Rastko Petrovi - Ljudi govore

Proza Ljudi govore izazvala je i dalje izaziva nedoumice istraivaa knjievnosti: kako je
anrovski odrediti, ta je, u stvari, ova proza? Veina joj odreuje samo rod - "proza": nije
dakle ni poezija, ni drama i to je jedino to je sigurno. Ali kada treba odrediti anr u okviru
proznoga roda, nema reenja: tada je ova proza sagledavana sa osobinama "nekoliko
knjievnih anrova, putopisa, kratkog romana, putopisnog romana, novele, povesti, eseja,
dijaloga, poeme, lirske proze, reportae, dnevnika, ispovesti itd." (Marko Nedi). Tano je
da ova proza poseduje osobenosti svakog od navedenih anrova i da se ne moe podvesti ni
pod jedan od njih. Ova anrovska nedefinisanost bila je novina za vreme kada se knjiga
pojavila, pa otuda se sve do danas stalno pokree to pitanje. Sa aspekta savremene proze
navedeno pitanje postaje suvino: savremena proza ignorie anrovsku ukalupljenost, ni
pisci svoje knjige ne odreuju kao specifini anr. Danas je struktura knjievnog dela
multianrovska, sadrinski obogaena raznovrsnim vanliterarnim oblicima.

Koncepcija proze Ljudi govore nastala je u onom trenutku kada je pesnik posmatrao rad
pela. Oduevljen onim to vidi, pesnik pie:

Tako bih voleo jednom da stvaram, skutjui ono to je najbolje u bogatstvima oko mene,
da preradim to zatim u jednu jedinstvenu HOMOGSNOST. Na kraju rada pelinjeg je med
koji sadri u sebi sr svih cvetova a nije ak ni skup onoga to su oni, ve neto novo i
izvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet; to je med; i osobine su toliko drukije da to ak
nije ni miris pre svega, ve ukus. Doi jednoga dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti
svemu, svakome, sluati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, ve iz toga nainiti neto to
e imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetinost. Ne, ne
mislim to, ve neto to otprilike odgovara toj ideji. U svakom sluaju, trebalo bi napisati
neto imitujui pele, neto strahovito savremeno, a to ipak ne bi bilo: kao pele!

To je objanjenje sutine ove proze: ona je uzela iz stvarnosti najraznovrsniji materijal, ali
nije stvarnost; ima mnogo pojedinosti iz razliitih oblasti prirode, sveta, ivota i oveka - ali
sada to nije to - sada to funkcionie sasvim drukije, gubei svoja izvorna svojstva i tvorei
nova, sasvim osobena i specifina. I to je najvanije "ipak, ne kao pele", nego kao ovek:
oduhovljeno, humanizovano.

Struktura - Proza Ljudi govore sastoji se iz tri nenaslovljena dela:

I. Prva poseta jezeru.
II. Druga poseta jezeru.
III. Refleksije o prirodi i oveku.

Prvi i drugi deo imaju narativnu prirodu i dijaloku formu. U njima se ostvaruje tema knjige
(ljudski govor) kroz niz fragmentarnih momenata. U prvom planu je pojedinano i njegove
manifestacije i povremeno pretvaranje pojedinanog u deo opteg. Ovde je u prvom planu
ljudski govor, manje je interesovanje za jasno markiranje portreta ili karaktera uesnika
dijaloga. Trei deo ispunjavaju refleksije putnikove o svetu i prirodi i oveku u njima.
Teite je na optem, pojedinano je samo njegov sastavni deo. Predoen je nain kako
narativni subjekt doivljava prirodu i njene osnovne elemente; ivot kao deo prirode;
roenje i ivot su jedinstveni fenomen ("jedinstvena stvar") pa su tako i priroda i ovek
jedinstveni fenomeni postanja i postojanja.

Ako se uzme u obzir injenica da meu celinama postoji skoro pravilan odnos obima i
injenica ta je predmet svake od njih, onda se moe zakljuiti da je ljudskom govoru
posveeno najvie prostora a da je refleksivni deo samo misaoni rezime svega prethodno
predoenog.

Svaki deo knjige je jedinstvena celina koja nije ralanjena na manje strukturne jedinice
(poglavlja). U prvom i drugom delu, koji imaju narativnu prirodu, mogu da se uoe manje
strukturne jedinice (situacije) koje su odreene prostorom, vremenom i akterima prie. Iako
trea celina ima refleksivni karakter, mogu da se uoe tri manje celine: u amcu, pred
kuom porodiljinom, o odlasku.

Prva i najobimnija celina razvijena je u 26 situacija od kojih su dve (16. i 25.) najobimnije a
samim tim i kljune u znaenjskom smislu. Druga celina, upola manja po obimu, razvijena
je u 9 situacija, ali dve (6. i 7.) zauzimaju tri etvrtine prostora. Trea celina, rekosmo,
razvijena je u tri segmenta. Valja napomenuti odmah: najvaniji segmenti u prvom i
drugom delu su upravo oni u kojima su razvijena dva sredinja motiva knjige: sudbina
ribara Pipa i devojke Ivone. Pisac ove motive nije razvijao i nije ih utemeljivao u pripovednu
strukturu dajui im karakter vrste pripovedne epizode. To je zato to mu polazna
stvaralaka namera nije bila knjiga o pojedinanoj sudbini, nego knjiga o ljudskom ivotu i
ljudskom govoru. Zbog toga ne individualizuje ljudske sudbine i karaktere nego ih daje u
naznakama i obrisima, kao siluete.

Lirska pria - Zanimljivost ove knjige je njen poetak:

- Ostrvo Vee ili Manue,
- upita ogaravljeni ovek, nasmeen samo za trenutak.
- Ima li ribarskih naseobina na oba?
- O, Manje je samo lovite gospodina markiza.
Na Veem ima jedno dvadeset kua.
- Mogu li veeras prei tamo?
- Svakako...

Nema ekspozicije koja bi ovaj razgovor smestila u neki vremenski i prostorni okvir i
istovremeno predoila aktere. Ekspozicionu funkciju preuzima pieva kratka uvodna
beleka o podsticajima i namerama. Ovim postupkom je naglaeno kljuno pievo
interesovanje i tema knjige: ljudski govor. Narator ne opisuje predele, krt je i u opisivanju
enterijera, ali zato dijalog zauzima najvei prostor: on je jednostavan, prost, pristupaan. U
knjizi nije uspostavljen horizontalni dogaajni niz koji bi povezao pojedine aktere u neki
uzrono-posledini odnos. Nema situacija koje predoavaju sukobe meu stanovnicima,
nema nikakvih istorija u tom smislu. Prostor i vreme ovde nemaju narativnu funkciju i nisu
sutinska supstanca kao u narativnoj prozi. Oni su ovde samo kao geografska i hronoloka
odrednica - selo, ostrvo, jezerce, danas, sutra, veeras, itd.

Predmet ove proze nisu predeli, gradovi i graevine koji su upoznati na putovanju, a
uglavnom se radi toga i putuje, nego samo ljudi, tanije, samo govor ljudi. Jer ni ljudi se ne
portretiu i ne daje se njihov moralni ili psiholoki profil u stilu moderne psiholoke proze
koja nije bila nepoznata piscu. Samo se slua ta ljudi govore, a narativni subjekt /putnik
govori samo toliko da inicira razgovor onih meu koje je doao.

Pisac se nije ustezao da istakne kako je knjiga "znaajna, po svojoj novosti oblika, po
onome to sadri" i kako je on zadovoljan to je ona napisana, utoliko vie to "ona ne nosi
u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani ni jednu estetiku". Ovde nije toliko
bitno to knjiga ne brani ni jednu estetiku i ne sadri ni jednu tezu, koliko je bitna injenica
da pisac svesno ne imenuje mesto, jezero ili zemlju: on nije eleo da predoi kako govore (i
misle) Italijani, panci ili Francuzi, nego da predoi kako govore ljudi - dakle da svojoj prii
da univerzalni smisao i znaenje.

Putnik je doao meu ljude koji ive jednostavno i prosto; ti ljudi su otvoreni i
prostosrdani, iskreno kazuju putniku svoju tugu i brige, ali u tom kazivanju nema uzdaha i
jadanja. Oni su ivot prihvatili kao neto to je samo po sebi dato, gotovo i neizmenljivo, pa
su zato pomireni sa sudbinom. Ljudi su mirni, tihi, skoro neujni.

Tiha je i mirna i priroda koja ih okruuje; lepa je, ponekad otea ivot, ali je izvor hrane i
uslov opstanka. Njeni tokovi se poistoveuju sa tokovima ljudskog ivota. Nema u tom
ambijentu naglih i otrih pokreta, jakih zvukova, prejakog glasa - tu je sve smireno i tiho.
Jai -zvuci ili glasovi naruili bi sklad vazduha, zemlje i ljudi, jednostavnost ivota. Jedina
promena u tom ambijentu je tramontana (bura) na jezeru ili u treem delu opisani "nebeski
ognjevi".

Jednostavan je, spontan, nean i predusretljiv putnik koji je doao meu ljude koji kao da
ne znaju za svau, sukob ili mrnju. Kao takav dobro se i vrlo lako uklopio u sredinu, stekao
poverenje ljudi i prijatelje. Njegova pojava, dranje i govor oaravaju i mladu devojku koja
se ne plai da se u noi sastane s njim.

U skladu sa svim navedenim karakteristikama ambijenta, ljudi i putnika, jeste govor ljudi.
On nije pripremljen, unapred zamiljen, organizovan. Sluajan je i spontan, jednostavan je
u sadrini (osnovna pitanja svakodnevnog ivota) ijednostavan u jeziku. To je vie intimno
prijateljsko askanje koje skae s teme na temu, a nije razgovor sa unapred postavljenim
ciljem i jasnim oekivanjem odgovora. Razgovor tee polako i jednostavno, kao sluajno,
bez ozbiljnih refleksija ili nametljivih stavova - toga nikako nema.

Knjiga Ljudi govore predoava pitom predeo, pitome ljude, odmerenog i skromnog putnika.
Manje je putopisna, manje je epska, vie je lirska. Oekuje se od putopisne knjige obilje
pejzanih slika, ali toga ovde nema. Oekivalo bi se od pripovednog dela da zagolica
sloenim dogaanjima i agilnim junacima, ali toga ovde nema. Ovde su samo topli ljudski
susreti i jednostavni ljudski razgovori. Lirsko je u jednostavnosti, toplini, dobroti i
smirenosti; ono je u povremenim iskricama narativnog, u povremenim pomaljanjima linosti
kao sluajnih prolaznika; lirsko je u savrenom miru to vlada predelom kojim se kree
putnik.

Teite knjige je na ljudskoj potrebi za govorom i saoptavanjem svojih misli, elja, muka i
stavova. Govor je mogunost da se ovek sporazume sa drugima i tako ostvari svoju
socijalnu funkciju. Govor je nain da se predoi svoj svet, pogled i miljenje, te da se iz
sukoba miljenja sazna sutina. Govor je i mogunost ispovesti, poveravanja, intimnog
pribliavanja. Govor predoen u ovoj knjizi je jednostavan, obian, ljudski - bez taloga
uenosti, komentara, ideologije. To je govor ivota, obinog i prostog, prirodnog i prisnog.

Specifinost ovoga dela je u tome to je nastajalo istovremeno sa odvijanjem dogaaja,
skoro spontano ali iz oseanja potrebe da se izrazi oduevljenje predelom i ljudima, da se
iskae ljubav prema prirodnom i neposrednom. To je i potreba da se ponudi slika jednog
dalekog ali ljudski toplog pejzaa i da se otkrije ljudska lepota (tela i due) jednog
podneblja.

Knjiga je pisana iz asa u as, grozniavo, u svakoj prilici, na razliite naine:

Prve rei koje su mi dolazile zapisao sam istoga asa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u
duvandinici prekoputa. Zatim ne mogui odoleti potrebi da sauvam sve to se javlalo u
meni a izgledalo kao da e nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.

To nije uopte strah od zaborava, koliko tenja da se ono to se uje ili vidi zabelei ba
onako kako je bilo, kako jo odzvanja u uima. Vreme ne bi donelo zaborav svega vienog,
ali bi oslabilo onaj izvorni zvuk, melodiju govora, u kojoj je sve bogatstvo i lepota. Jer - ovo
nije knjiga zanimljive pripovesti, koja se ba zato to je zanimljiva i pamti u glavnim
obrisima. Ovo je knjiga govora ljudi, je bi se finese, pojedinosti i prelivi neminovno
zaboravili - niko ne moe doslovce da ponovi dui dijalog koji je ranije uo.

U govoru ove knjige sreu se istovremeio putnik i pesnik Rastko Petrovi sa jasnim
naznakama autobiografskog karaktera, na jednoj strani, i fiktivni kaziva koji je
istovremeno i junak prie. Pisac rado preputa priu junaku kako bi se neposrednije izrazio
doivljaj podneblja i ljudi.

Dijalog, njegova sadrina i priroda, njegova struktura, zavisi od situacije i njenih aktera.
Nekada je to samo odraz ljudskog susreta, meusobne panje i razumevanja:

- Dobro vee!
- Dobro vee, gospodine.
- Radi se.
- Pomalo se radi.

Dijaloki segment nekada ima i siejnu funkciju u obrazovanju vrlo retkih fabularnih linija:

- Hteo bih da preem na Vee. Da li biste me prevezli?
- Ne treba ii poto je poela tramoitana.
- Ali talasi na jezeru ne izgledaju nita ozbiljno.
- O, pa oni su ve dosta veliki, a uskoro e biti mnogo vei.
- Vi se ne biste mogli vratiti veeras?
- Ne, ne bih se mogao vratiti.
- Bilo bi opasno da se vraate?
- Opasno i teko (...).

Celokupan i iri dijaloki nizovi javljaju se vrlo retko. Karakteristini su za najobimnije
situacije u knjizi, koje poprimaju dimenzije epizode. U prvom delu to su razgovori u krmi,
koji teku u nekoliko skupina, sa razliitim temama (posao, rad, otadbina, enidba) i velikim
brojem sagovornika (16. situacija); potom putnikov razgovor sa Pipom i njegovim ocem: to
je epizoda (25. situacija) koja nagovetava dalje razvijanje prie o pojedincu i njegovoj
sudbini. U drugom delu to su putnikov razgovor sa devojkama (6. situacija) i njegov
sastanak sa Ivonom (7. situacija). Dok je u prvoj situaciji dijalog viesmeran, sa vie
uesnika, vie tema i vie naravi, u drugoj je dijalog sveden na dva sagovornika, putnika i
devojku Ivonu. On je bogat sadrinom, ali je jo bogatiji emocijama koje stalno narastaju.
Ova situacija je najtoplija i najlirskija slika cele proze Ljudi govore.

Iako se govor njudi uglavnom odvija na otvorenom prostoru, u prirodi, malo ima opisa
prirode, obino su vrlo kratki, samo reenica-dve

Nebo je sasvim pokriveno. Kia nastavlm istim kapljama. Talasi koji se odbijaju o amac
alju nam vodu netedice.

Sve je edno, isto i svetlo; zvuio; kao da je stvaranje sveta tek zavreno.

Selo je du jezera, ali su mu njegove kue samo leima okrenute. Izmeu kua i obale
kratke razgraene avlijice obrasle u korov, sa baenim koevima za ribe, razbijenim
bocama, kokoima i makama. Kue su jednospratne, zidane u srednjem veku, iza njihje
uliica, s ije druge strane su takoe kue; i to je sve.

Svaki opis sadri samo najnunije injenice; opisi su tu kao registrovanje marute kojom se
putnik kree; oni su uvek kratak uvod u susret sa ljudima i dijalog. Nikada ne proputaju da
prikau i oveka jer je on sastavni deo ambijenta. Prvi gore navedeni primer je deo iz
narativnog segmenta koji ima ovakvu strukturu: opis prirode, ena koja vesla, dijalog.

Refleksija - Drugi deo zavrava reenicom: "Sve to je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je".
Trei deo zapoinje skoro istovetnom reenicom: "U blizini sam mola. Osvrem se lagano.
Zaista, sve to je ljudsko na jezeru spava". Sada ostaju samo osnovni elementi prirode -
voda, vazduh, zemlja, nebo. Pejza, objekti i predmeti, voda i vazduh ne sagledavaju se kao
ivopisnost ili lepota, nego kao sudar osnovnih elemenata prirode:

U sredini sam fabrike prirode (...). Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh,
zemlja i nebeski ognjevi (...). I ima elemenata koji predstavljaju ivot, koji su udo, ne
samo zato to postoje, ve i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u veite
elemente neto neobjanjivo i na izgled prolazno.

U toj noi na jezeru, sam u amcu koji miruje, narativni subjekt dolazi do saznanja:

Da, to je ono to je veito, ta stalna sveina postanja, ta prisutnost postanja, a ono to ga
vidi, osea, pozdravlja i potvruje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti.

Narativni subjekt je sam u noi na jezeru, u "bezmernoj noi", meu elementima prirode.
Opet e, po trei put, rei da "sve to je oveansko najzad spava" i oko njega "priroda baca
svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilaki kao prvoga dana".

I dok se nalazi usred elemenata prirode, sam, odjednom zauje krik koji se prolomi kroz
no. Krik se u naratorovoj svesti poistoveuje sa munjom u prostoru. Ovo povezivanje
sukoba elemanata sa stvaranjem ivota nije sluajno: i jedno i drugo su udo, jedinstveni i
zagonetni. Krik je pokrenuo naratora s amca da krene u naselje. Krik je probudio ljude, oni
su opet pred kuom iz koje "veliki enski krik polete na nas teko i otricom". I opet je
krenuo govor ljudi - o raanju, roenju, ivotu, smrti. Te teme pokrenuo je upravo ,jedan
novi ovek puta prvi put svoj glas". I opet je nastala tiina, narativni subjekt je ostao sam
sa svojim mislima:

Misli lagano, lagan na sve to, mislim tako strahovito lagano, tako neuporedivo lagano.

Rodio se novi ovek, deak. Narativni subjekt reava da ide na spavanje, razmilja o
putovanju vozom. U njemu je nesklad, neusaglaenost, nesreenost: "Ali u spavati,
spavati. Sad moda ve neu vie spavati". Poslednje misli takoe nisu koherentne:

Mi ne moemo nigita da znamo o tome ta e biti sa ivotom jednog oveka. To moe biti
jedna jedinstvena stvar: mvot koji tek poinje. Jedinstvena.

Ja? Ne, ja ne bih hteo da se moe ponova poeti. To moe biti jedinstvena stvar...
Jedinstvena...

On je izmeu pitanja da li bi valjalo ponovo proiveti svoj ivot - ponovo se roditi (odgovor
je negativan) i saznanja, uverenja ak, da su roenje i ivot jedinstvena stvar, Jedinstvena,
znai, udesna, neshvatljiva kao mehanizam i fenomen - kao to se ovek nae pred
zagonetkom sukoba prirodnih elemenata, tako ostaje zadivljen zagonetkom roenja i ivota.

Pipo i Ivona - Pojedinano i opte imaju kod Rastka Petrovia, pa i u ovoj knjizi, osoben
odnos. Pojedinano nije podreeno optem, nego ima isti red vrednosti jer tvori opte -
opte ne moe postojati bez pojedinanog. Pisac eli da govori o optim i univerzalnim
vrednostima, ali ih pronalazi u opservaciji pojedinanih vrednosti. Slikajui kako ljudi
govore, on uoava i markira pojedinano, ali ga ne izvlai u prvi plan, jer bi se nametnulo i
onemoguilo sagledavanje opteg. Zato i u itaoevoj svesti ne ostaju markantne slike
pojedinaca, osim Pipa i Ivone, ali ni oni nisu markantni, isklesani precizno, ve su prozrani i
magloviti. U itaoevoj svesti ostaju ljudi ostrva, ljudi koji govore. Knjiga je napisana kao
dokumentovanje pievog stava o proimanju i preplitanju pojedinanog i opteg, o stalnom
ovekovom obnavljanju i njegovoj neunitivosti. I ovek i priroda postoje i stalno se
obnavljaju. Zato je ovekova bliskost sa prirodom, sraslost sa njom, sasvim normalno
stanje stvari.

Ljudi ostrva imaju specifian, mitski odnos prema prirodi, sebi i ivotu. ivot je dat od
prirode, od nje je odreen i predodreen pa se i prihvata kao takav. ivot je dat gotov pa
ostrvljani i ne pomiljaju da ga nanovo stvaraju, menjaju i preoblikuju. Ako nekada neto
pokuaju pa ne uspeju, mire se bez roptanja.

Dve pojedinane sudbine dominiraju ovom prozom i jedino one ostaju upeatljive i pamte
se. To su sudbine mladog ribara Pipa i devojke Ivone. Oni su prikazani u posebnim
situacijama, kao posebne sudbine, sa posebnom umetnikom funkcijom u delu. Meutim,
ove su dve sudbine povezane nevidljivim nitima: to je ljubav probuena u detinjstvu, poraz
ljubavi, tuga i enja. Iznad svega toga je utanje. Emotivna veza izmeu Pipa i Ivone nije
izriito predoena, ni mladi ni devojka ne navode ime osobe koju su voleli. Sve je svedeno
na nagovetaj i slutnju, dati su nejasni tragovi koji podstiu nadograivanje prie i
popunjavanje praznih mesta u njoj. Rastko Petrovi je ispoljio majstorstvo vrsnog
pripovedaa u oblikovanju situacija koje predoavaju sudbine ribara Pipa i devojke Ivone.

PIPO je nagoveten kao akter prie ve u estoj situaciji prvog dela knjige: putnik pita
starog ribara da li bi ga prevezao na Vee; ovaj skree panju na tramontanu, ali ostavlja
mogunost da putnika preveze ako se sin sloi. Tu se situacija zavrava. U sledeoj situaciji
su starac i sin: sin skida kapu, pozdravlja putnika smeei se. Putnik odlazi drugim amcem.
Tek pred kraj prvog dela knjige u dvadeset petoj situaciji, opisan je susret putnika i mladog
ribara Pipa. Kroz razgovor se otkriva tragika ivota mladog ribara. On je kao vojnik mornar
obiao svet i zavoleo posao mornara. eleo je da ode iz sela i kao mornar ivi svoj ivot.
Otac nije dozvolio, oenio je sina devojkom koju ovaj nije voleo. Pipo je bezvoljan, ivot
smatra tamnicom, porodicu'muiteljima:

Ja vie nikada ne mogu izai iz ovog sela. Jo sam mlad a ivot je za mene sasvim svren.
Da sam postao mareal, mogao bih pokuati u ivotu jo i mnogo tota drugo. Sada je
sasvim svejdeno: iveo ili umro.

Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi unitili. Naroito me je otac unitio. Da me je ubio
ne bi nita gore uinio.
-Devojka vam se nije sviala?
- Ne, ona nije bila runa, ali ja je nisam ni gledao, a kada sam je najzad pogledao, imali
smo dvoje dece i bila je stara.

Ove rei pokazuju koliko je mladi pogoen time to je spreen da ode iz sela. U selu je
ivot teak, sa dosta gladnih dana, monoton je, prazan. Ovakvom oveku taj ivot je jo
sumorniji jer je unesreen zanavek i nita lepo ne oekuje od svoje sutranjice. Ima u ovoj
knjizi slika mukotrpnog sirotinjskog ivota, ali nema tako mranog sagledavanja ivota,
kako to ini Pipo.

Ve u prvoj situaciji drugog dela knjige Pipo je predmet razgovora metana i putnika koji se
posle desetak meseci ponovo vratio na jezero. Saznaje da je Pipo bolestan i poseuje ga.
Posle toga, na ulici, sree Pipove keri. Jedna se zove Ivona. Saznaje da je i barkn dao ime
"Ivona". Metani to tumae Pipovom velikom ljubavlju prema kerki mezimici. Pipova ljubav
prema devojci Ivoni ovde se samo nasluuje. Tek u sledeoj situaciji, uvoenjem u priu
devojke Ivone i putnikovim razgovorom s njom, zaokruuje se povest o nesrenoj Pipovoj
ljubavi. Ali se otvara povest o nesrenoj ljubavi devojke Ivone.

IVONA ulazi u priu na samom poetku prvog dela knjige (3. situacija - , jedna devojka koja
radi file na erevu vrlo je lepa"). Iz kratkog razgovora s njom, putnik saznaje kako se zove
i zato je dobila to ime. I tek pri kraju drugog dela knjige Ivona ponovo ulazi u priu. Poto
je obiao bolesnog Pipa, putnik krene selom i nailazi na grupu mladei u kojoj primeti, dva-
tri otra, arobna devojaka lika". Tu je opet sreo Ivonu:

Pokret njene tamne, oble ruke pree preko neba upola rasvetljenog meseinom to se nije
pojavljivala. Odjednom se sjajno rastopllkeno srebro prosu po dalekoj vodi; i to tamo gde
sam mislio da vode i nema ve da je obala, duboko. to srebro je treperilo oko jedne siune
ribarske barke koja, iznenaena, kao da se trudila da pobegne.

Putnikovo opaanje oble devojake ruke prema nonom nebu i usamljene prazne barke na
jezeru u jednom mahu, jednim pogledom, nije sluajno: izgovoreno ime Ivona, bolesni Pipo,
devojica Ivona, prazna barka - slili su se u jedan doivljaj, - doivljaj ljubavnog bola. Na
jednoj strani je razoarani, nesreni i bolesni Pipo, na drugoj je prelepa devojka Ivona.
Izmeu njih je barka, simbol neostvarene ivotne slobode i ljubavi.

Dok Ivona saekuje drugaricu, a sva ostala mlade se razila, putnik moli Ivonu da izae u
masline vie sela gde e je ekati:

ini mi se da e ceo moj ivot posle biti izmenjen, ako se samo za trenutak pojavite tamo
gde vas budem ekao. Celoga ivota u vam biti zahvalan. Glupo je i nerazumljivo, i znam
da vas nita tamo neu videti bolje no sada.

Ona odbija ali polako poputa i prihvata da doe jer "sigurno, verujem vam". Dola je. U
razgovoru je ispovedila svoju tugu: od detinjstva je volela jednog oveka ali su ga posle
vojske oenili drugom. Za tu ljubav niko nije znao, nije bila sigurna da i mladi zna. Ona ne
eli da se udaje, a ako ipak odlui da to uini, "moda u jedanput poi za nekog, ija deca
ostanu siroad". Ovo je svesna elja da se nastavi ivot u patnji i bolu, poto prva i prava
ljubav i srea nisu ostvareni.

Ova epizoda o Ivoni skladno je uklopljena u jedinu individualnu povest, povest o Pipu, i s
njom ini jedinstvo. Tako je, samo u nagovetajima, bez ijedne eksplicitne injenice,
predoena jedna neostvarena ljubav i dva nesrena bia. Ova epizoda sa Ivonom, meutim,
ima sasvim drugaiju umetniku funkciju. Povest o neostvarenoj ljubavi jeste zanimljiva, ali
putnikov sastanak sa Ivonom nije doao da bi se saznala istorija ljubavi, nego da bi se
ostvarila bar delimino njegova enja za lepotom. Ivona je bila olienje te izvanredne
lepote pa je putnik eleo da je malo due posmatra i uiva u njoj. Ali blizina lepe devojke,
ambijent, meseina, tajanstvenost samoga ina sastanka stranca i seoske devojke, doneli
su novo oseanje: to nije samo enja za lepotom, nego neto vie:

I odjednom, apsolutna arobnost i srea ovoga trenutka uoe u mene. (...) Oseao sam
skoro vrste suze u oima, toliko sam se morao siliti da ne pruim ruku i ne zagrlim je uz
puno grdno mnogo poljubaca i rei.

To nije uinio. Devojka je otila silazei niz maslinjak: "Dok sam iv, ostae mi urezano do
najmanjih sitnica ovo njeno silaenje". Ovaj susret putnika i Ivone ostaje prividno
nedovren i neostvaren. U stvari, ni putnik nije eleo da se on dovri i ostvari jer bi od toga
mnogo izgubio - prestala bi enja za lepotom a tada bi ivot bio obesmiljen. Ovako, ostaje
za ceo ivot jedan svetao i topao trenutak i lepa devojka Ivona sa jezera. Da je ova scena
zavrena drugaije, izgubila bi ono najlepe: istotu, lepotu i ljudsku toplinu. Ovako, ona
predstavlja najpoetskiji deo knjige Ljudi govore.

Pitanja, zadaci, vebe
1. Pri samom kraju knjige Ljudi govore nalazi se jedan pasus, obeleen navodnicima:
...No je bezmerna.
"ta to uh, ta to uh? Sluh, duh, kruh...
Pod stalnom. ijom? Celoga ela, panje, valjda ivoa?"
Nova munja...

Kako razumete sadrinu ovoga pasusa? Zato je taj deo teksta oznaen navodnicima? Da li
ovaj tekst ima izvor u nekoj aktuelnoj knjievnoj koli (pravcu) ili je nagovetavanje neke
nove kole (pravca)?

2. Dok sedi sam u amcu, na jezeru, putnik doivljava udo prirodnih elemenata i njihov
sudar. Da li je u isti mah doiveo i udo (jedinstvenost) ljudskog bia? Kako je to uinjeno?
ta je zajedniko za ljudsko bie i prirodu.
_________________________________

Rastko Petrovi - Ljudi govore

Dva putovanja na jedno malo ostrvo koje se nalazi na jednom jezeru u paniji. etnje
ostrvom, razgovori sa ribarima, razmiljanja o putovanju i o pisanju. ivotne prie nekoliko
ljudi sa ostrva, onako kako su ih oni ispriali piscu tokom njegovih etnji. Knjiga zapravo i
nema toliko veze sa samom panijom, koliko sa putovanjem (i ivotom) uopte.

Prijatno sam bila iznenaena, poslije itanja ove knjige. Na mene je ostavila dubok utisak,
kako po svojoj neobinoj formi i slobodi pisanja, tako i po porukama koje alje. Pisac nije
bio ogranien formom. Strukturu romana je pravio onako kako se njemu inilo pogodno u
datom trenutku. Linosti nisu povezane radnjom, kako to obino biva. Ovog puta su
povezane samim interesovanjem putnika za njih, sada, u trenutku, van vremenskog
obiljeja, u onolikoj koliini, koju odreuje putnik. I interesovanje za njih je povrno, nita
sutinsko i duboko, vie pripovjedako, osloboeno tereta emocija, nema emocija i
zbliavanja, samo naracije. Putnik odreuje kada e se pozabaviti linostima sa ostrva, kada
e se prepustiti sopstvenim razmiljanjima, kada e svu svoju panju, skoncentrisati na
opise prirode i promjene u njoj. Cijela knjiga je napisana kao impresija o ivotu ljudi, koji su
svedeni na ogranien i skuen prostor jednog ostrva. Sve njihove sudbine, zarobio je na
tom malom mjestu. Moda je zbog toga i impresija o svemu tome mnogo jaa,
koncentrovana na mali prostor, koji ograniava kretanje i materije i misli. Svu nabijenu
energiju i nemogunost naputanja ostrva, podstie opisima naina ivota tih ljudi, koji ive
bez struje, tako da tama obavija gotovo cijeli prvi dio knjige. U tami se nasluuju likovi,
muki, enski, strari, mladi, ni jedan jasno iscrtan, samo naznaen, samo dat u osnovnim
crtama, samo da se nasluuje. Ne moe se razumjeti ni povod dolaska samog naratora, na
ovo ostrvo, ali njegova elja da barkom pree do ostrva, ak i po vremenu koje je rizino za
putovanje, ak i pod tekim uslovima koji su mu predoeni ( nedostatak struje ), govore o
njegovoj radoznalosti, govore o neemu mnogo jaem, to ga tamo vue. Likovi su mirni
ljudi, uglavnom zadovoljni svojim ivotima i u toj masi, istie se jedan mladi ovjek, koji
svoju sudbinu, koja ga je vezala za ostrvo, vidi kao svoju smrt.

To je bila elja mog oca; da ovde ostanem. Ja sam sluio u marini. Putovao sam do Kine i
Sidneja, i sve to mi se vrlo svidelo. Da sam ostao u marini, do sad bih bio mareal
(narednik) pomorski, imao bih dobru platu. Neto znai biti mareal; i to je ivot koji neto
znai, koji je za mene!
Niste mogli ubediti oca da popusti vaoj elji?
O, sve mi je to bilo dosadno. ak nisam ni pokuao da ubeujem. im sam doao, majka
mi je nala devojku, i odmah su rekli svima da sam veren. Oni su se uplaili da nee imati
ko da nastavi ovaj zanat. Kao da je to zanat!
Devojka vam se nije sviala?
Ne, ona nije bila runa, ali ja je nisam ni gledao, a kad sam je najzad pogledao, imali smo
ve dvoje dece i bila je stara.
Ali sada volite svoju enu?
Kako mogu da ih volim, kad mi je ceo ivot upropaen!
Zato mislite da vam je ivot upropaen? Videli ste mnogo sveta i sada ivite na miru u
selu koje mi izgleda jedinstveno; imate decu!

Ja vie nikada ne mogu izii iz ovog sela. Jo sam mlad a ivot je za mene sasvim svren.
Da sam postao mareal, mogao bih pokuati u ivotu jo i mnogo tota drugo. Sada je
sasvim svejedno: iveo ili umro.
Ali ko vam moe braniti da pokuate jo uvek drugo ta u ivotu i u svetu! ena i deca e
vas ekati.
Ne verujem da je mogue. Da nisam poduzeo zanat, jo bih i mogao. Ovako, danas treba
naloviti ribu za ruak, i sutra za veeru itd. I koji je onda dan kad mogu poi a da svi zbog
mene ne budu gladni toga dana!
Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo?
O, mogao sam uvek doi docnije. Ovako ne volim ni njega, ni ikoga; ni majku koja je
traila devojku, ni oca, ni brata, ni decu. Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi unitili.
Naroito me je otac unitio. Da me je ubio ne bi nita gore uinio.

U drugom dijelu knjige se ne govori, ali se osjea, da je bolest mladog ovjeka Pipa,
izazvana njegovim konstantnim nezadovoljstvom ivotom i tako se njegova sudbina izdvaja
od svih ostalih sudbina ljudi sa ostrva. Drugi dio je u neku ruku, rasplet nagovijetenih
motiva iz prvog dijela. To se posebno odnosi na Pipa . Njegovo oporavak govori o
prihvatanju sopstvene sudbine i neminovnog, onog od ega nije uspio da pobjegne.

I putnikov sastanak sa Ivonom , nije nikakvo zaljubljivanje, nije ni enja za ljubavlju, ve,
eto samo igra, izazov, trenutak koji eli da doivi, da ljepotu ostrva ostvari u ljepoti ene.
Samo jedan razgovor, jedan zagrljaj , na tom udesnom ostrvu i nita vie.

U treem dijelu, moemo uoiti svu umjenost Rastka Petrovia kao pisca, koji na izuzetan
nain opisuje prirodu, dok ujedno razmilja o ivotu. Jer nije bez razloga povezao bure,
munje i gromove u prirodi, sa svojim tekim i sumornim razmiljanjima o ivotu, o
postojanju i smislu postojanja.

Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi. Ptice i slepi
mievi koji lete izmeu toga. Ribe koje proplivavaju. Ima svakako sitnog jezerskog zverinja
tj. ima elemenata koji su veiti u vaseljeni, i ija se vrednost, u veitoj transformaciji, ne
menja. I ima elemenata koji predstavljaju ivot, koji su udo, ne samo zato to postoje, ve
i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u veite elemente neto neobjanjivo i na
izgled prolazno.

Zatim, isto tako na izgled efemerno i neprirodno kao ptica i slepi mievi, struje kroz svet
elektrine reke, matice zraenja i talasi. Nevidljive eksplozije i katastrofe odnose ono to je
u neposrednoj mojoj blizini, u visine koje se ne mogu ciframa oznaiti; i strahovite
kataklizme donose silu visina, kao bezmerne vodopade, ak na ivicu amca koji od toga
podrhtava.

Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini
akvatino bilje die se iz vode. Svojim dugim liem ono die vazduh nad vodom i svojim
stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike. Sluam lagani umor ovoga bilja i glasna
dovikivanja ptica u visinama. uje se um vazduha i vode, a iz daljine dopire lave.

Pored svega toga, nazivam opet, po navici, to nonim utanjem i tiinom. A ipak
razaznajem da nikada priroda nije bila u ivljem, u optijem umu i razgovoru, u uborenju.
ujem ivotinju kroz evar, ujem utanje granica u drvetima. I ceo bi svet to nazvao
tiinom. Jedino zato to se nita ljudsko ne mea svojim glasovima u uborenje predela u
noi. Dovoljno je da ovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu osloboeni a da on sve
to nazove: tiina.

Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu saraivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i
kao da je tek postalo. Sve ide tano i sa zanosom i ovaj ivot zemlje i neba uasan je i
velianstven. U odnosu na ivot organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.

Da, to je ono to je veito, ta stalna sveina postanja, ta prisutnost postanja, a ono to ga
vidi, osea, pozdravlja i potvruje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti.
Nema u meni nikakve alosti za tim, nikakve alosti, ali uzbuenja: da. Da li mogu da
napiem to jednom sad i vie nikada? Jer niko vie nee verovati; ni ja vie neu verovati.
Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! ao mi je ivota ove poslednje biljice, kao i moga. Ne
suvie, taman koliko da je isto; ili moda malo vie ove biljice, a ipak tako malo da je
mogu i iupati dok razmiljam ovo a da nemam nikakve grie savesti. ao mi je i svretka
pokreta amca koji se njie. Ili ne, sve je to la jer je misao. Neu da mislim. Neu da
mislim, i evo vie ne mislim. Ne alim vie nikoga. Ne alim vie nita. ivim samo svojim
elijicama, samo elijicama. Kao biljka.

Munja koja suvo oinu nebo pokaza odjednom sve obale jezera do najveih preciznosti.
Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mree, vrbe nad njima. I
pokaza itav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima dri nebo. Sva priroda
bi otra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade im se povrati mrak. Zasenjen, ne vidim
vie ni tamne profile drvea i bliskoga brega: svet se suzio na malo srebrne vode preda
mnom i na sazvea iznad mene. Pogledah u jednom pravcu i videh najsjajniju zvezdu kako
odlete koso u neki dalek prostor izvan zemlje. Njena slika, nainivi taj isti put u suprotnom
pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do samog amca, gde se odjednom ugasi. Zabluda oka
savrena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na
mene. Povijem se u barci, kao da e me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje,
i slike svojih munja, nemo i ubilaki kao prvoga dana.

Drveta koja se primeuju ili ne preko dana dok ljudi ive kraj njih, sada ive svoj puni,
integralni ivot. Svaki list ima slepi napor da se odvoji od susednih listova kako bi to
potpunije disao. Oseam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh
to bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli. Sve to je
oveansko najzad spava i duboka ljudska disanja isto su tako mirna kao disanja uma.
Moja misao takoe vie ne radi. Samo da zakljui da ivi i da je tu jedina. S vremena na
vreme ona pokuava da poleti. Udara se o sve oko sebe kao slepa ptica. Zatim ostaje mirna
i zadihana.

To nije lepota oko mene (video sam toliko jezera i ovo nije nita udnije od ostalih), ve
ispleteni ivot onoga to sainjava prirodu. To nije jezero na kome sam, ve jedan grdan
splet zakona i sila; i moj ivot u tome gori kao plamiak. No je bezmerna.

Zatim jo sevaju munje i padaju zvezde. Padaju, padaju. Kakva strahovita no meteora.
Demonska! Zato ne demonska? To je jedan od poloaja naeg saznanja u svemu ostalom.
Do kraja ove noi (veito!) oveanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj
deo povrine zemlje, jedne od kosmikih tela u noi, u optenju sa drugim telima, drugim
kosmikim silama u prostoru. Ptice ovde i tamo ute u liu. Zora, kada se digne, doi e
kao i da je poslednja. A mi? Mi ne traimo nita bolje do da budemo zaboravljeni. Zar?
Zaboravljeni.

I opet efektna zavrnica romana, prepuna zvukova, opisa krika koji moe biti krik umrlog ili
krik novoroenog. Rastko poistovjeuje bitnost tog iskonskog krika, poistovjeuje ga sa
slikom krvi, jer je krv i na poetku i na kraju. Asocijacija krika i krvi , da li za neiji kraj ili
za neiji poetak ili istovremeno, jer ivot i smrt su jedno, jer ivot i smrt se prepliu,
sainjavaju krug onoga to zovemo postojanje.

Odjednom strahovit krik, penjui se i sputajui, zvuk sirene, prelete preko jezera. Ima
dosta vremena da su potmulo u uima svi elementi iz kojih je sastavljen. Kao u muzici gde
se odjednom srede u jedan vapijui glas. Dremljiv, mora da davno ujem slabe i
neodreene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik. Nesvesno sam ga
upoznavao pre no to se izgradio, a kad je doao poznao sam ga kao tekoga poznanika. On
je otar, elian, ljubiast i vreo, mirisa na sumpor. Sve je u njemu mehaniko, elektrino i
neumitno. Reklo bi se otri pisak sirena. Kao da objavljuje poar, nesreu, sudar. A za njim
opet utanje. utanje, utanje. U njemu ima ipak neega strahovito bolnog, ljudskog,
oveanskog i vapijueg; u tome kriku, elektrinom i mehanikom koji dolazi iz ljudskog
grla.

Neko koji je u ropcu, ije je telo rascepano, koji gubi krv. Neko koji umire, koga ubijaju. To
je krik koji je iziao iz krvi, kao kakva zvuna eksplozija iz susreta krvi, vazduha i prostora.
Taj krik, koji se, evo, apsolutno identino ponavlja, isti je kao ova munja u prostoru. On
osvetljava naglo, odjednom, neto to ja na danu nisam uoio, jer je suvie mnogo
predmeta bilo zajedniki osvetljeno i zvuno. Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo
munja pokazala onaj gradi u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u ovom
mestu ali je bilo nuno da bude potpuna no, tiina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom
celo jedno trpljenje; trpljenje u tome oveku to vie, to je bio zagubljen u toj gomili i sada
odjednom zvuno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju
koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gaenju meteora.

To moe isto tako biti ena kao i ovek. Snano stvorenje. I mora biti ovek ili ena koji
umiru; jer se inae ne vie ovako, ljudski i mehaniki, i telom i duhom, silovito.

Izlazim iz amca, idem lagano uz obalu, u tome pravcu. Mislim: Kako ne potre svi onamo!
Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopre taj glas, ne mogu a da se ne probude.
Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni. Pogaam da su tamo ljudi seli u postelje i
prislukujui vrisak govore apatom sa enama. Ali zato ne pou da vide ta se dogaa?
ujem, zatim, takoe ljudske glasove negde iza kua da se, kao paprati uz visoko drvo koje
upaju elementi, skupljaju i puu uz veliko, strahovito kretanje. Jedan jedini straan glas
penje se i previja, zaleta se izmeu svoda i jezera, iz sitnih, uzbuenih ljudskih glasova;
strano sitnih i preciznih.

Vidim ih u pomrini, pred kuom. Nekolicinu. Ne vidim nikoga zasebno, ve sve zajedno.
Vie nagaam. Ne znam ima li ena me njima. Prozori okolnih kua su sasvim mrani, ali
mora da se odande ljubopitljivo slua, mora da su lica uzbuenih devojaka ili ena, iznutra,
uz same prozore. ena, jer sad se jasno razaznaje da je to ena koja vie, krii divlje u kui
na kojoj izmeu preklopljenih kapaka sija duga, svetla linija. Ljudi govore poluglasno. Ja ne
razaznajem, ne sluam njine rei; oni ne primeuju moj prilazak; ipak razumem jasno ta
se zbiva. ak me ne zanima ni ta je tu, ni to sam tu. Jedino: ja sam tu doao i sad sam
tu. Svakako da je strano dockan.

Jo jedan interesantan dijalog, koji sukobljava dva pogleda na ivot, onaj optimistini i onaj
pesimistini. I kad bolje razmislimo, oba su u pravu, jer pod teretom svakodnevnih briga,
esto pomislimo da je cijeli ivot samo patnja i muka i da ga takvog ne vrijedi ivjeti. Ali
kad naiu bolji dani, sagledamo svu ljepotu ivljenja i svega onoga to nam on donosi,
shvatajui ipak da je ivot samo jedan i da ga trebamo odivjeti na nain kako to najbolje
umijemo i znamo.

Nalazim da je glupo iveti; eto to. Evo, ceo svet ali ovu enu zato to pati, i ova je kao
sve ene zaista jadnica, ali, to se mene tie, ja alim pre svega toga to se raa. Zato da
ivi, ta e njemu da ivi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da
crkne.
'Ajde, 'ajde, ree drugi. Preteruje. Kao uvek. Zar bi se moglo iveti bez dece? Ja
volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne moemo rei da nam u mladosti nije
bilo dobro. To zbog nas trpe ovako ene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo.
ta e mu da ivi, kad je to sve isto, i kad e to uvek biti isto! Bie lep i mlad i verovae
da moe ta hoe, a ustvari, moe samo jedno jedino, a to je ono to su svi mogli. Nita
bolje ni vie. Posle e biti star, star.
Kao ti, recimo! ree onaj nasmejavi se.
Kao ja. I kad bude video devojku, nee imati snage ak ni da je poeli. Jest, kao ja. Ako bi
trebalo roditi se ponova, i ako bi me pitali, ja bih rekao: Ne!
Idi crkni. Premlaen! Laljive. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da!
Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet.
Da, opet, ponovi ovek ironino. Opet!
To moe biti takoe i devoje!
Apsolutno, i devoje. To je ak verovatno.

Kad bi trebalo da se ponova rodim... Mislim na sve to... Zamislite, taj deko koji doe,
koji raste, raste, i koji ostaje dok mi odlazimo. Uskoro samo oni to su kao on bie na ovom
jezeru. Nijedan od nas; ba nijedan! Nigde u svetu nijedan od onih to su danas. Onda bih
voleo da se rodim opet, ne da rastem, ve da se naem me njima, pa da pogledam svuda
u krug.
I na kom kraju sveta bi hteo da to bude? Moda ba ovde?
Da, ba ovde ako treba.
I onda bi opet imao da umre, i opet bi eleo da se ponova rodi da bi opet pogledao i
tako redom.
Opet bih to eleo.
ovek koji je govorio u poetku veselo, rastui se oito. Njegov glas postade vreo i
nesnosan kao kod alkoholiara.
Mislim da je sad ve gotovo. Bar se odande vie nita ne uje.
Gotovo? Tek poinje, ree onaj smejui se, tek poinje. To jedan novi ovek puta prvi
put svoj glas.

To je udno kako e on iveti. Nikad se ne zna kako e iveti ovek koji tek poinje da die.
Voleo bih da znam ta e rei o ivotu kada prvi put bude trebalo da neto kae o njemu.
Smeno je kako ljudi govore o ivotu. Svaki ima svoj sud o njemu... Treba poklati sve
petlove. ak ako bi dan i zaboravio da svane kakva glupost! To nije da bi pevali, ve da bi
sebe razbudili. ta me se tie ta e misliti o ivotu. ta mislim ja o ivotu? Ja govorim
mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? ta e biti taj novi ovek? Ribar? Moda i
neto sasvim drugo! Moda e ii da ivi na drugoj strani! Mi ne moemo nita da znamo o
tome ta e biti sa ivotom jednog oveka. To moe biti jedna jedinstvena stvar: ivot koji
tek poinje. Jedinstvena.

Ja? Ne, ja ne bih hteo da se moe ponova poeti. To moe biti jedinstvena stvar...
Jedinstvena...

Realistina razmiljanja o ivotu, o njegovoj jedinstvenosti i neponovljivosti, o nepoznanici
ljudskih sudbina, kojima se ne treba mnogo ni optereivati, jer svaka je sudbina jedinstvena
i napisana samo jednom.
_______________

Poslije smrti, objavljeni su u posebnim knjigama, njegovi romani Sa silama
nemjerljivim i Dan esti, zbirke pjesama Pononi delija, jedina njegova
drama Sabinjanke i mnogi eseji, putopisi i kritike.

Jedna od sutinskih psihikih i stvaralakih potreba Rastka Petrovia, potreba za novim, za
onim to je jo neosvojeno, nesaznato, nedoivljeno, diktirala je puteve ne samo njegove
ivotne ve i umjetnike sudbine. On je bio jedan od onih ipak rjeih pisaca koji ne odvajaju
ivot od umjetnosti, koji ele da svekoloku stvarnost vide kao ogromno polje mogunosti
umjetnikog izraavanja, kao i obrnuto, koji u samoj umjetnosti vide pravi oblik, pravi
dokaz ivota, a ne bekstvo od njega. Ka d Rastko u " Probuenoj svijesti " kae " Graenje
pjesama je jedan od najnunijih trenutaka moga ivota: jedna od njegovih funkcija: to je
kao koraati ili zadrhtati, on ne podreuje ni ivot poeziji ni poeziju ivotu, ve poeziju
proglaava za jedan od najautentinijih izraza samog postojanja, za jedan od uslova
opstanka samog ivota, ravnopravan sa ostalim vidovima postojanja, sa ostalim vidovima
ispoljavanja ovjekove individualnosti i njegovog fizikog, ak fiziolokog i duhovnog
postojanja, kako sam kae u istom tekstu. Ono dakle to je Rastka Petrovia privlailo u
ivotu, privlailo ga je i u umjetnosti postajalo je predmet njegove poezije i proze.
Umjetnost nije za njega prosta nadoknada, prosta zamjena za ivot, ve jedan od
najnunijih, najsnanijih sadraja i ivota. Za njega je poezija govor cijelog bia, i duhovnoh
i tjelesnog ; jo i vie, ona je i govor svekolike stvarnosti. Zato se polje poezije mora
nalaziti i izvan tradicionalnih literarnih granica i podjela, ne samo u stihovima, u njima
ponekad vrlo malo, ve u samom ivotu. Poetsko moe biti, po njemu, ostvareno i nehotice,
spontano, u mitu , u legendi, u ispovijestima, u pismima, u svakodnevnom ivotu, u
neobinom gestu, u elji. Pjesma, pripovijetka, knjiga - to su dakle posebni oblici
pojavljivanja stvarnosti, iste ili sline vrijednosti kao i neki drugi oblici pojavljivanja i
postojanja. Umjetnost je , u sutini, za Rastka Petrovia , nova realnost, kako kae u eseju
o slikarstvu Save umanovia, ali realnost koja ne moe biti sama sebi svrhom, jer je u
neraskidivoj vezi sa postojeom stvarnou kao njen dio i kao dio i izraz pojedinanog
stvaralakog bia ovjeka.
__________________________________

Rastko Petrovi (roen 3. marta 1898. godine, preminuo 15. avgusta 1949.) bio je srpski
pesnik, pripoveda, putopisac i romansijer.

Rastko Petrovi roen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, kao deveto dete oca Dimitrija,
istoriara, i majke Mileve, uiteljice. Rastko je mlai brat Nadede i Zore, poznatih likovnih
umetnica. Dana 5. juna krten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov krteni kum
bio je novosadski pisac i pripoveda Jaa Tomi.
Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Pieva rodna kua sruena
je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko jo u detinjstvu ostaje
bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. god. pohaao
je osnovnu kolu i upisao nie razrede gimnazije. U jeku Balkanskih ratova 1912. prekida
gimnazijsko kolovanje u Beogradu. Kao nesvreni gimnazijalac odlazi na front, prelazi
Albaniju i odlazi u Francusku, gde zavrava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista
francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i drui sa mnogim pesnicima,
slikarima. Pie pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izlobi i objavljuje ih u otadbini.

Godine 1921. objavljuje jedinstveni humoristiki roman iz ivota starih Slovena "Burleska
Gospodina Peruna Boga Groma". Krajem 1922. godine objavljuje zbirku pesama
"Otkrovenje". Tokom cele te godine aktivno deluje u Beogradu zajedno sa brojnim piscima
poput Milana Dedinca, Marka Ristia, Tina Ujevia i drugih. Njihovo delovanje dovee do
pojave nadrealizma. Nakon to se zaposlio kao inovnik u Ministarstvu inostranih dela,
krajem naredne 1923. godine, primljen je za pripravnika.

Nastaje period u Rastkovom ivotu kada sve manje pie poeziju i sve manje objavljuje.
Oktobra 1926. godine postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela u Poslanstvu pri
Vatikanu kod Milana Rakia. Raki mu omoguuje putovanje po Italiji, paniji, Francuskoj i
Turskoj i, to je najznaajnije, po Africi. Stoga e, 1930. godine, Petrovi objaviti
velianstveni putopis pod istoimenim nazivom "Afrika". Potom, 1935. godine, Rastko
Petrovi biva postavljen za vicekonzula este poloajne grupe generalnog konzulata u
ikagu. Naredne godine radi u Vaingtonu kao sekretar Poslanstva. Putuje po SAD, Kanadi,
Meksiku, Kubi. Godine 1938. unapreen je u zvanje konzula pete grupe u ikagu.

Drugi svetski rat proveo je u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Pie pesme za zbirku
"Pononi delija". Poboljeva. U 51. godini svog ivota, dana 15. avgusta 1949. godine,
iznenada umire u Vaingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vaingtonu.
Posmrtni ostaci Rastka Petrovia preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni
u porodinu grobnicu na Novom groblju.

Romani Burleska gospodina Peruna boga groma (1921), Ljudi govore (1931), Dan
esti (1961). Zbirka pesama Otkrovenje(1922) i putopis Afrika (1930).