1. O kakvom je teatru reč kad govorimo o Beketovoj tragikomediji Čekajući Godoa?

Beketova tragikomedija Čekajući Godoa pripada antidrami. Antidrama je težnja

dramske književnosti ka narušavanju tradicionalnih pravila tvorenja drame.
Prerasla je u svojstven pokret koji odbacuje smislene dijaloge i karaktere, ukida
realističnu iluziju, insistira na farsi, nekim odlikama mjuzikla, pantomime,
baleta. Antidrama je lišena radnje, dramskog sukoba, i njena struktura je često
ciklična. Prvi put se pojavljuje tridesetih godina 20. veka kod Artoa, zatim i kod
Beketa, Joneska, Ženea, Pintera. U antidrami oseća se pesimistična atmosfera
posleratnog vremena, te joj je bliska filozofija egzistencijalizma, koja na ljudsku
egzistenciju gleda kao na apsurd, naglašava oduđenost i nekomunikaciju ljudi.

2. Ukratko prepričati Beketovu tragikomediju Čekajući Godoa, i dati njeno

značenje?

Vladimir i Estragon su lutalice na seoskom putu. Put je metafora za život.

Ambijent je ogoljen, na putu se nalazi samo drvo. Ono je neka vrsta vizuelne
metafore, aluzija je na Bibliju, dovodi se u vezu s prvobitnim grehom. Na
početku drame Estragon govori „Nothing to be done“, čime nagoveštava da on i
Vladimir neće raditi ništa, ipak , nešto se dešava. Vladimir i Estragon čekaju
Godoa, ne znaju tačno zbog čega, zbog neke njihove molbe. Trebalo bi da Godo
dođe u subotu, ali ova dvojica ne znaju koju tačno, ne znaju ni koji je dan. Kako bi
prekratili vreme do dolaska Godoa, njih dvojica započinju dijalog. Vladimir
pominje jevanđelja, i to kako samo jedno jevanđelje od četiri govori o spasenju
Isusa Hrista, a da opet ljudi baš tom jevanđelju veruju. U isčekivanju Godoa, pada
im na pamet i da se obese, međutim, odustaju od toga. Njih dvojica pričaju da bi
pričali, ne da bi nešto uradili. Na scenu zatim dolaze Laki, kog Poco tretira kao
svinju , svog slugu, a zatim na scenu stupa i Poco. Laki će održati jedan monolog,
koji podseća na tok svesti, jer je sastavljen tehnikom asocijacija, sastavljen od
niza besmislica. U tom monologu, Bog se pominje u vezi s afazijom, apatijom,
upućuje se na neinteresovanje Boga. Na sceni će se pojaviti i dečak, koji šalje
Godovu poruku da će ovaj doći sutra. Dečak je anđeo, glasnik. Pri drugom
susretu sa Pocom i Lakijem, Poco je oslepeo, Laki onemeo. Oni su se promenili, i
ostarili, dok se Vladimir i Estragon ne menjaju, vreme je za njih ciklično. Drvo je
olistalo, dečak opet dolazi, poriče da je juče dolazio. Radnja je ciklična, nema
kulminacije, ništa se na kraju ne dešava. Antidrama je lišena radnje, te se u
Čekajući Godoa ne dešava ništa, i to dva puta, jer drama ima dva čina. Beketove
drame ne počinju kada treba nešto da se desi, kada veliki događaji tek treba da
 se dese. U Beketovim dramama sve se desilo pre početka drema, nema više šta
da se desi. Drugi čin replika je prvog. Ovo je drama o slabosti volje. Volja je
prikazana kao jalova, Vladimir i Estragon donose odluke, ali ih ne sprovode u
delo.

3. Koje teme pokreće Beketova tragikomedija Čekajući Godoa?

Čekanje je velika Beketova tema. Beketove drame ne počinju kada nešto treba
da se desi, kada veliki događaji tek treba da se dese. U Beketovim dramama se
sve desilo pre početka drame. Ostaje samo čekanje. U ovoj drami Vladimir i
Estragon su na kraju svog puta, oni su dve skitnice kojima je jedino preostalo da
čekaju Godoa. Beket postavlja pitanje da li je čekanje čovekova navika, ili je
rezignacija, odnosno pomirenje sa sudbinom, predanost Božijoj volji.
Druga velika Beketova tema je vreme. Beket govori o vremenu kao nečem što
treba prekratiti. Vladimir I Estragon vreme prekraćuju razgovorom. Dijalog ima
posebnu ulogu u Beketovoj drami. Ono što je karakteristično za Beketov
dijalog je razdvajanje govora od delanja. Vladimir i Estragon ne govore jer
nameravaju da nešto urade, govore da bi se nešto dešavalo na sceni.
Vreme je za Vladimira i Estragona ciklično. U drugom čini zatičemo Vladimira i
Estragona na mestu na kom su bili u prvom činu. Poco i Laki će ostariti, dok se
Vladimir i Estragon ostati isti. To nam ukazuje na da je vreme za Estagona i
Vladimira ciklično. Poco i Laki žive u drugom vremenu, za njih vreme teče brže.
Vreme je veliki poredak kome su svi potčinjeni. Vreme nije samo ciklično, ono
je i lineralno, podeljeno na vreme pre i posle Hrista. Čeka se drugi dolazak
Mesije i Isusa. Hrišćanstvo ne trpi pasivnost i smatra da je dosada najgori greh.
Čovek mora da dela dok čeka, a ne da stoji i čeka kao što to rade Vladimir i
Estragon. Ono što je modernističko u ovoj drami je predstava upravo vremena,
daje se subjekivni doživljaj vremena. Život je dug kad se pati, a kratak kad je
sreća tu.

4. Koje pripovedačke postupke koristi Beket u tragikomediji Čekajući Godoa?

Tragikomedija Čekajući Godoa pripada antidrami, podrazumeva odsustvo radnje,

ipak, Vladimir i Estragon nešto rade, oni razgovaraju. Dijalog ima posebnu ulogu
u Beketovoj drami. Ono što je karakteristično za Beketov dijalog je
razdvajanje govora od delanja. Vladimir i Estragon ne govore jer
nameravaju da nešto urade, govore da bi se nešto dešavalo na sceni. Njihov
 dijalog ne nosi sukob, sve je stvar igre. Iz igre koju igraju Vladimir i Estragon
kako bi prekratili vreme proističe razmena kratkih replika, koje se smenjuju
asocijativno. Ta se pojava naziva stihomitija. Beket koristi ponavljanje. U ovoj
drami ponavljanje nema ulogu podizanja tenzije, naprotiv , ono povećava
monotoniju, i ukazuje na uzaludno čekanje. Beket koristi realizovane metafore.
Drvo je aluzija na Bibliju, na drvo zivota. Konopac koji se provlači kroz dramu
metafora je za vezanost, za robovanje. Vladimir i Estragon su emotivno vezani.

5. Dati portrete junaka Beketove tragikomedije Čekajući Godoa

Vladimir i Estragon su lutalice na seoskom putu, o njihovom pređašnjem životu

ne znamo ništa sem što imamo neke naznake da su nekad bili uticajni. Njih
dvojica su uzajamne suprotnosti. (NEKI KAŽU…) Vladimir je vezan za racio, ima
problem sa šeširom, koji je na glavi, čime se ukazuje da on kao lik predstavlja
racio, dok je Estragon vezan za zemlju, nagone, osećanja, jer ima problem s
cipelama, stalno traži šargarepu od Vladimira, stalno spava, stalno zaboravlja sve,
Vladimir ne može da se osloni na njega. Ovde se vidi uticaj Dekarta, koji je čoveka
delio na glavu i na telo. Vladimir i Estragon su pseudo – par, uvek su na sceni kao
par, čime se ukazuje na to da oni pojedinačno nisu ostvarene licnosti, da tek
zajedno čine ostvarenu licnost, a to što nisu u stanju da se razdvoje strah je od
samoće. Vladimir i Estragon su emotivno vezani.
Njih dvojica brinu jedan za drugog. Vladimir brine što su Estragona pretukli,
govori kako bi ga sprečio da uradi to što je uradio pa je dobio batine. Estragon
dolazi na Vladimirovu pesmu o psu jer se uplašio da je ovaj pomislio da je ostao
sam. Ne bese se da jedan ne bi ostao sam. Beketovi junaci su često na kraju svog
puta, između dva sveta, nalik likovima iz Danteovog čistilišta, nije mi ostalo ništa
drugo do da čekanju Godoa. Vreme je za njih dvojicu ciklično, ne znaju koliko su
zajedno, koji je dan, zbog čega konkretno čekaju Godoa.
Poco je teatralac u ovom komadu. Vladimir i Estragon su na njegovom posedu,
on tvrdi da je čitavo čovečanstvo. Surov je prema slugi Lakiju. Zaboravlja često.
Laki je Pocov sluga, potpuno animalizovan, Poco ga tretira kao svinju, Estragon
treba Lakija da upita može li uzeti kosku, znači da Laki jede otpatke.