-a i SFRJ, kao i u raspadu Varavskog ugovora. Ostaje otvorenim pitanje koliko e nacionalizam u XXI veku stajati na putu globalizaciji (v.).

NACIONALNI IDENTITET

Kada pokuava da objasni i definie pojam nacionalnog identiteta, u knjizi pod istoimenim nazivom, britanski sociolog Antoni Smit, na vie mesta kao uvod u neko od objanjenja uzima primer antike Grke, gde, kako istie, na jednom mestu, politiki uzev nije postojala nacija (v.) ve skup gradova drava, od kojih je svaka ljubomorno uvala svoju suverenost. Ipak on naglaava da je u kulturnom pogledu postojala antika grka zajednica, Helada, koja se mogla prizivati zarad odreenih ciljeva. Dakle, moemo govoriti o grkoj kulturnoj i etnikoj zajednici, ali ne i o antikoj grkoj naciji. To nagovetava da pojam nacionalnog identiteta, koga Smit pokuava da priblii svojim itaocima, ma ta u sebi sadrao, ukljuuje neko oseanje politike zajednice. Politika zajednica podrazumeva zajednike institucije i jedan kodeks prava i dunosti za sve pripadnike zajednice. Ona, takoe,ukazuje na odreeni drutveni prostor, tano obeleenu i ogranienu teritoriju s kojom se njeni pripadnici poistoveuju i kojoj smatraju da pripadaju (v. limes, granica). Nacije su, po zapadnom ili, kako ga drugaije nazivaju, graanskom modelu nacionalnog identiteta, shvaene kao zajednice kulture, ije su pripadnike ujedinili, ako ne i homogenizovali, zajednika istorijska seanja, mitovi, simboli i tradicije. Istorijska teritorija, pravno-politika zajednica, pravno-politika jednakost njenih pripadnika i zajednika graanska kultura i ideologija su komponente standardnog zapadnog modela nacije. Prilino drugaiji model javio se u Istonoj Evropi i Aziji. On se drugaije oznaava kao etniki. U istorijskom pogledu doveo je u pitanje

124

prevlast zapadnog modela i dopunio ga znaajnim novim elelmentima. Njegovo glavno obeleje je naglaavanje zajednice roenja i rodne kulture. Dok zapadni model stoji na stanovitu da pojedinac mora pripadati nekoj naciji, ali moe izabrati kojoj, istoni ne doputa takvu slobodu. U vezi sa tim, pripadnik odreene nacije, bilo da ne naputa svoju zajednicu bilo da emigrira u drugu, neizbeno i organski ostaje pripadnik zajednice svoga roenja. Nacija predstavlja zajednicu ljudi iste loze. Mesto prava, u zapadnom modelu, zauzima u istonom modelu vernakularna kultura, najee jezici i obiaji. Ova dva suparnika modela ipak imaju zajednika verovanja o tome ta obeleava naciju nasuprot svakoj drugoj vrsti kolektivnog, kulturnog identiteta tj. ta sainjava nacionalni identitet. Dakle, bitna obeleja nacionalnog identiteta su: istorijska teritorija, odnosno domovina, zajedniki mitovi i istorijska seanja, zajednika masovna, javna kultura, zajednika zakonska prava i dunosti svih pripadnika nacije, zajednika ekonomija, s teritorijalnom mobilnou pripadnika nacije.

NACIONALNI SUVERENITET

Ovaj pojam koristi se da bi se oznaio nosilac suverenosti unutar drave (vid. suverenost). Sve do 18. veka kao nosiolac suverenosti vaio je ili Bog, koji je postavio kralja da vlada u njegovo ime (tzv. teokratska teorija), ili kraljevska loza, koja je kroz dug period vladanja prisvojila sebi titulu suverena (tzv. legitimistika teorija). Graanska misao, koja se predstavila kroz ideju drutvenog ugovora, proglasila je ljude za nosioce suverenosti, a ljudi su svoja suverena prava i demonstrirali kroz graanske revolucije krajem 18. i u 19. veku. Iako je suverenitet konano oduzet iz ruku Boga i sputen na zemlju, u teoriji je ipak ostao spor da li je suveren graanin, ili je suverena nacija. Jedna grupa teoretiara, predvoena Rusoom i Kantom, smatra da je narod (ethnos) suveren, mislei pri tom na zajednicu graana od kojih svaki nosi deli suverenosti. To je koncept narodne suverenosti. Da bi se dobila opta volja zakon potrebno je sabirati pojedinane volje graana, nosilaca suverenosti. Stoga su se pripadnici ovog pravca borili za uvoenje opteg prava glasa, jedinog mehanizma koji bi mogao da izrazi optu volju. Narod (agregat suverenih jedinki) optu volju moe neposredno izraziti, ali e u veim zajednicama poveriti vrenje svojih suverenih prava predstavnicima. Mandat predstavnika je opoziv. Predstavnik je duan da slua upute i trpi kontrolu svojih biraa, jer je suverenost ostala u njihovim rukama (to je teorija imperativnog, vezanog mandata).

125

Druga grupa, na elu sa Lokom i Monteskjeom, odreuje naciju (nation) kao nosioca suverenosti, pri emu pod nacijom podrazumeva jedan metafiziki entitet koji je potpuno razliit od prostog skupa graana. To je koncept nacionalne suverenosti. Nacija je jedinjenje, sa potpuno novim kvalitetima, a ne smesa njenih pripadnika. Nacija je nedeljiva apstrakcija, koja nosi epitet suverenosti. Pojedinac, shodno tome, nema ni najmanji deo suvereniteta. Posledica ovakvog stava je da opte pravo glasa uopte nije nuan uslov za ostvarenje suverenosti (zato pripadnici ove teorije zagovaraju razne vidove cenzusa ogranienja opteg birakog prava). Opte birako pravo je samo jedan od moguih mehanizama za ispoljavanje suverene volje nacije, ne nuno i najbolji. Ipak, poto je nacija apstraktna tvorevina, potrebno je da se njena volja na neki nain konkretizuje, potreban je neko ko e predstavljati naciju. Predstavljanje je nunost, a predstavnici su duni voditi rauna iskljuivo o naciji i delovati u njeno ime, a ne u ime graana. Iz tog razloga graani nemaju nikakvog uticaja na njih (teorija predstavnikog mandata). Ovu teoriju rado je prihvatila buroazija, koja je upravo preuzela vlast, jer joj nije odgovaralo da vlast deli sa svim graanima. Ove dve teorije su se, nakon to je irom sveta uvedeno opte pravo glasa, pribliile, gotovo izjednaile, pa je tako nastala konfuzija u pogledu nosioca suverenosti (tako Ustav Francuske kae da nacionalna suverenost pripada francuskom narodu). Ipak, evropske integracije ponovo zaotravaju razliku izmeu teorija nacionalne i narodne suverenosti, jer je zauzet stav da samo nacija moe biti predstavljena u EU. Time je oivljen diskurs o realnom znaenju suverenosti, koje je preispitivano jo u drugoj polovini XX veka, kada su, sa jedne strane, nastale supersile SAD i SSSR koje su faktiki sebi podredile gotovo sve drave sveta, a sa druge strane, meunarodno pravo i formiranje niza meunarodnih organizacija doveli su do pitanja da li je dravna vlast jo uvek suverena. Kao odgovor na ovo pitanje pojavile su se dve opcije. 1) kraj dravnog suvereniteta drava e u potpunosti izgubiti epitet suverenosti. Njenu ulogu preuzee multinacionalne kompanije, nevladine organizacije ili neko trei; 2)participativni suverenitet drava e svojom voljom uloiti suverenitet u neki nadnacionalni entitet (UN, EU), a za uzvrat e dobiti blagodeti koje prua lanstvo u toj organizaciji, kao i mogunost uea (participacije) u procesu odluivanja.

NAFTA NAFTA (eng. North American Free Trade Agreement) je sporazum o stvaranju Severno- amerike zone slobodne trgovine, zakljuen 1994. izmeu SAD, Kanade i Meksika. Osnovni cilj je ukidanje trgovinskih barijera izmedu drava potpisnica u cilju stimulisanja privrednog rasta u regionu, kao i obezbeivanje privredne stabilnosti u regionu, a posebno u Meksiku, iji je

126

finansijski kolaps devedesetih godina XX veka pretio da ugrozi stabilnost severnoamerikih drutava. Zbog ogromnih drutvenih razlika izmedu SAD i Kanade sa jedne, i Meksika, sa druge strane, tenja da NAFTA bude severnoameriki pandan Evropskoj uniji do sada nije ostvarena. Krajem 1994. na samitu u Majamiju (SAD) je odlueno da NAFTA do 2005. godine preraste u Panameriku zonu slobodne trgovine (Free Trade American Association FTAA) koja bi se prostirala od Aljaske do Ognjene Zemlje, u koju bi bile ukljuene 34 zemlje na ijem podruju ivi 850 miliona ljudi. NATO Severnoatlantski pakt, osnovan 1949, na samom poetku Hladnog rata, sa ciljem da vojno zatiti slobodni svet tj. uglavnom razvijene zemlje sa liberalno demokratskim poretkom od mogue opasnosti irenja boljevikog komunizma koji je tada agresivno propagirao SSSR. Inicijator te ideje je bio britanski premijer Vinston eril, a konkretniji vid je dobila kroz doktrinu predsednika SAD Harija Trumana iz 1947. Poto je, propau njegovog komunistikog pandana, Varavskog pakta, 1989. izaao kao apsolutni pobednik iz Hladnog rata (tokom koga je njegova uloga neosporno bila prepoznatljiva), NATO je bio suoen sa mnogim inicijativama za ukidanje (v. kraj istorije). Odrao se, meutim, kao jedan od glavnih instrumenata SAD da, kroz posedovanje ili ak realizaciju (SRJ 1999) moi da intervenie u lokalnim krizama, odrava hegemoniju tokom decenije posthladnoratovskog unipolarizma. Tada su se, ak, starim lanicama (SAD, Kanada, Velika Britanija, Francuska, panija, Portugalija, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg, Danska, Norveka, Island, Nemaka, Grka i Turska) pridruile nove lanice, u kojima je nekada postojao komunistiki poredak eka, Poljska i Maarska 1999. i Estonija, Letonija, Litvanija, Slovaka, Slovenija, Rumunija i Bugarska 2002. Program bezbednosne koordinacije sa NATO Partnerstvo za mir obuhvata sve evropske drave, osim SCG i BiH. Formiranje Evropske unije, pogotovo u poslednje vreme kad postaju vidljive tenje njenih lanica da se emancipuju od dominacije SAD, stavlja jedinstvo NATO pred do sada najtee iskuenje. Nagovetaj tog procesa je bilo francusko naputanje vojnih struktura pakta 1966. Sedite NATO je u Briselu.

NEOLIBERALIZAM Pod imenom neoliberalizma moe se podvesti skup filozofskih i ekonomskih ideja, ali i politike prakse kojima je zajedniki imenilac insistiranje na minimalnoj dravi i trinim uslovima privreivanja i potovanjnje individualnih ljudskih sloboda i prava.

127

Drugi svetski rat ostavio je Evropu u ruevinama, a njena obnova (kao i obnova ostatka sveta) zahtevala je dravnu intervenciju. Posledice rata, a i pritisak komunistikih pokreta i SSSR-a obezvredile su umnogome osnovne postulate liberalizma (v.). Mase su oekivale od drave da im obezbedi socijalni mir, blagostanje i sl. Koncept drave blagostanja (v.) postao je dominantan u zapadnom svetu. Meutim, krajem sedamdesetih godina ovaj poredak je poeo da pokazuje svoje loe strane, a privredna recesija je pokazala da je potreban novi impuls. On je naen u obnovi liberalne ideje, u potrebi za dravnom deregulacijom i afirmacijom trita i rizika i odogovrnosti koje ponaanje na njemu iziskuje. Ovakvi stavovoi prelili su se u SAD i Velikoj Britaniji osamdedesetih godina u politiku praksu (v. reganomika-taerizam) koja se pokazala isplativom i uspenom. Okretanje neoliberalizmu nije ojaalo samo ekonomski poloaj, ve i pospeilo ideoloki zamah Zapada, ime je hladnoratovski protivnik i definitinvo poraen (v. kraj istorije)

NGO (NEVLADINA ORGANIZACIJA) Organizacija koja je nezavisna od vlade, koja nema lukrativne ciljeve i ije delovanje i svrha nisu povezani sa kriminalom. Veoma je teko odvojiti NGO od slinih organizacija. NGO je sastavni deo javne sfere, pa injenica da nije u krugu politikih odluilaca ne znai da ciljevi NGO ne mogu biti politiki ili da njen rad nema uticaja na donoenje odluka. Ali, ona ne sme da ulazi u politiku arenu, da se bori za vlast. To je ono to je razlikuje od politikih stranaka. Nezavisnost od vlade razlikuje je od dravnih institucija koje mogu imati sline ciljeve, a od privatnih preduzea razlikuje je neprofitni karakter. Nelukrativnost je razlikuje i od grupa za pritisak (lobija). Meunarodne NGO od meunarodnih organizacija (poput MMF, UN...) razlikuje transnacionalnost veza sa graanima bez posredstva vlade. I na kraju, ciljevi i delatnost NGO moraju biti u skladu sa zakonima drave u kojoj su angaovane, to ih diferencira od kriminalnih organizacija. NGO pokrivaju najrazliitija polja drutvene stvarnosti (od NGO koje okupljaju ljubitelje kaktusa do onih koje se bore za legalizaciju prostitucije ili uspostavljanje svetske federacije). Najee se dele na operativne one koje predlau i realizuju razne projekte, i zastupnike one koje brane odreene interese, ali je gotovo nemogue povui jasnu liniju izmeu ove dve grupe. NGO esto okupljaju pripadnike odreenog stalea (na primer, Meunarodni savez prevodilaca), ili unapreuju odreene delatnosti i postavljaju pravila igre (FIFA), ili zastupaju interese svojih lanova (Meunarodni savez ena), a mogu i da se bore za neke iroke ciljeve (Amnesty International). NGO mogu delovati na nacionalnom (BO), ili na meunarodnom nivou (Crveni krst). Smatra se da danas u svetu ima oko 5.000 meunarodnih NGO. Neke od njih su izuzetno cenjene, to ih je preporuilo za savetnike pri UNESCO i Ekonomsko-socijalnom savetu UN. Meunarodne NGO vezu sa svojim

128

lanovima ostvaruju najee preko nacionalnih ogranaka (kao to je Jugoslovenski olimpijski komitet). Da bi mogle da funkcioniu, NGO moraju da se registruju u nekoj zemlji. Tako dobijaju pravnu zatitu, ali i kontrolu. Organizacionu strukturu NGO najee ine skuptina (koju retko ine svi lanovi, najee delegati), predsednik (koji ima veliki ugled, te tako pribavlja ugled i za NGO, ali po pravilu nema znaajna ovlaenja), generalni sekretar i administracija. Finansiranje NGO se vri iz lanarina, ali kako ove najee nisu dovoljne da pokriju izdatke, NGO kroz proces fund-raising-a pribavljaju sredstva od privatnih donatora, od vlade, meunarodnih organizacija, zadubina i drugih izvora. Kako su NGO van dravne sfere, a imaju snaan uticaj na javnu sferu (javno mnjenje), vlade pribegavaju osnivanju kvazi-NGO, koje se finansiraju iz budeta, a cilj im je promocija vladine politike. Ova pojava poznata je i pod imenom QUANGO (od quasi-autonomous NGO) ili GONGO (od government's NGO). Slino njima, organizacije koje se finansiraju iz kriminalnih delatnosti a izdaju se za NGO nazivaju se MONGO (od mob's NGO). NOVI SVETSKI POREDAK Termin koji je prvi put upotrebio predsednik SAD Dord Bu, u govoru povodom Zalivske krize, marta 1991, u kojem je najavio "novi svet na vidiku. Svet u kojem postoje realni izgledi za novi svetski poredak. Reima Vinstona erila, svetski poredak u kojem principi pravde i fer-pleja tite slabe od jakih. Svet u kojem su Ujedinjene nacije, osloboene hladnoratovskih napetosti, u mogunosti da ispune istorijsku viziju svojih osnivaa." Ovim govorom opisana je nova konstelacija u meunarodnim odnosima, nastala krahom SSSR-a, to je SAD dalo gotovo neogranienu mogunost delovanja na planeti. Od tada je fraza novi svetski poredak u irokoj upotrebi i oko nje se razvila velika polemika, direktno povezana sa pitanjima globalizacije (v.). Dok zagovornici turboglobalizacije (v.) u novom svetskom poretku vide ansu za stvaranje novog, vrsto integrisanog (v. Integracije) i bogatog sveta, antiglobalisti (v. antiglobalistiki pokreti) smatraju novi svetski poredak baukom, krinkom koja slui da prikrije hegemonistike (v. hegemonija) namere SAD. Ovaj spor nije okonan, jer se ini da je decenija nakon sloma SSSR-a i pobede obrasca liberalne demokratije opovrgla oekivanja trijumfalista (v. kraj istorije). Brojni lokalni konflikti, sve vei jaz izmeu bogatih i siromanih drava, pretnja terorizma (v.) neke su od pojava koje nagovetavaju tekoe u implementaciji novog svetskog poretka. ODRIVI RAZVOJ

129

Koncept planetarnog razvoja, inaugurisan u izvetaju koji je 1987. izdala Svetska komisija za ovekovu okolinu, formirana 1983. od strane Generalne skuptine Ujedinjenih nacija (v.). Ovaj koncept polazi od pretpostavke da industrijski razvoj oveanstva preti da izazove ireverzibilne ekoloke promene, potroi planetarne resurse i time ugrozi ljudsku egzistenciju. Pojavio se kao reakcija na dotadanju praksu stimulisanja nekontrolisanog ekonomskog razvoja i kvantitativnog rasta, pomognut razvitkom ekolokih pokreta (v.). Nasuprot takvoj praksi, predloen je odrivi razvoj, sa kontrolisanom razvojnom politikom koja podrazumeva optimizaciju interakcija prirode, drutva i ekonomije iz vizure ekologije, ime bi se ostvarila ravnotea izmeu potronje resursa i sposobnosti ekosistema da slui i narednim generacijama. Pomenuti principi su narednih godina postajali sve prihvaeniji. Na meunarodnoj konferenciji u Rio de aneiru 1992. usvojena su dva dokumenta (Agenda 21 i Program aktivnosti za XXI vek), rukovoena naelima odrivog razvoja. Zatim je u Kjotu 1996. najvei broj svetskih drava (ali ne i SAD) potpisao Ugovor o ograniavanju stopa zagaenosti, to je bio novi pomak. Premda su u centru pitanja odrivog razvoja problemi ekologije, on se moe shvatiti i u irem smislu, pa se tako govori o celovitom konceptu koji promovie ekoloki, ekonomski, socijalno, kulturno i politiki odrivi razvoj ije trasiranje bi moglo biti jedan od putokaza u otklanjanju negativnih posledica globalizacije (v.).

OECD Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (engl. Organization for Economic Cooperation and Development) nastala je iz potrebe za reorganizacijom OEEC (Organization for Economic Cooperation, osnovana 1948) usled jaanja zapadno-evropskih privreda, stvaranja Evropske ekonomske zajednice i Evropskog udruenja slobodne trgovine. Krajem 1960. godine potpisana je Konvencija o osnivanju OECD sa zadacima postizanja to vie i stabilnije stope privrednog rasta, ostvarenja pune zaposlenosti, porasta ivotnog standarda i proirenja meunarodne trgovine. Delatnost OECD-a prvobitno je bila usmerena na koordiniranje ekonomskih politika industrijalizovanih zemalja. Za razliku od Meunarodnog monetarnog fonda (v.) ili Svetske trgovinske organizacije (v.) koje daju finansijsku pomo, OECD ima prvenstveno savetodavnu ulogu i nudi konsultantske usluge ekonomskih eksperata. Omoguava ekspertsku pomo i superviziju i izdaje veliki broj statistikih publikacija i prognoza privrednih kretanja. OECD ima 29 lanica, meu kojima su SAD, Kanada, Japan, Nemaka, Francuska, Velika Britanija i druge.

130

ORIJENTALIZAM U izgradnji kolektivnog evropskog identiteta, koji se stidljivo pomalja od XVI veka u uskim krugovima obrazovanih, a postaje razvijen koncept u XVIII veku, veliku ulogu igrala je svest o drugome, neevropljaninu. Budui da je zajednika pripadnost hrianstvu (makar i u razliitim oblicima) bila najvra spona koja je povezivala etniki i jeziki arolike stanovnike Evrope, a i zahvaljuui injenici da se istorija Evrope kalila u odbrani od arapske (VIII vek) i otomanske (XIV-XVII vek) ekspanzije, muslimansko stanovnitvo bilo je veoma pogodno da odigra ulogu drugoga. Muslimanima, prevashodno Turcima, koji su Evropu naseljavali sa Istoka, stereotipno su pripisivane odreene osobine (uglavnom negativne prevrtljivost, javaluk, lenjost, temperamentnost, nepouzdanost) One, po Edvardu Sajdu, naposletku oblikuju sloeni agregat stereotipa orijentalizam, koji igra veliku ulogu u politikom diskursu dananjice. Naime, zapadni sistem vrednosti prikazuje se kao najbolji i jedini mogu, to neminovno dovodi do diskvalifikacije drugih vrednosnih struktura. U takvoj atmosferi, peorativi poput orijentalizma (v. vizantinizam) lako odnose prevagu nad racionalnim sagledavanjem raznolikosti. PAX AMERICANA Pojam oznaava period posle Hladnog rata koji protie u nesumnjivoj dominaciji Sjedinjenih Amerikih Drava, jedine velesile u naizgled unipolarnom (v.) svetu. Nastao je po analogiji sa izrazom pax romana, kojim je u starom veku oznaavan mir i relativno blagostanje koje je rimska hegemonija (v.) donela Sredozemlju. Vremenom se ideja o velikoj imperiji (v.) ija hegemonija obezbeuje materijalni i kulturni prosperitet, ustalila, te se tako upotrebljavao pojam pax ottomanica, njime je sugerisan napredak koji su pod otomanskom upravom doiveli njeni evroazijski posedi u XVI veku, i pax britanica, za period od 1815. do 1914, kada je Velika Britanija, kao imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi i gospodarica mora, bila nesumnjivo najmonija zemlja sveta. Sam termin pax americana ubrzo je uao u iroku upotrebu, te je stoga ideoloki iskrivljen. Zastupnici unipolarnog sveta koriste ga naglaavajui prednosti koje civilizaciji moe doneti ekonomska, ideoloka i vojna prevlast jedne sile. Kritiari postojeeg stanja ga pojednostavljuju na opasku po kojoj SAD, svetski policajac, kontroliu planetu.

POPULARNA KULTURA

131

Popularna kultura (lat. popularis narodni, puki, od populus ljudi, narod) kao odrednica funkcionie u razliitim tipovima diskursa i govora sociolokom, antropolokom, kulturolokom, medijskom, svakodnevnom. Inicijalna distinkcija popularna kultura vs. elitna/visoka kultura, nastala u XIX veku, za svrhu je imala generiko i vrednosno razgranienje dva modusa produkcije, recepcije i konzumacije u okviru klasnog drutva, gde pojam visoke kulture podrazumeva pre svega ekskluzivnost. Nasuprot tome, pojam popularne kulture upuivao je na nie drutvene slojeve, komercijalnu produkciju, laku konzumaciju/pristupanost, te odsustvo vrednosti. Premda ova distinkcija i danas funkcionie, savremeni pojam popularne kulture se uglavnom ne konstituie na bazi vrednosnog suda, ve se njegova znaenja formiraju u kontekstu produkcije/potronje robe/informacije/znanja u drutvu, fenomena globalizacije i medijskog simulakruma. Produkti popularne kulture pripadaju svima, a predstavljaju se u obliku informacije koja se moe konzumirati bez prethodnog znanja ili iskustva. U sprezi sa procesom globalizacije, objekti popularne kulture postaju univerzalno pristupani putem medija, pri tome stvarajui mreu prepoznatljivih oznaitelja u koje se lako mogu upisivati lokalna znaenja (lokalna jela u restoranima MC Donald's, vierasne reklame kompanije Beneton). Sa druge strane, tee obrnut proces u kojem se, posredstvom multinacionalnih kompanija i ekspanzije ekonomskih trita, eksponiraju popularne vrednosti zapadnog/amerikog drutva. Meutim, globalna popularna kultura nije iskljuivi produkt amerikanizacije (iako kultura Zapada posredstvom medija vri zavidan uticaj), ve predstavlja zanimljiv proizvod tenzije izmeu globalnog i lokalnog, i gde je modus vivendi brza i neprestana konzumacija informacije, nastale za masovnu upotrebu/potronju.

POSTMODERNA

Postmoderna je izuzetno sloen koncept, viestrukog znaenja, razliito shvaen i prihvaen u razliitim oblastima teorijske misli, zahvatajui pri tom sve domene intelektualne delatnosti bez ostatka. Pojava postmodernizma u akademskom smislu vezana je za sredinu osamdesetih godina XX veka, mada su uslovi za njegovu pojavu i osnovni postmoderni stavovi definisani pre tog perioda, tokom druge polovine XX veka. Znaenje termina postmoderna se moe izloiti istorijski, i to na vie nivoa, a najmanje udaljavanje od sadanjeg trenutka nas vodi do sukoba strukturalista i post-strukturalista u semiotici, kritikoj teoriji i drutvenim naukama. Post-strukturalizam je teorijski stav koji je sutinski vezan za koncept postmoderne. Stav strukturalista u semiotici i drutvenim naukama (Ferdinand de Sosir, an Pijae, Klod Levi-Stros), veoma pojednostavljeno, sutinski je poivao na ideji da su simboliki sistemi (npr. jezik, rituali, umetnost) koji postoje u razliitim kulturama organizovani, ureeni, na taj

132

nain da pravilnost njihove organizacije uvek moe da se uznese na formalnu ravan analize u kojoj naknadno operiu teorijski termini neke drutvene nauke. Ferdinand de Sosir je prvi veoma precizno formulisao ideju organizacije jezikog znaenja po principu binarnih opozicija, "toplo-hladno", "visoko-nisko", "muko-ensko", "dobro-zlo" i sl. Na primer, metodologija Klod Levi-Strosa u antropolokim studijama u potpunosti poiva na ovom principu. Svoj vrhunac strukturalizam postie u programu genetike epistemologije ana Pijaea. Post-strukturalistiki stav, koji na najdirektniji nain iznosi ak Derida, podrazumevao je kritiku praktino svake osnovne pretpostavke strukturalistike misli. Derida je u delu O gramatologiji podrobno kritikovao de Sosirova i Levi-Strosova stanovita, dolazei do zakljuka da primena strukturalistikih metoda na predmete istraivanja po pravilu dovodi do okupljanja parova binarnih opozicija oko izvesnih centralnih koncepata koji ostaju nejasni i slabo definisani. Pojednostavljujui, rei emo da je ovaj autor svoje istraivanje usmerio prema ispitivanju koncepta razlike, naglaavajui time stav da je nemogue formalno izjednaavati identitete pojedinih predmeta u domenu rasprave njihovom apstrakcijom na izvesnu viu logiku ravan. Primenjen na problem identiteta, centralnu temu drutvene teorije druge polovine XX veka, ovakav stav doveo je do masovnog preispitivanja ovog pojma, utiui veoma snano na feministiku teoriju i problem emancipacije. Problem emancipacije je sada formulisan kao problem konstituisanja identiteta u razlici prema drugom koje ga okruuje. Otud potie skoro opsesivna vezanost sa koncept "Drugog" u filozofiji i drutvenoj teoriji druge polovine XX veka. Posledice koje ostaju posle (zapravo nikad zavrene) rasprave izmeu strukturalista i poststrukturalista, odn. modernista (v. moderna) i postmodernista, prepoznaju se kao centralne teme savremene drutvene i kritike teorije. Postmodernisti su skloni da svet i procese globalizacije posmatraju kao multipolarne same po sebi; multikulturalizam, kao politiki stav, u potpunosti je posledica postmodernistikog senzibiliteta. Politiki, postmodernizam je sutinski povezan sa svim decentralistikim tendencijama; postmodernizam uvek insistira na mnogostrukosti perspektiva, na nemogunosti ma kakvog pokuaja objedinjenja razliitih entiteta koje bi podrazumevalo raanje nekakvog formalnog jedinstva vieg reda, olienog u pokuaju izgradnje klasinih naunih teorija u drutvenim naukama, ili neke centralistike uprave u domenu ljudske prakse. Zabrinutost za manjinske grupe, diskriminaciju i represiju, gotovo je definiui stav postmodernistikog politikog duha. Postmoderna je uvek kritiki orijentisana prema ma kojoj koncepciji koja poiva na konstrukciji teorijskog stava ili praktine akcije polazei od izvesnog, unapred odreenog subjektiviteta. irei istorijsku perspektivu u kojoj postmodernizam ostvaruje svoju kritiku, dolazimo do dekonstrukcije jo jedan kljuni termin krupnih teorijskih konstrukcija u drutvenim naukama koje su razvijane poetkom XX veka, kao to je psihoanalitika teorija. U velikoj meri, spregu izmeu marksizma i psihoanalize, koju su toliko potovali Andre Breton i nadrealisti, a teorijski zasnovali teoretiari Frankfurtskog kruga (Markuze, Adorno,

133

Horkhajmer i From), u svojim radovima je pokuao da kritikuje jo jedan veliki postmodernistiki mislilac, francuski sociolog i antropolog an Bodrijar. irei dalje istorijsku perspektivu u kojoj operie postmoderna kritika, stiemo do celine moderne epohe (jo Derida svoju kritiku vodi od Levi-Strosa preko de Sosira ak do Rusoovih dela), i u odnosu na nju postmoderna nosi svoje ime, i stie neku vrstu sopstvenog identiteta. Politika ravan kritike dalje se proiruje na kolonijalnu ekspanziju, prve koncepcije koje su Evropljani sticali u susretu sa kulturama razliitim od sopstvene, i politike programe prema kolonijama koje su na osnovu tih, u potpunosti neprilagoenih koncepcija, razvijali. Danas, sa radovima autora kakav je Said, ovakvi uvidi konstituiu savremeno polje tzv. postkolonijalnih studija. Kolika zaotrenost moe da postoji izmeu modernistikog i postmodernistikog senzibiliteta, svedoi slavna "Social Text afera" iz 1996. godine, kada je fiziar sa Njujorkog univerziteta Alan Sokal u asopisu "Social Text", jednom od vodeih na polju studija kulture, objavio rad o navodnoj povezanosti postmodernizma i kvantne mehanike, pod nazivom "Transgressing the Boundaries: Toward a Transformative Hermeneutics of Quantum Gravity". Na dan objavljivanja, Sokal je preko drugog asopisa objavio da je njegov rad obina "patka", odn. da je svesno i namerno uao u slobodniji stil postmodernih autora, kako bi time pokazao neosnovanost celokupnog "projekta" postmoderne i jasno ukazao na injenicu da ona nije u stanju da formulie nikakve kriterijume demarkacije koji su u naunom saznanju nuni. Ovaj dogaaj je pokrenuo pravu lavinu diskusija, od kojih su neke meu najinteresantnijim one voene izmeu postmodernista i njihovih kritiara. Donekle je ispravno rei da postmodernizam i postmodernistiki stav sutinski ne mogu da se odrede van razlike/kontrasta sa modernizmom i modernistikim stavom. U gotovo svim domenima ljudskog duha, od umetnosti i kritike teorije do politikih nauka, psihologije i sociologije, danas se jasno prepoznaje podvojenost ova dva stava. Rei da ivimo u postmodernoj epohi nasuprot epohi moderne zato bi bilo pogreno. Prema jednom od najznaajnijih postmodernista u knjievnosti i semiotici, Umbertu Eku, svaka epoha istorije Zapada imala je svoj "moderni", formativni i konstituiui stav, i svoj "postmoderni", kritiki i dekonstukcionistiki stav (up. Umberto Eco, "Reflections on the Name of the Rose", Encounter LXIV, April 1985, pp. 719). Eko je sigurno u pravu kada se njegovo razmiljanje primeni na dananje stanje, u kome se modernistiki i postmodernistiki senzibilitet proimaju, negde jasno distancirani, negde se potpuno gubei jedan u drugome. POSTSOCIJALISTIKA DRUTVA

Pojam oznaava drutva bivih drava realnog socijalizma u svetu, ali pre svega u Evropi, iji se sistem uruio 19891991. Promene koje su imale karakter revolucije zbrisale su najvei deo dotadanjih upravnih mehanizama u ovim zemljama (partijsku kontrolu politikog ivota i javne sfere,

134

komandnu privredu....). Ovim je otvoren put uvoenju demokratskih (v.) institucija (vladavina prava, parlamentarizam, viestranaje, trini uslovi privreivanja...). Ova tranzicija izazvala je velike promene u drutvima tih drava, poput pada standarda i nacionalnog proizvoda, pa i unutranje trzavice koje su dovele do dezintegracija (SSSR, ehoslovaka) ili graanskih ratova (SFRJ). Tranzicioni proces (v. tranzicija) se zapravo pokazao daleko kompleksnijim no to se predvialo, i izazvao oprene sudove o (ne)potrebi ouvanja nekih od tekovina socijalistikog sistema (poput socijalnog i zdravstvenog osiguranja, jeftinog kolstva, velikih industrijskih postrojenja). Ove kontroverze optereuju politiki ivot najveeg dela zemalja u tranziciji, koje nisu uspele da u svetskom sistemu zauzmu mesto uz bok dravama Zapada na koje su se ugledale. Put koji jo uvek prelaze izaziva drutvene napetosti, i mnoge od tih drava nisu ispunile nune kriterije da bi se mogle nazvati demokratskim. Stoga se operie sa terminom postsocijalizma, da bi se ukazalo na osobenosti tih drutava u kojima su deklarativno, pa i zakonski ostvarena demokratska naela, ali nisu u potpunosti zaivela.

POTROAKO DRUTVO

Drutvo zasieno i prezasieno osnovnim dobrima, u kome se, i pored toga, izaziva poveanje tranje. U ovakvom drutvu, materijalni standard i potronja zauzimaju prvo mesto u sistemu vrednosti, pa se nekada kae da pojedinac vredi onoliko koliko i ta poseduje. Ovakvom mentalitetu u velikoj meri doprinosi propaganda proizvoaa, koja kod kupaca konstantno izaziva potrebe za novim i unapreenim proizvodima. Pojava potroakog drutva koincidirala je sa pojavom masovne produkcije (posledicom industrijske revolucije). Po vodeim sociolozima, stvaranje masovnog potroakog drutva izazvalo je velike kulturne promene, razarajui elitnu kulturu i podreujui je trinim uslovima (v. popularna kultura). PREDUZETNITVO Sr preduzetnikih aktivnosti ini inovacija. Inovacije, u poslovnom smislu, podrazumevaju radiklano izmenjen proizvod, uslugu ili druge novine vezane za njihovu proizvodnju i plasman na tritu. One su specifian alat preduzetnika, pomono sredstvo pomou kojeg oni eksploatiu promenu kao mogunost uestvovanja u razliitim poslovima ili pruanju razliitih usluga. Preduzetnitvo se jedino po osnovu inovacija moe razlikovati od menadmenta. U odsustvu znaajnih inovacija radi se o obinom menadmentu. Preduzetniki poduhvat nije istovetan sa malim ili srednjim preduzeima, mada u dananje vreme ono zapoinje u toj formi. Faktor uspeha je inovativnost, a ne veliina. Veliina preduzea je relativan pojam,

135

zavisan od tipa delatnosti. Tako npr. firma od 100 zaposlenih je malo preduzee ako se radi o brodogradnji, ali ako se radi o marketinkoj agenciji moemo govoriti o velikom preduzeu. Preduzetnitvo i preduzetniki poduhvat postoje i kada vlasnitvo nije u rukama jednog oveka. Ono postoji i kada se odvija unutar ve etabliranog preduzea, kao posao koji narasta unutar preduzea i tada se naziva unutar preduzetnitvo (engl. Intrapreneurship). Preduzetnitvo je otvoreno za razne modalitete, a definisano je sposobnou preduzetnika da privue investitore zarad novog poslovnog poduhvata, to moe da rezultira i u raznim moguim oblicima ulaganja i uestvovanja u realizaciji poduhvata.

PREDUZETNIK

Termin preduzetnik je imao dugu i promenjivu evoluciju. U srednjem veku, termin se odnosio na glumce i na one koji su nadgledali velike projekte. U toj taki od preduzetnika se nije oekivalo da prihvati bilo kakav rizik, nego samo da koristi obezbeeni materijal. Tokom XVII veka ovaj pojam sa sobom nosi pojam rizika i korien je za pojedince koji su ulazili u aranmane sa vladom vezane za snabdevanje dobrima ili uslugama po nekoj fiksnoj ceni. U XVIII veku termin se odnosio na pojedince kojima je potreban kapital za obavljanje nekih aktivnosti. Tokom XX veka pod preduzetnikom se podrazumeva onaj koji proba nove kombinacije i neistraene tehnologije. Savremeni preduzetnik je menader inovacije. Onaj koji uspostavlja novu organizaciju i povezuje razne delove organizacije, ljude, resurse, znanja i operativne sposobnosti u kreativnom naporu da se ponudi nova vrednost na tritu. S obzirom na iroku lepezu poslova, kojima se bave preduzetnici, identifikovati karakteristike koje su zajednike za sve preduzetnike je teak zadatak. Meutim, mogu se izdvojiti neke, koje takoe ukazuju i na menadere, to su: velika potreba za dostignuem, unutranji skup kontrole (oni tee da oseaju da u velikoj meri kontroliu svoju sudbinu) i visoka tolerancija nejasnoe (pojedinac je sposoban da nastavi da radi efektivno ak i kad su situacije visoko neizvesne).

PROTEKTORAT Pojam sa tri meusobno povezana znaenja. 1. Istorijski, protektorat je nastao veoma rano. Tako, u doba intenzivnih osvajanja, Rim je uspostavio niz protektorata u oblasti Sredozemlja. Svesni da ne mogu sa uspehom da kontroliu sve novoosvojene teritorije, Rimljani su davali svojim saveznicima nezavisnost u unutranjim stvarima pod uslovom da priznaju vrhovnu vlast Rima. Ova strategija je usvojena od strane svih potonjih sila u nagloj ekspanziji. Tako je Velika Britanija jo u XIX veku

136

proglasila Egipat protektoratom; posle I svetskog rata, usled nemogunosti da se dogovore oko podele Bliskog istoka, Velika Britanija i Francuska izdeljuju teritorije u protektorate pod sopstvenom upravom a sa "mandatom Drustva naroda". Poslednji klasini protektorat je bila Namibija, koja je 1990. stekla punu nezavisnost. 2. Politiko poimanje protektorata je u najuoj vezi sa njegovim istorijskim razvojem. Protektorat podrazumeva da vlast postavljena na njegovoj teritoriji ima kvazi-suverenost: moe da odluuje u svim stvarima u skladu sa unutranjim ureenjem ali pod uslovom da njene odluke zadovoljavaju interese sile zatitnice. Zbog podreenog poloaja, izbijaju ustanci lokalnog stanovnitva, to su sile zatitnice koristile ili da zavedu okrutniji rezim ili da protektorat pretvore u pravu koloniju. Posle II svetskog rata, zahvaljujui uspenoj antikolonijalnoj borbi porobljenih naroda, protektorat u klasinom obliku nestaje sa politike pozornice (v. suverenost). 3. Ekonomski protektorat je tvorevina modernog doba koja podrazumeva da je jedna ili vie zemalja u potpunoj ekonomskoj zavisnosti od jedne mone ekonomske sile. Zamenjuje u potpunosti politiki protektorat, jer mada praktino ne zahteva neposredno meanje, ipak se putem finansijskih i trgovinskih olakica utie na politiku zemlje. Zbog toga se esto poistoveuje sa politikim protektoratom. Dobar primer ekonomskih protektorata su zemlje Latinske Amerike. REGANOMIKA-TAERIZAM Ekonomska politika konzervativnih vlada SAD i Velike Britanije osamdesetih godina XX veka (poznata jo pod nazivom Supply side economics), koja je dobila ime po amerikom predsedniku Ronaldu Reganu i britanskom premijeru Margaret Taer. Glavna karakteristika ovakve politike ogledala se u potpunom odsustvu ekonomsko-socijalne regulacije od strane drave i stimulisanju proizvodnje putem smanjenja poreza najbogatijim slojevima (v. liberalizam). Po teoriji i praksi reganomike, time se oslobaa deo dohotka koji e da se vrati privredi u obliku investicija. Rezultati nisu ispunili oekivanja. Posle perioda izvesne stabilnosti, koja se reflektovala u padu inflacije, nastupila je recesija. Iako su posledice bile ogroman budetski deficit i poveano zaduenje americke privrede u inostranstvu, trebalo bi napomenuti da je veliki udeo u negativnim trendovima imala poveana potronja za trku u naoruanju sa SSSR-om.

REGIONALIZAM Regionalizam se najee odnosi na procese decentralizacije politike moi ili kompetencija sa viih na nie politike nivoe. Mogu se razlikovati tzv.

137

"top-down" i "bottom-up" regionalizam, gde prvi oznaava procese u kojima drava uspostavlja regionalne institucije na koje prenosi mo i ingerencije, dok drugi obuhvata sve sluajeve u kojima se ulae napor sa nieg politikog nivoa kako bi se osvojili mo i ingerencije. Regionalizam je ideja jaanja regionalnog politikog nivoa. Kree se od procesa koji vode preuzimanju odreenih politikih kompetencija na nekom prostoru, do radikalnih formi koje vode ka stvaranju nezavisnih drava (separatizam).

RELIGIJE Vodee svetske religije, koje danas okupljaju milionske grupe vernika i pruaju im celovit pogled na stvarnost, nisu imune na proces globalizacije (v.) i nalaze se pred velikim izazovima. Naime, jo od kraja XVIII veka moe se pratiti proces ateizacije u Zapadnoj Evropi, koji se tokom XIX veka prelio i na ostatak sveta. Veru u natprirodnu kreativnu silu zamenila je vera u odreeni ideoloki princip (komunizam, liberalizam, nacionalizam) ili u razvoj nauke (scientizam). Meutim, katastrofe u XX veku (pre svega dva svetska rata, a i hladni) poljuljale su i ova uverenja i izazvale donekle oivljavnje religioznosti, koja se delom ogleda u poveanjnu broja vernika tradicionalnih konfesija a delom u jaanju uticaja sekti. Budui da se radi o verama koje su svoj identitet vekovima gradile u uzajamnoj opoziciji i ije se fundamentalne postavke nemalo razlikuju, teko je ovome dodati jo koji uopteni sud, ali je mogue ispratiti razvoj dve veroispovesti (hrianstvo, islam) iji prozelitizam ih ini interesantnijim u smislu globalizacije od budizma ili hinduizma. 1. Hrianstvo danas veroispoveda preko 1.7 milijarda stanovnika planete i teritorijalno je najrasprostranjenija religija, zahvaljujui misionarskoj aktivnosti koja nije zamrla ni u XX veku. Podeljeno je na tri suprotstavljene verske grupe rimokatolike, pravoslavce i protestante. Uzroci ovih izmi nisu otklonjeni, premda se ini da zamah globalizacije pojaava ekumenske (v.) tendencije i elju da se razlike prevaziu. Savremeno hrianstvo se, kao i druge religije, u velikoj meri oslanja na tradicionalizamn (v.) i nije prijateljski nastrojeno prema nauno-tehnolokim promenama koje dovode u pitanje njegovu dogmu. Katolika crkva se poslednjih godina nalazi u relativnom opadanju, premda i dalje ima svoja jaka uporita u mnogim evropskim dravama (panija, Portugal, Francuska, Italija, Poljska...) i Latinskoj Americi. Pravoslavlje je, sticajem istroijskih okolnosti, rasprostranjeno u postsocijalistikim dravama (bivem Istonom bloku i sl.), i poslednjih godina jo uvek trai svoje mesto u ovim drutvima u tranziciji (v.). O protestantizmu, meutim, ne moe se govoriti kao o koherentnoj verskoj zajednici, jer je rascepkan na vie hiljada verskih skupina, i kao takav dominantan u Velikoj Britaniji, Nemakoj, Kanadi, Australiji, SAD. Budui da su ove drave i najvei promoteri globalizacije, time se moe objasniti i resantiman koji druge religije prema protestantizmu oseaju.

138

2. Islam se, ini se, po svojim unutranjim sadrajima i spoljnim manifestacijama, nalazi se pred velikim izazovima koje donosi globalizacija. Kao prevashodno zapadni koncept, koji kritiki nastrojeni istraivai nazivaju i vesternizacijom (v.), ona meu islamskim vernicima (kojih ima blizu milijardu) i verskim zajednicama (kako sunitskoj, tako i iitskoj) izaziva podozrenje. Budui da najvei broj dravnih zajednica u kojima je islam preovlaujua religija nema demokratsko ureenje (a neke od njih su i teokratije), verski sentimenti igraju veliku ulogu u politici. Islam je u nekim zemljama izveo prve korake ka modernizaciji (u Turskoj su oni, reformama Mustafa Kemal-pae Ataturka, potpuno sporovedeni, u Egiptu i Siriji delimino), ali se odmah kao reakcija javio konzervativni vahabitski pokret, iji je centar Saudijska Arabija, a koji se protivi svim novotarijama. Meutim, zamah globalizacije ini odravanje tradicionalnih formi sve teim, posebno usled revolucije u komunikacijama (v. Internet), to ini pojedine nestabilne regione, poput Bliskog istoka, jo nestabilnijim. Osnovno pitanje budunosti islama je njegov odgovor na izazov globalizacije. Ukoliko ne uspe da napravi upotrebljivu sintezu verske tradicije i tehnoloke inventivnosti, islam moe odsudno uticati na poveanje svetske nestabilnosti, to je, po pojedinim prognostiarima (primer: S. Hantington), veoma verovatno. Naravno, mogue je da e kreativne snage ove drevne religije jo jednom metamorfozirati i tako se prilagoditi izazovima XXI veka.

REVOLUTIVNE PROMENE ORGANIZACIJE Savremeni model organizacionih promena koji se pojavio kao odgovor na sve vee izazove pred koje poslovno okruenje, zahvaeno procesom globalizacije, stavlja preduzea. Intenzitet, uestalost i dubina promena u okruenju dostigli su takav nivo da im se preduzea mogu prilagoditi samo ukoliko su spremna da permanentno redefiniu sebe, odnosno svoju strategiju i organizacionu strukturu. Model revolutivnih promena podrazumeva samo radikalne, transformacione promene. Re je o promenama koje znae sutinsko redefinisanje samog koncepta preduzea, odnosno, kreativno prispitivanje i menjanje fundamentalnih pretpostavki na kojima se baziraju postojea strategija i organizacija preduzea. One su diskontinualne, jer uvode sasvim nove pretpostavke i vrednosti u vezi sa organizacijom i razbijaju postojei obrazac razmiljanja zaposlenih o organizaciji. Ovakve promene su omoguene injenicom da su meusobni odnosi podsistema preduzea takvi da promene u jednom od njih uslovljavaju sukcesivne promene u preostalim, ime se inicijalne promene uveavaju i vode prelasku preduzea u kvalitativno novo stanje. Model podrazumeva kontinualni progres preduzea, odnosno polazi od stava da inovacije strategije i organizacije nuno vode ka razvoju, progresu, novom stanju koje je uvek bolje, kvalitetnije od postojeeg.

139

Pri tome su sve promene preduzea kvalitativne, kreativne i inovativne, odnosno strategija i organizacija se menjaju kroz proces generisanja i implementacije inovacija. Zbog toga je neophodno obezbediti stalnu pojavu i testiranje novih ideja tako da preduzee ima vie verzija svoje budunosti, meu kojima e adekvatnom selekcijom doi do optimalne. Model revolutivnih promena zahteva nov pristup organizaciji preduzea, u kome se ona ne posmatra vie kao hijerarhijska piramida ve kao mrea poslovnih procesa u kojima se kreira vrednost za potroaa. Klasina organizacija, zasnovana na specijalizaciji poslova, nije u stanju da podri permanentno redefinisanje osnovnih koncepata poslovanja, usled ega je njena zamena novom paradigmom organizacije, bazirane na procesima nuna pretpostavka kontinualnih revolutivnih promena.

STRATEKA ALIJANSA Saradnja dveju ili vie kompanija koje udruuju svoje snage radi realizacije odreene poslovne aktivnosti. Pri tome, lanice alijanse zadravaju svoju nezavisnost, delujui u okviru sklopljenog saveza kao samostalne poslovne jedinice. Strateke alijanse se pojavljuju u okviru novih pristupa poslovanju koji istiu da kontinuirani opstanak i uspeh na globalnom tritu mogu ostvariti samo ona preduzea koja poseduju sposobnost prilagoavanja i koegzistencije. Scenario jedan dobija drugi obavezno gubi zamenjuje se scenarijem jedan dobija i drugi dobija. Strateka alijansa se moe javiti u razliitim oblicima: moe biti ograniena samo na razmenu odreenih znanja i informacija ili se moe odnositi na zajednike aktivnosti u oblasti marketinga, proizvodnje, istraivanja i razvoja; moe se ticati samo odreenih proizvoda i trita ili moe da bude dalekosena i da podrazumeva globalnu saradnju; moe se formirati kao nukleus konzorcijuma sa namerom da se tokom vremena privuku novi partneri ili se moe formirati kao ekskluzivna alijansa. Mada je broj varijacija na temu ogroman, ipak se izdvajaju dva osnovna oblika ovih poslovnih saveza: a) ugovori o saradnji mogu se odnositi na saradnju u razliitim oblastima poslovanja, ali najee podrazumevaju zajedniku proizvodnju, distribuciju i prodaju ili istraivanje i razvoj; b) zajednika ulaganja (joint venture) podrazumevaju formiranje zajednike kompanije u ije poslovanje svi partneri ulau svoj kapital. Iako kompanije, stupajui u strateke alijanse, ostvaruju znaajne pogodnosti, one moraju biti spremne da se suoe i sa potencijalnim slabostima ovih poslovnih saveza. Osnovni nedostatak ugovora o saradnji je to to on nosi sa sobom trokove, kako pregovaranja tako i ouvanja i nadziranja sklopljenih ugovora. On takoe zahteva uspostavljanje uzajamnog poverenja i posveenost zajednikom delovanju. Zajednika ulaganja prevazilaze pomenuti problem poverenja, uspostavljajui snanije veze meu

140

partnerima, meutim, problemi zajednike kontrole poslovnih operacija mogu ograniavajue delovati na efektivnost ovakve alijanse. SVETA ALIJANSA

Antirevolucionarna koalicija velikih sila koja je nastala u Evropi nakon Napoleonovog poraza. Zadatak joj je bio da sprei promene sistema vlasti u itavom svetu, odnosno da brani naelo legitimiteta boansko pravo apsolutnih vladara, po kome legitimni efovi drava mogu da se staraju o svojim podanicima. Sredstva za postizanje tog cilja nisu bila ograniena: intervencija u unutranje stvari drugih drava za Alijansu je pravilo, a ne izuzetak. Kada se kae Sveta alijansa, misli se na borbu za konzervativne vrednosti, na zahtev za ouvanje status quo-a pod pretnjom intervencije, na nasilno koenje toka istorije. Sveta alijansa nastala je na Bekom kongresu. Septembra 1814, dok jo nije bio definitivno poraen Napoleon, velike sile su se saastale u Beu kako bi rekonstruisale Evropu i ponovo uspostavile ravnoteu snaga kakva je postojala pre francuskih osvajanja. Kako pojedine konzervativne vladare nije zadovoljavalo samo vraanje Francuske u teritorijalne okvire iz 1792. njih je mnogo vie plaio duh graanske revolucije koji je poeo da se iri Evropom okupili su se u Svetu alijansu, koja je trebalo da sauva ideoloko jedinstvo sveta. Ideja o ovakvom savezu potekla je od ruskog cara Aleksandra I, a prihvatili su je Austrija i Pruska, a od 1818. i Francuska. Alijansa je pod svoju kontrolu stavila itav kontinent. Engleska, u kojoj je jo davno izvedena revolucija bez krvi, nije ula u Svetu alijansu. Najvei uticaj na politiku Svete alijanse imao je austrijski ministar spoljnih poslova, knez Meternih. Sveta alijansa je odrala kongrese 1820. i 1821. u Opavi i Ljubljani (kako bi se reio problem revolucionarnih zbivanja u Napuljskoj kraljevini, i neto kasnije na Sardiniji), kao i 1822. u Veroni (zbog deavanja u paniji). Zbog bojazni da bi Sveta alijansa mogla da reaguje i u evropskim kolonijama u Latinskoj Americi, predsednik SAD, Dejms Monro, formulisao je uvenu doktrinu koja zabranjuje meanje Evropljana u amerike probleme, i obrnuto. Ma koliko ilav se u poetku pokazao, apsolutizam, olien u Svetoj alijansi, nije mogao dugo da spreava revolucionarne tenje. Nacionalni pokreti na Balkanu (srpska revolucija 1804. i 1815, ustanci u Moldaviji, Grkoj, Vlakoj 1821) doveli su velike sile u dilemu: da li podrati legitimitet turskog sultana, ili hrianske ustanike. Problem je reen tako to su sile intervenisale protiv Turske. Bio je to faktiki raspad Alijanse. Konaan krah Alijansa doivljava 1830, kada je izvedena Julska revolucija u Francuskoj, pri emu nije dolo ni do kakve reakcije Svete alijanse.

141

SVETSKA BANKA (Engl. World Bank) je nastala kao posledica ideje o stvaranju meunarodne banke sa glavnim zadatkom da obezbedi sredstva za finansiranje obnove ratom i krizama unitenih privreda posle Drugog svetskog rata. Odluka o osnivanju Meunarodne banke za obnovu i razvoj (eng. International Bank for Reconstruction and Development IBRD) je doneta na Bretonvudskoj konferenciji (v.), jula 1944, a IBRD formalno poinje sa aktivnostima 25. juna 1946. godine. Banka je prvenstveno finansijska kooperativa koju ine 184 drave lanice. Organizovana je kao akcionarsko drutvo, a Kuba i Severna Koreja su jedine drave na svetu koje ne poseduju deonice Svetske banke. Prema ekonomskoj snazi svake drave, odreuje se visina upisne kvote (uee), a na osnovu nje broj glasova koji pripada svakoj zemlji. Bankom upravlja Odbor guvernera koji ine po jedan predstavnik svake zemlje i Odbor izvrnih direktora na ijem je elu direktor, koji se bira sa mandatom od pet godina (trenutno tu funkciju obavlja James D. Wolfersohn). Od osnivanja do danas, struktura Banke je bitno izmenjena, tako da sada govorimo o Grupi Svetske banke koju ine: 1. International Bank for Reconstruction and Development (IBRD), 2. International Finance Corporation (IFC, pod ijom upravom se nalazi Southeast Europe Enterprise Development SEED), 3. International Development Association (IDA), 4. International Centre for Settlement of Investment Disputies (ICSID), 5. Multilateral Investment Guarante Agency (MIGA), i 6. Foreign Investment Advice and Services (FIAS). Za IBRD (koja odobrava zajmove) i IDA (koja odobrava kredite) esto se koristi zajedniki naziv World Bank, odnosno Svetska banka. Glavni cilj je borba protiv siromatva, a projekti za koje se odobravaju sredstva moraju biti odrivi i sa dugoronim efektima. Sredstva se obezbeuju na razliite naine. IBRD izdaje obveznice na meunarodnim tritima kapitala, pozajmljuje novac dravama, finansira projekte i naplauje trokove i maru. IDA se finansira od nepovratnih donacija iz industrijskih drava, od otplaivanja ranijih kredita, od dohotka ulaganja iz donacija i doprinosa iz IBRD profita. Danas su zemljama na raspolaganju dve osnovne mogunosti: zajmovi za prilagoavanje i investicioni zajmovi. Prvi podravaju politiku i institucionalne promene da bi se stvorila pogodna klima za odrivi rast. Investicioni zajmovi su namenjeni projektima usmerenim ka ublaavanju siromatva, prevazilaenju ogranienja koja spreavaju razvoj, promovisanju odrivog razvoja, zatiti okoline...

142

SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA (Eng. World Trade Organization WTO) je meunarodna institucija pod ijim se okriljem ureuju odnosi izmeu zemalja lanica u oblasti meunarodne trgovine, promovie slobodna trgovina, smanjenje carina i drugih barijera na otvorenom tritu. Izrasla je iz Opteg sporazuma o carinama i trgovini (General Agreement on Tariff and Trade GATT) koji 15. aprila 1994, na pregovorima u Urugvaju, zavrenim potpisivanjem Sporazuma o uspostavljanju STO, postaje njegov integralni deo. Osnovne funkcije STO su: 1) usaglaavanje nacionalnih spoljnotrgovinskih politika, 2) sprovoenje sporazuma koji su postignuti u okviru STO, 3) nadzor nad voenjem nacionalnih spoljno trgovinskih politika, 4) reavanje trgovinskih sporova nastalih izmeu zemalja lanica. Najvii organ STO je Ministarska konferencija, u kojoj su predstavljene sve zemlje lanice. Sastavljena je od etiri tela: 1) Generalni savet, 2) Komitet za trgovinu i razvoj, 3) Komitet za platnobilansna ogranienja, 4) Komitet za budet, finansije i administraciju. STO donosi odluke konsenzusom.U izuzetnim situacijom kada nije mogue postii konsenzus pristupa se glasanju po principu jedna zemlja , jedan glas. STO doprinosi procesu liberalizacije i ekspanzije meunarodne razmene putem smanjenja carina i subvencija, usklaivanja trgovinskih politika, porasta konkurentnosti i dr., to zajedno deluje stimulativno na rast svetske privrede, zaposlenosti i ivotnog standarda. Protivnici delovanja STO smatraju da je ova organizacija suvie mona, jer moe da namee promene zakona suverenim dravama i da se mea u njihovu politiku, zatim da ne titi dovoljno interese radnika i da se uopte ne bavi problemima zatite zdravlja i ivotne okoline koji su vezani za meunarodnu razmenu. SVETSKI SOCIJALNI FORUM Skup, savetovanje levog bloka antiglobalista (v.) ili preciznije alterglobalista (alternativnih globalista) koji se do sada (do 2003. godine) dvaput odrao u gradu Porto Alegre na jugu Brazila. Poslednjeg puta je skupu, po procenama organizatora, prisustvovalo oko 70.000 ljudi iz itavog sveta. Skup se odrava u istom vremenskom periodu kada i Svetski ekonomski forum (v.).

SVETSKI EKONOMSKI FORUM

143

Meunarodna organizacija koja periodino organizuje savetovanje svetskih voa, predstavnika velikih korporacija i strunjaka iz razliitih oblasti povodom globalnih pitanja i problema. Iako nezavisna organizacija, Forum je finansiran od oko 1.000 vodeih svetskih korporacija.

TERORIZAM ,,Ko u nameri ugroavanja ustavom utvrenog dravnog i drutvenog ureenja ili bezbednosti SRJ izazove eksploziju ili poar ili preuzme drugu opteopasnu radnju ili akt nasilja kojim je stvoreno oseanje nesigurnosti kod graana, kaznie se najmanje tri godine (terorizam, lan 125. KZJ). ,,Ko u nameri da nakodi stranoj dravi, oslobodilakom pokretu ili meunarodnoj organizaciji izvri otmicu nekog lica ili neko drugo nasilje, prouzrokuje eksploziju ili poar ili kakvom opteopasnom radnjom ili opteopasnim sredstvom izazove opasnost za ivot ljudi ili imovinu velike vrednosti, kaznie se zatvorom najmanje jednu godinu (meunarodni terorizam, lan 155a KZJ). Re teror (lat. terror strah, uas) u politikoj teoriji se pojavljuje da bi oznaila nain surove vladavine, konkretno period Francuske revolucije 1793 1794, gde se fizikim nasiljem unitavala opozicija kako bi se omoguilo stvaranje novog socijalnog aranmana. I danas se esto pojam terorizma koristi u ovom kontekstu, naroito kada su u pitanju represivni reimi. Tako se u renicima esto nalaze sledee definicije terorizma: ,,vladavina zastraivanjem, nain vladanja ulivanjem straha i nasiljem (M. Vujaklija, Renik stanih rei i izraza, Prosveta, Beograd, 1997, str. 883.), ,,vrenje terora, vladanje zastraivanjem; tiranija; unitavanje protivnika najokrutnijim sredstvima (progoni, ugnjetavanja, ubijanja) (B. Klai, Rjenik stranih rijei, Zagreb, 1978, str. 1345.). Ipak, kada se koristi u ovom smislu, esto se uz terorizam dodaju i neke odrednice (dravni terorizam, ,,terorizam od gore), kako bi se napravila distinkcija od onoga to se danas najee podrazumeva pod pojmom terorizma. ,,Terorizam od dole, kako neki nazivaju ovaj fenomen, spada u grupu pojmova koju niko ne ume da definie (zapravo, svako ima neku svoju definiciju), ali svi znaju da ga prepoznaju. Svima su dobro poznati teroristiki akti italijanskih Crvenih brigada, nemakog RAF, panske ETA, britanske IRA, muslimanske Al-Kaide. U Politikoj enciklopediji, terorizam se definie kao ,,doktrina i metod borbe za odreene ciljeve sistematskom upotrebom nasilja. Pravna enciklopedija sadri sledee objanjenje: ,,izazivanje terora, straha i nesigurnosti kod graana, grupe graana ili pojedinca. Meutim, terorizam kao da izmie svakoj definiciji, poto ima bezbroj pojavnih oblika, a ubrzani razvoj tehnologije samo mu stavlja na raspolaganje jo vie sredstava. Stoga neki autori izbegavaju definicije per genus proximus et differentiam specificam, navodei samo elemente koji karakteriu terorizam. Meu te elemente svakako spadaju sledei:

144

1. politiki karakter terorizam uvek nosi politiku poruku, iskazivanje elje da se izbori secesionizam, promena drutvenog sistema, promena spoljnopolitikog kursa i sl. Bez politike komponente, nemogue je napraviti razliku izmeu terorizma i drugih krivinih dela (ubistva, izazivanja opte opasnosti...); 2. nasilje pretnja ili upotreba sile su obavezan sastojak teroristikog akta. Meutim, oni nikad nisu sami sabi cilj, ve sredstvo teroristiki akt je samo instrument u kom je sadrana pretnja novim nasiljem; 3. izazivanje straha cilj terorizma je da izazove strah i to ne kod rtve, ve kod ire grupe koja se moe identifikovati sa rtvom; 4. simbolika terorista bira metu tako da ona ima odreenu simboliku, pri emu postupa ili neselektivno, to simbolie mogunost da svako moe da nastrada (primer za to je postavljanje bombe u autobus, otmica aviona...), ili je bira krajnje selektivno, kada u stvari trai krivca (vladara, politiara i sl.); simbolika odvaja terorizam od gerile, gde se direktno unitava neprijatelj, mada je u praksi teko razlikovati ova dva fenomena; 5. tri adresata rtva, koja trpi neposredne posledice, iri krug graana, kod kojih se stvara oseaj straha i nezatienosti od strane legalne vlasti, a ija reakcija je veoma bitna za teroriste, i vlade, kojima se demonstrira sila; 6. nekonvencionalnost teroristiki akt je neoekivan, izvren na upeatljiv nain; samo tekav, on moe da izazove prieljkivanu reakciju; i 7. etika neprihvatljivost terorizam polazi od postavke da cilj opravdava sredstvo. Konkretizacija ovog principa kroz teroristiki akt dovodi do moralne osude od strane graana. Uzroci terorizma su jo uvek nedovoljno istraeni. Neki od njih su glad, siromatvo, dravni teror, drutvena nepravda, ekspanzionizam, meanje stranih sila u unutranje stvari jedne zemlje, strana eksploatacija. Terorizam jeste izazov savremenog doba, moda i jedan od najveih, naroito od kad je probio nacionalne granice. Od tada je u govor uao termin ,,meunarodni terorizam. Meunarodni terorizam, pored elemenata koji se redovno javljaju kod terorizma, karakterie i povreda interesa vie od jedne drave (na primer, kada nemaki graanin obori ameriki avion iznad Francuske), ali i slanje poruke meunarodnoj javnosti. Rad na definisanju meunarodnog terorizma u UN, kao najpozvanijoj organizaciji, nije urodio plodom zbog politikih podela, ali su zato donete konvencije koje tretiraju pojedine oblike meunarodnog terorizma (Konvencija o spreavanju i kanjavanju zloina protiv meunarodno zatienih lica, ukljuujui i diplomatske agente, Konvencija protiv uzimanja talaca, Tokijska, Haka i Montrealska konvencija, kojima se tretiraju teroristiki akti protiv avionskog saobraaja, donete od strane ICAO, specijalizovane agencije UN).

145

Ono to svakako preokupira svetsku scenu danas jeste borba protiv terorizma. Naelno, postoje tri vida borbe: prvi se sastoji u otklanjanju uzroka terorizma. Primera radi, davanje iroke autonomije Baskiji rezultiralo je splanjavanjem (ali ne i prestankom) aktivnosti ETA. Problem je u tome to su sami uzroci terorizma esto nerazumljivi i viestruki. Drugi nain je prevencija: pojaane mere predostronosti dravnih organa. Na ovaj nain vodi se borba na utrb graanskih sloboda, te se teroristima zapravo daju novi argumenti u borbi protiv vlasti. Trei nain represija je jedini koji je do sada imao efekta. Represija podrazumeva pootrenu kaznenu politiku (propisivanje visokih kazni za uinioce krivinih dela) i saradnju meu dravama u gonjenju osumnjienih. No, svedoci smo danas da represija moe dobiti i oblik odmazde sa irokim meunarodnim reperkusijama.

TOBINOVA TAKSA

Takoe poznata kao taksa na razmenu valuta. Taksa koju je osmislio profesor Dejms Tobin jo 1972. godine. Po njegovom miljenju, taksa bi spreila pekulacije valutama tako to bi se svaka razmena oporezovala u nivou od 0,01 % do 0,5 %. Glavna svrha takse je da se obeshrabri nestabilno kratkorono ulaganje i njegov naruavajui efekat na valutu drave. Pretpostavlja se da bi se sa primenom ove takse mogla dobiti sredstva veliine od oko 150 do 300 milijardi dolara na godinjem nivou, koja bi se zatim mogla iskoristiti za razvoj nerazvijenih delova planete (po procenama UN potrebno je oko 225 milijardi dolara godinje da bi se svet liio nepotrebnog unitavanja okoline i najgoreg oblika siromatva). Taksa jo nije stupila na snagu (maj 2002. godine). TRADICIONALIZAM Skup vrednosnih sudova, normi i obiaja koji u interakciji rezultuju nainom miljenja oslonjenim u najveoj meri na tradiciju ona postaje prizma kroz koju se proputa i ocenjuje stvarnost. Ukoliko tradiciju definiemo, u najirem shvatanju, kao transcedentalni proces predavanja normi i vrednosti u drutvu koji obezbeuje kontinuitet njegovog razvoja, tradicionalizam bi se mogao shvatiti i kao sentiment privrenosti ustaljenim usvojenim vrednostima i zaziranje od njihovog menjanja. Stoga je jasno da tradicionalizam ima svoje mesto u politikom diskursu, u kojem igra ulogu koniara promena. Njegova konzervirajua funkcija ne mora bit per se negativna, ali u epohi burnih i brzih promena usporava drutvenu mo prilagoavanja i izaziva drutvenu nestabilnost, tim pre to su vrednosti iza kojih se tradicionalisti obino zakljanjaju najee zamagljene ili predstavlljaju zapravo savremenu interpretaciju prolosti, koja

146

se lako da izvrgnuti u nekritino glorifikovanje vrednosti sopstvenog drutva i opovrgavanje vrednosti tueg.

TRANSNACIONALNA DRAVA Transnacionalna drava je meunarodni subjekt koji ostvaruje politiku kontrolu nadilazei nacionalne entitete koji ulaze u njegov sastav. Transnacionalna drava je ona u kojoj se nacionalna referenca drave gubi, ali ideja drave kao centralne reference za politike procese opstaje. To je drava u kojoj se viestruko strukturirani politiki procesi i akteri prihvataju kao nosioci onog legitimiteta koji omoguava da se formulie transnacionalna unutranja politika. Transnacionalna drava podrazumeva razvijenu administraciju preko koje se ostvaruje politika kontrola nad veim brojem politikih entiteta koji naelno mogu zadovoljavati sve uslove da budu razvijeni u klasine nacionalne drave. Graani tih entiteta u transnacionalnoj dravi zadravaju svoj etniki identitet, ali su oni graani transnacionalne drave, a ne drave koja bi bila definisana u sprezi sa etnicitetom. U skladu s tim, podleu onim pravnim normama i sankcijama koje su ustanovljene na nivou transnacionalne drave (Pax Romana, Pax Britannica). Sam koncept nacionalne drave je oduvek bio transetniki u tom smislu to sve nacionalne drave nuno poivaju na ideji da su upravo one jedini legitiman oblik drave, nezavisno od spleta etnikih, subnacionalnih identiteta, ukorenjenih meu njihovim stanovnitvom. Nekoliko evropskih drava duguju svoju egzistenciju "transnacionalnim" (u isto etnikom znaenju pojma nacije) nacionalistikim pokretima XIX veka. Ipak, kada govorimo o transnacionalnoj dravi, govorimo o politikim entitetima kao to su Evropska unija danas, ili kakva je nekad bila Britanska imperija. One se svakako razlikuju od koncepta nacionalne drave kakav predstavlja politika teorija. Danas je koncept transnacionalne drave u ii interesovanja politike teorije i sociologije, poto sami procesi globalizacije nameu nunost formulisanja i sprovoenja transnacionalne politike, a mogue je da vode i ka stvaranju novih transnacionalnih drava (Evropska unija). Rasprave o prirodi i mogunostima za razvoj i opstanak transnacionalnih drava nuno uzimaju u obzir irok raspon socio-kulturnih karakteristika, koje se pokazuju od izuzetne vanosti u formiranju, i otporima formiranju transnacionalnih struktura. Transnacionalnost politikih procesa je gotovo sinonimna sa pojmom globalizacije. Stvaranje transnacionalnih politikih struktura je empirijska stvarnost u kojoj ve dugo ivimo. Konano, pitanje eventualnog formiranja novih transnacionalnih drava ujedno odraava interese nekih aktera

147

ukljuenih u procese globalizacije i predstavlja sutinsko pitanje o prirodi globalizacije uopte.

TRANZICIJA U uem smislu, radi se o procesu ekonomskog prelaska iz sistema komandne u sistem trine privrede u zemljama naslednicama SSSR-a i dravama nekadanjeg Istonog bloka. ire gledano, tranzicija je proces drutvenog, politikog i ekonomskog preobraaja u kojem se, nakon kraha bipolarnog sistema (v. bipolarnost), naao veliki broj svetskih zemalja bilo bivih socijalistikih drava (v. postsocijalistika drutva) ili zemalja u razvoju (v. Trei svet). Unitenjem ideoloke, politike i ekonomske alternative vrednostima Zapada, u ovim dravama je osetno poremeena ravnotea sistema, smanjen je standard i nacionalni dohodak, a politiki sistem je za veoma kratko vreme poprimio deklarativne demokratske obrise. U narednoj deceniji (19902000) se ispostavilo da to nije dovoljno, da su potrebni koordinirani napori u postavljanju pravnih okvira u kojima se stvaraju uslovi za slobodno trite. Razliite drave su na izazov tranzicije davale drugaije odgovore, uputajui se u razliite oblike tranzicije (po jednoj tipologiji evolutivnu, jasno nametnutu, maglovitu, priguenu, haotinu, birokratizovanu ili ubrzanu). Ispostavilo se, takoe, da se radi o veoma skupom procesu koji iziskuje strana ulaganja pod povoljnim uslovima. Ispostavilo se jo da je standardna pratea pojava veliko imovinsko raslojavanje i osiromaenje najveeg broja stanovnika, to je esto generator izliva etnike, nacionalne, verske netrpeljivosti ili antiglobalistikih pokreta (v.). Naposletku, ispostavilo se i da je za neke drave ovaj tranzicioni period bio krai i moe se rei da je okonan (posebno drave kandidati za ulazak u EU), dok se druge i dalje mue u njegovim protivurenostima. TREI PUT

Politicko-ekonomski kurs socijalistikih i socijaldemokratskih partija drava lanica Evropske unije, oznaen od strane Entoni Gidensa kao alternativa levoj (komunizam) i desnoj (kapitalizam) opciji. Sutina ideje i prakse je izmenjen nain delovanja socijaldemokratije u uslovima globalizacije (v.) i ekonomskog neoliberalizma kroz sinergiju privatnog i javnog sektora. Nezadovoljavajui rezultati u oblasti socijalne politike koji su uticali na otar pad popularnosti socijaldemokratskih partija prinudili su evropske socijalistike partije, nakon izbornog poraza portugalskog socijalistikog premijera Gutieresa, da, na satanku u Barseloni 2002. godine, proglase

148

usklaivanje ekonomskih reformi sa socijalnim interesima kao prvenstveni zadatak evropske socijaldemokratije, te je politika treeg puta izbaena iz programa socijalistike internacionale. TREI TALAS Termin koji je u upotrebu uveo ameriki politikolog, Samuel P. Huntington, 1991. godine, u delu The Third Wave: Democratization in the Late Twentieth Century (Trei talas: demokratizacije krajem dvadesetog veka). Oznaava proces demokratizacije niza zemalja june Evrope, Latinske Amerike i, konano, istone Evrope. Trei talas je poveao broj zemalja sa nekom vrstom demokratskog ureenja sa 30% na 60%. Prvi talas se, prema njegovoj ideji, protezao kroz dobar deo devetnaestog i poetak dvadesetog veka (18281926), drugi neposredno posle II svetskog rata izmeu 1943. i 1964, a trei poinje svrgavanjem diktatorskih reima u Portugaliji 1974. i u paniji i Grkoj 1975. Vrhunac doivljava poetkom devedesetih godina XX veka brojnim pokuajima zemalja biveg Istonog bloka da svoje reime zamene demokratskim. Ideja o tri talasa demokratizacije u istoriji prihvaena je u veini dela kasnijih autora ove oblasti.

TREI RIM Pojam iz vladarske ideologije ruskih careva. Prvi put se pominje u pismu monaha Filoteja poetkom XVI veka, koji poruuje moskovskom velikom knezu Vasiliju III: Dva Rima su pala, ali trei stoji, a etvrtoga nee ni biti. Filotej se time naslanja na srednjovekovnu tradiciju, po kojoj je hrianska ekumena nedeljiva i oliena u nedeljivom Carstvu, koje predstavlja dravu Boiju na zemlji. Prvi centar ovog hrianskog carstva bio je Rim, drugi Konstantinopolis (Novi Rim), prestonica Vizantije (v. Vizantinski komonvelt). Meutim, padom Vizanije u XV veku, oblikovalo se u vrhovima ruske crkve miljenje da je moskovska mitropolija (priznata za patrijarhiju patrijarije 1589) jedini pravi prenosilac istinske pravoslavne tradicije, a da je Moskovska kneevina pravni i ideoloki naslednik Vizantije, a preko nje i Rimskog carstva. Pismo monaha Filoteja samo je potvrdilo uvreeno miljenje da je prvi Rim skliznuo u jeres, dok je drugi propao od Turaka, i da je na Moskvi da preuzme ulogu Treeg Rima, a na njenim vladarima da se ovenaju carskom krunom. Tako se Ivan IV 1547. okrunio za cara sve Rusije, ime je istaknuta pretenzija Moskve da postane centar hrianske vaseljene (barem ortodoksne). Ova istona verzija translatio imperii (u Zapadnoj Evropi se naslednikom Rimskog carstva smatralo Sveto rimsko carstvo nemake

149

narodnosti) imala je veliki uticaj na razvoj Rusije. Po nekim naunicima, njime je Rusija uvedena u evropski politiki sistem. Po drugima, oslonac na preivelo vizantinsko naslee uticao je upravo na razvoj ruske autarhinosti i usporavao je njeno otvaranje ka Zapadu. Kako bilo, ideologija Treeg Rima vremenom je snaila, i svoj poseban znaaj dobila u XVII i XVIII veku, kada je Rusija osvajala ogromne prostore u Aziji. Krajem XVIII veka, sekularizacija koja uzima maha u Evropi utie i na odbacivanje ideje imperijalnog ekskluzivizma, a i smanjuje se znaaj verskih centara. Od tada se teza o Moskvi kao Treem Rimu upotrebljava alegorino, pa i politizirano, da se okarakteriu ruske aspiracije u Evropi. Takva upotreba zadrala se i u prvoj polovini XX veka, kada se Moskva, u kojoj se od 1919. nalazio centar Tree internacionale, smatrala tabom svetske revolucije, koji je proleterijatu nudio novu eshatologiju.

TREI SVET Pojam iskovan tokom Hladnog rata da bi se njime oznaile drave ekonomski i tehnoloki manje razvijene od zemalja Zapada ili Istoka (razvijenih zemalja). Sem ekonomske, pojam je imao i politiku konotaciju, jer se radilo mahom o neevropskim dravama koje nisu bile blokovski svrstane (tavie, najvei deo njih je svoj politiki stav profilisao u Pokretu nesvrstanih). Ove azijske, afrike i centralno i junoamerike drave (u kojima ivi 2/3 svetskog stanovnitva) bile su uglavnom agrarna drutva koja su politiku nezavisnost mahom dobila tokom procesa dekolonizacije. Docnije je pojam, zbog pejorativnih konotacija, zamenjen pojmom zemlje u razvoju. Opti trendovi nakon kraha SSSR-a osporili su umnogome temelje na kojima se ovaj pojam zasniva. S jedne strane, teka kriza koja je pogodila postsocijalistika drutva oborila je njihove ekonomske pokazatelje na nivo blizak zemljama u razvoju. S druge strane, neke od drava u razvoju (npr. azijski tigrovi) ostvarile su iznenaujui polet, i danas su primeri razvijenih zemalja. Takoe, pojam je postao i politiki obesmiljen krahom bipolarnosti i rastakanjem pokreta nesvrstanih. Ipak, jo uvek je u upotrebi danas se, po razliitim klasifikacijama, zemljama treeg sveta smatraju one iji bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika iznosi 8001000 dolara. TURBOGLOBALIZACIJA

Turboglobalizacija je posledica vrtoglavog ritma treeg talasa (v.) globalizacije i nastaje nakon zavretka Hladnog rata i sloma bipolarne podele sveta (podela jedinstvenog svetskog organizma na neprijateljske blokove:

150

kapitalizam, socijalizam i blok nesvrstanih, odeljeni gvozdenom zavesom, Kineskim i Berlinskim zidom). Odlika ovog procesa su brzina i intenzitet kojim se svet povezuje u jedinstven globalni poredak, kao i broj zemalja koje uestvuju u igri zvanoj globalizacija (v.). Ovde nije re o revitalizaciji globalizacije, ve o novom liku i ritmu sveta. Tehnoloka, informatika revolucija jedan je od presudnih pokretaa ubrzanog ritma. Slom blokovske podele sveta uklonio je najveu prepreku slobodnoj cirkulaciji robe, kapitala i ideja, rasprostiranja istovetnih politikih formi na ranije nedostupne prostore. Prvi put u istoriji planeta je organizovana oko zajednikih ekonomskih pravila igre, guste mree nacionalnih institucija. S jedne strane, nikad nije zabeleen tako brz ritam i tako gusta mrea globalizacije. Istovremeno, javlja se duboki jaz izmeu socijalnih klasa, drutava i kontinenata.

UJEDINJENE NACIJE Univerzalna meunarodna organizacija, nastala nakon Drugog svetskog rata, kada se u okviru antifaistike koalicije pojavila potreba za stvaranjem svetske organizacije koja bi, po porazu sila Osovine, garantovala kolektivnu bezbednost. Na toj osnovi nastala je poetkom 1942. Deklaracija o Ujedinjenim nacijama. U zavrnoj etapi rata, predstavnici SAD, Velike Britanije, Kine i SSSR skicirali su Povelju Ujedinjenih nacija u Damberton Ouksu, koja je dovrena na konferenciji u San Francisku, okonanoj 26.juna 1945, kada su istu potpisali predstavnici 50 zemalja osnivaa. Vremenom su u Organizaciju primani novi lanovi, i danas postoji 198 drava lanica. Izgled Organizacije ujedinjenih nacija zasniva se na Povelji i nije radikalno izmenjen do danas. Njenu osnovu ine 6 glavnih organa: Generalna skuptina, koja okuplja predstavnike svih zemalja lanica, i ima vrlo iroke nadlenosti, ali ne i ovlaenja. Ona se moe baviti svim pitanjima spomenutim u povelji. Meutim, njene odluke su konsultativnog karaktera ona donosi preporuke koje se odnose na drave lanice; Savet bezbednosti, koji je u poetku imao 11 lanova, a od 1963. godine 15 (pet stalnih: SAD, Francuska, V.Britanija, Rusija i Kina, i 10 nestalnih). Ovaj organ je osnovni garant koletkivne bezbednosti i oformljen je da bi reagovao brzo, odluno i autoritativno. On zaseda neprekidno i donosi odluke koje se nazivaju rezolucijama. Donoenje rezolucije moe spreiti predstavnik bilo kojeg stalnog lana SB, meutim, ukoliko se donesu, imaju obavezujui karakter i postoje mehanizmi sankcija ukoliko im se prkosi; Ekonomski i socijalni savet je organ koji se bavi privrednim, drutvenim i humanitarnim pitanjima i unapreuje meudravnu saradnju u ovim oblastima;

151

Meunarodni sud pravde, sainjen od 15 sudija koje bira SB i Generalna skuptina. On reava sporove izmeu drava potpisnica Povelje; Starateljski savet, koji se bavi organizacijom uprave nad oblastima koje su izgubile status kolonije ali se nisu konstituisale kao drave. Danas se i ne sastaje jer takvih oblasti vie gotovo ni nema; Sekretarijat UN se satoji od Generalnog sekretara i njegovog osoblja, kojeg bira Generalna skuptina na predlog SB. Sam cilj UN ideja da se kolektivna bezbednost vie ne sme odravati sistemom suprotstavljenih saveza, ve meunarodnim mehanizmom, pretvorila je UN u snaan motor globalizacije (v.), univerzalni forum u kojem se afirmiu postulati meunarodnog prava (v.) i promoviu ljudska prava (v.). Pristupanje drava OUN znailo je za njih odricanje od dela nacionalnog suvereniteta (v.). Uprskos brojnim optubama za pristrasnost, UN su uspele da, zajedno sa svojim sestrinskim organizacijama (MMF (v.), MAAE, MBOR, UNESCO, SZO), izgrade prepoznatljiv imid i zadre ugled i delotvornost u suzbijanju konflikata.

UNIPOLARNOST Unipolarnost, u politikom znaenju ovog termina, podrazumeva takvu strukturu meusobnih odnosa meu dravama u kojoj su mogunosti jedne drave isuvie jake da bi ostale bile u stanju da im pariraju, ili da na neki nain odravaju ravnoteu prema njima. Kada jedna drava razvije tako snane mogunosti, nastaje unipolarna struktura odnosa, koja se razlikuje od multipolarne (struktura ravnotenih odnosa izmeu tri ili vie snanih drava) ili bipolarne (u kojoj su dve drave snanije od ostalih, a meusobno odravaju ravnoteu). U isto vreme, mo vodee drave u unipolarnom svetu nije dovoljna da bi se ova razvila u globalnu imperiju; iako u stanju unipolarnosti vodea drava pokazuje imperijalistike tendencije, stanje unipolarnosti se razlikuje od imperijalnog stanja u kome vodea drava ostvaruje potpunu politiku kontrolu nad drugim. Pojam unipolarnosti dolazi u fokus geostratekih rasprava sa zavretkom Hladnog rata, tokom kojeg se svet nalazio u bipolarnom stanju, odn. kojim je dominiralo stanje ravnotee moi izmeu Sjedinjenih Amerikih Drava i Saveza Sovjetskih Socijalistikih Republika. Od potpunog kolapsa Sovjetskog Saveza, oigledno je da su Sjedinjene Drave faktiki preuzele vodeu ulogu u svetskoj politici, stvarajui tako unipolarni svet. Meutim, unipolarnost nije pojam koji se primenjuje samo na dananju politiku situaciju. Svetska mora u vreme vrhunca dominacije Britanske imperije, najvei deo evropskog kontinenta u doba Napoleonove i Hitlerove hegemonije, svi ti veliki entiteti su bili unipolarni koliko i dananji svet.

152

Veoma vano teorijsko pitanje odnosi se na to da li je unipolarnost politiki stabilna struktura, takva koja moe da omogui miroljubiv razvoj meunarodnih odnosa baziranih na koncentraciji izuzetno velike moi u rukama samo jednog igraa na svetskoj sceni. Savremene rasprave o unipolarnosti osvru se, pre svega, na analizu amerike moi, analizu njene spoljne politike i spoljne politike drugih aktera na sceni, kao i na analizu stabilnosti i dugoronosti uticaja koji amerika mo moe da ostvari. Neki autori (Wohlforth) smatraju da je dananji svet bez ikakve sumnje unipolaran, sa Sjedinjenim Dravama kao vodeom silom, dok drugi dovode u pitanje stabilnost i trajnost amerike dominacije (Huntington), predlaui fraze poput "uni-multipolaran svet" kao podobnije za opis aktualnog stanja. U sreditu panje su, dakle, analiza stabilnosti, trajnosti i efekata amerike moi. Pristalice gledita da je savremeni svet potpuno unipolaran kao dokaze iznose odnose nekih globalnih, agregatnih indikatora politike moi i uticaja, kao to je COW, na osnovu koji dokazuju ameriku dominaciju i izvode dugoronu stabilnost zasnovanu na nemogunosti suprotstavljanja ovoj moi. Kritiari tvrde da sistem zasnovan na unipolarnoj amerikoj moi, ak i kada se slau sa unipolarnom slikom sveta, nije u stanju da proizvede stabilnost i ostane dugotrajno stabilan, a u prilog svojim tezama iznose podatke o razvoju ili obnavljanju drugih velikih sila (Kina, Rusija), kao i niz socio-kulturnih faktora koji e, po njihovom miljenju, onemoguiti asimilaciju normi neophodnih za ostvarenje amerikih interesa u kulturama bitno drugaijim od amerike. VESTERNIZACIJA Drutveni proces preuzimanja tekovina zapadne civilizacije. Pozapadnjaenje se odraava razliito u razliitim drutvima i zavisi najvie od stepena uticaja evropskog drutva i odlika drutva koje prima zapadne vrednosti. Koristi se u pozitivnom i negativnom znaenju. U pozitivnom smislu, pozapadnjaenje predstavlja integrisanje zapadnih vrednosti u kulturu koja pripada drugom civilizacijskom krugu. Protivnici zapadnih vrednosti koriste termin da bi oznaili preterano primanje tekovina zapadnih drutava koje ugroavaju temelje funkcionisanja drugih drutava. U eri globalizacije esto se poistoveuje sa amerikanizacijom.

VIZANTINSKI KOMONVELT Domen prostiranja vizantinskog politikog i kulturnog uticaja u jugoistonoj, istonoj i centralnoj Evropi. U vizantologiju, ovaj pojam uvodi britanski naunik ruskog porekla Dimitri Obolenski 1971. On Vizantiju ne sagledava samo kao politiku, ve i kao kulturnu velesilu svog vremena, u ijoj orbiti su izrastale srednjovekovne
153

drave poput Rusije, Moravske, Bugarske, Srbije, ali i Vlake, Maarske, Hrvatske, pa i Venecije. One su se izgraivale po ugledu na Vizantiju, iji je uticaj bio ogroman u crkvenom ritualu, vladarskoj ideologiji, zakonodavstvu i administraciji novih drava, arhitekturi i umetnosti, odevanju, ishrani i svakodnevnom ivotu. Ove drave formirale su sa Vizantijom politiku i kulturnu zajednicu, ije je osnovno jemstvo bila zajednika religija. Naime, hrianstvo je u najvei deo ovih dravnih zajednica dolo vizantinskim misionarskim pregnuem, a Carigradska patrijarija smatrana je neprikosnovenim verskim autoritetom. Iz ovakvog odnosa proizlazio je i zajedniki pogled na svet u kojem je, barem u teoriji, hrianska vaseljena imala dva poglavara vaseljenskog patrijarha i vizantinskog cara. Razume se, politike realnosti dovodile su do trvenja unutar zajednice, carsku titulu uzimali su bugarski (od IX veka), srpski (od XIV veka) i ruski (od XVI veka) vladari, ali se na Vizantiju i tada gledalo kao na duhovnu majku i uzor, ak i u periodima u kojima je njena realna mo bila veoma mala. Ovakav odnos, koji je trajao do pada Carigrada 1453, i koji se moda najbolje odraava u grim, ruskim, bugarskim i srpskim tubalicama o tom dogaaju, reito svedoi o snazi kulturne integracije u komonveltu, koja je prevazilazila domen politikog. Ovu ogromnu zajednicu, koja je na okupu drala ljude koji su govorili razliitim jezicima i pripadali razliitim etnosima, vezivale su pre svega kulturne spone. Stoga je ona (u skladu sa hrianskim ekumenskim pretenzijama) prevazilazila vizantinske dravne granice. Zajednice okupljene u komonveltu izloene su uticaju hrianstva, ali i antike tradicije, i tako uvedene u evropsku kulturnu sferu i politiki sistem.

VIZANTINIZAM Pojam je u upotrebi u politikom argonu, kao i u svakodnevnom ivotu, katkad i u naunoj literaturi amerike i zapadnoevropske provenijencije. Peorativnog prizvuka, ali nejasno definisan, slui da opie neetinu, prevrtljivu, spletkama sklonu politiku kakvu tradicionalno vode Istonjaci Smisaono se donekle preklapa sa terminima orijentalizam (v.) i levantinizam. Jednovremeno opisuje i mentalitet koji se razvija u takvim zajednicama, ije su osobenosti servilnost prema monijem i nadmenost prema slabijem u krutoj hijerarhiji. Sloena geneza ovog nenaunog termina preplie se sa negativnim predstavama srednjovekovnog Zapada o vizantinskoj civilizaciji i stereotipnim predstavama koje su novovekovni naunici o njoj imali (Monteskje je njenu prolost tumaio kao splet pobuna, ustanaka i niskosti, a Edvard Gibon je o njoj napisao delo indikativnog naslova: Istorija opadanja i propasti Rimskog Carstva). Ovakav pogled na Vizantiju, proitio se na pravoslavni svet uopte,

154

VIRTUELNA STVARNOST Ovaj termin odnosi se na korienje kompjuterskog modeliranja i simulacije da bi se ostvarila interakcija sa vetakom trodimenzionalnom vizuelnom sredinom. Korisnik ulazi u kompjuterski stvorenu sredinu koja simulira stvarnost pomou interaktivnih spravica to alju i primaju informacije, na primer specijalnih naoara, rukavica ili kaciga. Korisnik stavi kacigu koja ima stereoskopski ekran za svako oko na kome se vide animirane slike simuliranog okruenja. Iluzija stvarnog prisustva u tom simuliranom okruenju postie se radom senzora za kretanje koji detektuju pokrete korisnika i tim pokretima prilagoavaju ono to on vidi na ekranima, uglavnom u stvarnom, realnom vremenu. Nosei specijalne rukavice, koje alju i primaju informacije vezane za ulo dodira, korisnik moe hvatati ili rukovati predmetima koje vidi u virtuelnom okruenju. Osnova VR tehnologije stvorena je u ezdesetim godinama, u simulatorima koje su koristili piloti da ue kako se upravlja avionom. VR je zapravo nastala u osamdesetim godinama XX veka, kada je amerika vojska poela da razvija nove sisteme za interaktivna kompjuterizovana okruenja. Ameriko Ministarstvo za odbranu pokrenulo je 1989. godine Simnet (simulator network), projekat koji je omoguavao vojnicima da vebaju borilake vetine interaktivnim putem u realnom vremenu. Simnet je korien 1991. godine za pripremu vojnika za Zalivski rat. VR se, na razliitim stepenima usavrenosti, koristi u igricama, aeroindustriji za simulacije letenje, ali i u marketingu.

ZEMLJE TRIJADE

Japan, EU i Amerika, tzv. Zlatna trijada, su zemlje koje dominiraju direktne investicije i internacionalnu trgovinu, a naroito svojih klastera. Klasteri su grupe zemalja koje su locirane u istom geografskom podruju gde se nalaze lanovi Trijade i koje imaju neke oblike povezanosti. Tako postoji Ameriki klaster, koji sainjavaju zemlje Latinske Amerike: Bolivija, ile, Argentina, Panama, Kolumbija, Filipini,Venecuela i Meksiko. Japanski klaster su zemlje Pacifika: Juna Koreja, Hong Kong, Tajland. Klaster EU obuhvata: Poljsku, Maarsku, Rusiju, Jugoslaviju, eku i Slovaku. Vodee ekonomske zemlje, odnosno zemlje trijade, ulau pre svega u svoje klastere. Na primer, 61% stranih investicija u Meksiku dolazi od amerikih firmi, a 52% stranih investicija u Junoj Koreji dolazi od japanskih firmi.

155

PREDLOZI ZA DALJE ITANJE

B. Anderson, Nacija: zamiljena zajednica, Beograd 1998. Z.Bauman, Globalization, The Human Consequences, Columbia University Press 1998. U.Beck, The Brave New World of Work, Polity Press 1999. U.Bek, Rizino drutvo, Beograd 2001. Z. Beinski, Velika ahovska tabla, Podgorica 2001. . Bofa, Poslednja iluzija, Ni 1999. .upi et alia, Bukvar demokratije, Beograd 2002 P.Drucker, Postkapitalsiitko drutvo, Beograd 1995. V. Dimitrijevia, Terorizam, Beograd 1982. Enciklopedija politike kulture, Beograd 1993. F.Fukujama, Kraj istorije i poslednji ovek, Podogrica 1997. J. Fox, Chomsky i globalizacija, Zagreb, 2001. E.Gidens, Posledice modernosti, Beograd 1998. E. Gelner, Nacije i nacionalizam, Novi Sad 1997. L.Halle, The Cold war as History, New York, 1967. F.Halliday, "Global Governance in the World at 2000", London School of Economics and Political Science, HYPERLINK www.fathom.com/story www.fathom.com/story S.Hantington, Sukob civilizacija, Podgorica 1998. D.Held, Demokratija i globalni poredak, Beograd 1997. E.Hobsbawm, The Age of Empire, London 2001. E.Hobsbaum, Doba ekstrema, Beograd 2002. V.Kantor, Rusija je evropska zemlja, Beograd 2001. P.Kenedi, Uspon i pad velikih sila, Beograd-Podogrica 1999. H.Kisinder, Diplomatija, Beograd 1999. M. Kneevi, Evropa iza limesa, Beograd 2001. R.Lubbers, homepage HYPERLINK http://www.globalize.kub.nl/lexicon www.globalize.kub.nl/lexicon R.Mils, Elita Vlasti, Beograd 1998. E.Moren, Duh vremena, Beograd 1979. Obnova utopijskih energija (pr. Vukain Pavlovi), Beograd 1987. Dimitri Obolenski, Vizantinski komonvelt, Beograd 1991. Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996. M.Peujli, Izazovi tranzicije, Novi svet i postociocijlistika drutva, Beograd 1997.

156

M.Peujli, Globalizacija dva lika sveta, Beograd 2002. S.Pokrajac, Tehnologija, tranzicija i globalizacija, Beograd 2002. O.Rai, V.Dimitrijevi, Meunarodne organizacije, Beograd 1988. S. Ransimen, Vizantinska civilizacija, Subotica Beograd 1964. E.Said, Orjentalizam, Beograd 2000. Hagen ulce, Drava i nacija u evropskoj istoriji, Beograd 2002. Antoni D. Smit, Nacionalni identitet, Beograd 1998. Marija Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd 1999. Wohlforth, W. C. (1999). The Stability of a Unipolar World. International Security Vol. 24, No. 1 (Summer 1999), pp. 5-41

Vladimir Petrovi

Globalizacija i budunost - nad knjigom Priprema za XXI vek Pola Kenedija

ini mi se da je umesno i poteno zakljuiti ovaj pojmovnik kratkim uvidom u budunost globalizacije. Biti prognozer (akademskim jezikom reeno: futurolog) nezahvalan je, intelektualno skup i zapravo gadan posao, koji je naunik nespreman da radi, a spreman da rad prepusti knjievnicima i astrolozima. Izuzetaka naravno ima S. Hantington, A. Tofler, D. Bel. Ipak,
157

lini izbor mi nalae da, u produetku, to vernije i saetije prikaem predvianja britanskog istoriara Pola Kenedija, iskazana u knjizi Priprema za XXI vek (Prepairing for the Twenty-First Century, 1993), retkom i hrabrom pokuaju naunika da probije okvire svog esnafa i stavi struni ugled na kocku i sud vremena. ta je zapravo Kenedi uradio? Osokoljen uspehom svoje knjige Uspon i pad velikih sila (1988) u kojoj je, pratei vezu izmeu ekonomskih trendova i posezanja za svetskom moi prikazao svetsku istoriju od 1500. do izmaka XX veka i sa zauujuom tanou predvideo unutranji slom Sovjetskog Saveza, odluio je da u novom delu objedini i analizira aktuelne globalne trendove i prognozira njihov razvoj u XXI veku. Odmah po izlasku iz tampe, knjiga je postala nezaobilazan orijentir za sve koji se okuavaju na istom podruju, a zbog svoje itljivosti ostvarila je komunikaciju sa irom publikom. Kenedijevu knjigu ine instruktivnim osloncem dva osnovna razloga. Pre svega, metodologija kojom se koristi oprezna je i sasvim nauna, i ona ga otro razlikuje od kafanskih prognostiara. Analitiki pristup optim i pojedinanim problemima i zavidno poznavanje pozadine najvanijih politikih, ekolokih i tehnikih fenomena dananjice i sutranjice daju njegovim sudovima uverljivost. To posebno imajui u vidu autorovu umesnu ogradu on dri da istraivaki postupak koji je primenio ini njegove nalaze relativno pouzdanim do 2025. godine, a upotrebljivim tek sredinom XXI veka. S druge strane, Kenedijev rad je politiki neobojen (to se na ovom podruju granii sa nemoguim), moda i zato to se on intelektualno formirao u okrilju engleske istoriografije, sklone vrstom empirijskom uporitu, a imune od ideolokog diskursa. Stoga Priprema za XXI vek nije impregnirana politiki upotrebnim i stoga nauno spornim pojmovima kao to je moda i globalizacija. To, razume se, ne znai da autor ne tumai implikacije ovog fenomena, ve da samo ukazuje na njegov zamaan otklon od vrednosno orijentisanog istraivanja (kakva su ona Fukujame, Hantingtona ili omskog). Kenedi se ovom knjigom ne angauje u velikoj borbi za i protiv globalizacije u budunosti, niti polemie sa kolegama (zbog ega sam se odluio da ni ja ne polemiem sa njim, ve da se ograniim na prikaz, jedva gdegod kritiki u sluaju da je budunost ve dala odgovore na neke od njegovih pitanja, ili ga ak u odreenom smislu demantovala). Kenedi je angaovan samo u funkciji humanizma, vrednosno se odreuje iskljuivo po tom kriteriju, i bez lane skromnosti eli da svojom knjigom priblii itaocu aktuelna svetska zbivanja, i utie na njih u budunosti. Pa, hajde, da vidimo kakva e, po Kenediju, ona biti...

I) OPTI TRENDOVI 1. Demografske prilike i neprilike Raajte se, mnoite se i napunite zemlju, i vladajte njom...

158

(Postanje, 1:28)

Kenedi je u prvom segmentu svoje knjige (naslovljenom Opti trendovi) pokuao da u celovitu sliku uoblii pre svega globalne privredne i drutvene fenomene sadanjice i na osnovu njih izdvoji i uoi trendove koji e se preneti u budunost. U svoju priu o budunosti uvodi nas demografskom analizom, retko pouzdanim uvidom u sutranjicu. Pratei fenomen demografske eksplozije, daje mranu statistiku prognozu: Godina Broj stanovni ka planete 1825. 1 milijard a 1925. 2 milijard e 1976. 4 milijard e 1990. 5,3 milijard i 2025. 7,6 9,4 milijard i 2050. 10 14,5 milijard i

Implikacije slede. Dinamika porasta stanovnitva daleko je vea u zemljama u razvoju (95% svetskog porasta desie se tamo) nego u evroatlantskim dravama visokog standarda i umerenog prirataja. Grubo reeno, ini se da je prirataj nizak u onoj estini stanovnitva zemljine kugle koja raspolae sa pet estina njenog bogatstva, a da je visok ili izuzetno visok u onih pet estina koje imaju samo estinu bogatstva. Time se produbljuje jaz izmeu siromanih i prenaseljenih drava Treeg sveta, koje demografska eksplozija nee nainiti bogatijim, i razvijenih postindustrijskih drava sa stanovnitvom koje po strukturi stari. Prua se mrana vizija novih megalopolisa (Meksiko Siti, Sao Paolo, angaj, Lagos, Dakarta...), prenaseljenih i nemonih da svojim stanovnicima prue osnovne uslove ivota, gradova u kojima caruju bande siromaha i izgrednika. Ovaj socijalni pritisak e destabilizovati zemlje u razvoju, koje mahom nisu uspele (niti e) da svoju privredu organizuju na izvoznoj osnovi i tako obezbede zaposlenja i visok standard svom stanovnitvu. Usledie migracije stanovnitva iz zone razvoja u zonu zemalja visokog standarda (uproeno, sa mladog i siromanog Juga na stari, bogati Sever), to sa jedne strane moe produbiti integracije i smanjiti kulturoloke razlike, ali e verovatnije uslediti napetosti izmeu doljaka i starosedelaca, zatvaranja granica imigrantima ili njihova getoizacija. Ne zvui uteno podatak da e se sredinom XXI veka broj stanovnika planete ustaliti, jer e, po svoj prilici, ve tada pritisak na planetarne resurse biti izuzetno veliki. Ovu maltuzijansku sliku teko da ulepava podatak da su demografske prognoze nepouzdane, ponajvie stoga to niko danas ne moe proceniti posledice potencijalnog irenja AIDS-a po demografski razvoj sveta. Problem, meutim, izaziva panju i nude se reenja. Velika nada je u globalnom razvoju tehnologija i svetskim ekonomskim integracijama koje mogu dovesti do ravnomernije raspodele svetskih bogatstava i posledinog smanjenja napetosti. Kenedi, meutim, umesno primeuje da glavni akteri (i dobitnici) procesa globalizacije postaju multinacionalne kompanije,

159

zainteresovane pre svega za profit, liene interesovanja za osobenosti nacionalnih ekonomija (izuzev ukoliko ih te osobenosti liavaju profita). S jedne strane, njihova aktivnost rui granine barijere, vri pritisak na nacionalne drave, vre integrie planetu i stvara bezbrojne niti meuzavisnosti koje vode stabilizaciji svetskog sistema. Nacionalno indiferentni investitor e svoje fabrike otvarati tamo gde su uslovi napovoljniji, u Mongoliji kao i u Luksemburgu. S druge strane, u praksi se pokazuje da takav sistem ne ide na ruku smanjenju privrednih nejednakosti, ve ih produbljuje, da se visoka tehnologija velikom brzinom razvija i primenjuje u bogatim dravama, a postaje sve nedostupnija siromanim. Takoe, multinacionalne kompanije ne mogu (jo uvek) uticati na demografsku politiku nacionalnih drava, ali je uteno to je najvei broj drava shvatio da im je u interesu politika obuzdavanja raanja, koja se sa dosta uspeha sprovodi u najmnogoljudnijim dravama (Indija, Kina).

2. Biotehnoloka revolucija Kuditi tehniku znai biti proet nekim loe informisanim sentimentalizmom. (Arnold Klos)

Prenaseljena planeta razgoree, po Kenediju, problem ishrane u narednim decenijama, a nain njegovog reavanja uticae umnogome na odnos izmeu Severa i Juga. Posustajanje poljoprivredne proizvodnje (svetski fenomen od sredine osamdesetih), propraeno porastom potronje, izazvalo je globalnu zabrinutost. Mogunost da se ovakva kriza ponovi mobilisala je naunike iz oblasti biotehnologije i dovela do produbljivanja primene naunih saznanja o genetskom kodu. Ostvaren je ogroman pomak na polju stvaranja hibrida, poboljanja kvaliteta i prinosa poljoprivrednih kultura, ojaavanja stoke i sl. Ovaj trend e se nastaviti i u XXI veku, iz razumljivih razloga najvie na razvijenom Severu, i vrlo malo na Jugu, ekonomski nemonom da se u taj proces dovoljno ukljui. Politike posledice mogu biti dalekosene. Razvijene zemlje, pre svega SAD i lanice EU subvencioniu svoje poljoprivrednike, koji su po pravilu integrisani u vrste i bune lobije. One su izvoznici poljoprivrednih proizvoda, ije su cene previsoke da bi bile optimalne zemljama u razvoju. Meutim, nunost za opstanak svetskog sistema je da se povea produktivnost ba na Jugu, jer tehnike koje se trenutno koriste ne obeavaju prinose koji bi zadovoljili planetarne potrebe. Optimistike su prognoze za Kinu i Indiju, koje su investirale mnogo u razvoj biotehnike, jer je za njih pitanje poljoprivrednih prinosa zaista egzistencijalno. Stoga se ini da e XXI vek doneti optu biotehniku revoluciju. Ostaje, naalost, otvoreno pitanje ekolokih, pa i medicinskih posledica masovnog stvaranja genetiki prilagoenih biljaka i ivotinja. Van poljoprivrednog sektora, tehnologija nudi nove izazove u podruju industrijske proizvodnje, oliene u automatizaciji i robotici. Po

160

Kenediju, osnovne prednosti automatizacije u industriji su dve poveanje produktivnosti i reavanje oskudice u radnoj snazi. To objanjava i privrenost Japana proizvodnji industrijskih robota (po statistici iz 1988, od 280.000 robota u svetu Japan poseduje 176.000). U drugim zemljama, poput SAD, koje su i izvele pionirska istraivanja u ovoj oblasti, robotika nije stekla najiru primenu zbog mogueg uticaja na poveanje nezaposlenosti. Situacija u kojoj se nalaze zemlje u razvoju gotovo je izofrena. Robotika bi im donela skokovit razvoj produktivnosti i poveanje nacionalnog proizvoda, ali bi poveanje ve velike nezaposlenosti moglo liiti ove zemlje tunog, premda jakog aduta jeftine radne snage, a moda bi moglo i podstai socijalne nemire. Dodue, ove zemlje po pravilu i nemaju novaca za takve kapitalne investicije, pa tako ova dilema najee i izostaje. Da izuzetaka ima potvruju primeri Indonezije, Tajanda i Malezije (neke od najnaseljenijih zemalja Azije), u koje je globalizacija, posredstvom multinacionalnih kompanija, dovela automatizaciju, i koje se sa nezaposlenou sve uspenije rvu.

3. Ekoloki problemi kao pretnja i kao ansa ...i imajte vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim, i nad svim ivotinjama koje se po zemlji miu... ...evo dajem vam sve bilje to nosi seme po svoj zemlji i sva drveta rodna koja seme nose. (Postanje, 1:28)

Ve postaje oita sloenost problema kojima planeta hrli u susret, kao to se ocrtava i put (trnovit i sumnjiv) ka njihovom reenju u vidu fer saradnje izmeu bogatog Severa i siromanog Juga. Kao realista, Kenedi ne smatra da bi glavni promoteri globalizacije (Sever) pruili pomo nerazvijenim zemljama iz altruistikih pobuda, ak niti ako bi se ispostavilo da je na duge staze za same razvijene zemlje bolje da investicionim programima ublae nejednakosti i odre stabilnost u sistemu koji im omoguava probitak. Njegovo stanovite potkrepljuje i podatak da je u poslednje dve decenije XX veka, pod uticajem neoliberalne filozofije, ekonomska pomo zemljama u razvoju realno smanjena etiri puta. Kenedi stoga ne vidi ansu u samoj globalizaciji koliko u globalnim problemima koji podjedanko tangiraju graane Japana i Etiopije. Pre svega, radi se o zatiti ivotne sredine. XX vek je, naime, iznedrio problem trajnog, ak ireverzibilnog preoblikovanja planete. Krenje uma (posebno tropskih) unitava svetski ekosistem. Industrijski razvoj propraen je zagaenjem tla i vode i emisijom tetnih gasova koji nagrizaju ozonski omota i zagauju vazduh. ezdesetih godina problem je u zapadnom svetu uoen i dat mu je veliki znaaj. Uraeno je dosta na redukciji "prljave" industrije, filtritanju i pronalaenju alternativnih energetskih izvora. Meutim, socijalistike drave, u svom pregnuu da dosegnu, pa i premae stepen industrijske proizvodnje, nisu usvojile isti obrazac. Isto vai i za zemlje u razvoju danas, koje nisu spremne da bilo

161

kakvom regulativom na ovom podruju kompromituju svoje napore industrijalizacije. Posledice globalnog zagrevanja izvesno e pogoditi itavu planetu. Izdizanje nivoa mora uskratie oveanstvu zamane koliine zemlje. Stoga ista raunica nalae bogatim zemljama da pokreu inicijative i investiraju u preventivne tehnike, i tako finansiraju "istiju" industrijalizaciju siromanih zemalja. Koraci u tom pravcu ve su uinjeni u Montrealu je 1987. veliki broj drava prihvatio okonanje proizvodnje opasnog hloro-floro-ugljenika, pri emu su se bogatije obavezale da taj proces plate za siromanije. Naravno, ei su primeri odsustva takve kooperacije, ali e XXI vek, radikalizacijom ekolokog problema, po svoj prilici naterati meunarodne subjekte na saradnju, u kojoj e prednjaiti (propagandno i finansijski) bogata drutva. Decenija koja razdvaja itaoca od vremena nastanka Kenedijeve knjige potvrdila je, u odreenom smislu, ovo nadanje. Drave uesnice meunarodnih konferencija u Rio de aneiru (1992) i Kjotu (1996) su se, afirmiui koncept odrivog razvoja, obavezale na naputanje dosadanje prakse nekontrolisanog kvantitativnog razvoja i podreivanje razvoja ekolokim parametrima u cilju ouvanja ivotne sredine. Interesantno je da jedan od programskih dokumenata iz Rija nosi naziv Program aktivnosti za XXI vek. Zabrinjavajue je, meutim, to su SAD odbile da potpiu Ugovor o ograniavanju stopa zagaenosti iz Kjota.

4. Budunost nacionalne drave Nacionalna drava, koja je prethodnih vekova bila neophodna kao ljutura narastajueg industrijskog drutva i koja je pored toga, inila jedini okvir za demokratske institucijei ustave danas ne moe sama da zadovolji ovekove potrebe (Hagen ulce) Razmatrajui globalne trendove, Kenedi nije zanemario ni njihove politike aspekte. Koja e biti sudbina nacionalne drave u vrtlogu globalizacije XXI veka? Protivurenosti opet. Globalizacija izvesno utie na smanjenje kompetencija nacionalnih drava. Ekonomski faktori globalizacije, orijentisani na profit, u budunosti izvesno nee mariti za nacionalne ekonomije, poreklo proizvoda ili sirovina. Meunarodna finansijska revolucija i njene kljune institucije ograniavaju pravo nacionalne drave da po svojoj volji kontrolie sopstvene carine, valutu ili fiskalnu politiku. U domenu politikog, sve je vei uticaj meunarodnih ustanova i transnacionalnih organizacija, mrea meuzavisnosti sve vie ograniava vlade nacionalnih drava u povlaenju poteza. Kulturni aspekt globalizacije, pre svega revolucija u komunikaciji, produbljuje uzajamna razumevanja i percipiranje arolikosti sveta, umanjuje ksenofobiju i nacionalnu netrpeljivost. Pa, ipak, po Kenediju, ne moe se sa izvesnou govoriti o kraju nacionalne drave kao ishoditu XXI veka, jednostavno zbog pomanjkanja jasne i svima razumljive alternative. Nedostajanje politikih struktura i procedura koje bi

162

trebalo da zamene aparat nacionalne drave ine istu jo uvek nezamenljivom, a nacionalni identitet, jo uvek veoma jak, nee biti tako lako supstituisan maglovitom ponudom upravljanja svetom preko poluvidljivog upravnog odbora transnacionalnih kompanija i meunarodnih institucija. Uzmak nacionalne drave nakon Drugog svetskog rata, a posebno nakon kraha realnog socijalizma, posledica je, izmeu ostalog, relativne stabilnosti svetskog sistema, a svaka turbulencija u istom verovatno e izazvati njen povratak, kao to se ve desilo na Balkanu.

II) POLITIKA U XXI VEKU JEDNA INTERPRETACIJA U multicivilizacijskom svetu u kome se rauna kultura, Sjedinjenje Amerike Drave mogu jednostavno da budu poslednji anomalijski preostatak iezavajueg Zapadnog sveta u kome se raunala ideologija (Semjuel Hantington, Sukob civilizacija) Prepoznajui nacionalnu dravu kao jo uvek vitalnog igraa na svetskoj sceni, Kenedi posveuje drugi deo svoje knjige politici u XXI veku, zapravo odnosu izmeu super-sila u promenljivom ambijentu globalizacije. Dosledan svojoj, u pojedinim elementima osporavanoj teoriji o usponu i propadanju velikih sila (koje opadaju kada njihove preuzete vojne i politike obaveze i rastegnute oblasti interesnih sfera postaju preveliko optereenje za njihovu ekonomiju), on kao osnovni trend XXI veka prepoznaje borbu SAD da odre hegemonistiki poloaj u svetu i tendenciju drugih kljunih igraa da tu hegemoniju ospore. 1. Japan A izazivai? Ponimo od dinaminog Japana, najbolje opremljenog za globalnu tehnoloku revoluciju, koji poseduje veoma moan finansijski kapital, globalno rasprostranjene korporacije i visokoobrazovanu radnu snagu. "Zemlja izlazeeg sunca" nema izdatke za odbranu, to joj omoguava da novac investira u neprekidnu modernizaciju industrije. Posledica je izvozna orijentacija, konkurencija amerikoj robi i trgovinski suficit. itava japanska privreda, na iji razvoj dobrano uplivie mono Ministarstvo za meunarodnu trgovinu i industriju, orijentisana je na proizvodnju, posebno u oblasti visoke tehnologije, dok se groznica potronje jo nije rairila koliko bi mogla u budunosti. Meutim, pored ovih prednosti, postoje i rizici. Japansko drutvo stari, prosek raanja od 1,57 deteta po eni koja raa (1989) preti da do 2025, uprkos robotici, stvori oskudicu u radnoj snazi, koju Japan, sudei po sadanjim stavovima njegovog Imigracionog odelenja, nije voljan da nadoknadi useljavanjem stranaca. Velike kompanije, zamajac ekonomskog ratsa Japana, ovaj problem prevazilaze irenjem na azijski kontinent, ime postaju multinacionalni giganti i prave otklon prema politici japanske vlade.

163

Tehnologija, pre svega u oblasti borbe protiv globalnog zagrevanja i u oivljavanju poljoprivrede, moe pomoi Japanu u buduoj borbi sa njegovim glavnim problemom oskudicom hrane i energije. Japanska poljoprivreda ve je osnaena biotehnolokim pokusima i ostvaruje zamane uspehe, a u ekolokom pogledu Japan prednjai meu visokorazvijenim zemljama. Pa ipak, uprkos ovim optimistikim prognozama i mnogim procenama koje Japan vide kao potencijlnog igraa br. 1 u XXI veku, ostaje injenica da njegov prosperitet umnogome zavisi od stabilnosti i otvorenosti svetskog trita, uvoza hrane i energenata, i mirnih uslova trgovanja koji ne iziskuju trokove odravanja mone vojske ili razvijanja sopstvenog nuklearnog programa. Promena ovih uslova mogla bi za veoma kratko vreme da izazove drastian pad proizvodnje i standarda u Japanu. 3. EU Na starom kontinentu pojavljuje se takoe novi izaziva. Uz Japan i SAD, Evropska unija je trei i poslednji integrisani centar ekonomske, politike i tehnoloke moi. Meutim, ne i dovoljno integrisani. Osnovna evropska dilema je upravo u ansi da u eri globalizacije da primer transnacionalne integracije i poprimi vre ustrojstvo, stvarajui entitet dovoljno brojan da konkurie mnogoljudnim dravama, dovoljno bogat da stane u red sa najrazvijenijim dravama, i dovoljno fleksibilan da odoli globalnim izazovima demografske eksplozije i ekoloke katastrofe. Trenutni trend svakako ide u tom pravcu, i XXI vek bi mogao da iznedri monu evropsku dravu, spremnu da preuzme politiku i vojnu ulogu u svetu koja odgovara njenoj ekonomskoj moi. Ipak, postoje prepreke. Unija se jo uvek sastoji od niza suverenih drava, koje su sutinski nespremne na potpunu alokaciju resursa u korist zajednice. Hvaljena ekonomska integracija nailazi na odreene barijere, standard u Nemakoj i Engleskoj se osetno razlikuje od onog u Grkoj i Portugalu. U politikom ivotu, dileme oko irenja Unije usporavaju njenu dublju integraciju i delegiranje moi na najvii nivo. Sve su ovo, naravno, prepreke koje usporavaju razvoj kolektivnog evropskog identiteta. Demografske tendencije takoe ne idu na ruku EU, ija drutva stare i ije bi se unutranje trite sa 320 miliona ljudi (2000) moglo do izmaka XXI veka smanjiti na 300 miliona. Takoe, EU je vie od Japana i SAD primorana da vodi rauna o svom okruenju (Istonoj Evropi, koja je meta dalje integracije), i stoga njene drave lanice imaju najvea izdvajanja za pomo nerazvijenim zemljama. Naposletku, vrsta vojna obaveza prema NATO paktu, mada umanjuje izdatke za odbranu, koi razvoj evropske vojske. Ove okolnosti izazivaju razlike u entuzijazmu izmeu drava lanica oko dublje integracije. Na primer, dok se Britaniji ini da daljim obavezivanjem moe izgubiti prednosti svog posveenja transatlantskoj bliskosti, Nemaka vidi u integracijama svoju ansu za irenje ekonomskog prostora. Jasno je da ovakve vrste trzavica stavljaju ekoloka pitanja u drugi plan dok ih budunost ne nametne.

164

Moda je u odreenom smislu period 19922002. ublaio otricu Kenedijevog euroskepticizma. ini se da je Unija u toj deceniji iznala zadovoljavajuu formulu opreznog ali konstantnog produbljivanja, ija su obeleja usvajanje zajednike monete (od ), a takoe i proirivanja...

3. Kina i Indija Demografski dinovi, Indija i Kina, ije stanovnitvo danas ini preko 37% svetske populacije, takoe e u XXI veku posegnuti za svojim mestom u svetu. Njihov poloaj je istovremeno i perspektivan i opasan, a takvim ga ine neiscrpni resursi radne snage. Obe drave sprovode politiku ograniavanja raanja. Ona je u Kini uspenija (zbog rigoroznijeg sistema sprovoenja dravnih planova), ali se ipak smatra da e do 2025. obe ove drave imati po 1,5 milijardu stanovnika. Stoga postoji opravdana bojazan od gladi u ovim zemljama, u kojima se stanovnitvo u velikom procentu bavi poljoprivredom. Meutim, kineski uspesi u osavremenjavanju poloprivrede i uveanju prinosa omoguavaju i optimistika oekivanja. Ali, brojnost stanovnitva negativno utie na osavremenjavanje proizvodnog procesa, automatizacija i robotika ne igraju veliku ulogu u zemljama koje imaju virak radne snage i u kojima se seosko stanovnitvo odliva u prenaseljene gradove, punei sirotinjske etvrti i diui stopu kriminala. Velika prednost Indije i Kine je visok rast drutvenog proizvoda. Ukoliko bi se ova tendencija nastavila, obe drave bi razvile veoma mone ekonomije, posebno ukoliko bi standard njihovog mnogoljudnog stanovnitva nastavio sa rastom. Meutim, tenja ovih zemalja da izvedu sopstvene industrijske revolucije utie negativno na standard graana, a potreba za odravanjem respektibilne vojne snage (2,3 miliona kineskih i 1,1 indijskih vojnika) optereuje budet i usporava rast. Ta tenja pretvara Kinu i Indiju u ekoloku pretnju, jer su ve na putu da postanu najvei svetski zagaivai, nespremni da se podrede ikakvim ogranienjima u elji da dostignu svoje industrijske takmace. 4. Ostaci Istonog bloka Stari osporavatelj zapadnih vrednosti, SSSR, zauvek je nestao, zajedno sa svojim carstvom, ostavljajui naslednicima na deobu ogromu teritoriju bogatu resursima i podjednako ogromne dugove, neefikasnu i prljavu industriju i zamaan nuklearni kapacitet. Pred ovim regionom stoji mukotrpan put tranzicije, prelaska iz komandne u trinu privredu, uvrivanja parlamentarnih demokratija namesto real-socijalistikog upravnog sistema. ini se da su na tom putu dobrano odmakle drave istone Evope (eka, Maarska, Poljska, Slovaka) i Baltika (Litvanija, Letonija, Estonija), ali se isto ne moe rei za njihove istone susede Belorusiju i Ukrajinu, a jo manje za ogromnu Rusiju i azijske drave. Neizvesnosti koje prate ovaj proces uveane su usponom nacionalizma i privrednim rasulom. Meutim, drave okupljene oko Rusije imaju i odreene prednosti.

165

Tranziciona kriza e se jednom zavriti, i u naredni period Rusija e ui sa ozdravljenom ekonomijom i visokokvalifikovanim strunjacima, kojih je, uprkos odlivu mozgova, ostalo mnogo, i sa respektibilnom vojnom snagom i nuklearnim potencijalom. Uz umerene stope rasta, koje se oekuju ve u drugoj deceniji XXI veka, ona bi u narednom veku mogla ponovo igrati znaajnu ulogu. Meutim, teko da e se ponoviti irenje njenog uticaja na zemlje istone Evrope i Balkana, koje bez kolebanja streme prijemu u Evropsku uniju. 5. "Trei svet" A ostatak sveta? Generalizovati je teko, ali se ini da se tabor negdanjih zemalja Treeg sveta otro podvaja na "dobitnike" i "gubitnike". Primera radi, ezdesetih godina je drutveni proizvod June Koreje i Gane po stanovniku bio jednak, da bi danas korejanski bio dvanaest puta vei. Dok subsaharska Afrika belei najnie kvote ekonomskog napretka, istonoazijske drave doivljavaju primetan uspon, to ini itav koncept Treeg sveta prevazienim. Naravno, ni azijske drave se ne bi smele jedinstveno sagledavati, jer nepremostivi jaz deli npr. etiri tigra (Singapur, Hong-Kong, Tajvan, Juna Koreja) od Vijetnama ili Mijanmara. Dok azijske drave napreduju, Latinska Amerika, koja je ranih sedamdesetih pokazivala zauujuu privrednu snagu, davi se u dugovima (1000 dolara duga po stanovniku). Meutim, sva je prilika da e se u XXI veku i ovaj trend preokrenuti, jer je u interesu SAD da svoje june susede ojaaju i tako se ree problema migracija, distribucije narkotika i ekolokih implikacija. Ova pogodnost ne eka islamske zemlje, koje su takoe otro podeljene na naftom bogate (Kuvajt, Emirati, Saudijska Arabija), i daleko siromanije mnogoljudne zemlje poput Egipta, Sirije, Iraka... Slaba razvojna tendencija, tradicionalizam koji koi obrazovni sistem, velika koncentracija oruja i politika nestabilnost ne pruaju islamskom svetu povoljne perspektive u XXI veku, ak ga moda nagovetavaju kao generatora sukoba. Jo je gora situacija u subsaharskoj Africi, jedinoj oblsti za koju strunjaci Ujednjenih nacija ne predviaju opadanje siromatva u XXI veku. Demografski bum, izazvan vakcinacijom i medikamentima, optetretio je ove drave beznadeno, i sva je ansa da e taj trend biti nastavljen, i da e se do 2025. stanovnitvo Afrike triplirati. Nastavie se pritisak na gradove, koji poveava socijalnu nestabilnost i komplikuje mnogobrojne meudravne sukobe. 6. SAD i nova podela kolaa Iz navedenog je oito da e XXI vek doneti globalne izazove i pretnje, ali i da e do sada nevien demografski i ekonomski uzlet naterati mnoge meunarodne subjekte (Japan, EU, Kina, Indija, Rusija...) da redefiniu svoj poloaj u planetarnoj preraspodeli moi, to ne znai nita drugo do osporavanje neformalne hegemonije koju SAD danas poseduju. Stoga su, po Kenediju, SAD suoene sa dilemom i definisanjem svog statusa nakon kraha

166

njihovog arhiprotivnika. Ogromne vojne i politike obaveze koje su preuzele izazivaju podvojene komentare za jedne su one garant amerike suprematije, a za druge izlian troak koji optereuje ekonomiju. Ekonomski bum devedesetih, koji je zaustavio opadajui trend bruto nacionalnog proizvoda SAD, odloio je ovo pitanje, ali je sva ansa da e ga XXI vek postaviti u jo veoj teini. Njima se pridruuju i druge zabrinjavajue tendencije porast stope kriminala, distribucija droge, i odreeni uzmaci u kvalitetu obrazovnog sistema (ako se izuzme visoko kolstvo na tradicionalno uglednim univerzitetima). Ipak, iza SAD i dalje stoji najjaa svetska ekonomija. U XXI veku demografija e SAD doneti starenje, a migracioni trendovi uveae broj ne-belakog stanovnitva ("poseivanje" i "posmeivanje"), to moe uticati na oivljavanje etnikih tenzija i smanjenje produktivnosi. Imigracioni prilivi umanjuju tenju ka zameni ljudske radne snage robotima i usporavaju automatizaciju. Globalno zagrevanje e, po brojnim studijama, izazvati drastine promene u SAD, ali je ak mogue da e, efektom zelene bate, pojedini krajevi postati plodniji. Velika ansa za zadravanje poloaja u XXI veku je globalistika tendencija u finansijskim tritima, jer SAD jo uvek uivaju prednoti novatorstva u stvaranju multinacionalih kompanija, ali zabrinjavaju tendencije izvoza itavih industrijskih grana u inostranstvo. Kenedi nije eleo da svoja predvianja u domenu politikog isuvie konkretizuje, i pretvori u determinisani scenario, te je stoga veoma oprezno nagovestio dve osnovne mogunosti daljeg razvoja spoljne politike SAD. Budui najmonija drava na svetu, one mogu pokuati da politikim i vojnim pritiscima to mesto ouvaju i tako produe da crpu propratnu ekonomsku dobit, izazivajui oseanje ugroenosti i animozitet kod svojih suparnika, a i nestabilnost u posebno osetljivim svetskim regijama. S druge strane, SAD se mogu i drugaije postaviti prema raanju multipolarng sveta i omoguiti da tranzicioni period, u kojem ogroman deo oveanstva XXI vek i doekuje, proe i da se izrodi stabilnija globalna struktura. Dodue, ini se da bi za takvu orijentaciju bila potrebna nesebinost (ili barem dalekovidost) bez presedana u dosadanjoj istoriji oveanstva.

III) U SUSRET BUDUNOSTI STAYING ALIVE

Svoje mahom pesimistine prognoze Kenedi potkrepljuje onespokojavajuom analizom istorijskih kontinuiteta. ini se da su politiko slepilo i kratkovida raunica verni pratioci ljudske istorije i da je sa te strane opasnost veoma velika. Meutim, visina uloga nikada nije bila tolika (sa izuzetkom hladnog rata, koji se, zaudo, nije zavrio Armagedonom), niti je svet ikada bio tehniki spremniji da odoli. U tom tananom ekvilibrijumu izmeu stabilnosti i nestabilnosti, glavni je jeziak globalizacija, iji e razvoj umnogome predodrediti tok XXI veka. Stvaranje globalnog trita i njegovo otvaranje moe se sagledavati kao garant mirnog prosperiteta, ali i kao

167

tendencija da se postojei odnos moi i raspodela bogatstva i resursa odri i legitimie. Takoe, slamanje carinskih barijera ne garantuje i nestanak graninih, to pokazuje neprekinuti porast meunarodno priznatih drava u XX veku (usled dekolonizacije, a zatim raspada SSSR-a). Vei broj nacionalnih drava, granica, netrpeljivosti u svetu u kojem neravnotea izmeu tehnoloke revolucije u bogatim dravama i populacione revolucije u siromanim teko da obeava stabilnost. Promene se deavaju dinamikom jedva shvatljivom savremeniku, to takoe onemoguava promiljenu aktivnost, a bogata potroaki orijentisana drutva postaju temeljno nespremna za korenite reforme kojima bi se mogla preduprediti ekoloka (a i socijalna) katastrofa koja oekuje planetu od 10 milijardi stanovnika. Postavlja se takoe i pitanje: ko je spreman za XXI vek? Dinamine i fleksibilne multinacioanlne kompanije, koje mogu svoj kapital i proizvodni sistem glatko da pomeraju po skliskoj povrini globa, imaju dobre anse. Ali, ove kompanije proizvode profit i teko da su zainteresovane (a i pozvane, budui da nemaju politiki legitimitet) za optu politiku, a jo manje za socijalne programe kojima bi zatitile one kojima XXI vek nosi pogoranje kvaliteta ivota. Iz sasvim drugih razloga, nacionalne drave, od kojih se po pravilu oekuje odgovor na globalni izazov, ne obeavaju. Reforme koje su nune za predupreivanje ekoloke katastrofe uglavnom su neizvodljive. Male i siromane drave nisu u stanju da ih izvedu. Ekspanzivne privrede to ne ele da urade. Bogata demokratska drutva ne mogu, zbog svoje potroake orijentacije, da se odaju reformama koje bi stanovnitu uvele odreena ogranienja zarad koristi koja e se osetiti za par decenija. Pa ak i kada bi se ustanovila potreba za korenitom reformom, bilo bi porebno da se najvei broj svetskih igraa usaglasi i koordinira da bi ona bila efikasna. Premda deklarativno postoji saglasnost po ovom pitanju (barem u sferi ekologije), zajednike delatnosti je zabrinjavajue malo. Postoji nada da e se, kako problemi budu postajali oiti, stepen saglasnosti poveati, ali i strepnja da e destabilizacija svetskog sistema dovesti do reakcije u vidu protekcionizma i preticanja potencijalnih suparnika. Ranjivost svetskog sistema je na okrutan nain posvedoena permanentnim previranjem u kojem se nalazi od teroristikog napada na SAD 11. septmebra 2002, za kojim je usledio globalni odgovor vojna intervencija SAD koja u vreme pisanja ovog prikaza jo uvek traje. Takav eksplozivan razvoj i sline napetosti mogle bi se, po Kenediju, preduprediti neprestanim odravanjem stabilnosti na globalnom nivou, detekcijom kriznih arita i prevencijom eskalacija u pojedinim regionima, naposletku stratekom mudrou i dobrom namerom upravljaa ekonomski najmonijih drava. Budunost, mada plai, nije determinisana, ovek je i dalje njen aktivni stvaralac sa snagom da je menja, ili, Kenedijevim reima za kraj: "Ipak, ostaje injenica da je zbog toga to ne znamo budunost, nemogue sa sigurnou rei da li e globalni trendovi odvesti ka uasnim katastrofama ili e biti skrenuti s tog puta zadivljujuim napretkom u ljudskom prilagoavnju."

168

169