1

1. VARIJANTA LEKTIRE.ME
Nikolaj Vasiljevič Gogolj – Revizor
Nikolaj Gogolj se rano susreo sa pozorištem i pozorišnim životom. Još kao dečak
učestvovao je u radu amaterskih grupa - dobijao je uloge u pojedinim predstavama
mesnog pozorišta. U to vreme prikazivani su prevedeni pozorišni komadi koji su
prikazivali svet dalek Ruskom gledaocu i po mentalitetu i po načinu života. Gogolj se
zalagao za izvornu, aktuelnu, nacionalnu i realističku dramu koja će pogađati u suštinu
društva i odnosa u njemu, koja će izraziti osobeno i prepoznatljivo:

- Dajte nam Ruske karaktere, dajte nam nas same, naše lopove, naše osobenjake! Na
pozornicu s njima, svi da im se smejemo.

Siže za komediju Revizor Gogolj je dobio od Puškina. Ovaj mu je ispričao anegdotu

o tome kako je u nekom provincijskom mestu dočekan čovek iz prestonice. To isto se
dogodilo i samom Puškinu: kada je došao u jedno provincijsko mesto, smatrali su da je
visoki činovnik, koji je iz prestonice došao da izvrši pregled rada mesnih vlasti i
ustanova. Od te anegdote Gogolj je stvorio jednu od najboljih komedija ne samo Ruske
nego i svetske književnosti.

Gogolj je vrlo pažljivo radio na ovoj komediji: napisana je 1835, izvedena 1836. a
objavljena 1842. godine. Stalno je menjao i dopunjavao pojedine situacije, usklađivao
unutrašnji sklop, peglao likove. U tom radu držao se svog stava da komedija mora biti
sapletena sama sobom, celokupnom svojom masom u jedan veliki zajednički zavežljaj.
Zaplet treba da obuhvati sva lica, a ne jedno ili dva, da dodirne ono što uznemirava
manje-više sve njene učesnike. Tu je svak junak. Pratio je pozorišno izvođenje,
reagovao na režijske postavke i glumačke kreacije, ukazivao na suštinu komedije i pravi
smisao karaktera pojedinih likova, posebno Hlestakova.

Gogolj je ideju dela izrazio ovako: Ja sam odlučio da na jednom mestu skupim sve ono
što je u Rusiji ružno, a što sam ja tada znao, sve nepravde koje se čine na onim
mestima i onim slučajevima gde se pravednost traži od čoveka više od svega, i hteo sam
sve da ismejem u jedan mah. Za predmet satirične osude uzeo je veliku skalu ružnih
pojava i negativnih osobina:
- Samovolju vlasti, karijerizam, učmalost, zaparloženost plemstva, hvalisavost,
neprosvećenost, pohlepu trgovaca, podmitljivost, primitivizam, korupciju činovnika,
spletkarenje, glupost, pljačku, ulizištvo, provincijalizam.

Radnja komedije Revizor smeštena je u zabačenu provincijsku varoš od koje tri

godine na konju da juriš pa ni do kakve države doći nećeš. To je duboka provincija
u kojoj život teče monotono, ništa se ne zbiva, ništa se ne menja: pustoš u varoši,
pustoš u dušama njenih stanovnika. Jedini dašak svežine zapahne kada zaluta neki
putnik prolaznik ili kada dođe neki predstavnik centralne vlasti: tada se ljudi probude,
život oživi, počinje nešto da se dešava. Ako ništa, to su bar nagađanja, pretpostavke,
priče, ogovaranja, podmetanja, laži, ulagivanja.

Kompozicija - Revizor je komponovan iz pet činova. Time se odstupa od pravila da

se komedija piše u dva ili tri čina, a samo tragedija ima pet činova. Opredeljenje da
svoju komediju razvije u pet činova nije slučajno: pisac je stanje u Ruskom društvu
svoga vremena doživeo vrlo snažno, kao tragediju. Razvijanje dramske radnje u pet
činova dalo je piscu mogućnost da ostvari dinamičan ritam, da zbivanje dobije vrtoglavi
tempo, te da se situacije (pojave) smenjuju u vrlo kratkim vremenskim intervalima. Svi
činovi su uglavnom približnog obima, ali nemaju jednak ritam odvijanja radnje.
Upoređujući broj stranica (obim materijala) i broj pojava (raspoređivanje materijala na
 2

manje jedinice), a samim tim i učestalost smenjivanja likova na sceni, dolazimo do

zaključka da prvi čin ima usporeni ritam: na svaku pojavu, a ima ih šest, do- lazi 2,6
stranica. Ovo je razumljivo s obzirom na ekspozicioni položaj ovoga čina i na veliki broj
likova koji učestvuju na sceni. Središnji činovi (II, III, IV) su vrlo dinamični jer ih
karakteriše duplo veći broj pojava nego u prvom činu, i njihovo brzo smenjivanje. U
ovim činovima zbivanje teče kao kovitlac, komične situacije su zgusnute, svaka pojava,
gest ili reč izaziva buran smeh. Mimo očekivanja, u petom činu se ritam malo smiruje.
Tome doprinose posebno sedma i osma pojava koje pokrivaju više od polovine vremena
i ispunjene su velikim brojem aktera. Kreščendo zbivanja nije u razrešenju osnovne
radnje (Hlestakov kao revizor) nego u najavi sledeće radnje (dolazak pravog revizora),
što izaziva šok kod prisutnih.

Prvi čin - ima ekspozicioni karakter: predočava skoro sve aktere zbivanja -
gradonačelnika, upravnika dobrotvornih ustanova, školskog nadzornika, sudiju,
policijskog pisara, lekara, policajce, poštara, varošku vlastelu, gradonačelnikovu ženu i
kćer. Prvom dijaloškom replikom predočena je situacija - gradonačelnik obaveštava
prisutne: Zvao sam vas, gospodo, da vam saopštim jednu veoma neprijatnu stvar:
dolazi nam revizor. To je prilika da gradonačelnik ukaže svojim potčinjenima šta sve
treba da urade kako bi stvari doveli u red tu se razotkriva samovolja, korupcija,
javašluk i nerad.

1. Bolesnici u bolnici su prljavi, liče na kovače; ne leče ih skupim lekovima ,jer čovek
vam je prosta stvar: ako će da umre, on će i onako umreti, ako je za ozdravljenje - i
tako će ozdraviti; lekar ni reč Ruskog ne zna.
2. U sudskim prostorijama šetaju se guščići; u sudnicama se suše kojekakve krpetine; iz
sekretara suda stalno udara rakija kao iz bačve.
3. Svi državni činovnici primaju mito, najviše, kao po položaju, gradonačelnik (Dižeš
mito više no što ti je rang: mito se prima prema činu, kaže gradonačelnik).
4. Zatvorenicima se zakida na hrani.
5. Poštar otvara tuđa pisma: Ja strašno volim da čujem šta je novo u svetu.
6. Mesto je puno prljavštine.

Atmosferu još više podgrevaju Dopčinski i Bopčinski, mesna vlastela, inače radoznalci,
njuškala i brbljivci, koji obaveštavaju prisutne da je u gostionici neki stranac u
građanskom odelu. Gradonačelnik odmah pomisli da je to revizor koji je stigao inkognito
i odlučuje da ga lično poseti i to sam. Ova njegova odluka nije izraz poštovanja ili
predanosti poslu, nego namera da se prvi dodvori revizoru i olakša svoj položaj. Ovde,
na kraju prvog čina, Gogolj uvodi i gradonačelnikovicu Anu Andrejevnu koja pokazuje
posebno, žensko interesovanje za revizora:
- Je l' došao revizor? Ima li brkove? Kakvi su mu brkovi? (...) Meni samo jedno treba: je
li pukovnik? (...) I oči kakve su mu: jesu l' crne, ili nisu, i odmah se vrati nazad da mi
kažeš.

Nju interesuje revizor kao ženu željnu flerta. Dosada i monotonija života u dubokoj
provinciji izazivaju radoznalost. Svaki stranac je promena, doživljaj i osveženje,
bezmalo, on je atrakcija za ženski svet.

Drugi čin je dinamičniji - razvijen je u deset pojava. Dva su ključna događaja u ovom
činu: boravak u gostionici Hlestakova i njegovog sluge Osipa i susret Hlestakova i
gradonačelnika. Prvih sedam pojava imaju za junake Hlestakova i Osipa: to je
objašnjenje situacije u kojoj se našao Hlestakov. Pošao je ocu na selo, ali se u putu
predugo zadržao provodeći se, kockajući, gubeći novac i zalažući stvari. Obojica su
gladni jer im gostioničar ne daje hranu zbog neplaćenog duga. Kada izmoli
 3

ručak,Helstakov dobija neukusnu hranu, ali je ipak jede. Drugi događaj u ovom činu je
susret Hlestakova i gradonačelnika: ove pojave su pažljivo oblikovane, vodi se računa o
svakom detalju, o svakoj reči i pokretu dramskih junaka, naznačavaju se neke osobine
junaka. Zanimljivost ovog dramskog segmenta je u nesporazumu iz koga će se izroditi
zaplet. I Hlestakov i gradonačelnik su obuzeti strahom. Pod pritiskom straha svaki od
njih ima sopstveni tok misli i sopstveno rezonovanje. Oni govore jedan drugome, ali ne
slušaju sagovornika opterećeni neizgovorenim tokom svojih misli. Gradonačelnik u
Hlestakovu vidi revizora koji je došao inkognito i možda je već prikupio podatke o
njegovim grehovima. Hlestakov gradonačelnikov dolazak shvata kao hapšenje po
gostioni- čarevoj prijavi zbog neplaćenog duga. Kada gradonačelnik Hlestakovu nudi
drugi stan, ovaj u tim rečima vidi zatvor, počinje da se slabo buni i brani, a potom i da
viče. To prepada gradonačelnika (O gospode bože, kako je ljut! Sve je čuo, sve su mu
ispričali nesretni trgovci), sav drhti, moli i pravda se sirotinjom i sitnom decom. Kada
Hlestakov spomene da ne može da nastavi put jer je ostao bez para, gradonačelnik mu
pruža novac govoreći da je tu dve stotine a, u stvari, dao mu je četiri stotine. Hlestakov
uzima novac kao zajam, prihvata ponudu da pređe u gradonačelnikovu kuću i predlog da
obiđe neke državne ustanove. Naslućuje da ga gradonačelnik drži za neku važnu ličnost,
ali mu još nije jasno šta je u pitanju.

Treći čin vraća zbivanje u gradonačelnikovu kuću:

1) u očekivanju dolaska Hlestakova,
2) Hlestakov priča o sebi i životu u Petrogradu,
3) gradonačelnik i njegova žena podmićuju Osipa.

Ovde su ključne peta i šesta pojava. Hlestakov se pojavljuje u gradonačelnikovoj kući

praćen gradonačelnikom i drugim starešinama raznih ustanova. Kada Hlestakov, iznoseći
svoje utiske o posetama, primećuje da u bolnici ima malo bolesnika (A bolesnici vam
ozdravili?), upravnik to objašnjava svojom zaslugom:
- Takav je kod nas red. Od ono doba od kako sam ja uzeo upravu vama će se možda
učiniti neverovatno - svi, kao muve ...ozdravljuju. Još bolesnik nije ni ušao u bolnicu, a
već je zdrav i ne toliko lekovima, koliko poštenjem i redom.

Dolaskom Ane Andrejevne i Marije Antonovne, menja se tok razgovora: Hlestakov i

gradonačelnikovica izmenjuju komplimente i to je impuls da Hlestakov, videći s kim ima
posla, otpočne priču o sebi i životu u Petrogradu. On se druži sa ministrima, generalima i
piscima. Toliko je uticajna ličnost da kod njega navraća i ministar (kad se spomene
ministar, gradonačelnik i ostali sa strahopoštovanjem ustaju sa svojih stolica). Kad
prolazi kroz ministarstvo, sve drhti pred njim (u tom trenutku gradonačelnik i ostali
drhte od straha). Hlestakov se sve više uživljava u svoju priču prosto pada u vatru pa
pripoveda da druguje sa Puškinom, da piše (navodi naslove dela) što izaziva
zabezeknutost slušalaca i otkriva njihovo apsolutno neznanje. Hlestakov pada u vatru
pripovedanja utoliko više što primećuje koliko njegova priča oduševljava i obeznanjuje
slušaoce. Kada se Hlestakov povuče da se odmori, gradonačelnik i njegova žena okupe
da se dodvoravaju slugi Osipu utrkujući se sa pohvalama i pitanjima. Anu Andrejevnu
kao ženu interesuju želje i sklonosti Hlestakova (Čuj, Osipe, a kakve se oči najviše
dopadaju tvome gospodinu?), a gradonačelnika interesuje kakav je Hlestakov naravi
(Kakav je tvoj gospodin? Je li strog? Da l' hoće neki put da natrlja uši činovnicima, a?).
Oboje žele da steknu Osipovu naklonost, da mu daju novac za piće i za duvan.

U četvrtom činu Hlestakov potpuno prihvata ulogu nekog velikaša, odnosno revizora,
koju su mu sugerisali gradonačelnik i ostali: shatio je to kao igru iz koje može izvući
neku korist od ovih čudnih budala. Svi predstavnici lokalne vlasti došli su uparađeni.
Dogovaraju se da pojedinačno ulaze kod Hlestakova i predstave mu se uz podmazivanje.
 4

Kada čuju Hlestakova u susednoj prostoriji, svi se prepadnu i u gužvi beže iz prostorije
(sa scene). Potom jedan po jedan ulaze i predstavljaju se, prepadnuti i zbunjeni, a pre
nego ga napuste, daju mu novac na zajam. Hlestakov će svakome ispričati svoju nevolju
(čudan slučaj kod mene: u putu sam se sasvim istrošio) i zatražiti pozajmicu. On već
počinje da glumi: naglo menja temu razgovora i iznenada postavlja pitanje: A pare...
nemate? Pogađa se onda kad posetilac kaže da nema para i prihvata što god daju. Osip
savetuje gospodara: Da idemo mi odavde: Boga mi, već je vreme. Hlestakov će
poslušati Osipa, ali će pre toga napisati pismo svome prijatelju novinaru i adresirati ga
na Poštansku ulicu. Potom dolaze trgovci da se žale na gradonačelnika. Daju Hlestakovu
novac na srebrnom poslužavniku: on uzima i novac i poslužavnik. Ohrabren svim onim
što se dešava oko njega, Hlestakov počinje da se šegači: udvara se gradonačelnikovoj
kćeri i ženi, a potom prosi kćer. Pošto je Osip bio već pripremio kola za odlazak,
Hlestakov objašnjava gradonačelniku da ide do oca i vraća se za dandva za svadbu.
Usput, uzima od budućeg tasta još para da mu se nađe.

Tek u petom činu događaji dolaze do vrhunca i razrešenja. Sve dovde događaji su išli
ka kraju koji se mogao naslutiti: u četvrtom činu, pismom prijatelju, i Osipovim savetom
da se mi čistimo odavde, dok smo čitavi, jer oni nas svi drže za nekog drugog - otvara
se mogućnost očekivanog razrešenja. Odlaskom iz mesta samo na jedan dan razrešenje
se naslućuje. Peti čin prikazuje gradonačelnika zadovoljnog što su sada on i žena
najedared zverke postali i spremnog da zaprži čorbu svim tim nesretnicima što vole da
pišu tužbe i potkazivanja. Razglašava da je revizor isprosio njego- vu kćer, dolaze, po
pozivu, isprepadani trgovci koji mole za oproštaj. Dolaze gosti da čestitaju.
Gradonačelnik i njegova žena puni su sebe, zadovoljni što je njihov budući zet tako
divan, vaspitan čovek, sa najotmenijim pravilima ponašanja i živi sa ministrima kao sa
braćom. Najavljuju svoj odlazak u Petrograd jer ovdašnji vazduh je takav... i suviše
palanački: tamo će gradonačelnik dobiti za đenerala. Tu su čestitanja, skrivena
zavidljivost, tiho izražena zloba (Takvoj svinji uvek sekira u med padne, Pa zar ova
stoka da postane đeneral?). Nagli preokret nastaje kada dolazi poštar i donosi otvoreno
Hlestakovljevo pismo - u njemu se ovaj hvali prijatelju kako se lepo proveo i kako je sve
nasamario. O svima je izrekao po neko zapažanje i karakteristiku (načelnik Je glup kao
sivonja, Zemljanika, je prava svinja u fesu). Kao grom deluje i izaziva šok pojava
žandara i njegove reči: Činovnik koji je po najvišoj ličnoj naredbi došao iz Petrograda,
poziva vas da odmah dođete kod njega. Odseo je u gostionici. To je, na samom početku,
najavljeni revizor. Svi su iznenađeni i ostaju ukočeni: Sva grupa najedared promeni
položaj i ostaje kao okamenjena. Ova nema scena, po Gogoljevoj zamisli, traje minut i
po. Vest o dolasku pravog revizora toliko snažno deluje na prisutne da se oni ukoče i
tako ostaju do spuštanja zavese. Ovakav kraj može se tumačiti na različite načine. Car
Nikolaj I slatko se, grohotom, smejao gledajući Revizora: o.n je verovatno uživao u
piščevoj kritici zaparloženosti, pohlepe i gluposti. On je kraj verovatno video kao dolazak
reda i zakona, pa su se zato svi ukočili od straha. Ovaj kraj, međutim, ne znači to. U
toku dramske radnje svi akteri, predstavnici lokalne vlasti, prikazali su se kao
korumpirani državni činovnici, nesposobni i neradni, neobrazovani i glupi. Njihovo
organizovano podmićivanje revizora sigurno je uobičajen postupak i naviknut način
ponašanja prema predstavnicima centralne vlasti. Oni se nisu ukočili od straha nego od
iznenađenja: sada treba početi Jovo nanovo - vodati revizora, gostiti ga, podmićivati. A
već su se svi bili prilično istrošili podmićujući prvog revizora.

Dramski junaci - Gogolj je uspeo da u jedan mah ismeje sve: i vlast, i

predstavnike vlasti, sudstvo, školstvo, zdravstvo, policiju, vlastelu, trgovce i činovnike -
cela Rusija se pojavila na pozornici i izložena je smehu. Ovakav Revizor bio je vrlo
popularan, ali i kritikovan. Gogolj piše:
 5

- Utisak koji je napravila bio je ogroman i buran. Svi su protiv mene. Zreli i uvaženi
činovnici viču da meni ništa nije sveto, kad sam imao drskosti da tako govorim o
službenim ličnostima; policajci su protiv mene; trgovci protiv mene; književnici protiv
mene. grde, a idu da gledaju; na četvrtoj predstavi nije se mogla dobiti karta... Čitavi
staleži... Mogu da zamislim šta bi bilo kad bi uzeo nešto iz petrogradskog života koji mi
je sada bolje i dublje poznat nego provincijski.

U Revizoru nema ni jedne ličnosti koja oličava pozitivne ljudske vrednosti - svi
su nosioci neke negativne crte karaktera. Pozornicom defiluju ljudi koje je iroviicija
zaparložila, činovnici koji pljačkaju državnu imovinu, ljudi koji ne leče bolesnike, sudije
koje ne rade svoj posao, karijeristi, spletkaroši, ulizice. Ovde ćemo obratiti pažnju na
dva najizrazitija karaktera - gradonačelnika i Hlestakova.

Likovi - načelnik grada Anton Antonovič Skvoznjik-Dvuhmanovski, staratelj sirotišta

Artemije Filipovič Zemljanika, sudija Amos Fjodorovič Ljapkin Tjapkin, Luka Lukič Hlopov
– školski nadzornik, poštar Ivan Kuzmič Špekin, varoške spahije Dopčinski i Bopčinski,
sreski lekar Hristijan Ivanovič Hibner, policijski pisar Stefan Ilič Uhovertov, Hljestakov,
Ana Andrejeva, Marija, Hljestakov...

Anton Antonović, gradonačelnik, najizrazitiji je predstavnik vlasti u zabačenoj

provincijskoj varošici. To je čovek ograničenih mogućnosti, neobrazovan,
beskrupulozan, neradan, nasilnik, pljačkaš i državne i privatne imovine. Njegov nerad i
nesposobnost ogledaju se u stanju koje vlada u ustanovama (sudu, školi, bolnici), u
opštoj pustoši i nečistoći koja vlada na ulicama. Otimačina je njegovo pravilo ponašanja i
način življenja i vladanja. Mi znamo šta je red - reći će trgovci žaleći se Hlestakovu - i
vazda ispunjavamo šta mu sleduje: i gospođi njegovoj za haljinu i kćeri - mi protiv toga
ne stojimo. Nikad mu nije dosta, bogami. Dođe tek u dućan i, što god mu dođe pod
ruku, sve odvuče kući. Vidi komad sukna, pa tek kaže: Ovo ti je, prijatelju, dobro sukno.
Odnesiter ga mojoj kući. A ti šta znaš, nosiš, a u komadu malo fali od pedeset aršina.
Preko svoje žene poručuje bakalinu Abdulinu da pošalje najboljeg vina što ima, jer će
mu, inače, sav podrum ispreturati. Prepadnut od revizora moli boga da ta muka prođe a
posle ću odneti u crkvu takvu sveću, kaku još niko odneo nije: na svaku rđu trgovca
učiniću namet po tovar voska. Njegova nasilnička priroda iskaljuje se na nezaštićenoj
ženi: išibaće narednikovu udovicu. Kada je u pitanju viša vlast, gradonačelnik je
kukavica, udvorica, beskičmenjak - nastojaće da se dodvori revizoru, daje mu novac,
poziva ga u kuću. Snishodljiv je, molećiv, laže (da ima sitnu decu) ne bi li izbegao
kaznu. Strah od vlasti je karakterističan za sve aktere ove komedije, one koji su i sami
neka vlast u provinciji. Dopčinski kaže da kad veliki govori, čoveka i nehotice obuzme
nekakav strah. Luka Lukić priznaje svojim prijateljima: Čim sa mnom progovori neko,
koji je makar samo za jedan stepen po činu viši, ja prosto sav pretrnem, zbunim se, a
jezik kao da mi se u kljusu uhvatio. Bopčinski se ispoveda: Odkad sam posto, nisam bio
u blizini tako važne persone - u mal' što nisam umro od stra'. Strahovlada carskog
režima stvorila je hijerarhiju autoriteta, hijerarhiju vladanja, hijerarhiju straha i
hijerarhiju primanja mita. A izvan te hijerarhije, nezaštićen i izložen teroru i najsitnijih
činovničića, policije, trgovaca, sudija, žandara - nalazi se čovek sa najniže društvene
lestvice, seljak i običan građanin. Na njemu svi ispoljavaju svoju silu i moć, na njemu
iskaljuju svoje nevolje kinjeći ga i pljačkajući.

Hlestakov je neodgovorni i lakomisleni mladić, sitni prestonički činovnik, koji slučajno i

silom prilika, boravi neko vreme u provincijskoj varošici i biva, sticajem okolnosti,
uvučen u lokalna zbivanja. Pošto je lakomisleno izgubio sav novac na provod i kartanje,
zadržao se neko vreme u varošici, u nemogućnosti da dalje nastavi put, stanujući i
hraneći se u gostionici na veresiju. Za ljude učmale provincijske varošice, a posebno za
 6

predstavnike lokalne vlasti, koji su ogrezli u korupciji i pljački, svaki stranac, obučen po
petrogradskoj modi, liči na predstavnika viših vlasti, na veoma važnu ličnost. Pošto
gradonačelnik i ostali očekuju dolazak revizora iz prestonice, videli su ga u Hlestakovu
jer račun ne plaća i ne putuje dalje (objektivno: nema novca za plaćanje računa i dalje
putovanje) i što čak i u tanjire zagleda. (Objektivno: zaviruje jer je gladan pošto
gostioničar odbija da mu daje hranu).

Ključna situacija koja Hlestakova uvlači u igru jeste osma pojava drugog čina. Tu se
susreću dve ličnosti opterećene svojim mukama i svojim strahovima. Gradoiačeliik strepi
od revizora jer je ogrezao u nasilništvu, korupciji i pljački; Hlestakov strepi od lokalnih
vlasti jer mu gostioničar preti da će ga prijaviti zbog neplaćenih računa. Hlestakov se
pravda zbog neplaćenih računa obećavajući da će sve izmiriti kad dobije novac;
gradonačelnik nudi novac na zajam isprepadan i spreman na podmićivanje da bi stekao
naklonost revizora. Sve što Hlestakov kaže u ovoj situaciji, a ka- zuje uglavnom kako
jeste, gradonačelnik prihvata sa rezervom: smatra da time gost lukavo kamuflira razlog
dolaska i funkciju revizora (Ala ga ovaj bratac farba, prokomentarisaće gradonačelnik
Hlestakovljeva pravdanja).

Hlestakov nesvesno (slučajno i spontano) prihvata i igra ulogu koju su mu nametnuli. On

ne stvara scenario svojih aktivnosti u sredini u kojoj se našao - ponaša se po scenariju
koji stvaraju slučaj, sticaj okolnosti i tuđe gluposti. Dok pripoveda o svome životu u
Petrogradu, kiteći priču i izazivajući divljenje slušalaca, Hlestakov će reći: Ja nisam
ljubitelj ceremonija. Naprotiv, ja još uvek gledam da se povučem neopaženo. Al' badava
- prosto mi je nemogućno da se sakrijem. U ovoj rečenici je istina koja mu se dogodila
ovde, u provincijskoj varošici. On je uvučen u ceremonijal ne svojom voljom nego
voljom (i strahom) domaćina.

Sama priroda Hlestakovljeva (mlad čovek, željan provoda, lakomislen i neodgovoran)

čini da on prihvata igru jer mu se dopada. On se zadovoljava na početku time da ga
poštuju, i da ga iskreno vole jer čoveku više od toga i ne treba. Ali, kako ga više uvlače
u igru, on sve više shata da ima posla sa glupim i pokvarenim ljudima, te i sam počinje
da vodi igru gubeći smisao za realnost:
- Volim ti, brate, dobar doček, i najviše mi se, priznajem, dopada, kad mi od sveg srca
ugađaju, a ne onako, iz računa. A ćerka načelnikova je vrlo lepa, a ni mamica kanda nije
s raskida... Ne, ja ne znam, al' meni se, bogami, vrlo dopada ovakav život...

U svojoj priči o petrogradskom životu i svojoj veličini Hlestakov sve većma pada u vatru,
razmahne se i gubi vezu sa stvarnošću: Na stolu je, na primer, lubenica - za sedam
stotina rubalja lubenica. Supa u činiji tek što je stigla lađom iz Pariza; dignete poklopac
a ono se puši para, kakvu nikad videli iiste.

Ali ova njegova priča ne kazuje samo o njemu: ona, čak više, kazuje o slušaocima - u
kojoj su meri oni zaparloženi, neobrazovani, neobavešteni, naivni i glupi. Ovakve priče
nisu laži, one su izmišljotine radi šegačenja njegova priča nije podstaknuta ličnom
korišću, nego željom da se malo poigra sa svojim domaćinima.

Hlestakovljevo pripovedanje o lepom i udobnom životu u Petrogradu, o svome položaju.

vlasti i ugledu je priča o snovima marginalnog čoveka: on, sitan činovnik, sa uživanjem
priča bajku o svom prestoničkom životu, toliko se uživljava u priču da i sam počinje da
veruje u ono što kazuje - kazuje sa nadahnućem, ushićenjem, radošću. Ali ova priča je
melem i za ove ljude koje je život osudio na provincijsku odbačenost i zaparloženost: i
oni uživaju u priči jer je to priča o onome o čemu i sami sanjaju.
 7

Gogolj je mnogo polagao na pravilno razumevanje ličnosti Hlestakova i na

ispravnu interpretaciju ovoga lika na pozornici. Nije bio zadovoljan kada su
Hlestakova prikazivali kao lažova i varalicu jer on to uistinu i nije:

Hlestakov apsolutno nije varalica; on nije lažov od zanata; on i sam zaboravlja da laže, i
gotovo veruje u ono što govori... On laže sa osećanjem; u njegovim očima izbija
zadovoljstvo koje od toga ima; to je uopšte najlepši i najpoetskiji momenat u njegovom
životu. Hlestakov predstavlja tipičan karakter koji se može označiti kao hlestakovština, a
neke od crta toga karaktera mogu se sresti u bilo kojoj ličnosti:

- Ovaj prazan i ništavan karakter sadrži u sebi skup onih mnogih osobina koje imaju i
ljudi od vlasti. (...) Svaki, bar za momenat, ako ne i za više momenata, postao je ili
postaje Hlestakov (...) I državnik je ponekad Hlestakov, pa i ja, grešni književnik,
ispadam ponekad Hlestakov. Ukratko, retko ko neće biti bar jedanput u životu
Hlestakov. (Gogolj)

Hlestakov, dakle, nije izuzetak, ali nije ni izuzetan karakter: on u sebi nosi mnogo toga
što se nađe i kod drugih ljudi. Ali je Hlestakov zapao u jednu izuzetnu situaciju koja mu
je omogućila da nasamari, ali pošteno i gotovo bezazleno, provincijske silnike i gulikože.

Društvena i moralna satira - Sa žanrovskog aspekta nije lako odrediti ovu Gogoljevu
komediju: u njoj ima elemenata društvene komedije, komedije karaktera, komedije
situacije i komedije naravi. Po onome piščevom stavu da je svak junak, ali i po onome
što nudi struktura i sadržina komedije, ovo je pretežno komedija naravi: nema ovde
dominantnog dramskog karaktera, skoro svi karakteri stavljeni su u istu ravan, svaki od
njih je nosilac neke karakterne crte, a skup tih pojedinačnih karakternih crta čini narav
provincijske sredine.

Sa sadržinskog aspekta, predmet Revizora je dvojak:

(1) to je kritika sistema vlasti u vreme samodržavlja cara Nikolaja i po tome je ovo
društvena satira;
(2) to je kritika ljudskih naravi jednog provincijskog mesta i po tome je ovo moralna
satira.

Gogolj je majstorski vukao konce dramske radnje, smenjivao situacije i njihove

aktere, dovodio junake u apsurdne situacije, puštao ih da govore i govorom ispoljavaju
svoju ograničenost, neukus, glupost. Osnovna radnja zasniva se na zameni ličnosti,
čestom komediografskom sredstvu, iz čega proizilazi komika situacije. Mnogi postupci,
ponašanja, govor junaka, izazivaju buran smeh: nema situacije, nema replike, koji neće
izazvati smeh, onaj snažni, zdrav smeh. Utoliko pre što gledalac ide ispred junaka: dok
je gledaocu sasvim jasno ko je Hlestakov (na početku drugog čina dobio je sve
informacije), akteri drame drže Hlestakova za važnu ličnost. I ukoliko su akteri dramske
radnje ozbiljniji, prepadnutiji, snishodljiviji - utoliko je veći smeh kod gledalaca. Iz toga
nesklada dveju svesti proističe i osnovna pokretačka snaga komičnih situacija i
urnebesnog smeha.

Gogoljev smeh nije bezazlen: on ne satire svoje junake oštrim karakteristikama

i negativnim atributima, ali ih ne mazi i ne voli. Postupno i neosetno, po kojom
situacijom, po kojom rečenicom, ili samo jednom reči, upotrebljenom na pravom mestu i
u zahvalnom kontekstu (situacionom i verbalnom), Gogolj će razotkriti negativno u
čoveku, dovešće junaka u smešnu situaciju i podsmehnuti mu se zajedno sa gledaocima.
__________________________________
 8

Ii varijanta lektire.me I ZNANJE.ORG

Nikolaj Vasiljevič Gogolj - Revizor

Revizor je jedino Gogoljevo dramsko delo. Na njemu je počeo da radi od 1834. i nije
prestao sve do 1842. godine, iako je delo već doživelo i prvo scensko izvođenje i
štampanje 1836. godine.

Revizor počinje čuvenom scenom u kojoj se gradonačelnik obraća svojim saradnicima: -

Gospodo, pozvao sam vas da vam saopštim veoma neprijatnu vest. Dolazi nam revizor.
Posle kraćeg šokasvi gradski funkcioneri preduzimaju mere da što bolje zataškaju
nepravilnosti u delokrugu svog rada. Time autor postiže dvostruki efekat: prvo, otkriva
da u gradu caruje javašluk, primitivizam i korupcija i, drugo, pokazuje da gradski oci
dobro znaju šta je opšti interes, ali da o njemu brinu samo onda kad nemaju drugog
izbora.

Drama Revizor spada u društvene komedije jer se bavi ljudskim naravima i

negativnim pojavama, ali je i komedija karaktera i situacije. Ismejavanje društvenog
stanja i ljudske naravi je tema koja je uzeta iz društvene stvarnosti carske Rusije u
prvoj polovini 19. veka. Ideja komedije sadržana je u jednoj izjavi samog Gogolja:

- U Revizoru ja sam odlučio da na jednom mestu skupim sve ono što je u Rusiji ružno, a
što sam ja tada znao, sve nepravde koje se čine na onim mestima i onim slučajevima
gde se pravednost traži od čoveka više od svega, i hteo sam sve da ismejem u jedan
mah...

Komedija ima pet cinova

PRVI ČIN - Za mesto radnje uzeta je provincijska sredina i sve društvene strukture:
sudstvo, zdravstvo, obrazovanje. Glavne uloge: našelnik grada Anton Antonovič,
direktor bolnice Zemljanika, sudija Amos Fjodorovič Ljapkin Tjapkin, skolski nadzornik
Luka Lukič, postar Ivan Kuzmič, varoske spahije Dopčinski i Bopčinski... Lik koji je iznad
njih, koji pokreće radnju jeste Hlestakov, sitni činovnik iz Petrograda.

Načelnik je pozvao u kancelariju sve glavne ljude u gradu da im saopšti iznenadnu i

neprijatnu vest koja glasi: Dolazi nam revizor. Iz njegovih reči saznajemo da u bolnici
vlada prljavština, bolesnici liče na kovače, nema bolesničkih lista i dijagnoza, sve
zaudara na kupus, puši se duvan. U sreskom sudu je opšti nered. Sudija uzima mito -
lovačke kućice, načelnik sve što mu padne šaka - skupocenu bundu, šal ili bilo šta
drugo.

Dolaze spahije Dopčinski i Bopčinski sa vešću da je u gradskoj gostijonici činovnik. Da se

zove Ivan Aleksandrovič Hlestakov, da je tu već dve nedelje. Nastaje dilema šta raditi.
Ipak, spremaju se da svi odu u gostionicu i potraže revizora, ali kako kad ne znaju ništa
o njegovom izgledu.

DRUGI ČIN - Mesto dešavanja je gostionica odnosno soba u kojoj su odseli Hlestakov i
njegov momak Osip. Već je drugi mesec kako je Hlestakov iz Petrograda krenuo na put,
a nikako da stigne na cilj - do svojih roditelja. U gradu ništa ne plaća, gostioničar preti
da će ga prijaviti vlastima i oterati u zatvor. Nastaje izuzetno komična situacija koja se
gradi na zabuni, nesporazumu i uzajamnom strahu.
 9

TRECI ČIN - Razgovor načelnikove žene Ane Andrejevne i kćerke Marije. I one su
uzbuđene jurnjavom koja je nastala u gradu. Dopčinski im javlja da će u njihovu kuću
na smeštaj doći revizor i da ona, Ana Andrejevna, sve dobro pripremi.

Načelnik dovodi u kuću uglednog gosta. Do izražaja prvo dolazi provincijski duh
načelnikove žene i kćerke. One su fascinirane prisustvom i pričom Hlestakova o
petrogradskom životu. Pošto u pitanjma prelaze sa teme na temu, to je dokaz njihove
neiživljenosti i potrebe za životom u velikom gradu i svetu otmenisti.

Hlestakov, u pričanju, gubi granicu između istinitog i izmišljenog. Njegova priča ima
svoje dejstvo. Načelnik i svi oko njega drhte od straha, a on, dok priča, živi život o kome
je sanjao kao sitan činovnik.

ČETVRTI ČIN - Do kraja se uobličava motiv korupcije i podmićivanja kao sredstva u

očuvanju položaja u društvu. Korupcija i malograđansko ponašanje malih ljudi u malom
mestu spram važnih ličnosti, uveliko su došli do izražaja, što dobija i vanvremensko
značenje. Prvo Hlestakovu dolazi Ljapkin Tjapkin, sudija. Prilazi zaplašeno, iz ruku mu
ispada pripremljen novac. Videći povoljnu priliku, Hlastakov ga uzima na zajam. Ali,
pored sklonosti da podmićuje, on ima još jednu crtu: potrebu da svakog od bližnjih
podkazuje i još više obeleži greškama i nedostacima, kako bi sebe prikazao u što boljem
svetlu.

Dolaze i trgovci koji se žale na načelnika. Njegova gramzivost poprima takve dimenzije
da se ničega ne libi - sve nosi, pa čak i suve šljive koje u buretu stoje i po sedam
godina. Da bi što više dobio, on i po dva rođendana slavi godišnje. Zatvara ljude i u
zatvoru ih hrani slanom ribom, ne dajuci im vodu. Načelnikovu bahatost i samovolju
potvrđuje i žena jednog podoficira, čijeg je muža nezakonito oterao u vojsku a nju
išibao.

Hlestakov se naizmenično udvara načelnikovoj ženi i kćerci, da bi se na kraju stekao

utisak kako on prosi načelnikovu kćerku. Hlestakov piše pismo prijatelju, novinaru, u
Petrograd, čiji ce se sadržaj otkriti na kraju. Odlazi u kočijama, sa izgovorom da će to
biti nakratko, a načelnikova porodica ostaje presrećna što je sve dobilo takav neslućeni
obrt.

PETI ČIN - Ovaj čin donosi rešenje, ali na način kako je komedija i pošela. Na pošetku
ovog čina data je slika malograđanske porodične sreće. Načelnik u udaji kćerke vidi
izuzenu šansu za svije napredovanje u službi. Verujući da se visoko vinuo, izriče pretnje
i osvetu svima koji su se žalili na njega. Da bi prikazao mentalitet i licemerje kako
činovničkog tako i trgovačkog sveta, Gogolj i treći put na pozornicu izvodi i sudiju,
upravnika bolnice, trgovce i policajce. Svi dolaze da načelniku čestitaju na udaji kćerke i
da sa njim podele "zadovoljstvo" i sreću.

A onda - šok za sve njih. Dolazi poštar sa pismom Hlestakova koje je upućeno prijatelju
u Petrograd. Počinje čitanje pisma u prisustvu svih. U njemu je Hlestakov podsmeh
upućen svima koji su uvereni da nešto znače u tom provincijskom životu. Pismo otkriva
da Hlestakov nije nikakav revizor, niti neka važna ličnost, već slučajni prolaznik i
prevarant, te da je načelnik sa svojom porodicom izigran i kao ostali ismejan.

I dok još traje stanje izazvano brukom koja je došla sa pismom, stiže gromovita vest o
dolasku pravog revizora. Ova vest je pretvorila sve prisutne u skamenjenu grupu. Sve se
pretvara u nemu scenu, u kojoj nema ni pokreta ni reči. Tako se završava Gogoljeva
komedija u kojoj, na prvi pogled, sve deluje obično, a opet izuzetno i neponovljivo.
 10

Likovi imaju posebnu funkciju - da svojom pojavom, postupcima, načinom

razmišljanja i jezikom izraze ne samo individualno, ono što ih razlikuje od drugih, nego i
sve ostalo što ih čini sličnim ili jednakim sa drugima, odnosno što je svojstveno mahom
svim ljudima na istim položajima i u istim okolnostima.

Likovi u Revizoru su, dakle, tipizirani, izrazito prepoznatljivi, zbog čega je bilo zučnih
reagovanja kada je delo prvi put prikazano na sceni. Mnogi su u njima videli sebe, svoju
zaparloženost ili podmitljivu prirodu, svoju zaostalost, malograđanski i egoistički duh koji
ne poznaje velike duhovne vrednosti.

Načelnik
- čovek koji se najviše brine da ne propusti ono što mu samo ide u šake;
- postao ugnjetač jer je bio obuzet samo uzimanjem onoga što je tuđe;
- otupeo i ogrubeo, nema osećaj za tuđe probleme, ništa ne može da ga dirne;
- u dnu duše oseća da je grešan, pa odlazi u crkvu, ali kajanja još nema;
- grabljenje i otimanje tuđeg nije samo njegova potreba nego i navika;
- strah, nada i radost jesu unutrašnja stanja koja se stalno smenjuju u njemu;
- uzima mito i sklon je druge da korumpira;
- zaboravlja na opreznost i biva prevaren;
- osvetoljubljivost i bahatost, samovlašće - osobenost su njegovog činovnickog
karaktera, na šta upućuju mnoge žalbe trgovaca

Hlestakov - Uveden je u prostor komedije kao umetničko sredstvo vrlo pogodno da se

izrazi osnovna ideja dela i namera pisca. On se slučajni i iznenada pojavljuje i postaje
centar svih zbivanja - revizor, nešto što nikada nije imao na umu.
- sitni petrogradski činovnik
- govori i radi bez ikakvog razmišljanja
- odeven je po modi
- ne radi svoj posao, niti obavlja dužnost kako treba
- sklon je kartanju i lako proćerda sve što ima
- čovek je bez prošlosti i budućnosti; za njega postoji samo sadašnjost i olako trajanje
od danas do sutra
- on je salonska varalica iz zadovoljstva u tome uživa
- kada priča raspanjene mašte, onda u prvi plan stavlja sebe; priča o vlastitoj veličini i
važnosti; laže, a veruje u to kao da je najveća istina
- i kad odlazi, ne ostavlja utisak čoveka koji misli da je učinio neku nepravdu ili ružnu
stvar, nego se javlja kao neko kome se desilo nešto ugodno, zabavno i prosto
neverovatno.
________________________________
 11

3. VARIJANTA BELESKE.COM

Revizor lektira prepričano – Nikolaj Vasiljevič Gogolj

1
Revizor lektira je dramska komedija Nikolaja Vasiljevića Gogolja. U ovom
delu Gogolj ismeva korupciju, zloupotrebu položaja, samovolju vlasti i nerad. On
ustvari ismeva pravu sliku ruskog društva tog perioda, sav nered koji je tamo vladao,
kao i pravo lice Rusije. Likovi i fabula Revizora su ispirisani anegdotom koju mu je
njegov dobar prijatelj Puškin ispričao. Lektira Revizor je bila inspiracija našem piscu
Branislavu Nušiću da kasnije napiše ,,Sumnjivo lice’’.
Revizor je komedija karaktera i obrađuje se u drugoj godini srednje škole, kao i Kir Janja. Ova drama
pripada realizmu i predstavlja jedno od najvećih dela epohe. Komedija Revizor je napisana u pet činova,
što je karakteristično samo za tragedije, a Gogolj je društveno stanje u Rusiji doživeo kao tragediju. Dalje u
tekstu možete naći delo Revizor prepričano po činovima, gde je napravljena i analiza likova ove lektire.

 Pisac: Nikolaj Vasiljevič Gogolj

 Književni rod: drama
 Književna vrsta: komedija karaktera
 Vreme radnje: prva polovina 19.veka
 Mesto radnje: varoš u Rusiji
 Tema: ismevanje ljudskih osobina i realnog društvenog stanja u državi

Analiza dela Revizor

U sledećem delu je lektira Revizor prepričana ukratko po činovima.
Karakteri i kostimi
Predstavljene su napomene glumcima, kako da tumače glavne uloge i saveti za poslednju scenu na koju
treba da obrate posebnu pažnju. Njihova reakcija pri saznanju da revizor u stvari nije Hlestakov, kako se on
predstavljao. To dovodi do haosa i opšte pobune, kao i nagle iznenđjenosti.
Prvi čin
U prvom činu Revizora upoznajemo se sa skoro svim likovima, kao što su: gradonačelnik, sudija,
upravnik, školski nadzornik, policijski pisar, lekar, upravnik pošte, gradske spahije, gradonačelnikova žena
i kćerka.
U prvoj pojavi gradonačelnik obaveštava prisutne da im dolazi revizor i Petrograda i tako želi da ih
upozori da sve morajuda dovedu u red pre nego što on dođe. Saznajemo pravo stanje u varoši: lekar u
bolnici ne zna da ruski, a o bolesnicime ne vode računa (ne leče ih dobrim lekovima i prljavi su) ; svi
državni činovnici primaju mito (što je viši rang veći je mito) ; u sudu vlada haos (smrdi na rakiju, šetaju se
guske,..) ; poštar otvara tuđa pisma ; varoš je prljava…
Dolaze gradske spahije Dopčinski i Bopčinski govore ostalima kako je u gostionici neki stranac i svi
pomišljaju da je on ustavari revizor iz Petrograda. Gradonačelnik želi da ga poseti kako bi ga bolje upoznao
i pokušao da mu se šlihta. Ana Andrejeva, gradonačelnikova žena, takođe pokazuje izuzetno interesovanje
da upozna mladog stranca.
Drugi čin
U drugom činu se radnja premešta u gostionicu gde su odseli Hlestakov i njegov sluga Osip. Saznajemo da
Hlestakov nije revizor. On je na putu prokockao novac i počeo da zalaže stvari. Duguju novac
gostioničaru i on im je pretio da će ih tužiti vlastima. On im ne daje hranu, ako uspeju da ga ubede da im da
da jedu, gostioničar im daje neukusnu hranu.
U sledećem delu upoznaju se gradonačelnik i Hlestakov i dolazi do smešne situacije. Gradonačelnik
misli da je Hlestakov revizor i želi da mu se dodvori, dok Hlestakov misli da je gradonačelnik došao da radi
 12

hapšenja zbog neplaćenog duga u gostioni. Obojca su uplašeni i ne slušaju jedan drugoga šta pričaju.
Dolazi do nesporazuma kada gradonačelnik ponudi Hlestakovu da odsedne kod njega, jer Hlestakov misli
da hoće da ga odvedu u zatvor. Na kraju mu gradonačelnik daje novac na zajam i Hlestakov prihvata da
odsnedne u njegovoj kući.
Treći čin
U trećem činu Revizora Hlestakov prelazi u gradonačelnikovu kuću i obilazi ustanove u varoši. Dolaze
Ana Andrejevna, gradonačelnikova žena i njihova kćerka Marja Antonovna. Hlestakov i Ana koketiraju.
On se hvali kako živi u Petrogradu, kako poznaje pisce, ministre i generale. Kada Hlestakov ode da se
odmori, gradonačelnik i Ana Andrejevna razgovaraju sa slugom Osipom. Žele da saznaju više o
Hlestakovu i daju mu novac. Gradonačelnika zanima da li je Hlestakov strog i da li kažnjava činovnike,
dok Anu on zanima kao ženu.
Četvrti čin
Hlestakov dočekuje činovnike koji dolaze da mu se dodvoravaju i daju mu novac. Potpuno prihvata ulogu
revizora. On svakome priča svoje nevolje, kako se mnogo istrošio na putu i traži od svakoga pozajmicu, a
ako nemoju novac prihvata sve što mu daju. Na kraju dolaze i trgovci koji se žale na gradonačelnika i oni
mu takođe daju novac.
Osip mu predlaže da odu iz varoši. Hlestakov se slaže, ali pre toga piše pismo jednom prijatelju
novinaru. On iskorišćava priliku u opet se koketira sa gradonačelnikovom ženom, a udvara se njenoj
kćerki i prosi je. Na kraju čina Hlestakov i Osip odlaze, obećavajući gradonačelniku da će se vratiti za
par dana za svadbu. Gradonačelnik mu daje još para.
Peti čin
Kod gradonačelnika dolaze trgovci da se izvine što su se žalili. Pročuje se po varoši da je Hlestakov
zaprosio Marju i dolaze gosti da im čestitaju. Gradonačenik i Ana Andrejevna se hvale budućim zetom i
kako će svi otići za Petrograd.
U tom dolazi upravnik pošte koji je pročitao Hlestakovo pismo koje je poslao svom prijatelju. On čita
pismo pred svima i shvataju da Hlestakov nije revizor, već prevarant. Posle toga stiže vest da je pravi
revizor došao u varoš. Svi su iznenađeni i zbunjeni i nastaje nema scena.
Analiza likova
U Revizoru su glavni likovi gradonačelnik, Ana Andrejevna, Hlestakov, Osip, Ljapkin-Tjapkin,
Zemljanika, upravnik pošte, Bopčinski i Dopčinski. Pogledajte kratki opis nekoliko najbitnijih glavnIh
likova iz drame Revizor.
Gradonačelnik
On je dugo vremena u družavnoj službi i prima mito. Uvek je ozbiljan i nosu uniformu sa konjaničkim
čizmama. Naglo prelazi iz osećaja straha u radost i iz poniznosti u okrutnost. Tokom cele drame slepo
pokušava da se dodvori Hlestakovu ne uvideći šta mu on govori.
Ana Andrejevna
Ona je gradonačelnikova žena. Ana vodi računa o sebi, voli da se oblači u lepe haljine i koketira sa
Hlestakovim svaki put kad joj se ukaže prilika. Nije ljubomorna kada Hlestakov prosi njenu kćerku Marju
jer želi da joj on bude blizu pošto-poto.
Hlestakov
Hlestakov je činovik iz Petrograda i ima oko 23 godine, visok je i mršav. Uvek je obučen po poslednjoj
modi. Nije mnogo pametan, ali pomoću Osipa uspeva da iskoristi situaciju kojoj se našao i pretvarao se da
je revizor. Ne razmišlja šta govori, voli da se hvali i flertuje sa Anom. Gogolj za Hlestakova govori da on
nije varalica, nego da i on samo veruje u ono što laže.
Osip
On je u poznim godinama i izgleda kao pravi sluga. Voli da vaspita svog gospodara, uvek je ozbiljan i zna
da je mnogo potreban Hlestakovom jer je pametniji od njega. Ne voli mnogo da govori, ali kada razgocara
sa gospodarom oštar je i grub.
 13

4. VARIJANTA Revizor
“Revizor” je komedija Nikolaja Vasiljevića Gogolja. Napisana je 1835. godine, a
izvedena je 1836. godine. Međutim, objavljena je tek 1842. godine. Sadrži pet činova.

Radnja je smeštena u Carsku Rusiju u prvu polovinu 19. veka, a odvija se u zabačenoj
provincijskoj varoši. Glavna tema komedije je zamena ličnosti.

U jednom provincijskom mestu očekuje se važna ličnost koja mora da dođe iz

prestonice. No, umesto važne ličnosti stiže neko drugo lice za koju svi misle da je ta
važna ličnost. Sve to uzrokuje smešne scene, anegdote, neočekivane obrte i
nesporazume.

Moto komedije je uzet iz narodne poslovice da ne treba grditi ogledalo, ako je lice
ružno. Zbog toga je vidljivo da je pisac uzeo realističnu umetnost ogledala. U njima se
treba ogledati sve ono ružno u društvu, u Rusiji.

“Revizor” spada u društvenu i moralnu satiru koja ismejava ljudske naravi i stanja u
društvu u ono vreme u Rusiji. Pisac je u obzir uzeo široku skalu negativnih društvenih
pojava te osobina. Ovo delo zbog svoje vešte priče i brojnih zapleta brzo je prepoznato
te je postalo cenjeno u svetkoj književnoj klasici.

Vrsta dela: drama (komedija)

Vreme radnje: prva polovina 19. veka

Mesto radnje: Carska Rusija

Kratak sadržaj

Komedija je komponovana u pet činova. Prvi čin ima ekspozicioni karakter i Gogolj nas
kroz njega upoznaje sa svim likovima. Likovi su: načelnik grada Anton Antonovič,
Skvoznjik-Dvuhmanovski, staratelj sirotišta Artemije Filipovič Zemljanika, sudija Amos
Fjodorovič Ljapkin Tjapkin, Luka Lukič Hlopov – školski nadzornik, poštar Ivan Kuzmič
Špekin, varoške spahije Dopčinski i Bopčinski, sreski lekar Hristijan Ivanovič Hibner,
policijski pisar Stefan Ilič Uhovertov i mnogi drugi.

Svi oni, okupljeni su u kući načelnika Antona Anonovič, u sobi, gde im on sapoštava
neprijatnu vest. Naime, u njihovu varoš iz Petrograda tajno stiže revizor i nosi tajnu
naredbu. Poverljivu informaciju dobio je od prijatelja koji mu govori da bude obazriv.
Svi okuopljeni su nakon toga pod velikom panikom i strahom. Potonuli su u nerad i
samovolju.
 14

Načelnik im je rekao da moraju napraviti reda u ustanovama u kojima su zaposleni.

Zemljanika mora da počisti prostorije jer vlada prljavština u sirotištu, Ljapkinu Tjapkinu
– sudiji, govori da mora da potera guske iz kancelarije, a poštaru Kuzmiču s pretnjom
kaže da pažljivo čita tuđa pisma i da mu javi ako naiđe na nešto zanimljivo.

Uz te primedbe, otkrivaju se i druge mračne strane ove vlasti – učmalost, pijanstvo,

primanje mita, primitivizam i mnoge druge.

U jednom trenu u sobu su upala njuškala Dopčinski i Bopčinski. Oni ih obaveštavaju da

je nedaleko od njih, u gostionici, odseo mladi činovnik Hljestakov. On je došao iz
Petrograda. Ovde je već dve nedelje i sve što potroši uzima na dug, ne plaća niti
kopejke. Svi su uvereni da je upravo on revizor.

Među okupljenima je zavladao strah jer nisu sigurni što moraju da rade. Načelnik je
odlučio da ode u gostionicu kako bi se dodvorio revizoru i tako si olakšao položaj. Na
kraju prvog čina dolazi načelnikova mlada i zanosna žena Ana Andrejeva koju zanima
sve o revizoru – da li je on došao i kako izgleda.

Prvi čin ima čak šest pojava i ritam mu je usporen.

Drugi čin sastoji se od deset pojava i ritam mu je mnogo ubrzaniji. Radnje se odvija u
gostionici. Protangonisti su: Hljestakov i Osip, a svi ostali se odluče na susret
načelnika i Hljestakova.

Ivan Aleksandrovič Hljestakov ima manje od 23 godine, mršav je i pomalo glup. Nema
niti jednu dasku u glavu. Jedan od onih koji u kancelarijama samo sjede i ništa ne
rade, nazivaju ga svi praznoglavcem.

Hljestakov je krenuo na put prema ocu na selo, u Saratovsku guberniju, no na putu se

dugo zadržao. Novac je potrošio na odeću, kocku i pozorište. Sada nema niti prebijene
pare pa je primoran da ostane u varoškoj krčmi. Društvo mu pravi sluga Osip. Obojica
su gladni jer im krčmar više ne daje ništa za jelo jer imaju preveliki dug.

Kada u sobu uđe načenik, Hljestakov se jako preplaši misleći da će ga uhapsiti i

zatvoriti u zatvor. Počeo je da priča gluposti, a načelnik je, uz veliki oprez, to
protumačio kao njegov lukav korak kako bi prikrio svoj identitet.

Načelnik je Hljestakova pozvao da dođe živeti kod njega i još mu ponudi novac što
Hljestakov odmah sa velikim zadovoljstvom prihvata. Prihvata i predlog da obiđe neke
državne ustanove.

U trećem činu radnja se zbiva u kući načelnika. Žena Ana Andrejeva i ćerka Marija
jako su uzbuđene kada su saznale da će ugledni gost da stanuje kod njih u kući.
Posebno ih zanima kako gost izgleda i koliko je star.
 15

Malo nakon toga, Hljestakova su proveli kroz sirotište. Odlučili su da će ga uveriti

koliko su brižni i zaposleni prema nemoćnima i bolesnima. Potom su otišli do
načelnikove kuće. Mladi uglednik iz prestolnice fascinirao je i načelnikovu ženu i ćerku.
Hljestakov se uskoro u potpunosti uživeo u svoju ulogu. Dame su njime očarane, a on
im priča o poznanstvima i glumicama. Hvalio se svojom ulogom i tome koliko je važan.
Sve to kod prisutnih izaziva veliko strahopoštovanje.

U četvrtom činu Hljestakov je u potpunosti prihvatio svoju ulogu revizora koju su mu

namenili. Predstavnici lokalne vlasti dolaze u načelnikovu kuću da bi se predstavili
gostu. Jedan po jedan ulaze u sobu i predstavljaju se sa strahom. Prije odlaska svaki
od njih nudi novac kao zajam.

Hljestakov je bio oduševljen i sve mu je to delovalo zabavno. Pisao je svom prijatelju

novinaru u Petrograd i opisao svu ovu pokvarenu varoš. Uz sve to, koristi i svaku
priliku kako bi se udvarao načelnikovoj ćerki, ali i ženi.

Malo nakon toga, zatekli su ga kako kleči pred načelnikovom ćerkom pa on moli
načelnika za njenu ruku. Venčanje bi trebalo da se uskoro održi i svi su sretni radi
toga. No, Hljestakov je molio da se venčanje odgodi na nekoliko dana kako bi mogao
da obavesti oca.

S druge strane, sa slugom se priprema za beg. Smatrao je da novca ima dovoljno, a i

bojao se da ga uskoro ne raskrinkaju.

Početak petog čina donosi euforično raspoloženje u načelnikoj kući. Načelnik je u udaji
ćerke vidio svoje napredovanje na poslu, njegova supruga je bila srećna jer će otići iz
provincije i živet će u prestolnici.

Načelnik je bio siguran u društveno napredovanje pa sada preti svima koji su se žalili
Hljestakovu na njegovo ponašanje.

Celo društvo dolazi kod načelnika kako bi mu čestitali na udaji ćerke. No, tada je
usledio šok! Poštar je stigao s pismom koje je Hljestakov bio slao prijatelju u
Petrograd. U pismu je pisalo da Hljestakov nije revizor i da se tamo našao slučajno.
Svi su izigrani i ismijani. Za nečelnika je napisao da je glup kao sivonja, da školski
nadzornik zaudara na luk i mnoge druge slične stvari.

Tada dolazi žandar i svim govori da je u krčmu došao pravi revizor te ih poziva da
dođu tamo. Izgovoren reći su sve porazile. Žene su uzviknule uzdahom zaprepaštenja.
Grupa ostaje kao da ju je netko skamenio!

Likovi: načelnik grada Anton Antonovič Skvoznjik-Dvuhmanovski, staratelj sirotišta

Artemije Filipovič Zemljanika, sudija Amos Fjodorovič Ljapkin Tjapkin, Luka Lukič
Hlopov – školski nadzornik, poštar Ivan Kuzmič Špekin, varoške spahije Dopčinski i
 16

Bopčinski, sreski lekar Hristijan Ivanovič Hibner, policijski pisar Stefan Ilič Uhovertov,
Hljestakov, Ana Andrejeva, Marija, Hljestakov…

Analiza likova

Anton Antonovič – načelnik grada, najizrazitiji je predstavnik vlasti u zabačenoj

varošici. Njegove mogućnosti su ograničene, nije obrazovan. Nasilan je otimač
državne imovine, a tako i živi i vlada se. Kukavica je i beskičmenjak koji će učiniti sve
kako bi se dodvorio revizoru. U tim trenucima on zaboravlja na opreznost i bude
prevaren.

Hljestakov – mladić koji ima 23 godine. Tanak je i mršave je građe. Nije previše
pametan, radi u kancelariji, ali svi ga nazivaju praznoglavcem. Govori i misli
isprekidano i bez ikakvog razmišljanja. Reči iz usta mu izlaze neočekivano. Površan je
i odeven po poslednjoj modi. Uživa u zabavi, a kada krene u posjet ocu, potroši sav
novac na uživanje – pozorište, kocku i odeću. Kada više nije imao novca, završio je u
krčmi malog gradića u provinciji. Tamo pokušava iskamčiti piće i hranu. Slučajno,
načelnik grada pomisli da je on revizor na tajnom zadatku, što će on iskoristiti iako nije
delovao previše inteligentan
 17

Nikolaj Vasiljevič Gogolj – ukratko o piscu

Nikolaj Vasijevič Gogolj je rođen 1809. godine u Politavskoj guberniji u plemićkoj porodici. Školu je
završio u Poltavskoj gimnaziji, a studira u Nježinskom liceju. Kasnije odlazi j Petrograd, gde počinje da
radi u državnoj službi. Njegov dobar prijatelj bio je Puškin. Gogolj je bio profesor istorije na
Petrogradskom univerzitetu Umro je u Moskvi 1852. godine.

Najpoznatija dela Nikolaja Vasiljeviča Gogolja:

 „Večeri na majuru kod Dakanjke“ – zbirka pripovetaka
 „Arabeske“ – zbirka pripovetaka
 „Mirgarod“ – zbirka pripovetaka
 „Revizor“ – drama
 ,,Ženidba“ – drama
 „Mrtve duše“ – roman
 „Šinjel“ – pripovetka
 Nikolaj Vasiljevič Gogolj, poznati ruski prozni i dramski pisac, porijeklom
Ukrajinac, rodio se 19. ožujka 1809. u malom mjestu Soročincima. Svoja je djela
pisao na ruskom jeziku, jer su u Ukrajini tada bile nepovoljne kulturno - društvene
prilike. Gogoljev se otac zanimao za kazalište i pisao kraće komedije na
Ukrajinskom jeziku za potrebe domaćeg pozorišta, dok mu se majka brinula o
odgoju djece.

 Školovao se u Poltavi, Nježinu i Petrogradu. Neko vrijeme je bio odgojitelj
plemićke djece u Petrogradu. Gogoljevi mladenački snovi, o služenju za dobro
države, raspali su se kad je upoznao život petrogradskih sitnih činovnika, među
koje se i sam bio uvrstio na kraće vrijeme. Kasnije je predavao povijest na
Petrogradskom sveučilištu. Imao je prijateljske veze gotovo sa svim tadašnjim
Ruskim piscima (Krilov - pisac basni i satira, Žukovski – pjesnik, romantičar i
prevoditelj, te najvažniji, od kojeg je tražio savjete, Puškin). Puškinova smrt je
potresla Gogolja do dna duše i navela ga na misticizam i religiozni fanatizam.
 Putovao je i boravio u europskim zemljama, a potkraj života vratio se u Moskvu
gdje je živio u materijalnoj oskudici. Umro je 21. veljače 1852. Svoj prvi književni
pokušaj, Hans Kihelgarten, spalio je ostavši nezadovoljan njime i vjerujući da će
ostvariti nešto mnogo bolje.

 Gogolj je od početka razvijao pripovijetku kao posebnu vrstu književne proze,
davajući joj nov sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovijedaka, Večeri na
zaselku kraj Dikanjke, nije napisao realističkim nego romantičkim duhom i
raspoloženjem. Kasnije je izdao još dvije zbirke
pripovijedaka, Mirgorod i Arabeske.

 Pripovijetke: Soročinski sajam, Utopljenica, Noć uoći Božića, Začarano
mjesto, Nevski prospekt, Ludokovi zapisi, Portret, Kočija, Pripovijetka o
tome kako su se zavodili Ivan Ivanović i Ivan Nikiforović i najvažnija Kabanica.
Osim pripovijetka Gogolj piše i drame: komedije Ženidba i Revizor, roman
poema Mrtve duše i povijesni roman Taras Bulja. Zahvaljujući Gogolju došlo je
do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja
treba smatrati "ocem ruske prozne književnost" kao što se Puškin smatra "ocem
ruske poezije".