Beleske.

com Čiča Gorio prepričano delo – Onore de Balzak

Roman Čiča Gorio Onore de Balzaka govori o bezuslovnoj ljubavi oca prema svojim ćerkama. Onore de Balzak je
roman Čiča Gorio, kao i mnoge svoje nazivao “Ljudska komedija”. Pisac se trudio da na što realniji način prikaže sliku
društva toga vremena kao i psihološke profile ljudi, pripadnika različitih društvenih slojeva. Čiča Gorio prepričano će
vam pomoći da lakše savladate ovo izuzetno književno delo.
Smatra se da mu je inspiracija bila Šekspirovo delo “Kralj Lir” koji se lišava svega kako bi njegove nezahvalne ćerke ostvarile svoje
ambicije.
Pisac: Onore de Balzak;
Književni rod: epika;
Književna vrsta: roman;
Vreme radnje: Kraj 1819. god. i početak 1920 ;
Mesto radnje: Pariz;
Tema: U romanu se prepliću dve teme, prva, bezuslovna ljubav i odnos oca prema svojim ćerkama bez obzira na njihovo ponašanje i
druga, želja mladog provincijalca da uspe u velikom gradu i bude deo viskog društva.

Čiča Gorio – analiza

Na našoj stranici se nalazi analiza lektire Čiča Gorio prepričane kroz sledeće tekst.
Kompozicija
Roman Čiča Gorio bazira se na dve ključne priče: mladom siromašnom studentu plemićkog porekla Eženu de Rastinjaku i ostrelom
proizvođaču rezanaca, nekada bogatom i uglednom članu društva, čiča Goriu. U pansionu u kome borave nalazi se još nekoliko likova
različitih godina i porekla od najnižih do najviših društvenih slojeva. Njihove životne priče se međusobno prepliću.
Fabula
Roman počinje opisom pansiona Voker, njegove okoline i prostorija. Nekada pristojan pansion sad je prljav, pohaban, trošan. Prostorije
zaudaraju na plesan i vlagu. Boja glavne prostorije se više ne raspoznaje, a pokućstvo je toliko istrošeno da vlada prava beda i sirotinja.
U pansionu živi sedam stalnih stanara od kojih se priča bazira na tri lika: Čiča Goria, Ežena de Rastinaka i Votrena.
Čiča Gorio je bivši proizvođač rezanaca koji se obogatio za vreme revolucije prodajući brašno deset puta skuplje. Čiča Goriov odnos
prema ćerkama se ogleda u tome što je svu svoju ljubav usmerio na njih. Kupovao im je haljine, nakit i obezbedio velike miraze kako bi
se udale u aristokratske porodice. One su ga posećivale samo kada im je bio potreban novac. Čiča Gorio zbog toga počinje da siromaši:
skromnije se oblači, hrani, ne puderiše, otpušta berberina, počinje da prodaje pokućstvo, a i da menja sobe u pansionu zakupljujući sve
jeftinije i skromnije.
Nakon nekog vremena u pansion dolazi mladi student plemićkog porekla Ežen de Rastinjak koji želi da udje u visoko društvo. G-đa
de Božean postaje njegova zaštitnica, uvodi ga u visoko društvo i upoznaje ga sa pravilima istog.
Tu upoznaje naličje Pariza, siromašne i nesrećne ljude, i Votrena, čoveka pariskog podzemlja…
Prva devojka koja mu privlači pažnju na balovima je Anastazija (čiča Gorijeva ćerka), pokušava da osvoji ženu iz visokog društva,
koja već ima ljubavnika i kada biva odbijen u njemu se budi sujeta, nesigurnost i još veća zelja za novcem.
Nakon toga upoznaje drugu ćerku čiča Gorija, Delfinu. Sa Delfinom započinje ljubavnu vezu i on napreduje u društvu upravo uz
pomoć nje. Tu dolazi do izražaja bezgranična ljubav čiča Gorija prema svojim ćerkama jer on iznajmljuje stan u kome se viđaju Ežen i
Delfina.
Rastinjak je svestan da se ljudi u Parizu cene na osnovu garderobe, kočija, novca… I to u njemu u suštini budi sujetu – njegovi moralni
pogledi se menjaju.
Ta promena se uočava kada u pismu egoistično traži novac od majke i sestre da bi sebi kupio odelo. Dok piše pismo, oseća u sebi grižu
savesti, ali ne odustaje od namere da postane deo visokog društva!
On se ponaša zaštitnički i brine o čiča Goriu. Još uvek nije ravnodušan prema ljudskoj patnji i stradanju.
Posmatrajući čiča Goria, shvata da čovek koji je spreman da se žrtvuje za druge, u Parizu biva odbačen i napušten.
Kada se čiča Gorio razboleo, Rastinjak neguje njega u bolesti iz čestitosti i zajedno sa Bjansonom sahranjuje nesrećnog starca. Čiča
Gorijeva poslednja želja bila je da vidi ćerke na samrti ali su one bile zauzete svaka svojim obavezama, a i više im nije bio od koristi jer nije
imao novca.
Ćerke Čiča Goria nisu mogle da dođju na sahranu jer su se rano toga jutra vratile sa bala. Na sahranu šalju prazne kočije sa
kočijašima.
Drugu mogućnost ulaska u visoko društvo Rastinjaku daje Misteriozni Votren, poznat po nadimku “Laž i smrt”. Raspoznavši u Eženu tu
ambiciju savetuje ga da ubije brata gospodjice Viktorine, jedne od stanarki u pansionu, i da je oženi. Viktorinin otac je mnogo bogat, ali ju
je razbaštinio, a u slučaju smrti brata ona bi nasledila svo bogatstvo svoga oca. Ežen odbija njegov plan.
Votren je živeo na drugom spratu pansiona, što ukazuje da nije bio ni imućan, a ni siromašan.
Imao je 40-tak godina, crnu kosu, nazivao je sebe “nekadašnjim trgovcem”.
Umeo je da proceni čoveka, da sazna iz samog pogleda sva njegova osećanja, sve poslove kojima se neko bavi.
Njegova dobroćudnost, ljubaznost i veselost bile su samo maska kojom je od ostalih ljudi štitio samog sebe i sve tajne koje je krio.
Nije imao stalan posao, radio je šta mu je volja. Oni koji mu se nisu suprotstavljali mogli su da očekuju stalnu podršku od njega i punu
pomoć dok se prema svojim protivnicima ponašao kao sam đavo. Nakon saznanja ko je on zapravo, biva uhapšen.

Čiča Gorio likovi

Glavni likovi u romanu su: Čiča Gorio, Ežen de Rastinjak, Votren
Čiča Gorio
Penzionosani proizvođač rezanaca. Primer bezgranične očinske ljubavi prema svojim ćerkama. Stekao je bogatstvo na nepošten način ali ga
je dao svojim ćerkama kako bi one bile srećne i živele u izobilju. Mislio je da novcem može kupiti njihovu ljubav ali na kraju, mada već
kasno shvata svoje greške.
Ežen de Rastinjak
Mlad, pošten čovek koji iz provincije dolazi u veliki grad Pariz sa samo jednim ciljem, da završi fakultet i da na taj način obezbedi sebi i
svojoj porodici sigurnu i uspešnu budućnost.
On je izuzetno moralna ličnost, ali u jednom trenutku i on biva zaslepljen sjajem i načinom života visokog društva. Od neiskusnog i
neiskvarenog mladića postaje zrela osoba koja sebi krči put ka uspehu.
Lik Votrena
Buntovnik, prestupnik, bori se protiv društvenih zakona – ne priznaje ih.
Po Rastinjakovom dolasku u Pariz ruši mu iluzije i predstavu o poštenom načinu života i daje mu jasnu i surovu sliku tipova ljudi u Parizu.
Ima veliku fizičku snagu, oštru, bistru pamet, neobičan, prodoran pogled u kome ima nečeg demonskog.
Moralan je u pogledu muškog prijateljstva, jako ceni svoje prijatelje zatvorenike, a oni imaju potpuno poverenje u njega – on je njihov agent
i bankar.
Čiča Gorio – Citati
 “Naše srce je riznica, ako ga ispraznite odjedanput, propali ste.”
 “Ljudsko srce ima granice u ljubavi ali nema u mržnji”
 “Sreća je poezija žena, kao što je toaleta njihov ukras.”
 “Voleo je i zlo koje je od njih dolazilo.”
 “Ima žena koje vole čoveka koga je izabrala neka druga žena, kao što ima jadnih malograđanki koje misle da će steći naše ponašanje ako
stave na glave šešire koje mi nosimo.”
 “Vrlina se ne cepka, ona postoji, ili ne postoji.”
 “Imao sam dvadeset i jednu godinu. Još sam verovao u ponešto, u žensku ljubav i mnoge gluposti u koje ćete se i vi zapetljati.”
 “Prema logici praznoglavih ljudi, uvek govorljivih zato što kazuju samo ništavne stvari, oni koji ne govore o svojim poslovima mora da
se bave rđavima.”
 “Ništa nije neprijatnije nego da svet sazna za naše slabosti.”
Zaključak
Slika Pariskog društva u romanu Čiča Gorio upravo govori da je sve podređeno ličnim interesima, sticanju moći i novca bez obzira na
način. Prikazuju se svi slojevi društva od najsiromašnijih do onih imućnih kao i lažan privid sreće.
Može se slobodno reći da se ni do danas neke stvari nisu promenile i da nije mnogo drugačije.
Čiča Gorio – ukratko a dobro prepricano sa mastarijeiza ogledala.com
Ovim romanom Balzak nam otkriva Pariz, njegovo društvo, upoznaje nas sa atmosferom gradskog života i pritom daje priču u okviru toga: priču o čiča
Goriou i mladom studentu prava, Eženu de Rastinjaku.

Čiča Gorio je fabrikant rezanaca koji ima dve divne kćerke – Delfinu i Anastaziju. On je nekada prodavao brašno duplo skuplje nego što ga je kupovao.
Moguće je da se obogatio na nepošten način, ali je, tako bogat, svu pažnju poklonio kćerkama. Sve je činio za njih: obezbedio im miraz, udao ih, dao im
novac, kupovao im stvari. Činio ih je srećnim i to je njega ispunjavalo srećom. Ako bi one bile srećne, bio bi i on. Ali, kad ih je udao za bogate grofove i
barone, one su osetile težnju da budu još bogatije. Želele su da budu viđene u društvu, na balovima i na ostalim svetkovinama. Ali, Gorio ne može sve to da
plati; ne može da udovoljava svim njihovim željama. I, one mu okreću leđa, a on to vrlo teško prihvata. Postaje siromašan i, sa ne tako ogromnim novcem,
odlazi u jedan pansion gde upoznaje ljude različitih osobina, čak i jednog robijaša. Tu, ipak, susreće mladog studenta prava koji je iz palanke došao u Pariz.
To je Ežen de Rastinjak. To je pansion gospođe Voker i Gorio se tu smešta i počinje skučeni, obični život u nekom malom stančiću. Stanari s kojima se
upoznaje daju mu nadimak čiča, jer je u pansion došao kao starac. Neki s njim počinju da se sprdaju, da ga vređaju, da ga ismejavaju, ali on na to ne reaguje,
iako je u dubinu duše vrlo tužan i nesrećan.
Ežen de Rastinjak je mladi student prava koji dolazi u Pariz, iz jedne palanke, da završi studije. Međutim, njegove radoznale oči ne padaju na knjigu i na
učenje, već na guranje i visoke društvene redove. Samim tim što nije mnogo bogat, Ežen šalje pismo svojoj majci i sestri da mu pošalju novac zbog odela i
zbog studija itd. Međutim, taj novac on iskorišatava u pogrešne svrhe: njime se služi kako bi postao viđen na balovima, a uz to, ima rođaku, bogatu groficu
de Bozean. Zaboravio je studije, odložio ispit, i posvetio se društvu. Zaljubio se u Delfinu de Nisenžan, ženu barona de Nisenžan, ni ne sluteći da je njen
otac siromašan starac koji živi u istom pansionu u kome živi i Rastinjak. On to saznaje i tako se zbližava sa čiča Goriom i počinje da mu duhovno i
finansijski pomaže. Njih dvojica postaju veoma bliski prijatelji. Na kraju se sve završava tako što Gorio umire i da niko nije ni znao za njega. Umro je tiho,
polako, baš onako da nikoga ne uzbudi ta njegova smrt. Kćerke mu nisu došle na sahranu, a on je to i znao i osuđivao ih zbog toga. Smatrao je da je red da
mu dođu na sahranu. Kćerke su se pojavile dok je on još uvek ležao u krevetu, ali samo na kratko. Kao da nisu bile. To je njega strašno bolelo. Odrekle su se
oca, zarad nekakvog bogatstva. Zaboravile su da je najveće bogatstvo ljubav. Na sahrani su bili jedino prisutni Rastinjak i Kristof, momak iz pansiona. Na
kraju se roman završava tako što se Rastinjak popeo na jedan brežuljak, pogledao Pariz i rekao: „E, sad je red na nas dvoje“.
Rastinjak je promenljiv lik; u puno slučajeva je dvojaka ličnost. Pre nego što će doći u Pariz, zakleo se da će samo učiti i da će se pošteno obogatiti. Imao je
u sebi morala, časti, dobrote i poštenja. Došao je u Pariz dobroćudan i neiskavren. Ali, osetivši čar grada, potrebu za dokazivanjem, Rastinjak se potpuno
promenio: osetio je da mu je neophodno visoko društveno mesto kako bi uspeo. Nijedan trag morala nije ostao u njemu, sve do trenutka kada se sreo sa čiča
Goriom i kada je upoznao i onu lošu stranu Pariza – siromaštvo, i to kroz Gorioa. Tada je shvatio da je dvojaka ličnost. Shvatio je da je želeo slavu i
bogatstvo zanemarivši studije, a otkrio sebe kada je upoznao Gorioa, jer mu je Gorio prosvetleo lice. Njegova dobrota i poštenje vratili su na Rastinjakovo
lice saosećajnost. Jedini je pomagao Goriou u tom pansionu, jedini ga je obilazio. Shvatio je da nije sve sjaj i zlato. Ali, pošto je morao da balansira između
bogatstva i siromaštva, on se pred jednima ponašao kao grof, a pred drugima, tačnije pred čiča Goriom, je dobar i pošten. To nije bilo dobro, ali je Rastinjak
zaista voleo i poštovao Gorioa.
Balzak je od dve suprotnosti napravio sjajnu priču. Sklopio je i siromaštvo, skromnost i poštenje s jedne strane, a sa druge iskvarenost, moć, želju za
bogatstvom itd. Opisao je Pariz, prikazao ljude i njihove poroke, ponovo dao jednu društvenu sliku vremena u kojem je živeo.
Rastinjak je, opet, ambiciozan. On želi da pokaže da on nije tek tako, niko i ništa. On želi da dokaže da može da osvoji Pariz. Poslednja rečenica na kraju
romana koju izgovara „E sad je red na nas dvoje“ pokazuje da on tek tad, nakon što je mnogo štošta iskusio, kreće u akciju. Tek tada se on potpuno budi.
Tek sada shvata da mora da se obračuna sa Parizom. Tu je ponovo dominantan društveni položaj. Da li neko ko dolazi iz neke obične palanke, vođen
bezmalo velikom ponekad i bolesnom ambicijom, može da osvoji Pariz, da u njemu postane slavan? Može. I to Balzak pokazuje i kroz svoje druge romane.
Ponovo se Balzak vraća pojedincu: kao i u mnogim drugim svojim romanima, on oko jednog lika gradi celu priču. Kroz priču o čiča Goriou, otkrili smo i
saznali kakvi su, u puno puta, bili slučajevi sa očevima, kako bi ih se odrekle njihove kćerke ili sinovi zarad bogatastva. Tako se porodica ne poštuje. A,
opet, sa druge strane, tu priču treba i zadržati i za sebe. Jer, nijedan roman ne može da sve oslikava vremenom u kojem živi. Ima tu i onog psihološkog, onog
što se ne da poistovetiti vremenom u kojem se živi. Ono dubinsko, duhovno. Ono etičko.
Gorio je, bez sumnje, žrtva porodične nesreće. Šta sve ne bi radio samo da njegova deca budu zadovoljna, srećna, spokojna! A Ežen je mladić koji je rešio da
uspe, po svaku cenu.
U svakom slučaju, ovo je najpoznatije Balzakovo delo.

Lektira tabanovic PREPRICAN ROMAN

Čiča Gorio
Autor: Onore de Balzak
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Tema romana je ljubav oca Goria prema kćerima koje ga iskorišćavaju i želja mladog čoveka iz provincije da uspe u
velikom gradu.
Ideja (poruka): “Novac je život! Novac je sve!”, kako veli Čiča Gorio. U društvu, pokvarenjaka, prevaranata i lažljivaca
pošten čovek ne može uspeti i doći na vrh lestvice ako ne prihvati njihova pravila borbe; to je najbolje shvatio Ežen de
Rastinjak.
Mesto i vreme radnje: Pariz. Radnja romana je vremenski tačno određena: kraj 1819. i početak 1820. godine.
Inspiraciju za roman "Čiča Gorio" Balzaku je poslužila Šekspirova tema iz “Kralja Lira” koji se lišava svega da bi
njegove nezahvalne kćeri mogle ostvariti svoje ambicije.

Fabula:
Pansion
Roman počinje opisom kuće Voker, pansiona u Parizu, čiji je vlasnik udovica, starija gospođa Voker. Gosti su student
prava Ežen de Rastinjak, misteriozniVotren i penzionisani fabrikant rezanaca Žan Joahim Gorio. Kuća je na tri sprata,
iza kuće je dvorište gde složno žive svinje, kokoši i kunići, a u dnu dvorišta je drvarnica. Između drvarnice i kuhinjskog
prozora visi ormančić za jelo. Ispod njega otiču splačine iz kuhinje. Tu su mala vratašca, kroz koja kuvarica izbacuje
smeće i koje ispira velikom količinom vode. S prednje strane je vrt s nekoliko voćaka i povrćem, a u hladu pod lipama je
okrugli sto sa stolicama, gde penzioneri sede za vreme velikih vrućina i piju kafu, ako im to imovno stanje dopušta... U
prizemlju je salon koji je povezan s trpezarijom. Taj salon izgleda vrlo tužno sa stolicama s naslonjačima za okruglim
stolom na sredini. Ta glavna soba zaudara na plesan, užeglost, hladna je i vlažna, uvlači se u odelo, bazdi na kuhinju,
poslugu i sirotinjski dom. Ona je bila nekada obojena, ali se boja više ne raspoznaje. Dugački sto prekriven je stolnjakom
koji je toliko mastan, da se na njemu može prstom pisati. Pokućstvo je staro, istrošeno, trulo, crvotočno i konačno tu
vlada beda i to ona zgusnuta izlizana štedljiva beda. Ujutro oko 7 sati prvo ulazi mačak, koji odmah počinje njuškati po
zdelama, a onda ulazi udovica.
Gospođa Voker
Njeno bucmasto lice, s nosom sličnim papagajevom kljunu, s debelim telom u skladu je sa odajom čiji topli smrdljivi
vazduh gđa. Voker udiše bez gađenja. Kada je ona tu, slika je potpuna. Ima oko 50 godina, liči na sve žene koje je
pogodila nesreća. Sada u pansionu stanuje sedam osoba. Na prvom spratu su dva najbolja stana. U lošijem stanuje
gazdarica, a u drugom gđa. Kutir, udovica službenika. Pokraj nje je živela mlada devojka Viktorina Tajfer. Na drugom
spratu živi starac zvani Poaro, a u drugome, muškarac oko 40 godina, koji nosi crnu periku i boji brkove, lažni trgovac
gospodin Votren. Treći sprat činile su 4 sobe od koje su dve izdane, jedna nekoj staroj devojci - gđici Mišono, a druga
bivšem proizvođaču rezanaca kojega su zvali čiča (otac) Gorio, "jednom nesrećnom i odgurnutom stvorenju, jednom
mučeniku sa kojim su svi terali šegu". Ostale sobe su se izdavane siromašnima koji nisu mogli platiti više od 45 franaka
mesečno. Sada je u jednoj od te dve sobe stanovao mladić čija je porodica živela u velikoj nemaštini, kako bi on mogao
studirati pravo u Parizu.
Ežen de Rastinjak.
Mladić koga je nevolja navikla na rad, Već u ranoj mladosti shvata da njegovi roditelji očekuju mnogo, da bi ga oni prvi
iskoristili. Iznad trećeg sprata bio je tavan za sušenje rublja i dve mansarde u kojima su stanovali pokućar
(sluga) Kristof i kuvarica Silvija. Osim tih stalnih, imala je gospođa na ručku i studente medicine i 2-3 stanovnika iz
obližnje okoline. Svi ti stanari bili su siromašni, koji su vezali jedva kraj s krajem, a to se ogledalo u njihovim odelima i
pohabanom rublju. U njihovim uvelim i oronulim ustima bleskali su se zubi, u njima su se ocrtavale žive neme, ledene,
svagdašnje drame koje potresaju srce. Stara gospođica Mišono umornih očiju da čoveka hvata jeza od njenog pogleda.
Gospodin Poaro bio je kao automat, izgledao je kao neka utvara. GospođicaViktorina Tajfer imala je bolesno beo ten,
uvek snuždena i slabašna izgleda, a sličila je na biljku požutelog lišća koja je netom presađena. U poređenju s drugima,
ona je bila lepa, pa je tako bila srećna i zanosna. Njoj je nedostajalo kao i svakoj ženi lepe haljine i ljubavna pisma. Otac
je nije hteo priznati za kćer, a gđa. Kutir, rođakinja njene majke, brinula se o devojci kao da je njeno dete. Ežen de
Rastinjak bio je pravi južnjački tip, imao je belu kožu, crnu kosu i plave oči i bio je iz plemićke porodice. Gospodin
Votren (40 godina) imao je široka pleća, snažna prsa, lice puno bora, grub, ali nije neugodan. Bio je uslužan i šaljiv. On
je o svemu znao i odmah bi pritekao u pomoć, ali je ulivao strah svojim pronicljivim i odrešitim pogledom. Najstariji
stanovnik bio je čiča Gorio, koji je imao 69 godina. Dok je bio dobro stojeći, bio je u stanu u kojem je sada gđa. Kutir.
Imao je lepu odeću, koju je menjao svakoga dana, a ormani su bili puni srebrnog posuđa. Kada je domaćica Voker
videla još i državne obveznice, ona se odmah zagledala u njegov novac: "kao jarebica u slanini topila se na vatri želje
koja ju je obuzimala da se oslobodi mrtvačkog pokrova muževog i da uskrsne u Goriu". No on nije mario za nju i to je nju
razljutilo, jer su propali njeni snovi. Na svoju nesreću Gorio je morao preći na drugi sprat i da ubuduće plaća stan i hranu
900 franaka godišnje. Svi su bili iznenađeni, a gospođa ga je odmah počela zvati čiča Gorio. I počele su priče po
pansionu: "on sigurno izdržava ženu, pa je prisiljen štedeti". Krajem treće godine čiča Gorio smanji svoje izdatke. Odseli
se na treći sprat plaćajući 45 franaka godišnje. Odrekne se duvana, otkaže berberina i prestane se puderisati. Njegovo
lice zbog patnje, čiji uzrok niko nije znao, bivalo je sve tužnije i očajnije. Nakon četvrte godine u pansionu, on nije više
ličio na samoga sebe. Kćeri mu više nisu dolazile. Ežen de Rastinjak, kao i sva mlada francuska omladina, našao se
pred mnogim preprekama, a trebalo je mnogo muke da ih otkloni marljivim radom. Želeo je uspeti u društvu, a kako je
bio plemić, počeo se raspitivati o svojim rodbinskim vezama. Uskoro dobije poziv na bal od svoje daljnje rođake
vojvotkinje Bozean. Želeo je zaviriti u sve salone Pariza i naći zaštitnicu kako bi uspeo u životu. Na balu upozna
groficu Anastaziju de Resto, visoku i vitku s najlepšim stasom u Parizu. To je bila žena o kojoj je snevao, a bila je jedna
od dve kćeri čiča Goria, što Ežen nije znao.
Dve posete:
Sutradan Rastinjak ode u posetu gđi. de Resto. Kada je ulazio u salon, začuje glas čiča Goria i odjek poljupca: “Šta to
Gorio ima s groficom Resto?”. U to uđe grofica u divnoj kućnoj haljini. Bila je prelepa. Njena lepota bila je profinjena.
Pozdravljala se s grofom Maksimom i silna mržnja obuzme Rastinjaka prema tom mladiću. Maksimo je imao lepe i čiste
čizme, dok su njegove uprkos pažnji bile blatnjave, kaput mu je pristajao kao saliven, dok je on posle podne imao frak.
Motreći tog kicoša vitka i visoka oseti što znači biti bogat. Ežen shvati šta grof znači de Resto i pomisli: “Evo moga
suparnika, moram ga pobediti !”. Nije znao da grof Maksim de Traje dopušta da ga vređaju, ali prvi puca i ubija. Nakon
posete kod grofice, odveze se u palatu vikontese de Bozean da poseti svoju rođaku, kako bi zadobio njenu naklonost.
Ona je već tri godine bila u prisnim odnosima s jednim od najbogatijih portugalskih plemića markizom de – Pinto. Muž je
hteo, ne hteo morao poštovati tu morganatsku (nezakonitu) vezu pred svetom. Svi su znali osim nje da se markiz ženi,
zbog toga je i došao u posetu, ali nije se usudio joj saopštiti takvu vest. Njena prijateljica vojvotkinja de Lanžez bez
ikakvog obzira otkrije joj da će se sutra objaviti veridba gosp. de Ažuda – Pinto i gđice. Rošefild. Ežen u razgovoru
sazna da je grofica Anastazija de Resto, kćerka čiča Goria, a druga Delfine je udata za barona de Nisenžan. Dve kćeri,
koje su se odrekle dobrog oca, dobile su bogat miraz, dok je sebi ostavio sitniš, verujući da će njegove kćeri omogućiti
mu izdržavanje. Posle su ga zetovi oterali iz svojih domova kao poslednjeg bednika. Vikontesa savetuje Ežena: “Želite li
uspeti, ja ću vam pomoći. Što hladnije budete računali, bolje ćete uspeti. Zapamtite da ćete ostati niko i ništa, ako ne
budete imali ženu koja će se zauzimati za vas. Ona treba biti mlada, bogata i uglađena. Ako nekoga zavolite, dobro
čuvajte tu tajnu”. I nastavi dalje: “Postoji suparništvo između dveju sestara. Resto je plemić, njegova žena je primljena u
društvo i predstavljena dvoru, ali druga sestra udata za bogatog bankara, lepa gđa. Delfina svisnuće od žalosti i zavisti
jer je daleko od svoje sestre, pa se odriču jedna druge, kao što se odriču i oca”. Ežen je bio neraspoložen za večerom u
pansionu: “grofica mi je zatvorila vrata, zato što sam joj rekao da njen otac jede za našim stolom !”. Čiča Gorio sakrije
oči i okrenu glavu da bi ih obrisao. “Dakle gospodin Gorio je otac jedne grofice” reče gđa. Voker tiho “i jedne barunice”
odgovori joj Rastinjak. Još iste večeri napiše pismo majci i zatraži 1200 franaka i, ako ih ne dobije, utonuće u očaj,
možda se čak i ubije: “Kadar sam hraniti se suvim hlebom, piti samo vodu, ako treba i gladovati, ali ne mogu bez onoga
što je ovde neophodno za uspeh. Ili ću postići cilj, ili ću ostati u blatu. Poznajem naše prilike i ceniću vašu žrtvu”. Zatim
je poslao pismo i sestrama, te zatražio njihovu ušteđevinu. Ti plemeniti osećaji i te strahovite žrtve trebaju mu poslužiti
kao lestve da se dospe do Delfine de Nisenžan. Nisu ga više primali u palati Resto. Nije išao više ni u školu, samo na
prozivke. Odlagao je učenje do ispita. Odlučio je platiti upisninu za 2. i 3. godinu, pa onda u poslednjem trenutku sve
naučiti naizust. Na taj način je dobio 15 meseci slobodnog vremena u Parizu, da iskorišćava žene ili da lovi bogatstvo.
Ulazak u otmeno društvo
Rastinjak je dobio pismo od majke i sestre, te novac od prodanog nakita. Majka ga savetuje da pametno uloži novac, a
sestre mu poručuju: “Ako hoćeš, mogli bismo se odreći maramica i sašiti ti košulje !” Kada je Ežen pročitao pisma, bio je
uplakan. Setio se čiča-Goria kako noću u sobi svija svoje srebro, kako bi platio menicu svoje kćeri”. To isto je učinila i
tvoja majka sa svojim nakitom. Jesam li ja pokrao svoje sestre?” pomisli i oseti kajanje. Posle šetnje Tileriu, prijavi se
kod gđe. Bozean i ona ga pozove na ručak. Kakva je to bila raskoš na stolu, a tu raskoš predstavljalo je posuđe i jelo.
Trenutak posle sedoše u laku kočiju i začas stigoše u teatar. Svi pogledi bili su upereni prema njima. On pomisli da
sanja. I kćeri čiča Goria bile su u pozorištu. Društvo je bilo vrlo otmeno. Te večeri upozna gđu. de Nisežan i reče joj, da
je on sused njenom ocu. "Čim sam vas vido, osetio sam kao da me neka struja nosi prema vama. Nisam ni sanjao da
ste tako lepi”, i on ostane pored nje do kraja predstave. Kada se vratio u pansion, svrati do čiča Goria i ispriča mu da je
upoznao njegovu kćer Delfinu. Prvi put je bio u sobi čiča Goria i nije mogao sakriti svoje zaprepašćenje kada je video tu
rupu u kojoj je živeo otac i seti se raskošne haljine njegove kćeri. Na prozoru nije bilo zavesa, nije bilo tapeta, pa se
nazirao čađav zid. Dobri je čovek ležao na lošoj postelji, a imao je samo tanak pokrivač. Pod je bio vlažan i pun prašine,
a u kaminu nije bilo ni traga od vatre. “Moje kćeri su dobre, samo da su im muževi dobri, bio bih presrećan. Da sam
barem mogao živeti kod njih, meni bi bilo dosta samo da slušam njihov glas i srce bi mi igralo od radosti”. “Al, gospodine,
kako možete živeti u ovakvoj rupi, pored toliko bogato udomljenih kćeri”, reče Ežen. “Ma šta će meni bolje? Moj život je u
mojim kćerima !”, reče Gorio. Starac i student postali su veliki prijatelji. Rastinjak je bio pozvan kod gđe. Delfine. Ona je
bila očajna i nije to krila, no on je želeo znati razlog toj zlovolji: “Hteo bih da budete samo moja!”. Delfina mu ponudi
torbicu: “Idite u kockarnicu, stavite 100 franaka, ili izgubite sve ili donesite 6000 franaka. U kockarnici stavi 100
franaka na broj 21 (koliko je imao godina) i na sreću, ne znajući, dobio je 3600 franaka i opet nasumce stavi celu svotu
na crvenu boju. Posmatrači su ga zavidno gledali. Točak se okrenuo i dobio je opet 3600 franaka. “Sada imate 7200
franaka. Poslušajte me i idite” šapnu mu bankar. “Vi ste me spasili!” zagrli ga presretna Delfina. Govorila mu je kako joj
je loše u braku, donela je sav miraz, a sada nema ništa. “On mi daje samo za moje lične izdatke određenu svotu. Da se
obratim ocu, ali sestra i ja smo ga upropastite. Zahvaljujući vama ja sam postala slobodna i radosna”. Uzela je 6000
franaka, a njemu ostavila ostatak. "Vi ćete ručati sa mnom svakoga dana, a pratićete me i u pozorište", reče ona. Opet je
čiči morao ispričati kako je bilo kod njegove kćeri Delfine, a dade mu i 1000 franaka od dobitka u kockarnici. “Možda
samo oni koji veruju u Boga, potajno čine dobro”, a Ežen je verovao u Boga.
"Laži Smrt"
Rastinjak se neko vreme sasvim prepustio užicima. Bio je u društvu gđe. Delfine, a i kockao se na Ežen. “Sutra ujutro
gđic. Viktorina naslediće očevu ljubav i imanje. Moj će mu momak zadati smrtonosni udarac u čelo”. Rastinjak je bio
zaprepašćen. Ovaj dvoboj bio je u suprotnosti s njegovim nadama, pa je odlučio obavestiti gospodu Tajfer oca i sina. U
međuvremenu Gorio prizna Rastinjaku da odobrava njegovu vezu s Delfinom i otkri mu tajnu: “Sve je sređeno za
njegovo preseljenje u novi stan. Obavili smo mnogo posla za jedan mesec bez vašega znanja. Ona će primati 36000
franaka rente godišnje, a od svoga miraza od 800000 franaka uložiće u dobre nekretnine”. Sledećeg dana stigla je vest
da je mladi gosp. Frederik de Tajfer teško ranjen u dvoboju. Viktorina je bila pozvana da dođe u kuću svoga oca. “Eto,
juče je bila bez novaca, a danas ima milione”, reče Votren i u tom času pade kao sveća. To je bio znak da je napitak
počeo delovati. Kada su mu skinuli košulju, ugledali su dva kobna slova. To je bila potvrda da je on odbegli robijaš:
“Lako ste zaradili 3000 franaka”, reče Poarogospođici Mišono. No, Votren se brzo oporavio nakon "leka" kojeg je
dobio. Na vratima trpezarije pojavila se policija. “U ime zakona i kralja” – reče policajac – ostalo se izgubi u galami.
“Priznajem da sam Žak Kolin zvani “Laži Smrt” osuđen na 20 godina robije u okovima. “Ko me izdao?” –
zapita Kolin. “Ti si me izdala stara gaduro, ti si mi priredila onu navalu krvi, znatiželjnice!. Ja bih ti dao 6000 franaka da
izbegnemo ovaj neugodni put. Oni mene gledaju sa strahom, a tebe s gađenjem. Van uhodo “ - i izbaciše cinkarošicu iz
pansiona. Gospoda Gorio i Ežen sele se iz pansiona u divan samački stan koji mu je priredila Delfina: “Ah, ja ću vas
uvek mnogo voleti”.
Dve kćeri
Ežen saznaje da je muž njegove ljubljene Delfine uložio sav novac i svoj i njezin u preduzeća, zbog kojih je morao
poslati velike svote u inostranstvo. “Ako ga nateram da mi vrati miraz, moraće obustaviti plaćanje, no ako pričekam
godinu dana, on će udvostručiti moj miraz kupovinom nekretnina” – jadala se ocu.“Novac je život ! Novac je sve!” –
govorio je otac. U tom trenutku uđe grofica, druga kćerka Goria i reče: “Ja sam nesrećna, propala sam, moj jadni oče!
Da bih spasila Maksimov život, svoju sreću, odnela sam zelenašu porodične dijamante do kojih je mome mužu veoma
stalo. Maksimo je bio spašen! – ali ja sam mrtva”. Resto je saznao: “da je samo nakit prodan za nižu svotu i treba još
12000 franaka da bi podmirila dug, a on je obećao da će se opametiti i da se više neće kockati”. “Nemam novaca” – reče
otac “I više ništa od 1200 franaka doživotne rente. Potrošili smo novac za uređenje stana. U ovoj nevolji nadao sam se
pomoći od tebe, a sada vidim da me nikada nisi volela”. I sestre se naljute jedna na drugu. “Vi mi kidate srce! Umreću
zbog vas! Obe ste pogrešile. Ništa više nemam!” – zajeca otac. Ežen uplašen, uzme menicu koju je potpisao Votrenu i
napravi propisanu menicu na 12000 franaka na Goriovo ime: “Evo vam cela svota gospođo. Spavao sam, vaš razgovor
me je probudio i tako saznao koliko dugujem gospodinu Goriu”. Otac je bio jako uzrujan, pa je legao da se odmori, ali
mu je bilo sve lošije. Drugi dan mu je bilo još lošije. “Samo ga čudo može spasiti!” – reče student medicine Bjanšo. Obe
kćerke spremale su se na bal kod gđe de Bozean. Rastinjak je razmišljao mnogo o čiči Goriu i želeo je prikupiti mnogo
razloga da bi opravdao postupke Delfine, jer je on obožavao tu ženu. “Hajdemo odjuriti na čas da ga posetimo!”, reče
Ežen. “Hoću, ali posle plesa”, odgovori Delfina. Na balu vinkotesa Bozean zamoli Rastinjaka da ode do markiza de
Ažuda i traži da joj vrati sva njena pisma. Kada se vratio vikontesa reče: “Misliću često na vas, vi ste mi se učinili dobar i
plemenit, naivan i iskren usred toga sveta, gde su te osobine retke”. Kada su sišli među goste, Ežen ugleda obe kćerke
gospodina Goria i to ga rastuži. Dijamanti obeju kćeri podsetiše ga na bednu postelju na kojoj leži čiča Gorio.
Očeva smrt
Ežen se uplaši kada je video koliko se promenilo njegovo zgrčeno bledo i sasvim iscrpljeno lice. Gorio je želeo videti
svoje kćerke: “Otiđi još jednom do njih. Reci im da se ne osećam dobro. Kada bi one bile tu, ne bih se žalio”.
Sluga Kristof se vrati jer nije mogao ni s jednom od kćeri razgovarati, gđa. Resto je morala obaviti važan posao, a
Delfina spava, jer se kasno vratila s bala”. “Ni jedna!” – odgovori starac i uspravi se u postelji. “Imaju posla, spavaju,
neće doći!Tek na samrti shvatamo šta su deca. Vi njima dajete život, a ona vas teraju u grob. Kada bih imao blaga
da im ostavim, one bi me previjale i negovale. Obe imaju kameno srce. Sve je bilo radi novca, sve je bilo samo
pretvaranje. Nisam znao ni o čemu razgovarati. Strpljivo sam podnosio sve uvrede, a one su mi prodavale neko sitno
zadovoljstvo. I tako su me kćeri izbacile iz svojih domova. Ja sam za sve kriv, ja sam ih naučio da me vređaju. Hoću da
vidim svoje kćeri! Ja sam ih stvorio! One su moje! Ako ne dođu? – ponovi starac jecajući – “ja ću umreti, umreću od
besa! Ja izdišem, mene strašno boli! Osveta! Moji zetovi ne daju im doći! Smrt Restou, smrt Alzašaninu. Oni su moji
ubice !” Padne na zaglavlje kao da ga je malj udario. “Blagoslov im dajem” – reče naprežući se – “blagoslov”. Odjednom
se sruši. Rastinjak ode do gospođe Resto da je obavesti da joj otac umire: “Gospodine grofe, recite gospođi da gosp.
Gorio umire u jednoj bednoj rupi, bez novca i želi videti svoje kćeri”. Grof odgovara: “Ja mnogo ne držim do njega, on je
iskvario svoje kćeri, unesrećio mene i narušio mir moga doma. Doći će da ga posete čim budu ispunile svoje obaveze
prema meni i mome detetu”. Nakon toga ode do gđe. Nisenžan i zatekne je u postelji: “Prehladila sam se kada sam se
vraćala s bala i očekujem lekara” – reče Delfina. “Da ste na samrti, trebalo bi da otpuzite k svome ocu. On vas zove” –
reče Ežen. “Moj otac jamačno nije toliko bolestan kako vi kažete. On bi svisnuo od tuge kada bi moja bolest postala
pogibeljnom zbog toga izlaska. Doći ću posle lekarskog pregleda”. “Zašto ne nosite svoj sat?” Student joj šapne na uho:
“Vaš otac nema čime kupiti pokrov u koji će ga večeras poviti. Založio sam sat, jer ništa drugo nema. "Idem, idem – ja ću
pre vas stići”, reče Delfina. On je srećan što može javiti samrtniku da će mu bar jedna kćer doći. U sobi je doktor lečio
čiču Goria. Pekli su mu leđa srebrnim nitratom. To je bio poslednji lek za koji nauka zna, ali lek bez pomoći. “Nema mu
više pomoći, ne možemo ga spasiti. Treba mu obući belu košulju i promeniti posteljinu”, reče lekar. Gospođa Voker reče:
“Čiča Gorio nema više ni santima. Ako bih dala čaršave za čoveka koji samo što nije izdahnuo, a i jedan se mora dati za
pokrov, ko će meni nadoknaditi troškove ?” – udovica kao da nije u stanju izgubiti. “Uzmi prevrnute čaršave iz sobe br. 7,
one su dobre za mrtvaca” – šapne sluškinji. “Nasie! Fifine!” reče otac. “Ah moji anđeli!” i odleti njegova duša. Delfina nije
došla jer se posvađala s mužem oko novca, koji je tražila od oca. Gđa. Resto ipak je došla i kad ugleda oca, briznu u
plač: “Oprostite moj oče! Svi me mrze, samo me vi volite. Ja sam bestidnica, nisam ga cenila. Otac je umro!” vrisnu
grofica i onesvesti se. “Potražite sveštenika i položite starca na odar između dve sveće u praznu sobu”. Rastinjak napiše
pismo baronu i grofici da pošalju ljude koji će podmiriti sve troškove oko sahrane. Sutradan Rastinjak i student medicine
prijavili su starčevu smrt. Kako zetovi nisu poslali novac,niti je iko došao, Ežen je platio sveštenika, a student je u svojoj
bolnici kupio bedni mrtvački sanduk da ga mogu pokopati. “Ako zetovi i kćeri ne budu hteli vratiti novac koji si dao,
zapovedi da se ureže na grobu natpis”: “OVDE POČIVA G. GORIO OTAC GROFICE de RESTO i BARONICE de
NISENŽAN SAHRANJEN O TROŠKU DVOJICE STUDENATA” Uzalud je Rastinjak dolazio kćerima, nisu ga htele
primiti: “Njima je umro otac, pa su u velikoj žalosti”. Kada se vratio u pansion, Ežen je zaplakao kada je na ulazu spazio
mrtvački sanduk jedva pokriven crnom čojom, stavljen na dve stolice u toj pustoj ulici. Jedno ružno škropilo bilo je
umočeno u posudu punu svete vodice. To je bila siromaška smrt, bez sjaja, bez pratnje, bez prijatelja i rođaka. U crkvi
dva sveštenika, pevač i crkvenjak obaviše pogreb za 70 franaka, jer crkva nije bila bogata da bi molila besplatno. Kada
su smestili sanduk u pogrebnu kočiju, dođoše dvoja kola s grbovima grofa de Resto i barona de Nisenžan, ali prazna i
otpratiše mrtvački sanduk do groblja Pere - Lašez. Spustiše telo čiče Goria u raku oko koje su bile sluge njihovih kćeri,
koji se pomoliše sa sveštenikom, kada je zamolio kratku molitvu koju je platio student. Grobarima, da bi pokrili sanduk
zemljom, Rastinjak je morao dati napojnicu. No on nije imao novca, pa je pozajmio od sluge Kristofa 20 santima. Tužno
se zagleda u grob i u njemu pokopa svoju poslednju suzu koja odleti u nebo čim je pala na zemlju. U romanu «Čiča
Gorio» jasno se vidi da povratak Burbona nije značio i potpuno uspostavljanje režima koji je bio na vlasti pre revolucije.
Plemstvo je suviše oslabljeno da bi predstavljalo vodeću društvenu snagu. Ako je plemićka titula i dalje na ceni, ako se
mesta u visokoj društvenoj administraciji po pravilu dodeljuju pripadnicima plemstva, buržoazija je snažnija od plemstva
zato što je bogatija. Moć novca jača je od svega. Odnose među ljudima određuje novac kao neko mračno božanstvo. Sa
tog aspekta nema suštinske razlike u odnosima ljudi bilo da se nalaze u pansionu gospođe Voker ili u salonu vikontese
de Bosean. U oba slučaja na snazi su vučji zakoni. Pisac insistira na samom početku romana kako je ono o čemu on
govori: «All is true», «sve je istinito», «ona je tako istinita da svak može videti njene elemente oko sebe, u svojem srcu
možda». Izvesno je da je priča istinita, u tom smislu što su njeni pojedini delovi, pojedinačne karakterne crte likova, kao i
istorijski podaci, uzeti iz životne stvarnosti – «svak može videti njene elemente oko sebe».

Struktura romana:

Čiča Gorio
Autor: Petar Jokić, nastavnik
Paralela: Gorio - Ežen
Na samom početku priče, posle predočavanja stanara pansiona gospođe Voker, narativni subjekt posebno prati dva
glavna aktera priče. Rastinjak i Gorio su samo dva suseda, ali sticaj okolnosti približava mladića i starca pa se u toku
priče njihove sudbine prepliću: to su dva različita ljudska tipa i dva sveta, ali se i jedan i drugi uzajamno dopunjavaju.
Bez čiča Goria Rastinjak bi dobio sasvim druge obrise; bez Rastinjaka tragična sudbina starog Goria, ne bi dobila tako
snažne akcente. Dok je jedan na kraju svoga puta, drugi ga tek krči; dok je Čiča Goria uništila bezdušnost i
nezahvalnost dveju ćerki, Rastinjak je na putu da uništi majku i sestre; dok je jedan poražen od života, drugi se bori za
pobedu; dok je jedan potpuno skrhan, drugi je zadojen snagom za obračun sa društvom. "Čiča Gorio" je široka freska
francuskog društva: tu ima ličnosti različitog socijalnog porekla i statusa, različitih ideja i ideala, različitih moralnih
stavova i različitih sudbina. Za junake ove priče Balzak uzima dva različita ljudska tipa. Jedan je mladi student prava, koji
je došao u Pariz da završi studije i svojim trudom obezbedi sebi mesto u društvu. Drugi je ostareli negdašnji fabrikant.
Prvi je došao u Pariz u punoj snazi svoje mladosti, ispunjen verom u život, željan uspeha po svaku cenu. Drugi je na
zalasku života, na izmaku snage, napušten od svojih kćerki, opljačkan od sopstvene dece, žrtva bezgranične roditeljske
ljubavi. Ljudski svet romana čine ličnosti različite po poreklu, društvenom statusu, mentalitetu i karakteru. One se mogu
svrstati u dve grupe: onu koja živi u ulici Sen Ženevjev gde se nalazi pansion gospođe Voker, i onaj iz predgrađa Sen
Žermena, gde su kuće i dvorci aristokratskih porodica. Na jednoj strani je siromaštvo, na drugoj materijalno izobilje. Na
jednoj strani su vidljivi prosjaci iskrenosti, poštenja, prijateljstva i uvažavanja, na drugoj strani je besomučna borba za
društveni prestiž, niske intrige, podmetanja, zavidljivost, nemoral. Balzak sa simpatijama prikazuje senžermenske žitelje,
ima sažaljenja za njihove patnje i stradanja, ima razumevanja za njihove sitne zlobe i surevnjivosti, ali ih ne idealizuje.
Za senžermenske žitelje nema ni razumevanja ni simpatija - na svakom koraku je lopovluk, preljuba, bezdušnost, zloba.
Struktura i kompozicija
Fabula romana prati pokušaje provincijalca Ežena de Rastinjaka da se probije u visoko društvo Pariza. On je siromašni
plemić koji sanja o uspehu, slavi, novcu, ljubavi, a primoran je da živi u siromašnom, bednom pansionu Voker. U
pansionu upoznaje čiča Goria, tragičnog junaka, kojeg ubija preterana, strasna roditeljska ljubav prema svojim dvema
ćerkama. One posećuju oca samo da bi od njega dobile novac, stideći se njega, običnog građanina, budući da se kreću
u aristokratskim krugovima. Gorio umire sam. U poslednjim trenucima negovali su ga Rastinjak i student medicine
Bjanšo, koji mu i pogreb plaćaju. Na pogrebu nesrećnog starca nije se pojavila ni jedna ćerka. Rastinjak je razočaran,
ispunjen prezirom i mržnjom prema pariskom društvu koje je upoznao u svoj njegovoj demonskoj okrutnosti. I pored toga
ne napušta ga želja da postigne uspeh u tom društvu. U romanu postoje tri ljubavna trougla. Prvi je između Rastinjaka,
Delfine i Viktorine Tajfer. Vikontesa de Bosean voli markiza Ažuda-Pinto Anastazija de Resto je u vezi sa grofom
Maksimom de Trajem. Međutim, ljubavni odnosi junaka u potpunosti su uslovljeni materijalnim interesima. Vikontesu de
Bozean napušta ljubavnik da bi se oženio bogatom udavačom, grofica de Resto zadržava svog ljubavnika plaćajući
njegove velike dugove. Veza između Rastinjaka i Delfine počiva na uzajamnom interesu. Rastinjaku je Delfina potrebna
da bi uspeo u visokom društvu, a njoj, ćerci trgovca i ženi bankara, potreban je Rastinjak za ulazak u salon vikontese de
Bozean. U romanu možemo pratiti i zaplet karakterističan za kriminalni roman. Gospodin Votren, u podzemlju poznat
kao Laži Smrt, bankar robijašnica, čuvar novca robijaša, za kojim traga policija (policijski agent Gondiro) i konačno ga
otkriva zahvaljujući svojim dostavljačima (gospođica Mišono). Upravo će Votren pružiti Rastinjaku lekcije o životu u
Parizu. Votren iz svog ugla, vikontesa de Bosean sa svog stanovišta, kazuju istu priču Rastinjaku o društvu u kome
vladaju vučji zakoni moći i novca. Put do uspeha vodi preko bespoštedne borbe u kojoj opstaju samo najbezobzirniji,
najpodliji, najlicemerniji. Čovek mora pogaziti sve ljudsko u sebi, ne sme da pokaže ni u jednom trenutku saosećanje za
druge ljude. Put do uspeha ne vodi preko poštenog rada i mukotrpnim napredovanjem na društvenoj lestvici. Ići za
sjajem i bogatstvom znači dlučiti se na laž, savijati se, puzati. Prodajte svoja ubeđenja, govori Votren Rastinjaku, nudeći
mu pogodbu. Votren će udesiti da Viktorinin brat bude ubijen u dvoboju. Njen otac, ostavši bez naslednika, prihvatiće
ćerku koje se sada odriče. Na Rastinjaku je da osvoji Viktorinu dok je ona još uvek sirotica. To i o neće biti tako teško jer
je ona već zaljubljena u Rastinjaka. Votren će zauzvrat dobiti dvesta hiljada franaka od Rastinjaka kome će buduća
supruga doneti u miraz milion franaka. Demonska ponuda mladiću koji je na velikim iskušenjima. Votren će Rastinjaku u
jednom trenutku reći »...lep mladić, otmen, ponosit kao lav, a mio kao devojka. Vi biste bili krasan plen za đavola.» Mladi
ljudi su Tantali u Parizu kaže pisac. Oni se bore protiv samih sebe i uvek ostaju pobednici. Mladi ljudi su gladni uspeha,
slave, bogatstva, provoda, lepote. Sve što se čini da je na dohvat ruke u isto vreme je i nedostižno. Pred tolikim
iskušenjima pravo je čudo, kaže pisac, kako je malo zločina i prestupa koje vrše mladi ljudi...

Onore de Balzak: Čiča Gorio

Glavni likovi
Lik čiča-Gorija
Penzionisani fabrikant rezanaca Žan Joahim Gorio obogatio se za vreme revolucije, prodajući brašno deset puta skuplje
nego što ga je kupovao. Kada je ostao udovac, svu svoju ljubav je posvetio dvema kćerima: kupovao im haljine, nakit,
kočije; obezbedio im velik miraz i obe su se udale u aristokratske porodice. Starija kćer Anastazija postala je grofica de
Resto, mlađa Delfina je postala baronica de Nisenžan. Kada su ušle u visoko društvo, njihove potrebe su postale veće
- želele su da se istaknu na balovima i svečanim večerama. Novac su dobijale od oca koji je, zaslepljen očinskom
ljubavlju, zadovoljavao njihove prohteve i hirove. Dok je imao pare, pazile su ga i kao parajliju svakome pokazivale. A kad
je nestalo novca, nemilosrdno su ga oterale. U pansionu gospođe Voker našao je sklonište. Dok je bio dobro stojeći, bio
je u stanu u kojem je sada gđa. Kutir. Imao je lepu odeću, koju je menjao svakoga dana, a ormani su bili puni srebrnog
posuđa. Kada je domaćica Voker videla još i državne obveznice, ona se odmah zagledala u njegov novac: No, Gorio nije
mario za nju i to je nju razjutilo, jer su propali njeni snovi. Na svoju nesreću Gorio je morao preći na drugi sprat i da
ubuduće plaća stan i hranu 900 franaka godišnje. Svi su bili iznenađeni, a gospođa ga je odmah počela zvati čiča Gorio.
Prezren i siromašan stalno menja spratove i iznajmljuje jeftine sobe. Odrekao se duvana, otpustio berberina, prestao je
da se puderiše, nije više nosio skupa odela, bivao je sve mršaviji. Dok je bio imućan, sa šezdeset i dve godine izgledao
je kao da nema ni četrdeset, imao je nečeg mladalačkog u osmehu, sada je ličio na izlapelog, nemoćnog i bledog starca
od sedamdeset godina". Koliko je njegova ljubav slepa, pokazuje slučaj kada je zakupio stan da bi njegova kćer Delfina
imala gde da se sastaje sa Rastinjakom. Tek na samrti, kad danima nije bilo njegovih kćeri, jer nije bilo ni novca, prvi put
će izraziti razočarenje i bunt: "Ne, one neće doći! Znam ja to ima već deset godina. Ja sam to pomišljao ponekad, ali
nisam smeo da verujem". Umro je čiča Gorio sam i napušten od kćeri, kao ubogi siromah. Ispratili su ga samo Rastinjak i
Kristof, domar gospođe Voker. Kćeri, za koje je sve žrtvovao, nisu došle na sahranu - poslale su prazne kočije i kočijaše.
Anastazija i Delfina
Dve čiča-Gorijeve kćeri imaju mnogo toga zajedničkog; nezajažljivo troše njegov novac na luksuz, zabavu i ljubavnike
Antasija daje dijamante za dug svog ljubavnika, a čiča-Gorio zakupljuje stan da bi se Delfina mogla sastajati sa
Rastinjakom. Obe sestre su ljubomorne jedna na drugu do granice mržnje, a kad očev imetak presuši, nemilosrdno ga
odbace. Koliko su bezosećajne najbolje ilustruje činjenica da nijedna nije došla na očevu sahranu. “Novac je život!
Novac je sve!”, veli Čiča Gorio. Ali, pred kraj života uveio se da novcem ne mogu se kupiti ljubav i sreća.
Gospođa Voker
Udovica, starija gospođa Voker, vlasnica istoimenog pansiona. Njeno bucmasto lice, s nosom sličnim papagajevom
kljunu, s debelim telom u skladu je sa odajom čiji topli smrdljivi vazduh gđa. Voker udiše bez gađenja. Kada je ona tu,
slika je potpuna. Ima oko 50 godina, liči na sve žene koje je pogodila nesreća. I ona pokušava da se izvuče iz brloga.
Zato se i zaljubila u čiča-Gorijev novac. Ali kad se njena želja ne ispuni, postaje pravi namor i od tog dana Goriju se
obraća sa čiča-Gorio i povećava mu kiriju.
Ežen de Rastinjak
U galeriji likova ovog Balzakovog romana počasno mesto pripada Eženu de Rastinjaku, siromašnom mladiću, koji je iz
provincije došao u Pariz da studira prava. Tu je osetio velegradski život, upoznao siromaštvo i blagostanje, uporedio
svoju porodicu u svetlu pariskog života i shvatio da mora nešto da promeni. Stanuje u istom smrdljivom pansionu gde je i
čiča-Gorio. Umesto da vredno uči, sad mu je glavnicilj da uđe u visoko društvo. Brzo je došao u vezu sa daljom rođakom
vikontesom de Bozean i njena kuća mu je postala prva stepenica. Činjenica da je rođak vikontese de Bozean, koja je po
svom imenu i po svom bogatstvu, jedna od najvećih plemkinja, otvarala mu je vrata aristokratskih kuća i obezbeđivala
pozivnice za balove. Već na prvim koracima u ovo društvo Rastinjak mlad, neiskusan i čista srca doživljava poniženje :
njegovo odelo, dolazak pešice na bal ili neuglednim kočijama, izazivaju podrugljive poglede i osmehe slugu koji mu
otvaraju vrata. Prvi utisci o tom društvu otkrili su mu neiskrenost, pritvornost, prevare, laž. Mladom i neiskusnom
Rastinjaku žele da pomognu svojim savetima robijaš Votren i vikontesa Bozean. U Rastinjaku je dvojstvo : on je mlad,
neiskusan, čist, neiskvaren, rešen da uspe. Ali on je "opljačkao" majku i sestre da bi kupio skupo odelo i vozio se
kočijama, što je uslov da se uđe u visoko društvo. Po tome je sebičan, kao što su sebične kćeri čiča Goria. Ali će taj isti
Rastinjak odbiti nečasnu Votrenovu ponudu da se oženi bogatom naslednicom Viktorinom pošto je ubijen njen brat.
Rastinjak ima svoj put: "Moja je mladost još čista kao vedro nebo ko hoće da postane velik ili bogat čovek, treba da se
pomiri s tim da mora lagati, povijati se, puzati i uspravljati se, laskati, pretvarati se. Ko pristane na to, zar ne znači da je
pristao da bude sluga onih koji su lagali, povijali se, puzali. Prvo im treba biti sluga, pa onda postati njihov saučesnik. "O,
ne. Ja ću plemenito, kao svetac, radiću danju i noću da stičem bogatstvo samo svojim radom. To će bogatstvo vrlo
sporo ići, ali ću zato spavati mirne savesti". Ali, kada postane ljubavnik Delfine de Nisenžan, kada oseti miris bogatstva,
upoznaće vrednost novca i njegovo dejstvo na čoveka: kada ima novac, čovek je siguran, samouveren, prav i
dostojanstven. Visoko društvo i bogatstvo ,i moralna čistota, to ne može da opstane jedno pored drugog, shvatio je
Rastinjak. Sudbina čiča Goria iz temelja potresa Rastinjaka. Sahrana svoga stradalnika bez krivice ruši sve iluzije koje je
Rastinjak gajio o svetu. Kada je morao da pozajmi franak od domara Kristofa da bi grobarima dao napojnicu, Rastinjaka
obuzima tuga i gorčina. U tom trenutku je nestao dotadašnji Ežen de Rastinjak koji je želeo da svet osvaja trudom,
zaslugom i vrlinom. Pojavio se novi Ežen de Rastinjak koji upućuje društvu preteće reči a sad je na nas dvoje red . Na
ručak kod gospođe de Nisenžan odlazi Rastinjak koji prihvata borbu sa društvom Sen Žermena, ali prihvata i sredstva
kojima se ono služi. Na kraju romana Rastinjak je spreman na bespoštednu borbu u kojoj pobeđuju najjači i
najbezobzirniji.
Votren
Žak Kolin zvani “Laži Smrt”, odbegli robijaš, dobro je upoznao svet i iskusio društvene nepravde, pa nastoji da
Rastinjaku otvori oči i ukaže mu na neprijatne istine. Za Votrena je Pariz obična kaljuga : Oni koji se u njoj ukaljaju,
vozeći se kolima, to su pošteni ljudi, a oni koji se ukaljaju idući pešice, to su lopovi. "Ako vam se desi nesreća da
ukradete neku sitnicu, pokazuju na vas na trgu pred Palatom pravosuđa kao na kakvo čudovište. Ali ako ukradete milion,
onda će vas u salonima smatrati za poštenog čoveka". Pokvarenost je opšta pojava i oružje ljudi osrednjih osobina. U
društvo treba krčiti put bleskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba ili uleteti kao topovsko đule, ili
se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže.
Vikontesa de Bozean
Rođaka Ežena de Rastinjaka, koja je po svom imenu i po svom bogatstvu, jedna od najvećih plemkinja, u jednom
trenutku razočaranja, kada je ljubavnik bio napustio, kazuje Rastinjaku istinu o životu i upućuje ga kako da se ponaša u
društvu u koje hoće da uđe: "Dakle, gospodine de Rastinjak, postupajte s ljudima onako kako zaslužuju. Želite da
uspete, ja ću vam pomoći. Uvidećete koliko je duboka ženska pokvarenost, izmerićete veličinu bedne ljudske sujete.
Iako sam pažljivo čitala tu knjigu o svetu, bilo je stranica koje su mi ostale nepoznate. Sad znam sve. Ukoliko hladno
budete računali, utoliko ćete bolje uspeti. Ako hoćete da vas se svet boji, udarite bez milosti. I ljude i žene smatrajte za
poštanske konje koje ćete na svakoj stanici ostavljati da crknu, pa ćete ostvariti sve želje".
Gospođica Mišono
Ova stara devojka umornih očiju da čoveka hvata jeza od njenog pogleda, istakla se po tome što je Votrenu na nagovor
policije za 3.000 franaka dala napitak od kog se onesvestio, pa su tako po slovima na ramenu otkrili da je on odbegli
robijaš i uhapsili ga. “Ti si me izdala stara gaduro, ti si mi priredila onu navalu krvi, znatiželjnice!. Ja bih ti dao 6000
franaka da izbegnemo ovaj neugodni put. Oni mene gledaju sa strahom, a tebe s gađenjem. Van uhodo!“
BELEŠKE nepovezano
субота, 30. август 2014.

"Čiča Gorio" - Balzak...

I Građanski pansion:
opis pansiona, eksterijer i enterijer, stanari, miris kuhinje, Goria posećuju ćerke, ukupno 7 stanara, I sprat najlepši stanovi,
živela je i g. Voke, II g. Kutir (udovica činovnika), Viktorina Tajfer, Poare (starac), Votren (bivši robijaš od 40 godina), III
sprat Mišono (stara devojka) i čiča Gorio, a na tavanu pokućar Kristof i debela kuvarica Silvija, na ručku njih 18, Rastinjak
odlazi kod g. De Reipo, tu je i njen ljubavnik Maksim i kada je izgovorio Gorio nastao je preokret, više ga nisu primali, posle
odlazi kod Vikontese Bosean, ona mu priča o Ažudu - Pinto koji treba da se ženi sa g. De Rošfid, Vikontesa šalje pismo
Rošfidu, ona dolazi u salon da priča sa Rastinjakom, pričaju o ženidbi, o ćerkama koje ne vole oca, odlazi i govori da će obići
sve salone gde odlazi i g. De Resto, u pansionu govori svima o Gorio i ćerkama, svi se čude, on piše pismo majci i sestri hod a
po sobi i Gorio ga je video, i on mu priča o Anastaziji i njenom ljubavniku Maksimu De Traju, posle je pokušao da ode kod g.
De Resto ali tamo ga više ne primaju, čak saznaje i nešto o prošlosti Goria.

II Ulazak u visoko društvo:

Dobija pisma, svi mu se dive, poštuju ga, on ima novca, plaća račune i dugove g. Voke, kupuje odela, odlazi sa Votrenom u
šumu i Votren mu govori i o g. Tajfer, Rastinjak želi da se upozna sa Delfinom, i pita Vikontesu da ga predsatvi Maršalki,
sprijateljio se sa Goriom, i priča mu o ćerkama, odlazi sa Vikontesom u pozorište, gleda Delfinu ali i njenu sestru, zaljubljuje
se u Delfinu i to govori rođaki i Ažud ga upoznaje sa njom, kada su ostali sami govori joj o sestri, o Gorio, o njegovoj ljubavi,
dolazi joj muž i oni odlaze, Rastinjak se vraća kući i sve priča Goriu, on se čudi u kakvoj bedi živi Gorio, za doručkom
Bjanšon, student medicine, govori da je video g. Mišono i Poarea sa nekim agentom, Rastinjak dobija pismo od Delfine, i
odlazi kod nje na ručak, on mu priča o životu i mužu, daje mu novac i šalje ga u kockarnicu, on dobija i tako plaća njene
dugove, vraća se i sve priča Goriu, a novac koji mu je dala on daje Goriu, Votren daje menice Rastinjaku, i govori mu o planu
da ubije brata g. Tajfer, i tera ga da se oženi s njom, Rastinjak mu nije odmah odgovorio, i odlazi kod Dafine, a sledećeg
jutra vraća novac Votrenu i neće da mu bude saučesnik.

III Laži - smrt:

Poare i Mišono sazanju od agenta sve o Votrenu i Mišono je bila plaćena da ga ubije (otruje), Rastinjak je bio kod Delfine,
Votren govori Rastinjaku da će biti sukob i da će g. Tajfer uskoro biti bogata, Rastinjak je to hteo da spreči ali sa Goriom
odlazi kod Delfine, u stan koji je Gorio kupio za njih troje, dobio je i poklon od nje sat i pismo da dođe kod nje, svi silaze, i
napijaju se. Sledeć dana kasnije ustaju i doručkuju. Mišono sipa otrov u kafu, a Rastinjak dobija pismo od Delfine, ona želi da
ga vidi, stiže vest o nesreći brata g. Tajfer, ona odlazi kod oca, Votren se onesvestio, zovu pomoć, Gorio odlazi kod ćerke,
brzo se oporavlja, a Bjanšon je iz nalaza video da su ga pokušali otrovati. Mišon se svemu protivila, Votren je pitao
Rastinjaka da li mu je žao što je živ, Bjanšon je rekao da je g. Mišono juče pominjala nekog Laži-smrt, Votren je samo
prebledeo, stižu vojnici, policija, i šerif, sa puškama, svi saznaju istinu i čude se, Votren saznaje i ko ga je pokušao otrovati,
policija ga odvodi, Bjanšon i svi ostali govore da odlaze ako ostane g. Mišono, Rastinjak i Gorio odlaze da ručaju sa Delfinom,
uveče se vraćaju i govori Voki da više neće tu stanovati, bio je to pogodak za nju, Rastinjak dobija pismo od rođake za bal i
ona mu govori da želi da upozna Delfinu, odlazi kod nje i govori joj o tome, ona mu govori o sestri, Rastinjak se vraća u
pansion, sa odlukom da ga sutra napusti, Gorio ga zove da mu priča i on govori da će sutra.

IV Očeva smrt:
Rastinjak i Gorio jedva čekaju da odu, dolazi Delfina a zatim i Anastazija, Rastinjak sve sluša, i on ulazi u sobu, njih dve se
svađaju, oca to pogađa, on pada na postelju i umire u bedi, sahrana i Rastinjak odlazi kod Delfine na ručak.

Svet siromašnih: Gorio, Votren, Rastinjak; Svet bogatih: Bosean, De Resto, Delfina: čovek = novac.

Život čiča Goria

rana prošlost (kada su kćeri male):

-sticanje novca
-ljubav prema ocu
-iskrenost
-nežnost
-sreća

bliska prošlost (kada su udate):

-gubljenje novca
-ljubav prema novcu
-licemerje
-grubost
-bol

Sadašnjost (kada ga odbacuju)

-siromaštvo
-odsustvo ljubavi
-ravnodušnost
-odbačenost
-očaj

Recenzija dela Čiča Gorio

Priča se odvija u Parizu, godine 1819, u oronulom, prljavom, smrdljivom pansionu na levoj obali Sene.
Gospođa Voker, stara škrta udovica, vlasnica pansiona, vlada nad njenim stanarima. Njeni stanari su ljudi skromnih finansija i potreba, kao
gospođica Misono, stara sluškinja; Poare, lutkoliko ljudsko stvorenje; Viktorina Telifer, mlada devojka bez roditelja. Tri stanara se izdvajaju iz
ove družine: Ežen de Rastinjak, mladi student provincijalac, plemić po poreklu, ali siromašan i spreman da iskuša sreću u glavnom gradu;
Votren, “snagator”, druželjubiv i duhovit, ali misteriozan i uznemirujuć; Čiča Gorio, penzionisani trgovac, koji, izgleda, pati od neke tajanstvene
tuge.
Rastinjak uskoro otkriva da se čudni događaji dešavaju u naizgled uglednom pansionu: Čiča Gorio topi srebrno posuđe u poluge, Votren se
krišom vraća kući u sred noći uprkos zaključanim vratima, Gorija posećuju lepe devojke kojima on plaća račune.
Rastinjak je odlučio da reši makar jednu od ovih misterija. Uvek ambiciozan, on je predstavljen pariskom visokom društvenom sloju uz pomoć
uticajne rođake, gospođe de Božean. Čini se da se sve odvija po njegovom planu, ali, po pomenu Gorijeva imena, biva izbačen iz salona
grofice de Resto, sastajališta elite. Razočaran i potišten zbog greške koju je učinio, on se okreće od gospođe Bozean ka tajni Čiča Gorijeva
života. Starac se upropastio i prihvatio mizeran život kako bi njegove dve ćerke postale bogate. Anastasija se udala za plemića, grofa de
Restoa; Delfina od Alzaka za bankara, barona od Nisenžana. Gorio, dobrodošao dokle god je njegovo bogatstvo trajalo, našao se odbačen od
strane svojih zetova kada je osiromašio.
Votren, koji je osetio ambiciju u Rastinjaku, cinično mu nudi dogovor: mladi student treba osvojiti ljubav lepe Viktorine, čiji je otac ekstremno
bogat, ali ju je razbaštinio. Jedina prepreka Viktorininom nasledstvu je njen brat Frederik, koga bi Votren mogao da se reši za dvesta hiljada
franaka, i tako osigurao Viktorininu i Rastinjakovu sreću. Rastinjak je ogorčen, ali ipak u iskušenju da prihvati predlog.

Nakon Rastinjakovog neuspeha u visokim slojevima, on će pokušati, potpomognut rođakom, da osvoji “srednji stalež”. On biva predstavljen
gospođi de Nisenžan i, uz pomoć Gorija, postaje njen ljubavnik. U međuvremenu, Votren pokreće svoj makijavelistički i organizuje ubistvo
Viktorininog brata. U jednom trenutku gospođica Misono, špijun u službi policije, otkriva da je Votren zapravo odbegli robijaš i hapsi ga.
Ovako se završava detektivski deo priče.
Gorijove ćerke dolaze mu po pomoć. Njihovi muževi su otkrili njihove afere i pokušavaju ih uništiti. U jednoj patetičnoj sceni, ćerke pokazuju
svoj monstruozni egoizam i gordost. Čiča Gorio dobija moždani udar. On uskoro upada u delirijum, mrmlja bez veze, otkrivajući svoju ogromnu
ljubav prema ćerkama koje ga ostavljaju, jedna da ide na bal, druga da pokuša da odbrani svoje bogatstvo.

Gorio umire blagoslovljujući svoje ćerke, samo sa Rastinjakom i Bjankonom, studentom medicine, pored kreveta. Rastinjak se pobrinuo za
sahranu i, upućujući zadnji pozdrav Goriju na groblju, gledajući na Pariz, objavljuje mu rat:”Spremi se, Parize, dolazim” i odlazi na večeru kod
gospođe de Nisenžan.
Likovi iz dela Čiča Gorio

Gospođa Voker
Škrta, licemerna, srednjovečna udovica, ponizna pred bogatima, bezdušna prema siromašnima, očarana Votrenovom snagom, razdraganošću
i galantnošću.

Silvije
“Pouzdani kuvar”

Krstof
Domar

Poare
Sitni buržuj mutnog porekla; robot od čoveka, mehanički ponavlja šta su drugi rekli.

Gospođica Misono
Škrta, krotka stara sluškinja, uparena sa Poareom. Spremna na sve za novac, ona će predati Votrena policiji.

Gospođa Kutir
zrak svetlosti u jednoličnom pansionu. Udovica generalnog komesara vojske, samoproklamovana zaštitnica i pratilja Viktorine Telifer.

Viktorina Telifer
jedna od dirljivijih Balzakovih ženskih likova; ćerka bogataša koji ju je razbaštinio u korist svog sina Frederika.

Bjankon
Student medicine, prijatelj Ežena de Rastinjaka koji će biti uz Ežena jedini prisutan Gorijovoj agoniji i sahrani.

Votren
snažan, razdragan, galantan čovek za koga se uskoro ispostavilo da je odbegli osuđenik žak Kolin, zvani “Laži Smrt”, bankar iz podzemlja.

Čiča Gorio
Bivši proizvođač rezanaca koji je žrtvovao svoje bogatstvo i prihvatio mizeran život u pansionu da bi usrećio svoje ćerke.

Ežen de Rastinjak
mladi i ambiciozni student iz siromašne aristokratske porodice. U svojim pokušajima da osvoji Pariz, upetljaće se sa Goriovim ćerkama: prvo
sa Anastasijom, koja će ga prezreti, onda sa Delfinom, koja ce ga obožavati.

Gobsek
jedan od likova koji se često pojavljuje u “Ljudskoj Komediji”, zelenaš koji ima visoko unosan biznis i koji u svoje klijente uračunava Anastasiju
i Gorija.

Gospodin Telifer
Viktorinin bogati otac.

Frederik Telifer
Viktorinin brat čije će ubistvo naručiti Votren kako bi Viktorina nasledila porodično bogatstvo.

Gospođa de Rastinjak
Eženova majka, dobra i popustljiva prema sinu.

Laura de Rastinjak
Eženova sestra, sporedna ličnost, ali najšarmantnija žena u knjizi, potpuno odstranjena od egoizma Anastasije i Delfine, i Viktorinine
pasivnosti.

Gospođa de Bozean
Rastinjakova rođaka. Ona će upoznati Rastinjaka sa društvenim krugovima i daće mu prijateljske savete kako da uspe.

Markiz Dađuta-Pinto
Ljubavnik gospođe de Bozean.

Vojvotkinja de Lanze
Jedna od zlokobnih prijateljica gospođe de Bozean.

Anastasija de Resto
Jedna od Goriovih ćerki. Predstavljena je kao razmažena samoživa mlada osoba, zainteresovana samo za istaknutost u društvu.

Grof de Resto
Anastasijin muž, nasilni, bezdušni aristokrata.

Maksim de Tralije
Mladi plemić, Anastasijin ljubavnik.

Delfina de Nisenžan
Goriova druga ćerka, kompleksniji lik od Anastasije. Veoma lepa devojka, razmažena i samoživa kao i sestra, ali zna pokazati pravu ljubav
prema Rastinjaku i nežnost prema ocu.

Baron de Nisenžan
Delfinin muž, sirovi Alzacki bankar.

De Marse
Mladi aristokrata, Delfinina prva ljubav.