You are on page 1of 14

Rastko Petrović - Ljudi govore

Proza Ljudi govore izazvala je i dalje izaziva nedoumice istraţivaĉa knjiţevnosti: kako je
ţanrovski odrediti, šta je, u stvari, ova proza? Većina joj odreĊuje samo rod - "proza": nije
dakle ni poezija, ni drama i to je jedino što je sigurno. Ali kada treba odrediti ţanr u okviru
proznoga roda, nema rešenja: tada je ova proza sagledavana sa osobinama "nekoliko
knjiţevnih ţanrova, putopisa, kratkog romana, putopisnog romana, novele, povesti, eseja,
dijaloga, poeme, lirske proze, reportaţe, dnevnika, ispovesti itd." (Marko Nedić). Taĉno je
da ova proza poseduje osobenosti svakog od navedenih ţanrova i da se ne moţe podvesti ni
pod jedan od njih. Ova ţanrovska nedefinisanost bila je novina za vreme kada se knjiga
pojavila, pa otuda se sve do danas stalno pokreće to pitanje. Sa aspekta savremene proze
navedeno pitanje postaje suvišno: savremena proza ignoriše ţanrovsku ukalupljenost, ni
pisci svoje knjige ne odreĊuju kao specifiĉni ţanr. Danas je struktura knjiţevnog dela
multiţanrovska, sadrţinski obogaćena raznovrsnim vanliterarnim oblicima.

Koncepcija proze Ljudi govore nastala je u onom trenutku kada je pesnik posmatrao rad
pĉela. Oduševljen onim što vidi, pesnik piše:

Tako bih voleo jednom da stvaram, skutšjući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene,
da preradim to zatim u jednu jedinstvenu HOMOGSNOST. Na kraju rada pĉelinjeg je med
koji sadrţi u sebi srţ svih cvetova a nije ĉak ni skup onoga što su oni, već nešto novo i
izvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet; to je med; i osobine su toliko drukĉije da to ĉak
nije ni miris pre svega, već ukus. Doći jednoga dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti
svemu, svakome, slušati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, već iz toga naĉiniti nešto što
će imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetiĉnost. Ne, ne
mislim to, već nešto što otprilike odgovara toj ideji. U svakom sluĉaju, trebalo bi napisati
nešto imitujući pĉele, nešto strahovito savremeno, a što ipak ne bi bilo: kao pĉele!

To je objašnjenje suštine ove proze: ona je uzela iz stvarnosti najraznovrsniji materijal, ali
nije stvarnost; ima mnogo pojedinosti iz razliĉitih oblasti prirode, sveta, ţivota i ĉoveka - ali
sada to nije to - sada to funkcioniše sasvim drukĉije, gubeći svoja izvorna svojstva i tvoreći
nova, sasvim osobena i specifiĉna. I što je najvaţnije "ipak, ne kao pĉele", nego kao ĉovek:
oduhovljeno, humanizovano.

Struktura - Proza Ljudi govore sastoji se iz tri nenaslovljena dela:

I. Prva poseta jezeru.
II. Druga poseta jezeru.
III. Refleksije o prirodi i ĉoveku.

Prvi i drugi deo imaju narativnu prirodu i dijalošku formu. U njima se ostvaruje tema knjige
(ljudski govor) kroz niz fragmentarnih momenata. U prvom planu je pojedinaĉno i njegove
manifestacije i povremeno pretvaranje pojedinaĉnog u deo opšteg. Ovde je u prvom planu
ljudski govor, manje je interesovanje za jasno markiranje portreta ili karaktera uĉesnika
dijaloga. Treći deo ispunjavaju refleksije putnikove o svetu i prirodi i ĉoveku u njima.
Teţište je na opštem, pojedinaĉno je samo njegov sastavni deo. Predoĉen je naĉin kako
narativni subjekt doţivljava prirodu i njene osnovne elemente; ţivot kao deo prirode;
roĊenje i ţivot su jedinstveni fenomen ("jedinstvena stvar") pa su tako i priroda i ĉovek
jedinstveni fenomeni postanja i postojanja.

Ako se uzme u obzir ĉinjenica da meĊu celinama postoji skoro pravilan odnos obima i
ĉinjenica šta je predmet svake od njih, onda se moţe zakljuĉiti da je ljudskom govoru
posvećeno najviše prostora a da je refleksivni deo samo misaoni rezime svega prethodno
predoĉenog.

Svaki deo knjige je jedinstvena celina koja nije rašĉlanjena na manje strukturne jedinice
(poglavlja). U prvom i drugom delu, koji imaju narativnu prirodu, mogu da se uoĉe manje
strukturne jedinice (situacije) koje su odreĊene prostorom, vremenom i akterima priĉe. Iako
treća celina ima refleksivni karakter, mogu da se uoĉe tri manje celine: u ĉamcu, pred
kućom porodiljinom, o odlasku.

Prva i najobimnija celina razvijena je u 26 situacija od kojih su dve (16. i 25.) najobimnije a
samim tim i kljuĉne u znaĉenjskom smislu. Druga celina, upola manja po obimu, razvijena
je u 9 situacija, ali dve (6. i 7.) zauzimaju tri ĉetvrtine prostora. Treća celina, rekosmo,
razvijena je u tri segmenta. Valja napomenuti odmah: najvaţniji segmenti u prvom i
drugom delu su upravo oni u kojima su razvijena dva središnja motiva knjige: sudbina
ribara Pipa i devojke Ivone. Pisac ove motive nije razvijao i nije ih utemeljivao u pripovednu
strukturu dajući im karakter ĉvrste pripovedne epizode. To je zato što mu polazna
stvaralaĉka namera nije bila knjiga o pojedinaĉnoj sudbini, nego knjiga o ljudskom ţivotu i
ljudskom govoru. Zbog toga ne individualizuje ljudske sudbine i karaktere nego ih daje u
naznakama i obrisima, kao siluete.

Lirska priča - Zanimljivost ove knjige je njen poĉetak:

- Ostrvo Veće ili Manue,
- upita ogaravljeni čovek, nasmešen samo za trenutak.
- Ima li ribarskih naseobina na oba?
- O, Manje je samo lovište gospodina markiza.
Na Većem ima jedno dvadeset kuća.
- Mogu li večeras preći tamo?
- Svakako...

Nema ekspozicije koja bi ovaj razgovor smestila u neki vremenski i prostorni okvir i
istovremeno predoĉila aktere. Ekspozicionu funkciju preuzima pišĉeva kratka uvodna
beleška o podsticajima i namerama. Ovim postupkom je naglašeno kljuĉno pišĉevo
interesovanje i tema knjige: ljudski govor. Narator ne opisuje predele, škrt je i u opisivanju
enterijera, ali zato dijalog zauzima najveći prostor: on je jednostavan, prost, pristupaĉan. U
knjizi nije uspostavljen horizontalni dogaĊajni niz koji bi povezao pojedine aktere u neki
uzroĉno-poslediĉni odnos. Nema situacija koje predoĉavaju sukobe meĊu stanovnicima,
nema nikakvih istorija u tom smislu. Prostor i vreme ovde nemaju narativnu funkciju i nisu
suštinska supstanca kao u narativnoj prozi. Oni su ovde samo kao geografska i hronološka
odrednica - selo, ostrvo, jezerce, danas, sutra, veĉeras, itd.

Predmet ove proze nisu predeli, gradovi i graĊevine koji su upoznati na putovanju, a
uglavnom se radi toga i putuje, nego samo ljudi, taĉnije, samo govor ljudi. Jer ni ljudi se ne
portretišu i ne daje se njihov moralni ili psihološki profil u stilu moderne psihološke proze
koja nije bila nepoznata piscu. Samo se sluša šta ljudi govore, a narativni subjekt /putnik
govori samo toliko da inicira razgovor onih meĊu koje je došao.

Pisac se nije ustezao da istakne kako je knjiga "znaĉajna, po svojoj novosti oblika, po
onome što sadrţi" i kako je on zadovoljan što je ona napisana, utoliko više što "ona ne nosi
u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani ni jednu estetiku". Ovde nije toliko
bitno što knjiga ne brani ni jednu estetiku i ne sadrţi ni jednu tezu, koliko je bitna ĉinjenica
da pisac svesno ne imenuje mesto, jezero ili zemlju: on nije ţeleo da predoĉi kako govore (i
misle) Italijani, Španci ili Francuzi, nego da predoĉi kako govore ljudi - dakle da svojoj priĉi
da univerzalni smisao i znaĉenje.

Putnik je došao meĊu ljude koji ţive jednostavno i prosto; ti ljudi su otvoreni i
prostosrdaĉni, iskreno kazuju putniku svoju tugu i brige, ali u tom kazivanju nema uzdaha i
jadanja. Oni su ţivot prihvatili kao nešto što je samo po sebi dato, gotovo i neizmenljivo, pa
su zato pomireni sa sudbinom. Ljudi su mirni, tihi, skoro neĉujni.

Tiha je i mirna i priroda koja ih okruţuje; lepa je, ponekad oteţa ţivot, ali je izvor hrane i
uslov opstanka. Njeni tokovi se poistovećuju sa tokovima ljudskog ţivota. Nema u tom
ambijentu naglih i oštrih pokreta, jakih zvukova, prejakog glasa - tu je sve smireno i tiho.
Jaĉi -zvuci ili glasovi narušili bi sklad vazduha, zemlje i ljudi, jednostavnost ţivota. Jedina
promena u tom ambijentu je tramontana (bura) na jezeru ili u trećem delu opisani "nebeski
ognjevi".

Jednostavan je, spontan, neţan i predusretljiv putnik koji je došao meĊu ljude koji kao da
ne znaju za svaĊu, sukob ili mrţnju. Kao takav dobro se i vrlo lako uklopio u sredinu, stekao
poverenje ljudi i prijatelje. Njegova pojava, drţanje i govor oĉaravaju i mladu devojku koja
se ne plaši da se u noći sastane s njim.

U skladu sa svim navedenim karakteristikama ambijenta, ljudi i putnika, jeste govor ljudi.
On nije pripremljen, unapred zamišljen, organizovan. Sluĉajan je i spontan, jednostavan je
u sadrţini (osnovna pitanja svakodnevnog ţivota) ijednostavan u jeziku. To je više intimno
prijateljsko ćaskanje koje skaĉe s teme na temu, a nije razgovor sa unapred postavljenim
ciljem i jasnim oĉekivanjem odgovora. Razgovor teĉe polako i jednostavno, kao sluĉajno,
bez ozbiljnih refleksija ili nametljivih stavova - toga nikako nema.

Knjiga Ljudi govore predoĉava pitom predeo, pitome ljude, odmerenog i skromnog putnika.
Manje je putopisna, manje je epska, više je lirska. Oĉekuje se od putopisne knjige obilje
pejzaţnih slika, ali toga ovde nema. Oĉekivalo bi se od pripovednog dela da zagolica
sloţenim dogaĊanjima i agilnim junacima, ali toga ovde nema. Ovde su samo topli ljudski
susreti i jednostavni ljudski razgovori. Lirsko je u jednostavnosti, toplini, dobroti i
smirenosti; ono je u povremenim iskricama narativnog, u povremenim pomaljanjima liĉnosti
kao sluĉajnih prolaznika; lirsko je u savršenom miru što vlada predelom kojim se kreće
putnik.

Teţište knjige je na ljudskoj potrebi za govorom i saopštavanjem svojih misli, ţelja, muka i
stavova. Govor je mogućnost da se ĉovek sporazume sa drugima i tako ostvari svoju
socijalnu funkciju. Govor je naĉin da se predoĉi svoj svet, pogled i mišljenje, te da se iz
sukoba mišljenja sazna suština. Govor je i mogućnost ispovesti, poveravanja, intimnog
pribliţavanja. Govor predoĉen u ovoj knjizi je jednostavan, obiĉan, ljudski - bez taloga
uĉenosti, komentara, ideologije. To je govor ţivota, obiĉnog i prostog, prirodnog i prisnog.

Specifiĉnost ovoga dela je u tome što je nastajalo istovremeno sa odvijanjem dogaĊaja,
skoro spontano ali iz osećanja potrebe da se izrazi oduševljenje predelom i ljudima, da se
iskaţe ljubav prema prirodnom i neposrednom. To je i potreba da se ponudi slika jednog
dalekog ali ljudski toplog pejzaţa i da se otkrije ljudska lepota (tela i duše) jednog
podneblja.

Knjiga je pisana iz ĉasa u ĉas, grozniĉavo, u svakoj prilici, na razliĉite naĉine:

Prve reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u
duvandžinici prekoputa. Zatim ne mogući odoleti potrebi da sačuvam sve što se javlalo u
meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.

To nije uopšte strah od zaborava, koliko teţnja da se ono što se ĉuje ili vidi zabeleţi baš
onako kako je bilo, kako još odzvanja u ušima. Vreme ne bi donelo zaborav svega viĊenog,
ali bi oslabilo onaj izvorni zvuk, melodiju govora, u kojoj je sve bogatstvo i lepota. Jer - ovo
nije knjiga zanimljive pripovesti, koja se baš zato što je zanimljiva i pamti u glavnim
obrisima. Ovo je knjiga govora ljudi, ĉje bi se finese, pojedinosti i prelivi neminovno
zaboravili - niko ne moţe doslovce da ponovi duţi dijalog koji je ranije ĉuo.

U govoru ove knjige sreću se istovremeio putnik i pesnik Rastko Petrović sa jasnim
naznakama autobiografskog karaktera, na jednoj strani, i fiktivni kazivaĉ koji je
istovremeno i junak priĉe. Pisac rado prepušta priĉu junaku kako bi se neposrednije izrazio
doţivljaj podneblja i ljudi.

Dijalog, njegova sadrţina i priroda, njegova struktura, zavisi od situacije i njenih aktera.
Nekada je to samo odraz ljudskog susreta, meĊusobne paţnje i razumevanja:

- Dobro veče!
- Dobro veče, gospodine.
- Radi se.
- Pomalo se radi.

Dijaloški segment nekada ima i siţejnu funkciju u obrazovanju vrlo retkih fabularnih linija:

- Hteo bih da preĎem na Veće. Da li biste me prevezli?
- Ne treba ići pošto je počela tramoitana.
- Ali talasi na jezeru ne izgledaju ništa ozbiljno.
- O, pa oni su već dosta veliki, a uskoro će biti mnogo veći.
- Vi se ne biste mogli vratiti večeras?
- Ne, ne bih se mogao vratiti.
- Bilo bi opasno da se vraćate?
- Opasno i teško (...).

Celokupan i širi dijaloški nizovi javljaju se vrlo retko. Karakteristiĉni su za najobimnije
situacije u knjizi, koje poprimaju dimenzije epizode. U prvom delu to su razgovori u krĉmi,
koji teku u nekoliko skupina, sa razliĉitim temama (posao, rad, otadţbina, ţenidba) i velikim
brojem sagovornika (16. situacija); potom putnikov razgovor sa Pipom i njegovim ocem: to
je epizoda (25. situacija) koja nagoveštava dalje razvijanje priĉe o pojedincu i njegovoj
sudbini. U drugom delu to su putnikov razgovor sa devojkama (6. situacija) i njegov
sastanak sa Ivonom (7. situacija). Dok je u prvoj situaciji dijalog višesmeran, sa više
uĉesnika, više tema i više naravi, u drugoj je dijalog sveden na dva sagovornika, putnika i
devojku Ivonu. On je bogat sadrţinom, ali je još bogatiji emocijama koje stalno narastaju.
Ova situacija je najtoplija i najlirskija slika cele proze Ljudi govore.

Iako se govor njudi uglavnom odvija na otvorenom prostoru, u prirodi, malo ima opisa
prirode, obiĉno su vrlo kratki, samo reĉenica-dve

Nebo je sasvim pokriveno. Kiša nastavlm istim kapljama. Talasi koji se odbijaju o čamac
šalju nam vodu neštedice.

Sve je čedno, čisto i svetlo; zvučio; kao da je stvaranje sveta tek završeno.

Selo je duž jezera, ali su mu njegove kuće samo leĎima okrenute. IzmeĎu kuća i obale
kratke razgraĎene avlijice obrasle u korov, sa bačenim koševima za ribe, razbijenim
bocama, kokošima i mačkama. Kuće su jednospratne, zidane u srednjem veku, iza njihje
uličica, s čije druge strane su takoĎe kuće; i to je sve.

Svaki opis sadrţi samo najnuţnije ĉinjenice; opisi su tu kao registrovanje maršute kojom se
putnik kreće; oni su uvek kratak uvod u susret sa ljudima i dijalog. Nikada ne propuštaju da
prikaţu i ĉoveka jer je on sastavni deo ambijenta. Prvi gore navedeni primer je deo iz
narativnog segmenta koji ima ovakvu strukturu: opis prirode, ţena koja vesla, dijalog.

Refleksija - Drugi deo završava reĉenicom: "Sve što je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je".
Treći deo zapoĉinje skoro istovetnom reĉenicom: "U blizini sam mola. Osvrćem se lagano.
Zaista, sve što je ljudsko na jezeru spava". Sada ostaju samo osnovni elementi prirode -
voda, vazduh, zemlja, nebo. Pejzaţ, objekti i predmeti, voda i vazduh ne sagledavaju se kao
ţivopisnost ili lepota, nego kao sudar osnovnih elemenata prirode:

U sredini sam fabrike prirode (...). Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh,
zemlja i nebeski ognjevi (...). I ima elemenata koji predstavljaju život, koji su čudo, ne
samo zato što postoje, već i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u večite
elemente nešto neobjašnjivo i na izgled prolazno.

U toj noći na jezeru, sam u ĉamcu koji miruje, narativni subjekt dolazi do saznanja:

Da, to je ono što je večito, ta stalna svežina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga
vidi, oseća, pozdravlja i potvrĎuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti.

Narativni subjekt je sam u noći na jezeru, u "bezmernoj noći", meĊu elementima prirode.
Opet će, po treći put, reći da "sve što je ĉoveĉansko najzad spava" i oko njega "priroda baca
svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilaĉki kao prvoga dana".

I dok se nalazi usred elemenata prirode, sam, odjednom zaĉuje krik koji se prolomi kroz
noć. Krik se u naratorovoj svesti poistovećuje sa munjom u prostoru. Ovo povezivanje
sukoba elemanata sa stvaranjem ţivota nije sluĉajno: i jedno i drugo su ĉudo, jedinstveni i
zagonetni. Krik je pokrenuo naratora s ĉamca da krene u naselje. Krik je probudio ljude, oni
su opet pred kućom iz koje "veliki ţenski krik polete na nas teško i oštricom". I opet je
krenuo govor ljudi - o raĊanju, roĊenju, ţivotu, smrti. Te teme pokrenuo je upravo ,jedan
novi ĉovek pušta prvi put svoj glas". I opet je nastala tišina, narativni subjekt je ostao sam
sa svojim mislima:

Misli lagano, laganĉ na sve to, mislim tako strahovito lagano, tako neuporedivo lagano.

Rodio se novi ĉovek, deĉak. Narativni subjekt rešava da ide na spavanje, razmišlja o
putovanju vozom. U njemu je nesklad, neusaglašenost, nesreĊenost: "Ali ću spavati,
spavati. Sad moţda već neću više spavati". Poslednje misli takoĊe nisu koherentne:

Mi ne možemo nigita da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti
jedna jedinstvena stvar: žmvot koji tek počinje. Jedinstvena.

Ja? Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar...
Jedinstvena...

On je izmeĊu pitanja da li bi valjalo ponovo proţiveti svoj ţivot - ponovo se roditi (odgovor
je negativan) i saznanja, uverenja ĉak, da su roĊenje i ţivot jedinstvena stvar, Jedinstvena,
znaĉi, ĉudesna, neshvatljiva kao mehanizam i fenomen - kao što se ĉovek naĊe pred
zagonetkom sukoba prirodnih elemenata, tako ostaje zadivljen zagonetkom roĊenja i ţivota.

Pipo i Ivona - Pojedinaĉno i opšte imaju kod Rastka Petrovića, pa i u ovoj knjizi, osoben
odnos. Pojedinaĉno nije podreĊeno opštem, nego ima isti red vrednosti jer tvori opšte -
opšte ne moţe postojati bez pojedinaĉnog. Pisac ţeli da govori o opštim i univerzalnim
vrednostima, ali ih pronalazi u opservaciji pojedinaĉnih vrednosti. Slikajući kako ljudi
govore, on uoĉava i markira pojedinaĉno, ali ga ne izvlaĉi u prvi plan, jer bi se nametnulo i
onemogućilo sagledavanje opšteg. Zato i u ĉitaoĉevoj svesti ne ostaju markantne slike
pojedinaca, osim Pipa i Ivone, ali ni oni nisu markantni, isklesani precizno, već su prozraĉni i
magloviti. U ĉitaoĉevoj svesti ostaju ljudi ostrva, ljudi koji govore. Knjiga je napisana kao
dokumentovanje pišĉevog stava o proţimanju i preplitanju pojedinaĉnog i opšteg, o stalnom
ĉovekovom obnavljanju i njegovoj neuništivosti. I ĉovek i priroda postoje i stalno se
obnavljaju. Zato je ĉovekova bliskost sa prirodom, sraslost sa njom, sasvim normalno
stanje stvari.

Ljudi ostrva imaju specifiĉan, mitski odnos prema prirodi, sebi i ţivotu. Ţivot je dat od
prirode, od nje je odreĊen i predodreĊen pa se i prihvata kao takav. Ţivot je dat gotov pa
ostrvljani i ne pomišljaju da ga nanovo stvaraju, menjaju i preoblikuju. Ako nekada nešto
pokušaju pa ne uspeju, mire se bez roptanja.

Dve pojedinaĉne sudbine dominiraju ovom prozom i jedino one ostaju upeĉatljive i pamte
se. To su sudbine mladog ribara Pipa i devojke Ivone. Oni su prikazani u posebnim
situacijama, kao posebne sudbine, sa posebnom umetniĉkom funkcijom u delu. MeĊutim,
ove su dve sudbine povezane nevidljivim nitima: to je ljubav probuĊena u detinjstvu, poraz
ljubavi, tuga i ĉeţnja. Iznad svega toga je ćutanje. Emotivna veza izmeĊu Pipa i Ivone nije
izriĉito predoĉena, ni mladić ni devojka ne navode ime osobe koju su voleli. Sve je svedeno
na nagoveštaj i slutnju, dati su nejasni tragovi koji podstiĉu nadograĊivanje priĉe i
popunjavanje praznih mesta u njoj. Rastko Petrović je ispoljio majstorstvo vrsnog
pripovedaĉa u oblikovanju situacija koje predoĉavaju sudbine ribara Pipa i devojke Ivone.

PIPO je nagovešten kao akter priĉe već u šestoj situaciji prvog dela knjige: putnik pita
starog ribara da li bi ga prevezao na Veće; ovaj skreće paţnju na tramontanu, ali ostavlja
mogućnost da putnika preveze ako se sin sloţi. Tu se situacija završava. U sledećoj situaciji
su starac i sin: sin skida kapu, pozdravlja putnika smešeći se. Putnik odlazi drugim ĉamcem.
Tek pred kraj prvog dela knjige u dvadeset petoj situaciji, opisan je susret putnika i mladog
ribara Pipa. Kroz razgovor se otkriva tragika ţivota mladog ribara. On je kao vojnik mornar
obišao svet i zavoleo posao mornara. Ţeleo je da ode iz sela i kao mornar ţivi svoj ţivot.
Otac nije dozvolio, oţenio je sina devojkom koju ovaj nije voleo. Pipo je bezvoljan, ţivot
smatra tamnicom, porodicu'muĉiteljima:

Ja više nikada ne mogu izaći iz ovog sela. Još sam mlad a život je za mene sasvim svršen.
Da sam postao marešal, mogao bih pokušati u životu još i mnogo štošta drugo. Sada je
sasvim svejdeno: živeo ili umro.

Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili. Naročito me je otac uništio. Da me je ubio
ne bi ništa gore učinio.
-Devojka vam se nije sviĎala?
- Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a kada sam je najzad pogledao, imali
smo dvoje dece i bila je stara.

Ove reĉi pokazuju koliko je mladić pogoĊen time što je spreĉen da ode iz sela. U selu je
ţivot teţak, sa dosta gladnih dana, monoton je, prazan. Ovakvom ĉoveku taj ţivot je još
sumorniji jer je unesrećen zanavek i ništa lepo ne oĉekuje od svoje sutrašnjice. Ima u ovoj
knjizi slika mukotrpnog sirotinjskog ţivota, ali nema tako mraĉnog sagledavanja ţivota,
kako to ĉini Pipo.

Već u prvoj situaciji drugog dela knjige Pipo je predmet razgovora meštana i putnika koji se
posle desetak meseci ponovo vratio na jezero. Saznaje da je Pipo bolestan i posećuje ga.
Posle toga, na ulici, sreće Pipove kćeri. Jedna se zove Ivona. Saznaje da je i barkn dao ime
"Ivona". Meštani to tumaĉe Pipovom velikom ljubavlju prema kćerki mezimici. Pipova ljubav
prema devojci Ivoni ovde se samo naslućuje. Tek u sledećoj situaciji, uvoĊenjem u priĉu
devojke Ivone i putnikovim razgovorom s njom, zaokruţuje se povest o nesrećnoj Pipovoj
ljubavi. Ali se otvara povest o nesrećnoj ljubavi devojke Ivone.

IVONA ulazi u priĉu na samom poĉetku prvog dela knjige (3. situacija - , jedna devojka koja
radi file na ĊerĊevu vrlo je lepa"). Iz kratkog razgovora s njom, putnik saznaje kako se zove
i zašto je dobila to ime. I tek pri kraju drugog dela knjige Ivona ponovo ulazi u priĉu. Pošto
je obišao bolesnog Pipa, putnik krene selom i nailazi na grupu mladeţi u kojoj primeti, dva-
tri oštra, ĉarobna devojaĉka lika". Tu je opet sreo Ivonu:

Pokret njene tamne, oble ruke preĊe preko neba upola rasvetljenog meseĉinom što se nije
pojavljivala. Odjednom se sjajno rastopllkeno srebro prosu po dalekoj vodi; i to tamo gde
sam mislio da vode i nema već da je obala, duboko. to srebro je treperilo oko jedne sićušne
ribarske barke koja, iznenaĊena, kao da se trudila da pobegne.

Putnikovo opaţanje oble devojaĉke ruke prema noćnom nebu i usamljene prazne barke na
jezeru u jednom mahu, jednim pogledom, nije sluĉajno: izgovoreno ime Ivona, bolesni Pipo,
devojĉica Ivona, prazna barka - slili su se u jedan doţivljaj, - doţivljaj ljubavnog bola. Na
jednoj strani je razoĉarani, nesrećni i bolesni Pipo, na drugoj je prelepa devojka Ivona.
IzmeĊu njih je barka, simbol neostvarene ţivotne slobode i ljubavi.

Dok Ivona saĉekuje drugaricu, a sva ostala mladeţ se razišla, putnik moli Ivonu da izaĊe u
masline više sela gde će je ĉekati:

Čini mi se da će ceo moj život posle biti izmenjen, ako se samo za trenutak pojavite tamo
gde vas budem čekao. Celoga života ću vam biti zahvalan. Glupo je i nerazumljivo, i znam
da vas ništa tamo neću videti bolje no sada.

Ona odbija ali polako popušta i prihvata da doĊe jer "sigurno, verujem vam". Došla je. U
razgovoru je ispovedila svoju tugu: od detinjstva je volela jednog ĉoveka ali su ga posle
vojske oţenili drugom. Za tu ljubav niko nije znao, nije bila sigurna da i mladić zna. Ona ne
ţeli da se udaje, a ako ipak odluĉi da to uĉini, "moţda ću jedanput poći za nekog, ĉija deca
ostanu siroĉad". Ovo je svesna ţelja da se nastavi ţivot u patnji i bolu, pošto prva i prava
ljubav i sreća nisu ostvareni.

Ova epizoda o Ivoni skladno je uklopljena u jedinu individualnu povest, povest o Pipu, i s
njom ĉini jedinstvo. Tako je, samo u nagoveštajima, bez ijedne eksplicitne ĉinjenice,
predoĉena jedna neostvarena ljubav i dva nesrećna bića. Ova epizoda sa Ivonom, meĊutim,
ima sasvim drugaĉiju umetniĉku funkciju. Povest o neostvarenoj ljubavi jeste zanimljiva, ali
putnikov sastanak sa Ivonom nije došao da bi se saznala istorija ljubavi, nego da bi se
ostvarila bar delimiĉno njegova ĉeţnja za lepotom. Ivona je bila oliĉenje te izvanredne
lepote pa je putnik ţeleo da je malo duţe posmatra i uţiva u njoj. Ali blizina lepe devojke,
ambijent, meseĉina, tajanstvenost samoga ĉina sastanka stranca i seoske devojke, doneli
su novo osećanje: to nije samo ĉeţnja za lepotom, nego nešto više:

I odjednom, apsolutna čarobnost i sreća ovoga trenutka uĎoše u mene. (...) Osećao sam
skoro čvrste suze u očima, toliko sam se morao siliti da ne pružim ruku i ne zagrlim je uz
puno grdno mnogo poljubaca i reči.

To nije uĉinio. Devojka je otišla silazeći niz maslinjak: "Dok sam ţiv, ostaće mi urezano do
najmanjih sitnica ovo njeno silaţenje". Ovaj susret putnika i Ivone ostaje prividno
nedovršen i neostvaren. U stvari, ni putnik nije ţeleo da se on dovrši i ostvari jer bi od toga
mnogo izgubio - prestala bi ĉeţnja za lepotom a tada bi ţivot bio obesmišljen. Ovako, ostaje
za ceo ţivot jedan svetao i topao trenutak i lepa devojka Ivona sa jezera. Da je ova scena
završena drugaĉije, izgubila bi ono najlepše: ĉistotu, lepotu i ljudsku toplinu. Ovako, ona
predstavlja najpoetskiji deo knjige Ljudi govore.

Pitanja, zadaci, veţbe
1. Pri samom kraju knjige Ljudi govore nalazi se jedan pasus, obeležen navodnicima:
...Noć je bezmerna.
"Šta to čuh, šta to čuh? Sluh, duh, kruh...
Pod stalnom. Čijom? Celoga šela, pažnje, valjda živoša?"
Nova munja...

Kako razumete sadrţinu ovoga pasusa? Zašto je taj deo teksta oznaĉen navodnicima? Da li
ovaj tekst ima izvor u nekoj aktuelnoj knjiţevnoj školi (pravcu) ili je nagoveštavanje neke
nove škole (pravca)?

2. Dok sedi sam u ĉamcu, na jezeru, putnik doţivljava ĉudo prirodnih elemenata i njihov
sudar. Da li je u isti mah doţiveo i ĉudo (jedinstvenost) ljudskog bića? Kako je to uĉinjeno?
Šta je zajedniĉko za ljudsko biće i prirodu.
_________________________________

Rastko Petrović - Ljudi govore

Dva putovanja na jedno malo ostrvo koje se nalazi na jednom jezeru u Španiji. Šetnje
ostrvom, razgovori sa ribarima, razmišljanja o putovanju i o pisanju. Ţivotne priĉe nekoliko
ljudi sa ostrva, onako kako su ih oni ispriĉali piscu tokom njegovih šetnji. Knjiga zapravo i
nema toliko veze sa samom Španijom, koliko sa putovanjem (i ţivotom) uopšte.

Prijatno sam bila iznenaĊena, poslije ĉitanja ove knjige. Na mene je ostavila dubok utisak,
kako po svojoj neobiĉnoj formi i slobodi pisanja, tako i po porukama koje šalje. Pisac nije
bio ograniĉen formom. Strukturu romana je pravio onako kako se njemu ĉinilo pogodno u
datom trenutku. Liĉnosti nisu povezane radnjom, kako to obiĉno biva. Ovog puta su
povezane samim interesovanjem putnika za njih, sada, u trenutku, van vremenskog
obiljeţja, u onolikoj koliĉini, koju odreĊuje putnik. I interesovanje za njih je površno, ništa
suštinsko i duboko, više pripovjedaĉko, osloboĊeno tereta emocija, nema emocija i
zbliţavanja, samo naracije. Putnik odreĊuje kada će se pozabaviti liĉnostima sa ostrva, kada
će se prepustiti sopstvenim razmišljanjima, kada će svu svoju paţnju, skoncentrisati na
opise prirode i promjene u njoj. Cijela knjiga je napisana kao impresija o ţivotu ljudi, koji su
svedeni na ograniĉen i skuĉen prostor jednog ostrva. Sve njihove sudbine, zarobio je na
tom malom mjestu. Moţda je zbog toga i impresija o svemu tome mnogo jaĉa,
koncentrovana na mali prostor, koji ograniĉava kretanje i materije i misli. Svu nabijenu
energiju i nemogućnost napuštanja ostrva, podstiĉe opisima naĉina ţivota tih ljudi, koji ţive
bez struje, tako da tama obavija gotovo cijeli prvi dio knjige. U tami se naslućuju likovi,
muški, ţenski, strari, mladi, ni jedan jasno iscrtan, samo naznaĉen, samo dat u osnovnim
crtama, samo da se naslućuje. Ne moţe se razumjeti ni povod dolaska samog naratora, na
ovo ostrvo, ali njegova ţelja da barkom preĊe do ostrva, ĉak i po vremenu koje je riziĉno za
putovanje, ĉak i pod teškim uslovima koji su mu predoĉeni ( nedostatak struje ), govore o
njegovoj radoznalosti, govore o neĉemu mnogo jaĉem, što ga tamo vuĉe. Likovi su mirni
ljudi, uglavnom zadovoljni svojim ţivotima i u toj masi, istiĉe se jedan mladi ĉovjek, koji
svoju sudbinu, koja ga je vezala za ostrvo, vidi kao svoju smrt.

– To je bila ţelja mog oca; da ovde ostanem. Ja sam sluţio u marini. Putovao sam do Kine i
Sidneja, i sve to mi se vrlo svidelo. Da sam ostao u marini, do sad bih bio marešal
(narednik) pomorski, imao bih dobru platu. Nešto znaĉi biti marešal; i to je ţivot koji nešto
znaĉi, koji je za mene!
– Niste mogli ubediti oca da popusti vašoj ţelji?
– O, sve mi je to bilo dosadno. Ĉak nisam ni pokušao da ubeĊujem. Ĉim sam došao, majka
mi je našla devojku, i odmah su rekli svima da sam veren. Oni su se uplašili da neće imati
ko da nastavi ovaj zanat. Kao da je to zanat!
– Devojka vam se nije sviĊala?
– Ne, ona nije bila ruţna, ali ja je nisam ni gledao, a kad sam je najzad pogledao, imali smo
već dvoje dece i bila je stara.
– Ali sada volite svoju ţenu?
– Kako mogu da ih volim, kad mi je ceo ţivot upropašćen!
– Zašto mislite da vam je ţivot upropašćen? Videli ste mnogo sveta i sada ţivite na miru u
selu koje mi izgleda jedinstveno; imate decu!

– Ja više nikada ne mogu izići iz ovog sela. Još sam mlad a ţivot je za mene sasvim svršen.
Da sam postao marešal, mogao bih pokušati u ţivotu još i mnogo štošta drugo. Sada je
sasvim svejedno: ţiveo ili umro.
– Ali ko vam moţe braniti da pokušate još uvek drugo šta u ţivotu i u svetu! Ţena i deca će
vas ĉekati.
– Ne verujem da je moguće. Da nisam poduzeo zanat, još bih i mogao. Ovako, danas treba
naloviti ribu za ruĉak, i sutra za veĉeru itd. I koji je onda dan kad mogu poći a da svi zbog
mene ne budu gladni toga dana!
– Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo?
– O, mogao sam uvek doći docnije. Ovako ne volim ni njega, ni ikoga; ni majku koja je
traţila devojku, ni oca, ni brata, ni decu. Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili.
Naroĉito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa gore uĉinio.

U drugom dijelu knjige se ne govori, ali se osjeća, da je bolest mladog ĉovjeka Pipa,
izazvana njegovim konstantnim nezadovoljstvom ţivotom i tako se njegova sudbina izdvaja
od svih ostalih sudbina ljudi sa ostrva. Drugi dio je u neku ruku, rasplet nagoviještenih
motiva iz prvog dijela. To se posebno odnosi na Pipa . Njegovo oporavak govori o
prihvatanju sopstvene sudbine i neminovnog, onog od ĉega nije uspio da pobjegne.

I putnikov sastanak sa Ivonom , nije nikakvo zaljubljivanje, nije ni ĉeţnja za ljubavlju, već,
eto samo igra, izazov, trenutak koji ţeli da doţivi, da ljepotu ostrva ostvari u ljepoti ţene.
Samo jedan razgovor, jedan zagrljaj , na tom ĉudesnom ostrvu i ništa više.

U trećem dijelu, moţemo uoĉiti svu umješnost Rastka Petrovića kao pisca, koji na izuzetan
naĉin opisuje prirodu, dok ujedno razmišlja o ţivotu. Jer nije bez razloga povezao bure,
munje i gromove u prirodi, sa svojim teškim i sumornim razmišljanjima o ţivotu, o
postojanju i smislu postojanja.

Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi. Ptice i slepi
miševi koji lete izmeĊu toga. Ribe koje proplivavaju. Ima svakako sitnog jezerskog zverinja
tj. ima elemenata koji su veĉiti u vaseljeni, i ĉija se vrednost, u veĉitoj transformaciji, ne
menja. I ima elemenata koji predstavljaju ţivot, koji su ĉudo, ne samo zato što postoje, već
i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u veĉite elemente nešto neobjašnjivo i na
izgled prolazno.

Zatim, isto tako na izgled efemerno i neprirodno kao ptica i slepi miševi, struje kroz svet
elektriĉne reke, matice zraĉenja i talasi. Nevidljive eksplozije i katastrofe odnose ono što je
u neposrednoj mojoj blizini, u visine koje se ne mogu ciframa oznaĉiti; i strahovite
kataklizme donose silu visina, kao bezmerne vodopade, ĉak na ivicu ĉamca koji od toga
podrhtava.

Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini
akvatiĉno bilje diţe se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim
stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike. Slušam lagani šumor ovoga bilja i glasna
dovikivanja ptica u visinama. Ĉuje se šum vazduha i vode, a iz daljine dopire laveţ.

Pored svega toga, nazivam opet, po navici, to noćnim ćutanjem i tišinom. A ipak
razaznajem da nikada priroda nije bila u ţivljem, u opštijem šumu i razgovoru, u ţuborenju.
Ĉujem ţivotinju kroz ševar, ĉujem šuštanje granĉica u drvetima. I ceo bi svet to nazvao
tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u ţuborenje predela u
noći. Dovoljno je da ĉovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu osloboĊeni a da on sve
to nazove: tišina.

Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu saraĊivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i
kao da je tek postalo. Sve ide taĉno i sa zanosom i ovaj ţivot zemlje i neba uţasan je i
veliĉanstven. U odnosu na ţivot organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.

Da, to je ono što je veĉito, ta stalna sveţina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga
vidi, oseća, pozdravlja i potvrĊuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti.
Nema u meni nikakve ţalosti za tim, nikakve ţalosti, ali uzbuĊenja: da. Da li mogu da
napišem to jednom sad i više nikada? Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati.
Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Ţao mi je ţivota ove poslednje biljĉice, kao i moga. Ne
suviše, taman koliko da je isto; ili moţda malo više ove biljĉice, a ipak tako malo da je
mogu i išĉupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griţe savesti. Ţao mi je i svršetka
pokreta ĉamca koji se njiše. Ili ne, sve je to laţ jer je misao. Neću da mislim. Neću da
mislim, i evo više ne mislim. Ne ţalim više nikoga. Ne ţalim više ništa. Ţivim samo svojim
ćelijicama, samo ćelijicama. Kao biljka.

Munja koja suvo ošinu nebo pokaza odjednom sve obale jezera do najvećih preciznosti.
Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreţe, vrbe nad njima. I
pokaza ĉitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drţi nebo. Sva priroda
bi oštra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade ĉim se povrati mrak. Zasenjen, ne vidim
više ni tamne profile drveća i bliskoga brega: svet se suzio na malo srebrne vode preda
mnom i na sazveţĊa iznad mene. Pogledah u jednom pravcu i videh najsjajniju zvezdu kako
odlete koso u neki dalek prostor izvan zemlje. Njena slika, naĉinivši taj isti put u suprotnom
pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do samog ĉamca, gde se odjednom ugasi. Zabluda oka
savršena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na
mene. Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje,
i slike svojih munja, nemo i ubilaĉki kao prvoga dana.

Drveta koja se primećuju ili ne preko dana dok ljudi ţive kraj njih, sada ţive svoj puni,
integralni ţivot. Svaki list ima slepi napor da se odvoji od susednih listova kako bi što
potpunije disao. Osećam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh
što bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli. Sve što je
ĉoveĉansko najzad spava i duboka ljudska disanja isto su tako mirna kao disanja šuma.
Moja misao takoĊe više ne radi. Samo da zakljuĉi da ţivi i da je tu jedina. S vremena na
vreme ona pokušava da poleti. Udara se o sve oko sebe kao slepa ptica. Zatim ostaje mirna
i zadihana.

To nije lepota oko mene (video sam toliko jezera i ovo nije ništa ĉudnije od ostalih), već
ispleteni ţivot onoga što saĉinjava prirodu. To nije jezero na kome sam, već jedan grdan
splet zakona i sila; i moj ţivot u tome gori kao plamiĉak. Noć je bezmerna.

Zatim još sevaju munje i padaju zvezde. Padaju, padaju. Kakva strahovita noć meteora.
Demonska! Zašto ne demonska? To je jedan od poloţaja našeg saznanja u svemu ostalom.
Do kraja ove noći (veĉito!) ĉoveĉanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj
deo površine zemlje, jedne od kosmiĉkih tela u noći, u opštenju sa drugim telima, drugim
kosmiĉkim silama u prostoru. Ptice ovde i tamo ćute u lišću. Zora, kada se digne, doći će
kao i da je poslednja. A mi? Mi ne traţimo ništa bolje do da budemo zaboravljeni. Zar?
Zaboravljeni.

I opet efektna završnica romana, prepuna zvukova, opisa krika koji moţe biti krik umrlog ili
krik novoroĊenog. Rastko poistovjećuje bitnost tog iskonskog krika, poistovjećuje ga sa
slikom krvi, jer je krv i na poĉetku i na kraju. Asocijacija krika i krvi , da li za neĉiji kraj ili
za neĉiji poĉetak ili istovremeno, jer ţivot i smrt su jedno, jer ţivot i smrt se prepliću,
saĉinjavaju krug onoga što zovemo postojanje.

Odjednom strahovit krik, penjući se i spuštajući, zvuk sirene, prelete preko jezera. Ima
dosta vremena da su potmulo u ušima svi elementi iz kojih je sastavljen. Kao u muzici gde
se odjednom srede u jedan vapijući glas. Dremljiv, mora da davno ĉujem slabe i
neodreĊene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik. Nesvesno sam ga
upoznavao pre no što se izgradio, a kad je došao poznao sam ga kao teškoga poznanika. On
je oštar, ĉeliĉan, ljubiĉast i vreo, mirisa na sumpor. Sve je u njemu mehaniĉko, elektriĉno i
neumitno. Reklo bi se oštri pisak sirena. Kao da objavljuje poţar, nesreću, sudar. A za njim
opet ćutanje. Ćutanje, ćutanje. U njemu ima ipak neĉega strahovito bolnog, ljudskog,
ĉoveĉanskog i vapijućeg; u tome kriku, elektriĉnom i mehaniĉkom koji dolazi iz ljudskog
grla.

Neko koji je u ropcu, ĉije je telo rascepano, koji gubi krv. Neko koji umire, koga ubijaju. To
je krik koji je izišao iz krvi, kao kakva zvuĉna eksplozija iz susreta krvi, vazduha i prostora.
Taj krik, koji se, evo, apsolutno identiĉno ponavlja, isti je kao ova munja u prostoru. On
osvetljava naglo, odjednom, nešto što ja na danu nisam uoĉio, jer je suviše mnogo
predmeta bilo zajedniĉki osvetljeno i zvuĉno. Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo
munja pokazala onaj gradić u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u ovom
mestu ali je bilo nuţno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom
celo jedno trpljenje; trpljenje u tome ĉoveku što viĉe, što je bio zagubljen u toj gomili i sada
odjednom zvuĉno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju
koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora.

To moţe isto tako biti ţena kao i ĉovek. Snaţno stvorenje. I mora biti ĉovek ili ţena koji
umiru; jer se inaĉe ne viĉe ovako, ljudski i mehaniĉki, i telom i duhom, silovito.

Izlazim iz ĉamca, idem lagano uz obalu, u tome pravcu. Mislim: Kako ne potrĉe svi onamo!
Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopre taj glas, ne mogu a da se ne probude.
Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni. PogaĊam da su tamo ljudi seli u postelje i
prisluškujući vrisak govore šapatom sa ţenama. Ali zašto ne poĊu da vide šta se dogaĊa?
Ĉujem, zatim, takoĊe ljudske glasove negde iza kuća da se, kao paprati uz visoko drvo koje
ĉupaju elementi, skupljaju i puţu uz veliko, strahovito kreštanje. Jedan jedini strašan glas
penje se i previja, zaleta se izmeĊu svoda i jezera, iz sitnih, uzbuĊenih ljudskih glasova;
strašno sitnih i preciznih.

Vidim ih u pomrĉini, pred kućom. Nekolicinu. Ne vidim nikoga zasebno, već sve zajedno.
Više nagaĊam. Ne znam ima li ţena meĊ njima. Prozori okolnih kuća su sasvim mraĉni, ali
mora da se odande ljubopitljivo sluša, mora da su lica uzbuĊenih devojaka ili ţena, iznutra,
uz same prozore. Ţena, jer sad se jasno razaznaje da je to ţena koja viĉe, kriĉi divlje u kući
na kojoj izmeĊu preklopljenih kapaka sija duga, svetla linija. Ljudi govore poluglasno. Ja ne
razaznajem, ne slušam njine reĉi; oni ne primećuju moj prilazak; ipak razumem jasno šta
se zbiva. Ĉak me ne zanima ni šta je tu, ni što sam tu. Jedino: ja sam tu došao i sad sam
tu. Svakako da je strašno dockan.

Još jedan interesantan dijalog, koji sukobljava dva pogleda na ţivot, onaj optimistiĉni i onaj
pesimistiĉni. I kad bolje razmislimo, oba su u pravu, jer pod teretom svakodnevnih briga,
ĉesto pomislimo da je cijeli ţivot samo patnja i muka i da ga takvog ne vrijedi ţivjeti. Ali
kad naiĊu bolji dani, sagledamo svu ljepotu ţivljenja i svega onoga što nam on donosi,
shvatajući ipak da je ţivot samo jedan i da ga trebamo odţivjeti na naĉin kako to najbolje
umijemo i znamo.

– Nalazim da je glupo ţiveti; eto to. Evo, ceo svet ţali ovu ţenu zato što pati, i ova je kao
sve ţene zaista jadnica, ali, što se mene tiĉe, ja ţalim pre svega toga što se raĊa. Zašto da
ţivi, šta će njemu da ţivi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da
crkne.
– 'Ajde, 'ajde, – reĉe drugi. – Preteruješ. Kao uvek. Zar bi se moglo ţiveti bez dece? Ja
volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne moţemo reći da nam u mladosti nije
bilo dobro. To zbog nas trpe ovako ţene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo.
– Šta će mu da ţivi, kad je to sve isto, i kad će to uvek biti isto! Biće lep i mlad i verovaće
da moţe šta hoće, a ustvari, moţe samo jedno jedino, a to je ono što su svi mogli. Ništa
bolje ni više. Posle će biti star, star.
– Kao ti, recimo! – reĉe onaj nasmejavši se.
– Kao ja. I kad bude video devojku, neće imati snage ĉak ni da je poţeli. Jest, kao ja. Ako bi
trebalo roditi se ponova, i ako bi me pitali, ja bih rekao: Ne!
– Idi crkni. Premlaćen! Laţljivĉe. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da!
Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet.
– Da, opet, – ponovi ĉovek ironiĉno. – Opet!
– To moţe biti takoĊe i devojĉe!
– Apsolutno, i devojĉe. To je ĉak verovatno.

– Kad bi trebalo da se ponova rodim... Mislim na sve to... Zamislite, taj deĉko koji doĊe,
koji raste, raste, i koji ostaje dok mi odlazimo. Uskoro samo oni što su kao on biće na ovom
jezeru. Nijedan od nas; baš nijedan! Nigde u svetu nijedan od onih što su danas. Onda bih
voleo da se rodim opet, ne da rastem, već da se naĊem meĊ njima, pa da pogledam svuda
u krug.
– I na kom kraju sveta bi hteo da to bude? Moţda baš ovde?
– Da, baš ovde ako treba.
– I onda bi opet imao da umreš, i opet bi ţeleo da se ponova rodiš da bi opet pogledao i
tako redom.
– Opet bih to ţeleo.
Ĉovek koji je govorio u poĉetku veselo, rastuţi se oĉito. Njegov glas postade vreo i
nesnosan kao kod alkoholiĉara.
– Mislim da je sad već gotovo. Bar se odande više ništa ne ĉuje.
– Gotovo? Tek poĉinje, – reĉe onaj smejući se, – tek poĉinje. To jedan novi ĉovek pušta prvi
put svoj glas.

To je ĉudno kako će on ţiveti. Nikad se ne zna kako će ţiveti ĉovek koji tek poĉinje da diše.
Voleo bih da znam šta će reći o ţivotu kada prvi put bude trebalo da nešto kaţe o njemu.
Smešno je kako ljudi govore o ţivotu. Svaki ima svoj sud o njemu... Treba poklati sve
petlove. Ĉak ako bi dan i zaboravio da svane – kakva glupost! To nije da bi pevali, već da bi
sebe razbudili. Šta me se tiĉe šta će misliti o ţivotu. Šta mislim ja o ţivotu? Ja govorim
mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? Šta će biti taj novi ĉovek? Ribar? Moţda i
nešto sasvim drugo! Moţda će ići da ţivi na drugoj strani! Mi ne moţemo ništa da znamo o
tome šta će biti sa ţivotom jednog ĉoveka. To moţe biti jedna jedinstvena stvar: ţivot koji
tek poĉinje. Jedinstvena.

Ja? Ne, ja ne bih hteo da se moţe ponova poĉeti. To moţe biti jedinstvena stvar...
Jedinstvena...

Realistiĉna razmišljanja o ţivotu, o njegovoj jedinstvenosti i neponovljivosti, o nepoznanici
ljudskih sudbina, kojima se ne treba mnogo ni opterećivati, jer svaka je sudbina jedinstvena
i napisana samo jednom.
_______________

Poslije smrti, objavljeni su u posebnim knjigama, njegovi romani Sa silama
nemjerljivim i Dan šesti, zbirke pjesama Ponoćni delija, jedina njegova
drama Sabinjanke i mnogi eseji, putopisi i kritike.

Jedna od suštinskih psihiĉkih i stvaralaĉkih potreba Rastka Petrovića, potreba za novim, za
onim što je još neosvojeno, nesaznato, nedoţivljeno, diktirala je puteve ne samo njegove
ţivotne već i umjetniĉke sudbine. On je bio jedan od onih ipak rjeţih pisaca koji ne odvajaju
ţivot od umjetnosti, koji ţele da svekoloku stvarnost vide kao ogromno polje mogućnosti
umjetniĉkog izraţavanja, kao i obrnuto, koji u samoj umjetnosti vide pravi oblik, pravi
dokaz ţivota, a ne bekstvo od njega. Ka d Rastko u " ProbuĊenoj svijesti " kaţe " GraĊenje
pjesama je jedan od najnuţnijih trenutaka moga ţivota: jedna od njegovih funkcija: to je
kao koraĉati ili zadrhtati, on ne podreĊuje ni ţivot poeziji ni poeziju ţivotu, već poeziju
proglašava za jedan od najautentiĉnijih izraza samog postojanja, za jedan od uslova
opstanka samog ţivota, ravnopravan sa ostalim vidovima postojanja, sa ostalim vidovima
ispoljavanja ĉovjekove individualnosti i njegovog fiziĉkog, ĉak fiziološkog i duhovnog
postojanja, kako sam kaţe u istom tekstu. Ono dakle što je Rastka Petrovića privlaĉilo u
ţivotu, privlaĉilo ga je i u umjetnosti postajalo je predmet njegove poezije i proze.
Umjetnost nije za njega prosta nadoknada, prosta zamjena za ţivot, već jedan od
najnuţnijih, najsnaţnijih sadrţaja i ţivota. Za njega je poezija govor cijelog bića, i duhovnoh
i tjelesnog ; još i više, ona je i govor svekolike stvarnosti. Zato se polje poezije mora
nalaziti i izvan tradicionalnih literarnih granica i podjela, ne samo u stihovima, u njima
ponekad vrlo malo, već u samom ţivotu. Poetsko moţe biti, po njemu, ostvareno i nehotice,
spontano, u mitu , u legendi, u ispovijestima, u pismima, u svakodnevnom ţivotu, u
neobiĉnom gestu, u ţelji. Pjesma, pripovijetka, knjiga - to su dakle posebni oblici
pojavljivanja stvarnosti, iste ili sliĉne vrijednosti kao i neki drugi oblici pojavljivanja i
postojanja. Umjetnost je , u suštini, za Rastka Petrovića , nova realnost, kako kaţe u eseju
o slikarstvu Save Šumanovića, ali realnost koja ne moţe biti sama sebi svrhom, jer je u
neraskidivoj vezi sa postojećom stvarnošću kao njen dio i kao dio i izraz pojedinaĉnog
stvaralaĉkog bića ĉovjeka.
__________________________________

Rastko Petrović (roĊen 3. marta 1898. godine, preminuo 15. avgusta 1949.) bio je srpski
pesnik, pripovedaĉ, putopisac i romansijer.

Rastko Petrović roĊen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, kao deveto dete oca Dimitrija,
istoriĉara, i majke Mileve, uĉiteljice. Rastko je mlaĊi brat Nadeţde i Zore, poznatih likovnih
umetnica. Dana 5. juna kršten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov kršteni kum
bio je novosadski pisac i pripovedaĉ Jaša Tomić.
Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Pišĉeva rodna kuća srušena
je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko još u detinjstvu ostaje
bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. god. pohaĊao
je osnovnu školu i upisao niţe razrede gimnazije. U jeku Balkanskih ratova 1912. prekida
gimnazijsko školovanje u Beogradu. Kao nesvršeni gimnazijalac odlazi na front, prelazi
Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista
francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i druţi sa mnogim pesnicima,
slikarima. Piše pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izloţbi i objavljuje ih u otadţbini.

Godine 1921. objavljuje jedinstveni humoristiĉki roman iz ţivota starih Slovena "Burleska
Gospodina Peruna Boga Groma". Krajem 1922. godine objavljuje zbirku pesama
"Otkrovenje". Tokom cele te godine aktivno deluje u Beogradu zajedno sa brojnim piscima
poput Milana Dedinca, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih. Njihovo delovanje dovešće do
pojave nadrealizma. Nakon što se zaposlio kao ĉinovnik u Ministarstvu inostranih dela,
krajem naredne 1923. godine, primljen je za pripravnika.

Nastaje period u Rastkovom ţivotu kada sve manje piše poeziju i sve manje objavljuje.
Oktobra 1926. godine postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela u Poslanstvu pri
Vatikanu kod Milana Rakića. Rakić mu omogućuje putovanje po Italiji, Španiji, Francuskoj i
Turskoj i, što je najznaĉajnije, po Africi. Stoga će, 1930. godine, Petrović objaviti
veliĉanstveni putopis pod istoimenim nazivom "Afrika". Potom, 1935. godine, Rastko
Petrović biva postavljen za vicekonzula šeste poloţajne grupe generalnog konzulata u
Ĉikagu. Naredne godine radi u Vašingtonu kao sekretar Poslanstva. Putuje po SAD, Kanadi,
Meksiku, Kubi. Godine 1938. unapreĊen je u zvanje konzula pete grupe u Ĉikagu.

Drugi svetski rat proveo je u Sjedinjenim Ameriĉkim Drţavama. Piše pesme za zbirku
"Ponoćni delija". Poboljeva. U 51. godini svog ţivota, dana 15. avgusta 1949. godine,
iznenada umire u Vašingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vašingtonu.
Posmrtni ostaci Rastka Petrovića preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni
u porodiĉnu grobnicu na Novom groblju.

Romani Burleska gospodina Peruna boga groma (1921), Ljudi govore (1931), Dan
šesti (1961). Zbirka pesama Otkrovenje(1922) i putopis Afrika (1930).