Beketova, naime, antidrama, obiluje oajnickim

dranjem za makar i slabanu nadu koja oveka

nikada ne naputa, pa ak i u najveem oaju i
svesnom besmislu svog postojanja. Moda je nada
to to nas zapravo pokree.
A mislim da je upravo nada ono to podstie
Vladimira i Estragona na uzaludno ekanje Godoa.
ta oni zapravo ekaju pod imenom Godo, niko
ne zna, ak ni oni sami. Njima je dovoljno to je taj
Godo gospodin Spas. Spas iz upornog rvanju u
ivotu za koji su oni jednostavno lenji. Iz uporne
dosade koja pohodi svaki dan na pranjavom
drumu, ispunjen ekanjem, borbom sa dosadom,
umorom od ivota, pretnjama jednom osuenom
drvetu da e biti delat njihovog krajnjeg umora od
ekanja, ivljenja na marginama postojanja i
veitom borbom sa vremenom koje nikako da
prodje. Ve i ono kao da eka, zajedno sa njima, i
ne pokree se, unato sve veim primedbama na
njegovu venu prisutnost i neprolaznost. Vladimir i
Estragon upotpunjavaju injenicu o ovecanstvu
koje eka od ivota vie nego to mu on daje. eka
da on sam sebe realizuje, uoblii, da sebi neki
karakter, volju i odlunost da dogura do svog
Godoa do svog kraja ili svog spasa. Veina ljudi
veito eka na neto, gonjena vremenom koje
uporno prolazi i nikako da malo zastane, zakasni
par godina, dok ovek skupi snage da izadje na
megdan svojim ciljevima, zamislima i potekoama
koje uz to idu. Dok mu konano, ne dosadi i da

dobija sve na tacni.

Jednolina svakodnevnica, bez trunke neeg novog,
sveeg dovodi do kolebanja svesti ta je bilo jue, a
ta je danas. Istina izmie od dvojice junaka,
nesigurnosu u to KADA je uopte bilo jue. A sutra
ni ne postoji. Sutra je ekanje, kao i svaki dan pre i
posle danas.
Jedini trzaj neke ivosti na scenu dovodi Poca i
oveka na povocu, Sreka. Koji takodje u nekoj
bezizlaznosti , zapinju u rutinu,apsurd i ironiju
neumorno ekajucih junaka.
Iako se drama odvija u dva dana Vladimirovog i
Estragonovog ivota, namee se pitanje, DA LI je,
od jue do danas, stvarno prola samo jedna no? I
koliko je zapravo vremena proteklo od jue do
sutra? Jer, tako jednolian dan, ispresecan samo,
naoigled, besmislenim razgovorom, na neki nain
iskae iz vremena, jer gubi svoje ime u tom istom
vremenu.
Na kraju drugog dana, stie se ba taj utisak, kao
da su, od prvog susreta Poca i dvoje ekajucih,
proli meseci, a ne samo jedna no.
Takodje, na smiraju svakog dana, dolazi deko,
navodno Godoov sluga, da odloi njihovo ekanje,
tj da najavi jo jednu zavrnicu protraenog dana i
najavi uzaludnost predstojeeg.
Sutina Beketove antidrame se ne nalazi u
oiglednim besmislicama koje sriu dvojica
razbojnika. Do nje se dolazi tananim prouavanjem
onoga to je izmedju i tek slabanim odjecima

zdravorazumskog sagledavanja sopstvene situacije

u sluajno izreenim reenicama. U jednom
trenutku, pred sam kraj, koji to zapravo nije,
Vladimir dobija napad inspiracije iz situacije da su i
oni nekome potrebni i razvija monolog o u kome se
vidi svest o uzaludnosti njihovog postojanja,
lenjosti, ak straha da se pokrenu iz mesta u kom
su zapeli.Vladimir svesno sagledava sliku o
njihovim jednolinim danima, da se ak i njegova
sopstvena svest poigrava s njim i sa vremenom,
kome je zaboravio izvor i zagubio volju za smislom
negde na ravanju tog izvora. Sutra, kad se
probudim, ili kad pomislim da sam se probudio, ta
li u rei o dananjem danu? - tom reenicom on
nas na kratak trenutak uverava da je svestan
svega, ali zavrnom: Ne mogu da nastavim! ta
sam rekao? - upuuje na ponovnu zbunjenost i
zagubljenost u ekanju. Tome samo doprinosi
nerazumevanje svog monologa na koji nailazi od
strane svakoga na sceni, pa ak i Estragona.
Neka slabasna nada ui i u tome da obese svoje
bedne ivote o ono osueno i usamljeno drvo, ako
Godo sledeeg dana ne dodje.
Oni se dogovore za odlazak sa tog usamljenog
druma, sa scene, ali to ostaju samo rei, jer nemaju
vie snage i volje ni da odu sa mesta ugovorenog
sastanka.
I tako se oni nanovo okreu ekanju, i ekanje
nastavlja da bude smisao bez oiglednog,
nasluenog i bliskog kraja.