Генетичка структура популације

 Популација је скуп јединки исте врсте које насељавају одређени простор,

јединке су међусобно повезане животним активностима и улазе у

репродуктивне односе остављајући потомство.

Генетичка структура популације представља учесталост гена (јединки које их

садрже) у тој популацији.

Да би се утврдила учесталост гена (њихових алела) или њихових комбинација

(генотипова) прате се фенотипске особине јединки које чине неку популацију.

Особине које се прате и служе за утврђивање генетичке структуре неке популације

могу да буду:

 морфолошко-анатомске: облик, величина, боја неког тјелесног дијела;

 физиолошко-биохемијске: различите форме неког протеина, ензима;

 особине у понашању јединки.

У одређивању генетичке структуре хуманих популација неопходно је да се

задовоље одређени критеријуми:

 користе се особине одређене једним геном или малим бројем гена,

квалитативне особине, као што су:

o боја очију

o боја косе

o наследне болести

o крвне групе ABO, Rh, MN система и др.

 узорак који се испитује мора да буде довољно велик и

 узорак НЕ смије да буде одабран (већ је узорак сатавњен по питању

случајности)

Генетичку структуру популације одређују:

 фактори који одржавају њену генетичку равнотежу и

 фактори који ту равнотежу ремете.

Популација је у равнотежи ако се њена генетичка структура одржава

непромијењеном из генерације у генерацију.

Међусобно дејство ових фактора одређује стабилност популације која није

статична већ динамична:

Када се у популацији учесталост гена не би никада мијењала, тј. не би

реметила њена равнотежа, не би долазило ни до еволуције тако да популације у

равнотежи постоје само у идеалним условима који у природи не постоје.

Фактори који ремете генетичку равнотежу популације су истовремено и фактори

еволуције и припадају им:

 мутације;

 миграције;

 природна селекција (елиминација одређених генотипова и селекција, тј.

одабирање јединки који ће чинити следећу генерацију, природно фаворизовање

„јачих“)

 генетички дрифт (представља случајне промјене учесталости алела кроз

генерације. Ако се од једне велике популације издвоји мања група јединки и

оформи нову популацију, она не мора бити иста већ се чак може веома

разликовати од матичне популације)

Зашто уопште причамо о нечему идеалном што у

природним екосистемима уопште не постоји?

Разлог је што на овим популацијамау равнотежи

објашњавамо:

Харди- Вајбергов закон

Харди- Вајнбергов закон се може примијенити у неким вјештачким популацијама,

популацијама неких животиња које су праћене од стране човјека у циљу њихове

заштите и унапређивања.

У популацији која је у равнотежи могуће је, на основу учесталости алела одредити

учесталост одговарајућих генотипова (или фенотипова) и обратно, о чему и говори

Харди-Вајнбергов закон.

Харди- Вајнбергов закон се најлакше објашњава на гену који има два алела-

ДОМИНАНТНИ (А) и РЕЦЕСИВНИ (а).

У родитељској генерацији (родитељи су хетерозиготи) ови алели су присутни у

гаметима са учесталошћу p (за доминантан алел А) и q (за алел а) :

Учесталост алела (А) у популацији се означава са p;

Учесталост алела (а) у популацији се означава са q.

p+q= 1 – како сваки гамет жене или мушкарца носи алел А или алел а, онда је

учесталост свих алела у једној генерацији p+q= 1(100%)

P: Аа x Аа (родитељи хетерозиготи)

F 1 : АА, Аа, aA, аа (потомци)

жене

A (p) a (q)

мушкарци A (p) AA (p 2 ) Aa (pq)

a (q) aA (qp) aa (q 2 )

Потомачка генерација F 1 посједује три различита генотипа:

 АА - чија је учесталост p 2

 Аа са учесталошћу 2pq

 аа, са учесталошћу q 2 .

Пошто је популација у равнотежи исте учесталости се појављују генерацијама, те важе

за цијелу популацију (100% или 1) па је њихов збир једак 100% или 1 :

p 2 (AA) + 2pq (2Aa) + q 2 (aa) = 100% (1 ) Харди-Вајнбергова формула

Ова једначина је развијени облик израза (р+q ) 2 = 1, што значи да је и p + q = 1, одакле

је p = 1 – q или q = 1 - p .
То показује међузависност алела и генотипова које ти алели образују. Ако се

учесталости алела не промијене, учесталости генотипова у следећој генерацији остаће

исте и обрнуто, што значи да је популација у генетичкој равнотежи.

Ако је позната учесталост рецесивног фенотипа (особине) у одређеној популацији,

могуће је на основу тога израчунатиучесталост алела и генотипова.

Лакше је кроз примјер:

Ако је позната учесталост рецесивног фенотипа (особине) у одређеној популацији,

могуће је на основу тога израчунати фреквенцију алела и генотипова.

Нпр. ако знамо да је учесталост албино особа 25%, онда можемо да израчунамо колика

је учесталост алела и генотипова у тој популацији:

 прво рачунамо учесталост рецесивног алела а, пошто се албинизам наслеђује

аутозомно-рецесивно: q 2 (aa)= 0,25 па је онда q = 0,5 (50%)

 када је познато q, онда се из једначине p + q = 1 израчунава р = 0,5

 према учесталости алела једноставно је израчунати учесталост генотипова:

o доминантан хомозигот (АА) р 2 = 0,25 или 25%

o хетерозигот (2Аа) 2pq =2 х 0,5 х 0,5 = 0,50 или 50%

o рецесиван хомозигот (аа) q 2 = 0,25 или 25% -ово нам је дато у задатку.

Задатак за вас:

Ако у једној популацији која је у равнотежи знамо да 36% особа има Rh(-) негативну

крвну групу(ова особина се наслеђује рецесивно), колика је учесталост доминантног и

рецесивног алела, а колика је учесталост генотипова у овој популацији (који је

проценат хетерозигота, дом.хомозигота и рец,хомозигота)?