Драма ХХ века по избору

Ежен Јонеско – Ћелава певачица

Ćelava pevačica - insistira se na farsi,odlike mjuzikla,cirkusa,pantomima,obred,balet,odsustvo

radnje i dramskog sukoba
Јонеско поетику заснива на пародији традиционалне драме.,,Ћелава певачица" је
првенствено сатира енглеске малограђанштине- Смитови имају све енглеско... Циркуларна
форма, антилогички разговори; иронични наговештај заплета је у свађи око тога ли некога
има када се чује звоно. Антикаузалност, поремећај у протицању драмског времена.
Jonesko se koristi skečevima, ali ih slaže bez ikakvog reda (odbacuje kretanje od uzroka ka
posledicama). ŽU ovom dramskom kolaću poslednja scena nema nikakve veze za početnom:
prva scena izvodi SMitove na scenu koji brbljaju o svemu i svačemu i na kraju se odlucuju da
odu na spavanje, poslednja slika je namerno suludo i bučno ponavljanje azbuke, izraza
besmislenih izgovorenih u ubrzanom ritmu. Delo je antipsiholosko i antitradicionalno.
Podnaslov je "antikomad", delo pocinje na apsurdan nacin: kada engleski sat otkucava 12, gđa
Smit uzvikuje : "Gle, 9 časova".......
pojačavanje polazne situacije do neverovatnih razmera: protagonisti su u prvoj sceni luckasti, a
na kraju se potpuno gube u besmislu (nezadrzivo kretanje ka poonoru)
osvetljenje nema samo dekorativnu funkciju, ovde ono pripada tekstu koliko i sam dijalog
(potpuni mrak na kraju)
prisutna je gruba komika, forma i sadrzaj se potpuno uskladjuju......kompozicija je kruzna-
kruzno vraćanje koje znači dA je ćivot večito kružno apsurdno vracanje iz kog nema izlaza
junaci su stavljeni u situacije koje nisu izabrali, oni nemaju nikakvu mogucnost izbora...

Ežen Jonesko – Ćelava pevačica

Drama je napisana 1948. godine.

Radnja počinje u tipičnom engleskom domu porodice Smit – muža i žene, a njih upoznajemo
kroz dijalog o smrti Bobija Vatsona, a onda čitatelje upoznaju sa tom celom porodicom koja se
isto zove i isto preziva. Na scenu stupa njihova služavka Meri koja im opisuje svoj dan, a kao
repliku Smitov ponavljaju ceo njen monolog nadajući se da je radila baš to. Potom dolazi i bračni
par Martin, seda za sto i počinje priču o njihovoj prošlosti, a nakon nabrajanja zajedničkih
pojedinosti shvataju da su bračni par. Tada na scenu ulazi Meri, negirajući sve što su rekli, a
zatim dolaze i Smitovi i počinju da razgovaraju dok ih ne prekine zvono na vratima za koga se,
posle Smitovog otvaranja vrata, ispostavi da je to vatrogasac. I on počinje da priča svoje
doživljaje, mora da ode čim ga pozovu, njegovi razgovori zabavljaju i Smitove i Martinove, a o
uzajamnoj naklonosti izmeđ njega i Meri saznajemo kada ona uđe. Pošto vatrogasac ode sledi
razgovor među parovima, pun besmisla, nepotpunih fraza, ponavljanja istih reči, nepovezan i
apsurdan. Na kraju, pošto se sve stiša, drama počinje ispočetka, ali ovog puta sa Martinovima.
Мартинови уносе бесмисао, па се смири, затим ватрогасац уноси бесмисао, па се смири,
на крају потпуни бесмисао
Мартинови подсећају на кружне понављајуће приче које имају за циљ да изнервирају
слушаоца

БЕЛЕШКА НАКОН ДРАМЕ

Састоји се од лудо смешних скечева који достижу врхунац у бучном расплету, каквог се
ни надреалисти не би одрекли. Младалачки дух (Јонеско је имао 40 година тада) и
подсмех су покретачи „представе-провокације“.

БЕЛЕШКЕ

Јонеско је 1948. Почео да учи енглески – језик који ни дан данас не зна – помоћу метода
Асимил, који је имао извесног успеха. Шерелов уџбеник Француски без муке извео је на
сцену типичне енглезе, у дијалогу сачињеном од различитих елемената – кратких
реченица, идиоматских обрта и баналних исказа уграђених у мрежу граматичких
склопова. „Од треће лекције, каже Јонеско, два су лица била присутна, не знам ни данас да
ли су били стварни или измишљени: Г и гђа Смит, Енглески пар. На моје велико чуђење
гђа Смит је обавештавал свога мужа да имају деце, да живе у околини Лондоина, да се
презивају Смит, да је г Смит службеник, да имају служавку Мери, такође енглескињу, да
се већ 20 година друже са пријатељима по имену Мартин, да је њихова кућа дворац, јер је
„за енглеза његова кућа дворац.“ Пошто је преписао и поново прочитао реченице да би их
научио, изненађен је гомилањем шаблона.

Метода Асимил му је, дакле, дала грађу тј: ликове (изузев ватрогасног капетана),
систематско коришћење шаблона и драмски жанр.
Јонеско преко мере увеличава ефекте, наглашава баналност до апсурда, измишља
необичан сат, налази ритам и замишља условно речено расплет. Остао је још наслов.
Писац је мислио на Енглески без муке, па на Енглески час. Најзад је одлучила смешна
случајност: Анри-Жак Ие је пробајући монолог Кијавице направио лапсус и плавокосу
учитељицу претворио у Ћелаву певачицу.

Мистификација, повезана као чаробним штапићем, морала је одушевити пица.

Честити грађани, Мартинови, муж и жена оболели су од амнезије: иако се виђају сваког
дана, разговарају свакодневно, нису једно друго више препознавали.

Предложени наслови - ... Биг бен лудорије... могли су навести на помисао да је реч о
сатири упереној на Енглезе, изабран је наслов као што већ знамо.
На пробама је „установљено да комад има живости, у недостатку радње има радњи,
ритма, развоја без заплета, апстрактног напредовања“.
Ежен Јонеско је осећао ритам.

Змија и Лисица изражена је мимиком

Да бих обележио заменљивост ликова, пало ми је просто на памет да у понављању

заменим Смитове Мартиновима.

Критичари су протумачили комад на врло различите начине, зависно од свог образовања и

предрасуда.

Јонескови ликови испражњени су од било какве сржи, било какве психолошке

реалности, те говоре било шта, а то било шта нема значења. И то је комад. Хтели су да
томе дају психолошка, социолошка, реалистичка тумачења, у ликовима су видели
карикатуру малограђана. ТО ЈЕ ТАКО МОЖДА ПОМАЛО

ЋП је била сасвим безразложна игра – првобитна и спонтана реакција

Покушај апстрактног или нефигуративног позоришта, треба постићи ослобађање драмске

напетости без помоћи икаквог правог заплета, икаквог посебног предмета.

Овој тератолошкој засењености додаје већ познат закључак:“Апстрактно позориште.

Чиста драма. Антитематско, антиидеолошко, антисоцреалистичко, антифилозофско,
антибулеварски психолошко, антиграђанско; Поновно откриће новог слободног
позоришта.
Смитови и Мартинови више не знају да говоре, јер више не знају да мисле. Центристички
носорози како их је Јонеско називао (после догађаја 68.)

Која су својства ликова и какву слику дају. Мање важна личност, служавка, појавила се
као загонетно и двосмислено биће, које прислушкује иза врата, кљука се
криминалистичким романима и представља се као „принцеза из трагедија“.
Ватрогасац је дефинисан као биће без проблема, које изненада упада у затворени свет
(Ужи круг/свет јесте затворен, али се у шири, апсурдни савршено уклапају и Мери и
ватрогасац) где се озбиљно досађује једне јесење кишне недеље у околини Лондона.

Што се тиче С и М представљени су као архетипови грађана, заробљеника конформизма,

Који живе као аутомати. Стога није требало да имају укакву психолошку срж.
Немају никакве мотивације.

Дијалог Мартинових је просто игра. (Господине, чини ми се да сам вас срела негде!)
„Сад, хтети томе дати неку психолошку садржину, тумачити га као илустрацију пара који
се више не препознаје, бића која су једно другом само странци, направити од тога драму
усамљености удвоје... чини ми се да је то мало претерано“.

Све затегнутија атмосфера – експлозија: откуцају сата су нервознији,

непријатељство и раздраженост расту, све док личности не почну да извикују своје
реплике претећи песницом, спремни да насрну једни на друге.

Изазвати несклад између садржине и форме, луди свет бесмисла, управо у свет ћелаве
певачице. Дело тако постаје игра духа, огромна игра речи.
Техника контрапункта коју је преузео и проповедао Јонеско, постала је омиљени
поступак новог позоришта. И Бекет и Адамов су јој прибегавали. – бурлескни текст,
драматична глума; драматични текст, бурлескна глума:

Шест марионета дају живот комаду

Вадите га напоље момци зајебавате почело је стигла је Мујо у Зеници

Чак се залази у црни хумор, кад газећи ведро табуе видимо у Бобију Ватсону
најлепши леш Велике Британије!

Истина изгледао је млађи него што је био. Јадни Боби, било му је четири године кад је
умро и још је био топао, прави живи леш. И како је био весео!

Звоњава сата не може бити енглеска

Четири бесмислене анегдоте се придружују првој

Ватсон умро пре годину ипо помињу 3 године

Најзад расплет почива на понављању, акумулацији, асонанци, стварању низова и

ехолалији.

Овакав тип приступа који ће се прославити у позоришту подсмеха, посебно код Адамова и
Бекета, не сумњиво спада у активу времена.

С1 – енглески: грађански стан, наслоњача, вече, папуча, лула, новине, ватра, наочари,
мале проседе бркове?, ћутање, сат, откуцаји

Настављајући читање пукне језиком.

Пеги, Хелен и дечко

Доктор Мекензи-Кинг жуч Паркер

Сат седам, три, ниједанпут

2,3,4, годину и по смрт Бобија Вотсона, видео сам је једном, случајно,на Бобијевом
погребу.
Правилне црте, није лепа, велика и дебела – неправилне црте, лепа, мала и мршава.
Кад мисле да се венчају. Имају немају деце

С2 – Мери улази и представља се; каже ништа нису јели а у првој сцени причала шта су
све јели; да се пресвуку, а неће се пресвући

С4 – зелена пинг понг лоптица,

С5 – Елизабет и Доналд ћерка бело и црвено око

Представља се као Шерлок Холмс

С7 – мистерија звона, има ли кога на вратима када се чује звоно, расправа

С9 – Мери рецитује песму ватра у част капетана, све се запалило, изгурају је напоље.