ka

ote

jig

kn

Agota Kritof

ote

ka

Jue

kn

jig

bojana888

ka
ote
jig
kn
Crte Baltusov

Jue je sve bilo lepe

muzika u kronjama
vetar u mojoj kosi
i na tvojim ispruenim dlanovima

kn

jig

ote

ka

sunce

Bekstvo

Jue je duvao poznati vetar. Vetar koji sam ve sretao.

Bilo je preuranjeno prolee. Iao sam kroz vetar odlunim korakom, brzim, kao
svakog jutra. Ipak, eleo sam da sam jo u svojoj postelji i spavam u njoj, nepomian, bez
misli i elja, i da u njoj ostanem, spavajui, do trenutka kad u osetiti da se pribliava ta stvar
koja nije ni glas, ni ukus, ni miris, tek veoma kolebljiva uspomena koja se pomalja s one
strane granica pamenja.
Vrata se polagano otvaraju i moje ruke koje vise sa uasom su osetile svilene i

ka

prijatne dlake tigra.

jig
kn

Svirajte!

ote

- Muzike! - ree on. - Svirajte neto! Na violini ili na klaviru. Bolje na klaviru.

- Ne umem - kaem. - Celog svog ivota nisam nikad svirao na klaviru, nemam klavir,
nikad ga nisam imao.
- Celog vaeg ivota? Glupost! Idite do prozora i svirajte!
Naspram mog prozora bila je uma. Video sam kako se ptice okupljaju na granama da
bi sluale moju muziku. Video sam ptice. Njihove nagnute glavice i njihove nepomine oi
koje su gledale nekud kroz mene.
Moja muzika je bivala sve jaa i jaa. Postajala je neizdrljiva.
S grane pade uginula ptica.
Muzika je prestala.
Okrenuo sam se.
Sedei nasred sobe, tigar se smejao.
- To je dovoljno za danas - ree on. Moraete ee da vebate.

- Da, obeavam vam, vebau. Ali oekujem posetioce, razumete... molim vas. Oni bi
mogli smatrati neobinim vae prisustvo ovde, kod mene.
- Naravno - ree on zevnuvi.
Mekim je koracima izaao je kroz vrata koja sam za njim dvaput zakljuao.
- Do vienja - dobaci mi on jo.

Lina me je ekala na ulazu u fabriku, oslonjena o zid. Bila je tako bleda i tuna da
sam odluio da zastanem i porazgovaram s njom. Ipak, proao sam, ak i ne okrenuvi glavu
ka njoj.
Neto docnije, kad sam ve pokrenuo svoju mainu, ona je iskrsla pored mene.
- Znate, neobino je. Nikad vas nisam videla da se smejete. Poznajem vas ve
godinama. Godinama vas ve poznajem, a ni jedan jedini put niste se nasmejali.

ote

- Vie volim da to ne radite - rekla je.

ka

Pogledao sam je i prasnuo u smeh.

jig

U tom trenutku ponovo sam osetio ivo nespokojstvo i nagnuo se kroz prozor da bih

kn

video da li vetar jo duva. Njihanje kronji me je uverilo u to.

Kad sam se okrenuo, Lina je bila iezla. Onda sam joj rekao:
- Lina, volim te. Stvarno te volim, Lina, ali nemam vremena da mislim na to, toliko je
stvari na koje moram da mislim, na ovaj vetar, recimo, i morao bih sad da izaem i hodam
kroz vetar. Ne s tobom, Lina, ne ljuti se. Hodanje kroz vetar je neto to mogu raditi jedino
sam zato to postoji neki tigar i neki klavir ija muzika ubija ptice, a strah moe da bude
isteran samo vetrom, dobro je poznato, davno to ve znam.
Maine su oko mene kloparale zdravomariju.
Iao sam hodnikom. Vrata su bila otvorena.
Ta vrata su bila uvek otvorena i nikad nisam pokuao da izaem kroz ta vrata.
Zato?

Vetar je zvidao ulicama. Te puste ulice su mi izgledale neobino. Nikad ih jo nisam

video ujutro, nekog radnog dana.
Kasnije, seo sam na kamenu klupu i zaplakao.
Popodne je sijalo sunce. Oblaii su plutali nebom, a temperatura je bila veoma
ugodna.
Uao sam u neki kafi; bio sam gladan. Konobar je stavio tacnu sa sendviima ispred
mene.
Rekao sam sebi:
- Sada mora da se vrati u fabriku. Mora da se vrati tamo, nema razloga da
prekida rad. Da, sada se vraam tamo.
Opet sam zaplakao i opazio da sam pojeo sve sendvie.
Uao sam u autobus da bih bre stigao. Bilo je tri asa popodne. Mogao sam da radim

ka

jo dva i po sata.

ote

Nebo se natmurilo.

kn

dalje, dotaknuo mi je rame:

jig

Dok je autobus prolazio pored. fabrike, kondukter me je pogledao. Kad smo otili

- Poslednja stanica, gospodine.

Mesto gde sam siao bilo je neka vrsta parka. Drvee, nekoliko kua. Smrklo se ve
kad sam uao u umu.
Sada je kia postala gua, izmeana sa snegom. Vetar me je divlje ibao po licu. Ali,
to je bio on, isti vetar.
Iao sam, sve bre, prema nekom vrhu.
Zatvorio sam oi. Kako god, nita nisam video. Na svakom koraku naleteo bih na
neko stablo.
- Vode!
Visoko iznad mene, neko je vikao.
Bilo je smeno, vode je bilo svuda.

I ja sam bio edan. Zabacio sam glavu natrag i, rairenih ruku, pustio da padnem.
Zagnjurio sam lice u hladno blato i nisam se vie micao.
Bilo je kao da sam mrtav.
Telo mi se ubrzo stopilo sa zemljom.

Naravno, nisam umro. Neki eta me je pronaao kako leim u blatu, usred ume.
Pozvao je hitnu pomo; odneli su me u bolnicu. Nisam se ak ni smrzao, samo skvasio.
Prespavao sam no u umi, i to je sve.
Ne, nisam bio mrtav; dobio sam zapravo zapaljenje plua od kojeg umalo nisam
umro. Morao sam da ostanem est nedelja u bolnici. Kad su me izleili od moje upale plua,
preneli su me u psihijatrijsko krilo zato to sam hteo da se ubijem.
Prijalo mi je da ostanem u bolnici, jer nisam eleo da se vratim u fabriku. Ovde, bio
sam dobro, brinuli su o meni, mogao sam da spavam. Mogao sam da biram od svakojakog

ote

lekarom.

ka

jela. Mogao sam ak i da puim u malom salonu. Mogao sam da puim i tokom razgovora sa

kn

jig

- Ne moete da piete o svojoj smrti.

To mi je rekao psihijatar, i ja sam se sloio s njim zato to, kad ste mrtvi, ne moete da
piete. Ali, u sebi mislim da mogu da piem o bilo emu, ak i ako je to nemoguno, ak i
ako je neistinito.
Uglavnom se zadovoljavam da piem u svojoj glavi. To je lake. U glavi se sve odvija
bez tekoa. Ali, dok piete, misli se preobraavaju, izobliavaju, i sve biva lano. Zbog rei.
Piem svuda gde god da sam. Piem dok idem prema autobusu, piem u autobusu, u
mukoj garderobi, ispred maine.
Nezgodno je to ne piem ono to bih morao da piem; piem o bilo emu, o stvarima
koje niko ne moe da razume, a koje ni ja sam ne razumem. Uvee, dok prepisujem ono to
sam tokom dana napisao u svojoj glavi, pitam se zato sam sve to napisao. Za koga i zbog
ega?

Psihijatar me pita:
- Ko je Lina?
- Lina je samo izmiljeni lik. Ona ne postoji.
- A tigar, klavir, ptice?
- Naprosto, komari.
- Pokuali ste da umrete zbog svojih komara?
- Da sam zaista pokuao da umrem, bio bih ve mrtav. Hteo sam samo da se odmorim.
Nisam mogao da nastavim da ivim ovako, fabrika i sve ostalo, odsustvo Line, odsustvo
nade. Ustajanje u pet asova ujutro, hodanje, tranje ulicom da bih uhvatio autobus, etrdeset
minuta vonje, dolazak u etvrto selo, meu fabrike zidove. urba da obuem sivu bluzu, da
markiram svoj dolazak, gurajui se s drugima ispred asovnika, da probuim rupu to je
moguno bre, da buim, buim, uvek istu rupu u istom komadu, po mogustvu deset hiljada
puta dnevno, jer od te brzine zavisi naa plata, na ivot.

ote

ka

Lekar kae:

jig

- Takva je sudbina radnika. Budite i sreni da imate posao. Mnogi su nezaposleni. A

bi zvala Lina?

kn

to se tie Line... Neka lepa mlada plavua dolazi da vas svakodnevno via. Zato se ona ne

- Zato to je ona Jolanda i nikad se nee zvati Lina. Znam da to nije Lina. Ona nije
Lina, ona je Jolanda. Ba smeno ime, zar ne? A i ona sama je smena kao njeno ime. Sa
svojom plavom kosom, obojenom, vezanom na vrhu glave, svojim ruiasto obojenim
noktima, dugim kao kande, sa svojim tankim potpeticama visokim deset centimetara.
Jolanda je niska rastom, veoma niska, gospodine, pa ima obuu s potpeticama od deset
centimetara i tu smenu frizuru.
Lekar se smeje:
- Zato onda nastavljate da se viate s njom?
- Zato to nemam nikog drugog. I zato to ne elim da se menjam. Neko vreme sam se
toliko menjao da sam se umorio. U svakom sluaju, uvek je ista stvar, ova ili ona Jolanda, zar
ne? Odlazim kod nje jednom nedeljno, Ona neto skuva, a ja donesem vino. Nema ljubavi
meu nama.

Lekar kae:
- Moda nema s vae strane. Ali, ta znate o njenim oseanjima?
- Neu nita o njima da znam. Njena oseanja me ne zanimaju. Nastaviu da je viam
dok Lina ne doe.
- Jo u to verujete?
- Dabome. Znam da negde postoji. Uvek sam znao da sam na s--vet doao da bih se
sreo s njom. A tako i ona. I ona je dola na svet da bi se srela sa mnom. Zove se Lina, i ona je
moja ena, moja ljubav, moj ivot. Nikad je nisam video.

Jolandu sam upoznao kad sam kupovao obuu. Crnu, sivu, belu tenisku. Ne igram
tenis.
Jolanda mi se, prvi put, uinila veoma lepa. Graciozna. Saginjala je glavu pokazujui

ka

mi obuu, smejala se, gotovo plesala.

ote

Plativi cipele, zapitao sam je:

jig

- Da li bi bilo moguno da se vidimo na drugom mestu?

kn

Nasmejala se priglupo, ali njena glupost me se nije ticala. Ticalo me se jedino njeno
telo.
- ekajte me preko puta, u kafiu. Zavravam u pet sati.
Uzeo sam bocu vina, i zatim sam ekao u kafiu preko puta sa svojim cipelama u
plastinoj vrei.
Jolanda je dola. Popili smo kafu, pa smo otili kod nje.
Ona dobro kuva.
Jolanda moe izgledati lepa nekome ko je nije video u asu kad se ba probudila.
Tada je jo samo zguvana stvarica, sa oklembeenom kosom, sa izmrljanom
minkom, oko oiju su joj ogromni podonjaci.
Gledam je dok ide u kupatilo, noge su joj mrave, gotovo da nema zadnjice ni sisa.
U kupatilu ostaje najmanje sat vremena. Kad izae, ponovo je to Jolanda, lepa i svea,

dobro oeljana, naminkana, na svojim potpeticama od deset centimetara. Osmehuje se.

Glupo se smeje.
Kui se uglavnom vraam u subotu kasno uvee, ali mi se ponekad dogaa da
ostanem do nedelje ujutro. U tom sluaju, i dorukujem s njom.
Ona e otii po kifle u pekaru koja je otvorena nedeljom, na dvadeset minuta hoda od
nje. Sprema kafu.
Jedemo. Zatim se vraam kui.

kn

jig

ote

ka

ta radi Jolanda u nedelju, poto odem? Ne znam nita o tome. Nikad je nisam pitao.

Obmana

Od svih obmana, ova je najprijatnija: kad sam ti rekao koliko mi je stalo da opet
vidim svoju zemlju.
Zatreptala si razneena i proistila glas da bi nala okrepljujue rei, pune
razumevanja. itave veeri se nisi nasmejala. Bilo je vredno muke to sam ti ispriao tu
priu.
Kad sam se vratio kui, upalio sam svetla u svim prostorijama i ukipio se pred
ogledalom. Posmatrao sam sebe sve dok moj lik ne postade maglovit i neprepoznatljiv.

ka

Satima sam hodao po svojoj sobi. Moje knjige su bile beivotno rasute po stolu i

jig

ote

policama, postelja mi je bila hladna, suvie ista, i nije dolazilo u obzir da legnem.

kn

Svanjivalo je, a svi prozori kua preko puta bili su mrani.

Mnogo puta sam proveravao da li su vrata zakljuana, zatim sam pokuao da mislim
na tebe da bih usnuo, ali ti si bila samo slika, siva, neuhvatljiva, poput ostalih mojih
uspomena.
Poput mranih brda preko kojih sam prelazio jedne zimske noi, poput sobe na
oronulom salau u kojoj sam se probudio jednog jutra, poput moderne fabrike u kojoj radim
ve deset godina, poput predela suvie poznatog da bi jo bilo elje da se u njega gleda.
Ubrzo mi nita vie nije ostalo na ta bih mislio; ostale su mi jedino stvari na koje
nisam hteo da mislim. Voleo bih da malo zaplaem, ali nisam mogao, jer nisam imao za to
nikakvog razloga.

Lekar me pita:
- Zato ste izabrali imeLina za enu koju ekate?

Kaem mu:
- Zato to se moja majka zvala Lina, a ja sam je veoma voleo. Imao sam deset godina
kad je ona umrla.
On kae:
- Priajte mi o svome detinjstvu.
ekao sam na to. Moje detinjstvo! Svako se zanima za moje detinjstvo.
Dobro sam se izvukao od njegovih idiotskih pitanja. Dobro sam pripremio svoje
detinjstvo za svaku priliku, moja je obmana bila sasvim zavrena. Koristio sam je ve mnogo
puta. Priao sam o njemu Jolandi, mojim retkim prijateljima i poznanicima, a tu istu priu u
ispriati i Lini.
Ja sam ratno siroe. Moji roditelji su stradali za vreme bombardovanja. Ja sam jedini
preiveli iz porodice. Nisam imao ni brata ni sestru.
Podigli su me u sirotitu, kao i toliku drugu decu u to doba. Kad sam imao dvanaest

jig

- Da, to je sve.

kn

- To je sve?

ote

ka

godina, pobegao sam iz sirotita i preao granicu. To je sve.

Neu valjda da mu ispriam svoje pravo detinjstvo.

Roen sam u nekom bezimenom selu, u zemlji bez znaaja.
Moja majka, Estera, prosila je po selu, i spavala je s mukarcima, seljacima koji su joj
davali brano, kukuruz, mleko. Sa njiva i iz bati ona je uzimala i voke, povre, ponekad ak
i neko pile ili mladu patku iz dvorita nekog salaa.
Kad bi seljaci zaklali svinju, ostavili bi za moju majku nogice, creva i ta znam ta
jo, sve to seljani nisu hteli da jedu.
Za nas je sve bilo dobro.
Majka mi je bila kradljivica, prosjakinja, seoska kurva.
A ja? Ja sam sedeo ispred kue, igrao se glinom, suio je, pravio od nje ogromne
faluse, sise, guzove. Od crvene ilovae sam izvajao i telo svoje majke u koje sam zabo svoje
deije prste da bih u njemu izdubio rupe. Usta, nos, oi, ui, vagina, anus, pupak,

Moja majka je bila puna rupa, kao naa kua, moja odea, moja obua. Rupe na obui
sam zaepljivao blatom.
iveo sam u dvoritu.
Kad bih ogladneo, ili bio sanjiv, ili mi bilo hladno, ulazio sam u kuu, nalazio neto za
jelo, prene krompire, peeni kukuruz, uskislo mleko, ponekad hleb, i legao bih na slamaricu
pored ognjita.
Veinom vremena sobna vrata su bila otvorena da bi toplota iz kuhinje mogla da se
iri. Video sam, uo sve to se odigravalo u sobi.
Moja majka dolazila je u kuhinju da opere zadnjicu u kabliu, obrisavi se paretom
krpe, i vraala se da spava. Gotovo da nije sa mnom razgovarala i nikad me nije zagrlila.
Najneobinije je da sam ostao jedino dete. Jo se pitam kako je moja majka uspevala
da se otarasi drugih svojih trudnoa, i zato me je ouvala, ba mene. Moda sam joj bio
prva nezgoda. Izmeu nas je bilo sedamnaest godina razlike. Moda je potom nauila ta je

ka

trebalo da radi da ne bi zaela i da preivi.

jig
kn

skorele od krvi.

ote

Seam se da se dogaalo da ostane u krevetu vie dana zaredom i da su sve krpe bile

Nisam se, razumljivo, brinuo zbog svega toga. Mogu ak da kaem da sam imao
sreno detinjstvo poto nisam znao da postoje i drugaija detinjstva.
Nikad nisam odlazio u selo. Stanovali smo blizu groblja, u poslednjoj ulici u selu, u
poslednjoj kui. Bio sam srean da se igram u dvoritu, u blatu. Ponekad, nebo je bilo vedro,
ali ja sam voleo vetar, kiu, oblake. Kia bi mi slepljivala kosu na elo, uz vrat, preko oiju.
Vetar mi je suio kosu, milovao me po licu. udovita skrivena u oblacima govorila su mi o
nepoznatim zemljama. Zimi je bilo munije. Voleo sam i snene pahuljice, ali nisam se dugo
zadravao napolju. Nisam imao dovoljno toplu odeu i brzo mi je bivalo hladno, naroito na
nogama.
Sreom, u kuhinji je uvek bilo toplo. Majka je prikupljala kravlju balegu, suvo drvo i
otpatke za loenje vatre. Nije volela hladnou.
Ponekad bi, izaavi iz sobe, u kuhinju dolazio neki mukarac. Dugo bi me gledao,
milovao po kosi, ljubio u elo, pritiskao mi ruke uz svoje obraze.

Nisam to voleo, bojao sam ga se, drhtao sam. Ali, nisam imao hrabrosti da ga
odgurnem.
esto je dolazio. I nije bio seljak.
Nisam se bojao seljaka, gnuao sam ih se, prezirao ih, bili su mi odvratni.
Tog mukarca koji me je milovao po kosi, ponovo sam sreo u koli.
U selu je bila samo jedna kola. Uitelj je drao asove uenicima svih razreda, sve
do estog.
Za prvi dan u koli, majka me je oprala, obukla, skratila mi kosu. I ona se obukla kako
je umela. Ispratila me je do kole. Imala je tek dvadeset tri godine, bila je lepa, najlepa ena
u selu, i ja sam je se stideo.
Rekla mi je:
- Ne plai se. Uitelj je utiv, a ti ga ve poznaje.

ka

Uao sam u uionicu, seo sam u prvi red. Tano naspram uiteljeve katedre. ekao

jig

strane lica. Pogledala me je i rekla je:

ote

sam. Pored mene je sedela neka veoma lepa devojica, bleda i mrava, s pletenicama s obe

kn

- Ti nosi jaknu mog brata. I njegove cipele. Kako se zove? Ja se zovem Karolina.
Uitelj je uao i ja sam ga prepoznao.
Karolina je rekla:
- To je moj otac. A tamo je, pozadi, moj stariji brat s velikima. I kod kue imam malog
brata koji ima tek tri godine. Moj otac e zove andor i on ovde nareuje. Kako se zove tvoj
otac? ta radi? On je seljak, mislim. Ovde su samo seljaci, osim mog oca.
Rekao sam:
- Nemam oca. Umro je.
- Oh, teta. Ne bih volela da je moj otac umro. Ipak, rat je i mnogi e ljudi ubrzo biti
mrtvi. Posebno mukarci.
Rekao sam:
- Nisam znao da je rat. Ali, ti si moda laljivica.

- Nisam laljivica. Svakog dana se na radiju govori o ratu.

- Nemam radio. Uostalom, ak i ne znam ta je to.
- Ti si stvarno jako glup, Kako se zove?
- Tobija. Tobija Horvat.
Ona se nasmejala:
- Tobija je aljivo ime. Imam dedu koji se zove Tobija, ali on je star. Zato ti nisu
dali neko normalno ime?
- Ne znam. Tobija je za mene normalno ime. Ni Karolina nije neko ba divno ime.
- U pravu si. Ne volim svoje ime. Zovi me Lina, kao svako.
Uitelj je rekao:
- Deco, prestanite s brbljanjem.
Lina je jo proaputala:

ote
jig

- I ja sam.

kn

- U prvom.

ka

- U kojem si ti razredu?

Uitelj je podelio spisak knjiga i svesaka koje treba kupiti.

Deca su se razila svojim kuama. U uionici sam ostao jedino ja. Uitelj me je
zapitao:
- Ima neki problem, Tobijae?
- Da, moja majka ne ume da ita, a nemamo novca.
- Znam to. Ne brini se. Sutra ujutro e imati sve to je potrebno. Idi mirno kui.
Svratiu da te vidim veeras.

Doao je. Zakljuao se u sobi s mojom majkom. On je bio jedini koji je zakljuavao
vrata kad bi ljubio moju majku.
Ja sam zaspao u kuhinji, kao obino.

Sutradan, u koli, otkrio sam na svom mestu sve to je bilo potrebno. Knjige, sveske,
olovke, pera, gumicu, papir.
Tog dana je uitelj rekao da Lina i ja ne moemo da ostanemo jedno pored drugog, jer
suvie brbljamo. Stavio je Linu da sedi usred uionice, okruenu devojicama, a ona je
brbljala jo vie nego pre. Ja sam bio sam naspram katedre.
Za vreme odmora, veliki su pokuavali da me zadevaju. Vikali su:
- Tobija, kurvin sin, Esterin sin!
Uitelj se umeao, velik i jak:
- Ostavite maliana na miru. Onaj ko ga dirne, imae posla sa mnom.
Oni su svi odstupili i pognuli glavu.
Za vreme odmora jedino je Lina dolazila do mene. Davala mi je polovinu svoje pite ili
kolaa. Govorila je:

ka

- Roditelji su mi rekli da treba da budem pristojna s tobom zato to si siromaan, zato

ote

to nema oca.

kn

dobrih stvari za jelo.

jig

Hteo sam da odbijem pitu ili kola. Ali, bio sam gladan. Kod kue nikad nije bilo tako

Nastavio sam da idem u kolu. Veoma brzo sam nauio da itam, raunam.
Uitelj je stalno dolazio kod nas. Pozajmljivao mi je knjige. Ponekad je donosio
odeu koja je postala premala za njegovog starijeg sina, ili cipele. Nisam ih hteo, jer sam
znao e ih Lina prepoznati, ali majka me je prisiljavala da ih nosim.
- Bez toga ne bi imao u emu da bude. Da li bi sluajno da ide sasvim go u kolu?
Nisam eleo da idem sasvim go u kolu, nisam hteo ni da idem u kolu. Ali, kola je
bila obavezna. Doli bi andari ako ne bih iao. Tako mi je govorila majka. I nju bi mogli da
zatvore, ako me ne bi slala u kolu.
Tako, iao sam. Iao sam, u kolu tokom est godina.
Lina mi je kazivala:

- Moj otac je veoma dobar prema tebi. Odeu mog starijeg brata mogao bi da uva za
mlaeg, ali on je tebi daje zato to nema oca. Moja majka se slae sa njim zato to je i ona
veoma dobra; ona misli da se siromanima mora pomagati.
Selo je bilo puno veoma dobrih ljudi. Seljaci i sinovi seljaka uvek su dolazili u kuu,
donosei nam poneto za jelo.
U dvanaestoj godini zavrio sam obaveznu kolu, sa odlinim ocenama, andor je
rekao mojoj majci:
- Tobija mora da se koluje. Njegova inteligencija je iznad proseka.
Moja majka je odgovorila:
- Znate dobro da nemam novca da mu platim kolovanje.
andor je rekao:
- Mogu da naem besplatan internat. Moj stariji sin je ve tamo. Imaju hranu i
smetaj. Nita ne treba da se plati. Deparac u mu ja davati. Mogao bi da postane advokat,

ote
jig

Moja majka je rekla:

ka

ili lekar.

kuu. Radio bi kod seljaka.

kn

- Ako Tobija ode, ostajem sama. Mislila sam da e, kad odraste, donositi novac u

andor je rekao:
- Neu da moj sin bude seljak. Jo gore, paorski nadniar, prosjak kao ti.
Moja majka je rekla:
- Ako sam zadrala to dete, uinila sam to mislei na svoje starake dane. A vi hoete
sad da mi ga oduzmete kad sam poela da starim.
- Verovao sam da si dete sauvala zato to si me volela i zato to si ga volela.
- Da, volela sam vas, i jo vas volim. Ali, Tobija mi je potreban, Ne mogu da ivim
bez njega. Sad njega volim.
andor kae:
- Ako ga stvarno voli, nestani. On ne moe da postane nita valjano s majkom poput

tebe. Ti e mu biti samo teret, stidee te se, celog svog ivota. Idi u grad. Platiu ti put. Jo si
mlada. Moe da izgleda kao da ima dvadesetak godina. Moi e da zarauje deset puta
vie nego sa ovim seljakim vakama. A ja u se brinuti za Tobijaa.
Moja majka je rekla:
- Zbog vas sam i ostala ovde, i zbog Tobijaa. Htela sam da bude blizu ocu.
- Zaista si sigurna da je moj sin?
- Dobro to znate. Bila sam devica. Imala sam samo esnaest godina. Morali biste toga
da se seate.
- Ono to znam jeste da celo selo godinama prelazi preko tebe.
Ona je rekla:
- Istina. Ali, od ega bih ivela bez toga?
- Pomagao sam te.

ka

- Da, starom odeom, starom obuom. Treba i jesti.

- Ne volite me vie?

kn

Moja majka je pitala:

jig

ote

- inio sam koliko sam mogao. Ja sam samo seoski uitelj i imam troje dece.

Mukarac je odgovorio:
- Nikad te nisam voleo. Zaarala si me svojim licem, oima, ustima, telom. Zaposela
si me. A Tobijaa, njega volim. On mi pripada. Brinuu se o njemu. Ali ti treba da ode. S
tobom i sa mnom je zavreno. Volim svoju enu i decu. ak i ovo koje si rodila, volim ga.
Tebe ne mogu vie da podnesem. Ti si samo mladalaka zabluda, najvea greka koju sam
poinio u svom ivotu.
Kao obino, u kuhinji sam ostao sam. Iz sobe su dopirali uobiajenim umovi koje
sam mrzeo. Uprkos svemu, i dalje su vodili ljubav.
Sluao sam ih. Drhtao sam na svojoj slamarici, ispod pokrivaa, i cela kuhinja je
drhtala sa mnom. Dlanovima sam pokuavao da zagrejem ruke, noge, trbuh, ali uzaludno.
Potresao me je jecaj koji nije mogao da izae iz mene. Na slamarici, ispod pokrivaa,
odjednom sam shvatio da je andor bio moj otac i da je eleo da se otarasi moje majke i

mene.
Zubi su mi cvokotali.
Bilo mi je hladno.
Oseao sam kako me iznutra plavi mrnja prema tom oveku koji je traio da mi bude
otac i koji sad zahteva da napustim majku u isti mah kad ju je on naputao.
Praznina se ugnezdila u meni. Dovoljno sam je imao, nisam je eleo vie. Ni da se
kolujem ni da radim kod seljaka koji su svakodnevno dolazili da ljube moju majku.
Samo sam imao elju da odem, hodam, umrem, svejedno mi je bilo. Hteo sam da
odem daleko odavde, da se vie ne vratim, da nestanem, izgubim se u umi, u oblacima, da se
vie ne seam, da zaboravim, zaboravim.
Uzeo sam najvei no iz fioke, no za seenje mesa. Uao sam u sobu. Spavali su. On
je leao na njoj. Bili su obasjani meseinom. Mesec je bio pun. Ogroman Mesec.
Zabio sam no u mukareva lea, oslonio sam se na njega svom svojom teinom da

ote
jig

Posle toga sam otiao.

ka

bi uao duboko i probio i telo moje majke.

kn

Hodao sam njivama sa kukuruzom i itom, hodao sam umom. Iao sam tamo gde je
sunce zalazilo; znao sam da tamo na zapadu postoje druge zemlje, zemlje razliite od nae.

Kroz sela sam prolazio prosei, kradui voe i povre po njivama. Skrivao se u
teretnim vozovima, putovao sa kamiondijama.
Da nisam ni opazio, stigao sam u drugu zemlju, u neki veliki grad. Nastavio sam da
kradem i prosim ono to mi je bilo potrebno da preivim. Spavao sam na ulici.
Jednog dana me je uhapsila policija. Stavili su me u dom za mlade namenjen
deacima. Tu su bili delinkventi, siroad, sa izgubljenim zaviajem poput mene.
Nisam se vie zvao Tobija Horvat. Skovao sam sebi novo ime od imena svoga oca i
svoje majke. Sad sam se zvao andor Lester i smatran sam ratnim siroetom.
Postavili su mi ogroman broj pitanja, preduzeli su traganje u mnogim zemljama da bi
u njima eventualno pronali preivele roake, ali niko se nije odazivao na ime andor Lester.

U internatu smo bili dobro hranjeni, kupani, vaspitavani. Upravnica je bila lepa ena,
elegantna, veoma stroga. Htela je da svi postanemo obrazovani ljudi.
Kad sam napunio esnaest godina, mogao sam da odem i izaberem neki zanat. Ako
bih bio sklon uenju, mogao bih da nastavim da stanujem u internatu, ali vie nisam podnosio
upravnicu, prinudu dnevnog rasporeda, injenicu da spavam s mnogima u istoj sobi.
Hteo sam to je moguno bre da zaraujem dovoljno novca da bih bio potpuno
slobodan.
Postao sam radnik u fabrici.

Jue su me u bolnici pitali da li bih mogao da se vratim kui i ponovo ponem da

radim. Onda sam se vratio, bacio lekove koje su mi dali, ruiaste, bele, plave pilule, u toalet.
Bio je, sreom, petak, i imao sam jo dva dana pre nego to opet krenem na posao.
Iskoristio sam to za nabavku, da napunim friider.

ote
jig
kn

boca piva i pisao.

ka

U subotu uvee otiao sam u posetu Jolandi. Zatim, vrativi se kui, ispio sam mnogo

Mislim

U ovom asu mi ostaje malo nade. Ranije, tragao sam, sve vreme se selio. Oekivao
sam neto. ta? Nita nisam znao o tome. Ali, mislio sam da ivot ne bi mogao da bude samo
ono to je bio, takorei nita. ivot bi morao biti neto i oekivao sam da se to neto dogodi,
tragao sam za njim.
Sad mislim da niega nema na ta bi se ekalo, pa tako ostajem u svojoj sobi, sedim
na stolici, nita ne radim.
Mislim da napolju postoji ivot, ali da se u tom ivotu nita ne deava. Nita za mene.

ote

ka

Moguno je da se za ostale neto deava, ali to me vie ne zanima.

jig

Tu sam, sedim na stolici, kod kue. Sanjarim pomalo, ne istinski. O emu bih mogao
mi bude dobro. Naprotiv.

kn

da sanjarim? Sedim tu, to je sve. Ne mogu da kaem da sam dobro; ne ostajem ovde zato da

Mislim da ne radim nita dobro to ostajem ovde, sedei, i da u morati sebe da

nateram da naposletku ustanem. Oseam se silno neugodno to ostajem ovde sedei, nita ne
inei ve satima, ili danima, ne znam. Ali, ne vidim nikakvog razloga da ustanem da bih
uradio ma ta. Ne vidim, ba nimalo, ta bih mogao da uradim.
Razumljivo, mogao bih da malo sredim, da malo poistim, to da. Nekako je kod mene
prljavo, zaputeno.
Morao bih makar da ustanem i otvorim prozor; osea se dim, trule, ustajalost.
To me ne uznemirava. Ili, uznemirava me malo, ali ne dovoljno da bih zbog toga
ustajao. Navikao sam na te zadahe, ne oseam ih, pomiljam samo ako bi, sluajno, neko
uao...
Ali, neko ne postoji.

Niko ne ulazi.
Da bih ipak neto radio, kreem da itam novine koje su na stolu ve izvesno vreme,
otkako sam ih kupio. Razume se, ne trudim se da novine dohvatim. Ostavljam ih tamo, na
stolu, i itam ih izdaleka, ali nita mi ne ulazi u glavu. Onda prestajem da se upinjem.
Dabome, znam da je na drugoj stranici novina mlad ovek, ne suvie mlad, ba kao ja,
koji ita te iste novine u ugraenoj krunoj kadi, razgleda oglase, berzanske kurseve, veoma
napregnuto, prvorazredni viski mu je na dohvat, na obodu kade. Izraz na licu mu je lep,
ivahan, inteligentan, znatieljan u pogledu svega.
Mislei na tu sliku, prisiljavam se da ustanem i idem da povraam u svom,
neugraenom lavabou, glupo nakaenom na kuhinjski zid. I sve to izlazi iz mene, zaepljuje
taj nesreni lavabo.
Silno sam zauen videi tu neistou ija mi koliina izgleda dvostruko vea od
onoga to sam mogao da pojedem u proteklih dvadeset etiri asa. Posmatrajui tu gadost,

ka

ponovo me hvata munina i urno izlazim iz kuhinje.

ote

Izlazim na ulicu da bih zaboravio, etam se kao svako, ali nema niega na ulicama,

jig

samo ljudi, prodavnice, i to je sve.

kn

Zbog zaepljenog lavaboa, nemam elju da se vraam kui, nemam elju ni da hodam
vie, pa zastajem na ploniku, leima okrenut velikoj robnoj kui, posmatram ljude koji ulaze
i izlaze, i mislim da bi oni koji izlaze morali da ostanu unutra, i da bi oni koji ulaze morali da
ostanu napolje, i to bi prilino utedelo na zamaranju i kretanju.
Mogao bih da im dam taj dobar savet, ali oni me ne bi posluali. Tako nita ne kaem,
ne miem se, ovde mi nije hladno, na ulazu, koristim toplotu koja izbija iz robne kue kroz
stalno otvorena vrata, i oseam se bezmalo podjednako dobro kao maloas kad sam sedeo u
svojoj sobi.

Danas iznova zapoinjem idiotsku koloteinu. Ustajem u pet sati ujutro, umivam se,
brijem, pijem kafu, izlazim, jurim do Glavnog trga, penjem se u autobus, zatvaram oi i ceo
uas mog sadanjeg ivota mi skae u lice.
Autobus se zaustavlja pet puta. Jednom na izlazu iz grada i po jednom u svakom selu

kroz koje prolazimo. U etvrtom selu se nalazi fabrika u kojoj radim ve deset godina.
Fabrika asovnika.
Pokrivam lice dlanovima kao da bih da spavam, ali to radim da bih sakrio suze.
Plaem. Neu vie sivu bluzu, neu vie da markiram, neu vie da pokreem mainu. Neu
vie da radim.
Oblaim sivu bluzu, markiram, ulazim u radionicu.
Maine su stavljene u pogon. I moja. Ja samo sedim uz nju, uzimam komade, stavljam
ih u mainu, pritiskam pedalu.
Fabrika asovnika je ogromno zdanje koje dominira dolinom. Svi oni koji rade u njoj
stanuju u tom istom selu, osim nekolicine koji, kao i ja, dolaze iz grada. Nas nema veliki broj;
autobus je gotovo prazan.
Fabrika proizvodi pojedinane delove i nacrte za druge fabrike. Nijedan od nas ne bi
umeo da sastavi kompletan runi asovnik.

ka

to se tie mene, svojom mainom probijam rupu u odreenom komadu, istu rupu u

ote

istom komadu ve deset godina. Na rad se svodi na ovo. Staviti komad u mainu, pritisnuti

kn

jig

pedalu.

Takvim radom zaraujemo tano onoliko novca da imamo da jedemo, da imamo da

stanujemo negde, i naroito da moemo sutradan iznova da ponemo rad.
Bilo da je svetlo ili sumrano, neonske svetiljke su stalno upaljene u ogromnoj
radionici. Tiha muzika se uje iz zvunika. Uprava smatra da radnici bolje rade uz muziku.
Tu je i neki mali ia, takoe radnik, koji prodaje kesice s belim prahom, sredstvo za
smirivanje koje seoski apotekar priprema upravo za nas. Ne znam ta je to, a ponekad kupim.
Uz taj prah, dan bre prolazi, oseate se manje nesrenim. Prah nije skup; uzimaju ga gotovo
svi radnici, uprava to tolerie, a seoski apotekar se bogati.
Ponekad dolazi do pucanja, neka ena ustaje, urla:
- Ne mogu vie!
Odvode je, rad se nastavlja, kau nam:
- Nije to nita, ima slabe ivce.

U radionici je svako sam sa svojom mainom. Ne moete da razgovarate, osim u

toaletu, i onda ne suvie dugo; nae izbivanje se belei, broji, registruje.
Kad uvee izaete iz fabrike, imate tano onoliko vremena koliko je potrebno da biste
neto kupili, jeli, a onda treba veoma rano da legnete da biste mogli da ustanete ujutro.
Ponekad se pitam da li ivim da bih radio ili radim da bih iveo.
I kakav ivot?
Jednolini rad.
Bedna plata.
Usamljenost.
Jolanda.
Jolandi ima na hiljade u svetu.
Lepe i plave, vie ili manje glupe.

ka

Odabirate jednu i sa njom ste.

jig

ote

Ali, Jolande ne mogu da odagnaju usamljenost.

kn

Jolande obino ne rade u fabrikama, pre rade u prodavnicama gde, ipak, zarauju jo
manje nego u fabrici. Ali, prodavnice su istije; u njima se lake sreu budui muevi.
U fabrici poglavito rade majke porodica. U jedanaest sati one tre da bi spremile
podnevni obed. Uprava im to doputa, jer one, kako god, rade po uinku. U trinaest sati one
se vraaju kao i svi mi. Deca i muevi su jeli. Vratili su se u kolu ili u fabriku.
Bilo bi prostije da svako jede u fabrikoj menzi, ali to bi bilo preterano skupo za
porodicu. Ja to mogu sebi da dozvolim. Uzimam dnevni meni, a to je manje skupo. Nije ba
ukusan, ali mene to ne pogaa.
Posle obeda, itam neku knjigu koju sam poneo od kue ili igram ah. Sam. Ostali
radnici igraju karte, ne gledaju me.
Posle deset godina, ja sam jo stranac za njih.

Jue sam u svom potanskom sanduetu naao poruku: morao bih da idem na potu da

uzmem neko preporueno pismo. Poruka je precizirala: Gradska uprava; sud za prekraje.
Uhvatio me je strah. Poeleo sam da pobegnem, daleko, to dalje, preko mora. Da li je
moguno da su pronali moj trag ubice posle toliko godina?
Otiao sam u potu da potraim pismo. Otvaram ga. Pozvan sam kao tuma u procesu
u kojem je optuenik izbeglica iz moje zemlje. Moji trokovi bie nadoknaeni, moje
odsustvovanje iz fabrike opravdano.
U reeni as, pojavljujem se na sudu. ena koja me prima veoma je lepa. Tako lepa da
sam poeleo da je oslovim imenom Lina. Ali, ona je suvie stroga. Izgleda mi nepristupana.
Ona me pita:
- Poznajete li jo dovoljno svoj maternji da biste mogli da prevodite sudski pretres?
Kaem joj:
- Nita nisam zaboravio od svog maternjeg jezika.

ka

Ona kae:

jig
kn

- Zaklinjem se.

ote

- Morate da poloite zakletvu da ete verno prevoditi ono to ujete.

Ona mi dade da potpiem neki dokument.

Pitam je:
- Da popijemo neto?
Ona kae:
- Ne, umorna sam. Hajdete kod mene. Zovem se Eva.
Ulazimo u njena kola, Ona vozi brzo. Zaustavlja se ispred neke vile. Ulazimo u
modernu kuhinju. Kod nje je sve moderno. Sipa nam pie i smetamo se na velikom divanu u
salonu.
Ona odlae svoju au, ljubi me u usta. Polako se svlai.
Lepa je, lepa od svih ena koje sam upoznao u svom ivotu.
Ali, ona nije Lina. Nikad nee biti Lina. Niko nikad nee biti Lina.

Na sudskom procesu protiv Ivana je gomila mojih zemljaka. I njegova ena je

prisutna.
Ivan je doao ovamo novembra prole godine. Naao je mali dvosobni stan u kojem
su iveli stisnuti, on, njegova ena i njihovo troje dece.
Njegova ena je bila zaposlena kao istaica u zavodu za osiguranje stanova. istila je
kancelarije svake veeri.
Posle nekoliko meseci, Ivan je takoe naao posao, ali u drugom gradu, kao inovnik
u velikom restoranu. Tamo je radio na zadovoljstvo svih.
Samo, jednom nedeljno, slao je paket svojoj porodici. U paketu je bila hrana ukradena
iz skladita restorana. Optuen je da je uzimao i iz kase, ali to on porie, i to nije bilo
dokazano.
Na sudskom pretresu, danas, nije re samo o tim ukradenim namirnicama. Ivanov

ka

sluaj je znatno tei. Stavljen u zatvor naeg grada da saeka svoje suenje, jedne veeri Ivan

ote

je udario uvara, pobegao, i odjurio kui. Njegova ena je bila na poslu, deca su spavala. Ivan

kn

jig

je ekao svoju enu da bi s njom pobegao, ali policajci su stigli pre nje.
- Osueni ste na osam godina zatvora zbog napada na uvara.
Preveo sam. Ivan me je pogledao:
- Osam godina? Jeste li sigurni da ste dobro razumeli? uvar nije umro. Nisam hteo
da ga ubijem. Zdrav je i itav.
- Samo prevodim.
- A moja porodica, ta e s njom biti tokom osam godina? Moja deca? ta e postati?
Ja kaem:
- Porae.
uvari ga odvode. Njegova ena se onesveuje.
Posle procesa, pratim svoje zemljake u gostionicu u kojoj su oni ve bili, im su
doputovali. To je omiljena i buna gostionica u gradskom centru, nedaleko od mene. Pijemo
pivo razgovarajui o Ivanu.

- ta mu je trebalo da bude glup i da mu se prohte da pobegne!

- Izvukao bi nekoliko meseci.
- Moda bi bio proteran.
- I to je bolje od zatvora.
Neko ree:
- Stanujem u stanu iznad Ivanovog. Otkako su oni tamo, svake veeri ujem njegovu
enu da plae kad se vrati s posla. Jeca satima. U svom selu, ima roditelje, komije, prijatelje.
Mislim da e se ona sada vratiti. Nee ekati Ivana osam godina ovde, sama sa decom.
Docnije sam saznao da se Ivanova ena zaista sa decom vratila u zemlju. Ponekad mi
pada na pamet da bi trebalo da odem i posetim Ivana u zatvoru, ali ne odlazim.

Sve ee odlazim u gostionicu. Odlazim tamo bezmalo svake veeri. Upoznajem se

ka

sa svojim zemljacima. Sedimo za dugakim stolom. Piem nas posluuje devojka iz nae

ote

zemlje. Zove se Vera i ovde radi od etrnaest asova do ponoi. Njena sestra Kati i njen zet

jig

Pol redovni su gosti. Kati radi u gradskoj bolnici. Tamo postoje jaslice u kojima moe da

kn

ostavi erkicu koja ima tek nekoliko meseci. Pol radi u nekoj garai; lud je za motorima.
Upoznao sam i ana, poljoprivrednog radnika bez kvalifikacija, koji me svuda prati.
On jo nije naao posao i, po mom miljenju, nee ga nai nikad. Prljav je, slabo odeven, jo
stanuje u Izbeglikom centru.
Pol mi postaje prijatelj. esto provodim vee kod njega. Njegova ena se vraa s
posla, mora jo da spremi jelo, opere ve, da se pobrine za bebu.
Pol kae:
- Padam s nogu od sanjivosti, ali moram da saekam pono da bih otiao po Veru.
Njegova ena kae:
- Moe ona i sama da se vrati. Ovo je mali grad. Nita ne rizikuje.
Ja im kaem:
- Spavajte vi. Ja u se pobrinuti za Veru.

Vraam se u gostionicu. Vera predaje svoje raune gazdi. Vidi me na ulazu, osmehuje
se.
Ja kaem:
- Polje umoran. Veeras u vas ja otpratiti.
Ona kae:
- Ba utivo. Znate, mogla sam da se vratim sama. Ali, Pol govori da je on odgovoran
za mene.
- Koliko imate godina?
- Osamnaest.
- Tano je da ste jo bezmalo dete.
- Preterujete.
Izlazimo na ulicu. Pono je prola. Grad je pust, vlada potpuna tiina. Vera me uzima

ka

pod ruku, stie se uz mene. Ispred kue, ona mi kae:

kn

Ljubim je u elo i ostavljam je.

jig

ote

- Poljubite me.

Sledee veeri odlazim da je potraim. Pokazuje mi mladia koji jo sedi, tamo, uz

jedan sto, poslednja muterija.
- Nije nuno da me ekate. Andre e me otpratiti.
- On je od naih?
- Ne, odavde je.
- Ne umete ak ni da razgovarate jedno s drugim.
- Pa ta? Nije mu potrebno da govori. Dobro ljubi.
Obeao sam Polu da neu ostaviti Veru samu. Tako, pratim ih do kue. Pred ulazom,
oni se dugo ljube.
Mislim da bih morao da o tome kaem Polu, ali ne kaem nita. Kaem mu samo da
ne mogu vie da idem po Veru, jer i ja moram rano u krevet, zbog mog posla.

Pol, dakle, svake veeri odlazi u gostionicu, a u njegovom prisustvu, nema vie
mogunosti za Andrea.

Jednog nedeljnog popodneva, kod Pola, razgovaramo o godinjem odmoru. Pol je

srean. Od onog to je utedeo, kupio je polovni motor. Kati i on e da obiu zemlju. Bebu e
ostaviti na uvanje u bolnici.
Ja pitam:
- A Vera? ta e ona sama da radi tokom dve nedelje?
Vera kae:
- Nemam godinji odmor. Radiu kao obino. A vi, andore, ta ete vi da radite?
- Otii u na nedelju dana sa Jolandom. Kampovaemo na morskoj obali. A druge
nedelje moi u da se pobrinem za vas.

ote

Pol uskae:

ka

- Jako ljubazno.

jig

- Nema potrebe, andore. Pitao sam ana da uvee prati Veru. U svakom sluaju, on

kn

nema ta drugo da radi. Dau mu malo novca za trokove.

Vera se zaplakala:
- Hvala, Pole. Nisi naao nita bolje za mene nego drutvo tog smrdljivog seljaka.
Ona izlazi iz kuhinje i ujemo je da jeca u svojoj sobi. Uutali smo. Izbegavamo da se
pogledamo.
Dok se vraam kui, mislim da bih mogao da se oenim Verom. Razlika u godinama
nije prevelika, ak ni deset godina. Ali, potrebno je da se najpre otarasim Jolande. Potrebno je
da odluim da s njom raskinem. Za vreme godinjeg odmora. To e mi omoguiti da skratim
taj ogavni boravak, jednako zamoran i neprijatan kao i prole godine: no i dan, nedelju dana
s Jolandom! A da ne raunam vruinu, komarce, gomilu na prostoru za kampovanje.
Kao to sam predvideo, Nedelja je duga. Jolanda provodi dan leei na pekiru
izloena suncu, jer najvanije joj je da se vrati preplanula, da nosi svetle haljine da bi istakla
svoj bakarni ten. A ja provodim dan itajui pod atorom, a uvee etam obalom mora, to je

due moguno da bih bio siguran da je Jolanda zaspala kad se vratim.

Pitanje raskida ne dolazi na red, poto gotovo i ne razgovaramo.
Kako god, odrekao sam se pomisli da se oenim Verom. Zbog Line koja moe da
doe ovog ili onog trenutka.

U nedelju uvee se vraamo sa letovanja. Jolanda nastavlja s poslom u ponedeljak.

Pomaem joj da rastovari svoj mali auto, da spakuje ator i dueke u potkrovlje. Jolanda je
zadovoljna, njena bakarna boja je veoma uspela, njeno letovanje je uspeh.
- Do subote uvee.
Odlazim u gostionicu. urim da vidim Veru. Sedam za sto; konobar dolazi da me
uslui.
Pitam ga:

- Bolesna je?

ote
jig

- Pet dana ve nije dolazila.

kn

On slee ramenima:

ka

- Vera nije tu?

- Nita ne znam.
Izlazim iz gostionice, jurim do Polove kue. Oni stanuju na drugom spratu. Penjem se
trkom, zvonim. Kucam na vrata. Neka susetka me uje, kae mi otvorivi svoja vrata:
- Nema nikog. Na odmoru su.
- I mlada devojka?
- Kaem vam da nema nikog.
Vraam se u gostionicu. Vidim ana, sedi sam za stolom. Prodrmam ga:
- Gde je Vera?
On uzmie:
- Zato se ti nervira? Vera je otila. Dve prve veeri sam je pratio i ona je rekla da ne

treba vie da dolazim zato to odlazi na letovanje s prijateljima.

Odmah pomiljam na Andrea.
Pomiljam takoe: samo neka se Vera vrati pre Polovog povratka i samo neka opet
pone da radi!
Sledeih dana odlazim vie puta u gostionicu, i vie puta kod Pola. Docnije sam
saznao ta se dogodilo.
Pol i Kati su se vratili sledee subote. Vera nije bila tu, a njena soba je bila zakljuana.
U stanu se oseao neki neobian zadah. Kati je otvorila prozore i otila po bebu u jaslice. Pol
je doao kod mene; otili smo u gostionicu gde smo nali ana. Zajedno smo raspravljali;
govorio sam o Andreu. Pol je bio besan. Vratio se kui i, poto neobian zadah jo nije
nestao, provalio je vrata Verine sobe. Verino telo, ve u stanju raspadanja, lealo je na
krevetu.
Autopsija je pokazala da se Vera otrovala pilulama za spavanje.

ote

kn

Rober je presekao vene u kadi.

jig

Sledee su usledile ubrzo zatim.

ka

Naa prva smrt.

Alber se obesio, ostavivi na stolu poruku napisanu na naem jeziku: Poserem se na

vas.
Magda je oljutila krompir i argarepu, zatim je sela na pod, otvorila gas i stavila
glavu u poret.
etvrti put kad sam bio u potrazi, u gostionici, konobar mi kae:
- Vi, stranci, sve vreme skupljate priloge za vence, sve vreme idete na sahrane.
Odgovaram mu:
- Svako se zabavlja kako ume.

Vee je, piem.

Uginula ptica

U mojoj glavi vijugavi put vodi do uginule ptice.

- Pokopaj me - moli me ona - dok s njenih slomljenih krila prekori gmiu kao crvi.
Treba mi zemlja.
Zemlja crna i teka.
Lopata.
Imam samo oi.

ote

ka

Dva oka zamuena i tuna, uronjena u zelenkastu vodu.

Na buvljoj pijaci dobio sam ih za nekoliko bezvrednih stranih novia. Nita mi drugo

kn

jig

nisu davali za njih.

istim ih, negujem, trljam, suim ih maramicom na kolenima. Oprezno, da ih ne

izgubim.
Ponekad iupam ptije pero i njime ocrtavam purpurne vene na tim oima koje su
moje jedino dobro. Dogaa mi se i da ih potpuno zacrnim. Onda se nebo natuti i kia poinje
da pada.
Mrtva ptica ne voli kiu. Biva raskvaena, truli, iri neprijatan miris.
U tom sluaju, zgaen smradom, sedim podalje od nje.
S vremena na vreme, obeavam.
- Ii u da potraim zemlju.
Ali, ne verujem ba u to. Ni ptica ne veruje. Upoznala me je.
Zato je i uginula ovde gde nema nieg osim kamenja?
Valjana vatra bi takoe sredila stvar.

Ili veliki crveni mravi.

Ipak, sve je tako skupo.
Za kutiju ibica potrebno je raditi mesecima, a cena mrava je basnoslovna u kineskim
restoranima.
Od svog naslea nemam gotovo nita.
Strah me hvata kad pomislim na malo novca to mi ostaje.
U poetku sam troio nemilice, kao svako, ali u ovom trenutku trebalo bi da vodim
rauna.
Kupovau samo ono to je apsolutno neophodno.
Ne dolaze, dakle, u obzir zemlja, lopata, mravi, ibice.
Uostalom, kad promislim, zato bi me se ticalo sahranjivanje neke nepoznate ptice?

ka

Tek veoma retko svraam kod Pola. Toliko smo tuni da ne nalazimo nita to bismo

ote

rekli jedan drugom. Sve troje se oseamo krivim to smo na letovanje otili bez Vere. A ja jo

kn

zaljubljena u mene.

jig

i vie nego njih dvoje. Nadgledao sam Jolandino sunanje dok se Vera ubijala. Moda je bila

Kati nema hrabrosti da svojoj majci pie da joj je mlaa sestra mrtva. Majka nastavlja
da pie na Verinu adresu i pisma joj se vraaju s napomenom preminula. Verina majka se
pita ta znai to napisano na stranom jeziku.
Ni u gostionicu ne idem vie esto. Broj nam je sve manji i manji. Oni koji nisu mrtvi,
vratili su se u zemlju. Mlai samci otili su dalje, preli su Okean. Trei su se prilagodili,
poenili se ovdanjim enama i uvee ostaju kod kue.
U gostionici viam samo jo ana koji je i dalje u Izbeglikom centru gde je upoznao
druge strance, prispele iz celog sveta.
Ponekad me an eka na stepenitu moje kue:
- Gladan sam.
- Nisi jeo u Centru?

- Jesam. Neki bukuri od zrnevlja, u est sati. Ponovo sam gladan.

- Jo nisi naao posao?
- Ne, nita nema.
- Ulazi. Sedi.
Stavljam dva tanjira na stolnjak od navotenog platna, peem jaja i slaninu. an me
pita:
- Nema krompira?
- Ne, nemam krompira.
- Bez krompira, ovo nije ba dobro. Ima li makar hleba?
- Ne, nemam ni hleba. Nemam vremena za kupovinu. Vidi, ja radim.
an jede.
- Ako hoe, ii u u nabavku za tebe dok si ti na poslu.

jig

an istrajava:

ote

ka

- Nije mi potrebno. Snalazim se sam. Ve godinama.

kn

- Mogao bih i da ti okreim stan. Nisam profesionalac, ali radio sam to mnogo puta.
- Nema potrebe za kreenjem, dobro je i ovako.
- Odvratno je. Pogledaj tu crnu kuhinju, pogledaj klozet, kupatilo. Ne da se zamisliti.
Gledam oko sebe:
- Ima pravo, ne da se zamisliti. Ali, nemam novca.
- Uradiu ti to besplatno. Za hranu. Samo da radim. Samo da se ne oseam nekoristan.
Platie farbu i dae mi malo da jedem, kao i do sada.
- Neu da te eksploatiem.
- Ionako bazam po gradu, razvlaim se po Centru. A kod tebe je sve prljavo.
Kod mene je stvarno sve prljavo. Na to ak ni ne mislim vie. Deset godina je ve
stan onakav kakav je bio kad sam se uselio. A ni u to vreme nije bio ba ist.
Onda kaem anu da pone od kuhinje.

Mislim, kad Lina doe, sve e biti isto: kuhinja, kupatilo, toalet.
Sobe su pristojne. U spavaoj sobi su zidne police sa knjigama i veliki krevet za nas
dvoje. Tu je i sobica koja mi sad slui kao svatarnica, a bie mi radna soba, sa stolom,
pisaom mainom i papirom za pisanje.
Treba da mislim na to da kupim pisau mainu, papir za kucanje i trake za mainu.
U ovom trenutku piem olovkom u kolskim sveskama.

an radi brzo i dobro. Ne prepoznajem svoj stan. Lina bi sad mogla da doe. Ne bih
se stideo.
Kupujem nove pekire za kupatilo i krpe za kuhinju. Slaem ih u fioku.
Plaam ana onoliko koliko mogu. On je veoma zadovoljan, vie nego ja, poslom koji
je obavio. Voleo bi da izmoluje obe sobe, ali to nije neophodno.

ka

an je srean:

jig

kn

- Jadni ane, nije ga bilo mnogo.

ote

- To je prvi put da sam mogao da poaljem novac svojoj eni. Novac koji si mi ti dao.

- Kod nas to vredi dvaput vie nego ovde. Moja ena mogla je da kupi deci cipele i
odeu za jesen. Treba da budu pristojno odevena za kolu.
Ja pitam:
- A ta e sada da radi bez posla?
- Ne znam, andore.
- Bilo bi bolje da se vrati kui.
- Ne mogu. Celo selo bi mi se rugalo. Obeao sam svima bogatstvo. Ako bi ti mogao
da mi pomogne, andore. Da mi nae muterije. Poznaje ne malo sveta. Video si da umem
da molujem, umem da radim i druge stvari. Da brinem o vrtu, recimo. O povrtnjaku ili
ukrasnoj bati. Ni za kakve velike pare. Tek malo za hranu. Ako nastavim da boravim u
Centru besplatno, mogu da aljem sav novac koji zaradim svojoj eni.
Nalazim nekoliko povremenih poslova za ana, ali ne mogu da ga se otarasim. Dolazi

kod mene skoro svake veeri, ometa me u pisanju. ita mi pisma svoje ene, svoje dece.
Govori mi o svojoj nevolji, o tome kako se loe osea zato to ne moe da ivi sa svojima.
Gotovo neprestano plae. Samo slanina i krompir mogu da ga utee. Punog stomaka,
odlazi da spava u Izbeglikom centru, u spavaonici s krevetima na sprat, gde je on uveo svoje
obiaje, gde ga je dug boravak nametnuo za efa.

kn

jig

ote

ka

Kad on najzad ode, poinjem da piem.

Oni

Kii. Sitna i ledena kia pada po kuama, po kronjama drvea, po grobovima. Kada
su ONI doli da me vide, kia se slivala po njihovom rastoenom, fluidnom licu. ONI me
gledaju, a hladnoa biva intenzivnija, moji beli zidovi me ne tite. Njihova vrstina samo je
iluzija, a njihova belina je isprljana.
Jue sam imao trenutak neoekivane sree, bez ikakvog razloga. Doao mi je kroz
kiu i maglu, osmehnuo se, zalebdeo iznad drvea, igrao preda mnom, okruio me.
Prepoznao sam ga.

ka

Bila je to srea iz nekog veoma dalekog vremena kada smo dete i ja bilo jedno. Bio

jig

ote

sam on, imao sam est godina i sanjario sam uvee, gledajui u Mesec.

veeras? Samo jedan? Cela grupa?

kn

Sada sam umoran. To me oni koji dolaze nou tako umaraju. Koliko e ih biti

Kad bi ONI imali makar lice. Ali, ONI su magloviti, neuhvatljivi. ONI ulaze. ONI
stoje uspravno da bi me gledali i kau:
- Zato plae? Seti se.
- ega?
Oni prsnu u smeh.
Kasnije, kaem:
- Spreman sam.
Raskopavam koulju na grudima, a ONI podiu svoje tune i blede ruke.
- Seti se.
- Ne umem vie.

Tune i blede ruke se podiu i opet padaju. Neko plae iza belih zidova:
- Seti se.
Laka i siva magla lebdela je iznad kua, iznad ivota. Neko dete je sedelo u dvoritu i
gledalo u Mesec.
Imalo je est godina, voleo sam ga.
- Volim te, kaem mu.
A dete me je odmerilo strogim pogledom.
- Deae, dolazim izdaleka. Kai mi zato gleda u Mesec?
- To nije Mesec - odgovara dete razdraljivo - to nije Mesec u ta gledam nego
budunost.
- Ja dolazim odande - kaem mu blago - i tamo su samo jalova i kaljava polja.
- Lee, lae! - uzviknu dete. - Ima novca, svetlosti, ljubavi. I ima vrtova punih

ka

cvea.

jig

ote

- Ja dolazim odande - ponovio sam blago - i tamo ima samo jalovih i kaljavih polja.

kn

Dete me je prepoznalo i zaplakalo.

Bile su to njegove poslednje tople suze. I po njemu je poelo da kii. Mesec je nestao,
no i tiina su me prekrile da bi mi rekle:
- ta si uradio s njim?

Umoran sam. Sino sam jo pisao, pijui pivo. Reenice su mi se obrtale u glavi.
Mislim da e me pisanje unititi.
Kao i obino, uhvatio sam autobus. Zatvaram oi. Stiemo u prvo selo.
Starica koja raznosi novine dolazi da preuzme sveanj. Ona mora te novine da dostavi
svim stanovnicima sela pre sedam sati ujutro.
Mlada ena s detetom u naruju penje se u autobus.
Otkad radim u fabrici, na ovoj stanici niko ne ulazi u autobus.

Danas je u autobus ula ena, i ta ena se zove Lina.

Ne Lina iz mojih snova, ne Lina koju sam ekao, nego prava Lina, ona mala kuga od
Line koja je ve zatrovala moje detinjstvo. Ona koja je zapazila da nosim odeu i cipele
njenog starijeg brata i koja je obavestila svakog o tome. Ona koja mi je dala da jedem hleba,
kolaa koje sam eleo da odbijem. Ali, bio sam suvie gladan za vreme kolskog odmora.
Lina je govorila da treba pomagati siromane; roditelji su joj tako govorili. A ja, ja
sam bio siromaak koga je Lina izabrala.
Probijam se do sredine autobusa da bih bolje osmotrio Linu. Petnaest godina je kako
je nisam video. Nije se mnogo izmenila. Jo je bleda i mrava. Njena kosa je neto zagasitija
nego ranije; vezana gumicom na zatiljku. Linino lice nije naminkano, njena odea nije ba
elegantna, ni moderna. Ne, Lina nije lepa.
Ona gleda u prazno kroz prozor, zatim joj pogled na asak prelazi na mene, ali odmah
ga odvraa.

ka

Ona sigurno zna da sam ubio njenog oca, mog oca, naeg oca, moda i moju majku.

ote

Ne bi trebalo da me Lina prepozna. Mogla bi da me razotkrije kao ubicu. Petnaest

jig

godina je prolo, stvar je nesumnjivo zastarela. Uostalom, ta ona zna? Zna li uopte da

kn

imamo istog oca? Da smo imali istog oca? Da li je mrtav?

No je bio dugaak, ali naiao je na znatan otpor u mukarevom telu. Oslonio sam se
na njega svom snagom, ali imao sam tek dvanaest godina, i bio slabo uhranjen, krljav,
nedovoljno teak. Nisam imao anatomskog znanja i lako je moglo biti da nisam dotakao
nijedan vitalni organ.
Stigli smo do fabrike, sili smo.
Socijalna radnica eka Linu, prati je do jaslica.
Ulazim u radionicu, pokreem mainu; ona radi kao to nikad nije radila, peva,
skandira: Lina je tu, Lina je dola!
Napolju, kronje pleu, vetar duva, oblaci jure, sunce sija, lepo je poput prolenog
jutra.

Tu je, dakle, ona koju sam ekao! Nisam to znao. Verovao sam da ekam neku
nepoznatu enu, divnu, nestvarnu. A eto, prava Lina je dola posle petnaest godina
razdvojenosti. Sreli smo se daleko od naeg rodnog sela, u drugom selu, u drugoj zemlji.
Prepodne brzo prolee. U podne odlazim da jedem u fabrikoj kantini. Tamo je
kolona, sporo se napreduje. Lina je ispred mene. Ona uzima kafu i zemiku. Ba kao to sam
ja uinio kad sam doao jer nisam umeo da izaberem jela ove strane kuhinje. Sve mi je
izgledalo bljutavo, otuno.
Lina je izabrala sto po strani. Seo sam za drugi sto, licem prema njoj. Jedem, ne diui
pogled. Bojim se da je pogledam. Kad sam zavrio s jelom, ustajem, odnosim svoj pladanj i
idem po kafu. Prolazei pored Lininog stola, bacam pogled na knjigu koju Lina ita. Nije
napisana na jeziku nae zemlje ni na ovdanjem jeziku. Mislim da je re o latinskom jeziku.
I ja uzimam da itam, ali ne mogu da se usredsredim, mogu samo da gledam Linu.
Kad ona podigne pogled, ja brzo sputam svoj.
Lina se povremeno dugo zagleda kroz prozor i ja zakljuujem da se u njoj neto ipak

ote

ka

duboko izmenilo: njen pogled. Lina iz mog detinjstva imala je nasmejane i radosne oi;

jig

sadanja Lina ima sumoran, tuan pogled, kao kod svih izbeglica koje poznajem.

kn

U trinaest asova se vraamo u fabriku. Lina radi u radionici koja se nalazi sprat iznad
moje.

Uvee, kad izlazimo iz fabrike, eka nas autobus. Vidim Linu koja tri prema
jaslicama i vraa se sa svojim detetom. Lina seda blizu konduktera, a ja neto dalje, pozadi.
Ali ne predaleko.
Lina silazi u selu u kojem se jutros bila popela. Silazim i ja i pratim je. Ona ulazi u
malu seosku bakalnicu, i ja za njom. Ona pokazuje prstom ta eli da kupi, mleko, patetu,
dem. Ona ne zna, dakle, jezik ove zemlje. Ili je postala nema, ta mala brbljiva devojica iz
mog detinjstva.
Kupujem paklo cigareta i nastavljam da ulicom pratim Linu. Ovog puta ona me je
svakako primetila. Ali, nita ne govori. Ulazi u dvospratnu kuu, blizu crkve. Gledam kroz
prozor u prizemlju. Svetlo je upaljeno. Neki mukarac sedi za stolom, nagnut nad knjigama.
Ostatak stana je u mraku.
Otkrivam prolaz koji vodi u umu. Prelazim mali drveni most i idem po stazi koja me

vodi iza kua. Sedam u travu i pokuavam da izdvojim Lininu kuu. Verujem da sam uspeo,
ali nisam siguran. Reica i bate me odvajaju od niza kua. Dobro vidim senke koje se
pomeraju u zadnjoj sobi, ali to je sve; ne mogu nikog da raspoznam.
Mislim da moram da kupim dvogled ako ita hou da vidim.
Vraam se pred kuu. Mukarac je jo za stolom. I Lina je tu, sedi u naslonjai, daje
cuclu svojoj bebi. Ne znam da li je to devojica ili deak, ali sad znam da Lina ima mua.

Odluujem da se vratim autobusom. ekam dugo. Uvee autobusi veoma retko

prolaze. Skoro je deset sati kad stiem kui.
an me eka kod vrata. Zaspao je na stepenitu.
Pita me:
- Gde si bio?

ka

Ja kaem:

me zaseravate?

kn

an se die, kae mi sasvim tiho:

jig

ote

- Kako? Da li treba da ti polaem raune? ta radi ovde? Hoete li svi vi prestati da

- ekao sam te. Potreban je prevodilac.

Otvaram vrata, ulazim u kuhinju, kaem:
- Odlazi. Kasno je. Hou da spavam.
On kae:
- Gladan sam.
Ja mu kaem:
- Briga me.
Izgurujem ga do stepenita; on jo kae:
- Eva hoe da te vidi zbog sledeeg procesa. Ona se bavi strancima, izbeglicama, svim
to se odnosi na nas. Ona ne prestaje da se raspituje za tebe.

Ja kaem:
- Kazae joj da sam umro.
- Ali, to nije istina, andore. Ti nisi umro.
- Ona e razumeti.
an pita:
- Zato si postao tako zao, andore?
- Nisam zao, umoran sam. Ostavite me na miru.

Kupujem dvogled. Kupujem i bicikl. Tako neu morati vie da ekam autobus. Mogu
da idem u Linino selo kad poelim, danju, kao i nou. Ono je samo est kilometara od grada.
Vie ne sledim Linu. Kad izaem iz fabrike, uzimam autobus do grada. Ona silazi u
svom selu i ne vidi me vie.

ote

ka

Osim u kantini.

kn

da se vidi.

jig

Tek kasnije, uvee, odlazim da svojim dvogledom vidim Linu. A i nema neto veliko

Lina polae dete u njegov krevetac, zatim ona i njen mu leu u veliki krevet i gase
svetlo.
Ponekad, Lina se nagne kroz prozor, pui cigaretu gledajui u mene, ali me ne vidi;
vidi samo umu.
Voleo bih da joj kaem da sam tu, da je nadgledam, da pazim na nju u ovom stranom
svetu. Voleo bih da joj kaem da ne treba da se plai, jer sam ja ovde, njen brat, i da u je
zatititi od svih opasnosti.
Proitao sam ili uo negde da je u faraonskim porodicama idealan brak bio izmeu
brata i sestre. I ja to mislim, mada je Lina samo moja polusestra. Ja nemam druge.

Dola je subota. Subotom se ne radi u fabrici. Onda uzimam svoj bicikl i zapuujem
se u Linino selo. Posmatram par, as pred kuom, as pokraj ume. Vidim Linu da se oblai,

uzima svoj mali ranac. Ide na autobusku stanicu. Ide u grad.

Ja vozim bicikl odmah za autobusom. Na nizbrdici mogu da ga pratim. Stiemo
istovremeno na Glavni trg. Lina izlazi. Ulazi kod frizera. Ja sedam u neki kafi, do prozora
koji gleda na trg, i ekam.
Dva asa kasnije, pojavljuje se Lina, natovarena svakojakom robom. Promenila je
frizuru. Kosa joj kratka i zaglaena, kao Jolandina, ili bezmalo ista. Mislim da bi trebalo da
joj kaem da joj ta frizura nimalo ne odgovara.
Kao to sam predvideo, ona hvata autobus. Sledim je na biciklu. Pratim je do njenog
sela, ali zbog uspona stiem tek posle nje.
Te subote zaboravljam da odem kod Jolande. Mada nema nieg zanimljivog da vidim,
ostajem sa Linom do osam sati uvee. Kad stiem kui, shvatam da nisam kupio nita za jelo,
da nema niega u mom friideru. Mogao bih jo da se pojavim kod Jolande, ali vie volim da
jedem u gostionici sa svojim zemljacima.

ka

Naravno, tamo nailazim na ana. On ba pije pivo, okruen drugim izbeglicama iji

ote

jezik ne razumem.

kn

jig

an im kae:

- Ovo je moj najbolji drugar. Sedi, andore. Ovo su sve moji drugovi.
Pruam ruku svim njegovim drugovima, zatim pitam ana:
- Kako postie da te razumeju?
an se smeje:
- Lako. Pokazujem.
On daje znak mladiu koji posluuje, podiui osam prstiju:
- Piva!
On se naginje prema meni:
- Kai, hoe li da nam plati osam piva?
- Da, svakako. I osam kobasica sa krompirom.
Konobar donosi tanjire s kobasicama. Moji gosti mi aplaudiraju kad svoj novanik

stavljam na sto. Oni jedu halapljivo i naruuju pivo za pivom.

U tom trenutku preda mnom se pojavljuje Jolanda. Vidim je u nekoj izmaglici. Suvie
sam ve popio, a duvanski dim je gust u prostoriji.
Kaem Jolandi:
- Sedi.
- Ne. Doi. Pripremila sam da jedemo.
- Ve sam jeo. Sedi i pojedi kobasicu. Meu prijateljima smo.
Ona kae:
- Pijan si. Hoe li da te vodim?
- Ne, Jolanda. Hou da ostanem ovde. I jo da pijem.
Ona kae:
- Otkako su doli tvoji zemljaci, nisi vie isti.

ote

ka

- Ne, Jolanda, nisam vie isti. I ne znam da li u ikad vie biti isti. Da bismo to

kn

- Koliko dugo?

jig

saznali, trebalo bi moda da prestanemo da se viamo izvesno vreme.

- Ne znam. Nekoliko nedelja ili nekoliko meseci.

- Veoma dobro, ekau.

Sad je glavno pitanje sledee: kako se upoznati sa Linom?

Zanimljivo je da ni njen poslovoa u radionici ni socijalna radnica ne trae moju
pomo oko prevoenja u sluaju nekog problema. Istina je da je rad u fabrici tako prost da bi
se mogao objasniti i gluvonemom.
Po drugi put kaem za Linu da je moda nema. Ona tako malo govori. Pravo
govorei, nikad ne razgovara ni sa kim.
Ostaje mi jedino da joj priem u kantini.
Uglavnom veoma lako prilazim enama, ali, sa Linom... bojim se. Uasno se bojim

odbijanja.
Jednog dana donosim odluku. Dok prolazim s kafom pored njenog stola, zastajem.
Pitam je na naem maternjem jeziku:
- Hoete li jo jednu kafu?
Ona se osmehne:
- Ne, hvala. Ali, sedite. Nisam znala da ste zemljak. Zbog toga ste me pratili?
- Da, zbog toga. Zanimaju me svi koji dolaze iz moje zemlje. Voleo bih da im
pomognem.
- Ne verujem da mi je potrebna vaa pomo. Ko ste vi?
- Davnanji izbeglica. Petnaest godina je kako ivim ovde. Zovem se andor Lester.
- Volim ime andor. Moj otac se zove andor.
- Koliko godina ima va otac?

ote

ka

- ta je to vano? Mora da e uskoro imati ezdeset godina. Zbog ega vas to zanima?

jig

Odgovaram:

kn

- Moji roditelji su umrli za vreme rata. Pitao sam se da li su i vai roditelji umrli.
- Ne, oboje su ivi. ao mi je zbog vas, zbog vaih roditelja, andore. Zovem se
Karolina, ali ne volim to ime. Mu me zove Karola.
- Ja u vas zvati Lina.
Ona se nasmeja:
- U detinjstvu su me zvali Lina!
Zatim me ona pita:
- Kako podnosite ovu zemlju?
- Naviknete se.
- Ne bih mogla da se na nju naviknem. Nikad.
- Trebalo bi, ipak. Vi ste izbeglica. Doli ste uz svoju punu saglasnost. I ne moete da
odete.

- Ne, nisam izbeglica. Moj mu je dobio studijsku stipendiju za ovu zemlju. On je

fiziar. iveemo godinu dana ovde, potom se vraamo kui. Tamo u ja zavriti svoje studije
i predavau grki i latinski jezik. ekajui, godinu dana, radim u fabrici. Muevljeva
stipendija ne pokriva sve nae potrebe. Mogla sam da ostanem u svojoj zemlji, ali moj mu
nije hteo da se odvaja od deteta. Ni od mene.
Pratim Linu do njene maine:
- Ne plaite se. Godinu dana veoma brzo proe. Ja radim ovde ve deset godina.
- To je strano. Ne bih to izdrala.
- Niko to ne izdrava, a, ipak, niko od tog ne umire. Izvesni polude, ali to je retko.
Uvee saekujem Linu u autobusu. Ona dolazi sa svojom bebom. Pitam je da li je
deak ili devojica.
- To je moja mala devojica. Ima pet meseci. Zove se Violeta. Molim vas, ne pratite

ote

ka

me vie.

jig

Sutradan, u kantini, odlazim do Lininog stola, sa svojom tacnom. Sedam naspram nje:

kn

- Vie vas ne pratim po ulici. Ali, moda moemo da ruamo zajedno.

- Svakog dana?
- Zato ne? Zemljaci smo. Niko se nee zauditi.
- Moj mu je ljubomoran.
- On nee o tome nita znati. Priajte mi o njemu.
- Zove se Koloman. Bavi se istraivanjem. U grad odlazi svakog jutra, vraa se kasno
uvee. I kod kue radi mnogo.
- A vi? Ne dosaujete se ovde? Ne izlazite, nemate prijatelje.
- Kako to znate?
Smejem se:
- Pratio sam vas. Nedeljama vas ve osmatram.
- ak i uvee? U kui?

- Da, kroz prozor. Sa dvogledom. Oprostite mi.

Line pocrvene, zatim veoma brzo ree:
- Nemam vremena za dosaivanje uz sve kune poslove, uz dete, nabavke, posao u
fabrici.
- Va mu vam ne pomae?
- Nema vremena za to. Subotom popodne uva malu dok ja idem u grad u nabavku. U
selu ne moe da se nae sve to je potrebno.
Prekidam je:
- Nema ak ni frizera. teta je to to ste uradili sa svojom kosom. Ova frizura vam ne
odgovara.
Ona se ljuti:
- To se vas ne tie.

ote
jig

- ta da nastavim?

ka

- U pravu ste. Izvinite. Nastavite.

kn

- Va mu uva dete subotom popodne...

- Preterano je rei da uva. Prenosi je u svoju radnu sobu i radi pored nje. Ako se ona
suvie zaplae, daje joj da pije aj koji sam unapred pripremila. To je sve. Ne prepovija je, ne
ljulja je, puta je da plae. Smatra da to dobro ini bebama.
Lina saginje glavu; suze su joj u oima. Posle zatija, ja kaem:
- Sve to mora da vam je teko.
Ona odmahuje glavom:
- Nee to trajati dugo. Poetkom leta se vraamo.
- Ne!
Taj mi se uzvik omakao. Lina ree, zauena:
- Kako to ne?
- Izvinite. Naravno, vratiete se. Ali, ja u veoma teko podneti va odlazak.

- Zato biste?
- To je duga pria. Vi liite na devojicu koju sam napustio pre petnaest godina.
Lina se osmehuje:
- Razumem vas. I ja sam nekad bila zaljubljena u deaka mojih godina. Jednog dana
je nestao. Otiao je u grad sa svojom majkom. Nikad ih nismo ponovo videli.
- Ni deaka ni majku?
- Ne, ni jedno ni drugo. Uostalom, majka je bila ena koja je ravo ivela. Veoma
dobro se seam dana kad su otili, zato to je te veeri moj otac bio napadnut dok se vraao
kui. Blizu groblja, neka skitnica ga je ubola i uzela mu novanik. Otac je hodao sve do kue,
a moja majka mu je izleila ranu. Spasla je mog oca.
- Nikad niste ponovo videli Tobijaa?
Lina me pogleda u oi:

ka

- Nikad vam nisam rekla da se zvao Tobija.

ote

Nastavljamo da se nepomino gledamo. Ja sam prvi progovorio:

kn

jig

- Vidi, Lina, ja sam te odmah prepoznao. Prvog dana kad si se popela u autobus.
Lina postade jo blea nego obino; proaputala je:
- Tobijae, to si ti? Zato si promenio ime?
- Zato to sam promenio ivot. A uz to, moje ime mi je izgledalo smeno.
Sutradan ujutro, Lina se penje u autobus. Seda pored mene, na kraju autobusa. Gotovo
smo sami, putnika je veoma malo. Niko nas ne gleda, niko se ne zanima za nas.
Lina mi kae:
- Govorila sam o vama... o tebi svome muu. Kolomanu. On je zadovoljan to nisam
sama u fabrici. Malo sam ga prevarila. Nisam mu govorila o tvojoj majci. Rekla sam da si
daleki roak iz glavnog grada koji je ratno siroe. On bi voleo da te upozna, voleo bi da te
pozovem da doe kod nas.
Ja kaem:
- Ne, ne odmah. Treba da saekamo.

- ta da saekamo?
- Da saekamo da se ponovo upoznamo, nas dvoje.
U podne, ruamo zajedno. Svakog podneva. Ujutro, putujemo zajedno. Svakog jutra. I
uvee.
Kad je kraj nedelje, ja patim, jer ne radimo. Traim od Line dozvolu da je pratim dok
kupuje subotom. ekam je na Glavnom trgu. Idem s njom po prodavnicama. Nosim joj
pakete. Zatim, odlazimo da pijemo kafu u gostionicu gde ima izbeglica. Potom Lina hvata
autobus, vraa se u svoje selo, svom muu, svom detetu. Vie je ne sledim.
Dovoljno je to sam je video da spava pored svog mua svake veeri.
Ostaje nedelja da se ispuni. Kaem Lini da u je ekati u petnaest asova, svake
nedelje, na malom drvenom mostu koji vodi u umu. Ako moe da svrati dok eta sa svojim
detetom, biu tamo.
ekam je svake nedelje i, svake nedelje, ona dolazi.

ka

etamo se sa njenom malom devojicom. Ponekad, poto je zima, Lina dolazi vozei

ote

malu na sankama. Ja vuem sanke do vrha jednog breuljka, Lina i Violeta se sputaju

kn

jig

zajedno na sankama, a ja idem peke da ih sretnem dole.

Tako, ne proe dan a da ne vidim Linu. Postala mi je neophodna.
Moji dani u fabrici postaju dani radosti, moja buenja ujutro - srea, autobus putovanje oko Zemlje, Glavni trg - sredite sveta.
Lina ne zna da sam pokuao da ubijem njenog oca, ne zna da je moj otac njen. Mogu,
dakle, da je pitam da se venamo. Ovde niko ne zna da smo brat i sestra, ni sama Lina to ne
zna, nema nikakve prepreke.
Neemo imati dece, nije nam to potrebno. Lina ve ima jedno, a meni ne gode deca.
Uostalom, Koloman bi veoma dobro mogao da odvede dete sa sobom kad se bude vraao.
Tako bi dete imalo dedu i babu, zemlju, sve to e mu biti potrebno.
Ja hou samo da uvam Linu ovde. Kod mene. Moj stan je ist.
Raiavam drugu sobu gde sam mislio da namestim svoj radni prostor za pisanje, i
nametam je kao sobu za dete u sluaju da Lina mora naglo da se preseli kod mene.

Posle naeg jela u podne, Lina i ja igramo ah. Ja uvek dobijam. Kad peti put dobijem,
Lina mi kae:
- Potrebno je da bude u neemu najjai.
- ta hoe da kae?
Ona je srdita; ona kae:
- U koli smo bili ravni. Otada, preli smo jedan put. Ja sam postala profesor klasinih
jezika, a ti si ostao prost radnik.
Ja kaem:
- Ja piem. Piem dnevnik i knjigu.
- Jadni andore, ti ne zna ak ni ta je knjiga. Na kojem jeziku pie?
- Na ovdanjem jeziku. Nee moi da proita ono to piem.
Ona kae:

ote

ka

- Teko je pisati i na svom maternjem jeziku. A tek na drugom jeziku?

jig

Ja kaem:

kn

- Pokuavam, to je sve. Svejedno mi je da li to uspeva ili ne uspeva.

- Zaista? Svejedno ti je da ostane radnik do kraja svog ivota?
- Sa tobom, ne, to mi nije svejedno. Bez tebe, prema svemu sam ravnoduan.
- Plai me, Tobijae.
- I ti, i ti mene plai, Lina.

S vremena na vreme opet viam Jolandu subotom uvee. Dovoljno sam se nagledao
Line i njenog mua kako spavaju u istom krevetu, i gostionice mi je sad vie nego dovoljno.
Jolanda kuva pevajui, donosi mi viski sa ledom; ja itam novine. Zatim jedemo,
jedno naspram drugog, utke. Nemamo nita znaajno da kaemo jedno drugome. Posle jela,
ako ja mogu, vodimo ljubav. Ja mogu sve manje i manje. Mislim samo na to da se to je
moguno bre vratim kui da bih pisao.

Ne piem vie na ovdanjem jeziku svoje neobine prie; piem pesme na svom
maternjem jeziku. Te pesme su namenjene Lini, razume se. Ali, ne usuujem se da joj ih
pokaem. Nisam siguran u svoj pravopis i zamiljam Linu kako mi se ruga. to se tie
njihove sadrine, jo je suvie rano da bi je ona saznala. Bila bi sposobna da mi zabrani da
sedim za njenim stolom u kantini i opozove nae etnje nedeljom.
Jedne decembarske subote, Jolanda mi kae:
- Za Boi u ii da posetim svoje roditelje. Mogao bi da provede vee uoi Boia
sa nama. Oni su odavno eleli da te upoznaju.
- Moguno je. Moda u doi.
Meutim, u ponedeljak ujutro, Lina mi kae da joj je njen mu predloio da me
pozove za Badnje vee.
- Doi sa svojom prijateljicom.
Ja odmahujem glavom:

ote
jig

tobom. Doveu jednog drugara.

ka

- Kad bih imao prijateljicu, ne bih provodio svoje subote i nedeljna popodneva sa

kn

Jolandi kaem da sam sa anom pozvan kod zemljaka. Da, vodim ana sa sobom, i to
e biti za priu videti velikog fiziara lino dok jede za istim prazninim stolom s mojim
neobrazovanim prijateljem seljakom!
Prevario sam se.
Koloman nas prima srdano. Odmah oraspolouje ana predlaui mu mesto u
kuhinji i nudei mu pivo.
Tako esto sam ovu kuu osmatrao spolja, pa sam veoma zadovoljan da stan najzad
vidim izbliza. Jedna prostorija je okrenuta prema ulici, druga prema bati i umi. Izmeu njih
je kuhinja. Nema kupatila. Nema ni centralnog grejanja, sobe su zagrevane ugljem, a tednjak
je na drva.
Mislim da e Lini biti mnogo bolje kod mene nego ovde.
Ona je zauzeta pripremanjem stola u sobi gde obino radi Koloman. On je raskrio sto
i sloio svoje knjige.

Jelka je ukraena, pokloni su podno nje. Pored jelke mala devojica se igra u svojoj
ogradici.
Koloman pali sveice, a mala devojica prima poklone. Razume se, ona ne mari za
njih: ima tek est meseci. Ja sam joj doneo plianog zeku, a an drvenu igru koju je on lino
napravio.
Lina daje cuclu bebi:
- Jeemo kad mala zaspi. Biemo mirniji.
Koloman otvara bocu belog vina, sipa, die svoju au:
- Srean Boi svima!
Mislim da nikad nisam voleo boino drvo. Moda an misli isto.
Lina stavlja dete da spava u zadnjoj sobi, zatim jedemo. Patku sa pirinem i povrem.
Veoma dobro.

ka

Posle jela, razmenjujemo poklone. an dobija no sa vie seiva, sa vadiepom i

kn

Koloman se okree prema meni:

jig

da to shvatim. Primam to loe, kao ruganje.

ote

otvaraem za konzerve. Veoma je zadovoljan. Ja dobijam naliv-pero od Line i ne znam kako

- Karola mi kae da piete.

Gledam Linu, lice mi gori, mora da sam sav crven u licu. Kaem glupo:
- Da, ali samo olovkom.
Da bih skrenuo razgovor, brzo dajem Lini poklon koji smo an i ja zajedniki doneli,
servis za pie, bokal i ae. Naravno, ja sam ga platio.
Lina poinje da rasprema sto. Ja joj pomaem. Zagrevamo vodu, Lina pere sue, ja ga
briem. Dok radimo, ujemo smeh koji dolazi iz sobe. an i Koloman priaju ale.
Ja ulazim u sobu:
- ane, valja ii. Poslednji autobus je za deset minuta.
Pred Kolomanom, ja ljubim Linu u obraz:
- Hvala, roako, za ovo divno vee.

an ljubi ruku Lini:

- Hvala, hvala. Zdravo, Kolomane.
Koloman kae:
- Da se opet vidimo ubrzo. Bilo mi je veliko zadovoljstvo.

Izmeu Boia i Nove godine, imamo nedelju dana odmora, fabrika ne radi. Nema ni
zajednikih putovanja, ni zajednikih podnevnih obroka. Pre praznika, podsetio sam Linu:
- Biu tamo, na mostu, svakog dana, u petnaest asova.
Kad nije suvie hladno, koristim bicikl. Kada veje sneg, idem autobusom. ekam
nekoliko asova na mostu, zatim se vraam i piem pesme.
Na nesreu, mora da i Koloman ima praznini odmor, jer prati Linu u njenim
etnjama sa bebom. Onda se ja skrivam iza nekog drveta i, kad vie nisu na vidiku, odlazim.

ka

Lina sigurno prepoznaje moj bicikl.

jig

mogao da razgovaram s njom.

ote

Ni jedan jedini put tokom celog tog odmora, Lina nije dola. Ni jedan jedini put nisam

kn

Da li je Koloman neto primetio tokom Badnje veeri?

Sad vie volim radne dane od plaenog odmora. Uasno se dosaujem. Zvonim kod
Jolande, ali ona ne odgovara, jo je kod roditelja. Oni ne stanuju veoma daleko, ali ja ne
znam njihovu adresu.
Gostionica sa izbeglicama je zatvorena.

Jedne veeri zvonim kod Pola. Vrata mi otvara Kati.

- Dobro vee, andore. ta hoete?
- Nita posebno. Malo da razgovaram sa Polom i vama.
- Pol nije tu. Otiao je. Nestao je. Moda se vratio u zemlju, ne znam. Nekoliko
meseci posle Verine smrti, nala sam pismo na stolu u kuhinji. Kazao mi je da je voleo Veru,
da je bio zaljubljen u Veru i da e veito aliti to je otiao na letovanje sa mnom. Kazao je i

da ga je Vera volela, da je to bio razlog zato se ona ubila kad smo oboje otili na letovanje,
ostavljajui nju samu.
Mogu jedino da promrmljam:
- ao mi je. Kako se snalazite bez Pola?
- Veoma dobro. Jo radim u bolnici i viam se s jednim mukarcem odavde koji nije u
opasnosti da se zaljubi u moju mlau sestru, poto je ona mrtva.
Kati zalupi vrata. Ja ostajem tu, na pragu, nekoliko minuta. U ono vreme, ja sam
verovao da je Vera bila zaljubljena u mene. Varao sam se. Ona je bila zaljubljena u svog zeta,
Pola, mua svoje sestre. S druge strane, laknulo mi je: Vera, dakle, nije nita oekivala od
mene.

Trideset prvog decembra, svraam u Izbegliki centar. Sa sobom donosim vie

kilograma hrane. Ulazim u veliku salu. Ljudi svih boja koe zauzeti su ukraavanjem sale,

ka

pripremanjem stola. Papirni stolnjaci, plastine ae i plastini pribor za jelo. Posvuda, jelovo

ote

granje.

- an! an! Evo tvog drugara!

kn

jig

im sam uao, ivnuli su, okruuju me, viu:

an me odvodi do poasnog mesta, blizu kuhinje.

- Kakva srea da si doao, andore!
Onda prisustvujem prazniku koji proslavljaju ljudi potekli iz poznatih i nepoznatih
zemalja. Muzika, igra, pesma. Izbeglice su dobile dozvolu da praznuju do pet sati ujutro.
U jedanaest asova, istrao sam. Grabim svoj bicikl, odlazim u prvo selo. Sedam na
rub ume. Kod Line, svi prozori su mrani.
Ubrzo, crkveni sat otkucava dvanaest puta. Pono je. Nova godina poinje. Sedim u
smrznutoj travi, glava mi pada na grudi, plaem.

Najzad, praznici su zavreni. Lina je ponovo moja, gotovo celog dana. ak i kad
radimo, deli nas samo jedan jedini sprat i u svakom trenutku mogu da odem da je vidim.

Prvog jutra, u autobusu, Lina kae:

- Izvini, andore, nisam mogla sama da izlazim iz kue. Koloman je celog dana radio
i, im bih krenula da se spremam da izaem sa Violetom, on bi izjavio da e i njemu dobro
initi malo sveeg vazduha.
- Da, Lina, video sam vas. Ne smeta. Sreom, to je sad gotovo. Sve je kao pre.
Lina mi ree udesne stvari:
- Nedostajao si mi. Mnogo sam se dosaivala u kui. Koloman mi se takorei nije
obraao. Bio se zakopao u svoje knjige. ak i dok smo etali, jedva da je progovarao. Onda
sam mislila na tebe. I bila sam tuna kad sam spazila tvoj bicikl. A ti, ta si radio za vreme
ovih dana odmora?
- ekao sam tebe.
Lina poniknu oima, porumene.

ka

Tokom podnevnog obroka, ona mi je rekla:

ote

- Nisam te jo nikad pitala gde si ostavio svoju majku. Otili ste zajedno, zar ne?

jig

- Ne, ja sam otiao pre nje. Ne znam ta je s njom bilo.

kn

- Videli su je u gradu, na ulici. Oprosti mi, Tobijae, ali verujem da je tvoja majka
nastavila da vodi isti ivot kao u selu.
- Nije imala izbora. Ali, to je deo mog ivota koji bih radije da zaboravim, Lina. Ovde
niko ne zna otkuda dolazim, odakle potiem.
- Jadni Tobijae. Oprosti mi. Ti ne zna ak ni ko ti je otac.
- Vara se, Lina, to veoma dobro znam. Ali, to je tajna.
- ak i za mene?
- Da, ak i za tebe. Naroito za tebe.
- Zato to ga ja moda poznajem?
- Da, zato to ga ti moda poznaje.
Lina slee ramenima:
- Zna, nekako mislim da je tvoj otac jedan od onih seljaka. ak se vie i ne seam

njihovih imena.
- Ni ja se, Lina, ne seam vie njihovih imena.

Lina i ja sad moemo, tokom naih etnji ili kad jedemo, da se uputamo u razgovor o
prolosti. Lina pria:
- Te godine kad si otiao, zavrili smo obaveznu kolu. Na jesen, otila sam u grad,
kod sestre moje majke. Moj brat se ve nalazio u gradu, u nekom besplatnom internatu.
Svake nedelje smo se viali kod nae tetke. A uz to su i moji roditelji esto dolazili. Donosili
su hranu sa sela, jer u gradu mnogo ega nije bilo posle rata. Dve godine docnije, i moj mlai
brat je primljen u besplatni internat, onaj isti u koji je moj otac i tebi predlagao da te smesti.
Docnije, sve troje smo otili u glavni grad da zavrimo studije na Univerzitetu. Moj stariji
brat je postao advokat, a drugi lekar. I ti si mogao da postane neko da si sluao mog oca. Ali,
ti si izabrao da pobegne i da ne postane nita od svega. Fabriki radnik. Zato?

ka

Ja odgovaram:

jig
kn

tako odigrale, a ne drugaije.

ote

- Zato to ne postajui nita od svega, moe da postane pisac. Uostalom, stvari su se

- Kae to ozbiljno, andore? Da ne treba postati nita da bi se bilo pisac?

- Verujem da je tako.
- A ja verujem da treba imati izuzetno veliku optu kulturu da bi se postalo pisac.
Zatim, treba mnogo itati i mnogo pisati. Pisac se ne postaje preko noi.
Ja kaem:
- Nemam izuzetno veliku optu kulturu, ali mnogo sam itao i mnogo pisao. Da bi
postao pisac, treba samo da pie. Razume se, deava se da nema nita da kae. A ponekad,
ipak ima neto da kae, i ne zna kako to da kae.
- I naposletku ta ti ostaje od onoga to si napisao?
- Naposletku, ne ostaje nita ili gotovo nita. Jedan ili dva lista teksta i moje ime
napisano ispod. Retko i to, jer spaljujem gotovo sve to napiem. Ne piem jo dovoljno
dobro. Kasnije, napisau knjigu, neu je spaliti i potpisau je sa Tobija Horvat. Svako e

verovati da je to pseudonim. U stvari, to je moje pravo ime, ali ti e ga jedina znati, Lina, zar
ne?
Ona kae:
- I ja imam elju da piem. Kad se budem vratila u zemlju i Violeta krene u kolu,
pisau.
- ta e pisati?
- Ne znam. Moda povest o nemoguoj ljubavi.
- Zato e ta ljubav biti nemogua?
Lina se smeje:
- Ne znam. Jo nisam poela.
- Tvoja knjiga e biti lana.
- Ti ne moe to da zna.

- Ljubavnu povest?

jig

- Da, Lina, imamo jednu.

kn

- Zar mi imamo neku povest?

ote

ka

- Mogu. Jer, ti ne zna sve. Ti nikad nee moi napisati nau povest.

- To zavisi od tebe, Lina. Ukoliko ti nema neku drugu povest o nemoguoj ljubavi.
Ona kae smejui se:
- Ne, nemam. Ali, mogu da izmislim neku.
- Nema tu ta da se izmilja. Ja te volim, Lina, i ti mene takoe voli.
Zaustavljamo se. Violeta spava u svojim kolicima. Prolee je ve na pragu. Sneg
kopni, hodamo po blatu.
Lina gleda svoju uspavanu devojicu:
- Da, i ja tebe volim, andore. Ali, tu je moj mu. I ona.
- Bez njih, da li bi me potpuno volela? Udala se za mene?
- Ne, Tobijae. Ne mogu da postanem ena fabrikog radnika ni da sama nastavim da

radim u fabrici.
Ja pitam:
- A kad bih postao veliki slavan pisac i vratio se da te potraim, da li bi se udala za
mene?
Ona kae:
- Ne, Tobijae. Najpre, ne verujem u tvoje snove o knjievnoj slavi. S druge strane, ne
bih mogla nikad da se udam za Esterinog sina. Tvoju majku su skitnice, cigani, ostavili u
selu. Kradljivci, prosjaci. Ja imam potene roditelje, obrazovane, iz valjane porodice.
- Da, znam. A ja sam od majke kurve, od nepoznatog oca, i samo sam radnik. ak i
ako postanem pisac, uvek u biti nizata, bez kulture, bez obrazovanja, kurvin sin.
- Da, tako je. Ja te volim, ali to je tek san. Stidim se, andore. Oseam se loe sa
svojim muem, a i sa tobom se oseam loe. Imam utisak da vas obojicu varam.

ka

- Ali, upravo to ini, Lina. Vara nas obojicu.

ote

Mislim da u morati sve da joj kaem, da je pogodim kao to je ona mene pogodila,

jig

da joj kaem makar da sam od istog oca koji je i njen, obrazovan i iz valjane porodice. Morao

kn

bih da joj kaem, ali ne mogu, ne mogu da joj nanesem bol, neu da je izgubim.

Linin mu treba da odsustvuje dva dana zbog uea na nekoj konferenciji.

Ja predlaem Lini:
- Mogli bismo da se vidimo uvee.
Ona okleva:
- Neu da dolazi u kuu. Ne mogu da doem kod tebe, suvie je daleko, ne mogu
malu da ostavim suvie dugo samu. ekaj me na mostu. Kad Violeta zaspi, izai u na
trenutak. Oko devet sati.
Ja dolazim u osam sati. Naslanjam bicikl uz ogradu mosta. Sedam, ekam, kao tolikih
veeri. Mogao bih da ekam satima, danima, ako bi trebalo; nemam nita drugo da radim.
Pomou svog dvogleda, posmatram Linu. Ona ulazi u zadnju sobu, stavlja dete u
krevet, gasi svetlo. Otvara prozor, naginje se, pui cigaretu. Ne vidi me, ali zna da sam tu.

Ona eka da mala zaspi.

asovnik na crkvi oglaava devet asova. Pada kia.
Ubrzo zatim, Lina je pored mene. Njena kosa je pokrivena maramom onako kao to je
nose ene nae zemlje. Osim moje majke, koja nije nosila ni maramu ni eir. Ona je imala
velianstvenu kosu, ak i pod kiom.
Lina se baci u moj zagrljaj. Ja je ljubim po obrazima, elu, oima, u vrat, u usta. Moji
poljupci su vlani od kie i suza. Prepoznajem suze na Lininom licu, jer one su slanije od
kapljica kie.
- Zato plae?
- Bila sam zla prema tebi, andore. Rekla sam ti da se neu udati za tebe zbog tvoje
majke. Ali, to nije tvoja greka! Ti tu ne moe nita. Ti bi morao da se naljuti i odlui da
me nikad vie ne vidi.
- Pomislio sam na to, Lina, ali nisam imao snage za to. Potpuno zavisim od tebe. Ako

ka

bih odluio da te vie ne vidim, umro bih. Ne mogu da se naljutim na tebe, ak i kad mi

ote

nanosi bol. Znam da me prezire, ali ja te dovoljno volim da to podnesem. Jedina stvar koju

kn

jig

ne bih mogao da podnesem jeste da se vrati u zemlju sa Kolomanom.

- Meutim, upravo to u uiniti za nekoliko meseci.
- Ja to neu preiveti, Lina.
Ona me miluje po kosi:
- Svakako e to preiveti, andore. Uostalom, potrebno je samo da se i ti vrati u
zemlju i moi emo da nastavimo da se viamo.
- Kriom? Iza lea tvog mua?
- Nema drugog reenja. Ako me voli, vrati se sa nama. Nita te ne spreava.
- Oh, da! Toliko stvari.
Steem je uz sebe, ljubim je u usta, dugo, veoma dugo, dok nas munje obasjavaju, dok
grmi, dok me obuzima ogromna toplota i dok ejakuliram, stisnut uz Linu.

Kia

Jue sam dugo spavao. Sanjao sam da sam mrtav. Video sam svoj grob. Bio je
naputen, pokriven korovom.
Neka starica se etala izmeu grobova. Pitao sam je zato se niko ne brine za moj.
- To je veoma stari grob, rekla mi je ona. Pogledajte datum. Niko ne moe vie da
poznaje onoga ko je tu pokopan.
Pogledao sam. Bila je to tekua godina. Nisam umeo da odgovorim.
Kad sam se probudio, bila je ve no. Iz svoje postelje video sam nebo i zvezde.

jig

ote

ka

Vazduh je bio proziran i blag.

kn

Hodao sam. Nije bilo nieg drugog osim hodanja, kie, blata. Moja kosa, moja odea,
bile su mokre; nisam imao cipele; hodao sam bos. Moja stopala bila su bela; njihova belina se
izdvajala od boje blata. Oblaci su bili sivi. Sunce jo nije izalo. Bilo je hladno. Kia je bila
hladna. I blato je bilo hladno.

Hodao sam. Sretao sam druge peake. Svi su oni hodali u istom smeru. Oni su bili
lagani, sazdani bez teine. Njihova stopala bez korena nikad nisu bila ranjavana. Bila je to
putanja onih koji su napustili svoju kuu, koji su napustili svoju zemlju. Ta putanja nije nikud
vodila. Bio je to prav i irok drum koji nije imao kraja. Prolazio je kroz planine i gradove,
vrtove i tornjeve, ne ostavljajui trag za sobom. Kad biste se okrenuli, on bi nestao. Drum je
postojao samo pravo napred. S jedne i druge strane prostirala su se ogromna blatnjava polja.

Tok vremena se cepa. Gde ponovo nai nerazgovetna podruja detinjstva? Eliptina

sunca ovrsla u crnom prostoru? Gde ponovo nai put zanjihan u praznini? Godinja doba su
izgubila svoje znaenje. Sutra, jue, ta znae te rei? Postoji samo sadanjost. Jednom, veje
sneg. Drugi put, pada kia. Zatim, sunce, vetar. Sve je to sada. To nije bilo, nee biti. To jeste.
Uvek. Sve u isti mah. Jer, stvari ive u meni, a ne u vremenu. A u meni, sve je sadanjost.

Jue sam otiao na obalu jezera. Voda je sad veoma crna, veoma tamna. Svake veeri,
izmeu talasa je ukrcano nekoliko zaboravljenih dana. Oni se udaljavaju put horizonta kao da
plove po moru. Ali, more je daleko odavde. Sve je tako daleko.

Verujem da u ubrzo biti izleen. Neto se slomilo u meni ili negde u prostoru. Otii
u prema nepoznatim visovima. Na zemlji postoji samo etva, nepodnoljivo ekanje i
neizreciva tiina.
Vraam se biciklom po kii. Srean sam. Znam da me Lina voli. Traila je od mene da

kn

Vratiti se u svoju zemlju, zato?

jig

Ali, ja nemam elju za tim.

ote

ka

se vratim u zemlju istovremeno kad i ona i Koloman.

Ponovo postati fabriki radnik? Line nee biti u fabrici, ni u kantini,

Ona e biti profesor na Univerzitetu.
Ona me nee vie poznavati.
Ona mora da ostane ovde. Treba da ostane. Sa svojim muem, sa svojim detetom,
svejedno mi je. Ja neu da ona ode. Ja znam da me ona voli. Dakle, mora da ostane.
Lina e ostati sa mnom. Udata ili ne, sa detetom ili ne, ta mari. iveemo zajedno.
Neko vreme emo raditi u fabrici, zatim u ja objaviti knjige - pesme, romane, prie, i
obogatiemo se. Nee biti potrebe da radimo, kupiemo kuu na selu. Neka postarija ena,
blaga i pristojna, kuvae nam, voditi domainstvo. Mi emo pisati, slikaemo.
Tako e prolaziti dani.
Neemo vie morati da trimo ni da ekamo, ta god to bilo. Budiemo se kad nam se
vie ne bude spavalo. Ii emo u postelju kad to poelimo.

Samo, Lina se ne slae.

Ona apsolutno eli da se vrati u nau zemlju. Ne znam zato. Ima toliko drugih
zemalja na svetu!
Ako bih se i ja vratio u nau zemlju, ne bih mogao sebe da spreim da tragam za
svojom majkom meu svim kurvama svih gradova.
Posle naeg sinonjeg susreta, bojim se onoga ta e rei Lina. Ona je tako
nepredvidiva da ja nikad ne znam za ta da se uhvatim.
Sutradan ujutro ona se penje u autobus i seda pored mene, kao obino. Na levoj ruci
dri svoju devojicu, desnu ruku uvlai u moju. Ne postavljam pitanja. Tako putujemo do
fabrike.
Vedro je. U podne jedemo, zatim idemo u etnju po parku. Seli smo na klupu. Nema
nikog okolo, ne razgovaramo. Ispred nas, udovina fabrika zgrada. Dalje, iza nje,
velianstveni predeo kakav se moe videti na turistikim prospektima.

ka

Ja stavljam svoju ruku na Lininu. Ona je ne povlai. Tihim glasom joj recitujem jednu

ote

od pesama koje sam napisao za nju, na naem maternjem jeziku.

kn

- Od mene.

jig

- Od koga je to?

- Verujem da ti moda doista ima talenta, andore,

Moramo da se vratimo na na posao. Nae ruke se razilaze. I ja pomiljam da vie ne
bih mogao da ivim bez Linine ruke u svojoj.
Kako je zadrati?

Jedne veeri, u svom potanskom sanduiu nalazim poruku od Eve:

Nali smo drugog prevodioca za jezik vae zemlje. Niste, dakle, vie neophodni.
Volela bih, ipak, da se opet vidimo na nekoliko minuta kod mene, znate adresu. Vae zelene
oi su me zaarale... a i ostalo. ekam vas poevi od dvadeset asova u sredu i subotu uvee.
Sa seanjem koje se ne zaboravlja, Eva.
Ne odgovaram. U svakom sluaju, sad ne bih mogao da vodim ljubav s njom. Ni sa

Jolandom ne mogu. Ne mogu vie.

- Ne jede dovoljno, andore. Ne voli moju kuhinju?
- Kuva savreno, Jolanda.
- ta nije u redu? Lii na izgladnelog maka. Potpuno si se razboleo od tvojih
zemljaka.
- Ne brini o tome, Jolanda.
Usnuo sam na kanabetu sluajui muziku. Oko ponoi Jolanda me drmusa:
- Vodim te, andore. Ili hoe da prespava ovde?
- Hvala, Jolanda, verujem da u otii kui da spavam. Ali, nemoj da se uznemirava,
ii u peke.
Vraam se kui. Nalazim ana pruenog na podu kuhinje. Verujui da je pijan,
drmusam ga. On otvara oi:

ka

- Nisam mrtav?

jig
kn

- Pa otvorio sam gas.

ote

- Zato bi bio mrtav?

- Gas je odseen ve nedelju dana. Ne plaam ga vie. Ni struju. Uskoro e je presei.

Suvie novca sam potroio na pekire, bicikl, depnu svetiljku, dvogled... kako si uao?
- Bilo je otvoreno.
- Mora da sam zaboravio da zabravim. Nije vano. Nema nita da se ukrade. Zato si
hteo da umre?
- Dobio sam pismo. Anonimno pismo. U njemu pie da ne smem vie nikad da se
vratim zato to je moja ena nala drugog mukarca i da sam, ja, zapravo samo dobar za
slanje novca. Moja ena je ve trudna s drugim. ta bih mogao da uradim?
- Ili da se vrati i povrati svoju enu, ili da ostane ovde i ne misli vie na nju.
- Ali, ja volim svoju enu! Volim svoju decu!
- Onda, nastavi da im alje novac.
- Znajui da e ga drugi troiti? ta bi ti uradio na mom mestu?

- Nita ne znam. Ne znam ak ni ta da radim na svom mestu.

- Ipak, ti si neko ko je pametan. Od koga bih mogao da zatraim savet?
- Od svetenika, moda.
- Ve sam pokuao. Oni ne poznaju ivot. Oni nam govore da se prepustimo. Molite i
imajte poverenja. Ima li neto za jelo?
- Ne, nita. Jeo sam kod Jolande. Hajde da izaemo.
Odlazimo u nau gostionicu. Tamo vie nema gotovo nikog. S neto novca koji mi je
ostao kupujem anu salatu od krompira.
Kad je zavrio s jelom, on pita:
- Moram li da se vratim u Centar?
- Naravno. Gde bi inae hteo da spava?
- Kod tebe. U sobici, svatarnici.

- Ti si siguran u to?

kn

- Da, ubrzo.

jig

- Lina dolazi da stanuje kod tebe?

ote

ka

- Nema vie takve. Preuredio sam sobicu u deiju sobu da bih prihvatio Linu.

- Da, ali to te se ne tie. Moe da spava u sobici, na tepihu. Samo ove noi, nijedne
vie.

Autobus stie u prvo selo. Kao obino, starica preuzima sveanj novina. Lina se
penje. Ona seda pored mene. Uzima moju ruku u svoju kao to radi ve nedeljama i, prvi put,
sputa svoju glavu na moje rame. Tako putujemo, bez rei, do fabrike. Kad smo konano
stigli, Lina se ne mie. Pomiljam da je zaspala, neno je prodrmam. Ona pada sa sedita.
Uzimam dete u svoje ruke i viem:
- Pozovite hitnu pomo!
Odnose Linu kod fabrike socijalne radnice, telefoniraju bolnici. ena iz jaslica e se
pobrinuti za devojicu.

Penjem se sa Linom u kola hitne pomoi. Pitaju me:

- Vi ste njen mu?
- Da.
Drim Linine ruke u svojima, pokuavam da ih zagrejem. Usred vonje, Lina dolazi k
sebi.
- ta se dogodilo, andore?
- Nita ozbiljno, Lina. Pala si.
- Violeta?
- uvaju je. Ne brini.
Ona jo pita:
- Ali, ta mi je bilo? Nigde me ne boli, oseam se veoma dobro.
- Svakako nije nita ozbiljno. Mala nelagoda.

ote

ka

Stiemo u bolnicu. Kau mi:

jig

- Vratite se kui. Telefoniraemo vam.

kn

- Nemam telefon. Saekau ovde.

Pokazuju mi neka vrata:
- Smestite se u onoj prostoriji.

To je mala ekaonica. U njoj je samo jedan mladi. Na licu mu je veoma nervozan

izraz:
- Neu to da vidim. Primoravaju me da prisustvujem poroaju da bih video koliko pati
moja ena. Ali, ako to vidim, nikad vie neu moi da s njom vodim ljubav.
- U pravu ste, nemojte.
Neto kasnije, pozivaju ga:
- Doite, poinje.
- Ne!
On istrava. Gledajui kroz prozor, vidim ga kako trkom prelazi park.

ekam jo oko dva asa, zatim dolazi mladi lekar i osmehuje se:
- Idite kui mirno. Vaa ena nije bolesna, ona je trudna, to je sve. Sutra e verovatno
moi odavde. Doite da je potraite oko etrnaest asova.

Jue, izaavi iz bolnice, nisam se vratio na posao. Hodao sam ulicama grada, zatim
sam, oko jedanaest asova, seo u park preko puta Univerziteta.
Oko podneva, Koloman je izaao iz zgrade u drutvu s nekom mladom plavuom. Ili
su parkom, pratio sam ih. Seli su na terasu kafia. Bilo je ve toplo, bilo je prolee. Naruili
su da jedu, smejali su se.
Videvi Kolomana s mladom devojkom, postao sam ljubomoran. Nije imao pravo da
vara Linu dok je ona radila. Nije imao pravo da odvodi Linu iz zemlje ako je kadar da se
zabavlja s drugim devojkama.
Pomislio sam i na Linu koja je svakog jutra drala svoju ruku u mojoj. Prethodne

jig

ote

Ustajem, idem do Kolomanovog stola:

ka

veeri vodila je ljubav sa svojim muem, bez ega ne bi zatrudnela.

On ustaje, razdraeno:

kn

- Imate li minut?

- ta hoete od mene, andore?

- Lina je u bolnici. Jutros se onesvestila u autobusu.
- Onesvestila?
- Da, Otpratio sam je u bolnicu. Oekuju vas tamo.
- A dete?
- ena iz jaslica e ga uvati do povratka vae ene.
- Hvala, andore. Otii u u bolnicu ubrzo. Posle mojih predavanja.
Nije usplahiren. Mirno zavrava svoje jelo, zatim se, u drutvu mlade devojke, vraa u
krug Univerziteta.
Ja se vraam u bolnicu. Hitam do Linine postelje:

- Va mu e odmah doi, posle svojih predavanja.

- Vie mi ne govori ti, andore?
- Hladno mi je, Lina, veoma hladno. Gubim te. Ti eka drugo Kolomanovo dete.
Sutradan treba opet da uhvatim autobus da bih iao da radim.
Vee provodim ispred Linine kue da bih video da li se vratila iz bolnice. Nema svetla
ni u jednoj sobi.
Tri dana kasnije, Lina se jo nije vratila. Ne usuujem se da odem u bolnicu, ne
usuujem se da posetim Linu. Nisam njen mu, samo sam stranac za nju. Nemam nikakve
veze s njom, osim to je volim. Osim to sam njen brat, ali to jedini ja znam.

etvrtog dana telefoniram u bolnicu. Rekli su mi da je Lina jo tu, da e izai tek

idue nedelje.

ka

U subotu popodne kupujem buket cvea. Mislim da ga ostavim za Linu na prijemnici,

ote

zatim pomiljam na njenog mua, Kolomana, i na ulici dajem buket nepoznatoj eni.

jig

U nedelju provodim dan u krugu bolnice, skriven iza drvea u parku. Oko esnaest
seda pored radnice.

kn

asova, mala kola socijalne radnice se zaustavljaju na ulazu. Ubrzo Lina izlazi iz bolnice i

Koloman nije doao po svoju enu.

Uvee, kroz prozor, vidim Kolomana za stolom, kao obino, u prednjoj sobi, Lina se
bavi malom devojicom u drugoj prostoriji.

U ponedeljak ujutro, Lina se penje u autobus. Ona je blea i mravija nego ikad. Ona
seda pored mene, plae. Obesila se o moje ruke, o moje grudi:
- andore, andore.
Ja pitam:
- Zato si ostala tako dugo u bolnici?
Jedva da sam mogao da razumem odgovor koji ona apue u moje uho:

- Pobacila sam, andore.

utim. Ne znam ta da kaem. Ne znam da li sam zadovoljan ili sam tuan. vrsto
steem Linu uz sebe. Ona kae:
- Zbog tebe. Sve to zbog tebe. Koloman je verovao da je to bilo nae dete, tvoje i
moje. Meutim, mi nikad nismo vodili ljubav.
- Ne, Lina, nikad. Da li si htela da sauva to dete?
- andore, ti ne moe da zna ta mi oseamo kad nam otimaju nae dete. To je
moda bio mali deak. A Koloman me je prisilio da ga se otarasim. Ne volim vie svog mua,
andore, ne podnosim ga. Mrzim ga. Uostalom, on sigurno ima prijateljicu u gradu. Vraa se
sve kasnije i kasnije. Odluili smo, posle naeg povratka u zemlju, da zatraimo razvod.
Ja kaem:
- Onda pusti Kolomana da se vrati sam i ostani sa mnom. Moe da doe kod mene
ove veeri, sa svojom malom devojicom, sve je spremno, soba za dete, naa soba, ima svega

ote
jig

- Ti ima sobu za dete kod kue?

ka

to je potrebno, ak i igraaka.

dece bude htela.

kn

- Da, Lina. Odavno vas ekam. Kasnije, napraviu ti malog deaka, Lina. I koliko god

- A mi emo ih ostavljati u jaslicama dok budemo radili.

- Zato ne? Ona e biti srena u jaslicama. Imae igara, drugova, prijatelja.
- Ali ne porodicu. Ovde nikad nee imati porodicu. Ni babu, ni dedu, ni ujake, ni
tetke, ni roake.
- Oigledno je da se sve ne moe imati. Kad ostavlja svoju zemlju, mora svemu da
se prilagoava. Ali, ako me ti voli, prihvatie.
- Volim te, andore. Ali, ne dovoljno da bih ostala.
- Ako se ja vratim u zemlju sa tobom, da li emo se venati?
- Ne, ne, ao mi je, andore, ne verujem u to. Kako bih mogla da te predstavim
svojim roditeljima? Evo Tobijaa, mog mua, Esterinog sina.
- Prevariemo ih. Oni me nee prepoznati.

- Da ih varamo? Celog naeg ivota? Moje roditelje? Nau decu? Svakoga? Kako se
usuuje da mi predloi tako neto?

Ja sam sm kod kue. Gledam deiju sobu, igrake, svileni sobni ogrta koji sam
kupio za Linu.
Nema vie nieg da se uini. Sve sam pokuao. Nemo je najstranije oseanje. Mogu
samo da pijem pivo za pivom, da puim cigaretu za cigaretom, da sve vreme sedim bez misli,
bez elja.
Sve je gotovo. Lina nikad nee doi kod mene. Ona e ubrzo otii sa mukarcem koga
ne voli. Mislim da e ona biti nesrena, da ona nikad nee voleti nijednog drugog mukarca
kao mene.
Kasnije odlazim u kuhinju da bih neto pojeo. Vadim komad slanine iz friidera.
Uzimam dasku i no da odseem slaninu.

ka

Odsecam dva renja, zatim zastajem. Zurim u no koji drim u ruci. Briem ga,

ote

stavljam ga u unutranji dep svoje jakne. Ustajem, izlazim iz kue, penjem se na svoj bicikl.

kn

jig

Besno vozim bicikl. Znam da sam lud. Znam da to nita nee srediti, ali potrebno je
da delujem, da neto uinim. Nemam nita da izgubim, a Koloman zasluuje smrt.
On mora biti kanjen zato to je svoju enu prisilio da se otarasi deteta koje je nosila i
iji je on bio otac. Vie bih voleo da je dete bilo moje. Ali, nije bio takav sluaj.
U osam sati uvee, ja sam ispred Linine kue. U prednjoj sobi nema svetla. Lina mora
da je u kuhinji, ili u drugoj sobi, sa Violetom.
Ulice su puste. Nijednog prolaznika. Sedam na stepenite, ekam.
Koloman dolazi oko jedanaest asova, poslednjim autobusom. Ja mu kod vrata
prepreujem prolaz.
- ta hoete, andore?
- Da vas kaznim za ono to ste Linu naterali da pretrpi. To je bilo vae dete,
Kolomane, ne moje.
On pokuava da me odgurne:

- Imbecilu, odlazite!
Vadim no iz svoje jakne i ubadam ga u stomak. Ne uspevam da ga izvuem.
Koloman se previja oko otrice, rui se. Ostavljam ga tu, na zemlji. Uzimam svoj bicikl.
Beim. Njegovi svirepi urlici mi se ore u uima.

Legao sam na svoj krevet, ekam policajce. Ostavio sam vrata otvorena. Tako prolazi
no, ne mogu da zaspim. Meutim, ne bojim se. Zatvor ili fabrika, svejedno mi je. Barem e
Lina biti osloboena tog prljavog tipa.
Ujutro policajci jo ne dolaze. Ali, Lina je tu, oko devet sati. To je prvi put da dolazi
kod mene. Ona seda na jedinu stolicu.
Ja pitam:
- Da li je mrtav?
- Ne, u bolnici je. A im bude izaao, za nekoliko dana, odlazimo. Susedi su dotrali

ote

ka

kad su uli krike, pozvali su hitnu pomo. Rana je samo povrinska.

Ona nastavlja:

kn

ubijem.

jig

Ja nita ne kaem. Mislim da sam ak, bez ikakve sumnje, nesposoban da nekoga

- Koloman nije podneo tubu protiv tebe. Uz uslov: da mu ostavim Violetu posle
razvoda. Morala sam da potpiem papir. On je izjavio da ga je napala nepoznata osoba.
- Nisi smela da potpie, Lina. Nevano mi je to u ii u zatvor.
- Htela sam da te potedim zatvora zato to te volim, andore. Vie nego to ti mene
voli. Ako bi me zaista voleo, otiao bi daleko odavde i ja bih te zaboravila.
- Ne ja, Lina. Ja tebe nikad ne bih zaboravio.
- Upoznao bi neku drugu enu.
- Nijedna ne bi bila ti, ne bi bila Lina.
- Ja se zovem Karolina. Lina je jedna od tvojih izmiljotina. Sve ene u tvom ivotu
se zovu Lina.

- Ne, ti si jedina. Poto si sve izgubila, ostani ovde sa mnom.

- Zar jo? Ja verujem da si ti lud, andore. Doneo si mi samo nesreu. Ti si unitio
moj ivot. Izgubila sam dva deteta zbog tebe. Neu vie nikad ponovo da te vidim. Hou da
ivim u istoj zemlji u kojoj i moja erka. Zbogom, Tobijae.
Ona se die. Izlazi. Zatvara vrata.

Nisam joj rekao da sam bio njen brat.

Nisam joj rekao da sam pokuao da ubijem naeg oca.
to se tie mog ivota, on moe da se same u nekoliko rei: Lina je dola, zatim je
otila.
U svojoj glavi, ja joj jo kaem:
- U vreme naeg detinjstva ve si bila runa i zla. Verovao sam da te volim. Prevario

kn

jig

ote

ka

sam se. Oh, ne, Lina, ne volim te! Ni tebe, niti ikog, niti ita, ni ivot.

Putnici na brodu

Izgleda mi da se nebo natmurilo na kiu. Moda je ve kiilo dok sam ja plakao.

Nesumnjivo. Iznad mojih dlanova, vazduh je poprimio boju, i pored tmastih oblaka,
plavet je prozirna.
Sunce je jo tu, levo, spremno da zae. Svetiljke su pobole svoje korenje po obodu
puta.
U nestalnom sutonu, izmuena ptica nastavlja u kosom letu, ali liena nade - pada

ote

ka

pred moje noge.

jig

Bila sam velika i teka, kae ona. Ljudi su se bojali moje senke koja je padala po

kn

njima dok se smrkavalo. I ja sam se bojala kad su padale bombe. Nisam letela predaleko i,
kad bi opasnost prola, vraala sam se da dugo lebdim iznad leeva.
Volela sam smrt. Volela sam da se igram sa smru. Uzletevi do tamnih planinskih
vrhova, sklapala sam svoja krila i preputala se padu, kao kamen.
Ali, nikad nisam ila do kraja.
Jo sam se bojala. Volela sam jedino smrt drugih.
Svoju sopstvenu smrt nauila sam da volim tek kasnije, znatno kasnije.
Uzimam pticu na svoje grudi, milujem je. Njena oputena krila su slomljena.

Niko se od ponienih prijatelja nee vratiti, kae ona. Idi u grad. Tamo jo ima
svetlosti. Svetlosti koja e tvoje lice uiniti bledim, svetlosti koja nalikuje smrti. Idi tamo gde
su ljudi sreni, jer ne poznaju ljubav. Oni su toliko ispunjeni da im vie nije potreban niko
drugi, ni Bog. Uvee dvaput zakljuavaju svoja vrata i strpljivo ekaju da proe ivot.

- Da, znam to, kaem ja ranjenoj ptici. Pre mnogo godina izgubio sam se u jednom
gradu. Nikog tamo nisam poznavao. Nije mi, dakle, bilo vano gde sam bio. Mogao sam da
budem slobodan i srean, jer tada nikog nisam voleo.
Zaustavio sam se na obali crnog jezera. Prola je neka senka, zurila je u mene. Ili je
to bila samo pesma koju sam neprestano ponavljao, muzika? Ne znam vie, uzalud
pokuavam da se setim. Bio sam prestravljen. Pobegao sam trkom.
Imao sam prijatelja. Ubio se pre sedam godina. Ne mogu da zaboravim toplotu
poslednjih letnjih dana, ni beznadne suze uma pod kiom.
- Ali ja, kae ranjena ptica, ja sam upoznala udesna polja. Ako bi mogao do njih da
dospe, nee hajati za svoje srce. Na njima nema cvea, trava leluja poput zastava; ta polja
su bezgranina. Doi e ti samo da kae: voleo bih da otpoinem na zemlji spokoja.
- Da, znam to. Ali, senka e proi. Slika, pesma, vazduh.
- Idi onda u planinu, kae ptica, i pusti me da preminem. Ne mogu da podnesem tvoju

ote

ka

tugu. Tugu kretnji, vodopada boje pepela, tugu zore koja hodi du blatnjavih polja.

ostali su poeli da sviraju.

kn

jig

Na planini su se okupili muziari. ef orkestra sklopio je uz sebe svoja crna krila, a

Njihov brod plovio je na talasima muzike, konopci su vijorili na vetru.

Kukasti prsti najveeg zaboli su se u drvo. etvorica ostalih skinuli su svoju odeu,
njihovi bokovi su se zategli, njihova kolena savila, po njihovim ilama plesali su crni
paukovi.
U dolini jo je odbleskivalo sunce, proste sive kue brstile su livadsku travu kad je
najjai muziar, sanjalica, proetao po itu, klekao na breuljak. I pevao je sa dna broda onaj
koji je bio najsreniji od svih.
Ostali nisu videli take nemonog sunca. Slika se ispunila bojama neba. U oima su se
upalile iskrsavajue zvezde.
Onda su ljudi na brodu podigli njihove mrtve na svoja ramena i bacili poslednji
pogled prema kopnu.

Dve godine posle Karolininog odlaska rodila se moja erka Lina. Godinu dana kasnije
rodio se moj sin Tobija.
Ujutro ih ostavljamo u jaslicama. Preuzimamo ih uvee.
Moja ena, Jolanda, primerna je majka.
Jo radim u fabrici asovnika.
U prvom selu niko se ne penje u autobus.

kn

jig

ote

ka

Ja vie ne piem.